Обликовање канона српске поезије у антологијама Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића

Abstract

Антологије поезије у српској књижевности имају занимљиву и значајну историју, а међу њима су канонски статус стекле три књиге: Антологија новије српске лирике (1911) Богдана Поповића, Антологија српске поезије (1956) Зорана Мишића и Антологија српског песништва (1964) Миодрага Павловића. Циљ истраживања било је тумачење начина којим су оне биле део ужег унутаржанровског и ширег књижевнокултурног контекста свог настанка, фактор утицаја на касније поимање природе и састављање нових антологија, те одређење њихове каноничности у процесима којима су својим унутрашњим визијама вредности изабране целине српске поезије имале ефекта на саморазумевање оног вида постојања српске књижевности који је поезију узимао као метонимију књижевности, односно културе. Грађу за истраживање чиниле су антологије српске поезије од средине деветнаестог века до данас, чиме је успостављен поетички жанровски низ којим је показано због чега је унутар тог контекста посебну пажњу потребно усмерити на три одабране књиге. Анализа је показала да су, унутар свог жанра, изабране антологије биле канонске због тога што су биле парадигматичне, што су својом формом дефинисале разумевање његове природе и улоге. Секундарно ауторство антологичара и усмереност на задатак вредновања захтевао је разјашњење ауторске самосвести састављача. Оно се јавља кроз ограничење целине која се антологизује, образложење критеријума којима дело уношењем или изостављањем постаје део те целине, те кроз њено осмишљавање концептуализацијом која обједињује границе, унутрашње односе међу песмама, те разумевања вредности које управља и унутрашњом динамиком књиге и њеним дејством усмереним на контекст у коме настаје. Унутар ширег контекста српске књижевности и културе, гранични статус жанра био је извор могућности да се питања ословљена унутрашњом концептуализацијом антологије схвате као преиспитивања концептуализације идентитета целине српске књижевности, а антологије које су у средишту пажње овог рада њене су канонске књиге јер су, најпре избором питања, а затим и одговорима које су на њих дале, осмишљавале саморазумевање природе и вредности српске књижевности и културе.

Poetry anthologies in Serbian literature have an interesting and significant history, and three books among them have acquired a status that could be named canonical: Antologija novije srpske lirike (1911) by Bogdan Popović, Antologija srpske poezije (1956) by Zoran Mišić, and Antologija srpskog pesništva (1964) by Miodrag Pavlović. This dissertation has three objectives: first, to interpret how these anthologies were part of the narrower context of their genre and broader cultural context of their origin. Second, explore how they influenced the later understanding of the nature of genre and reasons for compiling new anthologies. And third, to determine the meaning of their canonicity in the self-reflection processes of the Serbian literature segment that took poetry as a metonymy of literature, i.e. culture. The research corpus consisted of Serbian poetry anthologies from the mid-nineteenth century until today. A poetic genre series was established, which showed why it is necessary to pay special attention to the three selected books. The analysis showed that the selected anthologies were canonical within their genre due to their paradigmatic quality and the form defined understanding of its nature and function. The secondary authorship of the anthologist and the projected focus on the task of the literary evaluation required clarification of the compiler's poetic self-awareness. It is presented as an explanation of the limits established for the anthologized whole, defining the criteria for poetic excellence that made the poem eligible or not to be a part of that whole, and as a conceptualization reconsidering the limits, internal relations between poems and the projected aesthetic value that governs the book's internal dynamic as well as its influence on possible contexts. Within the broader context of Serbian literature and culture, the liminal status of the genre opened the possibility for the questions addressed by the anthologies' internal conceptualization to be regarded as reconsiderations of Serbian literature identity, which is a significant feature of the three selected books. The anthologies can be named canonical because the relation of their internal coherence and genre-renewing form generated the self-understanding of the identity and values of Serbian literature and culture.