1 Наставно научном већу Филозофског факултета, Београд Реферат о завршеној докторској дисертацији кандидата Драгана Чихорића (М.А.), под називом Између Загреба и Београда. Мица Тодоровић и сарајевска уметничка сцена тридесетих година 20. века На седници Наставно научног већа Филозофског факултета у Београду од 25. јуна 2015. године, изабране смо у комисију за оцену и одбрану докторске дисертације кандидата Драгана Чихорића, под називом Између Загреба и Београда. Мица Тодоровић и сарајевска уметничка сцена тридесетих година 20. века. По стеченом увиду у завршену дисертацију, дајемо следеће МИШЉЕЊЕ 1. Основни подаци о кандидату и дисертацији: Кандидат Драган Чихорић (Бор, 1971). Дипломирао је (2006, 10) и одбранио мастер рад (2008, 10, ментор проф. Л. Мереник) на Филозофском факултету у Београду, Одељењу за историју уметности. Од 2009. године је асистент (па виши асистент) на Академији ликовних умјетности у Требињу, област историја уметности и историја модерне уметности. Драган Чихорић објавио је неколико радова у научним часописима и поглавље у једној монографији: 1. „Елементи континуитета у архитектури Босне и Херцеговине: Зеница 1945-1960.“, Новопазарски зборник, 28, Нови Пазар 2004, 173-196. 2. „Имагинарна изложба цртежа Мице Тодоровић“, Зборник Семинара за студије модерне уметности Филозофског факултета у Београду, V, Београд 2009, 173-186. 3. „Параграф 218“, Зборник Семинара за студије модерне уметности Филозофског факултета у Београду, VI, Београд 2010, 21-34. 4. „Уводни текст“, у: Академија ликовних умјетности Требиње, Универзитет у Источном Сарајеву, Требиње 2014, 8-51. 2 Дисертација Између Загреба и Београда. Мица Тодоровић и сарајевска уметничка сцена тридесетих година 20. века садржи 267 страна стандардно форматираног текста и 17 страна библиографских референци, извора, архивске грађе и литературе. 2. Предмет и циљ дисертације: Теза „Између Загреба и Београда. Мица Тодоровић и сарајевска уметничка сцена тридесетих година 20. века“ разматра међуратни опус сликарке Мице Тодоровић, као и све пратеће релације које је то дело остварило у поменутим уметничким срединама. Истражен и анализиран опус Мице Тодоровић сведочи о многобројним и изузетно разноврсним контекстуалним структурама, чијим је формирањима, од школовања у Загребу и улоге у кругу око групе „Земља“, до потоње сарајевске уметничке сцене, значајно доприносила и сама уметница. Аутор разматра више временских и проблемских области/целина. Приступајући аналитички свакој од њих, понаособ, теза поприма облик комплексног историографског поља, омогућавајући целовит увид у међуратни опус уметнице, што је и био примарни циљ дисертације. 3. Основне хипотезе од којих се полазило у истраживању: Упркос потојању неколиких, малобројних, монографских разматрања (дескриптивног или формалистичког приступа и слабије изучене грађе) дела Мице Тодоровић, ова дисертација је прво свеобухватно монографско, интерпретативно и историографски и теоретичарски уобличено научно штиво о деловању Мице Тодоровић. Аутор успешно показује (доказује) циљеве постављене у предлогу дисертације и хипотезе. Он детаљно, оштрином запажања и завидном стручном и научном реториком, разматра и показује/доказује до сада тек спорадично истицану историјску важност, укратко, следећих проблема/подручја везаних за опус Мице Тодоровић и свеукупни контекст у коме њено дело настаје: а) Загребачка ликовна сцена треће и четврте деценије, њој припадајући феномен „Прољетног салона“, као и пратеће теоријско-критичарске пропозиције, добрим делом формиране у кругу књижевне модерности успостављеном око Мирослава Крлеже као централне фигуре. Овде је од највећег значаја правилно читање педагошко-естетских 3 пропозиција професора Љуба Бабића, а посебно феномена „нашег израза“, као његовог кључног оперативног постулата. б) Сарајевска ликовна сцена међуратног периода, успостављена је и показана као уметнички простор крајње несигурног идентитета. Уместо чврстих, нституционализованих релација, локално уметничко понашање обележаваће деловање енергичних практиканата и теоретичарских индивидуалитета (Мијић, Мазалић, Кршић, Петровић). в) Београд, са својом сценом тридесетих, поетским реализмом као доминантном стилском формацијом и профилисаним критичарским залеђем (Васић, Манојловић), стоји као завршно уметничко подручје у Чихорићевој исцрпној, изворној истраживачкој реконструкцији и одликује његову дисертацију као изванредно мишљену и писану, те је чини не само оригиналним научним делом, већ истинским доприносом драгоценим за даље разумевање међуратне уметничке сцене у Краљевини Југославији. 4. Кратак опис садржаја дисертације: Дисертација је доследно, логично, са истраживачком радозналошћу и списатељском минуциозношћу, уобличена и конструисана следећим садржајем: 1. Уводна разматрања; 2. Загреб, двадесете са потпоглављима: Студирати у Загребу, ...у непосредној близини „варварина“, Ружичкина писма, „На далеком сјеверу“, Фотографија, цртеж и Сезанов завртањ, Од ренесансе до Старог завета; 3. Цртачки интермецо, са потпоглављима: Оријент, Босна, Лондон, Координирани flaner, Нова антропологија, „Негације“; 4. Ангажман и нови амбијент, са потпоглављима: Сарајево, Pregled, Јован Кршић, Након 1933, „Народни фронт“, Мица поново слика, Београдска епизода, Горичке девојке, Collegium и Petorica; 5. Закључак. 5. Остварени резултати и научни допринос дисертације: Ова дисертација је прво свеобухватно монографско, интерпретативно и историографски и теоретичарски уобличено научно штиво а) посебно о 4 уметничком деловању, уметничком и извануметничком активизму Мице Тодоровић, б) начелно, изузетно научно и теоријски утемељена студија о уметничкој сцени двадесетих и тридесетих година на релацији Загреб-Сарајево- Београд, са посебним освртом и на контекст концептуалног, критичког, теоријског залеђа те сцене. Управо због свега тога, као и изврсности реализације,дисертација представља не само значајан дпринос изучавању међуратне уметности Краљевине, већ и у, методолошком смислу, пример за узор будућим докторандима и њиховим тезама. 6. Закључак: Дисертација је у свему изведена по одобреној пријави. Драган Чихорић даје детаљну, интелигентну и на истраживањима утемељену изворну тезу, одлично мишљену и писану. Она је како оригинално научно дело, тако и вредан допринос домаћој историјскоуметничкој науци. Стога нам је велико задовољство да предложимо јавну одбрану дисертације Између Загреба и Београда. Мица Тодоровић и сарајевска уметничка сцена тридесетих година 20. века кандидата Драга Чихорића, за шта су се стекли сви услови прописани законом и правилима докторских студија Филозофског факултета Универзитета у Београду. проф. др Лидија Мереник, ментор проф др Симона Чупић, Филозофски факултет, Универзитет у Београду проф. др Јасмина Чубрило, Филозофски факултет, Универзитет у Београду Београд,