Show simple item record

Pope Gregory VII Hildebrand and his understanding of secular and spiritual authorities

dc.contributor.advisorPopović, Radomir
dc.contributor.otherRadić, Radivoj
dc.contributor.otherKisić, Rade
dc.creatorMilinković, Boris
dc.date.accessioned2019-01-18T09:30:16Z
dc.date.available2019-01-18T09:30:16Z
dc.date.issued2018-08-30
dc.identifier.urihttp://eteze.bg.ac.rs/application/showtheses?thesesId=6455
dc.identifier.urihttps://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:19177/bdef:Content/download
dc.identifier.urihttp://vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=70036&RID=50909967
dc.identifier.urihttp://nardus.mpn.gov.rs/123456789/10598
dc.description.abstractНа основу доступних историјских чињеница видимо да за историју црквеног устројства на Западу, почетком друге половине XI вијека, најважнији сегмент представља историја папства, које је у том периоду кренуло ка врхунцу своје моћи. Пошто су овај период обиљежиле папске реформе и појединачна улога папа у њима, важно је као разлог за почетак таквих дјеловања поставити тадашње потпуно морално понижење у којем се папство нашло услијед негативног утицаја световних владара на систем организације живота римске цркве. Свака врста утицаја владара је за организацију римске цркве била непожељна, али због раширености тог утицаја, владало је мишљење да је без радикалних потеза тај утицај немогуће умањити. Сво вријеме реформи папства, готово двадесет година, у најужем кругу људи који су водили стратегију реформи и избора најподеснијих људи на кардиналска и папска мјеста, као и у најужем кругу кандидата за избор папе у неколико наврата, био је кардинал Хилдебранд. Он је као својеврсна покретачка снага, још у вријеме папе ГригоријаVI (1045-1046) био његов блиски сарадник, док се у вријеме Лава IX појављује као ватрени заговорник реформи заједно са папом. Хилдебранд је био италијанског поријекла, рођен је 1020. године највјероватније у Тоскани. У Рим је дошао веома рано, још као дијете, те се образовао у једном римском манастиру гдје му је ујак био настојатељ, а који је био један од такозваних клинијевских манастира. У вријеме папе Григорија VI је постао капелан и с њим је ишао и у прогонство у Келн, док је за вријеме папе Лава IX постао главни ризничар римске цркве и настојатељ манастира Св.Павла. Био је познат као човјек високих моралних квалитета и строгог начина живота. Када је након смрти папе Александра II пристао да га кардинали изаберу за папу, није тражио потврду од стране њемачког краља Хенриха IV. Потврда му се није ни чинила потребном, пошто је већ у то вријеме постојала развијена мрежа, раније поменутих такозваних клинијевских заједница, коју су сачињавале црквене јединице које су подржавале реформе, а чији је центар био у бенедиктинском манастиру Св. Петра и Павла у Клинију, у Француској, у којем су се саме идеје реформи и развијале. Манастир Клини је као монашка заједница тежио прије свега ка томе да смањи утицај световних владара на живот Цркве, те поврати достојанственост живота припадницима таквих манастирских заједница, а не у толикој мјери да обнови монашки начин живота. Хилдебранд је и изабран за папу са подршком те заједнице, чији је утицај већ тада био немали. Његове идеје су се тицале само и искључиво реформи папског система и учвршћивања папске власти у цијелој Европи. То је показао кроз двадесет и седам тачака изложених у документу Dictatus papae које се могу сматрати планираним насловима за евентуални будући зборник канона. Планирани зборник канона никада није угледао свјетлост дана, а основне циљеве папе Григорија VII Хилдебранда можемо видјети у самом папском документу, којим је усмјеравао живот и рад црквене заједнице како би постигао следеће: -Да нижи свештени клир, кроз увођење свештеничког целибата, потпуно одвоји од световног утицаја, јер је сматрао да је у брачности свештеника основа неслободе клира. -Да виши свештени клир потпуно ослободи од корупције и утицаја лаика, тако што ће лаицима одузети учешће у избору бискупа. -Да од хришћанског свијета створи једну универзалну теократску државу, са папом на челу, као Божијим намјесником на земљи...sr
dc.description.abstractBased on available historical facts we can see that for history of church structure in the Western world at the begining of the second half of the eleventh century, the most important segment is history of the papacy, which in that period started toward its gretaest power. Since this period is marked with papal reforms and individual roles of each pope, it is important to set up as reason for the beginning of working on reforms the total moral humiliation of papacy which happened because of the negative influence of secular rulers on the systematic organisation of the Roman church. At this moment, every kind of influence of rulers for Roman church was intolerable, but because of the widespread influence, the common public opinion was that without radical moves on that subject, it would be impossible to reduce that influence. During the reforms of papacy, for almost twenty years, in the smallest circle of people who guided the strategy of reforms and elections of the most suitable persons for cardinal and papal service, and also in the smallest circle of papal candidates in several occasions, it was cardinal Hildebrand. He was a sort of driving force, even in the time of pope Gregory VI(1045-1046) he was his close associate, and in the time of Leo IX he appeared as an ardent advocate of reforms, together with the Pope himself. Hildebrand was of Italian origin, born in 1020, probably in Tuscany. He came to Rome as a child and was educated in a roman monastery where his uncle was an abbot. That was one of the ”Cluny” monasteries. During the pontificate of pope Gregory VI he became a chaplain and with pope Gregory he went into exile in Köln. During the pontificate of pope Leo IX he became chief treasurer of the Roman church and abbot of St Paul's monastery. He was well known as a man of high moral qualities and a strict way of life. When he agreed to be elected for pope, after the death of pope Alexander II, he did not ask for confirmation from the German king Henry IV. He thought confirmation was not necessary, because of the existence of a large number of early spoken ”Cluny” monasteries, which constisted from church units which supported the reforms, and their centre, where the ideas of reforms were born. It was in Benedictine monastery of Ss Peter and Paul in Cluny, France. Cluny monastery, as monastic community strived to reduce the influence of secular rulers on church life and restore dignity of life to members (of that sort) of such communities, more than to reestablish this way of life. Hildebrand was elected pope with support from that community, whose influence in that period was not already negligible. His ideas exclusively concerned reforms of papacy and strenghtening papal authority in Europe. He confirmed that through twenty seven clauses which he exposed in the Dictatus papae document, which can be considered as titles for a collection of canons for the future. The planned collection of canons was never achieved, but the main goals of pope Gregory VII Hildebrand can be seen in the document itself, with which he directed life and work of Church community. The main goals were: -To completely separate lower clerical rank from secular influence, through institution of celibacy, because he considered clerical marriage as a main reason for their dependency. - To completely separate higher clerical rank from secular influence and coruption, by depriving their right in bishop elections. -To create one universal teocratic state from the Christian world, led by pope as God's administrator in world...en
dc.formatapplication/pdf
dc.languagesr
dc.publisherУниверзитет у Београду, Православни богословски факултетsr
dc.rightsAutorstvo-Nekomercijalno-Bez prerade 3.0 Srbija (CC BY-NC-ND 3.0)
dc.sourceУниверзитет у Београдуsr
dc.subjectПапа Григорије VII Хилдебранд, Хенрих IV, световна власт, духовна власт, лаичка инвеститура, симонија, Црква, држава, реформеsr
dc.subjectPope Gregory VII Hildebrand, Henry IV, secular authorities, spiritual authorities, lay investiture, simony, Church, State, reformsen
dc.titleПапа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне властиsr
dc.title.alternativePope Gregory VII Hildebrand and his understanding of secular and spiritual authoritiesen
dc.typePhD thesis


Files in this item

Thumbnail
Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record