Сакрална топографија и визуелна култура на простору Калочко-бачке надбискупије од 1000. године до Мохачке битке

Abstract

Ова докторска дисертација посвећена је истраживању процеса настанка и развоја хришћанске сакралне топографије и визуелне културе на територији Калочко- Бачке надбискупије у периоду од 1000. године, када је Вајк – Стефан Арпадовић крунисан за првог угарског краља, чиме је Угарска званично постала део хришћанске екумене, до Мохачке битке 1526. године која симболише слом Угарске државе у онаквом облику у каквом је до тада постојала. Први угарски краљ, Стефан I Арпадовић, заслужан је за формирање независне католичке црквене организације у Угарској, али је у исти мах у својој земљи дозвољавао слободну активност византијској цркви. Утицаји византијске цркве били су нарочито јаки на територијама јужне и источне Угарске, које су се налазиле под јурисдикцијом Калочко-бачке надбискупије. Настанак Калочко-бачке надбискупије до данас је остао неразјашњен. Остало је неразјашњено и питање због чега су у Угарској током средњег века функционисале две надбискупије (Острогонска и Калочко-бачка) и због чега је Калочко-бачка надбискупија имала два седишта - Калочу, на северозападном делу црквене жупаније и Бач у њеном југозападном делу. Митрополитска власт Калочко-бачке надбискупије пружала се и на Чанадску, Варадинску, Загребачку и Трансилванску (Ердељску) дијецезу средњовековне Угарске. Од XIII века биле су јој подређене и мисијске бискупије – Сремска, Босанска и Милковска у Влашкој, те је тако Калочко-бачка црквена покрајина крајем средњег века обухватала готово читаву југоисточну Угарску. У географском смислу, истраживање се пре свега фокусира на простор Калочко-бачке архидијецезе коју су чиниле територије од Калоче на северу до Земуна на југу, и од реке Тисе на истоку до Дунава на западу. На прелазу из XIV у XV век, као последица османских освајања на Балкану, на територију Калочко-бачке надбискупије пристиже све већи прилив православног становништва са Балкана. На територији целокупне Калочко-бачке црквене покрајине највећи број православног становништва чинили су Срби и Румуни, као и један број Рутена у источним бискупијама. На територијама Калочко-бачке архидијецезе, заједно са територијама из ње издојене Сремске бискупије највећи број православног становништва чинили су етнички Срби. Однос имеђу православног становнштва и званичне Калочко-бачке надбискупије био је променљив. Било је покушаја преобраћања становништва у латинску веру, али је православно становништво ипак уживало одређену аутономију. Паралелан живот православног и католичког становништва, стално преплитање културних утицаја са Запада и са Истока одразили су се на сакралну топографију и визуелну културу ове посебне области. Можда није претерано рећи да је, нарочито у периоду од краја XIV века до Мохачке битке 1526. године, Калочко-бачка архидијецеза, као и целокупна територија под њеном митрополијском јурисдикцијом, поред Венеције и јужне Италије, била једна од најважнијих зона контаката између грчког и латинског хришћанства

This dissertation is dedicated to researching the process of emergence and development of Christian sacral topography and visual culture in the territory of the Archbishopric of Kalocsa–Bacs from the year of 1,000, when Vajk - Stephen Arpad was crowned the first king of Hungary, making Hungary an official part of the Christian ecumene, until The Battle of Mohács in 1526, which symbolizes the collapse of the Hungarian state in the form in which it existed until then. The first Hungarian king, Stephen I of the Arpad Dynasty, is responsible for the establishment of an independent organization of the Catholic Church in Hungary, while at the same time allowing the Byzantine church to act freely in his country. The influence of the Byzantine Church was particularly strong in the territories of southern and eastern Hungary, which were under the jurisdiction of the Archbishopric of Kalocsa–Bacs. The emergence of the Archbishopric of Kalocsa–Bacs is veiled in mystery to this day. It also remains unclear why two archbishoprics existed in Hungary during the Middle Ages ( Esztergom and Kalocsa–Bacs) and why the Archbishopric of Kalocsa–Bacs had two seats – Kalocsa, in the north-western part of the archdiocese and Bacs in the south-western part. The Metropolitan authority of the Archbishopric of Kalocsa–Bacs also extended to the Csanád, Varadin, Zagreb and Transylvanian (Erdély) bishoprics of medieval Hungary. From XIII century, the missionary bishoprics of Srem, Bosnia and Milcov in Wallachia also submitted, and thus by the end of the Middle Ages, the Kalocsa–Bacs ecclesiastical province encompassed nearly all of southeastern Hungary. Geographically, the research focuses primarily on the area of the Kalocsa–Bacs Archdiocese, which consisted of the territories from Kalocsa in the north to Zemun in the south, and from the river Tisa in the east to the Danube in the west. At the turn of the fourteenth and fifteenth centuries, as a consequence of the Ottoman conquests in the Balkans, there was an increasing influx of Orthodox settlers from the Balkans to the territory of the Kalocsa–Bacs Archbishopric. On the territory of the Kalocsa– Bacs church province, the majority of the Orthodox population was comprised of Serbs, Romanians, and a number of Ruthenians in the eastern dioceses. In the territories of the Kalocsa–Bacs archdiocese, together with the territories of the Srem diocese, which was separated from it, the largest number of the Orthodox population consisted of ethnic Serbs. The relationship between the Orthodox population and the official Archbishopric of Kalocsa–Bacs was liable to change. There were attempts to convert the population to the Latin faith, but the Orthodox population still enjoyed some autonomy. The parallel life of the Orthodox and the Catholic populations, the constant intertwining of cultural influences from the West and from the East, reflected on the sacral topography and visual culture of this particular area. It would probably be no exaggeration to say that, particularly between the end of XIV century and the Battle of Mohács in 1526, the Kalocsa–Bacs Archdiocese, along with the entire territory under the metropolitan jurisdiction of the Archbishop of Kalocsa- Bacs, in addition to Venice and southern Italy, was one of the most important zones of contact between the Greek and Latin Christianity