Suđenje u razumnom roku

Abstract

Pravo na suđenje u razumnom roku je zasnovano na postulatu prema kome spora pravda predstavlja izgravanje pravde i samog prava na pravično suđenje, i ono je kao takvo uspostavljeno ne samo u interesu subjekata o čijem se pravu ili obavezi odlučuje nego i u interesu pravne sigurnosti i vladavine prava uopšte. Prekomerna dužina trajanja postupka ugrožava interese subjekata prava u tom postupku ali i javni interes nezavisno od ishoda postupka. Svaki proces počinje sa ciljem da se okonča i to bez prekomernog odlaganja i odugovlačenja, s tim u vezi i težnja procesnih prava jeste težnja za peremptornošću. Pravo na suđenje u razumnom roku je garantovano kako univerzalnim tako i regionalnim međunarodnim aktima koje je Srbija ratifikovala, isto tako pravo na pravično suđenje ili pravo na rešavanje pravne stvari u razumnom roku je zajemčeno Ustavom Republike Srbije. U pravnoj literaturi postoje brojni pokušaji definisanja pojma prava na suđenje u razumnom roku. Po G. Stanković ovo pravo se definiše kao „pravo stranke da joj se pravna zaštita pruži efikasno tako što će se sprovesti postupak i doneti sudska odluka kojom će joj biti pružena pravna zaštita bez preteranog odlaganja i odugovlačenja.“ Iz ove definicije proizilazi da je svrha garancije ovog prava zaštita svih strana učesnica u postupku od prekomernog odugovlačenja postupka, čime se sprečava ugrožavanje delotvornosti i kredibiliteta pravde. To znači da je svrha postojanja ovog prava garancija da u relativno kratkom vremenskom periodu, putem sudske odluke bude okončana nesigurnost u kojoj se u pogledupravnog položaja, odnosno prava ili obaveze nalazi određeno lice. Postoje pokušaji da se pravo na suđenje u razumnom roku odredi kroz pojam razumnog roka, na primer: “Pravda u kojoj postoji tačka gde se sjedinjuju pravična i efikasna pravda jeste od ogromne pravne i pravnopolitičke vrednosti, ona potiče i doprinosi bržem i sigurnijem opticaju kapitala i stvara jak osećaj visoke pravne sigurnosti, pravna dilema međutim več može biti to, može li se vreme trajanja sudskog postupka tačno vremenski propisati ili je za to dovoljan samo određeni pravni standard(razuman rok, pravičan postupak).” Svaka država ima suvernost u propisivanju rokova za pojedine vrste predmeta za koje smatra da je to neophodno kako bi se postigla svrha zaštite prava, bilo da su oni zakonske ili intrukcione prirode. Određivanje razumnog roka se međutim ne može ocenjivati na osnovu odredaba domaćeg zakonodavstva jer bi tada došlo do neujednačenog pristupa prema državama članicama u pogledu opšteg i konačnog određenja razumnog roka. Pokušaj definisanja prava na suđenje u razumnom roku na ovaj način nije adekvatan jer razuman rok predstavlja pravni standard koji se utvrđuje na osnovu preciznih merila putem sudske prakse, dok je pojam suđenja u razumnom roku mnogo širi. Pravo na suđenje u razumnom roku postoji u interesu lica o čijim se pravima i obavezama odlučuje ali i u interesu pravne sigurnosti i vladavine prava. S tim u vezi sporost u deljenju pravde može dovesti u pitanje poverenje u čitav pravni sistem i vladavinu prava kao jedan od tri stuba na kojima počiva sistem ustanvljen Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok su druga dva stuba demokratija i ljudska prava.