Српска православна црква, Руска православна загранична црква, Московска патријаршија: (1920-1940): узајамне везе, утицаји и односи

Abstract

Сусрет Српске православне цркве са руском емиграцијом после 1920. године отворио је низ тема унутрашњег живота аутокефалне организације српског православног народа. Такође, појава распри и раскола Руске православне заграничне цркве са Московском патријаршијом, као и међусобно удаљавање два руска емигрантска црквена центра Сремских Карловаца и Париза, постављао је Српску православну цркву пред изазов формирања црквено-дипломатског и канонско-правног става. Паралелно са државним институцијама Краљевине СХС односно Југославије Српска православна црква је активно помагала и прихватала руски избеглички свет. У њеном мисијском раду са верницима у периоду између 1920. и 1940. године значајну улогу играју руски свештеници, руско монаштво, затим професори богословља и других научних дисциплина, као и руска емигрантска верска и филантропска друштва, итд. Рад се бави, поглавито на основу сачуваних архивских извора првог реда интеракцијом Српске православне цркве са Руском заграничном црквом која је уживала канонско-правну подршку и заштиту на територији српске црквене јурисдикције. Сложени односи тзв. Карловачке управе Руске православне заграничне цркве, групе архијереја окупљене око избеглог митрополита кијевског Антонија Храповицког, са Московском патријаршијом и вођом православних руских парохија у Западној Европи митрополитом Евлогијем Георгијевским, оптерећивали су у извесној мери и српске црквене власти, које нису остаајале равнодушне према смутњама и расколничкој реторици и пракси руских црквених фракција и страна. Руске колоније са формираним облицима парохијског живота, распоређене у вишеконфесионалној Краљевини СХС / Југославији, додатно су подстакле Српску православну цркву да размишља о ширењу своје парохијске мреже у крајевима где су православни традиционално били у мањини (пример Словеније и запада Хрватске). Избегло руско монаштво није само повећало број припадника аскетског опредељења у Српској православној цркви него је допринело и обнови историјски заборављеног женског монаштва, развијајући посебне облике „женске побожности“, преко раста женских добротворних хришћанских друштава. Присуство православних руских избеглица, не само званичних руских емигрантских епископалних црквених структура, него и лаика, затим свештеника и монаха појединаца доносиле су у српску православну културу нарочити идејни свет, усложњавајући религијски миље после Првог светског рата новим садржајима обредности, верске праксе, као и начина преношења хришћанске доктринарне и етичке поруке.

The encounter of the Serbian Orthodox Church with the Russian emigration after 1920 has opened a set of themes of the inner life of the autocephalous organization of the Serbian Orthodox people. Likewise, occurrence of the argues and schisms between Russian Orthodox Church Abroad and Moscow Patriarchate, and mutual alienate of two Russian emigrant church centers – SremskiKarlovci, Serbia and Paris, France – raised up an issue before Serbian Orthodox Church of forming the official church-diplomatic and canonical-juridical position toward it. Parallel to government institutions of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians, later Yugoslavia, Serbian Orthodox Church took an active part in helping and accepting Russian refugees flock. In its missionary work with faithful in the period of time between 1920 and 1940 an important role was played by Russian priests, monastics, than professors of theology and other scientific disciplines, as well as Russian emigrant, faith and philanthropy societies… Mainly based on the saved archive sources of the first class of importance, this work deals with an interaction between Serbian Orthodox Church and Russian Church Abroad which has enjoyed canonical-juridical support and protection on territory of the Serbian Church jurisdiction.Complexed relationship among so called Karlovci’s administration of the Russian Church Abroad, a group of bishops gathered to escaped Metropolitan Antony (Khrapovitsky) of Kiev, with Moscow Patriarchate and the leader of Russian Orthodox parishes in Western Europe – Metropolitan Eulogius (Georgievsky) burdened to a certain extent Serbian Church authorities, which were not remaining indifferent to the delusions and the schismatic rhetoric and praxis of the Russian Church fractions and divisions. Russian colonies with formed aspects of the parish life, situated in themulticonfessionalthe Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians / Yugoslavia, additionally exhorted Serbian Orthodox Church to consider spreading its net of the parishes in the areas where traditionally the Orthodox were minority (e.g. Slovenia, western parts of Croatia…) Expatriated Russian monastics not only multiplied number of the devotees of ascetic determination in Serbian Orthodox Church, but rather and even more contributed to restoration of historically forgotten female monasticism, developing unique forms of “the female devotion”, through growth of the Christian female charity societies. Presence of Orthodox Russian refugees, not only the official Russian emigrant episcopal church structures, but laityas well, than priests and individual monks brought in Serbian Orthodox culture particularly special world of ideas, compounding religious milieu after WWI with new contents of rite, religious practices, as well as the methods of conveying the Christian doctrinal and ethical message.