Породичне свечаности у Војводини у време социјализма: антрополошка студија о празницима, идентитету и сећању

Abstract

Предмет овог рада је антрополошка анализа породичних свечаности у Војводини у време социјализма. Породичне свечаности посматране су као ритуализоване форме понашања које су утицале на креирање и одржавање индивидуалних и колективних идентитета. Анализирано је неколико карактеристичних празника и ритуала који припадају различитим областима ритуалног живота, са фокусом на кућној прослави у ужем кругу породице и пријатеља. Међу њима је направљена подела на религијске и световне свечаности. У религијске породичне свечаности укључили смо Божић, Ускрс, крсну славу, сеоске – храмовне славе и имендане. Када су световни празници и прославе у питању, узете су у обзир породичне прославе поводом Нове године, Првог маја, социјалистичких (сеоских) слава и рођендана. У истраживању je коришћена методологија заснована на квалитативном приступу, пре свега интервјуи и анализа материјалне културе. Теренско истраживање обухватило је две општине у Војводини. Интервјуи су обављени у Шиду и неколико села у шидској општини, као и у Новом Саду и околини. Основни структурално-формални елементи празника посматрани су кроз њихово место у процесима ритуализације. Ритуали нису изоловане категорије, него су повезани са осталим елементима културе. Велике друштвенополитичке промене које су се догодиле током социјализма донеле су и промене у празничним календарима: увођени су нови, секуларни празници, док религијски празници више нису били признати од стране власти, али су опстали у приватној сфери. У таквим условима, избор одређених ритуалних пракси био је повезан са идентификацијама на личном, породичном, генерацијском, локалном и етничком нивоу. Различити нивои идентификације и њихова укрштања (интерсекције) представљени су у контексту животног тока испитаника. У раду је посебна пажња посвећена анализи материјалне културе, првенствено ритуалних артефаката, који су посматрани кроз однос са другим структурално-формалним елементима ритуала. На крају, као пример наративизације материјалне културе представљена је и етнолошка пракса у Музеју Војводине која се односи на породичне свечаности. Показало се да је у социјалистичком периоду постојала извесна разлика између садржаја музејске презентације путем изложби и осталих видова музеолошког рада, бар када је реч о приступу ритуалној пракси. Та разлика представљена је у контексту реструктурирања перцепције овог сегмента традиционалне прошлости због њеног политичког значаја.