Lepo i dobro u Platonovoj filozofiji

Abstract

Predmet istraživanja je značenje pojma lepo i dobro i njihovog odnosa u Platonovoj filozofiji. Polazi se od terminološkog i pojmovnog određenja pojmova lepo i dobro. Istražuje se razvoj pojma lepo i dobro kod Homera u Ilijadi i Odiseji, zatim kod Hesioda u Teogoniji i Poslovima i danima i kod još dve pesničke veličine, a to su Pindar u Odama i fragmentima i Sapfo u Sabranim pesmama i fragmentima. Nakon „pesničke“ sfere prelazi se u sferu filozofije gde se razmatra lepo i dobro kod Pitagore i pitagorejaca (Pitagora - fragmenti) i Heraklita (Heraklit – fragmenti). Svi navedeni autori su ostavili veliki uticaj na Platonovu filozofiju. Polemiše se o razumevanju i upotrebi lepog i dobrog kod Ksenofonta kao jednog od Platonovih savremenika. U tekstu se prikazuju oni dijalozi u kojima se Platon prvenstveno bavio definisanjem lepog i dobrog. Onde gde prevladava primarno istraživanje o lepom kod Platona jesu Hipija veći, Gozba i Fedar. Kraći osvrt koji je povezan sa istraživanjem lepog kod Platona pravi se i na dijaloge Fileb, Timaj i Gorgija. U Hipiji većem koji se isključivo bavi određenjem lepog, obrazlažu se deset Platonovih definicija o lepoti. U Gozbi, poseban osvrt se pravi na šest stupnjeva o lepoti o kojima piše Platon. U Fedru se polemiše o fizičkoj i idejnoj lepoti. U Gorgiji se potencira teza da je lepo ono što je korisno. U Filebu se razmatra dobro, ali i lepo i mera. U Timaju, Platon slavi kosmičku lepotu i dovodi je u tesnoj vezi sa dobrim. Najupečatljiviji dijalozi u kojima Platon polemiše o dobru jesu Država, Fileb i Timaj pa se pravi poseban osvrt na ove dijaloge. U Državi se Ideja dobra ispostavlja kao najviši princip. U Filebu se razmatra dobro kao jedno, dok se u Timaju dobro i Demijurg dovode u tesnu vezu. Na kraju istraživanja svakog navedenog Platonovog dijaloga, posebna pažnja posvećuje se odnosu između dobrog i lepog. Na kraju, istraživanje pokazuje da pojmovi lepo i dobro stoje u neraskidivom odnosu. U inteligibilnoj sferi Ideja Dobrog i Ideja Lepog stoje „rame uz rame“ i mogućnost spoznanja jedne nužno podrazumeva i mogućnost spoznaje druge.