Алгоритам ургентног лечења трауматског можданог оштећења дизајниран кроз мултиваријантну анализу прогностичких фактора

Abstract

Трауматско оштећење мозга (ТОМ) настаје услед дејства спољашње мехничке силе на кранијум и ендокранијални садржај, које се карактерише привременим или трајним неуролошким оштећењем, функционалном онеспособљеношћу или психосоцијалном неприлагођеношћу. Најчешће коришћени предиктори исхода су године повређеног, иницијални Гласгов кома скор (ГКС), статус зеница на пријему, време протекло од момента повређивања до неурохируршког збрињавања, удружене повреде, хипоксија, хипертензија и налаз компјутерско-томографског снимања. Основни циљ истраживања је израда алгоритма ургентног лечења трауматског можданог оштећења и дизајн скале за рану предикцију исхода ТОМ уз додатну анализу појединих фактора на пријему (ГКС, неуролошки налаз, радиолошки налаз, клинички симптоми). Спроведено је ретроспективно и проспективно истраживање којим је обухваћено 568 испитаника који су у периоду од 1.6.2018. до 31.05.2019. лечени унутар Клиничког центра Војводине у Новом Саду због трауматске озледе мозга. Узорак је чинило 34,3% жена и 65,7 % мушкараца. Старосна структура узорка је од 18-96 године (М=56,56; SD=20,17). Свим пацијентима је по пријему начињена радиолошка дијагностика компјутеризованом томографијом (ЦТ), начињен је детаљан физикални и неуролошки преглед, те је детаљно узета анамнеза. Нотирани су следећи подаци: витални параметри (артеријски крвни притисак, сатурација крви кисеоником), статус и повреде других система органа, знаци повређивања главе и врата. За неуролошки преглед је коришћена ГКС скала. За ЦТ преглед је нотирано присуство интракранијалних трауматских лезија и прелома лобање. Резултати овог истраживања указали су на неопходност пажљивог разматрања бројних фактора (радиолошких и клиничких) који се могу испољити већ на самом пријему. Иако ЦТ има висок појединачни допринос предвиђању исхода у моделу са више варијабли није се издвојио као значајан. Пацијенти који су имали дужи период између времена протеклог од момента повређивања до неурохируршког збрињавања имали су бољи исход лечења. Предпоставља се да су пацијенти који су стизали раније у здравствену установу имали тежа трауматска оштећења мозга и самим тим исход је био лошији, док су пацијенти са благим оштећењима долазили касније управо из разлога што манифестације проблема нису биле хитне. Ротердам скала се издвојила добром дискриминативном способношћу када се користи као изолован инструмент. Као најјачи предиктори издвојили су се следећи предиктори: нису показане цистерне на ЦТ-у, присутан САХ, померање више од 5 mm, присутан мали субдурални хематом, присутна велика контузија, примена антиагрегациона тераpија. Успешност предвиђања на основу новог модела је 96%. Резултати студије се могу искористити за боље разумевање ТОМ у смислу лакшег решавања дијагностичких дилема и терапијских, креирање ефикаснијих дијагностичких протокола и прецизније процене исхода након повређивања. Предикција исхода лечења је од великог значаја како би се благовермено направио алгоритам лечења и праћења ових пацијената.

Traumatsko oštećenje mozga (TOM) nastaje usled dejstva spoljašnje mehničke sile na kranijum i endokranijalni sadržaj, koje se karakteriše privremenim ili trajnim neurološkim oštećenjem, funkcionalnom onesposobljenošću ili psihosocijalnom neprilagođenošću. Najčešće korišćeni prediktori ishoda su godine povređenog, inicijalni Glasgov koma skor (GKS), status zenica na prijemu, vreme proteklo od momenta povređivanja do neurohirurškog zbrinjavanja, udružene povrede, hipoksija, hipertenzija i nalaz kompjutersko-tomografskog snimanja. Osnovni cilj istraživanja je izrada algoritma urgentnog lečenja traumatskog moždanog oštećenja i dizajn skale za ranu predikciju ishoda TOM uz dodatnu analizu pojedinih faktora na prijemu (GKS, neurološki nalaz, radiološki nalaz, klinički simptomi). Sprovedeno je retrospektivno i prospektivno istraživanje kojim je obuhvaćeno 568 ispitanika koji su u periodu od 1.6.2018. do 31.05.2019. lečeni unutar Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu zbog traumatske ozlede mozga. Uzorak je činilo 34,3% žena i 65,7 % muškaraca. Starosna struktura uzorka je od 18-96 godine (M=56,56; SD=20,17). Svim pacijentima je po prijemu načinjena radiološka dijagnostika kompjuterizovanom tomografijom (CT), načinjen je detaljan fizikalni i neurološki pregled, te je detaljno uzeta anamneza. Notirani su sledeći podaci: vitalni parametri (arterijski krvni pritisak, saturacija krvi kiseonikom), status i povrede drugih sistema organa, znaci povređivanja glave i vrata. Za neurološki pregled je korišćena GKS skala. Za CT pregled je notirano prisustvo intrakranijalnih traumatskih lezija i preloma lobanje. Rezultati ovog istraživanja ukazali su na neophodnost pažljivog razmatranja brojnih faktora (radioloških i kliničkih) koji se mogu ispoljiti već na samom prijemu. Iako CT ima visok pojedinačni doprinos predviđanju ishoda u modelu sa više varijabli nije se izdvojio kao značajan. Pacijenti koji su imali duži period između vremena proteklog od momenta povređivanja do neurohirurškog zbrinjavanja imali su bolji ishod lečenja. Predpostavlja se da su pacijenti koji su stizali ranije u zdravstvenu ustanovu imali teža traumatska oštećenja mozga i samim tim ishod je bio lošiji, dok su pacijenti sa blagim oštećenjima dolazili kasnije upravo iz razloga što manifestacije problema nisu bile hitne. Roterdam skala se izdvojila dobrom diskriminativnom sposobnošću kada se koristi kao izolovan instrument. Kao najjači prediktori izdvojili su se sledeći prediktori: nisu pokazane cisterne na CT-u, prisutan SAH, pomeranje više od 5 mm, prisutan mali subduralni hematom, prisutna velika kontuzija, primena antiagregaciona terapija. Uspešnost predviđanja na osnovu novog modela je 96%. Rezultati studije se mogu iskoristiti za bolje razumevanje TOM u smislu lakšeg rešavanja dijagnostičkih dilema i terapijskih, kreiranje efikasnijih dijagnostičkih protokola i preciznije procene ishoda nakon povređivanja. Predikcija ishoda lečenja je od velikog značaja kako bi se blagovermeno napravio algoritam lečenja i praćenja ovih pacijenata.

Traumatic brain injury (TBI) Is defined as temporary or permanent neurological damage, functional disability or psychosocial inadaptability occurring due to effects of external mechanical force to brain and cranium. Mostly used predictors are age, Glasgow coma scale score, pupillary reactivity, time from injury to neurosurgical intervention, combined injuries, hypoxia, hypertension and computed tomography (CT) findings. Basic goal of this research was to analyse TBI and design early outcome prediction scale together with the analysis of individual factors on admission (GCS, neurological status, radiological findings). This research was both retro and prospective and included 568 patients treated for TBI at Clinical centre of Vojvodina in Novi Sad from 01.06.2018. to 31.05.2019. Sample was made out of 34,3% females and 65,7 % males aged from 18 to 96 years ( M=56,56; SD=20,17). All patients had CT diagnostics preformed upon admission, had undergone detailed general and neurological examination and patient’s history was taken. Physical examination included: vitals (arterial blood pressure, blood oxygenation), status and injuries of other organs, signs of injury to head and neck. GCS scale was used for neurological examination Computed tomography (CT) included presence of intracranial lesions and skull fractures. Results of this research showed importance of careful observation of multiple factors (radiological and clinical) that can be present at the time of admission. Despite CT having high individual predictive power for outcome, in multiple variable model it was not significant. Patients with longer time elapsed to treatment had better outcome. It is assumed that patients who arrived shortly after injury had severe TBI thus having worse outcome, while patients suffering from mild TBI arrived later and thus had better outcome right because their symptoms of TBI were not very symptomatic. Rotterdam scale showed good disciminative power. The strongest predictors were: CT absence of cisterns, present subarachnoid haemorrhage, midline shift over 5mm, presence of small subdural haematoma, presence of large contusion, presence of antiaggregational therapy. Predictive power based on primary model was 96%. Results of this study can be used for better understanding of TBI in order to solve some diagnostic dilemma, create more efficient diagnostic protocols and facilitate more precise outcome assessment after TBI. Prediction of treatment outcome is very important in order to timely design treatment algorithm of treatment and follow up of TBI patients.