Докторска дисертација на тему Однос приватног и јавног у савременој уметности има за циљ да представи приватно и јавно као појмове, тј. дискурзивне теоријске конструкте који на различите начине структурирају савремену уметничку продукцију, и користећи се њима у интерпретацији одабраних дела савремене ликовне уметности изведе одређене закључке о субјектима и условима савремености. Истраживање је засновано на тези да је микро-отпор појединачног субјекта данас најделотворнији, а можда и једини начин супротстављања глобалној хегемонији и прилагођавања свакодневице човеку и његовим реалним потребама. Кроз низ студија случаја постављених у односу на различите проблеме савремености, а у којима ће анализа бити изведена са платформи студија културе и нове историје уметности, показаће се да су управо савремени уметници ти субјекти који покушавају да обнове комуникацију међу људима и охрабре их да и они, попут њих, изведу критику савремености, искажу свој отпор, и конструишу и/или деконструишу сопствени Dissertation on relation between private and public in contemporary art aims to present private and public as terms; to present them like discursive theoretical concepts which are shaping the artistic production in different ways, and use them in the interpretation of selected pieces of contemporary art in order to derive certain conclusions about subjects and conditions of the contemporaneity. The research is based on the premise that micro- resistance of each subject is the most effective, if not the only way of defiance to global hegemony and adjustment of everyday life to a human and his true needs. Through a series of case studies set in the relation to problems of contemporaneity, in which the analysis will be performed from the platforms of Cultural Studies and New Art History, it will be shown that contemporary artists are those subjects that are trying to reestablish communication between humans and encourage them, to like them express their resistance to contemporaneity, and to