L'alternance modale (indicatif/subjonctiv) dans les subordonnées complétives en français

Abstract

Le choix du subjonctif ou de l’indicatif est un problème pratique et théorique notoire dans la linguistique française. Pratique, car les grammaires d’apprenant qui dictent les règles de ce choix, recourent souvent à des listes interminables de constructions verbales qui imposent uniquement le subjonctif (l’indicatif n’étant pas considéré comme problématique), omettant souvent de mentionner la possibilité de déclencher les deux modes, selon le contexte – autrement dit, l’alternance modale. Théorique, car il a provoqué d’innombrables études proposant des théories unifiées, cependant souvent basées sur un unique point de vue (p. ex. exclusivement sémantique), parfois se basant sur les informations qu’on trouve dans les grammaires, ou bien analysant un seul verbe ou groupe de verbes, mais le plus souvent étudiant principalement la modalité. Contrairement à ces dernières approches, dans cette étude basée sur un corpus, nous avons opté pour une approche inductive, et nous avons observé des données linguistiques brutes (principalement issues de la littérature française des 20e et 21e siècles), pour en tirer des conclusions théoriques. Le lecteur trouvera ici les analyses de 75 verbes qui causent l’alternance modale, illustrées à l’aide de plus de 800 exemples d’extraits littéraires. Tous ces verbes ont été analysés, pour la première fois à notre connaissance, dans le contexte affirmatif aussi bien que négatif, et ensuite catégorisés selon la fréquence relative de l’indicatif ou du subjonctif qu’ils commandent dans ces contextes. Cette catégorisation nous a permis, par la suite, d’essayer de répondre à la question principale – quel mécanisme déclenche le mode? Ce problème demandait un traitement multifactoriel, à l’interface sémantique-pragmatique, sans oublier les limitations syntaxiques. Nous avons tiré une hiérarchie des facteurs qui se combinent dans la principale pour choisir le mode dans la complétive, et nous avons distingué entre les constructions, les ensembles des facteurs qui permettent l’alternance pour chaque verbe individuel, et les déclencheurs, les ensembles des facteurs qui désambiguïsent ladite construction et choisissent effectivement le mode. Ces déclencheurs peuvent être sémantiques et résoudre la polysémie (le sens du verbe), pragmatiques et résoudre la polyphonie (la perspective du locuteur), ou complexes (où la syntaxe joue un rôle proéminent). Ces mécanismes sont représentés sous forme des tableaux pour chaque verbe, qui ne sont néanmoins pas conçus comme des règles prescriptivistes ou didactiques, mais plutôt comme des hypothèses de travail à tester grâce aux méthodes TALN sur des corpus plus larges ou dans des études expérimentales. Enfin, en réponse à l’hypothèse initiale que les modes ont un sens, nous avons conclu que le sens des modes est pragmatique, et, en tant que tel, existe uniquement en corrélation avec le sens du syntagme verbal : il est déclaratif pour l’indicatif, et volitif et délibératif pour le subjonctif. Ainsi, ces sens, qui pourraient être vus comme des résultats des mécanismes de la production d’un énoncé, deviennent des facteurs eux-mêmes lorsque l’accent est sur l’interprétation de l’énoncé (sauf si l’indicatif et le subjonctif sont homographes, ce qui rend l’apprentissage automatique particulièrement compliqué).

Избор субјунктива или индикатива представља ноторни практични и теоријски проблем у француској лингвистици. Практични, зато што граматике најчешће нуде бескрајне листе глаголских конструкција које захтевају само субјунктив (пошто се индикатив не сматра проблематичним), често занемарујући могућност да се у зависној реченици нађу оба глаголска начина, у зависности од контекста - овај феномен је познат под именом модална алтернација. Теоријски, зато што је подстакао безброј студија које су покушале да га обухвате неком јединственом теоријом, међутим, често користећи само један приступ (нпр. семантички), понекад полазећи од информација које се налазе у граматикама, понекад кроз анализе појединачних глагола или глаголских група, а најчешће кроз призму модалности. Ми смо се, насупрот томе, определили за индуктивни приступ: кренули смо да анализирамо сирови лингвистички материјал (тј. углавном примере из француског књижевног корпуса 20. и 21. века), и на основу тих анализа смо извели теоријске закључке. Читалац ће тако у овој тези наћи анализе 75 глагола који изазивају модалну алтернацију, илустроване уз помоћ више од 800 примера. Ово је први пут, колико знамо, да су сви ови глаголи анализирани и у афирмативном и у негативном контексту, а затим категорисани у складу са релативном учесталошћу индикатива и субјунктива које изазивају у тим контекстима. Ова категоризација нам је, потом, омогућила да покушамо да одговоримо на главно питање – како изгледа механизам који проузрокује један или други глаголски начин? Овај проблем је захтевао мултифакторијални приступ кроз спој семантике и прагматике, не заборављајући синтаксичка ограничења. Зато смо извели хијерархију фактора који се комбинују у главној реченици не би ли учествовали у избору начина у комплетивној реченици, те тако разликујемо конструкције, скупове фактора који дозвољавају алтернацију за сваки појединачни глагол, и окидаче, скупове фактора који разрешују коначни избор начина. Ови окидачи могу бити семантичке природе и тицати се полисемије (значење глагола), могу бити прагматичке природе и тицати се полифоније (перспектива говорног лица), а постоје и случајеви сложених фактора (где синтакса такође игра значајну улогу). Представили смо ове механизме у облику табела за сваки глагол, с тим што те табеле нису замишљене као прескриптивистичка, дидактичка правила, већ као радне хипотезе, за тестирање кроз рачунарску обраду језика на већим корпусима, или за експерименталне студије. Најзад, у одговору на почетну хипотезу, према којој глаголски начини поседују значење, закључили смо да је то значење прагматичко, и да постоји само у корелацији са значењем глаголске синтагме : декларативно значење за индикатив, волитивно и делиберативно значење за субјунктив. Ова значења, која би могла да се посматрају као резултат механизама производње исказа, захваљујући поменутој корелацији постају и сама фактори онда када је акценат на тумачењу исказа (под условом да индикатив и субјунктив нису хомографи, што нарочито компликује машинско учење).