1 СEКРETAРИJATУ ФИЛOЛOШKOГ ФAKУЛTETA Б E O Г Р A Д Прeдмeт: Извештај комисије за преглед и оцену докторске дисертације мр Јелене Лепојевић Научно-наставно веће Филолошког факултета Универзитета у Београду на сед- ници одржаној 16. јануара 2015. године изабрало је Комисију за преглед и оцену док- торске дисертације коју је, под насловом Супстантивизација као творбени процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику, предала мр ЈЕЛЕНА ЛЕ- ПОЈЕВИЋ , асистент на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, у саставу: 1. др Радмило Маројевић, редовни професор (изабран 16. децембра 1988), научна област: руски језик, Филолошки факултет Универзитета у Београду; 2. др Ана Пејановић, ван- редни професор (изабрана 13. јуна 2013), научна област: руски језик, Филозофски фа- култет у Никшићу Универзитета Црне Горе; 2. др Божо Ћорић, редовни професор (иза- бран 18. октобра 1995), научна област: историја српског језика, Филолошки факултет Универзитета у Београду. Пoштo je проучила поднети рукопис, Koмисијa упућуje Вeћу слeдeћи Р E Ф E Р A T 1. Разматрани рукопис [Јелена Б. Лепојевић. Супстантивизација као творбе- ни процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику. Доктор- ска дисертација. Београд: Универзитет у Београду, Филолошки факултет, 2014, с. 1– 365] састоји се од Увода, два централна поглавља, Закључка, Библиографије, Индекса руских супстантивата (с. 335–350) и Индекса српских супстантивата (с. 351–361). На почетку рукописа су резимеи, на српском, енглеском и руском језику, и садржај (с. 9– 12), а на крају биографија аутора и изјаве (с. 362–365). 0. Увод (с. 13–32). ― Уводно поглавље обухвата следеће одељке: Предмет и задаци рада (0.1), Грађа и начини њене интерпретације (0.2), Методологија рада (0.3), Теоријска и терминолошка питања (0.4), Из историје питања (0.5). На крају уводног дела је представљена: Структура рада (0.6). Рад је према садржини подељен у два доле наведена централна поглавља. 1. Супстантивизација као творбени процес (с. 33–67). ― Поглавље садржи сле- деће одељке: 1. Супстантивизација са историјског и теоријског становишта (с. 33–39); 2. Лексичка и контекстуална супстантивизација (с. 39–52); 3. Однос супстантивата име- ничке промене према супстантиватима неименичких деклинација (с. 53–56); 4. Суп- стантивизација називних речи према супстантивизацији заменичких речи (с. 56–58); 5. Супстантивизација у оквиру властитих имена према супстантивизацији у оквиру апела- тива (с. 58–64). Поглавље се завршава одељком: 6. Синонимија супстантивата са дери- ватима и придевско-именичким синтагмама (с. 64–67). 2. Именице неименичких деклинација (с. 68–307). ― Поглавље садржи следеће одељке: 1.Творбена база супстантивата (с. 68–104); 2. Парадигматске особености лек- сичко-семантичких група супстантивата (с. 105–167); 3. Синтагматске особености лек- сичко-семантичких група супстантивата (с. 168–227), 4. Стилске карактеристике суп- стантивата (с. 228–262), 5. Поредбена анализа руских и српских супстантивата (с. 263– 288). Поглавље се завршава одељком: 6. Супстантивати као преводилачки и ортограф- ски проблем (с. 289–306). 2 3. Закључак (с. 307–320). ― Завршнo поглавље рада има тринаест тачака, по једну за сваки од засебних сегмената из чије перспективе су проучавана два узајамно повезана и испреплетана предмета самог рада ― супстантивизација као творбени процес и именице које припадају неименичким деклинацијама. 4. Библиографија (с. 321–479). ― Библиографски део рада подељен је на изворе (72 јединице), речнике (28 јединица) и литературу (104 јединице), на српском и руском језику. ― За обрађивану тему литература је исцрпна и потпуна; она би се могла проши- рити само ако би се процес супстантивизације и његови резултати разматрали, на при- мер, у поређењу са другим словенским језицима, али то није улазило у ужи предмет и задатке рада. 2. Полазиште истраживања изложено је највећим делом у уводном делу рада (с. 13–32). Кандидаткиња се најпре позива на дефиниције супстантивизације као творбе- ног процеса које су до сада прихватане у српској и руској лингвистичкој литератури, затим одређује предмет и задатке рада, описује језичку грађу на којој је истраживање обављено, одређује основни метод истраживања, посвећује пажњу историји питања и прецизира структуру рада. При том се она у потпуности придржавала оквира истражи- вања који су прецизирани у реферату за одобрење теме докторске дисертације, који је прихваћен на предлог комисије у истом овом саставу. »Именице и придеви се налазе у тесној узајамној вези, па је и појава синтаксичке употребе придева у улози „замене― за именицу одувек била распрострањена: временом се за неке придеве са двојаком, име- ничком и придевском функцијом, све више почиње везивати именичка функција, док њихова примарна функција знатно слаби или се, у неким случајевима, сасвим губи« ― тако Јелена Лепојевић отпочиње свој рад (с. 13). Као што је кандидаткиња у Уводу ис- такла, предмет рада „представља лексичко-граматичка група речи настала супстанти- визацијом придева и придева партиципског порекла, затим оне речи које се користе у функцији именице, као и речи придевске промене настале морфолошким путем. Рад представља анализу деривационих, морфолошких, парадигматских, семантичких и функционално-стилских карактеристика супстантивата― (с. 13). Обрада теме „Супстантивизација као творбени процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику― има као окосницу три основна задатка: 1. Издвојити у оквиру разматраног корпуса све забележене случајеве супстантивизације и утврдити степен заснованости ове појаве посебно у руском а посебно у српском језику. 2. Испитати анализиране лексичке јединице са семантичког и граматичког аспекта на конфронтативном руско-српском плану из синхроне перспективе уз историјске комен- таре тамо где је то релевантно за семантички опис и опис типолошких разлика. 3. Испи- тати проблематику преводне еквиваленције супстантивата на руско-српском и српско-рус- ком плану са творбеног, семантичког и стилистичког аспекта, проблеме превођења који из тога проистичу, као и заступљеност супстантивизираних речи у руском и српском. Ова три задатка истраживања кандидаткиња је остварила кроз два централна поглавља рада који се односе на испитивање супстантивизације као творбеног поступка, лексема које настају као резултат овог начина творбе у оба језика као и на утврђивање ек- вивалената са творбеног, морфолошког, лексичко-семантичког и стилистичког аспекта. Грађу при изради докторске дисертације чинила су књижевна дела на српском језику: (1) романи „На Дрини ћуприја― и „Травничка хроника― Иве Андрића и њихови преводи (превод Т. Вирте, односно М. Волконског); (2) романи „Сеобе― и „Друга књига сеоба― Милоша Црњанског и њихов превод на руски језик (оба романа преведена су на руски језик под једним заједничким насловом Переселение, превод И. Дорбе) и Роман о Лондону истог аутора (превод Т. Вирте и Т. Попове), (3) роман „Руски конзул― Вука Драшковића и његов превод на руски (превео Иља Числов); од литературе на руском језику, роман „Подросток― Ф. М. Достојевског у преводу М. и Р. Маројевића „Дечко―, (4) затим роман Б. Пастернака „Доктор Живаго― и његов превод на српски (превела Олга Влатковић), (5) роман М. Булгакова „Мастер и Маргарита― и превод овог романа на српски (превела Злата Коцић), (6) романи Л. Н. Толстоја „Воскресение― и „Анна Каренина― и преводи ових романа (превео Виктор Димитријев, односно Зорка Велими- 3 ровић). С обзиром на посебне аспекте рада, примарне изворе представљали су поетски и новински текстови, као и Устав Републике Србије, односно Руске Федерације, фразе- олошки речници више аутора (на руском језику А. И. Молотков (ред.), И. В. Федосов, А. Н. Лапицки; на српском језику Ђ. Оташевић и Ј. Матешић), затим речници и збирке пословица В. П. Жукова односно Вука Караџића. Као допунски корпус за истраживање су коришћени: (1) Граматички речник руског језика А. А. Зализњака и (2) Обратни речник српског је- зика М. Николића. У раду су примењивани, у складу с одговарајућим посебним аспектима анализе, различити посебни методи: метод синхроног описа, метод интерпретационе анализе, метод концептуалне анализе и метод конфронтативне анализе на творбено-семантич- ком и формалнограматичком плану, као и компаративно-историјски метод. Историјат питања је представљен кроз преглед три граматике руског језика писаних на српском језику: В. Николић – Граматика руског језика (фонетика и морфо- логија); Р. Маројевић – Граматика руског језика; Б. Тошовић – Руска граматика у по- ређењу са српскохрватском. Све три граматике се одликују различитим степеном упо- ређивања руског и српског језика, а у различитој мјери су заступљени супстантивизи- рани облици у њима. 3. Кандидаткиња је у раду описала, а у закључном поглављу његовом (с. 307– 320) систематизовала и упоредила, супстантивизацију као творбени процес и творбено- -семантичке одлике супстантивата у два језика те њихове творбене базе и деклинаци- ону, лексичко-семантичку, функционалностилску и фразеолошку припадност у руском и српском језику. У првом делу закључка кандидаткиња констатује да је статус транспозиције уо- пште, а самим тим и супстантивизације као њеног подтипа, неуједначен. (а) »Морфолошко-синтаксичка творба један је од најоспораванијих творбених поступака у савременој дериватологији. Неки научници су јој оспоравали статус само- сталног творбеног поступка, па самим тим и постојање продуката овог творбеног по- ступка, јер су сматрали да се ради само о способности придевских речи да врше функ- ције именица. Затим, дуго су се водиле дебате о томе шта условљава овај процес, да ли њиме уопште настају нове речи или се придевске речи само налазе у улози „замене― за именицу« (с. 307). (б) О питању творбених база супстантивата, закључује кадидаткиња, постоји ве- ћа сагласност: најпродуктивнији у оба језика су придеви у ужем смислу (с. 311), заме- нице и бројеви (с. 312). Мало је другачија ситуација када се ради о супстантиватима насталим на бази придева партиципског порекла. У руском језику творбену базу суп- стантивата могу чинити све четири партиципске форме – партицип актива садашњи и прошли и партицип пасива садашњи и прошли. У српском језику постоје само два гла- голска придева, радни и трпни, и од обе форме се могу образовати супстантивати, мада се у улози творбене основе чешће среће трпни облик. Супстантивизација партиципских облика у руском језику је далеко фреквентнија него у српском (с. 312). (в) Творбена база супстантивата је у директној вези са парадигматским каракте- ристикама с обзиром на то да новонастале речи задржавају систем флексија своје мо- тивске основе. Тако, у зависности од творбене базе, супстантивати могу припадати при- девској, заменичкој, мешовитој или нултој деклинацији. Именице које су настале на придевској бази, али су временом, поред значења, промениле и тип парадигме и тиме апсолутно прешле у категорију именица, попут млада (кад се ова реч мења по именич- кој деклинацији), добро, зло, благо, у овом поглављу нису истраживане јер нису ула- зиле у ужи предмет кандидаткињиног истраживања – именице неименичких деклина- ција (с. 313). (г) „Разматрали смо―, наставља кандидаткиња, „супстантивате још са једног ас- пекта – значењског. Семантика супстантивата које смо забележили у истраживаној грађи била је главни критеријум за поделе на одређене лексичко-семантичке групе 4 (ЛСГ). У овом сегменту компарирања уочене су велике разлике у заступљености и фреквентности појединих ЛСГ супстантивата на руско-српском плану (с. 313). (д) Стилске карактеристике супстантивата су, поред дериватолошких, парадиг- матских и семантичких, још један од разматраних аспеката и још један критеријум за класификацију супстантивата. Поглавље које је посвећено овом аспекту даје анализу супстантивата кроз призму заступљености, карактеристичности или фреквентности супстантивата као категорије у сваком од функционалних стилова појединачно. У скла- ду са потребама, сврхом и циљевима комуникације, који се разликују од стила до стила, кандидаткиња је дошла до закључка да је највећи број супстантивата функционално маркиран — највећи проценат супстантивата припада колоквијалном стилу. Овакви ре- зултати нису били изненађујући с обзиром на то да је економисање језичких средстава, које највише долази до изражаја у разговорном стилу, поред неких других ванјезичких фактора, један од главних узрока настанка супстантивата (с. 314). У другом делу закључка кандидаткиња истиче неке нове моменте које је њено истраживање показало. Значај једног оваквог истраживања вишеструк је услед његове компаративо-конфронтативне природе. Теоријска литература на руском језику на ову тему је прилично обимна, па се значај рада на овом пољу огледа у прикупљању, класи- фиковању и систематизацији грађе. Што се супстантивизације на српском језику тиче, корист је вишеструка јер супстантивизација као тип творбе није детаљније разматрана у домаћој литератури – део овог истраживања који се тиче парадигматских особености супстантивата, које досад нису систематски обрађиване, представља одређену новину. Практична вредност једног оваквог истраживања огледа се, пре свега, у могућ- ности коришћења забележеног материјала у настави из области морфологије, лексико- логије, творбе или стилистике руског језика. Затим, прикупљени материјал би могао бити почетак настанка речника супстантивата, што једнојезичних, што руско-српских, а тренутно не постоје ни једни ни други. Теоријски материјал и изнети закључци могли би чинити структуру неког универзитетског уџбеника на ову тему. Научни руководилац при изради докторске дисертације био је др Радмило Ма- ројевић, редовни професор. 4. Докторска дисертација која је била предмет овог извештаја урађена је, и са фактичког и са методолошког становишта, и са аспекта дериватологије и са аспекта те- орије превођења, и као рад из русистике и као прилог србистици ― прегледно, с позна- вањем и предмета, и литературе, и научних дисциплина које се тим предметом баве, али и с несумњивим талентом, уз добар и прецизан стил излагања. Нека конкретна пи- тања, међутим, захтевају даљу дискусију и прецизирање, што ће се једним делом оства- рити на одбрани тезе, али и у даљим истраживањима на ширем корпусу, што ће канди- даткиња несумњиво наставити. За та даља истраживања, њена и свих других, овај рад ће бити свакако једно од полазишта. На основу изнетог прегледа рада и ове оцене Комисија предлаже Већу да руко- пис под насловом Супстантивизација као творбени процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику кандидата ЈЕЛЕНЕ Б . ЛЕПОЈЕВ ИЋ прихвати као докторску дисертацију и да кандидата позове на јавну одбрану рада. С поштовањем, К О М И С И Ј А : Др Радмило Маројевић, ред. проф., с. р. Др Ана Пејановић, ванр. проф. Филозофског факул- тета у Никшићу (Универзитет Црне Горе), с. р. Др Божо Ћорић, ред. проф., с.р.