Примена Хелисоновог модела одговорности у настави физичког васпитања

Abstract

Увод. Пораст насиља међу младима, дисциплински проблеми у школама, опадање интересовања за бављење физичком активношћу и други негативни трендови, намећу потребу реконцептуализације физичког васпитања. Међу иновативним моделима физичког васпитања издваја се Хелисонов модел одговорности или ТПСР модел (Hellison, 1983, 1985, 1995). Модел је заснован на унутрашњој мотивацији и подстицању позитивног социјалног понашања кроз активности као што су постављање циљева, саморефлексија и групне дискусије. TПСР модел одговара мотивационој клими овладавања задатком, нагласак је на залагању и напредовању ученика, међусобном поштовању и помагању. Проблем истраживања представља ефективност Хелисоновог модела личне и социјалне одговорности у настави физичког васпитања. Предмет истраживања представља примена Хелисоновог модела личне и социјалне одговорности у настави физичког васпитања у трећем разреду основне школе. Циљ истраживања је био да се провери ефективност Хелисоновог модела личне и социјалне одговорности у настави физичког васпитања, када је реч о личној и социјалној одговорности ученика, мотивационим оријентацијама, самовредновању спортске компетенције, социјалне компетенције и контроле понашања, подршци другова из разреда, и усвојености моторних вештина. Основна хипотеза истраживања: Хелисонов модел одговорности има значајне позитивне ефекте на одговорност, самоодређеност понашања, самовредновање, социјалну подршку и усвојеност моторних вештина ученика у настави физичког васпитања. Метод. У лонгитудиналном истраживању је примењен квази-експериментални нацрт, са рандомизованим групама и претест – посттест. Узорак испитаника чинили су ученици трећег разреда основне школе, оба пола, распоређени у експериментална и контролна одељења. Експериментални третман карактерисала је специфична структура часова физичког васпитања и посебне наставне стратегије усмерене на развијање личне и социјалне одговорности у складу са ТПСР моделом. Контролни третман представљао је стандардни програм и методе физичког васпитања. Трајање програма (24 часа) и секвенционирање градива било је уједначено у обе групе. Ефекти програма испитани су на сету зависних варијабли (укупно 12) и то: одговорност (2 варијабле), мотивационе оријентације (5), самовредновање (3), социјална подршка (1), моторно учење (1 композитна варијабла). Подаци су прикупљени помоћу одговарајућих мерних инструмената и обрађени релевантним статистичким процедурама (мултиваријатна анализа варијансе, мултиваријатна анализа коваријансе, Ман-Витни тест, дискриминативна анализа, Вилкоксонов тест рангова, кластер анализа). Резултати. Након примене ТПСР модела у експерименталној групи, односно, стандардног програма физичког васпитања у контролној групи, на финалном мерењу су констатоване статистички значајне разлике и високи ефекти у свим зависним варијаблама, доследно у корист експерименталне групе. Експериментални третман је највише утицао на самопроцене личне и социјалне одговорности, затим на самоодређене видове мотивације у настави физичког васпитања и моторно учење, а vi нешто мање на самовредновање и социјалну подршку. Добијени резултати сугеришу да ТПСР модел представља снажан контекстуални фактор, који преко базичних потреба за компетенцијом, аутономијом и припадањем, позитивно делује на самоодређену мотивацију ученика, продуктивност моторног учења, самовредновање и социјалну подршку. На основу добијених резултата прихваћена је главна и помоћне хипотезе истраживања. Теоријски и практичан значај истраживања. Истраживање превазилази многа методолошка ограничења претходних истраживања ТПСР модела. Модел је по први пут примењен у нашој средини, такође, испитан је његов утицај на ефикасност моторног учења и самовредновање ученика. Резултати омогућавају трансфер знања у свакодневну праксу учитеља, наставника физичког васпитања и тренера.

Uvod. Porast nasilja među mladima, disciplinski problemi u školama, opadanje interesovanja za bavljenje fizičkom aktivnošću i drugi negativni trendovi, nameću potrebu rekonceptualizacije fizičkog vaspitanja. Među inovativnim modelima fizičkog vaspitanja izdvaja se Helisonov model odgovornosti ili TPSR model (Hellison, 1983, 1985, 1995). Model je zasnovan na unutrašnjoj motivaciji i podsticanju pozitivnog socijalnog ponašanja kroz aktivnosti kao što su postavljanje ciljeva, samorefleksija i grupne diskusije. TPSR model odgovara motivacionoj klimi ovladavanja zadatkom, naglasak je na zalaganju i napredovanju učenika, međusobnom poštovanju i pomaganju. Problem istraživanja predstavlja efektivnost Helisonovog modela lične i socijalne odgovornosti u nastavi fizičkog vaspitanja. Predmet istraživanja predstavlja primena Helisonovog modela lične i socijalne odgovornosti u nastavi fizičkog vaspitanja u trećem razredu osnovne škole. Cilj istraživanja je bio da se proveri efektivnost Helisonovog modela lične i socijalne odgovornosti u nastavi fizičkog vaspitanja, kada je reč o ličnoj i socijalnoj odgovornosti učenika, motivacionim orijentacijama, samovrednovanju sportske kompetencije, socijalne kompetencije i kontrole ponašanja, podršci drugova iz razreda, i usvojenosti motornih veština. Osnovna hipoteza istraživanja: Helisonov model odgovornosti ima značajne pozitivne efekte na odgovornost, samoodređenost ponašanja, samovrednovanje, socijalnu podršku i usvojenost motornih veština učenika u nastavi fizičkog vaspitanja. Metod. U longitudinalnom istraživanju je primenjen kvazi-eksperimentalni nacrt, sa randomizovanim grupama i pretest – posttest. Uzorak ispitanika činili su učenici trećeg razreda osnovne škole, oba pola, raspoređeni u eksperimentalna i kontrolna odeljenja. Eksperimentalni tretman karakterisala je specifična struktura časova fizičkog vaspitanja i posebne nastavne strategije usmerene na razvijanje lične i socijalne odgovornosti u skladu sa TPSR modelom. Kontrolni tretman predstavljao je standardni program i metode fizičkog vaspitanja. Trajanje programa (24 časa) i sekvencioniranje gradiva bilo je ujednačeno u obe grupe. Efekti programa ispitani su na setu zavisnih varijabli (ukupno 12) i to: odgovornost (2 varijable), motivacione orijentacije (5), samovrednovanje (3), socijalna podrška (1), motorno učenje (1 kompozitna varijabla). Podaci su prikupljeni pomoću odgovarajućih mernih instrumenata i obrađeni relevantnim statističkim procedurama (multivarijatna analiza varijanse, multivarijatna analiza kovarijanse, Man-Vitni test, diskriminativna analiza, Vilkoksonov test rangova, klaster analiza). Rezultati. Nakon primene TPSR modela u eksperimentalnoj grupi, odnosno, standardnog programa fizičkog vaspitanja u kontrolnoj grupi, na finalnom merenju su konstatovane statistički značajne razlike i visoki efekti u svim zavisnim varijablama, dosledno u korist eksperimentalne grupe. Eksperimentalni tretman je najviše uticao na samoprocene lične i socijalne odgovornosti, zatim na samoodređene vidove motivacije u nastavi fizičkog vaspitanja i motorno učenje, a vi nešto manje na samovrednovanje i socijalnu podršku. Dobijeni rezultati sugerišu da TPSR model predstavlja snažan kontekstualni faktor, koji preko bazičnih potreba za kompetencijom, autonomijom i pripadanjem, pozitivno deluje na samoodređenu motivaciju učenika, produktivnost motornog učenja, samovrednovanje i socijalnu podršku. Na osnovu dobijenih rezultata prihvaćena je glavna i pomoćne hipoteze istraživanja. Teorijski i praktičan značaj istraživanja. Istraživanje prevazilazi mnoga metodološka ograničenja prethodnih istraživanja TPSR modela. Model je po prvi put primenjen u našoj sredini, takođe, ispitan je njegov uticaj na efikasnost motornog učenja i samovrednovanje učenika. Rezultati omogućavaju transfer znanja u svakodnevnu praksu učitelja, nastavnika fizičkog vaspitanja i trenera.

Introduction. Increase of violence among young people, discipline problems in schools, decrease of interest in physical activity and other negative trends impose a need to reconceptualize the physical education. Among innovative models of physical education Hellison’s model of responsibility or TPSR model stands out (Hellison, 1983, 1985, 1995). The model is based on intrinsic motivation and encourages positive social behavior through activities such as setting goals, self-reflection and group discussions. The TPSR model corresponds to the mastery motivational climate, the emphasis is on student’s effort and improvement, mutual respect and help. Research problem. The problem to be elaborated is effectiveness of Hellison’s model of personal and social responsibility in physical education setting. Research subject is application of Hellison’s model of personal and social responsibility in teaching physical education in the third grade of elementary school. Research goal was to verify the effectiveness of Hellison’s model of personal and social responsibility in the physical education setting with focus on students’ personal and social responsibility, motivational orientations, self-evaluation of sports competence, social competence and behavior control, support from classmates, and acquisition of motor skills. Main research hypothesis: The Hellison’s model of responsibility has significant positive effects on responsibility, self-determined behavior, self-evaluation, social support and acquisition of motor skills of physical education students. Method. In a longitudinal research a quasi-experimental design with randomized groups was applied and a pre-test – post-test. The mixed gender sample consisted of students of the third grade of elementary school, classified in experimental and control classes. The experimental treatment was characterized by a specific structure of physical education classes and special teaching strategies aimed at development of personal and social responsibility in accordance with the TPSR model. The control treatment was based on standard program and methods of physical education. The duration of the program (24 sessions) and lessons sequencing was the same in both groups. The effects of the program were examined on a set of dependent variables (12 in total) as follows: responsibility (2 variables), motivational orientations (5), self-evaluation (3), social support (1), and motor learning (1 composite variable). Data was collected by adequate measure instruments and analyzed by relevant statistic procedures (multivariate analysis of variance, multivariate analysis of covariance, Mann–Whitney test, discriminant analysis, Wilcoxon rank test, cluster analysis). Results. After the application of the TPSR model in the experimental group and the standard program of physical education in the control group, the final measurements yielded statistically significant differences and large effect size in all dependent variables, consistently in favor of the experimental group. The experimental treatment was most effective in terms of self-perceived personal and social responsibility, self-determined motivation in the physical education, and motor learning, and a less effective in self-evaluation and social support domains. The results obtained suggest that the TPSR model is a strong contextual factor, which through basic needs for competence, autonomy and relatedness, has a positive effect on students’ self-determined motivation, productivity of motor learning, self-evaluation and social support. On basis of the achieved results, both the main and auxiliary research hypotheses have been accepted. Theoretical and practical viii importance of the research. This research surpasses many methodological limitations of previous research of the TPSR model. The model has been implemented in Serbia for the first time, in addition, its efficiency on motor learning and self-evaluation of the students has been tested. The results enable transfer of knowledge in every-day practice of classroom teachers, physical education teachers and coaches.