Problem prediktivnog jaza: Status anomalija u Kantovoj naučnoj metodologiji i epistemologiji

Abstract

Problem prediktivnog jaza je implicirani problem zauzimanja metafizičke interpretativne pozicije prilikom određenja istine naučnih predviđanja obrazovanih na osnovu proverenih i utemeljenih naučnih zakona. Pošto je svako naučno predviđanje iskaz o budućnosti, naknadna provera činjeničnog stanja može pokazati da se ono slaže ili ne slaže sa predviđanjem. U slučaju neslaganja (anomalija), shodno epistemičkom i ontičkom tumačenju naučnih iskaza, može se zaključiti ili da je predviđanje manjkavo i da zakon na osnovu koje je obrazovano zahteva reviziju, ili da je provera manjkava i da zahteva ustanovljavanje nove klase fenomena. Opredeljivanje za jedno od ovih stanovišta je problem koji može imati različite posledice u drugim oblastima naučne interpretacije. Problem prediktivnog jaza srodan je, ali suštinski različit od problema greške i preciznosti u nauci, te problema subdeterminacije naučnih teorija. U različitim fazama rada Imanuela Kanta može se primetiti kako je ovaj filozof zauzimao obe navedene pozicije i često je oscilirao između njih, i to usled uticaja njegova dva istaknuta prethodnika, Isaka Njutna i Gotfrida Vilhelma Lajbnica. Njutnovo stanovište je podrazumevalo svojevrsnu savršenost matematičkog naučnog aparata i nesavršenost stvorenog sveta, usled čega je izvor anomalija viđen u propadljivom svetu. Lajbnicovo stanovište bilo je stanovište perspektivizma u kom su anomalije poticale iz partikularnosti spoznajnog subjekta. Kantovo kritičko rešenje ovog spora jeste pokušaj da se zadrže najbolji elementi svakog od ovih učenja utoliko što će se pokazati da su naučna predviđanja hipotetički problematični sudovi koji izražavaju moguću kauzalnu uslovljenost, i koji ne moraju uvek biti istiniti, već mogu biti i prividni. Način na koji Imanuel Kant pristupa ovom problemu veoma je sličan osnovnim tezama antropičkog razonovanja u savremenoj nauci.