УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ Бојан М. Томић СВЕТЛОСТ КАО КОНСТИТУЕНТ ИКОНОПИСА: ХЕМИЈСКИ, ФИЗИЧКИ, ФИЗИОЛОШКИ И ТЕОЛОШКИ АСПЕКТИ докторска дисертација Београд, 2015 UNIVERSITY OF BELGRADE Bojan M. Tomic LIGHT AS A CONSTITUENT OF ICON PAINTING: CHEMICAL, PHYSICAL, PHYSIOLOGICAL AND THEOLOGICAL ASPECTS Doctoral Dissertation Belgrade, 2015 МЕНТОРИ: 1. Др Драган Булатовић, ванредни професор, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Одељење за историју уметности; 2. Др Братислав Обрадовић, ванредни професор, Физички факултет, Универзитет у Београду, Лабораторија за Квантну оптику и ласере. ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ: 1. Др Илија Марић, ванредни професор, Физички факултет, Универзитет у Београду; 2. Др Предраг Марковић, научни саветник, Институт за савремену историју; 3. Др Александар Седмак, редовни професор, Машински факултет, Универзитет у Београду. ДАТУМ ОДБРАНЕ: 17.7.2015. СВЕТЛОСТ КАО КОНСТИТУЕНТ ИКОНОПИСА: ХЕМИЈСКИ, ФИЗИЧКИ, ФИЗИОЛОШКИ И ТЕОЛОШКИ АСПЕКТИ РЕЗИМЕ У докторској дисертацији разматран је појам светлости и њене повезаности са науком и уметношћу кроз историју цивилизације као и у савремено доба. Приступ који обухвата различите аспекте истраживања светлости назван је фотологија. Светлости, као конституенту иконописа, приступа се на два начина – теоријски и експерименталнo. Оба приступа су дата у историјском и савременом контексту, од којих експериментално-савремени део садржи и изведене експерименте. У средиште разматрања стављена је једна референтна тачка из домена фотологије – тема светлости и иконе. У анализи иконе сустичу се различите дисциплине фотологије које се користе у мултидисциплинарном проучавању светлости. Икона је сама по себи физички, хемијски, визеулни и симболички (култни) ентитет, те су за њено испитивање потребне физика, хемија, физиологија и теологија. Историјски приказ показује укрштеност аспеката истраживања светлости. Током историје светлост је посматрана интегративно – према садашњој научној подели, на делу је било више дисциплина које су се прожимале. Мултидисциплинарност је, међутим, неопходна како за проучавање приступa проблему светлости на иконама у прошлости, тако и у садашњости. Важност светлости за напредак цивилизације у старом веку у дисертацији је показан анализом значаја сјаја од најстаријих времена и анализом употребе гномона. У оквиру иконографског приказивања сјаја анализиран је и значај симболичког приказивања Сунца у старим цивилизацијама. Развој приказивања светлости, особито ореола, одвијао се упоредо са развојем науке о светлости. Формирањe и развој науке уопште били су повезани и са поимањем светлости. Показано је да је заснивање науке и њено даље ослобађање од старих паганских схватања текло упоредо са еволуцијом приказивања личности са ореолом (од паганског до хришћанског). Ореол представља репрезент и један од конституента светлости на икони. Заступљен је приступ у којем се развој уметничког симбола приказује интегрално са развојем науке и који је усмерен ка успостављању целовите слике развоја знања о светлости и његовом исказивању. Ореол у хришћанству није изданак времена и мишљења који нема своју основу у прото-научним активностима. Транзиција од паганства ка хришћанству има врхунац у иконографској представи Христа као Непобедивог Сунца (Sol Invictus). Она означава крај многобожачког периода поистовећеног са деификацијом планета и звезда, те епистемолошки скок – напредак у науци. У студији су обухваћене идентификација и класификација врста и подврста могућих прототипова ореола. Визуелни прототипови ореола условно су подељени на: физичке, физиолошке и антрополошке. Обрађене су форме ореола различите по питању облика (кружни, квадратни, троугаони, многоугаони, бадемаст...), боје (позлаћен, плави, зелени, бели, или удружени са контрастним бојама, са уцртаним шарама, орнаментима, украсима од драгог камења, са уцртаним крстом, монограмом Хи Ро или алфа и омега) и величине (око главе или целог тела) и специфичности ореола са појединим карактеристикама. Презентована је и њихова примена и симболика кроз историју. Истакнути су уметнички примери (радијативна круна, новчићи са темом Непобедивог Сунца, златни мозаици) који указују на крај ере идолопоклонства. Историјски прилаз обухвата експерименте са светлошћу током 30 векова и осим експеримената из историје оптике који су до сада реконструисани, а који су у вези са иконом, укључује и препознавање експериментисања са светлошћу, која до сада нису препозната као експериментални поступци. Пример иновативних решења примењених у 6. веку током изградње храма Свете Софије у Цариграду, а која су и данас предмет проучавања у оквиру тимских пројеката, показује колико је то био захтеван подухват за дотадашње искуство науке. Својом величином и амбијенталном светлошћу овај храм је утицао на културне и цивилизацијске одлике средњег века. Обрађен је догађај који се, такође, одиграо у Цариграду у 11. веку, када је током судског процеса који је вођен против њега, Симеон Нови Богослов у судницу донео икону, у склопу визуелног теста са циљем утврђивања да ли је одређена особа светитељ. Управо из тадашњих његових беседа, чије је централно учење то да је Бог светлост, поставља и правило на који начин треба разумети унутрашње осветљење цркава. Нова, методолошки заснована наука настаје из традиције која интегрише контемплације о светлости са иновативним емпиријским и експерименталним поступцима. Према резултатима и релевантности издвојени су – фотолози 13. и 14. века попут Роберта Гросетестеа, Роџера Бекона, Витела, Џона Пекама, Теодорика од Фрајбурга, Николе Орезмa; као и каснијих векова: полимат Леонардо да Винчи; Галилео Галилеј као „отац модерне физике―, те „науке―; Франсис Бекон као узор за све касније емпиристе и творац идеје светлосног експеримента; Кеплер као утемељивач модерне оптике, и пионир модерне физиологије; Исак Њутн који је створио нову парадигму проучавања светлости; физиолог и физичар светлости Херман Хелмхолц; Алберт Ајнштајн, кључна личност за савремено разумевање светлости са промишљањем о вези науке са мистеријским; и на крају трагалац за одговором на питање шта је светлост, личност из националне науке, Михајло Пупин. У теоријско-савременом делу дата је основа за приступ питању светлости као конституенту иконописа, коју чини подела ентитета на извор осветљења, икону и посматрача, као и дисциплине потребне за анализу (хемија, физика, физиологија, неурологија, психологија, културологија, философија, теологија и још неке хуманистичке науке). Представљена је свака од дисциплина назначених у наслову тезе, укључујући и међусобна укрштања. Приказани су актуелни степени објективизације, као и покушаји репрезентовања поставке проблема у једној једначини. Теза обухвата два изведена експеримента – мерење рефлексионог спектра на иконама (експеримент I) и израчунавање комплексности на дигиталном запису изабраних типова икона (експеримент II) – који следују конституисању методе. Експерименти су извршени коришћењем три врсте осветљења за које су упоређени резултати. У питању су: светлост Сунца, инкандесцентни извор и светлост свеће. Док је у рефлексионој спектрометрији нагласак на спектру, de facto бојама, у анализи комплексности нагласак је на осветљености структурних делова иконе. За обраду је коришћен нови (технички) оквир за квантификовање комплексности и самоорганизације уведен 2013. године, заснован на скривеном Марковљевом моделу коефицијената (w-дрвета). Један од историјски најзаступљенијих приступа мерењу карактеристика светлости у физици – спектроскопија и спектрофотометрија – показао је своја ограничења у односима објективно (мерљиво) и субјективно (перципирано, доживљено). Експериментални резултати у експерименту II за три иконе потврђују понуђену тезу о већој комплексности под осветљењем свеће у односу на друга два разматрана извора. Кључне речи: светлост, икона, фотологија, осветљење, ореол, рефлексиона спектрометрија, комплексност. Научне области: Историја и философија науке, Историја и философија уметности, Математичка физика, Оптичка спектроскопија, Теологија. Уже научне области: Археоастрономија, Археоминералогија, Историја оптике, Средњовековна философија, Естетика (сјајности), Рефлексиона спектрометрија, Комплексни системи. УДК 27-526.62:535.3(043.3) LIGHT AS A CONSTITUENT OF ICON PAINTING: CHEMICAL, PHYSICAL, PHYSIOLOGICAL AND THEOLOGICAL ASPECTS SUMMARY In the doctoral thesis scientific approach of studying the concept of light and its relationship with science and art throughout history of civilization and in modern era was presented. An approach that encompasses different aspects of the research of light was called photology. The paper examines light as a constituent of icon painting through two approaches – theoretical and experimental. Both approaches are given both in historical and contemporary context. Modern experimental part contains experiments performed by the applicant. The focus of the thesis is placed on one reference point from the domain of photology – the theme of light and icon. In icon analysis, the main disciplines involved in the multidisciplinary study of light summarize. The icon is by itself a physical, chemical, visual and symbolic (cult) entity, so physics, chemistry, physiology and theology are needed for its investigation. Historical display provides insight into intersection of aspects of light research. During history the theme of light was viewed as integrative – according to current scientific division it included several disciplines, intertwined. A multidisciplinary approach is therefore necessary for a historical approach to the problem of light on the icon painting as well as for the modern approach. The importance of light for the progress of civilization in ancient times is demonstrated in the dissertation by the importance of the gloss in the ancient times and by analyzing the use of the gnomon. As part of the iconographic representation of the gloss, the importance of the symbolic representation of the sun in ancient civilizations is analyzed. The development of the display of brightness, particularly halos, took place simultaneously with the development of the science of light. The formation and development of science in general were connected with the perception of light. It is shown that the establishment of science and its liberation from ancient pagan dogmas was happening at the same time as the evolution of displaying figures with a halo (from pagan to Christian). The halo is the representative and one of the constituents of light on the icon. An approach is included, in which the development of artistic symbol is displaying integrated with the development of science and that approach is aimed at establishing a comprehensive picture of the development of knowledge about light and its expression. The halo in Christianity is not an offspring of the time and thinking that doesn‘t have its basis in proto-scientific activities. The transition from paganism to Christianity has peaked in the iconographic presentations of Christ as the Invincible Sun (Sol Invictus). It marks the end of the polytheistic period equaled to the deification of the planets and stars and epistemological leap – advances in science. The study includes the identification and classification of varieties and sub varieties of possible halo prototypes. Visual prototypes of halos are conditionally divided into: physical, physiological and anthropological. Forms of halos are processed that are different in terms of shape (circular, square, triangular, polygonal, almond shaped ...), colors (golden, blue, green, white, or associated with contrasting colors, with marked patterns, ornaments, decorations with precious stones, with marked Cross, monogram Chi-Rho or alpha and omega), size (around the head or the whole body) and specificity of the halo with certain characteristics. Their use and symbolism throughout history are also presented. Artistic examples (a radiant crown, coins with the theme of the Invincible Sun, golden mosaics) indicating the end of the era of idolatry are featured as well. Historical approach includes experiments with light during thirty centuries and in addition to experiments in the history of optics which have been reconstructed, and which are related to the icon, includes the recognitions of experimenting with light, which so far have not been recognized as an experimental procedure. An example of the innovative solutions implemented in the 6th century during the construction of the temple of St. Sophia in Constantinople, which are still the subject of study within some project teams, shows how it was a demanding undertaking for the scientific experience of that time. With its sheer size and ambient light, this temple has influenced cultural and civilizational characteristics of The Middle Ages. Event that also took place in Constantinople in the 11th century was processed, when during the trial that was conducted against him, Symeon the New Theologian brought the icon into the courtroom, as a part of the visual test in order to determine whether a particular person was a saint. It is from then that his word, in which a central doctrine is that God is light, sets policy on how the indoor lighting of the churches should be understood. A new methodologically based science arises from the tradition that integrates contemplation on light with innovative empirical and experimental procedures. According to the results and relevance, singled out were – photologists from the 13th and 14th century such as Robert Grosseteste, Roger Bacon, Witelo, John Peckham, Theodoric of Freiburg, Nicole Oresme; from later centuries: polymath Leonardo da Vinci; Galileo Galilei as the "father of modern physics" and "science"; Francis Bacon as a model for all later empiricists and creator of the idea of light experiments; Johannes Kepler as the founder of modern optics, and a pioneer of modern physiology; Isaac Newton who has created a new paradigm for the study of light; physiologist and physicist of light Hermann Helmholtz; Albert Einstein, a key figure for the modern understanding of light with his reflection on the relationship of science and mysterious; and finally the seeker of the answer to the question what light is, the person from Serbian national science history, Mihajlo Pupin. In theoretical-contemporary part the basis for the approach to light as constituent of iconography, is the division of entities onto the source of light, an icon, and observers is given, as well as the disciplines needed for analysis (chemistry, physics, physiology, neurology, psychology, cultural studies, philosophy, theology and some social sciences). Each of the disciplines indicated in the title of the thesis, including the mutual crossing is presented. The current level of objectification is shown, as well as the attempts to represent the settings of the problem in one equation. The thesis includes two experiments which follow the formation of methods. They were conducted by the candidate: measuring the reflectance spectrum of the icons (Experiment I) and calculating the complexity of the digital record of selected types of icons (Experiment II). Experiments were performed using three types of lighting for which the results were compared. They are: the sun light, incandescent source and candle light. While in reflective spectrometry emphasis is on the spectrum, the colors de facto, in the analysis of complexity the emphasis is on the brightness of the structural parts of the icon. For processing, the new (technical) framework for quantifying the complexity and self-organization introduced in 2013, and based on the hidden Markov model coefficients (w-tree) is used. One of the historically most common approaches to measuring characteristics of light in physics – spectroscopy and spectrophotometry – showed its limits in relations of objective (measurable) and subjective (perceived, experienced). Experimental results in the Experiment II for three offered icons confirm the thesis of greater complexity under the candle light in comparison to the other two sources discussed. Key words: light, icon, photology, lighting, halo, reflection spectrometry, complexity. САДРЖАЈ 1.УВОД 1 2.О ЈОШ НЕПОСТОЈЕЋОЈ ДИСЦИПЛИНИ (ПРОБЛЕМИ У ЗАСНИВАЊУ ФОТОЛОГИЈЕ) 4 2.1.О одређењу фотологије 5 2.2.Ексклузивност специјалиста? 7 2.3.Светлост и историја (Тема светлости као историјска тема) 10 2.4.Специфични начини разматрања фотологије – два узора 12 2.5.Питање знања и могућности сазнања 13 2.6.Савремено питање светлости у мултидисциплинарном оквиру 14 2.7.Парадигматични примери супротних мишљења 15 2.8.Повезивање 17 2.9.Мултидисциплинарност 18 2.9.1.Има ли мултидисциплинарност шансу? 18 2.9.2.Две културе 19 2.10.Афирмација теме у радовима других истраживача 20 3.ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ 21 3.1.Икона и светлост 21 3.2.Примери докторских радова 23 3.3.Студије 25 3.4.Обрада теме код домаћих аутора 29 3.5.Извори о средњовековној оптици 31 3.6.Физика светлости у уметности 32 3.7.Мултидисциплинарни приступи у студијама 32 3.8.Приступи и смернице супротне од коришћених 34 3.9.Експеримент, корисне студије 35 4.НЕОБРАЂЕНА ТЕМА 37 4.1.Физичари у друштвеним наукама посвећени теми светлости 39 5.ИЗБОР ТЕМЕ 42 6.ТЕОРИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ ДЕО 43 6.1.Увод у теоријско-историјски део 43 6.2.Утицај светлосног окружења на трансформацију првобитне свести – ка научној свести 44 6.3.Место физиологије у сазнајним процесима 47 6.4.Симбол 48 6.4.1.Симболика Сунца 48 6.5.Утицај светлости на цивилизацијски напредак 50 6.6.Значај сјаја 50 6.6.1.Археоминералогија на Балкану 52 6.6.2.Развијање естетике сјаја 53 6.7.Значај Сунца у Египту 53 6.7.1.Револуционар и револуција у уметности 54 6.8.Знање и светлост 56 6.9.Ера конструкције научних инструмената 56 6.10.Древна веза храма, научног инструмента и светлости 57 6.10.1.Први покретни инструмент 57 6.10.2.Гномон 58 6.10.3.Комплексније структуре 62 6.10.4.Мегалитске кружне конструкције 62 6.10.5.Коморе и оријентација 63 6.11.Прве опсерваторије и репрезентација универзума (Рађање астрономије уз телелитургику односно обредословље) 65 6.11.1.Астрономија и сакралност 65 6.11.2.Иновације у астрономији – примери разноврсности 66 6.11.3.Примери археоастрономских локалитета 67 6.12.Сјај код америчких Индијанаца 70 6.13.Допринос хришћанства развоју научне мисли 73 6.13.1.Сегрегација цикличности од старења (усмереног кретања) 74 6.13.2.Дани у недељи, ореол и иконе 76 6.13.3.Крај и нови почетак 78 6.14. Од култа и прве астрономије до иконописа и науке „ослобођене― од многобоштва 79 7. ПРОТОТИПОВИ ОРЕОЛА 81 7.1. Визуелни прототипови ореола 81 7.2. Друштвене науке и одговор о прототиповима 86 8. СВЕТЛОСТ ОРЕОЛА 88 8.1. Ислам 90 8.2. Јудејско коришћење злата у фигуративном представљању 91 8.3. Ореол у јудаизму – синагога Бет Алфа 91 8.4. Будизам 91 9. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО-ИСТОРИЈСКИ ДЕО 93 9.1.1. О експерименту и теорији 93 9.1.2. Истрајни експериментатори 94 9.2. Први експерименти 95 9.2.1. Примери стари век 95 9.2.2. Библијска забелешка о дистинкцији типова посматрања 95 9.2.3. Антика 96 9.3. Мање познате одлике оптике 97 9.3.1. Оптика, катоптрика и укрштање са уметношћу 97 9.3.2. Црква, иноватори и фокусирани зраци 98 9.3.3. Средњи век 99 9.4. Најзначајније унутрашње осветљење у историји 100 9.5. Визулени тест и експерименти са иконама 106 9.6. Увод у дешавања у науци о светлости у 13. веку 110 9.6.1. Оптика као средња наука 110 9.6.2. Промена 111 9.6.3. Појава нових тенденција у експериментима са светлошћу на иконама из 13. и 14. века 112 9.6.4. Нов приступ у 13. и 14. веку 113 9.6.5. Епоха нових истраживача у оптици 115 9.7. Експериментатори 13. и 14. века 116 9.7.1. Роберт Гросетесте 116 9.7.1.1. Гросетестеово учење о светлости 118 9.7.2. Роџер Бекон 119 9.7.3. Витело 122 9.7.3.1. Откриће дуге у кристалу 123 9.7.3.1.1. Вилијам од Моербека 124 9.7.3.2. Џон Пекам 124 9.8. Линеарна перспектива 126 9.8.1. Теодорик од Фрајбурга 127 9.8.2. Никола Орезмо 129 9.9. Чему припада приоритет: контексту или нијанси? (Дуга као манифестација светлости и симбол божанске славе) 130 9.9.1. Иконографска представа дуге 132 9.10. Пресек дешавања у српској иконографији из 13-15. века 134 9.11. Исихазам 138 9.12. Додатна специфичност односа икона и иконичног представљања са научним дисциплинама и историјом мерења и оптике на Западу 142 9.13. Крај средњег века 144 9.13.1. 15. и 16. век 144 9.13.1.1. Светлост у уметности и науци кроз руку једног човека – Леонардо да Винчи 145 9.13.1.1.1. Синтеза истраживања о светлости 148 9.14. Поглед у ново 150 9.15. Научна револуција 151 9.15.1. 17. век 153 9.15.1.1. Галилео Галилеј 153 9.15.1.2. Франсис Бекон 155 9.15.1.2.1. Место светлости у учењу 155 9.15.1.2.2. Корист од светлости 157 9.15.1.2.3. Утицај Беконовог учења 158 9.15.1.2.4. Experimenta lucifera – завет 160 9.15.1.3. Кеплер – утемељивач модерне оптике 160 9.15.1.3.1. Теологија и космологија 161 9.15.1.3.2. Почеци модерне физиологије ока 162 9.16. Цркве као научни инструменти у заснивању модерне науке 163 9.16.1. Тајно и јавно, видљиво и невидљиво 165 9.17. Крај 17. и почетак 18. века 165 9.17.1. Исак Њутн 165 9.17.2. Херман Хелмхолц 167 9.18. Искуство мистеријског 169 9.19. Пример из националне историје науке 20. века – Михајло Пупин 169 9.19.1. Сцене везане за светлост 171 10. ТЕОРИЈСКО-САВРЕМЕНИ ДЕО 173 10.1. Ентитети и (придружене) дисциплине 173 10.1.1. Чиниоци мултидисциплинарности 174 10.2. Ка мање познатом 174 10.2.1. Актуелни степен објективизације 175 10.2.1.1. Први ентитет и физика 176 10.2.1.2. Примарни извор и секундарни извори 177 10.2.2. Цео физички проблем у једној једначини 177 10.2.3. Примери неуједначености односа објективно-субјективно 179 10.3. Физички аспекат истраживања икона 180 10.3.1. Различити типови осветљења у једном простору 181 10.4. Хемија 182 10.4.1. Иконографија и фотохемијске реакције 183 10.4.2. Хемија и физика – oчекивана веза и неочекиване појаве 185 10.4.3. Утицај симболике на развој хемије 186 10.5. Физичке карактеристике ока као примаоца информација 187 10.5.1. Физиологија 187 10.5.2. Теоријска заснивања и експерименти 190 10.5.2.1. О регистрабилности визуелне осетљивости 191 10.6. Мултидисциплинарни приступ доживљају 192 10.6.1. Физика и простор на иконама 192 10.6.2. Комплексност и доживљај 193 10.6.3. Доживљај физичког простора 203 10.7. Рефлексивност, актуелизација и теологија 204 10.7.1. Сликање у злату, писање у злату, сликање у светлости 205 10.7.2. Адекватно преношење информација 206 11. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО-САВРЕМЕНИ ДЕО 208 11.1. Конституисање методе 209 11.2. Статистички модел дрветa детаљних коефицијената 210 11.3. Циљеви 219 11.4. О методи експеримента II 220 11.5. Експериментална процедура 222 11.6. Резултати експеримента I 227 11.7. Резултати експеримента II 251 11.8. Дискусија 255 11.9. Закључак 255 12. ЗАКЉУЧАК 258 13. ЛИТЕРАТУРА 263 Посебно се захваљујем проф. др Ивану Аничину, научном саветнику Драгану Драмлићу, техничару Зорану Великићу, филологу за класичне језике и теологу Небојши Радовановићу, иконописцу Марку Панићу и проф. др Марку Иветићу јер су помогли да истраживање и израда докторске дисертације напредују из једног нивоа у други. 1 1. УВОД Завршним радом на Физичком факултету Универзитета у Београду, чија се тема тицала физике у 4. веку, започео сам бављење темама које су предмет ове тезе. Тај век био је једна од прекретница у развоју људске мисли. Представљао је сублимацију позне грчке философије и „младе― јудео-хришћанске мисли, која је стасала да се изрази на нов начин уз помоћ до тад развијеног философског појмовника („апарата―). Кад се помиње философија мисли се делимично и на науку тога времена и њене највеће домете, јер су се до тада неке науке већ биле издвојиле као самосталне науке - математика, астрономија и друге, али понеке нису: физика је у облику философије природе још увек била део теоријске философије. Тај период, као и наредних 1300 година, било је време преовладавања Аристотелове физике. У тој новој, „младој― парадигми, критику такве физике извршио је један од врсно образованих људи тог времена – Василије Кападокијски, назван због својих заслуга, како интелектуалних тако и филантропских, Василије Велики. Заједно са својим пријатељем Григоријем из Назијанзина и млађим савремеником Јованом Златоустим назива се васељенским учитељем. У Грчкој се 30. јануара, када се обележава празник школа, образовања и свих оних којима је стицање знања примарна обавеза и одлика, њих тројица славе као просветитељи. Просветљење и развој те младе мисли у 4. веку коинцидира са почецима једне од културно најзначајнијих и најдуговечнијих европских цивилизација – Византије. Испоставља се да то остаје и даље моја тема. На основу обрађених одредница као што су светлост, Сунце и друге, у монографији ―Физика у Шестодневу Василија Великог” из 2008. године, и на основу потреба за савременим приступом на факултетима на којима се проучава традицинално сликарство, почела је да се формира идеја овог докторског рада. Тема дисертације представља не само наставак, већ и нова критичка промишљања о резултатима истраживања у вези са светлошћу у уметности са нагласком на црквену 2 уметност (посебно иконопис) остварених у 5-годишњем периоду. Наиме, 2008. године започео сам руковођење пројекта Светлост у црквеној уметности који је покренут на Високој школи – Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, а који је подржало Министарствo вера и дијаспоре. Овај пројекат је настао ради потенцирања мултидисциплинарности теме светлости, а пре свега савремених истраживања о светлости у уметности и науци. Историја проучавања светлости и живота са светлошћу је заправо не краћа него што је целокупна историја човечанства. Током рада на пројекту остварен је утицај на повезивање природних и друштвених наука, демонстрирајући њихов нераскидив однос и значај како за појединца тако и за друштво. То је учињено како кроз обраду старих проблема на нов начин, тако и иновативним приступима у савременом постављању проблематике. Напредак науке се најјасније и уочава кроз неочекивано извлачење на светлост дана занемарених, односно „старих―, недовољно проблематизованих тема. Пројекат је умногоме претходио, а касније фазе су временски коинцидирале, са припремом међународног пројекта о светлости – Међународна година светлости 2015. Одређени радови били су усмерени на анимирање и укључивање осталих истраживача у тематске активности Међународне године светлости: при Војсци (2012), међу друштвеним наукама (ТИПНУД 2012) и међу културолозима (2014). Резултати и циљеви су стављени у однос са иностраним експерименталним истраживањем у области образовања и напорима физичара за промовисањем значаја истраживања која су базирана на светлости. Почетни циљ је био да се тема светлости која је непрекидно заступљена кроз историју актуелизује на нов начин. То се не чини започињући истраживање некритички, селективно, изостављајући целокупне позиције истраживача током историје. Тежио сам да покажем колико су заједничких узора и надахнућа имали научници, уметници и теолози, у којој мери су заједнички мислили, стварали у овим областима деловања, и какви су били њихови мотиви, приступи и надахнућа. Намера 3 је такође била, да се наново уочи јединство свих стваралаца у овим областима, као и немогућност да се било ко од њих припоји искључиво науци или теологији. Општи циљ је био да се формирају савремене комплементарне основе интегришућих истраживања и да се дају смернице за будућа теоријска и експериментална истраживања. Посебно, да се као допуна, а не супституција теоријским, започну и експериментална истраживања. Тиме би се афирмисалa истраживања која не би била пласирана на основу науци непримерених (политикантских, идеолошких...) тенденција и која не би устукнула пред неоснованим критикама. Афирмација мултидисциплинарности у циљу повезивања заинтересованих истраживача је тренд који се овим жели подржати и промовисати. 4 2. О ЈОШ НЕПОСТОЈЕЋОЈ ДИСЦИПЛИНИ (ПРОБЛЕМИ У ЗАСНИВАЊУ ФОТОЛОГИЈЕ) „Упоредо са појмовима лепоте и лепог, рановизантијска естетика изнедрила је још један појам који се стално преплиће са њима, али који у целости има самостално значење – појам светлости. Овде су се Византијци ослањали на старојеврејску, филоновску, гностичку, неоплатонистичку и манихејску традицију. Разрађујући тако широко наслеђе, они су сматрали светлост најважнијом категоријом своје гносеологије, мистике и естетике, како у теоретском, тако и у практичном аспекту, категоријом која је вишезначна и веома опсежна.―1 У свакодневном говору одредница светлост заступљена је кроз мноштво примера. Кажемо: осветлићемо ту тему, у светлости тих сазнања, изашли смо из мрака на светлост, угледало је светлост дана, осветли ми пут, сјајан човек, синула ми је идеја, засијао је међу осталима. Аналитички приступајући фреквентном коришћењу речи светлост, прво питање на које би требало дати одговор је одакле треба почети са њеним објашњењем? У циљу добијања одговора могуће је послужити се савременим философским и лингвистичким (филолошким) дисциплинама. Притом је јасно да се тематика искључиво употребом филологије не може исцрпити, нити до краја размотрити. Разлог честе употребе светлости повезан је и са неопходношћу формирања нове дисциплине. Коришћење термина (појма) светлост у свакодневном 1 Бичков, Виктор В., Кратка историје Византијске естетике, Службени гласник, Београд, 2012, 60. Истицање Б. Т. 5 говору потиче од целоисторијске позиције живота човека са светлошћу, те је потребно изучавати je као посебну дисциплину. Назив засебне области постоји – то је фотологија, али она никад није заживела као мултидисциплинарно интегративно поље. Грчка реч θσο, θσηόο означава светлост, светло, дан и светлост Сунца, а ιόγνο - учење, реч, закон, наука (и још преко 70 значења). Фотологија није скуп методички прикупљених и систематски сређених знања, нема усаглашене циљеве и хипотезе. Она има другачији контекст, циљеве, методе и хипотезе у различитим временима. Уосталом, као и наука, философија или уметност. Но, начелно, циљ тог корпуса разноликог трагања је јасан – доприносити истраживању о светлости, прикупити различите податке и студије на једном месту и повезати их. Одлика мултидисциплинарности постаје идентична методологији овог задатка. 2.1. О одређењу фотологије Иако је утисак да је умногоме јасна веза између лепоте, доброте и светлости, најчешће се светлост, у смислу анализе предмодерног значења, смешта у естетски домен. Но, то у крајњем није доследно, односно са стране класификације је нетачно. Наиме, ако је лепоти припојена естетика као посебна философска дисциплина, а доброти као циљу људског деловања – етика, светлост која је заступљена у обема као узвишен мотив и честа референца остала је ускраћена за посебну философску дисциплину. Сличан је случај и у гносеологији где је мотив просветљења непрекидно заступљен, укључујући и данашњи тренутак (просветли ме, изађе на светлост дана, осветли се). Светлосне појаве биле су у многим пољима извор промене парадигме 6 (напредак у комуникацијама на пример) или симбол саме промене, а метафорика просветљења је једна од данас најзаступљенијих и њоме се служе: они који у њој налазе нешто значајније од саме метафоричности и они који је користе као, такорећи, технички појам2. Још већи парадокс је да се дисциплина која није конституисана редовно користи. То упућује на (парадокс) имплицитног „разумевања― светлости, као да је она свеопште позната. У историји уметности је данас и на базичном нивоу представа светлости препозната као централни елемент византијског сликарства. У илустрованим и популарним књигама, као што је „Прича о сликарству― ауторке Абигејл Витли (Abigail Wheatley) која је намењена групи млађег узраста, у обрађивању средњег века светлост је често наглашавана одредница. Спомињу се „светли детаљи―, „изузетан сјај―, „златом представљали истинску светлост неба―3, „округла светлост―, „небеска светлост―4. Међу илустрованим бестелерима налази се и књига Дејвида Барнија (David Burnie) „Светлост“5 која је урађена по лиценци DK Books6 из 1990. године у којој су интегрисани покушаји интерпретације сазнања о светлости током векова. Поред свега наведеног светлост никад није добила засебну област, фотологију. Може се запазити да би другачија била позиција кандидата када би фотологија била засебна дисциплина са стандардизованим предметом, и оформљеном, те разрађеном 2 Пример који повезује историју националне науке и специфичне околности 20. века је назив књиге комунисте из међуратног периода Симе Марковића (1888 – 1939): Национално питање у светлости Марксизма. Марковић, Симa, Национално питање у светлости Марксизма, Централни одбор Н.Р.П.Ј., Београд, 1923. 3 Vitli, Abigejl, Priča o slikarstvu, Dereta, Beograd, 2009, 18. 4 Исто, 23. 5 Барниј, Дејвид, Светлост, Политикин Забавник, Књига-комерц, Београд, 2006. 6 Dorling Kindersley Books 7 методологијом. Овако, она је остала у начелу непроблематизована и неутемељена, а у методолошком смислу неодређена. То ову тему чини лаком – јер само ближе одређење фотологије не постоји, те се може теми допринети на мноштво начина, али уједно и тешком јер ваља радити са недовољно одређеним предметом. У том смислу навођење одговарајућих аспеката могуће дисциплине може бити од помоћи. Но, ако се приступи довољно аналитички, схвата се да то не сужава проблематику нити је на посебан начин дефинише. Ближе одређивање фотологије као дисциплине је један од задатака нашег истраживања. 2.2. Ексклузивност специјалиста? Утисак је7, на први поглед, као да је са формирањем специјалистичких истраживања светлости, поготову после открића ласера 1960. године, интересовање за светлост као не до краја одгонетнуту и инспиративну појаву спласнуло. Могло би се претпоставити да се порив за овом врстом истраживања задржао једино у круговима стручњака (теоретичара и експериментатора на подручју квантне оптике, холографије, односно следујући назив заступљен у протеклих 50 година – фотоничара). То се, ближим увидом, показује као нетачно. Примери који то потврђују наведени су у односу на естетику, на националну историју науке и на философију. На самом почетку издвојена су два примера, док је трећи пример (у питању је Михајло Пупин, трагалац за решењем питања шта је светлост) представљен у савременом теоријском делу. 7 Утисак се може формирати на основу наслова објављених радова, елементарним прегледом резултата претраживача одреднице светлост или прегледом наставних предмета на факултетима који ову одредницу обрађују. 8 Немачки философ Ханс-Георг Гадамер (Hans-Georg Gadamer; 1900 – 2002) у свом најчувенијем делу Истина и метод (Wahrheit und Method), из 1960. године – исте година када је и ласер откривен – креће у потенцирање значаја и реафирмисање самог истраживања о светлости. Циљ му је херменеутика, језик, речи, разумевање. Сама његова перспектива се односи на ангажовано преиспитивање односа између природних и друштвених наука.8 У обнављању знања о светлости креће од Платонове идеје Лепог и неоплатоничарског и хришћанског мистицизма.9 У томе он доследно хоће да одвоји светлост од других естетских мотива (тема). Он прави отклон од пропорционалности и симетрије, испитујући директно однос лепоте и сијања.10 Светлост је доведена у везу са херменеутиком, утиче на саму „онтолошку позадину херменеутичког искуства света―.11 Гадамер говори о „континуираном утицају једне старе истине која опстаје упркос модерној научној методологији―12. Потанко се бави односом лепоте и уметности и брани став да лепота није пре свега у уметности, што аргументује тиме да се „тек од 19. века проблеми естетике преносе на уметност―.13 Све то је увод у коначну тезу – лепота има модус бивствовања светлости14. Tо не имплицира да се без светлости не може појавити ишта лепо, већ да се лепота у некој ствари појављује као светлост, као сјај.15 Други пример, посебно илустративан, везан је за интерпретацију онога што Стивен Хокинг (Stephen William Hawking) назива највећим открићем у 20. веку, ако не и у 8 Gadamer, Hans-Georg, Istina i metod, Fedon, Beograd, 2011, 11- 2; 567. 9 Исто, 598. 10 Исто, 599-600. 11 Исто, 606. 12 Исто. 13 Исто, 600. 14 Исто, 603. 15 Исто, 604. 9 читавој историји16. Априла 1992. године јавности је саопштено да је тим истраживача, предвођен Џорџом Смутом (George Smoot), који је прикупљао податке са сателита COBE DMR (Cosmic Background Explorer, Differential Microwave Radiometer), забележио варијације у зрачењу које је пореклом из раног универзума (космичка микроталасна позадина). Због тог открића Џорџ Смут је 2006. године заједно са Џоном Матером (John C. Mather) из НАСА Годардовог центра за свемирске летове (NASA‘s Goddard Space Flight Center) добио Нобелову награду за физику. На представљању небеске карте микроталасног позадинског космичког зрачења Смут је указујући на резултат рекао: „То је као да гледамо Бога―.17 Подсетимо се да је резултат са COBE-а заправо слика прве светлости у космосу.18 Зашто је прва појава светлости одмах окарактерисана, упоређена или на други начин доведена у везу са гледањем Бога? Након захтева да објасни ту изјаву, он је одговорио: позвао сам се на Бога зато што је то културна икона коју људи разумеју.19 16 Maugh, Thomas H. II, Big-Bang Discovery Makes a Star Out of Astrophysicist : Cosmology: 'It is the discovery of the century, if not of all time,' says Stephen Hawking of Cambridge University, Los Angeles Times, May 10, 1992. 17 Grandin, Karl (ур.), Les Prix Nobel, The Nobel Prizes 2006, Nobel Foundation, Stockholm, 2007. George F. Smoot – Biographical, Nobelprize.org, Nobel Media AB 2014, http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/physics/laureates/2006/smoot-bio.html. Ова изјава која у себи садржи религиозни симбол изазвала је мноштво реакција како у круговима научника тако и верника. 18 То је одсјај из периода када је свемир постао прозрачан и као такав представља „најраније светло које још можемо опажати―. Benz, Arnold, Darovani svemir: astrofizika i stvaranje, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 2012, 51. 19 Интервју са Џорџом Смутом потиче из марта 1994. године и урадио га је Монте Дејвис (Monte Davis). Доступан је у оквиру презентације Смутове астофизичарске групе (Smoot Astrophysics Group) на: aether.lbl.gov/www/personnel/OMNIinterviewSmMarch93.html. 10 2.3. Светлост и историја Тема светлости као историјска тема Да у вези са светлошћу (и то јединствене) нису заступљене само философске, уметничке или научне теме, може се видети из следећих примера. Распрострањеност догађаја са фотолошким карактеристикама, које изазивају нуминозан доживљај, да се разматрати и на основу историјских случајева пресудних за развитак две цивилизације – јудејске и хришћанске. За јудаизам од кључне важности је мистички догађај „давање закона― који је имао светлосне карактеристике. То је предаја камених плоча са законима – „просветљење― описано у Другој књизи Мојсијевој, почев од главе 19 па надаље. Светлост се јавља као конститутивни фактор, и то политички, национални, државотворни, јуридички, легалистички. Према Филону (Φίισλ, око 20. године пре Христа. – око 40. године после Христа) Мојсијев закон је утицао на све народе – „на варваре и Грке, на становнике континенталног и острвског дела, на источне и западне нације, Европу и Азију; укратко на цео насељени свет од једног краја до другог―.20 У опису овог неодгонетнутог догађаја именованог и као „mysterium tremendum― заступљени су визуелни чиниоци. А трећи дан кад би ујутру, громови загрмјеше и муње засијеваше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако, да задрхта сав народ који бијаше у околу (2 Мој 19, 16). Виђење цара Константина (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus; грч. Κσλζηαληῖλνο ὁ Μέγαο, око 272 – 337) пред битку код Милвијског моста на самом крају шестогодишњег грађанског рата (306 – 312) утицало је на промену односа снага 20 Philo, A Treatise on the Life of Moses, that is to say, On the Theology and Prophetic Office of Moses, Book II, IV.20, http://www.earlychristianwritings.com/yonge/book25.html. Такође, цела IV и V глава. 11 у оквиру Римског царства и означило почетак стварања новог царства, нове цивилизације. У овом случају светлост се у специфичном облику појављује у визији коју има особа у чијим су рукама полуге моћи – војсковођа и цар, а не, како би се обично данас асоцирало – осамљени мислилац или аскета. Та визија се јавља као војно-војсковођни моменат и кључна је за формирање Византијског царства. Према писању Јевсевија (Δὐζέβηνο) из Кесарије будући оснивач хиљадугодишње цивилизације на небу је, у подне, видео светлосни крст са натписом „Овим победи!‖ (грчки: „ηνύησ λίθα―).21 У латинском изворнику Лактанције (Lucius Caecilius Firmianus Lactantius) наводи да је цар Константин у сну упућен да на штитове војника стави небески знак.22 Петер Вајс у свом чланку из 2003. године предлаже објашњење према којем је у питању соларни феномен – двоструки хало ефекат. Велики крст светлости непосредно изнад сунца или са обе његове стране може настати као резултат преламања сунчеве светлости на кристалима леда у вишим деловима атмосфере.23 Покушаји различитих приступа проблему овог светлосног обрасца (физички, историјски и теолошки приступ) имају свој корелат у тези. Овом приликом није циљ искључивање једног од (ова три) начина посматрања, већ мултидисциплинарни приказ који може утицати на откривање нових чињеница и легитимисање нових приступа. 21 Eusebius, Constantine and the sign of the cross, Βίνο Κσλζηαληίλνπ [Vita Constantini], 1.26-31, http://www.earlychurchtexts.com/main/eusebiusofcaes/constantine_and_the_sign_of_the_cross.shtml. Латински изворници наводе натпис у облику „In hoc signo vinces (У овом ћеш знаку победити)‖ 22 Lactantius, Lucii Caecilii liber ad Donatum Confessorem de Mortibus Persecutorum, глава 44, http://www.thelatinlibrary.com/lactantius/demort.shtml. 23 Weiss, Peter, The Vision of Constantine, Journal of Roman Archaeology, 16, 2003, 237-59. И наш физичар Ђорђе M. Станојевић у своме делу Из науке о светлости из 1895. године тумачи ову појаву као последицу рефлексије. Станојевић, Ђорђе M., Из науке о светлости, Српска књижевна задруга, Београд, 1895, 98-103. 12 Анализа ових догађаја може се ставити и у иконографски контекст. Чињеница је да постоји икона давања закона (пример ове иконе је у оквиру ризнице манастира Свете Катарине на Синају), док је друга околност, визија, пренесена као амблем, односно, симбол на штитове (односно заставе). 2.4. Специфични начини разматрања фотологије – два узора Историја философије пружа могућности да проблематику учини доступнијом, и садржи архетипске слике које се могу обрађивати у фотологији. Фотологија се може посматрати кроз само једну метафору – пећине. Ова чувена Платонова алегорија из Државе (514a-520a)24 може се пратити даље кроз историју и то на два начина. Први је базиран на историји тумачења (херменеутичкој) – како су аутори током векова разумевали Платона и како су ову сугестивну слику (прихватали) доживљавали? Други начин би био праћење историографских приказа осамљивања, стварања у изолацији, повлачења, учења. Чак и савремена соба са прозором и концепт академске радне собе сваког експериментатора или истраживача антрополошког усмерења подлеже овој инспиративној слици. Светлост је, следујући концепту проблематизације ове алегорије, могуће плаузабилно узети у разматрање и на персоналном, личносном плану, као однос са ограничењима – телом или простором у коме стварамо, али и са могућностима личног доживљаја предмета коме се посвећује истраживач. 24 Platon, Država, BIGZ, Beograd, 2002, 206-11. 13 Најзапаженије тумачење у оквиру траженог (мотива) и најиндикативније – концепција пећине у којој се природа комплетно обрће у Res Obscura и алокализује у унутрашњу светлост, једна је од најјачих слика у историји писане речи.25 Иако је употребљена физичка светлост као основ ове алегорије, поента је да она укаже на другу врсту светлости – божанску светлост која је корелисана са истином, знањем. У истом делу, лектири из философије, налази се и (експлицитно) указивање на божанску светлост. Други начин разматрања светлости, а Платон га приписује Сократу, односи се на чувену аналогију Сунца у Држави (507b-509c)26. Сунце осветљава све и даје добро.27 Платон презентује Сунце кроз форму дијалога између Глаукона и Сократа, којим се предочава однос неколико кључних тема видљивог и невидљивог, идеје, ума, разума... Посматрање света из пећине и Сунце су теме дате код Платона којима је донесена светлост као нетривијална и натприродна тема која интригира мислиоце и тражи одгонетку потоњих генерација. 2.5. Питање знања и могућности сазнања Светлост је „водиља― теме знања и сазнања до модерног доба када се почиње са актуелизацијом теме природне светлости ума. Могу се пратити фазе у којима се од 25 Blumenberg, Hans, Light as a Metaphor for Truth: At the Preliminary Stage of Philosophical Concept Formation, у: Modernity and the Hegemony of Vision, Levin, David Michael (ур.), University of California, Berkeley, 1993, 30-62, 37. 26 Platon, 199-202. 27 О развијању ове идеје и утицају на Прокла и неоплатоничаре и својствено томе на дионисијевску традицију погледати у: Лаут, Ендрју, Дионисије Ареопагит, Отачник, Београд, 2009, 124-5. 14 божанске светлости као мистичног, долази до светлости разумевања – светлости интелекта (Тома Аквински)28. Чак и код Декартовог следбеника Малбраншa (Nicolas Malebranche 1638 – 1715) још увек је могуће препознати везу (еквиваленцију) између природне светлости (ума) "lumière naturelle" и божанске светлости.29 Малбранш, близак Августину (Aurelius Augustinus, 354 — 430), је и посвећени истраживач о светлости, који се бавио природом светлости и боје, физиологијом, као и инфинитезималним рачуном. Године 1699, пет година пре изласка Њутнове Оптике, он је у академији наука (тадашњи назив Краљевска академија наука – Académie Royale des Sciences) у инаугурационом предавању повезао различите боје са различитим фреквенцијама (фине супстанце). 2.6. Савремено питање светлости у мултидисциплинарном оквиру Савремено питање светлости односи се на многе аспекте коришћења овог појма као и вишеслојне аспекте овог феномена. Немали број стручњака из различитих области их је посредно или директно изучавао. При анализи тих формулација, исказа, те решења неког од питања, уочава се да она нису једнозначна, а ни одговори на конкретна питања нису унисони. Питање светлости на сликама, само за себе, изазива контроверзе. Разлог томе је што најважнији део процеса опсервације боје и светлости почива на доживљају, сензацији, утиску. Када се утисак покуша интерпретирати формирају се одговори који се при разврставању веома разликују; штавише неки од њих рефлектују дијаметрално супротстављене ставове. Они (ставови) су искључиви и пренаглашавају 28 Aquinas, Thomas, Summa theologiae, tr. L. Shapcote, Benzinger, New York, 1947-8, 1.84.5. 29 Франк, Семјон, Светлост у тами : оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Логос, Бримо, Београд, 2004, 40-2. 15 област истраживања којом се бави научник. Могло би се посумњати да јасно сепарисане позиције потичу од научника који су окренути природним наукама (science), са једне стране, и онима чији су фокус друштвене теме (humanities), са друге. Но, разлике се уочавају и између аутора који се у представљању резултата ослањају на егзактне методе и нумеричке резултате – међу самим природњацима. 2.7. Парадигматични примери супротних мишљења Посвећеност субспецијалностима имплицира занемаривање праћења најважнијих открића из других дисциплина.30 Најдаље у истраживањима су отишли они чије су позиције ослоњене на најсистематичнија и најсадржајнија истраживања. Но питање је колико они имају амбиција и расположивог времена да се упознају са открићима колега? Два таква истраживача су издвојена, да би се јасно обележиле њихове позиције. Они су, уједно, и репрезенти искључивих ставова. Први став потиче од историчара боја Мишела Пастуроа (Michel Pastoureau), а опонент му је биолог Тимоти Голдсмит (Timothy Goldsmith). Мишел Пастуро уверава: „Са становишта историчара – као уосталом и са становишта социолога или антрополога – боја се дефинише првенствено као друштвена чињеница. Друштво је то које „ствара“ боју, дефинише је и даје јој смисао, утврђује њене кодове и вредности, одређује где ће бити употребљена. То не чини уметник или научник; још мање биолошки апарат људског бића или природни 30 Стивен Вајнберг (Steven Weinberg) у парадигматичној констатацији (анализи) из 1992. године наводи да истраживачи теорија струна не познају дешавања ни из једне друге области физике, а да остали физичари не знају шта се дешава у истраживањима теорија струна. Vajnberg, Stiven, Snovi o konačnoj teoriji, Polaris, Beograd, 1997, 190. 16 призор. Питања боје су увек и првенствено друштвена питања, јер људско биће не живи издвојено него живи у друштву. Уколико то не бисмо схватили, склизнули бисмо у скучени неуробиологизам или у опасни сцијентизам, а онда би узалудан био сваки напор да сачинимо једну историју боја.―31 И допуњава (поентира), наглашавајући: „Спектар, хроматски круг, појам основне боје, закон симултаног контраста, разликовање купе (чепића - Б.Т.) и штапића у мрежњачи нису вечне истине него само етапе у историјском развоју знања.―32 Са друге стране, Тимоти Голдсмит пренаглашавајући неуро науке у односу на све остале, укључујући и физику, истиче следеће: „Боја заправо није карактеристика (особина) светлости или објеката који рефлектују светлост. То је осет (sensation) који настаје у мозгу.―33 Евидентно је постојање различитих позиција које заступају истраживачи. Иако су толико експлицитне, оне не потичу од неких сцијентистичких екстремиста, већ од дугогодишњих истраживача, који имају резултате запажене у оквиру матичних дисциплина. Притом ако додамо Пастурово запажање: „У домену боја, однос према светлости има првенство над свим осталим―34 постаје јасно како се јавила потреба за мултидисциплинарним приступом у постављеној теми. 31 Pasturo, Mišel, Plava – istorija jedne boje, JP Službeni glasnik, Beograd, 2011, 9. 32 Исто. 33 Goldsmith, Timothy H., What Birds See, Scientific American, 295, 2006, 68-75, 70. 34 Pasturo, Mišel, Crna – istorija jedna boje, JP Službeni glasnik, Beograd, 2011, 24. 17 2.8. Повезивање Када бисмо у савременој литератури и савременом разумевању, тражили најдубљу, најевидентнију везу између науке и уметности то би била светлост.35 Историјски гледано у разоткривању природе светлости физика перманентно фигурира. Оптика је једна од најстаријих наука36. Упоредо савремене студије науке о сликању37, које неизоставно обрађују боју и светлост ослањају се на оптику насликаних слојева (рефлексију, рефракцију, апсорбцију светлости, флуоресценцију). Стиче се утисак, по коме је предност да теми приступа неко примарно образован у физици.38 Препреке, пак, почивају на непрегледном и необухватном скупу информација и на неодредивом броју истраживања која нису усаглашена, нити стављена у међусобни однос, и која врло слабо или никако не користе резултате других. Разлог зашто проблем није тривијалан је што у процесу виђења боје и светлости на икони као сегменте истраживања препознајемо и питање извора (осветљење), материјала слике (са свим нанетим слојевима), чин гледања и обраду информација сакупљених процесом виђења. Уједно томе се додају и учења о значењу и интерпретацији религијских концепата, епоха, наслеђа у коме соларно (односно фотолошко) има доминантну или следујућу (споредну) улогу. 35 Тврдња изнесена у: Nassau, Kurt (ур.), Color for Science, Art and Technology, Elsevier Science B.V., Amsterdam, 1998, v. 36 О оптици и њеној позицији у односу на математику и физику излагано је касније. 37 Пример уџбеника који је у тези коришћен је: Taft, W.Stanley Jr.; Mayer, James W., The Science of Paintings, Sprinfer Vrlag, New York, 2000. 38 Gilbert, P.U.P.A.; Haeberli, Willy, Physics in the Arts, Elsevier Academic Press, Burlington, San Diego, London, 2008. 18 2.9. Мултидисциплинарност 2.9.1. Има ли мултидисциплинарност шансу? Ширина опсега различитих ставова и величина (захтевност) проблема (те покушаја укрштања) разноликих дисциплина може се наслутити из става већ навођеног Мишела Пастуроа: „Историчар је готово увек беспомоћан када покуша да разуме статус и функцију боје на слици, на објекту, на уметничком делу; сви проблеми – материјални, технички, хемијски, иконографски, уметнички, симболички – појаве се истовремено. Ниједан истраживач, ниједан истраживачки тим није до данас изнео макар и једну погодну аналитичку шему коју би користила читава научна заједница.“39 Сагледавање тренутне ситуације у истраживањима и истицање ниједан истраживач, ниједан тим је управо карактеризација (оцена) достигнутог нивоа до овога истраживања и сама почетна позиције кандидата, као и иницијално суочавање са проблемом. Методолошки приступ (примењена методологија) имплицира, и поистовећује се са, питањем односа дисциплина које су укључене у тезу. Иако је избор (од 4 – хемија, физика, физиологија, теологија) сложено питање, јасно је да само започињање рада на њему представља допринос трансдисциплинарног приступа. 39 Pasturo, Mišel, Crna – istorija jedna boje, 10. 19 2.9.2. Две културе Тема има потенцијал да представља, следујући прихваћеном називу, трећу културу – што би био својеврсан термин за (ултимативну) мултидисциплинарност (у овом случају остварену везу друштвених и природних наука). Чарлс Сноу (Charles Percy Snow), хемичар и романописац изјавио је на утицајном предавању Две културе из 1959. године: Интелектуални живот целог западног друштва "је подељен у две културе титуларних (одељака)- наиме (природне) науке и хуманистичке науке - и то је велика препрека у решавању светских проблема.―40 „На једном полу супростављених блокова налазе се књижевни интелектуалци – док су на другом научници, а као најрепрезентативнија међу њима, физичари.―41 Да ли ће мултидисциплинарни ангажман који преузима методологију и резултате и првих („природњака―) и других („друштвењака―) помоћи да проблеми почну да се решавају? Концепт треће културе који се појавио је концепт мултидисциплинарности, као и дијалога обележеног жељом за интеграцијом прикупљеног знања.42 40 Snow, Charles Percy, The Two Cultures, Cambridge University Press, London, 2001 [1959], 3. 41 Snow, Charles Percy, The Two Cultures and the Scientific Revolution, Cambridge University Press, London, 1961 [1959], 4. 42 И педесет година после тог текста дискусија је актуелна за шта је пример разговор о две културе, у којем су учествовали писац Јан Макјуан (Ian McEwan) и теоријски физичар Нима Аркани-Хамед (Nima Arkani-Hamed), а који је уприличен на отварању изложбе посвећене великом хадронском колајдеру (LHC) у Музеју науке у Лондону 15. новембра 2013. године. McEwan, Ian; Arkani-Hamed, Nima, What is the common ground between art and science? And how is Beethoven like Darwin?, The Observer, Sunday 17 November 2013. 20 2.10. Афирмација теме у радовима других истраживача Истраживач који је најкомплетније43 предочио специфична истраживања естетских вредности у источнохришћанској уметности и истицао компаративна одређења у односу на светлост је Виктор В. Бичков (Виктор Васильевич Бычков). Њихов значај он изражава следећим речима: „Естетика земаља православног ареала (патристика, Византија, Јужни Словени, средњевековна Русија, Русија новог времена) у потпуности је вредна новог истраживања.―44 Естетика је једна од „најмлађих наука са духовног подручја― а вероватно и „најперспективнија―.45 Такође, он даје критику става којим се тема потцењује или оцењује као непотребна и поставља антрополошко питање о томе колико је човек „пост-културе― једнодимензионалан.46 43 Уједно и најхрабрије. Не треба ову карактеризацију изоставити. О проблемима које је Бичков имао да му партијски комитет факултета, и шеф на катедри за атеизам Серафим Иванович Никишев дозволи израду магистарског рада говорио је у интервјуу из 2009. године. Погледати: Бичков, Виктор В., 492-5. И по одбрањеном докторату непрекидно су, између осталих и колеге, извалачили цитате из Естетике позне антике и са додатим притужбама слали идеолошком одељењу ЦК КПСС. Погледати Исто, 500- 1. 44 Исто, 521. 45 Исто, 526. 46 Исто, 535. 21 3. ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ „Када се развојем система декодирања открију неке нове шифре, тада се могу открити и многе стварне вредности, чак и код занемарених и заборављених уметничких праваца. Пример са иконама један је од таквих. Захваљујући савременом, структуралном, семиотичком тумачењу уметности и уметничких текстова или, боље рећи творевина, ми данас имамо дешифрована нека значења из језика икона.―47 3.1. Икона и светлост Карактеристике придружене светлости из раног период антике. Светлост и топлота су у раној антици блиско повезиване са животом и са његовим божанским извором.48 Сјај и апстракција се мешају у образовању вишеслојног ентитета – халоа. У концепту нимбуса препознају се удружени светлост и ум.49 Такав концепт – повезивања светлости и главе је веома стар – може се пронаћи у Микени на крунама (тиарама) које имају форму златних зракова пронађеним у гробовима из 16. века пре Христа.50 47 Panić, Vladislav, Psihologija i umetnost, Zavod za udžbenike, Beograd, 2005, 225. 48 Janes, Dominic, God and Gold in Late Antiquity, Cambridge University Press, Cambridge, 1998, 143. 49 Исто. 50 Hawkes, Jacquetta, Dawn of the Gods, Chatto & Windus, London, 1968, 176. 22 Светлост је у антици била укључена у репрезентацију разноликих ентитета51 и појава. Белина је посматрана као савршенство, исто као и провидност, која је таква да светлост може несметано да пролази. Због тога су кристали и чисто прозирно стакло високо цењени у антици52, а упоређење кристала и неба налази се у стиховима Старог завета (Јез 1, 22).53 Злато је, као древни и par excellence симбол моћи, често било саставни део описа предмета које поседују богови, чему су пример кочије и кревет код Хелиоса, огртач, лира и лук код Аполона, огртач, сандале и штап код Меркура, сандале код Хере, шлем код Паласа, појас код Калипса, скиптар код Јуноне, лук код Дијане, спаваћа соба код Венере, стрела код Купидона, штап и вео код Кирке, узде и одора код Баха, лира код Мелпомене.54 Боја, облик и величина светлосног појаса у односу на тело варирају, али се одређена перзистентност уочава током епоха. Нимбус и радијативна круна су код пагана представљали сваку врсту моћи, па и божанску моћ.55 У класичној антици нимбус је коришћен приликом представљања глава богова и јунака (хероја), а до периода Константинове владавине (325/6) за представљање царева користила се радијативна круна. Пратећи наслеђе, а водећи се нуминозним циљем, хришћани су нимбус прво користили искључиво у представама Христа, а употреба се касније проширила на светитеље, анђеле, пророке, и на особе које су живе, али у форми квадратног ореола. 51 Број тих тема се током историје повећавао, и ван оних који ће бити обрађиване су: лице, вео, луч (светиљка), круна, делови дана, подне, прозор, шкољка, муња, свећа, венац итд. 52 Janes, Dominic, 73. 53 „А над главама животињама бијеше као небо, по виђењу као кристал, страшно, разастрто озго над главама њиховијем.― 54 Janes, Dominic, 19. 55 Круну са зрацима (радијативна круна) и злато расуто по коси носио је римски император Галијен (Publius Licinius Egnatius Gallienus Augustus; око 218 – 268), и тиме скретао пажњу на своју моћ. Scriptores Historiae Augustae, vol 3, Magie, David (ур. и прев.), Harvard University Press, London, Cambridge MA, 1932, Gallieni duo, XVI,4. 23 Хеортолошки најпознатија представа светлости у иконопису је на икони Преображења. Уметнички и истраживачки фокус иконописаца (у оквиру теме) је на ореолу, али прво сликање на које се упућују је икона Преображења код које је тело (лик) Господа најчешће обухваћено већом структуром бадемастог облика, мандорлом, која окружује цело тело. Боја мандорле је најчешће жута, али може бити и плава, што је случај на упечатљивом мозаику Преображења из манастира свете Катарине на Синају.56 3.2. Примери докторских радова Монографија Светлост и боја у византијској уметности57 је једно од истраживања у вези са темом која су највише цитирана, потиче од Лиз Џејмс (Liz James) и ослања се на њен докторски рад Перцепција боје у Византији (Colour Perception in Byzantium, 1989) 58 . Закључци њеног дугогодишње истраживања односе се на блиску повезаност боје и светлости у касној антици и Византији. У естетици византијске уметности боја се ценила према томе колико је сјајна или тамна, због чега за тај период није адекватно истрајавати на тумачењу симболизма боје кроз њихову нијансу (hue), већ кроз сјајност и затамњеност.59 Боје су биле дефинисане с обзиром на светле и тамне карактеристике које поседују, а речи које су се односиле на њих у себи су садржале одредница које се тичу више квалитета сјаја, него боје у данашњем смислу.60 56 Роси, Корина (текст), Блага манастира свете Катарине, Православна реч, Нови Сад, 2007, 74-5. 57 James, Liz, Light and Color in Byzantine Art, Clarendon Studies in the History of Art, Clarendon Press, Oxford, 1996. 58 Докторат је одбрањен код професора Робина Кормака (Robin Cormack). 59 James, Liz, Color and Meaning in Byzantium, Journal of Early Christian Studies, 11 (2), 2003, 223-33, 224. 60 James, Liz, Light and Color in Byzantine Art, 79-80. 24 Репрезентативност се огледала у томе да уметнички предмети буду полихроматски и да светлуцају. Блиску повезаност боје и сјаја и њихову симболику уздиже сакрализација, то јест употреба на иконама. У докторској дисертацији Светлост у архитектури: евокативни аспекти природног светла повезани са литургијом у византијским црквама (Light into architecture : evocative aspects of natural light as related to liturgy in Byzantine churches, 1996), аутор Јаковос Потамјанос (Iakovos Potamianos, грч. Ιάθσβνο Πνηακηάλνο,) испитује „мистеријску атмосферу― унутрашњег простора византијских цркава. Основна (хипо)теза је да је у византијској религијској архитектури природна светлост свесно и систематично коришћена са циљем величања Бога тако да је литургија могла бити доживљена не само путем језика (говора) него и другим чулима. Природна светлост била је нека врста медијума ка истинитој светлости Божанског бића. Посматран је циклични феномен осветљавања дела олтара зраком светлости на дане религијских празника и феномен константне осветљености свода (унутрашњости куполе). Проучавана је повезаност оријентације објеката са јулијанским календаром и цикличним померањем позиције сунца, са историјским подацима о времену (периоду) грађења и геометријском изгледу. Истраживани су и докази да су такве тенденције у архитектури постојале и у ранијим епохама (цивилизацијама), њихове литургијске и религијске основе.61 61 Potamianos, Iakovos, Light into architecture : evocative aspects of natural light as related to liturgy in Byzantine churches, докторска дисертација, University of Michigan, 1996. 25 3.3. Студије Супротно од претпоставке неинвентивности при презентацији теме, у смислу (вишевековне) реинтерпретације познатих ставова, појављују се иновативни приступи на том пољу.62 Повезивање теологије и физике (оптике) на питању ореола и рефлексије са становишта историје уметности разматрао је Рико Франсез (Rico Franses).63 Бисера Пенчева (Bissera V. Pentcheva, The sensual icon, 2010) повезује промене узроковане природним и антрополошким чиниоцима са осветљењем у византијским црквама. Дневне промене осветљења узрокују различите рефлексије у виду недетерминисаних светлосних ефеката. Πλεύκα (дух, дах) проузрокује θώηηζεο (просвећење) код иконе64. Нестационарност светлости, то јест померање светлих, рефрактованих и рефлектованих тачака током дана и током године утиче на мењање интезитета светлости у храму. Људско присуство посредством покрета и даха утиче 62 Да је тема светлости и иконе савремена, као и колико изазива интересовања на Западу види се у тексту каталога Британског Музеја. Bobrov, Yury, Meaning and history of the icon, у: A catalogue of the Russian icons in the British Museum, Entwistle, Chris (ур.), The British Museum, 2008, http://www.britishmuseum.org/research/publications/online_research_catalogues/russian_icons/catalogue_of_ russian_icons/meaning_and_history_of_icons.aspx. 63 Рико Франсез је, као и Лиз Џејмс, био докторанд Робина Кормака. Franses, Rico, When all that is Gold does not Glitter: On the Strange History of looking at Byzantine Art, у Icon and word : the power of images in Byzantium. Studies Presented to Robin Cormack, Eastmond, A.; James, L. (ур.), Ashgate, Aldershot, 2003, 13-23. 64 Напор да се средњовековна терминологија приближи савременим читаоцима производи код потоњих одређени утисак тајанствености и незавршености, те перманентне некомплетности чему следује заинтересованост. 26 на померање уљаних лампи што додатно мења осветљење.65 Пенчева је у оквиру теме светлости (на) иконе посебну пажњу обратила на рељефне иконе рађене комбинованом техником због употребе метала као материјала са великим степеном рефлексије. Да би се нагласила рефлексија при изради металних делова коришћени су многоструки поступци међу којима су рад (мануелна употреба) чекићем (ζθπξειαηώ) и ливење злата (ρώλεπκα). Целокупна инспирација за истраживање реакција је на посматрање иконе архангела Михаила из касног 10. века, која се налази у ризници Цркве светога Марка у Венецији. О икони је током два лета 2007-8. године Пенчева снимала филм који демонстрира промену изгледа иконе у зависности од осветљења. Интересовање је Пенчева проширила на мултисензорно разматрање естетике храма Свете Софије у Истанбулу (Hagia Sophia and Multisensory Aestetics, 2011). Јединствени доживљај посматрач добија посредством обједињеног утицаја фактора акустичности и ефекта светлуцања које производе мермер и злато.66 Пенчева је снимала филм да утврди на који начин се рефлексије на златним и мермерним површинама мењају у току транзиционих делова дана, а то су излазак и залазак сунца.67 Избор времена није случајан, јер је од интереса утврдити рефлексије током литургије која се одвијала у раним јутарњим часовима. У данашње време посетиоци то не могу видети, јер се музеј Аја Софија отвара у 9 часова ујутру. Стаматис Склирис (΢ηακάηεο ΢θιήξεο) у свом теоријском (али истовремено и практичном – иконописачком) раду доминантну пажњу посвећује афирмацији теме светлости на иконама, указује на мање познате аспекте те теме и, истовремено, покушава да постулира учења о светлости. Он актуелност теме током историје 65 Pentcheva, Bissera V., The sensual icon, The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2010, 122-3. 66 Pentcheva, Bissera V., Hagia Sophia and Multisensory Aestetics, Gesta, 50 (2), 2011, 93-111, 93. 67 Исто, 95. 27 илуструје податком да су хришћани који су се скривали по катакомбама урезивали на зидовима речи попут „светлост Христова светли свима― и „светлост-живот―68. И сам животно посвећен теми, (остајући) на истом фону напомиње „не уводим рецепт за светлост‖, и признаје, ―желим искуство Свете Светлости Васкрсења―69. Склирис заступа став о неопходности наглашавања разлике између природне светлости (природних закона оптике) и светлости иконе (светлост византијског живописа, нестворене светлости, слободне, личне нестворене енергије Бога).70 Он прави и диференцијацију између биолошког и иконичког, где потоњи врши преображење биолошког и физичког. Овим модалитетом икона омогућава слободу од ограничености коју са собом носи биолошко постојање лоцирано у створеном простору и времену.71 Светлост не функционише само чулно, већ „идентификује бића делујући онтолошки― мења перципирање физичких карактеристика – „перспективу, ослобођеност од тежине, од закона пробојности, од закона носиоца и ношеног―.72 Теолози у 20. и 21. веку, као што су чинили кроз раније епохе, актуелизују тему, што је видљиво кроз студије попут Теологије иконе Леонида Успенског (Леони д Алекса ндрович Успе нский, 1902–1987). Успенски наглашава традицију иконографије, кроз примере отацa Цркве 4. века (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Јован Златоусти) који, у својим списима и беседама истичу иконе.73 Речима „осветлите нејасан образ― Василије Велики позива иконописце да надопуне његову омилију.74 68 Склирис, Стаматис, У огледалу и загонетки : иконолошки есеји, Православни богословски факултет, Београд, 2005, 596. 69 Исто, 597. 70 Исто, 255. 71 Исто, 119. 72 Исто. 73 Успенски, Леонид, Теологија иконе, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2009, 47-8. 28 Елементарни поступци „скенирања― иконе откривају изненађујуће чињенице. Наиме, претрага за изворима светлости има разрешење – све је прожето светлошћу.75 Светлост је главни смисаони садржај иконе, и лежи у основи симболичког језика инхерентног икони.76 Злато или боја (плава, ретко и црвена) које се користе за позадину јесу светлост, имају исти улогу. Злато, у овом интерпретативном и репрезентативном обрасцу, има двојну одлику, наиме поседује и „светлоносност― и непрозирност. Такође, ни поједностављено класификовање овде нема места пошто „светлост иконе― није ни само духовно, ни само телесно (одређење), већ се може третирати (појмити) као афирмација будућег стања.77 Павле Евдокимов (Павел Николаевич Евдокимов; 1901 – 1970) у књизи Уметност иконе наводи да је сам боравак (као и) и фокусираност посетиоца у храму усмерен ка светлости – Истоку (Зах 14, 4, Мт 24, 27), Сунцу Правде. То је ход у сусрет светлости, „где сија Незалазно Сунце―78. Светлост (θσο) и живот (δσή) укрштају се у (централном) слову омега σ које је есхатолошко слово грчког алфабета, заправо последње слово које упућује на крајњу реалност (Отк 1, 8; 21, 6; 22, 13). Евдокимов атмосферу у којој су ликови на икони одређује као „етерично злато божанске светлости―.79 Он подсећа на поступак израде при коме се „златна позадина Иконе назива ʾсветлостʾ, а сликарска метода ʾпросветљавањеʾ (=оживљавање)―80. 74 Исто. 75 Исто, 363. 76 Исто. 77 Исто, 127. 78 Евдокимов, Павле, Уметност иконе : теологија лепоте, Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију, Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета, Београд, 2009, 108-9. 79 Исто, 153. 80 Исто, 132. 29 Указује на околност да ореоли на иконама нису ознаке светости, него „светлосно зрачење њихових тела―81 Догађај који је пресудан за разумевање светлости код иконописаца је утицао и на Достојевског (Ф дор Миха йлович Достое вский). У његовим белешкама стоји да „оно што човека разликује од материје којом се храни је светлост Тавора―82. Према Григорију Палами „савршена лепота долази одозго, од сједињења са светлошћу која је више него сјајна и која је једини извор сигурне теологије―.83 3.4. Обрада теме код домаћих аутора Тема је обрађивана и код домаћих аутора из сфере естетике и историје уметности. Докторска дисертација Милорада М. Лазића издата 2008. године под насловом Српска естетика аскетизма: (1375-1459) одбрањена је 2003. године „под веома необичним условима― (у болници неколико сати пред смрт кандидата) при Филозофском факултету у Београду. Једна од тема које аутор испитује је питање светлости у аскетској и житијној књижевности и литургичким химнографским делима.84 Обележје средњовековних аутора је повезивање схватања светлости у антици са хришћанским (ставом, учењем). Антички јелински и хришћански начин схватања светлости има антагонистичких елемената, али је изузетно утицајан Плотинов став да светлост испуњава све.85 Преко Дионисија Псеудо Ареопагита ово 81 Исто, 133 82 Исто, 22. 83 Исто, 17. 84 Лазић, Милорад М., Српска естетика аскетизма : (1375-1459), Света српска Царска Лавра манастир Хиландар, Београд, 2008, 151. 85 Исто. 30 учење има утицај на српску средњовековну естетику и пре свега на став да је за примање светлости „потребно постати јој причастан, заимати је у себи и постати преносник онтолошке мистике светлости―.86 Историчар уметности Мирослав Тимотијевић разматра врло комплексне – и са становишта композиције и са становишта разнородних утицаја – представе светлости. Илузионистички програми (Западноевропске уметности) и симболичне вредности источног сликарства стоје у 18. веку као упоредни утицаји и парадигме. Естетика, симболичне вредности и проблем светла је јединствена тема чијом анализом се долази до нових одговора и увида. У склопу антагонизама мистично и натурално, видљиво и невидљиво, представљања небеских и земаљских догађаја, светлост је кључна за разумевање ових односа. Иконографија светла је нетривијална тема која открива и како су решавани комплексни проблеми, као што је начин превазилажења антагонизма „између светла као форме која гради слику и њеног симболичног значења―.87 Презентација српске баштине обухвата и упознавање са рефлексијом која је постизана у српским манастирима. На фрескама у манастиру Студеница златни листићи су постављени под различитим угловима да би одсјај зрака светлости који пролазе кроз перфорације оловних прозорских транзена био променљив и „вибрирао―.88 86 Исто, 152. Овде се Лазић ослања на: Лосев, А. Ф., История античной эстетики : поздний эллинизм, Искусство, Москва, 1980, 723-4. Такође, упоредити: Лазић, Милорад М., Српска естетика аскетизма : (1375-1459), 165-6. 87 Тимотијевић, Мирослав, Светло као симбол на представама Благовести у српској уметности XVIII века, Свеске Друштва историчара уметности Србије, 16, 1985, 57-61, 59. 88 Кесић Ристић, Сања (и др.), Светска баштина Србија, Министарство културе Републике Србије, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2010, одељак Студеница. 31 3.5. Извори о средњовековној оптици По систематичности и обиму издвајају се радови физичара и историчара науке Дејвида Линдберга (David C. Lindberg). Линдберг је у вези са темом превео и приредио дела двојице 13-вековних истраживача перспективе Џона Пекама89 и Роџера Бекона90, и написао монографије о теорији вида91, Кеплеровим доприносима оптици92, науци у средњем веку93 и средњовековној оптици94. Он констатује да се у средњовековном знању препознаје права наука (genuine science) и то највише кроз астрономију и геометријску оптику95. 89 Peckham, John, John Pecham and the Science of Optics: Perspectiva Communis, Lindberg, David C. (ур.), University of Wisconsin Press, Madison, 1970. 90 Bacon, Roger, Roger Bacon's Philosophy of Nature, Lindberg, David C. (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1983. Lindberg, David C., Roger Bacon and the Origins of Perspectiva in the Middle Ages: A Critical Edition and English Translation of Bacon's Perspectiva with Introduction and Notes, Clarendon Press, Oxford University Press, Oxford, New York, 1996. 91 Lindberg, David C., Theories of Vision from Al-Kindi to Kepler, University of Chicago Press, Chicago, London, 1996. 92 Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, Osiris, 2, 1986, 5-42. 93 Lindberg, David C., Science in the Middle Ages, University of Chicago Press, Chicago, 1978. Lindberg, David C.; Shank, Michael H. (ур.), The Cambridge History of Science: Eighteenth-Century Science, Vol. 2: Medieval Science, Cambridge University Press, New York, 2013. Lindberg, David C., The Beginnings of Western Science: The European Scientific Tradition in Philosophical, Religious, and Institutional Context, Prehistory to A.D. 1450, University of Chicago Press, Chicago, 1992. 94 Lindberg, David C., Studies in the History of Medieval Optics,Variorum Reprints, London, 1983. 95 Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. (ур.), When Science and Christianity Meet, University of Chicago Press, Chicago, London, 2003, 9. 32 Средњовековно схватање физике као и свемира изражава следећим речима: „Космос је замршена мрежа сила одговорних за разнолике феномене као што су светлост, зрачење топлоте, лунарни утицај на плиму и осеку и ефикасност молитве―.96 3.6. Физика светлости у уметности О физичким карактеристикама боја на сликама, затим о светлости уопште, о променама боја под утицајем светлости, као и о методама за детекцију аутентичности слике, излажу Стенли Тафт (Stanley Taft) и Џејмс Мајер (James W. Mayer) у Наука сликања (The Science of Paintings, 2001).97 У Physics in the Arts (P.U.P.A. Gilbert, Willy Haeberli, 2008) у вези са светлошћу су дате интерпретације које се односе на таласе и геометријску оптику, људско око, боју, адитивно и супстрактивно мешање боја и механизме генерисања боја.98 3.7. Мултидисциплинарни приступи у студијама Због (парадигматичне) презентоване мултидисциплинарности пажње је вредно издање Color for science, art and technology (1998) које је приредио Курт Насо (Kurt Nassau). Аутори поглавља су еминентни истраживачи који се баве бојама на различите начине: хемичар, неуролог, филозоф, психофизичар, фотограф, сликар, истраживач биолошког и терапеутског ефекта светлости и боје, физичар ласерских и нелинеарних кристала и многи други. Књига је „посвећена тврдњи да постоји много заједничких основа између науке, технологије и уметности, и да је боја главни 96 Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L., 27-8. 97 Taft, W. Stanley Jr.; Mayer, James W. 98 Gilbert, P.U.P.A.; Haeberli, Willy. 33 повезујући мост―99. Неке од тема које су обрађене су утицај светлости на људе и животиње, боја у антропологији и фолклору, естетичка и семантичка употреба боје. Курс о светлости и виђењу (виду) који прати ток историјског развоја сазнања о овим темама, намењен студентима различитих профила, осмислио је Gábor Á. Zemplén (The History of Vision, Colour, & Light Theories, 2005). Он студентима пружа могућност да стекну осећај за проналажење одговора на питања из ове мултидисциплинарне области.100 Светлошћу у сакралним објектима, кроз литургичке теме, бави се Алексеј Лидов101. Његов приступ изучавању храма, као литургијског места, је комплексан – реализује га путем разматрања граница дисциплина. Указује на специфичност таквог истраживања, и на то које грешке (пре свега методолошке) треба избећи. Упозорава на то да се у разматрањима сакралног простора обично запоставља један од конститутивних сегмената – ритуални, уметнички, теолошки или литургички. Сакрални простор се не може посматрати као Gesamtkunstwerk, нити кроз комбинацију материјалних објеката, ритуале и питање друштвеног утицаја. По питању тога колико су дисциплине којима се данас служимо „уске― за разматрање теме сакралног простора, посебно је релевантно његово упозорење: „драматургија осветљавања (lighting) стоји изван граница традиционалних дисциплина―102. 99 Nassau, Kurt, v. 100 Zemplén, Gábor Á., The History of Vision, Colour, & Light Theories, Bern Studies in the History and Philosophy of Science, Bern, 2005. 101 Lidov, Alexej, The Creator of Sacred Space as a Phenomenon of Byzantine Culture, у: L'artista a Bisanzio e nel mondo cristiano-orientale, Bacci, Michele (ур.), Scuola Normale Superiore, Pisa, 2007, 135-76. 102 Исто, 138. 34 Из византијског монашког типика је познато колико се обраћала пажња на осветљавање одређених делова храма у току службе, што је мењало доживљај простора по софистицираној динамици103. Истанчана промена осветљења одређених (сегмената) светиња унутар храма утицала је на перципирање простора и разумевање битних елемената богослужења.104 У типику манастира Космосотеира у Грчкој105 дата су упутства на који начин да се осветљавају иконе Христа и Богородице у том храму да би се нагласило њихово значење у току службе.106 3.8. Приступи и смернице супротне од коришћених Приступ различит, „супротан―, од оног заступљеног у тези одликује Ричарда Темпла оснивача Темпл галерије из Лондона, чија је примарна делатност проучавање и сакупљање икона. Опчињен идејом вечне философије (philosophia perennis)107, Темпл 103 Лидов упућује на пример типика манастира Христа Пантократора у Цариграду: Congdon, Eleanor, Imperial Commemoration and Ritual in the Typikon of the Monastery of Christ Pantokrator, Revue des études byzantines, 54, 1996, 161-99, 169-75, 182-4. 104 Lidov, Alexej, 138. 105 Типик манастира Космосотеира је написао Севастократор Исак Комнин, византијски генерал и брат византијског цара Алексија I Комнина, у периоду након 1162. године. 106 Lidov, Alexej, 175 Petit, L., Typikon du monastère de la Kosmosotiraprès d‘Aenos, Izvestija russkogo archeologicheskogo Instituta v Konstantinopole, XIII, 1908, 17-75. Енглески превод: Kosmosoteira: Typikon of the Sebastokrator Isaac Komnenos for the Monastery of the Mother of God Kosmosoteira near Bera, Sevcenko, Nancy Patterson (прев.), у: Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founders‟ Typika and Testaments, Thomas, John; Hero, Angela Constantinides (ур.), Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington, 2000, 782-858. 107 Темпл, Ричард, Иконе и тајновити извори хришћанства, Каленић, Крагујевац, 2009, 9. 35 испитује „хришћанску тајновитост―108, замишља „духовна предања―, приступа класификовању попут „спољна Црква― скривање тајног нивоа109 итд., и наглашава „задатак треба да буде трагање за дубоко скривеним тајновитим значењима―. Овде се лични афинитет према одређеној импресији меша са методологијом (Темпл то и истиче). Уколико ту импресију не деле остали истраживачи приступ и резултати ће им бити различити, што је овде и случај. 3.9. Експеримент, корисне студије За историју мерења светлости и историју спектроскопије репрезентативна је обимна студија Шона Џонстона (Sean F. Johnston).110 Мерење сјаја које је у 18. веку било спорадично, у 19. веку је почело да се примењује у астрономији и индустрији осветљења, а у 20. достигло уочљив развој организованом и институционализованом применом.111 Ограничења приликом мерења проузрокована су различитим факторима: физиологијом људског ока, технолошким фактором и постојањем научне подкултуре. У упореби су различите врсте мерења сходно другачијим наменама: фотометрија, колориметрија, радиометрија.112 Домен фотометрије је мерење видљиве светлости, колориметрије је мерење боје, а радиометрије је мерење невидљивог зрачења. Како кроз целу историју изучавања светлости, тако и у историји мерења интензитета светлости, кроз праксу и кроз спекулацију, заступљена је теолошка мисао. 108 Исто, 15. 109 Исто, 127. 110 Johnston, Sean F., A History of Light and Colour Measurement: Science in the Shadows, Institute of Physics Publishing, Bristol, Philadelphia, 2001. 111 Johnston, Sean F., ix. 112 Исто, x. 36 Капуцински свештеник Франсоа-Мари (Francois-Marie) у књизи о мерењу интезитета светлости објављеној 1700. године даје предлог за изградњу скала интензитета113, али и бележи своју импресију да је светлост Божији дар и да њено мерење није супротстављено Богу.114 113 Скала коју је предложио интензитет би мерила рефракцијом светлости на каскадним комадима стакла, или рефлексијом светлости на огледалима више пута. 114 Исто, 12-3. François-Marie, R. P., Nouvelle Découverte sur la Lumi`ere pour la M´esurer et en Compter les Degr´es, Paris, 1700. Дискутовано у: Bouguer, Pierre, Optical treatise on the gradation of light, [Traité d'optique sur la gradation de la lumière, 1760], University of Toronto Press, Toronto, 1961. 37 4. НЕОБРАЂЕНА ТЕМА Једна од системски недовољно или уопште необрађених чињеница је активност професионалних физичара током историје на проблему светлости, ван онога што би се могло окарактерисати као искључиво природно научни домен. Ово се односи на домен који би се дефинисао као хуманистички дискурс о светлости, а ситуација је идентична у теолошком и иконописачком, као сегменту који се у савременом контексту перципира као нешто што није блиско физици. Три су основна разлога изостанка опсежних разматрања радова физичара који су се бавили истраживањима у овим областима и њихових резултата, а један од циљева тезе је критичко сагледавање сва три. Први разлог је тај што је обимност истраживања одређивала повезивање дисциплина. Истраживање је у прошлости било интегрално, што заправо значи и мултидисциплинарно, и тежило је достизању целокупне слике. У античком и периоду средњега века истраживачи су све појавности (и контемплације о) светлости покушали да интегришу у једно решење. Данашње дисциплинарно поентирање, које није свеобухватно решење постављеног проблема, захтева да неки сегмент остане запостављен – у процесу редукције он бива идеализован, или занемарен. Други разлог изостанка ових разматрања је погрешан тренд карактерисања претходних епоха у физици, и науци уопште, као примитивних. Процењивање само на нивоу тренутног развоја, не може дати слику о неком проблему коју су имали научници током историје. У савременим анализама ранијих епоха заступљен је приступ у којим се истраживања из прошлости оцењују као проста, наивна и нетемељна, унапред обележена почетним премисама. На трећем месту је став о две културе. Синтагма две културе је синоним за разједињеност између природних наука са једне стране и уметности и друштвених наука са друге стране. На њих се гледа као на различите животне погледе. 38 Упркос постојању таквог приступа, уочљива је везаност физичара за тему светлости, која је несумњиво вредност за обе културе. Оваква чињеница отвара питање због чега физичари сматрају тему важном? Утицајност теме светлости, како научна тако и философска, њена је одлика заједно са незавршеношћу и некомплетираношћу. Перзистентност тих одлика за све генерације физичара је разлог трагања за мултидисциплинарним приступом од самог почетка. Они покушавају да одговоре на изазове теме кроз аспекте које ми данас препознајемо као дисциплине – физиолошке, историјске, уметничке, естетске, теме из аскетике или теологије. Неколицина стваралаца 20. века чије је основно образовање било из математике и физике модулисали су истраживања о аспектима светлости инструктивним за друштвене науке: То су: Павле Флоренски (Па вел Алекса ндрович Флоре нский), Виктор Васиљевич Бичков, Сергеј Сергејевич Хоружи (Сергей Сергеевич Хоружий), Дејвид Линдберг и Макс Џемер (Max Jammer). Постоје и они физичари заинтересовани за ову тему, чије усмерење није блиско, или је у потпуности супротно са циљевима овде постављеним. Но, они и тиме (као и Гете са властитом хипотезом о светлости, након Њутна) потврђују значај теме. Такав је пример физичара и антропософа Артура Зајонца (Arthur Zajonc)115, писца књиге Catching the Light: The Entwined History of Light and Mind. 115 Zajonc, Arthur, Catching the Light: The Entwined History of Light and Mind, Oxford University Press, New York, 1993. 39 4.1. Физичари у друштвеним наукама посвећени теми светлости Сваки од наведених аутора је пример етаблираног научника. Стварајући у епохи и (на) поднебљу где њихова интересовања нису следила главни курс, а њихове активности нису биле подржаване, упркос потешкоћама изнели су терет својих истраживања. Један од њих је прогањан и осуђен на смрт. Павле Флоренски (1882 – 1937), дипломац Физичко-математичког факултета Московског Универзитета (Физико-математический факультет Московского Университета) и Московске духовне академије, једна је од најреспектабилнијих личности ренесансног образовног типа. Темељно је излагао о светлости, рефлексији, простору и времену, перспективи на иконама. Од мноштва његових значајних исказа може се издвојити став: у хемијској и физичкој природи материје већ се и изражава и метафизика.116 Страдао је у Стаљиновим Казаматима. Виктор Бичков (1942 – ) је завршио Московски енергетски институт (Московский энергетический институт, Национальный исследовательский университет) 1965. године, усмерење радијациона техника117. Напустио је место старијег инжењера у Инжењерској комори и истраживања у „радиотехници― да би се посветио естетским проблемима средњовековља.118 Његови увиди су: „Установивши тесну везу између Бога и светлости, Византинци су констатовали исти однос између светлости и лепоте.―119 „Највиша духовна светлост 116 Флоренски, Павле, Иконостас, Јасен, Никшић, 2007, 74. 117 Коришћен је појам радиофизика односно радиотехника, али он у дословном одређену „резервисан― је само за физику која изучава радио домен електромагнетних таласа. 118 Бичков, Виктор В., 517. 119 Исто, 60. 40 се Византинцима чини оном пуноћом духовности која собом јавља јединство највише Истине, највишег Добра и највише Лепоте.―120 „Обасјавање светлошћу доводи до ʾпролепшавања онога што није лепоʾ и до тога да ʾдаје облик [форму] ономе што је не поседујеʾ (EH, II, 3,8), односно, ружно претвара у лепо. Одавде и разликовање светлости као естетичког феномена од лепог, у теорији Дионисија Ареопагита.―121 Сергеј Хоружи (1941 – ), академик Руске академије природних наука (Российской академии естественных наук). Допринео је БРСТ (Becchi, Rouet, Stora и Tyutin) формализму. Разматрао алтернативе у квантној градијентној теорији са везама.122 Посветио се изучавању православне аскетике и значају монаха који су имали виђење светлости. Упоредо, светлост га је занимала у односу на суфизам и исијавање123, у јелинској епохи кроз феномен отварање чула у Елеусинским мистеријама124, у Плотиновој мистици светлости са умним созерцањем, као и код првих исихаста125. Дејвид Линдберг (1935 – ) је завршио основне студије физике на Витон колеџу (Wheaton College), и мастер студије физике на Северозападном универзитету (Northwestern University), а докторирао је из Историје и философије наука на Универзитету у Индијани (Indiana University). Посебно се посветио изучавању теме светлости и вида у средњовековљу. По њему „оптика је била дисциплина изузетно широког домашаја, повезана на одређени начин са многим темама, укључујући 120 Исто, 61. 121 Исто, 62. 122 Horuzhy, S. S.; Voronin, A. V., Remarks on Mathematical Structure of BRST Theories, Commun. Math. Phys., 123, 1989, 677-85. 123 Хоружи, Сергеј Сергејевич, Православна аскеза : кључ за нову визију човека, Мартириа, Београд, Карловац, 2010, 229. 124 Исто, 240. 125 Исто, 258-9. 41 математику, физику, космологију, теологију, психологију, епистемологију, биологију и медицину.―126 Макс Џемер (1915 – 2010), је физичар, историчар физике и Ајнштајнов колега са Принстона. Џемер је предавао и на Харварду и један је од оснивача Инситута за философију науке на Тел Авивском универзитету. Обрађује тему светлости на један целовит начин указујући на значај теолошког погледа на развијање науке. Џемер, блиско (слично) Флоренском, указује да постоје не само метафизичке основе физике већ и физичке основе метафизике.127 Презентује праисторијске, библијске, новоплатоничарске и јеврејске традиције разматрања феномена светлости. 126 Lindberg, David C., The Beginnings of Western Science: The European Scientific Tradition in Philosophical, Religious, and Institutional Context, Prehistory to A.D. 1450, 308. 127 Jammer, Max, Concepts of Force: A Study in the Foundations of Dynamics, Harvard U.P., Cambridge (Mass), New York, 1957, 149. 42 5. ИЗБОР ТЕМЕ Већ се на овом месту назире примарни разлог бављења овом темом: тема је изабрана зато што је светлост основна и за науку и за визуелну уметност. Она се односи на првобитне основе науке, открића, закључивања, прва мерења, формирање екперимента. Све ово произилази из разматрања светлости и надахнућа која та појава од значаја за живот доноси. Тежња је да се једна научна тема каква је историја светлости и појава светлости у оквиру изучавања савременог доба као историјски значајно заступљена тема, истражи на тај начин да се систематично истражи социјални контекст. Модерна истраживања која су коришћена услов су за стварање потпуне слике, која претпоставља мултидисциплинарност. Такође светлост је међу основним чиниоцима уметности. Кад се овако сажме став јасна је ширина теме. Изучавање је не мање него комлексно јер се приступи теми који су до данас били заступљени не могу раздвојити. Свако парцијално тумачење уколико је консеквентније све више одвлачи од праве епистемолошке слике. Икона служи за повезивање видљивог света и невидљивог. Она има физичку компоненту материјала и лик светитеља. То је њена основна интегративна одредница. 43 6. ТЕОРИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ ДЕО 6.1. Увод у теоријско-историјски део Теза је следећа: формирањe науке и њен развој одиграли су се у односу на светлост. За приказ истраживања коришћене су нове дисциплине засноване у претходних неколико деценија, међу којима су археоастрономија128, археоминералогија129 и такозвана естетика сјајности (aesthetic of brilliance)130. Кроз парадигматичне 128 Археоастрономија се развила у последњих тридесетак година што је једним делом последица истраживања Стоунхенџа. Ruggles, Clive L. N., Pushing back the frontiers or still running around the same circles? ‗Interpretative archaeoastronomy‘ thirty years on, Proceedings of the International Astronomical Union, 7, 2011, 1-18. 129 Прва систематска публикација из археоминералогије појавила се 2002. године (Rapp, George Robert, Archaeomineralogy, Springer, Berlin, Heidelberg, New York, 2002) иако се термин помиње и раније (Mitchell, R., Archaeomineralogy: an annotated bibliography of North and Central America (1840–1981), Southern Illinois University, Edwardsville, 1985). 130 Осим естетике сјајности, укључeни су резултати истраживања из почетне фазе нових дисциплина попут антропологије луминозности, и савремених истраживања ефекта светлосног огружења на човека у оквиру физиолошке антроологије. У Единбургу 2014. године у организацији STAR (Scottish Training in Anthropological Research) одржана је конференција са темом Антропологија и просветљење (Anthropology and Enlightenment) са циљем да се успостави интердисциплинарна комуникација између области које су укључене у истраживања антропологије светлости. ASA14 Decennial: Anthropology and Enlightenment, http://www.theasa.org/conferences/asa14/index.shtml. Значај антропологије луминозности као научне области објашњен је у раду: Bille, Mikkel, An Anthropology of Luminosity, The Agency of Light, Journal of Material Culture, 12 (3), 2007, 263-84. За физиолошку антропологију објашњења су дата у: Katsuura, T., Physiological Anthropology: Effects of Artificial Light Environment on Humans, у: Physical (Biological) Anthropology - Volume 1, Chiarelli, Brunetto; Rudan, Pavao (ур.), UNESCO – EOLSS, 68-88. 44 примере приказано је како се историја приказивање светлости, особито ореола, одвијала упоредо са развојем науке о светлости. Специфичније, теза је да је формирање науке, њено ослобађање од паганских догми, текло упоредо са еволуцијом приказивања личности са ореолом (од паганских до хришћанских). Заступљен је приступ у којем се развој уметничког симбола приказује интегрално са развојем науке. Он је мултидисциплинаран и усмерен ка успостављању целовите слике развоја знања о светлости и његовом исказивању. Ореол у хришћанству није изданак времена (и мишљења) који нема своју основу у прото-научним активностима. Транзиција од паганства ка хришћанству има врхунац у иконографској представи Христа као Непобедивог Сунца (Sol Invictus). Она означава крај многобожачког периода поистовећеног са деификацијом планета и звезда, те епистемолошки скок – напредак у науци. 6.2. Утицај светлосног окружења на трансформацију првобитне свести – ка научној свести Опсервација, закључивање, концепт извора су протообрасци научног мишљења (који су у дисертацији презентовани). Опсервација је директно везана за светлост. Осим што је услов опсервације, светлост, заједно са очима (као детектором), представља први облик, објекат и модус опсервација. Таква форма повезаности се односи како на примитивну – неинструменталну, тако и на усавршену опсервацију која је инструментално подржана, што укључује и савремене космичке уређаје за посматрање. Закључивање, еквивалентно и формирање научне мисли, развијало се кроз однос према светлосним феноменима. Погодности које се везују за осветљени део дана, и 45 опасности које се везују за ноћ, као примарни обрасци учења имају сазнајне везе са Сунцем. И потенцијална опасност (искушена и поистовећена као ноћ) и добробит (дан) егзистенцијални су фактори пресудни за преживљавање. Уочавање разлика међу њима и формирање антипода, антиномија таме и светлости је важно за класификовање и следствено томе развијање свести и могућности закључивања. Хронолошки посматрано, након уочавања разлике између дана и ноћи примећене су разлике у зрачењу (=примљеној топлоти и степену осветљења) са Сунца и Месеца131. Питање извора показује се као једно од суштинских научних, те теолошких питања, како у древним тако и у савременим анализама. Коришћењем једноставног мисаоног експеримента (Gedankenexperiment)132 може се дати претпоставка о томе на који начин се развијала идеја о извору. Ако се било које тело избаци у правцу извора доминантног зрачења – према Сунцу, оно ће се вратити на тло. Извор светлости се не може досегнути. У изложеном експерименту претпоставља се да ово представља довољан разлог да се светлост постави у домен недохватљивог, неодгонетнутог, непознатог. Ниједан поход у висине није довео до досезања извора светлости. Чињеница да је светлост услов сазнања и оквир у којем се развијала идеја о истраживању, о науци, о човеку, идентична је афирмацији почетка овог истраживања. Прото-идеје о извору ослањају се на утиске о њему (извору), а они могу бити физички, физиолошки, религијски (теолошки). Као међукорак између прото-идеја о извору и изложених средњовековних теолошких концепата може послужити мит о Икару, који је и физичка и култна одредница, али и трајна опомена за приближавање извору. Дедал је упозорио свог сина Икара да не лети превисоко, јер ће сунце отопити восак, али је Икар, обузет земаљским призорима, занемарио опомену и страдао. Након Икарове смрти Дедал је саградио храм у част бога Сунца – Аполона 131 О природи топлоте Сунца и Месеца расправљало се и у XX веку. 132 Немачки извор Gedankenversuch овде је дат у популарној англиканизованој верзији коју је користио Алберт Ајнштајн. 46 на Сицилији као споменик светлосном и топлотном извору, а сама крила окачио као жртву богу.133 Теолошки концепт извора везан је за виђење Бога као светлости и заступљен је у многим134 цивилизацијама. Узор за све три монотеистичке религије је прва објава Бога Мојсију (2 Мој 3, 1-15)135. У Новом завету на почетку прве главе Јовановог јеванђеља, где се говори о почетку света, Логос Божији, кроз кога све постаде, носилац је живота који је светлост људима у тами (Јн 1, 1-9). У заратустранству136 које је међу најстаријим дуалистичким религијама137 и које је до 7. века било доминантно у Персији, врховни бог Ахура Мазда представљен је као извор светлости.138 Концепт таквог мистицизма је инкорпорисан у нека исламска учења. У томе је значајна улога иранског философа шејх Шихабудина Сухравардија (Shahab al-Din Suhrawardi, арапски باهش ن ید لا ه ) који је у 12. веку основао муслиманску илуминативну теозофију (Ишрак).139 У Курану је 24. сура Светлост (Al- Nur, арапски: ة و و لا ), и има 64 ајета. 133 Ovid, Metamorphoses, Garth, Samuel; Dryden, John, et al (прев.), Књига 8, http://classics.mit.edu/Ovid/metam.8.eighth.html. Virgil, The Aeneid, Књига 6, http://www.poetryintranslation.com/PITBR/Latin/VirgilAeneidVI.htm. 134 Овде је само због могућих нових налаза избегнуто коришћење одреднице свим. 135 А Мојсије пасаше стадо Јотору тасту свом, свештенику мадијанском, и одведе стадо преко пустиње, и дође на гору Божију Хорив. И јави му се анђео Господњи у пламену огњеном из купине. И погледа, а то купина огњем гори а не сагорева. (...) Још рече: Ја сам Бог оца твог, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх беше гледати у Бога. 136 Заратустранство или зороастризам, од Заратустра (грч. Зороастер). 137 Заратустранство је изворно монотеистичка религија, али у каснијој варијанти, у руху маздеизма, постаје дуалистичка. 138 Бреј, Пол ди, Заратустра и преображење света, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1995, 148. 139 Nasr, Seyyed Hossein; Aminrazavi, Mehdi (ур.), An Anthology of Philosophy in Persia, Volume 1: From Zoroaster to Omar Khayyam, I. B. Tauris, The Institute of Ismaili Studies, London, New York, 2008, 2, 7, 245. 47 Поред извора у трансферу до човека неопходна је информација. Светлост је носилац информације о објектима око посматрача и информације о остатку универзума и омогућава му свест о њима.140 Успешност остваривања везе извор – информација – човек зависи и од пропустивости медијума. 6.3. Место физиологије у сазнајним процесима Утицајност физиолошког аспекта постаје евидентна након дужег гледања у Сунце или при излагању тела сунчевом зрачењу током лета, у централним дневним часовима. Она је сувише интензивна да би се занемарила. То имплицира закључак: философске опсервације и закључивања су неодвојиве од физиолошких, и надоградња су директном дејству Сунца (светлости) на очи и на кожу. Поставља се питање да ли би био успешно формиран научни поглед на свет да није у толикој мери изражена веза између Сунца и људске физиологије? У египатској иконографији налазимо спој физиолошког, религиозног и соларног аспекта на примеру Хоруса, бога неба. Његово десно око је повезано са сунцем.141 Nasr, Seyyed Hossein, Islamic Art and Spirituality, State University of New York Press, New York, 1987, 51. Сухраварди се у већини исламских земаља сматра јеретиком. Због јереси је и убијен. 140 Упоредити са Montwill, A., Breslin, A., Let there be Light: The Story of Light from Atoms to Galaxies, Imperial College Press, London, 2008, 1, 9. 141 Symbol Dictionary, Eye of Horus, Eye of Ra (Udjat, Wedjet), http://symboldictionary.net/?p=519. Jordan, Michael, Encyclopedia of Gods, New York, Facts On File, 1993, 107. 48 6.4. Симбол Универзалност теме светлости као дела људског искуства препознаје се у једном садржајном облику – симболу. Чињеница да се симболика свуда може пронаћи повезана је са физиологијом, са поимањем природних појава и феномена и са религиозним у човеку. Симболима је током историје представљана спона између познатог и непознатог.142 Симболика се заснива на чулном исказивању, и у основи садржи двојако искуство – познавање природе и искуство натприродног.143 Јунг упућује да слика точка може указивати на појам божанског сунца, при чему додаје: „али овдје наш разум мора признати своју неспособност, јер човјек не може дефинирати божанско биће.―144 Изворна функција симбола је, према њему, егзистенцијално откривање човека самоме себи, помоћу космолошког искуства.145 6.4.1. Симболика Сунца Најраспрострањенији симболи сунца су диск, свастика и точак. Симбол соларне енергије је пламени точак код којег прави зраци симболизују сунчеву светлост, а таласасти његову топлоту146. Атрибут богова грома и Сунца су кочије, међу којима су – Аполонове, Зевсове, Митре (персијског бога Сунца), које вуку четири коња. Оне симболизују путању коју у току дана пређе Сунце по небеском своду. 142 Chevalier, Jean; Gheerbrant, Alain, Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1987, XV. 143 Шијаковић, Богољуб, Пред лицем Другог, фуга у огледима, ЈП „Службени гласник―, Јасен, Београд, Никшић, 2002, 149. 144 Chevalier, Jean; Gheerbrant, Alain, XIV. 145 Исто, XV. 146 Goblet d'Alviella, Count, Symbols: Their Migration and Universality, Archibald Consableand Co., Publishers to the India Office, London, 1894, 53. 49 Бог сунца Хелиос представљен је једним од седам светских чуда старог света, као Колос са Родоса (Κνινζζόο ηεο Ρόδνπ), 281. године пре Христа. Хелиоса је Херес скицирао као витког младића са светлим венцем на глави. Симболи светог на иконама, а у вези са сунцем, су хало (нимбус или ореол) као симбол соларног сјаја и мандорла или аура у облику бадема која обухвата цело тело. Крштење у хришћанству је у вези са светлошћу као видом просветљења, и односи се на везивање за личност Христову (Светлост од Светлости (Φῶο ἐθ Φσηόο)), а идентификује се као преношење прве светлости и почетак божанских светло- вођења147. Веза цркве и светлости разматрана је још у раном хришћанском периоду148, а по Дионисију Псеудо Ареопагиту симбол (користи и речи „ζύλζεκα― и „ζύλζεζηο―) представља састављање онтолошки разнородних стварности.149 Потребно је направити диференцијацију између обожавања Сунца и симболике Сунца.150 Симболика Сунца може се пронаћи у свим цивилизацијама, док обожавање може изостати. Симболи могу бити предмет истраживања када се поистовете са начинима представљања.151 147 Γηνλύζηνο Αξενπαγίηεο, Πεπί ηηρ εκκληζιαζηικήρ ιεπαπσίαρ, Φηινθαιία, Θεζζαινλίθε, 1986, 366 (19). Петровић, Предраг, Символ и спасење : савремене рефлексије на сотириолошка учења древне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010, 50. 148 Исто, 84. 149 Исто, 32. О самом симболу: исто, 6-10. 150 Стивенс, Ентони, Аријаднино клупко: водич кроз симболе човечанства, Stylos, Нови сад, 2005, 170- 5. 151 Тема која може допринети је анализа периода соларизације богова. 50 6.5. Утицај светлости на цивилизацијски напредак Огњишта пронађена у пећинама у близини Пекинга сведоче о овладавању Пекиншког човека (Sinanthropus pekinensis), који спада у Хомо еректуса (Homo erectus), ватром око 400 хиљада година пре Христа.152 Почетак целодневне (пролонгиране) употребе осветљења имао је немерљив утицај на свакодневни живот и представља структуралну револуцију која је донела две „победе―. Једна се препознаје, као „први степен― слободе – победа од слепила у ноћи. Друга (егзистенцијална) је могућност уочавања и заштите од звери које нису биле видљиве у мраку.153 Светлост је најдубље везана за преживљавање, гледање и сазнање што се не ограничава само на егзистенцијалне, физиолошке и гносеолошке функције већ се, даље, односи на поље одговора на вечна питања. Свет без мрачних опасности, разазнат, без слепила, јесте ишчекиван свет, свет коме се нада, и свет који је обећан од Бога (Јн 8, 12). 6.6. Значај сјаја Сјај утиче на однос према колориту тиме што „подигне боју или материју са световног на свето―154, чему је пример метални одсјај златне површи. „Рефлексија чисте светлости универзума― на сјајној површини отеловљује свето или моћно. Злато не кородира и има перманентан сјај што је претпостављена одлика вечности и вечнога живота. 152 Weiner, Steve; Xu, Qinqi; Goldberg, Paul; Liu, Jinyi; Bar-Yosef, Ofer, Evidence for the Use of Fire at Zhoukoudian, China, Science, 281,1998, 251-3. 153 Kin Lai, Weng; Li Lim, Li; Maul, Tomas H., Illumination Analysis of Inactive Indoor Scenes with the Discrete Fourier Transform of Structural Distortions, International Journal of Signal Processing Systems, 2 (1), 2014, 12-6, 12. 154 Finli, Viktorija, Boja : prirodna istorija palete, Artist, Beograd, 2010, 326. 51 Вид истицања светлости у старом веку који сведочи о томе колико се на њу обраћала пажња је одсјај на предметима за свакодневну употребу. Тема је актуелна јер су радови Николаса Сондерса (Nicholas J. Saunders), Бисерке Гаидарске (Bisserka Gaydarska), Џона Чепмана (John Chapman) и других аутора у вези са сјајем предмета и особинама рефлексивности у жижи истраживања праисторијског и каснијих периода. Сјај на предметима као репрезент опредмећења светлости (односно иманентних јављања) захтевао је прото занатске активности. Праисторијско везивање човека за светлост и сјај представљало је потребу (религијску) која је при реализацији материјалних презентација захтевала развијање способности, изуме, израђивање оруђа... Фокусираност на светлост и сјај била је подстицај за развој занатских делатности. Три иновације утицале су на (увођење) новог колорита: овладавање процесом израде грнчарије, резбарење камена и развој металургије (ковање бакра). Свака од њих доносила је и већу могућност за формирање блиставих површина или бојење сјајним бојама. Касније, приликом употребе злата и колорита који је оно поседовало (Варна), продужена је примена естетике боје и сјаја (aesthetic of colour and brilliance) која је претходно формирана коришћењем металургије.155 Осим проучавања социјалног утицаја сјаја, актуелно је и питање колорита – боје окружења и боје објеката који су били у употреби. Дубље разумевање визуелног света материјалне културе омогућавају геоархеолошка156 и археоминералошка157 истраживања праисторијског периода. 155 Gaydarska, Bisserka; Chapman, John, The Aesthetics of Colour and Brilliance – or why were Prehistoric Persons interested in Rocks, Minerals, Clays and Pigments?, у: Geoarchaeology and Archaeomineralogy, Kostov, R. I.; Gaydarska, B.; Gurova, M. (ур.), Proceedings of the International Conference, 29-30 October 2008 Sofia, 63-6. 156 Геоархеологија је мултидисциплнарна област која се ослања на компјутерске моделе при проучавању геолошких процеса који су од значаја за археолошка истраживања. 157 Археоминералогија проучава минерале, камење и материјале пореклом од неживе природе који су пронађени на археолошким локалитетима. Уз помоћ ове области грађевинском материјалу, 52 Драго камење пронађено у Долини Инда из 7. миленијума пре Христа указује да су људи током праисторије ценили естетику сјаја и боје.158 Према античким изворима (1. век)159 минерали и драго камење су коришћени претежно у циљу лечења и у култовима, а најбитнија њихова особина била је боја, према којој су и сврставани у категорије. Тек у 16. веку минерали су први пут класификовани према својим физичким особинама.160 6.6.1. Археоминералогија на Балкану Резултати истраживања есетике боје и сјаја на праисторијском Балкану (6300-4000) кроз период ране пољопривреде, период зреле пољопривреде и период врхунца бакарног доба указују, односно, импликују, на обојеност амбијента бакарног доба на Балкану.161 Боја објеката имала је једнак значај и значење као и боја окружења.162 Вредносна процена естетике боје и сјаја на Балкану у доба неолита и бакарног доба базирана је на ритуалној вредности сјајних, разнобојних објеката. Сјај у сеоским насеобинама на Балкану у периоду 6300-5300. г. пре Христа (рани неолит), укључујући и старчевачку културу, обележен је грнчаријом упечатљивих боја. Осим ње, пронађени предмети који су репрезентовали спектар боја и сјајност су накит и алатке од углачаног камена, животињске и људске кости, спаљене ствари, предметима за свакодневну или ритуалну употребу, на пример, могуће је одредити старост, географско порекло и друге карактеристике. Rapp, George, Archaeomineralogy, Springer-Verlag, Berlin, Heidelberg, 2009, 1. 158 Исто, 91. 159 Gaius Plinius Secundus, Historia naturalis, Johannes de Spira (ур.), Venice, 1469. 160 Rapp, George, 5. Agricola, Georgius, De Natura Fossilium, 1546. 161 Gaydarska, Bisserka; Chapman, John. 162 Ово питање није довољно проучено, али се чини да су у ширењу естетике боје и сјаја даље према северу, североистоку и западу балкански неолит и бакарно доба имали кључну улогу. 53 украси од морских шкољки (Spondylus gaederopus), предмети од бакра и минерала бакра.163 6.6.2. Развијање естетике сјаја У врхунцу бакарног доба на Балкану (4800/4700-4000) разноврсност сјајних предмета сведочи о развијености естетике сјајности. У том периоду почео је да се користи обојен, сјајан, углачани камен и сликање графитом на керамици што даје посебан светлуцави ефекат. На гробљима у Варни и Дуранкулаку (период зрелог бакарног доба) пронађене су црвене перле од карнеола које су додатно ситно избрушене искључиво због постизања већег сјаја, што илуструје тренд у естетици сјајности на врхунцу бакарног доба.164 Уз помоћ бакра прављени су објекти – најчешће секире, длета и бодежи, високог сјаја. Међу предметима на гробљу у Варни истиче се употреба злата као најсветлијег сјајног материјала који је постојећој естетици сјајности дао нову димензију. Његов сјај, блиставост и боја изузетно су поштовани што је злату омогућило посебну естетску и политичку (друштвену) вредност. 6.7. Значај Сунца у Египту У мери у којој је географски положај древног Египта неодвојив од Сунца, и симболика Сунца је неодвојива од египатске културе. Симболично приказивање Сунца у долини Нила било је широко заступљени уметнички израз. 163 Borić, D., Apotropaism and the temporality of colours: colourful Mesolithic-Neolithic seasons in the Danube Gorges, у: Colouring the Past. The Significance of Colour in Archaeological Research, Jones, A.; MacGregor, G. (ур.), Berg, Oxford, 2002, 23-43. 164 Kostov, R. I., Arheomineralogiya na neolitni i halkolitni artefakti ot Bulgaria i tyahnoto znachenie v gemologyata, Publising House ―Sv. Ivan Rilski‖, Sofia, 2007, 124, I-VIII. 54 У 13. веку пре Христа при приказима главне жене Рамзеса II (Рамзеса Великог), краљице Нефертари, на глави јој је сликан лешинар, соларни диск и два висока пера.165 Сама врата египатских храмова била су декорисана соларним диском са крилима.166 Круне су често имале сунчев диск који је заузимао централно место, или кобру, а у току крунисања коришћена је круна са оба симбола.167 Сунчев диск је повезивао онога ко носи круну са богом сунца, а кобра је била симбол ока Сунца бога, као ватре и сјаја. Значај Сунца за Египћане огледа се и у језику. Позиција Сунца између две планине, стуба или грађевине у египатском језику представљена је хијероглифом akhet, што значи хоризонт, који је симболично представљено Сунце у току обданице, то јест када је између две тачке хоризонта.168 6.7.1. Револуционар и револуција у уметности У древном Египту у 14. веку пре Христа Сунчев диск (Атон) је обоготворен увођењем монотеизма. Наиме фараон Аменхотеп IV (или Ехнатон) је у току своје седамнаестогодишње владавине (1353-1336. г. п. Х. или 1351-1334. г. п. Х.) учинио религијски преврат поштовањем Атона, физичке репрезентације сунчевог диска, као 165 Bleiberg, Edward (ур.), Arts & Humanities Through the Eras, Ancient Egypt 2675–332 B.C.E, Thomson Gale, Detroit, New York, San Francisco, San Diego, New Haven (Conn.), Waterville (Maine), London, Munich, 2005, 104. 166 Исто, 47. 167 Исто, 100, 103. 168 Исто, 74, 229. Представа сунца између две планине заступљена је и у иконографији Блиског Истока где се на печату из 2200. г. пре Христа види бог сунца Шамаш (Shamash) како устаје између две планине, ослобођен у зору. 55 јединог бога и забраном поштовања култова других богова.169 Револуција се одиграла и на пољу уметности, коришћењем карактеристичног стила који излази из традиционалне у слободнију, негеометријску форму. У 3000 година историје египатске уметности издваја се период Амарне, назван по новој престоници прeбаченој из Тебе по жељи краља.170 Своје првобитно име Аменхотеп, у значењу Амон је задовољан, заменио је именом Акхенатон, што значи дух сунчевог диска.171 Након његове смрти веровање у традиционалне богове је преовладало. Његов син Тутанкатен (жива слика Атона) који је владао од 1332. до 1322. године пре Христа, званично је вратио стару веру, а своје име променио у Тутанкамон.172 Уметничка и теолошка разматрања могуће је проширити у оквиру мултидисциплинарног истраживања које укључује анализу физиолошки узрокованих стања. Питање је да ли су деформитети Енхатоновог тела на уметничким приказима део новог експресионистичког стила или су стварна слика његовог физичког изгледа.173 Постоји хипотеза да је фараоново (Ехнатоново) обожавање сунца повезано са његовим физичким изгледом који одаје евентуално медицинско стање – да је патио од Марфановог синдрома.174 Људи са овим наследним поремећајем обично су високи, мршави, могу имати издужено лице и непропорционално дуге екстремитете, што у многоме одговара опису његовог изгледа на цртежима.175 169 Watts, Edith W.; Watts, Edith A., Art of Ancient Egypt A Resource for Educators, Metropolitan Museum of Art, 1998, 96. Шо, Ијан (ур.), Оксфордска историја старог Египта, Clio, Београд, 2004, 404. 170 Bleiberg, Edward, 302. 171 Исто. 172 Watts, Edith W.; Watts, Edith A., 99. 173 Исто, 45. 174 Burridge, Alwyn, Akhenaten: A New Perspective: Evidence of a Genetic Disorder in the Royal Family of 18th Dynasty Egypt, Journal of the Society for the Study of Egyptian Antiquities, 23, 1993, 63-74. Burridge, Alwyn, Akhenaton and Marfan Syndrome, Biblical Archaeologist, 59 (2), 1996, 127-8. 175 Боб Брајер (Bob Brier) је изнео претпоставку да би овај поремећај могао бити узрок владареве опчињености сунцем, као и опчињености његове деце (Марфанов синдром је наследан), јер је овим болесницима често хладно. Brier, Bob, The Murder of Tutankhamun, Putnam, New York, 1998, 56. 56 6.8. Знање и светлост Почетак систематског посматрања и бележења, које је омогућило доношење прото- научних закључака, везан је за сунчеву светлост. Етимолошки гледано реч за први – уједно и светлосни-инструмент носила је одредницу знања. Ради се о гномону. Реч гномон потиче од грчког глагола знати γηγλώζθσ (знам) отуда и γλῶζηο (знање). 176 Такође, назив по коме је један вид овог инструмента познат је сунчани сат.177 Глаголи видети и знати повезани су преко индоевропског корена ṷeid- у значењу вид, увид. Његов перфекатски облик ṷoida (видео сам) има презентско значење знам.178 6.9. Ера конструкције научних инструмената Сунце је било инспирација, и неопходни елемент, за изградњу првих архитектонских конструкција које су представљале врсту календара – годишњака. Оне се могу условно разврстати у четири категорије одабране према сложености конструкције, а не времену настанка. Најједноставнију категорију представљали би обелисци као сунчани часовници. Комплекснија структура су пирамиде, усмерене ка тачкама равнодневице, те додатним инкорпорисаним елементима који су у вези са привидним сунчевим кретањем. Храмови са ходником усмереним ка транзиту одређене звезде или Сунца у неком посебном тренутку били би трећа категорија. Најкомпликованије структуре су кругови већих димензија формирани од камења или дрвених греда, попут Стоунхенџа, чији су сви елементи конструисани према цикличним астрономским догађајима који су имали религијску конотацију.179 176 Online Etymology Dictionary, http://www.etymonline.com/index.php?term=gnomon. 177 Са терминолошког становишта може се поставити питање које је у вези са презентацијом резултата (мерења) на овом инструменту - да ли је то сунчани сат, сенка сат или оба. 178 Шијаковић, Богољуб, 155. 179 Ben-Menahem, Ari, Historical Encyclopedia of Natural and Mathematical Sciences, Volume 1, Springer, 2009, 61. 57 6.10. Древна веза храма, научног инструмента и светлости У разнородним цивилизацијама и у току различитих историјских периода приметан је образац који се може формулисати на следећи начин – иновације се зачињу, произилазе из оквира религијског култа – што укључује припрему и само обављање религијске радње. Теза која се изводи на основу интерпретације резултата из археоастрономије и историје религије кратко се формулише на следећи начин: из практичних разлога – због користи за веру – зачињу се и развијају научне идеје. 6.10.1. Први покретни инструмент Потрага за покретним инструментима, који су претходили данашњим портабл уређајима доводи до обичног штапа који у односу са Сунцем постаје уређај специфичних карактеристика и употребе. Гледано из перспективе старовековних (античких) практиканата вертикални штап забоден у земљу образовао је праву линију која повезује небо и земљу, као симболично успињање до небеских светова (небеске реалности).180 Проучавањем његовог значења у имплицитном смислу и начина на који је посматран добија се утисак дубље повезаности са Сунцем. Та веза била је основа за прве кораке у науци. Његова примена довела је до прекретнице која је омогућила формирање научних метода (Ари Бен-Менахим (Ari Ben-Menahem) је узима за почетак науке уопште) – тренутка када човек почиње да планира унапред.181 Овакву промену је омогућило организовање систематских опсервација и перманентно бележење резултата. 180 Malville, J. McKim, The Astronomical Gnomon A Series of Interactive Experiments in Archaeoastronomy, у: African Cultural Astronomy Current Archaeoastronomy and Ethnoastronomy research in Africa, Jarita C. Holbrook, R. Thebe Medupe, Johnson O. Urama (ур.), Springer, 2008, 39-51, 39. 181 Ben-Menahem, Ari, 60. 58 6.10.2. Гномон Гномон – штап и сенка, опипљива материјална основа и оптички уређај, први је научни инструмент који поседује универзални карактер.182 Покретан и веома једноставан, он је календар, компас, сат, лењир, дужиномер. Посматрање његове сенке чија се дужина и правац мењају у току дана и у току године, омогућило је људима оријентацију у простору и у времену (у дневном и у годишњем циклусу). [Дужина и правац његове сенке мерене су у различито време у току дана и у току године. Најкраћа сенка у току дана указује да је подне. Правац најкраће сенке показује север. Дужина подневне сенке мења се у току године – најкраћа је кад је летњи солстициј (дугодневица), а најдужа на зимски солстициј (краткодневица). У време пролетње и јесење равнодневице сенка сунца у изласку је нормална на правац севера.] Напредну верзију гномона чинила су два штапа постављена под правим углом, у облику латиничног слова Л (L), при чему је хоризонталан штап усмераван према северу.183 Потенцијале који се везују за гномон највише су користили Египћани у старом веку. Египатски гномон – обелиск, сматран је светим још од времена прве владарске династије (3100-2890. године пре Христа), те су му са страхопоштовањем дневно приношене жртве. Међу сунчаним часовницима које су користили стари Египћани постоје две главне врсте: сат сенка којим се време мери коришћењем дужине сенке и сат који користи промену правца сенке гномона.184 Техничко упутство за прву врсту (сат сенка) пронађено је на натпису у кенотафу Сетија I (1306-1290. г. пре Христа)185 у староегипатском светом граду Абидосу (еги. Абђу, старогрч. Αβπδνο, арап. س دي بأ) на левој обали Нила. У истом комплексу храмова, у храму Сетија I, налазе се и 182 Malville, J. McKim, Cosmogony and the Elements : The Intuition of Cosmos in Science and Myth, 39. 183 Наредни напредак остварен је око 750. године пре Христа када му је на основу уцртавано 6 подеока који се односе на сате. Ben-Menahem, Ari, 4938. 184 Clagett, Marshall, Ancient Egyptian Science, Volume II: Calendars, Clocs and Astronomy, American Philosophical Society Independence Square, Philadelphia, 1995, 84. 185 Исто. 59 рељефни прикази са ореолом – врховна богиња Изида како негује Сетија I, лунарно божанство Кносу како нуди Сетију I дар и др. Један примерак сата друге врсте, у облику омањег диска од слоноваче, египатског порекла, из 13. века пре Христа пронађен је у Палестини.186 Најстарији писани траг о постојању гномона налази се у старом Египту и настао је за време владавине фараона Тутмоса III (1521-1473. г. пре Христа).187 Римски писац, архитекта и војни инжењер Витрувије (Marcus Vitruvius Pollio, 1. век пре Христа) у делу Десет књига о архитектури (De architectura libri decem) набраја облике античких сунчаника:188  издубљени полукруг (Hemicylium excavatum) чији је проналазач Халдејац Берос (Βήξσζζνο; Berosus) (350-280. година пре Христа);  хемисферни сунчаник (΢θάθε или hemisphaerium) чији је проналазач Аристарх (Ἀξίζηαξρνο, око 310-230. година пре Христа);  диск у равни (Discus in planitia) чији је проналазач такође Аристарх;  паук (Αξάρλε) чији је проналазач Еудокс (Δὔδνμνο) или Аполоније (Ἀπνιιώληνο);  плинтиум (Plinthium) чији је проналазач Сиракужанин Скопина (΢θόπαο);  сунчаник за позната места (πξὸο ηὰ ἱζηνξνπκελα) чији је проналазач Парменион (Παξκελίσλ);  универзални сунчаник (πξὸο πάλ θιίκα) чији су проналазачи Теодосије (Θενδόζηνο, 3. век пре Христа) и Андреj (Ἀλδξέαο);  конусни сунчаник (Conus) чији је проналазач Дионисидор (Γηνλποόδσξνο) (око 280 г. пре Христа); 186 Исто, 95. 187 Тадић, Милутин, Сунчани часовници, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002, 7. 188 Исто, 48. Pollio, Marcus Vitruvius, De architectura, књига IX, глава VIII, http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Vitruvius. 60  сунчаник у облику ластиног репа (Pelecinum) чији је проналазач Патрокло (Πάηξνθινο);  тоболачки сунчаник (θαξέηξα; pharetra) чији је проналазач Аполоније (Ἀπνιιώληνο). Код Паладија (Palladius, 4. век), Хесихија (Ἡζύρηνο ὁ Ἀιεμαλδξεύο, 5. век) и Фотија (Φώηηνο, 9. век) остале су забелешке о дужинама човекове сенке у стопама у различитим деловима дана.189 Старогрчки писац Аристофан (Ἀξηζηνθάλεο, око 448 – 385. године пре Христа) у својим стиховима помиње временску оријентацију у току дана уз помоћ дужине сопствене сенке у стопама, то јест антропоморфни, или живи, гномон.190 Овакав поступак је индикативан са аспекта иконописа јер тему гномона, у антрополошкој конотацији, приближава иконама, а уједно „уводи― тело као научни инструмент. У колекцији старих кинеских текстова из астрономије и математике, Џоу-би (Zhou Bi Suan Jing, 周髀算經), објашњена је употреба гномона.191 Стари Кинези су уз помоћ гномона мерили и географске раздаљине. У Кини постоје идеограми и литерарни записи из 654. године пре Христа који говоре о дужини сенке у време еквиноција и солстиција.192 Вавилонци су гномон употребљавали у 7. веку пре Христа што потврђује забелешка у спису Мул`Апина из 7. века пре Христа који је препис још старијег текста.193 Касније су гномон користиле и цивилизације на 189 Тадић, Милутин, 24. 190 Исто, 23-4. 191 Cullen, Christopher, Astronomy and mathematics in ancient China: the Zhou bi suan jing, Cambridge University Press, Cambridge, 2006, xi. 192 Needham, Joseph, Science and Civilization in Ancient China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Cambridge University Press, Cambridge, 1959, 284. 193 Тадић, Милутин, 7. 61 Северноамеричком континенту.194 Припадници неких индијанских племена (Ирокези, (Iroquois), Мајами (Миами, Miamis), Шауни индијанци, (Shawness)) градила су високе гномоне на средини села који су их упућивали на сезонске циклусе.195 Код будиста је гномон, као и у Египту сматран светим. Градили су храмове, који су били нека врста модела космоса, а у чијем је средишту на врху био масивни гномон – ступа, као оса света. Стране храма усмерене су ка странама света.196 Специфичност Индије. У древној Индији развијене су прецизне методе за одређивање страна света, а сам акт мерења и оријентације приликом изградње храмова имао је ритуални карактер у смислу „космогонијског симболизма―.197 На санскриту реч која се користи за храм, vimana ( ), значи добро измерен. Богови Вишну и Варуна користе сунце при мерењу земље (Рг-веда VI.49.13; V.85.5). Обелиск као врста гномона и међуформа између гномона и пирамида. Обелиск је висок и танак стуб са врхом у облику пирамиде, симбол бога сунца Ра. За становнике древног Египта био је удружен са сунцем и употреба му кореспондира са употребом гномона.198 Материјал од којег су обелисци прављени најчешће је био асуански 194 Krupp, Edwin C., Echoes of the Ancient Skies, Harper & Row, New York, 1983, 88. 195 Припадници индијанских племена на Северноамеричком континенту познавали су, такође, методе оријентације. О томе сведочи праисторијски локалитет из 11. века пре Христа Серпент маунд (Serpent Mound) у Охају. Овај насип у облику змије оријентисан је у правцу тачке дугодневице. Glotzhober, Robert C.; Lepper, Bradley, Serpent Mound: Ohio‟s Enigmatic Effigy Mound, Ohio Historical Society, Columbus, Ohio, 1994, 11. 196 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., Exploring ancient skies: an encyclopedic survey of archaeoastronomy, Springer, New York, 2005, 291, 303. 197 Malville, J. McKim, Cosmogony and the Elements : The Intuition of Cosmos in Science and Myth, у: Man in Nature, Saraswati, Baidyanath (ур.), Indira Gandhi National Centre for the Arts, New Delhi, 1995, 18-33, 24, http://ignca.nic.in/eBooks/prakriti_series_05.pdf. 198 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 76. 62 црвени гранит, понекат позлаћен у целини или само на врху. Египатски храмови имали су најмање два обелиска постављена на уласку. 6.10.3. Комплексније структуре Комплекснија структура, која се може довести у везу са гномоном и третирати као унапређени облик египатског гномона је пирамида. Оне представљају сунчане индикаторе годишњих доба и имају инкорпорисане архитектонске идеје које су у вези са сунцем. Пирамиде уједињују концепте моћи која се везује за краља, концепт креације и симболике везане за сунце. Гномон је вертикала и са сенком која је хоризонтала формира прав угао, што је узор (праслика, праузор) за формирање правоуглог троугла – основног елемента за конструкцију египатских пирамида. Међу пирамидама процењено је да је најстарија, Џосерова, саграђена 2600 година пре Христа. 6.10.4. Мегалитске кружне конструкције На локалитету Набта у египатском делу Сахаре налази се церемонијални комплекс у виду мегалитске кружне конструкције из периода после 5000. године пре Христа199 саграђен уз познавање страна света и солстицијалних тачака.200 Овај предео је подложан климатским променама и у периоду између 11000. године пре Христа и 199 Malville, J. McKim; Schild, Romauld; Wendorf, Fred; Brenmer, Robert, Astronomy of Nabta Playa, у: African Cultural Astronomy Current Archaeoastronomy and Ethnoastronomy research in Africa, Holbrook, Jarita C.; Medupe, R. Thebe; Urama, Johnson O. (ур.), Springer, 131-43, 139. 200 Malville, J. McKim; Wendorf, Fred; Mazar, Ali A.; Schild, Romauld, Megaliths and Neolithic astronomy in southern Egypt, Nature, 392, 488-91, 1998. Изнесени су аргументи у корист тезе да је конструкција из периода пре године 4800. пре Христа. Исто. 63 егзодуса из око 4800. године пре Христа у њему је живела комплексно развијена заједница.201 Други пример мегалитске кружне конструкције је Стоунхенџ у Енглеској чије грађење је започето око 3000 година пре Христа. Камене конструкције, које се разматрају у поглављима која следе, оријентисане су на основу астрономских појава. Специфична разлика између пирамида и ове кружне конструкције огледа се у томе што усмереност пирамида указује на коришћење сидеричке године, а пример Стоунхенџа на тропску годину.202 6.10.5. Коморе и оријентација Поред вертикалних грађевина које стреме у висину, као што су различите врсте гномона, још једну врсту архитектонског подухвата базираног на релацији са сунчевом светлошћу представља градња комора са отвором кроз који пролази зрак сунца. Оне су најчешће грађене тако да њихову унутрашњост сунце осветљава одређеног датума у години. То је био неки важан датум, доминантно религијског карактера. Египат. Сходно географском положају (али и не само због њега), у древном Египту је Сунце било централно у религији и мистици, те је у великој мери коришћено и у архитектури. У 3. веку пре Христа коришћене су прецизне технике оријентације о чему сведочи позиционираност пирамида и храмова. У храму посвећеном богињи Хатшепсут постоји мало сунчево светилиште у којем је ниша (комора) коју сунце осветљава само у време зимског солстиција. Храм посвећен богу сунца, Амон Ра, у Карнаку саграђен око 1900 г. пре Христа (12. династија) има неколико поравнавања са 201 Исто. 202 Ben-Menahem, Ari, 103. Према истом аутору оса трилита (три камена која образују форму капије) у Стоунхенџу усмерена је у правцу сунца на дан летњег солстиција 2045. г пре Христа. 64 астрономским тачкама (догађајима).203 Прозор у соларној одаји на врху главног храма усмерен је ка изласку сунца на дан зимског солстиција.204 Сличан тип реализације заступљен је у храмовима који су оријентисани тако да одређеног дана у години њихов изглед бива измењен сунчевом светлошћу. Храм Абу Симбел у Египту чија је изградња трајала од 1264. до 1244. године пре Христа оријентисан је тако да се једном годишње у свитање на дан јубилеја везаног за Рамзеса II, градитеља храма, осветљава комора у дубини храма. Храм је тако постављен да су у фебруару и октобру три велике статуе, заједно са комором, осветљене док четврта статуа, бога Птаха који се повезује са подземљем, остаје у сенци.205 Анализе археолошких налаза указују да је грађење пирамида у Гизи интенционално повезано са астрономијом. Њихове стране су оријентисане ка правцима север-југ и исток-запад, са веома малим одступањима. Европа. Примери комора у Европи су Њугрејнџ (ир. Sí an Bhrú, енгл. Newgrange) у Ирској и Мејшоу (Maeshowe) у Шкотској.206 Њугрејнџ је праисторијска гробница чија изградња датира око 3100 година пре Христа207.208 Доказ у прилог тези да је саграђена интенционално са обзиром на 203 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 268. 204 Hawkins, G. S., Beyond Stonehenge, New York, Harper and Row, 1973. 205 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 268. Архитектонско решење у виду мрачне коморе користили су многи народи укључујући становнике Северне, Средње и Јужне Америке, али и народ Догон (Dogon) у држави Буркина Фасо у Африци. Храмови Маја су грађени тако да за време летњег солстиција сунчеви зраци осветљавају унутрашње светилиште. Индијанско племе Вичита (Wichita) оријентисало је своје ложе у правцу зимског и летњег солстиција. Исто, 424. 206 O‘Kelly, Michael J., Newgrange: Archaeology, Art and Legend, Thames and Hudson, London, 1982, 13. Garnett, Jacqueline Ingalls, Newgrange Speaks for Itself: Forty Carved Motifs, Trafford Publishing, Victoria, 2005, 21-34. Laing, Lloyd, Orkney and Shetland: An Archaeological Guide, David and Charles, London, 1974, 42. 207 За старост праисторијске гробнице Њугрејнџ предлажу се различити подаци (3000-5000) г. пре Христа. 65 астрономске аспекте је повезаност ове гробнице са зимским солстицијем. Наиме, тог дана при изласку сунца светлост пролази кроз рупу изнад главних врата и осветљава унутрашњу одају која је током остатка године потпуно замрачена, што је један од најстаријих познатих показатеља људског интересовања за такве астрономске догађаје209. Мејшоу је гробница код које светлост при заласку сунца, средином зиме, осветљава унутрашњу одају кроз улазни пролаз. Саграђена је у неолитском периоду око 2800. године пре Христа. Овако карактеристично, специфично и темпирано осветљење храмова уједињује истраживања астрономије и хеортологије. 6.11. Прве опсерваторије и репрезентација универзума (Рађање астрономије уз телелитургику односно обредословље) Истражујући обредну страну употребе светлости, односно представљања светлости у култу запажено је да се почеци астрономије могу документовати уз развој култа.210 6.11.1. Астрономија и сакралност Опсерваторија је par excellence сакрални објекат. Ограђивање простора је првенствено везано за посвећена места. То се сугерише чак и из саме етимологије профаног. Израз профано који је настао у 17. веку од латинског profanus, састоји се 208 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 170. 209 Исто, 73. 210 Истраживање ових односа протеже се близу 10 000 година. На једној тачки временске полуправе би стајао на пример Госек, а за другу референтну тачку бисмо могли да узмемо српске средњовековне манастире. Упоредити рад: Тадић, Милутин; Бабић, Саша, Оријентација Богородичине цркве манастира Студенице, Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду, LVIII, 2010, 1-10. 66 од латинског pro у значењу пре или изван и fanum храм211, што значи изван храма. Древне опсерваторије које су у исто време имале функцију храма и места проучавања небеских појава нису профане. Заправо, првобитне форме светилишта управо јесу дрветом или каменом ограђени кружни простори, који су били освећени неком врстом теофаније (јављање Бога) или кратофаније – објављивањем моћи (грч θξάηνο – снага, моћ θάλεηα – јављање, објављивање). Ови објекти су место повезивања живих и мртвих што укључује и церемонијалне активности, те представљају средиште друштвеног живота, те примарни предмет проучавања историје религије.212 6.11.2. Иновације у астрономији - примери разноврсности Сама историја астрономије се у старом веку може документовати преко археоопсерваторија и археолошких локалитета за чију је изградњу било потребно знање из астрономије. Ови локалитети су углавном213 били, сваки понаособ и сваки sui generis, специфично везани за религију, обреде и култове. Руски астроном Биструшкин (Bystrushkin) поредећи археоастрономске локалитете наводи закључак који ће се засигурно проверавати у будућности да је са Стоунхенџа могло да се посматра 15 астрономских појава коришћењем 22 елемента, док је из 211 Стивенс, Ентони, 143. 212 Elijade, Mirča, Istorija verovanja i religijskih ideja (knjiga 1), Prosveta, Beograd, 1991, 108. 213 Претпоставља се да су све археоопсерваторије биле везане за култове (што им и име говори), обреде и религију, али на неким локалитетима још нису пронађени докази. 67 oпсерваторије Аркаим (старе око 3600 година)214 у Чељабинској области у Русији било могуће посматрање 18 астрономских појава коришћењем 30 елемента.215 6.11.3. Примери археоастрономских локалитета На територији Eвропе на основу снимања из ваздуха 2003. године пронађено је 200 артифицијелних кругова од којих је свега 20 ископано.216 Као потенцијално најстарији издваја се Набта у египатском делу Сахаре. Локалитет је коришћен до око 4800. године пре Христа. Тиме се његово доба на временској скали смешта оквирно 2000 година пре Стоунхенџа. Други пример је Госек у Немачкој, грађен од дрвета, за који се сматра да је коришћен од 4700. године пре Христа, као соларна опсерваторија.217 Најпознатија опсерваторија у виду круга, Стоунхенџ у Великој Британији, процењено је да датира из око 3000. године пре Христа. Постоји више различитих астрономских догађаја који указују на то да је за грађење Стоунхенџа у Великој Британији било неопходно за то време напредно знање из астрономије. Неколико је карактеристичних положаја сунчевог диска, и Месеца у 214 Jones-Bley, K.; Zdanovich, D. G. (ур.), Complex Societies of Central Eurasia from the 3rd to the 1st Millennium BC, 2 vols, Institute for the Study of Man, Washington D.C., 2002. Shnirelman, V. A., Archaeology and ethnic politics: the discovery of Arkaim, Museum International: Archaeological sites and site museums, 2, 1998, 33-9. 215 Быструшкин, Константин Константинович, Феномен Аркаима: Космологическая архитектура и историческая геодезия, Белые Альвы, Москва, 2003, 16, 120-1. 216 Одређена проналажења вршена су помоћу магнетних уређаја (магнетометар) којима су утврђиване аномалности. 217 Boser, Ulrich, Solar Circle, Archaeology, 59 (4), 2006, 30-5, 32. Schlosser, Wolfhard, Astronomische Untersuchungen der Kreisgrabenanlage von Goseck, у: Neolithische Kreisgrabenanlagen in Europa, Internationale Arbeitstagung 7-9. 5. 2004. Goseck, Bertemes, Francois; Melle, Harald (ур.), 389-94, 2004. Ridderstad, Marianna, Orientation of the northern gate of the Goseck Neolithic rondel, http://arxiv.org/ftp/arxiv/papers/0910/0910.0560.pdf. 68 односу на камене блокове, што наговештава да је имао улогу опсерваторије и календара.218 Најстарији археолошки остаци комплекса египатских храмова у Карнаку датирају из око 2000. године пре Христа. Најзначајнији, уједно и највећи међу њима, храм посвећен богу сунца Амон Ра, поравнат је са изласком сунца на краткодневицу. Храмови који су додати касније прате оријентацију доминантног храма.219 Народи Чако (Chaco) и Пуебло (Pueblo) који су живели на територији Новог Мексика (САД) у Чако кањону проучавали су међусобни однос између Сунца и Месеца због значаја који дуалитет ова два небеска тела има за њихову религију. Постоји забелешка у виду цртежа у камену за коју се претпоставља да представља експлозију супернове из 1054. године.220 У великој киви221 у Каза ринконада (Casa Rinconada) један од прозора је усмерен према изласку сунца на дан летњег солстиција. Петроглифи у облику спирале који помоћу сунчеве светлости указују на значајне датуме у години откривени су при врху камене висоравни у Чако кањону (Fajada Butte). Сунчеви зраци пролазе кроз прорезе у камену и у облику линије осветљавају спиралу. Светлосне сенке имају одређени положај за летњи и зимски солстициј, као и за равнодневице.222 Анализа грнчарије из насеобина на висоравни указује на то да су коришћене од 10. до 13. века. 218 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 187. 219 ICOMOS–IAU, Case Study 8.2: The Temple of Amun at Karnak, Egypt, у: Heritage Sites of Astronomy and Archaeoastronomy in the Context of the World Heritage Convention, A Thematic Study, 2010, 129-31, http://www2.astronomicalheritage.org/images/astronomicalheritage.org/thematic-study/ch08cs2.pdf. 220 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 413. 221 Праисторијска подземна структура. 222 Bates, Bryan C., Archaeoastronomy in the American Southwest, у: Grahame, John D.; Sisk, Thomas D. (ed.), Canyons, cultures and environmental change: An introduction to the land-use history of the Colorado Plateau, 2002, http://www.cpluhna.nau.edu. 69 Локалитет из 9-12. века Чичен Ица (шп. Chichén Itzá) је степенаста пирамида у држави Јукатан у Мексику. То је храм који су саградиле Маје а посвећен је богу Кукулкану. Неколико чињеница указује на његову повезаност са познавањем астрономије. Број од 365 степеника који чине спољашњи изглед грађевине повезан је са сунцем – подсећа на број дана у години, или на број месечевих орбита у току 10000 ротација (365,01).223 У време пролећне и јесење равнодневице види се сенка змије која даје утисак као да силази низ степенице. Са прозора у Караколу на локалитету Чичен Ица било је могуће вршити посматрања Месеца и Венере која су улазила у састав календара у Мезоамерици.224 Четири археоастрономска локалитета се налазе у региону Балкана, близу граница Србије; три су у Бугарској, а један у Македонији. Пећина Магура у Бугарској садржи цртеже који потичу из различитих периода, а људски остаци сведоче о животу у периоду између 3100 и 900 година пре Христа. На основу цртежа са религиозним сценама може се закључити да су се у њој одржавали верски обреди. Међу мноштвом мотива налазе се цртежи звезда и цртеж индикативан за историју астрономије – Сунчани календар из доба касног неолита на којем су представљена годишња доба, еквиноцији и солстицији.225 У близини села Бузовград налази се мегалитска формација стена коју су Трачани користили као гробље 1800-1600. године пре Христа. Камење има изглед капије назване Капија сунца или Врата богиње. На том месту одржавани су религијски ритуали, а претпоставља се да је коришћено и као опсерваторија. 223 Kelley, David H.; Milone, Eugene F., 413. 224 Исто, 79. 225 Истраживања се проширују и на карактеристике екосистема у мраку. Tomova, Iva; Lazarkevich, Irina; Tomova, Anna; Kambourova, Margarita; Vasileva-Tonkova, Evgenia, Diversity and biosynthetic potential of culturable aerobic heterotrophic bacteria isolated from Magura Cave, Bulgaria, International Journal of Speleology. 42 (1), 2013, 65-76. 70 Још једна древна опсерваторија и гробље старих Трачана у Бугарској је Бегликташ (или Беглик-Таш). Конструисана је од мегалитских камених блокова и у континуитету коришћена од 15. века пре Христа до 4. века.226 Локалитет Кокино у Македонији је, такође, мегалитска опсерваторија. Процена је да датира из око 1800. године пре Христа. Откривена је 2001. године, а постоје индикације да је у питању објекат сакралног типа.227 6.12. Сјај код америчких Индијанаца Откривање веза између карактеристичних боја, сјајних површина и ритуалне моћи је резултат проистекао из етнолошких истраживања. Објашњење везе између естетике, ритуала и вредности извршено је уз помоћ социјалне антропологије (Сондерс) приликом проучавања естетике сјајности у култури америчких индијанаца. Закључак је да је за естетику предмета од метала сјај најважнији фактор.228 Драгоцености, попут злата, стављане су на сјајне предмете због веровања у духовну и стваралачку моћ светлости. Прављење сјајних објеката представљало је „претварање― енергије светлости у нешто што има облик. То је разлог зашто је поседовање сјајних предмета одавало и друштвени престиж. Сјајни предмети су коришћени приликом церемонија (везаних за живот или смрт) у којима су учествовали највиши слојеви друштвене хијерархије. Они су представљали ултимативне симболе моћи и 226 Маразов, Иван; Шалганова, Татяна, Тракийското светилище Беглик-Таш, у: Studia Archaeologica Universittis Serdicensis, Suppl. IV, Stephanos Archaeologicos in honorem Professoris Ludmil Getov, Stoyanov, T.; Angelova, S.; Lozanov, I. (ур.), София, 2005, 482-5. 227 Volcevska, Biljana, Kokino, Archaeological Site and Megalithic Observatory, World Heritage Studies, Cottbus, 2011, 5-9. 228 Saunders, Nicholas J., “Catching the Light”: Technologies of power and enchantment in Pre-Columbian goldworking, у: Gold and Power in Ancient Costa Rica, Panama, and Colombia, Quilter, Jeffrey; Hoopes, John W. (ур.), Dumbarton Oaks, Washington D. C., 2003, 15-47. 71 утицаја.229 Материјали који су били коришћени су жад, шкољке, бисери, кристали, керамика, текстил, људске и животињске кости, крзно, жива. Анализом функције предмета донети су закључци о метафизичком и материјалном значају сјаја код народа на америчком тлу у претколумбовско доба. У културама ових народа су визије са сјајним садржајем биле поистовећиване са духовним просветљењем.230 У церемонијама се опонаша натприродно путем светлости, а објекти који се том приликом користе „хватају светлост―.231 Сондерс упућује на то да би на употребу метала код Индијанаца на америчком тлу требало гледати путем анализе естетике сјајности, а не кроз концепт знања и моћи као што је чест случај у савременим разматрањима.232 Његов је закључак да су народи Северне Америке проблематику сјаја другачије схватали у односу на европски свет и модерно становиште, које се поистовећује са одређеним мислиоцима са Запада, према којима се сјајни предмети (злато, сребро, бисери и смарагд) цене искључиво према њиховој комерцијалној вредности. Аутохтони Индијанци, насупрот томе, свет (стари и нови) доживљавају мултисензорно, обједињујући духовне и физичке аспекте феноменолошког искуства, а сјајне предмете цене због „пуњења космолошком моћи―.233 Високо сјајни објекти су физичка репрезентација светлости, спој природног и натприродног. Злато и сјајни материјали имали су вишеструку улогу у сферама које су се преклапале и бивале трансформисане једна у другу – симболичкој, ритуалној и технолошкој. Са тим у вези, проучавање материјалне културе од значаја је за науку 229 Исто, 22. 230 Saunders, Nicholas, The Colours of Light: Materiality and Chromatic Cultures of the Americas, у: Colouring the Past, The Significance of Colour in Archaeological Research, Jones, A.; MacGregor, G. (ур.), Berg, Oxford, 2002, 209-26. 231 Saunders, Nicholas J., “Catching the Light”: Technologies of power and enchantment in Pre-Columbian goldworking, 22. 232 Исто, 15. 233 Исто, 15, 16. 72 јер објекти представљају „отелотворење погледа на свет―234 чиме се посредно доводи до реконструкције мисли и парадигме времена. Доживљај америчких староседелаца дa је свет проткан „духовним сјајем― огледа се у чињеници да је сјајна површина објеката (Сунце, Месец, вода, лед, дуга, облаци, минерали, перје, животињско крзно, бисери, шкољке, керамика, текстил и метал) сматрана доказом да они имају „унутрашњу светост―.235 Светлост и сјајни материјали упућивали су их на присуство натприродних бића и суштине. Амазонска племена су Сунце схватала као велики кристал, а све кристале на земљи као мало Сунце.236 Кристали кварца су код Навахо Индијанаца симболизовали „јасно виђење― и свест.237 Да су основни елементи естетике сјаја заједнички у различитим деловима америчког континената сугеришу велике раздаљине на које су предмети преношени, али је естетика сјаја у различитим деловима америчког континента исказивана на различите начине. Значење сјајних материјала који су коришћени уграђено је у језик, митологију, идеологију и социо-економски контекст. Осим на америчком континенту, повезивање светлости и сјаја са космолошким парадигмама појављује се и у другим крајевима света. Морфи (Morphy) је такве обрасце идентификовао код Абориџина238, Кут (Coote) код афричких етничких група 234 Исто, 16. 235 Saunders, Nicholas J., Stealers of Light, Traders in Brilliance: Amerindian Metaphysics in the Mirror of Conquest, RES: Anthropology and Aesthetics, 33 (1), 225-52, 1998, 226. 236 Reichel-Dolmatoff, Gerardo, Amazonian Cosmos, Chicago University Press, Chicago, 1971, 102. Reichel-Dolmatoff, Gerardo, Things of Beauty Replete with Meaning: Metals and Crystals in Colombian lndian Cosmology, у: Sweat of the Sun, tears of the Moon: Gold and Emerald treasures of Colombia, Frust, P. T.; Keller, P. C.; Lee, W. B.; Ruddle, K.; Reichel-Dolmatoff, G.; Schutles, R. E.; Bright, A. (ур.), Natural History Museum of Los Angeles County, Los Angeles, 1981, 17-33. 237 Hamell, George R., Wampum among the Northern Iroquoians: A Proposed Semantics of Color, Ritual, and Material Culture, Paper prepared for the 1989 Shell Bead Conference, Rochester Museum and Science Center, New York, 1986, 58. 238 Morphy, Howard, From Dull to Brilliant: The Aesthetics of Spiritual Power among the Yolngu, MAN, 24 (1), 21-40, 1989. 73 Динка (Dinka) и Нуер (Nuer)239, Гел (Gell) код племена са Пацифичких острва240, а Бајли (Bayley) у индо-персијској философији и исламској архитектури241.242 Око је, како наводи Артур Зајонц, „чудна раскрсница― где објективни процеси постају субјективни одговор и на нивоу физиологије и на нивоу свести243, али у погледу поимања светлости и сјајних објеката људска когниција је универзална (Hamell) 244 . 6.13. Допринос хришћанства развоју научне мисли Приступ проблему цикличности довешће до боље заснованости оцене хришћанског доприноса развоју научне мисли.245 За античку (грчку) мисао само схватање вечног кружења (понављања) било је изједначавање са божанским.246 Кружна кретања и цикличност представљали су узор за тоталитет дешавања и најприкладнију слику вечности. Вечност се, као и овакав начин кретања, одликују непромењивошћу, тако Morphy, Howard, From Dull to Brilliant: The Aesthetics of Spiritual Power among the Yolngu, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 181-208. 239 Coote, Jeremy, „Marvels of Everyday Vision‟: The Anthropology of Aesthetics and the Cattle-Keeping Nilotes, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 245-73, 252-3, 255. 240 Gell, Alfred, The Technology of Enchantment and the Enchantment of Technology, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 40-66, 45. 241 Bayley, Christopher A., The Origins of Swadeshi (Home Industry): Cloth and Indian Society, 1700–1930, у: The Social Life of Things, Appadurai, А. (ур.), Cambridge University Press, Cambridge, 1986, 285-322. 242 Saunders, Nicholas J., “Catching the Light”: Technologies of power and enchantment in Pre-Columbian goldworking, 17. 243 Zajonc, Arthur, 33. 244 Hamell, George R., The Iroquois and the World‘s Rim: Speculations on Color, Culture, and Contact, American Indian Quarterly, Fall 1992, 451-69. 245 Томић, Бојан, Физика у Шестодневу Василија Великог, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево, 2008, 31-5. 246 Платон, Тимај, Еидос, Врњачка Бања, 1995, 163-4 (90d). 74 да небеска кретања одсликавају савршени узор.247 Без почетка или краја ова кретања су непрекидна и указују на вечитост (у времену). Објекти који подлежну кружним кретањима се, због особина да су она вечита, у свим световима сматрају божанским телима.248 Разлика је само у поседовању супстанције.249 Звезде су божанска тела250, оне су богови251. 6.13.1. Сегрегација цикличности од старења (усмереног кретања) Отклоном од јелинске хронофизике, који се у облику рефлексије често налази у патролошким излагањима, јављају се научне назнаке за разумевање космолошке стреле времена. Уместо схватања вечног понављања установљава се разумевање сунчевог годишњег циклуса, односно понављања положаја Сунца и годишњих доба „одвојених― од протицања времена и усмерености. Почиње да се формира научни приступ старењу космоса. Оваква раздвојеност цикличности и протицања времена била је препозната као циљ хришћанског учења и приступа науци. Промена природног осветљења током дана, месеца, године, временских прилика, али и њихово понављање, према хришћанском учењу не противречи идеји да свемир неумитно стари, да се у времену креће од почетка ка одређеном тренутку. Циљ хришћанских мислилаца је био објашњење светлости на начин сагласан учењу о Богу – створитељу времена, простора, планета, звезда. По свом карактеру њихово објашњење је ослобођено непотребних (и небулозних) премиса и поседује заметке 247 Platon, Država, 223-4 (529с-531а). Марић, Илија, Платон и модерна физика, Друштво философа и социолога Црне Горе, Никшић, 1997, 49. 248 Исто, 58, 59. 249 Aristotel, O nebu, Moderna, Beograd, 1989, knjiga 2 glava 6, 52-4. Aristotle, On the Heavens, Stocks J. L. (trans.), http://classics.mit.edu/Aristotle/heavens.2.ii.html. 250 Исто, књига 2 глава 12, 60-3. 251 Марић, Илија, Платон и модерна физика, 58, 59. 75 методологије савремене науке, за шта је пример одбацивање појединих интерпретација.252 Патристички приступ проблему времена, природи планета, проучавању супстанци, али и указивање на тему (значај) природе светлости звезда и светлости везане за Бога, и проблем разумевања иконе не као величања и идолопоклонства него као упућивања на узор, на Бога, био је део ангажованог приступа који се протеже кроз векове253 (чему су примери Василије Велики 4. век254, Јован Дамаскин 8. век255, Теодор Студит 9. век256). Унапређење науке. Напредак у приступу календару и излазак из заводљивих и неплодотворних кругова обожавања богова (и величања цикличности, такође) остварен је под хришћанским утицајем. Управо су активности водећих мислилаца које данас можемо означити као теологе и реформаторе, и уједно као оне који агитују за науку, допринеле да се оствари сазнајни, ерминевтички, те концептуални скок – да називи дана у недељи изгубе пагански, идолопоклонички карактер какав су имали у Римском царству. Редослед којим су „планете―257 владале данима у седмици у свакодневном животу Римског царства овако је изгледао: Сунце, Месец, Марс, 252 Томић, Бојан, Физика у Шестодневу Василија Великог, 46. 253 Исто, 100-10. 254 Св. Василије Велики, О Духу Светом, 18,45 (PG 32.149). Наглашавање диференцијације лик и праобраз (прволик, прототип) потиче од св. Василија Великог према формули – поштовање указивано лику прелази на прволик. У делима о иконама цитирају га Свети Теодор Студит и Јован Дамаскин, а формулација се налази и у Чину освећења иконе Христове. 255 Дамаскин, Јован, Тачно изложење православне вере, О иконамa 89. Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Никшић, 1997. 256 Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона, превео са грчког Атанасије Јевтић, Градац, 16 (82/83/84), 1988, 29-31. 257 У питању су, заправо, и друга небеска тела. Планете (грч. πιαλάσ – лутам, πιαλήηεο – онај који лута, мења свој положај у однсу на звезде некретнице) или звезде луталице обухватају и Сунце. Напомена преводиоца Марјанце Пакиж (фуснота 60) у: Платон, Тимај, 86. 76 Меркур, Јупитер, Венера и Сатурн.258 Називи дана у српском језику, као и савременом грчком и руском растерећени су идеје о утицају „планета―, што је резултат деловања црквених отаца.259 Таква седмица, за коју су се хришћани залагали у првим вековима хришћанства представља својеврсна „врата у науку―260. Теза је изречена имајући у виду одрицање имагинарних планетарних утицаја и својствене јој нужности. Философ и теолог Јустин Мученик (Ινπζηίλνο ν Μάξηπξαο, лат. Iustinus Martyr, око 100-165. године) у свом обраћању цару Антонину Пију и његовим синовима предочава тежњу хришћана за завршетком ере идолопоклонства према небеским телима и веровања да она имају утицај на пословни, економски и сваки други сегмент живота. Уместо доживљавања дана у седмици преко астролошких тумачења, наглашавања Сунчевог дана или његовог посебног величања како су то чинили следбеници персијске мистичке религије – митраисти, Јустин Мученик врши афирмацију недеље као седмодневног циклуса са седмим даном посвећеним Богу.261 Одбацивање заблуда је било предуслов за формирање новог учења о светлости, које у најбољој традицији баштини однос науке и теологије. 6.13.2. Дани у недељи, ореол и иконе Актуелна је расправа о пандану грчког бога Хелиоса, богу Сунца Сол (Sol) у Римском царству. Хејманс (Steven Ernst Hijmans) запажа да је Сол вероватније био 258 Borstin, Danijel Dž., Svet otkrića : Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog, Geopoetika, Beograd, 2001, 14. 259 Исто, 15. Западна црква имала је мање успеха у томе. 260 Исто, 16. 261 Roberts, Alexander; Donaldson, James; Coxe, A. Cleveland (ур.), Ante-Nicene Fathers, Volume I, The Apostolic Fathers, Justin Martyr, Irenaeus, Christian Literature Publishing Co., New York, 1885, поглавље LXVII, као и VI, IX, X, XXIV. Борстин то изражава на следећи начин: „Сунчевдан је, као први Давид, преточио блештаву сунчеву светлост у представу истинског Спаситеља.― Borstin, Danijel Dž.,16. 77 титан него бог262 и сматра да му није придаван велики значај263 као што је претпостављано. Према њему је подела на Sol Indiges (који је био актуелан у периоду републике) и Sol Invictus (из периода царства), за које постоји претпоставка о различитом пореклу (Oxford Classical Dictionary)264, нетачна.265 Изнесене су различите хипотезе о трансформацијама које су довеле до богопоштовања Сола – сиријски бог Елагабал266 чији култ је у Римско царство увео цар Марко Аурелије Антонин Август (Imp. Caesar Marcus Aurelius Antoninius Augustus, рођен 204. године у Сирији (Емеса), умро 222. године у Риму), божанство Малакбел (арам. Mikbl) из Палмире267, античког града у Сиријској пустињи, или заратустранско божанство Митра268. Развој овог култа у Риму је текао веома брзо и за кратко време је стекао битно место у свакодневном животу царства. Дан у који се у Римском царству славио бог Сунца била је недеља, dies Solis (лат. „дан сунца"), а дана 25. децембра је празновано рођење непобедивог Сунца (Natalis Solis Invicti), као највећи празник посвећен овом божанству. Хришћанским концептом транспоновано је непобедиво Сунце у Сунце правде (Sol Iustitiae), које је сам Христос, а 25. децембар је од 4. века одређен за датум празновања Божића (Nativitas Domini). Тај датум се оквирно преклапа са краткодневицом. Пролећна равнодневица приближно је истог датума када и Благовести (25. марта). Зачеће светог Јована Крститеља, претече Исуса Христа, 23. септембар, преклапа се са јесењом равнодневицом, а његово рођење, 24. јун, оквирно са дугодневицом. Ових неколико транспозиција је одузело паганима могућност да даље утичу на развој култа, празника и науке. 262 Hijmans, Steven Ernst, Sol : the sun in the art and religions of Rome, докторска дисертација, University of Groningen, 2009, 1, 2. 263 Исто, 6. 264 Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther (eds.), The Oxford Classical Dictionary, fourth edition, Oxford University Press, Oxford, 2012, 1380. 265 Hijmans, Steven Ernst, 1, 2. 266 Исто, 8. 267 Исто, 11. 268 Исто, 9. 78 6.13.3. Крај и нови почетак Три уметничка примера указују на крај ере обожавања Сунца и почетак нове ере, када се, ослобођен идолопоклонства, истраживачки простор отвара ка новој епохи у науци и новој улози иконе (представљања светлости). Први се односи на новчиће са темом Непобедивог Сунца (Sol Invictus) из 315. године оквирно, други на тему радијативних круна, а трећи на златне мозаике и Sol Novus269. Константинови новчићи. Индикативни показатељ односа владара и култа Сунца у кључним годинама 4. века је златни удвојени медаљон кован у Тицинуму (данашња Павија), из 313. године, на којем су бисте Константина и Сол Инвиктуса. Због заступљене симболике управо они (новчићи) могу бити снажно сведочанство промене која се одиграла у 4. деценији 4. века. Два новчића указују на вишеструку промену са већ разматраним импликацијама. Процењује се да су настали у блиском временском периоду, приближно 315. године, у оквиру раздобља коришћења новца са Непобедивим Сунцем у Римском царству (од 1. века до 325/6. године). На првом је представљено Непобедиво Сунце – Аполон са пратећим натписом SOLI INVICTO COMITI (Непобедиво Сунце је уз (императора)), као знаком многобоштва, а на другом, сребрном, који је (император) Константин поделио својим официрима, што сведочи о значају истакнуте поруке на њему, је Константинова биста са кацигом на којој је симбол Христа – Христов монограм (Хи Ро)270. Овај новчић је први археолошки, уједно и ликовни доказ визије у светлости, као и царевог личног односа према хришћанству. Други ликовни пример на којем се препознаје истоврсни обрт везан је за радијативу круну. Након Константина радијативна круна са тракама је напуштена у римској 269 Онога који лије и чисти сребро и који ће синове Левијеве претопити као злато и сребро (Мал 3, 3). Грануће Сунце правде и његови зраци донеће радост онима који се боје имена Господа над војскама (Мал 4, 2). 270 Deckers, Johannes G., Constantine the Great and Early Christian Art, у: Picturing the Bible, The Earliest Christian Art, Spier, Jeffrey with contributors, Yale University Press, Kimbell Art Museum, New Haven, 2007, 89. 79 уметности.271 Паганска иконографија радијативне круне уступа место радијативним приказима око главе и тела Христа. Симболична и божанска светлост појављују се представљене према хришћанским иконографским правилима.272 Трећи пример чини целину са претходна два, и пресудан је за тему. У питању су иконографске представе Христа из периода када је тек започето живописање његовог лика. Упечатљива визуелна представа светлости сва у злату, мозаик Непобедиво Сунце (Sol Invictus) из 3. или раног 4. века, са terminus ante quem раних двадесетих година 4. века (320. година). Када би постојао убедљив доказ да је у питању Христос, ова златна иконографска представа из Ватиканске некрополе (Маузолеј М) испод Цркве Светог Петра била би највредније сведочанство о промени парадигме у транзицији од паганског ка хришћанском.273 Упркос тези да се на овом мозаику не ради о Христу274, постојање другог мозаика са краја 4. века – Христос учитељ (Traditio Legis), такође у злату, на којем Христос, на престолу, подучава своје апостоле, даје јасну потврду да Христос преиначује концепт Хелија-Аполона. Мозаик, који је првобитно припадао древном римском царском маузолеју, сада се налази у Капели светог Аквилина (Cappella di sant'Aquilino) у Цркви св. Лаврентија или Сан-Лоренцо Мађоре (Basilica di San Lorenzo Maggiore) у Милану, Италија. Ови прикази репрезентују крај деификације Сунца и почетак средњег века. 6.14. Од култа и прве астрономије до иконописа и науке „ослобођене― од многобоштва Од самих почетака свог развоја наука се бавила светлошћу. Од првог инструмента, гномона, њен развој прати приказивање сунчевог диска самостално, или као 271 Hijmans, Steven Ernst, 544. 272 Исто. 273 Робин Џенсен (Robin Margaret Jensen) износи претпоставку да је радијативни ореол повезан са представом Христа Хелиоса и наводи пример овог мозаика. Jensen, Robin Margaret, Understanding Early Christian Art, Routledge, London, New York, 2000, 112. 274 Hijmans, Steven Ernst, 567-82. 80 пратиоца божанстава, у виду ореола. У развијеним културама, античкој грчкој и римској, са појавом хришћанства затечено стање је обележено паганским култовима деификације небеских тела и етернизације цикличног кретања. Обележја ослобађања од таквих култова приказом комутације величања Сунца хришћанством су новчићи из периода након битке код Милвијског моста, напуштање радијативне круне и мозаици са Sol Novus. Замена паганских празника величања небеских тела хришћанским празницима и преиначење дневних утицаја „планета― траг је победе научног мишљења. Мултидисциплинарном приступу изучавања и репрезентације светлости заступљеном кроз историју неопходно је додати и моделовање првих сусрета са светлосним обрасцима ореола. Претходно је мултидисцилинарност осветљавала траг употребе светлости из прошлости, а сада се приступа прошлости из домена савремене мултидисципинарности са циљем да се истраже обрасци ореола. 81 7. ПРОТОТИПОВИ ОРЕОЛА За хришћанство, ореол као уметничка репрезентација нуминозног сијања275 представља затечено културно наслеђе из древних цивилизација. Разрада тезе обухвата идентификацију и класификацију врста и подврста могућих прототипова, што је показатељ њене вишеслојности. Поделе, формулације и анализе које су изнесене представљају додатно повезивање формулације докторске тезе и мултидисциплинарности (и на нивоу субјекта потврду њиховог избора)276, јер повезују врсте прототипова са дисциплинама које су изабране за реализацију задатка постављеног у њеном наслову. Визуелни прототипови ореола су прва подврста којa се анализира у дисертацији. 7.1. Визуелни прототипови ореола Визуелне прототипове ореола можемо условно поделити на: физичке, физиолошке и антрополошке. Теза базирана на интерпретативној имплементацији, односно на евентуалној потврди, тих прототипова гласила би: уметничка представа ореола повезује визуелне праузоре круга (физичке и физиолошке), као природне репрезенте, са симболичким.277 Сви ови аспекти се сажимају у представи кружног светлосног 275 Као мистичко искуство, треба га посматрати у непрекинутом низу од првих искустава натприродног, божанског, вечног. Обрада и категоризација мистичких прототипова није садржана у овом поглављу дисертације и они нису сврстани нити у визуелне нити у не-визуелне. 276 Два су разлога зашто је потребно да су именоване дисциплине – хемија, физика, физиологија и теологија – укључене. Први је тај што њихова примена репрезентује начин прилаза теми у садашњости, што се карактерише као објективан прилаз. Други разлог је тај што се овим дисциплинама анализира субјект како у садашњости тако и из прошлости путем реконструкције, између осталог. Субјект је једино мерило релевантности употребе ореола, а дисциплине могу да помогну реконструисању његове мисли. 277 Уједно она (уметничка представа) то чини и са натприродним репрезентима који нису настали путем природних процеса. 82 диска око главе. У симболу, као уметничкој представи, физички и физиолошки репрезенти повезују се са трансцендентним. Ове индиције, тврдње и процене је потребно размотрити износећи релевантне претпоставке и одговарајуће примере. Физички прототипови обухватају изворе зрачења, оптичке феномене и природне појаве везане за светлост. Основни међу њима је космички узор – Сунце чија се бљештава сфера доживљава као сјајни круг. Космички узор је и Сунчева корона, као део Сунчеве атмосфере који се види при помрачењу Сунца. Одређени видови рефракције, рефлексије и дифракције у земљиној атмосфери дају, такође, кружни (светлосни) визуелни образац. Атмосферски халои имају сунце или месец у свом центру, а настају као последица оптичких феномена на кристалима леда и капљицама воде у атмосфери.278 Ову појаву су још Вавилонци проучавали.279 Корона280 је атмосферски хало ефекат који се појављује око Сунчевог или Месечевог диска када је умерено облачно као последица дифракције због таласне природе светлости.281 Брокен спектар је феномен који се дешава на високим планинама када се сенка човека пројектује на честице магле, а око главе на сенци се формирају обојени кругови – дифракциони прстенови.282 Након великих вулканских ерупција честице вулканске прашине годинама остају у атмосфери. Ефекат стварања велике дифракционе короне око сунчевог и месечевог диска због примеса вулканске 278 Können, G. P., Polarized light in Nature, Cambridge University Press, New York, 1985, 57. Слика на насловној страни дела о халоу који је виђен у Риму у 17. веку Phaenomenon rarum демонстрира повезаност атмосферског халоа са ореолом. На поменутој слици је човек око чије главе је представљен хало за који се у књизи дају покушаји научних објашњења. Gassendi, P., Phaenomenon rarum, Et illustre, Romae observatum, 20 Martij, anno 1629, Apud Hesselum Gerardi, Amsterdam, 1629. 279 Kugler, Franz Xaver, Sternkunde und Sterndienst in Babel, II, Münster in Westfalen, 1907, VII. 280 Корону као атмосферски ефекат потребно је разумети независно од короне која је спољашњи део Сунчеве атмосфере. 281 Greenler, Robert, Rainbows, Halos and Glories, Cambridge University Press, Cambridge, New York, Melbourne, 1980, 139-41. 282 Исто, 143-5. 83 прашине зове се бискупов прстен.283 Ефекат „светог сјаја― (Heiligenschain) јавља се око главе на сенци пројектованој на мокру траву или храпаву површину због рефлексија и рефракција.284 Већина ових појава познате су под формулацијама који су синоними (или индиције) ореола. Физиолошки прототипови представљају одређена стања људског организма (примери су мигренозни напади285, акутни глауком и епилепсије) или ефекте који се јављају у систему чула вида приликом којих је човек у стању да визуелизује светлосне феномене око своје главе или око главе другог човека. Један од начина формирања ореола везан је за механизме сензибилизације и адаптације мрежњаче. Када није постојало озвучење људи су се окупљали око говорника, који је стајао на узвишењу, и да би га боље разумели помагали су се читањем са усана. Услед усредсређивања на једну тачку, у конкретној ситуацији на говорникова уста, око занемарује природно осветљење око главе беседника, навикавајући се на нешто слабију осветљеност каква је осветљеност самог лица. Због контраста са сјајем околине (неба), слушаоци су могли да стекну утисак да око главе говорника постоји светлосни ореол.286 Када су фокусирани на осветљеност у оквиру 283 Исто, 142-3. 284 Исто, 146-9. 285 Kunkel, Robert S., Migraine aura without headache: Benign, but a diagnosis of exclusion, Cleveland Clinic Journal of Medicine, 72 (6), 2005, 529-34, 530. 286 Rieke, F.; Rudd, M. E., The challenges natural images pose for visual adaptation, Neuron, 64, 2009, 605- 16. Jarsky, Tim; Cembrowski, Mark; Logan, Stephen M.; Kath, William L.; Riecke, Hermann; Demb, Jonathan B.; Singer, Joshua H., A synaptic mechanism for retinal adaptation to luminance and contrast, The Journal of Neuroscience, 31 (30), 2011, 11003-15. Kohn, A., Visual adaptation: physiology, mechanisms, and functional benefits, J. Neurophysiol., 97, 2007, 3155-64. Alexander, K. R., Information Processing: Retinal Adaptation, 2010, у: The retina and its disorders, Besharse, Joseph C.; Bok, Dean (ур.), Academic Press (Elsevier), Amsterdam, Boston, 2011, 325-32, 326-30. 84 лица које садржи фине контрасте, делови мрежњаче постају неосетљиви на изузетно контрастну позадинску светлост, која се тада доживљава као бљештај.287 Други визуелни физиолошки прототип у вези је са разликом у типу фоторецептора која се појављује на мрежњачи на радијалном нивоу. На периферији мрежњаче најбројнији фоторецептори су штапићи. С обзиром на то да постоји разлика у осетљивости између штапића и чепића, јавља се разлика између периферног и централног вида – стога је периферни вид слабији.288 Стајлс-Крафордов ефекат (Stiles-Crawford effect)289 зависи од места уласка светлости у зеницу и немогуће га је одвојити од претходног примера, па би условно могао да представља трећи пример. Фоторецептори дају различит одговор у средишту и у близини ивице зенице, тако да ефикасност упадног зрака зависи од његове удаљености од средишта (центра) зенице.290 Ефикасност је пет пута мања у близини ивице зенице у односу на тачку највеће ефикасност.291 Узрок томе је различита радијална позиција и оријентација чепића. Објашњење физиолошке улоге Стајлс-Крафордовог ефекта, која се састоји из селектовања зрака који са више учинка стимулишу мрежњачу, а то су блиско- централни зраци, обухвата сублимацију оптике и физиологије које се прожимају у појавама дифракције, аберације и (особинама) резолуције.292 Симптом визуелног ореола последица је дифракције.293 287 Идеју о тренутном контрасту (instantaneous contrast) и десензитивитету мрежњаче (desensitized retina) презентује стручњак за прављење 3Д ефеката и власник компаније Pinsharp 3D Graphics Џејмс Шарп (James Sharp), чак и у оквиру коментара на визуелни речник религијских симбола. Symbol Dictionary, Halo (Aura, Nimbus), http://symboldictionary.net/?p=2948. 288 Strasburger, Hans; Rentschler, Ingo; Jüttner, Martin, Peripheral vision and pattern recognition: A review, Journal of Vision, 11 (5), 2011, чланак 13, http://www.journalofvision.org/content/11/5/13.full#sec-4. Mueller, Conrad G.; Rudolph, Mae, Свјетлост и вид, Младост, Загреб, 1972, 171. 289 Atchison, David; Smith, George, Optics of the Human Eye, Elsevier, Edinburgh, 2002, 124. 290 Atchison, David A.; Scott, Dion H., Contrast sensitivity and the Stiles–Crawford effect, Vision Research, 42 (12), 2002, 1559-69. 291 Voke, Janet, Retinal Directional Sensitivity, Optometry Today, 30 July, 2010, 30-2. 292 Yanoff, Myron; Duker, Jay S.; Augsburger, James J., Ophthalmology, Mosby, 2009, 33. 85 Четврти пример били би ентоптички феномени као визуелне сензације чији се узрок налази унутар самог ока или визуелног система. Постоји више типова ових феномена од којих неки производе слику ореола у визуелном пољу.294 Рефракција транспарентних елемената је кључна за овај ефекат. У зависности од карактеристика рефракције транспарентних медија у односу на околну средину ореол може бити таман или светао. Дискутабилно је познавање оптичке и физиолошке основе ентоптичких слика. Оцена је да њихово разумевања није егзактно. Ипак, у клиничком смислу евидентна је припомоћ ових феномена у разумевању патофизиологије различитих поремећаја. Пети пример визуелног прототипа био би феномен накнадних слика (аfterimages)295, које настају након експонирања ока светлу јаког интезитета. Накнадна слика представља мрљу у видном пољу у форми претходно посматраног предмета, која се помера када човек скреће поглед. У случају сунчевог диска она је кружна. Ефекат је у вези са адаптирањем преекспонираних делова мрежњаче који на кратко време постају неосетљиви. Скретањем погледа са сунца на бели зид визуелизује се бели зид са сликом тамног (плавичастог) сунца. Упечатљивост утиска који се јавља код субјекта последица је карактеристичне околности да се накнадна слика помера упоредо са човековим кретањем. Антропоморфни узор јавља се око одраза који се образује у огледалима, као и у представама које се могу добити при разним начинима артифицијелног осветљавања човекове главе. Огледала су референтна тема у истраживањима ране фазе проучавања светлости и оптике током периода који би се условно могао назвати периодом изучавања рефлексије. Нађени артефакти могу послужити за реконструкцију те фазе. Очуван 293 Исто. 294 Trick, Gary L.; Kronenberg, Alaina, Entoptic Imagery and Afterimages, у: Ophthalmology, Tasman, William; Jaeger, Edward A. (ур.), Lippincott Williams & Wilkins, Philadelphia, 2007, електронско издање. 295 Phillips, Ian, Afterimages and Sensation, Philosophy and Phenomenological Research, 87 (2), 2013, 417- 53. 86 примерак женског ручног огледала који је у гробници пронашао египтолог Флиндерс Петри (Sir William Matthew Flinders Petrie) датира из око 1500 година пре Христа.296 Огледала су у почетку прављена од полираног бакра, бронзе и касније легуре бакра богате калајем.297 У Другој књизи Мојсијевој помиње се како Веселеило начини умиваоницу мједену и подножје јој мједено од огледала које доношаху гомилама жене долазећи на врата шатору од састанка (2 Мој 38, 8). Поређењем орнамената на древном кинеском огледалу из 4. века пре Христа са орнаментима на халоу у Јапану и Кини, откривена је директна веза између халоа и огледала на тлу Далеког истока, што намеће и претпоставку о њиховом заједничком пореклу. 298 Оптичка парадигма садржана у огледалу може се довести у везу са визуелизацијом ореола. Представа у огледалу повезује антропоморфни одраз посматрача, кружни диск и осветљење. Она је дводимензионална, баш као слика. Уз интензивно осветљење у позадини главе, контуре главе изгледају максимално осветљене. Утисак да је лик окружен ореолом појачава лошија рефлексивност коришћених металних огледала у односу на савремена огледала. Претпоставка је да ситуација овог типа у којој се налазио човек старога века у његовој свести донекле приближава изглед соларног диска са једне као божанства и бљештећег лика на огледалу са друге стране. 7.2. Друштвене науке и одговор о прототиповима Моделовање узора (прототипова) ореола прилика је за покретање истраживања и у наукама друштвеног типа – на пример у културној антропологији и историји у циљу откривања контекста, значаја и историјске парадигме прототипова. 296 Aldous, J. E. P., Flutes of the Time of Moses, Recently Discovered in Egypt, Journal and Proceedings of the Hamilton Association, for session 1890-91, part VII, 1891, 73-8, 76. 297 Ben-Menahem, Ari, 962. 298 Takaki, Yoshitaka, A Halo of 7th century Japan, http://www.asianart.com/forum/takaki/halo/Kuzekann.htm. 87 Једна од тема које треба истражити је идентификација прве визије цара Константина. Визију је први пут могао имати 310. године у Галском храму након победе над Максимијаном (лат. Marcus Aurelius Valerius Maximianus Herculius; око 250. године – 310. године), а питање је и како одговорити на податак да му се, том приликом, јавио Сол као Аполон.299 Разлог за истраживање светлосних објава је значај периода владавине цара Константина, њега самог и његовог односа према светлосним визијама, за касније формирање правила за представљање светлости у иконопису путем промовисања хришћанске симболике и за већ презентовани културни, теолошки и научни преокрет. Теолошка тумачења ореола почивају на писаним изворима (старозаветном и новозаветном, агиографском, житијском) и предању о виђењима, као и значајним догађајима у историји јеврејског народа, живота и објаве Исуса Христа, апостола итд. Необична осветљеност лица, тела, биљака (неопалима купина, 2 Мој 3, 1-6.) је уткана у историјску свест јеврејског народа и хришћана. 299 Deckers, Johannes G., 88. 88 8. СВЕТЛОСТ ОРЕОЛА Ореол (од старофранцуског aureole и латинског aureola) или хало (грч. ἅισο) је, у уметничком смислу, светлосни круг који окружује нечију главу на слици. У савременом грчком користи се реч θσηνζηέθαλα у значењу светлосних венаца. Ореол је универзални симбол који употпуњује представе божанстава, великих хероја или владара у различитим цивилизацијама – старом Египту, древној Грчкој, древној Индији, Кини, Јапану, Римском царству. Коришћен је у профаној и сакралној иконографији – хришћанској, исламској, будистичкој, хиндуистичкој... Квадратни ореол је редак и повезан је са земаљским постојањем.300 У првом миленијуму, у хришћанском свету, коришћен је приликом представљања обичних људи, ктитора, свештеника. Једнакостранични троугаони ореол се у источно-хришћанској (православној) иконографији користи(о) приликом представљања Свете Тројице, око главе Бога Оца као неканонски мотив. Сам једнакостранични троугао користи се као графички симбол Свете Тројице. Два укрштена троугла примењена су око главе Христа на четрнаестовековној фресци из циклуса стварања неба и земље из манастира Дечани. Међу изображењима Христа је и фреска Стварање светлости. 300 Око 600. године Григорије Велики или Григорије Двојеслов (лат. Gregorius I; око 540 – 604) дозволио је да буде иконописан са квадратним ореолом, што Јован Ђакон у житију овог светитеља објашњава тиме да је квадрат знак живих, и уз то није круна ("circa verticem tabulae similitudinem, quod viventis insigne est, preferens, non coronam"). Migne PL 75, 231. Hamman, Adalbert-G., Patrologiae cursus completus ...: Series latina, Volume 75, Migne, Jacques-Paul (ур.), apud Garnier fratres, 1862, 461-2. Herbermann, Charles G. et al., The Catholic encyclopedia, An International Work of Reference on the Constitution, Doctrine, Discipline, and History of the Catholic Church, Volume XI, Robert Appleton Company, New York, 1911, 81. Један пример квадратног ореола може се видети на портрету младе жене који се налази у некрополи Виминацијума код Пожаревца. 89 Ромб и многоугаони облици ореола заступљени су највећим делом изнад главе Христа на композицијама које се односе на догађаје после васкрсења, али и у представама Светог Духа. Фреске Старца дана (данима) из 16. и 17. века са територије Пећке Патријаршије карактеристичан су пример. У цркви Светих Апостола у Пећкој Патријаршији Исус Христос – Старац дана, приказан је са седом полудугом брадом, а око његове главе je ружичаста ромбоидна мандорла. Опточен је мрежом дугиних боја и постављен у два унакрсна квадрата.301 У манастиру Свете Богородице у Сићевачкој клисури Исус Христос – Старац дана (данима) је у округлом медаљону обухваћеном, такође, двама унакрсним правоугаоницима (ромбоидима).302 У хришћанској иконографији мандорла је ореол који је у облику бадема и окружује цело тело. Слика се око Христа или Богородице и симболизује њихову највећу светост. Мандорла се у догађајима пре Преображења, појављује у приказу сцене Мојсија са горућим грмом. Купина која не сагорева – „купина неопалима― односи се на старозаветно пророчанство које указује на Мајку Божију. У овом иконографском типу у оквиру приказа светлости представљају се унакрсне четвороугаоне фигуре (комплексни ореол) у различитим бојама. Шеснаестовековна икона са иконостаса из Преображења Саборне цркве Соловецког манастира парадигматичан је пример. У олтару Московске благовештанске цркве у Кремљу налази се једна од најстаријих икона „Купине неопалиме―. У Москву су је пренели палестински монаси 1390. године и, по предању, осликана је на стени на којој је Мојсије видео чудесан приказ.303 У раном хришћанству само је Христос сликан са ореолом. Касније ореол добијају апостоли, Богородица и светитељи. 301 Зарић, Радојка, Фреске y средњем травеју цркве Светих апостола y Пећи, Саопштења, XXV, 1993, 55-70, 63. 302 Ракоција, Миша, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури, Посвета, Ниш, 2007, 59. 303 Икона Божией Матери "Неопалимая Купина", http://www.patriarchia.ru/db/text/914401.html. 90 Ореол је најчешће позлаћен, али се јавља и плави, зелени, и бели, или удружен са контрастним бојама.304 У круг се често уцртавају шаре, орнаменти или се додају украси од драгог камења, док код Христа често садржи крст, монограм Хи Ро или слова алфа и омега. Ореол и мандорла указују на однос Христа и космоса – Христос представља спасиоца и судију неба, земље и целокупне твари.305 Ореол се појављује у периоду теолошких расправа о томе која је природа Христа и који је смисао термина личност. Комплексна и уметнички, те занатски, захтевна израда диска заступљена је још у старом веку. Крилато сунце, Фаравахар, симбол Зороастризма, може се видети на споменицима у Персепољу, оснивача Дарија Великог. 8.1. Ислам Међу ликовним представама светлосног круга које припадају исламском свету има примера ореола, и то у облику ватре. Примери су: 1. Слика на средњовековном персијском рукопису на којој је приказан Мухамед како предводи Авраама, Мојсија и Исуса у молитви. 306 2. Слика на листу папира на којој архангел Гаврило, Мојсије и Мухамед разговарају о питању дневних молитви потиче из 16. века и чува се у Музеју исламске уметности у Пергамонском музеју у Берлину. Приказана је сцена на небу у току Мухамедовог успињања, а сам Мухамед има прекривено лице јер је његово приказивање било забрањено. 304 Jensen, Robin Margaret, 112 305 Исто, 112. 306 Hanawalt, Barbara, The Middle Ages: An Illustrated History, Oxford University Press, New York, 1998, 36. 91 8.2. Јудејско коришћење злата у фигуративном представљању У другој глави Књиге Изласка (2 Мој 37, 2) говори се о изгледу ковчега од завета – обложен је златом споља и изнутра, и обавијен златним венцем. Од злата су направљена два херувима, фигуративно представљена на поклопцу са сваке стране ковчега, крила раширених тако да заклањају поклопац и погледа упртих у њега (2 Мој 37, 7-9). 8.3. Ореол у јудаизму – синагога Бет Алфа На поду древне синагоге Бет Алфа (хебрејски: ) из византијског доба Палестине (360 – 636) која је у Северном Израелском округу налази се „најлепши― подни мозаик у Израелу, прожет грчко-романским иконографским елементима. Арамејски натпис показује да је синагога саграђена за време владавине византијског цара Јустина I (518 – 527). У центру мозаика је Хелиос, бог Сунца, са квадригом и четири коња око чега је круг са дванаест знакова зодијака који представљају дванаест месеци са именима на хебрејском.307 Изван зодијачког круга четири женске бисте симболизују годишња доба. Хелиос на глави има ватрену круну са зрацима. У близини овог мозаика је и мозаик Аврамовог жртвовања Исака. 8.4. Будизам Неке од репрезентација Буде са ореолом и мандорлом чувају се у Метрополитен музеју (The Metropolitan Museum of Art) у Њујорку. Међу њим су: дрвена скулптура Буде са радијативним ореолом и мандорлом из 5-6. века изрезбарена на дрвету са траговима боје и злата пореклом из Кине (префектура Турфан у Аутономном 307 Jewish Virtual Library, Archaeology in Israel: Beit Alpha, www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/Archaeology/Beitalpha.html. 92 ујгурском региону Синкјанг)308, фигурe Буде из 6. века од месинга пореклом из старовековне регије Гандара у данашњем Пакистану309, икона Буде са ореолом и пламтећом мандорлом рађена акрилном техником на дрвету из 6-7. века из Кине (Аутономни ујгурски регион Синкјанг)310. 308 Metropolitan Museum of Art, Buddha with Radiate Halo and Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/36038. 309 Metropolitan Museum of Art, Buddha with Radiate Halo and Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39164. Metropolitan Museum of Art, Standing Buddha with Radiate Combined Halo, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39165. 310 Metropolitan Museum of Art, Buddha with a Halo and Flaming Body Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39995. 93 9. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО-ИСТОРИЈСКИ ДЕО Re separates himself from men; he shines that the hour [of down] may be told, but no one knows when noon occurs, for no one can discern [or measure?] his shadow. 311 Циљ у овом одељку није ограничен искључиво на набрајање експеримената из историје оптике који су до сада реконструисани, а који су у вези са иконом, већ се тежи и ка томе да се препознају и поступци експериментисања са светлошћу који нису до сада као такви идентификовани, као и да се у комбинацији дисциплина, препозна материјал не само за тезу, већ и за будућа испитивања. 9.1.1. О експерименту и теорији Препознато је да експеримент и теорија нису диспарантни.312 Однос емпирије, теоријског и експерименталног је обележен међуутицајима. Цикличност утицаја у основи је развоја науке. Емпиријске основе једноставних опсервација су у случају светлости евидентне и оне су разматране у поглављу 6. Настају спонтано, без интервенција експериментатора, и њихова поновљивост је опсервабилна на дневном, месечном и годишњем нивоу. Такође, уочљива је и после карактеристичних (нередовних) ситуација – појаве дуге после кише, експлозија супернова, помрачења (која су пример нередовне, али предвидиве ситуације). Контролисана истраживања – која се примарно везују за појам експеримента – сврставају се у широк спектар експерименталних поступака. 311 Clagett, Marshall, 84. 312 Малик (Asok Kumar Mallik) је на примеру светлости показао како теорија и експеримент утичу једно на друго и како се међусобно обогаћују. Демонстрацију је извео као сукцесију и контрааргументацију на примерима теорије Херона, експеримента Снела (Снелов закон), Декартове теорије, Фермаове теорије, и на крају QED. Mallik, Asok Kumar, Interplay of Theory and Experiment, Directions, 8 (2), 2007, 20-3. 94 Чак и експерименту потпуно диспарантну дисципину као што је философија философи покушавају не само да епистемолошки одреде у односу на опит (пример су феноменолози, на челу са Хусерлом (Edmund Gustav Albrecht Husserl, 1859 – 1938), чија су ангажовања обележила почетак 20. века), већ и да је у неким аспектима интегришу са њим. Покушаји формирања експерименталне философије (x-phi) интензивирани су од 2000. године.313 Слично се од скора покушава и у теологији314. Наравно, тема односа теорије и експеримента је актуелна, а актуелна је и расправа о њему (односу) у највећем центру велике науке CERN.315 9.1.2. Истрајни експериментатори Током историје, што се не намеће као први утисак, међу најистрајнијим експериментаторима били су уметници. Експериментисали су са пигментима, подлогама, везивима, металима... О успешности ових експеримената говори и чињеница да постоје иконе старе и преко 1500 година које су у изванредном стању – са сачуваним колоритом и са малим бројем оштећења. 313 Knobe, Joshua, Experimental Philosophy and Philosophical Significance, Philosophical Explorations, 10 (2), 2007, 119-21. Knobe, Joshua; Nichols, Shaun, An Experimental Philosophy Manifesto, у: Experimental Philosophy, Knobe, Joshua; Nichols, Shaun (ур.), Oxford University Press, New York, 2008, 3-14. 314 У питању су покушаји професора експерименталне психологије Ричарда Бека (Richard Beck) са Хришћанског универзитета Абилејн (Abilene Christian University). 315 Butterworth, Jon, Nobel Prizes and Science: Theory, experiment, chicken, egg, The Guardian, Oct 13, 2013, http://www.theguardian.com/science/life-and-physics/2013/oct/13/higgs-nobel-theory-experiment. 95 9.2. Први експерименти 9.2.1. Примери стари век Старозаветни период. За заснивање геометријске оптике и почетних експеримената у физици довољна су два једноставна инструмента. То су огледало и свећа. Употреба је забележена у Светом писму Старог Завета у Књизи Исуса Навина. Наиме, Исус Навин је употребио огледало да пошаље светлосни сигнал, односно рефлектовани зрак Сунца, војсци у заседи.316 Разматрања и коментари на знање о оптици садржано у Новом завету предочени су кроз примере метеоролошких показатеља, питања емисије зрака, Аристотелове критике хипотезе о виду317 и могућих реперкусија на ту тему у Јеванђељу од Луке глава 11 и тд.318 9.2.2. Библијска забелешка о дистинкцији типова посматрања Периодизација заснована на личном искуству виђења светлости баштини два значајна примера од којих један припада старозаветном, а други новозаветном периоду. Аврам, старозаветни патријарх, кога припадници три монотеистичке религије сматрају праоцем (народа)319 описан је као први који је поверовао у једнога Бога. Он је, по Клименту Александријском, био посматрач – астроном.320 Једном 316 Тада рече Господ Исусу: Дигни заставу што ти је у руци према Гају, јер ћу ти га дати у руке. И подиже Исус заставу што му беше у руци према граду (ИНав 8, 18). 317 Ἀξηζηνηέιεο, Πεπὶ Αἰζθήζεωρ καὶ αἰζθηηῶν, Ross, W. D. (ур.), Oxford, 1955, 437 b, http://users.sch.gr/xnikhtara/peri_ai8hsews.pdf. Diels, Hermann, Predsokratovci, sveska 1, Naprijed, Zagreb, 1983, 281. 318 Томић, Бојан М., Светлост у Новом завету: хемијска, физичка и теолошка предразматрања, Иконографске студије, 3, 2010, 51-64. 319 Упоредити Рим 4, 1-25. 320 „Тај праведник древности најпре се бавио осматрањем ваздушних појава, пратио је кретања небеских тела и у почетку се звао Аврам тј. „узвишени отац―.― 96 подигавши очи ка небу имао је виђење у светлости (Бога самог)321 након чега је додао слово а (алфа) у своје име (Авраам)322 да би истакао разлику између свог дотадашњег посматрања космоса и новог виђења кога је удостојен. Новозаветни пример односи се на гонитеља хришћана Савлa који након виђења светлости на путу за Дамаск мења име у Павле (Дап 9, 3-9). При томе, потпуно конвертује приступ, оријенатацију и делатност. 9.2.3. Антика Однос теоријског и експерименталног може бити и основа за периодизацију. Предложена је подела јелинске оптике (Млађеновић) на: хеленски период философије природе (закључно са Аристотелом) и хеленистичку геометријску оптику (од 300. године пре Христа до 200. године после Христа).323 Подела је начињена према томе у каквом је односу тадашња оптика стајала према експерименту. За разлику од првог који је обележен теоријским разматрањима у другом периоду је ослонац на резултатима посматрања и примитивних експеримената. Античку оптику је могуће окарактерисати као антропоморфну физику (anthropomorphic physics) у чијем је средишту човеков осећај (Ronchi).324 Античка физика према савременој терминологији кореспондира са физиологијом чула.325 Климент Александријски; Тертулијан, Оци и учитељи Цркве III века, Том 1, Хришћанска мисао, Хиландарски фонд, Универзитетска библиотека Православни богослови, Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић", Београд, Србиње, Ваљево, 2008, 274. Потенцијално, основа за ово могу бити разговори описани у 1 Мој 15, 5 и 1 Мој 22, 17. Постоји и разлика у приступу посматрањима (астрономији). Аврам је веровао да су Сунце и Месец створени и да их је створио Бог док су припадници других племена обожавали небеска тела. 321 „Али једном, подигавши очи небу и, како неки мисле, видевши у духу Сина или Анђела обученог у славу или дошавши до познања Бога на неки други начин...― Климент Александријски; Тертулијан, 274. 322 О промени имена, погледати 1 Мој 17, 5. 323 Mlađenović, Milorad, Razvoj fizike, Optika, IRO Građevinska knjiga, Beograd, 1985, 9. 324 Ronchi, Vasco, Optics: The Science of Vision, Dover Publications, New York, 1991, 12. 97 9.3. Мање познате одлике оптике 9.3.1. Оптика, катоптрика и укрштање са уметношћу Међу првим хеленским научним теоријама (дисциплинама) била је наука гледања – оптика (Οπηηθή) са фундаменталним ентитетом визуелних зракова (όςεηο).326 Она је представљала грану математике која се тиче природе.327 Три главне области које су је чиниле биле су оптика, катоптрика и диоптрика.328 Оптика је проучавала вид, визуелне зраке и зраке светлости, катоптрика рефлексију и огледала, а диоптрика рефракцију.329 У првој познатој студији о тој теми, Еуклидовој (Δπθιείδεο, 330. године пре Христа – 260. године пре Христа) Оптици, визуелна перцепција се разматра коришћењем научног метода, а методолошки приступ је био ригорозно конципиран и разрађен. Састојала се из 14 (7) постулата и 61 теореме и представљала је математички модел вида.330 Структурисана је као Еуклидови Елементи. Интристична веза између медицине и егзактних наука у том периоду је актуелна тема из историје науке. Једини орган коме је старогрчки лекар и родоначелник анатомије Херофил (грч. Ἡξόθηινο, лат. Herophilus, око 335. године пре Христа – око 280. године пре Христа), посветио посебну књигу било је око.331 Анатомија и жеља за разумевањем физиологије довела га је до физиолошке оптике. Постоји и претпоставка о томе да су на Еуклида извршили утицај александријски лекари који 325 Исто. 326 Russo, Lucio, The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why It Had to Be Reborn, Springer, Berlin, Heidelberg, 2004, 57. 327 Zemplén, Gábor Á., 115. 328 Исто. 329 Исто. 330 Mlađenović, Milorad, 10-1. 331 Russo, Lucio, 148-9. 98 су радили на развијању оптике, чији су зачетници били управо Херофил и Еразистрат (Ἐξαζίζηξαηνο, око 304. године пре Христа – око 250. године пре Христа).332 Осим преклапања геометрије са науком о виду, унутaр оптике заступљено је било још сегмената. По Проклу, оптика је садржала такође катоптрику и сценографију.333 Катоптрика (θάηνπηξνλ – огледало) се користила приликом израде различитих огледала међу којима су и параболичка, запаљујућа огледала (и сочива).334 Оптика и уметност имале су примењив и популаран пресек. Веза између оптике и сликарства остварена је у сценографији, коју Гемин са Родоса (Γεκῖλνο ὁ Ῥόδηνο, 1. век пре Христа) дефинише као део оптике потребан сликарима да би направили ефекат треће димензије, скулпторима због пропорција приликом прављења великих скулптура као и архитектама за постизање одређених ефеката335. Витрувије експлицитно помиње геометрију визуелних зрака приликом осликавања позадине за сценографију са ефектом треће димензије.336 9.3.2. Црква, иноватори и фокусирани зраци Стакла, прецизније сочива коришћена за паљење запаљивих материјала, била су у употреби током антике и средњег века. Кроз примере научника из 6. и 13. века који су их користили и вршили експерименте уз помоћ ових стакала (Антемије из Трала, 332 Исто. 333 Proclus, In primum Euclidis elementorum librum commentarii, Friedlein, Gottfried (ур.), Leipzig, Teubner, 1873, 40:10-21. 334 Russo, Lucio, 61. 335 Исто. Heron Alexandrinus, Heronis Alexandrini opera quae supersunt omnia, vol. IV, Leipzig, Teubner, 1976, 106:14 - 108:9. 336 Russo, Lucio, 58. Vitruvius Pollio, Marcus, књига VII, Увод, 11, http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Vitruvius/7*.html. 99 Бекон...) показује се још једном интристична веза дисциплина и чињеница да су управо ови експериментатори учествовали у главним еклисијалним токовима (теолошким, у грађевини, теоријским, у реферисању (промишљању) експерименталног и конструисању експеримената...). Метафоре везане за сочива које су користили црквени оци упућују на познавање експеримената са сочивима. Према Клименту Александријском (Κιήκεο ὁ Ἀιεμαλδξεύο, око 150 – око 215) ватра се може запалити кроз чашу напуњену водом која преноси зраке од сунца до објекта.337 9.3.3. Средњи век Два уређаја која припадају периоду антике и раном средњем веку могу се издвојити као индикатори колико је потребно бити обазрив према закључцима о науци из прошлости и колико још има да се истражује пре него што ће изречене оцене бити утемељене. Први је механизам Антикитера (205. г.п. Х.338), изложен у Националном археолошком музеју у Атини339. Други најстарији сачувани редукторски механизам налази се у збирци лондонског Музеја науке (London, Science Museum, inv. 1983- 1393) и познат је као византијски сунчани сат-календар, што му је уједно и опис.340 337 Clement of Alexandria, The Stromata, or Miscellanies, Book VI, Chapter XVII: Philosophy Conveys Only an Imperfect Knowledge of God, у: Ante-Nicene Fathers, Vol. 2: Fathers of the Second Century: Hermas, Tatian, Athenagoras, Theophilus, and Clement of Alexandria (Entire), Schaff, Philip, 1885, http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf02.vi.iv.vi.xvii.html. 338 Процена старости резултат је истраживања објављеног у новембру 2014. године, којим је датирање померено 50-100 година у прошлост. Carman, Christián C.; Evans, James, On the epoch of the Antikythera mechanism and its eclipse predictor, Archive for History of Exact Sciences, 68 (6), 2014, 693-774. 339 Постојање овако сложеног механизма имплицира да он неби могао бити једини такав уређај у то време. Marchant, Jo, In search of lost time, Nature, 444 (7119), 2006, 534-38. 340 Field, J.V.; Wright, M.T., Gears from the Byzantines: a Portable Sundial with Calendrical Gearing, Annals of Science, 42, 1985, 87-138. 100 Датира из касног 5. или из 6. века и само четири фрагмента инструмента су сачувана, уз помоћ којих је и установљена његова примарна функција. У питању је преносиви сунчани часовник који поседује табелу са географским ширинама и именима шеснаест градова и провинција широм Византијског царства. На предњој страни највећег сачуваног дела се налази степена скала за подешавање географске ширине и скала са месецима за подешавање сунчеве деклинације. Дневно модулисање инкорпорисаног календара врши се на скали на којој су уписани дани у недељи. Скала је кружна и измештена из центра круга, а њеним померањем покретао се већи круг који је показивао дане у месецу и месечеву фазу. На основу проучавања каснијих календарских инструмената претпоставља се да је поседовао и могућност за одређивање позиције сунца и месеца у зодијаку. 9.4. Најзначајније унутрашње осветљење у историји Током 6. века изграђена је монументална грађевина која је својом величином и амбијенталном светлошћу утицала на културне и цивилизацијске карактеристике средњег века. У питању је црква Свете Софије у Цариграду (грађена од 532. до 537. године), садашњи Музеј Аја Софија.341 Приликом изградње храма, наручилац Јустинијан I Велики (грч. Φιάβηνο Πέηξνο ΢αββάηηνο Ἰνπζηηληαλόο, лат. Flavius Petrus Field, J.V., Some Roman and Byzantine Portable Sundials and the London Sundial-Calendar, History of Technology, 12, 1990, 103-35. Wright, M.T., Rational and Irrational Reconstruction: the London Sundial-Calendar and the Early History of Geared Mechanisms, History of Technology, 12, 1990, 65-102. 341 У најстаријем руском летопису Повест минулих лета (стсл. Повѣсть времяньныхъ лѣтъ, рус. Пóвесть временных лет, укр. Пóвість временних літ, блр. Аповесць мінулых часоў) забележено је да су изасланици кнеза Кијевске Русије Владимира I Великог (958 – 1015) који су послати да испитају веру Бугара, Германа и Грка после присуствовања литургији у Светој Софији изјавили: „(...) нисмо знали да ли смо на небу или на земљи. На земљи нема таквог раскоша и лепоте, и имамо проблем како да га опишемо. Једино што знамо је да тамо Бог обитава међу људима.― Cross, Samuel Hazzard; Sherbowitz-Wetzor, Olgerd P., The Russian Primary Chronicle, Laurentian Text, Mediaeval Academy of America, Cambridge, MA, 1953, 110-1. 101 Sabbatius Iustinianus Augustus, 482 – 565) се за решење проблема кружне куполе обратио физичарима и математичарима уместо архитектама.342 Као конструктори појавили су се иноватори, експериментатори који су своје теоријско знање умели адекватно да примене, и уз то се бавили истраживањем рефлексивности. Искусни у експериментима и сложеним прорачунима, ангажовани су Антемије из Трала (Ἀλζέκηνο ὁ Σξαιιηαλόο) и Исидор из Милета (Ιζίδσξνο ν Μηιήζηνο). Антемије из Трала (око 474 – око 534), данас Ајдин у Турској, писац је дела О сабирним огледалима343 чији је једини сачувани део штампан 1777. године под називом О необичним механизмима (Πεπί παπαδόξων μησανημάηων)344. Садржај обухвата конструкције елиптичних као и параболичних огледала (спаљујућа огледала) чији се зраци секу на одређеној удаљености.345 Постоји забелешка, потенцијално легендарног карактера, према којој је он извршио злоупотребу свог експериментаторског знања из оптике и физике флуида да би учинио нажао свом ривалу и суседу Зенону. Наиме, Антемије је према њему вршио иритирајућу рефлексију сунчеве светлости, а уз помоћ паре под притиском у цевима изазвао утисак да је у Зеноновој соби мали земљотрес.346 Исидор из Милета (442 – 537) је предавао стереометрију (геометрију тродимензионалног Еуклидовог простора, грч. ζηεξεόο – просторни, κεηξεσ – мерим) 342 Каплан, Мишел, Византија, CLIO, Београд, 2008, 257. 343 Или О спаљујућим огледалима како следи из превода са енглеског (On burning-glasses). 344 Dupuy, Louis, Fragment d'un ouvrage grec d'Anthémius, Sur des paradoxes de mécanique, avec une tr. fr. & des notes, L‘Imprimerie royale, Paris, 1777. 345 Acerbi, Fabio, The geometry of burning mirrors in Greek antiquity, Analysis, heuristic, projections, lemmatic fragmentation, Archive for History of Exact Sciences, 65 (5), 2011, 471-97, 473. 346 Huxley, George Leonard, Anthemius of Tralles, Cambridge, Massachusetts, 1959, 2-3. 102 и физику у Александрији и Цариграду. Написао је коментаре на стари начин прављења сводова у архитектури какав је користио Херон Александријски.347 По величини пројекта, изградња Свете Софије се може упоредити са пројектима Велике науке348. У припреми и реализацији учествовало је на хиљаде радника, коришћене су импозантне количине ретких материјала и сировина, улагана су значајна средства и имплементирана су иновативна решења. Потенцијално, прва забелешка о импресивној светлости у светој Софији налази се код Прокопија Кесаријског, савременика Јустинијана I Великог, у његовом делу О грађевинама (грч. Πεπί Κηιζμάηων, лат. De Aedificiis) написаном 554. године. Његов је доживљај да је црква обасута светлошћу која делује мистички, као да долази из самог храма. „Јер поносито открива своју грандиозност и хармоничност својих облика, немајући при томе нити какаве мањкавости нити сувишног дела, из разлога што је претенциознија од грађевина на које смо навикли, и с обзиром на то прилично племенитија од оних које су само велике а уз то обилује сунчевом светлошћу и рефлексијом сунчевих зрака од мермера. Одиста се може рећи да њена унутрашњост 347 Svenshon, Helge, Heron of Alexandria and the Dome of Hagia Sophia in Istanbul, у: Proceedings of the Third International Congress on Construction History, Brandenburg University of Technology Cottbus, Germany 20th – 24th May 2009, 1387-94. 348 Тенденција је да се одређени научни подухвати у историји карактеришу као Велика наука. Претражујући кроз прошлост можемо оценити да су критеријуми Велике науке (трошак, сложеност и новина) били заступљени и код изградње Јерусалимског храма, пирамида, али и других мегалитских конструкција. Латур ове критеријуме препознаје код Роберта Бојла (Robert Boyle) у 17. веку. Latur, B., Nikada nismo bili moderni: esej iz simetrične antropologije, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2010, 33. Термин Велика наука (Big Science) први пут је употребио директор Националне лабораторије Оук риџ (САД) Алвин Вајнберг, у чланку у часопису Science 1961. године. Weinberg, A. M., Impact of Large-Scale Science on the United States, Science, 134 (3473), 1961, 161-4. 103 није осветљена споља од сунца, већ зрачење настаје у њој, као обиље светлости које купа ову светињу. И само лице цркве (као део који је окренут према изласку сунца, део грађевине у којем обављају тајне у богослужењима) изграђено је у овом маниру.―349 „Светло за које су изградили цркву―.350 Статакис (Χαξάιακπνο ΢ηαζάθεο) наводи да је црква саграђена због светлости и одаје признање конструкторима који су успели то да остваре.351 По њему, светлост обасјава све што је у њој „као моћна луминозна маса задржане светлости која одгурује све што је ограничава―.352 Према оригиналној визији Антемија, Исидора и Јустинијана светлост је била центрирана унутар куполе.353 Тема светлости у Светој Софији је у првој половини 20. века добила на студиозности радом тима Византијског института из Истанбула. Откривање и консолидовање мозаика Свете Софије које су обавили сарадници овог института један је од највећих конзерваторских пројеката 20. века. Експериментисање са новим алатима и новим хемијским решењима354 трајало је 18 година, колико је трајао и пројекат.355 Приликом рестаурације и конзервације вођа тима Томас Витмор (Thomas Whittemore, 1871-1950) заинтересовао се за светлосне ефекте унутар храма, и о томе са сарадником Александром Валеријем (Alexander Végléry) направио серију 349 Procopius, Buildings, Book I (Part 1), Loeb Classical Library, 1940, 29-31, http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Procopius/Buildings/1A*.html. 350 Stathakis, Charalambos P., The Hagia Sophia : The mystical light of the great church and its architectural dress, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, 2011, 57. 351 Исто. 352 Исто. 353 Исто, 205. 354 Teteriatnikov, Natalia B., Mosaics of Hagia Sophia, Istanbul: The Fossati Restoration and the Work of the Byzantine Institute, Dumbarton Oaks, Washington, D.C., 1998, 44, 49. 355 Исто, 32. 104 фотографија доступну у Истраживачкој библиотеци и колекцији Дамбартон Оукс (Dumbarton Oaks Research Library and Collection) у Вашингтону.356 Доступан је и архивски филм који репрезентује поступак и резултате истраживања од 1936. до 1940. године, снимљен на шеснаестомилиметарском филму (16mm Kodak Chrome Safety Film). 357 Конзерватори су установили да је тесара (коцкице за мозаик) у различитим деловима цркве постављана под различитим углом што, закључују, повећава рефлексивност. Инклинација под којом је постављена тесара од које су извучене контуре фигура и ореоли омогућава оштрије линије.358 Архитекта Васим Јаби (Wassim Jabi) је у сарадњи Потамјаносом поставио истраживања о улози дигиталних алата у анализи унутрашњости византијских цркава и природног осветљења у њима, посебно Свете Софије.359 Рачунарским програмом 356 Исто, 64. Фотографије: Whittemore, Thomas, Notes on Light in Haghia Sophia, Istanbul, 26 January1945, Dumbarton Oaks, Byzantine Photograph and Fieldwork Archives. Фотографије: Whittemore, Thomas; Végléry, Alexander, Preliminary Materials for Report, Lighting in Hagia Sophia, 1949-50, Dumbarton Oaks, Byzantine Photograph and Fieldwork Archives. 357 Филм: Hagia Sophia, Istanbul: Light Study, Narthex, and South Vestibule Mosaics, The Byzantine Institute and Dumbarton Oaks Fieldwork Records and Papers, ca. late 1920s-2000s, MS.BZ.004-02-04, Image Collections and Fieldwork Archives, Dumbarton Oaks, Trustees for Harvard University, Washington, D.C., http://vimeo.com/61358920. 358 Teteriatnikov, Natalia B., 57. 359 Jabi, Wassim; Potamianos, Iakovos, A Parametric Exploration of the Lighting Method of the Hagia Sophia Dome, у: The 7th International Symposium on Virtual Reality, Archaeology and Intelligent Cultural Heritage, Nicosia, Cyprus, 2006: Proceedings, Ioannides, M.; Arnold, D.; Niccolucci, F.; Mania K. (ур.), 257-65. Jabi, Wassim; Potamianos, Iakovos, Geometry, Light and Cosmology in the Church of Hagia Sophia, International Journal of Architectural Computing, 2 (5), 2007, 304-19. Potamianos, Iakovos; Jabi, Wassim, Interactive Parametric Design and the Role of Light in Byzantine Churches, у: Communicating Space(s) Proceedings of the 24th eCAADe Conference Proceedings, University of Thessaly: Volos, Greece, September 6-9, 2006, 798-803. 105 израчунат је угао под којим су сунчеви зраци падали на храм, а уз помоћ Bentley System‘s Generative Components софтвера анализирани су геометријски модели апсиде Свете Софије и пост византијске цркве манастира Ксиропотам на Светој гори. То је учињено са циљем да се открије на који начин је потреба за сунчевом (природном) светлошћу која у одређено доба дана и током одрећеног временског интервала осветљава олтар, утицала на оријентацију цркве, на облик апсиде, као и на позицију и величину прозора. Савремени мултидисциплинарни тим, окупљен око архитекте Оливера Хаука (Oliver Hauck) на Архитектонском факултету Техничког универзитета у Дармштату у Немачкој, који врши истраживања везана за светлост у Светој Софији, направио је CAD модел храма Свете Софије. Закључак истраживача је да на светлост у храму не утиче само распоред и број прозора (сама купола садржи 40 прозора), јер софтверски преводилац који те параметре узима у обзир не може да прикаже реално стање, већ је од утицаја и то да ли су прозори отворени, затим рефлексивност материјала, и геометријски детаљи. Светлосни ефекти су великим делом последица рефлексије на сводовима који су прекривени златом. 360 Да би се истакао однос цркве и светлости, рефлексивност као вид осветљења проширена је и на спољне зидове. Црква манастира Христа Пантократора (данас Зејрек џамија), коју је цар Јован II Комнин подигао у 12. веку у Цариграду, имала је Potamianos, Iakovos; Turner, James; Jabi, Wassim, Exploring the Proportions of Middle-Byzantine Churches: A Parametric Approach, у: CAAD Futures „95: Proceedings of the Sixth International Conference on Computer-Aided Architectural Design Futures. Singapore: National University of Singapore, 1995, 483- 93. Potamianos, Iakovos, The Evocative Use of Natural Light in Hagia Sophia of Istanbul: A Gestalt Approach, Dimensions, Journal of the University of Michigan College of Architecture & Urban Planning, 5, 1991, 60-9. 360 Hauck, Oliver, Computing the "Holy Wisdom" – FormZ and Radiance as analytic tools for historic building research, FormZ Joint Study Journal, 2007/2008, 124-5. 106 златну „фасаду―. Тробродна црква са двоструким нартексом и главном куполом била је обложена позлаћеним мозаицима.361 Колико су уметници и архитекте били посвећени истраживању светлости и колико се то интересовање преклапало са иконописачким ангажовањем види се из примера иконе Христа Спаситеља односно Христа Пантократора. Она се данас налази у Хиландару, а донешена је управо из манастира Христа Пантократора. Чувена престона икона пример је сликарског захвата који наглашава светлост. „Икона показује ону исту зачараност светлошћу какву видимо само на ликовима Пантократора, који је „Светлост света― и на милешевским фрескама.―362 9.5. Визуелни тест и експерименти са иконама Да се и у еклисијалној пракси прибегавало демонстрацијама чији је главни елемент икона показује следећи догађај који се одиграо у Цариграду у 11. веку. Овај догађај је утолико необичан, а у исто време репрезентативан, из разлога што га непосредно реализује трећи теолог који је понео епитет Богослов. У питању је Симеон Нови Богослов, који се с обзиром на доминантни мотив из свог опуса може окарактерисати и као „теолог светлости―. „Јер ми не говоримо о ономе што не знамо, него сведочимо о ономе што знамо, да светлост у тами већ сија и ноћу и дању, и унутра и напољу, унутра у срцима нашим, док нас споља у уму обасјава на начин невечерњи, неизменљиви, непроменљиви, неуобличен, говорећи, дејствујући, живећи, оживљујући и чинећи светлошћу оне која осветљава. Ми сведочимо да је Бог светлост и да сви који су се удостојили да Га виде као светлост су Га видели, и који су Га примили, као светлост су Га примили, јер испред Њега иде светлост славе Његове и без светлости је немогуће да се Он објави, и који нису видели светлост Његову ни Њега нису видели, јер Он је светлост 361 Каплан, Мишел, 261. 362 Tatić-Đurić, Mirjana, Poznate ikone od XII-XVIII veka, Jugoslovenska revija, Beograd, 1984, 4. 107 и који нису примили светлост још нису примили благодат. Јер они који су примили благодат, светлост Божију, и Бога су примили, како рече светлост, Христос: Уселићу се у њих и живећу у њима (2 Кор 6, 16).―363 Сама чињеница да је реализатор и актер Симеон Нови Богослов донекле појашњава аутентичност чина.364 Случај је био предмет аналитичке обраде Чарлса Барбера (Charles Barber) у склопу разматрања питања коришћења иконе као критеријума светости.365 Приликом демонстрације икона се користила у склопу визуелног теста са циљем утврђивања да ли је одређена особа светитељ. Барберовој анализи се могу додати и друге теме, као што су: визуелно сведочанство и улога ореола. Догађај који је предмет разматрања плаузабилно је у кратким цртама и описати. Митрополит никомидијски Стефан Алексина се због зависти окомио на Симеона Новог Богослова и константним клеветама издејствовао да му се одрже три суђења пред Светим Синодом.366 Оптужба је била срочена услед његовог практиковања култа блаженог Симеона Богобојажљивог, учитеља Симеона Богослова. Ово би, донекле, остала неподстицајна епизода за ову историјско-експерименталну тему из 363 Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског, Београд, 2005, 208. 364 Вулевић, Гордана, Теологија и стабилност симболичког поретка дела Св. Симеона Новог Богослова и сећања на нервну болест судије Шребера, Црквене студије, 10, 2013, 351-63. Представа божанског која је везана за виђење светлости не потиче од „традиције, културе и времена у којој су живели, већ она проистиче из односа субјекта према означитељу―. Исто, 351. 365 Barber, Charles, Icon and Portrait in the Trial of Symeon the New Theologian, у: Icon and Word. The Power of Images in Byzantium. Studies presented to Robin Cormack, Eastmond, Antony; James, Liz, Ashgate, 2003, 25-33, 34. 366 Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 12. март, Житије преподобног и богоносног оца нашег Симеона Новог Богослова, [према грчком тексту: Stethatos, Nicetas, Vie de Symeon Le Nouveau Theologien (949-1022), Orientalia Christiana, XII (45), 1928, 1-239.], http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0312.htm. 108 црквене историје да као доказ и потенцијални предмет истраге у судницу367 није донесена икона. Након што је саслушао оптужбе, Свети Симеон Нови Богослов стојећи пред иконом упућује захтев за образложењем кривице на следећи начин: „Ако дакле ја, овако говорећи, изопачавам благовест спасења, изопачавам истину и веру; ако сам ја, поступајући овако, урадио нешто што нико од верних није досад урадио у Цркви – нека ми се то докаже.“ Захтевање доказа у целокупној ситуацији је моменат који проблематизује (поступак) доношење иконе у судницу. На основу нетачних оптужби, издејствовано је прогонство Симеона Новог Богослова и уништење икона. Централно питање које се у контексту индиректно поставља је шта осигурава светост лика на слици. Барбер поставља питање због чега није уклоњен ореол, као верификација погрешне употребе светлости (и светости)?368 Но, он донекле запоставља чињеницу да је као казна наложено, и извршено, уништавање икона у целини. Коначни чин деструкције описан је на следећи начин: „Послани људи прионуше на посао: секирама лупаху иконе по глави, по грудима, по ногама, по слабинама, унакажујући их и уништавајући их и претварајући их у прах; а неке на зидовима премазаше кречом и чађу.“369 Разматрајући варијанте изгледа иконе Барбер упућује и питање да ли је ореол уопште постојао.370 Барберов допринос је актуелизовање питања разлике између портрета човека и иконе светитеља, као и његово упућивање на визуелни тест. 367 Овде условно можемо користити реч судница. Из каснијег деловања „казнене експедиције― увидеће се да је то било са разлогом. 368 Barber, Charles, 28. 369 Архимандрит Јустин Поповић. 109 Потенцијал ове теме и однос актера, у овом случају св. Симеона и иконе (као актера и доказа, испитиваног и сведока), много је шира. Део оптужнице против овог перзистентног говорника и учитеља (о) светлости, односи се и на конкретно иконописање: „још је и икону његову израдио, и одаје јој молитвено поштовање―.371 Икона и светлост, те аналогије у којима је заступљена природна светлост и мистичко просветљење, јесу превасходне теме у животу св. Симеона. То је уочљиво кроз свако његово обраћање. Унутрашње осветљење цркава као сегмент интегралног сагледавања фотолошког описано је речима: „Наиме, светиљке сликовито означавају [иконизују] умну светлост. Јер као што се храм, тај дивни дом, обасјава многим светиљкама, тако и дом твоје душе, часнији од тога храма, ваља умно осветљавати и обасјавати, односно у теби су дужне да божанским огњем горе и сијају све духовне врлине, како ниједно место у теби не би било остављено неосветљено.―372 Философска позиција, стремљење и поука овог теолога могу се формулисати у једној речи – светлост. Кроз ту одредницу се препознаје директна веза иконописа, Симеоновог стваралаштва и аксиолошког става. Примењено, кроз формулу потпуне аналогије физике, физиологије и теологије то се може демонстрирати на основу следећег: „Као што за телесно гледање, да би се верно и тачно размотрило, на оно што се гледа, потребне су четири ствари: здраве без икакве повреде очи, једнако и паралелно гледање, сразмерно растојање између нас и предмета, чист ваздух и светлост сунца, које осветљује тражено; тако и за душевно гледање потребни су: ум савршен, правилно усмерење, устремљење или созерцање, као уздом страхом 370 Barber, Charles, 29. 371 Архимандрит Јустин Поповић. 372 Преподобни Симеон Нови Богослов, 438. 110 Божијим задржаван на једном, да не би прелазио од њега на неумесно уображење, и чист мислени ваздух, који би био осветљен истинитом светлошћу, која просвећује сваког човека, који улази у свет врлина.“373 Икона као предмет који је унесен у судницу (пред Свети Синод) и пред којом је Симеон изрекао своје обраћање (одбрану) даје образац даљем коришћењу специфичних потенцијала овог уметничког и ритуалног дела. 9.6. Увод у дешавања у науци о светлости у 13. веку 9.6.1. Оптика као средња наука На универзитетима на Западу се од 13. века проучавала аристотеловска физика, која је једина и носила назив физика, и то као philosophia naturalis (философија природе), док платоновска математичка физика остаје маргинализована.374 Претпоставка је да управо средњовековни мислиоци, следствено Аристотеловим идејама, називају егзактне математичке науке, у којима се математика користи у сврси проучавања природе, (астрономију, оптику, хармонику и механику) средњим наукама (scientiae mediae). 375 Смештање које потиче од Аристотела циља да се егзактне науке не налазе дословно на средокраћи између физике и математике, већ више теже математици (Met., 1078a14-17). 376 Оне су подређене математици, поред чисто математичких дисциплина аритметике и геометрије. У том кључу се наглашава и разлика између перципирања линије у геометрији и у оптици (Phys., 194a10-11).377 373 Св. Симеон Нови Богослов, Теолошка филозофија, књига друга, Хаџи Владимир Радосављевић (издавач), Беорад, 1990, 9. 374 Марић, Илија, Стара физика и физика код Срба, Богословско друштво Отачник, Београд, 2013, 120-1. 375 Исто, 115. 376 Исто. 377 Исто. 111 Према одређењу Роберта Килвордбија (Robert Kilwardby, око 1215 – 1279) математику чине науке квадривијума (quadrivium) – аритметика, геометрија, музика и астрономија, којима додаје перспективу (оптику).378 9.6.2. Промена Током 13. и 14. века долази до промена места и улоге математике која је имала своје (донекле) потцењено место у квадривијуму.379 Она добија нову позицију у академским круговима. Управо у вековима у којима се потенцира нова примењивост експеримента, математичке науке попут оптике поново добијају на значају.380 Притом, препознаје се околност да су оне доживљаване као погодне не само, и не првенствено, за истраживања природе – како би се асоцирало из савремене парадигме – већ и за метафизичка проучавања.381 Нови однос према овим дисциплинама последица је експерименталног рада из оптике, Гросетестеа и Бекона. Ови експериментатори су под утицајем теолошке мисли о светлости. Утицај учења о светлости развијеног у првом миленијуму, у касном средњем веку могуће је пратити на два колосека – кроз формирање новог приступа који се препознаје као претеча „праве― науке, и кроз теологију (укључујући и иконописање). Раздвајање није било могуће. На два „колосека― стварали су исти људи, имали су истоветне циљеве и надахнуће. Та нова наука настаје из традиције која интегрише контемплације о светлости – укључујући античке, исламске и средњовековне – са све богатијим емпиријским и експерименталним искуством. 378 Исто, 93. 379 Preti, Đulio, Istorija naučne misli: nauka od Talesa do Ajnštajna, deo II, moderna nauka, Клуб НТ, Beograd, 2002, 169. 380 Марић, Илија, Стара физика и физика код Срба, 121. 381 Preti, Đulio, 169. 112 9.6.3. Појава нових тенденција у експериментима са светлошћу на иконама из 13. и 14. века Разматрање упоредне праксе – научничке и уметничке, кроз тему светлости у 13. веку, може добити нове индикаторе међусобног односа. Појава нових тежњи постаје видљива на иконама. После периода Комнина (од краја 12. века) приметна је појава пластичности светлости на иконама.382 Истраживање односа створене и нестворене светлости у уметничком приказивању остварује се кроз варијанте које до тада нису биле заступљене, као и кроз испитивање везе са природним сенчењем.383 На то се може гледати као на проблематизовање односа створеног и нествореног, као преиспитивање хуманистичког у византијском иконопису, што је била, не само тада већ и у другим епохама, неопходна провера једне парадигме (укључујући модерне и савремене)384. Фреске Михаила Астрапе и живописца Евтихија (Перивлепта – Охрид 1295, Богородица Љевишка – Призрен 1306-9, Старо Нагоричано 1318, Свети Никита – у близини Скопља 1315-6) могу се узети (Склирис) као потврда заступљености таквог огледа.385 Резултат преношења философских проблема на поље естетике и, специфичније, на домен фотологије, те на однос аспекта нестворене светлости наглашаване у теологији, и природне која је предмета проучавања оптике, видљив је у иконопису. Овим аспектима испитивања придодају се екпериментални покушаји иконографског приказивања профила, приказивања са доње стране лица и са леђа. Уметнички експеримент је приметан кроз појаву удвојеног приступа – наглашавања природне светлости и сенчења, као и кроз нове покушаје ликовног приказа натприродне светлости. 382 Склирис, Стаматис, 216. 383 Исто, 217. 384 Исто. 385 Исто. 113 То се може окарактерисати као напетост, сучељавање, односно супротстављеност природног осветљења („једностраног―, „атмосферског―) наспрам осветљења нествореном светлошћу („периферијског― и „центрифугалног―). Уношење нових начина осветљења и сенчења, укључујући и комбинована решења, може се појмити као уметнички (сликарски) експеримент приликом чијег извођења уметници проживљавају нове идеје и нов приступ светлости. 9.6.4. Нов приступ у 13. и 14. веку Истражујући мултидисциплинарност научника из 13. века иницијално се посматра под чијим су утицајем они били. Препознају се нови наслови, преводе се корпуси дела, мења се однос према одређеним дисциплинама и опстају преовлађујући, вишевековни утицаји. Појава тек преведеног корпуса Аристотелових дела, потискивање квадривијума и теологија представљају полазну основу за нова проучавања. Такође, следећи извори преведени су на латински језик, и тако постали доступни мислиоцима: дела Прокла, Дионисија Псеудо Ареопагита, ел Киндија, Авицеброна, Авицена, те философска платонистичка традиција са Тимајем.386 Перзистентан је био утицај Августинових дела, изворно срочених на латинском, као и хришћанске теологије. До теме светлости, централне у радовима Гросетестеа и Бекона, у којима је она обједињена са природном философијом, метафизиком и теологијом, нови фотолози су дошли под утицајем опуса о светлости теолога из раног средњег века, на првом месту Августина, а затим и Василија Великог, Дионисија Псеудо Ареопагита, ал Фарабија, Авицене и Авицеброна.387 386 Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, 14. 387 Oliver, Simon, Philosophy, God and Motion, Routledge, London, New York, 2005, 53. 114 Покушај да се креира профил интелектуалца и експериментатора тога доба довео би до комплексног описа и једноставног закључка да је он философ, теолог, физичар и физиолог – све у једном. У 13. веку се појавила плејада експериментатора која је утицала на промене у науци. Имали су свест о томе да ће те промене утицати на будућу форму науке. По резултатима и релевантности за тему издвајају се Бекон, Витело, Пекам, Теодорик од Фрајбурга и Никола Орезмо388. Били су то физичари, теолози, свештена лица, философи. Напредак у истраживањима представља постављање њиховог рада у мултидисциплинарне оквире где би њихова иновативност могла да се процени и уочи унутар свих домена и сагледа у оквиру сваке дисциплине, што се односи и на теологију. За све њих карактеристично је да повезују спекулативна размишљања о оптици са експериментима. Повезаност посматрања (експеримента), математике, природне философије, метафизике и теологије је у истицању природе светлости и њеног значења.389 Светлост је део опчињавајућих и мистичних природних феномена попут дуге и халоа; oна омогућава виђење и сазнање, те стога светлост представља истину390; Еxperimentum је блиско повезан са истином због посредовања са светлошћу, како видљивом тако и духовном; такође, познато је да се светлост понаша према законима геометрије која је апстрактна математичка грана.391 Мултидисциплинарно истражујући идеје и побуде теолога који су утицали на развој оптике долази се до резултата да су par excellence надахнути средњовековним теолошким списима Дионисија Псеудо Ареопагита. 388 Мање релевантни за тему су Роџер од Херефорда (Roger of Hereford), Данијел од Морлија (Daniel of Morley), Алфред од Саршела (Alfred of Sarashel), Александар од Некама (Alexander Neckham), Учитељ Хју (Master Hugh), Џон од Лондона (John of London), Џон Бланд (John Blund). 389 Oliver, Simon, Philosophy, God and Motion, Routledge, 53. 390 Grosseteste, Robert, De Veritate, p. 137, http://www.grosseteste.com/cgi-bin/textdisplay.cgi?text=de-veritate.xml. 391 Oliver, Simon, Philosophy, God and Motion, 53. 115 Експерименталне науке се појављују и као својеврстан отпор према схоластици (која се, појавила, условно, један век раније). Управо Беконова истраживања су претеча енглеског емпиризма оличеног у личностима Џона Лока (John Locke, 1632 – 1704), Џорџа Берклија (George Berkeley, 1685 – 1753) и Дејвида Хјума (David Hume, 1711 – 1776). Нова тенденција се препознаје у жељи за спајањем две врсте искуства: унутрашњег искуства као мистичне илуминације (просветљења) и спољашњег искуства до којег се долази путем чула.392 Према Бекону, сазнање остварено путем искуства је основ праве науке – scientia experimentalis. Искуство, математика и експеримент представљају „три стуба науке―. 9.6.5. Епоха нових истраживача у оптици Нови ствараоци на пољу оптике (нови фотолози) деле заједничке карактеристике. Стварали су у тринаестом веку, и своја дела и подухвате реализовали су после пљачкања Цариграда 1204. године393. Овај неописиво варварски чин је, због блага које је убрзо након тога доспело на Запад, утицао на формирање знатно другачијег друштва, данас препознатог као богатијег и цивилизованијег. Попис уништених и отетих драгоцености упућује да се ради о једној од највећих пљачки у историји. Међу њима су: икона Богородице за коју се претпоставља да ју је урадио апостол Лука, Тријумфална квадрига која се налазе у Венецији, скулптурална композиција Тетрархија, Златни олтар, икона светог архангела Михаила која је и инспирисала Бисеру Пенчеву да уради своје истраживање о светлости. Драгоценим иконама 392 Preti, Đulio, 165. 393 Сви су, такође, рођени након ове трагедије осим Гросетестеа који је рођен 29 година пре, али његов стваралачки опус датира из времена после 1204. године. 116 пореклом из Свете Софије пренесен је утицај Источне естетике светлости у иконопису. Оптички списи Роџера Бекона, Витела, и Џона Пекама, написани су оквирно између 1262. и 1280. године.394 Беконово дело О умножавању врста (De multiplicatione specierum) настаје, највероватније око 1260, а неколико година касније појављује се и његова Перспектива (Perspectiva). Око половине 70-тих година појављује се Вителова Перспектива, а отприлике, око пет година касније Пекамова Перспектива. Од овог обновљеног интересовања за науку перспективе, односно оптику, настају основе експерименталне науке. Један од кључних проблема решаваних током 13. века, на основу којег се може закључити о међусобним утицајима, јесте питање формирања дуге. Спектар боја је посматран и упоређиван у различитим ситуацијама: код појаве дуге, прскања воденичног точка, при веслању чамца, у прскању воде из уста, као и у посматрању сунчевог зрака који пролази кроз сферну стаклену боцу пуну воде на застору.395 Решавање започиње Гросетесте, настављају Бекон, Алберт Велики, Витело и довршава Теодорик од Фрајбурга. 9.7. Експериментатори 13. и 14. века 9.7.1. Роберт Гросетесте Роберт Гросетесте (Robert Grosseteste, 1175 – 1253) је најзначајнија интелектуална фигура 13. века396 и зачетник експерименталне науке.397 Посвећен је био 394 Smith, Mark, What Is the History of Medieval Optics Really about?, Proceedings of the American Philosophical Society, 148 (2), 2004, 182-3. 395 Crombie, Alistair Cameron, Science, Optics, and Music in Medieval and Early Modern Thought, Hambledon, London, 1990, 121. 396 Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, 14. 117 посматрањима и експериментима, фреквентно користећи реч experimenta и experimentatorcs. 398 Области његовог истраживања обухватају широк спектар дисциплина међу којима су оптика, математика, космологија и астрономија из којих је написао трактате О светлости (De Luce), О боји (De Colore), О дуги (De Iride), О кометама (De Cometis).399 Заснивач је научне мисли на универзитету у Оксфорду. За време архијерејске службе (1235-1253) у Линколну управљао је једном од највећих епископија у Енглеској, што упућује на то да је био ништа мање него главни фрањевачки теолог и бискуп. Учествовао је и у изградњи катедрала (на пример катедрале у Линколну) где се бавио математичким и оптичким законитостима.400 Превео је са грчког на латински језик дела Дионисија Псеудо Ареопагита и Јована Дамаскина (De Fide Orthodoxa). Његово дело је Шестоднев (Hexaemeron), као и коментари на дела Дионисија Псеудо Ареопагита. Листа аутора и наслова наводи на закључак под чијим утицајем је био, што га је и довело до синтезе мистике светлости са властитим оптичким истраживањем. Од 1225. године почиње са применом индуктивне методологије и експериментима и пише расправе у којима су заступљене оптика и математичка физика. 397 Oliver, Simon, Robert Grosseteste on Light, Truth and Experimentum, Vivarium, 42 (2), 2004, 151-80, 152. Да Бекон своје заслуге за оснивање експерименталне науке дугује Гросетестеу мишљење је Алистера Камеруна Кромбија. Crombie, Alistair Cameron, Robert Grosseteste and the Origins of Experimental Science 1100-1700, Clarendon Press, University Press, Oxford, New York, 1953. 398 Thorndike, Lynn, A History of Magic and Experimental Science, vol. II, Macmillan, New York, 1929, 440- 1. 399 Riedl, Clare C., Robert Grosseteste On Light, Introduction, у: On Light (De Luce), Grosseteste, Robert, Marquette University Press, Milwaukee, 1942, 1-9, 2. 400 Pasturo, Mišel, Plava – istorija jedne boje, 187. 118 Започиње интеграцију философије и експерименталних наука на Оксфорду што постаје одлика Оксфордског универзитета (за разлику од Универзитета у Паризу на којем преовлађује метафизички концепт).401 Указује на потребу проучавање дуге како студената перспективе (оптике), и то у смислу познавања образложења, тако и физичара, у смислу познавања чињеница.402 Његово објашњење формирања дуге представља макромодел унутар којег истиче улогу преламања.403 9.7.1.1. Гросетестеово учење о светлости Према њему је светлост (lux)404 прва телесна (корпускуларна) форма.405 Заједничка је свим стварима у свемиру те их стога повезује, али је узвишенија од њих и поседује вишу суштину406. „Савршенство светлости― је чинилац повезивања свих ствари.407 „Све ствари су једно, због савршенства једне светлости―.408 „(...) Светлост својим бесконачним мултипликацијама проширује материју на сваку страну подједнако, у форми сфере (...)―.409 401 Riedl, Clare C., 2. 402 Zemplén, Gábor Á., 183. 403 Mlađenović, Milorad, 23. 404 Гросетесте за светлост користи две речи: lux и lumen. Lux представља светлост у изворном облику, док је lumen рефлектована или исијана светлост. Riedl, Clare C., 5. 405 Grosseteste, Robert, On Light (De Luce), Marquette University Press, Milwaukee, 1942, 10. 406 Исто, 10. 407 Исто, 15. 408 Исто, 16. Преводилац дела On Light (De Luce) Clare C. Riedl као могући извор овог цитата који даје Гросетесте наводи: Pseudo-Dionysius Areopagita, De Divinis Nominibus, IV, 4-6, http://www.tertullian.org/fathers/areopagite_03_divine_names.htm#c4. 409 Grosseteste, Robert, 13. 119 „Због тога што светлост (lux) представља савршенство првог тела и природно се умножава од првог тела, она је нужно дифундована [распршена, разливена] ка центру универзума. А пошто таква светлост (lux) представља форму потпуно неодвојиву од материје у својој њеној дифузији од првог тела, она заједно са собом шири духовност материје првог тела. Облик (врста) и савршенство свих тела је светлост, али у вишим телима она је више духовна и једноставна, док је у нижим телима више телесна и умножена.―410 За њега, као и касније за Бекона, проучавање светлости је истоветно проучавању самог Бога и свих ствари у односу са њим. Experimentum је за њега имао теолошки циљ – побољшати људско знање које трпи „ефекте пада―.411 „Светлост (lux) је била инструмент којим је Бог створио макрокосмос свемира и инструмент који посредује у интеракцији између душе и тела и телесних чула у микрокосмосу човека.―412 Експериментисањем са сочивима неповратно је започет прелаз из средњовековног у модерно експериментисање отварањем врата за касније откривање микроскопа и телескопа.413 9.7.2. Роџер Бекон Роџер Бекон (Roger Bacon, око 1214 – 1294) је енглески философ и фрањевачки фратар који је носио надимак Doctor Mirabilis и вероватно је један од првих људи 410 Исто. 411 Oliver, Simon, Robert Grosseteste on Light, Truth and Experimentum, 154. 412 Crombie, Alistair Cameron, Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, The Hambledon Press, London, Rio Grande, 1996, 40. 413 Thorndike, Lynn, 440-1. 120 који су примењивали модерне научне методе на Западу.414 Он сам у свом делу помиње првог експериментатора (dominus experimentorum), и том приликом вероватно мисли на Пјера Марикура (Pierre de Maricourt).415 Антиципирао је „справе будућности― попут телескопа и авиона.416 Главне теме његовог рада биле су светлост и феномени везани за светлост. Задатак који је Бекон себи поставио био је да споји математику, теологију и природну философију.417 Између своје 30 и 50 године савладао је грчке и исламске текстове о оптици. Први је критички проучавао Алхазена. Уводи концепт фокуса, до којег долази изучавајући сферна огледала.418 Посматрао је дисторзије кроз воду и стакло. Експериментално је репродуковао дугу и остао непрестано заокупљен њоме. Упечатљива су места и начини извођења његових демонстрација. Наиме, он је то чинио и у цркви. Живео је затворен и писао. Наглашавао је да аргументација треба да буде стварна argumentum ex re, а не вербална argumentum ex verbo.419 Најзначајнија његова дела која се односе на светлост и оптику су, већ поменута, De multiplicatione specierum и Perspectiva као и Расправа о огледалима (Tractatus de speculis) и пета глава Великог дела (Opus majus). Инсистирао је на методологији која се ослања на геометрију, математику и експеримент. 414 Вилијем Фивел (William Whewell), математичар и научник из 19. века, сматра да је Бекон, заправо, оснивач експерименталне науке. Oliver, Simon, Robert Grosseteste on Light, Truth and Experimentum, 151. Преузето из: Whewell, William, History of the Inductive Science, vol. 1, D. Appleton and Company, New York, 1858, 245. 415 Bacon, Rogeri, Opera quaedam hactenus inedita, Vol. 1, Opus tertium, Brewer, J. S. (ур.), Longman, Green, Longman, and Roberts, London, 1859, 46-7. 416 Mlađenović, Milorad, 21. 417 Bacon, Roger, The Opus Majus of Roger Becon, Vol. 1, Book 4, Williams and Norgate, London, Edinburgh, Oxford, 1900. 418 Mlađenović, Milorad, 22. 419 Heidegger, Martin, Heidegger: Off the Beaten Track, Young, Julian; Haynes, Kenneth (ур.), Cambridge University Press, London, New York, Port Melbourne, Madrid, Cape Town, 2002, 62. 121 „Пошто се теолози интересују за многе ствари које се тичу светлости – шта је она и њено умножавање ad action – [треба увидети да] се ништа вредно не може знати о овим питањима без снаге геометрије, што је и показано у трактату De radiis, који сам послао вама одвојено од Opus majus.―420 Анализа Беконовог текста О експерименталној науци (On Experimental Science)421 из 1268. године, као део његовог Opus majus, може парадигматично предочити везу тринаестовековних експеримената, односно изучавања оптике кроз дугу и хало (ореол), са просветљењем. Бекон жели да са становишта експерименталних наука преиспита принципе мудрости, наводећи да су код Латина „главне тачке мудрости― језик, математика и оптика.422 На самом почетку говори о две врсте знања које се могу стећи: прво је кроз разум, а друго кроз експеримент.423 Тоталитет разматраног неопходно је доказати преко искуства. Искуство се остварује кроз спољашња опажања – експериментима (путем инструмената), и унутрашња опажања која обухватају седам нивоа. Први ниво представља духовно просветљење у погледу научних ствари. Бекон се подухватио тога да објасни значај експерименталне науке „обичним људима―. Почетак излагања, односно повезивања, историјски и предметно, односи се на то да објашњењу феномена попут дуге и халоа око сунца и звезда нису допринели ни Аристотел ни Авицена ни Сенека, јер је за то неопходна анализа својствена експерименталним наукама.424 Природни философи у односу на перспективу имају много шта да додају. 420 Bacon, Rogeri, Opera quaedam hactenus inedita, Vol. 1, Opus tertium, 227. 421 Bacon, Roger, Medieval Sourcebook: Roger Bacon: On Experimental Science, 1268, Fordham University, [из: The Library of Original Sources, Vol. V: The Early Medieval World, Thatcher, Oliver J. (ур.), University Research Extension Co., Milwaukee, 1901, 369-76], http://legacy.fordham.edu/halsall/source/bacon2.asp. 422 Исто. 423 Исто. 424 Исто. 122 Након што Алберт Велики (Albertus Magnus, око 1193-1280) објашњењу дуге доприноси истичући улогу капље, коју не успева до краја да објасни, Бекон углавном даје критику Гросетестеовом моделу.425 Додаје да су дуга, посматрач и Сунце увек у истој равни и да се дуга помера када се посматрач помера. Такође, истиче улогу капљица, али напомиње да на сваког посматрача утиче друга групација капљица. Проналази тачан угао између снопа зрака који долази са Сунца и дугиног снопа (42˚). 9.7.3. Витело Пољски мислилац и фратар Витело (Witelo) (1230 – између 1280. и 1314), био је теолог, физичар, философ природе и математичар. Сматрао је да постоје интелектуална и опипљива тела, која су каузално повезана и потичу од Бога као вид Божанске светлости. За њега је светлост први међу разумним ентитетима. Витело је писање своје Перспективе започео инспирисан дугом коју је посматрао на водопаду у купатилу Скопуло у близини Витербоа, а на наговор Вилијама од Моербека (Willem van Moerbeke)426.427 На основу кембриџског манускрипта из библиотеке Емануел колеџа у Кембриџу, који има ознаку ms. 20 (Cambridge, Emmanuel College Library ms. 20) Јержи Бурхард (Jerzy Burchardt) је дао анализу Вителовог открића дуге на планинском кристалу.428 Манускрипт је писан у Папској Курији у Витербу у Италији (тада Biterbium) 1271. године, а лично Витело је на њему вршио исправке. 425 Mlađenović, Milorad, 23-24. 426 Вилијам од Моербека је папски исповедник и преводилац са грчког на латински са којим је Витело био у контакту, и којем је касније посветио Перспективу. 427 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, Speculum, 46 (1), 1971, 66-83. Преузето из Witelo, Perspectiva, Risner (ур.), 1572, introduction, pp. 1-2; x, 67, p. 462. 428 Burchardt, Jerzy, The dispersion of sunrays into colours in crystal by Witelo, Organon, 33, 2004, 69-82. 123 9.7.3.1. Откриће дуге у кристалу У 10. књизи која пре Јержија Бурхарда није обрађивана, разматрани су пролазак светлости из једне средине у другу, астрономска и метеоролошка питања и настанак дуге, као и провидни кристали. У исказу под бројем 81, који носи наслов У шестоугаоном кристалу постављеном на сунчевој светлости појављују се дугине боје (A crystallo exagona soli opposita colores yridis generantur), стоји следеће: „А онога је знак то, да ако се узме шестоугли кристал (...) тада ће се наиме из кристала видети омања дуга најлепших и најјаснијих боја, што бива због сакупљања целокупне светлости са свих површина до унутрашњости [кристала], која се сабира на једно место.―429 У Вителовом моделу дуге светлост се одбија о честице ―суве паре― у облацима а прелама на капљицама „влажне паре―, при чему за формирање дуге пресудну улогу има рефлексија, док је преламање мање битно.430 Боје настају слабљењем светлости услед рефлексије и рефракције.431 Вителов модел дуге преклапа се са Беконовим у више тачака, међу којима је преламање на појединачним капљицама као разлог настанка дуге, затим идеја да дуга има форму лука (а не круга) и вредност величине лука између сунца и дуге (42˚).432 Вителова Перспектива била је саставни део Оптичког појмовника (Opticae thesaurus) из 1572. године који се до 17. века на Западу користио као уџбеник. Следствено неоплатонистичкој метафизици светлости, сматра да је материјална стварност рефлексија примордијалне светлости, која је једнака Богу. 429 Witelo, Perspectiva, Cambridge, Emmanuel College Library, ms. 20, књига X, тврдња 81, стих 5-9. 430 Mlađenović, Milorad, 24. 431 Исто. 432 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, 73. 124 9.7.3.1.1. Вилијам од Моербека Моербек (1215 – 1286) је преводио класична дела и био велики познавалац науке и природне философије, односно стручњак за оптику.433 Године 1269. објавио је свој превод најзначајнијих Архимедових (Ἀξρηκήδεο; око 287. године пре Христа – 212. године пре Христа) дела везаних за науку и математику.434 Превео је и Проклова (Πξόθινο ὁ Γηάδνρνο; 412 – 485) дела из којих је Витело учио.435 Потребно је нагласити то да је папски суд у Витербоу окарактерисан као својеврсан центар за оптику, јер су у периоду 60-их и 70-их година тринаестог века кроз њега циркулисала значајна дела из оптике.436 Моербек постаје епископ коринтски 1277. године. 9.7.3.2. Џон Пекам Џон Пекам (John Peckham (Pecham), око 1230 – 1292), архиепископ кантерберијски, школован је на Париском универзитету код Бонавентуре (Bonaventura, 1221 – 1274), где је касније и предавао теологију. Припадао је истом фрањевачком реду као Бекон и могуће је да су у исто време живели у фрањевачком самостану у Оксфорду 50-их година тринаестог века, до Пекамовог одласка у Париз.437 Обојица су покушала да уклопе теорију вида коју је развио Алхазен са концепцијом врста какву је заступао Гросетесте и идејом о визуелним зрацима.438 Преклапају се њихове теорије о виду и визуелним зрацима, теорије рефракције и теорије о формирању дуге, а Пекамова 433 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, 74, 75. 434 Boyer, Carl B.; Merzbach, Uta C., A History of Mathematics, Wiley, Hoboken, 2011, 235. 435 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, 74. О Моербековом преводу видети: Grabmann, Martin, Guglielmo di Moerbeke, Pontificia Università Gergoriana, Roma, 1946, 57-9. 436 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, 67. 437 Исто, 76. 438 Исто, 76-7. 125 теорија о сликама које се пројектују кроз малу рупу (у питању је мрачна комора) ослања се на Беконову.439 Витело и Пекам бавили су се офталмолошким разматрањем значаја очног сочива за очување вида, што заправо сублимира анатомске, физиолошке и патолошке аспекте изучавања ока. За разлику од Алхазенових тврдњи да је повреда на сочиву кључна за губитак вида, ова два експериментатора прецизирају да је једино повреда сочива неизлечива.440 Пекамова Перспектива (Perspectiva communis – Уобичајена перспектива), најпопуларније дело из оптике у средњем веку, садржи стандардне теме средњовековне оптике као што су теорија вида, рефлексија и рефракција као научно наслеђе које је Пекам затекао, а којима се и сам бавио.441 У овом трактату он наговештава да је кретање светлости кроз неку средину резултат саморепродукције.442 У Трактату о перспективи (Tractatus de perspectiva) Пекам износи став да светлост (lux) заузима случајан облик корпускуларне материје.443 Ово дело садржи 12 поглавља међу којима су природа и простирање светлости, порекло вида, анатомија и физиологија ока, чин визуелне перцепције, психологија гледања, 439 Исто. 440 Исто, 79-80. 441 Osler, Margaret J., John Pecham and the Science of Optics (review), Journal of the History of Philosophy, 9 (4), 1971, 510. Peckham, John, John Pecham and the Science of Optics: Perspectiva Communis. 442 Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, 22. Peckham, John, John Pecham and the Science of Optics: Perspectiva Communis, 39-40. О истом Пекам говори и у Tractatus de perspective. Pecham, John, Tractatus de perspective, Lindberg, David C. (ур.), Franciscan Institute Publications, St. Bonaventure, New York, 1972, 29-30. 443 Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, 22. 126 грешке визуелне перцепције, вид код рефлектованих зрака и вид код рефрактованих зрака.444 Вероватно је да је Пекамова Перспектива у први мах произишла из скупа студентских забелешки са предавања (reportatio), што би значило да је могла настати између 1269. и 1279. године у току његове професуре на Париском или Оксфордском универзитету, или на Папском универзитету на којем је предавао клирицима, или у фрањевачкој манастирској школи.445 То имплицира да је предавања из перспективе (оптике) држао професор теологије. 9.8. Линеарна перспектива Технику линеарне перспективе ставио је у фокус почетком 15. века фирентински архитекта, вајар и изумитељ Филипо Брунелески (Filippo Brunelleschi; 1377 –1446), аутор куполе катедрале Санта Марија дел Фјоре у Фиренци.446 Прву модерну расправу о овој теми, О перспективи у сликарству (De Prospectiva Pingendi)447, написао је Пјеро дела Франческа (Piero della Francesca) око 1480. године.448 Теорију линеарне перспективе први пут је, без доказа, описао Леон Батиста Алберти (Leon Battista Alberti; 1404 –1472) у делу О сликарству (De pictura)449 из 1435-36. год, а технику је међу првима користио италијански уметник Лоренцо Гиберти (Lorenzo Ghiberti; 1378 – 1455), аутор чувених Врата раја на крстионици фирентинске катедрале. У основи технике линеарне перспективе је визуелна пирамида (визуелни конус) у чијем је врху око. Пресек те пирамиде (пре ока) је слика какву је потребно нацртати да би приликом представљања тродимензионалног објекта (или сцене) на 444 Pecham, John, Tractatus de perspective. 445 Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, 81. 446 Crombie, Alistair Cameron, Science, art and nature in medieval and modern thought, 319-20. 447 della Francesca, Piero, De prospectiva pingendi, Bibliotheca Augustana, http://www.hs- augsburg.de/~harsch/italica/Cronologia/secolo15/Piero/pie_pros.html. 448 Preti, Đulio, 200. 449 Alberti, Leon Battista, On Painting, Yale University Press, New Haven, 1970. 127 дводимензионалној равни перспектива била реалистична. На пут визуелних зрака постављан је перспектограф – мрежа уз помоћ које је мерено на којој локацији на папиру (који и сам садржи мрежу) треба да се позиционира предмет. Приказивање сцена (са оптичким обрасцима), за које је развијена нова техника, постало је инструмент истраживања, како научних, тако и технолошких, у чему је учествовао и немачки уметник Албрехт Дирер (Albrecht Dürer; 1471 – 1528), аутор дела о разлозима значаја геометрије за сликарство450. Ово чувено дело првобитно је било издато 1525. године под насловом Упутсво за мерење (Underweysung der Messung)451, да би га након смрти Дирера Жоаким (Јоаким) Камераријус (Joachim Camerarius) превео на латински 1532. године, под насловом Institutiones geometricae. На Диреровој гравури дубореза представљеној у овом делу приказана је употреба перспектографа. Светлост и перспектива постају тема скица које изводе уметници. Они делају као научници, инжењери, проналазачи, који скицирају своје замисли о новим машинама користећи нове технике.452 Најзначајније су скице Леонарда да Винчија. 9.8.1. Теодорик од Фрајбурга Теодорик од Фрајбурга (Dietrich von Freiberg, лат. Theodoricus de Vriberch (Theodoricus Teutonicus); око 1250 – након 1310), теолог, члан доминиканског реда, имао је високо образовање, о чему сведоче средњовековни списи у којима је означаван као “Magister” или “Master” – Magister Theodoricus. 450 Dürer, Albrecht, Institutiones geometricae, Camerarius, Joachim (translator), Christian Wechel, Paris, 1532. 451 Dürer, Albrecht, Underweysung der Messung, mit dem Zirckel und Richtscheyt, in Linien, Ebenen unnd gantzen corporen, Nüremberg, 1525. 452 Crombie, Alistair Cameron, Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, 319-20. 128 Био је под утицајем највећег средњовековног немачког философа, схоластичара, доминиканског фратра Алберта Великог. Теодорик од Фрајбурга је објаснио настанак примарног и секундарног дугиног лука путем рефракција и рефлексија зрака на предњој и задњој површини капљице, након што је Алберт Велики први истакао улогу капљице у формирању дуге.453 Теодорик је до решења дошао уз помоћ експеримената са капљицом воде и експеримената са стакленом сферном вазом, испуњеном водом, што представља модел логичког комбиновања експеримената.454 Решавање проблема настанка дуге стагнирало је око 2000 година – од Анаксагориних (грч. Ἀλαμαγόξαο; око 500. г. п. Х. – 428. г. п. Х) проучавања, уз мали допринос Аристотела, све до Теодориковог објашњења око 1310. године, које је затим дуго било изгубљено (све до 1814. године).455 Поставка његових експеримената била је најнапреднија у то време.456 Други значајан допринос разумевању испреплетаности теме светлости (њених природних и теолошких аспеката) у позном средњем веку је Теодориково обрађивање питања бића по узору на Дионисија Псеудо Ареопагита. Експлицитно позивање на Дионисија на почетку дела Блажена визија (De visione beatifica)457, разматрао је Титру (Richard David Tétreau) у својој докторској дисертацији из 1966. године458. Теодорик помиње Дионисија да би истакао свој узор и нагласио да је усвојио његова решења: хијерархију и јединственост бића. Због свих ових разлога овај фотолог и доминиканац се ставља међу ствараоце који су били под утицајем 453 Zemplén, Gábor Á., 205. Burchardt, Jerzy, 80. 454 Mlađeović, Milorad, 24. 455 Zemplén, Gábor Á., 171-2, 205. 456 Harré, Rom, Great Scientific Experiments: Twenty Experiments that Changed Our View of the World, Dover, 2002, 93-101. 457 de Vriberch, Theodoricus, Tractatus de visione beatifica, Bibliotheca Augustana, http://www.hs- augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost13/Theodoricus/the_vi00.html. 458 Tétreau, Richard David, The Agent intellect in Meister Dietrich of Freiberg: Study and Text, докторска дисертација, University of Toronto, 1966. 129 мистеријског. Теодорик од Фрајбурга је део линије мистицизма која води од Дионисија Псеудо Ареопагита до Мајстора Екхарта (Meister Eckhart (Eckhart von Hochheim); 1260 – 1328). Немачки доминикански мистик Јоханес Таулер (Johannes Tauler; 1300 – 1361) Теодорика помиње као једног од три учитеља мистицизма поред Алберта Великог и Мајстора Екхарта.459 У Блаженој визији Теодорик се непрекидно позива на Августинова дела. У одељку 1.1.4.(7) реферише на део текста из Августиновог дела О Тројици (De Trinitate), књига XII, одељак 24 у којем се говори о природи виђења „телесне― и „нетелесне светлости―.460 Дела о светлости Теодорика од Фрајбурга последњег новог експериментатора (фотолога) који задире у 14. век су О светлости (De luce), О боји (De coloribus), О дуги (De iride). Приметна је сличност у избору тема и идентичност у избору наслова са Гросетестеом, првим новим фотологом у 13. веку. 9.8.2. Никола Орезмо Никола Орезмо (Nicolas Oresme (Nicholas Oresme, Nicolas d'Oresme); између 1320 и 1325 – 1382), епископ у Лизјеу у Француској и део интелектуалне елите окупљене око краља Француске Чарлса V, је утицајан стваралац не само 14. века него целокупног касног средњег века. У свом делу О виђењу звезда (De visione stellarum), разматрајући атмосферску рефракцију износи иновативну идеју да је кретање 459 Clark, James M., The Great German Mystics: Eckhart, Tauler and Suso, Dover Publications, 2013, 46. Tauler, Johannes, Sermons, Paulist Press, New York, Mahwah, 1985. 460 „Радије треба вјеровати да је нарав разумне душе тако створена те је наравним распоредом по Створитељеву нацрту подвргнута разумским збиљама па их види у становитоме својеврсноме нетјелесноме свјетлу. То је као што тјелесно око види збиље које се уоколо протежу у овоме тјелесноме свјетлу. Око је способно за ту свјетлост и с њоме је усклађено створено. Оно не разликује бијеле и црне даности без учитеља зато јер их је већ познавало прије него је била створено у овоме тијелу.― Sveti Augustin, Trojstvo, Služba Božja, Split, 2009, 528. 130 светлости кроз атмосферу закривљено.461 За њега су наука и теологија комплементарне.462 Иако је сматрао да Бог по сопственом нахођењу може да чини чуда, за њих је тражио и рационално објашњење.463 Био је велики противник сујеверја и трудио се да објасни краљу бесмисленост веровања у астрологију.464 9.9. Чему припада приоритет: контексту или нијанси? (Дуга као манифестација светлости и симбол божанске славе) Не-натуралистичко представљање дуге истиче доминантност контекста. Боје које су се за то користиле у Византији означитељи су светлости и божанства, што резултира тиме да је контекст дуге као знака божанске славе примаран у дефинисању значења.465 Дуга, када је натуралистички представљена, на византијским иконама приказана је групом од две, три или четири боје, док не-натуралистичка садржи једну или две траке једне базичне боје, црвене или плаве, са додатком златне и сребрне.466 У сценама са Нојем може се видети натуралистичка дуга као знак савеза (завета) са 461 Burton, Dan, Nicole Oresme's De visione stellarum (On Seeing the Stars): A Critical Edition of Oresme's Treatise on Optics and Atmospheric Refraction, with an Introduction, Commentary, and English Translation, Brill, Leiden, Boston, 2007, 50. 462 Oresme, Nicole, De causis mirabilium, у: Hansen, Bert (ed.), Nicole Oresme and the Marvels of Nature: A Study of His De causis mirabilium with Critical Edition, Translation, and Commentary, Pontificial Institute of Mediaeval Studies, Toronto, 1985. 463 Mackley, Jon, Nicole Oresme‟s treatises on cosmography and divination: a discussion of the Treatise of the Sphere, рад презентован на: Starcraft: Watching the Heavens in the Early Middle Ages, University College London, 30 June - 1 July 2012, 2, http://nectar.northampton.ac.uk/4426/1/Mackley20124426.pdf. 464 Исто, 3. 465 James, Liz, Light and Color in Byzantine Art, Clarendon Studies in the History of Art, 108. 466 James, Liz, Colour and the Byzantine Rainbow, Byzantine and Modern Greek Studies, 15, 1991, 66-95, 70-1. 131 Богом (1 Мој 9, 12-17), док је на сценама Христа у слави – Вазнесење – дуга приказивана не-натуралистички.467 Примери натуралистичког приказивања су дуга на представи Завета Ноје на бечкој Књизи Постања (Vienna Genesis, f3v) коју чине црвена и зелена, дуга на Октатеуху (Осмокњижју) (око 1125-55) из библиотеке Топкапи Палате у Истанбулу (Topkapi Library MS gr. 8) састављена од црвене, зелене и златне, мозаик Христос у слави у манастиру Преподобног Давида у Солуну у зеленој, црвеној, белој и плаво-пурпурној (љубичастој) боји.468 Не-натуралистичка дуга се налази на фресци Христос у слави у цркви Παλαγίαο ηνπ Αξάθνπ у селу Лагоудера на Кипру, у црвеној боји, док је на представи Страшног суда у Милешеви плава.469 Дуга се помиње на четири места у Библији: као савез Бога са Нојем у Књизи Постања (1 Мој, 9,12), у визији Језекиља (Јез 1, 28) као и у Откривењу (Отк 4, 3; 10,1) она се помиње у контексту Божије славе, и у Књизи Сираховој (Сир 43, 11-12; 50, 7) у вези са светлошћу и славом.470 467 Исто, 72. 468 Исто, 70. 469 Исто, 70-1. 470 Исто, 75. 132 9.9.1. Иконографска представа дуге Оптика и физика спекулишу у вези са дугом. Али када је физици поребно да сазна „шта“, оптици је потребно „због чега“.471 Јасно је да репродукција дуге није уметничка вештина, али могуће је имитирати је у складу са одређеним захтевима.472 Представа дуге, односно светлосног спектра, на иконама може бити садржана на два начина:  на основу колорита постигнутог на икони који подражава дугу и  као (осликана) дуга на којој седи Господ каква се среће на иконама Вазнесења. На икони Неопалима купина рефрактовани зрак Божијег сунца представљен је као хијерархија анђела од којих сваки има различиту боју. Примери представе Неопалима купина су икона из 18. века која се налази у Музеју православне цркве у граду Куопио (фин. Kuopio) у Финској и икона из 19. века из места Палех (рус. Пáлех) у Русији. Слика Христа у слави, који седи на дуги потиче из Књиге Откривења473. На иконама Вазнесења уздизање у слави основ је приказа сцене. Међу најстаријим представама Вазнесења су мозаик Христос у слави из манастира Преподобног Давида (манастир Латому) у Солуну (око 425-450. године) и Рабула Јеванђеље или Сиријско 471 Grosseteste, Robert, De Iride, у: Die Philosophischen Werke des Robert Grosseteste, Bischofs von Lincoln, Baur, Ludwig (ур.), Aschendorff, Münster, 1912, pp. 72-78, p. 72, http://www.grosseteste.com/cgi-bin/textdisplay.cgi?text=de-iride.xml. 472 Исто, p. 77. 473 И одмах бих у духу; и гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше неко. И Онај што сеђаше беше по виђењу као камен јаспис и сард; и око престола беше дуга по виђењу као смарагд. Отк 4, 2-3. 133 јеванђеље474 из 6. века које се чува у Фиренци (Florence, Biblioteca Mediceo Laurenziana, cod. Plut. I, 56). Мозаик из манастира Преподобног Давида је изванредан, илустративан и парадигматичан пример. На њему је Христос представљен изнад земље, седећи на дуги унутар провидне сфере додатно расветљене зрацима светлости постављеним сферно, радијално од Христа.475 Рабула Јеванђеље украшено је вредним илустрацијама (илуминацијама) из периода када је сачуван веома мали број икона. Још неки од разноврсних иконографских примера са темом дуге на православним иконама су: новгородска икона Вазнесења (15. век), петроградска икона Покрова, иконе Теби се радује, благодатна, свака твар476, фреска из Леснова у Републици Македонији Христос Космократор седи на херувиму (1346-1349. година)477. Дуга је сликовита представа везе са Богом, „земаљско преливање небеског светла― изражено јеванђеоским речима Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 20).478 На новгородској икони бели или златни зрак „заузима господареће место― у хијерархији боја.479 На икони Христос Космократор у манастиру светог Гаврила у Леснову приказан је читав космос и целокупо светло космоса у неколико зона – Христос седи на херувиму, а око њега је круг са тридесет три анђела у разним бојама, затим сунце, месец, облаци, вода небеска и зодијачки знакови (148. псалм).480 Слична овој је представа Христа Пантократора из 1765. године која се налази у манастиру Декулу у Грчкој (Μνλή Γεθνύινπ). 474 Израдио га је монах Рабула у данашњој Сирији (Загба). 475 Jensen, Robin Margaret, Understanding Early Christian Art, 110. 476 Трубецкој, Јевгениј, Истина у бојама, Логос, Београд, 2005, 73-4. 477 Христос је на овој фресци окружен са тридесет три анђела у свим бојама. Ђурић, Срђан, Христ Космократор у Леснову, Зограф, 13, 1982, 65-72. 478 Трубецкој, Јевгениј, 74. 479 Исто. 480 Тутковски, Мишко, Претставите на зодијакот во византиското и пост-византиското сликарство од Р. Македонија, Патромониум.мк, Списание за културното наследство – споменици, реставрација, музеи, 3 (7-8), 2010, 277-88. 134 У пандатифу припрате манастира у Леснову насликан (живописан) је свети Јован Златоусти како у виду поруке на свитку преноси фрескописцима Аристотелову мисао да је уметност подражавање природе. Текст поруке написане на грчком језику гласи: „Сликари подражавају природу која уметнички ствара и разблажује боје―.481 Иконичност дуге може се пронаћи и у научном делу Николе Орезма. У свом делу О виђењу звезда он користи аргументоване закључке потковане геометријским извођењима и геометријским доказима. Али, постоји и други аспект његовог стваралаштва. У Књизи о небу и свету (Le Livre du ciel et du monde, 1370-1377), Орезмо повезује Христово тело са дугом и бојама. „...и питам зашто Бог не би имао цело(купно) Христово тело и сваки Његов члан заступљен кроз сваки део ових небеса на исти начин као што су дугине боје смештене у сваки део облака, осим што би Христово тело било свугде исто, чак и према броју. И такав ће се показати, и свако свето тело, где год да се налази, видеће га лицем у лице у Његовом облику, као што смо и показали у случају променљиве дуге коју можемо видети ниже.―482 9.10. Пресек дешавања у српској иконографији из 13-15. века Дела Симеона Новог Богослова483, Дионисија Ареопагита484, Доментијана, као и сликарски експерименти из 14. века имали су утицаја на средњовековну естетику у Србији (српским земљама). 481 Радојчић, Светозар, Лесново, 1971, Serbian Medivial Art, www.monumentaserbica.com/mushushu/story.php?id=43. 482 Превод извршен на основу енглеског текста у: Lee, Raymond L.; Fraser, Alistair B., The Rainbow Bridge: Rainbows in Art, Myth, and Science, Pennsylvania State University Press, SPIE Press, University Park, PA, Bellingham, WA, 2001, 35. 483 Лазић, Милорад М., Теологија лепоте, Отачник, Београд, 2007, 112. 484 Ivanovic, Filip, Symbol and Icon: Dionysius the Areopagite and the Iconoclastic Crisis, Pickwick, Eugene, OR, 2010, 90-1. 135 Претпоставка је да је фотолошко учење Симеона Новог Богослова утицало на иконописца из 12. века, аутора иконе Нерукотвореног образа, која се чува у Третјаковској галерији у Москви.485 Ова икона даје „најјачи могућ светлосни ефекат― остварен комбинацијом бледо жуте, беле и златне на ореолу.486 Управо oваква комбинација је често коришћена и на византијским мозаицима.487 Икона Благовести која потиче из Цариграда (12. век), а налази се у манастиру свете Катарине на Синају, припада „каснокомниновском маниризму― и садржи „златни простор― – позадину „небескозлатне боје―, „светлуцајући ритам одсечних линија―, затим позлаћене фигуре и златне предмете и представља „чудо― у техничком и ликовном смислу.488 Око 60 година након велике пљачке Цариграда 1204. године и „владавине Латина―, оснивач династије Палеолога, Михајло Палеолог (1224/5 – 1282), започиње обнову девастираног царства. Неке од најлепших икона из тог периода Византије су пренешене у Србију.489 Златно доба, aurea aetas, средњег века у Србији представља 13. век.490 Фреске са златном позадином очуване су само у Рашкој.491 Већина фресака у Сопоћанима као и фреске у Студеници, Милешеви и Градцу, рађене су као имитација мозаика на златној позадини.492 У српској народној књижевности злато и сребро су често коришћени елементи. У породичној лирској народној песми љубав сестре према брату опевана је везом 485 Velmans, Tanja, Čudesna povest ikone, Clio, Beograd, 2007, 117. 486 Исто. 487 Исто. 488 Исто, 132-3. Попова, Олга, Византијске иконе VI-XV века, у: Историја иконописа од VI до XX вака, Јевсјејева, Лилија и др., Октоих, Академија СПЦ за уметност и консервацију, Подгорица, Београд, 2007, 61. 489 Исто, 71. 490 Радојчић, Светозар, Злато у српској уметности XIII века, Зограф, 7, 1977, 28-35. 491 Исто. 492 Исто. 136 златних соколова и паунова на његовој кошуљи493, а Похвала Лазару монахиње Јефимије (1402. година) извезена је позлаћеним нитима на црвеној свили. Монах Доментијан (око 1210 – после 1264), песник светлости, посредством коришћења светлосних симбола имао је утицај на фрескопис.494 Под утицајем Доментијанове естетике божанске светлости, цело сликарство манастира Сопоћани прожето је светлошћу.495 Читава позадина фресака (око 1262. године) била је прекривена златним листовима.496 Све површине и углови су „испуњени богатом светлошћу― а налазило се и златно небо (ciel d'oro).497 Фреске у олтару и наосу у Сопоћанима представљају највиши домет српског 13-вековног сликарства.498 Величина утиска који златно небо оставља може се данас доживети у капели базилике светог Амвросија у Милану из 4. века. Купола ове капеле садржи златно небо са представом светог Виктора у средини, у виду мозаика, који је постављен у другој половини 5. века. У следећој Доментијановој песми уочљиво је фотолошко учење које је садржано у читавом његовом опусу. 493 „Богом сунце, Богом брат да ми си! Почекај ме, сунце, на заходу, Да навезем брату зарукавје; Оба краја крила паунова, А на среди очи соколове.― Народна песма, Девојка је сунце братимила. Милошевић-Ђорђевић, Нада (ур.), Лирске народне песме, 2009, 288, https://www.scribd.com/doc/21953839/15/ПОРОДИЧНЕ-ПЕСМЕ. 494 Трифуновић, Ђорђе, Доментијан песник светлости, у: Стара књижевност, Нолит, Београд, 1965, [331]-353. 495 Радојчић, Светозар, Старо српско сликарство, Академска књига, Институт за теолошка истраживања, Нови Сад, Београд, 2010, 65. 496 Radojčić, Svetozar, Zreli raški stil (1200-1300), 1969, Serbian Medivial Art, http://www.monumentaserbica.com/mushushu/story.php?id=18. 497 Радојчић, Светозар, Старо српско сликарство, 60, 62. 498 Исто, 60. 137 Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне светлости што на истоку исходи и на западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо. Но молимо светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава.499 Сликарски експерименти, претходно представљени, појављују се на српским фрескама из Милутиновог доба.500 У две деценије настао је велики број фресака, као ретко кад у историји српског живописа.501 Неке од њих су фреске у Хиландару, Богородици Љевишкој, Краљевој цркви у Студеници, Жичи, а највећи број није сачуван.502 Сликарске иновације у Србији у Милутиново доба временски претходе ренесанси Византије под Палеолозима.503 499 Доментијан, Житије Светог Саве, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970, Глава 25 „Поученије о заповеди Светога Саве ка освећеним епископима‖, https://domentijanmyblog.wordpress.com/. 500 Радојчић, Светозар, Старо српско сликарство, 92. 501 Исто. 502 Исто. 503 Исто, 91. 138 На примеру Сопоћана примећује се усклађеност не само са византијском естетиком, него и западноевропским схватањима о лепом.504 Траг мистичког учења о светлости може се пратити и у случају Алберта Великог који је био фотолог и један од заслужних за решење проблема дуге. Његов ученик Улрих из Стразбура (Ulrich Engelbert of Strasbourg; око 1220 – 1277) враћа се естетици „Дионисија Ареопашког―.505 Похвала материјалне и духовне светлости коју он износи идентична је Доментијановим идејама.506 „Као што је говорио Дионисије, лепота је складност (хармонија) са јасноћом― (Pulchritudo est consonantia cum claritate, ut dicit Dionysius). Уметност у доба Палеолога је у 14. веку добила на „мистичкој компоненти и опису божанске светлости― у виду игре светлих и тамних површина што се може видети на делима Теофана Грка, Манојла Евгеника, као и сликарске радионице митрополита Јована у Македонији.507 Икона Христос животодавац (1393-4), престона икона из манастира Зрзе у Македонији је „као светлошћу натопљена инкарнација―, што је и одлика иконописа у позном 14. веку.508 На икони Арханђео Михаило из Хиландара (око 1360) приметан је утицај исихаста под којим је иконописац „истицао пластику личности јаким светлосним ефектима―.509 9.11. Исихазам Исихастичка пракса контемплативног живота, са карактеристичним наглашавањем таворске светлости, извршила је велик утицај на иконопис, иако то није била његова тема, јер је „наизглед био незаинтересован за уметност―510. За разлику од 504 Исто, 67. 505 Исто. 506 Исто, 67-8. 507 Tatić-Đurić, Mirjana, XI. 508 Исто, 31. 509 Исто, 22. 510 Velmans, Tanja, 251. 139 иконоборачког периода, у овом периоду не налазимо списе који се баве искључиво уметношћу.511 Исихастичко искуство и развој тиховатељске праксе можемо пратити у животу и делу многих учитеља Цркве: Евагрије Понтијски (4. век), Макарије (4. век) и Василије Велики (4. век), епископ Фотички Дијадох (5.век), Јован Лествичник (6.век). Спор везан за исихазам настао је и водио се у 14. веку, а један од главних протагониста био Григорије Палама, који је устао у одбрану исихастичког учења. Утисак је да до данас ситуација различитих приступа две стране овом периоду, проблематици и личностима није нимало промењена. На Западу је Григорије Палама (гр: Γξεγόξηνο Παιακάο; 1296-1359) „непрочитан―, док на Истоку изостаје познавање Томе Аквинског.512 Паламу су на Западу оцењивали као „неоплатоничара, двобошца, пантеисту, мрачњака, антикосмиту, екстатичког манијака, за монофисита итд.―513 Подскалски карактерише православни поглед на тему као „сужавање фокуса на духовност и мистику, уз занемаривање рационалног, философско-филолошког, односно историјско-критичког елемента веронауке―, а западни као „екстремни рационализам, философско-секуларно отуђење садржаја вере, без поштовања духовно литургијског наслеђа―514, али према својим закључцима ипак остаје изразити критичар Паламе. Он говори да је Палама „научно потучени противник―, наводећи да се „изненада позвао на лично (?) божанско просветљење, као да тај „трик― може спасити изгубљену партију―.515 Потребно је појаснити која је била тема око које се водио спор и шта је кључ неразумевања фотологије православног Истока. 511 Успенски, Леонид, 164. 512 Лудовикос, Никола, Подвиг заједништва: Биће и учествовање у Бићу по Григорију Палами и Томи Аквинском, Манастир Рождества Пресвете Богородице – Свештени манастир Цетињски, Цетиње, 2011, 8. 513 Исто, 17. 514 Подскалски, Герхард, Теологија и философија у Византији: спор око теолошке методике у духовној историји позне Византије (XIV/XV), његове систематске основе и историјски развоj, Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010, 7. 515 Исто, 138. 140 Средњовековне и савремене позиције. Парадагмитичан пример сукоба и неразумевања Истока и Запада је питање светлости које је потенцирано, разматрано и укљештено у 14-вековном интелектуалном сукобу Григорија Паламе и грка Варлаама Калабријског (око 1290-1348), професора у Константинопољу, уско специјализованог за тумачење Дионисија Псеудо Ареопагита516. Вредно је помена да Варлаам себе доживљава као интерпретатора Дионисија.517 О самом карактеру спора постоје заблуде, због тога што се не узимају у обзир сви аспекти неслагања.518 Расправа се може поделити на следеће две фазе: 1) аподиктички силогизми у тринитарној теологији Латина и 2) виђење нетварне таворске светлости. Врхуњење сукоба везано је за питање светлости. Божанску реалност откривену светима исихасти поистовећују са таворском светлошћу, док је за Варлаама Бог изнад светлости што Палама, пак, сматра легитимним искључиво до Христа.519 Виђење нестворене светлости према Палами еквивалентно је јединству са Богом, односно стању у којем човек „бива светлост и гледа у светлост и сагледава себе кроз светлост, а оно што види такође је светлост―520.521 Неистоветност позиција заговорника „хуманизма― и „исихазма― у вези са таворском светлошћу највише је била изражена по питању тога да ли се ради о природној („тварни привид видљив посредством ваздуха―522) или божанској појави („првообразна, непромењива лепота (...) луч Божанства―523). Потоњу идеју заступао је Григорије Палама, док је прва одраз мисли Паламиних противника. За њега самог, таворска светлост је начин на који се Бог јавља и открива у свету, „Нетварни у 516 Мајендорф, Јован, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Плато, Врњачка Бања, Београд, 2006, 98. 517 Подскалски, Герхард,, 128. Позива се на Никифора Григору. 518 Исто, 121. 519 Мајендорф, Јован, 110-1. 520 Свети Григорије Палама, Тријаде, Истина, Београд, Шибеник, 2008, 2, 2, 50; 37. 521 Лудовикос, Никола, 27. 522 Успенски, Леонид, 160. 523 Исто, 160. 141 тварном―.524 Притом, боговиђење за Паламу није ни симбол ни преобраз, него лично општење, конкретни опит.525 У целој епохи препознаје се сучељавање различитих утицаја. У ренесанси Палеолога односи напредног су обележени промишљањем различитих наноса (философских, античких), како актуелних тако и оних из претходног периода.526 Сам живопис доживљава ренесансу, што се може довести у везу и са дешавањима у Србији. Ликовни елементи који су били обележје периода ренесансе Палеолога претходно су коришћени на просторима српских земаља у доба светог Саве, а широко су коришћени у 14. веку.527 Даљи развој црквене уметности може се пратити на две раздвојене стране. Црквена уменост на Западу није на адекватан начин довођена у везу са богословљем и догматиком што је довело до њеног мешања са световном уметношћу.528 Ренесанса, реформација и контра-реформација у западном свету утицале су на развој културе, док је паламизам егзистирао искључиво у источном мистицизму без икаквог ауторитета и трага у култури Запада.529 Став против концепције нестворене благодати који заступа Тома Аквински и данас преовладава на Западу.530 И поред ставова које заступа, Подскалски даје основу за разумевање зависности Запада од мисли Истока.  Преводи опуса Диносија Псеудо Ареопагита, Максима Исповедника и Јована Дамаскина које су сачинили Скот Ериуген, Гросетесте, Бургунди и Цербанус 524 Исто. 525 Исто, 161. 526 Успенски, Леонид, 156. 527 Исто, 163. 528 Језикова, Ирина; Игуман Лука Головков, Богословске основе иконе и иконографије, у: Историја иконописа од 6. до 20. века, Октоих, Подгорица, 2007, 13. 529 Мајендорф, Јован, 117. 530 Исто, 113. 142 веома су цењени на Западу.531 Ова три утицајна теолога везана су за учење о иконама.  Не само Симеон Нови Богослов и Григорије Палама, већ и цела византијска теологија јесте „иконична теологија контемплативног виђења―.532  Подскалски сажимајући развој теолошке методике износи и једно за њега изненађујуће запажање, да је систематика заступљена једино код спора о иконама.533  Утицај византијске културе у 14. веку преносили су Грчки манастири у јужној Италији.534 9.12. Додатна специфичност односа икона и иконичног представљања са научним дисциплинама и историјом мерења и оптике на Западу Научне дисциплине су у средњем веку приказиване персонификованим, симболичним и иконичним представама. Један од приказа персонификованих наука квадривијума налази се на манускриптској минијатури о наукама квадривијума и Боетијевој (лат. Anicius Manlius Severinus Boethius; 480 – 524/5) геометрији из 9. века (око 845) која се чува у градској библиотеци у Бамбергу у Немачкој (Msc. Class. 5, fol. 9v). На минијатури се виде Музика, Аритметика, Геометрија и Астрономија. У Келнској катедрали се могу пронаћи мозаици персонификација истих наука. На слици Седам слободних вештина (Philosophia et septem artes liberales) из средњовековног манускрипта Врт уживања (Hortus deliciarum, 1185) који је настао у опатији Хохенбург у Француској, а уништен и прекопиран у 19. веку, персонификовано је седам вештина у облику женског тела: Граматика, Реторика, Дијалектика, Музика, Аритметика, Геометрија, Астрономија. Прве три уметности су 531 Исто, 104. 532 Исто, 225-6. 533 Исто, 226. 534 Исто, 169. 143 лингвистичког стила и припадале су тривијуму, док су преостале четири математичке уметности које су чиниле квадривијум. Такође, научне опсервације и мерења везана за светлост имала су своје иконичне репрезентације. Илустрација Астрономи на делу (око 1226-32) на псалтиру француске краљице Бланке од Кастиље (шп. Blanca de Castilla; 1188 – 1252)) из паришке библиотеке Арсенал (Bibliothèque de l'Arsenal, ms. 1186, fol. 1r), приказује три монаха, што се да закључити на основу одеће и чињенице да носе торзо, од којих један врши астрономска посматрања астролабом, други записује посматрања, а трећи чита астрономске таблице. Монаси-астрономи изучавају светлост на илустрацији најпознатије молитвене књиге – Псалтиру. На минијатури Николе Орезма из Трактата о сфери (Traité de l‟espere) који се налази у Националној библиотеци у Паризу (Bibliothèque Nationale, Paris, fonds français 565, fol. 1r) Орезмо је насликан као монах-епископ који пише научни рад. Фреска Тријумф светог Томе Аквинског коју је насликао Андреа Бонајути (Andrea di Bonaiuto; окo 1325 – 1379) из 1365-7. год. у шпанској капели базилике свете Марије Новеле (Santa Maria Novella) у Фиренци, садржи персонификације научних дисциплина заједно са личностима чији су доприноси у то време били. Философију представља Аристотел, Теологију на фресци представља Јован Дамаскин, Контемплацију Дионисије Псеудо Ареопагит, Проповедање Августин, Аритметику Питагора, Геометрију Еуклид, а Астрономију Птоломеј.535 Посматрајући личности представника дисциплина и научних поља на којима су деловали фреска се може довести у везу и са историјом оптике, као и иконописа. То се може учинити полазећи од почетака античке философије. Аристотел као писац дела у којима се бавио оптичким темама међу којима су Метеорологија и Питања (са примесама које нису Аристотелове) први је пример. Еуклид је писац Оптике, 535 Hoover, Dale, The Spanish Chapel of Santa Maria Novella:a document of Dominican dogma, магистарска теза, Indiana State University, Terre Haute, Indiana, 1991. 144 првог дела о геометријској оптици, а 4 века касније Клаудије Птолемеј је написао своју Оптику (Οπηηθή πξαγκαηεία) у пет књига сачувану у арапским преводима. Старозаветне личности које су искусиле и говориле о светлости представљају Мојсије, Давид (Твојом светлошћу видимо светлост, Пс 36, 9) и Исаија (Иса 60, 1-3), а новозаветне апостол Павле, преобраћеник светлошћу, и Јован Богослов – апостол, јевађелиста и фотолог (Јн 1, 5-9). У периоду 4-8. века, Августин, Дионисије и Јован Дамаскин настављају низ мистичног казивања о светлости и иконама. 9.13. Крај средњег века Начин на који су се у 13. веку фотолози склони експериментисању бавили науком о светлости, пример је мултидисциплинарног приступа. У делима Николе Орезмa из 14. века заступљене су математичке репрезентације, упоредно са размишљањима о Богу. Поред геометријских извођења садржано је промишљање о дуги и бојама као телу Господа. Од 15. до 18. века светлост је и даље у фокусу истраживања природне философије, али је и овај период обележен утицајем мистеријског, нарочито утицајем Дионисија Псеудо Ареопагита. 9.13.1. 15. и 16. век Интегралност научних дисциплина се задржава кроз форму коју је са данашњег становишта потребно ставити у контекстуалне оквире да би се ваљано (критички) разумела. „Магијско експериментална наука―, чије су одлике лечење минералним медикаментима, прављење хербаријума, лапидаријума и бестиларијума, народни језик, трагање за „вечним― ентитетима и решењима древних мистерија кроз лабораторијске процедуре, у 15. и 16. веку достиже своје златно доба.536 Симболи који су коришћени у алхемији, par excellence експерименталној науци тога времена, требало је да о(д)сликају везу између космолошког и хемијског – да повежу планете 536 Preti, Đulio, 164, 188. 145 и метале. Континуитет алегоријске, симболичке индентификације Сунца са златом може се запазити и у овом периоду. Миленијумима након почетака цивилизације, заједничког развоја религије и науке, употреба симбола и њима придруженог учења представља спој научног и мистичког, у покушајима да се пронађу (приметимо: погрешни) репрезенти за небеско и земаљско путем покушаја спајања астрологије и алхемије. Изникла из потребе „задовољења религијских потреба―, нудећи слободу од сукоба реформације и против реформације, она ће донети корист за природну философију и математику.537 9.13.1.1. Светлост у уметности и науци кроз руку једног човека – Леонардо да Винчи „Ако ме Господ – који је светлост свих ствари – удостоји просветљења, ја ћу разматрати Светлост538; због тога ћу поделити садашњи рад на 3 дела (...) Линеарну перспективу, Перспективу боје, Перспективу нестанка.―539 „Ренесансни човек―, „највећи уметник―, „први инжењер―, експериментише са светлошћу и бележи резултате у уметности, науци, војној техници, инжењерству, медицини... Леонардо да Винчи (Leonardo di ser Pietro da Vinci; 1452 – 1519), ренесансни геније, полимат, наставља експерименте какве је изводио Алхазен, док на 537 Добс, Бети Џо Титер, Лов на зеленог лава : основи алхемије Исака Њутна, Српско друштво за историју науке, Клуб НТ, Београд, 2002, 61. 538 Da Vinci, Leonardo, Notebooks, Oxford University Press, New York, 2008, 122. Da Vinci, Leonardo, Codex Atlanticus, Biblioteca Ambrosiana, Milan, 203r/543r. 539 Da Vinci, Leonardo, The Complete Notebooks of Leonardo Da Vinci, Compiled and Edited from the Original Manuscripts by Jean Paul Richter, Volume 1, Dover Publications, Inc., New York, 2012, 16. 146 сликама примењује резултате истраживања оптичких феномена у циљу постизања што успешнијег натуралистичког приказа осветљености. Његов научно-уметнички рад препознатљив је по студијама проблема из различитих области којима је био заокупљен. Међу њима су скице које се односе на простирање светлости540, осветљавање профила541, студија светлости и сенке на осветљеним објектима и друге. Комплексност приказаних проблема је показатељ перзистентних, дугогодишњих тестирања и формирање поставки, чему је пример приказ простирања светлости две свеће и сенке на обе стране предмета.542 У манускрипту MS C бави се светлошћу и сенком.543 Вишепредметно интересовање у уметности и склоност ка експериментисању доводе да Винчија до геометријског питања перспективе, због које проучава и оптику.544 Заступа мишљење Платоничара да се вид реализује уз помоћ визуелних зрака које емитују очи.545 Идеју визуелне пирамиде прихвата „као фундаменталну доктрину у уметничкој науци―546. Поистовећивао је перспективу са капијом теоријског знања и тврдио да се без перспективе „ништа не може добро или исправно урадити по 540 Многобројне студије светлости, сенчења и перспективе садржане су у Леонардовим белешкама. 541 Један пример је студија дејства светлости на профил главе из 1488. године која се чува у галерији Уфици (Galleria degli Uffizi) у Фиренци. 542 Барниј, Дејвид, 10. 543 Clark, Kenneth, Leonardo Da Vinci, Folio Society, London, 2005, 115, 119. 544 Bitler, Nicole, Leonardo da Vinci‘s study of light and optics: A synthesis of fields in The Last Supper, Intersect: The Stanford Journal of Science, Technology & Society, 4, 2011, 26-34. 545 Kemp, Martin, Leonardo da Vinci: The Marvellous Works of Nature and Man, Oxford University Press, New York, 2006, 114. 546 Исто. 147 питању сликања и цртања―.547 „Перспективи се стога мора дати предност у односу на све дискурсе и системе људског учења―.548 Његови експерименти из оптике усмерени су ка развијању мрачне коморе. Према Бројдрику Троу (Е. Broydrick Thro) Леонардо је први решио и објаснио ово питање у својој дванаестотомној збирци студија Codex Atlanticus у периоду између 1508. и 1514. године, која549 се чува у Амвросијанској библиотеци у Милану (Biblioteca Ambrosiana, Milan). Слике које се појављују на различитим удаљеностима у мрачној комори објаснио је путем принципа перспективе примењеном на две визуелне пирамиде.550 Осмислио је и нацртао изглед мрачне коморе каква би могла да се користи у сликарству, код које се слика спољашњег света кроз рупицу у зиду пројектује на платно фиксирано на супротном зиду. За студенте оптике од користи су биле његове студије светлости и ока, а за астрономе његово објашњење осветљености тамне површине Месеца.551 На основу експеримената са светлошћу, размишљања и личних запажања, Леонардо почиње да врши отклон од идеје коју је првобитно заступао, а која потиче још од Емпедокла, да визуелни зраци излазе из ока, и од 1492. године усваја аргументе Алхазена, Витела и Пекама.552 Прихвата да је механизам гледања управо супротан – око прима светлосне зраке са објеката.553 547 Brians, Paul; Gallwey, Mary; Hughes, Douglas; Hussain, Azfar; Law, Richard; Myers, Michael, Neville, Michael; Schlesinger, Roger; Spitzer, Alice; Swan, Susan (ур.), Reading About the World, Volume 1, Harcourt Brace Custom Publishing, 1999, http://public.wsu.edu/~brians/world_civ/worldcivreader/world_civ_reader_1/leonardo.html. 548 Richter, Jean Paul (ур.), The Notebooks of Leonardo Da Vinci, Volume 1, Dover Publications, Mineola, 1970, 16. 549 Thro, E. Broydrick, Leonardo da Vinci's solution to the problem of the pinhole camera, Archive for History of Exact Sciences, 48 (3-4), 1994, 343-71. 550 Исто. 551 Clark, Kenneth, Leonardo Da Vinci, 8. 552 Bitler, Nicole, 27. Kemp, Martin, 114. 553 Kemp, Martin, 114. 148 Повезивање геометрије са ликовном уметношћу представља једну од најзначајнијих тековина научне мисли из периода ренесансе.554 Ово уједињење науке и уметности у виду сликарског „имитирања природе― у Леонардовим делима је очигледно.555 9.13.1.1.1. Синтеза истраживања о светлости Леонардов приступ одликују више-дисциплинарна уклапања. У његовом раду препознају се покушаји уједињавања астрономије, оптичке пирамидалне теорије и уметности.556 Математичко познавање оптике и проучавање рефлексије сунчеве светлости на планетама и сателитима повезује са питањем осветљења на лицу.557 Овим чини спој космолошких светлосних изучавања са антрополошко-уметничким. У томе се препознаје проблем уметничког приказа осветљења лица и размишљања о светлости којим су се бавили иконописци. Питање извора осветљења на сликама је питање шта или ко (Ко) се узима за светлост света. Док се код линеарне перспективе, и природног осветљења, узима да је то најближа звезда – Сунце, у обрнутој перспективи, и централном осветљењу, то је Христос (Јн 8, 12). Заокупљен представљањем светлости и сенчењем, већ у раним радовима користи сликарску технику светлост-сенка – кјароскуро (chiaroscuro) на посебан начин, прогресивним затамњивањем и осветљавањем до пуног сјаја.558 Резултат целоживотних „посматрања, експеримената и мултидисциплинарног приступа― у области оптике и светлости представља његова слика Тајна вечера из 554 Preti, Đulio, 199. 555 Исто. 556 Kemp, Martin, 320. Suh, H. Anna (ур.), Leonardo‟s Notebooks, Black Dog & Leventhal Publishers, New York, 2005, 84. 557 Bitler, Nicole, 28. Suh, H. Anna, 80. 558 Kemp, Martin, 77. 149 1498. године, која се налази у цркви свете Марије Милостиве у Милану (Santa Maria delle Grazie). 559 Користећи знања о рефлексији и рефракцији светлости, као и централну перспективу чија је тачка „недогледа―, у којој се све перспективне линије спајају, иза Христове главе, да Винчи повезује фигуре са светлошћу и врши просторну повезаност Христове фигуре са ентеријером и пејсажом у даљини.560 Иако је изнесена теза да је он био револуционар који је укинуо ореол561, пре би се његова решења могла посматрати као део низа уметничких солуција сликара светлости562 за проблеме перспективе, профила и ореола. Низ започиње не- фронталним ореолом (код Ђота) који током времена прераста у провидни и на крају нестаје. Леонардо, такође, не користи ни злато као сликарски репрезент светлости. Свој доживљај односа науке (изучавање пироде) и уметности овај посвећени фотолог исказао је следећим речима: „можемо с правом причати о томе [о сликарству] као о унучету природе које је повезано са Богом.― 563 Ове речи удружене са формулом са почетка одељка о Леонарду, образују линију која од Бога који је светлост свих ствари води до сликарства. 559 Bitler, Nicole, 31-2. 560 Мрђеновачки, Јован, Симболизам византијске и централне перспективе, Православље, 988, http://www.srpske-pravoslavne-ikone.com/Tekstovi/Biblioteka/Simbolizam_vizantijske_perspektive.html. 561 Тезу заступа Дајана Апостолос-Кападона (Diane Apostolos-Cappadona), професорка религиозне уметности и културне историје. Apostolos-Cappadona, Diane, Λεονάπνηο: Η πιζηη ηος, η ηέσνη, η ζωή ηος (Leonardo: His faith, his art), у: Τα Μςζηιά ηος Κώδικα Da Vinci (The Mystery of “The Da Vinci Code”), Yiannatos, Sotirios (ур.), Nea Ekdotiki, Athens, 2007, 53-7. 562 Употребљен је израз: „сликарства светлости―. Mander, Mikaela, Đoto, Knjiga komerc, Beograd, 2012, 14. 563 Da Vinci, Leonardo, Notebooks, 185. 150 9.14. Поглед у ново Познавање геометријске оптике формирано путем изучавања перспективе доводи почетком 17. века до проналаска телескопа. Томе је допринело усавршавање и популаризација сочива којима су допринели Леонард Дигз (Leonard Digges; око 1515 – 1559), Томас Дигз (Thomas Digges; око 1546 – 1595), Франческо Мауролико (Франкискоса Мавроликоса, Φξαγθίζθνο Μαπξόιπθνο (Francesco Maurolico); 1494 – 1575), Ђамбатиста Дела Порта (Giambattista della Porta; око 1535 – 1615) и Кеплер.564 Дело Леонарда Дигза и његовог сина Томаса Пантометрија (Pantometria)565, објављено 1571. године, садржи објашњења о коришћењу сочива приликом прављења телескопа. Дела Мауролика, грка и бенедиктанског опата пореклом са Сицилије, Објашњења светлости и сенке (Photismi de lumine et umbra, завршено 1521) и Провидно (Diaphana, трећи, уједно и последњи, део завршен 1552), штампана 1611. године, тичу се рефракције светлости, мрачне коморе и ока566. Мауролик је трагао и за објашњењем дуге и вршио астрономска посматрања супернове која се на небу појавила 1572. године. Иако су његове забелешке о овим посматрањима старије, супернова је добила име по Тихо Брахеу (дан. Tycho Brahe; 1546 – 1601) који је први објавио своја посматрања 1573. године у раду О новој и никад пре виђеној звезди (De nova et nullius aevi memoria prius visa stella). Мауроликова теорија дуге објављена је постхумно у склопу дела Photismi, језуитског астронома Кристофера Клавијуса (Christopher Clavius; 1537 –1612).567 У истом делу решио је проблем фокусирања слике у мрачној комори (camera obscura) уз помоћ два параметра: величине отвора и 564 Preti, Đulio, 218. 565 Digges, Leonard and Thomas, A Geometrical Practise Named Pantometria, Abell Feffes, London, 1591. 566 Crombie, Alister C., Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, 326. 567 Lee, Raymond L.; Frase, Alistair B., 171. 151 удаљености од застора.568 У делу Diaphana дефинисао је проблем човековог виђења.569 9.15. Научна револуција Научна револуција је трајала 300 година (16-18. век). Став Франсиса Бекона је да је наука која је обележила овај период пореклом од Грка.570 Оно што су Римљани, Арапи или каснији ствараоци накнадно додали није од једнаког значаја и оформљено је на основама грчких открића.571 Не треба превидети да су два века пре револуционарних процеса у науци остварени доприноси у областима који ће у овом периоду бити актуелни. Квалитативно решење атмосферске рефракције, дело Николе Орезма, једно је од таквих.572 Томас Кун (Thomas Kuhn; 1922 – 1996) философ и историчар науке, аутор утицајног дела о научној револуцији Структура научних револуција, написаног у 20. веку, аргументовао је да се научна револуција одиграла у „квази-математичким― наукама које нису продукт новог времена573, или, како Линдберг сажима Куново опширно излагање на ту тему, у астрономији, оптици, статици, механици и хармоници, као класичним наукама које се ослањају на математику, пре него у хемији или „експерименталној философији―574. Њих препознајемо као мешане, односно средње 568 Crombie, Alister C., Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, 326. 569 Исто. 570 „Знања која поседујемо углавном потичу од Грка.― Lindberg, David C.; Westman, Robert S. (ур.), Reappraisals of the Scientific Revolution, Cambridge University Press, Cambridge, New York, Melburne, 1990, 4. 571 Исто. 572 Burton, Dan, 3. 573 Kuhn, Thomas S., The Essential Tension: Selected Studies in Scientific Tradition and Change, University of Chicago Press, Chicago, 1977, 41. 574 Lindberg, David C.; Westman, Robert S., XXII. 152 науке (scientia mediae) о чему је већ разматрано приликом прегледа револуционарних промена у науци у 13. и 14. веку. Потребно је имати у виду да је низ открића сложенији од онога што се појављује у приказима из литературе која припада главним токовима.575 И критика употребе појма револуција, која не стиче своје модерно значење пре осамнаестог века576, као и немогућност да се период уоквири – ишло се од 144 године (Коперникова 1543. – Њутнова 1687.) до Батерфилдове процене о 500 година577 – затамњује континуитет који је у средишту промене578. Оцена модерног као раздобља одређеног као arte moderna, управо да би се направила дистинкција у односу на arte antica, везана је за појаву кризе у односу теологије и емпиријских наука, до тада нераздвојних, као и потенцирања природне теологије која се ослања на разум.579 Од Роџера Бекона, нових момената у оптици, наглашавања експеримента и методолошких лутања укључујући и алхемију, стварају се нови фокуси, али се и стара парадигма постепено мења. „У суштини, доба античких црквених старешина је прерасло у мит постало изгубљено „златно доба―. Остала је само носталгија за епохом које више нема. И све док се не врате та времена, наука неће моћи да своје принципе извуче из теологије и из унутрашњег откровења, већ само из чулног искуства. Тако је по први пут истакнуто да су експерименталне науке у потпуности и de facto аутономне у односу на теолошко-метафизичке доктрине.―580 575 Исто. 576 Добс, Бети Џо Титер, 303. 577 Исто, 308. 578 Исто, 311. 579 Preti, Đulio, 157. 580 Исто, 166. 153 9.15.1. 17. век 9.15.1.1. Галилео Галилеј Галилеу Галилеју (Galileo Galilei; 1564 –1642), једном од корифеја експерименталне науке, припада централна улога у научној револуцији. Именује се као „отац модерне физике―, те „науке―, и даје му се почаст за коначно разрешење места Сунца у планетном систему. Галилео Галилеј је осмислио начин за, како је на почетку мислио, проверу коначности брзине светлости. Експеримент је објаснио 1638. године у трактату Две нове науке (Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze), где је истакао да је њиме једино могуће утврдити да је брзина светлости већа од брзине звука. Концептуално, експеримент чине два човека који мењају удањеност један од другог, и који држе лампе.581 Једино што је њиме заиста показано пионирски је резултат у психологији перцепције и тиче се периода реакције ока на светлост.582 Галилеј је уложио труд у изградњу неке врсте „физике чула― која се заснивала на честичној природи надражаја.583 Наслућивао је корпускуларну природу светлости али такву идеју није развио због чега је имао проблем да „физику― чула вида научно заснује.584 Природа светлости у модерном добу остаје најзначајнији проблем философије природе, која у 17. веку превазилази све три групације изворника: грчку оптичку геометрију, грчко-арапску физиолошку оптику и метафизику светлости.585 Светлост 581 Foschi, Renato; Leone, Matteo, Galileo, measurement of the velocity of light, and the reaction times, Perception, 38 (8), 2009, 1251-9, 1252. 582 Исто, 1257. 583 Preti, Đulio, 240. 584 Исто, 241. 585 Исто, 278, 279 154 је од средњег века посматрана као део физичког простора, чиме су јој придаване особине материје.586 Следећи индикативан сегмент приказује његова размишљања о светлости, Сунцу, Богу и божанској светлости. У њему се уочава коришћење истог изворника са фотолозима 13. века, као и теолозима и православним иконописцима – дела Дионисија. Одабрани сегмент Галилејевог дела представља делове његовог писма монсињору Пјеру Динију од 23. марта 1615. године. „Међутим, иако бих могао да о чудесној снази и енергији тог духа и те светлости Сунца изнесем многа сведочења филозофа и озбиљних писаца нека ми буде довољан само један део из књиге блаженог Дионисија Ареопагите, De divinis nominibus, а он гласи овако:― 587 Затим цитира Дионисија 824b-c588. Галилејева завршница, и уједно почетак натуралистичке интерпретације, је методолошки упечатљива: „Сада, имајући у виду овај философски суд који представља можда једна од најважнијих врата кроз која се улази у размишљања о природи, веровао бих, говорећи и даље с оном понизношћу и дубоким поштовањем које сам дужан да изразим према Светој цркви и свим њеним веома ученим Оцима, које поштујем и уважавам и чијем суду подвргавам свако своје мишљење, веровао бих, кажем, да део из Псалма(...)“.589 Галилео у писмима која су обједињена под насловом Списи у одбрану Коперниковог система, поново цитира Дионисија и то по питању помрачења.590 586 Исто. 587 Galilej, Galileo, Spisi u odbranu Kopernikovog sistema, Plato books: B&S, Beograd, 2010, 36. 588 Pseudo-Dionysius, the Areopagite, The Complete Works, Paulist Press, Mahwah, New Jersey, 1987, 101. 589 Исто, 37. 590 Ради се о Писму Поликарпу. Исто, 75, 84. 155 9.15.1.2. Франсис Бекон Франсис Бекон (енгл. Francis Bacon; 1561 – 1626), пиноир и пропонент научног метода, творац је модерне научне етике и претече STS – Science, technology and society – истраживања. Због постигнућа у уметности и науци, Франсис Бекон је понео епитет „ренесансни човек―, као и Лав математичар, Алхазен, Паскал, Леонардо, Гете. Ово признање односи се на појединце који су допринели развоју сазнања у ширем спектру области. Предложио је модел експерименталне науке и допринео анализи места самог експеримента, као и улози светлости у њему. Образложење његових епохалних мисли о експериментима могло би да оформи независан одељак у оквиру тезе или (чак) да самостално фигурира као Експериментално-историјски део. Назив једног од два његова најзначајнија (најутицајнија) дела, Нови органон, или Нови инструмент (Novum Organum Scientiarum), написаног на латинском и објављеног 1620. године, Бекон је поистоветио са новим инструментом науке. Беконово главно дело Велика обнова објављено је, такође, 1620. године под пуним насловом: Franciscus de Verulamio Summi Angliae Cancellaris Instauratio magna. Узорна је Беконова подела: природне науке (спекулативну философију) је делио на физику и метафизику.591 9.15.1.2.1. Место светлости у учењу Кроз феномен светлости Бекон повезује стих са почетка прве књиге Мојсијеве, који се односи на стварање светлости, са процесом конституисања експеримента и науке. Наиме, као што је, следујући библијским стиховима, на почетку створена светлост, тако експериментатор открива почетне узроке и аксиоме у експерименту. Оно што је примарно је тежња ка светлосним експериментима. Овим он утире пут 591 Bacon, Francis, The Works of Francis Bacon, London, 1803, ii. 156 екпериментима у модерној науци, односно просветитељству базираном на светлосним експериментима као најважнијем циљу науке.592 О овим светлосним експериментима Бекон говори већ у предговору Велике обнове.593 Почиње са причом о механичким експериментима као одликом прошлости, и указује на будућност – даљи напредак знања, које, према објашњењу из Новог органона зависи од светлосних експеримената – „experimenta lucifera“594. „Ипак, нада у даљи напредак знања наићи ће на плодно тле онда кад се у окриље природне философије приме и окупе различити експерименти, сами по себи ни од какакве користи, осим што служе за откривање узрока и аксиома, а које називам experimenta lucifera, светлосним експериментима, за разлику од оних које називам fructifera, плодоносним експериментима.―595 Бекон је, лично, посвећен светлосним експериментима. „У вези с тим, дакле, пре свега морам да кажем оно што сам већ рекао: од почетка, и већ извесно време, трагам за светлосним експериментима, никако плодоносним, следећи, као што сам често говорио, пример божјег стварања, кад је првог дана створена једино светлост, и њој самој био посвећен читав један дан, не мешајући је тог дана ни са каквом материјом.―596 592 „Дакле, Бог је првог дана створио само светлост, потрошивши на тај задатак читав дан у којем ништа материјално није створено. Исто тако и ми, у различитим искуствима, најпре морамо да откријемо праве узроке и аксиоме, и да тежимо светлосним експериментима, а не оним плодоносним. Јер, аксиоми, прописно устројени и постављени, опремају поступак инструментима (...)“ Bekon, Fransis, Novi organon, Knjiga prva, LXX, u: Istinita uputstva za tumačenje prirode, Bekon, Fransis, Službeni glasnik, Beograd, 2009, 35-264, 70. 593 Bekon, Fransis, Velika obnova, u: Istinita uputstva za tumačenje prirode, Bekon, Fransis, Službeni glasnik, Beograd, 2009, 7-33, 15. 594 Bekon, Fransis, Novi organon, Knjiga prva, XCIX, 96. Наводи и разлог овом ставу: „Дакле, експерименти ове врсте имају једну цењену врлину и својство: никад не варају и не обмањују.“ Исто. 595 Исто. 596 Исто, CXXI, 109. 157 9.15.1.2.2. Корист од светлости Може се кренути и од претпоставке да светлост није ни од какве користи. Такав методолошки избор („претпоставимо супротно―) води до „највреднијих аксиома―. „Стога, претпостављам да ствари попут ових нису ни од какве користи исто је што и претпоставити да светло није од користи будући да није чврста или материјална ствар. А истина је да знање о једноставним својствима, добро испитаним и одређеним, наликује светлу: оно омогућава приступ свима тајнама радионице природе и практично обухвата и за собом повлачи читаву хрпу и гомилу дела и указује нам на изворе највреднијих аксиома; а, ипак само по себи није од велике корити.―597 На крају прве књиге Новог органона Бекон указује на одлике живота које повезује светлост – а то су увид у лепоту, уметност, међусобно препознавање, читање. Евидентно је наглашавање „бескрајне― користи (од) светлости. „А, ипак (да кажемо истину до краја), будући да је корист од светлости бескрајна јер нам омогућава да се крећемо, да се бавимо нашим уметностима, да читамо и међусобно се препознајемо – и, поред свега, само посматрање светлости далеко је врснија и лепша ствар него сва корист од ње – нема сумње, и само разматрање ствари какве јесу, без предрасуда или заваравања, заблуда или збрке, далеко је вредније него сва корист од изума.―598 Тема светлости је за Франсиса Бекона дубока интимна жеља која обухвата знање, прогрес и обележава наду. Уз наду он прилаже бојазни, упозорења, молбе... Ипак, само истраживање светлости не треба да утиче на (негативан) однос према Божанском и вери. „И још скрушеније молим да ствари човекове не помраче ствари божанске, и да се, услед отварања путева разума и пораста природног светла, у нашим умовима не роди неверица или тмина у погледу божанских мистерија, него да се, напротив, разум тиме 597 Исто, CXXI, 109, 110. Истицање Б. Т. 598 Исто, CXXIX, 118. 158 очисти и ослободи уобразиље и таштине, а да ипак, не мање подложан и бескрајно покоран божанским пророчанствима, вери призна оно што је до вере.―599 Усмерење које је природно и натприродно, физичко и теолошко наглашава, саветује, изграђује разум. „Мој први савет (који је био и моја молитва) јесте да људи у погледу божанских ствари омеђе разум: јер, разум је попут сунца које открива лице земље, али заклања и крије лице небеса.―600 У Великој обнови проналазе се и молитвословне форме које имају инкорпорирану идеју о светлости разума. „Стога, Оче, ти, који нам даде видљиво светло, као прве плодове постања и који човеку у лице удахну светло разума, као круну и циљ томе, чувај и штити ово дело потекло од твоје доброте, оживело у твојој слави.―601 9.15.1.2.3. Утицај Беконовог учења Детаљан приказ опуса и учења доприноси разумевању оригиналне поруке и утиче на разумевање одређене епохе и концепта који може бити предмет изучавања у свакој генерацији истраживача. Некада такав процес истраживања може довести до изненађујућих увида, јер је навођење основних поставки неког научног дела у прошлости ретко презентовано у свом изворном облику. Оно обично представља извучене тезе, односно понављање карактеристичних места без разумевања основних мисли, које су тим процесом доведене до непрепознавања у другим епохама и контекстима. Чињенично гледано, Бекон је утицао на просветитеље који се сматрају противницима Римокатоличке цркве, као и на осниваче теорије еволуције и марксизма. Величина Беконовог утицаја можда се најбоље види из односа потоњих 599 Bekon, Fransis, Velika obnova, 18. 600 Исто. 601 Исто, 32. 159 истраживача према његовом делу. Дарвин (Charles Darwin; 1809 – 1882) је тврдио да је порекло врста засновано на Беконовим начелима. Он у преамбули Порекла врста цитира Бекона.602 Маркс је за Бекона рекао да је „заснивач енглеског материјализма и свих модерних експерименталних наука―.603 Лајбниц (Gottfried Wilhelm Leibniz; 1646 – 1716) је био усхићен Беконовом филозофском свестраношћу. Француски енциклопедисти Жан д'Аламбер (Jean-Baptiste le Rond d'Alembert; 1717 –1783) и Дени Дидро (Denis Diderot; 1713 – 1784) поздрављали су Бекона као утемељивача савремене епохе украсивши насловну страну своје Енциклопедије његовим именом604. Кант (Immanuel Kant; 1724 – 1804) на унутрашњој страни предње корице Критике чистог ума605 цитира Бекона, а само дело одговара Беконовом светлосном експерименту606. Волтеров (François Marie Arouet, Voltaire; 1694 – 1778) оглед Писма о Енглезима означио је Бекона као родоначелника експерименталне философије.607 602 Darwin, Charles, On the Origin of Species, John Murray, London, 1859, http://www.gutenberg.org/files/1228/1228-h/1228-h.htm. 603 Marx, Karl; Engels, Friedrich, The Holy Family or Critique of Critical Critique, Foreign Languages Publishing House, Moscow, 1956, 172. 604 Д'Аламбер га у уводу под насловом Прелиминарни дискурс назива Бесмртним канцеларом Енглеске (The immortal Chancellor of England), наводећи још да су његове заслуге и у природним наукама, етици, политици и економији. d'Alembert, Jean le Rond, Preliminary Discourse to the Encyclopedia of Diderot, Encyclopedia of Diderot & d'Alembert - Collaborative Translation Project, http://quod.lib.umich.edu/d/did/did2222.0001.083?view=text;rgn=main. 605 Kant, Imanuel, Kritika čistoga uma, Dereta, Beograd, 2003, 30. 606 Fulkerson-Smith, Brett, Kant‘s Illuminating Experiment: On the Placement, Purpose and Essential Procedure of the Experiment of Pure Reason in the Critique of Pure Reason, Society and Politics, 7 (1), 2013, 62-83. 607 Voltaire, Letters on England, Letter XII - On the Lord Bacon, The Project Gutenberg eBook, Morley, Henry (ур.), http://www.gutenberg.org/files/2445/2445-h/2445-h.htm. 160 9.15.1.2.4. Experimenta lucifera – завет Иако је Беконова експериментална визија донекле редукована у свести потоњих истраживача, остала је реминисценција и жеља да се разреши питање светлосних екперимената. Светлосним експериментима откривају се каузалне релације, док се плодоносним експериментима открива како се могу користити закони природе.608 Добитник Нобелове награде за физику 1947. године сер Едвард Виктор Еплтон (sir Edward Victor Appleton; 1892 – 1965) чија је специјалност била проучавање јоносфере, током говора на додели награде указује на савремени значај Беконовог концепта светлосних експеримената и ставља их у контекст послератне обнове и задобијања слобода.609 Светлосни експерименти су везани за људску радозналост и утичу на боље разумевање себе и света који нас окружује, али показују и „изненађујући капацитет корисности―.610 9.15.1.3. Кеплер – утемељивач модерне оптике „Ма шта мислили о Кеплеровом „методу―, његов резултат је импресиван. За њега је он изгледа оправдавао његов прелаз са теологије на астрономију.―611 608 Hergenhahn, B.R., An Introduction to the History of Psychology, sixth edition, Wadsworth, Cengage Learning, Belmont, 2008, 117. 609 Appleton, Edward V., Banquet Speech, у: Les Prix Nobel en 1947, Holmberg, Arne (ур.), Nobel Foundation, Stockholm, 1948, http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/physics/laureates/1947/appleton- speech.html#. 610 Исто. 611 Borstin, Danijel Dž., 317. 161 9.15.1.3.1. Теологија и космологија Јохан Кеплер (Johannes Kepler; 1571 – 1630) се све до своје 22 године припремао за позив свештеника. У писму из 1595. године тибингенском професору Михаелу Местлину (Michael Maestlin (Mästlin, Möstlin, Moestlin); 1550 – 1631) сведочио је о својој жељи да постане теолог, али и импресији у вези са сазнањем да се његовим напорима, Бог слави у астрономији.612 На њега утиче Никола Кузански (Nicolaus Cusanus или Nicholas of Cusa, 1401 – 1464), математичар и пропонент апофатичке теологије. Кеплерово откриће планетарних кретања рачуна се као почетак модерне ере у астрономији. Иако је учествовао у афирмацији и одбрани Коперниковог система насупрот теолога Андреаса Осијандера (Andreas Osiander; 1498 – 1552), писца О револуцији небеских сфера (De revolutionibus orbium coelestium), овај систем за њега „није био довољно духован―613. „Божије провиђење и непрекидна молитва― доводе га до открића до тад непознатих законитости.614 Репрезентација којом се руководио да би дошао до открића привлачности сунца је заправо иконична представа, символ Свете Тројице у сунчевом систему.―615. Аналогија која је била у основи надахнућа оца модерне науке и на чијим темељима је Кеплер засновао теорију о силама које делују у свемиру гласи: непокретно Сунце које је извор светлости и просветљења симбол је Бога Оца, звезде некретнице симбол су Сина, а покретачка Сунчева сила представља Светог Духа.616 По питању оптике Кеплер је пратио Вителове идеје, што је приметно већ из самог наслова Кеплеровог дела штампаног 1604. године Допуна Вителу и оптички део астрономије (Ad Vitellionem paralipomena, quibus astronomiae pars optica traditur).617 612 Исто, 316. 613 Исто, 317. 614 Исто, 316. 615 Исто, 317. 616 Исто. 617 Smith, Mark, What Is the History of Medieval Optics Really about?, 192. 162 Са Вителом се слагао по следећим питањима: светлост се сферно шири из тачкастих извора; сферно ширење одвија се унутар провидних, непрекидних средина; светлост и боја се међусобно преплићу и са површине видљивих објеката зраче заједно; трансмисија светлости и боје може се разложити на појединачне зраке који се сферно шире.618 Кеплер је у петом поглављу Допуне Вителу под називом О начину гледања (De modo visionis) изнео нове идеје које се тичу теорије вида и које су преокренуле начин размишљања у правцу модерне оптике.619 9.15.1.3.2. Почеци модерне физиологије ока Истражујући очно сочиво и зеницу Кеплер је закључио да је њихова једина улога усмеравање зрака светлости из визуелног поља у правцу одговарајућих тачака на мрежњачи.620 Он прави дистинкцију између изврнуте слике предмета на мрежњачи и човекове свести о виђењу предмета, као између виртуелног и стварног, психолошког и физичког, зависног и независног од посматрача, називајући слику на мрежњачи pictura (слика), а свест о гледању ens rationale (ментални ентитет).621 Откриће начина формирања слике на мрежњачи је прво физиолошко откриће модерног времена и, као и откриће циркулације крви Вилијама Харвија (William Harvey; 1578 – 1657) објављено 1628. године622, изведено је новим расположивим средствима која су се појавила у физици.623 Keplero, Ioanne, Ad Vitellionem Paralipomena,Quibus Astronomiae Pars Optica Traditur, Apud Claudium Marnium & Hæredes Ioannis Aubrii, Francofvrti, 1604. 618 Исто. 619 Smith, A. Mark, From sight to light: the passage from ancient to modern optics, University of Chicago Press, Chicago, London, 2015, X. 620 Smith, Mark, What Is the History of Medieval Optics Really about?,192. 621 Smith, A. Mark, From sight to light: the passage from ancient to modern optics, 360. 622 Androutsos, George; Karamanou, Marianna; Stefanadis, Christodoulos, William Harvey (1578-1657): Discoverer of Blood Circulation, Hellenic Journal of Cardiology, 53, 2012, 6-9. 163 Питањима везаним за слику на мрежњачи Кеплер наставља да се бави у делу Диоптрија (Dioptrice) објављеном 1611. године, а следи га Кристофер Шајнер (Christopher Scheiner; 1573/5 – 1650) у својим делима Око (Oculus, 1619) и Орсинијева ружа (Rosa Ursina, 1630).624 Кеплер у критичкој дискусији коју даје у четвртом делу De modo visionis анализира претходна објашњења „оптичара и анатома― о питању вида.625 Леонард Ојлер (Leonhard Euler; 1707 – 1783) имао је намеру да математичким путем изведе закон који ће важити за формирање ахроматских телескопа.626 Као модел користио је физиологију ока а идеја је била да хроматску аберацију (код телескопа) уколони постављањем воде између два конкавна сочива.627 9.16. Цркве као научни инструменти у заснивању модерне науке628 Уопштено гледано током историје користила су се два типа инструмената за праћење пројекције кретања сунца по небеској сфери – спољашњи и унутрашњи. Гномон, обелиск или стуб употребљавали су се за одређивање правца локалног меридијана који се у том случају назива – спољашњи меридијан. Унутрашњи меридијан одређиван је унутар коморе са отвором кроз који пролазе сунчеви зраци. Harvey, William, Exercitatio anatomica de motu cordis et sanguinis in animalibus, Charles C. Thomas, Springfield, Illinois, 1928. 623 Crombie, Alistair Cameron, Science, Optics, and Music in Medieval and Early Modern Thought, 291. 624 Исто, 293. 625 Исто, 285. 626 Jackson, Myles W., Spectrum of Belief: Joseph von Fraunhofer and the Craft of Precision Optics, MIT Press, Cambridge, MA, 2000, 18. 627 Исто. 628 Са интенцијом је део наслова позајмљена из наслова рада: Heilbron, John L., Churches as scientific instruments: Annual Invitation Lecture to the Scientific Instrument Society, Royal Institution, London, 6 December 1995, Universitas, 9, April 1996, http://cis.alma.unibo.it/NewsLetter/090496Nw/Heilbron.htm. 164 Од 15. до 18. века, катедрале у Болоњи, Риму, Фиренци и Паризу и још неким градовима представљале су сунчане лабораторије, које су биле један од центара астрономских истраживања, у којима је одређиван локални меридијан.629 Пролазак сунчевог диска кроз раван локалног меридијана током године, формира на поду цркве (коморе) локалну линију меридијана. Конструисање меридијана може се посматрати као пресек различитих области: архитектуре, астрономије, оптике, црквене и цивилне историје, математике и философије. Методе за одређивање локалне линије меридијана заступљене су у списима Левија бен Герсона (Levi ben Gerson (Gersonides); 1288 – 1344) из око 1344. године, док је први унутрашњи меридијан направио Паоло Тосканели (Paolo dal Pozzo Toscanelli, 1397 – 1482) 1475. године у цркви Санта Марија дел Фиоре у Фиренци.630 У 16. веку Ињацио Данти (Egnatio Danti), члан комисије Папе Грегорија XIII за реформу календара, имао је задатак да измери дужину тропске године ради реформе Јулијанског календара и прецизнијег утврђивања времена Ускрса, због чега је конструисао меридијан у соби резервисаној за инквизицију у Болоњи, и у базилици Сан Петронио у Болоњи.631 Посматрања су вршена свакодневно, а тропском годином је сматран број дана потребан да се подневна слика сунца врати у исто доба године на исто место на меридијану. Нови, грегоријански календар је усвојен 1582. Овај меридијан служио је 75 година, да би 1655. године Касини (Gian Domenico Cassini) предложио да се у тој базилици конструише дужи меридијан. Циљ који је изнео био је да се провери дужина тропске године и тачност Грегоријанског календара. Намера коју је Касини имао, а коју није изложио била је да мерењем пречника сунчевог диска покаже да се он у току године мења и тиме докаже тачност другог Кеплеровог закона, односно хелиоцентричног система. 629 Поповић Божић, М; Цуцић, Д; Марковић Топаловић, Т.; Савић И., Одређивање и примена меридијана, Конференција Календарско знање и допринос Милутина Миланковића, Удружење Милутин Миланковић, Грађевински факултет Београдског универзитета, 14-15. септембар 2011, http://www.poko.ipb.ac.rs/media/fM_k0006/PDF/Odredjivanje%20i%20primena%20meridijana.pdf. 630 Исто. 631 Исто. 165 9.16.1. Тајно и јавно, видљиво и невидљиво Електромагнетно зрачење, које је информациони основ светлости, је у центру физичких закона. Са становишта спектра, видљива светлост је само мањи опсег тог зрачења. Из епизоде са инфрацрвеном светлошћу која се одиграла у науци 17. века приметно је да је постојала теза о другим – тамним, невидљивим – врстама светлости.632 Оно што је представљало тајну односа видљивог и невидљивог разрешено је модерном инфрацрвеном спектроскопијом и савременом ултраљубичастом спектроскопијом. Невидљиво, непознато и несазнатљиво остају теме које се и у 21. веку везују за светлост (примери су тамна материја и тамна енергија). 9.17. Крај 17. и почетак 18. века Почетак новог, радикално другачијег начина проучавања светлости, који уноси нове димензије у однос светлост-натурално-трансцедентно, наступа од краја 16. века када истраживања постају мање зависна од поетике, симболике и метафизике, што постаје (још) изражајније презентацијом резултата Исака Њутна (sir Isaac Newton; 1643 – 1727) и модерне науке.633 9.17.1. Исак Њутн За следбенике платонистичке традиције (Августина, Дантеа, Гросетестеа и Бонавентуре), као и за самог Платона светлост је представљала принцип лепоте и бивствовања, епифанију.634 За Бонавентуру „свака лепота извире из светлости―.635 632 Mlađenović, Milorad, 181. 633 Pasturo, Mišel, Crna: istorija jedne boje, 140. 634 Crease, Robert P., The Prism and the Pendulum, The Ten Most Beautiful Experiments in Science, Random House, New York, Toronto, 2003,77-8. 166 Експериментисање са призмом Ђамбатисте дела Порте (Giambattista della Porta; 1535 – 1615) доводи га до покушаја постављања нових хипотеза о светлости.636 Мистерију светлости која повезује разне ентитете, феномене и ноумене „уништава― Њутн претварајући је у феномен подложан законитостима и описив математичким апаратом.637 „Поетику дуге― бране неки од уметника међу којима су Вилијам Блејк (William Blake; 1757 –1827) и Волфганг Гете (Johann Wolfgang von Goethe; 1749 – 1832). 638 Гете чак посвећује два своја дела, Теорија боја (Zur Farbenlehre, 1810)639 и Доприноси оптици (Beiträge zur Optik, 1791), развоју науке којом жели да умањи значај Њутнове теорије.640 Присутна је и друга струја уметника, попут Џејмса Томсона (James Thomson; 1700 – 1748), који су лепоту видели управо у новим открићима.641 Фокусираност на симболику боја заменила је око 1700. године друга врста интересовања – хроматске скале (налик колориметрији) и шеме стандарда за боје.642 По овом питању занимљива је аргументација Ричарда Фејнмана (Richard Phillips Feynman, 1918 – 1988) који је живот посветио изучавању светлости и квантне електродинамике, да „научно знање само придодаје узбуђењу, мистерији и дивљењу―643. Дана 11. јануара 1672. године Њутн је пред Краљевским друштвом извео свој експеримент којим је 1666. године објаснио принцип формирања боја и дуге.644 635 Асунто, Розарио, Теорија о лепом у средњем веку, Српска књижевна задруга, Београд, 1975, 106. 636 Pasturo, Mišel, Crna: istorija jedne boje, 140. 637 Crease, Robert P., 78. 638 Исто, 78-9. 639 von Goethe, Johann Wolfgang, Theory of Colours, Dover Publications, Inc., Mineola, New York, 2006. 640 Crease, Robert P., 79. 641 Исто, 80. 642 Pasturo, Mišel, Crna: istorija jedne boje, 149. 643 Feynman, Richard Phillips, The Pleasure of Finding Things Out: The Best Short Works of Richard P. Feynman, Basic Books, New York, 1999, 2. 644 Burchardt, Jerzy, 81. 167 Помоћу две троугаоне призме извршио је дисперзију сунчевих зрака добивши спектар боја.645 Тиме је окончао истраживања у вези са мрачном комором које су претходно спроводили и уметници. Трактатом Оптика (Opticks, прво издање 1704) Њутн доноси потпуно ново разматрање о природи феномена светлости, боје и дифракције, засновано на представљеним експериментима и закључцима. Трећи, уједно и последњи, део књиге завршава се неком врстом закључка у облику Питања (Queries) у којима Њутн открива своје тежње, ставове и посвећеност проблемима и дотиче се различитих физичких феномена. У 30. питању говори о томе да је трансформација тела у светлост и светлости у тела саобразна са природом, која је (чак) „усхићена трансмутацијама―.646 Унутар 31. питања разматра и карактеристике које поседује Бог, при чему наводи да Богу нису потребни сензори да перципира простор, јер је присутан у свему.647 9.17.2. Херман Хелмхолц Херман Хелмхолц (Hermann von Helmholtz; 1821 – 1894), професор физиологије и физике, утицао је на развој науке у 19. веку. Импресију у вези са његовим заслугама одају сведочанства Михајла Пупина – „Хелмхолц највећи од свих њих―648, „Хелмхолцова је заслуга што је Херц приступио истраживању електричних осцилација и дошао до открића―649, „и велико откриће рендгенских зрака било је, у великој мери, последица Хелмхолцове иницијативе―650. Хелмхолц је у области 645 Исто. 646 Newton, Isaac, Optics, у: Hutchins, Robert Maynard (ур.), Great Books of the Western World, Vol. 34, Newton, Huygens, Encyclopedia Britannica, Inc., Chicago, London, Toronto, 1952, 377-544, 531. 647 Исто, 543. 648 Пупин, Михајло Идворски, Са пашњака до научењака, Српска академија наука и уметности, Матица српска, Епархија шабачка, Београд, Нови Сад, Шабац, 2014, 177. 649 Исто, 201. 650 Исто. 168 физиологије објавио четири истраживања 1843, 1845, 1848. и 1850. године, од којих су значајна последња три, која се тичу физиологије мишића и нерава, док прво, о труљењу и ферментацији, није било довољно убедљиво.651 Открио је да брзина нервног импулса није бесконачна, што је став који је до тада владао.652 Вредност од 90 m/s коју је измерио променило је владајуће мишљење везано за немогућност опсервације неуролошке активности стављајући је унутар опсега који је могуће проучавати путем физике и хемије. Офталмологију је унапредио изумом инструмента са дијагностичким значајем, који се користи за посматрање унутрашњости људског ока – офталмоскопа (1851).653 Емпиријске теорије укључио је у своје најзначајније дело, тротомни Приручник из физиолошке оптике (Handbuch der Physiologischen Optik, трећи том одштампан 1867) у којем се бави перцепцијом дубине, виђењем боја и перцепцијом покрета. Бавио се нееуклидском геометријом која је постала основа за нове теорије у 20. веку.654 Његов студент, физичар Хајнрих Херц (Heinrich Rudolf Hertz; 1857 – 1894) 1888. године експериментално је доказао постојање електромагнетних таласа у радио домену чиме је доказана таласна природа светлости. Још један ученик, који је одбранио докторат под насловом Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији у Берлину 1889. године под менторством Хелмхолца, трагалац за одговором на питање о природи светлости у физичкм смислу, био је Михајло Пупин (1858 – 1935). 651 Cahan, David (ур.), Hermann Von Helmholtz and the Foundations of Nineteenth-century Science, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1993, 50. 652 Meulders, Michel, Helmholtz: from enlightenment to neuroscience, MIT Press City, Cambridge, London, 2010, 89. 653 Cahan, David, 29. 654 Schiemann, Gregor (ур.), Hermann von Helmholtz's Mechanism: The Loss of Certainty: A Study on the Transition from Classical to Modern Philosophy of Nature, Springer, 2009, 68. 169 9.18. Искуство мистеријског За савремено разумевање светлости важна је улога Алберта Ајнштајна (Albert Einstein; 1879 – 1955). Његове многобројне изјаве о томе колико је светлост (природу светлости) принципијално тешко разумети655 наткриљује цитат о правој науци и искуству мистерије. Изјава сама по себи није револуционарна колико је искрена и поистовећује се са оквиром експериментално-историјског дела тезе. „Најлепши доживљај који можемо имати јесте мистериозни. Он је у сржи праве уметности и науке. Ко такву емоцију није упознао, и ко не може више да стане и да се запита, нити да се диви, тај као да је мртав: очи су му затворене. Такав увид у мистерију живота, чак иако је помешан са страхом, даје повод за религију. Сазнање да постоји нешто што нам је недостижно, а што се пројављује у виду највеће мудрости и најсјајније лепоте доступне нашем ограниченом уму само у својим најпримитивнијим облицима – управо то сазнање и осећај представљају тачку истинске религиозности.― 656 9.19. Пример из националне историје науке 20. века – Михајло Пупин Истраживање светлости у епохи конституисања теорије електромагнетних таласа носило је прворазредни епистемолошки карактер. Непосредни учесник, Михајло Пупин, у осврту на ту епоху и свој ангажман указује на „не-физичку светлост―. 655 Томић, Бојан, Анализа зависности нашег начина виђења од светлости и мисаони експерименти са светлошћу, Уводни рад са тематиком светлости за студенте Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, Живопис, 3, 2009, 279-301. 656 Einstein, Albert, у: Living Philosophies, Einstein, Albert; Russell, Bertrand; Dewey, John; Millikan, R. A.; Dreiser, Theodore; Wells, H. G.; Nansen, Fridtjof; Jeans, Sir James; Babbitt, Irving; Keith, Sir Arthur; Adams, J. T.; Mencken, H. L.; Peterkin, Julia; Mumford, Lewis; Nathan, G. J.; Shih, Hu; Krutch, J. W.; Edman, Irwin; Belloc, Hilaire; Webb, Beatrice; Inge, W. R.; Haldane, J. B. S., Simon and Schuster, New York, 1931, http://sciphilos.info/docs_pages/docs_Einstein_fulltext_css.html. 170 Поредећи сазнања до којих се долази у карактеристичним периодима живота истиче важност „унутрашње светлости―. Пупинову аутобиографију прожимају мотиви светлости и иконе који доносе испреплетан истраживачки – физички и теолошки – опис светлости. Пресек сазнања о светлости у аутобиографији извршио је педесет година после првих импресија и промишљања везаних за истраживање ове појаве. Слике које су остале у сећању овог физичара-трагаоца су иконе и утисак светлости на лицима мудрих, угледних људи, „лице пророка―657. Нека од карактеристичних промишљања о светлости и иконама су следећа:  Истраживаче светлости упоређује, понављајући мајчине речи, са светитељима – те њихове портрете назива „иконама светаца науке―.658  „Необична светлост која је избијала кроз прозоре од шареног стакла на капели―659 у дворишту Тринити колеџа изазвала је у њему посебно искуство везано за великане тог универзитета660.  Паљење свећа и целивање иконе Светога Саве у Идвору дало му је могућност да поново осети „душевно стање― од пре одласка у Америку.661  Истиче да „светитељски сјај― којим су сијале очи његове мајке нису могли да насликају ни Рафаел ни Тицијан.662 За њега појам светлости поседује вишеструки спектар значења, спектар инспирација и асоцијација – како узвишене тако и техничке компоненте. Знање, живот, унутрашњи простори, сублимисани су у феномену светлости. Као потенцијал за примарну анализу издвајају се две исповести – две ретроспективне сцене. 657 „За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.― Пупин, Михајло Идворски, 18. 658 Исто, 135, 140. 659 Исто, 125. 660 Исто, 131. 661 Исто, 112. 662 Исто, 111. 171 9.19.1. Сцене везане за светлост У првом осврту, Пупин повезује светлост звезда са Богом – она је „небески језик који велича славу Господњу―663, створена Божијим стваралачким актом, животом и енергијом. Референца коју је Пупин задао себи да провери је повезаност 19. Давидовог псалма са питањем светлости звезда.664 Њој се изнова и изнова враћа. Иако је сазнање из Псалама стекао као дечак остало је истраживачко питање како ће ту везу светлости, личног сазнања и славе Господње препознати. Након пола века препознао је физичарску интерпретацију те идеје и нимало равнодушан казивао је о томе. Надахнуто слави живот, који долази као врхуњење истраживања. Док говори о том односу приметан је и патос, узбуђење. Друга ситуација је конкретизовање односа између физичарски усмереног истраживања шта је светлост и тражења одговора на питање шта је живот? Пупин признаје да га је након мајчине смрти више привлачило питање живота. 663 „Пре педесет година, из Давидових псалма сазнао сам да је светлост звезда небески језик који велича славу господњу, али тада нисам знао како тај глас доспева до мене, иако сам се надао да ћу то сазнати једног дана. Та нада крила се у мом срцу када сам се искрцао у Касл Гардену. Данас ми је наука одговорила да звезде долазе к мени. Свака пламтећа звезда је згуснута енергија, пуна живота, која се расипа на све стране простора гладног енергије. Она себе троши да би зачела нов живот. Ах, како се диван призор открива пред нашом маштом и какве је све лепоте открила наука у значењу речи генеза: ―Он је удахнуо у њега дах живота, и постаде човек живо биће.‖ Светлост звезда је део животног даха бога. Никад нисам погледао у небески свод, а да нисам осетио овај божански дах и да ми душа није устрептала. Али ту се морам зауставити. На себи осећам тешку руку верског фанатика која ме вуче доле. Његов ледени прекорни глас опомиње ме да богословље не дозвољава такво тумачење речи из књиге ―генезе‖ које не разуме народ, који науку познаје онолико колико и Асирци или Халдејци пре неколико хиљада година.― Исто,, 252. 664 Исто, 164. 172 „Уместо да тражимо светлост која ће осветлити значење материјалних ствари у физичком свету, за чим обично теже млади људи, почиње се тражити светлост која ће осветлити значење унутрашњег света, спиритуалног света душе.―665 Анализа се овим не исцрпљује, али се мора ограничити на две изложене изјаве и изнесену поенту да не би била преекстензирана у односу на остали део тезе, иако би било потребно наставити са анализом. Случај Михајла Пупина прворазредни је пример научника који је активно учествовао у грађењу нове парадигме о светлости, и, такође, врстан пример за истраживање националне историје науке. 665 Исто, 172. 173 10. ТЕОРИЈСКО-САВРЕМЕНИ ДЕО 10.1. Ентитети и (придружене) дисциплине Циљ постављен у истраживању у оквиру тезе захтева да се примарно одреде ентитети у процесу посматрања иконе који су директно повезани са светлошћу, док је секундарно потребно окарактерисати тип њихове везе са светлошћу. Подела је начелно извршена на следећи начин:  извор осветљења (I ентитет),  икона (II ентитет) и  посматрач (III ентитет). Тим ентитетима се приступа путем следећих дисциплина: хемије, физике, физиологије, неурологије, психологије, културологије, философије, теологије и још неких хуманистичких наука. Извор осветљења (у општем) кореспондира са физиком, уметничко дело (као материјални објекат) са хемијом и физичкoм хемијoм666, док испитивање улоге посматрача кореспондира са физиологијом, неурологијом и одговарајућим интерпретативним моделима одабраним у зависности од културних фактора, религијских фактора и других. Дисциплине се укрштају, тако да није могуће (а савременој научној методологији није ни доследно) искључити, на пример, физику из неуро наука, као што је и нецелисходно (у перцептивном и сензоралном смислу) друштвене науке искључити из питања извора осветљења, питања материјала или слојева на уметничком предмету (односно икони у конкретном случају). Укрштање дисциплина препознато је у самом приступу и третирању основних ентитета, и истакнуто приликом конципирања тезе као и у употребљеној методологији. 666 Томић, Бојан, Савремене хемијске и физичке аналитичке методе у студијама уметничких материјала (развој мултидисциплинарности у 2009. години), Живопис, 4, 2010, 83-105. 174 10.1.1. Чиниоци мултидисциплинарности Циљ теоријско-савременог дела са захтевним и обимним чиниоцима које треба узети у разматрање је третирање и наглашавање одредница и открића која носе највећи потенцијал за укрштена, мултидисциплинарна истраживања и за будуће научне продоре. Различите дисциплине су функционално примењене у оквиру фундаменталног приступа који је примењен у целом раду. Савремена фотолошка разматрања нису атемпорална667 већ се састоје од сазнања и постигнућа из савремених дисциплина као што су фотофизика, фотохемија, фотобиологија, фототеологија (последњу не препознајемо под овим именом, иако је учење о светлости у религији древно), и других. Допринос сваке дисциплине теми треба да је јасан, што је предуслов да се крене ка циљу, а то је стварање теоријске и експерименталне основе која би била коришћена за будуће експерименте.668 Оне треба да граде једну целину, да формирају предмет њеног истраживања и да се на њиховим основама разраде циљеви истраживања фотологије669. 10.2. Ка мање познатом Следећа чињеница се може интерпретирати и користити за конципирање будућих истраживања: кретањем од физике (која одговара ентитету извора) ка неуро науци и перцептивној обради слике (придруженим ентитету посматрача) иде се све више ка непознатом. (Ова „околност― одговара фази тренутног развоја науке, а такође и 667 Независно од садашњег тренутка. 668 То укључује и анализу неких пробних хипотеза у обради ове теме, у чему њихова неконвенцијалност није и не би требало да буде разлог одбацивања. 669 Година 2015. је прилика за то. Томић, Бојан М; Томић, Милица М, Перспектива интердисциплинарног повезивања науке, културе и теологије у 2015. години, Црквене студије, 11, 2014, 689-96. 175 начелном приступу овом проблему, у смислу да се перцепција сваког појединца неће моћи апсолутно спознати, односно истражити до краја.) Разлог је у томе што су физичке карактеристике светлости много боље познате у односу на карактеристике интеракције светлости са визуелним системом.670 Разлика се још више увећава када се иде ка мозгу. То је условљено (и) бројем веза, што се разматра у поглављу 10.5.1. 10.2.1. Актуелни степен објективизације Објективизација се као тежња препознаје у намери да се резултат који се добија комбинацијом светлосни извор-објекат-посматрач изрази скаларним вредностима хроматских координата (тристимулусне вредности). Тристимулусне координате које је одредила Међународнa комисијa за осветљавање671 (Commission internationale de l'éclairage, скраћено CIE)672 добијају се коришћењем података за:  светлосни извор – користе се подаци за извор стандардизовани према CIE стандардизацији (у облику D65, A, F2)  објект – користе се подаци спектрофотометријских мерења.  посматрач – користе се подаци за посматрача стандардизовани према CIE стандардизацији (у облику 1931 2°, 1964 10°).673 Уводе се стандарди: Стандардни фотопски посматрач (Standard photopic observer) и Стандардни скотопски посматрач (Standard scotopic observer). 670 Pratt, William K., Digital Image Processing: PIKS Inside, John Wiley & Sons, New York, 2001, 26. 671 Могао би да се користи и назив: Међународна комисија за перцепцију светлости. 672 International Commission on Illumination, http://cie.co.at/. 673 Datacolor, Metamerism, 2009, http://industrial.datacolor.com/support/wp-content/uploads/2013/01/Metamerism.pdf. 176 Овакав пример артифицијелности подлеже критици, као и слични конструкти било да су из природних или друштвених наука. Из друштвених наука познате су расправе о заснованости поделе (именовања) историјских епоха674. Критика CIE тристимулусних вредности (Johnston) циља да изразито апрстрактне и вештачки „исконструисане― величине као што су CIE хроматске координате „заводе својим поједностављењем и конвенционалношћу―675. Астрономски Херцшпрунг-Раселов дијаграм, критикован је на исти начин, иако је, као и CIE хроматске координате, несумњиво користан за формирање мапа у пракси.676 Оба дијаграма (CIE и Х-Р) припадају концептима мерења светлости. Потенцијално се тиме отвара простор и за анализу односа мерења светлости и „ре-мапирања―. 10.2.1.1. Први ентитет и физика Информација која се преноси светлошћу може бити у различитим формама, од најједноставнијих до компликованих, и осим општих података као што је интензитет светлости, може садржати и податке који се односе на облик, боју, величину објекта...677 674 Израз medius tempus (средњи век) Франческо Петрарка (Francesco Petrarca; 1304 – 1374) користи за „мрачни― период који обухвата хиљаду година, до његовог времена. Крајем четрнаестог века овај израз употребљава Филипо Вилани (Filippo Villani; 1325 – 1405) као одредницу која је између античког и модерног времена. Данте (Dante Alighieri; 1265 – 1321) помиње да је поезију „подигао― из мрачног понора, а за сликарство је слично говорио Чимабуе (Cimabue; 1240 – 1302), а затим и Ђото (Giotto di Bondone; 1266 – 1337). Crombie, Alistair Cameron, Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, 34. Критику представе о „мрачном добу― и „мрачњаштву― дао је Умберто Еко. Он наводи да је средњовековни човек себе доживљавао у „јарко осветљеном простору― и упућује на минијатуре „испуњене светлом, и то нарочито светлошћу, какву рађа комбинација чистих боја―. Eko, Umberto (ur.), Istorija lepote, Plato, Beograd, 2004, 99. 675 Johnston, Sean F., 241-2. 676 Исто. 677 Suppan, Paul, Chemistry and Light, Royal Society of Chemistry, Cambridge, 1994, 171. 177 Физичка анализа примљеног сигнала пружа скуп информација о извору (I ентитету), о срединама кроз које светлост пролази и препрекама на које наилази на путу између извора и посматрача (вези I и II, те II и III ентитета), о материјалима у саставу уметничких дела а посебно о онима који имају високу рефлексивност (II ентитету). Та сазнања омогућавају даљу обраду и интеграцију сазнања као и компаративни приказ уметничког предмета (иконе) путем физике и осталих дисциплина које су потребне за обраду теме (на пример теологије). 10.2.1.2. Примарни извор и секундарни извори Светлост која улази у човеков визуелни систем потиче или од самолуминозног извора (светлост емитована од примарног извора) или од снопа фотона рефлектованог на површини неког објекта или од снопа трансмитованог кроз неки објекат.678 То имплицира да начелно постоје два основна типа информација и следствено томе интересовања – карактеристике извора и карактеристике промене коју светлост трпи када се простире кроз одређену средину. 10.2.2. Цео физички проблем у једној једначини Једна једначина679 начелно репрезентује поставку целог проблема, а добијеним решењем би могле да се разреше непознанице, односно аспекти постављеног проблема. Она интегрише светлосни извор, рефлексију и функцију луминозне ефикасности визуелног система. 678 Pratt, William K., Digital Image Processing: PIKS Inside, 23. 679 Једначина за светлост рефлектовану са одређене површине. 178 Сјајност површине или светлост рефлектована са површине одређеног објекта )(I 680, где је  таласна дужина емитоване светлости, једнака је производу енергије светлосног извора )(E и рефлексивности објекта )( . )()()(  EI  Рефлексивност може имати вредности између 0 и 1, где 1 означава да је сва светлост рефлектована са површине, а 0 да нема рефлексије. Сјајност L објекта у одређеном визуелном систему једнака је    0 )()(  dVIL , где је )(V функција луминозне ефикасности визуелног система којом се одређује са коликом ефикасношћу очи посматрача апсорбују светлост одређене таласне дужине. Различити визуелни системи имају различите функције луминозне ефикасности.681 Функција није иста код човека, животиња, фото апарата. Код људи, разликују се функције луминозне ефикасности за очи код младих и старих (због катаракте и промена у рецепторима), као и за особе са различитим типовима далтонизма. Такође, разликују се за скотопско и фотопско виђење. Та чињеница је заправо увод у начелна ограничења и проблеме мерења. Једначина не може да доведе до резултата код изузетака од стандардне функције, што се односи на нестандардне антропоморфне карактеристике вида и скривене (неодређене или неодредиве) промењиве. При анализи ове једначине остварује се почетни увид у проблем покушаја објективизације околности у којој је присутан антропоморфни фактор обележен 680 Приметимо да сјајност површине I која је функција од таласне дужине има „димензије― енергије. 681 Maintz, Twan, Digital and Medical Image Processing, Update 11/2005, 20, http://www.cs.uu.nl/docs/vakken/ibv/reader/readerINFOIBV.pdf. 179 субјективношћу, односно сензитивношћу, која се може описати различитим реакцијама (слабијим или јачим) на различите промене. 10.2.3. Примери неуједначености односа објективно-субјективно Под одређеним околностима перцепције постоје несагласности између субјективног и објективног. Разлог неслагања (дискрепанције) може бити у извору осветљења (Illuminant Metamerism) или у посматрачу (Observer Metamerism). Светлосни извори који се идентично перципирају и имају једнаке вредности тристимулусних координата иако имају различите расподеле спектралне енергије називају се метамери.682 Метамеризам се процењује различитим методама међу којима је CIE специјални метамерички индекс.683 Метамеризам је један од приступа неуједначеним одликама физичког (објективног) и перцептивног (субјективног). Неједнозначност у односу виђење/извор има комплемент у теолошким интерпретацијама догађаја. Тада ситуацију везану за нуминозно виђење (визију) није могуће експериментално поставити и извести. Није могуће експериментално третирати јединствене појаве (које су појединац или група једном доживели) било да су историјске или савремене. Мултидисциплинарни циљ је уједно и заједнички за физику, психологију, културологију и теологију, а то је савремена и актуелна разрада проблема поновљивог и непоновљивог, субјективног и објективног, историјског и савременог. 682 Pratt, William K., Introduction to Digital Image Processing, CRC Press, Taylor & Francis Group, Boca Raton, 2014, 23. 683 Datacolor, Metamerism. 180 10.3. Физички аспекат истраживања икона Испитивање икона са аспекта физике првенствено обухвата одређивање карактеристикa осветљености иконе и карактеристикa употребљених материјала – специјално рефлексивност слојева на икони. Након ове фазе испитивања прелази се на упоређивање са теолошким тумачењима рефлексије и слојева (на икони), када се може разматрати тип међусобних односа: усаглашеност измерених вредности са ставовима, немогућност упоређења или могућа размимоилажења. Интерпретација слојева наношених на икону, путем познавања разлога за коришћење материјала са одређеним физичким карактеристикама, као и симболике материјала преплиће се са теологијом везаном за иконе. „Дакле, у конзистенцији боје, у начину њенога наношења на одговарајуће површине, у механичкоме и физичком устројству самих површина, у хемијској и физичкој природи материје која веже боје, у саставу и конзистенцији њихових растварача, као и самих боја у лаковима или другим причвршћивачима насликаног дела и осталима његовима „материјалним узроцима“ већ се непосредно изражава и та метафизика, то дубинско поимање света, које стреми да изрази у датом делу, као целини, творачку вољу уметника.― 684 Управо материјали на чије је тумачење током историје стављан нагласак поседују већу вредност рефлексивног индекса. Физика светлости је, што може бити теза (Franses), инкорпорирана у теологију светлости685, и обрнуто (Jammer)686. Један од разлога за шире упознавање са предметом и изучавањем физичких аспекта осветљености (и рефлексивних материјала) је и недостатак знања о „носиоцу светлости―, то јест о материјалима са високим индексом рефлексије употребљеним на иконама. Студенти њујоршког департмана за историју уметности којима је 684 Флоренски, Павле, 74-5. 685 Franses, Rico, 13. 686 Jammer, Max, 149. 181 приказана слика једног од најчувенијих византијских мозаика на Западу – Јустина и Теодоре, из Равене (6. век), нису били у стању да препознају да се у конкретном случају жуте позадине ради о злату.687 Уклањањем одбљеска приликом дигитализовања фресака, мозаика и икона не преноси се достојно информација о материјалу. Укида се податак о његовој рефлексивности, односно оригинална порука, а уједно и сам разлог приступања чину сликања и коришћења одређених техника. Теоријско разматрање доводи и до сазнања које би биле конкретне мере чијом би се применом отклонила препрека сазнању (епистемолошка и друга)? 10.3.1. Различити типови осветљења у једном простору Физичко и теолошко теоријско истраживање осветљења посебно су испреплетани унутар једног питања које се односи на осветљење мозаика, фресака и икона у црквама. Ради се о „двомодном осветљењу―688. Наиме, амбијентално и богослужбено гледано постоје две карактеристичне ситуације у недељном организовању култних радњи. То су слабије – дневно, и знатно јаче – литургијско (празнично, свечано) осветљење. За посетиоце храма (верне) оба имају свој смисао и важност. Том доживљају доприносе физиолошке карактеристике запажања при слабом осветљењу и рефлексивност злата. Слике без злата при слабом осветљењу губе боје, у перцептивном смислу, и постају сивкасте, што доживљај слике и лика који је на њој представљен ставља у раван непримереног, неодговарајућег. Са златним ореолом ситуација је умногоме измењена. Рефлексивна позадина омогућава да слика и у тим околностима адекватно учествује у формирању утиска, и да је перманентно актуелна. Томе доприноси и динамичко осветљење689 – када се извори осветљења померају у 687 Franses, Rico, 13. Ово упућује и да је оправдано постојање курса о светлости у образовању за уметнике. 688 Формулација Б. Т. 689 Свако осветљење је динамичко у физичком смислу, али овде је истакнута разлика у односу на оне које човек примећује да се крећу. 182 зависности од дешавања у храмовном простору (кретање посетилаца – верних, поветарац, промена осветљености током дневних сати). Рефлексија, притом, одржава специфичну („побожну―) живост, а мења и изглед лика на фресци или икони. У току дана долази до промене интензитета и спектра природног осветљења. И поред тога оперативност изображеног се задржава, односно показује се да иконе нису „неупотребљиве― током јутарње и вечерње службе када је осветљење слабије.690 Ово сазнање је предуслов за разматрање теме рефлексивности као концепције уметника и примењених оптичких решења. Примери коришћених осветљења указују на то колико је оно било интензивно. Такође, упућују на то колика му је важност придавана, колико се о њему размишљало, и колико је било потенцирано. Следећи цитат је из типика манастира Космосотеира и потиче из 12. века: „У сваком случају, желео бих да поред обе иконе буду упаљене и троструке сребрне лампе, које сам пажљиво окачио испред њих. Штавише, нека све свећице буду запаљене, заједно са њима, колико год их је у стању да издржи бронзани држач (lamna), онај који се протеже изнад и преко улазних врата светиње. Поред тога, [треба да се упале] све лампе обешене о греде цркве и о предмете намењене као ослонац држачима свећа – мислим у припрати. То је начин на који желим да се аранжира предивно осветљење на празнике Мајке Божије, која ми је дала наду за залагање и за моје спасење.―691 10.4. Хемија Фотохемија као дисциплина са својим предметом изучавања односи се на хемијске реакције индуковане светлошћу. У случају икона у храму хемијске реакције изазива 690 Franses, Rico, 21. 691 Kosmosoteira: Typikon of the Sebastokrator Isaac Komnenos for the Monastery of the Mother of God Kosmosoteira near Bera, 802. 183 осветљење – природно осветљење, свеће, кандила, лампе, сијалице, потенцијално ласери и друге технологије у будућности. Светлост која индукује типичне фотохемијске реакције обухвата блиску ИЦ област (700–850 nm), видљиву (400–700 nm) и блиску УЉ област (250–400 nm), или, шире гледано, захвата сегмент од 100 до 1000 nm692. Хемијско разматрање односа светлости и материје један је аспекат при расветљавању предмета тезе. Промене карактеристика светлости (на пример таласне дужине) и материјала (хемијских и физичких карактеристика) настале реакцијом упадних зрака (фотона) остварују се кроз трансмисију, расејање, луминисценцију и апсорпцију. Светлост се посматра (Suppan) као реактант (никад као катализатор) у хемијској синтези.693 У биологији, фотохемијски процеси су укључени у основне животне и визуелне процесе – фотосинтезу, формирање вида путем фотосензитивности мрежњаче, формирање витамина Д у људском организму.694 10.4.1. Иконографија и фотохемијске реакције Прва одлика учешћа хемије у теоријском делу ове теме односи се на светлост и дисоцијацију молекула. Селектовање које је довело до одбацивања и престанка коришћења непостојаних пигмената, представља основ иконописачких (сликарских) предања, традиције и еснафских тајни. Фоторезистентност је била један од основних (иконописачких) захтева и један од видљиво остварених напредака у развоју иконописа. Сама по себи ова тема представља историју закључивања и експериментисања у иконопису.695 692 Док је ЕМ талас са већим енергијама (УЉ, Х и гама зрачење) област истраживања радијационе хемије. 693 Suppan, Paul, Chemistry and Light, 2, 5. 694 Исто, 1, 172. 695 Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 1, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1999. 184 Експериментисање, закључивање као и теоријска надоградња, део су историје односа иконичног (представљивог и контемплативног) и материјала којим се слика и на којем се слика.696 Пример је употреба везива (жуманца), које не сме бити нити у сувишној (боја је сјајна и попуца) нити у премалој количини (отире се бојени слој).697 Формираним бојама, које чине пигменти и везиво, сликају се слојеви од најтамнијег (протоплазма, инкарнат) до најсветлијег, и они представљају фазе просветљавања (тамног тона).698 У теолошко-иконописачким трактатима интегрисани су закључци о фоторезистентности боја: „Њихова постојаност се повећава временом, а отпорност на хемијско разлагање, под утицајем сунчеве светлости, много је већа од оног код водених боја или уљаних слика.―699 Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 2, Републички завод за заштиту споменика културе, Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Београд, 2002. Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 3, Ерминија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2005. 696 О односу представљеног лика, поклоњењу верног, материје иконе склоне пропадању и уништењу Теодор Студит каже: „Ово је, чини ми се, слично примеру с огледалом: јер се и у огледалу описује лице огледајућег се, но сличност лика остаје ван материје огледала. И ако би човек хтео да пољуби свој лик у огледалу, он не би захватио материју, јер није због ње ни пришао огледалу, него због изображеног (у огледалу) лика свога, због кога је и пришао материји огледала. Но чим се удаљи од огледала, заједно с њим удаљиће се и његово обличје у огледалу, јер нема ничега заједничког са материјом огледала. Тако исто бива и са материјом иконе: кад се изгуби (или уништи) лик који је на њој био видљив, и на кога се односило поклоњење, онда материја остаје без поклоњења, јер ништа не заједничари са дотичним ликом. Тако бива и са ликом Христовим: нека је на било каквој материји насликан, он нема ничега заједничког са материјом на којој се показује, остајући у Христовој Ипостаси, чије и јесте својство.― Свети Теодор Студит. 697 Успенски, Леонид; Лоски, Владимир, Смисао икона, Јасен, Београд, 2008, 52. 698 Исто. 699 Исто. 185 Напослетку процеса сликања наноси се (заштитни) слој лака који има двоструку функцију – хемијско физичку (заштитну) и фотолошку (естетску). Напори интегрисаних размишљања о хемијској страни иконе и њеном односу са светлошћу могу се пронаћи упоредо са иконичним разматрањима, попут закључка да „олифа (кувано ланено уље) штити од разарајућих утицаја али и утиче на обојеност―.700 10.4.2. Хемија и физика – oчекивана веза и неочекиване појаве Нису све боје састављене од пигмената. На рефлектујућим пропусним слојевима као што су сапуница и стакло долази до појаве оптичког „мешања― боја, где се неке од њих „придодају― другима, а неке „поништавају―. Употребом пропусних рефлектујућих слојева добијају се упечатљиви спектрални визуелни ефекти. Иридесценција (ἶπιρ, ген. ἴπιδορ дуга) као симбол Небеског Јерусалима има своју основу (архетипску слику) у Откровењу.701 У описима појединих икона наглашава се овај ефекат – икона Свете Тројице аутора Томаса Батаса (Thomas Bathas) из друге половине 16. века, која се чува у Византијском и хришћанском музеју у Атини702 и икона Богородице Тројеручице из 700 Исто. 701 И бјеше грађа зида његова јаспис, а Град злато чисто, слично стаклу чистом. И темељи зида Града бијаху украшени сваким драгим камењем: први темељ јаспис, други сапфир, трећи халкидон, четврти смарагд, Пети сардоникс, шести сард, седми хрисолит, осми вирил, девети топаз, десети хрисопрас, једанаести јакинт, дванаести аметист. И дванаест врата дванаест бисера, свака врата бијаху од једнога бисера. И трг Града бијаше злато чисто као провидно стакло. А храма не видјех у њему, јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. И Град не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Божија освијетли, и свјетлост је његова Јагње. Отк 21, 18-23. 702 Tradigo, Alfredo, Icons and Saints of the Eastern Orthodox Church, Getty Publications, Los Angeles, 2006, 67. 186 централне Русије из средине 19. века. „Светлуцаво злато― омогућава ефекат иридесценције на Богородичиним и Христовим црвеним хаљинама – мафориону и химатиону.703 Да би се утврдило порекло одређене боје, да ли је рефлектована или потиче од самог предмета, користе се спектроскопи.704 10.4.3. Утицај симболике на развој хемије Потреба за осликавањем симбола коју препознајемо у различитим цивилизацијама и различитим епохама допринела је, упоредо са идејама и уверењима, до напретка у природним наукама и технологији. Посвећеност феноменима светлости и боје у оквиру културних потреба друштва довела је до промишљања њихове суштине. Истраживање историјских примера експлицира став који заступа Пастуро: „Напротив, друштвени идеолошки захтеви претходили су напретку у материјалима и технологији. Као што је често, или увек, случај, симболика је претходила хемији.―705 Такође, при покушају интерпретације улоге боје недостатно је изводити закључке искључиво на основу познавања штуре историје физике и хемије, већ је у анализу неопходно уврстити и антропологију сјаја и мултидисциплинарно размотрити улогу светлости. Однос боје и осветљења је сложенији од претпоставки које се доносе на основу монодисциплинарних знања, што је један од закључака Пастуровог истраживања: „Право говорећи, боја не значи само бојење, она је и светлост, сјај, густина, текстура, контраст и ритам све оно што једна слика штампана у црном мастилу на белој хартији може савршено да пренесе.―706 703 Исто, 220. 704 Барниј, Дејвид, 31. 705 Pasturo, Mišel, Crna – istorija jedna boje, 88. 706 Исто, 116. 187 Пример који може да поткрепи тезу о превасходном утицају симболике на развој технике је постигнуће бојаџија које је остварено смелим покушајима да се одговори потражњи на крају средњег века. У питању је овладавање производњом црних тонова. „Рецепт― је био следећи: усавршили су технику, престали су да избегавају храстову јабучицу (granum quercicum), и у знатнијој мери почели су да се ослањају на фиксире.707 10.5. Физичке карактеристике ока као примаоца информација Разматрање ока као дела физиолошког система који се завршава мозгом обухвата испитивање видног поља, резолуције ока, ограничења резолуције (услед нпр. дифракције, аберације), трансмисије на различитим таласним дужинама, размера и модулације контраста, угла ротације у односу на вертикалну осу.708 Око је детекторски систем са својим карактеристикама – физичким, хемијским и физиолошким. Хоризонтално поље које може обухватити људско око је угао од приближно 140°, а око вертикалне осе оно је у стању да ротира до 45°.709 Резолуција ока је највећа (око један лучни минут) у фовеи која захвата мали део мрежњаче у близини оптичке осе (2-4° удаљен).710 10.5.1. Физиологија Људски визуелни систем обухвата три физиолошка система (модела) – око, нервне путање од ока до мозга и регионе у мозгу који су укључени у визуелну перцепцију.711 707 Исто, 88. 708 Tidwell, Michael, A Virtual Retinal Display for Augmenting Ambient Visual Environments, Master's Thesis, Unversity of Washington, College of Engineering, 1995, поглавље 2, ftp://hitl.washington.edu/pub/publications/tidwell/ch2.html. 709 Исто. 710 Исто. 711 Pratt, William K., Digital Image Processing: PIKS Inside, 26. 188 Прављење модела визуелног система човека је изван тренутно доступних аналитичких могућности због великог броја изразито малих (инфинитезималних) елемената који учествују у визуелном ланцу. Оптичка структура и оптичка својства ока су прва која се намећу за обраду. Чуло вида је комплексно и у стању је да обради знатан број информација у веома кратком временском интервалу. Оперативност чепића обухвата широк опсег осветљености – од светлости звезда до сјаја сунца.712 То одговара распону од мезопског вида (на осветљености од 23 /10 mcd до 10 2/mcd ), до фотопског вида (на осветљености од 10 2/mcd до 26 /10 mcd ).713 Функционисање чепића у толиком опсегу могуће је због постојања како брзе тако и споре контроле појачања.714 Повезивање физичког извора и људског осећаја дефинисано је психофизичким законом који указује на околност да док стимулус расте према геометријској прогресији, осећај се мења према аритметичкој прогресији. Јачина осећаја пропорционална је логаритму надражаја. У питању је Вебер-Фехнеров (Weber–Fechner, 1834) закон који важи за сва људска чула, и у математичком облику гласи EkR log , где је Е интензитет надражаја, R јачина осећаја, а k константа.715 За чуло вида, у астрономији, користи се Погсонов (Pogson, 1856) закон који представља Вебер- Фехнеров закон примењен на небеска тела, и за два тела гласи 1 2 21 log5,2 E E mm  , 712 van Hateren, J. H.; Snippe, H. P., Simulating human cones from mid-mesopic up to high-photopic luminances, Journal of Vision, 7(4), чланак 1, 2007, http://www.journalofvision.org/content/7/4/1.full.pdf+html. 713 Исто. 714 Исто. 715 Solomon, Joshua A., Fechner's Legacy in Psychology: 150 Years of Elementary Psychophysics, Brill Academic Pub, 2011. 189 где су 1m и 2m магнитуде звезда, а 1E и 2E осветљености звезда. Овим законом омогућена су тачнија мерења у астрономији – однос осветљености две звезде чији се сјај разликује за једну магнитуду је константан. Светлост покреће фотохемијску реакцију унутар ћелија штапића и чепића чији је крајњи продукт нервни импулс.716 Импулс се даље преноси нервним влакнима којих у снопу оптичког нерва има реда величине 800 000.717 Међутим, постојање преко 100 000 000 рецептора на мрежњачи указује на комплексност везе између мрежњаче (чепића и штапића) и нервних влакана.718 Тип везе рецептори – нервно влакно је више – на једно.719 Фотохемијске реакције, као и нервни импулси у оку недовољно су разоткривени.720 Нелинеарни одговори чепића и штапића на интензивне варијације надражаја предмет су активних истраживања.721 Хипотеза која је уведена сугерише да је нелинеарност базирана на хемијској активности, електричним ефектима и нервном одговору. Задатак при изради сложених рачунарских симулација биће да се ови процеси истраже у будућности. Рачунарска анализа људске перцепције светлости на икони попримиће нову димензију када се цео процес од израде иконе до перцепције буде разматрао у 716 Pratt, William K., Digital Image Processing: PIKS Inside, 29. 717 Исто. 718 Исто. 719 Исто. 720 Исто. 721 van Hateren, J. H.; Snippe, H. P., Phototransduction in primate cones and blowfly photoreceptors: different mechanisms, different algorithms, similar response, Journal of comparative physiology. A, Neuroethology, sensory, neural, and behavioral physiology, 192, 2006,187-97. van Hateren, J. H.; Snippe, H. P., Simulating human cones from mid-mesopic up to high-photopic luminances. 190 контролисаним условима; посебно када свака етапа буде „покривена― (обезбеђена) посебним софтверима. У оквиру мотоа да је Рачунарска обрада нова оптика (Computation is the New Optics) представљене су анализе израде икона. То је дело Фредоа Дуранда722 (Frédo Durand) са компјутерско графичке групе из МИТ-а (Computer Graphics Group CSAIL EECS Massachusetts Institute of Technology). 723 Када се у фази сликања осим антрополошког укључи и синтетски (ИТ) фактор и када се они међусобно упореде засниваће се напредна теоријска и експериментална фотолошка истраживања. Тада ће се отворити могућност да се креирани модели упореде са експериментима. Питање контекста посматрања икона и доживљаја светлости остаје актуелно и ту је место мултидисциплинарног приступа. Византинци су, примера ради, злато доживљавали као божанске енергије што посматрање икона ставља у посебан контекст.724 10.5.2. Теоријска заснивања и експерименти Неједнозначности које су узрок постојећим ограничењима у сагледавању проблема перманентно се откривају. Пример може бити откриће (Sirotin и Das) да се промена протока крви у регионима мозга не поклапа са неуролошким активностима.725 Тиме идеја о експерименталној анализи перцепције светлости иконе функционалном магнетном резонанцом (fMRI) a priori подлеже критици. 722 Durand, Fredo, http://people.csail.mit.edu/fredo/. 723 Durand, Fredo; Dorsey, Julie, Byzantine Icons, 2001, http://people.csail.mit.edu/fredo/Depiction/10_ViewpointFrame/icons6.pdf. 724 Velmans, Tanja, 112. 725 Sirotin, Yevgeniy B.; Das, Aniruddha, Anticipatory haemodynamic signals in sensory cortex not predicted by local neuronal activity, Nature, 457, 475-9, 2009. 191 У прилог констатацији о актуелности физиологије ока и могућностима за истраживање, иде чињеница да се и даље откривају делови ока. На годишњем конгресу офталмолога у Великој Британији у организацији Краљевског офталмолошког колеџа (The Royal College of Ophthalmologists) у мају 2007. године први пут је презентовано откриће новог слоја рожњаче. Новооткривени, Дјуин слој, дебео је свега 15 микрометара и изузетно је отпоран на притисак.726 Откривање нових сегмената и њихових карактеристика сугерише могућност будућих комплексних истраживања. 10.5.2.1. О регистрабилности визуелне осетљивости Студије о разлици у можданој структури код људи чији се рад ослања на функционално различите струке, међу којим је и коришћење визуелне перцепције, проширене су мањом студијом која се односи на утврђивање карактеристика мозга оних који се баве визуелним уметностима. Истраживање је извршено техником неуровизуелизације чији је назив воксел727 базирана морфометрија (voxel-based morphometry) и обухватило је групу од 21 студента уметности и 23 учесника који нису студирали уметност. Откривено је да је група уметника имала знатно гушћу сиву масу у подручју мозга који се назива десни precuneus. То указује да цртање има утицаја на део мозга који има функцију у финој моторици и процедуралној меморији (памћењу), и повезан је са креативношћу и могућношћу манипулисања визуелним сликама.728 726 Dua, Harminder S.; Faraj, Lana A.; Said, Dalia G.; Gray, Trevor; Lowe, James, Human Corneal Anatomy Redefined: A Novel Pre-Descemet's Layer (Dua's Layer), Ophthalmology, 120 (9), 2013, 1778-85. 727 Воксел представља запремински пиксел. 728 Chamberlain, Rebecca; McManus, I. Chris; Brunswick, Nicola; Rankin, Qona; Riley, Howard; Kanai, Ryota, Drawing on the right side of the brain: A voxel-based morphometry analysis of observational drawing, NeuroImage, 96, 2014, 167-73. 192 10.6. Мултидисциплинарни приступ доживљају 10.6.1. Физика и простор на иконама Два начина третирања простора на иконама ослањају се на светлост. Први се односи на специфично светлосно „обликовање― простора, а други на употребу рефлексије ради представе вечности и бесконачности. Осећај ликовног простора у византијском сликарству постиже се искључиво следећим сликарским средствима: светлост, тамнa подлогa и (усмерено изведена) деформацијa.729 У процесу сликања икона циљ није имитирање физичког простора коришћењем оптичких варки, нити употреба нереалних простора, већ приказ (онтичких и онтолошких реалности) – проблематике постојања у простору и времену.730 Светло-ритам одликује „византијска светлост, укида вертикалну димензију силе, ухоризонтаљивање.731 „Ултимативни― „простор― је такође заступљен. Изражавање концепта светости само уз помоћ фигуре, и поред ореола и неких додатних елемената није било довољно због чега је позадина прекривана златом.732 Златна позадина је „јединствен простор и светлост у чистом стању―.733 Она укида просторно-временске одреднице (дубину, време, хоризонт) и фигуре смешта у бесконачност.734 Таква позадина је „хроматски еквивалент― бесконачности (и даје димензију светости).735 729 Склирис, Стаматис, 261. 730 Исто. 731 Исто, 212. 732 Velmans, Tanja, 110. 733 Исто, 111. 734 Исто. 735 Исто. 193 10.6.2. Комплексност и доживљај Коришћење (или креирање) савремених приступа у тези зависи од разумевања претходно показаних односа између светлости и структуре приказаног простора и својства икона. Пре него што би се приступило конституисању математичко-физичке интерпретације и моделовања (структура у иконопису) мора се приближити ултимативна иконописачка позиција да би се могла разумети конститутивна улога феномена светлости у иконопису. У том циљу од значаја су речи Павла Флоренског: „Иконопис види у светлости не нешто спољашње за ствари, али у њој не види ни самобитно својство које би било суштински неодвојиво од материје: за иконопис светлост поставља и гради ствари, она је – њихов објективни узрок који се већ управо због тога не може схватити као само нешто спољашње; то је – њихово трансцедентно начело, које се преко њих појављује, али се преко њих не исцрпљује. Стварно техика и методи иконописа су такви да се оно што се њиме изображава не може схватити друкчије до као произведено светлошћу, тако да је корен духовне реалности насликанога немогуће не видети у светлосној, небеској слици, у светлосном лику, у идеји.―736 Узимајући у обзир ову позицију (интерпретацију) која потиче управо од математичара-физичара који је истраживао простор и време на уметничким делима и светлост као основ иконописа737, може се започети са применом анализе 736 Флоренски, Павле, Иконостас, 123. 737 Спектар тема којима се бавио Павле Флоренски је индикативан и модулишући како за данашња тако и за будућа истраживања. То се може уочити и из појмова које је обрадио у свом делу Простор и време у уметничким делима. У збирци која садржи анализе просторности и времена у делима ликовне уметности и перспективе допуњеној предавањима, програмом предавања и истраживања, Флоренски промишља о бинокуларном гледању (стране 228-9, 346) зависности видљивости од осветљености и удаљености (страна 311-2), анализи перспективе (стране 283-6), пројекцији ликовног простора на архитектуру (стране 232-3), четвородимензионалном простору у сликарству (стране 158, 173), слици, кретању и четвртој координати (страна 206). Једна мисао се у том склопу промишљања издваја и 194 комплексних система на икони и ово се, у првој фази теоријске обраде, односи на фракталне и моделе самоорганизације. Анализиране су следеће иконе: Ваведењe пресвете Богородице, Успење пресвете Богорице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Преображење Христово, Тајна вечера и Дрво живота (Господ као чокот). Циљ у овом сегменту истраживања је да се покаже да се у контексту иконографије јавља не само самоорганизација, која је, уосталом, заступљена и код других уметничких дела, већ и да је реч о персонализованој геометрији која открива личност посматрача као извориште фракталне геометрије иконе. Другим речима, испољавање комплексности у вези је са проблематизованом функцијом посматрача која води до појма личности, а која представља основни садржински моменат иконе и којој је подређена целокупна геометријска структура. У том контексту светлост има улогу да повеже узор (прототип, прволик), представљеног светитеља и посматрача. Персонализована геометрија се може разумети започињући од посматрања представљене дубинске димензије на икони и њеног поистовећивања са временском осом као фундаменталног принципа њене фракталне организације. Сама дубинска димензија истовремено открива накривљене куће, ентеријер (архитекуру), брда, пејсаж, чија перспектива је насупрот централној-сужавајућој перспективи растућа и она представља византијско решење перспективе.738 У недостатку адекватнијег, коришћени су називи контраперспектива, обрнута перспектива.739 корисно је да се наведе: „Уметничко дело, у ствари, јесте забележен акт естетичког сазнања и, као такво, с подједнаким правом треба да се посматра као оно које испољава стварност која се сазнаје, као и уметника који сазнаје. Оно је чиста стварност, али оно је истовремено и личност уметника.― Florenski, Pavel, Prostor i vreme u umetničkim delima, Službeni glasnik, Beograd, 2013, 226. 738 Склирис, Стаматис, 74. 739 Florensky, P., Сочинения в 4-х томах, том 3(1), Мысль, Москва, 1999, 46-98. 195 Међутим, да се не ради о простом обртању линеарне перспективе може се видети већ на примеру иконе Ваведења пресвете Богородице (Слика 1) где је паралелно са ширећом перспективом иконе заступљена и сужавајућа перспектива степеништа. Наставком анализе композиције долази се до модела фракталности и самоогранизације у православној иконографији. Извор: сајт http://www.pokimica.com/lang_cyr/pages/okovi_ikona/pages_srb_cyrilic/okoviikona11_cyr.htm Слика 1. Ваведењe пресвете Богородице. Лик Богородице појављује се на два плана – у дну и на врху степеништа које упућује на скалирање успостављајући временску осу. Радојчић, Милош, О чаробном свету нашег средњевековног сликарства, Народна одбрана, 10, 1940, 42-5. 196 Извор: сајт http://www.slocc.com/images/icons/dormition_icon.jpg Слика 2. Успење пресвете Богорице. Лик Богородице појављује се на два плана – на одру и у наручју Христовом. Извор: сајт http://www.pravoslavlje.net/index.php?title= Велика_Госпојина Слика 3. Успење пресвете Богородице. Лик Богородице појављује се на три плана – на одру, затим у наручју Христовом и најзад узнета на небо. Примећује се да се Богородица на икони Ваведења јавља на два плана – на дну и на врху степеништа. Степенице целој представи дају једну додатну дубинску димензију која упућује на скалирање, али успоставља и временску осу будући да икона 197 представља увођење Богородице у храм тј. догађај њеног узлажења уз степенице и седања на престо. Да је у питању фракталности потврђује и чињеница да је девојчица од три године представљена као умањени лик одрасле особе тј. као Богородица. Реч је, према томе, о специфичној геометрији где појава истог лика на разним скалама означава динамику личности, због чега се та одлика може назвати персонализована геометрија иконе. Под фракталношћу се овом приликом подразумева самосличност тј. понављање истог лика на различитим скалама, што је једна од основних дефиниција овог појма. На икони Успења пресвете Богородице исти лик присутан је у различитим скалама на два или три плана у зависности од варијанте иконе. Богородица је у првој варијанти (Слика 2) присутна на одру у лежећем, хоризонталном ставу и у Христовом наручју, док је у другој варијанти (Слика 3) присутна још једном, и то у вертикалном ставу узнета на небо. Извор: сајт http://www.spcbrod.org/wp-content/uploads/2014/01/0356-3.jpg Слика 4. Усековање главе светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Лик Јована Крститеља појављује се на два плана – у дну са одрубљеном главом, а такође и као жив и усправљен. 198 Извор: сајт http://www.crkva.ch/index.php?id=218&L=2 Слика 5. Усековање главе светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Лик Јована Крститеља јавља се на три плана где видимо усправљање од хоризонталног до вертикалног става. На икони Усековање главе светог Јована Крститеља светитељ се приказује на два плана – у дну слике са одрубљеном главом и као жив, усправљен (Слика 4); или на три плана где се поново може уочити усправљање од хоризоналног до вертикалног става (Слика 5). Схватање времена као скале омогућава да се проблем просторности на икони постави у контекст модела самоорганизације. Време се овде јавља као оса самоорганизовања система што одговара превазилажењу каузалне нужности у моделу чиме је геометрија иконе стављена у непосредан однос са личношћу посматрача. Личност се наиме утврђује у превазилажењу каузалне нужности740 што се може сматрати дефиницијом динамике личности. Овде се такође ради о специфичној фракталности где самосличност подразумева скалирање личности посматрача у њеном напредовању дуж временске осе. Тиме персонализована геометрија иконе као своје 740 Лоски, Владимир Николајевич, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2003, 95. 199 извориште открива личност посматрача која представља њен основни садржински моменат. Извор за икону: сајт http://www.cathedral.vancouver.bc.ca/wp-content/uploads/2014/08/Transfiguration.jpg Слика 6. Икона Преображења Христовог. У геометрији иконе запажа се Ван- Кохова крива која указује на скалирање у ком се Христова личност саопштава у виду нестворене светлости. Извор за икону: сајт http://www.cathedral.vancouver.bc.ca/wp-content/uploads/2014/08/Transfiguration.jpg Слика 7. Икона Преображења Христовог. Ширење планинских масива одређује временску осу где се динамика личности препознаје у напредовању од положеног преко полуусправљеног до најзад усправног става. 200 Композициону, структурну и анализу светлости могуће је учинити и на примарној фотолошкој и уводећој икони за иконописце. На икони Преображења Христовог (Слика 6), геометрија слике демонстрирана је и преко Ван-Кохове криве која указује на скалирање у ком се Христос јавља апостолима у виду нестворене таворске светлости. Растућа (обрнута) перспектива се на икони Преображења указује у ширењу планинских масива према унутрашњости слике. Овако препозната дубинска оса успоставља скалирање где се динамика личности препознаје у напредовању од положеног преко полуусправљеног до најзад усправног става у односу на централну Христову фигуру (Слика 7). Приметимо да је овако задато скалирање различито од претходно назначеног у разматрању исте иконе (Слике 6). С тим у вези, могу се разликовати два вида фракталности на иконама – силазећа и узлазећа741. Силазећа фракталност везана је за представу иконе откривајући личност Богочовека или пак светитеља кога икона изображава. Узлазећа фракталност, међутим, везана је за самоорганизујућу просторност која у обрнуто-перспективном скалирању открива личност посматрача. У језику модела (мисли се на статистички модел дрвета детаљних коефицијената који је – у математичком облику – уведен у поглављу 11.2) можемо рећи да је прва у вези са појавном информацијом, а друга са скривеном каузалном информацијом. Обе врсте фракталности су у корелацији са светлошћу. Анализа усмерености осветљености и лоцирање сјаја на иконама указује на извор осветљења које је Исус Христос као светлост света и то утиче на целокупну структуру и одлике икона. Интерна осветљеност, светлост, је према томе конституент перспективе и саме иконе. 741 Опционо, могли би да се користе и термини снисходећа и усходећа. 201 Извор за икону: сајт https://seeinggodinart.wordpress.com/tag/basilica-of-san-clemente/ Слика 8. Дрво живота. Сваки лик иконе представља икону за себе чиме се запажа аналогија са фракталним дрветом. Дрво живота – Господ као чокот (Слика 8) је теолошки дубоко заснован мотив који потиче из Јеванђеља од Јована, глава 15,1. И на другим местима у Новоме завету налазимо основу за сличне поставке (Кол 1, 18-24; Еф 1, 22-23; 5, 23; Јн 14, 2). Сваки лик иконе представља икону за себе чиме се запажа аналогија са фракталним дрветом. 202 Извор за икону: сајт http://www.icon-art.gr/εξγαζηήξην-βπδαληηλήο-αγηνγξαθίαο/ν-κπζηηθνζ- δεηπλνζ Слика 9. Тајна вечера. Христос се јавља како за столом тако и на столу у виду Свете Чаше. Зраци обрнуте перспективе секу се на појединим битним елементима слике, али и излазе из слике успостављајући јединствен просторни оквир кроз образац посматрач-причесник-личност На икони Тајне вечере (Слика 9) самосличност се огледа у присуству Христовом како за столом са ученицима тако и на столу у виду Свете Чаше која представља његово тело и крв. Ова икона поседује још једну скалу самосличности јер је њено стандардно место на иконостасу испред ког се дешава причешће чиме се Света Чаша понавља у актуелном обредном контексту причешћа верних. Тиме се на последњем плану скалирања јавља посматрач као причасник божанске личности, што разоткрива фракталност на иконама као принцип личног постојања који сједињује божанско и људско кроз образац личност-причесник-посматрач Зраци обрнуте перспективе се секу на појединим битним елементима слике, али и излазе из слике успостављајући јединствен просторни оквир кроз образац посматрач- причесник-личност. Простор иконе се, дакле, не ограничава на саму њену представу већ укључује и спољашњи простор наглашавајући посматрача као главну личност светских збивања у које је и икона као предмет укључена. 203 10.6.3. Доживљај физичког простора Сучељавање субјективног и објективног препознаје се, такође, по питању утиска, или емоционалне реакције, коју у посетиоцу изазива (фрескописан) физички простор храма. Ако се за тему доживљаја узме начин на који осликане површине у цркви и њихова презентација просторности утичу на човека, могу се у будућности реализовати међукултуралне студије. Истраживање простора односи се и на пројекцију физичког простора храма на ликовни простор зидног сликарства (фреске).742 За разлику од Западних храмова код којих је заступљено „отварање― према бесконачности, за шта је пример Систинска капела, у православним храмовима ликовни простор светитеље и саму живописану природу „приводи― ка центру.743 Овако представљен простор садржи централну поруку која је и тежња фрескописаца и иконописаца, а то је чин трансформације простора – његовог преображења. Преображен хорохронос (простор-време) је најважнији еклисијални, уметнички и теолошки мотив.744 Разматрање физичког простора храма укључује и семиотичко питање да ли се православна икона може интерпретирати ван њега. Такође, поставља се питање разлике емоционалног одговора верника у богослужбеном простору у односу на одговор посетилаца концептуалне целине са „искључиво― естетском наменом. 742 Склирис, Стаматис, 272-4. 743 Исто. 744 Исто, 274. 204 10.7. Рефлексивност, актуелизација и теологија Икона се слика на светлости и овим је, као што ћу се постарати да објасним, исказана сва иконописна онтологија. Светлост се, у најбољој традицији икона, злати, то јест јавља се управо као светлост, чиста светлост, а не боја.745 Потенцирајући тему одсјаја (рефлексивности), четири појма су интегрисана анализом која се фокусира на њихове међусобне односе. То су физика и актуализација, теологија и симбол. За испуњење овог захтева неопходно је да се паралелно ради како са физичким, тако и са теолошким изворима. Захтевани поступци обухватају разматрање материјала који се користе на иконама у циљу представе небеске светлости, имплементацију иконописачких учења и утисака о рефлексивности. Елемент који највише реагује на спољашње осветљење је елемент који конституише ореол. У питању је злато. Примарна разлика у односу на остале пигменте је у томе што осим боје поседује и рефлексивност, због чега злато унутар храма постаје додатни извор осветљења. Осим питања извора, испитивање места злата у оквиру храма обухвата и питање типа односа са носиоцима осветљења: да ли се ради о директном односу (када извор директно обасјава златну површину) или индиректном (када је злато обасјано рефлектованом светлошћу), да ли је у питању интеракција са унутрашњим или спољашњим извором, да ли су у употреби свеће, сијалице или неки трећи тип светиљки. Извори осветљења се разликују по својим физичким, спектралним, карактеристикама, што консеквентно доводи до различитих карактеристика рефлектоване светлости. Злато је елемент промењивог одсјаја, неодредивих појава (момената) светлуцања, и својеврсне непредвидивости корелисане са фактором изненађења. 745 Флоренски, Павле, 110. 205 Злато се истиче „металним блеском―, а поступци иконописања доводе до тога да се „заоштри неупоредивост између злата и боје до коначне очигледности―.746 Оно је апсолутно; не поседује разлике у интезитету, нити нијансе, и у употреби се не меша са другим бојама.747 „Апстрактно― је, „нема боје, иако има тон―, пројављује (демонстрира) „присуство реалности― и односи се на сферу ума.748 У циљу истицања светлости злато се поставља и у одећу посебним поступком наношења танких златних линија – асистка.749 Златна асистка је у том смислу еквиваленција „чисте светлости―.750 „Несаизмеривост злата и боја―751 у православљу није случајна, и није последица незнања. Сликарска средства и ликовна изражајност овде теже да представе не само натуралистичко. Оцена је да се у православном иконопису и боје „одухотворавају, остају прозрачније, чистије, прожимају се светлошћу и, остављајући земљаност, приближвају се драгим каменовима, тим груменовима планетне светлости―.752 10.7.1. Сликање у злату, писање у злату, сликање у светлости Хрисографија – (грч. ρξῡζνγξᾰθία) је технички термин за писање у злату или писање златом. Робин Кормак је своју студију визуелних слика чији је поднаслов Византијско друштво и његове иконе (Byzantine Society and Its Icons) назвао Писање у 746 Флоренски, Павле, 97-8. 747 Velmans, Tanja, 111. 748 Флоренски, Павле, 98. „Злато, метал, сунце, зато и немају боју јер су готово истоветни са сунчевом светлошћу―. Исто, 100. 749 Slavković, Zorica, Restauracija pozlate ukrasnih ramova, Stručni rad za zvanje viši tehničar pozlatar, Beograd, 2004, http://www.reantica.org/html/zslavkovic.html. 750 Флоренски, Павле, 98. 751 Исто. 752 Исто, 99. 206 злату (Writing in Gold)753. Наслања се на Теодора Студита који око 800 године пише „Јеванђеља су „написана у речима―, а иконе су „написане у злату―.754 Разумевање примене метала са рефлексијом укључено је у анализе и тумачења. Истицање њене примене представља традицију у православном иконопису јер (према Франсезовој интерпретацији из 2003. године): „сликање у злату заправо је сликање у светлости, за разлику од представљања светлости, које су примењивали ренесансни уметници―.755 Његов предлог је да се „отворе нови поднаслови у оквиру историје уметности: историја визије и историја сликања у светлости“.756 Фотологија би, тако, могла да се појави као нова област у оквиру историје уметности. 10.7.2. Адекватно преношење информација Савремена тенденција је да се за осветљавање при фотографисању користе извори светлости који неутралишу рефлексију. Неутралисање рефлексије код злата има своје последице. Без рефлексије губе се оптички и концептуални детаљи.757 То доводи до питања изједначавања или супротстављања оптичког и концептуалног дела слике. Проблем интерпретације се, што је налаз у оквиру овог испитивања, меша са визуалношћу. 753 Cormack, Robin, Writing in Gold: Byzantine Society and Its Icons, Oxford University Press, London, 1985, 1. 754 Исто, 1. Теодор Студит је Лаву V Јерменину (царовао од 813. до 820) давао објашњења у вези са старим и новим заветом и иконама. Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 11. новембар, Житије и подвизи преподобног и богоносног оца нашег Теодора Студита, исповедника, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1111.htm. 755 Franses, Rico, 22. 756 Исто. 757 Исто, 14. 207 Када су посматрач, икона и осветљење постављени тако да се не види рефлексија на позлаћеној површини она постаје слична другим пигментима.758 Обављена су истраживања759 рефлексије злата заснована на темељу поређења изгледа иконе када је рефлексија интензивна и изгледа иконе када се рефлексија не уочава. Ова два стања производе различите консеквенце које залазе не само у домен историје и философије уметности него и у домен природних наука. Анализа и визуелна демонстрација оба стања извршена је на основу два иконична приказа: иконе на манускрипту из 1050-1100. године Постављање у гроб и оплакивање која се налази у Морган библиотеци у Њујорку (MS M639, fol. 280r), и мозаика из 843-867. године Богородица са Христом на трону из цариградске свете Софије. Закључак је да рефлексија радикално мења интерпретацију. У стању рефлексије злата и „апсорпције― светлости на осталим деловима иконе – стању активне бинарности рефлексија/апсорпција, златна позадина није само симбол, него још и више демонстрација и актуализација божанског –„место где се оптика и теологија подударају (поклапају)―.760 758 Исто. 759 Истраживања се састоје из теоријског и визуелно-показног дела. Теоријско истраживање је обавио историчар уметности Рико Франсез, а визуелни део је резултат демонстрација чији је аутор Ернест Хокинс (Ernest Hawkins). 760 Исто, 18. 208 11. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО-САВРЕМЕНИ ДЕО У оквиру истраживања светлости као конституента иконописа изведена су два експеримента. Експеримент I представља мерење рефлексионог спектра на иконама. Експеримент II обухвата израчунавање комплексности на дигиталном запису 3 изабрана типа икона. Експерименти су извршени коришћењем три врсте осветљења за које су упоређени резултати. У питању су:  светлост Сунца,  инкандесцентни извор и  светлост свеће. Двоструки експериментални поступци су извођени симултано са намером да се добију подаци са узорака који су под истим лабораторијским условима. Добијени резултати представљају интегрални резултат и комплементарни приступ. Док је у рефлексивној спектрометрији нагласак на спектру, de facto бојама, у анализи комплексности нагласак је на осветљености структурних делова иконе. Генерално, комплексни системи омогућавају поглед у међусобне везе и односе унутар система са великим бројем делова који су у узајамној интеракцији.761 Комплексност је широко применљива, а примери дисциплина у којима се, поред физике, користи су биолошкe мреже, порекло живота, имунологија, неуробиологија, молекуларна биологија, економија и друштвене науке.762 761 Sornette, Didier, Critical Phenomena in Natural Sciences, Chaos, Fractals, Selforganization and Disorder: Concepts and Tools, Second edition, Springer, Berlin, Heidelberg, 2006, 395. 762 Исто, 395-6. 209 11.1. Конституисање методе Комплексност је у овом истраживању схваћена као информациони садржај (ентропија), каузалног стања и указује на величину његове неодређености. Дефинише се као минимална информација потребна за оптимално предвиђање система.763 За анализу комплексности на иконама коришћени су фрактални модел и модел самоорганизације, при чему се потоњи разматра као дводимензионални просторно- временски сигнал у којем време одговара скалирању764. Раст комплексности одговара превазилажењу каузалне нужности у времену, што се назива самоорганизација. Оправданост коришћења овог модела верификованa (демонстрирана) је у поглављу 10.6.2. приликом анализе 6 типова икона од којих су за 2 типа разматране по 2 врсте икона765. Сам процес истраживања односи се на анализу појавних облика светлости и простора на икони. На 8 разматраних икона препознате су математичке структуре и помоћу математичких структура и односа дефинисани су специфични облици (композиције, улоге посматрача, осветљења) на иконама. У циљу презентације открића уведен је адекватан појмовни оквир који је овде заступљен. Он започиње појмовима комлексности, самоорганизације, каузалности и посматрача који се касније разматра преко еквиваленције посматрач-учесник- причасник-личност. Превазилажење каузалности означава динамику личности откривајући посматрача 763 Grassberger, Peter, Towards a Quantitative Theory of Self-Generated Complexity, International Journal of Theoretical Physics, 25, 1996, 907-38. 764 Миловановић, Милош, Квантификација самоорганизације и комплексности заснована на избору оптималног таласића, Факултет техничких наука, Универзитет у Новом Саду, докторска дисертација, 2013. 765 Milovanović, Miloš; Tomić, Bojan M., Fractality and self-organization in the Orthodox iconography, Complexity, doi: 10.1002/cplx.21710. 210 као учесника у представи иконе. Проблематизовање улоге посматрача могуће је у интерпретативном моделу остварити преко феномена делимичне пропустљивости.766 11.2. Статистички модел дрветa детаљних коефицијената У намери да дођемо до модела самоорганизације на иконама, полазимо од њене репрезентације као дводимензионалног сигнала у нијансама сиве боје. Тиме је нагласак стављен на просторну структуру и осветљење. У складу са досадашњим увидима, модел захтева да се икона разматра као просторно-временски сигнал где време одговара скали што заправо значи да је потребно представити сигнал упоредо и у просторном и у фреквентном домену. Овај задатак реализује се применом вејвлет-трансформације која је већ коришћена као средство у изучавању самоорганизације.767 Модел који предлажемо показао се као широко применљив на сигнале различите врсте. 766 Томић, Бојан М., Нова светлост иконе, Огледи из иконографије, уредник Радомир Поповић, Висока школа - Академија за уметност и консервацију СПЦ, 2011, 144-52. 767 Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Quantifying self-organization with optimal wavelets, Eur. Phys. Lett., 102 (4), 2013, 40004. Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Self-organization and Creation in Art, TINKOS 2014 - The Second National Conference on Information Theory and Complex Systems, 16-17 June 2014, Niš, Srbija, 49-50. 211 Извор: Миловановић, Милош, Квантификација самоорганизације и комплексности заснована на избору оптималног таласића, Факултет техничких наука, Универзитет у Новом Саду, докторска дисертација, 2013, 16. График 1. Репрезентација сигнала у облику једног апроксимативног коефицијента и пирамиде детаљних коефицијената Статистички модел дрветa детаљних коефицијената темељи се на особинама вејвлет- трансформације од којих је основна да она апроксимативно декорелише сигнал.768 Другим речима, у овако репрезентованом сигналу корелације се претежно тичу наслеђивања дуж грана дрвета. Штавише, корелације међу чворовима дрвета )( iDD  остварују се искључиво посредством променљивих скривеног дрвета )( iSS  чије чворове називамо локалним каузалним стањима. На тај начин формиран је скривени Марковљев модел (График 2) који се показује као широко применљив у обради сигнала.769 У најједноставнијем случају, довољне су две вредности које узима скривена променљива iS у појединачном чвору, али модел се лако може уопштити на произвољан број скривених стања претпостављајући префињенију каузалну 768 Crouse, M.; Nowak, R.; Baraniuk, R., Wavelet-based statistical signal processing using hidden Markov models, IEEE Trans. Signal Process., 46 (4), 1998, 886-902. 769 Исто. 212 структуру. Параметри модела подразумевају параметре Марковљевог дрвета скривених стања као и параметре условних расподела коефицијената за познату вредност скривеног стања у чвору који су по претпоставци гаусовски. Извор: Миловановић, Милош, Квантификација самоорганизације и комплексности заснована на избору оптималног таласића, Факултет техничких наука, Универзитет у Новом Саду, докторска дисертација, 2013, 31. График 2. Скривени Марковљев модел дрвета детаљних коефицијената. Црном бојом означени су детаљни коефицијенти, а плавом скривена стања Исцрпљујући све корелације у сигналу, каузална стања садрже минималну информацију потребну за оптимално предвиђање што одговара појму статистичке комплексности како ју је увео Грасбергер (Grassberger).770 Ово омогућава разматрање комплексног понашања у дрвету детаљних коефицијената и показује се да глобална комплексност )(SHC  представља меру самоорганизације 771 подразумевајући под тим спонтани раст локалне комплексности )( ii SHC  у времену772. 770 Grassberger, P.. 771 Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Quantifying self-organization with optimal wavelets. 772 Shalizi, C.R.; Shalizi, K.L.; Haslinger, R., Quantifying Self-Organization with Optimal Predictors, Phys. Rev. Lett., 93 (11), 2004, 118701. 213 У том смислу, комплексност као информациони садржај каузалног стања представља његову статистичку неодређеност што је супротстављено класичној каузалности схваћеној као нужност чији је информациони садржај нула. Према томе, самоорганизација као раст комплексности у времену одговара превазилажењу каузалне нужности у моделу. Комплетна информација сигнала тако се разлаже по канонској једнакости )|()()( SDHSHDH  где је први сабирак мера комплексности система док други има значење шума будући да одговара неодређености која остаје као таква чак и пошто су све корелације познате773. Значајно је приметити да овако препозната комплексност зависи од базе у којој је процес перципиран што открива посматрача као главну личност система, од кога зависи у којој мери ће комплексно понашање бити препознато. Другим речима, самоорганизација се показује као принцип комплексног односа личности и појавног света при чему личност не означава неки састојак комплексног система већ представља његово употпуњење испољавајући се кроз раст каузалне информације у времену. Графици 3-6. Графици локалне комплексности за икону Ваведења пресвете Богородице: дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). 773 Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Quantifying self-organization with optimal wavelets. 214 Графици 7-10. Графици локалне комплексности за икону Усепења пресвете Богородице (прва приказана): дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). Графици 11-14. Графици локалне комплексности за икону Успења пресвете Богородице (друга приказана): дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). 215 Графици 15-18. Графици локалне комплексности за икону Усековања главе светог Јована Крститеља (прва приказана): дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). Графици 19-22. Графици локалне комплексноати за икону Усековања главе светог Јована Крститеља (друга приказана): дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). 216 Графици 23-26. Графици локалне комплексности за икону Преображења Христовог: дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). Графици 27-30. Графици локалне комплексности за икону Тајне Вечере: дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). 217 Графици 31-34. Графици локалне комплексности за икону Дрво живота (Господ као чокот): дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и средња (доле десно). Табела 1. Вредности дијагоналне глобалне комплексности уз одговарајуће графике Граф. 3-6 Граф. 7-10 Граф. 11-14 Граф. 15-18 Граф. 19-22 Граф. 23-26 Граф. 27-30 Граф. 31-34 Haar Db2 Sym3 Coif1 Bior1.3 Rbio1.3 Dmey 0.2009 0.2801 0.3224 0.2690 0.1917 0.2209 0.2066 0.2997 0.4380 0.5153 0.4712 0.2259 0.3540 0.5071 0.2355 0.4895 0.5580 0.4301 0.1522 0.3351 0.4660 0.2178 0.3239 0.3631 0.2782 0.1879 0.2061 0.1960 0.1335 0.4753 0.5348 0.3897 0.1288 0.3159 0.3398 0.3279 0.3322 0.3162 0.4163 0.2592 0.3343 0.4030 0.2303 0.4298 0.4779 0.4070 0.2462 0.3131 0.3362 0.3465 0.4976 0.5138 0.4168 0.2882 0.3166 0.3726 Табела 2. Вредности хоризонталне глобалне комплексности уз одговарајуће графике Граф. 3-6 Граф. 7-10 Граф. 11-14 Граф. 15-18 Граф. 19-22 Граф. 23-26 Граф. 27-30 Граф. 31-34 Haar Db2 Sym3 Coif1 Bior1.3 Rbio1.3 Dmey 0.2289 0.2607 0.3089 0.2754 0.2448 0.2141 0.1662 0.2270 0.3290 0.2013 0.1803 0.2025 0.1341 0.1446 0.4252 0.3458 0.2692 0.2453 0.4642 0.4432 0.2642 0.3390 0.2962 0.3418 0.2888 0.3414 0.2862 0.1690 0.3909 0.3237 0.4222 0.2695 0.4050 0.3268 0.2711 0.2516 0.3053 0.3689 0.3274 0.2308 0.2522 0.3108 0.2041 0.2743 0.3967 0.2456 0.1890 0.1946 0.1836 0.4546 0.2804 0.2690 0.3296 0.4634 0.3356 0.2374 218 Табела 3. Вредности хоризонталне глобалне комплексности уз одговарајуће графике Граф. 3-6 Граф. 7-10 Граф. 11-14 Граф. 15-18 Граф. 19-22 Граф. 23-26 Граф. 27-30 Граф. 31-34 Haar Db2 Sym3 Coif1 Bior1.3 Rbio1.3 Dmey 0.2292 0.3474 0.2747 0.2609 0.2626 0.2168 0.1777 0.1918 0.2072 0.2731 0.2350 0.2054 0.2711 0.2548 0.3971 0.1394 0.3652 0.3807 0.4710 0.2368 0.3116 0.2670 0.2596 0.3123 0.2290 0.2567 0.2488 0.1277 0.3301 0.3208 0.3877 0.2209 0.3417 0.1713 0.1869 0.2687 0.2986 0.3396 0.3419 0.2646 0.2498 0.2781 0.2187 0.2694 0.3363 0.2486 0.2047 0.2053 0.1796 0.3850 0.3300 0.3946 0.3313 0.4148 0.4157 0.2429 Табела 4. Вредности вертикалне глобалне комплексности уз одговарајуће графике Граф. 3-6 Граф. 7-10 Граф. 11-14 Граф. 15-18 Граф. 19-22 Граф. 23-26 Граф. 27-30 Граф. 31-34 Haar Db2 Sym3 Coif1 Bior1.3 Rbio1.3 Dmey 0.2197 0.2960 0.3020 0.2684 0.2331 0.2173 0.1835 0.2395 0.3247 0.3299 0.2955 0.2113 0.2531 0.3021 0.3526 0.3249 0.3975 0.3520 0.3625 0.3384 0.3473 0.2746 0.2933 0.3391 0.2654 0.2620 0.2470 0.1643 0.2848 0.3732 0.4482 0.2933 0.2918 0.2714 0.2659 0.2827 0.3120 0.3416 0.3619 0.2515 0.2788 0.3306 0.2177 0.3245 0.4036 0.3004 0.2133 0.2377 0.2331 0.3954 0.3693 0.3925 0.3592 0.3888 0.3560 0.2843 Приказани су резултати примене изложеног модела на иконе приказане у поглављу 10.6.2. Коришћен је модел са пет скривених стања, а параметри модела за дате реализоване вредности сигнала одређени су применом Баум-Велчовог алгоритма774 што је омогућило да се израчунају локалне и глобалне комплексности. На графицима је приказана дијагонална комплексност (горе лево), хоризонтална (горе десно), вертикална (доле лево) и најзад средња (доле десно) као њихова аритметичка средина. Репрезенти различитих фамилија таласића и одговарајућих скалирајућих функција представљени су разним бојама и то: Haar (haar) – црна, Daubechies (db2) – црвена, Symlet (sym3) – жута, Coiflet (coif1) – зелена, Biorthogonal (bior1.3) – плава, 774 Crouse, M.; Nowak, R.; Baraniuk, R., Wavelet-based statistical signal processing using hidden Markov models. 219 Reverse biorthogonal (rbior1.3) – љубичаста, Discrete Meyer (dmey) – тегет. У табелама су дате вредности глобалних комплексности са подебљаним максималним вредностима које одговарају оптималној бази. Графици су нормализовани на нулту средњу вредност и јединичну варијансу, док је код глобалне комплексности информациона мера такође нормализована на јединицу. Појединачни графици за разне таласиће се донекле разликују, мада се запажа и извесно заједничко понашање које је очигледније на графицима средње комплексности (доле десно). Уопштено говорећи, приметан је значајан раст локалне комплексности на прве две, три или четири скале у оквиру сваког графика што одговара самоорганизовању које се јавља у обрнуто перспективном ширењу иконе. Максималне вредности комплексности у табелама успостављају прилично стриктан поредак међу сигналима. Његово значење може се делимично схватити ако упоредимо варијанте исте иконе са две и три скале (парови Граф. 7-10 и Граф 11-14, као и парови Граф. 15-18 и Граф.19-22) где се види да већи број примећених скала на икони одговара и већој максималној глобалној комплексности у свакој од табела. Међутим, треба се сетити да самоорганизација не одговара појавној информацији сигнала већ скривеној каузалној информацији која дефинише саму просторност иконе. У том смислу, резултати представљају употпуњење визуелног опажања субјекта дајући квантитативни опис и објективно значење динамици личности коју појам иконе подразумева и открива. 11.3. Циљеви Експеримент I Циљ првог извршеног експеримената био је приказивање карактеристика рефлексије светлости пореклом из различитих извора и потенцијалне међусобне зависности 220 спектралне рефлексивности на различитим пољима у оквиру иконе. Специфично, истраживано је могуће преклапање рефлексионог спектра ореола са спектрима осталих компонената (лице, позадина, одећа). Овакво спектрометријско истраживање искоришћено је да би се утврдио однос заступљености спектара појединих делова иконе који формирају утисак посматрача, молитвеника. Експеримент II Циљ другог извршеног експеримената био је испитати радну хипотезу о расту комплексности на дигиталном запису икона осветљених свећом у односу на преостала два извора осветљења (инкандесцентни извор и светлост Сунца). Глобална комлексност може послужити као критеријум поређења различитих сигнала по комплексности. Резултат би потенцијално био доведен у везу са препознатом позицијом посетилаца храма (верника) пред иконом у историји. 11.4. О методи експеримента II За обраду је коришћен нови (технички) оквир за квантификовање комплексности и самоорганизације уведен 2013. године, заснован на скривеном Марковљевом моделу коефицијената (w-дрвета).775 Код коришћења овог модела (и следујућег програма) дискретна репрезентација континуалног сигнала је разазната као кључно (централно) постигнуће. 775 Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Quantifying self-organization with optimal wavelets. 221 Помоћу овог приступа је избором оптималног таласића остварено повезивање детектора и информација које је могуће софтверски обрадити, а које се односе на дигитализовани изглед икона за различите типове осветљења. На самим иконама се препознају два типа информација. Појавна информација је у вези са представом иконе која открива личност Богочовека или изображеног светитеља и названа је силазећа (descending) фракталност. Скривена каузална информација у вези је са самоорганизујућом просторношћу која у обрнуто- перспективном скалирању открива личност посматрача и названа је узлазећа (ascending) фракталност. 222 11.5. Експериментална процедура Мерења и снимања за експерименте I и II вршена су у Институту за физику Универзитета у Београду у Лабораторији за физику атмосфере и оптичку метрологију. Слика 10. Припрема за експеримент I – консултације и oдабир икона Лабораторији за физику атмосфере и оптичку метрологију се састоји из саме лабораторије, операторске собе и канцеларијског постора. Лабораторија је акредитована за оптичке величине: осветљеност и луминанцију. Сама лабораторија је димeнзија (10 x 6,5 x 4,2) m, сви зидови, плафон под и инвентар офарбани су у мат црну боју што има за циљ да се избегне нежељена рефлексија. То 223 омогућава да светлост долази само од примарног извора, а нема доприноса рефлексије од осталих предмета који се налазе у околини. Температура и влажност одржавају се у предвиђеним границама, и то (22±3)ºС за температуру и (40±10)% за влажност. Иконе коришћене у експерименту I и II рад су Марка Панића, иконописца и историчара уметности из Београда. Израђене су сходно процесима иконописања који се ослањају на традицију средњовековног сликања јајчаном темпером. Приликом мерења спектара коришћени су спектрометар, оптички кабл и софтвер произвођача спектрометра. Слика 11. Мерење спектралних карактеристика за извор свеће у експерименту I  Спектрометар AvaSpec-2048 са светловодом (оптичким каблом) је уређај са 2048 пиксел CCD низа детектора. Изабран је из разлога преносивости и 224 могућности рада у моду са ниским нивоом светлости. Уз спектрометар коришћен је двометарски светловод P200-2-UV/VIS Ocean Optics типа УЉ- ВИД.  Софтвер произвођача спектрометра припада верзији AvaSoft 7.7.2 Full.  Еталонска сијалица (секундарни еталон светлосне јачине Wi41/G, 6A, 31V, грло E27, произвођач OSRAM) еталонирана је према примарном националном еталону светлосне јачине и има метролошку следивост до ДМДМ (Дирекција за мере и драгоцене метале) – уверење број: 393 - 2/2 - 02 - 724/2. Слика 12. Коришћена еталонска сијалица  За мерење осветљености коришћен је луксметар LMT Pocket LUX 2 A LMT, произвођача LMT Lichtmesstechnik GmbH из Берлина са следећим карактеристикама: - опсег мерења (0,01 - 199990) lx, - класе В сагласно са стандардом DIN 5032 део 7, - одвојива фотометријска глава са каблом од 10 m и - фина V (ι) са косинусном корекцијом. 225 Уверење о еталонирању луксметра од 22. априла 2014. године, које је издала Дирекција за мере и драгоцене метале, носи број 393-2/2-02-725/2. Слика 13. Коришћени луксметар  Остала припадајућа опрема Лабораторије за оптичку метрологију. За дигитализовање коришћен је дигитални апарат Panasonic Lumix DMC-FZ7  CCD (1/2.5"),  6.0 мегапиксела,  максималне резолуције 2.816 x 2.112 пиксела,  оптичкo увећање 12 x. 226 Слика 14. Дигитализовање изгледа икона под светлошћу Сунца, експеримент II Слика 15. Поставка експеримента 227 11.6. Резултати експеримента I Икона Пресвете Богородице Одигитрије Светлост Сунца  средња измерена осветљеност: 100 lx  време интеграције: 0,3s Вредности времена интеграције имају функцију при утврђивању заступљености већих шумова на неким снимљеним спектрима.  угао под којим је икона постављена на сто: 80° Инкандесцентни извор (усијано волфрамово влакно)  средња измерена вредност осветљености на површини иконе: 45 lx  време интеграције: 0,8-1s  удаљеност иконе од извора: 4,90 m  угао под којим је икона постављена на сто: 79°  Интезитет извора у канделама рачунат је према формули: I [cd] = E [lx] x r² [m2], где је I интензитет извора у канделама, E осветљеност у луксима, а r растојање између иконе и извора.  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 1080,45 cd 228 Светлост свеће  средња измерена осветљеност: 5 lx  време интеграције: 5s  угао под којим је икона постављена на сто: 79°  растојање од врха свеће до центра иконе: 0,35 m  висина пламена у односу на подлогу: 0,20 m  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 0,6125 cd  Доминантан проблем са осветљеношћу иконе свећом представљају мали интезитети, а велики шумови. Рефлексиони спектри мерени су на пољима ореола, лица, плаве позадине и црвене одоре. 229 Слика 16. Икона Пресвете Богородице Одигитрије осветљена Сунчевом светлошћу, са означеним пољима мерења График 35. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Пресвете Богородице Одигитрије осветљеној Сунчевом светлошћу плава позадина ореол лице црвена одора 230 Слика 17. Икона Пресвете Богородице Одигитрије осветљена инкандесцентним извором График 36. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Пресвете Богородице Одигитрије осветљеној инкандесцентним извором 231 Слика 18. Икона Пресвете Богородице Одигитрије осветљена свећом График 37. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Пресвете Богородице Одигитрије осветљеној свећом 232 За икону Пресвете Богородице Одигитрије осветљену Сунчевом светлошћу примећена је сличност у спектру између извора и плаве позадине, као и ореола и лица. Код инкандесцентног извора уочена је сличност извора и позадине, као и ореола и лица. Табела 5. Уочене сличности спектара мерених поља на икони Пресвете Богородице Одигитрије за различите изворе осветљења извор уочен однос спектара светлост Сунца сличност извора и плаве позадине сличност ореола и лица инкандесцентни извор сличност извора и плаве позадине сличност ореола и лица 233 На графицима су дати упоредни спектри за које је примећена сличност. График 38. Упоредни спектри Сунца и плаве позадине на Сунчевој светлости График 39. Упоредни спектри ореола и лица на Сунчевој светлости 234 График 40. Упоредни спектри инкандесцентног извора и плаве позадине осветљене инкандесцентним извором График 41. Упоредни спектри ореола и лица осветљених инкандесцентним извором 235 Престолна икона Богородице Светлост Сунца  средња измерена осветљеност: 112 lx  време интеграције: 0,3s  угао под којим је икона постављена на сто: 80° Инкандесцентни извор  средња измерена вредност осветљености на површини иконе: 45 lx  време интеграције: 1 s  удаљеност иконе од извора: 4,90 m  угао под којим је икона постављена на сто: 80°  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 1080,45 cd Светлост свеће  средња измерена осветљеност: 4 lx  време интеграције: 5s  угао под којим је икона постављена на сто: 80°  растојање од врха свеће до центра иконе: 0,40 m  висина пламена у односу на подлогу: 0,32 m  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 0,64 cd Рефлексиони спектри мерени су на пољима ореола, лица, жуте позадине, плаве и црвене одоре. 236 Слика 19. Престолна икона Богородице осветљена Сунчевом светлошћу, са означеним пољима мерења График 42. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на Престолној икони Богородице осветљеној Сунчевом светлошћу жута позадина ореол лице црвена одора плава одора 237 Слика 20. Престолна икона Богородице осветљена инкандесцентним извором График 43. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на Престолној икони Богородице осветљеној инкандесцентним извором 238 Слика 21. Престолна икона Богородице осветљена свећом График 44. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на Престолној икони Богородице осветљеној свећом 239 Светлост Сунца: уочена је сличност између извора и плаве одоре, као и ореола, жуте позадине и лица. Код инкандесцентног извора уочена је сличност извора и плаве одоре, као и позадине, ореола и лица. Табела 6. Уочене сличности спектара мерених поља на Престолној икони Богородице за различите изворе осветљења извор уочен однос спектара светлост Сунца сличност извора и плаве одоре сличност ореола, жуте позадине и лица инкандесцентни извор сличност извора и плаве одоре сличност позадине, ореола и лица 240 На графицима су дати упоредни спектри за које је примећена сличност. График 45. Упоредни спектри Сунца и плаве одоре на Сунчевој светлости. График 46. Упоредни спектри ореола и жуте позадине на Сунчевој светлости 241 График 47. Упоредни спектри ореола и лица на Сунчевој светлости График 48. Упоредни спектри жуте позадине и лица на Сунчевој светлости 242 График 49. Упоредни спектри инкандесцентног извора и плаве одоре осветљене инкандесцентним извором График 50. Упоредни спектри ореола и жуте позадине осветљених инкандесцентним извором 243 График 51. Упоредни спектри ореола и лица осветљених инкандесцентним извором График 52. Упоредни спектри лица и жуте позадине осветљених инкандесцентним извором 244 Икона Свети великомученик кнез Лазар Светлост Сунца  средња измерена осветљеност: 120 lx  време интеграције: 0,3s  угао под којим је икона постављена на сто: 80° Инкандесцентни извор  средња измерена вредност осветљености на површини иконе: 45 lx  време интеграције: 1 s  удаљеност иконе од извора: 4,90 m  угао под којим је икона постављена на сто: 79°  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 1080,45 cd Светлост свеће  средња измерена осветљеност: 5 lx  време интеграције: 5s  угао под којим је икона постављена на сто: 79°  растојање од врха свеће до центра иконе: 0,40 m  висина пламена у односу на подлогу: 0,18 m  израчуната вредност интезитета светлосног извора: 0,8 cd Рефлексиони спектри мерени су на пољима ореола, лица, позадине, оклопа и црвеног плашта. 245 Слика 22. Икона Свети великомученик кнез Лазар осветљена Сунчевом светлошћу, са означеним пољима мерења График 53. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Светог великомученика кнеза Лазара осветљеној Сунчевом светлошћу ореол лице позадина оклоп црвени плашт 246 Слика 23. Икона Свети великомученик кнез Лазар осветљена инкандесцентним извором График 54. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Светог великомученика кнеза Лазара осветљеној инкандесцентним извором 247 Слика 24. Икона Свети великомученик кнез Лазар осветљена свећом График 55. Нормализовани релативни спектрални одзив за поља мерења на икони Светог великомученика кнеза Лазара осветљеној свећом 248 Светлост Сунца: уочена је сличност између извора и оклопа, као и ореола и позадине. Код инкандесцентног извора уочена је сличност извора и оклопа, као и позадине, ореола и лица. Табела 7. Уочене сличности спектара мерених поља на икони Светог великомученика кнеза Лазара за различите изворе осветљења извор уочен однос спектара светлост Сунца сличност извора и оклопа сличност ореола и позадине инкандесцентни извор сличност извора и оклопа сличност позадине, ореола и лица На графицима су дати упоредни спектри за које је примећена сличност. График 56. Упоредни спектри Сунца и оклопа осветљеног Сунчевом светлошћу 249 График 57. Упоредни спектри ореола и жуте позадине осветљених Сунчевом светлошћу График 58. Упоредни спектри инкандесцентног извора и оклопа осветљеног инкандесцентним извором 250 График 59. Упоредни спектри ореола и жуте позадине осветљених инкандесцентним извором График 60. Упоредни спектри ореола и лица осветљених инкандесцентним извором 251 График 61. Упоредни спектри жуте позадине и лица осветљених инкандесцентним извором 11.7. Резултати експеримента II Резултати комлексности за 2, 3, 4 и 5 скривених стања на дигиталном запису икона представљени су у табелама. Вредности за стања су исказане у односу на w-базе, односно репрезенте различитих фамилија таласића (wavelets): Хааров таласић - Haar (haar), Добшин таласић - Daubechies (db2), Симлет таласић - Symlet (sym3), Коифлет таласић - Coiflet (coif1), Биортогонални таласић - Biorthogonal (bior1.3), Обрнути биортогонални таласић - Reverse biorthogonal (rbior1.3) и Мејеров таласић - Discrete Meyer (dmey). 252 Табела 8. Вредности глобалне комплексности за икону Пресвете Богородице Одигитрије осветљену светлошћу Сунца Табела 9. Вредности глобалне комплексности за икону Пресвете Богородице Одигитрије осветљену инкандесцентним извором Табела 10. Вредности глобалне комплексности за икону Пресвете Богородице Одигитрије осветљену свећом 253 Табела 11. Вредности глобалне комплексности за Престолну икону Богородице осветљену светлошћу Сунца Табела 12. Вредности глобалне комплексности за Престолну икону Богородице осветљену инкандесцентним извором Табела 13. Вредности глобалне комплексности за Престолну икону Богородице осветљену свећом 254 Табела 14. Вредности глобалне комплексности за икону Светог великомученика кнеза Лазара осветљену светлошћу Сунца Табела 15. Вредности глобалне комплексности за икону Светог великомученика кнеза Лазара осветљену инкандесцентним извором Табела 16. Вредности глобалне комплексности за икону Светог великомученика кнеза Лазара осветљену свећом 255 11.8. Дискусија У прилог тези о расту комплексности примећује се да је за 3, 4 и 5 скривених стања вредност глобалне комплексности за осветљеност иконе Пресвете Богородице Одигитрије свећом (0.5527, 0.4880, 0.5142) већа у односу на осветљеност светлошћу Сунца (0.3405, 0.3892, 0.3788) и инкандесцентним извором (0.3407, 0.3348, 0.3362). Примећује се да је за 3, 4 и 5 скривених стања вредност глобалне комплексности за осветљеност Престолне иконе Богородице свећом (0.4805, 0.5275, 0.5507) већа у односу на осветљеност светлошћу Сунца (0.3837, 0.3990, 0.3653) и инкандесцентним извором (0.3684, 0.3692, 0.3601). За икону Светог великомученика кнеза Лазара примећује се да је за 3, 4 и 5 скривених стања већа вредност глобалне комплексности за осветљење свећом (0.4357, 0.4494, 0.4760) у односу на осветљеност светлошћу Сунца (0.4119, 0.4394, 0.4419) и инкандесцентним извором (0.3748, 0.4206, 0.4430). 11.9. Закључак Експеримент I Донекле неочекивани резулати експеримента I у начелу потврђују изнесена сазнања из поглавља 10.2.3. о дискрепанцији између субјективног и објективног. Метамеризам као разлика између измерених и доживљених спектралних карактеристика овде налази своју демонстрацију. Насупрот очекивању утврђен је велики степен сличности рефлексионих спектара ореола и лица, извора и плаве позадине (односно оклопа или одоре). Због документовања вишеструко уочених 256 сличности спектара засебно је представљено 18 примера упоредних спектара. Један од историјски најзаступљенијих приступа мерења карактеристика светлости у физици – спектроскопија и спектрофотометрија (чији почеци су везани за Њутна и Фраунхофера) показало је ограничења у односима објективно (мерљиво) и субјективно (перципирано, доживљено). Веза објективне карактеризације боје и субјективног асоцирања није једнозначна. Објективни налаз и шта субјект сугерише је индикативно за нове хипотезе. То све захтева будуће анализе. При анализи спектара осветљених свећом уочава се знатан шум. Иако је употребљено време интеграције од 5s он се појављује. Разлог овоме је у малим интезитетима. Експеримент II Комплексност је одабрана као величина која се у хемији, физици и математичкој физици све више користи за квантификовање сложених система. О овоме говори већ само преглед наслова радова који се појављују у специјализованом часопису Complexity, који је посвећен мултидисциплинарној и интердисциплинарној примени широког спектра истраживања комплексних система. Конституисање методе описано у поглављима 10.6.2, 11.1. и 11.2. био је централни задатак и изазов. Било је потребно теоријски и нумерички верификовати прилаз који може бити употребљен за израчунавање комплексности на дигиталном запису икона, а односи се на сложене проблеме, својства иконе и осветљености (скалирање, обрнуту перспективу, обраду дводимензионалног сигнала, просторну структуру). 257 Ово је еквивалентно повезивању модела квантификације комплексности са анализом уметничких дела и интерпретацијом икона. У експерименту II је остварено унапређење поступка: изведен је под контролисаним условима. Показана је корелација типа (врсте) осветљености иконе и комплексности, на тај начин што је утврђено да вредности глобалне комплексности иконе при различитим врстама осветљења подлежу предложеној законитости. Експериментални резултати за све три иконе потврђују тезу о већој комплексности под осветљењем свеће у односу на друга два разматрана извора. Специфичност осветљености иконе свећом, није могуће тумачити другачије до мултидисциплинарно, како је показано на неколико места у тези (поглавља 3.7, 9.5, 9.2.1, 9.19, 10.3.1, 10.4, где се између осталог реферише на Алексеја Лидова и типик манастира Космосотеира у Грчкој). Потребно је узимати у обзир и место (боголужбени простор) и потенцирано осветљење у храмовима. Осветљеност свећом је примарна асоцијација на атмосферу храма, на доминантни и наглашавани начин осветљења током историје, као и симболику саме свеће. Резултати дају основу за повезивање комплексности дигиталног записа икона, као израчунљиве величине, са учењем о осветљењу и месту иконе као превасходно богослужбене и литургијске, односно доживљајем који као субјективан захтева сложено представљање. (Додатак) Разлика између резултата експеримента I и II представља, такође, резултат. Из експеримента I се не могу извети квантитативни закључци, док је у експерименту II квантификација комплексности учињена и представљена. Тиме су, такође, зацртани смерови будућег развоја. 258 12. ЗАКЉУЧАК Савремена анализа светлости обухвата вишеслојне аспекте овог феномена, али и различите аспекте коришћења појма светлости. Немали број стручњака из различитих области је посредно или директно изучавао овај феномен. При анализи формулација, исказа, те решења неког од аспеката, уочава се да она нису једнозначна, нити су одговори на конкретна питања унисони. Питање светлости на сликама изазива контроверзе из разлога што најважнији део процеса опсервације боје и светлости почива на доживљају, сензацији, утиску. Када се утисак покуша интерпретирати формирају се одговори који се при разврставању веома разликују; шта више неки од њих рефлектују дијаметрално супротстављене ставове. Они ставови су искључиви и пренаглашавају област истраживања којом се бави одређени научник. Могло би се посумњати да јасно сепарисане позиције потичу од научника који су окренути природним наукама (science) са једне стране и онима чији су фокус друштвене теме (humanities) са друге. Ширина различитости аспеката и захтевност покушаја укрштања разноликих дисциплина може се наслутити из излагања навођеног историчара боја Мишела Пастуроа према којем се проблеми различитих гледишта (материјални, технички, хемијски, иконографски, уметнички, симболички) појављују истовремено. „Ниједан истраживач, ниједан истраживачки тим није до данас изнео макар и једну погодну аналитичку шему коју би користила читава научна заједница.“ Истицање типа ниједан истраживач и ниједан тим сагледавање је тренутне ситуације у истраживањима и карактеризација тренутно достигнутог нивоа, те представља почетну позицију приликом писања докторског рада, и суочавање са иницијалним проблемом. Стање на пољу обраде корпуса ових тема изнео је (пионир у бављењу фотологијом и естетиком) Виктор В. Бичков карактеришући га као у потпуности вредног новог истраживања, додајући и да су таква истраживања најперспективнија. 259 У овој дисертацији, по први пут образложена је потреба за установљавањем дисциплине која обухвата све могуће аспекте проучавања светлости, а чије име већ постоји – фотологија. Постављено је питање разлога непостојања такве дисциплине. Да је мултидисциплинарно интегративно поље фотологије актуелно, говори поклапање године у којој је израда дисертације завршена са Међународном годином светлости и светлосних технологија (2015). Укрштеност аспеката истраживања светлости заступљена је у литератури, али не интегративно, укључујући физичке, физиолошке и култне аспекте, и не свеобухватно – кроз историјски преглед промишљања, теорије и експеримената, и затим кроз савремена теоријско-експериментална, широко мултидисциплинарна објашњења, допуњена примером експеримената везаних за светлост у иконопису. Фокус широких објашњења датих у дисертацији је на светлости као конституенту иконописа. Питање светлости давало је подстицај развоју науке и цивилизацијског напретка још од најстаријих времена, што је доказано приказом истраживања из археоастрономије, археоминералогије и естетике сјајности. Важност светлости у старом веку огледа се у постојању одсјаја на предметима за свакодневну употребу. Овај репрезент опредмећења светлости захтевао је прото занатске активности (развијање способности, изуме, израђивање оруђа). Разноврсност сјајних предмета пронађених на Балканском полуострву из врхунца бакарног доба сведочи о развијености естетике сјајности. У разнородним цивилизацијама и у току различитих историјских периода иновације које се зачињу, произилазе из религијског оквира. Почетак систематског посматрања и бележења, које је омогућило доношење прото-научних закључака, везан је за сунчеву светлост посредством првог инструмента – гномона. Веза са Сунцем у виду симболичног успињања до небеских светова била је основа за прве кораке у науци. Потенцијале који се везују за гномон највише су користили Египћани у старом веку (свети стуб – обелиск). 260 Развој науке прати приказивање сунчевог диска самостално, или као пратиоца божанстава, у виду ореола. У развијеним културама, античкој грчкој и римској, са појавом хришћанства затечено стање је обележено паганским култовима деификације небеских тела и етернизације цикличног кретања. Обележја ослобађања од таквих култова приказом комутације величања Сунца хришћанством су новчићи из периода након битке код Милвијског моста, напуштање радијативне круне и мозаици са Sol Novus. Замена паганских празника величања небеских тела хришћанским празницима и преиначење дневних утицаја „планета― траг је победе научног мишљења и допринос хришћанства развоју научне мисли. За хришћанство, ореол као уметничка репрезентација нуминозног сијања представља затечено културно наслеђе из древних цивилизација. Прототип ореола, круга око главе, је визуелни феномен који може бити различитог порекла. У дисертацији је презентовано истраживање о физичким, физиолошким и антрополошким (антропоморфним) прототиповима. Ореол у хришћанству изданак је (парадигме) времена (и мишљења) које основу има у прото-научним активностима. Еволуција приказивања ореола као једног од репрезената светлости која је конституент иконописа, која је текла од паганског ка хришћанском, одвијала се упоредо управо са заснивањем науке и њеним ослобађањем од паганских догми. Почеци и конституисање експерименталне науке одвијали су се у односу на светлост, и то не само њен физички аспекат. Почетни експерименти у физици почев од експеримента са огледалом и свећом забележени у Светом писму Старог Завета, објашњени су у докторском раду у оквиру иновативног приступа експериментима из историје оптике, како оних који су до сада реконструисани, тако и оних који до данас нису као такви препознати. Оваквим приступом обухваћени су и примери сачуваних инструмената из периода антике и раног средњег века, али и иновативна техничка решења (грађење храма Свете Софије у Цариграду са чудесним унутрашњим 261 осветљењем) и визуелни тест као узор за експерименте са иконама (икона као сведок на суђењу светог Симеона Новог Богослова). У 13. веку појавила се плејада експериментатора која је утицала на промене у науци. Били су то уједно физичари, теолози, свештена лица, философи. Издвајају се Роберт Гросетесте, Роџер Бекон, Витело, Џон Пекам, Теодорик од Фрајбурга и Никола Орезмо. За све њих карактеристично је да повезују спекулативна размишљања о оптици са експериментима. Никола Орезмо осим геометријске аргументације и доказивања користи и теолошко објашњење дуге и боја. У његовим делима заступљене су математичке репрезентације, упоредно са размишљањима о Богу. Дешавања у иконопису прате развој науке. Упоредна пракса – научничка и уметничка, постаје видљива кроз појаву нових тежњи на иконама. Од нових момената у оптици, наглашавања експеримента и методолошких лутања укључујући и алхемију, стварају се нови фокуси, али се и стара парадигма постепено мења. У 17. веку „ренесансни човек― Франсис Бекон предложио је модел експерименталне науке и допринео анализи места самог експеримента, као и улози светлости у њему. Бекон изражава тежњу ка највреднијим, првим експериментима, светлосним експериментима (experimenta lucifera) које објашњава путем аналогије са Божијим стварањем и којима је лично био посвећен. Управо Беконова истраживања инспирисала су просветитеље, Дарвина, Маркса, Лајбница, Канта, Волтера. Из националне науке истражен је пример недовољно описаног научника Михајла Пупина. Овај непосредни учесник у истраживању светлости у епохи конституисања теорије електромагнетних таласа указује и на друге аспекте светлости („не-физичку светлост― и „унутрашњу светлост―) што представља једно од поља са великим истраживачким потенцијалом. Пупинову аутобиографију прожимају мотиви светлости и иконе који доносе испреплетан истраживачки – физички и теолошки – опис светлости. 262 У теоријско-савременом делу дата је основа за приступ питању светлости као конституенту иконописа, коју чини подела ентитета на извор осветљења, икону и посматрача, као и дисциплине потребне за анализу (хемија, физика, физиологија, неурологија, психологија, културологија, философија, теологија и још неке хуманистичке науке). Представљена је свака од дисциплина назначених у наслову тезе, укључујући и међусобна укрштања. Приказани су актуелни степени објективизације, као и покушаји репрезентовања поставке проблема у једној једначини. Познато је да су иконе анализиране методама природних наука, пре свега хемије, али до сада нису анализиране са становишта комплексних система. У том смислу експериментално истраживање у оквиру дисертације, као и истраживање које је обављено као увод у експерименталне поступке у дисертацији, а на које се експеримент и ослања, представљају јединствени допринос. Савремено излагање употпуњено је експериментима извршеним на три иконе у контролисаним условима, коришћењем три врсте осветљења: светлост Сунца, инкандесцентни извор и светлост свеће. Експериментом I обухваћено је мерење рефлексионог спектра на иконама. Експериментом II вршено је израчунавање комплексности на дигиталном запису икона. Експериментом I утврђено је постојање сличности између спектара појединих области мерeних поља на иконама. Резултат представља облик метамеризма, јер се показало да боје које наше око различито перципира поседују сличне рефлексионе спектре. Експеримент II је по први пут изведен и повезује модел квантификације комплексности са интерпретацијом икона. Њиме је верификован прилаз који може бити употребљен за израчунавање комплексности сложених проблема на дигиталном запису икона, што представља потпуно ново поље интердисциплинарног карактера и мултидисциплинарних потенцијала. 263 13. ЛИТЕРАТУРА А Agricola, Georgius, De Natura Fossilium, 1546. aether.lbl.gov/www/personnel/OMNIinterviewSmMarch93.html (20.5.2015). Alberti, Leon Battista, On Painting, Yale University Press, New Haven, 1970. Aldous, J. E. P., Flutes of the Time of Moses, Recently Discovered in Egypt, Journal and Proceedings of the Hamilton Association, for session 1890-91, part VII, 1891, 73-8. Alexander, K. R., Information Processing: Retinal Adaptation, 2010, у: The retina and its disorders, Besharse, Joseph C.; Bok, Dean (ур.), Academic Press (Elsevier), Amsterdam, Boston, 2011, 325-32. Androutsos, George; Karamanou, Marianna; Stefanadis, Christodoulos, William Harvey (1578-1657): Discoverer of Blood Circulation, Hellenic Journal of Cardiology, 53, 2012, 6-9. Apostolos-Cappadona, Diane, Λεονάπνηο: Η πιζηη ηος, η ηέσνη, η ζωή ηος (Leonardo: His faith, his art), у: Τα Μςζηιά ηος Κώδικα Da Vinci (The Mystery of “The Da Vinci Code”), Yiannatos, Sotirios (ур.), Nea Ekdotiki, Athens, 2007, 53-7. Appleton, Edward V., Banquet Speech, у: Les Prix Nobel en 1947, Holmberg, Arne (ур.), Nobel Foundation, Stockholm, 1948, http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/physics/laureates/1947/appleton-speech.html# (20.5.2015). Aristotel, O nebu, Moderna, Beograd, 1989. Aristotle, On the Heavens, Stocks J. L. (trans.), http://classics.mit.edu/Aristotle/heavens.2.ii.html (20.5.2015). Ἀξηζηνηέιεο, Πεπὶ Αἰζθήζεωρ καὶ αἰζθηηῶν, Ross, W. D. (ур.), Oxford, 1955, http://users.sch.gr/xnikhtara/peri_ai8hsews.pdf (20.5.2015). Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 11. новембар, Житије и подвизи преподобног и богоносног оца нашег Теодора Студита, исповедника, 264 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1111.htm (20.5.2015). Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 12. март, Житије преподобног и богоносног оца нашег Симеона Новог Богослова, [према грчком тексту: Stethatos, Nicetas, Vie de Symeon Le Nouveau Theologien (949-1022), Orientalia Christiana, XII (45), 1928, 1-239.], http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0312.htm (20.5.2015). ASA14 Decennial: Anthropology and Enlightenment, http://www.theasa.org/conferences/asa14/index.shtml (20.5.2015). Асунто, Розарио, Теорија о лепом у средњем веку, Српска књижевна задруга, Београд, 1975. Atchison, David; Smith, George, Optics of the Human Eye, Elsevier, Edinburgh, 2002. Atchison, David A.; Scott, Dion H., Contrast sensitivity and the Stiles–Crawford effect, Vision Research, 42 (12), 2002, 1559-69. Acerbi, Fabio, The geometry of burning mirrors in Greek antiquity, Analysis, heuristic, projections, lemmatic fragmentation, Archive for History of Exact Sciences, 65 (5), 2011, 471-97. Aquinas, Thomas, Summa theologiae, tr. L. Shapcote, Benzinger, New York, 1947-8. Б Barber, Charles, Icon and Portrait in the Trial of Symeon the New Theologian, у: Icon and Word. The Power of Images in Byzantium. Studies presented to Robin Cormack, Eastmond, Antony; James, Liz, Ashgate, 2003, 25-33. Барниј, Дејвид, Светлост, Политикин Забавник, Књига-комерц, Београд, 2006. Bates, Bryan C., Archaeoastronomy in the American Southwest, у: Grahame, John D.; Sisk, Thomas D. (ed.), Canyons, cultures and environmental change: An introduction to the land-use history of the Colorado Plateau, 2002, http://www.cpluhna.nau.edu (20.5.2015). 265 Bacon, Roger, Medieval Sourcebook: Roger Bacon: On Experimental Science, 1268, Fordham University, [из: The Library of Original Sources, Vol. V: The Early Medieval World, Thatcher, Oliver J. (ур.), University Research Extension Co., Milwaukee, 1901, 369-76], http://legacy.fordham.edu/halsall/source/bacon2.asp (20.5.2015). Bacon, Roger, Roger Bacon's Philosophy of Nature, Lindberg, David C. (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1983. Bacon, Roger, The Opus Majus of Roger Becon, Vol. 1, Book 4, Williams and Norgate, London, Edinburgh, Oxford, 1900. Bacon, Rogeri, Opera quaedam hactenus inedita, Vol. 1, Opus tertium, Brewer, J. S. (ур.), Longman, Green, Longman, and Roberts, London, 1859. Bacon, Francis, The Works of Francis Bacon, London, 1803. Bayley, Christopher A., The Origins of Swadeshi (Home Industry): Cloth and Indian Society, 1700–1930, у: The Social Life of Things, Appadurai, А. (ур.), Cambridge University Press, Cambridge, 1986, 285-322. Bekon, Fransis, Istinita uputstva za tumačenje prirode, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Ben-Menahem, Ari, Historical Encyclopedia of Natural and Mathematical Sciences, Volume 1, Springer, 2009. Benz, Arnold, Darovani svemir: astrofizika i stvaranje, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 2012. Bille, Mikkel, An Anthropology of Luminosity, The Agency of Light, Journal of Material Culture, 12 (3), 2007, 263-84. Bitler, Nicole, Leonardo da Vinci‘s study of light and optics: A synthesis of fields in The Last Supper, Intersect: The Stanford Journal of Science, Technology & Society, 4, 2011, 26-34. Бичков, Виктор В., Кратка историје Византијске естетике, Службени гласник, Београд, 2012. Bleiberg, Edward (ур.), Arts & Humanities Through the Eras, Ancient Egypt 2675–332 B.C.E, Thomson Gale, Detroit, New York, San Francisco, San Diego, New Haven (Conn.), Waterville (Maine), London, Munich, 2005. 266 Blumenberg, Hans, Light as a Metaphor for Truth: At the Preliminary Stage of Philosophical Concept Formation, у: Modernity and the Hegemony of Vision, Levin, David Michael (ур.), University of California, Berkeley, 1993, 30-62. Bobrov, Yury, Meaning and history of the icon, у: A catalogue of the Russian icons in the British Museum, Entwistle, Chris (ур.), The British Museum, 2008, http://www.britishmuseum.org/research/publications/online_research_catalogues/russian_ic ons/catalogue_of_russian_icons/meaning_and_history_of_icons.aspx (20.5.2015). Borić, D., Apotropaism and the temporality of colours: colourful Mesolithic-Neolithic seasons in the Danube Gorges, у: Colouring the Past. The Significance of Colour in Archaeological Research, Jones, A.; MacGregor, G. (ур.), Berg, Oxford, 2002, 23-43. Borstin, Danijel Dž., Svet otkrića : Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog, Geopoetika, Beograd, 2001. Boser, Ulrich, Solar Circle, Archaeology, 59 (4), 2006, 30-5. Bouguer, Pierre, Optical treatise on the gradation of light, [Traité d'optique sur la gradation de la lumière, 1760], University of Toronto Press, Toronto, 1961. Boyer, Carl B.; Merzbach, Uta C., A History of Mathematics, Wiley, Hoboken, 2011. Бреј, Пол ди, Заратустра и преображење света, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1995. Brians, Paul; Gallwey, Mary; Hughes, Douglas; Hussain, Azfar; Law, Richard; Myers, Michael, Neville, Michael; Schlesinger, Roger; Spitzer, Alice; Swan, Susan (ур.), Reading About the World, Volume 1, Harcourt Brace Custom Publishing, 1999, http://public.wsu.edu/~brians/world_civ/worldcivreader/world_civ_reader_1/leonardo.html (20.5.2015). Brier, Bob, The Murder of Tutankhamun, Putnam, New York, 1998. Burridge, Alwyn, Akhenaten: A New Perspective: Evidence of a Genetic Disorder in the Royal Family of 18th Dynasty Egypt, Journal of the Society for the Study of Egyptian Antiquities, 23, 1993, 63-74. Burridge, Alwyn, Akhenaton and Marfan Syndrome, Biblical Archaeologist, 59 (2) , 1996, 127-8. 267 Burton, Dan, Nicole Oresme's De visione stellarum (On Seeing the Stars): A Critical Edition of Oresme's Treatise on Optics and Atmospheric Refraction, with an Introduction, Commentary, and English Translation, Brill, Leiden, Boston, 2007. Burchardt, Jerzy, The dispersion of sunrays into colours in crystal by Witelo, Organon, 33, 2004, 69-82. Butterworth, Jon, Nobel Prizes and Science: Theory, experiment, chicken, egg, The Guardian, Oct 13, 2013, http://www.theguardian.com/science/life-and- physics/2013/oct/13/higgs-nobel-theory-experiment (20.5.2015). Быструшкин, Константин Константинович, Феномен Аркаима: Космологическая архитектура и историческая геодезия, Белые Альвы, Москва, 2003. В Vajnberg, Stiven, Snovi o konačnoj teoriji, Polaris, Beograd, 1997. van Hateren, J. H.; Snippe, H. P., Phototransduction in primate cones and blowfly photoreceptors: different mechanisms, different algorithms, similar response, Journal of comparative physiology. A, Neuroethology, sensory, neural, and behavioral physiology, 192, 2006,187-97. van Hateren, J. H.; Snippe, H. P., Simulating human cones from mid-mesopic up to high- photopic luminances, Journal of Vision, 7(4), чланак 1, 2007, http://www.journalofvision.org/content/7/4/1.full.pdf+html (20.5.2015). Velmans, Tanja, Čudesna povest ikone, Clio, Beograd, 2007, 117. Virgil, The Aeneid, Књига 6, http://www.poetryintranslation.com/PITBR/Latin/VirgilAeneidVI.htm (20.5.2015). Vitli, Abigejl, Priča o slikarstvu, Dereta, Beograd, 2009. Vitruvius Pollio, Marcus, De architectura, http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Vitruvius (20.5.2015). Voke, Janet, Retinal Directional Sensitivity, Optometry Today, 30 July, 2010, 30-2. 268 Voltaire, Letters on England, Letter XII - On the Lord Bacon, The Project Gutenberg eBook, Morley, Henry (ур.), http://www.gutenberg.org/files/2445/2445-h/2445-h.htm (20.5.2015). Volcevska, Biljana, Kokino, Archaeological Site and Megalithic Observatory, World Heritage Studies, Cottbus, 2011. von Goethe, Johann Wolfgang, Theory of Colours, Dover Publications, Inc., Mineola, New York, 2006. Вулевић, Гордана, Теологија и стабилност симболичког поретка дела Св. Симеона Новог Богослова и сећања на нервну болест судије Шребера, Црквене студије, 10, 2013, 351-63. Г Gadamer, Hans-Georg, Istina i metod, Fedon, Beograd, 2011. Gaius Plinius Secundus, Historia naturalis, Johannes de Spira (ур.), Venice, 1469. Galilej, Galileo, Spisi u odbranu Kopernikovog sistema, Plato books: B&S, Beograd, 2010. Garnett, Jacqueline Ingalls, Newgrange Speaks for Itself: Forty Carved Motifs, Trafford Publishing, Victoria, 2005. Gassendi, P., Phaenomenon rarum, Et illustre, Romae observatum, 20 Martij, anno 1629, Apud Hesselum Gerardi, Amsterdam, 1629. Gaydarska, Bisserka; Chapman, John, The Aesthetics of Colour and Brilliance – or why were Prehistoric Persons interested in Rocks, Minerals, Clays and Pigments?, у: Geoarchaeology and Archaeomineralogy, Kostov, R. I.; Gaydarska, B.; Gurova, M. (ур.), Proceedings of the International Conference, 29-30 October 2008 Sofia, 63-6. Gell, Alfred, The Technology of Enchantment and the Enchantment of Technology, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 40-66. George F. Smoot – Biographical, Nobelprize.org, Nobel Media AB 2014, http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/physics/laureates/2006/smoot-bio.html (20.5.2015). 269 Gilbert, P.U.P.A.; Haeberli, Willy, Physics in the Arts, Elsevier Academic Press, Burlington, San Diego, London, 2008. Glotzhober, Robert C.; Lepper, Bradley, Serpent Mound: Ohio‟s Enigmatic Effigy Mound, Ohio Historical Society, Columbus, Ohio, 1994. Grabmann, Martin, Guglielmo di Moerbeke, Pontificia Universitа Gergoriana, Roma, 1946. Grandin, Karl (ур.), Les Prix Nobel, The Nobel Prizes 2006, Nobel Foundation, Stockholm, 2007. Goblet d'Alviella, Count, Symbols: Their Migration and Universality, Archibald Consableand Co., Publishers to the India Office, London, 1894. Goldsmith, Timothy H., What Birds See, Scientific American, 295, 2006, 68-75. Grassberger, Peter, Towards a Quantitative Theory of Self-Generated Complexity, International Journal of Theoretical Physics, 25, 1996, 907-38. Greenler, Robert, Rainbows, Halos and Glories, Cambridge University Press, Cambridge, New York, Melbourne, 1980. Grosseteste, Robert, De Veritate, p. 137, http://www.grosseteste.com/cgi-bin/textdisplay.cgi?text=de-veritate.xml (20.5.2015). Grosseteste, Robert, De Iride, у: Die Philosophischen Werke des Robert Grosseteste, Bischofs von Lincoln, Baur, Ludwig (ур.), Aschendorff, Münster, 1912, http://www.grosseteste.com/cgi-bin/textdisplay.cgi?text=de-iride.xml (20.5.2015). Grosseteste, Robert, On Light (De Luce), Marquette University Press, Milwaukee, 1942. Д d'Alembert, Jean le Rond, Preliminary Discourse to the Encyclopedia of Diderot, Encyclopedia of Diderot & d'Alembert - Collaborative Translation Project, http://quod.lib.umich.edu/d/did/did2222.0001.083?view=text;rgn=main (20.5.2015). Da Vinci, Leonardo, Notebooks, Oxford University Press, New York, 2008. Da Vinci, Leonardo, The Complete Notebooks of Leonardo Da Vinci, Compiled and Edited from the Original Manuscripts by Jean Paul Richter, Volume 1, Dover Publications, Inc., New York, 2012. 270 Da Vinci, Leonardo, Codex Atlanticus, Biblioteca Ambrosiana, Milan. Дамаскин, Јован, Источник знања, Јасен, Никшић, 1997. Darwin, Charles, On the Origin of Species, John Murray, London, 1859. Datacolor, Metamerism, 2009, http://industrial.datacolor.com/support/wp-content/uploads/2013/01/Metamerism.pdf (20.5.2015). de Vriberch, Theodoricus, Tractatus de visione beatifica, Bibliotheca Augustana, http://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost13/Theodoricus/the_vi00.html (20.5.2015). della Francesca, Piero, De prospectiva pingendi, Bibliotheca Augustana, http://www.hs- augsburg.de/~harsch/italica/Cronologia/secolo15/Piero/pie_pros.html (20.5.2015). Deckers, Johannes G., Constantine the Great and Early Christian Art, у: Picturing the Bible, The Earliest Christian Art, Spier, Jeffrey with contributors, Yale University Press, Kimbell Art Museum, New Haven, 2007. Digges, Leonard and Thomas, A Geometrical Practise Named Pantometria, Abell Feffes, London, 1591. Diels, Hermann, Predsokratovci, sveska 1, Naprijed, Zagreb, 1983. Γηνλύζηνο Αξενπαγίηεο, Πεπί ηηρ εκκληζιαζηικήρ ιεπαπσίαρ, Φηινθαιία, Θεζζαινλίθε, 1986. Добс, Бети Џо Титер, Лов на зеленог лава : основи алхемије Исака Њутна, Српско друштво за историју науке, Клуб НТ, Београд, 2002. Доментијан, Житије Светог Саве, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970, Глава 25 „Поученије о заповеди Светога Саве ка освећеним епископима‖, https://domentijanmyblog.wordpress.com/ (20.5.2015). Dua, Harminder S.; Faraj, Lana A.; Said, Dalia G.; Gray, Trevor; Lowe, James, Human Corneal Anatomy Redefined: A Novel Pre-Descemet's Layer (Dua's Layer), Ophthalmology, 120 (9), 2013, 1778-85. Dupuy, Louis, Fragment d'un ouvrage grec d'Anthйmius, Sur des paradoxes de mйcanique, avec une tr. fr. & des notes, L‘Imprimerie royale, Paris, 1777. Durand, Fredo; Dorsey, Julie, Byzantine Icons, 2001, 271 http://people.csail.mit.edu/fredo/Depiction/10_ViewpointFrame/icons6.pdf (20.5.2015). Durand, Fredo, http://people.csail.mit.edu/fredo/ (20.5.2015). Dürer, Albrecht, Institutiones geometricae, Camerarius, Joachim (translator), Christian Wechel, Paris, 1532. Dürer, Albrecht, Underweysung der Messung, mit dem Zirckel und Richtscheyt, in Linien, Ebenen unnd gantzen corporen, Nüremberg, 1525. Ђ Ђурић, Срђан, Христ Космократор у Леснову, Зограф, 13, 1982, 65-72. Е Евдокимов, Павле, Уметност иконе : теологија лепоте, Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију, Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета, Београд, 2009. Einstein, Albert, у: Living Philosophies, Einstein, Albert; Russell, Bertrand; Dewey, John; Millikan, R. A.; Dreiser, Theodore; Wells, H. G.; Nansen, Fridtjof; Jeans, Sir James; Babbitt, Irving; Keith, Sir Arthur; Adams, J. T.; Mencken, H. L.; Peterkin, Julia; Mumford, Lewis; Nathan, G. J.; Shih, Hu; Krutch, J. W.; Edman, Irwin; Belloc, Hilaire; Webb, Beatrice; Inge, W. R.; Haldane, J. B. S., Simon and Schuster, New York, 1931, http://sciphilos.info/docs_pages/docs_Einstein_fulltext_css.html (20.5.2015). Eko, Umberto (ur.), Istorija lepote, Plato, Beograd, 2004. Elijade, Mirča, Istorija verovanja i religijskih ideja (knjiga 1), Prosveta, Beograd, 1991. Eusebius, Constantine and the sign of the cross, Βίνο Κσλζηαληίλνπ [Vita Constantini], http://www.earlychurchtexts.com/main/eusebiusofcaes/constantine_and_the_sign_of_the_c ross.shtml (20.5.2015). 272 З Zajonc, Arthur, Catching the Light: The Entwined History of Light and Mind, Oxford University Press, New York, 1993. Зарић, Радојка, Фреске y средњем травеју цркве Светих апостола y Пећи, Саопштења, XXV, 1993, 55-70. Zemplén, Gábor Á., The History of Vision, Colour, & Light Theories: Introductions, Texts, Problems, Bern Studies in the History and Philosophy of Science, Bern, 2005. И Ivanovic, Filip, Symbol and Icon: Dionysius the Areopagite and the Iconoclastic Crisis, Pickwick, Eugene, OR, 2010. Икона Божией Матери "Неопалимая Купина", http://www.patriarchia.ru/db/text/914401.html (20.5.2015). International Commission on Illumination, http://cie.co.at/ (20.5.2015). ICOMOS–IAU, Case Study 8.2: The Temple of Amun at Karnak, Egypt, у: Heritage Sites of Astronomy and Archaeoastronomy in the Context of the World Heritage Convention, A Thematic Study, 2010, 129-31, http://www2.astronomicalheritage.org/images/astronomicalheritage.org/thematic- study/ch08cs2.pdf (20.5.2015). Ј Jabi, Wassim; Potamianos, Iakovos, A Parametric Exploration of the Lighting Method of the Hagia Sophia Dome, у: The 7th International Symposium on Virtual Reality, Archaeology and Intelligent Cultural Heritage, Nicosia, Cyprus, 2006: Proceedings, Ioannides, M.; Arnold, D.; Niccolucci, F.; Mania K. (ур.), 257-65. Jabi, Wassim; Potamianos, Iakovos, Geometry, Light and Cosmology in the Church of Hagia Sophia, International Journal of Architectural Computing, 2 (5), 2007, 304-19. 273 James, Liz, Light and Color in Byzantine Art, Clarendon Studies in the History of Art, Clarendon Press, Oxford, 1996. James, Liz, Color and Meaning in Byzantium, Journal of Early Christian Studies, 11 (2), 2003, 223-33. James, Liz, Colour and the Byzantine Rainbow, Byzantine and Modern Greek Studies, 15, 1991, 66-95. Jammer, Max, Concepts of Force: A Study in the Foundations of Dynamics, Harvard U.P., Cambridge (Mass), New York, 1957. Janes, Dominic, God and Gold in Late Antiquity, Cambridge University Press, Cambridge, 1998. Jarsky, Tim; Cembrowski, Mark; Logan, Stephen M.; Kath, William L.; Riecke, Hermann; Demb, Jonathan B.; Singer, Joshua H., A synaptic mechanism for retinal adaptation to luminance and contrast, The Journal of Neuroscience, 31 (30), 2011, 11003-15. Jackson, Myles W., Spectrum of Belief: Joseph von Fraunhofer and the Craft of Precision Optics, MIT Press, Cambridge, MA, 2000. Jewish Virtual Library, Archaeology in Israel: Beit Alpha, www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/Archaeology/Beitalpha.html (20.5.2015). Језикова, Ирина; Игуман Лука Головков, Богословске основе иконе и иконографије, у: Историја иконописа од 6. до 20. века, Октоих, Подгорица, 2007. Jensen, Robin Margaret, Understanding Early Christian Art, Routledge, London, New York, 2000. Jones-Bley, K.; Zdanovich, D. G. (ур.), Complex Societies of Central Eurasia from the 3rd to the 1st Millennium BC, 2 vols, Institute for the Study of Man, Washington D.C., 2002. Jordan, Michael, Encyclopedia of Gods, New York, Facts On File, 1993. Johnston, Sean F., A History of Light and Colour Measurement: Science in the Shadows, Institute of Physics Publishing, Bristol, Philadelphia, 2001. К Kant, Imanuel, Kritika čistoga uma, Dereta, Beograd, 2003. 274 Каплан, Мишел, Византија, CLIO, Београд, 2008. Katsuura, T., Physiological Anthropology: Effects of Artificial Light Environment on Humans, у: Physical (Biological) Anthropology - Volume 1, Chiarelli, Brunetto; Rudan, Pavao (ур.), UNESCO – EOLSS, 68-88. Kelley, David H.; Milone, Eugene F., Exploring ancient skies: an encyclopedic survey of archaeoastronomy, Springer, New York, 2005. Kemp, Martin, Leonardo da Vinci: The Marvellous Works of Nature and Man, Oxford University Press, New York, 2006. Keplero, Ioanne, Ad Vitellionem Paralipomena,Quibus Astronomiae Pars Optica Traditur, Apud Claudium Marnium & Hæredes Ioannis Aubrii, Francofvrti, 1604. Кесић Ристић, Сања (и др.), Светска баштина Србија, Министарство културе Републике Србије, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2010. Kin Lai, Weng; Li Lim, Li; Maul, Tomas H., Illumination Analysis of Inactive Indoor Scenes with the Discrete Fourier Transform of Structural Distortions, International Journal of Signal Processing Systems, 2 (1), 2014, 12-6. Климент Александријски; Тертулијан, Оци и учитељи Цркве III века, Том 1, Хришћанска мисао, Хиландарски фонд, Универзитетска библиотека Православни богослови, Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић", Београд, Србиње, Ваљево, 2008. Knobe, Joshua, Experimental Philosophy and Philosophical Significance, Philosophical Explorations, 10 (2), 2007, 119-21. Knobe, Joshua; Nichols, Shaun, An Experimental Philosophy Manifesto, у: Experimental Philosophy, Knobe, Joshua; Nichols, Shaun (ур.), Oxford University Press, New York, 2008, 3-14. Kosmosoteira: Typikon of the Sebastokrator Isaac Komnenos for the Monastery of the Mother of God Kosmosoteira near Bera, Sevcenko, Nancy Patterson (прев.), у: Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founders‟ Typika and Testaments, Thomas, John; Hero, Angela Constantinides (ур.), Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington, 2000, 782-858. 275 Kostov, R. I., Arheomineralogiya na neolitni i halkolitni artefakti ot Bulgaria i tyahnoto znachenie v gemologyata, Publising House ―Sv. Ivan Rilski‖, Sofia, 2007. Kohn, A., Visual adaptation: physiology, mechanisms, and functional benefits, J. Neurophysiol., 97, 2007, 3155-64. Krupp, Edwin C., Echoes of the Ancient Skies, Harper & Row, New York, 1983. Kugler, Franz Xaver, Sternkunde und Sterndienst in Babel, II, Münster in Westfalen, 1907. Kunkel, Robert S., Migraine aura without headache: Benign, but a diagnosis of exclusion, Cleveland Clinic Journal of Medicine, 72 (6), 2005, 529-34. Kuhn, Thomas S., The Essential Tension: Selected Studies in Scientific Tradition and Change, University of Chicago Press, Chicago, 1977. Können, G. P., Polarized light in Nature, Cambridge University Press, New York, 1985. Л Лазић, Милорад М., Српска естетика аскетизма : (1375-1459), Света српска Царска Лавра манастир Хиландар, Београд, 2008. Лазић, Милорад М., Теологија лепоте, Отачник, Београд, 2007. Laing, Lloyd, Orkney and Shetland: An Archaeological Guide, David and Charles, London, 1974. Latur, B., Nikada nismo bili moderni: esej iz simetrične antropologije, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2010. Лаут, Ендрју, Дионисије Ареопагит, Отачник, Београд, 2009. Lactantius, Lucii Caecilii liber ad Donatum Confessorem de Mortibus Persecutorum, http://www.thelatinlibrary.com/lactantius/demort.shtml (20.5.2015). Lee, Raymond L.; Fraser, Alistair B., The Rainbow Bridge: Rainbows in Art, Myth, and Science, Pennsylvania State University Press, SPIE Press, University Park, PA, Bellingham, WA, 2001. Lidov, Alexej, The Creator of Sacred Space as a Phenomenon of Byzantine Culture, у: L'artista a Bisanzio e nel mondo cristiano-orientale, Bacci, Michele (ур.), Scuola Normale Superiore, Pisa, 2007, 135-76. 276 Lindberg, David C.; Westman, Robert S. (ур.), Reappraisals of the Scientific Revolution, Cambridge University Press, Cambridge, New York, Melburne, 1990. Lindberg, David C., Lines of Influence in Thirteenth-Century Optics: Bacon, Witelo, and Pecham, Speculum, 46 (1), 1971, 66-83. Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. (ур.), When Science and Christianity Meet, University of Chicago Press, Chicago, London, 2003. Lindberg, David C., Roger Bacon and the Origins of Perspectiva in the Middle Ages: A Critical Edition and English Translation of Bacon's Perspectiva with Introduction and Notes, Clarendon Press, Oxford University Press, Oxford, New York, 1996. Lindberg, David C., Studies in the History of Medieval Optics,Variorum Reprints, London, 1983. Lindberg, David C.; Shank, Michael H. (ур.), The Cambridge History of Science: Eighteenth-Century Science, Vol. 2: Medieval Science, Cambridge University Press, New York, 2013. Lindberg, David C., Science in the Middle Ages, University of Chicago Press, Chicago, 1978. Lindberg, David C., The Beginnings of Western Science: The European Scientific Tradition in Philosophical, Religious, and Institutional Context, Prehistory to A.D. 1450, University of Chicago Press, Chicago, 1992. Lindberg, David C., The Genesis of Kepler's Theory of Light: Light Metaphysics from Plotinus to Kepler, Osiris, 2, 1986, 5-42. Lindberg, David C., Theories of Vision from Al-Kindi to Kepler, University of Chicago Press, Chicago, London, 1996. Лосев, А. Ф., История античной эстетики : поздний эллинизм, Искусство, Москва, 1980. Лоски, Владимир Николајевич, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2003. Лудовикос, Никола, Подвиг заједништва: Биће и учествовање у Бићу по Григорију Палами и Томи Аквинском, Манастир Рождества Пресвете Богородице – Свештени манастир Цетињски, Цетиње, 2011. 277 М Maintz, Twan, Digital and Medical Image Processing, Update 11/2005, http://www.cs.uu.nl/docs/vakken/ibv/reader/readerINFOIBV.pdf (20.5.2015). Мајендорф, Јован, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Плато, Врњачка Бања, Београд, 2006. Mallik, Asok Kumar, Interplay of Theory and Experiment, Directions, 8 (2), 2007, 20-3. Malville, J. McKim; Wendorf, Fred; Mazar, Ali A.; Schild, Romauld, Megaliths and Neolithic astronomy in southern Egypt, Nature, 392, 1998, 488-91. Malville, J. McKim; Schild, Romauld; Wendorf, Fred; Brenmer, Robert, Astronomy of Nabta Playa, у: African Cultural Astronomy Current Archaeoastronomy and Ethnoastronomy research in Africa, Holbrook, Jarita C.; Medupe, R. Thebe; Urama, Johnson O. (ур.), Springer, 131-43. Malville, J. McKim, The Astronomical Gnomon A Series of Interactive Experiments in Archaeoastronomy, у: African Cultural Astronomy Current Archaeoastronomy and Ethnoastronomy research in Africa, Jarita C. Holbrook, R. Thebe Medupe, Johnson O. Urama (ур.), Springer, 2008, 39-51. Malville, J. McKim, Cosmogony and the Elements : The Intuition of Cosmos in Science and Myth, у: Man in Nature, Saraswati, Baidyanath (ур.), Indira Gandhi National Centre for the Arts, New Delhi, 1995, 18-33, http://ignca.nic.in/eBooks/prakriti_series_05.pdf (20.5.2015). Mander, Mikaela, Đoto, Knjiga komerc, Beograd, 2012. Маразов, Иван; Шалганова, Татяна, Тракийското светилище Беглик-Таш, у: Studia Archaeologica Universittis Serdicensis, Suppl. IV, Stephanos Archaeologicos in honorem Professoris Ludmil Getov, Stoyanov, T.; Angelova, S.; Lozanov, I. (ур.), София, 2005, 482-5. Марић, Илија, Платон и модерна физика, Друштво философа и социолога Црне Горе, Никшић, 1997. Марић, Илија, Стара физика и физика код Срба, Богословско друштво Отачник, Београд, 2013. 278 Марковић, Симa, Национално питање у светлости Марксизма, Централни oдбор Н.Р.П.Ј., Београд, 1923. Marchant, Jo, In search of lost time, Nature, 444 (7119), 2006, 534-38. Marx, Karl; Engels, Friedrich, The Holy Family or Critique of Critical Critique, Foreign Languages Publishing House, Moscow, 1956. Maugh, Thomas H. II, Big-Bang Discovery Makes a Star Out of Astrophysicist : Cosmology: 'It is the discovery of the century, if not of all time,' says Stephen Hawking of Cambridge University, Los Angeles Times, May 10, 1992. Mackley, Jon, Nicole Oresme‟s treatises on cosmography and divination: a discussion of the Treatise of the Sphere, рад презентован на: Starcraft: Watching the Heavens in the Early Middle Ages, University College London, 30 June - 1 July 2012, 2, http://nectar.northampton.ac.uk/4426/1/Mackley20124426.pdf (20.5.2015). Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 1, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1999. Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 2, Републички завод за заштиту споменика културе, Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Београд, 2002. Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 3, Ерминија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2005. Metropolitan Museum of Art, Buddha with Radiate Halo and Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/36038 (20.5.2015). Metropolitan Museum of Art, Buddha with a Halo and Flaming Body Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39995 (20.5.2015). Metropolitan Museum of Art, Buddha with Radiate Halo and Mandorla, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39164 (20.5.2015). Metropolitan Museum of Art, Standing Buddha with Radiate Combined Halo, www.metmuseum.org/collection/the-collection-online/search/39165 (20.5.2015). Meulders, Michel, Helmholtz: from enlightenment to neuroscience, MIT Press City, Cambridge, London, 2010. 279 Миловановић, Милош, Квантификација самоорганизације и комплексности заснована на избору оптималног таласића, Факултет техничких наука, Универзитет у Новом Саду, докторска дисертација, 2013. Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Self-organization and Creation in Art, TINKOS 2014 - The Second National Conference on Information Theory and Complex Systems, 16-17 June 2014, Niš, Serbia, 49-50. Milovanović, Miloš; Rajković, Milan, Quantifying self-organization with optimal wavelets, Europhysics letters, 102, 2013, 400004. Milovanović, Miloš; Tomić, Bojan M., Fractality and self-organization in the Orthodox iconography, Complexity, doi: 10.1002/cplx.21710. Милошевић-Ђорђевић, Нада (ур.), Лирске народне песме, 2009, https://www.scribd.com/doc/21953839/15/ПОРОДИЧНЕ-ПЕСМЕ (20.5.2015). Mitchell, R., Archaeomineralogy: an annotated bibliography of North and Central America (1840–1981), Southern Illinois University, Edwardsville, 1985. Mlađenović, Milorad, Razvoj fizike, Optika, IRO Građevinska knjiga, Beograd, 1985. Montwill, A., Breslin, A., Let there be Light: The Story of Light from Atoms to Galaxies, Imperial College Press, London, 2008. Morphy, Howard, From Dull to Brilliant: The Aesthetics of Spiritual Power among the Yolngu, MAN, 24 (1), 21-40, 1989. Morphy, Howard, From Dull to Brilliant: The Aesthetics of Spiritual Power among the Yolngu, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 181-208. Мрђеновачки, Јован, Симболизам византијске и централне перспективе, Православље, 988, http://www.srpske-pravoslavne- ikone.com/Tekstovi/Biblioteka/Simbolizam_vizantijske_perspektive.html (20.5.2015). Mueller, Conrad G.; Rudolph, Mae, Свјетлост и вид, Младост, Загреб, 1972. McEwan, Ian; Arkani-Hamed, Nima, What is the common ground between art and science? And how is Beethoven like Darwin?, The Observer, Sunday 17 November 2013. 280 Н Nassau, Kurt (ур.), Color for Science, Art and Technology, Elsevier Science B.V., Amsterdam, 1998. Nasr, Seyyed Hossein; Aminrazavi, Mehdi (ур.), An Anthology of Philosophy in Persia, Volume 1: From Zoroaster to Omar Khayyam, I. B. Tauris, The Institute of Ismaili Studies, London, New York, 2008. Nasr, Seyyed Hossein, Islamic Art and Spirituality, State University of New York Press, New York, 1987. Newton, Isaac, Optics, у: Great Books of the Western World, Vol. 34, Newton, Huygens, Hutchins, Robert Maynard (ур.), Encyclopedia Britannica, Inc., Chicago, London, Toronto, 1952, 377-544. Needham, Joseph, Science and Civilization in Ancient China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Cambridge University Press, Cambridge, 1959. О O‘Kelly, Michael J., Newgrange: Archaeology, Art and Legend, Thames and Hudson, London, 1982. Ovid, Metamorphoses, Garth, Samuel; Dryden, John, et al (прев.), Књига 8, http://classics.mit.edu/Ovid/metam.8.eighth.html (20.5.2015). Oliver, Simon, Philosophy, God and Motion, Routledge, London, New York, 2005. Oliver, Simon, Robert Grosseteste on Light, Truth and Experimentum, Vivarium, 42 (2), 2004, 151-80. Online Etymology Dictionary, http://www.etymonline.com/index.php?term=gnomon (20.5.2015). Oresme, Nicole, De causis mirabilium, у: Hansen, Bert (ed.), Nicole Oresme and the Marvels of Nature: A Study of His De causis mirabilium with Critical Edition, Translation, and Commentary, Pontificial Institute of Mediaeval Studies, Toronto, 1985. 281 Osler, Margaret J., John Pecham and the Science of Optics (review), Journal of the History of Philosophy, 9 (4), 1971, 510. П Panić, Vladislav, Psihologija i umetnost, Zavod za udžbenike, Beograd, 2005. Pasturo, Mišel, Plava – istorija jedne boje, JP Službeni glasnik, Beograd, 2011. Pasturo, Mišel, Crna – istorija jedna boje, JP Službeni glasnik, Beograd, 2011. Pentcheva, Bissera V., The sensual icon, The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2010. Pentcheva, Bissera V., Hagia Sophia and Multisensory Aestetics, Gesta, 50 (2), 2011, 93- 111. Petit, L., Typikon du monastиre de la Kosmosotiraprиs d‘Aenos, Izvestija russkogo archeologicheskogo Instituta v Konstantinopole, XIII, 1908, 17-75. Петровић, Предраг, Символ и спасење : савремене рефлексије на сотириолошка учења древне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010. Peckham, John, John Pecham and the Science of Optics: Perspectiva Communis, Lindberg, David C. (ур.), University of Wisconsin Press, Madison, 1970. Pecham, John, Tractatus de perspective, Lindberg, David C. (ур.), Franciscan Institute Publications, St. Bonaventure, New York, 1972. Platon, Država, BIGZ, Beograd, 2002. Платон, Тимај, Еидос, Врњачка Бања, 1995. Подскалски, Герхард, Теологија и философија у Византији: спор око теолошке методике у духовној историји позне Византије (XIV/XV), његове систематске основе и историјски развоj, Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010. Попова, Олга, Византијске иконе VI-XV века, у: Историја иконописа од VI до XX вака, Јевсјејева, Лилија и др., Октоих, Академија СПЦ за уметност и консервацију, Подгорица, Београд, 2007. 282 Поповић Божић, М; Цуцић, Д; Марковић Топаловић, Т.; Савић И., Одређивање и примена меридијана, Конференција Календарско знање и допринос Милутина Миланковића, Удружење Милутин Миланковић, Грађевински факултет Београдског универзитета, 14-15. септембар 2011, http://www.poko.ipb.ac.rs/media/fM_k0006/PDF/Odredjivanje%20i%20primena%20merid ijana.pdf (20.5.2015). Potamianos, Iakovos; Jabi, Wassim, Interactive Parametric Design and the Role of Light in Byzantine Churches, у: Communicating Space(s) Proceedings of the 24th eCAADe Conference Proceedings, University of Thessaly: Volos, Greece, September 6-9, 2006, 798- 803. Potamianos, Iakovos, Light into architecture : evocative aspects of natural light as related to liturgy in Byzantine churches, докторска дисертација, University of Michigan, 1996. Potamianos, Iakovos; Turner, James; Jabi, Wassim, Exploring the Proportions of Middle- Byzantine Churches: A Parametric Approach, у: CAAD Futures „95: Proceedings of the Sixth International Conference on Computer-Aided Architectural Design Futures. Singapore: National University of Singapore, 1995, 483-93. Potamianos, Iakovos, The Evocative Use of Natural Light in Hagia Sophia of Istanbul: A Gestalt Approach, Dimensions, Journal of the University of Michigan College of Architecture & Urban Planning, 5, 1991, 60-9. Pratt, William K., Digital Image Processing: PIKS Inside, John Wiley & Sons, New York, 2001. Pratt, William K., Introduction to Digital Image Processing, CRC Press, Taylor & Francis Group, Boca Raton, 2014. Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског, Београд, 2005. Preti, Đulio, Istorija naučne misli: nauka od Talesa do Ajnštajna, deo II, moderna nauka, Клуб НТ, Beograd, 2002. Proclus, In primum Euclidis elementorum librum commentarii, Friedlein, Gottfried (ур.), Leipzig, Teubner, 1873. Procopius, Buildings, Book I (Part 1), Loeb Classical Library, 1940, 283 http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Procopius/Buildings/1A*.html (20.5.2015). Pseudo-Dionysius Areopagita, De Divinis Nominibus, http://www.tertullian.org/fathers/areopagite_03_divine_names.htm#c4 (20.5.2015). Pseudo-Dionysius, the Areopagite, The Complete Works, Paulist Press, Mahwah, New Jersey, 1987. Пупин, Михајло Идворски, Са пашњака до научењака, Српска академија наука и уметности, Матица српска, Епархија шабачка, Београд, Нови Сад, Шабац, 2014. Phillips, Ian, Afterimages and Sensation, Philosophy and Phenomenological Research, 87 (2), 2013, 417-53. Philo, A Treatise on the Life of Moses, that is to say, On the Theology and Prophetic Office of Moses, Book II, http://www.earlychristianwritings.com/yonge/book25.html (20.5.2015). Р Радојчић, Милош, О чаробном свету нашег средњевековног сликарства, Народна одбрана, 10, 1940, 42-5. Радојчић, Светозар, Злато у српској уметности XIII века, Зограф, 7, 1977, 28-35. Radojčić, Svetozar, Zreli raški stil (1200-1300), 1969, Serbian Medivial Art, http://www.monumentaserbica.com/mushushu/story.php?id=18 (20.5.2015). Радојчић, Светозар, Лесново, 1971, Serbian Medivial Art, www.monumentaserbica.com/mushushu/story.php?id=43 (20.5.2015). Радојчић, Светозар, Старо српско сликарство, Академска књига, Институт за теолошка истраживања, Нови Сад, Београд, 2010. Ракоција, Миша, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури, Посвета, Ниш, 2007. Rapp, George, Archaeomineralogy, Springer-Verlag, Berlin, Heidelberg, 2009. Rapp, George Robert, Archaeomineralogy, Springer, Berlin, Heidelberg, New York, 2002. Reichel-Dolmatoff, Gerardo, Amazonian Cosmos, Chicago University Press, Chicago, 1971. 284 Reichel-Dolmatoff, Gerardo, Things of Beauty Replete with Meaning: Metals and Crystals in Colombian lndian Cosmology, у: Sweat of the Sun, tears of the Moon: Gold and Emerald treasures of Colombia, Frust, P. T.; Keller, P. C.; Lee, W. B.; Ruddle, K.; Reichel- Dolmatoff, G.; Schutles, R. E.; Bright, A. (ур.), Natural History Museum of Los Angeles County, Los Angeles, 1981, 17-33. Ridderstad, Marianna, Orientation of the northern gate of the Goseck Neolithic rondel, http://arxiv.org/ftp/arxiv/papers/0910/0910.0560.pdf (20.5.2015). Riedl, Clare C., Robert Grosseteste On Light, Introduction, у: On Light (De Luce), Grosseteste, Robert, Marquette University Press, Milwaukee, 1942, 1-9. Rieke, F.; Rudd, M. E., The challenges natural images pose for visual adaptation, Neuron, 64, 2009, 605-16. Richter, Jean Paul (ур.), The Notebooks of Leonardo Da Vinci, Volume 1, Dover Publications, Mineola, 1970. Roberts, Alexander; Donaldson, James; Coxe, A. Cleveland (ур.), Ante-Nicene Fathers, Volume I, The Apostolic Fathers, Justin Martyr, Irenaeus, Christian Literature Publishing Co., New York, 1885. Ronchi, Vasco, Optics: The Science of Vision, Dover Publications, New York, 1991. Роси, Корина (текст), Блага манастира свете Катарине, Православна реч, Нови Сад, 2007. Ruggles, Clive L. N., Pushing back the frontiers or still running around the same circles? ‗Interpretative archaeoastronomy‘ thirty years on, Proceedings of the International Astronomical Union, 7, 2011, 1-18. Russo, Lucio, The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why It Had to Be Reborn, Springer, Berlin, Heidelberg, 2004. С Saunders, Nicholas J., Stealers of Light, Traders in Brilliance: Amerindian Metaphysics in the Mirror of Conquest, RES: Anthropology and Aesthetics, 33 (1), 225-52, 1998. 285 Saunders, Nicholas J., “Catching the Light”: Technologies of power and enchantment in Pre-Columbian goldworking, у: Gold and Power in Ancient Costa Rica, Panama, and Colombia, Quilter, Jeffrey; Hoopes, John W. (ур.), Dumbarton Oaks, Washington D. C., 2003, 15-47. Saunders, Nicholas, The Colours of Light: Materiality and Chromatic Cultures of the Americas, у: Colouring the Past, The Significance of Colour in Archaeological Research, Jones, A.; MacGregor, G. (ур.), Berg, Oxford, 2002, 209-26. Св. Василије Велики, О Светом Духу, Библиотека "Свети Теодор Вршачки", Вршац, 1997. Св. Симеон Нови Богослов, Теолошка филозофија, књига друга, Хаџи Владимир Радосављевић (издавач), Беорад, 1990. Svenshon, Helge, Heron of Alexandria and the Dome of Hagia Sophia in Istanbul, у: Proceedings of the Third International Congress on Construction History, Brandenburg University of Technology Cottbus, Germany 20th – 24th May 2009, 1387-94. Sveti Augustin, Trojstvo, Služba Božja, Split, 2009. Свети Григорије Палама, Тријаде, Истина, Београд, Шибеник, 2008. Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона, превео са грчког Атанасије Јевтић, Градац, 16 (82/83/84), 1988, 29-31. Sirotin, Yevgeniy B.; Das, Aniruddha, Anticipatory haemodynamic signals in sensory cortex not predicted by local neuronal activity, Nature, 457, 2009, 475-9. Склирис, Стаматис, У огледалу и загонетки : иконолошки есеји, Православни богословски факултет, Београд, 2005. Slavković, Zorica, Restauracija pozlate ukrasnih ramova, Stručni rad za zvanje viši tehničar pozlatar, Beograd, 2004, http://www.reantica.org/html/zslavkovic.html (20.5.2015). Smith, A. Mark, From sight to light: the passage from ancient to modern optics, University of Chicago Press, Chicago, London, 2015. Smith, Mark, What Is the History of Medieval Optics Really about?, Proceedings of the American Philosophical Society, 148 (2), 2004, 182-3. 286 Snow, Charles Percy, The Two Cultures and the Scientific Revolution, Cambridge University Press, London, 1961 [1959]. Snow, Charles Percy, The Two Cultures, Cambridge University Press, London, 2001 [1959]. Solomon, Joshua A., Fechner's Legacy in Psychology: 150 Years of Elementary Psychophysics, Brill Academic Pub, 2011. Sornette, Didier, Critical Phenomena in Natural Sciences, Chaos, Fractals, Selforganization and Disorder: Concepts and Tools, Second edition, Springer, Berlin, Heidelberg, 2006. Станојевић, Ђорђе M., Из науке о светлости, Српска књижевна задруга, Београд, 1895. Stathakis, Charalambos P., The Hagia Sophia : The mystical light of the great church and its architectural dress, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, 2011. Стивенс, Ентони, Аријаднино клупко: водич кроз симболе човечанства, Stylos, Нови сад, 2005. Strasburger, Hans; Rentschler, Ingo; Jüttner, Martin, Peripheral vision and pattern recognition: A review, Journal of Vision, 11 (5), 2011, чланак 13, http://www.journalofvision.org/content/11/5/13.full#sec-4 (20.5.2015). Suppan, Paul, Chemistry and Light, Royal Society of Chemistry, Cambridge, 1994. Suh, H. Anna (ур.), Leonardo‟s Notebooks, Black Dog & Leventhal Publishers, New York, 2005. Shalizi, C.R.; Shalizi, K.L.; Haslinger, R., Quantifying Self-Organization with Optimal Predictors, Phys. Rev. Lett., 93 (11), 2004, 118701. Shnirelman, V. A., Archaeology and ethnic politics: the discovery of Arkaim, Museum International: Archaeological sites and site museums, 2, 1998, 33-9. Scriptores Historiae Augustae, vol 3, Magie, David (ур. и прев.), Harvard University Press, London, Cambridge MA, 1932. Schiemann, Gregor (ур.), Hermann von Helmholtz's Mechanism: The Loss of Certainty: A Study on the Transition from Classical to Modern Philosophy of Nature, Springer, 2009. 287 Schlosser, Wolfhard, Astronomische Untersuchungen der Kreisgrabenanlage von Goseck, у: Neolithische Kreisgrabenanlagen in Europa, Internationale Arbeitstagung 7-9. 5. 2004. Goseck, Bertemes, Francois; Melle, Harald (ур.), 2004, 389-94. Symbol Dictionary, Eye of Horus, Eye of Ra (Udjat, Wedjet), http://symboldictionary.net/?p=519 (20.5.2015). Symbol Dictionary, Halo (Aura, Nimbus), http://symboldictionary.net/?p=2948. Т Тадић, Милутин; Бабић, Саша, Оријентација Богородичине цркве манастира Студенице, Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду, LVIII, 2010, 1-10. Тадић, Милутин, Сунчани часовници, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. Takaki, Yoshitaka, A Halo of 7th century Japan, http://www.asianart.com/forum/takaki/halo/Kuzekann.htm (20.5.2015). Tatić-Đurić, Mirjana, Poznate ikone od XII-XVIII veka, Jugoslovenska revija, Beograd, 1984. Tauler, Johannes, Sermons, Paulist Press, New York, Mahwah, 1985. Taft, W.Stanley Jr.; Mayer, James W., The Science of Paintings, Sprinfer Vrlag, New York, 2000. Темпл, Ричард, Иконе и тајновити извори хришћанства, Каленић, Крагујевац, 2009. Teteriatnikov, Natalia B., Mosaics of Hagia Sophia, Istanbul: The Fossati Restoration and the Work of the Byzantine Institute, Dumbarton Oaks, Washington, D.C., 1998. Tidwell, Michael, A Virtual Retinal Display for Augmenting Ambient Visual Environments, Master's Thesis, Unversity of Washington, College of Engineering, 1995, ftp://hitl.washington.edu/pub/publications/tidwell/ch2.html (20.5.2015). Тимотијевић, Мирослав, Светло као симбол на представама Благовести у српској уметности XVIII века, Свеске Друштва историчара уметности Србије, 16, 1985. 288 Томић, Бојан, Анализа зависности нашег начина виђења од светлости и мисаони експерименти са светлошћу, Уводни рад са тематиком светлости за студенте Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, Живопис, 3, 2009, 279-301. Томић, Бојан М., Нова светлост иконе, Огледи из иконографије, уредник Радомир Поповић, Висока школа - Академија за уметност и консервацију СПЦ, 2011. Томић, Бојан М., Светлост у Новом завету: хемијска, физичка и теолошка предразматрања, Иконографске студије, 3, 2010, 51-64. Томић, Бојан, Савремене хемијске и физичке аналитичке методе у студијама уметничких материјала (развој мултидисциплинарности у 2009. години), Живопис, 4, 2010, 83-105. Томић, Бојан М; Томић, Милица М, Перспектива интердисциплинарног повезивања науке, културе и теологије у 2015. години, Црквене студије, 11, 2014, 689-96. Томић, Бојан, Физика у Шестодневу Василија Великог, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево, 2008. Tomova, Iva; Lazarkevich, Irina; Tomova, Anna; Kambourova, Margarita; Vasileva- Tonkova, Evgenia, Diversity and biosynthetic potential of culturable aerobic heterotrophic bacteria isolated from Magura Cave, Bulgaria, International Journal of Speleology. 42 (1), 2013, 65-76. Tradigo, Alfredo, Icons and Saints of the Eastern Orthodox Church, Getty Publications, Los Angeles, 2006. Трифуновић, Ђорђе, Доментијан песник светлости, у: Стара књижевност, Нолит, Београд, 1965, [331]-353. Trick, Gary L.; Kronenberg, Alaina, Entoptic Imagery and Afterimages, у: Ophthalmology, Tasman, William; Jaeger, Edward A. (ур.), Lippincott Williams & Wilkins, Philadelphia, 2007, електронско издање. Трубецкој, Јевгениј, Истина у бојама, Логос, Београд, 2005. Тутковски, Мишко, Претставите на зодијакот во византиското и пост-византиското сликарство од Р. Македонија, Патромониум.мк, Списание за културното наследство – споменици, реставрација, музеи, 3 (7-8), 2010, 277-88. 289 Thorndike, Lynn, A History of Magic and Experimental Science, vol. II, Macmillan, New York, 1929. Thro, E. Broydrick, Leonardo da Vinci's solution to the problem of the pinhole camera, Archive for History of Exact Sciences, 48 (3-4), 1994, 343-71. Tétreau, Richard David, The Agent intellect in Meister Dietrich of Freiberg: Study and Text, докторска дисертација, University of Toronto, 1966. У Успенски, Леонид; Лоски, Владимир, Смисао икона, Јасен, Београд, 2008. Успенски, Леонид, Теологија иконе, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2009. Ф Feynman, Richard Phillips, The Pleasure of Finding Things Out: The Best Short Works of Richard P. Feynman, Basic Books, New York, 1999. Field, J.V.; Wright, M.T., Gears from the Byzantines: a Portable Sundial with Calendrical Gearing, Annals of Science, 42, 1985, 87-138. Field, J.V., Some Roman and Byzantine Portable Sundials and the London Sundial- Calendar, History of Technology, 12, 1990, 103-35. Finli, Viktorija, Boja : prirodna istorija palete, Artist, Beograd, 2010. Florenski, Pavel, Prostor i vreme u umetničkim delima, Službeni glasnik, Beograd, 2013, 226. Флоренски, Павле, Иконостас, Јасен, Никшић, 2007. Florensky, P., Сочинения в 4-х томах, том 3(1), Мысль, Москва, 1999, 46-98. Foschi, Renato; Leone, Matteo, Galileo, measurement of the velocity of light, and the reaction times, Perception, 38 (8), 2009, 1251-9. Франк, Семјон, Светлост у тами : оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Логос, Бримо, Београд, 2004. 290 Franses, Rico, When all that is Gold does not Glitter: On the Strange History of looking at Byzantine Art, у Icon and word : the power of images in Byzantium. Studies Presented to Robin Cormack, Eastmond, A.; James, L. (ур.), Ashgate, Aldershot, 2003, 13-23. François-Marie, R. P., Nouvelle Découverte sur la Lumi`ere pour la M´esurer et en Compter les Degr´es, Paris, 1700. Fulkerson-Smith, Brett, Kant‘s Illuminating Experiment: On the Placement, Purpose and Essential Procedure of the Experiment of Pure Reason in the Critique of Pure Reason, Society and Politics, 7 (1), 2013, 62-83. Х Hawkes, Jacquetta, Dawn of the Gods, Chatto & Windus, London, 1968. Hawkins, G.S., Beyond Stonehenge, New York, Harper and Row, 1973. Hagia Sophia, Istanbul: Light Study, Narthex, and South Vestibule Mosaics, The Byzantine Institute and Dumbarton Oaks Fieldwork Records and Papers, ca. late 1920s-2000s, MS.BZ.004-02-04, Image Collections and Fieldwork Archives, Dumbarton Oaks, Trustees for Harvard University, Washington, D.C., http://vimeo.com/61358920 (20.5.2015). Hamell, George R., Wampum among the Northern Iroquoians: A Proposed Semantics of Color, Ritual, and Material Culture, Paper prepared for the 1989 Shell Bead Conference, Rochester Museum and Science Center, New York, 1986. Hamell, George R., The Iroquois and the World‘s Rim: Speculations on Color, Culture, and Contact, American Indian Quarterly, Fall 1992, 451-69. Hamman, Adalbert-G., Patrologiae cursus completus ...: Series latina, Volume 75, Migne, Jacques-Paul (ур.), apud Garnier fratres, 1862, 461-2. Hanawalt, Barbara, The Middle Ages: An Illustrated History, Oxford University Press, New York, 1998. Harvey, William, Exercitatio anatomica de motu cordis et sanguinis in animalibus, Charles C. Thomas, Springfield, Illinois, 1928. Harré, Rom, Great Scientific Experiments: Twenty Experiments that Changed Our View of the World, Dover, 2002. 291 Hauck, Oliver, Computing the "Holy Wisdom" – FormZ and Radiance as analytic tools for historic building research, FormZ Joint Study Journal, 2007/2008, 124-5. Heidegger, Martin, Heidegger: Off the Beaten Track, Young, Julian; Haynes, Kenneth (ур.), Cambridge University Press, London, New York, Port Melbourne, Madrid, Cape Town, 2002. Heilbron, John L., Churches as scientific instruments: Annual Invitation Lecture to the Scientific Instrument Society, Royal Institution, London, 6 December 1995, Universitas, 9, April 1996, http://cis.alma.unibo.it/NewsLetter/090496Nw/Heilbron.htm (20.5.2015). Herbermann, Charles G. et al., The Catholic encyclopedia, An International Work of Reference on the Constitution, Doctrine, Discipline, and History of the Catholic Church, Volume XI, Robert Appleton Company, New York, 1911. Hergenhahn, B.R., An Introduction to the History of Psychology, sixth edition, Wadsworth, Cengage Learning, Belmont, 2008. Heron Alexandrinus, Heronis Alexandrini opera quae supersunt omnia, vol. IV, Leipzig, Teubner, 1976. Hijmans, Steven Ernst, Sol : the sun in the art and religions of Rome, докторска дисертација, University of Groningen, 2009. Hoover, Dale, The Spanish Chapel of Santa Maria Novella:a document of Dominican dogma, магистарска теза, Indiana State University, Terre Haute, Indiana, 1991. Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther (eds.), The Oxford Classical Dictionary, fourth edition, Oxford University Press, Oxford, 2012. Хоружи, Сергеј Сергејевич, Православна аскеза : кључ за нову визију човека, Мартириа, Београд, Карловац, 2010. Horuzhy, S. S.; Voronin, A. V., Remarks on Mathematical Structure of BRST Theories, Commun. Math. Phys., 123, 1989, 677-85. Huxley, George Leonard, Anthemius of Tralles, Cambridge, Massachusetts, 1959. 292 Ц Carman, Christián C.; Evans, James, On the epoch of the Antikythera mechanism and its eclipse predictor, Archive for History of Exact Sciences, 68 (6), 2014, 693-774. Cahan, David (ур.), Hermann Von Helmholtz and the Foundations of Nineteenth-century Science, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1993. Clagett, Marshall, Ancient Egyptian Science, Volume II: Calendars, Clocs and Astronomy, American Philosophical Society Independence Square, Philadelphia, 1995. Clark, James M., The Great German Mystics: Eckhart, Tauler and Suso, Dover Publications, 2013. Clark, Kenneth, Leonardo Da Vinci, Folio Society, London, 2005. Clement of Alexandria, The Stromata, or Miscellanies, Book VI, Chapter XVII: Philosophy Conveys Only an Imperfect Knowledge of God, у: Ante-Nicene Fathers, Vol. 2: Fathers of the Second Century: Hermas, Tatian, Athenagoras, Theophilus, and Clement of Alexandria (Entire), Schaff, Philip, 1885, http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf02.vi.iv.vi.xvii.html (20.5.2015). Congdon, Eleanor, Imperial Commemoration and Ritual in the Typikon of the Monastery of Christ Pantokrator, Revue des йtudes byzantines, 54, 1996, 161-99. Coote, Jeremy, „Marvels of Everyday Vision‟: The Anthropology of Aesthetics and the Cattle-Keeping Nilotes, у: Anthropology, Art, and Aesthetics, Coote, Jeremy; Shelton, Anthony (ур.), Clarendon Press, Oxford, 1992, 245-73. Cormack, Robin, Writing in Gold: Byzantine Society and Its Icons, Oxford University Press, London, 1985. Crease, Robert P., The Prism and the Pendulum, The Ten Most Beautiful Experiments in Science, Random House, New York, Toronto, 2003. Crombie, Alistair Cameron, Robert Grosseteste and the Origins of Experimental Science 1100-1700, Clarendon Press, University Press, Oxford, New York, 1953. Crombie, Alistair Cameron, Science, Art and Nature in Medieval and Modern Thought, The Hambledon Press, London, Rio Grande, 1996. 293 Crombie, Alistair Cameron, Science, Optics, and Music in Medieval and Early Modern Thought, Hambledon, London, 1990. Cross, Samuel Hazzard; Sherbowitz-Wetzor, Olgerd P., The Russian Primary Chronicle, Laurentian Text, Mediaeval Academy of America, Cambridge, MA, 1953. Crouse, M.; Nowak, R.; Baraniuk, R., Wavelet-based statistical signal processing using hidden Markov models, IEEE Trans. Signal Process., 46 (4), 1998, 886-902. Cullen, Christopher, Astronomy and mathematics in ancient China: the Zhou bi suan jing, Cambridge University Press, Cambridge, 2006. Chamberlain, Rebecca; McManus, I. Chris; Brunswick, Nicola; Rankin, Qona; Riley, Howard; Kanai, Ryota, Drawing on the right side of the brain: A voxel-based morphometry analysis of observational drawing, NeuroImage, 96, 2014, 167-73. Chevalier, Jean; Gheerbrant, Alain, Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1987. Ш Шијаковић, Богољуб, Пред лицем Другог, фуга у огледима, ЈП „Службени гласник―, Јасен, Београд, Никшић, 2002. Шо, Ијан (ур.), Оксфордска историја старог Египта, Clio, Београд, 2004. W Watts, Edith W.; Watts, Edith A., Art of Ancient Egypt A Resource for Educators, Metropolitan Museum of Art, 1998. Weinberg, A. M., Impact of Large-Scale Science on the United States, Science, 134 (3473), 1961, 161-4. Weiner, Steve; Xu, Qinqi; Goldberg, Paul; Liu, Jinyi; Bar-Yosef, Ofer, Evidence for the Use of Fire at Zhoukoudian, China, Science, 281,1998, 251-3. Weiss, Peter, The Vision of Constantine, Journal of Roman Archaeology, 16, 2003, 237-59. Witelo, Perspectiva, Risner (ур.), 1572. 294 Witelo, Perspectiva, Cambridge, Emmanuel College Library, ms. 20. Whewell, William, History of the Inductive Science, vol. 1, D. Appleton and Company, New York, 1858. Wright, M.T., Rational and Irrational Reconstruction: the London Sundial-Calendar and the Early History of Geared Mechanisms, History of Technology, 12, 1990, 65-102. Whittemore, Thomas; Vйglйry, Alexander, Preliminary Materials for Report, Lighting in Hagia Sophia, 1949-50, Dumbarton Oaks, Byzantine Photograph and Fieldwork Archives. Whittemore, Thomas, Notes on Light in Haghia Sophia, Istanbul, 26 January1945, Dumbarton Oaks, Byzantine Photograph and Fieldwork Archives. Y Yanoff, Myron; Duker, Jay S.; Augsburger, James J., Ophthalmology, Mosby, 2009. БИОГРАФИЈА Бојан М. Томић је 2003. године дипломирао на Физичком факултету Универзитета у Београду, смер Примењена физика и информатика на предмету Филозофија физике, а на истом факултету је 2007. године завршио мастер студије на смеру за примењену физику и информатику. Од јануара 2011. године је запослен у Институту за мултидисциплинарна истраживања Универзитета у Београду као сарадник на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије „Теорија и прaкса науке у друштву: мултидисциплинарне, образовне и међугенерацијске перспективе‖ (ОИ 179048 – област друштвених наука). Био је члан организационих и извршних одбора Првог научног симпозијума са међународним учешћем „Теорија и пракса науке у друштву: од кризе ка друштву знања― одржаног 14-16. новембра 2012. године у Београду, као и Другог научног симпозијума са међународним учешћем „Теорија и пракса науке у друштву: изазови и перспективе― одржаног 6-7. новембра 2014. године у Београду, у организацији Хемијског факултета Универзитета у Београду. Руководилац пројекта Министарства вера Светлост у црквеној уметности, био је од 2008. године. Својим радовима допринео је да у часопису Војно дело, буде формирана нова рубрика која носи наслов Мултидисциплинарна истраживања. У досадашњем раду објавио је 18 радова и једну монографију. Од тог броја је 13 самосталних радова, 12 радова у категорисаним часописима, 2 рада са конференција (књиге радова), 4 рада у осталим издањима (зборници). Oжењен је и отац четворо деце.