Denacionalizacija

Abstract

Autor će u ovoj disertaciji pokušati da na sistematizovan način predstavi fenomen denacionalizacije. Sistematskim prikazom teorijskih i pozitivno-pravnih poimanja denacionalizacije, uz analizu odgovarajuće prakse, disertacija će obezbediti zaokruženi sistem izlaganja koji će poslužiti kao važan izvor saznanja u pogledu najznačajnijih karakteristika denacionalizacije kao društvenog, pravnog, političkog i ekonomskog procesa. Denacionalizacija je proces vraćanja privatnim vlasnicina imovine (u naturalnom obliku ili u vidu novčanog obeštećenja) koja im je oduzeta na osnovu propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, konfiskaciji, sekvestraciji i delom eksproprijaciji. SFRJ, poznatija kao Druga Jugoslavija, nastala je 1943. godine, sa prvobitnim imenom DFJ koje je ubrzo promenjeno u FNRJ i konačno 1963. u SFRJ. Jedan od glavnih ciljeva nove države bio je razvlašćivanje buržoazije, da celokupnu državnu i privatnu imovinu uzme u svoje ruke i da se razračuna sa „narodnim neprijateljima“. Preduzete su brojne mere podržavljenja privatne svojine kao što su konfiskacija, agrarna reforma, nacionalizacija, eksproprijacija. Konfiskacija je prinudno oduzimanje celokupne ili dela privatne imovine, bez naknade od lica koje je učinilo neko krivično delo ili prekršaj. Agrarna reforma je za cilj imala sprovođenje „socijalne pravde“, odnosno uzimanje od onih koji imaju preko određenog zemljišnog maksimuma, i davanje onima koji nemaju ili nemaju dovoljno. Eksproprijacija je bila politička mera kojom je vršeno oduzimanje privatne svojine i njeno pretvaranje u društvenu. Nacionalizacija je mera kojom su podržavljena privatna privredna preduzeća, najamne zgrade, stanovi, poslovne prostorije, kao i građevinsko zemljište. Denacionalizacija je mera kojom se nastoje ukloniti, ili barem ublažiti efekti izazvani ovim merama podržavljenja privatne svojine. Brojni su razlozi za denacionalizaciju: moralni, pravni, ekonomski, politički. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju donet je 26. septembra 2011. godine i njime su uređeni uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljanju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu. Zakonom su postavljene osnove za rešavanje svih relevantnih pitanja neophodnih za pokretanje procesa denacionalizacije. Iako predstavlja najznačajniji korak, uspostavljanje pravnog okvira nije dovoljan uslov. Treba preduzeti brojne suštinski važne mere koje se tiču potrebnog političkog i društvenog konsenzusa, determinisanja i izdvajanja ekonomskih dobara za restituciju, planiranje i izdvajanje novčanih sredstava, preciznog definisanja obaveza državnih organa i postojanja sinergije državnog aparata na polju restitucije. Vrlo je bitno i organizovanje rada na implementaciji zakonskih rešenja i sprovođenje prihvatljive dinamike u radu u rešavanju zahteva. Autor će u disertaciji nastojati da objasni fenomen denacionalizacije, njegovu kompleksnost, da ukaže na probleme ali i metode njihovog najefikasnijeg i najpravednijeg rešavanja.