УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ НЕЂО Г. ЈОШИЋ ВОЋАРСКА ЛЕКСИКА И ТЕРМИНОЛОГИЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Докторска дисертација Београд, 2013 UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOLOGY NEĐO G. JOŠIĆ ORCHARDING LEXIS AND TERMINOLOGY IN THE SERBIAN LANGUAGE Doctoral Dissertation Belgrade, 2013 Ментор: Др Рајна Драгићевић, ванредни професор Филолошки факултет Универзитета у Београду Чланови комисије: Др Мирослав Николић, редовни професор Филолошки факултет Универзитета у Београду Др Стана Ристић, научни саветник Институт за српски језик САНУ у Београду Датум одбране:_____________________ ВОЋАРСКА ЛЕКСИКА И ТЕРМИНОЛОГИЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Резиме У нашој средини, у српском етничком и језичком поднебљу, упоредо са гајењем и подизањем воћака и воћара, развијала се и уоптпуњивала општа воћарска лексика и терминологија. Српска народна воћарска лексика и терминологија као дио лекичког фонда српског језика нису до данас представљале предмет лексиколошке анализе. Лексиколошка анализа српске воћарске терминологије у овом раду заснована је на корпусу од 1.254 лексичке јединице, сачињеном на основу најзначајнијих једнојезичких рјечника српског (српскохрватског) језика, воћарских приручника, важнијих етнографских и дијалектолошких дјела итд. Корупс дакле обухвата воћарску лексику штокавског дијалекатског подручја и временски се протеже на цио XIX и XX вијек. Базични дио воћарксог лексикона чини лексика домаћег, словенског поријекла; знатнији удио у њему заузима једино лексика оријенталног поријекла (која је посредством турског језика инкорпорирана у наш лексички систем). Рад је имао за циљ да се српска народна воћарска лексика и термионологија (уз осврте културолошке, каткад и друге природе) у првом реду освијетли са творбено-семантичког аспекта на прегледан и јасан начин. Таквом циљу подређена је и његова концепција. Уз уводни и закључни дио, рад овухвата следећа три поглавља: I. Преглед српске воћарске лексике (на материјалу воћака стаблашица из фамилије Rosaceae); II. Појединачни називи воћака: лексичко-семантички приступ; III. Појединачни називи воћака: творбени преглед. Творбено-семантичкој анализи народне воћарске терминологије (као главном предмету овога рада), претходио је општи преглед воћарске лексике. У првом поглављу представљене су наше воћке стаблашице: јабука, крушка, шљива, трешња, вишња, бадем (бајам), бресква, кајсија, зерделија (Prunus cerasifera), дуња (гуња), мушмула, указано је на њихов значај у животу заједнице, освијетљена је њихова улога у култу, обреду и предању. Језички аспект односи се на развој значења наведених лексема, на њихову улогу у фразелогији, ономастици и деривацији. Утврђено је да се значај воћке у свакодневном животу, предању и култу непосредно одражава на језичком плану: лексеме које означавају важније воћке (јабука, крушка, шљива), имају развијенију полисемантичку структуру, снажнији деривациони потенцијал, значајније мјесто у ономастикону и фразеолошком систему српског језика. Друго поглавље посвећено је семантици народних назива бројних врста и варијетета наших воћака. Појединачни називи посматрани су као тематска група ријечи. У жижи лексичко-семантичке анализе је воћни плод као средишњи и главни индуктор номинације. Појава исте или сродне особине плода (нпр. боје, ускуса, мириса итд.) уочена код воћака ботанички различитих родова, налазила је свој израз на лексичком плану. Теорија компоненцијалне анализе у проучавању природе лексичког значења нашла је своју праву примјену у семантичком приступу овој врсти лексике. Посматрајући цјелокупну тематску групу кроз призму њених поставки, могуће је сагледати заједничке семантичке критерије којима подлијежу називи ботанички различитих родова. То су: боја, облик и/или величина, укус, мирис, структура и вријеме сазријевања. Већи спектар варијетета плодова у природи (какав познају јабука, крушка, бресква), имплицира ширу заступљеност семантичких критерија; ужи спектар варијатета (какав имају нпр. бадем или маслина), имплицира њихову ужу заступљеност. За све критерије семантичког рашчлањивања карактеристичан је двојак начин мотивисања, непосредни и посредни. Удио међу непосредно мотивисаним и посредно мотивисаним лексемама варира идући од једне семантичке категорије до друге. Поред воћног плода као главног индуктора именовања, знатнији удио у обликовању профила српске воћарске терминолгије имале су и ономастичке, посебно топонимијске основе. Топонимијске основе односе се на имена држава или ширих области и имена градова (наших и страних), на елементе рељефа и имена села. За разлику од антропонимијских основа, оне су се дубоко уткале у српски воћарски именослов. Треће поглавље посвећено је творби. Што се творбених начаина тиче, изведене лексеме запремају готово читав корупс; сложенице и двочлани синтагматски називи углавном се своде на појединачне случајеве. Велик број изведеница и знатно ужи спектар лексема у улози основинских ријечи, показатељ је да су се за исту основу везивали различити суфикси. У улози основинских лексема јављају се углавном именице и придјеви; именичке основе су знатно бројније у односу на придјевске, али су придјевске основе (оне важније), испољиле већи деривациони потенцијал од именичких. Уз све проблеме који се јављају при творбеној анализи обимне грађе (у којој се неријетко одсликавају дијалекатске особине изворног поднебља), творбеном анализом је утврђено да је инвентар суфикса необично велик. Инвентар обухвата 82 суфикса, што упућује на чињеницу да је њихова дјелотворност у обликовању народне воћарске терминологије крајње неуједначена. Према учесталости могуће их је класификовати на продуктивне суфиксе (-ка, -ача/-јача, -ица), продуктивније суфиксе (-ара/-јара, -ика/-јика, - анка/-јанка, -уша, -(а)ц, -лија, -уља, -њача; мање продуктивне и непродуктивне суфиксе (који се јављају — бар ови последњи — као творбени елеменати занемарљивог бороја деривираних лексема). Плодотворност једних суфикса и неплодотворност других, условило је појаву продуктивних, мање продуктивних и непродуктивних творбених типова. Они најпродуктивнији творбени обрасци, нпр. придјевска осн. + суфикс -ка: белка (јабука, Врање итд.); именичка осн. + суфикс -ача/-јача: тањирача (јабука) итд., опредјељивали су процес именовања наших воћака и давали му печат. Мање продуктивни су у номинацију уносили особеност и у творбеном погледу били чинилац њене ширине. Кључне речи: воћарска лексика, српска народна воћарска терминологија, семантички аспект, компоненцијална анализа, творба и творбени типови, српски језик. Научна област: лингвистика, србистика. Ужа научна област: лексикологија, терминологија, творба речи. ORCHARDING LEXIS AND TERMINOLOGY IN THE SERBIAN LANGUAGE Summary In our region, in Serbian ethnic and linguistic area, together with the cultivation of fruits, there developed general lexis and terminology related to orcharding. Serbian folk orcharding lexis and terminology as part of the Serbian lexical stock has not so far been subjected to a lexicological analysis. The lexicological analysis of Serbian orcharding terminology presented in this dissertation is based on a corpus comprising 1,254 lexical units, excerpted from the most representative monolingual Serbian (or Serbo-Croat) dictionaries, manuals of orcharding, pertinent ethnographic and dialectological reference works, etc. Furthermore, the corpus includes the orcharding lexis of Štokavian region spanning the whole of the 19th and the 20th century. The core of the orcharding lexicon is made up of the lexis of domestic, Slav origin; apart from that, a considerable part of it is taken up by the lexis of Oriental origin (which had been incorporated into our lexical system via the Turkish language). This dissertation aims, in the first place, to shed light on Serbian folk orcharding lexis and terminology from a word-formation and semantic aspect by presenting it in a clear and systematic fashion. The conceptual organization of the dissertation serves to meet this goal. Apart from the introductory and the concluding sections, the dissertation consists of the following three chapters: I. Overview of the Serbian orcharding lexis (based on the fruit trees of Rosaceae family); II. Specific terms for fruit trees: lexico-semantic approach; III. Specific terms for fruit trees: word-formation overview. Word-formation and semantic analysis of folk orcharding terminology (representing the main subject of this dissertation) is preceded by a general overview of orcharding lexis. The First Chapter presents our fruit trees: apple, pear, plum, cherry, sour cherry, almond, peach, apricot, cherry plum, quince, medlar. We have drawn attention to their significance in the life of the community, and elaborated on their role in cult, ritual and oral tradition. The linguistic aspect includes the development of meaning of the analyzed lexemes, as well as their role in phraseology, onomastics and derivation. We have established that the significance of a fruit tree in the daily life, tradition and cult is directly reflected on the linguistic plane: lexemes signifying more important fruit trees (such as apple, pear, plum, etc.), have more complex polysemic structure, greater derivational potential, and a higher rank in the onomasticon and the phraseological system of the Serbian language. The Second Chapter is dedicated to the semantics of folk terms for various types and varieties of our fruit trees. Specific terms were viewed as a thematic word group. Our lexico-semantic analysis focuses on the edible fruit as the main inductor of nominalization. The occurrence of an equivalent or similar characteristic of a fruit, (e.g. colour, taste, smell, etc.) noted among fruit trees of botanically different genera, has found adequate expression on the lexical plane. Theory of componential analysis in the study of lexical meaning has found its true application in the semantic approach to this kind of lexis. By examining the entire thematic group within the above- mentioned theoretical framework, we could derive the common semantic criteria underlying the terms of various botanical genera. They are the following: colour, shape and/or size, taste, smell, composition and ripening time. Greater range of fruit varieties in nature (typical of the apple, pear and peach), implies broader distribution of semantic criteria; smaller range of varieties (such as that of an almond or olive) entails their narrower distribution. All the criteria of semantic decomposition are characterized by a two-fold manner of motivation – direct and indirect. The proportion between the directly and indirectly motivated lexemes varies among the different semantic categories involved. Aside from the edible fruit as the main inductor of nominalization, a significant role in the profiling of Serbian orcharding terminology is played by onomastic, and especially toponymic bases. Toponymic bases represent the names of countries or wider regions, as well as the names of towns (domestic and foreign), elements of relief and names of villages. Unlike anthroponymic bases, they are deeply rooted in the Serbian orcharding nomenclature. The Third Chapter deals with word-formation. Concerning the word-formation types, derived lexemes are prevalent in practically the entire corpus; compound words and bipartite phrases are reduced to the level of isolated cases. A great number of derivatives and a much smaller range of lexemes acting as base words indicate that one base word attracts various suffixes. Lexemes acting as base words are mostly nouns and adjectives; nominal bases are significantly more numerous than the adjectival ones, but the latter exhibit a greater derivational potential than the former. Notwithstanding all the usual problems occurring in the course of a word- formation analysis of massive data (which often reflects dialectal features of the respective region), we have established that the inventory of suffixes is surprisingly large. The inventory comprises 82 suffixes, which points to the fact that their productivity in the shaping of the folk orcharding terminology is extremely uneven. We can classify them according to frequency into productive suffixes (-ka, -ača/-jača, -ica), more productive suffixes (-ara/-jara, -ika/-jika, -anka/-janka, -uša, -(a)c, -lija, - ulja, -njača; less productive and non-productive suffixes, occurring – the latter, at the least – as the word-formation elements of a negligably small number of derived lexemes. The productiveness of one type of suffix and the unproductiveness of others led to the division of productive, less productive and unproductive word-formation types. The most productive word-formation patterns, e.g. adjectival base + suffix -ka: belka (a kind of apple, the region of Vranje), etc.; nominal base + suffix: -ača/-jača: tanjirača (a kind of apple), etc., represent the key element in the process of naming our fruit trees. The less productive types contributed their idiosyncratic properties to the process of nominalization, representing a factor of its width. Keywords: orcharding lexis, Serbian folk orcharding terminology, semantic aspect, componential analysis, word-formation and word-formation types, Serbian. Scientific fields of interest: linguistics, Serbian science of language. Scientific fields of special interest: lexicology, terminology, word-formation. Садржај: УВОД Опште напомене ....................................................................................................1 Воћарска лексика и терминологија у Вуковом СРПСКОМ РЈЕЧНИКУ ......... 3 Корпус и опис грађе ............................................................................................... 6 Циљеви анализе и теоријско-меодолошке поставке ...........................................7 Прво поглавље ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ВОЋАРСКЕ ЛЕКСИКЕ (НА МАТЕРИЈАЛУ ВОЋАКА СТАБЛАШИЦА ИЗ ФАМИЛИЈЕ ROSACEAE) Уводне напомене .................................................................................................. 10 А. ЈАБУКА (Malus pomila) .................................................................................. 14 Б. КРУШКА (Pirus communis) ............................................................................ 22 В. ШЉИВА ........................................................................................................... 29 Г. ТРЕШЊА (Prunus avium) ................................................................................ 35 Д. ВИШЊА (Prunus cerasis)..................................................................................38 Ђ. БАДЕМ (Prunus communis) ............................................................................ 42 Е. БРЕСКВА (Prunus persica)................................................................................45 Ж. КАЈСИЈА (Prunus armeniaca) ........................................................................ 47 З. ЗЕРДЕЛИЈА (Prunus cerasifera)........................................................................51 И. ДУЊА (Cydonia oblonga) ............................................................................... 52 Ј. МУШМУЛА (Mespilus germanica) ................................................................. 57 Друго поглавље ПОЈЕДИНАЧНИ НАЗИВИ ВОЋАКА: ЛЕКСИЧКО-СЕМАНТИЧКИ ПРИСТУП Уводне напомене .................................................................................................. 59 I ВОЋНИ ПЛОД И ЊЕГОВА ОБИЉЕЖЈА А. Боја покожице (меса) плода............................................................................ 65 Б. Облик и величина плода...................................................................................82 В. Укус плода........................................................................................................ 93 Г. Мирис плодa .................................................................................................. ..99 Д. Структура плода ........................................................................................... 103 Ђ. Вријеме сазријевања ..................................................................................... 115 Е. Остала спорадична обиљежја плода..............................................................125 II ОНОМАСТИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У НАЗИВИМА ВОЋАКА А. АНТРОПОНИМИ ......................................................................................... 131 Б. ТИТУЛЕ ИЛИ ЗВАЊА...................................................................................134 В. ТОПОНИМИ ................................................................................................ 137 III ЛЕКСЕМЕ БЕЗ ЈАСНЕ МОТИВИСАНОСТИ......................................146 Треће поглавље ПОЈЕДИНАЧНИ НАЗИВИ ВОЋАКА: ТВОРБЕНИ ПРЕГЛЕД А. УВОД Опште напомене ................................................................................................ 156 Гласовне промјене у творбеној основи или суфиксу ...................................... 159 Скраћивање или крњење основе ....................................................................... 160 Б. ПРЕГЛЕД ИЗВЕДЕНИХ ЛЕКСЕМА ПО СУФИКСИМА ........................ 162 В. ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА Просте ријечи у воћарској терминологији ..................................................... 176 Семантичко варирање ..................................................................................... 176 Двојаке могућности творбе ............................................................................. 177 Други степен деривације ................................................................................... 178 Универбизација .................................................................................................. 179 ЗАКЉУЧАК Општа воћарска лексика .................................................................................. 181 Појединачни називи воћака и њихова семантика ........................................... 186 Воћни плод и његова обиљежја ........................................................................ 187 Ономастичке основе у именовању ................................................................... 191 Творба и творбени типови.................................................................................193 ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................... ...201 ИНДЕКС НАРОДНИХ НАЗИВА ВОЋАКА (с лок. и примјерима)........ 213 БИОГРАФИЈА АУТОРА....................................................................................293 1 УВОД Опште напомене Народни термини из појединих области живота и стваралаштва, материјалне и духовне културе нашега народа, чине замашан дио лексичког фонда српског језика. Они потпадају под тзв. народну лексику, а прикупљани су дуги низ деценија упоредо са другом лексиком, с циљем да се обједини и презентује свеколико лексичко благо српског језика. Вуков Српски рјечник чини основ, а могло би да се каже и сам образац таквих стремљења. Народна терминологија се данас обједињује и презентује у Речнику САНУ. Уклопљена у осталу лексику према методолошким поставкама овога рјечника, она тако чини дио општег лексичког фонда српског језика. Народна терминологија је ријетко бивала предмет засебних лингвистичких истраживања. Још у другој половини 19. вијека било је покушаја да се лексика једне терминолошке области сагледа и представи у виду рјечника прагматичне намјене (нпр. Ј. Живановић, Српски рјечник за кованџије, Нови Сад 1877). Плодних настојања сличне природе било је и касније, међу њима као широко засновано и веома систематично (а недовршено) дјело Народна ветеринарска терминологија (Вуковић А. 1939). У новије вријеме прибирању народне лексике (ове или оне области) приступа се живље. Поједини прилози о таквој лексици задржавају се углавном на номенклатури, нпр. Пастирска терминологија Пећког Подгора (Јашовић 1997), али има и монографија које су пажљиво и студиозно рађене, радова у којима су примијењене савремене методе у приступу, анализи и објашњењу лексике одређене терминолошке области. У првом реду мислимо на обимне и цјеловите студије (у којима је грађа презентована и анализирана у духу теорије семантичких поља), студије с мноштвом карата и других пратећих прилога развијане у новосадској средини: Војвођанска коларска терминологија (Вуковић и др. 1984), Пастирска терминологија Срема (Бошњаковић 1985), Терминологија куће и покућства у Војводини (Вуковић 1988), Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке (Драгин 1991), Архаична пчеларска терминологија у Војводини (Недељков 2009). У овим студијама терминологија се обрађује лингвистичким методама, испитује се статус термина у оквирима уже струке, њихове варијантне, дијалекатске форме, однос према лексици општег лексичког фонда. Таквих стремљења има и у нишкој средини; уз низ других радова мањег обима објављених 2 у зборнику Прлози из фитолингвистике (I—IV), поменимо монографију Јордане Марковић Јужноморавска повртарска лексика (Марковић 1997), дјело углавном сведено на попис повртарске лексике, без дубље и темељније анализе. Српска народна воћарска терминологија на удару је времена (бројне старе сорте наших воћака полако се губе а с њиховим губљењем повлачи се и узмиче и лексика која је доскора, служећи за њихово именовање, била у живој употреби), на удару је наглих промјена што прате савремени приступ воћарству. Као таква, воћарска терминологија до данас није представљала предмет каквог ширег и цјеловитијег лингвистичког описа, иако се ради о веома богатој лексичкој грађи. Оно што је бивало као предмет, махом су појединачне лексеме освијетљене с етимолошког аспекта, нпр. у Скоковом Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika (Skok) или у првим свескама Етимолошког речника српског језика (ЕРСЈ), те лексика разасута по језичким приручницима који се баве творбом ријечи (старијим и новијим). Предмет овога рада јесте народно воћарство. Ближе речено, предмет чини језички, а не било који други аспект ове дјелатности. Крајње широко посматрање воћарске народне лексике неминовно би увлачило истраживача и у њене периферне дијелове, у анализу ботаничке лексике која се односи на морфологију плода, у болести воћака (исп. нпр.: опала или вучац, рак, скорбут или жива рана, смолоток или смолоточина итд.),1 окретало ка радњама карактеристичним за воћарску праксу итд. Такав приступ неминовно би нас водио у поље гдје се воћарска терминологија преклапа са каквом другом терминолошком облашћу, у анализу оних сегмената општег лексикона који се тек употребом приклањају воћарској терминологији (каткад и каквој другој), у поље без прецизнијих лингвистичких критерија. Бавећи се културом воћарства код Срба, жељели смо да се усредсредимо на само језгро српске народне воћарске терминологије, да уз примјену одређних језичких критерија средишњи, творачки најзанимљивији дио већарске терминологије освијетлимо изнутра. Зато ћемо се у првом реду занимати лексемама из лексичко-семантичке групе врста воћке, те лексичким јединицама које имају статус термина (исп. Šipka 1998, 127), тј. чија се функција у лексичком систему своди на именовање појединачних сорти воћака, али не именовање било које природе, већ она што је 1 Ове болести воћака описао је Б. Тодоровић (1899, 412—423) у једној лијепој, за XX вијек изузетно важној књизи о воћу. 3 потекло, развило се и усталило у народној воћарској пракси широм српског језичког простора. Воћарска лексика и терминологија у Вуковом СРПСКОМ РЈЕЧНИКУ Најцјеловитији преглед српске народне воћарске лексике до данас дао је Вук. И поред тога што је воћарска лексика засвједочена у Вуковом Српском рјечнику (с обзиром на опсег и замисао дјела), узимана несистематично, у инвентару појединих воћних врста, оном инвентару који је садржан у нашем најобимнијем и најпотпунијем рјечнику — Речнику САНУ, Вуков Рјечник је једини извор за називе појединих воћака, као што су јабуке хамајлија (амајлија), будимлија, мекача, памуклија итд. Лексикографи послије Вука махом су преузимали воћарску терминологију из Српског рјечника, о чему свједоче одреднице којим се именују поједине воћке у Рјечнику хрватског језика (аутори Ф. Ивековић и И. Броз) или у великом Речнику српскохрватског и немачког језика (аутори С. Ристић и Ј. Кангрга). Оно што налазимо у Вуковом Рјечнику, а што се подводи под воћарску лексику (било да је ријеч о једнозначним лексемама с терминолошким значењем, било да се ради о вишезначним лексемама које у спектру својих значења имају и неко од значења терминолошке вриједности), никако не може представљати цјеловит пресјек воћарске терминологије или заокружен збир воћарских термина на почетку 19. вијека, нити може указивати на потпунији инвентар воћарске лексике једне уже области каква је нпр. околина Ужица (Ужичка нахија), одакле потиче највише назива за поједине врсте воћака. Интересантно је питање, откуда то да се Вуков родни Тршић, који се у Српском рјечнику толико пута наводи при лоцирању какве ријечи или каквог појединог значења, сасвим спорадично помиње код ријечи које спадају у домен воћарске лексике и терминологије. С обзиром на то да је Вук показивао живо интересовање за овај вид лексике, што свједочи обиље термина из Ужичке нахије,2 2 Чињеница је да је Вук при прикупљању грађе за Српски рјечник највећи дио посла обавио сам, али је нешто лексичке грађе ипак приспјело и „из друге руке“. Упоређујући савремену лексику из околине Ужица и ону из Ужичке нахије која је посвједочена у Вуковом Рјечнику, проф. М. Николић мисли да Вук није боравио у овом дијелу Србије, „а јужно од Ђетиње готово сигурно“, већ да је грађа до њега доспјела посредством помагача (који се једино занимао за називе воћака). Као аргумент он наводи чињеницу да се лексика из Ужичке нахије готово искључиво односи на помологију: „Не би, наравно, било некога великог разлога да се посебно говори о лексици из овог краја да се она не одликује једном занимљивом специфичношћу — потпуном тематском ограниченошћу. Наиме, све апелативне ријечи (односно значења) уз које стоји ознака ‚у Ужичкој нахији‘ тичу се назива воћака“ (Николић 1987, 4 али и грађа из других крајева, смислено је претпоставити да је он размишљао о употпуњавању грађе барем из шире околине Тршића (нпр. из Рађевине и Јадра), ако је већ није имао прибрану, те је она из овог или оног разлога испуштена. Што се опште воћарске терминологије тиче, Вук је увијек уносио оно што је основно, темељно у лексичком погледу, али, ако му је расположива грађа давала за повод, уносио је и оно што је по његовом личном поимању необично или посве ријетко, али и као такво представља језички или етнолингвистички факат. Илустрације ради, у Вуковом Рјечнику има 12 одредница које у основи имају ријеч јабука: јабуко (као именица ср. рода: Што ј’ јабуко крвав’ у њедрима?), јабуков, јабуковац, јабуковача, јабуковик, јабуковина, јабучар, јабучарев, јабучаров, Јабучило (име коњу Момчилову: Момчил има коња Јабучила, / Јабучила коња крилатога), јабучић, јабучица. Оне главне, темељне ријечи (јабука, јабучар, јабучица), имају лијепо разрађену семантику која се каткад шири и на неку другу терминолошку област.3 Значења су махом илустрована примјерима из живог народног говора или из народних умотворина, и они знају, сходно Вуковом маниру при презентацији грађе, да увелико премаше оквир илустрација које се срећу нпр. у рјечницима описног типа. Воћарска народна терминологија у Вуковом Рјечнику не чини цјеловит систем, али на оно што је унесено и презентовано, ваља сматрати основом која би захтиијевала даље употпуњавање и обликовање. Што се поријекла тиче, овдје је махом ријеч о лексици домаћег (словенског) поријекла. Није безначајан ни удио форми турског поријекла поодавно адаптираних у нашем лексичком систему.4 У том погледу, интересантно је да у Шкаљићевом рјечнику турцизама (Škaljić) нема лексеме аршлама, нити каквог другог фонетског лика с истом основом, а да Вук, поред сложенице карашлама (Карашламе у меду куване), наводи и ликове арашлама, аршлама, ршлама (у Шумадији), који су, без сумње, турског поријекла.5 288—289). Каснији пописивачи ужичке лексике (какав је Ј. Моловић) — показује даље Николић — донијели су још подоста назива из ове терминолошке области. 3 Вук под одр. јабучица (зн. под тачком 2) као илустрацију наводи читаво једно мало предање: „У нас се приповиједа да Адам ону јабуку што му је Јева дала да изије, није прождро, него је сажватао па му стала у грлу, и отуда у људи да је постала јабучица које жене немају“. 4 Чињеница је да се Вук итекако бринуо о језичком чистунству, те да је, истовремено, био отворен према терминологији страног поријекла. Међутим, не би се рекло да су посве утемељене тврдње да се у Вуковом Рјечнику (из 1818) нашло мање од 1/5 домаће терминологије, као што то једни тврде (исп. Cichonska 1990, 24). 5 Ове ликове П. Скок своди на тур. aşlama = калемљење, оплемењивање (Скок, под одр. ашлама). 5 Вук је не само јасно разграничавао, већ и често посебно истицао терминолошко значење какве вишезначне ријечи из општег лексичког фонда. О народној терминологији (воћарској и свакој другој), Вук је итекако водио рачуна. Тако је (да се парафразира мало), под ријечју јабучица навео: 1. деминутивна форма (према основној лексеми јабука), 2. анатомски термин (Адамова јабучица), 3. ботанички термин (јабучица црљена, с назнаком да се говори у Дубровнику). Под ријечју жутица, међу осталим (терминолошким) значењима, два су из круга воћарске лексике: 1. жутица наранча (Моли Бога Новкиња ђевојка / Да јој роди жутица наранча), 2. врста крушке (с назнаком да се говори у Ужичкој нахији). За лексему наранџа (лат . Citrus aurantium), чија се форма у савременом српском језику данас јавља као једина (или готово једина), Вук је у Српском рјечнику навео четири лика: неранча, неранџа (Заспала госпођа / Под жутом неранџом), наранча (с назнаком да се говори у југозападним крајевима: Цв’јетак паде од наранче), наранџа (У авлији жутица наранџа). С друге стране, код ријечи нероткиња, изостао је поступак семантичког разграничења, али из назнаке за оквир употребе (нпр. жена, јабука, крушка), види се да је значење рашчлањиво и да се односи на јединке (без рода) из различите класе.6 Сврсисходним се чини да се овдје укаже и на поступке које је Вук користио при обради народних назива за појединачне врсте воћака. Напоменимо одмах да сваки појединачни назив, поред ознаке за род (у граматичком смислу), ознаке за множински облик ако га има (нпр. бабaje f. pl.), садржи и њемачки и латински еквивалент (појаснимо: еквивалент опште природе), изузимајући називе упућене на друге одреднице (оне што слове као познатије и сл.), нпр. јечмењача f. в. јечмача; мудача f. в. јајара; сенабија f. в. синабија. На основу прегледа цјелокупног инвентара одредница, могла би да се издвоје (уз покоје прелазно рјешење) три методолошка поступака које је Вук користио при обради воћарске терминологије: 1. Поступак с опширнијим назнакама (обично с назнаком локације, каткад попраћен синонимијом), за који би се могло рећи да је, по лежерности у приступу, највише у духу Вукових етнолингвистичких погледа: мигавац, -гавца m (у Смедер.) округла шљива, која се у нахији Рудничкој зове пискор, а у Јадру џанарика. 6 Оно што је у Вуковом Рјечнику само сугерисано, у Речнику САНУ је то исто обично подлијегало поступку семантичке диференцијације. Тако се под одредницом нероткиња, овамо (међу осталим) наводи: 1. жена која је стерилна, неспособна за рађање, јаловица; 2. воћка која не даје рода, плода (с потврдама из Вуковог Рјечнка и из Славоније. 6 2. Поступак с ужим назнакама (најчешће с назнаком локације), веома често без праве идентификације, што би могло да упућује на помисао како одређена врста воћке Вуку није била позната, или је за њу имао крајње оскудне податке: бабаје f. pl. (у Мостару) некаке трешње које се зову и рскавице. 3. Поступак без назнака о особинама, поријеклу и сл. То је поступак који се у Рјечнику сасвим ријетко среће, а изгледа да га је Вук користио у случајевима када би оцијенио да је назив широко распрострањен или да је код Срба општепознат: караманка f. eine Art Birn, piri genus; медењача f. Art Aepfel, pomi genus [значење под т. 2]. Горенаведене воћке су воћке из реалног свијета, у једном крају познате под једним именом (у другом можда под неким другим), воћке које су се калемиле и подизале. У исхрани, уопште у животу заједнице, оне су имале изузетан значај. Неке од њих, какве су нпр. јабуке, наши су преци пружали дјетету или болеснику, куму или пријатељу, младићи их вадили из њедара и давали дјевојкама, користили у обредима и гатњама, проносили их кроз пјесме или предања. Уз друге етнографске списе, Вуков Рјечник је својеврстно свједочанство о практичном, култном и практичном односу наших људи према појединим воћкама. А ипак, има у њему и имена воћака која су изгледа само творевина духа, имена за нешто непостојеће, пред којим се отварају врата иреалног, фантастичног, бајковитог свијета — али ни она Вуку нису могла промаћи: Ја ћу теби понуде донети: / С јаблан’ дрва јаблански јабука (под одр. јаблански); Ја бих, синко, са букве јабука / Из велике воде калаџинске (под одр. калаџинска вода).  Корпус и опис грађе Како се из претходних опаски могло да закључи, српска народна воћарска лексика и термнологија разасута је по поменутим рјечницима у којим је углавном засвједочена с најнужнијим семантичким назнакама. Обимна лексика из области воћарства и воћа с цјелокупног српског језичког простора унесена је у Речник САНУ захваљујући труду сакупљача народних ријечи. Одмах да кажемо, изгледа да ни такав труд није био посве довољан како би се обухватила свеколика жива воћарска лексика, јер се од сакупљача није могло очекивати да буду јединствени и исцрпни до краја (многи су лексику сакупљали по сопственом нахођењу или на основу личних интересовања). Да би се корпус заокружио, били смо принуђени да ексцерпирамо још двадесетак извора (међу њима: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. 1―6, 7 Матица српска, Нови Сад 1967―1973, P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb 1971―1974), старијих и новијих публикација, етнографских, дијалекатских и других радова (списак извора дат је на почетку индекса народних назива). А ево зашто: старији стручни воћарски приручници или брошуре намијењене воћарима доносили су углавном народну терминологију. Таква терминологија махом је карактеристична и за монографије у којима је засвједочена лексика са терена. Новији воћарски приручници или енциклопедијски чланци пружали су грађу упоредо (са знатном превагом терминологије страног поријекла која се тамо јавља у адаптираној или у изворној форми). Како то у наведеним радовима изгледа, посве илустративно показује сљедећи примјер: Најраније крушке: мостарска мушкателка („мишћетин“), шарена јулска и Жифарова масловка (Bubić 1948, 23). Управо су овакви примјери свједочанство које показује у коликој мјери се народна воћарска терминологија данас задржала у стручним круговима, како се она осипа, које се воћке намећу данас и каква их именовања прате. Користећи се усменим потврдама (посебно потврдама појединих сарадника на изради Речника САНУ), прикупили смо знатан број народних термина из различитих крајева, посебно из Врховине, околине Ужица и околине Сребренице, те нешто грађе из Алексинца и Славоније. Тек тако употпуњена грађа омогућавала је систематичан приступ, поређење и укрштање лингивистичких чињеница, али и оних што излазе из оквира лингвистичке струке а служе као средство за освјетљавање језичких факата. Циљеви анализе и теоријско-меодолошке поставке Приступајући култури народног воћарства код Срба, жељели смо да се усредсредимо на воћке стаблашице из фамилије Rosaceae (као најобухватније и најшире фамилије која обухвата готово све важније воћке континенталног поднебља српске етничке територије). Одређујући мјесто појединих воћака у животу заједнице, улогу у фолклору, обредним радњама и предању, усредили бисмо се потом на њихов језички аспект. Како лексичке јединице из лексичко-семантичке групе врста воћке (јабука, крушка итд.) чине дио општег лексичког фонда, истовремено и основни дио воћарске терминологије, жељели смо да освијетлимо њихову семантичку структуру, механизме полисемије које развијају и функцију тих механизама, жељели смо да укажемо на њихову улогу у деривацији, мјесто у фразеологији или ономастици. На 8 тај начин бисмо одредили њихов значај и њихову улогу у нашем лексичком систему — и то би представљало први циљ нашега рада. Већ и овлашан поглед на појединачне називе воћака какви су беловача (јабука), дугуља (крушка), бљутавац (крушка), тамјаника (јабука), погачарка (јабука), зимаја (јабука), дамасценка (шљива), указује на различите видове номинације. Код лексема беловача, дугуља, бљутавац, цјелокупан семантички садржај, тј. иста појмовна вриједност основинских лексема (лексема бео, дуг, бљутав) преноси се у деривирану лексему. Код лексема тамјаника и погачарка, дакле изведеница мотивисаних ријечју тамјан и погача, из мотивне ријечи у дериват се преносе семантичке компоненте нижег ранга, и то не било које, већ оне што се односе на мирис односно на структуру. Код лексема зимаја семантичка веза с основинском ријечју (зима) заснована је на односу (временском оријентиру у погледу зрења); код лексеме дамасценка на релацији којом се, према основи Дамаск, указује на поријекло. Ми, дакле, полазимо од гледишта да је значење једне лексеме рашчлањиво, да оно подразумијева постојање надређене семе и сема нижег ранга, те да се из мотивне ријечи у њен дериват каткад преноси цио семантички садржај, каткад само одређене семе нижега ранга. Овакав приступ лексици у науци о језику познат је под називом компоненцијална анализа. Теоријске и методолошке поставке компоненцијалне анализе имају своје коријене у структурализму из којег су на овај или онај начин преузимане и развијане у Европи, Америци, Русији, али и нашој средини (исп. Драгићевић 2007, 66—67). На горе наведене лексичке јединице гледамо као на чланове једне тематске гурупе. Као изведене лексеме оне су на непосредан или посредан начин мотивисане особинама плода: бојом, обликом или величином, укусом, мирисом, структуром, временом сазријевања (рјеђе и каквим другим семантичким садржајем). Зато и сматрамо да техника компоненцијалне анализе и њене методолошке поставке представљају најцјелисходније средство при њеном рашчлањавању и анализи. „Компоненцијална анализа се, као и многе друге научне теорије, може тумачити и као теорија, скуп уопштавајућих дескриптивних поставки о природи значења (конкретно, полазиште да се значења лексема могу разложити на коначан број сема), али и као метода или техника (поступак рашчлањавања комплекснијих значења на простија)“ (Драгићевић 2007, 89). Народну воћарску терминологију не чини издвојена скупина лексема лишена могућности да успоставља односе (семантичке, творбене или парадигматске природе) 9 с другим лексемама; воћарски термини као својеврсне јединице лексичког система ступају у лексичко-семантичке односе с другим лексемама општег лексичког фонда, каткад и са терминима какве друге терминолошке области. Користећи се методолошким поставкама компоненцијалне анализе, жељели смо да цјелокупну тематску групу систематизујемо, да је разврстамо у низ семантичких поткатегорија, да такве поткатегорије лексиколошки представимо и опишемо на прегледан начин. Ово би био други и основни циљ нашега рада. Трећи циљ тицао би се творбе. Већ и летимичним прегледом индекса народних воћарских термина схватамо да изведене ријечи (изведенице) употпуњавају готово читав индекс. Други творбени начини као што је слагање (а посебно синтагматско повезивање), чине маргиналну творбену појаву. Свакако, ријеч је о изведеницама које у основи имају именицу или придјев (сасвим ријетко и глагол). На такве основе везивали су се одређени суфикси чији је инвентар (као што ће да се види у поглављу о творби), неочекивано разнолик и широк. Појава великог броја суфикса као творбених елемената у именовањима различитих врста воћака, појава ријетких покрајинских ријечи (из различитих дијалекатскких зона), недоумице које се јављају при утврђивању њихове семантике, гласовне промјене у основи или коријенском дијелу мотивних ријечи, неријетка могућност двојаког извођења — творбену анализу чине посве сложеном, али истовремено и истраживачки инспиративном. „Давно је констатовано да је у творби речи мотивисаност комплексна појава и да укључује и форму и значење: изведена реч је мотивисана и формом и значењем неке друге речи“ (Ћорић 2008, 25). Имајући наведене потешкоће у виду, схватајући да је мотивисаност „комплексна појава“, одлучили смо се да овај дио рада дамо у виду прегледа по суфиксима. Оваквим приступом не заобилазе се потешкоће при творбено-семантичком рашчлањавању деривираних лексема (њих предочавамо и илуструјемо у уводном дијелу поглавља посвећеног творбеној анализи), а тако осмишљен преглед пружа јасну представу о творбеним средствима и творбеним типовима, на упадљив и прегледан начин износи на видело творбене резултате посматране тематске групе. 10 Прво поглавље: ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ВОЋАРСКЕ ЛЕКСИКЕ (НА МАТЕРИЈАЛУ ВОЋАКА СТАБЛАШИЦА ИЗ ФАМИЛИЈЕ ROSACEAE) Уводне напомене Све наше воћке (међу чијим врстама и варијететима засигурно има и оних аутохтоних, познатих само на каквом ужем локалитету),7 сврстане су према начелима ботаничке класификације у 24 врсте (изузимајући оне самоникле, у народу познате као дивљаке, нпр. дивља јабука, лат. Malus communis). На вишем хијерархијском нивоу ове воћне врсте улазе у 9 родова (међу којим је најшири род Prunus = шљиве), а родови, опет, чине чланове 5 ботаничких фамилија (с фамилијом Rosaceae = руже као главном и најширом). Шематски приказ стаблашица нашега поднебља (дакле, вишегодишњих калемљених и његованих воћака), изгледа овако:8 фамилија Rosaceae род Malus Malus communis дивља јабука Malus pomila јабука род Pirus Pirus piraster дивља крушка Prunus silvestris дивља крушка Pirus communis крушка Prunus amygdaliformis крушка трновача или сланопађа род Prunus Prunus persica бресква Prunus armeniaca кајсија Prunus cerasifera арделија 7 Таква испитивања, колико је нама познато, нико није предузимао, а лијепо би и корисно било утврдити које су сорте воћака (нпр. јабука или крушака) аутохтоне, а које су опет познате каквој широј, нпр. јужнословенској заједници. 8 Преглед воћака дат је према приручнику Драгутина Симоновића Ботанички речник (имена биљака) (Симоновић 1959). 11 Prunus communis бадем Prunus avium трешња Prunus fruticosa дивља вишња или вишањ Prunus cerasis вишња Prunus divaricata ранка Prunus domestica маџарка или пожегача Prunus insititia трновача или трношљива Prunus italica џанарика род Cydonia дуња (Cydonia oblonga) род Mespilus Mespilus germanica мушмула фамилија Rutaceae род Citrus наранца (Citrus aurantium) мандарина (Citrus nobilis) лимун (Citrus limonum) четруна или лимун (Citrus medica) фамилија Oleaceae род Olea дивља маслина (Olea oleaster) маслина (Olea europaea) фамилија Moraceae род Ficus глушица (Ficus carica silvestris) смоква (Ficus carica) фамилија Juglandaceae род Juglans орах (Juglans regia) црни орах (Juglans nigra) Не би требало да се посебно наглашава како у сумарном прегледу постоје и одређене празнине. Јасно је да нпр. фамилија Rosaceae, поред наведених, обухвата и 12 друге родове, да нпр. род Prunus из ове фамилије, поред ових, обухвата (бар што се нашег поднебља тиче) дивљу вишњу или магриву (Prunus mahaleb), сремзу (Prunus padus), трњину (Prunus spinosa) итд., али с обзиром на то да је предмет нашега рада воћарска лексика (управо она лексика која се односи на гајене воћке стаблашице), прегледности ради наведене су само оне лексичке јединице (и њихови латински корелативи) којим се именују поједине биљне јединке из домена воћарства и воћа. И сам горе успостављени шематски приказ с фамилијама, родовима и врстама или варијететима сугерише (бар што се латинске номенклатуре тиче) на хијерархијски устројене релације, на однос надређених и подређених појмова. Хијерархијско устројство се у лексичком погледу испољава и међу лексемама које именују такве појмове. Позивајући се на мишљење Џ. Лајонса, Р. Драгићевић указује да хипонимија „представља један од фундаменталних лексичких односа у језику“, те да је за устројство лексичког система значајнија од синонимије (Драгићевић 2007, 290). Однос субординације, лијепо изражен у латинској номенклатури, постоји и у нашој ботаничкој номенклатури. Задржимо ли се на нивоу фамилије, рода и врсте (схваћених у ботаничком смислу), запазићемо да се хијерархијско устројство одражава и на језичком, тј. лексичком плану. Лексеме код којих постоји однос хипонимије,9 подразумијевају постојање надређене лексеме (тзв. хиперонима) и хијерархијски подређених лексема (тзв. хипонима). Тако, латинској фамилији Rosaceae одгова наш термин руже = биљна породица двосупница, дикотиледона којој припадају дрвета, грмови и зељасте биљке с наизменично поређаним непарно перастим листовима Rosaceae (Речник МС, под одр. ружа, зн. 1в); латинском термину за род Prunus паралелно је наше шљиве (у најопштијем ботничком смислу); латински називи за поједине врсте овога рода имају своје еквиваленте у српском језику: Prunus persica = бресква, Prunus avium = трешња, Prunus domestica = маџарка или пожегача, Prunus insititia = трновача или трношљива, Prunus italica = џанарика итд. При изучавању народних назива биљака, наглашавао је Н. И. Толстој, у основ плана садржаја ставља се ботаничка класификација, а лексеме као што су бреза, липа, мак итд., ваља сматрати неразложивим. У вези с тим, оне су немаркиране, па сходно 9 Позивајући се на гледишта представнике англосаксонске семантике (Е. Најда и др.), Т. Прћић, међу осталим, наводи и ово: „О хипонимији се може говорити уколико најмање две лексеме ― и то кроз своје релевантне семеме деле сва заједничка дијагностичка обележја (ДгО), али се разликују по томе што хипоним садржи бар још једно“ (Prćić 1997, 95). 13 томе и неспособне да улазе у опозиције са другим лексемама (Толстой 1969, 362— 364). Методологија описа конкретних микропоља примјењива је у оној сфери конкретне лексике гдје је семантички систем ближи систему реалема, односно гдје су везе и односи језичких јединица условљени блискошћу с означеним реалијма (Толстой 1963, 38―39). Код неких категорија ријечи, какве су зооними и фитоними, обједињење се заснива на постојању заједниичке теме у њиховим значењима (у овом случају теме: животиња, биљка). Различита обиљежја појединих врста дрвећа у начелу се не могу представљати као конструктивна обиљежја значења одређених дендронима (Шмелев 1973, 148 и даље). Управо су ово разлози да се општи називи за воћке у српском језику (и њихови латински корелати) укратко прикажу у духу теорије лексичких поља. Воћарска лексика, односно лексика из лексичко-семантичке групе врста воћке, биће приказана у виду општег прегледа. Чињеница да је фамилија Rosaceae најшира, да обухвата све важније воћке континенталног поднебља (изузев ораха), представљала је одлучујући аргумент да се бројне лексеме из окриља фамилије Rosaceae, лексиколошки прикажу и опишу. Сваки други избор био би мањкав, а приказивање цјелокупне воћарске лексике неприкладно и нецјелисходно. Именослов појединих врста воћака које обитавају на нашем тлу (нпр. јабука, крушака), посматраћемо као тематску групу са својим поткатегоријама, приказивати их и описивати у духу методолошких поставки на којима се темељи компоненцијална анализа.10 10 С обзиром на то да је овдје ријеч о именицама са конкретним значењем, компоненцијална анализа ће у овом раду првенствено да буде примјењивана као истраживачка техника. На основи замашног броја теоријских и других радова, искристалисало се гледиште о примјењивости појединих теорисјко- методолошких приступа у проучавању и анализи лексике: „Компоненцијална анализа је погодна за истраживање конкретне лексике (посебно именица), теорија прототипа је подесна за проучавање тематских група лексема, а концептуална анализа је најприкладнија за проучавање апстрактне лексике“ (Драгићевић 2007, 89). 14 А. ЈАБУКА (Malus pomila) Јабука (дивља јабука) лат. Malus communis је самоникла воћка ситнијих киселкастих и опорих плодова из ф. Rosaceae која је калемљењем (а дјелимице, изгледа, и природном селекцијом) изњедрила пар стотина различитих домаћих његованих јабука само на нашем тлу. Гајена јабука (лат. Malus pomila) је воћка из истоимене фамилије с мноштвом врста и варијетета, чији се плодови међу собом разликују по времену сазријевања, по боји покожице, по мирису или укусу, облику или структури плода итд. Ријеч јабука је прасловенског поријекла. Не помињући рус. яблоня, П. Скок ову ријеч наводи као прасловенску изведеницу, указујући, на основу паралела у чеш. jablko, пољ. jablko, те македонском топониму Јаболце, да је глас у сонантског поријекла (Skok, под одр. јаблан). Наводећи индоевропске паралеле (како словенске, тако и балтичке, германске, али и друге), М. Фасмер ријеч јабука (Фасмер, под одр. яблоко) изводи из прасловенског *abъlko (а ово из *ablu-), помињући као лингвистички факат и латински град Abella у Кампанији, који је негда био чувен по својим јабукама У српском језику јабука је именица женског рода, а лик јабуко (дакле, као именица средњег рода), није, како извори посвједочавају, позната у живом говору, већ је везана само за одређени жанр, за десетерачки епски стих.11 У воћарству код Срба јабука заузима централно мјесто. Богатство витамина у њеним плодовима, минералних материја, скроба, пектинских киселина и др.,12 те чињеница да поједине врсте јабука сазријевају веома рано, уз Видовдан и Петровдан (видовка и петровача), да бројне јабуке по овим празницима сазријевају до Крстовдана, да оне веома позне јесење јабуке знају да дочекају снијег на гранама, те да се неке у природним условима, у подрумима и траповима, чувају до Ђурђевдана 11 У стиховима из Вукових народних пјесама: Што је јабуко крвав’ у њедрима (нар. пјесма, Вук); Из њедара јабук’ извадила, / ал’ јабуко сво у крв облито (нар. пјесма, Вук, Rječnik JAZU) ― изгледа да се ријеч јабуко (уз коју је у Речнику САНУ наведен квалификатив заст. и дате исте потврде), наметнула како се не би реметила десетерачка структура стиха, ако већ не постоје какви дубљи разлози, на што упућује црквенословенски лик яблъко, који наводи М. Фасмер као паралелу при утврђивању етимологије ријечи яблоко (Фасмер, под одр. яблоко). 12 „Да је јабука од велике користи види се и отуда, што народ носи њу болеснику као милошту“ (Пелагић 1903, 692). 15 (нпр. погачарка и будимка) ― одлучујуће су утицали на то да јабука у исхрани нашега народа има посебан значај. Упоредо с њеним прагматичном важношћу, јабука по своме мјесту у митолошком свијету, по значају у култним представама, по својој симболици у народном животу (ослањајући се на стару пантеистичку религију и заједнички индоевропски култ, или се самосвојно развијајући на нашем етничком тлу), далеко надилази остале наше воћке. Јабука је веома важна у обредним радњама везаним за мртвачки култ,13 за култ Св. Петра (или за култ Перуна, бога грома),14 у односима између момка и дјевојке, односима међу младенцима, у љубавним враџбинама и другим видовима гатања. Тако се, нпр. у Срему (према грађи коју наводи В. Чајкановић) по томе да ли је домаћа или бадњиданска јабука црвљива или здрава, гата о здрављу домаћина и домаћице (Чајкановић 1994, 97). У народним умотворинама ријеч јабука се често користи у обраћању каквој особи, обично у настојању да се створи жива и сугестивна представа о њој ― да ли као младој и недозрелој: Брате Гојко! Зелена јабуко! / Ал’ ти нејак ти погибе, брате (нар. пјесма, Вук, I―B), да ли као посебно вриједној и сл.: Дано сине, јабуко од злата, / брзо си се к мени потежио, / ком остави твоје Црногорце? (нар. пјесма, Вук, I―B). У умотворинама, па и у живом говору, јабука је објекат поређења, а представа о јабуци се користи како би се истакла љепота, једрина или здравље (особине које су махом у веома тијесној вези): Да би знала Будимска краљица, / да добави биље и биљежје, / одмах би се она набређала / и родила ка’ јабука сина (нар. пјесма, I―B), или: Цура је ко јабука! (Врховина, Јошић Н.). У пословицама и перифрастичним конструкцијама како би се посебно истакло оно што не може бити (оно што не може да се деси и сл.), плодови јабуке везују се за дрво јавор: Кад врба грожђем роди, суви јавор јабукама (нар. посл. Вук), за букву: Ја бих, синко, са букве јабуку / из велике воде Калаџијнске (нар. пјесма, Вук, I―B), за јаблан: Ја ћу теби понуде донети: / ... с јаблан’ дрва јабланских јабука (нар. пјесма, Вук), а према грађи В. Чајкановића уз ова и за јоху или јову, врбу (Чајкановић 1994, 97). Па ипак, бар у овом последњем примјеру, изгледа да јабланске јабуке имају 13 Илустрације ради, наведимо само ово: „Прве плодове јабука, по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове ‚давање из руке‘), и тек се после те жртве јабуке смеју јести“ (Чајкановић 1994, 94). 14 „Пре [Св. Петра] можда је јабука припадала громовнику Перуну: тако се може разумети забрана да се пре Петровдана не сме нико играти с јабукама, ‚јер ће иначе бити града‘“ (Чајкановић 1994, 94). 16 дубљу митолошку позадину, да нису шаљива представа о нечему немогућем или само пука игра ријечи као фолклорни adynaton: помињући називе за врсту јабуке јаблан (Поморавље) и јабланка (Шумадија), А. Лома указује да би се изворно значење ријечи јаблан могло да чува у горепоменутим називима (Лома 1996, 23). У вези с тим, поменути аутор бога Аполона означава као бога јабука.15 Без намјере да се детаљно бавимо семантичком структуром ријечи јабука, овом приликом бисмо хтјели да, ослањајући се на лексикографски опис представљен у Речнику САНУ, укажемо на правац развоја секундарних значења, посебно оних значења насталих дјеловањем лексичке метафоре и лексичке метонимије као механизама полисемије. Уз основно значење ријечи јабука, оно које се односи на воћку стаблашицу као биљну јединку (Malus pomila) и на њен плод (у Речнику САНУ датим под тачком 1), даље семантичко гранање могло би да се идентификује као производ дјеловања одређених језичких механизама. Осврћући се на горепоменута поглавита значења лексеме јабука, Д. Г. Премк између осталог наводи и ово: „Које је од ових значења примарно, посебно историјски примарно, а које секундарно — посигурно не знамо. Знамо само то да готово све лексеме из лексичко-семантичке групе речи са архисемом воћка имају и значење плод те воћке“ (Премк 1997, 97). За наше гледиште најбитнија су она значења, оне семантичке реализације које улазе у сферу других терминолошких области. Уопште узевши, то је један од начина карактеристичних за употпуњавање фонда терминолошке лексике.16 Једни од њих као механизам настајања нових значења у основи имају метафору (лексичку метафору).17 15 Одбацујући гледиште П. Скока да су јужни Словени због сличне боје коре дрвета црну тополу (јагњед) „преименовали у јабуку“, А. Лома, посежући за аргументима старогрчког лексикографа Хесихија, између осталог истиче ово: „За нас је овде посебно интересантно да је реч apellón гласовно доста блиска имену бога Аполона, посебно његовој северногрчкој варијанти Apéllōn“ (Лома 1996, 23). Извјесну блискост с гледиштем А. Ломе о вези међу јабланским јабукама и јабланом као митским „неплодним“ дрветом, какву улогу он има у грчкој митологији и нашој фразеологији, налазимо и у расправи Д. Мршевић посвећеној неким питањима алогичних фразеолошких модела у нашем језику (Мршевић 2008, 65―66). 16 „Постоји више начина попуњавања фонда терминолошке лексике. Као један од познатих је и лексичко-семантички. То је начин при коме речи општеупотребне лексике добијају статус речи- термина“ (Радић-Дугоњић 1990, 105). 17 Говорећи о лексичкој метафори у поглављу о механизмима полисемије Р. Драгићевић као најбитније наводи ово: „Као ни појмовна метафора, тако ни лексичка метафора није стилска фигура. То је језички 17 Из искуства знамо да су плодови јабуке округласти, заобљени; управо су семе засноване на облику (округласт, заобљен) у поступку семантичке трансформације послужиле за пренос номинације на предмете који по облику подсјећају на плод јабуке. Отуда, плод воћке Malus → лоптаст предмет или лоптасти део, завршетак неког предмета ... → предњи, лучни део седла, ункаш (као што то илуструје и Речник САНУ, значења под 2а и 2б).18 Обличке семе биле су кључне и за појаву терминолошких значења, нпр. оних што спадају у домен анатомске лексике: Намештач ... ишчашено парче дотле вуче ... док не зачује ... како јабука угануте кости ускочи опет у своју чашицу (Ђорђевић Вл., Речник САНУ, зн. под т. 3б). За разлику од наведеног начина, гдје семантичко помјерање има у жижи обличке семе као семе нижега ранга, фокус метонимије усредсређен је на мутацију архисеме (Премк 1997, 67). Има ли се у виду да јабука у народним обичајима има симболички значај, да се „врло често даје као дар, као понуда, или као доказ љубави и пријатељства“ (Чајкановић 1994, 92), ријеч јабука се у појединим народним говорима поодавно почела да употребљава са значењем дар, поклон (обично као награда, надокнада за нешто),19 те као прстеновање девојке, веридба (као што се то наводи у Речнику САНУ, тачке 4а и 5а). С обзиром на то да се јабука код Срба редовито пружала дјевојци при прстеновању, да је плод јабуке обавезно пратио такав чин, касније је и сам чин вјеридбе или давања прстена именован ријечју јабука. Чин прстеновања или вјеридбе дјевојке (праћен обредним давањем јабуке), исходиште је израза правити јабуку. Овај израз нема општеупотребну вриједност у српском језику, већ је, као што грађа указује на то, везан за „планинце“ под Фрушком гором: Отац девојчин, мати и браћа иду да гледају момкову кућу ... Кад се гледа кућа, уговоре кад ће се правити „јабука“ или „прстен“ (Шкарић М., Речник СНУ). механизам који настаје из потребе за номинацијом, а не из жеље за живописним изражавањем“ (Драгићевић 2007, 149). 18 Напоменимо узгред, уколико би се инистирало на подробнијој конкретизацији, јабука би била и округласт заобљен део непосредно испод врха копља: Развиј дер ми свилена барјака, / окрвави на копљу јабуку (нар. пјесма, Вук, I―B), у оном смислу као што се то сугерише у Речнику САНУ за лучни део седла. 19 Изгледа да се јабука не мора да схвати само као материјално давање, већ и као какво добро дјело, пожртвован поступак и сл.: Него дај ми ту књигу да ... тражим, ко је то писао радећи мени о глави; а твоја јабука код мене неће погинути (Вук, Речник САНУ, под одр. јабука, зн. под тачком 4а). 18 Бројне су двочлане терминолошке синтагме с лексемом јабука као управном ријечју. Оне махом припадају кругу ботаничке терминологије (таквих у Речнику САНУ има десетак, а међу њима и оних вишезначних, као нпр. вучја јабука), а покоја синтагма и кругу какве друге терминолошке области. Оно што се у живом говору именује ријечју јабучица (лексема из круга анатомске лексике), у српском језику има и свој двочлани назив — Адамова јабука. Предање о рајском врту, о јабуци сазнања, о Еви и Адаму (коме је јабука у страху застала у грлу кад је угледао Бога),20 творачко је ткиво за настанак горепоменутих израза. У нашим лексикографским дјелима обухваћени су бројни изрази с лексемом јабука као компонентом фразеолошке структуре. Замашан број израза у складу је са значајем јабуке у исхрани и лијечењу, с њеном симболиком, с мјестом у предању, у обреду и култним радњама као битним претпоставкама за развој фразеолгије. У свим изразима (Речник МС наводи 13 таквих израза, Матешићев Фразеолошки рјечник 16, Речник САНУ 12), заступљено је само оно значење које се односи на плод воћке Malus pomila (исп. нпр. када роди јавор јабукама). Једни од њих, као јабука раздора (Речник САНУ; Matešić 1982), потичу из старогрчке митологије и у различитим језицима (махом у литерарном стилу) чувају се као древно митолошко наслијеђе.21 Други, као нпр. забрањена јабука (Речник САНУ; Matešić 1982), јабука сазнања или јабука спознаје (Речник МС), дио су библијског предања и опет везани за књижевни (књижевно-публицистички) стил. Ријеч јабука као члан среће се и у пословицама (а оне по својој структури представљају цјеловите реченичнке комплексе): јабука не пада далеко од стабла (Речник САНУ, Речник МС), а посебно у изразима поредбенога типа, о којима је већ било ријечи. Узгред речено, у појединим рјечницима наводе се изрази с поредбеном рјечцом као (нпр. као јабука (црвена, румена, златна) (Речник МС), као црвена (златна, румена) јабука (Matešić 1982, под одр. јабука). Усљед непотпуног сагледавања поредбеног односа испуштен је глаголски дио, па фразеолошке јединице 20 У Славонији се зна за рану слатку јабуку која се зове адамовка. Изгледа да исту јабуку у Самобору зову адамчица: „Прича [се], да је то она врста јабуке, што ју је Ева ... дала Адаму, и од онда се на њој види оних пет бразда од Евиних прста“ (Lang 1911, 40). Јабука је, очито, ребраста, а ово објашњење у цјелини прихвата и В. Чајкановић: „Постоји и једна врста јабуке која се зове адамчица. И она је постала од јабуке коју је Ева дала Адаму“ (Чајкановић 1994, 98). 21 Исп. нпр. рус. яблоко раздора (ФСРЯ); њем. Apfel der Eris (Mrazović—Primorac 1991, под одр. Apfel). Јабуку је Парис упутио Афродити („најљепшој“). Такав избор погодио је богињу Херу, те је јабука била, као што се из грчке митологије зна, узрок тешког вишегодишњег крвопролића. 19 овога типа у поменутим рјечницима некако „висе“. Када поредимо неког са јабуком, цјелисходније је да се успостави потпуна поредбена конструкција: бити као јабука, те да се тако, у једној пунијој форми, истакну оне особине које красе плод зреле јабуке. За разлику од женских личних имена Вишња и Дуња, и данас веома актуелних (Грковић 1977, 232 и 246), лично име Јабука тек је спорадично посвједочено у прошлости (Гласник Српског ученог друштва, св. 49, Речник САНУ), а данас се јавља махом у источним дијеловима српске језичке територије, у Зајечару, Књажевцу, Нишу и Призрену (Грковић 1977, 258). Избором оваквог имена или његове деминутивне форме Јабучица, посвједочене у Црној Гори (Шоћ П., Речник САНУ), на метафорички начин успоставља се веза између особе и плода јабуке, с циљем да се тако на симболичан начин изрази љепота, једрина и сл., тј. оне особине које красе узрео плод воћке Malus pomila. Јабука се, као топоним, помиње у народној поезији: Ти прегази четири планине / ... и прегази Јабуку планину (нар. пјесма, Вук, И―Б), али је тешко да се планина Јабука у географском смислу, на географској мапи недвосмислено лоцира.22 У функцији топонима (обично као ојконим) махом се јавља у источном дијелу штокавског подручја: Јабука је нпр. назив мјеста у околини Београда, у Подрињу или у околини Ваљева (Rječnik JAZU). Осврнемо ли се наново на семантичку структуру лексеме јабука, није тешко запазити да се семантички садржај лоптаст предмет или лоптасти део, завршетак неког предмета ..., па и значења која се наслањају на ово (Речник САНУ, тачка 2), у земљишној конфигурацији унеколико модификован, односи на сличне објекте, те да се ријечју јабука у топонимији именују брда или планине са заобљеним врхом (чији обриси подсјећају на плод јабуке). Подстрекач за ширење значења у назначеном правцу, за обједињавање реалија које у цјелини (или неким својим дијелом) подсјећају на плод јабуке — чине обличке семе као семе нижега ранга. У том смислу мањи географски објекти као што је нпр. Јабучица (брдо у околини Ужица, Rječnik JAZU), именују се деминутивном формом. 22 Јабука је нпр. мјесто југозападно од Пријепоља непосредно испод оронима Јабучко присоје. То је „туристичко место у општини Пријепоље и ... пл. површ (развође Ћеотине и Лима)“ (ЕСН, под одр. Јабука). 20 С друге стране, за деривате који у основи имају ријеч јабука, рекло би се да су, готово без сумње, мотивисани значењем које се односи на биљну јединку Malus pomila (или Malus communis), те да се таквим дериватима именују мјеста као Јабучар: (Милићевић М. Ђ., Rječnik JAZU), Јабучје или Јабучњак (Rječnik JAZU), која на неки начин карактеришу калеми питоме или стабла дивље јабуке. Речник САНУ као општи и најобимнији рјечник српског језика обухватио је 40-ак лексема (изузимајући имена и презимена), којима је јабука основна, мотивна ријеч. Рјечници мањег обима усмјерени на књижевну или стандардну лексику обухватили су знатно мањи број лексема (Речник МС 25 , Речник СЈ 10), а Вуков Рјечник 12 лексема. А како деривати упућују на важне информације о статусу лексеме која им стоји у основи (Драгићевић 2007, 189), на основу грађе презентоване у Речнику САНУ, да се закључити како јабука у српском лексичком систему има статус базичне ријечи те да између јабуке као основинске ријечи и њених деривата (а и међу дериватима самим), постоји сплет разгранатих семантичко-деривационих односа. Лексема јабука, као што поменути рјечници показују, има веома разганато деривационо гнијездо. Око основе јабук- окупљају се узајамно повезане ријечи, именице и придјеви (уз глагол јабуковати, у Речнику САНУ маркиран квалификативом етн.). Такве изведенице ослањају се (рекло би се у подједнакој мјери) на једно од два главна значења основинске лексеме. Па ипак, како се из лексичког значења дају издвојити семантичке компоненте (надређена сема и сме нижег ранга), значења појединих деривата у семантичкој су спрези са одређеним лексичким значењем,23 или са појединим семама датога значења, оним која дјелотворно учествују у семантичком уобличавању деривиране форме. Индуктор настајања нових лексема чини: а. воћна јединка Malus pomila: јабучњак (јабуков воћњак), јабуковина (јабуково дрво као грађа), јабуковача (грана, штап); б. плод воћке Malus pomila: јабуковача или јабуковац (ракија или вино од јабука); в. плод воћке Malus pomila (обличке семе): јабукаш (врста ораха), јабукош (врста шаре у везу). 23 Лексичко значење се овдје поима као значење које се испољава у комуникацијском акту дате језичке заједнице (Исп. Драгићевић 2007, 190). 21 А када смо код сема нижега ранга, код семантичких компоненти које мотивишу значење деривата и у садејству са референцијалном вриједношћу творбеног форманта реализују одређен семантички садржај (Премк 1997, 129), осврнимо се укратко и на лексему јабучило или јабучило. У народним пјесмама Јабучило је име коњу Војводе Момчила: Момчил има коња Јабучила, / Јабучила, коња крилатога (Вук). Без сумње: име Момчилова коња мотивисано ријечју јабука, а да ли је то шарен или једнобојан коњ (или је у народу именован на основу какве друге особине!) — тешко је рећи. Грађа из других извора указује на посве различит колорит — јабучило је или шарен коњ, или коњ зелене, зеленкасте, сивкасте боје. Ако је посриједи шарен коњ, коњ са округластим шарама (на што указују једни извори у Речнику САНУ), плод јабуке, односно семе које се односе на облик плода, послужиле су као семантички подстицај за његово именовање. Ако ли је јабучило зелен коњ или зеленко (Драгољуб 1867, Речник САНУ), именован је на основу боје коре биљне јединке Malus pomila (а то је сива, сивкаста или сивкастозеленкаста боја).24 Ово потвруђује и придјев јабучаст (Rječnik JAZU), као атрибут за коња бијеле или сиве боје.25 24 У том погледу М. Ивић, ослањајући се на староримске паралеле које указују на боју коњске длаке: лат. color viridis = боја зелене плесни (Ивић М. 1995, 88), те бугарске паралеле: „Бугари зеленим називају коња који је светле боје са тамним мрљама“ (Ивић М. 1995, 89), имајући у виду зеленог коња у српском фолклору, закључује сљедеће: „Боју зеленог коња, односно зеленка оличава собом претежно сивкаст тон, чему својеврсно сведочанство даје чињеница да се и неке друге животиње, управо таквог колорита, у народу ближе одређују као зелене — пас, на пример, или вук. У погледу отворености/затворености тог сивкастог тона не уочавају се никаква посебна ограничења“ (Ивић М. 1995, 95—96). Њене закључке потврђују и савремени подаци, нпр. у Пећком Подгору: Зекан је зелен коњ, имао сам, али сам продо (Јашовић 1997, 148). 25 Одређење дато у Rječniku JAZU: ‚о коњу бијеломе или сивоме по којему су љаге црне боје (као јабуке)‘, попратним дијелом дефиниције (којим се љаге. тј мрље пореде са јабукама), уноси забуну и нарушава компактан смисао лексичког значења. Придјевом јабучаст заправо се изражва само основни тон оног што по боји наликује кори јабукова стабла (а мрље се могу поредити са плодовима јабуке само у духу народне етимологије). 22 Б. КРУШКА (Pirus communis) У ботаничкој номенклатури разликују се двије врсте самониклих крушака. Једно је Pirus piraster, у нашем народу именована као дивља крушка, дивљака, дивљакиња или трновача, друго Pirus silvestris, опет у народу позната као дивља крушка, дивљака, дивљакиња, такуша или такиша (Симоновић 1959, 359—360). Ове двије врсте дивљих воћака ситнијих, махом округластих и опорих јестивних плодова из рода Pirus (мада род Pirus познаје и друге врсте, као нпр. Pirus amygdaliformis, или сланопађа), служиле су за размножавање гајених крушака. Гајене крушке у ботаничкој номенклатури обједињене су термином Pirus communis. Наш народ познаје пар стотина питомих крушака, а именовао их је обично на основу какве доминантне особине као што је боја плода (нпр. жутица, риђуша, карамут), мирис (мирисавка и тамњаника), укус (бљутавац и медунац), вријеме сазријевања (жетвенка и крстовка) и др. Ако би се домаће врсте Pirus communis описивале и поредиле, испоставило би се да се оне, колико год да их има, заправо разликују једна од друге цјелокупним збиром или дијелом збира својих особина, које чланови уже или шире заједнице везују за сваку понаособ. Ријеч крушка има своје паралеле у већини словенских језика и дијалеката, али се у њима, како то показује М. Фасмер, уочава колебање гласова у иницијалној позицији (укр. груша, словен. gruška, чеш. hruška, пољск. grusza, а упоредо с овим буг. круша, срп. крушка, чак. krušva итд.), што судећи по другим, несловенским паралелама, упућује на древну позајмљеницу (Фасмер, под одр. груша). Ово колебање видно је и на нашем јужнословенском тлу, а посебно је изражено у топонимији. Поводећи се за грађом П. Скока (Skok, под одр. крушка), као илустрацију наводимо само топониме са штокавског терена који у основи имају ријч крушка (круша): Кручица (околина Дубровника), Крушар (Србија), Крушево (Космет) итд., те Хрушево (Славонија), Рушковац (Гарешница). Нема сумње да су бар поједини међу овим топонимима именовани по каквој сасвим одређеној крушци, а она је, да употријебимо темрин В. Чајкановића, могла да буде демонска или „сеновита“ крушка (Чајкановић 1994, 126). У народној религији код Срба крушка се сматра злим дрветом или дрветом злих демона. У народним скаскама и приповијеткама под крушку се сакупљају ђаволи 23 (Чајкановић 1994, 124). Плод крушке код Срба приноси се као жртва душама предака, или, такође као жртва, демону или демонима болести. Да крушка у демоноском свијету може имати привлачну снагу, показује и једна славонска формула коју вјештице изговарају мажући се машћу да би полетјеле: У вече [вјештица] намаже испод пазуха [маст] ... и говори за себе: ‚Ни о кладу ни о пањ, ни о дрво ни о камен, ни о крушку Тодорову‘ ... па одлети на метли на Клек (Беговић 1887, 199). А да је крушка у старој религији имала бољи углед „и чак уживала известан култ“ (Чајкановић 1994, 125), указује и један ускршњи обред причешћивања крушке у околини Ђевђелије,26 који је „по свој прилици, жртва крушки“ (Чајкановић 1994, 125). Лексема крушка има два основна значења — прво је (како то стоји у Речнику САНУ), оно терминолошке природе и односи се на род Pirus (односно на биљну јединку из тога рода); друго значење стоји у суодносу са овим или проистиче из њега и њиме се именује плод такве биљне јединке. У поменутом рјечнику наведена значења су (мада одвојена тачком и зарезом) дата у оквиру једне дефиниције. Да овакав начин лексикографског представљања лексема из лексичко-семантичке групе са значењем врста воћке, није најсрећнији, показује различит однос према устројству основних значења и примјери којима се таква значења аргументују управо код лексеме крушка у Речнику САНУ и Речнику МС.27 Лексема крушка има знатно ужи спектар значења од нпр. лексеме јабука. Разлог овом свакако ваља изнлазити у чињеници да куршка као биљна јединка и њен плод немају толики значај у животу заједнице, у њеним обредним и култним 26 „Крушку оклопе иконама ... и онда свештеник очита јеванђеље ... после тога ... зареже кору ножем ... и испод коре метне причешће“ (Тановић С., Српски народни обичаји у Ђевђелијској Кази, Српски етнографски зборник, књ. 40, Београд 1927, стр. 63). 27 У овим рјечницима главна значења лексема из лексичко-семантичке групе врста воћке представљена су на посве сличан начин (у Речнику САНУ само нешто обухватнијом и прецизнијом дефиницијом). Од такве, рекли бисмо, матрице, одступило се у Речнику МС, гдје је значење плод таквог дрвета дат под тачком 1б. Одступање је, изгледа, било подстакнуто цитатом из дјела Лазе Костића који, као примјер фигуративне употребе лексеме крушка: Ја ваше јабуке не требам колико ни црнијех крушака из турскијех пушака, никако није био прикладан да буде подведен под дефиницију што на неки начин обједињује оба основна значења. Замка се није избјегла у Речнику САНУ. Стихови из друге Вукове збирке: Па се сташе даривати даром, / А њинијем даром немилијем: / Из пушака црнијех крушака (који су можда подстакли Лазу Костића да се изрази на пословичан начин), имају, као цјелина, фигуративно рухо, те представљају очигледан примјер фигуративне употребе лексеме крушка (тј. плод биљне јединке Pirus communis), а не потврду за значење: предмет куршкастог облика ... (Речник САНУ, зн. 2а). 24 радњама, нити толики симболички смисао као нпр. јабука. Па ипак, и међу њеним не баш тако бројним значењима прикрива се дјеловање лексичке метафоре и лексичке метонимије као основних механизама полисемије. Из искуства знамо да су плодови крушака, бар они најустаљенији, сужени и издужени при петељци, да плодови различитих крушака махом подсјећају једни на друге у обличком смислу. У вези с тим, у процесу семантичке трансформације семе засноване на облику биле су кључне при преносу номинације на предмете који по облику подсјећају на плод крушке. Отуда: плод воћке Pirus → предмет крушкастог облика, одн. крушкаст завршетак, део неког предмета или направе и сл.: О зиду магазе ... кантар са крушком од туча (Ђуричић Ст. М., Речник САНУ, примјер под т. 2а). Овим се и завршавају значења која припадају слоју стандардне лексике, док су остала значења (у Речнику САНУ она под тачкама 2б, 3, 4 и 5), регионално маркирана и опет везана за кавкву терминолошку област. Ако је посриједи народни вез (мотив у народном везу), извезени плодови крушака, а они као орнамент у везу имају и своју симболику: „Крушке, pl., везилачки орнамент. Симболички значе: опроштење“(Речник САНУ), опет подразумијевају метафоричке асоцијације засноване на облику. Крајње је нејасан развој значења у Речнику САНУ дат под тачком 5: врста народне игре, кола. Прилично замућеним нам се чини и развој значења греда на којој стоји вретено за покретање воденице (у Речнику САНУ дато под тачком 2б и упућено на лексему кобила). При разматрању смисаоних веза и односа са ванјезичком стварношћу, упутно је да се овдје задржимо само у оквирима претпоставки. Ако је греда истесана од дрвета дивље крушке, нпр. Pirus silvestris (а чињеница је да такво дрво у води није подложно труљењу),28 ово значење могло би да буде производ дјеловања лексичке метонимије, што би, заправо, подразумијевало однос: крушка (као биљна јединка) → крушка (предмет израђен од дрвета такве биљне јединке). Лексеме кобила и крушка, мада регионално диференциране, имале би синонимијску вриједност у воденичарској терминологији, али су, изгледа, настале као производ 28 У Тамнави се и данас као темељ у дну бунара (на који се ослања доњи ред цигала) користи тесано дрво дивље крушке. Темељ од крушковине сматра се поузданим и вјерује се да се такав бунар временом неће урушити (податак ауторов). 25 дјеловања различитих механизама полисемије:29 кобила као производ дјеловања лексичке метафоре, крушка као производ лексичке метонимије. У примјеру: Пића су ова: ракија, шљива и шпириутша, крушка, сагрдан (рум) (Караџић 1903, Речник САНУ, зн. под 3), рекло би се да је овдје посриједи друга лексема: крушка. Међутим, данас није необично (ако нам неко понуди ракију од крушке), да се каже: Сипај ми крушку. У оваквом контексту именица крушка уз метонимијску трансформацију: плод воћке Pirus → врста ракије од таквих плодова, трпјела је и граматичку трансформацију, сврставајући се на овај начин у ред градивних именица (Опширније о овом исп. Премк 1997, 72). У нашим лексикографским дјелима обухваћен је већи борој израза с лексемом крушка као компонентом фразеолошке структуре. Не бавећи се лексикографским приступом у њиховом успостављању и опису (у Речнику МС дати су само голи изрази, у Матешићевом рјечнику половина их је без примјера као живог посвједочења израза, а тек Речник САНУ доноси ваљану и потпуну аргументацију), нагласимо да је половина њих (ако не и који више), утемељена на стварном искуству, на запажању појава из реалног свијета: као (гњилих) крушака; пасти као гњила (зрела) крушка; прогутати крушку; скакати с крушке на јабуку. Сви наведени изрази имају лексему крушка (плод биљне јединке из рода Pirus) као лексему на којој почива семантичко тежиште цијелога израза. На основу примјера који такође садржи ријеч крушка у поменутом значењу: Треба да се с њим нагодимо и да узмемо, што се може, не чекајући крушке на врби (Бенешић Ј., Matešić 1982, Речник МС, Речник САНУ) у нашим рјечницима успостављен је израз чекати крушке на врби. Сходно критеријима на основу којих се у лексикографским дјелима утврђује шта је израз (између осталих да је такав склоп поновљив, да се јавља у различитим контекстима),30 рекло би се да је поменути склоп значењски ослоњен на израз (иначе незасвједочен у горепоменутим рјечницима) кад врба крушку роди: Платиће ти, кад врба крушку 29 О механизмима полисемије, опширно и аргументовано, в. нпр. Премк 1997; Драгићевић 2007. 30 Међу осталим А. И. Молотков наводи и ове: „возможность структурных вариантов, или новообразований, воспроизводимость, непереводимость на другие языки“ (Молотков 1987, 7). 26 роди (Богишић 1874, 463), да представља његову слободну варијацију у изворима потврђену само код једног писца.31 За разлику од поменутих и сасвим прозирних израза (изузев изр. кад врба крушку роди) проистеклих на основу сагледавања појава и дешавања из реалног свијета, без сумње је да фразеологизми као да је пао с крушке (често као појачање речи ‚сметен‘, ‚смушен‘ итд. веома сметен, смушен, неразборит и сл.: Будала ... Као да је с крушке пао (Чиплић Б., Речник САНУ) или није пао (пала и сл.) с крушке није глуп, наиван, будала и сл.: Ни она није пала с крушке да не би видјела да се његова присутност тиче само ње (Калеб В., Речник САНУ), имају своје дубље упориште, такво упориште које задире у древни култ или древно митолошко искуство. Кључно питање које би ваљало поставити при покушају да се открију и утврде стварни мотивациони подстицаји, дакле оно што је послужило као мотивациона основа из које су у процесу фразеологизације произашли овакви изрази је: зашто баш крушка као биљна јединка, а не каква друга воћка (нпр. јабука, орах) или какво друго шумско дрво? Да би се дао колико-толико поуздан одговор на такво питање, неопходно би било претражити сродне појаве у фразеолошком систему или нпр. народним пословицама словенских (али и других) језика, паганским вјеровањима и култу, па се тек на основу такве грађе упустити у изналажење стварне мотивисаности. Оно што би у први мах могло да послужи као путоказ у разјашњењу горепоменутих фразеологизама јесте вјеровање код Срба да је крушка дрво злих демона. На дивљу крушку оставља се жртва за чуму како би се одагнала из села.32 Чума (куга) и није ништа друго већ помор, смрт (Чајкановић 1994, 124). Страх од куге оличен је нпр. у Вуковој нар. пословици: бјежи као од куге (Речник САНУ, под одр. куга) или изразу бојати се (кога) као куге (Речник САНУ), који несумњиво, посредно или непосредно, указује на паничан, суманут страх. 31 У раду Фразеолошке јединице са значењем „никад“, Д. Мршевић наводи да код других, несловенских народа јабуку каткад замјењује крушка: „Каткад јабуку замјењује крушка, уп. код Теокрита оморика (бор) рађа крушкама, у румунском тополе рађају крушкама или јабукама“ (Мршевић 2008, 66). 32 „У вече спреме торбу, у коју метну погачу ... труд и буклију ракије, па је однесу далеко ван села и окаче о дивљу крушку“ (Милосављевић С., Српски народни обичаји из среза хомољског, Српски етнографски зборник, књ. 19, 234). 27 У Речнику САНУ засвједочено је 30-ак лексема (изузимајући презимена с основом крушк-, нпр.: Крушковић, Крушкоња, Крушкоњић и сл.), којима је крушка основна, мотивна ријеч. Неке, посве малобројне, у основи имају крушв- (крушвић, крушвица). Напоменимо укратко да ове лексеме потичу са чакавског тла (исп. изворе у Речнику САНУ), да представљају изведенице које као основинску, мотивну ријеч имају чак. krušva (Фасмер, под одр. груша), те да им и није мјесто у рјечнику који се бави лексиком штокавског дијалекта. На основу грађе уобличене и презентоване у Речнику САНУ, могуће је показати да између крушке као мотивне ријечи и изведеница с осовом круш-, крушк- (такође и међу изведеницама самим), постоји сплет веома разноликих семантичко- деривационих веза и односа. Индуктор настајања нових лексема чини: а. воћна јединка Pirus communis: крушик (крушков воћњак), крушковина (крушково дрво, као грађа), крушковача (крушкова грана), крушковц (грна, штап ) итд.; б. плод воћке Pirus communis: крушковача (ракија од крушака), крушковац (пиће, ликер од крушака) итд. в. плод воћке Pirus communis (семе нижег ранга): крушковача (неплодна земља), крушкарица (врста старинске пушке). Око основе крушк-, формира се, дакле, веома разгранато творбено гнијездо. Одбацујући изведенице чије се основе само гласовно поклапају, остајемо у кругу изведених лексема које стоје у непосредној семантичкој и творбеној вези с ријечју крушка. Груписање ријечи око истога коријена, каткад, са синхроног гледишта, ствара веома озбиљне потешкоће. У том погледу називи за крушков воћњак: крушик, крушчик, крушњак стоје у непосредној вези с мотивном ријечју крушка (воћна јединка Pirus communis), али то никако није случај с двозначним ботаничким термином крушчика (у Речнику САНУ упућен на ријеч калужђарка = биљка из пор. орхидеја, односно на ријеч комоника = љековита биљка Artemisia vulgaris).33 У Речнику САНУ наведено је десетак лексема којима се именује засад с гајеним крушкама. То су лексеме изведене од крње круш- или од пуне основе крушк-, 33 Имајући у виду идентичност гласовног сегмента у основи, Б. Ћорић посебно наглашава следеће: „Дакле, творбено гнездо представља скупину деривата са истим кореном међусобно повезаних односом мотивације“ (Ћорић 2008, 35). 28 а њихов индуктор је биљна јединка Pirus communis. Из слоја су стандардне лексике (крушик, крушкар, крушкара, крушњак), или су то покрајинизми (крушчак, крушчање). Неке од њин (нпр. крушјак и крушје) у Речник САНУ ушле су из грађе М. Московљевића, мада је он и сам недвосмислено укзао да се овим малочас поменутим, али и неким другим, не именује крушков воћњак, воћ оне „значе или име неком селу или њиви“ (Московљевић 1936, 199). Лексеме што именују пиће или ракију справљену од плодова крушке: крушковац, крушковача, крушковица, крушковњача, очито имају индуктор: плод биљне јединке Pirus communis. Несумњиво је да су наведени деривати постали од структурно сложенијих, двочланих назива (придјевско-именичких синтагми) примјеном рационалнијег творбеног модела,34 нпр.: крушков напитак → крушковац, крушкова ракија → крушковача итд. Творбени модел (крушк- + -ов- + -ача) веома је плодотворан при именовању пића насталих прерадом воћа: дудовача, јабуковача итд. (исп. Babić 1986, 78). Упоредо с овим и идентично у творбеном смислу, у народу се стварају аналогни ликови и за ракију која се пече од плодова какве друге биљке, нпр. курузовача (Банија, податак ауторов), те шаљиви називи засновани на метафори: громовача (Николић 2000), или дасковача,35 код којих се суфикс -овача осјећа као самосталан творачки елеменат. Вратимо ли се семантици лексеме крушковача (како је она презентована у Речнику САНУ), видјећемо да ово значење није и једио. Ријечју крушковача именује се (нпр. на Банији) и крушкова грана или штап. И у овој семантичкој реализацији препознатљива је иста творбена структура, док се у значењу врста неплодног, посног земљишта, суфикс -овача осјећа као самосталан творбени елеменат везан за именичку основу крушк-. Увјерени смо да су метафоричке асоцијације засноване на боји (плодови појединих врста крушака имају веома често риђ нанос на покожици, посебно са осунчане стране плода),36 чиниле мотивациони подстицај за настанак овог деривата. 34 Овакав творбени модел, а ријеч је о моделу сификсалног типа, у новије вријеме познат је под називом универбизација или универбација (исп. нпр. Ћорић 2008, 161). 35 Ову лексему, а она се чује махом у жаргону, нпр. у Београду, наводи једино И. Клајн (Клајн 2003, 67). 36 Крушковача је црвенкасто-мрка, брдска и посна земља (Петровић П. Ж., Речник САНУ). У Тамнави једну врсту земље која је по боји негдје између „црнице и беловаче“ такође зову „крушковача“ (податак ауторов). 29 Међу секундарним значењем лексеме крушка (= предмет крушкастог облика, Речник САНУ, зн. под т. 2а): Другу [руку] ослонио о бедро тамо где му иза појаса вири жута крушка кубуре (Шубић З., Речник САНУ, зн. под 2а) и дериватом крушкарица (= врста старинске пушке): И у Мујка пушка крушкарица / Што му ждере триест драма праха, / Седам, осам од олова зрна (нар. пјесма, Речник САНУ), постоје тијесне семантичке везе. Лексема крушкарица је термин којим се у народу некад именовала једна врста кратке пушке или кубуре. Рукохват јој је би проширен и украшен, обликован као плод крушке.37 Иако је наведени примјер усамљен у грађи, рекло бисмо да се термин крушкарица једино може да јави „у контексту са заданим детерминатором“ (Премк 1997, 53), односно у синтагми с управном ријечју пушка (што је и назначено у Речнику САНУ). В. ШЉИВА Шљива је код Срба, а и код других балканских народа (и не само балканских), најраширенија воћка. Успијева на свакој земљи изузев подбарне, у равници и брдовитом терену, па и на приличној висини. Ракија шљивовица (као главни производ који настаје прерадом шљиве), неизоставна је о Божићу и Ускрсу, о слави и свадби, о покладама и задушницама — једном ријечју, она прати човјека од рођења и крштења до смрти и обредног просипања ракије „за покој душе“. На распрострањеност шљиве код нашег народа, поред прагматичне важности, пресудно је утицала и лакоћа њеног размножавања. Шљива се лако укорјењава, с лакоћом се размножава из коштица или из изданака без калемљења (што је незамисливо за нпр. питому јабуку, крушку или трешњу), а даје идентичне плодове какви су плодови воћке од које је нова јединка потекла.38 37 Да су такви мотиви у украшавању дијелова оружја (пушака, пиштоља) некад заиста били актуелни, свједочи и једно од секундарних значења ријечи тепелук (= украшена јабука на врху кундака у мале пушке): своје мрке објесио брке, / покрили му пушкам’ тепелуке (нар. пјесма, Škaljić, зн. под тачком 3). 38 Ово се односи углавном на шљиве у сеоским засадима (пожегачу, трновачу, бјелицу и џанерику), али су од давнина познате и врсте које се на окућницама (данас махом као појединачна стабла), нису могле подићи без калемљења, као нпр. ранка и јајара у Врховини (податак ауторов). Тек у новије вријеме и претежно у плантажној производњи приступа се калемљењу и других шљива. Калемљење има за циљ 30 Ријеч шљива је секундарни штокавски облик „према примарном слива“, карактеристичном нпр. за Космет, Дубровник (Skok).39 Ријеч је прасловенског поријекла, позната у свим словенским језицима, нпр. цсл. слива, буг. слива, укр. слива, чеш. sliva, пољ. śliwa, горњолуж. slowka, итд. (Фасмер, под одр. слива). Словенске паралеле доводе се у везу с лат. *livos „синеватый“, liveo, -ere „иметь синеватый цвет“, итд., а првобитно су означвале „окраску“ (Фасмер), што значи да су то по поријеклу поименичени придјеви. Шљива као биљна јединка у древној српској религији, у култним радњама, у симболици уопште, има своје запажено мјесто, али не тако угледно као што га има нпр. јабука или орах. Из прилично богате етнографске грађе коју наводи В. Чајкановић, илустрације ради, издвојимо само оно што указује на дубоку старину: У источној Србији (у Крајини код повлашених Срба) под шљивом се на Ускрс обавља обред причешћа хљебом и копривом.40 У појединим крајевима она се сади по гробовима уврх покојникове главе (као нпр. у Бољевцима), што значи да шљива има улогу „сеновитог дрвета“ или обитавалишта каквог демона или божанства (Чајкановић 1994, 217). У враџбнама и гатањима шљива се јавља као пратећи објекат. Тако се нпр. у Левчу дијете провлачи кроз процјеп младе шљиве ради исцељења;41 за младу шљиву дјевојке привезују власи које им опадну, како би им „коса боље расла“.42 да се уведу и рашире шљиве странога поријекла (као нпр. стенлејка, талијанка), или оплемењене шљиве домаћег поријекла (као нпр. чачанска лепотица и сл.). 39 Такође, према подацима који су се нашли у грађи Д. Симоновића за југ Србије (Врање, Лесковац), за шљиву Prunus institia у народу се користи назив сливка, црнослива, а за шљиву P. italica магарешка слива (Симоновић 1959, 382). 40 Такво причешћивање поменути аурор (Чајкановић 1994, 217) самтра „јако старинским“: Домаћин надроби хлеба и мало зелене коприве ... Причест врше под неком зеленом шљивом или другим зеленим дрветом (Крајина, Стевановић Ж., Српски етнографски зборник, књ. 32, 399). 41 Процепе младицу шљиву ... Кроз тај процеп једна жена протне болесно дете [или пресмакче], а друга га прихвати [па то понове и бјежећи га однесу кући] (Левач, Бушетић Т., Српски етнографски зборник, књ. 17, 512). 42 Опширније о овом в. Чајкановић 1994, 217. Острижену дјечју косу у Врховини (податак ауторов), задијевају међу рашље какве младе воћке (нпр. јабучице или шљивице) како би дјечја коса, симболички, била лијепа и бујна (попут крошње младих воћака). 31 У народној ботаничкој терминологији шљива је махом општи назив за повећи број биљних јединки из рода Prunus. Обични људи овај термин готово редовно употребљавају у најопштимејм смислу (садити шљиве, подбирати шљиве), сасвим ријетко посежући за прецизнијим именовањем усмјеравајући тако пажњу на врсте или на варијетете овога рода. Врсте и варијетети јесу ствар ботаничке номенклатуре (о којој обичан човјек има посве магловиту представу), али у практичном животу итекако прави разлику међу појединим врстама шљива именујући их народним називима устаљеним или одомаћеним у датој средини. На основу ботаничких својстава и особина плода, у ботаничкој литератури се разликују четири врсте шљива, а свака од њих има своје народне корелате.43 Овдје ћемо поменути, прегледности ради, само оне народне називе који припадају фонду стандардне лексике или су раширени на већем дијелу штокавског терена: а. Prunus divaricata (у народу позната коа ранка или рањуша); б. Prunus domestica (у народу позната као маџарка, пожегача или цепача); в. Prunus institia (у народу позната као трновача или трношљива); г. Prunus italica (у народу позната као глоца, тургуња, џанарика).44 Управо ова последња (Prunus italica) у природи познаје мноштво варијетета. Само се нпр. џанарике међу собом разликују по времену сазријевања, по боји (колорит зрелих плодова, уз мноштво прелазних нијанси, креће се од свијетложуте до тамнољубичасте), по крупоћи, а каткад и по укусу. Обједињује их начин разнможавања (џанарике расту дивље), имају мало воћног шећера и месо им се тешко одваја од коштице. Остала појединачна имена, махом она ужег регионалног значаја (нпр. за врсту Prunus domestica: бистрица, модрица, читловка, или за поједине варијетете шљиве Prunus italica: пандара, јајара, стамболка), биће разматрана у другом дијелу овога 43 Вук Караџић је имао прилично јасну представу о разнородности међу појединим врстама шљивама. У Српском рјечнику назначен је само род (Prunum), а о њиховим специфичностима изразио се овако: „Шљива има од много руку, н. п. маџаруше или пожешкиње, којијех има најивше; ране шљиве, које нијесу плаветне него зелене или жућкасте и крупније су од пожешкиња; тургуње, које такођер доспијевају прије пожешкиња, ни оне нијесу врло плаветне као пожешкиње, него црвене и не могу се цијепати, трноваче, које су округле“ (Вук). 44 Prunus italica се у стручној литератури обично води као самостална врста, али се помиње и као sub specie (подврста) шљиве Prunus institia (Симоновић 1959, 382). 32 рада у оквиру одређених одјељака посвећених лексичко-семантичкој и творбеној анализи. Лексема шљива има (бар како је то лексикографски интерпретирано у Речнику МС) два значења. Прво је терминолошке природе и односи се на биљну јединку (воћку) из рода Prunus.45 Друго значење је плод воћке Prunus (у Речнику МС назначене као Prunus domestica). Овдје се наново намеће питање које је од наведених значења примарно, које секундарно. У ранијим одјељцима (нпр. о јабуци) назначено је само да се таква значења налазе у суодносу, да подразумијевају однос релације.46 Па ипак, етимологија ријечи шљива даје нам нешто више аргумената за тврдњу да плод воћке (шљиве) представља примарно значење, а да се, посредством метонимијске трансформације, такво значење касније уопштило проширивши се и на саму биљну (воћну) јединку. Ако се, да поновимо, горепоменуте словенске паралеле у етимолошком погледу ослањају на лат. *livos „синеватый“, livor, -oris „синеватая окраска“ итд. (Фасмер, под одр. слива), прије поименачавања оне су морале да означавају боју (плаву, модру или модрикасту као типичну боју зрелих плодова шљиве). Овдје је, дакле, ријеч о придјевској основи. Таквог придјева као самосталне лексеме у српском језику данас нема, али на извјесни континуитет с лат. *livos итд. упућује придјев sliv „coluber“ у дјелу чакавског писца Ф. Вранчића, или слов. sliv „плавкаст“ (Исп. Skok, под одр. шљива). Као што се види, семантика ријечи шљива свела се на два основна значења, а да ли ће обимнија грађа (какву доноси Речник САНУ) посвједочити још које значење секундарне природе — тешко је рећи. У жаргону су се, како свједочи Андрићев Речник жаргона (Андрић 2005), развила значење женски полни орган (ослоњено на метафоричке асоцијације по обилику), масница, модрица, модар оток (облик и боја у садејству), те значење зима, хладноћа, мраз (које нам је остало некако нејасно). 45 У наведеном рјечнику она је поистовијећена с једном врстом тога рода, с шљивом Prunus domestica. Друге врсте нису наведене, а чињеница је да род Prunus обједињује још три врсте шљива нашега поднебља (Prunus divaricata, Prunus institia, Prunus italica). Вјерујемо да јо ово потекло отуд што се маџарка или пожегача (лат. Prunus domestica), свакако најраширенија и најквалитетнија шљива код нас, наметнула као општи назив, као синоним за сваку шљиву. 46 У руском језику (бар како показују лексеме яблона и яблоко), такав однос успостављен је на деривационом плану (Исп. Премк 1997, 97). 33 Упоредо с уском семантиком ријетка је и појава ове лексеме у фразеолошким јединицама. У рјечницима који садрже фразеолошку грађу наводи се само израз враћати шљиве за брашно = узвраћати истом мером, на исти начин и сл.: Што је ко био према њој безобразнији, и она му је оштрије враћала шљиве за брашно (Адамов Марковић П., Речник МС) (исти примјер, Matešić 1982). Уз ово, постоји још која глаголско-именичка фразеолошка синтагма с именицом шљива као семантичким тежиштем, али оне потичу из других, необјављених извора. Нпр. набити шљиву = нанијети повреду (песницом) у виду велике модре натеклине: Они му љубачки ајдуци набили шљиву под оком колик гушчије јаје (Врховина, Јошић Н.); нацртати шљиву (с истим значењем, у београдском жаргону): Је ли ти то Цица нацртала шљиву!? Значај шљиве у животу нашег народа, лакоћа у размножавању и подизању шљивика,47 па и њен запажен култни значај, пресудно су утицали на постанак великог броја топонима с мотивном ријечју шљива. Тако је у Rječniku JAZU (да не набрајамо вишестепене деривате као што је Шљивовац, село код Пожаревца, или презиме Шљиварић итд.), посвједочен велики број земљишних имена и ојконима изведених од основе шљив-: Шљиваци (: шљивак), Шљиванци, Шљивање, Шљивар, Шљивара (њива у Шљивари), Шљиве, Шљиветине, Шљивица, Шљивице, Шљивик, Шљивици, Шљивно, Шљивњак, Шљивне. Ове изведенице мотивисане су биљном јединком Prunus (P. domestica, P. institia), што се не би могло да тврди нпр. за надимак Шљиво (Rječnik JAZU), за сарајевско презимена Шљиво (податак ауторов) или за презиме Шљивић: Мијајло Шљивић, редов из рудничког округа у Србији (Rječnik JAZU). Упоредо с овим, од основе слив- такође је изведен замашан број топографских назива. Илустрације ради, наведимо само да се Сливје (поред Истре, Хвара и Хрватског Загорја), према грађи из различитих извора инкорпорираној у Rječniku JAZU, помиње као село код Никшића, код Књажевца и код Сврљига, а Сливље као село код Никшића и код Невесиња.48 Ове и бројне друге топономатичке изведенице 47 У источној Босни постоји велики број земљишних имена каква су Растило, Растила. То су мјеста на којим су некада били торови гдје су овцама даване зреле шљиве. Торине би се прериљале па би у прољеће из коштица ницале шљивице које су се касније преносиле на сталоно мјесто (М. Симић, усмена потврда). 48 Интересантно је да се у Вуковим нар. пјесмама упоредо јављају обилици Сливје и Сливље: Хајде с војском у Сливје Никшићко, / те ми Сливје од грађана чувај (нар. пјесма, 4, 417); Силини Турци наћерали рају / ... да ћерају из Сливља камење, / а да граде на Никшића кулу (нар. пјесма, Вук 4, 43). 34 које у основи имају ријеч слива, свједоче да је тај облик (прије промјене сл- → шљ-) егзистирао на цијелом штокавском терену. Речник МС уз основну ријеч шљива (поред сложеница: трношљива, шљивастоплав, шљивоточ) обухватио је и лексикографски презентвовао још 30-ак лексема које стоје у семантичкој и творбеној вези са њом. Уз малобројне придјеве (шљиваст, шљивин итд.), 25 изведеница чине именице. Углавном су то првостепени деривати (уз покоји другостепени: нпр. шљивовац, шљивовача, шљивовик) без развијене семантичке структуре, ослоњени на једно од главних значења ријечи у основи. У творбеном процесу индуктор је (да се задржимо само на именицама презентованим у Речнику МС) могао да буде: а. воћна јединка (из рода Prunus): шљивак, шљивар, шљивик, шљивић, шљивњак, шљиваче (= шљивов воћњак). Извори који поткрепљују наведене лексеме чине савремену грађу, па је очигледно да је ријеч о конкуренцији истозначних форманата (-ак, -ар, -ик, -њак итд.).49 Чини се да је најобичнија и најраспрострањенија лексема шљивик, на што у поступку обраде ових лексема сугерише и Речник МС. б. плод воћке (из рода Prunus): шљивовица, шљивка (ракија од шљиве), шљивош (остатак шљивове комине) итд. в. плод воћке (из рода Prunus) (семе нижег ранга): шљивар (врста слатководне рибе, скобаљ, подуст). Међу првостепеним дериватима има и оних с развијенијом смантичком структуром. Тако је нпр. лексема шљивар развила (бар како то показује Речник МС) четири значења. Уз основна значења: трговац шљивама и одгајивач шљива (зн. под 1а и 1б), лексема је развила и два терминолошка значења — једно засновано на метонимијском уопштавању: хрватски сеоски мали племић (зн. под 2),50 друго на метафоричким асоцијацијама: врста слатководне рибе, скобаљ, подуст (зн. под 3). Да би ово последње било посве јасно, наводимо примјер који несумњиво показује о 49 Лексичке парове код којих су активна сва значења творбених форманата Б. Ћорић (позивајући се на гледишта чешког лингвисте М. Докулила) подводи под тзв. пуну конкуренцију (Ћорић 2008, 221— 222). 50 Такво значење није идентификовано у Rječniku JAZU, а Rječnik HJ везује га за разговорни жаргон. 35 каквим је асоцијацијама ријеч: Задњи се [међу рибама] појављују уски шљивари с тамномодром њушком напријед (Симић Н., Речник МС). Семантичка компонента која се односи на боју плода (по свој прилици у садејству са обличким семама), представљала је мотивациону основу да се риба скобаљ или подуст, чији је дио главе налик на зрелу модру шљиву, негдје у народу именује и ријечју шљивар. Г. ТРЕШЊА (Prunus avium) Трешња је воћка ситнијих плодова (у латинској номенклатури позната као Prunus avium), која се слободно размножава и расте по ријетким шумама, пропланцима и ливадама, или је то калемљена воћка стаблашица крупнијих сочних плодова која се гаји на окућницама, по међама или уз путеве. Прва је у народу позната као дивља трешња, а она се код Срба, нпр. у Подрињу именује и ријечју трешањ (мн. трешњеви): Трешања има: белица, трешњева, хрштаваца, и аршлама (Милићевић 1876, 567), а понегдје, као нпр. у Боки Которској, и ријечју тријесла (Вук).51 Лексема трешња је опште име које се у нашем народу користи за сваку питому или гајену јединку (у ботаничкој номенклатури означену као и дивља трешња: Prunus avium), без обзира на то што и међу њима самим има мноштво различитих сорти које имају и своја специфична, ужа имена52 — већ према томе да ли је јединка мотивисана временом сазријевање (видовка), бојом (белица), или каквом другом особином (нпр. дреновача, рушт). Широм штокавске територије гајена или калемљена трешња именује се и ријечју аршлама (Славонија, Подриње), шлама 51 Поједини аутори ријечју тресла (Ђ. Поповић) или тресловина (Ж. Јуришић) именују и дивљу вишњу Prunus fruticosa (исп. Симоновић 1959, 380). 52 Тако се нпр. у Врховини прави разлика између оног што се у латинској номенклатури подводи под термин Prunus avium: трешња = самоникла некалемљена јединка, шлама = свака калемљена трешња (изузев рушта), рушт = калемљена хрскавичава трешња тамноцрвене (мрке) боје. 36 (Врховина) ашлама или арашлама: Зготовили господске понуде: / Ђулбаклаву у златној тепсији / ... Арашламе у меду куване (нар. пјесма, Вук, Речник САНУ). Четири последње наведене лексеме имају у основи тур. aşlama = калем (Škaljić, под одр. ашлама),53 Негдје се Prunus avium именује и као кријеш (Дубровник, Вук), кријеша (Вук, Симоновић Д.), кријешва (Дубровник, Вук), па и (према подацима које наводи нпр. Б. Шулек или Ж. Јуришић) чрешња (Симоновић Д., 379). Ријеч трешња је општесловенског поријекла о чему свједоче словенске паралеле, нпр. црквенослов. чр шнья , буг. череша, рус. черешня, пољ. trześnia итд. (Фасмер), која је као посуђеница доспјела у словенске језике, било посредством старобаварског, „или непосредственно из народнолат. ‚потому что речь идет о культурной римской вишне‘ ...“ (Фасмер). Анализирајући поријекло ријечи трешња, П. Скок посредством топономастичке грађе махом из Србије и Црне Горе: Кришевина, Прецрешња, Трешњево итд., али и друге грађе и унеколико сагласно са М. Фасмером, наводи да она припада балканском латинитету (Skok, под одр. криша). У старој религији „трешња има известан религијски значај, и у добром и у рђавом смислу“ (Чајкановић 1994, 199). Према подацима које наводи овај аутор, јени вјерују да је трешњево дрво проклето, други као нпр. муслимани у Босни — да је свето.54 У Хомољу се, уз разне церемоније, сади трешња на гробу момка и дјевојке (Чајкановић 1994, 199), а у Тамнави дивље се трешње саде по гробљима (податак ауторов), што недвосмислено упућује на мртвачки култ, на везу трешњевог дрвета с душама мртвих, с душама почивших предака. Семантичка структура ријечи трешња свела се на два значења: 53 Наводећи Вукове стихове А. Шкаљић је лексему ашлама (аршлама) семантички поуздано одредио, али је направио грешку при латинској идентификацији: упутио ју је на Allium fistulosum, а то није трешња, већ врста озимог лука (Škaljić). 54 Напоменимо само да се овакво вјеровање муслимана у Босни не везује за исламску, већ за хришћанску традицију. На то указује једна легенда о спаљивању Аврама у којој зелембаћ и јасика имају негативну улогу а трешња не, те се зато и сматра светим дрветом (Исп. Софрић 1990, 212; Чајкановић 1994, 199). 37 а. листопадна дрвенаста биљка Prunus avium из ф. Rosaceae, воћка са слатким округлим коштичавим плодом (како је то најприкладније дефинисано у Речнику СЈ); б. плод биљке Prunus avium. У богатијој грађи (каква је она припремљена за Речник САНУ), могло би се очекивати још које секундарно значење проистекло из семантичке транспозиције (следствено значењима других лексема из лексичко-семантичке групе врста воћке, нпр. лексемама јабука или крушка и др., о којима је било ријечи). Лексема трешња управни је члан двочланих терминолошких синтагми: дивљом трешњом се друкчије именује магрива или рашељка, лат. Prunus mahaleb — уколико није посриједи каква омашка (исп. Симоновић 1959, 382); вучје трешње су ботанички термин у народу познатије као јеремичак (лат. Daphne blagayana), а оне са горе наведеном дивљом трешњом у ботаничком смислу немају никакве везе. Чињеница је да велик број народних пословица на сажет начин изражава оно што се на основу народног искуства искристалисало као непобитна стварност, као поука која се не доводи у питање. Многе од њих чине извориште и смисаоно утемељење за настанак израза као специфичних лексичких јединица. Веза између пословице као мале фолклорне форме и израза који се смисаоно ослања на њу, некад је посве видљива, некад замагљена или тешко прозирна. Изрази с лексемом трешња као чланом фразеолошке структуре у нашим лексикографским дјелима: зобати трешње (с ким) = излагати се опасностима и неугодностима (Речник МС, без потврда), није добро с ким трешње јести (зобати) (Matešić 1982, с примјерима из дјела А. Шеное и Е. Цара) — смисаоно су произашли из народне пословице: Није добро с великом господом из једнога чанка трешње јести (Даничић 1871, 214).55 Као резултат преосмишљавања и невезано с претходним изразима (у настојању да се на супротан начин изрази осјећање карактеристично за субјекат), у жаргону је настао израз: уживати као чворак на трешњи = лоше се осећати; бити опхрван бригама (Андрић 2005, под одр. трешња). 55 Засад знамо да су наведени изрази карактеристични за литерарни стил, а да ли су се проширили и на говорни језик — тешко је рећи. 38 Као ријеч општег лексичког фонда и као народни ботанички термин, трешња је као мотивна ријеч, упркос оскудној семантичкој структури, у основи позамашног броја изведених лексема. Око основе трешњ- окупљају се (према стању презентованом у Речнику МС) узајамно повезане ријечи, махом именице (уз покоји придјев: трешњаст, трешњев, трешњин, трешњов). Међу 17 изведених именица (у Речнику СЈ лексикографски је презентовано 10 именица) има првостепених и другостепених деривата. Индуктор мотивције је могао да буде: а. воћна јединка Prunus avium: трешњак (трешњев засад), трешњевина (трешњево дрво), трешњевача (трешњева грана), трешњевац (врста старинског топа);56 б. плод воћке Prunus avium: трешњевача (ракија од трешања); в. плод воћке Prunus avium (семе боје): трешњевац (врста шареног пасуља). Д. ВИШЊА (Prunus cerasis) Род Prunus обједињује већи борој сродних врста, како оних дивљих, самониклих, тако и оних гајених и подизаних на окућницама или већим засадима. Међу њима је гајена вишња Prunus cerasus, воћка генетски најсроднија трешњи. Гајење домаће, аутохтоне вишње није богзна колико захтјевно — она се размножава из коштице или из изданака, како је то својствено дивљој вишњи, у лат. номенклатури познатој под називом Prunus fruticosa. Значај вишње у исхрани код Срба релативно је мали. Плодови свих домаћих вишања готово да су једнолични (тамноцрвени, ситни, наглашено кисели). Такво 56 Првобитни топови српских устаника ручно су рађени и ништа гвоздено нису имали. Били су од дрвета, а каквог — то сама ријеч најбоље казује: Тобџија принесе витиљ, и трешњевац рикну (Веселиновић Ј., Речник МС). 39 стање плода одразило се и на лексичком плану: вишња као воћна врста има посве мали деривациони потенцијал. На терену се једино зна за врушт (Бачка), чији се назив, изгледа, укрстио с истоименом трешњом (исп. Речник САНУ), или за прилично хетерогену популацију вишања која се у савременијој воћарској производњи јавља под именом облачинска вишња (према имену села Облачине у Мерошини). У интензивнијој воћарској производњи данас и у савременијим условима, доминирају сорте вишања страног поријекла: краљевска амарела, амарела (дијал. малера, Крушевац), мараска (Приморје), остхајмка. Ријеч вишња (дијал. вишна, Босна, Речник САНУ) општесловенског је поријекла (позната у све три скупине словенских језика, нпр.: рус. вишня, буг. вишня чеш. višně итд.). На основу словенских (и не само словенских паралела), већина најзначајнијих етимолога доводи је у везу с лат. viscum = птичји лијепак, „потому что вишневый клей и ягоды омелы применяются как птичий клей“ (Фасмер, под одр. вишня).57 У српском језику, на нивоу општег лексикона, биљна јединка Prunus fruticosa се именује ријечју тресла (Ђ. Поповић) или тресловина (Ж. Јуришић) (исп. Симоновић 1959, 380), а она је у Боци, по посвједочењу Вука Караџића, позната као тријесла (Вук).58 За исту јединку, дакле за дивљу вишњу, у Војводини су у употреби ријечи синонимичне вриједности — вишњац (Банат, Речник САНУ) или вишањ (мн. вишњеви): Вишњева има у Сријему гдјешто по међама око винограда (Срем, Вук).59 У старијој литератури јавља се и још покоја синонимична форма, нпр. магрива, сремза или цремжа: Магрива, сремза, цремжа, дивља вишња ... цвеће [јој је] миришљиво ... род ситан, црн, опор, па и горак (Тодоровић 1899, 68). 57 Свакако, има и других и другачијих гледишта. Нпр. А. Шкаљић везује је за тур. vişne = вишња, наводећи даље перс. wešni = црвен, црвеноћа, те тур. vişnab = слатко пиће од вишања итд. (Škaljić) — што на неки начин упућује на закључак да је ова лексема у наш (и не само наш) лексички систем ушла посредством труског језика. 58 Користећи Вуков податак, П. Скок ријеч тријесла наводи као изоловану ријеч и с доста резерве доводи је у везу с *ceresula (Скок, под одр. криша). 59 С истим творбеним обрасцем је и лексема трешањ (мн. трешњеви) = дивља трешња (Подриње, Милићевић 1876, 567). 40 Вишња нема неки посебан култни значај, али „има важну улогу у врачањима и гатањима, нарочито љубавним“ (исп. податке наведене у Чајкановић 1994, 58). Она би могла да (попут трешње која се сади на гробљима) има улогу сеновитог дрвета. Данас је упадљиво да се вишње (нарочито у урбним срединама) саде уз гробове. Поред основних значења (воћка Prunus cerasus; плод такве воћке), лексема вишња (вар. вишна) није развила још које значење (бар како то показује Речник САНУ). Оскудна семантичка структура, структура сведена на основна значења, у тијесној је вези са значајем вишње у свакодневном животу, са њеном скрајнутом улогом у предању, култу и народном фолклору. Лексема вишња као лексема општег лексичког фонда и као ботанички (агрономски) термин, упркос слабо развијеној семантичкој структури, у основи је великог броја изведених лексема. Око основе вишњ- окупљају се узајамно повезане ријечи, именице и придјеви. Ниједна лексема из лексичко-семантичке групе врста воћке, па ни лексема вишња, не учествује у извођењу глаголских деривата.60 Придјеви су бројни, а именице још бројније. Неке од њих (настали вјеровтно универбизацијом од двочланих форми), знају за полисемију: вишњевац, вишњевак. Укратко, индуктори мотивације могли су да буду: а. воћна јединка Prunus cerasis: вишњик, вишњак (вишњев засад), вишњевина (вишњево дрво), вишњовача (вишњева грана) итд.; б. плод воћке Prunus cerasis: вишњевача (вишњева ракија или ликер), вишњовик (вино од вишања); в. плод воћке Prunus cerasis (семе боје): вишњак (врста псуља) вишњевка (марама вишњеве боје), вишњило (средство за бојење) итд. Поједини деривати с основинском лексемом вишња развили су семантику боје, али не засебно и мимо свих других лексема из ове лексичко-семантичке групе. Иако је семантику боје могуће пратити и код неких изведеница с основинским ријечима лимун, наранџа, бадем, семантика боје никако не представља системску лексичку појаву: деривати с основинском лексемом крушка итд. развијају друга значења, али не и она која би се односила на боју. 60 Изузетак чини лексема јабука с глаголом јабуковати (Исп. Речник САНУ). 41 У лексичком гнијезду с вишњом као стожерном ријечју постоји (према стању презентованом у Речнику САНУ) десетак изведеница, придјева и именица, које означавају боју или именују предмете најналичитије боји зрела вишњева плода. Ако се у савременом српском језику жели да предочи колористичка вриједност (тканине, хаљине, мараме) једнака или посве приближна боји плода зреле или презреле вишње, она се обично предочава синтагомом боја труле вишње (лексема вишња јавља се, дакле, у колокацији с лексемама боја и трули). Поред уобичајених придјевских форми вишњаст, вишњев, вишњикаст, развиле су се и индеклинабилне форме (у Речнику САНУ маркиране квалификатором заст.) — вишњевли: Купи ми мараму, али нека буде вишњевли (Дучаловићи, Ковачевић Р., Речник САНУ), вишњеви: Он обуче вишњеви чакшире (нар. пјесма, Речник САНУ).61 У народним говорима уз индеклинабилне придјеве развили су се и деривати за именовање тканине: вишњевија (чоха вишњеве боје), или за именовање одевних предмета горепоменуте боје: вишњевка (марама вишњеве боје), па и дериват вишњило као назив средства за бојење: Редаре ... обоје руке вишњилом (вишњилом се боји и крстача) (Тројановић С., Речник САНУ). На лексичке јединице вишњевија, вишњевка, вишњило, гледамо као на лексеме настале посредним или метафоричким путем. Сема боје карактеристична за плод зреле вишње (до које би се дошло при рашчлањавању значења: плод воћке Prunus cerasus), једина је сема која се преноси у поменуте деривате. 61 Придјев вишњеви М. Николић не наводи, али наводи придјев вишњевли (Николић 1996б, 36). 42 Ђ. БАДЕМ (Prunus communis) Бадем (Prunus amygdalus) је воћка топлијег медитеранског појаса. У континталним дијеловима, дубље у копну гдје се спорадично среће, углавном не успијева да одржи плод до пуне зрелости. Иако припада роду Prunus (попут брескве и кајсије, шљиве и зерделије, трешње и вишње), јестиви дио није месо плода, већ повелика сјеменка смјештена у тврдој љусци — и та га кардинална особина издваја од најближих сродника у роду. Сухе бадемове сјеменке користе се у исхрани, за припремање колача, за израду ароматичног бадемовог уља што се у козметици и медицини посебно цијени. С обзиром на то да је плод бадема устаљених генетских особина, у природи се разликују тек малобројне сорте.62 Оне су у појасу гдје бадем успијева именоване на основу какве изразитије особине као што је мекоћа љуске: мекушац или мекушица, укус јестивог дијела плода: горкиш (Симоновић Д.), гркиш (Дубровник), горчица (Брач).63 Ријеч бадем преузета је из турског језика: тур. badem (Škaljić), а у нашем лексичком систему, у његовом основном фонду, укоријенила се без морфолошке адаптације. Prunus amygdalus се на југу, у Црној Гори (Вук), Херцеговини и Буковици или у народној поезији именује и варијантном лексемом: бајам: У Мостару процвали бајами, / У Благају сумбул и ружица (нар. пјесма, Речник САНУ), или лексемом бајама (Пољица, Речник САНУ). Дублетни облици познати су и у другим балканским језицима, нпр. у арбанашком: bajame и badam или badem (Исп. Skok, под одр. бадем). Уколико се сагледа територијална распрострањеност, рекло би се да се бадем јавља у источним и централним дијеловима штокавске територије и код српских писаца, а мендула или мендула на југу и западу штокавске територије и махом код хрватских писаца. Лексема мендула је адаптација тал. 62 Половином прошлога вијека, а можда и нешто раније, отпочело се са подизањем засада са страним сортама. О томе најбоље свједочи Ш. Бубић: „У Државној виноградарској и воћарској станици има неколико страних сорти бадема, међу којима се нарочито истичу: принцеза, смоквички, чарски и неколико типова бадема из Италије“ (Бубић 1948, 41). 63 У мотивационом погледу има основа да се и бадем супротних особина именује: Везак везле три лепе девојке / у градини под слатким бадемом (нар. пјесма, I—B, под одр. градина), али термин с придјевом сладак као основинском ријечју, нама једноставно није познат. 43 mandorlo, mandorla или mandola.64 У народним говорима и код поједних писаца она живи у мноштву својих варијанти као што су: мандала, мандула и мандула, мендол, у Дубровнику (према грађи презентованој у Вуковом Рјечнику и Речнику САНУ) као мендео, мендуо, мендаљ. Лексеме бадем и мендула развиле су (према стању представљеном у Речнику САНУ) поред основних значења а. дрво Prunus amygdalus, б. плод дрвета Prunus amygdalus, још покоје секундарно значење. Као плод метафоричких асоцијација настало је значење крајник tonsilla, које обје лексеме уводи у подсистем анатомске лексике: Дубоко у устима види се ... да има с обе стране по две боре — предњи и задњи непчани лук и да су међу њиховим крацима крајници (бадеми, мендуле) (Батут, Речник САНУ). Све довде синонимичне лексеме бадем и мендула значењски се у потпуности поклапају. Ннадаље се оне развиле: исп. бадем = кожа с лисичјег бута (Босна, Речник САНУ, значење под тачком 3). Лексема мендула тобоже има још два значења, која би ваљало везивати за другу и другачију основу. 65 Лексема бадем у основи је већег броја изведених ријечи (именица и придјева) које се, бар како то показује стање презентовано у Речнику САНУ, јављају углавном у српским изворима. Изведенице су настале везивањем именичких или придјевских суфикса за пуну творбену основу. Тако су настале изведене именице: бадемић, бадемчић и бадемчић (деминутиви с двојаким значењем: или означавају младу биљку Prunus amygdalus, или мали плод те биљке); придјеви бадемов, бадемаст, бадемски и бадемли.66 Дерувату с основинском ријечју бадем (да се задржимо на именицама), показују да је индуктор мотивације могао да буде: а. јединка Prunus communis: бадемовина (бадемово дрво); 64 Исп. Речник САНУ, под одр. мендула; Klaić, под одр. мандула. 65 Нпр. лексему мендула = морска риба Smaris alcedo (Речник САНУ, значење под тачком 3), ваљало би посматрати као хомоним (лат. назива за њену фамилију је Maenidae). Следствено томе, лексикографска пракса налаже да се у оваквим случајевима етимолошки разнородне лексеме обрађују као засебне одреднице. 66 Ријетке су лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке за које се везивао придјевски суфикс - ли и сл., творећи тако непромјењиве придјеве. М. Николић (1996б, 36) наводи само два таква орјентализма, придјеве: бадемли и вишњевли, и они без сумње означавају нијансу одређене боје: бадемли — зелене, вишњевли — бордо боје. 44 б. плод воћке Prunus communis: бадемовача (торта с бадемима), бадемовица (бадемово млијеко). Топоними с основинском ријечју бадем, бајам нису потврђени (нема их у Rječniku JAZU као најзначајнијем извору који међу осталим доноси обимну топонимијску грађу), али се лексема бадем (односно непотврђена лексема *бадемлија), налази у основи презимена Бадемлић (Речник САНУ, Rječnik JAZU).67 Као лексема синонимичне вриједности с ријечју бадем (синонимичне на нивоу општег лексикона), мендула је у основи изведене ријечи мендулица са којом чини најелементарније лексичко гнијездо.68 У Речнику САНУ мендулица је одређена двојако: као деминутивна форма према значењу осовне лексеме, те као синоним за брескву.69 67 Такво породично име (ако је презиме или породично име из књижевног дјела релевантно за лексичка или друга језичка питања), посвједочено је у књижевном дјелу И. Андрића: Све што се рађало и живјело у Бадемлића кући било је весело, лакомислено и насмијано (Речник МС). 68 Да би лексему мендула = морска риба Smaris alcedo, ваљало сматрати засебном, хомонимичном лексемом, укаузје и њен дериват мендулашица = рибарска мрежа за хватање мендула (Речник САНУ). 69 Овај податак у Речнику САНУ без назнаке за мјесто, преузет је из студије М. Решетара Der stokavische Dialekt, Wien 1907, стр. 251, гдје се наводи Прчањ као мјесто одакле потиче наведена лексема. 45 Е. БРЕСКВА (Prunus persica) Бресква (Prunus persica) је воћка топлијих крајева, воћка крупних маљавих или голих сочних, слатких и углавном ароматичних плодова који садрже овећу коштицу. Поједине старије врсте међу собом се разликују по боји (крвавка), по мирису (мушкателица) или по каквој другој особини меса плода (глођара).70 То је воћка што доспијева љети, плодови јој брзо пролазе и постају подложни труљењу, немогуће ју је дуже чувати у примитивним условима, па према томе за сеоску срдину и није била од велике користи. У предању, вјеровањима и култну бресква нама неки посебан значај, а у народној медицини има одређен значај, мада и у њој не баш посебно наглашен. Сагледавајући романске и друге паралеле и стање у топонимији на штокавском терену: Праска (Сарајевско поље), Прасково, Прасквице (Шабац), Прасвица (околина Сарајева), П. Скок сматра да су лексеме бресква, прасква (и њихове варијанте: бреска, праска, просква)71 на Балканско полуострво доспјела веома рано. Оне воде поријекло од поимениченог придјева persica (Skok, под одр. бресква), а придјев, опет, указује на Персију као земљу одакле се ова воћка ширила према западу. Најширу употребну вриједност у српском књижевном језику данас има лексема бресква, а остале варијантне форме припадају лексици народних говора разастртих по јадранским острвима и дуж приморског појаса (прасква и праска), или лексици западних дијелова штокавске територије (бреска): Пошта су ти, људино, бреске? Врховина, Јошић Н.). Међутим, судећи према топономастичким подацима, према топонимији, па и оној у централном дијелу штокавске територије (исп. горе наведене топониме), рекло би се да је такво стање новијег поријекла. Друга у књижевном језику општеприхваћена лексема шефтелија: Доцкан прођох шефтели сокаком, / гдје дјевојке беру шефтелије (из севдалинке, Škaljić, под 70 Данас се на територији бивше Југославије подижу засади у којима претежу америчке сорте брескви, у стручној помолошкој литератури познате као: амзден, блејк, елберта, кардинал, мајски цвет (енгл. May Flower) итд. (Флора Србије, том IV, 182—186). 71 Ријеч просква забиљежио је Живојин Јуришић, по свој прилици у јужној Србији или Старој Србији (опширније податке о овом научнику и познаваоцу народних назива биља в. Симоновић 1959, XX и XXI). 46 одр. шефтелија), води поријекло од тур. şeftali (Škaljić).72 Остале форме имају измијењену гласовну структуру у основи и заједнички суфикс –ија: шевтелија, шентелија, шептелија, шетелија.73 То су гласовне адаптације једне те исте лексеме, адаптације карактеристичне за народне говоре (мада се јављају и у књижевним дјелима покојег писца). Њима се у народу углавном именује виноградарска бресква, воћка која успијева и на већој надморској висини (до 500 м, што је за калемљену брескву крупних плодова готово незамисливо). По свом гласовном склопу неке су се међу њима прилично измијениле у односу на основну и изворном језику најближу лексему шефтелија, као нпр. шантелија у Врховини и Колубари.74 Па ипак, на основу паралела из других крајева, није их тешко повезати с тур. основом şeftali-. Лексема бресква и њен синонимијски парњак шефтелија развиле су само основна значења: а. воћка Prunus persica, б. плод воћке Prunus persica. Међутим, у неким крајевима (нпр. у Славонији, Вук), термини шевтелија и шептелија служе за означавање и воћке Prunus armeniaca, тј. кајсије. Не би се рекло да су поменуте лексеме шириле своју семантику у назначеном правцу означавајући и једно и друго, већ да се један појам донесен однекуд са биљном јединком у одређену средину, једноставно наметнуо као име за нешто тек пристигло и посве ријетко, а што је и у природи (посебно када је ријеч о плодовима биљних јединки Prunus persica и Prunus armeniaca), теже разликовати. Лексема шефтелија (бар како то показује Речник МС) није послужила као мотивациона ријеч за грађење нових деривираних форми. Науспрот ове, око брескве као основинске ријечи окупља се (према Речнику САНУ) још 7 изведених ријечи (именица и придјева): бресквара, брескварство, бресквик, бресквица, бресковача; брескваст, бресквин. Како је основни критеријум формирања творбеног гнијезда истовјетност коријена (Ћорић 2008, 35), при утврђивању припадности одређене лексеме овом или оном гнијезду на синхроном плану, 72 Интересантно је да овај аутор наводи и индеклинабилне облике шефтели и шевтели, али у обимној грађи нисмо успјели да пронађемо и вјеродостојне примјере за њих. 73 Оне најобичније још давно је забиљежио Вук: шевтелија (Славонија); шептелија: Нит се гризе шептелија, / Нит се пије ладна вода (нар. пјесма, Вук, Škaljić). 74 У Врховини постоји надимак Шантелија (Врховина, Јошић Н., савремени податак). Надимак се није развио метафоричким путем, јер међу народним темином шантелија (= виноградарска бресква) и надимком Шантелија постоји хомонимни однос: надимак као мотивациону ријеч има придјев шантав (исп. нпр. презиме Шантић). 47 смисаоне везе представљају пресудни фактор. Народни ботанички термини бресквица (Шулек Б., Симоновић 1959, 244), брешчица (Срем, Речник САНУ) у Ресави и Срему познатији као бресквичица или бресквичица = лепи човек Impatiens balsamina (Речник САНУ) итд., не би могли да чине чланове горепоменутог творбеног гнијезда. Иако попут лексеме бресква имају исту основинску ријеч (persica) и мотивационо се ослањају на Персију као земљу њиховог поријекла, њима се у биљном свијету именују посве различите јединке — прва из фамилије Rosaceae, други из фамилије Balsaminaceae (Исп. Симоновић 1959, 378 и 244). Што се именица тиче, индуктори за настанак нових деривата могли су да буду: а. воћка Prunus persica: бресквик (бресков воћњак), бресковина (бресково дрво); б. плод воћке Prunus persica: бресковача (ракија од бресака) итд. Ж. КАЈСИЈА (Prunus armeniaca) Кајсија (лат. Prunus armeniaca) је воћка топлијег или умјереног климата, лијепе заобљене крошње, сјајних глатких листова и сламнатожутих или руменкастих плодова, те на окућницама дјелује као украсно стабло. Њено латинско име указује да би могла бити поријеклом из Јерменије. Код нас се као домаћа кајсија гајила спорадично, а тек у новије вријеме и у већим засадима гдје преовлађују стране, европске сорте.75 75 У савременим условима гајења води се рачуна да сорте буду помијешане, како би се, усљед помањкања пчелињака, воћке боље опрашивале. Избор се углавном своди на амброзију, бреду, кечкеметску ружу, аустријску сорту раковски итд. (Исп. Флора Србије, том. IV, 189—190). 48 У етнографској литератури кајсија готово да се и не помиње. Такво импозантно дрво морало би да има и свој култ, а разлоге што га нема ваљало би налазити у чињеници да је као воћка касно пренесена на наше (словенско) тле, те су је народна вјеровања или предања једноставно заобишла. Ријеч кајсија је изведеница, а потиче од тур. kaysi (Škaljić).76 Као стандардна лексема у српском лексичком систему кајсија има своје синониме у народној ботаничкој (воћарској) терминологији. Другим ријечима, Prunus armeniaca се у појединим крајевима српске језичке територије именује и другим лексемама које имају синонимичну вриједност на нивоу општег лексикона. То су турцизми зерделија (у Босни, Вук) или зрделија (каталог САНУ, Симоновћ 1959, 379), шевтелија или шептелија (Славонија, Вук), ђемула (Г. Елезовић, Симоновић 1959, 379).77 Народни воћарски термини за именовање појединих врста из рода Prunus изукрштали су се у приличној мјери. За разлику од лексеме зерделија и њених варијанти којим се именују различитие јединке из рода Prunus,78 овдје је стање посве обрнуто: синонимичним народним називима (идући од краја до краја) именује се једна воћка стаблашица — Prunus armeniaca. Такво лексичко шаренило употпуњују и друге лексеме које су се (саобразивши се у морфолошком и акценатском погледу) развиле на нашем тлу, у овом или оном крају, а у основи садрже ријечи из других (западноевропских) језика: натупијерка (Дубровник, Вук), (у другим изворима као натиперка, натуперка, натупјерка),79 марелица или марилица у Хрватској (њем. Marelle), априкојзла (Бачка, В. Павковић).80 Њима се с горепоменутим лексемама турског поријекла шири синонимијски низ. 76 А. Шкаљић уз ријеч кајсија не наводи преводни еквивалент, а уз основну одредницу наводи и њену варијанту: каисија с истим (само ужим) примјером из народне пјесме какав је онај дат у Речнику САНУ, гдје је каисија маркирана као дијалектизам: Нису аге медене баклаве ... / А ашчије хошаф каисије. 77 Иако Д. Симоновић као извор за ријеч ђемула наводи Речник косовско-метохијског дијалекта Г. Елезовића, тамо нисмо пронашли ову ријеч. У Речнику САНУ је забиљежена и она, али без акцента (извор је, изгледа, исти). 78 Исп. одјељак посвећен зерделији. 79 Разматрајући ове и још покоји облик код старијих хрватсих писаца, П. Скок сматра да они, без сумње, иду заједно с тал. nocepèsco — те додаје: „што се своди на лат. синтагму nux persica, свагдје више мање изопачено и рјеђе према фонетским нормама“ (Скок, под одр. натиперка). 80 В. Павковић тврди да је априкојзла био општи назив за кајсију у Бачкој. Ријеч је још као дјечак чуо, а памти је по оном „злом завршетку“. Избјегавајући да се изјаснимо о поријеклу ове ријечи и о језику даваоцу, указали бисмо само на заједнички суфикс (-ла), на исти творбени модел уочен код чланова 49 Ријеч кајсија је развила два основна значења (то се, дакако, подразумијева и за лексеме нижег лексичког статуса, за лексеме зерделија, натиперка, марелица итд.): а. воћка Prunus armeniaca, б. плод воћке Prunus armeniaca. Остала малобројна значења лексеме кајсија регионалног су значаја. Једно од њих је врста шљиве (Речник САНУ).81 Треће значење, врста боје (Космај, у Речнику САНУ дато под тачком 3), за нас је са семантичке тачке гледишта најинтересантније. Малобројне лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке развиле су семантику боје као једно од својих секундарних значења. У живом говору данас ми се увјеравамо да има и таквих. Ријеч је о воћкама чији зрели плодови имају посве тичичну боју, те као такву и погодну за упоређивање и идентификацију. Такву семантику развиле су лексеме вишња: боја труле вишње (општераспрострањено), кајсија: боја кајсије (назначени извор и у живом говору), шљива: масница, модрица, модар оток (у жаргону, Андрић 2005). Као основинска ријеч кајсија се јавља (како је то засвједочено у Речнику САНУ) у малом броју изведених лексема, именица и придјева. Када се све сведе, испоставља се да кајсија на плану књижевног језика стоји у основи четирију лексема: кајсијица, кајсијовча; кајсијаст, кајсијин. Остале су или ужег, регионалног значаја: кајсијара, кајсијача, кајсиче, или су карактеристичне за језик једног писца (дакле, посве ограничене употребне вриједности): кајсијски. Лексему кајсијски употријебио је Ј. Косор у збирци приповиједака објављених под насловом Миме: Са усана јој цвао кајсијски росан смијешак (Загреб 1916, 11, потврда преузета из грађе Речника САНУ). Из прмјера се види да се тако скован придјев (са суфиксом -ски, попут придјева бадемски из исте лексичко-семантичке групе) опире дефинисању и тешко уклапа у лексички систем.82 Код првостепеног деривата кајсијача, семантички садржај ријечи једне лексичко-семантичке групе, на начин како се ријчи страног поријекла посрбљавају и уклапају у наш лексички систем, нпр. рибизла (лат. Ribes rubrum), огрозла (= огроз, огрозд, лат. Ribes grossularia), априкојзла. 81 У Српским новинма из 1887. наводи се кајсијара као врста шљиве. Ако је податак из Реника САНУ поуздан, кајисја и кајсијара би могле да буду једно те исто — врста шљиве чији плод по укусу подсјећа на плод воћке Prunus armeniaca. 82 Ако бисмо жељели да схватимо какав је то „кајсијски росан смијешак“, морали би читаву конструкцију да преведемо на разумљивији језик (нпр.: смијешак који одаје свјежину попут росног плода кајсије, и сл). 50 у творбеној основи (кајсиј-) чини једну од референцијалних вриједности. Уз референцијалну вриједност творбеног горманта (-ача), успоставља се нови, рашчлањив семантички садржај. Како показује стање презентовано у Речнику САНУ, значење лексеме кајсијача двојако је и терминолошке је природе. Њом се у народу именује врста ракије справљене од плодова воћке Prunus armeniaca (Славонија),83 али и једна врста јестиве гљиве Santarellus cibarius. Из примјера: С именима „змијино око“ ... објављено је и име „кајсијача“ за једну врсту гљиве, која је жута, једе се и има је у Фрушкој гори (Медић М., Речник САНУ, значење под тачком 2), јасно се види да је семантичка компонента која се односе на боју плода воћке Prunus armeniaca (можда у садејству са још којом), пренијета у дериват. Индуктор номинације, дакле, могао је да буде: а. воћка Prunus armeniaca: —;84 б. плод воћке Prunus armeniaca: кајсијовача (ракија од кајсија); в. плод воћке Prunus armeniaca (семе нижег ранга): кајсијара (врста шљиве), кајсијача (врста гљиве). Остале лексеме синонимичне вриједности (посматране на нивоу општег лексикона): зерделија, марелица, априкојзла, нису учествовале у творби нових ријечи (изузев лексеме натиперка: натиперковина).85 Творбене могућности и творбени модели за извођење таквих именица постоје (исп. нпр. јабуковина = јабуково дрво као грађа, крушковина итд.), али је то у непосредној вези с лексичком позицијом посматраних ријечи у лексичком систему као цјелини. 83 У књижевном језику уобичајен је модел са суфиксом -(ев)ача или -(ов)ача: трешњевача, вишњевача, јабуковача, крушковача итд. (Клајн 2003, 66; Николић 2000). 84 Лексичка моућност за образовање деривата попут јабуковина, крушковина, шљивовина (са значењем дрвета као грађе и сл.), и овдје несумњиво постоји. 85 Лексема натиперковина засвједочена у Збирци ријечи из Далмације и Босне Ђ. Николајевића (Речник САНУ); гласовну варијанту натипјерковина = lignum ex malo armeniaca, Rječnik JAZU je преузео из Rječosložja ... Illir.-ital.-lat. Joakima Stulli Dubrovčanina. 51 З. ЗЕРДЕЛИЈА (Prunus cerasifera) Као биљна јединка из рода Prunus, зерделија (зерделија) је (у свом основном значењу: шљива Prunus cerasifera) прилично ријетка самоникла воћка која има извјесну сличност по боји, величини и укусу са раном жутом џенериком или самониклом кајсијом. Оно што се посредним путем дало закључити на основу шкртих података изнсених у Пољопривредној енциклопедији, казује да је то воћка стаблашица (Prunus cerasifera или Prunus myrobalana) округлих жућкастих плодова, у стручној литератури позната као нансијска мирабелка.86 Лексема зерделија примљена је из турског језика: тур. zerdali = жута шљива (Škaljić), гдје је, изгледа, могла да означава и Prunus cerasiferu, али и посве сродну биљку. На српском простору у различитим крајевима у процесу гласовне адаптације и творбеном процесу, настале су изведенице код којих је више или мање видна веза са горепоменутом турском основом: арделија, зерделија, зерденлија, зердулија, зрделија, разделија.87 Идентификација с реалијама, са стварни биљним свијетом из рода Prunus (ако је идентификација с латинском номенклатуром у преузетим изворима поуздана), веома је проблематична. Лексемама с основом zerdali- у зависности од краја до краја (и од извора до извора), именују се различите јединке у природи: Prunus cerasifera (= Prunus myrobalanus): арделија (Пољица), зерделија, зерденлија, разделија (Санџак); Prunus italica: зерделија (Винковци), зерденлија, зердулија; Prunus pseudoarmeniaca: зерделија, зерденлија, разделија; 86 Исп. Polj. enc., том III, стр. 296 и прилог у боји иза те стр. Мисли се да је изведена од Prunus divaricata (исп. нпр. Симоновић 1959, 381). Према тврдњи М. Симића (село Обади код Сребренице, усмена потврда), то је обла округла воћка, „ко нека врста џенерике“, само много слађа: Двије су зерделије у селу биле, или је била једна ... не бих знао, али сам јео, брао. М. Симић мисли да је зеределија калемљена воћка, доспјела овамо однекуд са истока још за вријеме Турака. 87 Турско zerd- се данас јавља у основи малобројних придјева локалног значаја (зердаст = жут, жућкаст, нажут) или у именицама као што је зерде (= врста слатког јела зачињеног шафраном или циметом): Зготовила господсе понуде: / Ђул-баклаву у златној тепсији, / Жуто зерде у сребрном са’ну (нар. пјесма, Вук, Речник САНУ). Зерде, врста слатког јела које се гради од пиринча коме шафран даје жуту боју (Елезовић Г., Речник САНУ). 52 Prunus armeniaca: зерделија (нпр. Левач и Темнић, Босна), зрделија (нпр. Босна, Лесковац); Prunus persica: разделија (Санџак). Ова општа несигурност у употреби термиина зерделија (да поменемо само основну лексему) проузрокована је, између осталог, и незнатним значајем ове воћке код нашег народа (колико би нас данас могло да идентификује ову воћку међу осталим врстана шљива!?). То су пресудни разлози што се термин зерделија није учврстио у лексичком систему српског језика, а како се није учврстио у њему — није могао ни да послужи као основа за извођење нових ријечи. Тако лексеме арделија, зерделија, разделија итд. данас живе као гласовне варијанте једне те исте ријечи, као својеврсни реликти у српској народној воћарској терминологији. И. ДУЊА (Cydonia oblonga) У воћарству код Срба дуња има некако скрајнуто, рекло би се и унеколико запостављено мјесто. То је биљка стаблашица (или жбунаста биљка уколико се не подгаја да расте као стабло) која махом редовно и добро рађа, воћка округластих средње крупних или, већ према врсти, издужених крупних „дуњоликих“ плодова у зрелости наглашено жуте боје. Размножава се из изданака или калемљењем на подлогу дуње, глога или крушке, мада се у погледу врста разликује свега неколико јединки чије се особине нешто наглашеније разликују. То је биљка устаљених генетских особина (жута, ароматична, у непотпуној зрелости опора плода), те се, по свој прилици, у народу термин дуња (гуња или туња) употребљава у оном најопштијем смислу, чак и када се на основу искуства прави разлика међу малобројним врстама за које се зна да се међусобно различито именују. 53 Дуња, лат. Cydonia oblonga, је из рода Cydonia (фам. Rosaceae),88 без ближих сродника у роду (Симоновић 1959, 156). По свој прилици, поријеклом је из Персије. Као ријеч грчкога поријекла, позната и у другим словенским језицима у које је ушла као тзв. балкански латинитет,89 код нас се као гдуња (у западном дијелу штокавске територије) помиње у рукописној грађи из 14. или 15. вијека (Skok, под одр. гдуња). У топонимији, широм штокавске језичке територије, има назива за мјеста мотивисаних ријечју дуња (гуња, туња),90 али је тешко рећи да ли се основе горе поменутих ријечи укрштају у топонимији, те докле сежу једне, а докле друге. Иако у народној религији има далеко мањи значај од јабуке, улога дуње се у вјеровањима код Срба често преклапа с улогом јабуке. Њен значај нпр. у враџбинама је махом симболичке (еротске) природе (Чајкановић 1994, 72); у народној поезији она има симболичну улогу, која се каткад испољава у ширим перифрастичким конструкцијама.91 Пође ли се од форме гдуња (да ли као најстарије на штокавском терену?), развитак осталих ликова посљедица је помијерања и промјена на нивоу гласовне структуре. С обзиром на то да се лексичка варијанта дгуња могла да чује и на терену (нпр. у Бачкој), није чудо што је налазимо и у дјелу покојег угледног писца: Вене и губи се сирота као дгуња на шифоњеру (Сремац С., Речник МС). Лексема дуња припада (махом) слоју стандардног језика, а у народним говорима претежу варијанте гуња (источни дио штокавске територије) или туња (западни дио).92 Па ипак, има 88 У литератури се наводи да лат. cydonia потиче од старогрчког kydon, што се, изгледа, односило на негдашњи град Кидон на Криту (Симоновић 1959, 156). 89 „Словени су примали поједине речи из такозваног балканског латинитета. Добар део тих речи се односи на биљни свет, тако, нпр. босиљак (лат. basilicum), броћ (лат. bractea), цер (лат. cerus), туња/дуња (лат. cydoneus), ловор (лат. laurus) ...“ (Ивић П. 1998, 9). 90 У Rječniku JAZU се (уз још понешто) наводи: Дуњак (земљиште у околини Београда, змљиште у околини Крушевца); Гуњак (околина Београда), Гуњице (село, околина Ваљева); Туњица (топоним код Дубровника, топоним код Костајнице), Туњик (Маглај). Уз ово и: Туњице (данашње предграђе Бање Луке, податак ауторов). 91 Нпр. када се, како то показује десетерачка народна пјесма из Лужнице и Нишаве, на прикривен, метафорички начин настоји да изрази оно што се не може да деси: Т(а)г че Груја од војску да дојде, / Кад огреју три слнца наспоред, / И кад роди сува врба гројзе, / И раћита теја жлте дуње / ... И бел јасен преситни ораси (Српски етнографски зборник, књ. 15, 353). 92 Напомињући да *ktunja није потврђено са сугласничком групом кт у иницијалном положају, облик туња П. Скок доводи у везу с тал. cotógna: „Облике који су посуђени у јадранској зони карактеризира 54 индиција које показују да се поједине варијанте јављају упоредо у каквој широј области.93 Лексеме дуња, гуња развиле су два основна значења (треће, секундарно значење, иначе неидентификовано у описним рјечницима, уводи наведене лексеме у сферу градивних именица означавајући напитак справљен од плода такве биљке): а. биљка Cydonia oblonga; б. плод биљке Cydonia oblonga. Семантичко варирање које подразумијева метонимијски однос: биљка → плод такве биљке (а оно је заједничко за многе лексеме из нпр. лексичко-семантичке групе ријечи које означавају какво воће),94 спада у ред тзв. регуларне полисемије.95 Око основа гуњ- и дуњ-, формира се, како то показује Речник САНУ, прилично разгранато лексичко гнијездо. Нешто шире гнијездо (према стању датом у Речнику САНУ), окупља се око основе дуњ- (: дуња),96 Одбацујући изведенице чије се основе само гласовно поклапају, водећи дакле рачуна о јасним смисаоним везама (што каткада чини веома заметан и проблематичан поступак због потешкоћа у утврђивању општег значење творбене основе), несумњиво је да се око основе гуњ- (: гуња), дуњ- (: дуња)97 окупљају узајамно повезане ријечи, именице и придјеви, изведене према значењима основне ријечи. т мјесто д“ (Skok , под одр. гдуња). Тал. cotógna се доводи у везу и с лексемама кута, кутина, кутиња (које се, поред Шулекове грађе, наводе и у неким српским изворима, нпр. у дјелу Ђорђа Поповића Речник српског и немачког језика из 1886. год.). 93 Нпр. гуња и туња у Славонији: Пекмез праве од шљива, гуња, шипка (Оток, Ловретић Ј., РСА); Кад се добро двори, море бит туња и висока (Варош, Lukić 1919, 183). 94 Д. Г. Премк не инсистира на утврђивању надређеног значења и оног што је проистекло у процесу метонимијског ширења, већ овакав однос констатује тек као релацију (Премк 1997, 71―72). 95 О регуларној полисемији, опширно: Ивић М. 1982; Шмелев 1982. 96 Чини се да примјер дат под одредницом дуњка (хипокористик: дуња) није увјерљив. Биће да је стиховима из народне пјесме: Покрај Дунав дуњке насадити / Кој је жедан воду нека пије / Кој је гладан дуњке нека једе (нар. пјесма, Тимок, Речник САНУ, под. одр. дуњка), прије мјесто под одредницом дуњац, а не под одредницом дуњка. 97 „Иако је ― како то наглашава Б. Ћорић ― основни критеријум формирања творбеног гнезда истоветност корена, не сме се, кад је синхрони план у питању, схватити да апсолутно све речи са истим кореном иду у исто творбено гнездо“ (Ћорић 2008, 35). Неке лексеме које означавају траве као нпр. гуњица или гуњица (Речник САНУ; у Врховини гуњица, податак ауторов), и поред истог гласовног склопа, не би припадале творбеном гнијезду с основом гуњ- (: гуња, Cydonia oblonga). Оне би се с 55 Индуктори номинације (да се задржимо на именицама), могли су да буду: а. воћка Cydonia oblonga: гуњевина, дуњовина (дрво као грађа), дуњак (воћњак засађен дуњама) итд.; б. плод воћке Cydonia oblonga: гуњовача, дуњевача (ракија од дуња), гуњевик (вино од гуња) итд.; в. плод воћке Cydonia oblonga (семе нижег ранга): гуњарка (врста јабуке, Поцерина), гуњача (врста смокве, Далмација; врста крушке), дуњарица (врста мушмуле) итд. Наша лексикографска дјела (Речник САНУ, Речник МС, Matešić 1882) не потврђују изразе с лексемама гуња, дуња као једном од својих фразеолошких компоненти. Разлоге за то ваљало би налазити у мањем значају дуње као воћке уопште, у њеном рекло би се периферном значају у пословицама и предањима, обреду и култу (Чајкановић 1994, 72), као најважнијим извориштима за развој фразеологије. Па ипак, уколико се конструкције поредбеног типа могу сматрати својеврсниим изразима, у дјелима покојег писца нашло би се понешто што гуњу, дуњу или туњу (уз нпр. јабуку, крушку или орах), сврстава у ред ријечи које имају своје „фразеолошко рухо“. Као илустрацију наведимо оно што се на другим мјестима (тј. ван одреднице) нашло у Речнику МС: бити ружан као рутава туња: Мештар Никола био је ... ружан као рутава туња (Шеноа А., Речник МС); венути као дуња: Вене и губи се сирота, као дуња на шифоњеру (Сремац С., Речник МС), пожутети (ужутети и сл.) као гуња (туња): Пожутјела сирота као гуња (Ивакић Ј., Речник МС); Побољела се јадна [дјевојка]― ужућела ко туња (Врховина, Јошић Н.). Облици потврђени у приморском појасу или на јадранским острвима какви су меркатуња, мркатуља (Дубровник), мркатуња (Дубровник, Шибеник, али и код неких аутора), те маргадуња Пељешац), мртакуља (Пељешац), оправдано се доводе у везу с тал. mela cotogna (Речник САНУ, нпр. под одр. мркатуња). Улазећи на штокавско подручје као романски лексички нанос тал. термин mela cotogna је у процесу адаптације трпио гласовне промјене које су неке ликове у погледу гласовног другим семантички сродним ријечима окупљале око друге, само у гласовном погледу идентичне основе. 56 склопа (нпр. мртакуља на Пељешцу) учиниле толико различитим да је првобитна двочлана посуђеница у њима данас готово непрепознатљива. Ужег, регионално ограниченог значаја су лексеме настале од наше основе жут-, као што је жутац (Херцеговина) или жутица (Лесковац). Боја је иначе чест мотив именовања у народној ботаничкој терминологији,98 а наведене лексеме само су потврда да и међу општим воћарским терминима особина плода (изражена општим значењем придјевске основе), зна да буде семантички подстицај за стварање таквих изведеница. Као један од народних назива за дуњу у ботаничкој литератури наводи се и турунџа (Симоновић 1959, 156). Ова лексема се у нашим лексикографским дјелима одређује само као врста наранџе.99 Али, с обзиром на то да је горепоменути податак усамљен,100 те да се лексема турунџа у народним пјесмама појављује махом као стереотип с ријечју туња или дуња,101 ваљано би било претпоставити да је овдје ријеч о замјени значења једног појма значењем другог појма. 98 У Речнику САНУ под одредницом жутица (тачка 2) наводи се осам народних ботаничких термина од којих су једни упућени на своје синонимијске парњаке (нпр. шафран, Crosus), а други на варијантне лексеме којима се даје предност у лексикографској обради (као нпр. жутика, биљка са бодљама и малим жутим цвјетовима, Berberis vulgaris). Рекло би се да жутац и жутица (у Речнику САНУ дати као народни агрономски називи) прије припадају кругу народне ботаничке терминологије. 99 Тако је нпр. у Речнику МС. А. Шкаљић је, дајући двојак акценат (турунџа и турунџа) и одређујући је као врсту наранџе, изводи из тур. turunç (Škaljić). 100 Д. Симоновић је наведни податак преузео из прилога Живојина Јуришића, кога наводи као изразитог следбеника Панчићеве школе (Симоновић 1959, XX). 101 Исп. нпр.: Расла туња и турунџа / више Терчице (нар. пјесма, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево 1907, 243); Шта ти расте у њедрима?, / ал’ су дуње ал’ турунџе? (нар. пјесма, I―B). 57 Ј. МУШМУЛА (Mespilus germanica) Мушмула (лат. Mespilus germanica) је стаблашица или жбунаста воћка из породице ружа.102 У воћарству код Срба има посве мали значај, гаји се спорадично, на окућници, углавном као појединачна стабла. Касно цвјета и редовно рађа, а плодови су јој тврди и трпки све до појаве првих мразева. У вјеровањима, предању и култу готово да се и не помиње, а у народној медицини спорадично: понегдје је користе жене да би уредиле менструацију (Чајкановић 1994, 152). Поред ријечи мушмула (мушмула, Речник СЈ) као стандардне лексеме у српском језику раширене готово свуда гдје ова воћка успијева, на штокавском терену могуће је у народу данас срести још покоју варијанту као нпр. мушмуља или мушмуљика (Дубица, Речник САНУ), или мушмуш. Све ове лексеме воде поријекло од тур. muşmula.103 Као што се види, ријеч турског поријекла у српски језик ушла је без адаптације. Проблематичним се чини једино облик мушмуш. Код њега као да се осјећа слабљење везе с основном ријечју, с тур. muşmula, необичан је у погледу гласовног склопа и рекло би се да га је тешко извести гласовним путем: прије ће бити да је овај облик настао удвостручавањем крње основе (муш-), него гласовном адаптацијом (ако није примљен као готов облик из којег турског дијелекта). Према грађи коју наводи Д. Симоновић (1959, 152), синонимичну вриједност на општем терминолошком нивоу имају лексеме гуњица и дуњарица. Лексема мушмула развила је два основна значења: а. жбунаста воћка Mespilus germanica, б. плод воћке Mespilus germanica: С временом и са сламом и мушмуле зрену (Вук). Треће, секундарно значење: повећи камен, каменица (у Речнику САНУ оквалификовано као покр. и наведено под тачком 2): Мушмула [је] повећи камен (Црна Гора, Јовићевић А.), настало је на основу метафоричких асоцијација 102 Иако припада роду Mespilus, мушмула се понегдје у народу доводи у везу с родом Cydonia (исп. гуњица (Вук); дуњарица (Симоновић 1959, 144) или с родом Prunus (тј. шљивама), што недвосмислено показује да је ову воћку перцептуално прилично тешко одредити: Муш-муш је врста воћке, која није ни слива ни кајсија; кад сазри, врло је укусна (Врање, Влајинац М., Речник САНУ). 103 У турском језику muşmula је изгледа адаптација грч. mespilon (Škaljić). 58 (асоцијације засноване на величини, по свој прилици у садејству са асоцијацијама које се односе на облик). Уз поменуте лексеме с основом мушмул- у Речнику САНУ наведене су још именице: мушмулача (у упућена на лексему дуњарица), мушмулица (с двојаким значењем) и мушмуловина, и то су, уз придјеве мушмуласт и мушмулов, сви чланови лексичког гнијезда. Мушмуловина је у Речнику САНУ маркирана квалификативом нераспр. (нераспрострањено). И код ове лексеме се показало како недостаци у грађи знају да утичу на одређивање статуса лексема у лексичком фонду. Укратко: ако је мушмула приличлно распрострањена воћка, а јесте — тамо гдје је има, има и мушмуловине. Лексема мушмуловина спада у групу ријечи за именовање дрвета као грађе или материјала, а лексеме из те групе граде се по устаљеном творбеном обрасцу и с лакоћом се изводе од основне лексеме (нпр. ораховина, брестовина, храстовина, јабуковина, крушковина итд.). Што се именица тиче, индуктор номинације могао је да буде: а. воћка Mespilus germanica: мушмуловина (дрво као грађа); б. плод воћке Mespilus germanica: —; в. плод воћке Mespilus germanica (семе нижег ранга): —. Лексему мушмуласт налазимо једино у дјелу А. Вуча: Човек у цивилу, полућелав, мушмуласт ... направио је ... неколико корака (Речник САНУ; исти примјер наведен је и у Речнику МС). Овај примјер послужио је као илустрација за значење макирано као фиг.: који нема чврстине, млитав, а опет, на основу њега (дакле, без друге ваљане потврде) успостављено је и значење из сфере реалне употребе: који је као мушмула, сличан мушмули. Ми лексему мушмуласт сматрамо хапаксом. У српском језику мало је придјева који означавају какву општу људску особину а да им је мотивна именица из лексичко-семантичке групе ријечи што именују дрвеће уопште.104 Чешће су то придјеви који у творбеном-семантичком погледу стоје у односу с именицама из лексичко-семантичке групе ријечи за именовање животиња.105 104 Па ипак, има и таквих: исп. нпр. у Речнику САНУ придјеве са тла Црне Горе кошћелав и кошћеласт (: кошћела = дрво медитеранских крајева Celtis australis). 105 Р. Драгићевић (2001, 110) указујући на пут њиховог семантичког уопштавања, као такве наводи придјеве срнаст, ћуркаст итд. 59 Друго поглавље ПОЈЕДИНАЧНИ НАЗИВИ ВОЋАКА: ЛЕКСИЧКО- СЕМАНТИЧКИ ПРИСТУП Уводне напомене На самом почетку излагања посвећеном нашим воћкама стаблашицама дат је шематски приказ њихових врста, родова и фамилија паралелно са њиховим латинским корелатима. Осврнемо ли се овамо начасак, запазићемо да је ријеч о лексичком пољу чије устројство почива на хијерархијским односима почев од општег (општијег) ка појединачном, нпр. Фамилија: Rosaceae, срп. руже Род: Malus, срп. јабуке Врста: Malus pomila, срп. гајена јабука Подврста (варијетет): будимка. Појединачне врсте воћака, или боље речено њихов именослов, биће посматране као тематска група. А да би неки скуп лексема представљао тематску гурпу, од пресудног је значаја да међу таквим лексемама постоје и одређене језичке везе, исти модели граматичког или творбеног понашања, а не само везе с ентитетом у природи или појавом у стварности (исп. Драгићевић 2007, 236—237). Као илустрацију наводимо дио грађе за лексему будимка (за коју у српском народу постоје истокорени синоними: будимлија и будимњача) — јабука позната у готово цијелој Србији: Јабуке: ... госпођинке, будимке (СН 1902, 691). Кад сам Ере из предела ариљског запитао за једну јабуку — плод како је зову, рекоше: ми је зовемо будимка а негде је зову сенабија (СН 1890, Речник САНУ). Из претходна два примјера види се да лексема будимка зна за облик множине: будимке, те да иста лексема ступа у парадигматски синонимијски однос с ријечју сенабија. Ове се лексеме јављају махом у везаној семантичкој позицији гдје је централни члан лексема јабука: нпр. јабука будимка, јабуке сенабије и сл., а ако ли у реченици (или контексту) нема управног члана, он се обично подразумијева. Ово су већ параметри што омогућавају да се лексеме којим се именују сорте воћака посматрају као тематска група. Додамо ли овом и 60 могућност формирања деминутива и аугментатива, који готово да нису потврђени у грађи, али постоје као лексички потенцијал: *Уберем оне три- четири будимчице; *Дала му оне три-четири труле будимчетине — представа о тематској групи је знатно потпунија. Посматрамо ли ове лексеме као чланове тематске грпе, односно чланове њених поткатегорија, оно што се намеће као централни проблем и прави предмет анализе јесте откривање мотивационих основа за настанак појединачних лексема (или група лексема с истом основом) и успостављање семантичких веза с другим значењски блиским лексемама, те творба и творбени односи међу таквим лексема у деривационом гнијезду и деривационом систему уопште. Укратко речено, средишњи предмет наше анализе биће семантика и творба. Прије преласка на детаљнију семантичку анализу, жељели смо да нагласимо како су појединачни називи за воћке превасходно у Речник САНУ, а на неки начин и у наш корпус (који је поред наведеног рјечника обухватио знатан број других извора), доспијевали махом из трију различита извора. Први и најважнији извор чине збирке народних ријечи из различитих крајева српске језичке територије. Неке од њих, као нпр. збирка Јована Борјановића из Босне, Херцеговине, Срема и Хрватске,106 поред друге грађе доноси и изузетно велик број имена за сорте воћака. Други извор чини лексика из различитих рјечника, посебно из Вуковог Српског рјечника (чија је грађа аутентична и ничим се не може да доводи у питање), или из Ристић—Кангргиног Речника српскохрватског и немачког језика. Трећи извор чини лексика из писаних извора, приручника, зборника, листова и литерарних дјела, у чију аутентичност такође не би требало сумњати. Узгред, напоменимо и ово: појединачни називи воћних сорти страног поријекла (наведени махом у стручним приручницима), који су доспјели овамо заједно с увођењем или покушајем ширења воћке произведене у расадницима неких европских земаља или Америке, с обзиром на то да нису заживјели или се нису на ваљан начин адаптирали у нашем језику, углавном нису представљали предмет анализе, нпр. врста крушке мадам верте: Мадам Верте (француски madame Verte) ... 106 Упоредном прегледом лексике ове терминолошке области у Борјановићевој збирци ријечи и Шулековом Jugoslavenskom imeniku bilja (Šulek 1879), намеће се утисак да је Ј. Борјановић имао детаљан увид у поменути именик и понешто преузимао из њега, без претходне провјере на терену. 61 је код нас позната под именом „домаћица“ (Bubić 1948, 29), или грени смит, енгл. Granny Smith. Уколико су се термини странога поријекла адаптирали и ушли у живу употребу код нашег народа (као нпр. наполеонка, врста крушке, батуленка ← Batulnapfel, врста јабуке итд.), они су ушли у корпус и представљају предмет анализе. Код једних термина у новије вријеме видан је процес посрбљавања (посрбљавање се испољава у погледу акцнта, рода и парадигме). Тако они знају за двојаку употребу — једну у приручницима и стручним круговима, другу у народним говорима. Тако се нпр. америчка сорта јабуке Idared у приручницима исписује у оригиналу или у транскрибованој форми ајдаред, а у народу као ајдара; њемачка сорта Boikenapfel као бојкиња, боланица, буланка, бујина или боиња: Боиње су [јабуке] ко шака крупне, полак црљене (Варош, Славонија, Lukić 1919, 179). Бројне сорте воћака аутохтонога поријекла, па самим тим и њихови називи, ушли су у стручне приручнике. Пореди ли се грађа у старијим воћарским приручницима, нпр. оним с краја 19. или с почетка 20. вијека, каква је нр. драгоцјена књига Б. Тодоровића Воћке и воће (Тодоровић 1899), с грађом у новијим приручницима или брошурама — запазиће се да аутохтоне воћне врсте (уопште оне карактеристичне за подручје Балкана) доминирају у старијим приручницима, а да су у новијим посве спорадично заступљене. Овакав однос прати и стање у терминологији: старији приручници пружају обиље народних назива, нови терминологију страног поријекла и то углавном преузету без адаптације. Иако су помолози утврдили да неке аутохтоне воћке по својим особинама заслужују да се и надаље шире нрп. на окућницама или плантажним воћним засадима, видна је брзина осипања воћака домаћег поријекла. Уколико се штогод значајно не промијени у догледној будућности, могло би се десити да се наше старе добре сорте јабука, крушака итд. убрзо сведу на ријетка или појединачна стабла, а термини којим су оне именоване у народу, на усамљене језичке реликте као пуко свједочанство о њиховом постојању.107 107 Како ствари данас стоје, њихово очување се углавном своди на прегнуће истинских љубитеља наших воћака и занесењака, а и њих је из године у годину све мање. Поједини стручњаци (нпр. проф. Евица Мратинић с Пољопривредног факултета у Београду) траже да се у савремену воћарску производњу уведу бар најквалитетније и најотпорије врсте воћака, нпр. јабуке будимка, крстовача и шуматовка. Једини покушај вриједан пажње предузет у правцу спасавања и ширења аутохтоних сорти јесте испитивање помолошких особина мањег броја домаћих сорти јабука колекционисних у Институту за воћарство у Новом Саду: будимка, зеленика, ђулица, кабларка, кисељаја, кожара, колачара, муслимка, стрекиња, шарунка, шуматовка итд. Пројекат се води под руководством проф. Слободана Миленковића. 62 Семантички приступ обимној грађи подразумијева груписање лексичких јединица према одређеним семантичким критеријима. Разврставање српске народне воћарске терминологије (посматране у ужем смислу) на одређене скупине лексема сродне семантике, омогућује нам да тако обимну грађу сагледамо пажљивије, сређеније, дубље. Самим тим, овакав аналитички приступ омогућује истраживачу да прегледније успостави и аргументовано представи уже цјелине, да пажљивије сагледа лексичко-семантичке односе међу лексемама једне тематске гурпе, те да касније успостави и опише односе међу тако представљеним подгрупама или поткатегоријама дате тематске гурпе ријечи. При разматрању грађе на лексичко-семантичком нивоу искрсавали су и неки проблеми. Они се углавном могу да сведу на два основна питања: 1) на који начин да се обухвати и опише цјелокупна грађа а да се превише не цјепка; 2) како да се избјегну понављања с обзиром на чињеницу да се једном истом лексемом неријетко именује два или више ентитета, нпр. ријечју дреновача (трешња, шљива, јабука) или ријечју крвавица (маслина, бресква, смоква). Преглед по појединачним врстама боћака био би некако механички, неподесан да се одговори на кључно питање: који су то семантички параметри у народу били активни у процесу номинације сорти воћака које не припадају истом роду, каткад ни истој фамилији, нпр. крвавица (маслина, фам. Oleaceae; бресква, фам. Rosaceae; смоква, фам. Moraceae). Умјесто таквог, више формалистичког приступа, сматрали смо да видове мотивисаности ваља ставити у први план, јер је мотивисаност (бојом, укусом итд.) веома често једини обједињујући фактор за посве разнородне воћне врсте. Као посебан (истина не тако чест) проблем је сама идентификација појединачних сорти воћака. Из неразјашњених односа међу јединкама у помолошком смислу, произашли су језички проблеми везани за синонимију и синонимност. Тај проблем је видан и код помолога, иако су они бољи познаваоци воћних сорти од нас. Укратко, стање је помало хаотично, што најбоље илуструје чланак посвећен јабуци у Пољопривредној енциклопедији. У овом приручнику одомаћене малоазијске сорте сенабија и ђула јесу синоними (Polj. enc., књ. 1, стр. 529). Јабука будимка се даје као посебна сорта. Уз ово име у загради се наводи још пет њених синонима: тафетица, сенабија, ђула (ваљевска ђула), ружичарка, стамболка (Polj. enc., књ. 1, стр. 528). Нема сумње да би поједини од ових народних термина заиста могли да представљају апсолутне синониме, али је питање да ли их заиста и представљају. Нама је из 63 искуства познато да међу будимком и сенабијом (нпр. у Колубари и Подрињу) не постоји толика сличност да би се могле сматрати истовјетним јединкама. Па ипак, на лексичком плану нпр. међу ђулом и ружичарком постоји обједињујућа семантичка компонента, а то је боја. Зато ћемо се и ми управљати према језичким елементима, а утврђивање сличности и разлика међу појединим сортама препустићемо помолозима, воћарима и калемарима. Уз једнокорене синониме108 (а они су посве бројни, обично карактеристични за исто шире или уже подручје), какви су међу бројним другим нпр. јабуке будимка будимлија, будимњача (Поцерина), или јабуке слаја и слачина: Јабуке: ... слаје или слачине (Оток, Lovretić 1897, 280), постоје и прави синоними. Истина, прави синонимни су ријеткост (можда и нису, али је немогуће, у помањкању друге грађе, утврдити њихов синонимијски однос само на основу језичких факата). Апсолутни су синоними нрп. колачара и тањирача: Јабуке ... колачаре (тањираче) (СН 1902, 691); крушке лимунка и солунка. У ријетким случајевима лексеме којим се означавају поједини елементи морфолошке структуре биљне јединке, чине семантичко полазиште за настанак појединих народних назива. Ријеч је о малобројним основинским лексемама као што су ашлама (тур. aşlama = калемљена трешња, Škaljić) и њеним број ним фонетским варијантама,109 калем (тур. kalem, kalam): калемка (јабука, Мачва),110 парадис (воћна подлога из рода Malus): парадија (јабука, Славонија), трн: трновача (шљива, Ужице итд.; крушка), трнослива (шљива, Космет), трношљива (шљива, Алексинац итд.), 108 Термин једнокорени синоними се одомаћио у нашој лингвистици (исп. нпр. Матијашевић 1982, 121; Драгићевић 2007, 246; Ћорић 2008, 34) и ми ћемо у даљој анализи (гдје год је то нужно), правити разлику између ријечи истог коријена и ријечи исте творбене основе. 109 Ријечју ашлама упочетку се, сходно значењу изворне ријечи, означавала свака калемљена трешња; касније се основно значење унеколико спецификовало те се овом ријечју понегдје (нпр. у Врховини, податак ауторов) означава и одређена врста калемљене трешње. 110 У мноштву калемљених јабука нпр. на једном ужем или ширем подручју — питамо се — откуда то да се једна зове калемком, а све су или махом све подвргаване калемљењу као поступку који има за циљ да се произведе жељена воћка. Можда би се могла изнаћи још која претпоставка, али за сада се јединим оправданим чини претпоставка да је посриједи веома стара сорта јабуке, која потиче из времена када се калемило ријетко, а ова се међу мноштвом дивљих јабука препознавала по томе што је једина (или једна од ријетких) била калемљена. Једном дато име мотивисано на овај начин остало је као трајни биљег, иако оно својом семантиком једва да исказује шта (у погледу њених других особина), осим пуког податка да је ријеч о калемљеној воћци. Па ипак, и то је било довољно да се у народу таква јабука задржи, па и да се надаље калеми и разноси под истим именом. Да калем или калемљена воћка може бити инспиративна и у неким другим доменима именослова, свједочи податак из Врховине (ближе, из села Јаворана), гдје се једна њива назива Калемић. 64 трњака (шљива, Подриње), цвијет: цвјетењача (смоква, Пољица), цвјетуница (смоква),111 и можда још покојој основинској лексеми. Попут свих осталих, и ови називи развијају основна значења (нпр. трновача а. шљива Prunus insititia; б. плод шљиве Prunus insititia), а чињеница да се елементи морфолошке структуре као индуктор именовања јавља крајње спорадично (у цјелокупном инвентару он би могао да запрема једва 1%), да изузев морфолошке структуре једва да постоји још који подстрекач именовања112 — усмјеравала је истражвивачку пажњу ка воћном плоду и његовим особинама као главном индуктору номинације. Због свег горенаведеног а имајући у виду одређене семантичке критерије, цјелокупну тематску гурпу подијелићемо у два разреда (лексеме без јасне мотивисаности биће дате на засебном мјесту као III група): I Воћни плод и његова обиљежја; II Ономастички елементи у називима воћака. 111 За разрјешење ове мале семантичке загонетке о наведеним именима смокава, ослонац се може тражити у прикривеним цвјетовима (цвјетови су карактеристични за рани период вегетације свке воћке, па према томе представљају обиљежје биљне јединке а не обиљежје самога плода). Међутим, природа је изњедрила и такву врсту смокве чији су цвјетови видни (или једва видни). Такво обиљежје било је повод да се смоква с оваквим цвјетним одликама именује на посве необичан начин: Смоква је пољарица, цвитењача, капучарица, озимица (Пољица, Иванишевић Ф., Речник САНУ, под одр. капучарица). 112 Усамљена имена воћака самониклица (јабука, Подриње), самоликва (јабука, Сребреница ), самолушница (крушка), својом творбено-семантичком структуром указују на општу представу о њиховом настанку. 65 I ВОЋНИ ПЛОД И ЊЕГОВА ОБИЉЕЖЈА А. БОЈА ПОКОЖИЦЕ (МЕСА) ПЛОДА С обзиром на чињеницу да се боја цвијета (или листа) биљке, боја плода воћке, боја длаке животиње, намећу као најупадњивије карактеристике јединке, те да се и јединке међу собом веома често разликују (између осталог) на основу колористичког обиљежја (боје, нијансе неке одређене боје, комбинацији боја и сл.) — сасвим је природно и логично што боја игра веома значајну улогу у народној ботаничкој, зоонимијској и воћарској терминологији. Као потврду указујемо нпр. на лексеме белица, жутица, зеленка (дакле деривате с творбеним основама бел-, жут-, зелен-), које, како је то презентовано у Речнику САНУ, у својој семантичкој структури (свака наособ), имају бројна значења терминолошке природе управо из круга наведених терминолошких области.113 Незрели плодови свих (или готово свих) воћака су зелене или тамнозелене боје, која се тек касније, у процесу зрења, развија у неку другу боју (нпр. жуту, жућкасту, нажуту и сл.). Зато су појединачне сорте воћака, за разлику од имена у зоонимији која се по правилу дају младунчету „на основу идентификованих одлика које оно на том узрасту посједује “ (Пижурица 1997, 31), именоване према боји (или каквој другој особини) зрелог плода. Па ипак ту, као и у другим појавама у природи када је боја посриједи, настаје проблем: између запаженог, перципираног и оног израженг језичким средствима, не постоји савршен склад.114 Боја зрелих плодова по којој су одређене сорте воћака именоване, уједначена је и обухвата цио плод, а изразитију биљну пигментацију плод може да има једино са осунчане стране. То су, да их тако назовемо, једнобојне воћке (нпр. восковача, 113 Занимљиви подаци о боји као мотивационом обиљежју коровске флоре дати су у раду Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора) (исп. Шпис-Ћулум 1995, 411—412). 114 Ослањајући се нпр. на гледишта руског лексиколога В. Г. Гак, М. Ивић дефинише оно што је у науци подавно запажено: „Само се хемијским путем добијају увек идентично хроматски уобличени, свима савршено препознатљиви колористички ентитети; у природи је друкчије. О конкретном виду сваке боје одлучује, у ствари, фактура оне појаве у оквиру које се дата боја остварује“ (Ивић М. 1995, 13). 66 црвеника итд.) и оне се супротстављају шареним воћкама (прутаја, стрекаја итд.), за које је карактеристична комбинација различитих боја. Шематски приказ воћака мотивисаних бојом плода: боја народни назив врста воћке (и локација) ал алица трешња аница трешња (Арап) арапка крушка, јабука, шљива (Арапин) арапинка крушка бео/бијел белача/бјелача бресква, шљива белвица јабука, Врање; шљива, Врање белија/бјелија крушка, шљива белика/бјелика јабука, трешња белица/бјелица шљива, трешња, јабука, крушка, бресква, смоква, маслина беличка шљива, Тимок беличник јабука, Славонија белка/бијелка крушка, шљива беловача јабука белојабука јабука б(ј)елошљива шљива бељица шљива билина јабука бјелијанка крушка, Горобиље бјелина јабука, шљива бјелуша шљива бјељача смоква, брескв (бостан) бостанка крушка, Драгачево, Ужице (вез) везенка јабука, Врање (восак) восјанка јабука восковача јабука Чачак, Ужице; шљива восковка јабука воштаница јабука, Славнонија; крушка, Славонија 67 вран враношљива шљива, Сарајево (гак) гакуша шљива, Сомбор гал галица бресква гар гаранка јабука, Врњци голубаст голубињка крушка грахораст грахорача јабука, Банија (грнчара) грнчара крушка gülabi ђул или ђул јабука ђула јабука ђулабија јабука ђулабица јабука, Колубара ђулавлија јабука, Шабац ђулица јабука, Топлица ђулка јабука жут жутара шљива; крушка Славонија жутарац крушка, Књажевац итд. жутарка крушка Тимок жутац крушка, Врање, Морача итд. жутача шљива, Славонија жутика крушка, трешња жутина крушка, Славонија жутица крушка, трешња, шљива итд. жутка бресква, Церник, Далмација жутљика крушка; шљива; трешња, Ваљево жуторепњача крушка, Сарајево жутуља крушка, Славонија; смоква, Далм. жутунац крушка, Лесковац жутурак крушка, Тимок зекаст зека јабука, Банија зекица смоква, Книн зелен зеленика јабука, крушка шећер зеленика крушка, Крагујевац зеленица јабука, маслина, смоква зеленка маслина; смоква; јабука, Тимок; 68 крушка Тимок итд. зечаст зечица крушка, Рудник злато златара јабука златача јабука, крушка златка јабука латунка јабука златуша јабука *јазавичаст јазавичарка крушка кара- карамут крушка, Врховина, Зеница карашлама трешња кићен кићенка јабука, Славонија (колајна) колајнача јабука, Крагујевац коласт колајка јабука, Топлица; крушка, Лесковац конка крушка, Лесковац (коло) колка крушка, Алексинац (крв) крвавка крушка кулатаст колатуша крушка, Поуње итд.; јабука, Бос. крајина кулатуш крушка,Поуње (Латинка) латинка смоква, јабука лахани лакња јабука лисичаст лисичарка крушка (лимун) лимуника јабука лимунка крушка, јабука лимуњача јабука (лубеница) лубеничарка крушка, Славонија, Мачва итд. лубеничка крушка, Сарајево лубењача крушка, Ужице (љубеница) љубеничарка крушка, Славонија (луг) лугуља смоква (луна) лунка јабука (малина) малинка јабука, Ваљево малиновка крушка, Славонија малињача јабука мацаст мацуља јабука 69 модар модрица шљива модруља шљива; смоква, Брач модра слива шљива мор морица смоква, Ријека мрк мркаљуша крушка, Фоча мркица трешња, Ужице мрка шљива шљива мургаст мургуља маслина, смоква (пастрмка) пастрмка крушка пегав пегавица крушка, Срем (пепео) пепелњача крушка, Славонија пераст перајка јабука перуша јабука (поморанџа) поморанџица крушка (прапор) прапорка шљва, Алексинац плав плавка шљива плавуша шљива Драгачево пругаст пругача јабука прутаст прутаја јабука прутара јабука прутика јабука прутовача јабука прутуља јабука прутаја јабука прутара јабука прутика јабука, Славонија прутовача јабука, Ужице прутуља јабука риђ риђуша крушка, Врховина руд рудача јабука зарудак шљива, Херцеговина (ружа) ружица јабука ружичаст ружичарка јабука румен руменика јабука, Врховина 70 руменка јабука (сељанка) сељанчица јабука сив сивенка крушка сијер сијерак крушка Ужице, Драгачево сијерка крушка, Јагодина сирац крушка, Алексинац сјерак крушка, Јагодина (стрека) стрекаја јабука, Колубара стрекиња јабука стрекња јабука, Рудник стекња јабука сур сурица трешња, Мостар сурунка шљива, Алексинац (циганка) циганлија јабука циганчица јабука, Тамнава црвен црвеника јабука Мачва, Колубара црвеница јабука црвенка шљива; крушка Славонија црвењајка јабука Левач и Темнић, Јагодина, црвењача шљива Шумадија; јабука Шумадија; крушка црљенгуза шљива, западна Босна црљеника јабука, Врховина црљенка крушка, Славонија; јабука (у нар. пј.) црн црница трешња, Љештанско; шљива; маслина; смоква црнокорка крушка, Славонија црнослива шљива, Космет црношљива шљива, Драгачево црњака маслина, Паштровићи црњача смоква црна шљива шљива џемурли џемурлијка јабука шарен шара шљива 71 шареника јабука, крушка шаруља јабука, Шабац шарунка јабука, Топлица Воћке бјеличастих плодова Бијелој и црној боји (као антиподима), у српској народној воћарској терминологији припада специфично мјесто. Јабука бјелијанка није јабука чији су плодови бијеле боје (попут снијега или млијека), већ која има плодове свијетле боје. У спектру значења датом за одреднице које означавају основне боје, реализације овог типа у Речнику САНУ махом су аргументоване и досљедно спроведене, као што то показује одредница бео: Садила Мара виноград, / б’јелу лозу винову (нар. пјесма, Вук, Речник САНУ, зн. под 2в). Бјеличасти плодови воћака (нпр. јабуке, крушке, шљиве) подразумијевају и неку основну хроматску вриједност. Из перцептуалног искуства знамо да је њихова основна боја жута или зелена, али не било која, већ она што нагиње ка отвореној или свијетлој нијанси.115 Када је посриједи бјеличаста боја плодова који су у процесу именовања служили као мотивациони основ, приложени преглед пружа могућност да се изнесе и покоје запажање. Све наведене лексеме непосредно су мотивисане бојом (у основи имају бел-/бијел- или бјел-). Посредном, метафоричком путу као да није било мјеста. Ипак, изузетак чини лексема латинка (смоква, Требиње; јабука, Обади), асоцијативним путем везана за жену свијетле пути (исп. поређење бијела као Латинка).116 Бјеличасти зрели плодови карактеристични су за јабуку, шљив и смокву, те се и највећи удио изведеница с основом бел- и сл. односи управо на њих; код осталих врста воћака (трешња, крушка, бресква, маслина), бјелина се спорадично испољава, што се, изгледа сразмјерно, одразило и на учесталост таквих изведеница. 115 У значењском погледу посве слично стоје стври и са бијелом кафом или бијелим вином: „Испоставља се, једном речју, да назив за ‚бело‘ не именује искључиво белу боју, него служи и за ознаку чињенице да се, од свих колористичких нијанси које може имати појава ... у овом конкретном случају остварила она најсветлија“ (Ивић М. 1995, 15). 116 Ово запажање дијелимо са М. Пижурицом: биљежећи име латинка за бијелу овцу у Ровцима, и он наводи да је Латинка у народној традицији симбол бјелине (Пижурица 1977, 39). Запажање оснажују и подаци са терена: у Обадима (источна Босна) латинка је „слатка јабука округлих бјеличастих плодова“ (М. Симић, усмени податак). 72 Воћке жутих (жућкастих) и плодова Жута боја као мотив именовања прилично је раширена. Само основно одређење придјева жут: који је боје лимуна, жуманцета, сламе (Речник САНУ, зн. под 1), до кога се дошло поредбеним путем, поред тога што указује на чињеницу колико је боју тешко одредити и дефинисати, указује и на то да се под жутим подразумијева спекар који се креће од боје лимунове коре до боје стабљике зрелог жита. Свакако, боју лимуна и боју сламе овдје не би требало схватити као граничне нијансе у спектру, јер — жуто није једино то, већ и нешто шире. Приликом сагледавања природних појава, па према томе и боје, неријетко се намеће потреба за идентификацијом и издвајањем једне јединке у већем броју сличних јединки. Критериј за издвајање може да буде и нијанса неке основне боје. Некад је основна боја мотивациони подстрекач за именовање, некад нијанса те исте боје. Као прикладан примјер намеће се шљива жутица (варијетет шљиве Prunus italica), у народу раширенија под називом белица/бјелица. Спорадично обиљежје (да су њени плодови бјеличасти), наметнуло се у већем дијелу штокавске територије као мотивациони основ. Засад нам остаје непознато који је узрочник појави да се при номинацији једне теисте јединке у једним крајевима јавља основна боја као подстрекач, у другим нијанса те исте боје (као мање-више неупадљив детаљ). Знамо да мотивна ријеч посредством значења творбене основе учествује у творбено-семантичком уобличавању мотивисане ријечи. „Занимљиво је, међутим, да значењско пресликавање мотивне речи у мотивисану није дословно и да ту постоји мноштво могућности, односно нијанси“ (Драгићевић 2007, 192). Примијени ли се наведено гледиште на изведенице што у српској воћарској терминолгији именују воћке жутих (жућкастих) плодова, запазићемо да се под њега могу подвести двије скупине изведених ријечи. Код једних се семантички садржај мотивне ријечи преноси у цјелости: жутица, жутка итд.; код других: восковка, златунка итд., само поједине семе из основне семантичке реализације мотивне ријечи (лексема восак, злато). Овакве семе махом су експлицитне,117 мада оне могу бити прикривене, потенцијалне и сл. Задатак лексикографа није да наведе све могуће семе нижег ранга, али је задатак истраживча да разоткрије природу везе на основу које је успостављен однос између 117 У Речнику САНУ, нпр. за злато се указује да је то метал жуте боје, за восак да је то жућкаста материја итд. 73 двају ентитета. Уочена сличност међу бојом воска и међу зрелим плодовим неких воћака била је плодотворан основ за настанак нових деривата: восјанка, восковача, восковка. Њих (за разлику од лексема жутица, жутка итд.), сматрамо посредно изведеним лексемама, а везу између полазног и циљног семантичког садржаја (између основне и изведене лексеме), чиниле су метафоричке асоцијације фокусиране на боју. Већ је поменуто да се жуто идентификује, између осталог, и са бојом зрелог жита. Основно лексичко средство којим се такво колористичко одређење исказује данас, јесте придјев жут. Такво колористичко својство у ранијој фази развитка српског језика могло је да буде означено и другом одредбом — лексемом плав.118 Ово нас води до прасл. *полвъ (у чији се континуант убраја и српски придјев плав) и његових индоевропских паралела. Главно својство ових представљало је исказивање „сасвим бледих, неизразитих хроматских датости (у распону од беличасто жуте до плавичасто беличасте ...)“ (Ивић М., 1995, 71). Претходне назнаке овдје се користе како би се изразила недоумица о боји јабуке зване лунка, посвједочене у Српским новинама из 1887. године. Могло би се претпоставити да она и није (попут нпр. јабуке лимуњаче) типично жуте боје на коју најчешће указују одредбе за луну, тј. мјесец: жути мјесец,119 већ би могла да буде оличена и у свјетлијој, блиједожућкастој нијанси — таквој хроматској вриједности какву сугерише атрибут плав у синтагми „плава луна“: Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече / испод поља звјезданије у прољећну тиху вече (Петр II Петровић Његош, Целокупна дела, књ. прва, Београд 1984, 168). Атрибут плав уз именицу луна у Његошевим стиховима не бисмо смјели да схватамо као пјесничку слободу, јер то питање задире знатно дубље и тиче се поимања плавог као колективне експресије код Срба, и не само код њих.120 118 Разјашњавајући значење плавих њива пред жетву (у синтагми посвједоченој у Зографском јеванђењу: Видите нивы ... плавы), М. Ивић (1995, 72) закључује да је таквим њивама „својствена боја сламе, тј. изразито светао колорит, оличен у бледо жућкастој нијанси“. 119 Исп. нпр. стихове: Чуј, плаче Месец млад и жут. / Слушај ме, драга, последњи пут (Милош Црњански, Песме, Изабрана дела, књ. права, Београд 1983, 43). 120 Подаци о овом су бројни. Блиједожућкаст тон посебно је изражен у имеима домаћих животиња, поглавито говеда, широм штокавске територије. Исп. нпр. плавуша — крава плаве длаке (Елезовић, под одр. плавуша); О плавоња, о дикоња! — обраћање воловима у запрези, каткад без обзира на боју (Врховина, податак ауторов). 74 Воћке плавичастих плодова Изузев шљива, плава боја плодова међу воћкама је ријеткост. Придјев плав (или тамноплав) у свијести представника нашег језика везује се за плод шљиве. И одмах да се каже (мада то говорним представницима не мора да буде познато), не било које шљиве, већ Prunus domestica, најквалитетније и доскора најраспространије шљиве код нас.121 У поједниним крајевима наше језичке територије ова шљива именована је као плавка, плавуша (нпр. Драгачево) модра слива (источна Србија), модрица, модруља, па и као црнослива, црна шљива, црношљива, а то указује на чињеницау да је за једну ужу заједницу подстрекач при номинацији чинила основна боја (плавка, плавуша ), за другу нијанса те боје (модрица, модруља), док је за трећу пресудан био посве загасит тон основне боје (црнослива, црна шљива, црношљива). Као што бјелијанка није јабука чији су плодови бијеле боје, тако ни црношљива није шљива црних већ загаситоплавих плодова. Оно што је посве интересантно за шљиву Prunus domestica и њену номинацију, јесте чињеница да је боја њених плодова представљала мотивациони основ за поједине крајеве, али не и за све. Тако се, према топониму Белосава, она у Драгачеву зове беросавка, а у Врховини упрошћено: савка. Воћке зелених плодова У заметку плодови свих (или готово свих) воћака зелене су боје. У процесу развоја и сазријевања, плодови попримају обично неку другу боју (најчешће жуту или жућкасту, црвену или црвенкасту). Зеленило плода је карактеристика за најранији период његовог развоја, а невелики број воћака ту боју, у бити зелену, сачува и у периоду зрења. Основна семантичка вриједност придјева зелен: који је боје лишћа, траве итд. (Речник САНУ), садржана је у лексичким јединицама (углавном изведеницама) којим се именују различите сорте воћака: зеленика (јабука, крушка), зеленка (јабука, крушка, маслина, смоква), зелењача (јабука) итд. Употребна вриједност придјева зекаст (њим се у српском језику заправо означава нијанса зелене боје што перцептуално нагиње ка сивом или 121 Додуше, у Ботаничком речнику један тип шљиве џенерике (тј. Prunus italica) именује се као црношљива (исп. Симоновић 1959, 382). 75 сивкастозеленом), махом је скопчана са бојом животињске длаке.122 Око основа зек- (: зекаст) и зеч- (: зечаст) окупљен је мали број деривата: зека (јабука, Банија), зекица (смоква, Книн), зечица (крушка, Рудник). Придјеви зекаст и зечаст као мотивне ријечи поменутих изведеница могу да се попсматрају једино као варијантне лексеме. Изведена од придјева вучаст,123 исту или посве сличну боју могла би да има и смоква вучица. Мургаста или тамномаслинаста боја карактеристична је само за маслину или смокву: мургуља. Придјев од ког је ова лексема изведена у лексикографским приручницима јавља се у више варијаната: мургав, мургаст,124 мургат (Исп. Речник САНУ). Стиче се утисак да се у нашем народу за зеленом бојом при именовању посезало онда када је ваљало именовати воћке чији се плодови упадљиво зелене боје, сивкастозелене или маслинастозелене боје. Рекло би се да су то и најчешће колористичке вриједности зрелих плодова. Одступања су ријеткост (како у природи, тако и у лексичком систему), која, како се неко давно и домишљато изразио, потврђују правило. Тако нпр. у Дечанима постоји јабука лакња (: лахани ). Придјев лахани спада у ред непромјењивих придјева. Ријечју lahana у турском језику именовао се купус (Škaljić, 431) , а у српском језику од ње је изведен придјев којим се идентификује блиједозелена боја (попут боје купусног лишћа).125 122 Да изузетака има показује грађа Речника САНУ: Зекица је мала риба зекаста (Медић М., под одр. зекаст). 123 Употребна вриједност придјева вучаст сведена је на боју животињске (коњске) длаке: Ждребе длаке ... мрко вучасте (СН 1877, Речник САНУ). 124 У појединим крајевима, нпр. у Срему, постоји и упрошћена варијанта: мураст (Речник САНУ); биће да називи за вола муроња и краву мурица у Пећком Подгору имају управо овај придјев као мотивну ријеч (Исп. Јашовић 1997, 159). 125 Речник САНУ не наводи потврде које би свједочиле о употребној вриједности придјева лахани. Стихови из народне пјесме указују да је служио за идентификацију боје одјеће: И на њему лахани ћурдија (Škaljić, 431). 76 Воћке сивкастих плодова Сиве боје међу плодовима воћака готово да и нема. Нема је у оном класичном смислу како придјев сив одређују и дефинишу наши описни рјечници, нпр. који је боје пепела, боје која је мешавина црне и беле (Речник СЈ, значење под 1а). Па ипак, у природи постоје плодови различитих воћака (претежно крушака) са сивкастом нијансом. Одмах да се каже, то је зеленкаста или зеленкастоплавичаста боја која унеколико „вуче“ на боју пепела. Таква перцептуална сличност представљала је подстрек да се у српској народној воћарској терминологији различити придјеви с истим или посве сродним примарним значењем нађу у основи појединих изведеница. То су придјеви сив: сивенка; сијер: сијерак (крушка, Драгачево итд.), сијерка (крушка, Ужице итд.), сирац (крушка, Алексинац), сјерак (крушка, Јагодина);126 сур: сурица (трешња, Мостар), сурунка (шљива, Алексинац);127 грахораст: грахорача (јабука, Банија); кулатаст: колатуша (крушка или јабука, Босанска крајина), кулатуша (крушка, Поуње);128 мацаст: мацуља (јабука).129 Посредним, метафоричким путем (на основу колористичке сличности међу ентитетима), према именицама луг и пепео, настале су изведенице лугуља (смоква), пепелњача (крушка, Оток). Стиче се утисак да су горенаведене изведенице настале везивањем суфикса за именичку основу. Међутим, могућ је и творбени образац с придјевском основом, нпр. лугуља (: лугаст). Као што то илуструје Речник САНУ, придјев лугаст наводи се као синоним придјевима сив и пепељаст, дакле, с доста широким могућностима замјене. 126 Значење придјева сијер, сијера, сијеро данас се своди на боју очију (Речник МС) или на боју вуне (Речник СЈ). 127 Упоредно с овим, у Пећком Подгору за краву сиве, пепељасте боје длаке забиљежен је назив сурица (исп. Јашовић 1997, 175). 128 Данас се значење придјева кулатаст и кулашаст углавном своди на пепељасту или жућкастосиву боју коњске длаке: кулатаст ат, кулашаста кобила (Исп. Речник САНУ). 129 М. Пижурица наводи податке који указују на чињеницу да се придјев мацас(т) у Ровцима везује „искључиво за боју говечета и само се тамо потврђује у именима (Мацуља, Мацоња)“ (Пижурица 1977, 38). 77 Воћке црвених (румених) плодова Међу бојама плода, црвена боја заузима централно мјесто, посебно када су боје јабука посриједи. У природи заиста и претежу јабуке црвених плодова, а њихово црвенило обухвата или цио плод, или је плод црвенкаст, румен само са осунчане стране. Каткада се црвенило попут пруга протеже дуж цијелог плода или се јавља у наносима у комбинацији са другим бојама, те такве јабуке дјелују као извезене. Јабуке црвених плодова дјелују најимпозантније на грани, а такве јабуке имају и своју симболику у народном животу и обредним радњама (здрава црвена јабука бира се за болесника или пријатеља, црвена се јабука ставља у уста божићне печенице). Црвенило плодова испољава се у више нијанси. Отуда у нашој грађи и постоји већи број основа које ближе указују на одређену нијансу црвене боје. Махом су то придјевске основе, али има и именичких. Везимањем суфикса за придјевску основу настали су непосредно мотивисани термини. И при летимичном прегледу (не упуштајући се посебно у проблем синонимије и синонимичности из разлога наведених у уводном дијелу овог поглавља), лако се да закључити да су придјеви црвен (црљен) најфреквентнији у нашој грађи: црвеника (јабука), црвенка (шљива, крушка), црљеника (јабука). Остале основинске лексеме иако се спорадично јављаји, значајно употпуњују представу о овој боји и њеним нијансама. Које су то основинске лексеме? Тос су ал (тур. al):130 алица (трешња, Мостар); gülabi: ђул или ђул, ђула (јабука), риђ: риђуша (крушка, Врховина; јабука); руд: рудача (јабука); ружичаст: ружичарка (јабука); румен: руменика (јабука, Врховина). Везивањем суфикса за именичку основу настале су посредно мотивисане лексеме, нпр. ружица (јабука), малинка (јабука), сељанчица (јабука), циганчица (јабука) итд. Како лексиколошка анализа одређене грађе подразумијева разматрање и синонимијских односа, с обзиром на чињеницу да нам то у овом случају допушта познавање и неких ванјезичких факата, овдје ћемо указати на један занимљив случај. На општем лексичком плану термини црљеника, циганчица сељанчица и шуматовка, спадају у ред правих синонима јер је ријеч о истовјетној тврдој накиселој ситнијој јабуци тамноцрвене боје која доспијева око Крстовдана а одржава се до Ускрса или 130 У појединим крајевима придјев ал и данас се налази у живој употреби: Ал вуну више немамо, ваља да бојадишемо (Призрен, Петровић Сн. 2012, 40). 78 Ђурђевдана (опис: Н. Јошић). Јабука је позната на готово цијелом српском етничком простору, а мотиви именовања самосвојни и посве различити идући од краја до краја: црљеника (јабука, Врховина) је непосредно мотивсана према боји, циганчица (јабука, Тамнава)131 и сељанчица посредно (на основу метафоричких асоцијација ослоњених на тамну пут лица особа ромске народности, односно на тен жене са села), шуматовка (јабука, Косово) према топониму Шуматовац. Ријетки су називи воћака мотивисани бојом меса плода. Посриједи је црвена (црвенкаста) боја, која настаје дејством биљних пигмената што се шире кроз влакнаста ткива плода. Месо у мањој или већој мјери проткано црвенилом, омогућавало је да се плодови тих воћака на основу метафоричких асоцијација доводу у поредбену везу с крвљу (као материјом типично црвене боје): крвавица (маслина, Далмација; бресква, Славонија; смоква), крвавка (бресква; крушка), крвавуша (бресква, Вировитица), или са другим биљним јединкама чије је месо плода изразито црвене боје: бостан: бостанчица (јабука), бостанка (крушка, Драгачево и Ужице),132 лубеница: лубеничарка (крушка, Славонија, Мачва итд.), љубеница: љубењача (јабука, Славонија). Разложимо ли основно значење лексеме лубеница (Citrullus vulgaris), нпр. оно презентовано у Речнику САНУ, открићемо постојање сема што указују на боју меса (та боја је црвена, ријетко жута). Код наведених крушака црвена (црвенкаста) боја меса зрелог плода, асоцијативно је доведена у везу с бојом меса зрелог бостана, зреле лубенице. Да је ријеч о категорији лексема живе и јасне мотивације, свједочи опис меса једне (неименоване) крушке у прозном дјелу српског реалисте Јанка Веселиновића. Опис може да се схвати као упориште, полазна тачка за осмишљавање и настанак овако мотивисаних назива: А она крушка онде, видиш! Кад је загризеш црвени јој се месо као лубеница! (Ј. Веселиновић, Српски писци, Целокупна дела, књ. IX, Београд, стр. 31). По 131 Ово запажање, изнесено за коровску биљку циганске бубе (Bidens tripartitus) дијелимо с М. Шпис- Ћулум: „Црна боја плодова ове биљке доводи је ... у везу с црнопутим Циганкама“ (Шпис-Ћулум 1995, 417). 132 За бостанчицу се на самом почетку XIX вијека тврдило да је веома цијњена у народу (исп. Тодоровић Ч. 1901, 37). 79 природи успостављене везе та крушка (неименована у поменутом дјелу) могла би да буде лубеничарка.133 Воћке тамних (загаситих) плодова У природи нема воћака с црном бојом покожице (а тешко их је и замислити). Изведеницама које у основи садрже придјев црн не именује се воћка црних плодов, већ воћка чији су плодови, када је о колористичкој детерминацији ријеч, најближи „црном“.134 Отуда се у нашој терминологији поред придјева црн, јављају и други придјеви, нпр. мрк, вран, гал итд., и њима се спецификује боја плодова појединих воћака. Та боја је или је тамнозелена: црнокорка (крушка, Славонија), или тамноцрвена: мркица (трешња у Љештанском), или тамноплава: црна шљива (шљива, Славонија). Из табеларног прегледа се види да постоји читава лепеза придјева чији се цјелокупни семантички садржај преноси у дериват. Доминантно мјесто заузима придјев црн, а остли придјеви (мрк, вран, гал, гарав, кара-, мор, џемурли) спорадично се јављају.135 Остали, мање бројни називи воћака тамних плодова метафоричке су природе. Представа о црној боји перја какве јединке из свијета птица, нпр. птице гак (= гавран, Corvux corax; врана, Cprvux cornix), чинила је подстрек да се, на основу метафоричких асоцијација, гакуша (шљив, Сомбор), доведе у везу с њом. Шљива гакуша би могла да буде тамноплава, а не црна, али поређења по боји, као што се и раније видјело, не почивају на истовјетности већ на упоредивом колористичком домену.136 133 Међу осталим мјестима лубеничарка је заиста потврђена у Мачви, родном крају приповједача Јанка Веселиновића (потврду наводи Берислав Николић, Мачвански говор, Српски дијалектолошки зборник, књ. XVI, Београд 1966, у рјечнику). 134 „Када се о вину ради, неки језици ту другу, тамну нијансу називају црном (нпр. наш језик: црно вино/бело вино), а остали црвеном (нпр. немачки: Rotwein/Weißwein)“ (Ивић М. 1995, 15, у фусноти). 135 Неки од њих, нпр. придјев мор, тур. mor), познати су само из народне пјесме или из дјела покојег писца, а потиснути су из живе употребе, ако су у таковј употреби уопште и били (Удара се руком по кољену, / Мор му чоја на кољену пукла, нар. пјесма, Даница 1868, Речник САНУ). У народној терминологији овај турцизам се (поред назива за смокву: морица), јавља као основинска лексема и у именима домаћих животиња, овце и кучке: морица (Речник САНУ, зн. под 1). 136 Да се заиста ради о упоредивом домену, потврђује и назив за врсту грожђа у Крагујевцу: гак (Речник САНУ, зн. под 3); у Врховини се и данас чује поређење: црн ко гак (податак ауторов), иако лексема гак у свом основном, зоонимијском значењу, овамо није у употреби. 80 У том погледу метафоричког су поријекла и лексеме арапка (крушка, Јагодина; јабука, Ужице итд., шљива, Тузла), арапинка (крушка). Ван сваког је спора да етноним Арап (Арапин) „заслужује квалификацију црн“ (Ивић М. 1995, 17). Представници народа о коме је ријеч имају лице (очи и косу) црне боје,137 те се и горенаведени воћарски термини у семантичком погледу ослањају управо на овакву колористичку вриједност. Воћке шарених плодова Воћке шарених плодова (поглавито јабуке), нису шарене у оном класичном смислу, већ двобојне, а међу бојама претеже жућкастозеленкаста и црвена боја. Боје међусобно нису оштро одијељене, већ међу њима постоји поступан прелаз, а оне се међусобно смјењују попут пера или прутака који се протежу од цвјетног завршетка ка петељци. У појединим крајевима тако компоновани колористички детаљи перцептуално су доживљавани као пера: перуша (јабука), у једним као пруге: пругача (јабука), у трећим као прутови прутика (јабука, Славонија) или прутовача (јабука, Ужице). За разлику од плодова чији се колористички детаљи смјењују у мање-више правилним наносима, постоје и воћке (опет углавном јабуке) чије се боје неправилно смјењују. Ближе речено — воћке с неком основном бојом (жутом или жућкастозеленом) карактеристичном за цио плод, а ту боју употпуњује раштркани нанос неке друге боје (румене, рићкасте и сл.) са осунчане стране, нпр. стрекаја (јабука, Колубара), или је употпуњују кружне шаре нанесене по ободу, нпр. колајка (јабука, Топлица).138 Те воћке дјелују као да су извезене, што се у појединачним случајевима на директан начин одразило и на лексичком плану. Тако је према лексеми вез изведено везенка (јабука, Врање), према лексеми кићен: кићенка (јабука, Славонија), а ове су изведенице данас, међу бројним другим терминима, својеврсно 137 Исто тако, ријечју арапка (Raphanus sativus, субв. niger), посредним путем се исказује колористичка вриједност, а не њено поријекло или штогод слично: Црна ротква, друкчије звана „арапка“, у народној медицини се употребљава за чишћење бубрега (Пелагић В., Речник САНУ, под одр. арапка, зн. 3б); исп. и Симоновић 1959, 394. 138 Није баш најјаснија представа о дјевојци упоређеној са коластом јабуком (у нар. пјесми из Бољеваца): О, девојко, коласта јабуко (Речник САНУ, под одр. коласт, зн. б). 81 свједочанство о творачкој снази српскога језика и тананом осјећању при изналажењу визуелних детаља међу његовим носиоцима. Овако ствари углавном стоје када су посриједи упечатљиви колористички детаљи. Уопштено гледано, ликовни мотиви изражени значењем творбене основе горепоменутих лексема крећу се између пера, пруге и прутка (ријечи које се преклапају у појединим значењским сегментикма), између стреке, кола, веза и ките. Па ипак, има и таквих лексичких јединица које својим значењским садржајем пружају једну уопштену представу, такву представу која би неупућеном указивала једино да њени референти (у природи) нису једнобојни. То су називи за воћке шарених плодова: шареника (јабука, Врховина; крушка, Ужице), шарунка (јабука, Топлица) итд., а у којем виду се њихово шаренило испољава, знају становници поменутих крајева. Рекло би се да се њихово шаренило испољава у виду пера или прутака, као што је то нпр. карактеристично за јабуку шаренику у Врховини (податак ауторов), али одређен колористички детаљ који визуелно подсјећа на перо или прутак, није се у Врховини наметнуо у процесу именовања, већ се као мотивациони основ наметнуло њено шаренило као општија особина.139 139 У народној ботничкој терминологији биљаке се веома ријетко именују на основу шаренила: шаренбубац, Ophrus Bertoloni (исп. Симоновић 1959, 326), али међу домаћим животињама, без обзира на какав се начин шаренило испољавало, оно чини веома чест мотивациони основ у различитим дијеловима штокавске територије. О овом свједоче нпр. имена домаћих животиња у Пећком Подгору: шара, шарка, шаруља итд. (Јашовић 1997, 182). 82 Б. ОБЛИК И ВЕЛИЧИНА ПЛОДА Облик и величина предмета, материјалних објеката итд. (као дио видљивог свијета) запажају се и откривају чулом вида. Као што се из искуства зна, плодови појединих воћака су округли или шиљасти, овални или дугуљасти. Ако се задржимо само на оваквом уопштеном одређењу, већ се налазимо међу координатама које угрубо одређују облик плодова највећег броја воћака. Ипак, овако сагледна основна обличка одређења чине преузак оквир за именовање замашног броја воћака које је на неки начин лексички ваљало издиференцирати. Обличке семе и семе које се односе на величину као елементи семантичког садржаја мотивне ријечи, веома се често обједињено преносе у мотивисану ријеч.140 Овакав пренос дијелова семске структуре основинских лексема у деривиране лексеме махом је карактеристичан код именовања метафоричке природе. Та појава се јавља код доброг дијела посредно изведених лексема мотивисаних предметима (дијеловима предмета) или дијловима тијела (анатомским лексемама). Нема сумње да је нпр. тањирача овећа јабука налик на тањир, вимкуља крупна крушка што попдсјећа на виме, чапоњка ситна крушка налик на чапоњак (тј. папак). Здружено дејство семантичких копонената изискивало је потребу да се деривати ове природе посматрају од случаја до случаја те да се понаособ утврђује која би компонента на неки начин имала примат. Облик плода Облик плода какве воћке у свијести говорних представика веома се често јавља као посебни распознајни знак. Обличке семе најактивније су биле при именовању куршка, јабука, шљива и смокава, а сасвим ријетко и при именовању других воћака. Такво стање произилази из чињенице што плодови различитих сорти ових воћака (посебно крушака) имају широк спектар форми које се каткад веома упадљиво разликују једна од друге. 140 „Метафоричне асоцијације по облику веома су чест индуктор нових семантичких реализација, и доста често у садејству са неком другом мотивационом везом. А то значи да не мора само једна сема учествовти у метафоричком процесу, већ то могу бити и две семе, или ређе више њих“ (Премк 1997, 90). 83 Изведенице мотивисане придјевима чине само мањи дио народних термина. Из круга стандардне лексике то су придјеви: дуг, крив, обао, округао — дуг: дугáјлија (јабука, Крагујевац), крив: криваја (јабука, Босна), обао: облица (маслина, Паштровићи и Дубровник), округао: округлица (крушка, Пожаревац, Горобиље и Славонија); остали придјеви (у Речнику САНУ маркирани квалификативом покр.), карактеристични за поједине крајеве — ваљуваст: ваљувајка (шљива, Неготин и Књажевац),141 кругао: круглача (јабука, Ваљево), округљаст: округљача (крушка, Сребреница). Облик се (бар што се аутохтоне терминологије тиче), готово редовно односио на плод, сасвим ријетко на дршку или петељку, нпр. криводршка (крушка, Лесковац), кривопетељка (јабука)142 Поједине воћке издужене петељке или чији је плод сужен при петељци одају утисак као да висе: висуља (шљива, Херцеговина), висуљак (крушка), висуљка (крушка, Подриње, Колубара и Тамнава).143 С друге стране тројка (смоква, Бока, Ријечка нахија) подразумијева тројединство, и ако би се творбено могла везивати за било коју основинску лексему, онда би то био глагол тројити се.144 Шематски приказ назива мотивисаних обликом плода: облик народни назив врста воћке (и локација) (амајлија) амајлија јабука хамајлија јабука, Ужице (баба) бабаја трешња бабајка јабука бабљача јабука 141 Исти, пуни облик придјева у основи је лексеме ваљуванка (шљива, Неготин и Књажевац), ваљупке (шљиве), а крњи у основи ваљка (шљива), ваљуга (шљива, Далмација), вањуга (шиљва, Хрватска). Наведени деривати без сумње чине круг истокорених синонима. 142 Називи воћака поријеклом из других земаља у старијим воћарским приручницима посрбљавани су изгледа у истом духу. Исп. нпр. лајпцишка репача (крушка) (Тодоровић 1899, 259), краљева краткопетељка (јабука). 143 И именица висуљак (= оно што је обешено, што виси или што се опустило наниже (о украсима, сталактитима, леденицама) (Речник САНУ, зн. под т. 1), изведа је ријеч. 144 У Шајкашкој се руда која се посебно додаје за трећег коња назива тројац или тројак (Драгин 1991, 637). 84 бабовача јабука (бајам) бајама бресква (балун) балунача смоква, Дубровник балуница шљива, Лика (боздован) боздованка крушка, Призрен боздоганка крушка, Призрен (буздован) буздовајлија крушка, Славонија буздованија крушка, Славонија буздованка крушка буздованлија крушка; јабука, Славонија ваљуваст ваљка шљива ваљупка шљива ваљувајка шљива, Неготин, Књажевац ваљуванка шљива, Неготин, Књажевац ваљуга шљива, Далмација вањуга шиљва, Хрватска (висуљак) висуља шљива, Херцеговина висуљак крушка висуљка крушка, Подриње, Колубара (граотак) граоталка јабука, Врање (грба) грбавица крушка, Славонија (гуз) гузара крушка, Вировитица гука гукавац крушка, Врање гугача крушка, Пирот дуг дугáјлија јабука, Крагуј.; смоква, Далмација дугача смоква, Крк јабука, Подравина дугуља крушка, Градачац дужица смоква, Котор дугодршка крушка, Србија дугопатљица крушка, Зеница дугопетељка јабука дугопетља крушка дугорепњача јабука, Сарајево 85 (звоно) звонача крушка (јаје) јајара шљива, Врховина јајача шљива, крушка јајњача шљива, Бос. Крајина (кантар) кантарка крушка кантарлија крушка, Шумадија кантаруша крушка, Драгачево (капула) капулача смоква (капуч) капучарица смоква, Пољица капушица смоква, Сарајево (каргија) каргиња смоква, Дубровник, Херц. (кврга) квргаја крушка, Шумадија (коба) коба јабука, Поцерина (коврљ) коврљача јабука, Љештанско (коврт) ковртаљка јабука, Левач (колач) колачара јабука колачарка јабука; крушка, Темнић колачуша крушка, Високо; смоква, Херцег. (коло) конка крушка, Лесковац (колут) колутара јабука, Ужице колутача јабука, Ваљево, Сарајево (копље) копљарка јабука, Шабац (котур) котурача јабука, Тимок; крушка, Лесковац кутурача јабука, Подравина кратак краткопетељка јабука крив криваја јабука, Босна кривача шљива, Лесковац криводршка крушка, Лесковац кривопетељка јабука кривуља смоква, маслина кругао круглаја јабука кругао круглача јабука, Ваљево круглица шљива; крушка, Врање куглица крушка, Крагујевац 86 (мудо) мудаја шљива мудара шљива, Крагујевац мудача шљива, Славонија мудовача шљива мудовка шљива мудорка шљива обао облица маслина, Паштровићи итд.; смоква, Приморје (обруч) обручњара крушка, Славонија (оврљ) оврљача јабука, Подриње округао округлача шљива округлина јабука, Славонија округлица крушка, Пожаревац, Горобиље итд.; шљива, Пожаревац, Босна; јабука, Славонија округљаст округљача крушка, Сребреница округљаш крушка, Полимље ребро/ребраст ребрача јабука режањ рижњара јабука, Славонија (тањир) тањирача јабука (тиква) тиквара крушка тиквењача крушка, Славонија (тиквица) тиквица крушка, Поткозарје тиквичарка крушка, Славонија тиквичица шљива, Славонија (топуз) топузара крушка топузлија крушка, Ужице тројити се тројка смоква, Бока, Ријечка нахија (фрчак) фрчкуља шљива, Славонија (чапоњак) чапоњка крушка (чапет) чепетлија крушка, Славонија чењ чењача јабука, Шумадија шења јабука 87 Међу непосредно мотивисане лексеме (с обзиром на развој значења мотивних ријечи: ребро, режањ, чењ) сврставамо називе: ребрача (јабука), рижњара (јабука, Славонија), чењача (јабука, Шумадија).145 Описно и упрошћено речено: то су сорте јабука чији плод карактеришу уздужна испупчења налик на ребра, режњеве или чењеве, и оне се у погледу облика најприближније могу упоредити с главицом бијелог лука. Све остале изведенице мотивисане су посредним, метафоричким путем. Поједине деривиране лексеме при класификацији представљају извјестан проблем. Код њих семантичке компоненте које се односе на облик здружене су са семама за величину. То се прије свега односи на деривате с анатомским лексемама у основи — јаје: јајара (шљива, Врховина), мудо: мудара (шљива, Крагујевац) итд., или на лексеме које означавају предмет, оруђе (или дио таквог оруђа), нпр. боздован: боздованка (крушка, Призрен). Сходно значењу ријечи у творбеној основи, рекло би се да су оне двојако мотивисане (што унеколико говори о условности овакве класификације). У таквим случајевима обличке семе не сматрамо одлучујућим, али им при класификацији дајемо предност. Такву предност оправдавају и описи давани у појединим изворима.146 Одређен вид обличке сличности међу изворним доменом (конкретним предметом, дијелом тијела, плодом какве биљке),147 омогућавао је активност метафоричких асоцијација, а асоцијације такве природе нису ништа друго већ кључ за настанак нових лексичких садржаја. У вези с тим, запажа се да изведенице нису редовно мотивисне лексемама једне тематске групе. Као што се у табеларном прегледу види, међу основинским издвајају се лексеме за именовање: а. предмета или направа (или њихових дијелова); б. дијелова тијела (анатомска лексика); в. плодова воћа или поврћа. 145 М. Милићевић је негдје у Србији забиљежио и краћи искривљени облик — шења: Од воћа има: јабука: бедрика ... градињача, шења (Речник САНУ, под одр. градињача). 146 Исп. нпр. буздованлија: Буздованлија, врста крушке, сочне, крупне и квргасте као чвор на буздовану (Енциклопедија Станојевић, Речник САНУ). 147 Предочавајући механизам појмовне метафоре Р. Драгићевић наводи следеће: „Типичне изворне домене чине: људско тело, здравље и болест, животиње, биљке, зграде и грађевине, машине и алатке [...]“ (Драгићевић 2007, 90). 88 Прва поткатегорија лексема чини најбројнију и најзанимљивију групу и она показује какви то предмети, направе или њихови дијелови могу да буду семантички подстрек за именовање појединих воћних врста у народу. Нпр. амајлија: амајлија (јабука), баба: бабаја (трешња), бабајка (јабука),148 боздован: боздованка (крушка, Призрен), буздован: буздовајлија (крушка, Славонија), кантар: кантарлија (крушка, Шумадија). Одмах да се рашчисти: кантарлија не подсјећа на кантар, већ на кантарско јаје, тј. помични утег јајастог облика: Око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом (М. Глишић, Приповетке, књ. II, Београд 1925). Уз претходну, као лексичко-семантичку потврду изражену на почетку да су плодови појединих воћака округли или шиљасти, овдје указујемо још на називе копљарка (јабука, Шабац) и каргиња (смоква, Дубровник и Херцеговина) чији су плодови ушиљени при врху попут копља односно каргије.149 Дргуга група знатно је рјеђе заступљена и она обухвата лексику за именовање дијелова људског или животињског тијела. Анатомска лексика се веома често среће у топонимији,150 али је своје мјесто нашла и у народној воћарској терминологији. Схватање да плодови неких сорти воћака подсјећају на грбу, јаје или мудо, да су шиљасти и криви попут чапоњка (тј. папка),151 пружало је основ за успостављање семантичке везе с наведеним анатомским лексемама, за — ако се тако може да каже — пренос номинације с једног објекта на други. Нпр. грба: грбавица (крушка, Славонија), гуз: гузара (крушка, Вировитица), јаје: јајњача (шљива, Бос. Крајина),152 мудо: мудара (шљива, Крагујевац), коба: коба (јабука, Поцерина), ребро/ребраст: 148 Лексема баба = округао, пљоснат камен за бацање по површини воде у Речник САНУ је, без других потврда, преузета из Вуковог Рјечника. Тамо је дата као члан израза: превести бабу, кажу дјеца кад баце малу плочицу од камена преко воде, али је тако баце да одскаче поврх воде (Вук). 149 Лексема каргија или харгија не наводи се у нашим описним рјечницима; даје је Škaljić (под одр. каргија, тур. kargi) с назнаком да је то врста копља. 150 Бројни су ороними с основском ријечју глава, плеће, нога, кук, ребро. Исп. нпр. Ребро (мјестно име у старој срп. држави, Rječnik JAZU), Ребровац (као име за више мјеста или махала у Босни, Rječnik JAZU). 151 Како би значење лексеме чапоњак учинили јаснијим, навешћемо један примјер из новије књижевности: Двапут је видела ту чађаву руку, и била јој је ружнија од козјег чапоњка (Ћосић Д., Речник МС, под одр. чапоњак). 152 Такав вид мотивисаности запажен је и раније: нпр. коровска биљка јајцарица Aristolochia clematitis (карактерише је овалан издужен плод), доводи се у вез с јајетом (Исп. Шпис-Ћулум 1995, 419). 89 ребрача (јабука), режањ: рижњара (јабука, Славонија),153 чапоњак: чапоњка (крушка), чапет: чепетлија (крушка, Славонија) итд. Што се семантичког односа тиче, за изведенице мотивисане анатомском лексиком карактеристично је да се само обличке семе преносе у мотивисану ријеч. Трећу, најмалобројнију групу, чине деривати који као основинску лексему имају плод (назив плода) какве воћке или повртатске биљке. И код њих се у дериват преноси само дио семантичког садржаја мотивне ријечи, онај дио који би се при рашчлањењу њихових значења могао да назове обличким семама. У том погледу бајама је врста брескве што својим обликом подсјећа на плод воћке зване бајам тј. бадем (Prunus communis). Из искуства знамо да су бадемови плодови јајолики, дјелимице спљоштени с једне стране и благо зашиљени при цвјетном завршетку. Изгледа да управо та особина дијели ову врсту брескве од осталих врста с устаљеним округлим или заобљеним плодовима. Исти семантички однос испољава се и код осталих деривата — капула (Allium cepa): капулача (смоква), тиква: тиквара (крушка), тиквица: тиквичарка (крушка, Славонија). Деривиране лексеме мотивсане ријечју тиква лијеп су примјер који у проучавању народне воћарске терминологије потрвђује методолошку оправданост компоненцијалне анализе: јабукe тиквара или тикваја мотивисане су укусом (као накиселе а прилично безукусне користе се углавном за прављење пите),154 код крушке зване тиквара и сл. биле су активне сасвим друге семантичке компоненте — из семске структуре основинске ријечи тиква у дериват су пренесене само семантичке компоненте што се односе на облик.155 Да је код назива поменуте крушке (или код њеног истокреног синонима: тиквичарка) заиста ријеч о обличким семама, потврђује и опис једне од њих: Тиквичарке [крушке] ... кад су зреле, изгледу ко мала тиквица, која је жућкаста (Варош, Славонија, Lukić 1919, 176). 153 Семантичка реализација лексеме режањ = део неког телесног органа који се нечим одваја од осталих (део мозга, плућа, јетре и сл.) у Речнику САНУ маркирана је квалификативом анат. (зн. под т. 2а). 154 Плодове јабука углавном одликују устаљени облици — они су округли или колачасти (ријетко дугуљасти), али ни код једне врсте нису издужени при петељци тако да би обликом могли да подсјећају на лод тикве (Cucurbita melo). 155 Запажања овакве природе већ су изношена у лексиколошкој литератури (Исп. Премк 1986, 106). Р. Драгићевић (2007, 193) таква запажања развија даље: „У оваквим случајевима, кад из семантичког садржаја мотивне речи тек једна сема прелази у дериват, дешава се да у различите деривате могу прелазити различите семе мотивне речи“. 90 Величина плода Ако се нека воћка именује ријечју крупнаја (као што се зове једна врста јабуке у Полимљу), атрибутом крупан у основи од мноштва њених особина одређује се само једна. Остале особине остају неизразите, мада је за сваку воћку искристалисана представа у народу и о њеним другим особинама (боји, укусу, мирису, структури или каквом другом обиљежју). Особине дочаравају једино потпунији описи, а именом се изражава углавном једна упадљива особина. Усрпској воћарској терминологији релативно је мали број деривираних лексема мотивисаних величином. Претпостављамо да је узрок овоме скучен спектар основинских лексема за изражавање величине (крупноће), те се, бар што се непосредно изведених назива тиче, оне окупљају око придјева који на неки начин стоје у опречном односу. То су с једне стране придјеви велик и крупан: великача (јабука, Ужице), крупнаја (јабка, Полимље), крупица (јабука, Лесковац) итд., а с друге придјеви дробан: дробника (трешња, Славонија), ехвен (тур. ehven = лак, незнатан, Škaljić): ејвенка (крушка, Зеница),156 мали: мала маслина (маслина, Далмација), ситан: ситница (шљива, Чачак) итд. Семантички садржај наведених придјева, значењски садржај из њихових примарних семантичких реализација (нпр. мали = који је испод нормалног обима, запремине ..., Речник САНУ, зн. под т. 1а), у цјелости се преносио у дериват. величина народни назив врста воћке (и локација) (бардак) бардагача шљива бардаклија шљива, Фрушка гора брдаклија шљива (бреме) бременица крушка, Босна велик великача јабука, Ужице (виме) вимкуља крушка врапчара врапчара трешња, Београд дробан дробника трешња (дивља), Славонија; шљива; крушка 156 Димитрије Чемерикић је у Призрену забиљежио лексему евенка = грожђе обешено ради сушења и чувања. Она се доводи у везу с тур. дијал. hevenk (Петровић Сн. 2012, 131; слично и Skok, под одр. евенка). Податак из Зенице немамо; могуће је да се крушка ејвенка користи за сушење — у том случају, мотивација би могла да буде друге природе. 91 дробница маслина, Корчула, Крк дробњача маслина, Далмација (дунда) дунда шљива, Врање ehven ејвенка крушка, Зеница (јабука) јабукаш орах Славонија јабучар орах Босна, (кабао) кабача јабука, Сарајево (котла) котлајка шљива, Лесковац Крупан крупнаја јабка, Полимље крупица јабука, Лесковац; шљива, Лесковац крупнаш орах, Босна крупница јабука, Дарувар; крушка, Славонија; шљива, Пирот крупњача шљива (литра) литрењача крушка литровњача крушка, Врховина (лонац) лончара крушка лончарка крушка (лопижа) лопинџа смоква, Сарајево; трешња, Мостар мали мала маслина маслина, Далмација (мезана) мезаница смоква, маслина мезевка јабука, Славонија (око) воловско око трешња, Босна (патрице) патричарка јабука ситан ситница трешња (дивља), Врховина; крушка (дивља), Врховина; шљива, Чачак ситношљива шљива (фунта) фунтара крушка, Славонија фунтарка крушка фунташица јабука, крушка (чавољ) чавољак јабука (шака) шакача крушка 92 Што се обима и величине тиче, изгледа да су пажњу нашег народа заокупљале једино воћке чији плодови увелико надмашују просјек или су далеко испод њега, дакле воћке изразито крупних или посве ситних плодова. Придјеви са значењем градуелности (покрупан, омањи, поситан итд.), нису активни у процесу настајања нових деривата. Ова обиљежја (науштрб других), препозната су у процесу номинације као творбено-семантички дејствена обиљежја, без обзира на то да ли су новонастали деривати били непосредно или метафорички мотивисани. При осмишљавању нових деривата мотивисаних крупноћом воћке (величином или тежином), полазило се махом од предмета за свакодневну употребу (посебно судова), али не само њих. Тако су настајали метафорички мотивисаани деривати, а изворни домен углавном је могао да буде: а. суд или посуда, нпр. бардак: бардаклија (шљива, Фрушка гора), кабао: кабача (јабука, Сарајево), котла: котлајка (шљива, Лесковац) итд.; б. какав други предмет, нпр. патрице: патричарка (јабука); в. јединица за мјерење тежине или запремине, нпр. литра: литровњача (крушка, Врховина), фунта: фунтара (крушка, Славонија), бреме: бременица (крушка, Босна). 93 В. УКУС ПЛОДА Мирис и укус представљају два суштинска обиљежја плода. За разлику од лексема мотивисаних бојом (боја се поима чулом вида, боја воћку чини лијепом, примамљивом, боја је спољашње обиљежје плодова и она веома често има диференцијалну улогу), лексеме мотивисане мирисом или укусом изражавају унутрашње, квалитативне особине плода. Повуцимо одмах паралелу с именима у народној зоонимијској терминологији (на коју смо се у поглављу посвећеном боји веома често позивали): семантика мириса и укуса, по логици ствари (бар што се тиче непосредно мотивисаних имена), у овој терминолошкој области једноставно не игра никакву улогу. У воћарској народној терминологији, поред боје, укус чини најважније значењско обиљежје (а према нашим запажањима, то би се рекло и за општу ботаничку терминологију).157 Шематски приказ назива мотивисаних укусом: укус народни назив врста воћке (и локација) (*ayva) авајлија јабука авајлика јабука арвалија јабука, Лесковац вајлија јабука, Рудник вајлика јабука, Ужице валијарка јабука, Шабац бљутав бљутавац крушка Мартинов бљутавац крушка (бресква) бресквача јабука (вино) виника шљива, Книн виновка крушка винарка крушка, Топлица винска крушка крушка, Шумадија горак горкуља крушка, Ваљево 157 Као илустрацију, наводимо само лексему кисељак, која се као управна ријеч јавља у петнаестак двочланих лексичких јединица, нпр.: велики кисељак, водени кисељак, дивљи кисељак итд. (исп. Речник САНУ, под одр. кисељак). 94 горкиш бадем горчив горчивка трешња, Пирот горчица трешња; бадем, Брач грк гркаја трешња (дивља), Дучаловићи гркиња трешња (дивља) гркиш бадем, Дубровник (гуња) гуњарка јабука, Поцерина гуњача крушка; смоква, Далмација дивљи дивљара крушка, Славонија дивљача јабука (диња) дињавка крушка, Врање дињача крушка, Поуње (дуња) дуњица јабука, Београд ekşi ексерка крушка зукао зуква јабука, Ужице, Шабац итд. зукваја јабука, Шумадија зуквара јабука зуквача јабука, Шумадија (incir) инџирача крушка, Ужице инџирка крушка, Ужице инџирика крушка, Подриње инџирица крушка, Ужице (кајсија) кајсијара шљива квас квасница крушка, Драгачево кисео киселац крушка, Врање киселика јабука киселица јабука; крушка, Тимок; шљива, Дарувар киселка јабука, Пирот; крушка, Врање кисељаја јабука, Тимок, Расина итд. кисељајка јабука, Шумадија, Расина кисељача јабука, Ужице, Јагодина итд.; крушка, Рудник кисељачица крушка 95 кисељка јабука, Банат, Зајечар (крпа) крпуша смоква (кутиња) кутињача јабука леден леденица јабука ледењака јабука, Славонија ледењача јабука, Колубара лутав лутача јабуке, Полимље љут љутача јабука, Краље љутица јабука, Херцеговина мед медањка крушка медарка крушка медник и медник крушка, Драгачево, Ужице итд. медница јабука, Сарајево; шљива, Плав и Гусиње медњак и медњак крушка, Тамнава итд. медњака крушка медњача крушка, Зеница, Банија; шљива, Славонија медовка крушка медовњача јабука, Славонија медунак крушка, Крагујевац итд. медунац крушка медуника шљива, Сиринићка жупа; јабука, крушка медунка крушка, Левач и Теммић медуњак крушка медуњика крушка медвен медвача крушка меден меденика шљива, Славонија меденица крушка, Србија, Босна меденка крушка; јабука медењак крушка, Врање медењака јабука медењача јабука, Црна Гора; крушка, ЦГ 96 папрен папренка јабука, Славонија папрењача крушка (пелим) пелимача јабука, Бастаји (подрум) подрумаја јабука подрумача јабука пртен пртача јабука, Шабац (слад) сладац крушка, Алексинац сладунац крушка сладунка јабука сладак слаја јабука, Славонија слаткача јабука, Љештанско итд. слаткица трешња слачина јабука, Славонија (тиква) тикваја јабука тиквара јабука тиквача јабука (типса) типсара крушка (шербет) шербетка јабука шербетлија јабука, Подриње; крушка, Подриње (шећер) шећерка крушка, јабука шећерлија јабука, Ужице, Рудник шећеровача крушка Наши преци су размножавали и подизали воћке пријатног укуса (слатке и накиселе), а избјегавали опоре, горке или бљутаве воћке. Однос између једних и других унеколико је могуће пратити и на лексичком плану: лексеме с основинским ријечима бљутав, горак (горчив, грк), лутав (= безукусан, бљутав, Речник САНУ), љут, папрен итд., дакле с придјевима који изражавају одбојан укус, знатно су рјеђе заступљене од лексема чија семантика на овај или онај начин указује на пријемчив укус. Спектар придјева или именица које се јављају као основинске лексеме у непосредно мотивисаним називима воћака овакве семантике, поприлично је узак. (Изгледа да спектар придјева за изражавање укуса уопште, није богзна колико широк.) Ако се има у виду да у деривациони процес нису улазиле лексеме које 97 означавају градуелно изражену особину (нпр. придјеви накисео, сладуњав итд.), тај спектар се своди на мање од двадесет лексема. То су придјеви бљутав, горак, горчив, грк, дивљи, ekşi, само у изведеници: ексерка (крушка), зукао, кисео, леден, љут, медвен,158 меден, папрен, сладак, те именице: мед, шербет, шећер. Ми сматрамо да су лексеме медовка (крушка), медовњача (јабука, Славонија), и још неке из истог деривационог гнијезда, значњски ослоњене на примарно значење лексеме мед (исп. поређење сладак као мед), а не на неко њено секундарно значење, нпр. сладак лепљив сок неких воћних плодова: Воле мед од смокава — све су им руке лепљиве кад излазе из неког села (Лалић М., Речник САНУ, зн. под 3а). Да би се представа о укусу појединих воћака изразила на лексичком плану (а представа о укусу никако не може да се сведе само на бљутавост, горчину, киселост, сласт итд.), у народу се прибјегавало и другачијим видовима повезивања јединки из реалног свијета. Такве везе могле су да буду једино метафоричке природе. На тај су начин настајали посредно мотивисани називи, а асоцијације су бивале разнородне, каткад и посве неочекиване, нпр. према основинској лексеми вино: виника (шљива, Книн), винарка (крушка, Топлица); према крпа: крпуша (смоква); према пелим: пелимача (јабука, Бастаји); према типса (стипса): типсара (крушка).159 Засебно се издвајају малобројне воћке именоване (да се изразимо тако), посредством других воћака. Посредним путем именоване су воћке пријемчива и пријатна укуса, нпр. према ријечи гуња: гуњарка (јабука, Поцерина), гуњача (крушка); дуња: дуњица (јабука, Београд); кутиња: кутињача (јабука), диња: дињавка (крушка, Врање), дињача (крушка, Поуње); према тур. incir: инџирача, инџирка или инџирица (крушка, Ужице), инџирика (крушка, Подриње).160 Иако нпр. 158 Према придјеву медвен извдено је медвача (крушка); рекло би се да је медведовача (крушка, Драгачево) настала преосмишљавањем, тј. накнадним довођењем у везу с ријчју медвед. 159 Стезање уста углавном изазивају опоре крушке. Ближих података о укусу ове крушке немано, али, без сумње, крушка типсара је мотивисана хемијским термином типса, а то је исто што и стипса = двоструки алкални сулфат са сулфатима алуминијума, хрома и гвожђа, који се употребљава у индустрији (за штављење коже, у изради хартије и др.) (Речник СЈ). 160 Наведени синоними с ријечју incir у основи изражавају специфичан укус, а податак наведен у рукописној збирци Димитрија Чемерикића из Призрена, дат као објашњење лексеме инџирка: ‚врста крушке, мала, слатка, накисела, осећа се мало мирис на стеницу‘ (Исп. Петровић Сн. 2012, 149), укус не доводи у питање. Мирис ове крушке (‚мирис на стеницу ‘), само је њено секундарно обиљежје. Лексема инджирка (= смоква) у бугарском језику, морала би да буде изведеница од тур. incir (исп. Петровић Сн. 2012, 148 и 149). 98 дуња и дуњица (јабука, Београд) нису истога рода, оно што их обједињује јесте укус, а све друге особине какве су боја, мирис, облик, припадност различитим родовима,161 биле су ирелевантне у процесу именовања. Ако бисмо се у духу компоненцијалне анализе упустили у разлагање семантичких компонената лексичког значења горепоменутих лексема, морали бисмо да дођемо и до сема укуса, а укус поменуте двије јединке узајамно повезује, будући да је посве сличан. У овом одјељку детаљније ћемо се позабавити лексемама с основом *ayva. За јабуку познату по имену авајлија (која се, посвједочена у већем броју извора, у Речнику САНУ наводи као врста јабуке ‚по укусу слична дуњи‘, а Вук је помиње као „некака јабука“ и везује је за Ужичку нахију), у српском језику постоји још пет варијанти потврђених у Речнику САНУ и Речнику МС: авајлика, арвалија, вајлија, валијарка, овајлија. Све оне, ма колико нам се по гласовном склопу чиниле удаљеним, проистичу из тур. *ayva. Лексему *ayva као синоним за дуњу или гуњу, не наводе рјечници и приручници који имају за предмет лексику оријенталног поријекла; придјев ayvali наводи Ђ. Поповић (1884, 8) у објашњењу лексема авајлија и авајлика. Тај придјев је преузет у Речнику САНУ само у објашњењу лексеме авајлија (‚сличан дуњи‘), гдје такође није наведен као засебна одредница. Наведене форме представљају показатељ колико је у језичкој свијести наших људи временом блиједио семантички садржај турске основе чије је опште значење послужило као мотив именовања. Између тур. *ayva, руског айва и нашег нпр. валијарка ― постоје морфолошке и значењске везе. Лексема арвалија (са међусонантском замјеном у основи: ј → р) најближа је изворној форми. Остале изведенице настале су додавањем суфикса -лија на измијењену основу: авајлија, арвалија, вајлија, овајлија (и њих сматрамо фонетским варијантама), или удвајањем суфикса: авајлика (*ayva + -лиј + -ка), валијарка (*ayva + -лиј + -арка). Лексеме авајлија (и њене гласовне варијанте), авајлика и валијарка, сматрамо истокореним синонимина.162 161 Дуња је из рода Cydonia, свака дивља и гајена јабука из рода Malus). 162 Позивајући се на мишљење О. С. Ахманове, Б. Тафра истиче: „Варијанте једне ријечи били би облици фонетског и морфолошког варирања ријечи, а синоними облици творбеног варирања ријечи“ (Tafra 1982, 298). 99 У вези с овим поменимо само да се у руском језику уз лексеме гунна, гутей (наше дуња, гуња), као синоним јавља айва (исп. Толковый словарь),163 што унеколико употпуњује слику о правцима ширења лексичких изоглоса поријеклом из турског језика. Г. МИРИС ПЛОДА Мирис воћних плодова чини једно од његових најважнијих обиљежја. За поједине воћке, посебно крушке и јабуке, веома се често каже нпр. да лијепо миришу, да имају посебан мирис итд. Мирис плодова се дакле запажа и истиче у свакодневној комникацији, а ипак се чини да је њихов мирис језички тешко и описно дочарати, а камоли изразити једном ријечју. Скучена лепеза придјева за изражавање мириса у нашем лексичком систему изгледа да чини један од кључних разлога што је у српској народној воћарској терминолгији веома мали број назива воћака мотивисаних мирисом. Овакво стање у лексичком систему изгледа да је проузроковано и чињеницом да је мирисе уопште (дакле и мирисе воћних плодова), веома тешко издиференцирати.164 И поред свега, Ј. Радић је једну гупу крушака ароматичних плодова (према ријечи миродија, Anethum graveolens) назвао миродијским крушкама: Крушке су подијељене у 15 скупина или обитељи. Те су обитељи 1. Масленке, 2. Полумасленке ... 10. Маснице, 11. Миродијске (Радић Ј., Лички календар, год. 1941, 65). У помологији таква подјела крушака није заживјела, иако се не може рећи да је без онова.165 163 Занимљиво је да нпр. Толковый словарь русского языа (ред. Д. Н. Ушаков) под одредницом айва не наводи поријекло ријечи нити ботаничку идентификацију, већ само прилично неодређено разјашњење: ‚плод, похожий на яблоко и грушу, жесткий, вяжущего вкуса. || Дерево, на к-ром растет этот плод‘. 164 Од једног угледног савременог пјесника сам својевремено чуо како је наш језик „слаб бојаџија“; изгледа да с изражавањем мириса ствари стоје још горе. 165 Сваки темељнији опис које поједниначне сорте крушака садржи и податке о мирису (Исп. нпр. преглед новијих сорти крушка дат у Poljoprivrednoj eniciklopediji, књ. 2, под одр. крушка). 100 Шематски приказ назива воћака мотивисаних мирисом: мирис народни назив врста воћке (и локација) (босиљак) босиљача крушка, Славонија босиљкача крушка, Војводина (љубачац) љубачина јабука, Славонија мирис мерисавка крушка, Славонија мирисавка крушка, Ужице, Славонија; јабука, Врање; бресква, Херцегов. мирисаљка крушка, Ужице миришљав миришљавка јабука мискет мишкарица јабука, Петриња мишћетин крушка мишћетинка крушка, Ужице мишћетка крушка, Ужице мишћ мишћија крушка мускател мускателка крушка мушкателица јабука, бресква мушкателка крушка мушкатељка јабука мушкат мушкалица јабука, Славонија мушкатин крушка мушкатица јабука мушкатуљка крушка, Хрватска мушкаћела крушка, Дубровник мушкиња (мушкиња) јабука, Банија, Слобоштина мушкута јабука мушкутница јабука (оман) оманка јабука (рузмарин) рузмаринка јабука (тамјан) тамјаника јабука, Ужице; крушка тамјанка јабука, Ужице; крушка тамјануша крушка (тамњан) тамњаника крушка, Крагујевац, Јагодина 101 тамњанка јабука; крушка, Рудник Плодови свих воћака садрже ароматичне материје, али има оних воћних врста (посебно међу крушкама и јабукама) у чијим се плодовима етерична уља наглашеније осјећају. Потреба да се на лексичком плану изрази миришљавост, у народној воћарској терминологији испољавала се на двојак начин. У првом случају изражавана је само општа особина; у семантичком смислу то су непосредно мотивисане лексеме. Оне се роје око основинске лексеме мирис (мерис): мерисавка (крушка, Славонија), мирисавка (крушка, јабука, бресква), или миришљив (миришљав): миришљавка (јабука), или око лексема насталих посредством којег страног језика. Изворни језик је бивао турски, нпр. мискет (тур. misket): мишкарица (јабука, Петриња), мишћетинка или мишћетка (крушка, Ужице); мишћ (тур. misk): мишћија (крушка),166 или неки западноевропски језик, нпр. према тал. moscatel: мускателка (крушка), мушкателица (јабука, бресква); према мушкат (тал. moscato, њем. Muskat):167 мушкатин (крушка), мушкатуљка (крушка, Хрватска), мушкаћела (крушка, Дубровник) итд. Другу групу чини мања скупина лексема. За разлику од претходне и бројније групе лексема (чији чланови исказују општију особину, тј. да плодови поменутих воћака миришу, да су мускатни, или да посједују мишћ), лексичким јединицама друге поткатегорије именују се воћке чији је мирис посве одређен. То је мирис тамјана (тамњана): тамјаника или тамјанка (јабука, Ужице; крушка); тамњаника (крушка, Крагујевац, Јагодина); тамњанка (јабука; крушка, Рудник), али не само то.168 Да би се тако особен мирис изразио на лексичком плану, неопходно је постојање поредбеног односа, односно циљног и изворног домена. Изворни домен је мирис појединих биљака (њихових цвјетова или листића, каткад ризома), али не било којих, већ биљака што су на нашем поднебљу познате по свом наглашеном и посве 166 Мишћ је миришљава материја коју луче мошкавци (Исп. Речник САНУ); ту материју су доносиле хаџије из Меке: Па начини господску вечеру, / што је слано мишћем и амбером (нар. пјесма, Škaljić, под одр. мишћ, миск). Ову крушку је забиљежио и поменути аутор, наводећи да је то ‚мирисава црвенкаста мала крушка‘. 167 Изворно значење ријечи мушкат је врста винове лозе (мирисаво грожђе те лозе, вино од тог грожа) (исп. Речник САНУ). 168 У народној ботаничкој терминологији има назива за биљке с основинском ријечју тамјан нпр. тамјаника (= мајчина душица, Thymus serpyllum ) (Симоновић 1959, 468), или с ријечју тамњан: тамњанац или тамњаника, шире познати као копитњак (Asarum europaeum) (Симоновић 1959, 52). 102 препознатљивом мирису, те се као такве гаје у баштама и на окућници. То су босиљак (Ocimum basilicum): босиљача (крушка, Славонија), босиљкача (крушка, Војводина); љубачац (Levisticum officinale): љубачина (јабука, Славонија);169 оман: оманка (јабука);170 рузмарин: рузмаринка (јабука).171 Тешко да би овамо ишла кадунка (јабука, Ужице) и њене гласовне варијанте (према основинској лексеми кадуна, тј. кадуља, Salvia officinalis);172 основанијим се чини везивати их за турцизам кадуна (тур. kadin). Процес настанка ових лексичких јединица пратио је акт успостављања метафоричких асоцијација из домена мириса. Посредством асоцијација такве природе настале су номинационе јединице живе мотивације, изведенице чији унутрашњи склоп углавном препознају носиоци нашега језика. 169 Љубачац или љупчац је биљка која је код Срба познатија као милодух или селен (исп. Симоновић 1959, 272). 170 Да је оманка заиста изведена од оман, свједочи и извор из којег је ова лексема преузета: Највише се препоручују за ова места: Јабуке: ... михољача, оманка (Alant apfel) (Тодоровић 1899, 257). Лексеме алант, алент не посвједочује Речник САНУ, а Д. Симоновић (1959, 246) их наводи уз назнаку САН (= Каталог Речника САНУ). Подземни дијелови биљке оман јаког су мириса, садрже инсулин, слузи, уља (исп. Енц. Просв.). 171 Постоје два варијетета ове јабуке: бијела и црвена рузмаринка (исп. примјер наведен у индексу), али нам је локација засад остала непозната. 172 Облик кадуна Д. Симоновић (1959, 415) преузео је из књижице о трговачкој роби Ђоке М. Поповића из 1852. године; у Речнику САНУ облик је омашком у презентацији грађе подведен под погрешну одредницу (исп. кадуна, зн. под 2). 103 Д. СТРУКТУРА ПЛОДА Воћни плодови имају своју морфологију и своју структуру. Морфологија плода подразумијева покожицу, месо плода, овојницу или ендокарп (нпр. код јабука), сјеменке, коштице (код коштуњавог воћа). Месо плода или мезокарп (речено језиком помолошке струке), ткиво је састављено од мноштва ћелија које одређују његове особине. Особине меса плода чиниле су основ за настанак великог броја народних воћарских термина. О неким је већ било ријечи (нпр. о мирису и укусу), а у овом чланку предмет ће да чине структуралне особине плода: чврстоћа (тврдоћа/мекоћа), брашнавост, воденост, масленост, гњилавост. Чврстоћа воћних плодова Чврстоћа воћних плодова у непосредној је вези с њиховом грађом. У начелу, разликују се тврде (обично сувопарне и жилаве) и меке (водене, водњикаве) воћке. На лексичком плану њихова се семантка своди на опозицију изражену придјевима мек/твр, нпр. мекача (јабука, Ужице), мекуља (крушка, Бачка); тврдаја (јабука; крушка, Чачак), тврдојка (јабука, Алексинац) итд., а веома ријетко на семантику изражену каквим другим придјевом, нпр.: ведар: ведрика (јабука), бедринка (јабука, Босна) итд.,173 коштат: коштатка или коштаткиња (крушка, Славонија), или придјевом крт: кртајка (јабука, Левач). Необично је што се у корпусу није нашла ни једна лексема с придјевом жилав као мотивном ријечју. Мекоћа или тврдоћа карактерише цио плод, а само изузетно поједине дијелове меса плода. Нпр. лексемама камењарка (крушка), камењача (крушка, Ужице), не именују се крушке тврде као камен (као што би поређење могло да сугерише), већ крушке које имају камене ћелије у свом ткиву груписане у чвориће (што је иначе карактеристично за неке аутохтоне сорте крушака). 173 Лексеме ведрика, бедринка, бедрица, бедрика представљају истокорене синониме без сумње. Без сумње је и то да су значењски ослоњене на придјев ведар, али не на његово основно значење, већ на оно ‚који нама једрине, густоће, чврстине‘ (у Речнику САНУ дато под ведар, тачка 4а). 104 чврстоћа народни назив врста воћке (и локација) ведар бедрика јабука бедринка јабука, Босна бедрица јабука ведрика јабука (гвожђе) гвожђарка јабука, Крушевац (дрво) дрвенац крушка, Тимок, Врање дрвењак крушка дрвењача крушка камен камењарка крушка камењача крушка, Ужице (кождрак) кождека јабука, Врање коштат коштатка крушка , Славонија коштаткиња крушка, Славонија крт кртајка јабука, Левач мек мекача јабука, Ужице мекуља крушка, Бачка мекушац бадем мекушица бадем, бресква (памук) памуклија јабука, Славонија итд. памучарка бресква (пурак) пуркача шљива тврд тврдаја јабука; крушка, Чачак тврдака крушка, Чачак тврдија крушка, Ужице тврдојка јабука, Алексинац Остале лексеме мотивисане су посредним путем. Па и међу посредно мотивисаним лексемама начелно је могуће успоставити опозицију мек/тврд. Разложимо ли значење лексеме дрво = најчвршћи део стабла и грана, између лике и сржи ... (Речник САНУ, под тачком 3) на семантичке компоненте, открићемо семе које се односе на тврдоћу. Тврдоћа дрвета представља изворни домен, метафорички подстицај за настанак лексичких јединица дрвенац (крушка, Тимок и Врање), дрвењак (крушка), дрвењача (крушка). Представа о тврдоћи ове последње, лијепо је 105 изражена у примјеру: Дрвењача ... није за јело јер је дрвенаста као келераба на суши (СН 1890, Речник САНУ). На исти начин, према лексемама гвожђе и железо (ако ли наредни називи немају какав топоним у основи), настали су деривати гвожђарка (јабука, Крушевац), железовка (јабука). Изворни домен не мора да се редовно односи на материјал (дрво, гвожђе), већ и на штогод друго, с тим да семантички потенцијал изворног домена омогућава активност метафоричких асоцијација сличне природе, нпр. кождрак: кождека (јабука, Врање);174 пурак: пуркача (шљива).175 Успоставимо сада однос, илустрације ради, међу непосредно мотивисаним и посредно мотивисаним називима воћкама меких плодова. Воћке меких плодова (па ма о којој је воћци ријеч) обично се у народу уопштено именују ријечју мекиш, мекача. Ове лексеме у основи имају придјев мек. Као што смо видјели, исти придјев имају и неке посебне сорте, нпр. мекача (јабука, Ужице). Рекло би се да је код ње мекоћа (изражена општим значењем придјева мек), некако неодређена. Воћке меких плодова именоване посредним путем представљају праву ријеткост. А да их има, потврђује лексема памуклија (јабука: Славонија, Ужице, Шумадија). Њена мекоћа је изражена на један суптилнији начин: она је посебне мекоће, она је попут памука (тј. попут памучних влакана) мека. Брашнавост плодова Међу аутохтоним сортама воћака постоји невелик број оних које се у народу називају општим именом брашнавке, брашнаре, брашњаре и сл. То су воћке (јабуке, крушке или шљиве) брашнавих плодова, и то, колико нам је познато, углавном слатких плодова зрнасте структуре. У Врховини би се за 174 Лексеме с основом кожд-, кождр- (нпр. кождер, кождрак) забиљежене су у југоисточном дијелу српске језичке територије, а из овог дијела потиче и податак за јабуку кождеку. У Речнику САНУ кождрак се одређује као ‚мршаво месо од заклане животиње‘. Такво месо могло би да буде изворни домен за јабуку кождеку, па би и она, по логици такве семантичке везе, могла да буде слична таквом месу — тврда и жилава. 175 Међу значењима датим под одредницом пурак, Речник МС наводи и ова: ‚пасуљ, грах слабо куван, прилично тврд‘ (зн. под тачком 2а), ‚тврдо осушена шљива‘ (зн. под тачком 2б). Узгред, да се ово последње прецизира мало — пурак је (нпр. у Тамнави) недозрела спурена шљива (која се, тако спурена, дуго задржи на грани). 106 такву воћку (посебно за јабуку или крушку), рекло да је проспита, у Тамнави — троши се. брашнавост народни назив врста воћке (и локација) (блато) блатњача јабука, Славонија брашно брашњара јабука, Славонија зрнаст, зрнчав зрнка јабука, Славонија (кравај) кравајка шљива, Лесковац мела мелатија јабука мелта метлача крушка метлаш шљива, Горобиље мука муклија јабука, Ужице мукуља шљива, Зеница мучница јабука, Славонија (муљ) муљац шљива, Типужница муљача шљива, Тимок муљаша шљива, Алексинац муљаш шљива, Зајечар (погача) погачара јабука погачарка јабука, Врховина погачница јабука; крушка (поскура) поскурњача јабука (прах) прашњара крушка, Славонија сипак сипкуља крушка, Славонија tahin, tihn такиша крушка, Драгачево итд. такуша крушка, Мачва итд,; такушац крушка (хлеб) хлибача јабука, Хрв. приморје Спектар ријечи које се јављају као основинске лексеме у непосредно мотивисаним називима ове поткатегорије своди се на именице брашно: брашњара (јабука, Славонија) и мука, нпр. муклија (јабука, Ужице), односно на именице страног поријекла које се у лексичком систему српског језика данас чувају углавном као чланови творбене структуре појединих деривата. То је 107 именица мела (њем. Mehl = брашно, исп. Klaić, под одр. меља): мелатија (јабука), мелта: метлача (крушка), метлаш (шљива, Горобиље),176 те тур. tahin, tihn = брашно (Škaljić): такиша (крушка: Босна, Драгачево), такуша (крушка, Мачва итд.), такушац (крушка). Придјеви као основинске лексеме у овој поткатегорији, посве су усамљени. Тако на брашнаву или зрнасту структуру плода упућује придјев сипак: сипкуља (крушка, Славонија). Како би се представа о зрнастој структури, сипкости воћних плодова изразила и на другачији начин (јер се представа о структури није сводила само на брашно, мука итд. као изворне домене), у појединим крајевима се прибјегавало и другачијим видовима метафоричког повезивања реалија. Тако су настајали метафорички мотивисани називи, а асоцијативни видови повезивања сипкавих плодова били су усмјерени на производе од брашна (погачу, хљеб, кравај и поскуру) с једне стране, те на сипку материју или расквашену земљу (прах, муљ, блато) са друге. Према основинској лексеми погача: погачарка (јабука, Врховина); према лексеми хљеб (хлиб): хлибача (јабука, Хрв. Приморје); према кравај: кравајка (шљива, Лесковац);177 према поскура: поскурњача (јабука). Разјаснићемо, илустрације ради, само ову последњу, како би се указало на пут настанка горепоменутих лексема сродне семантике. Наводећи лексему поскурњача, Вук Караџић даје следеће разјашњење: Она може бити врло велика, накисела је и кад се устоји просипа се у устима као брашно (Вук). Особина такве јабуке да се просипа у устима, асоцијативно је доведена у везу с поскуром (која се као трошан квасан хљеб узима уз причешће у Православној цркви). На тај начин успостављена је метафоричка веза с поскуром као изворним доменом и са јабуком званом поскурњача коју карактерише брашнав плод. На сличан начин настали су и остали метафорички мотивисани називи. Према именици прах: прашњара (крушка, Славонија); према муљ: муљача (шљива, Тимок); према именици блато: блатњача (јабука, Славонија). Помисао како би мотивне ријечи унеколико могле да указују и на укус или штогод друго, 176 Лексема мелта води поријекло из њемачког језика (према њем. Mortel, Klaić; Речник САНУ не наводи поријекло ријечи), а на зрнасту структуру крушке метлача, шљиве метлаш (лексема код којих је видна метатеза у основинском дијелу), указује и пријев мелтав = сипкав, земљаст, трошан (Речник САНУ). 177 Кравај (краваљ) је некакав обредни хљеб: Стари сват ... носи ... сватовски тако звани леб или кравај (Милош Милојевић, Песме и обичаји укупног народа српског, књ. II, Београд 1870, стр. 48). 108 изгледа да је без основа. О овом најбоље свједочи опис дат за врсту шљиве звану муљац: Муљац личи на маџарку, само није тако плаве боје, више је зеленкасто-мрк; мекши је, водникав, много слађи од маџарке и раније зри (Заглавак, Стефановић Ж., Речник САНУ). Воћке водених (млијечних или сочних) плодова Насупрот воћака брашнавих плодова (што се у народу називају општим именом брашнавке, брашнаре, брашњаре итд.), стоје воћке ријетке или рјеђе структуре, воћке водених или водњикавих плодова. То су изразито сочне воћке, махом крушке или шљиве (уз покоју јабуку, трешњу или смокву) чији плодови, управо због наглашеног присуства воћних сокова, углавном дјелују освјежавајуће. Крушке наведених особина се у народу обично називају водењаче, а у старијој стручној литератури ни оне нису чиниле јединствену групу — разликовали су се водењаци или масленке и пљускавци: Помолог Лукас поделио је и крушке ... на 15 група ... То су групе: водењаци или масленке (Butterbirnen), сипки водењаци ... пљускавци (Schmalzbirnen) (Тодоровић 1899, 62—63). Овакво гледиште није се искристалисало код нашег народа — напротив, свијет са села уочавао је разлику између водених и маслених крушака, што се (као што ће се видјети), одразило и на лексичком плану. Воденост као особина није карактеристична само за воћке стаблашице, већ (условно речено) и за друго воће, нпр. за лубеницу (Citrullus vulgaris) или за дињу (Cucumis melo), чије се поједине изразито водене врсте у Босни именују ријечју воден (исп. Речник САНУ). Спектар ријечи које се јављају као основинске лексеме у непосредно мотивисаним називима прилично је узак, а обухвата именице, придјеве и глаголе некако у подједнакој мјери. Међу именицама су бљузга: бљузгача (крушка, Шабац), вода: водунац (крушка, Лесковац), дриска: дрискуља (шљива, Славонија), млијеч/мљеч:178 млијечница (крушка), мљечица (крушка), пљуца: пљуцара (крушка). Међу придјевима бистар: бистрица (шљива), воден или водењ: воденика (јабука), водењаја (крушка, Рудник и Драгачево), водњикав: водњикавка (крушка). Каткад је, и 178 Овдје се полази од значења лексеме млеч = беличаста течност у плодовима неких воћака и сл. (у Речнику САНУ дато под т. 2). 109 поред јасне семантике, тешко утврдити природу основинске ријечи, па према томе и сам формални склоп изведенице. Ако се то дешава, нпр. код лексеме бљузгавац или још које, чини се да то не представља велико огрјешење с обзиром на двојаку (или тројаку) могућност творбе.179 За остале је очигледо да имају глаголску основу. Илустрације ради, наводимо само по једну изведеницу (остале изведене лексеме с истом основом већ се налазе у табеларном прегледу), нпр. капати: капавац (шљива, Драгачево), пискати:180 пискавац (шљива, Пожаревац и Чачак), пљуштити: пљуска (крушка, Врховина), прскати: прскавица (шљива), разбијати се: разбијача (крушка). Претходним лексемама именују се воћке посве житког, водњикавог меса плода, а у дериват се преноси цјелокупни семантички садржај наведених глагола као основинских ријечи. воденост народни назив врста воћке (и локација) бистар бистрица шљива бљузгав бљузгавац шљива, Србија бљузга бљузгара шљива, Славонија бљузгача крушка, Шабац (буза) бузлија јабука буслија јабука, Босна вода водунац крушка, Лесковац воден воденика јабука воденка крушка, Тимок водењ водењак крушка, Јагодина водењака крушка, Ужице, Колубара водењара крушка, Славонија водењаја крушка, Рудник, Драгачево; шљива, Горобиље водењача крушка, смоква, трешња водњикав водњикавка крушка 179 У сваком случају, њено значење је скопчано с значењем глагола бљузгати. Као илустрацију за сличну појаву наводимо сљедећи примјер: Из овог [младог] дрвета кад се осече бљузга ... вода (Митровић 1927, 79). 180 Скок наводи стцслов. пискати као глагол прасловенског поријекла (с паралелама у словачком, чешком и руском језику). 110 дриска дрискавица шљива дрискуља шљива, Славонија дрицкуља шљива, Травник, Грахово; трешња, Мостар, Осијек дроцкуља шљива, Чајниче; трешња, Босна дришљив дришљивка шљива дришкуља шљива капати капавац шљива, Драгачево капалица крушка, Славонија млијеч/мљеч млијечница крушка мљечица крушка (муца) мутавица шљива, Срем муцавац шљива, Фрушка гора муцавица шљива муцалица шљива, Срем пискати пискавац шљива, Пожаревац, Чачак пискор шљива, Крагујевац, Рудник пискоруша шљива пљуштити пљуска крушка, Врховина пљускацвац крушка пљускавица шљива пљускача (пљускача) крушка, Мачва пљуца пљуцавица шљива пљуцара крушка прскати прскавица шљива прскавка шљива прскуља шљива, Винковци разбијати се разбијача крушка Метафорички мотивисане лексеме којим се именује каква воћка водених, водњикавих плодова посве су ријетка појава. То су деривиране лексема с основинским ријечима буза и муца (муса). Једно од основних значења лексеме буза је ‚сок који цури из засечена дрвета, мезгра‘ (Речник САНУ); муца (муса) је ‚хранљиви сок који се ствара испод коре дрвећа и струји кроз ткива биљака, мезгра‘ (Речник 111 САНУ). Изведеницама с наведеним терминима у основи готово се засигурно именују воћке водених плодова (мада, с обзиром на даљи развој значења лексеме буза (исп. Речник САНУ, зн. под 4), циљни домен би могао да буде и укус). Хранљиви сок или мезгра појединих дрвета у не тако давној прошлости користили су се у недостатку воде или као напитак.181 О томе прикладно свједочи нпр. Сима Тројановић: Ту [у пастирска летња пића] долази: муса, брезова буза и буков кајмак. У сва три случаја није ништа друго до жића или гушћа исцеђена мезгра из дрвета (Тројановић 1896, 113). Да је према лексеми буза именована водена јабука бузлија или буслија (Босна), на посредан начин свједочи и један поуздан сакупљач народне лексике: Буслија је мала слатка, скоро сасвим (до семена) провидна и врло скупоцена јабука. Чуо сам да и у Пећи има оваквих јабука (Босна, Борјановић Ј., Речник САНУ). Податак који казује да је буслија готово до сјемена провидна, описно дочарава изразито водену јабуку. Овакво именовање било је могуће само посредством метафоричких асоцијација, односо довођења у везу упоредивих особина карактеристичних за различите реалије. Отуда буза (тј. сок који цури из засечена дрвета ...) → бузлија или буслија (тј. врста попут бузе водене јабуке). Гушћа мезгра буковог дрвета (тј. сок који исцури из засјечена буковог стабла) у Херцеговини се називао буков кајмак (Тројановић 1896, 113). Управо из ових разлога и јабуку звану кајмачара сврставамо међу водене воћке (непојмљиво је да нека воћка својим укусом подсјећа на кајмак као производ прокуваног млијека!). Према лексеми муца (муса) настале су изведенице мутавица (шљива, Срем), муцавац (шљива, Фрушка гора) итд.; њих такође сматрамо метафорички мотивсаним лексемама. Појава облика мутавица (кога ми сматрамо истокореним синонимон), посљедица је слабљења семантичке везе с основинском ријечју, прије него било шта друго. 181 Сок који се у прољеће или љети накупи у засјеченом дрвету, био је „важна замена за воду, којом се [мезрогм] жеђ може да угаси ... што је нарочито осведочено у црногорско-турским ратовима, када су војници често по недељу дана само о мезгри живели, без капи воде“ (Тројановић 1896, 113). 112 Воћке маслених плодова Плодови појединих воћака, махом крушака (а сасвим ријетко и неких јабука) у периоду зрења садрже знатну количину уљаних материја. За разлику од брашнавих или водених плодова њихово месео је топиво попут маслаца. Отуда и име за поједине сорте у нашем народу. Нијемци такве крушке називају ријечју Butterbirne. У старијој стручној литератури аутори су их обично именовали као масловке или масленке, а заједничка особина свих њих (ранијих и познијих), поред пријемчивог укуса, јесте лако разлагање у устима. Маслене крушке одувијек су биле цијењене у свијету, размножаване су и ширене код нас (у старија времена као аутохтоне сорте, у новија углавном као стране оплемењене сорте).182 О крушкама ове групе, један аутор је поодавно, а сасвим сажето навео и ово: Месо у крушака може бити или репи слично (грубо, чврсто) или топиво ... (фино, мекано) ... Највиши ступањ те осебујности [је] ... топивост попут маслаца (Радић И. 1941, 65). У српском језику деривиране лексеме ове (посве уске) категорије мотисане су ријечима масло (маслен), зејтин, јаг и кајмак, или ближе речено — примарним значењима наведених лексема. Основно значење лексеме масло = млечни производ који се издваја из млека ... (Речник САНУ, зн. под т. 1а), чини мотивациони основ за настанак изведеница: маслара (крушка, Славонија), маслинка (јабука; крушка, Ужице) итд. Према именици зејтин (зејтун), настали су деривати зејтинлија (крушка, Жича), зејтунлија (крушка) итд.; према именици јаг (тур. yağ): јагма (јабука, Високо).183 182 Називи сорти страног поријекла углавном су двочлане терминолошке синтагме с именицом масловка или масленка као управним чланом и именом селекционара као одредбеним чланом: Дроуарова масловка (Polj. enc., под одр. крушка). Блуменбахова масловка (Речник САНУ, под одр. масловка), Дилова масленка (Dieles Butterbirne), Лигелова зимска масленка (Речник САНУ, под одр. масленка). 183 Миришљиво уље звано јаг хаџије су доносиле из арапских земаља; њиме су се мазали за вјерске празнике – мушкарци бркове: Ћабе јагом нек намажу брке (нар. пјесма, Škaljić), жене обрве или косу: Три је сјајна чешља обломила / Три кутије јага изјагала, / Док је мени перчин одгајила (нар. пјесма, Речник САНУ). Поводећи се за погрешном етимологијом, у Речнику САНУ наведена јабука обрађена је под одредницом јагма (тур. yağma). Посматрано из синхронијске перспективе српског језика јабука јагма није рашчлањива на творбене форманте. И поред тога што се осјећа присуство тур. основинске лексеме yağ (исп. нпр. Škaljić: јагла = цицвара, балукјаг = рибље уље), рекло би се да је она у изворном облику пренесена на српско језичко тле. 113 масленост народни назив врста воћке (и локација) (зејтин) зејтинлија крушка, Жича зејтинка јабука, Србија; крушка зејтињача крушка (зејтун) зејтунлија крушка (јаг) јагма јабука, Високо (кајмак) кајмачара јабука маслен маслењача крушка, Мостар масло маслара крушка, Славонија масларка крушка маслен масленка крушка маслика јабука, Славонија маслинка крушка, Ужице; јабука масловка крушка Наведени примјери посматрани појединачно (а и примјери из цјелокупне поткатегорије дате у шематском приказу), можда дају повод за груписање изведеница и према ком другом семантичком критеријуму. Несумњиво је нпр. да јабука јагма има свој специфичан мирис (рекло би се мирис биљног поријекла), али све горенаведене воћке обједињује изразита масленост — оне су топиве по самој природи своје структуре. Таква структура узета је као повод да се наведене воћке издвоје у посебну семантичку поткатегорију и да се сагледају као цјелина. Воћке гњилих плодова Постоји на српском етничком простору повећи број крушака чији су плодови тврди (углавном и опори) све до потпуног узријевања. Њихво сазријевање карактерише прилично брза ферментација (превирање) коју прати промјена боје меса плода. Оно отпочиње да омекшава и тамни, прво око сјемене овојнице; процес се шири изнутра и прилично брзо обухвати готово цио плод. За такву воћку (крушку или мушмулу) обично се у народу каже да је гњила или угњила. За крушку седак (у Шумадији) Вук Караџић наводи да је то „некака крушка која се једе само гњила“ 114 (Вук). Плод је најљепши (најслађи) кад отпочне процес превирања воћних сокова; пред крај врења појављује се воћна трулеж и такви плодови убрзано пропадају. Из табеларног прегледа могуће је запазити да су деривиране лексеме ове поткатегорије непосредно мотивисане. гњилавост народни назив врста воћке (и локација) *bъtv-ěti базва крушка, Левач и Темнић итд. базга крушка, Алексинац, Морача бајача крушка, Босна баква крушка баквача крушка баклача крушка бакљача крушка батва крушка, Ужице, Врховина итд. батвача крушка батлача крушка, Книн гњио/гњилити гњилац крушка, Тимок гњилача крушка, Банија, Комарница гњилица крушка, Лика, Банија гњилка крушка, Врање огњио/огњилити огњилача крушка, Суњ Оне се окупљају око мотивних ријечи гњио/гњилити: гњилача (крушка, Банија и Комарница) итд., огњио/огњилити: огњилача (крушка, Суњ), а највећи број њих у непосрдној је творбено-семантичкој вези с глаголом *bъtv-ěti: батва (крушка, Ужице, Сарајево и Врховина), батвача (крушка), батлача (крушка, Книн), а упоредо с овим изгледа и базва, базга, бајача, баква, баквача, баклача, бакљача (на које засад гледамо као на гласовне варијанте или истокорене синониме).184 184 Ми прихватамо семантичко разјашњење (изнијето у ЕРСЈ, св. 2, 102) које упућује на глагол *bъtv- ěti. Такво разјашњење у сагласности је и с изнијетим описом ове крушке које је дао М. Медић у Летопису Матице српске, св. 139, 89—90 и њега се држе аутори ЕРСЈ, као и савременим подацима из Врховине за крушку звану батва (податак ауторов) и Алексинца за крушку базга (Марковић С., усмена потврда). Што се хронологије тиче, тамо се (у ЕРСЈ) даје првенство облицима са -тв- над оним с гласом к у основи. 115 Постоје и друге крушке код којих је гњилавост типична особина, али типична особина не мора увијек да буде и семантички покретач у процесу номинације. Нпр. црна крушка (Славонија), шире позната као карамут (: тур. kara armut), код које је гњилавост типична особина, у оба случаја именована је према боји покожице. Ђ. ВРИЈЕМЕ САЗРИЈЕВАЊА Цвјетање и сазријевања два су најбитнија стадијума у годишњем вегетативном периоду сваке воћке. Бројност здравих развијених цвјетова основни је параметар родности воћака. Добро уцвјетала воћка доноси добар род; између цвјетања и родности постоји посљедична веза. У народним пјесмама воћка с пуно цвијета а мало рода експресивно се каткад називала невојка (невоћка): Наранџо војко невојко! / Ти пуно цвета цветала, / А мало рода родила (нар. пјесма, Матица 1869, Речник САНУ). Ипак, у мноштву нардоних назива за поједине врсте воћака, ниједна није именована према времену цвјетања. Вријеме цвјетања веома се често узима као мотив именовања различитих љековитих, украсних, баштенских или коровских биљака.185 Стварни разлози овом могли би да буду двојаки: све воћке имају приближно исто вријеме цвјетања (одтуда вријеме цвјетања није могло да буде подстицај при именовању); с друге стране, све битне одлике воћних плодова долазе до изражаја у стадију пуне зрелости — боја, мирис, укус итд., а оне, као што се могло да види, представљају примарне особине, а самим тим и главне мотиве именовања у српској воћарској терминологији. 185 Лијеп опис биљке Anagallis arvensis даје Шпис-Ћлум (1995, 413) и ми га наводимо као илустрацију погодну за успостављање паралела: „Касно с пролећа, у мају или јуну, процвета Anagallis arvensis. Овај весник лета у пуном је цвету уочи Видовдана, те му се и име везује за први летњи празник. Биљка се најчешће назива видовска трава, а понегде и видовчица, видовица или видовка.“ У српском језику поред уобичајеног назива видовчица, постоје и други називи за ову коровску биљку, исп. нпр. вид, вида, видац, видић, видова трава (Симоновић 1959, 32). 116 Уколико се називи појединих воћака именованих према времену сазријевања летиминчно прегледају, рекло би се да је њихова семантика потпуно јасна. Па ипак, поједине од њих, нпр. мајчица (крушка, Ужице), не можемо посве поуздано везивати за мјесец мај као календарски дио године.186 Код лексеме ђурђевка (куршка, Ужице; трешња, Срем итд.), ми можемо помишљати на црквени и народни празник: Ђурђев (= Ђурђевдан), али је рано, прерано да такве воћке буду зреле о Ђурђевдану. Прије би се рекло како су поменуте воћке мотивисане називом мјеста, нпр. Ђурђево (а мјеста с основом Ђурђ- има широм штокавске територије). Уколико овлаш осмотримо називе зимњача, илијњача, јечмача, запазићемо да су они, и поред тога што значењем своје творбене основе на овај или онај начин откривају вријеме сазријевања воћке, ипак некако несродни, семантички разједињени. Разложимо ли их на творбене форманте, издвојимо ли основинске лексеме: зима, Илија (= Илиндан), јечам, открићемо да је ријеч о различитим временским оријентирима. Преглед воћака мотивисаних временом сазријевања допушта могућност да се временски оријентири систематизују. У том погледу, када је посриједи период зрења, могуће је говорити о временским назнакама опште природе, о црквеним празницима, о времену сазријевања појединих пољопривредних култура. Ријеч је, дакле, о систематској и веома раширеној појави. Уколико назив воћке није мотивисан неким примарним обиљежјем (бојом, укусом, мирисом и др.), чињеница да она зри нпр. о Илину дне, већ представља довољно инспиративну основу да се Илиндан прихвати као полазни домен, те да се она, науштрб других особина, назове према имену светитеља Илије. Временске назнаке опште природе Временске назнаке опште природе су прилично хетерогене. Њима се само угрубо одређује период зрења, а такав период могуће је схватити једино као шири оквир. Воћка или рано зри, нпр. ранац (крушка, Рудник), или доспијева посве позно: 186 Прије би се рекло да је ова крушка мотивисана ријечју маја (тур. maya), поготово што накиселе воћке, воћке које укусом пдсјећају на квас нису непознате, нпр. квасница (крушка, Драгачево); исп. мајхош (тур. mayhoş = покисело, киселкасто, слатко које мало киси, Škaljić). 117 горупља (трешња, Врање).187 Можда би се гдјегдје могао да сретне народни назив за појединачну сорту воћке који у основи има придјев позни (пожњака, пожњакиња, позница је свака позна воћка, особито трешња или крушка: Пожњака [је] воћка н. п. трешња која позно доспијева (Вук), али таква имена засад нам остају непозната. Код других воћака вријеме сазријевања је на лексичком плану нешто одређеније изражено. Оно је, како указују ријечи у основи, везано за одређено годишње доба — јесен, нпр. јесенка (јабука; крушка, Космет; смоква, Ријечка нахија; бресква, Бока), јесењача (крушка; смоква Кучи); или зиму: зимовка (јабука, Тимок; крушка, Лесковац и Тимок), озимача (крушка, Ужице; јабука, БиХ). вријеме сазријевања народни назив врста воћке (и локација) горупаљ горупља трешња, Врање (жетва) жетвенка крушка жетвењача крушка жетвинка крушка, Славонија зима зимаја јабука, Шумадија; крушка, Шумад. зимака крушка, Босна зимац крушка, Заглавак зимача јабука; крушка зимица (зимица) јабука, Херцеговина; крушка, Босна; смоква, Пељешац зимка јабука; крушка зимкуља јабука; крушка, Пожаревац зимница (зимница) смоква зимњаја (зимњаја) јабука, Врњци; крушка, Врњци зимњака (зимњака) јабука; крушка, Колубара зимњакуша јабука, Врање зимњара крушка зимњача (зимњача) јабука; крушка; смоква, Далмација зимовача јабука, Шумадија итд.; крушка, Шумадија итд. 187 Горупаљ се каже за ма коју врсту воћа која позније сазрева но воћке исте врсте ... (Врање, Влајинац М., Речник САНУ). 118 зимовка јабука, Тимок; крушка, Лесковац, Тимок јесен јесенка јабука крушка, Космет смоква, Ријечка нахија бресква, Бока јесењи јесењача смоква, Кучи; крушка јесењка смоква куршка, Врање јабука, Врање шљива, Лесковац озим (озими) озимаја крушка, Драгачево, Лика озимара крушка, Шаптиновац озимача крушка, Ужице; јабука, БиХ озимија крушка озимика крушка озимина крушка озимица крушка, Бољевац смоква, Далмација озимка јабука, Ужице ран (рани) ранац крушка, Рудник раник орах раница (раница) трешња ранка јабука; шљива, Горобиље рановача шљива, Колубара итд. рањка шљива рануша шљива, Горобиље рањуша шљива Називи воћака који стоје у семантичкој вези с временом обављања каквих пољских радова, посве су малобројни. Асоцијативним повезивањем с временом жетвених радова, тј. жетвом, разоткрива се њихова семантика, нпр. жетвенка (крушка). Описно изражено, то је крушка чији период зрења доспијева у вријеме жетве. Временом зрења и жетве појединих стрних жита (пшенице, зоби или јечма) 119 мотивисана је замашнија група воћака (о чему ће бити ријечи у оквиру овога одјељка). Узгред, повезивање периода зрења неке воћке с другим пољским радовима, нпр. копањем или сјетвом, посве је беспредметно (сви сјетвени радови обављају се прије празника Цвијети, дакле прије него што воћке отпочну са цвјетањем). Црквени празници Народни црквени празцини чинили су лијеп, у народу радо узиман основ при именовању појединих врста воћака. Свијет на селу, посебно у воћеродним крајевима, зна да се воћке смјењују у зрењу — док једне пролазе, друге тек отпочињу да руде. Вријеме зрења већег броја воћака некако се поклапа с важним црквеним и народним светковинама. Од Видовдана (или од краја мјесеца маја кад пристиже крушка јагодњача), тај период се протеже до Никољдана, тј. до 19. децембра по новом календару; управо у другој половини године падају највећи црквени празници који су чинили семантички основ при именовању замашног броја наших воћака. Црквени празници мањег значаја углавном нису имали такву улогу. За народне називе црквених празника однедавно се (по угледу на руска достигнућа у проучавању сакралне лексике) у нашој лексиколошкој литератури јавио термин еортоним.188 То је ужи појам од агионима, прикладан за структурно рашчлањивање сакралног ономастикона. Узгред нагласимо и ово: у срединама са српским становништвом у основи ових изведеница јављају се имена светитеља карактеристичних за православни обред; у срединама које насељавају Католици, имена светитеља карактеристичних за римокатолички обред. Код Срба нпр. Госпођиндан: госпођинка (крушка, Рађевина, Лепеница, Тимок; јабука), Госпојина: госпојинача (јабука, Книн); код Хрвата (Католика): Госпоја: госпојица (јабука, Славонија) итд. У народу су у употреби двојаки називи црквених празника, дужи и краћи (краћи су знатно чешћи), нпр. Илиндан и Илин, а у неким народним говорима и Илиње (Илијње): Кише је жедно свето Илиње, / а Кнеш поље освете пресвете (Куленовић С., Речник САНУ, под одр. Илиње). Истраживачи народног живота (као и сакупљачи народне лексике) углавном су јасно препознавали име црквеног празника у називима овога типа, што недвосмислено указује да је ријеч о лексици јасне, живе мотивисаности, 188 Исп. Бајић 2007, 17—18. 120 нпр.: Илијњаче ... дођу о Илијињу, па су ко ораси крупне, жућкасте и водене (Варош, Lukić 1919, 181), или: Крстовка је једна врста крушака ... које зру око Крстовдана (Лесковац, Требјешанин Р., Речник САНУ). црквени празник народни назв врста воћке (и локација) Антуново антуновка јабука Бартол/Бартул бартоловка крушка; јабука бартоловача крушка, Славонија бартулка крушка Божић божићница јабука; крушка Видов видовача јабука, Ужице; крушка, Ужице, Јагодина видовка јабука, Левач и Темнић; трешња видовњача јабука Госпођиндан господњача крушка госпођинка крушка, Рађевина итд.; јабука госпођињача крушка, Злакуса; јабука, Ниш Госпојина госпојињача крушка, Банија, Врховина госпојињара јабука госпојињача крушка Госпоја госпојица јабука, Слав.; крушка, Слав. госпојчица крушка Иван/Ивањ иванлија јабука, Славонија иванчица јабука, Славонија ивањача јабука, Славонија ивањчица јабука, Славонија Иво ивица јабука, Славонија ивичица јабука Илин илинача јабука Илиње илињача (илињача) јабука; крушка, Славонија; шљива, Славонија; смоква, Црна Гора Јакоб јакобовка крушка јакопаљка крушка, Славонија 121 јакоповка крушка јакопољка крушка, Славонија јакопчица крушка Катарина катаринка шљива Крстов крстовача јабука, Ниш, Банија крстовка крушка, Лесковац; јабука Магдалена магдаленка јабука; крушка мандаленка крушка; јабука мандаљенка јабука Макарије макарија крушка, Банија Мала Меша маломешница крушка; јабука Маргарета маргаретача крушка маргаретиња јабука Мариње марињача крушка, Сисак Мартин мартинка крушка, Славонија Маша медмашна јабука медмашница јабука међумашница јабука, Хрватска Михољ мијољача крушка мијољак крушка, Ужице мијољка јабука, крушка, Поуње миољача јабука, Ужице; крушка, Славонија миољњача крушка, Славонија михољача крушка; јабука Митров митровача јабука, Лесковац Николаји николајка трешња, Коцељево Никољ никољача крушка, Врање Петров петровача јабука, Славонија итд.; крушка, Славонија итд.; смоква петровка јабука; крушка, Славонија петровњача крушка, Врхов.; јабука, Врхов.; смоква Томин томињача крушка 122 Уколико се у истој области јавља већи број народних назива с истом основом (или с истим коријенским дијелом), као што је то случај нпр. у Славонији за једну врсту јабуке: иванлија, иванчица, ивањача, ивањчица, ивица, иако посве поузданих помолошких показатеља нема, засигурно се може тврдити како је овдје ријеч о идентичној сорти јабуке чији је назив варирао идући од краја до краја. Укратко, сви наведени називи имају заједнички коријенски дио а унеколико различит формални склоп (условљен појавом различитих суфикса), те их сматрамо истокореним синонимима. Исто би се могло тврдити и за изведенице с основинском ријечју Јакоб, па и неке друге. У етнографској литератури (колико је нама познато) нема неких посебних аргумената на основу којих би се могло тврдити да поједине воћке назване према именима светитеља имају и посебна љековита дејства каква имају поједине траве.189 Овдје у првом реду мислимо на оне општепознате, нпр. Вид: видовчица (Anagallis arvensis) — у српском језику ова се трава зове и оканце, а у руском очный цвет (исп. Симоновић 1959, 32). Има и оних мање познатих, карактеристичних за поједине крајеве, нпр. Маргарета: маргарета (Leucanthemum vulgare) — врста траве у говору шокачког становништва југозападне Бачке (исп. Шпис-Ћулум 1995, 423). Воћка видовача (јабука, Ужице; крушка, Ужице и Јагодина) и друге воћке назване према имену св. Вида, једноставно пристижу у одређено вријеме — о Видовдану. Па ипак, изгледа да није случајност што се у Тамнави (а изгледа и шире) јабука петровача уочи Видовдана потапа у чанак заједно са травом видовчицом; том водом из чанка кућна чељад очи испира на Видовдан (податак ауторов). Вријеме сазријевања пољопривредних култура 189 Бавећи се фитонимима чија се семантика своди на религијске и сродне садржаје, Нада Вајс указује да фитоними с именима светитеља у основи на посредан начин говоре о љековитим својствима и љековитом дјеловању (Vajs 1989, 259). 123 Стрна жита, пшеница, зоб, јачам, раж и просо (проја), сазријевају током љета. Период жетве сваког од њих траје петнаестак дана, ријетко да се отегне и нешто дуже. Као што је напријед наведено, управо је жетва (тј. вријеме жетве) чинило семантички основ за настанак назива жетвенка (крушка). Зрење и жетва неког стрног жита те упоредно зрење неке воћке, пружали су могућност да се посредним, асоцијативним путем једно с другим доведе у везу. Користећи се запажањем локалног становништва током прикупљања етнографске грађе у Поуњу, М. Карановић се о крушци јечмењачи, изразио овако: Крушке су им: „јечмењача” рана која доспјева кад се јечам жање (Карановић М., Развитак 1938, Речник САНУ). Вријеме сазријевања као заједничко обиљежје двију култура (нпр. пшенице и неке крушке), омогућавало је да се у творачком акту управо тај дио семантичког садржаја мотивне ријечи прелије у мотивисану ријеч (исп. нпр. Драгићевић 2007, 192—193). Отуда, нпр. пшеница: шеничарка (крушка, Шабац, Колубара, Ужице). Већ једном уочен и успостављен однос могао је да се, посредством метафоричке матрице, даље шири као готов творбено-семантички образац. Индекс овако формираних деривата доста је узак (шири и није могао бити јер пољопривредних култура нема богзна колико). Поред пшенице, обухватио је зоб (Avena sativa): зобњача (крушка, Врховина, Сарајево), јечам (Hordeum vulgare): јечмача (крушка, Подриње), бостак (врста јечма): бостовка (трешња, Ресава) и просо (Panicum miliaceum): просенка (крушка, Шаптиновац), провњача (крушка, Врховина), пројара (јабука, Ужице). С обзиром на чињеницу да се у неким крајевима српске језичке територије ријеч жито јавља као синоним за неке друге ратарске културе (превасходно за пшеницу),190 индекс изведеница мотивисаних називима стрних жита обухватао би и дериват житњача (крушка, Славонија и Мачва). пољопр. култура народни назв врста воћке (и локација) (бостак) бостовка трешња, Ресава (виноград) виноградарка крушка, Тимок (грожђе) грожђануша шљива, Зеница грожђалица смоква 190 Вук Караџић у Српском рјечнику под одредницом жито наводи и ово: У војводству (особито по варошима) само шеницу зову житом, у Хрватској само просо (чак се онуда људи највише хране) (Вук); у другим крајевима опет, под житом се подразумијева раж, суражица, кукуруз (исп. Речник САНУ, одр. жито, зн. 1б—ђ). 124 грожђара крушка, Ужице, Лика грозјанац крушка, Врање (жито) житњача крушка, Славонија итд. (зоб) зобеника крушка; јабука зобеница крушка; јабука зобенка јабука зобница крушка зобењача крушка зобњача (зобњача) крушка, Врховина, Сарајево (јагода) јагодаљка крушка, Славонија јагодарка крушка, Левач и Темнић јагодница крушка, Славонија јагодњача крушка; јабука, Славонија (јачам) јачменика јабука јачменица јабука јачменка крушка (јечам) јечмарка крушка, Мачва јечмача крушка, Подриње јечменика јабука јечменица јабука; крушка јечменка крушка, Горобиље; јабука јечмењака крушка, Јагодина итд. јечмењача крушка, Поуње итд. (лоза, лозје) лојзанка крушка, Неготин (конопља) конопљенка крушка (прова) провњача крушка, Врховина (прова, проја) проњача крушка, Шумадија (проја) пројара јабука, Ужице (просо) просенка крушка, Шаптиновац прошјанка јабука (пшеница) шеничарка крушка, Колубара итд. Изузев стрних жита, временом сазријевања мотивисана је још покоја воћка, нпр. виноград: виноградарка (крушка, Тимок), грожђе: грожђануша (шљива, Зеница), 125 грожђара (крушка, Ужице, Лика) итд., конопља, Cannabis sativa: конопљенка (крушка), јагода, Fragaria: јагодњача (крушка; јабука, Славонија), а ова последња једина остаје ван круга гајених пољопривредних култура. Е. ОСТАЛА СПОРАДИЧНА ОБИЉЕЖЈА ПЛОДА Спорадична обиљежја покожице плода Велики број изведеница које значењем своје творбене основе изражавају колористичко својство, посвједочује да је боја плода једно од главних мотивационих обиљежја у називима наших воћака. Невелик број лексичких јединица изражава и какво друго својство покожице или указује на њега: на дебљину (или тврдоћу) љуске, на посједовање биљеге као специфичног обиљежја плода, на склоност ка пуцању љуске итд. У основинском дијелу изведеница којим се изражава дебљина или тврдоћа љуске јављају се лексема кожа: кожара (јабука, Славонија итд; крушка, Ужице), кожарка (јабука, Шумадија; крушка), дебелокожа (крушка, Тимок); кора: коровача (крушка), дебелокорка (крушка, Топлица), тврдокорка (крушка, Ужице итд.), клапина: клапурњача (смоква, Црна Гора), и оне спадају у ред непосредно мотивисаних лексема. Воћке с оваквим својствима љуске каткад су мотивисане и посредним путем. Иако су таква именовања ријеткост, нпр. ледер: ледерица или ледеркиња (јабука), ђон: ђоновица (смоква, Далмација), посве је необично какве све асоцијације може да побуди љуско мишљење и који све елементи материјалног свијета могу на овај начин да ступе у поредбени однос. Воћке краставих плодова именоване су као краставка (јабука), крастача (јабука), краставуша (крушка, Лесковац), губача (: губа — јабука, Славонија), шугава (: шуга — јабука). 126 Воћке слабе, танке или попут свиле глатке покожицом, именоване су као брескорка (крушка, Срем), теница (смоква),191 свилаица (крушка, Ужице), зефиринка (крушка). Воћке (брескве) чији су плодови маљави (обрасли биљним длачицама), као: маљавица (бресква), маљавурда (бресква, Бачка), маљавуша (бресква, Бачка), руњавица (бресква), а оне голе или голушаве као: голица (бресква, кајсија, крушка), голушавка (бресква). Глагол у основи имају посве ријетке лексеме из наше тематске групе. Њима се указује да љуска у периоду зрења не остаје компактна, већ пуца или се кока. Ријеч је о глаголима пуцати и кокати се: пуцавица (смоква, шљива), пуцавка (крушка, Славонија), пуцалица (смоква), пуцара (шљива); кокавац (крушка, Пчиња). За биљегу као специфичо обиљежје плода, лијеп примјер је јабука јелипанка. У једном крају је позната под једним, у другом под другим именом: елванија, елифа (Полимље), елифалма (Зеница), елифанка (Пожешко Поље), илифанка, јелива (Злакуса), јеливанка, јеливка (Врање), јелипавна (Сарајево), јелипанка (Врховина), лифањка. При опису јабуке зване јелива на такав детаљ указао је један сакупљач народних ријечи из околине Ужица: Јелива, име [румене] јабуке ... на којој је с једне стране као кончић танка бразда, те изгледа да је јабука расечена (Злакуса, Павловић Б., Речник САНУ). Захваљујући таквом (рекло би се литерарном опису), јелива за стварне познаваоце наших домаћих сорти јабука остаје препознатљива засвагда.192 Из презентоване грађе лако је запазити да су поједине лексеме у деривационом гнијезду окупљене око основе lif- (у Речнику САНУ оскудно дефинисане, по свој прилици усљед недостатка ваљаних семантичких параметара), или су упућене на лексему елифа (Полимље), која има богатије семантичко одређење: ситна слатка јабука. Уколико је Шулеков податак дат за јабуку лифањка (= врста крупне слатке јабуке), поуздан, поново смо у недоумици јесу ли елифа и лифањка једно, јесу ли варијетети (у помолошком смислу) или посебне сорте јабука именоване на основу истог обиљежја плода. Али, једно је несумњиво: у основи ових народних терминина је именица lif, ријеч којом се у турском језику између осталог именује биљно влакно, 191 Ми сматрамо да је теница као назив смокве метафора према основном значењу лексеме тјеница (= танка опна око беланцета и сл., Вук); С. Новаковић је у Србији забиљежио облик тењица (исп. Rječnik JAZU). 192 Из свога искуства скренуо бих пажњу на то да тек сваки десети или петнаести плод ове жуте ситне јесење јабуке (коју одликује једва примјетно руменило са осунчане стране) има такву „бразду“, да она сеже обично до половине плода или нешто више, сасвим ријетко се пењући до цвијетног завршетка. 127 нит или конац.193 У начелу, у срединама с муслиманским живљем очувана је у цјелини турска основа, нпр. елифа (Полимље), елифалма (Зеница), илифанка, док је у другим дијеловима српске језичке територије иста основа трпјела фонетске промјене, дајући у процесу творбе форме тако шаролике гласовне структуре: елванија, јелива, јеливанка, јеливка, јелипавна, јелипанка. Па ипак, да све у воћарској терминологији (па и у помолгији, тј. у науци о воћарству) не би испало тако једноставно, напоменимо да се јелипанка у нашем народу унеколико мијеша са јабуком погачарком (= слатка жута брашнава јесења јабука), која на понеком плоду има неизразиту браонкасту нит, а једна и друга знају да обитавају на истом локалитету, каткад и у истом селу, као што је то случај у селу Јаворанима у Врховини (податак ауторов). Детаљ на покожици који се на горепоменутим називима јабука манифестује у облику биљног влакна, у каквом другом крају може перцептуално да се доживи као ожиљак: ожиљчавица (јабука, Славонија), или као лиса (тј. биљега):194 лисјак (смоква). Спорадичне особине морфологије (и структуре) плода У одјељку о структури плода анализирана је лексичка грађа која се односи на чврстоћу, брашнавост, воденост (сочност), масленост или гњилавост воћних плодова. Укратко речено, претходне особине чине системска обиљежја воћних плодова, а какав су израз на лексичком плану нашла таква обиљежја (шта је недвосмислено утврђено, а шта остало помало недоречено) — видно је из шематских приказа и коментара који су слиједили уз њих. За крај је преостало да се у виду прегледа каже понешто и о оним скрајнутим морфолошким (структурно-морфолошким) особинама плода што су ипак код појединих сорти воћака нашле свој лексичко-семантички израз. Неке особине, као што је нпр. хрскавичавост плодова, карактеристичне су само за поједине врсте тврдих трешања. У Мостару се једна врста таквих трешања 193 Исп. Đinđić i dr. (зн. под т. 1). 194 А каква је лиса посриједи, не би могло да се наслути из голе лексеме. Лексема лиса веома се често среће као мотивна ријеч у именима домаћих животиња (исп. нпр. лисан, Речник САНУ, зн. под 1). 128 зове рскавица (или бабаја): Бабаје ... (у Мостару) некаке трешње, које се зову и рскавице (Вук). Широм штокавске територије скупљачи лексичке грађе забиљежили су повелик број лексема које изражавају наведену особину. Најраспрострањенија лексема је руш:195 (трешња, Срем, Славонија итд.). Уз њу се јављају и варијантне форме врушт (трешња, Срем; вишња, Бачка), хрушт (у појединим воћарским приручницима: Хеделфингеров хрушт) и фрушт (нпр. у Ристић—Кангргином Речнику српскохрватског и немачког језика). Остале изведенице су у ближој или даљој творбено-семантичкој вези с прасл. *hrust, нпр. врускав: врускавац (трешња, Левач), вруштати: вруштавац (трешња), хрускав: рускавац (трешња, Коцељева), хрускавац (трешња), хруштавац (трешња). Уз ове у грађи су се наше и изведенице чија је основа измијењена у приличној мјери, али гласовни склоп и њихова семантика упућују на заједничко деривационо гнијездо: рушкиња (трешња), врушкиња (трешња), орушкиња (трешња).196 Неке су особине својствене опет само воћкама из рода Prunus. За брескве је тичипно да се дијеле на оне чије се месо лако одваја од коштице, те на глодавице, глођаре или глођве: Покушала да је [брескву] раскола, прстима. Али, видећи да је глођва загризе похлепно у њу (Беговић М., Речник САНУ), и то је њихова општа и начелана подјела. Према глаголу глодати/глођати није се нашла ниједна изведеница за коју би се поуздно могло тврдити да означав посебну сорту. Брескве таквих особина према маџ. duranczi (у сјеверозападним дијеловима штокавске територије) именоване су као доранција (бресква, Славонија), доронција (бресква, Славонија и Дубица), дуранзлија (бресква), дуранцла (бресква, Бачка), дуранцлија (бресква). Очигледно је да су то варијанте форме једне те исте лексеме, а да ли се њима именује једна сорта брескви, или изражавају заједничку особину сродних врста — засад остаје отворено питање. За поједине врсте шљива и брескви (дакле воћака из рода Prunus), карактеристично је да се њихови узрели плодови цијепају уздуж или се располућују са лакоћом. Отуда према глаголу цепати: цепача/цјепача (шљива), цепика/цјепика (шљива); према глаголу калати: каланица (шљива, Славонија; бресква), каланка 195 Међу словенским паралелама М. Фасмер наводи цсл. хрустъ те српскохрв. хруст а паралеле своди на прасл. *hrust (Фасмер, под одр. хруст); Слично чини и П. Скок, а међу изведеницама са штокавског терена наводи, уз још понешто, и врсту гљиве звану хруставац (Skok). 196 Ова последња забиљежена је Ивековић—Брозовом рјечнику под одр. трешња). 129 (шљива, Славонија; бресква), калача (шљива, Славонија). Уз ове и калатка (крушка, Сарајево), као посвједочење да се поменута особина спорадично може да јави као семантички подстицај за именовање и код које воћке изван рода Prunus. Бујно месо или изразита меснатост такође је спорадична особина различитих врста воћака.197 То показују малобројне изведенице мотивисане именицом месо:198 месница (маслина, смоква), месуља (крушка, Славонија), именицом дунда: дунда (шљива, Врање) или придјевом дебео (ст.сл. дебелъ): дебелика (јабука), дебелица (шљива), дебељара (шљива, Славонија), дебељача (шљива Пирот, Тимок и Банија), дебељаш (орах дебеле комине). Малобројне лексеме из тематске групе врста воћке изражавају намјену воћке, а намјена је, опет, посве уско повезана са структуром плода. Прецизније речено, влакнаси плодови или плодови с доста суве материје, чине природни предуслов за печење, сшушење или за прављење туршије (водени плодови нису погодни за овакву технолошку обраду). Отуда према пећи: пецара (крушка, Славонија), према сушити: сушелица (смоква, Бока), сушеница (смоква, Дубровник), према туршија (тур. turşu): туршијара (крушка, Алексинац).199 Посве мали број изведеница у непосредној је семантичкој вези с морфологијом плода. Воћке из рода Prunus имају коштицу (коштичаву сјеменку, остале воћке из фам. Rosaceae сјеменку са танком овојницом. Лексемама брезрнка (: зрно — јабука, Мачва), шупљика (: шупаљ — јабука), као да се на сликовит начин дочаравају јабуке закржљалих сјеменки; насупрот ових као да стоји зрнка (: зрно — јабука, Славонија), пицуља (: пица — маслина, Дубровник), које би могле да означавају воћке крупних или крупнијих сјеменки. Познато је да плодови појединих врста јабука при дрмању одају звукове сличне звекету, звецкању и сл. Њихове сјеменке (усљед слабе везаности) испадају из лежишта звецкајући у сјеменој овојници. Такав звучни ефекат представљао је 197 Изразита меснатост је у тијесној вези са крупноћом воћних плодова. Ипак, иако је такво раздвајање на подгрупе унеколико и проблематично — рекло бисмо да се крупноћа односи на цио плод (нпр. крупнаја, јабука у Полимљу), а да се меснатост некако уже и одређеније схвата. 198 Ближе речено, секундарним значењем лексеме месо = мекани делови плода воћа, поврћа и сл.: Месо (кртина) јој [јабуци канатки] је понешто крупнијег зрна, жућкасте боје (Лукман Ф., Речник САНУ, зн. под т. 3). 199 У Речнику МС туршијара је означена као ‚паприка која се држи у туршији‘ (као извор наведен је Речник Ристић—Кангрга). Не бисмо жељели да оспоравамо ово, али напоменимо да се у народу (изгледа свугдје) туршијара зове једна врста паприке намијењене за туршију. 130 подстрек за њихово именовање. Отуда према глаголу звечати: звечалка (јабука), звечаљка (јабука, Поуње и Банија), звечарка (јабука),200 а према именици грохат: гроватуша, грохатуша (јабука). Овим последњим, поглед на лексику која на овај или онај начин стоји у семантичкој вези са структуром (и морфологијом) плода, као да је исцрпен у приличној мјери. Недоумице испољене у приступу можда би се могле отклонити да је на располагању било више чињеница, више ближих података за поједине врсте воћака. Без овог, пут је неминовно водио ка преиспитивању суодноса мотивних, основинских ријечи и њихових деривата, ка изналажењу лексема сродне семантике, како би се оснажила гледишта заснована на такивим односима. 200 Због звучног ефекта који одају рожнати престенови на крају репа и велика змија отровница Crotalus horridus у српском језику именована је ријечју звечарка (исп. Рчник САНУ, зн. под т. 1). 131 II ОНОМАСТИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У НАЗИВИМА ВОЋАКА А. АНТРОПОНИМИ Антропонимијске основе у српској воћарској терминологији су права ријеткост. У страним срединама, превасходно у Њемачкој и Француској, изгледа да су такве основе чиниле чешћу појаву, што унеколико свједоче сорте воћака које су од краја 19. вијека наовамо примане, калемљене и размножаване у нашој средини. Заједно с воћком углавном је прихватан и страни назив у адаптираном облику. Тако се нпр. за крушку генерал Тотлебен знало већ крајем 19. вијека: Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... генерал Тотлебен (Тодоровић 1899, 257). Аутори новиjих приручника често су се старали да уз посрбљено име дају и неко шире објашњење, да назив приближи нашем човјеку. Тако за крушку под називом Лепенова, Ш. Бубић наводи кратко: Лепенова (заправо notair Lepin ... што значи биљежник Лепен) ... подноси најслабију земљу (Bubić 1948, 29). Воћака с именима страног поријекла има напретек у савременим воћарским приручницима. Не бисмо да их нижемо овдје, већ само да скренемо пажњу на неке чија су се имена (а и оне саме) одавно одомаћила код нас. То су у првом реду жерменка или ђерманка (: Saint- Germain, тј. гроф Жермен), виљамовка, вилијамка, вилијамовка (крушка) или наполеонка (крушка, Ужице; трешња). Каткад се у основинском дијелу изведеница распознаје име, лично име. Оно може да буде савремено, име какве историјске личности или библијско име. Управо ово последње потврђује основинска лексема Адам у деривату адамовка (јабука, Славонија). Јабука адамовка морала би да буде исто што и јабука адамчица. Ову (јабуку адамчицу) је подавно, бавећи се етнографијом Самобора, описао Милан Ланг. Његово објашњење преузео је Веселин Чајкановић (Чајкановић 1994, 98). Ријеч је о ребрастој јабуци и ми, умјесто образложења, преносимо Лангов опис: Јабука адамчица. Ова јабука нађе се и код нас у гдјекојем воћњаку. Има на плоду на пет мјеста утиснуте браздице, пак се прича, да је то она врста јабуке, што ју је Ева у 132 Рају земаљском скунула са стабла и дала Адаму, и од онда се на њој види оних пет бразда од Евиних прста (Lang 1911, 40). Ми ипак сматрамо да је, у прегледу какав је овај, идентификацију личности најцјелисходније заобићи, посебно у оним случајвима кад немамо поузданих аргумената којим бисмо могли да поткријепимо везу између антропонима и дате личности (иако нас историјске или какве друге околности каткад наводе на то). име народни назив врста воћке (и локација) Адам адамовка јабука, Славонија Вилиам виљамовка крушка вилијамка крушка вилијамовка крушка Saint-Germain ђерманка крушка, Лесковац жерменка крушка Јосиф јосипина крушка јосифка крушка Латиф латифуша јабука, Ливно Лазар лазанка крушка, Славонија лазањка крушка, Ђаковштина лазарка крушка, Славонија Мартин Мартинов бљутавац крушка Матан матановка крушка, Славонија Милица Миличин водењак крушка, Левач и Темнић Наполеон наполеонка крушка, Ужице; трешња Хусеинбег сеинбеговача крушка, Тршић сембеговача крушка,Тамнава усеинбеговача крушка, Јадар хусеинбеговача крушка Ипак, у оним случајевима гдје је то несумњиво, име личности даје повод за један мало шири осврт. У Босни (централној и источној) нпр. постоји крушка именована као хусеинбеговача. Да ли је она пренесена однекуд (нпр. из турских покрајина) или ју је 133 свијет разносио са посједа Хусеина-бега,201 за рад овакве природе маргинална је ствар. О њој један познавалац воћарских прилика у Босни наводи сљедеће: Добра је крушка звана „Хусеинбеговача“, која се највише гаји у неким крајевима сјевероисточне Босне, нарочито у селу Корају, среза лопарског (Bubić 1948, 20). Називи за ову крушку варирају од мјеста до мјеста. Име Хусеин-бег202 као творачки елеменат деривата углавном је прозирно, без обзира на то колико је жива веза са датом историјском личношћу. Таква веза с именом Хусеин-бег видљива је у Вуковој потврди из Јадра: усеинбеговача, или у потврди из Тршића: сеинбеговача, али се то не би рекло за назив сембеговача у Тамнави, за коју се само из предања зна: Нека крушка у Бељину била, звали је сембеговача (податак ауторов). У напријед наведеним варијантама препознатљив је исти творбени модел: Хусеин-бег + -ов + - ача. Дјелимично слабљење мотивационе везе испљено је у термину сеинбеговача; то слабљење још је изразитије у термину сембеговача, за кога би се могло рећи да је у првом свом дијелу (оном што се значењски односи на име Хусеин), постао семантички готово непрозиран. Сасвим ријетко и какав други подстицај, какав други карактеристичан детаљ из воћарске праксе може да послужи као мотив именовања. То се лијепо види из примјера датог за крушку Миличин водењак: „Миличин водењак” … је … ту накалемила нека Милица из Наупара (Левач и Темнић, Мијатовић С., Речник САНУ, под одр. водењак). Ни издалека се каткад не може наслутити шта се крије „у позадини“ неких народних назива. П. Скок изведеницу лазањка доводи у везу с њем. Lazarinbirne (Skok, под одр. Лазар). Да ли је овдје ријеч о васкрслом Лазару из Јудеје (о Лазаревдану свакако не, јер тај празник пада посве ранао, када су воћке тек у заметку), или о неком воћару, одгајивачу, калемару по коме је она именована? На крају, који је то Мартин и који је повод некога нагнао да једну крушку назове Мартинов бљутавац?203 Узгред нагласимо и ово: калемљење, размножавање и брига о воћкама и воћњацима код 201 Име Хусеин-бег односи се на Градашчевић Хусеин-бега, тј. на Хусеин-капетана Градашчевића (1802―1833), вођу дијела босанског беговата који се борио за аутономнији положај Босне у оквиру Турске царевине (исп. Ћоровић 1989, књ. III, 72―73). 202 А. Шкаљић наводи двије варијанте овог имена: Хусејин и Хусеин (Škaljić). 203 Назив ове крушке представља усамљени податак у приручнику Б. Тодоровића (1899, 259). 134 нашег народа, искључиво је мушки посао. Оно што је учинила Милица из Наупара, служи јој као спомен. Б. ТИТУЛЕ ИЛИ ЗВАЊА На српском етничком простору постоји немали број назива за поједине воћаке изведен према титули владара или монарха (цар, краљ), према титулама (паша, бег, везир, бан),204 према војном чину (генерал, капетан), према именицама које означавају припадност црквеном или вјерском реду (поп, калуђер, дервиш, фратар итд.), али и лексемама којим се обједињено именују личности угледнијег друштвеног статуса и сл. (тефтедар, пелегрин, челебија, кадуна). Изгледа да је таква традиција подавно постојала у страним срединама те да се она временом преносила и у наше крајеве. Воћка буљутава укуса или неквалитетна воћка уопште, није имала изгледа да буде именована на овакав начин: царском угледу доликовале су само најбоље воћке, нпр. према кајзер (њем. Kaiser): кајзерка (крушка), према њем. Kaiserbirne: кајзиберка или кајзиперка (крушка Славнонија).205 Као потпора увјерењу да воћке именоване на овакав начин знају да буду заједничко добро различитих средина и различитих језика, наводимо примјер крушке бергамот. Облик бергамот потврдили су Б. Шулек и П. Скок; у другим изворима она се јавља као бегармут (Ужице, Речник САНУ) или бегармута (Сарајево, Речник САНУ), као бергамка: Појешћете коју крушку крустуменку и бергамку ... из мог 204 Титуле чине предмет ономасичких проучавања. Наводећи поједине титуле (князь, княгиня, граф, принц, барон, герцог итд.), Н. В. Подольская (1998, 126) титулу (рус. титул) дефинише овако: Поечетное родовое или жалованное звание лиц привилегированного сословия в феодальном или буржуазном обществе — „термин знатности“. 205 Изгледа да је ова крушка пренесена код нас почетком 20. вијека; њен назив основано је доводити у везу с Виљемом II (Fridrich Wilhelm Viktor Albert fon Hohenzollern), царем њемачким и краљем пруским. 135 воћњака (Винавер С., Речник САНУ), или као бергамота (Есперенова бергамота) (Bubić 1948, 25). Интересантно је и то да за крушку звану бергамот (ма колико њен назив данас звучао савремено и ново), П. Скок каже да је „једини примјер турцизма који је ушао у наш језик преко талијанскога“ (Skok, под одр. бергамот). При рашчлањењу и трагању за етимологијом поменути аутор је управо и пошао од тур. beg armūdi (слободније преведено: бегова крушка), сматрајући да се двочлана форма преузета из турског језика у талијанском рефлектовала као bergamotto или bergamotta.206 Једном успостављен творбено-семантички модел могао је лако да се шири обухватајући друге титуле нижег ранга. Управо то показују основинске ријечи поријеклом из труског језика — паша: пашалма (јабука), пашинка (јабка, Санџак), везир: везирка (јабука), бег: беганица (крушка), бегармут (крушка, Ужице) итд., али и друга звања на рзличитим нивоима друштвене хијерархије. Тако се и десило да ова тематска поткатегорија обједињује именичке основе с општим значењем титуле највишег државног ранга: цар: царевка (крушка, Драгачево), цесар: цесарка (крушка) — па до звања које је далеко од царског: тефтедар: тептедарка (крушка).207 титула (звање) народни наз врста воћке (и локација) бан баника јабука, Славонија баница крушка, Хрватска бановина јабука, Славонија бег беганица крушка, Ужице бегарка крушка, Космет бегармут крушка, Ужице бегармута крушка, Сарајево бергамка крушка бергамот крушка бергамота крушка везир везирка јабука 206 Скокову етимологију, поткрепљену паралелама из македонског језика: бегарма, беграма, потврђује и ЕРСЈ (под одр. бегармут), с тим што се овдје полази од тур. beğ armudu. 207 Слична појава могла се уочити и у именовањима друге природе: нпр. у Врховини међу именима коња Цезар и Везир чине честа имена (која се каткад јављају у пару) (податак ауторов). 136 вратор враторка крушка дервиш дервишка јабука кадуна кадумака јабука кадумама јабука кадумана јабука кадуманка јабука, Ужице; крушка, Ужице кадумача јабука, Ужице кадунка јабука, Ужице кајзер кајзерка крушка Kaiserbirne кајзиберка крушка, Славнонија кајзиперка крушка, Славонија калуђер калуђерица крушка, Босна калуђерка крушка капетан капетановка крушка, Славонија карабаш карабаша јабука краљ краљевка крушка, Ваљево; јабука, Славонија краљевчица крушка; јабука краљица јабука, Ужице, Рудник; бресква краљуша јабука пастор пасторчица крушка паша пашалма јабука пашинка јабука, Санџак пелегрин пелегринка смоква поп попица смоква, Бока поповача крушка, Мачва; јабука попадија попадија јабука попадика јабука тефтедар тептедарка крушка цар царска јабука јабука царска крушка крушка царевка крушка, Драгачево царица шљива царовка крушка, Славонија 137 цесар цесарка крушка челебија челебинка крушка, Славонија Није баш умјесно тврдити да сваки горенаведени назив воћке у табеларном приказу недвосмислено упућује на друштвени статус, на чланове одређеног реда. Иако се за поједине воћке зна конкретан повод именовња (нпр. крушку која је код Срба углавном позната као калуђерка, пронашао је један француски калуђер и овамо се ширила из Француске),208 називи различитих воћака као што су попадија (јабука), попадика (јабука), попица (смоква, Бока), поповача (крушка, Мачва; јабука), ипак упућују на одређени друштвени статус (статус који у српској средини имају попадија и поп). У појединим случајевима (када су посриједи воћке страног поријекла), прибјегавало се калкирању. То су ријетки случајеви условљени потребом да се воћка именује ad hoc. Као илустрацију дајемо примјер из воћарске брошуре Ф. Лукмана за крушку названу владојла: Регенткиња или владојла … [је] октобарско-новембарска фина масловка, нешто ситнија и прилично осетљива (Лукман 1938, 29). Можда је то иста она крушка коју је Б. Тодоровић (полазећи од ријечи регент и користећи исто средство преиначавања), четрдесет годна раније назвао ријечју владарка (исп. Тодоровић 1899, 257). За наведене калкиране лексеме не може се тврдити да су прихваћене и познате у народу. В. ТОПОНИМИ У Српском рјечнку Вук Караџић је навео замашан број народних назива за различите врсте воћака. Зачудо, уз назив биогратка (крушка, Ужичка нахија), зворниклија (трешња, Ужичка нахија), млеткиња („некаке бијеле велике трешње“ у Боци), могао би се наћи тек још понеки народни назив с топонимом у основи. Вуку је морало да буде познато још штогод, али је то изостало из нама 208 У средини с католичким живљем иста крушка се зове пасторчица: Калуђерка или пасторчица, поповача је у нашим крајевима најпознатија страна сорта крушака (Лукман 1938, 20). 138 непознатих разлога. Стиче се утисак да је Вук уз називе који изражавају примарне особине воћака (укус, мирис, структуру, облик или боју), настојао да обухвати и оно што скрива какву „егзотику“, нпр. седак (у Шумадији, „некака крушка која се једе само гњила“), рдут (у Шумадији, „нека трешња, која се рска“). Грађа из новијих извора (насупрот слабој заступљености у Српском рјечнку), показује да су топонимијски елементи итекако честа појава у народним називима наших воћака (по учесталост упоредиви с основама које означавају боју, облик и величину). Изгледа да је разможавање, калемљење и разношење воћака посебно узело маха од почетка друге половине 19. вијека, када је у српским земљама послије петовјековне потлачености живнуо свеколики привредни и друштвени живот. Симптоматични су разлози за појаву толиког броја топонимијских основа у народним називима наших воћака. Изгледа да је ранији назив воћке бивао напуштен ако је у новом окружењу постојaо истовјетан или посве сличан назив за воћку исте врсте. С друге стране, назив мјеста одакле је воћка (калем-гранчица) пренесена могао је да буде творачки толико инспиративан да се једноставно, сам по себи, наметао као мотив именовања. Разлози су могли да буду и другачији, а каткад су произилазили из ширег друштвеноисторијског контекста. О социјалним, емоционално-експресивним компонентама у значењима лексема исп. нпр. Ристић—Радић-Дугоњић 1999, 7—45. Нпр. крушка која се у Тамнави зове солунка (нешто познатија као лимунка) поријеклом није из Солуна — неко од солунских бораца је при повратку са Солунског фронта калем-гранчице узео у Поцерини — али је у термину солунка похрањена успомена на њихов повратак. Шематски приказ назива с топонимом у основи: топоним народни назив врста воћке (и локација) Алексинац алексињанка дуња Америка американка јабука, Горобиље Anguleme ангулемка крушка Арбанашко арбануша јабука, Скадар Баре и сл. барњача јабука Београд београтка крушка биогратка крушка, Ужице Беглуци и сл. беглуша крушка, Ужице 139 Белосавци беросавка шљива, Драгачево савка шљива, Врховина Босна босанка трешња, Славонија; јабука, Сиринић босанлија трешња Бошњаци бошњака јабука бошњакиња јабука, Славонија Брдари (и сл.) брдарица јабука, Качер брдаруша шљива, Гружа брђаруша шљива, Гружа Брђани брђанка јабука, Ваљево Будимље будимка јабука будимлија јабука будимњача јабука, Поцерина Бугарија бугарка шљива; јабука, Врање Буково буковача јабука, Буково буковка јабука Буна бунка крушка, хрв. Приморје Бунарџик бунарџика јабука Ваљево ваљевка јабука, Врање Видин вида крушка, Жича видинлија крушка, Ресава Вијена вијенка крушка Винковац винковкиња јабука, Славонија Влашко влашкиш орах, хрв. Приморје Влашко поље влашкопољка крушка, Тимок Влахиње влајињача шљива, Вировитица; јабука, Славонија влахињача шљива, Херцеговина Влах влахиња јабука; смоква влахун крушка Воденичари воденичарка крушка, Славонија Воћин вођинка крушка, Славонија Волујац волујача шљива, Рудник волујка јабука, Пожега 140 Врање врањанка дуња Врхпоље вркопаљка крушка, Славонија Гламоч гламочкиња јабука, Фоча Горјани горјаника јабука Градина градињача јабука, Ужице, Б. Башта Дамаск дамасонка јабука дамасценка шљива Даросава даросавка шљива Демир-капија демирка крушка, Врање; јабука Дервен? дервенка крушка, Врање Душаново (?) душанка јабука Ђурђево ђурђевка крушка Ердељ ердељка јабука, Ваљево Загорјани? загорјаника јабука, Славонија Зајечар зајечарка јабука Закушје закушка смоква Зворник зворниклија трешња, Ужице Зечево зечевка крушка, Славонија Ипек ипеклија јабука Италија талијанка шљива; крушка Јастребац јастрепчанка јабука Каблар кабларка јабука Казази казазовача јабука, Зеница Казанџије и сл. казанџика јабука казанџиница јабука Канада канађанка јабука Караман карабанка крушка, Космет карамајлија крушка, Мачва, Колубара караманка крушка караманшница крушка, Сарајево карамача крушка, Поцерина, Тамнава Карача карачанка шљива, Лесковац Каури каурњача крушка, Банија Књажевац књажевчанка јабука 141 Ковачевац (и сл.) ковачевка јабука, Лесковац; крушка, Лесковац Кожувари кожуварка јабука Колубара колубарка јабука, Крагујевац Кошница/Кошнице (?) кошничарка крушка, Колубара Куршмлија куршумача шљива, Бољевац Ластово ластовка маслина; смоква Ластрица лаштрица смоква, Далмација Левант левантинка маслина Левач левчанка крушка, Врање Леновац леновача јабука Лерин леринка крушка Ливадари ливадарка јабука Лишане лишањка крушка, Славонија олишањка крушка, Славонија Лесковац лесковчанка крушка Лумбарда лубардешка маслина маслина, Бока Луштица лушчак орах лушчињак орах Љештанско љештанка крушка, Ужице Мађарија и сл. мађарица јабука мађарка шљива; кајсија мађаруша шљива Маџарија и сл. маџарка шљива; јабука, Фоча; крушка, Врање маџаруша шљива; јабука, Фоча машарка шљива Маљен маљенка јабука, Рудник; крушка, Ужице Марковац марковача јабука, Сиринићка жупа Мехелен мехеленка крушка мехелка крушка Млеци млеткиња смоква, Бока, Корчула; трешња, Бока Морава моравац орах, Љештанско Мославина мославка крушка, Славонија мославкиња крушка, Славонија 142 Мотике мотичанка шљива Ноћај ноћајка јабука, Мачва Овчар овчарица крушка, Левач овчарка јабука; крушка, Јагодина Оздановац оздановка крушка, Славонија Ориовац ориовача јабука, Славонија Пазар пазарка јабука, Полимље Паочани паочанка јабука Пловдин динка (скр.) шљива, бос. Посавина; крушка, Београд, Тамнава Подриње подринка јабука Пожега пожака шљива пожега шљива пожегача шљива пожегиња шљива пожешкиња шљива Полог полошка крушка, Јагодина Поље/Поља пољарица смоква, Далмација Посавље посавица шљива, Врховина Преспа преспанка јабука Прокупље прокупка јабука Пударци (?) пударица крушка, Славонија Рајковац рајковача јабука Рас расовка јабука, Полимље Расина Расина расинка јабука Ребељ ребељуша јабука, Подриње Ресава ресавка јабука Решетари решетарка крушка Хриб рибњача јабука Рогозица рогожница смоква Сарајево сарајевка шљива, Кремна сарајка крушка, Врховина сарајлика јабука, Ужице Сегедин сегедњача јабука, Славонија 143 Синоб санабија јабука, зап. Босна, Подриње сенабија јабука, Мачва, Колубара синабија јабука, Босна срнабија јабука, Сребреница Скопље скопљанка јабука, Јагодина Смирна смирнска смоква смоква Солун солунка крушка, Беград, Колубара Стамбол стамболка шљива; јабука Старчевица и сл. старчевача крушка, Подриње Степање степањка крушка, Шабац, Ужице Стенице и сл. стеничарка крушка Тетово тетанка јабука тетовка јабука Тимок тимочанка јабука Топлица топличанка јабука Турска (турски кр.) туркиња јабука, Славонија франачки кр. пранција јабука, Брод Чечава чечавка крушка, Врховина Читлук читловка шљива, Хомоље Шам шаманка крушка Швабија (швапски кр.) швабуља јабука, Сребреница Шумадија шумадинка крушка Шуматовац шуматовка јабука Изведенице с топонимијским основама (с ономастичким основама уопште) семантички су празне (представе о особинама воћака изведених од назива мјеста дио су колективног памћења), а у погледу уже топономастичке спецификације оне се односе на: а. имена држава, нпр. Босна: босанка (трешња, Славонија; јабука, Сиринић) итд., Мађарија (Мађарска): мађарица (јабука), Маџарија (Маџарска): маџарка (шљива; јабука, Фоча; крушка, Врање) итд., Шам (тур. Şam, данашња Сирија или Дамаск): шаманка (крушка) итд.; б. имена ширих области, нпр. Караман (вилајет у централној Турској): карабанка (крушка, Космет), карамајлија (крушка, Мачва и Колубара) итд., Карача 144 (област у Бугарској): карачанка (шљива, Лесковац), Рас: расовка (јабука, Полимље), Расина: расинка (јабука, Ресава и Шумадија) итд.; в. елементе рељефа (орониме), нпр. Јастребац: јастрепчанка (јабука), Маљен: маљенка (јабука, Рудник; крушка, Ужице) итд.; г. имена градова (урбанониме), нпр. Биоград: биогратка (крушка Ужице),209 Видин: видинлија, скраћено вида (крушка, Ресава), Дамаск: дамасонка (јабука), дамасценка (шљива), Синоб или Синоп: санабија (јабка, зап. Босна, Подриње), сенабија (јабука, Мачва и Колубара),210 синабија (јабука, Босна), срнабија (јабука, Сребреница) итд.; д) имена села (ојкониме), нпр.: Белосавци: беросавка (шљива, Драгачево), савка (скраћени облик, шљива, Врховина), Бунарџик: бунарџика (јабука), Лишањ: лишањка или олишањка (крушка, Славонија), Степање: степањка (крушка, Шабац и Ужице) итд. Аутори у новијим воћарским приручницима ријетко су давали објашњења за поједине воћке. Ако су таква објашњења давана за новије сорте увезене из других земаља (као што је нпр. јабука буковка), у њих не би требало да се сумња: У Србији су је [јабуку каселку] прозвали буковка, по Пољопривредној школи у Букову (Лукман Ф., Речник САНУ). Приложници збирки ријечи (па и аутори других писаних извора) при навођењу народних назива за поједине воћке из свога краја углавном нису наводили пратеће податке (нпр. оне у вези с поријеклом). Такви подаци, онамо гдје их је било, били би драгоцјени данас, те нам се не би дешавало да на неке основе гледамо с подозрењем. Тако у Славонији (сјеверно од Ђакова) постоји мјесто Горјани и јабука загорјаника (Привлака, Речник САНУ). Творбена логика упућивала би на основу *загорјан- (прије него на топониме Горјани или Загорје), али назив мјеста с таквом основом не потврђују релевантни извори (Imenik mesta и Rječnik JAZU). Веза између назива мјеста обично је очигледна, нпр. Ластрица: лаштрица (смоква, Далмација), Лишане (мјесто код Бенковца): олишањка или лишањка (крушка, Славонија), Степање (заселак у Тамнави): степањка (крушка, Шабац и Ужице). 209 Изгледа да су биогратка и београтка једно те исто; прву је забиљежио Вук, другу М. Ђ. Милићевић: Крушака [има]: јагодњача ... шеничарака, београдака, водењака (Речник САНУ). 210 Наводећи једино облик сенабија и стихове из нар. пјесaма: Род родила сенабија, или: Род родила сенаби-јабука, А. Шкаљић упућује на тур. придјев sinobi ← Sinob, Sinop = турски град на обали Црног Мора (Škaljić). 145 Каткад је она логична, нпр. Полог: полошка (крушка, Јагодина),211 Казази (Казази су дио сарајевске чаршије, исп. Škaljić): казазовача (јабука, Зеница). Сасвим су ријетки случајеви код којих је таква веза посве проблематична, рецимо због могућности двојаког гледања на мотивну ријеч. Нама се чини да у лексеми ипеклија (јабука) творбену основу чини Ипек (турски назив за град Пећ, тур. Ipek, Škaljić), али не бисмо да се одбаци и претпоставка како је овај назив могао да буде мотивисан и тур. ipekli = свилен (исп. Škaljić, под одр. ипеклија). Изведена према основинској лексеми свила, лексема свилаица (јабука, Ужице) у мотивационом погледу потпире ову другу могућност. Неке деривате, нпр. каурњача (крушка, Банија), не би требао доводити у везу с топонимијским осовама у правом смилу. Каури би овдје морали да буду исто што и Далмација: Босанци из среза Бос. Граховског називају Далмацију Каурима (Билбија Ј., Речник САНУ, под одр. каур). Слично се може гледати и на назив пранција (јабука, Брод) који П. Скок објашњава полазећи од придјева праначки (исп. Skok, под одр. Frugy). 211 Приређивачи Српског рјечника уз одредницу полог (зн. под т. 3) дали су објашњење да је то неко мјесто или кнежина у Старој Србији: Он покупи Полог Метохију (нар. пјесма, Вук). 146 III ЛЕКСЕМЕ БЕЗ ЈАСНЕ МОТИВИСАНОСТИ Лексеме недовољно јасне мотивисаности У српској народној воћарској терминолгији постоји замашна скупина изведеница с ботаничким елементом у основи. Оне су семантички махом прозирне и својим општим значењем творбене основе указују на семантику мириса: босиљача (крушка, Славонија), босиљкача (крушка, Војводина), рузмаринка (јабука), или на вријеме сазријевања: зобеника (крушка; јабука), јагодњача (крушка; јабука, Славонија), конопљенка (крушка), а посве ријетко и на штогод друго. Проблем се намеће код уског круга деривираних лексема код којих се какав дендроним, или ближе речено, назив за листопадно дрво типично за наше поднебље, јавља као творбена основа. Приповједач Јанко Веселиновић је нпр. дао опширан опис јабуке чији плодови миришу на липов цвијет, а ту јабуку ипак није именовао: Ето видиш ову јабуку! Калем сам добио од једног Турчина ... Кад је загризеш, замиришу ти уста на липов цвет и у дугу дану миришу (Ј. Веселиновић, Српски писци, Целокупна дела, књ. IX, Београд, стр. 31). У српском језику је позната јабука звана липовача, али се Веселиновићев опис не може да схвати као поуздан аргумент за тврдњу да је она у народу названа по мирису липовог цвијета. Ипак, корисно би било да се види о којим је то дрветима и о којим изведеницама заправо ријеч. бреза, Betula verrucosa: брезовача (крушка, Драгачево); бријест, Ulmus campestris: брестовача (јабука); рба, Salix (Salix alba): врбовача (јабука, Јагодина, Босна, Рашка; крушка, Ужице), врбовка (јабука, Косово), врбовњача (јабука); граб, Carpinus betulus: грабовача (јабука, Ваљево); дрен, Cornus mas: дреновача (трешња, Срем; шљива, Ужице; јабука, Ваљево), дреновка (шљива, Драгачево); ива, Salix: ивовача (крушка; јабука, Зеница); јаблан, Populus pyramidalis: јаблан (јабука, Пирот; крушка), јабланка (јабука, Шумадија; маслина, Далмација; смоква), јаблен (јабука, Алекс. Поморавље); 147 јова или јоха, Alnus glutinosa: јешовка (јабука), јовача (јабука, Јадар), јоховача (јабука), јованка (крушка, Драгачево), кестен, Castanea sativa: кестењача (крушка); клен (покр. кун), Leuciscus cephalus: куновка (крушка, Лесковац); леска/лијеска, Corylus avellana: лесковача (јабука, Ваљево; крушка, Коцељева), љесковача (крушка, Славонија); липа, Tilia: липовача (јабука; крушка); храст, Quercus: растовка (крушка, Славонија); срч (врста храста), Quercus: срчика (јабука, Славонија); цер, Quercus cerris: церовача (јабука), церовка (крушка, Славонија).212 На основу расположиве грађе преузете из Речника САНУ и прикупљене из других извора, изгледа, дакле, да би се у трагању за семантиком изведеница које у коријенском дијелу имају народни назив за листопадно дрво, ваљало окретати у другом правцу и тражити другачија рјешења. Да би се такве изведенице семантички поуздано разјасниле, изгледа да су потребна опсежнија трагања која би надилазила оквире језичке анализе. Изостављајући наведене изведенице из творбеног прегледа цјелокупне грађе, сматрали смо да је овдје најцјелисходније назначити само правце у којима би се евентуално могло да трага. На основу штурих података датих у грађи Речника САНУ и другим изворима и нашег искуства са терена, изгледа да су особине неких врста воћака посредством метафоричких асоцијација довођене су везу с одређеном врстом дрвета. Овдје у првом реду мислимо на изведенице које у коријенском дијелу имају лексему врба: врбовача, врбовка и врбовњача, или лексему липа: липовача. У Посавини и Тамнави има и данас покоја јабука врбовача. Упитавши једног сељака са Саве каква је то јабука врбовача — добио сам посве необичан одговор: „Ма, прњадовита“. Атрибутом прњадовит,213 на најбољи начин се илуструје о каквом плоду је ријеч: о плоду лошег укуса који унеколико подсјећа на прлад, тј. на труло или натруло дрво. Ријечју липовина у сливу ријеке Зрмање (а изгледа и шире) именује се једна врста лоше, неплемените винове лозе (и грожђе те лозе): За зрмањску долину [писац је] ... навео ... седам врста грожђа, које народ назива: 1. црница ... 2. липовина (Медић М., Речник 212 У Шајкашкој (Драгин 1991, 692) церовача је врста лубенице. 213 Ријеч прладовит, прлад, прњадовит наводи Вук: Прњадовит ... н. п. пањ (Вук). 148 САНУ, зн. под 4). Другачија објашњења за неке воћке, слободно су тумачење засновано на вјеровању како је нешто могуће, нпр. врбовњача (тј. јабука на врби): Разбираше старац даље: да ли у селу код извора још траје јабука врбовњача (пресад на врби) (Јовановић А., Караџић 1899, Речник САНУ).214 У поглављу посвећеном структури плода поводећи се значењем ријечи буза (= сок који цури из засечена дрвета, мезгра, Речник САНУ, зн. под т. 2), изведенице бузлија или буслија (јабука, Босна) означили смо као лексеме мотивисан воденошћу плода. Међутим, сазнање да се буза или муса (муца) клена, граба, цера или сладуна, можда и још којег дрвета, некад користила за тољење жеђи или као напитак: Чобани код стоке с пролећа пију мусу од кленова, грабова, церова или сладунова дрвета (Мијатовић С., Речник САНУ, под одр. муса), наводи нас на помисао да су поједине воћке (односно њихови плодови) асоцијативно могли да буду доведени у вези с грабовом, куновом, церовом мезгром или мезгром срча. А ако је тако, метафорички пренос информације о укусу садржане у значењу основинске лексеме, заиста је могућ:, нпр. граб: грабовача (јабука, Ваљево), кун: куновка (крушка, Лесковац), срч (врста храста, Quercus): срчика (јабука, Славонија), цер: церовача (јабука), церовка (крушка, Славонија). По логици ствари, ово би могло да се тврди и за брезовачу (крушка, Драгачево), јер је познато да се мезгра брезе користила у љековите сврхе (исп. Willfort 1989, 99). Остале воћке с горепоменутим фитонимима у коријенском дијелу не бисмо насумце доводили у исти ред. У расправи посвећеној словенским називима за црну тополу (у српском језику јаблан, јагњед или јагњеда), А. Лома, означавајући бога Аполона као бога јабука, тврди да се у називима јабука јаблен (Алексиначко Поморавље), јабланка (Шумадија), чува траг изворног значења ријечи јаблан: „али се иначе свест о њему изгубила, па је настала својеврсна игра речи као фолклорни adynaton“ (Лома 1996, 23). Лома сугерише „на оно што не може бити“, а што се до данас очувало у фолклору: Ја ћу теби понуде донети, / С мора смокве, из Мостара грожђе, / С јаблан’ дрва јабланских јабука (нар. пјесма, Вук, Речник САНУ, под одр. јаблански). Откуда онда то — питамо се — да се ријечју јаблан, јаблен, јабланка именују различите врсте воћака? Својеврсно објашњење можда дају јошевије јабуке (исп. и 214 Глишу Елезовића су својевремено његови земљаци увјеравали да се јабука врбовача тако зове јер расте на врби; такву јабуку и брескву помиње и Евлија Челебија (исп. Зборник Етнографског музеја, год. 1953, 273). 149 називе под основинском ријечју јова или јоха, Alnus glutinosa): Реци да нећеш оздравити док не добијеш јошевијех јабука (нар. прип., Чајкановић 1927, 213), за које Д. Мршевић у опширном чланку о воћеродном дрвећу тврди да потичу из хришћанских универзалних представа о рају (Мршевић 2008, 63—69). У поглављу о ономастичким елементима у воћарској терминологији показали смо да је велики број народних назива за поједине сорте настао према називима мјеста. Грађа из Rječnika JAZU или Imenika mesta показује да је велики број топонима изведен према називу дрвета (дрвета се у ономастици у новије вријеме називају дендронимима), нпр. бреза: Брезовац, Брезовица; брест/бријест: Брест, Брестовац; врба: Врбова, Врбовац, Врбово (Imenik mesta). Нема никакве сумње да су називи неких воћака, опет, изведени према именима мјеста која у својој творбеној основи имају неку лексему из тематске групе именица што означавају дрвеће. Ми овдје желимо да укажемо на поједине називе воћака који би могли да буду у творбено-семантичкој спрези с именима мјеста мотивисаним на горепоменути начи, односно именима која садрже дендроним као основинску лексему. Одмах да кажемо, најцјелисходније је да се за мјестом трага у ближој околини локалитета у којем је потврђен одређени назив (јер су се воћке углавном преузимале из пограничних мјеста, ријетко из удаљених непознатих крајева). Имена мјеста наводимо према Imeniku mesta. Овим не тврдимо да назив воћке безусловно стоји у вези с идентификованим именом мјеста у географском смислу. брезовача (крушка, Драгачево) : Брезова (Краљево, Ивањица); брестовача (јабука) : Брестовац или Брестово (шире познато); врбовка (јабука, Косово) : Врбово (Владичин Хан, Пријепоље); врбовњача (јабука) : Врбовно (Лазаревац); грабовача (јабука, Ваљево) : Грабовац (Тамнава); дреновача (трешња, Срем; шљива, Ужице; јабука, Ваљево) : Дреново или Дреновац (раширено); дреновка (шљива, Драгачево) : Дреново (Горњи Милановац); куновка (крушка, Лесковац) : Куново (Владичин Хан); лесковача (јабука, Ваљево; крушка, Коцељева) : Лесковац (Лазаревац); љесковача (крушка, Славонија) : Љесковац (нпр. Двор код Сиска); липовача (јабука; крушка) : Липова (Врњачка Бања) или Липовац (раширено); 150 растовка (крушка, Славонија) : Растовац (нпр. Чазма); церовка (крушка, Славонија) : Церово (раширено) или Церовац (раширено). Успостављајући овакве односе (Врбово → врбовка), жељели смо само да овакав начин творбено-семантичког рашчлањавања ( Врбов- + -ка → врбовка) назначимо као могућност. У нашој воћарској терминологији постоји извјестан број народних термина (истина невелик), који као основинску лексему имају име какве домаће животиње (сасвим ријетко и име дивље животиње). По својој семантици они не спадају у исти ред. Према описним придјевима зечаст, *јазавичаст, лисичаст,215 настале су изведенице: зечица (крушка, Рудник), јазавичарка (крушка, Љештанско), лисичарка (крушка). Њихова се семантика, дакле, своди на боју. Код свих осталих изведеница ријеч је о нечему другом. И одмах да се укратко каже зашто: све су лисице жућкасторуменкасте боје, сви јазавци сиви или сивкасти, а домаће животиње (посебно говеда, коњи, пјетлови и пси) најчешће бојом одударају једни од других. Зато су њихова имена веома често мотивисана бојом длаке као специфичном и посве упадљивом одликом.216 Али, најприје да се види који се зооними надаље јављају као основинске лексеме: говедо, Bos taurus: говедарка (шљива, Мали Пожаревац и Алексинац), говеђача (јабука; шљива); коза, Caprahircus: козара (крушка, Славонија; јабука), козарица (јабука, Врање), козина (јабука, Славонија), козјача (крушка); коњ, Equus caballus: коњара (крушка), коњарица (шљива), коњовара (јабука, Уб), коњура (јабука, Сарајево), коњуха (јабука), коњувача (јабука, Јадар); 215 Лексема јазавичаст није потврђена у обимној грађи Речника САНУ, али се на основу изведенице јазавичарка (крушка, Љештанско), те према придјевима сродне семантике, може претпоставити такв лексичка могућност; гљива лисичарка или лисичица, Cantharellus cibarus (Речник САНУ) и врста грожђа позната под именом лисичина (Речник САНУ), такође су мотивисане су бојом (оном жућкастоцрвенкастом што подсјећа на боју лисичије длаке). 216 Исп. нпр. имена волова у Врховини: галоња, плавоња, зекоња (подаци ауторови), или имена зека, зекан за кобилу и коња зеленкасте длаке у Пећком Подгору (Јашовић 1997, 145). 151 магарац, Equus assinus: магарешка слива (шљива), магарица (шљива); крмче, род Sus (Sus domestica): крмећача (јабука, Шабац); медвјед, Ursus arctos: медведовача (крушка, Драгачево); осао, Equus assinus: ошљача (шљива, Славонија); пас, Canis familiaris: пасјара (шљива, Славонија), пасјача (шљива); петао, Gallus (Gallus domesticus): петлача (крушка); свракa, Pica caudata: свракача (крушка). Грађа преузете из Речника САНУ и прикупљена из других извора, без сумње указује да би се у трагању за семантиком лексема говедарка, говеђача, коњура, коњувача итд. ваљало окретати у другом правцу и тражити другачија рјешења. А која? Само поједине изведенице могле су настати према називима мјеста која у основи, изгледа, имају зооним, нпр. козарица (јабука, Врање) : Козаре (Лесковац), коњувача (јабука, Јадар) : Коњува (Куршумлија), коњуха (јабука) : Коњух (Крушевац и Липљан), свракача (крушка) : Свраке (Вогошћа), можда и још који. Неке изведенице с именом домаће животиње у основи, као да имају експресивни смисао: говеђача (јабука; шљива), крмећача (јабука, Шабац), пасјара (шљива, Славонија), пасјача (шљива), можда и још која, нпр. коњура (јабука, Сарајево). Сходно значењу лексеме крмећара = врста гљиве коју радо једу свиње (Речник САНУ) (ми бисмо ипак рекли: врста неквалитетне гљиве (коју једу само свиње), и лексема крмећача (јабука, Шабац) у свијести говорних представника морала би да изазива сличне асоцијације. Зато смо склони да на њу гледамо као на лексему мотивисану метафоричким путем (крмећ- + -ача). Колико је семантика ове поткатегорије осјетљив проблем, најбоље свједочи лексема коњовара (јабука, Уб). За ту се јабуку каже да је изразито кисела (податак ауторв). Она би, по поријеклу, морала да буде сложена лексема. Можда би имало смисла доводити је у везу с лексемом коњобарка = најсилнија вјештица, која човјека с коња обара очима (у Сријему, Вук), те с лексемама коњобара или коњобарка (у Тамнави: старија „шарена“ дјевојка, која је помало на терету у кући, податак ауторов). Ако је све то тако, развој значења је логичан: коњобара (вјештица која с коња обара) → коњобара (неморална дјевојка) → коњовара (изрзтито кисела јабука). За последњи облик ми претпостављамо развој коњобара → коњовара , јер се једино тако може да објасни сегмент -вара у њеној структури. Уколико се услед 152 десемантизације другог члана сложенице творбена основа сводила на први пунозначни члан, тј. на основу коњ- (: коњ), онда је и облик са суфиксом -ура: коњура (јабука, Сарајево), а можда и још који, творбено лако изводити из ње. Поред наведених, постоји још која лексема чији су творбени сегменти дају да утврде, чији се фррмални склоп да рашчланити, али је недовољно јасно какав семантички садржај таквим изведеницама ваља приписати. Управо би овдје од користи били подаци са терена, подаци о особинама воћака именованих на овакав начин (а можда и нечем другом), јер је локалном становништву њихова семантика несумњиво ближа. Умјесто пуког довијања, овдје наводимо такве изведенице с најнужнијим попратним опаскама. будалина (крушка, Високо). дулумача (јабука, Азбуковица). Skok —. запуталица (смоква, Трпањ). Skok —. крстац (крушка). Skok —. обртушка (јабука, Ужице). Skok (под одр. вртјети) наводи ову изведеницу али не као назив јабуке. разбигуз (крушка, Славонија). Skok нема у овом значењу. Очито је да је императивна сложеница, али је мотивисаност недовољно јасна. тарантуна (маслина, Тиват). Skok без објашњења наводи облик тарантела (маслина, Лепетане). штедљивка (јабука; крушка). Skok —. Лексеме без јасне мотивисаности ангирача (крушка). Skok —, ЕРСЈ —. Могао би се претпоставити развој: јагирача (: јаг) → ајгирача → ангирача. балистача (јабука, Славонија). Skok —, ЕРСЈ —. баратина (јабука, Славонија). Skok —, ЕРСЈ —. бириџика (јабука, Топлица). Skok —, Škaljić —. Вјероватно према биринџик (бурунџук) = танко бијело свилено платно (Skok). ЕРСЈ (под одр. бириџик) указује као могућу везу с тур. biricik = јединствен. божјака (шљива, Врање). Skok —; исп. небожица. 153 бојшанка (јабука, јужна Србија). Skok —. буковија (јабука, Славонија). (Skok —. бутовница (јабука, Славонија), бутунлија ( јабука), бутља (јабука). Skok —. Вјероватно према њем. Batulnapfel. виводница (јабука, Далмација). (Skok —. визајка (јабука), визаљка (јабука, Ђаковица и Пећ). Skok —. галамата (смоква, Бар). Skok —. долкаран (крушка Пећ). Skok —, Škaljić —. драгана (трешња Мостар). В. драганлија. драганлија (трешња, Ваљево). Скок доводи у везу с лат. придјевом duracĭnus: „драганлија је турцизам ... од драгана“ (Skok, под. одр. дрганлија). дропља (крушка, Славонија). Skok —. дубак (трешња). Скок: метафора према дуб (под одр. дуб). дургуља (шљива), торгуља (шљива, Славонија), торгуња (шљива, Славонија), тргоњка (шљива), тргуља (шљива), тургуља (шљива; јабука Сисак), тургуња (шљива, Славонија, Шабац), туркуља (шљива, Горобиље). Skok (под одр. тургуља) без покушаја разрешења наводи само основни облик; Елезовић такође. Можда сложеница с ријечју гула (тур. gule) = суд у облику сурахије (врча), од посебне врсте земље ... у којем су муслиманске хаџије доносиле из Меке абу-земзе при повратку са хаџилука (Škaljić, под одр. гула). јералма (јабука, Космет). Skok (под одр. јер): према тур. yer, земља, мјесто и тур. alma, јабука; Škaljić облик јералма доводи у везу с тур. yer elmasi, биљка Helianthus tuberosus, буквално: земаљска јабука. jербасма, јерибасма, јерибосма, јерибосна (крушка). Škaljić: према тур. yere basmaz, описно: оно што на земљу не пада. кајкуша (крушка, Алексинац). какавац (јабука, Врање). Skok —. какавка (крушка), какаћа (крушка , Драгачево). Skok —. Новији извори из јужне Србије потврђују и друге фонетске варијанте: какичка, какличка, катличка, клакичка (Цветковић 2000, 54). Мотивисаност би могла да буде двојака: или према именици клак (како се нама чини), или према катлича или катлиџа (= бубац, желудац живине, Речник САНУ). клопчанка (јабука). Вјероватно према Клопче (село код Зенице) или Клопце (село код Славонске Бистрице); Skok (под одр. клеп) мисли да је можда метафора. 154 космач (јабука). Непоуздан извор. крустуменка (крушка). Skok —. Можда индивидуална лексичка креација (само код С. Винавера). куличе (крушка, Лесковац). Skok —. лудаја (јабука, Србија). Skok (под одр. луд) мисли да је метафора према придјеву луд. Ипак, изгледа да је то врста брашнаве јабуке; исп. рус. луда = глыба камня, гранита, песчаная отмель, каменистоє русло реки (Фасмер, под одр. луда II). лудаш (орах, Пожаревац). (Skok —. лупија (бресква, Дубровник). Skok је (под одр. луб) означава као „бресква у којој се не приања месо уз коштицу“. магуша (крушка, Босна). Skok —. мадуна (смоква, Херцеговина). Skok —. мајчица (мајчица) (крушка, Ужице). Skok —. меркушанта (смоква). Skok даје ову одредницу, али без објашњења. мислинка (јабука, Крагујевац). Skok —. Можда према муслин = врста лагане и танке памучне тканине (назване по граду Мосулу у Ираку, где се првобитно израђивала (Речник САНУ). милшијанка (крушка, Мостар). Skok —. мртошанка (смоква). Skok —. мигавац (шљива, Смедерево), мугавац (шљива, Крагујевац). Skok (под одр. мигати) наводи облик мигавац али без конкретног објашњења. муслима (јабука, Зеница), муслимача (јабука, Подриње). Skok —. Можда пема муслин; исп. мислинка. небожица или небожица (шљива, Банија и Дубица). Skok —. пандара (шљива, Рудник), белопандара (шљива, Рудник). Skok наводи ову последњу али каже да је други елеменат сложенице непознат. паусија и паусија (маслина). Skok —. писина (јабука, Славонија), преслина (јабука, Славонија), прислина (јабука). Skok —. пранција (јабука). Skok (под одр. Frugy) мисли да је изведена од придјева праначики. пртабоњка (јабука, Конавли). Skok (под одр. имбунити) сматра да је изведеница према тал. brutte bone. 155 рдут (трешња, Шумадија), хрдут (трешња). Skok (под одр. хрдати) сматра да је рдут ономатопеја. седак (крушка, Шумадија). Skok —. седика (јабука, Валпово). Skok —. сеновка (јабука Топлица). Скок —. скочипорка (крушка, Славонија). Skok наводи ову лексему без конкретног објашњења. сунлија (јабука, Босна). Skok —. тепавац, (крушка, Јагодина). Skok —; исп. тепка. тепка (крушка). Skok (под одр. тепсти) овај назив обазриво везује за основу теп- (: топити). термењача (смоква). Skok —. турка (крушка, Космет). Skok овај облик наводи под одр. тургуља. Прије ће бити да је то хипокористик према туркиња. цибара (шљива), цибуља (шљива, Лика), цибуљица (шљива, Лика). Skok (под одр. циборица) посумњавши у Даничићеву етимологију: тал. cipero (као назив за мочварну биљку), оставља неријешено. циковача (јабука, Полимље). Skok —. шарагуља (смоква). Skok —. шиментија (крушка, Славонија). Skok —. Могло би да стоји у вези с ријечју цимента у Шајкашкој: Цимента је метално лонче од пола литра или литра за мерење запремине пре свега пасуља и мака (Драгин 1991, 654). 156 Треће поглавље ПОЈЕДИНАЧНИ НАЗИВИ ВОЋАКА: ТВОРБЕНИ ПРЕГЛЕД УВОД Опште напомене Свако озбиљније проучавање лексике одређене терминолошке области, поред лексичко-семантичког приступа, морало би и творбу да има за циљ. Само тако обједињен приступ пружа цјеловиту представу о свим битним семантичким и творбеним аспектима тематске групе лексема која се узима као предмет истраживања. „Давно је констатовано да је у творби речи мотивисаност комплексна појава и да укључује и форму и значење: изведена реч је мотивисана формом и значењем неке друге речи“ (Ћорић 2008, 25). При рашчлањавању народних термина на творбене елементе, не бисмо да се држимо формалних критерија. Формално гледано, нпр. облик бјелијанка (јабука, Горобиље итд.) могао би да се растави овако: бјел- + -ија + - анка. Тај облик би да посматрамо као јединствен резултат последњег творбеног чина, полазећи од типа творбене основе бјелиј- (: бјелија), творбеног значења и творбеног форманта (-анка) као његових битних конститутивних елемената. Проблеме у идентификацији основе, идентификацији суфикса, потешкоће у одређивању границе између основе и суфикса, потешкоће изазване могућношћу помијерања те границе — веома је лијепо изразио М. Николић: „Комплексност суфиксације потиче делом из њене изузетне продуктивности, а још више из често тешко утврдиве границе између творбене основе и суфикса, што је последица различитих и неретко вишеструких фонетских промена извршених током историје нашег језика управо на тој граници, односно многобројних морфолошких алтернација, као и честих (понекад недовршених или лексички ограничених) померања границе између основе и суфикса изазваних перинтеграцијом (обично аналошког порекла), односно појавом сложених суфикса“ (М. Николић, из рецензије књиге И. Клајна: Творба речи у савремненом српском језику). Колико се суфиксација зна да усложњава, чак и онда када се занемаре гласовне промјене у основинском дијелу појединих лексема у различитим народним говорима 157 (губљење појединих гласова, упрошћавање гласовних група, појава супституције, развој нових гласова), на нивоу српске воћарске терминологије лијепо свједоче изведенице са основом lif, лексемом којом се у турском језику (између осталог) означава биљно влакно.217 Поред сложенице елифалма (јабука, Зеница), сегмент lif- (лив-или лип-) се јавља као основа за коју су у различитим крајевима везивани различити суфикси: -а: елифа (јабука, Полимље), јелива (јабука, Злакуса), -анија: елванија (← еливанија) (јабука), -анка/-ањка: елифанка (јабука, Пожешко Поље), илифанка (јабука), јеливанка (јабука), јелипанка (јабука, Врховина), лифањка (јабука), -ка јеливка (јабука, Врање), -авна: јелипавна (јабука, Сарајево). Наведене форме припадају различитим народним говорима. Већину њих карактерише замјена гласа ф у основинском дијелу гласом в или гласом п (јелива, елванија, јеливанка, јеливка; јелипанка, јелипавна), а готово све развој гласова у иницијалном положају (гласа е : елифа, елванија, елифанка; гласова је: јелива, јеливанка, јелипанка, јеливка, јелипавна; гласа и: илифанка). Осипање гласова у основи или њихова замјена другим гласовима, карактеристично је за повећи број народних термина широм штокавске територије. Понекад такве гласовне промјене захватају основу у драстичној мјери, те је у оваквим случајевима каткад веома тешко утврдити шта чини саму основу некога деривата. Као примјер наводимо њемачку сорту Boikenapfel, јабуку која се поодавно одомаћила у Славонији. Њен први њемачки члан Boiken- мијењао се у знатној мјери, а за поједине форме (тако измијењене или нарушене) основе везивали су се различити суфикси: - иња (бојкиња, боиња), -аница (боланица), -анка (буланка), -ина (бујина). Иако нпр. знамо да се коријенски дио деривата џемурлијка (јабука) крије у именици џемре (тур. cemre, угљен од жераве, Škaljić), нисмо сигурни у одређивању границе између основе и суфикса, па ни самог суфикса (чини се да је у поменутој изведеници дошло до контаминације крајњих гласова основе с удвојеним суфиксом: џемурлијка (← *џемурли + -лија + -ка). 217 Исп. Đinđić i dr. (зн. под т. 1). 158 Из претходних примјера који указују на путеве адаптације форми преузетих из других језика, види се да је утврђивање творбеног односа појединих чланова деривационог гнијезда веома заметан посао. Када су посриједи домаће (словенске) основе, слика је углавном јасна, али није увијек јасна до краја, посебно не у оним случајевима када основинска лексема одавно не чини дио активног лексичког фонда. Као примјер јасне слике пружа нам дио деривационог гнијезда с основинском лексемом мука (русл. мука, чеш. mouka итд., исп. Фасмер, под одр. мука), лексемом која је, судећи по дериватима мучница и мучњак (Речник САНУ), с ријечју брашно некад била у синонимијском односу. Лексема мука јавља се и као основинска лексема у српској воћарској терминологији, за осову мук- везивли су се ови суфикси: -лија: муклија (јабука, Ужице), -уља: мукуља (шљива, Зеница), -ница: мучница (јабука, Славонија). Наш циљ није да лексику којом се именују појединачне врсте воћака разлажемо на мање јединице, да се упорно бавимо гласовним промјенама које су захватале деривиране лексеме, већ да идентификујући творбене елементе настале последњим творбеним чином (Babić 1986, 14), утврдимо заступљеност појединаих суфикса и њихову учесталост, назначимо однос творбених основа, означимо најпродуктивније творбене типове и сл. У творбеном прегледу користићемо се првенствено приручницима у којима је творба ријечи најпотпуније и најсвестраније представљена: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I (Стевановић 1981), S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku (Babić 1986), И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику (други део, суфиксација и конверзија) (Клајн 2003). С обзиром на чињеницу да називи воћака потичу из различитих народних говора (од крајњих западних дијелова источнохерцеговачког дијалекта до рубних дијелова призренско-тимочких говора), те да знатан број њих у основи има локализам као основинску лексему, жељели смо да укажемо на промјене у гласовној структури појединих деривата, те на појаве које се јављају у процесу творбе. Деривате наводимо као илустрацију а не као исцрпан инвентар. 159 Гласовне промјене у творбеној основи или суфиксу Гласовне промјене у основи тицале су се углавном сонантских али и других гласовних супституција, нпр. беросавка (: Белосавци — шљива, Драгачево), вођинка (: Воћин — крушка, Славонија) итд. Такве промјене најочигледније су код изведеница с истим коријенским или основинским дијелом, код тзв. једнокорених синонима, како се они већ називају у нашој лексиколошкој пракси (исп. Матијашевић 1982, 121; Драгићевић 2007, 246; Ћорић 2008, 34), или код гласовних варијанти исте лексеме, нпр: ваљувак: ваљувајка (шљива, Неготин, Књажевац), ваљупка (шљива), вањуга (шљива, Хрватска) итд.; коло: колка (крушка, Алексинац), конка (крушка, Лесковац); Лазар: лазарка (крушка, Славонија), лазанка (крушка, Славонија), лазањка (крушка, Ђаковштина); дриска: дрискуља (шљива, Славонија), дрицкуља (шљива, Травник итд.), дришкуља (шљива), дроцкуља (шљива, Чајниче; трешња, Босна); Јакоб: јакобовка (крушка), јакоповка (крушка), јакопољка (крушка, Славонија); Караман: караманка (крушка), карамајлија, (крушка, Мачва итд.), карабанка (крушка, Космет); Магдалена: магдаленка (јабука; крушка), мандаленка (јабука; крушка), мандаљенка (јабука). Гласовне супституције карактеристичне су углавном за основински дио лексеме, веома ријетко и за суфиксе. Такве промјене могле су да се јаве и у чину преосмишљавања, које је настајало као посљедица затирања значења израженог општим значењем творбене основе, нпр. ekşi: ексерка (крушка).218 Постоје и изведенице које несумњиво потврђују да ни суфикси нису у потпуности били поштеђени гласовних алтернација, нпр. 218 Основинска лексема никако није ексер (како би се то данас могло да чини), већ тур. ekşi (= кисео, Škaljić), и ми претпостављамо развој: ekş- + -енка → *ексенка → ексерка (крушка). 160 Јакоб: јакобовка или јакоповка (крушка) / јакопољка (крушка, Славонија); муљ: муљача (шљива, Тимок) / муљаша (шљива, Алексинац); мудо: мудовка (шљива) / мудорка (шљива); сушити: сушеница (смоква, Дубровник) / сушелица (смоква, Бока). Скраћивање или крњење основе Појава крњих основа у нашој грађи своди се на појединачне случајеве. У начелу, рекло би се да је појава крње основе резултат упрошћавања гласовних група (било гласовне групе у завршном дијелу основе (исп. дамасонка), или новонастале сугласничке групе на споју основе и суфикса. Идући од краја до краја, на терену обично обитавају једне и друге форме: пуна осн. изведеница крња осн. изведеница Дамаск: дамасценка (шљива) Дамас- дамасонка (јабука), пров-: провњача (крушка, Врхов.) про- проњача (крушка, Шумадија) стрек-: стрекња (јабука, Рудник) стек- стекња (јабука). Упадљиво скраћивање основа примијећено је углавном код деривираних лексема које имају своје дуже парњаке, а ови по поријеклу представљају изведенице сложено-суфиксалног типа: пуна осн. и дужи облик скраћена осн. и краћи облик Белосав- беросавка (шљива, Драгачево) сав- савка (шљива, Врховина); gülâb- ђулабија (јабука) ђул- ђула (јабука); lif- + alma елифалма (јабука, Зеница), lif- елифа (јабука, Полимље); Пловдин — дин- динка (шљива; крушка).219 219 Уз шљиву и крушку, динка је и једна врста винове лозе названа према имену бугарског града Пловдива. П. Скок урбаноним Пловдив, трачки Pulpudeva, изводи из грч. Philipoppolis (Skok, под одр. динка). Та лоза се у стручним круговима назива и пловдина или пловдинка (Речник МС; Polj. enc.). Истовјетни дужи облик за шљиву и крушку није потврђен у нашој грађи, а да је постојао и претходио краћем облику динка, посредно се може закључити и према називу за једну врсту парприке: пловдинка (исп. Марковић 1997, 11). 161 Ипак, не само код њих, исп. нпр. видинлија (крушка, Ресава) и вида (крушка, Жича); чењача (јабука, Шумадија) и чења (јабука, Шабац). Дуже и краће форме (посматрано на нивоу цјелокупног језичког простора), углавном егзистирају упоредо. При тврорби краћих, хипокористичких форми, за овако скраћену основу везивао се суфикс -а. Суфикс -а је поред хипокористичке улоге код ових, могао (да се узгред напомене) имати и моциону улогу, исп. нпр. бунарџика (: Бунарџик — јабука), кождека (: кождрак — јабука, Врање) итд. 162 Б. ПРЕГЛЕД ИЗВЕДЕНИХ ЛЕКСЕМА ПО СУФИКСИМА При дистрибуцији деривираних лексема у оним случајевима када се творбени однос између основинске лексеме и изведене ријечи чинио нејасним, а таквих је нејасноћа заиста пуно (посебно због великог броја локализама који се јављају у улози основинских лексема), у загради ће се давати пуни облик основне ријечи, а тамо гдје се то учини сходним, и творбена основа и мотивна ријеч. Творбене основа мотивних ријечи, по већ утврђеним правилима, одређиваће се одбацивањем наставка у генитиву једнине (исп. Babić 1986, 21). -а: бунарџика (: Бунарџик — јабука), вида (: вид-, видинлија — крушка, Жича), ђула (: ђул-, ђулабија — јабука), зека иили зека (: зекаст — јабука, Банија), елифа (: lif-, елифанка и сл. — јабука, Полимље), јелива (: lif-, јеливанка — јабука, Ужице), карабаша (: карабаш — јабука), кождека (: кождрак — јабука, Врање), коба (: коб-, кобав — јабука, Поцерина), макарија (: Макариј-, Макарије — крушка, Банија), медњака (: медњак — крушка), мушкута (: мушкат — јабука), мушкаћела (: мушкаћел — крушка, Дубровник), пљуска (пљуск-, пљускача — крушка, Врховина), савка (: савк-, беросавка — шљива, Врховина), слаја (: слачина — јабука, Славонија), чења (: чењ-, чењача — јабука, Шабац), џана (: џан-, џанарика — шљива, Црна Гора), шара (: шар- — шљива, Црна Гора). -ава: шугава (: шуга — јабука). -ав(а)ц: гукавац (: гука — крушка, Врање), капавац (: капати — шљива, Драгачево), кокавац (: кокати се — крушка, Пчиња), муцавац (: муц-, муца — шљива, Фрушка гора). -авица: крвавица (: крв — маслина, Далмација), прскавица (: прскати — шљива), мутавица (: муса — шљива, Срем), муцавица (: муца — шљива), пљуцавица (: пљуца — шљива), пуцавица (пуц-, пуцати — смоква; шљива). -авка: дињавка (: диња — крушка, Врање), јелипавка (: lif- — јабука, Мали Зворник), крвавка (: крв — бресква; крушка), прскавка (: прскати — шљива), пуцавка (: пуцати — крушка, Славонија). -авна: јелипавна (: lif- — јабука, Сарајево). -аја/-јаја: водењаја (: воден — крушка, Рудник итд.; шљива, Горобиље), гркаја (трешња, Дучаловићи), зимаја (јабука, Шумадија; крушка, Шумадија), зимњаја (: 163 зимњи — јабука; крушка, Врњци), зукваја (: зукв-, зуква — јабука, Шумадија), квргаја (: крврга — крушка, Шумадија), кисељаја (: кисељ — јабука, Шумадија итд.), криваја (јабука, БиХ), круглаја (: кругл- — јабука), крупнаја (: крупан — јабука, Полимље), мудаја (: муд-, мудо — шљива), озимаја (крушка, Драгачево, Лика), подрумаја (јабука), прутаја (: прут, прутаст — јабука), стрекаја (: стрека — јабука, Колубара итд.), тврдаја (јабука; крушка, Чачак), тикваја (: тиква — јабука). -ајица: свилаица (: свил-, свила — крушка, Ужице). -ајка: ваљувајка (: ваљув-, ваљуваст — шљива, Неготин итд.), котлајка (: котл- — шљива, Лесковац), колајка (: кол-, коло, коласт — јабука, Топлица; крушка, Лесковац), кртајка (: крт — јабука, Левач), кисељајка (јабука, Шумадија, Расина), перајка (: пер-, перо, пераст — јабука), црвењајка (: црвењ — јабука, Левач и Темнић). -ајлија: дугáјлија (јабука, Крагујевац; смоква, Далмација). -(а)к/-ј(а)к: зарудак (шљива, Херцеговина), мијољак (: Мијољ — крушка,Ужице), сијерак (: сијер — крушка, Ужице итд.), сјерак (крушка, Јагодина), чавољак (: чавољ — јабука). -ак/-јак: водењак (крушка, Левач и Темнић), дрвењак (: дрвен — крушка), лисјак (: лис-, лиса — смоква), лушчак (: Луштица — орах), медењак (крушка, Врање). -ака/-јака: бошњака (: Бошњ-, Бошњаци — јабука), водењака (крушка, Ужице, Колубара), зимака (крушка, Босна), зимњака (: зимњ- — јабука; крушка, Колубара), ледењака (: леден — јабука, Славонија), медењака (јабука), пожака (: Пож- Пожега — шљива), тврдака (крушка, Чачак), трњака (: трн — шљива, Подриње). -алица: грожђалица (: грожђ- — смоква), капалица (: капати — крушка, Славонија), муцалица (: муца — шљива, Срем), мушкалица (: мушк-, мушкат — јабука, Славонија), пуцалица (: пуцати — смоква). -алка/-аљка: граоталка (: граот-, граотак — јабука, Врање), звечалка (: звеч-, звечати — јабука), звечаљка (: звечати — јабука, Поуње, Банија), јагодаљка (крушка, Славонија), јакопољка (: Јакоб — крушка, Славонија), ковртаљка (: коврт — јабука, Левач), мирисаљка (крушка, Ужице). -аљуша: мркаљуша (: мрк — крушка, Фоча). -ан(а)ц: грозјанац (: грозје — крушка, Врање). -анија: елванија (: lif- — јабука). 164 -аница: беганица (: бег — крушка, ужички крај), мезаница (: мез-, мезина — смоква; маслина), каланица (: калати — бресква; шљива, Славонија). -анка/-јанка: алексињанка (дуња), американка (јабука, Горобиље), босанка (трешња, Славонија; јабука, Сиринић), бјелијанка (: бјелија — јабука, Горобиље), буздамка (: буздован — крушка, Црна Гора), ваљуванка (: ваљувак — шљива, Неготин, Књажевац), восјанка (: восак — јабука), гаранка (: гар — јабука, Врњци), врањанка (дуња), елифанка (: lif- — јабука, Пожешко поље), илифанка (: lif- — јабука), јастрепчанка (јабука), јеливанка (: lif- — јабука), јелипанка (: lif- — јабука, Врховина), каланка (: кал-, калати — бресква; шљива, Славонија), канађанка (јабука), карачанка (: Карача — шљива, Лесковац), књажевчанка (јабука), левчанка (: Левач — крушка, Врање), лесковчанка (крушка), лојзанка (: лојзе — крушка), љештанка (: Љештанско — крушка, Ужице), мотичанка (: Мотике — шљива), паочанка (: Паоци — јабука), преспанка (: Преспа — јабука), прошјанка (: прос-, просо — јабука), скопљанка (јабука, Јагодина), тетанка (: Тет-, Тетово — јабука), тимочанка (јабука), топличанка (јабука), шаманка (: Шам — крушка). -ањка: лифањка (: lif- — јабука), лишањка (: Лишане — крушка, Славонија), медањка (крушка). -ар: јабучар (орах, Босна). -ара/-јара: бљузгара (шљива, Славонија), брашњара (јабука, Славонија), бронзара (: бронза — крушка, Ужице), водењара (крушка, Славонија), грожђара (крушка, Ужице, Лика), гузара (: гуз — крушка, Вировитица), гукара (: гука, гукав — крушка, Крагујевац), госпојињара (јабука), дебељара (: дебел- — шљива, Славонија), дивљара (: дивљ- — крушка, Славонија), жутара (шљива; крушка, Славонија), зимњара (крушка), зуквара (: зуква — јабука), златара (јабука), јајара (шљива, Врховина), кајмачара (јабука), кајсијара (шљива), кожара (јабука, Ужице итд.; крушка, Ужице), колачара (јабука), колутара (јабука, Ужице), лончара (крушка), маслара (крушка, Славонија), мудара (: мудо — шљива, Крагујевац), обручњара (крушка, Славонија), озимара (крушка, Шаптиновац), пецара (: пећи — крушка, Славонија), пљуцара (крушка), погачара (јабука), прашњара (: прашњав — крушка, Славонија), пројара (јабука, Ужице), прутара (: прут — јабука), пуцара (шљива), рижњара (: рижањ — јабука, Славонија), тиквара (крушка; јабука), типсара (: типса — крушка), топузара (крушка), туршијара (крушка, Алексинац), фунтара (: фунта — крушка, Славонија). -ар(а)ц: гутарац (: гут-, гута — крушка, Тимок), жутарац (крушка, Поморавље). 165 -арица: капучарица (: капуч — смоква, Пољица), мишкарица (: миск-, мискет — јабука, Петриња), пољарица (: Поље и сл. — смоква, Далмација). -арка/-јарка: бегарка (крушка, Космет), валијарка (: авајлија — јабука, Шабац), винарка (крушка, Топлица), виноградарка (крушка, Тимок), звечарка (: звечати — јабука), гвожђарка (јабука, Крушевац), гуњарка (: гуња — јабука, Поцерина), жутарка (крушка, Тимок), јагодарка (крушка, Левач и Темнић), јечмарка (крушка, Мачва), камењарка (крушка), кожарка (јабука, Шумадија; крушка), колачарка (јабука; крушка, Темнић), копљарка (: копље — јабука, Шабац), кошничарка (: Кошница — крушка, Колубара), лончарка (крушка), лубеничарка (крушка, Мачва итд.; јабука, Ваљево), љубеничарка (крушка, Славонија), масларка (крушка), маџарка (шљива, Горобиље итд.), медарка (крушка), памучарка (бресква), патричарка (: патрице — јабука), погачарка (јабука, Врховина), пшеничарка (крушка), ружичарка (јабука), стеничарка (: Стенице — крушка), тиквичарка (крушка, Славонија), фунтарка (: фунта —крушка), шеничарка (крушка, Колубара итд.). -ануша: грожђануша (: грожђе — шљива, Зеница). -(а)ц: бљузгавац (шљива, Србија), бљутавац (крушка), врускавац (: врускав — трешња, Левач), вруштавац (: вруштав — трешња), гњилац (крушка, Тимок), гуњац (: гуња — дуња, Мачва), гутавац (крушка, Алексинац), дрвенац (крушка, Тимок, Врање), дуњац (: дуња — дуња, Ресава), жутац (крушка, Врање, Морача), зимац (крушка, Заглавак), киселац (крушка, Врање), муљац (: муљ — шљива, Типужница), пискавац (шљива, Горобиље), ранац (крушка, Рудник), рускавац (: рускав — трешња, Коцељева), сирац (: сијер — крушка, Алексинац), сладац (крушка, Алексинац), такушац (крушка), хрскавац (трешња), хрускавац (трешња), хруштавац (трешња), хрштавац (трешња, Подриње), шљивац (: шљива — шљива). -ача/-јача: ашламача (: тур. aşlama — трешња, Дубица), бајача, баквача, баклача, бакљача, батвача, батлача (: *bъtv-ěti — крушка),220 бардагача (: бардак — шљива), белача/бјелача (бресква; шљива), бјељача (смоква; бресква), бљузгача (крушка, Шабац), босиљача (: босиљак — крушка, Славонија), бресквача (јабука), великача (јабука, Злакуса), видовача (јабука, Ужице; крушка, Ужице, Јагодина), влахињача (: Влахиње — шљива, Херцеговина), влајињача (: Влахиње — шљива, Вировитица, јабука, Славонија), водењача (крушка), волујача (: Волујац — шљива, 220 Исп. одјељак о гњилавости плодова. 166 Рудник), гњилача (крушка, Банија, Комарница), госпођињача (крушка, Злакуса; јабука, Ниш), госпојинача (јабука, Книн), госпојињача (крушка, Банија, Врховина), градињача (: Градина — јабука, Ужице), грахорача (: грахораст — јабука, Банија), губача (јабука, Славонија), гувњача (јабука), гугача (: гука — крушка, Пирот), гуњача (: гуња — крушка; смоква, Далмација), дебељача (: дебел- — шљива, Тимок, Банија итд.), дивљача (: дивљи —јабука), дињача (: диња — крушка, Поуње), дрвењача (крушка), дробњача (: дробан — маслина, Далмација), дугача (смоква, Крк; јабука, Подравина), жутача (шљива, Славонија), звонача (: звоно — крушка), зејтињача (крушка), зелењача (јабука, Ваљево), зимача (јабука; крушка), златача (јабука; крушка), зуквача (: зуква —јабука, Шумадија), ивањача (: Ивањ — јабука, Славонија), илинача (јабука), илињача (јабука; крушка, Славонија; шљива, Славонија; смоква, Црна Гора), инџирача (: инџир — крушка, Ужице), јајача (шљива), јесењача (смоква, Кучи; крушка), јечмача (крушка, Подриње), кабача (: кабао — јабука, Сарајево), кадумача (: кадуна — јабука, Горобиље), калача (: калати се — шљива, Славонија), камењача (крушка, Ужице), капулача (: капула — смоква, Книн), карамача (: Караман — крушка, Поцерина итд.), кисељача (јабука, Ужице итд.; крушка, Рудник), коврљача (: коврљ — јабука, Љештанско), колајнача (: колајна — јабука, Крагујевац), колутача (јабука, Ваљево, Сарајево), котурача (јабука, Тимок; крушка, Лесковац), крастача (: краста, крастав — јабука), кривача (шљива, Лесковац), крмећача (јабука, Шабац), крстовача (: Крстов — јабука, Ниш, Банија), круглача (: округао — јабука, Ваљево), крупњача (шљива), куршумача (: Куршумлија — шљива, Бољевац), кутињача (: кутиња — јабука), кутурача (: котур — јабука, Подравина), ледењача (јабука, Колубара), леновача (: Леновац — јабука), лимуњача или лимуњача (јабука), лубењача (: лубеница — крушка, Ужице), лутача (: лутав — јабука, Полимље), љубењача (: љубеница — јабука, Славонија), љутача (јабука, Краље), малињача (јабука), маргаретача (крушка), марињача (: Мариње — крушка, Сисак), марковача (: Марковац и сл. — јабука, Сиринићка жупа), маслењача (крушка, Мостар), медвача (: медвен — крушка), медењача (јабука, Црна Гора; крушка, Црна Гора), мекача (јабука, Ужице), метлача (мелта, мелтав — крушка),221 мијољача (крушка), миољача (јабука, Ужице; крушка, Славонија), михољача (крушка; јабука), митровача (: Митров — јабука, Лесковац), мудача (шљива, Славонија), муљача (: муљ — шљива, Тимок), никољача (крушка, Врање), 221 В. одјељак о воћкама брашнавих плодова. 167 оврљача (: оврљ — јабука, Подриње), огњилача (крушка, Суњ), озимача (крушка, Ужице; јабука, БиХ), округлача (шљива), округљача (крушка, Сребреница), ориовача (: Ориовац — јабука, Славонија), папрењача (крушка), пелимача (: пелин — јабука, Бастаји), петровача (јабука, Мачва итд.; крушка, Славонија, Врховина; смоква), пљускача или пљускача (крушка, Мачва), подрумача (јабука), пожегача (шљива), пртача (: пртен — јабука, Шабац), пругача (јабука), пуркача (: пурак — шљива), разбијача (крушка), рајковача (: Рајковац — јабука), ребрача (јабука), рудача (: руд — јабука), слаткача (јабука, Љештанско итд.), старчевача (: Старчевац и сл. — крушка, Подриње), тањирача (јабука), тиквача (јабука, Колубара итд.), томињача (: Томин, Томиндан — крушка), хлибача (: хлиб — јабука, хрв. Приморје), цепача / цјепача (: цепати се — шљива), црвењача (шљива, Шумадија; јабука, Шумадија; крушка), црњача (смоква), чењача (: чен, чењ — јабука, Шумадија), шакача (: шака — крушка). -аш: дебељаш (орах), јабукаш (: јабука — орах, Славонија), крупнаш (: крупан — орах), муљаш (: муљ — шљива, Зајечар), метлаш (: мелта, мелтав — шљива, Горобиље), 222 округљаш (: округљаст — крушка, Полимље). -ашица: фунташица (: фунта — јабука; крушка). -ва: зуква (: зук-, зукао — јабука, Ужице итд.). -вица: белвица (бел- — јабука, Врање; шљива, Врање). -евка: краљевка (крушка, Ваљево; јабука, Славонија), мезевка (: мез-, мезана — јабука, Славонија), царевка (крушка, Драгачево). -еника: јачменика (: јачам — јабука), јечменика (: јечам — јабука), зобеника (: зоб — крушка; јабука). -еница: бременица (: бреме — крушка, Босна), зобеница (: зоб — крушка; јабука), јачменица (: јачам — јабука), сушелица (: сушити — смоква, Бока), сушеница (: сушити — смоква, Дубровник). -енка: батуленка (: Batulnapfel — јабука), везенка (: вез — јабука, Врање), дамасценка (: Дамаск — шљива), жетвенка (: жетва — крушка), зобенка (: зоб — јабука), ексерка (: тур. ekşi — крушка), јачменка (: јачам — крушка), јечменка (: јечам — крушка, ужички крај; јабука), конопљенка (: конопља — крушка), просенка (: просо — крушка, Шаптиновац), сивенка (: сив — крушка). -ењака: јечмењака (: јечам — крушка, Јагодина итд.). 222 Ипс. одјељак о воћкама брашнавих плодова. 168 -ењача: жетвењача (: жетва — крушка), зобењача (: зоб — крушка), јечмењача или јечмењача (: јечам — крушка, Поуње итд.), литрењача (: литра — крушка), тиквењача (: тиква — крушка, Славонија), цвјетењача (: цвијет — смоква, Далмација). -ија: авајлија (: тур. ayvali — јабука), арвалија (: тур. ayvali — јабука, Лесковац), вајлија (: тур. ayvali — јабука, Рудник), аршламија (: аршлама — трешња), белија/бјелија (крушка; шљива), буздованија (крушка, Славонија), ђулабија (: тур. gülâb-, gülâbi — јабука), мелатија (: мелта, мелтав — јабука), мишћија (: мишћ — крушка), озимија (: озим — крушка), парадија (: парад-, парадис — јабука), санабија (: Синоб — јабука, Бања Лука итд.), сенабија (јабука, Мачва итд.), синабија (јабука, Босна), срнабија (јабука, Сребреница), тврдија (крушка, Ужице). -ик: беличник (: белица — јабука), раник (: рани — орах). -ин: мушкатин (: мушкат — крушка). -ина: билина (: ик. бил- — јабука, Славонија), бјелина (шљива, Славонија; јабука, Славонија), жутина (крушка, Славонија), јосипина (: Јосип — крушка), љубачина (: љубачац — јабука, Славонија), озимина (: озим — крушка), округлина (јабука, Славонија), слачина (: сладак — јабука, Славонија). -инка/-ињка: голубињка (: голубаст — крушка), жетвинка (: жетва — крушка, Славонија), зефиринка (: зефир — крушка), левантинка (: Левант — маслина), маслинка (: масло — крушка, Ужице; јабука), мишћетинка (: мишћет — крушка, Ужице), пашинка (: паша — јабука, Санџак), арапинка (: Арап — крушка), челебинка (: челебија — крушка, Славонија), шумадинка (: Шумадија — крушка). -иња: бошњакиња (: бошњака — јабука, Славонија), влахиња (: Влах — јабука; смоква), врушкиња (: вруск-, врускав — трешња), гркиња (: грк — трешња). каргиња (: каргија — смоква, Херцеговина итд.), коштаткиња (: коштатка — крушка, Славонија), маргаретиња (јабука), млеткиња (: Млеци — смоква, Бока итд.; трешња, Бока), мушкиња или мушкиња (: мушк-, мушкат и сл. — јабука, Банија итд.), пожегиња (шљива), стрекиња (: стрек-, стрека — јабука). -ињак: лушчињак (: Луштица — орах). -иш: гркиш (бадем, Дубровник), влашкиш (: Влашко — орах, хрв. Приморје). -иша: такиша (: тур. tah- , tahin — крушка, Драгачево). -ика/-јика: авајлика (: тур. ayvali — јабука), баника (: бан — јабука, Славонија), белика/бјелика (јабука; трешња), вајлика (: тур. ayvali — јабука, Ужице), виника (: вино — шљива, Книн), воденика (јабука), дебелика (јабука), дробника (: дробан — 169 трешња, Славонија; шљива; крушка), жутика (крушка, трешња), жутљика (крушка; шљива; трешња, Ваљево), загорјаника (јабука, Славонија), зеленика (јабука; крушка, Лесковац), инџирика (: инџир — крушка, Подриње итд.), киселика (јабука), лимуника (крушка), маслика (: масло — јабука, Славонија), меденика (шљива, Славонија), озимика (крушка), попадика (: попадија — јабука), прутика (јабука, Славонија), руменика (јабука, Врховина), седика (јабука, Валпово), срчика (: срч — јабука, Славонија), тамјаника (јабука, Ужице; крушка), тамњаника (крушка, Крагујевац), цепика/цјепика (шљива), црвеника (јабука, Мачва итд.), црљеника (јабука, Врховина), шареника (јабука, Врховина итд.; крушка), шупљика (: шупаљ — јабука). -ица: алица, аница (: ал — трешња), ашламица (: тур. aşlama — трешња, Ливно), баница (: бан — крушка, Хрватска), белица/бјелица (шљива, трешња, јабука, крушка, бресква, смоква, маслина), бељица (шљива, Бачка), брдарица (: Брдари — јабука, Качер), воштаница (јабука, Славнонија; крушка, Славонија), вучица (: вучаст — смоква), галица (бресква), гњилица (крушка, Лика, Банија), голица (бресква, кајсија, крушка), горчица (трешња; бадем, Брач), госпојица (: Госпоја — јабука, Славонија; крушка, Славонија), грбавица (крушка, Славонија), дебелица (шљива), дрискавица (шљива), дробница (: дробан — маслина, Корчула), дужица (: дуг — смоква, Котор), дуњица (: дуња — јабука, Београд), ђулабица (: ђулабија — јабука, Колубара), ђулица (: ђул- — јабука, Топлица), жутица (крушка, маслина; трешња, Лесковац; шљива, Лесковац; јабука, Лесковац), зекица (: зекаст — смоква, Книн), зеленица (јабука; маслина; смоква), зечица (: зечаст — крушка, Рудник), зимица или зимица (јабука, Херцеговина; крушка, Босна; смоква, Пељешац), ивица (: Иво — јабука, Славонија), ивичица (: ивица — јабука), инџирица (крушка, Ужице), калуђерица (крушка, Босна), капушица (: кашуч — смоква, Сарајево), киселица (јабука; крушка, Тимок; шљива, Дарувар), кисељачица (крушка, смоква; бресква, Славонија), круглица (: округао — шљива; крушка, Врање), куглица (: округао — крушка, Крагујевац), крупица (: крупан — јабука, Лесковац; шљива, Лесковац), крупница (јабука, Дарувар; крушка, Славонија; шљива, Пирот), леденица (јабука), ледерица (јабука), љутица (јабука, Херцеговина), мађарица (јабука), маљавица (бресква), меденица (крушка, Србија, Босна), мекушица (: мекуша — бадем, бресква), млијечница (крушка), мљечица (крушка), модрица (шљива), морица (смоква, Далмација итд.), мркица (трешња, Ужице), мушкателица (: мушкател — јабука, бресква), мушкатица (: мушкат — јабука), облица (маслина, Паштровићи итд.; смоква, Приморје), овчарица (: Овчар — 170 крушка, Левач), ожиљчавица (јабука, Славонија), озимица (крушка, Бољевац; смоква, Далмација), округлица (крушка, Горобиље итд.; шљва, Босна итд.; јабука, Славонија), пегавица (крушка, Срем итд.), поморанџица (крушка), попица (: поп — смоква, Бока), посавица (шљива, Врховина), пударица (: Пудари? — крушка, Славонија), раница или раница (трешња), рскавица (трешња, Мостар), ружица (јабука), руњавица (бресква), сељанчица (: сељанка — јабука), ситница (трешња, Врховина; крушка, Врховина; шљива, Чачак), слаткица (: сладак — трешња), сурица (: сур — трешња, Мостар), тиквица (крушка, Поткозарје), тиквичица (: тиквица — шљива, Славонија), црвеница (јабука), црница (црница) (трешња, Љештанско итд.; шљива, маслина; смоква), циганчица (: Циганка — јабука, Тамнава). -ка: ангулемка (: Anguleme — крушка), арапка (крушка, јабука, шљива), бартулка (: Бартул — крушка), белка/бијелка (јабука, Врање; крушка; шљива), беличка (: Белица — шљива, Тимок), београтка (крушка), беросавка (: Белосавци — шљива, Драгачево), биогратка (: Биоград — крушка, Ужице), будимка (: Будимље — јабука, Горобиље итд.), боздованка (крушка, Призрен), боздоганка (крушка, Призрен), бостанка (крушка, Драгачево итд.), брђанка (: Брађани — јабука, Ваљево), бугарка (шљива; јабука, Врање), буздованка (крушка), буковка (: Буково — јабука), бунка (: Буна — крушка, хрв. Приморје), ваљевка (јабука, Врање), ваљка (: ваљ-, ваљувка и сл. — шљива), ваљупка (: ваљувак — шљива), везирка (јабука), видовка (: Видов — јабука, Левач и Темнић; трешња), вијенка (: Вијена, њем. Wien — крушка), вилијамка (крушка), висуљка (: висуљ-, висуљак — крушка, Подриње итд.), воденичарка (: Воденичари — крушка, Славонија), воденка (крушка, Тимок), водњикавка (крушка), вођинка (: Воћин — крушка, Славонија), волујка (: Волујац — јабука, Пожега), враторка (: вратор — крушка), гњилка (крушка, Врање), голушавка (бресква), горјаника (: Горјани — јабука), горчивка (трешња, Пирот), госпођинка (крушка, Рађевина итд.; јабука), даросавка (: Даросава — шљива), демирка (: Демир-капија — крушка, Врање; јабука), дервенка (: Дервен? — крушка, Врање), дервишка (јабука), динка (: дин-, Пловдив — шљива, бос. Посавина; крушка, Београд итд.), докторка (трешња), дринка (јабука), дришљивка (: дришљив — шљива), душанка (: Душаново и сл. јабука), ђерманка (: Жермен — крушка, Лесковац), ђулка (: ђул-, ђулабија — јабука), ђурђевка (: Ђурђево и сл. — крушка; трешња, Срем итд.), ејвенка (: тур. ehven — крушка, Зеница), ердељка (јабука, Ваљево), жерменка (: Жермен — крушка), жутка (бресква, Далмација), зајечарка (јабука), закушка (: Закуш-, Закушје — смоква), зејтинка (јабука, Србија; крушка), зеленка (маслина; смоква; јабука, Тимок 171 итд.; крушка, Тимок итд.), зечевка (: Зечево — крушка, Славонија), зимка (јабука, крушка), златка (јабука), зрнка (: зрно — јабука, Славонија), инџирка (крушка, Ужице), јеливка (: тур. lif- — јабука, Врање), јесенка (јабука; крушка, Космет; смоква, Ријека Црнојевића; бресква, Бока), јесењка (смоква; куршка, Врање; јабука, Врање; шљива, Лесковац), јосифка (крушка), казанџика (: Казанџије и сл. — јабука), кајзерка (крушка), калатка (: калати — крушка, Сарајево), калемка (јабука, Мачва), калуђерка (крушка), кантарка (крушка), карабанка (: Караман — крушка, Космет), караманка (крушка), катаринка (: Катарина — шљива), киселка (јабука, Пирот; крушка, Врање), кисељка (јабука, Банат итд.), кићенка (јабука, Славонија), ковачевка (: Ковачевац и сл. — јабука, Лесковац; крушка, Лесковац), кожуварка (: Кожувари — јабука), колка (крушка, Алексинац), конка (: коло — крушка, Лесковац), колубарка (јабука, Крагујевац), коштатка (крушка, Славонија), кравајка (: кравај — шљива, Лесковац), краставка (јабука), крстовка (крушка, Лесковац; јабука), лазанка (: Лазар — крушка, Славонија), лазањка (: Лазар — крушка, Ђаковштина), лазарка (крушка, Славонија), ластовка (: Ластово — маслина; смоква), леринка (: Лерин — крушка), ливадарка (: Ливадари — јабука), лимунка или лимунка (јабука; крушка), лишањка (: Лишане — крушка, Славонија), лубеничка (: лубеница — крушка, Сарајево), лунка (: луна — јабука), магдаленка (јабука; крушка), мандаленка (: Магдалена — крушка; јабука), мандаљенка (: Магдалена — јабука), мађарка (шљива), малинка (: малина — јабука, Ваљево), маљенка (: Маљен — јабука, Рудник; крушка, Ужице), мартинка (крушка, Славонија), масленка (крушка), маџарка (шљива; јабука, Фоча; крушка, Врање), машарка (: Маџарија и сл. — шљива), меденка (крушка; јабука), мерисавка (крушка, Славонија), мирисавка (крушка, Ужице итд.; јабука, Врање; бресква, Херцеговина), мехеленка (: Мехелен — крушка), мехелка (: Мехел-, Мехелен — крушка), мијољка (: Михољ — јабука, крушка, Поуње), миришљавка (јабука), мишћетка (: мишћет — крушка, Ужице), мославка (: Мослав-, Мославина — крушка, Славонија), мускателка (крушка), мушкателка (крушка), мушкатељка (јабука), наполеонка (крушка, Ужице; трешња), николајка (: Николаји — трешња, Коцељево), ноћајка (: Ноћај — јабука, Мачва), овчарка (: Овчар — јабука; крушка Јагодина), оздановка (: Оздановац — крушка, Славонија), озимка (јабука, Ужице), олишањка (: Лишане — крушка, Славонија), оманка (: оман — јабука), пазарка (јабука, Полимље), папренка (јабука, Славонија), пелегринка (смоква), петровка (јабука; крушка, Славонија), плавка (шљива), подринка (јабука), полошка (: Полог — крушка, Јагодина), посавка (шљива), прапорка (шљива, Алексинац), прокупка (: Прокуп-, Прокупље — јабука), ранка 172 (шљива, Горобиље; јабука), рањка (шљива), расинка (јабука), ресавка (јабука), решетарка (: Решетари — крушка), рузмаринка (јабука), руменка (јабука), савка (сав- , Белосава — шљива), сарајевка (шљива, Кремна), сарајка (: Сарај-, Сарајево — крушка Врховина), сијерка (: сијер — крушка, Ужице итд.), стамболка (шљива; јабука), степањка (: Степање — крушка, Шабац итд.; јабука, Ужице), талијанка (шљива; крушка), тамњанка (јабука; крушка, Рудник), тептедарка (крушка), тетовка (јабука), тројка (: трој-, тројак, тројити се — смоква, Бока итд.), цесарка (крушка), црвенка (шљива; крушка, Славонија), црљенка (јабука; крушка, Славонија), чапоњка (: чапоњ-, чапоњак — крушка), чечавка (: Чечава — крушка, Врховина), џанка (џан-, џана, џанарика — шљива), шербетка (јабука), шећерка (крушка; јабука), шуматовка (: Шуматовац — јабука). -киња: винковкиња (јабука, Славонија), гламочкиња (јабука, Фоча), ледеркиња (: ледер — јабука), мославкиња (: Мослав-, Мославина — крушка, Славонија), пожешкиња (: Пожега — шљива), орушкиња (руш-, рушт — трешња), рушкиња (: руш-, рушт — трешња). -ла: дуранцла (мађ. duranz-, duranzi — бресква, Бачка). -лија: бардаклија (шљива, Фрушка гора), брдаклија (шљива), босанлија (трешња), будимлија (: Будим-, Будимље — јабука), буздовајлија (крушка, Славонија), буздованлија (крушка; јабука, Славонија), бузлија (: буз-, буза — јабука), буслија (: буз-, буза — јабука, Босна), видинлија (: Видин — крушка, Ресава), дуранзлија (: мађ. duranz-, duranzi — бресква), ђулавлија (: тур. gülâlabi — јабука, Шабац), зворниклија (трешња, Ужице), зејтинлија (крушка, Жича), зејтунлија (крушка), иванлија (: Иван — јабука, Славонија), ипеклија (: Ипек — јабука), кантарлија (крушка, Шумадија), карамајлија (: Караман — крушка, Мачва итд.), муклија (мук-, мука — јабука, Ужице), памуклија (јабука, Славонија итд.), топузлија (крушка, Ужице), циганлија (: Циган — јабука), чепетлија (: чепет — крушка, Славонија), шербетлија (јабука, Подриње итд.; крушка, Подриње), шећерлија (јабука, Ужице, Рудник). -ник: медник (крушка, Драгачево итд.). -ница: божићница (јабука; крушка), зимница или зимница (смоква), зобница (крушка), јагодница (крушка, Славонија), казанџиница (: Казанџије и сл. — јабука), караманшница (: Караман — крушка, Сарајево), медница (јабука, Сарајево; шљива, Плав и Гусиње), месница (: месо — маслина; смоква), мучница (: мук-, мука — јабука, Славонија), мушкутница (: мушкут — јабука), погачница (: погача — јабука; крушка). 173 -ња: лакња (: лах-, лахани — јабука), стекња (: стрека — јабука), стрекња (: стрека — јабука, Рудник). -њак: медњак или медњак (крушка, Тамнава итд.). -њача: барњача (: Баре — јабука), блатњача (јабука, Славонија), будимњача (: Будимље — јабука, Поцерина), видовњача (: Видов — јабука), господњача (крушка), житњача (крушка, Славонија итд.), зимњача (јабука; крушка; смоква, Далмација), зобњача (крушка, Врховина итд.), јагодњача (крушка; јабука, Славонија), јајњача (шљива, Босанска Крајина), каурњача (: Каур-, Каури — крушка, Банија), клапурњача (: клапура — смоква, Црна Гора), медњача (крушка, Зеница, Банија; шљива, Славонија), миољњача (: Михољ — крушка, Славонија), пепелњача (: пепео — крушка, Славонија), петровњача (крушка, Врховина; јабука, Врховина; смоква), поскурњача (: поскура — јабука), провњача (: прова — крушка, Врховина), проњача (: проја, прова — крушка, Шумадија), сегедњача (: Сегедин — јабука, Славонија), сегетњача (: Сегедин — јабука, Славонија). -овача: бартоловача (: Бартол — крушка, Славонија), беловача (јабука), восковача (: восак — јабука, Чачак, Ужице; шљива), зимовача (јабука, Шумадија итд.; крушка Шумадија итд.), казазовача (: Казази — јабука, Зеница), коровача (: кора — крушка), мудовача (: мудо — шљива), поповача (: поп — крушка, Мачва; јабука), прутовача (: прут — јабука, Ужице), рановача (шљива, Колубара итд.), трновача (шљива, Врховина итд.; крушка), шећеровача (крушка). -овина: бановина (: бан — јабука, Славонија). -овица: ђоновица (смоква, Далмација). -овка: адамовка (: Адам —јабука), антуновка (: Антун — јабука), бартоловка (: Бартол — крушка; јабука), бостовка (: бост-, бостак — трешња, Ресава), вилијамовка (крушка), виљамовка (крушка), виновка (: вино — крушка), восковка (: восак — јабука), зимовка (јабука, Тимок; крушка, Тимок итд.), јакобовка (: Јакоб — крушка), јакоповка (: Јакоб — крушка), капетановка (крушка, Славонија), малиновка (: малина — крушка, Славонија), масловка (: масло — крушка), матановка (: Матан — крушка, Славонија), медовка (: мед — крушка), мудовка (: мудо — шљива), расовка (: Рас — јабука, Полимље), читловка (: Читл-, Читлук и сл. — шљива, Хомоље). -овњача: литровњача (: литр-, литра — крушка, Врховина), медовњача (: мед — јабука, Славонија). -ојка: тврдојка (: тврд — јабука, Алексинац). -ор: пискор (: писк-, пискав, пискати — шљива, Крагујевац). 174 -уга: ваљуга (: ваљ-, ваљуваст — шљива, Далмација), вањуга (: ваљ-, ваљуваст — шљива, Хрватска). -уља: вимкуља (: виме — крушка), висуља (шљива, Херцеговина), горкуља (: горак — крушка, Ваљево), дрискуља (: дриск-, дриска — шљива, Славонија), дрицкуља (: дриск-, дриска — шљива, Травник итд.; трешња, Мостар итд.), дришкуља (шљива), дроцкуља (шљива, Чајниче; трешња, Босна), дугуља (крушка, Градачац), жутуља (крушка, Славонија; смоква, Далмација), зимкуља (јабука; крушка, Пожаревац), кривуља (смоква; маслина), лугуља (: луг — смоква), мацуља (: мац-, мацаст — јабука), мекуља (крушка, Бачка), месуља (: месо — крушка, Славонија), модруља (шљива; смоква, Брач), мукуља (: мук-, мука — шљива, Зеница), мургуља (: мург-, мургав — маслина; смоква), пицуља (: пиц-, пица — маслина, Дубровник), прскуља (шљива, Винковци), прутуља (: прут, прутаст — јабука, Шабац), сипкуља (: сипак — крушка, Славонија), фрчкуља (: фрчка — шљива, Славонија), шаруља (: шара — јабука, Славонија), швабуља (: Швабија и сл. — јабука, Сребреница). -уљка: мушкатуљка (: мушкат — крушка, Хрватска). -ун: влахун (: Влах — крушка). -ун(а)к/-уњ(а)к: медунак (: мед — крушка, Крагујевац, Космет), медуњак (: мед — крушка). -ун(а)ц: водунац (: вода — крушка, Лесковац), жутунац (: жут — крушка, Лесковац), медунац (: мед — крушка), сладунац (: слад — крушка). -уника: медуника (: мед — шљива, Сиринић). -уница: цвјетуница (: цвијет — смоква). -унка: златунка (: злато — јабука), медунка (: мед — крушка, Левач и Темнић), сладунка (: слад — јабука; крушка), сурунка (: сур — шљива, Алексинац), шарунка (: шара, шарен — јабука, Топлица). -уњика: медуњика (: мед — крушка). -урак: жутурак (: жут — крушка, Тимок). -урда: маљавурда (: маљав — бресква, Бачка). -уша: арбануша (: Арбан-, Арбанашко — јабука, Скадар), беглуша (: Бегл-, Беглук, Беглуци и сл. — крушка, Ужице), бјелуша (шљива, Босна), брдаруша (: Брдари — шљива, Гружа), брђаруша (шљива, Гружа), гакуша (: гак — шљива, Сомбор), гроватуша (: грохот — јабука), грохатуша (: грохот — јабука), зимњакуша (: зимњака — јабука, Врање), златуша (јабука), кантаруша (крушка, Драгачево), колатуша (: кулат-, кулатаст — крушка, Поуње; јабука, Бос. Крајина), 175 колачуша (крушка, Високо; смоква, Херцеговина), краљуша (: краљ — јабука), краставуша (крушка, Лесковац), крвавуша (бресква, Вировитица, крпуша (: крпа — смоква), кулатуша (: кулат-, кулатаст — крушка, Поуње), латифуша (јабука, Ливно), мађаруша (шљива), маљавуша (бресква, Бачка), маџаруша (шљива; јабука, Фоча), перуша (: перо — јабука), пискоруша (: пискор — шљива), плавуша (шљива, Драгачево), рануша (шљива, Горобиље), рањуша (шљива), ребељуша (: Ребељ — јабука, Подриње), риђуша (крушка, Врховина; јабука), тамјануша (крушка), такуша (: тур. tah-, tahin — крушка, Мачва итд.). -уш(а)ц: мекушац (: мек — бадем). -ушица: мекушица (: мек — бадем; бресква). -чица: бостанчица (: бостан — јабука), госпојчица (: Госпој-, Госпоја — крушка), иванчица (: Иван — јабука, Славонија), ивањчица (: Ивањ-, Ивање — јабука, Славонија), јакопчица (: Јакоб — крушка), краљевчица (крушка; јабука), пасторчица (: пастор — крушка). 176 В. ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА Просте ријечи у воћарској терминологији Просте (лексичке или немотивисане) ријечи у српској воћарској терминологоји спорадична су појава. Оне би могле да се сведу на појединачне случајеве какви су рушт (трешња, Срем итд.) или батва (крушка, Ужице итд.). Лексема рушт у другим крајевима живи у низу својих гласовних варијанти: врушт (трешња, Срем; вишња, Бачка), фрушт (трешња) или хрушт (трешња), од којих би се за ове последње рекло да су књишког карактера. Што се тиче лексеме батва и њених фотнетских варијанти: базва (крушка), базга (крушка, Морача, Алексинац), баква (крушка), ми полазимо од претпоставке да се оне налазе у непосрдној творбено-семантичкој вези с глаголом *bъtv-ěti (исп. одјељак о структури плода), те да су у неким крајевима служиле као основинске лексеме при настајању нових назива, нпр. батвача (: батва — крушка), батлача (: батва — крушка, Книн) итд. баквача (: баква — крушка). Сасвим је могуће да су батвача, батлача, баквача старији ликови, а да су батва, баква новије форме настале додавањем хипокористичког суфикса -а на исту основу. Семантичко варирање Семантичко варирање у оквирима једне лексеме назива се полисемија. Блиска веза између полисемије и творбе ријечи неким је ауторима давала основ да у семантичком варирању виде посебан тип творбених процеса. „Та бликост, сматра Апресјан, даје основ да се о полисемији може говорити као о семантичкој деривацији“ (Драгићевић 2008, 197). „Са ономасиолошког становишта то [тј. полисемија] је процес номинације једне исте лексеме са једног појма на други“ (Премк 1997, 137). Невелик број воћарских термина настао је метафоричком дисперзијом чије је полазиште у семама нижега ранга. Семе нижег ранга биле су активне у настанку нових номинација, а оне су могле да се односе на облик: амајлија (јабука, Ужице), величину: врапчара (трешња; шљива, Београд), боју: грнчара (крушка) итд. Неке су, опет, могле настати и ширењем основног семантичког садржаја, нпр. мишћетин 177 (крушка). Ми бисмо овдје да наведемо само оне типичне случајеве који на упадљив начин илуструју ову појаву. Њих несумњиво има још, али смо сматрали да је у творбеном прегледу такве лексеме цјелисходније сврстати под одређени суфикс, те тако бар посредно указати којем творбеном типу би оне могле да припадају. примарно значење лексеме терминолошка реализација амајлија = предмет (ромбичног облика) амајлија (јабука, Ужице) висуљак = оно што је обешено ... висуљак (крушка) врапчара = ситна сачма врапчара (трешња; шљива Београд) грнчара = жућкаста земља грнчара (крушка) дунда = пуначка женска особа дунда (шљива, Врање) пастрмка = риба пастрмка (крушка) попадија = попова жена попадија (јабука) туркиња = припадница турског народа туркиња (јабука, Славонија) Двојаке могућности творбе Код једног дијела деривата као да је извођење могуће посматрати на двојак начин. Са формалног гледишта могао би да буде оправдан и један и други творбени модел. Ако се изведенице сврставају по суфиксима, једној те истој лексеми не могу да се опредијеле два засебна мјеста. Једном творбеном обрасцу мора да се да предност. Овдје наводимо само оне случајеве код којих је сасвим очигледна таква могућност. Првом творбеном моделу се даје прдност: дрвењача (крушка): дрвен + -јача или дрв- + -ењача; крвавица (маслина, бресква, смоква): крвав + -ица или крв + -авица; краставка (јабука): крастав + -ка или краста + -авка; мирисавка (крушка, Славнонија): мирисав + -ка или мирис + -авка; меденица (крушка, Србија, Босна): меден + -ица или мед + -еница; медењак (крушка, Врање): меден + -јак или мед +-ењак. Уколико се, дакле, творбено значење тиче особине, сматрали смо да је у функцији основинске ријечи придјев (чије је категоријално значење управо исказивање особине). Уколико је пак посриједи какав однос (нпр. однос у погледу зрења), функцију основинске лексеме има (прије би могла да има) именица: зоб + 178 -еница → зобеница (крушка; јабука), зоб + -еника → зобеника (крушка; јабука), зоб + -енка → зобенка (јабука), јечам + -еника → јечменика (јабука), јечам + - ењача → јечмењача или јечмењача (крушка, Поуње итд.).223 Овакво творбено рашчлањивање потврђују и деривати јечмарка (крушка, Мачва), јечмача (крушка), шеничарка (крушка, Колубара итд.), код којих се природа основе (јечм-: јечам; шениц-: шеница) не би могла да доводи у питање.224 Други степен деривације У српској воћарској терминологији постоји невелик број деривата чију основу (или боље речено, основинску ријеч) чини изведеница. То су тзв. изведенице другога степена. Деривиране лексеме изведене од већ изведених ријечи карактеришу компликовани творбено-семантички односи (исп. Ћорић 2008, 27). „Другостепени деривати се, као и првостепени, чврсто саодносе са мотивном речју творбене основе“ (Драгићевић 2007, 212). Сложеност односа ове природе у нашој грађи није се испољила у толикој мјери. основа 1. ст. дерив. основа 2. степен дерив. *ayva вајлија вајлиј- валијарка (јабука, Шабац) Бошњ- (: Бошњаци) бошњака бошњак- бошњакиња (јабука, Слав.) зим- (: зима) зимка зимк- зимкуља (јабука, крушка) зимњ- зимњака зимњак- зимњакуша (јабука, Врање) Ив- (: Иво) ивица ивиц- ивичица (јабука) кисел- кисељача кисељач- кисељачица (крушка) коштат коштатка коштатк- коштаткиња (крушка, Слав.) писк- пискор пискор пискоруша (шљива) Било би инспиративно утврдити разлоге због којих су се од већ изведених ријечи твориле нове изведенице у народној воћарској терминологији. Изгледа да су се неке лексеме (нпр. кисељача) у народу осјећале као општи воћарски термини (у 223 Skok (под одр. јечам), за ову последњу наводи суфикс -јача. Ако је тако, смјер мотивације ишао би од синтагматске формације (исп. Ћорић 2008, 30): јечмена крушка → јечмењача. 224 Тако и П. Скок: за крушку јечмача наводи суфикс -ача (Skok, под одр. јечам). 179 конкретном случају као назив било које воћке киселих плодова), а неки првостепени деривати, нпр. пискор (← писк + -ор) као просте ријечи, које би се тек новим творбеним поступком и уз употребу продуктвнијег суфикса: пискоруша (← пискор + -уша), сврставали у одређени творбени тип. Универбизација У српској народној воћарској терминологији двочлане синтагматске номинације чине праву ријеткост. Двочлана именовања знатно су чешћа у воћарским приручницима и брошурама, гдје се махом презентују воћке странога поријекла. Па ипак, у народу има и таквих форми и оне као да упоредо егзистирају (или су егзистирале) с називима суфиксалног типа. Као посвједочење о постојању двочланих форми наводимо примјер из једног старијег извора за царску крушку: Нема сорти од позно јесењих и зимњих крушака, него се завршују са липовачом и царском крушком, које се код нас до конца октобра најдаље одрже (СН 1890, Речник САНУ). Пишући о рационализацији у коришћењу језичких средстава, Б. Ћорић (2008, 30) наводи примјере двоструке номинације: једне представљене синтагматским називом, друге семантички еквивалентном именичком изведеницом. Двочлане синтагме (обично карактеристичне за официјелну употребу) теже ка преобликовању, ка свођењу на једноставније језичке форме. „Један тип универбизације јесте и скраћивање двочланих, синтагматских назива применом модела суфиксалног типа“ (Ћорић 2008, 161). За поједине називе воћака може се са приличном сигурношћу тврдити да су имале двочлану форму (бар у вријеме пријема воћке из друге средине), нпр. *швапска јабука → швабуља (јабука, Сребреница), али смо ипак склони да такве лексеме подводимо под изведенице суфиксалног типа (исп. маџарка, маџаруша и сл.). Синтагматске јединице су се у таквим случајевима јављале у улози мотиватора. Из српске воћарске терминологије као илустрацију наводимо само оне случајеве код којих су откривене еквивалентне форме. синтагматски назив модел суфиксалног типа винска крушка (Шумадија) винарка (крушка, Топлица) виљамова крушка виљамовка (крушка) модра слива модрица (шљива) магарешка слива магарица (шљива) 180 царска крушка царевка (крушка, Драгачево) Код неких такав језички економичнији еквивалент изостаје. Нпр. двочлани, синтагматски назив царска јабука: Јабуке: ... срчике, царске јабуке, коврљаче (СН 1902, 691), нема свој краћи парњак и поред постојања прикладног модела (исп. царска крушка : царевка). Без сваке је сумње да је универбизација, тј. свођење синтагматских форми на семантички екевивалентне једночлане јединице, претходила настанку и многих других лексема суфиксалног типа. 181 ЗАКЉУЧАК Општа воћарска лексика У животу сваке заједнице (била она примитивна или уживала благодети савременога доба), воће са својим храњивим и љековитим својствима има изузетно значајну улогу. У нашој средини, у српском етничком и језичком поднебљу, упоредо са гајењем и подизањем воћака и воћара, развијала се и употпуњавала општа воћарска лексика. Када су посриједи воћке из фамилије Rosaceae (= руже), ријеч је о домаћој (словенској) лексици (јабука, крушка, трешња, вишња) или о лексици турског поријекла (бадем, кајсија, зерделија, мушмула), те лексици латинског поријекла (дуња, бресква, шљива), која се посредством других европских језика инкорпорирала у наш лексички систем. Значај воћке у животу етничке заједнице упоредо прати и њен значај у обредним и култним радњама; важност воћке увелико одређује њено мјесто у митолошким представама, предању и фолклорним формама. Митолошке представе везане за поједине воћке, нпр. за јабуку, дубоко су укоријењене у библијским легендама. Свједочанство о томе чини јабука адамовка (исп. одјељак о антропонимији), анатомски термини Адамова јабучица или Адамова јабука, изрази забрањена јабука, јабука сазнања итд. Неке опет потичу из старогрчке митологије: јабука раздора, и различити језици их у свом лексичком систему чувају као древно митолошко наслијеђе. У митолошким представама, обредима и предању (ослањајући се на древну многобожачку религију и заједнички индоевропски култ), јабука по живој симболици у животу српскога народа ужива највећи значај (везана је за култ бога Перуна, мртвачки култ, љубавне и друге враџбине). У симболици је, додуше ријетко, замјењује дуња. За разлику од јабуке, крушка се код Срба углавном сматра дрветом злих демона, она има своју улгогу у обредима жртвовања (било да је ријеч о жртви душама прдака или демонима болести). Трешња, вишња и шљива имају извјестан религијски значај (каткад у у добром, каткад у рђавом смислу), али за разлику од јабуке и крушке, њихов значај је неупоредиво мањи. Остале воћке 182 стаблашице из фамилије Rosaceae (бадем, бресква, кајсија, зерделија, мушмула), готово да немају своје симболике у народном животу. У тијесној вези са особинама (посебно особинама плодова), са значајем и симболиком воћака у животу етничке заједнице, лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке развијале су своју семантичку структуру, градиле улогу и мјесто у фразеолошком систему српског језика, деривационом систему и ономастикону српскога народа. Једне лексеме карактерише знатан број међусобно повезаних значења (лексеме јабука и крушка), код других је спектар значења ужи (лексеме шљива и бадем), код осталих сведен на основна значења (трешња, вишња, бресква, кајсија, зерделија, дуња, мушмула). Семантички покретач за развој нових значења био је плод воћке. Упрошћено гледано, развој значења би могао да се представи овако: лексема метон. зн. метаф. зн. термин. зн. јабука + + + крушка + + + шљива + – + трешња + – – вишња + – – бадем + – + бресква + – – кајсија + – – зерделија + – – дуња + – – мушмула + – – Основна значења изражена формулом: а. воћка, б. плод воћке (нпр. воћка Malus pomila; плод воћке Malus pomila), међу којим постоји метонимијски однос, карактеристична су за све лексеме наведене групе. Поједина секундарна значења настала из потребе за новим номинацијама као полазни семантички садржај имају плод воћке. Она се остварују дејством лексичке метафоре и производ су дјеловања сема нижега ранга. Код лексема јабука, крушка, бадем, то су обличке семе, код лексеме шљива обличке семе и семе боје. Дејство метафоричких асоцијација и развој метафоричких значења могао би да се представи на овај начин: 183 плод воћке облик предмета ... термин. вриједност Malus pomila → лоптаст предмет ... → лучни део седла Pirus communis → предмет крушк. облика → део кантара Prunus domestica → – → модри оток Prunus communis → – → крајник, tonsilla. Наведене лексеме развиле су, дакле, и терминолошко значење (једно или више њих). Једна су из народне терминологије опреме и оруђа (део седла; део кантара), друге из сфере медицинске или анатомске лексике (модри оток; крајник).225 Такав развој метафоричких значења не прати остале лексеме из поменуте групе. Народ своје искуство, свеколико па и језичко, темељи на појавама које га окружују или га црпе из њих. Стечено искуство веома често је пословично, своје значењско тежиште оно обично има у лексемама основног лексичког фонда, а израз налази у пословицама: јабука не пада далеко од стабла, или фразеолошким конструкцијама као специфичним јединицама лексичког система. У фразеолошком систему српског језика као чланови фразеолошких конструкција не јављају се све лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке, већ само оне што означавају важније воћке: јабука: када роди јавор јабукама; крушка: пасти као гњила (зрела) крушка; шљива: враћати шљиве за брашно; трешња: зобати трешње (с ким). Када се јављају као чланови фразеолошких конструкција, те лексеме у општем значењу израза (каткад саме, каткад са којом другом ријечју) имају улогу семантичког тежишта. Лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке као ријечи базичног лексичког фонда српског језика, имају веома запажено мјесто у деривацији. Као основинске лексеме оне учествују у грађењу великог броја изведених ријечи. Такве изведенице чине готово искључиво именице и придјеви. Изузеци су глагол јабуковати (с етнографским садржајем) и прил. вишњево (из сфере индивидуалне употребе, исп. Речник САНУ). Разматрајући деривате настале према основним 225 Попут стручних термина који не морају увијек да буду једнозначни ― „стручни термини чешће [су] полисемични него што би се мислило“ (Zgusta 1991, 63) ― и лексеме из круга народне терминологије не морају нужно да буду једнозначне. Као потврду наводимо анатомска значења лексеме јабука реализована као Адамова јабука, очна јабука, бедрена јабука (исп. Речник САНУ, зн. под т. 3). 184 лексемама, лексемама најшире употребне вриједности, уочено је да је број деривираних форми варијабилан. Лексеме с развијенијом семантичком структуром углавном имају моћнији деривациони потенцијал. Поглед на деривационо гнијездо ове групе ријечи (онако како је обликовано и презентовано у Речнику САНУ), управо потврђује наведену констатацију: за јабуку као стожерну ријеч везује се 40-ак деривата, за крушку 30-ак, знатно мањи број за дуњу и вишњу, још мањи за бадем, брескву, кајсију и мушмулу, док зерделија остаје усамљена ријеч. Велик деривациони потенцијал (према стању презентованом у Речнику МС) има и лексема шљива, а лексема трешња нешто мањи од ње. Богатија полисемантичка структура и велик деривациони потенцијал лексема јабука, крушка, шљива (уз још коју лексему из њихове групе), експлицитно указују на важну позицију коју ове лексеме заузимају у лексичком систему српског језика. У поглављу о воћарској лексици бавили смо се, међу осталим, и деривационим аспектима који су били најинтересантнији за поједине воћке (освртали смо се на именовање пића, воћних засада, лексику боја итд.). Овдје бисмо жељели да освијетлимо неке правце развоја деривираних лексема који се у семантичком смислу (углавном и творбеном) могу сматрати обрасцем карактеристичним за цијелу лексичко-семантичку групу. Индуктор за настанак деривата чешће чини заначење изражено као воћка (нпр. воћка Malus pomila) од оног ирзаженог као плод воћке (нпр. плод воћке Malus pomila): воћка воћњак дрво мотка пиће јабука јабучњак јабуковина јабуковача јабуковача крушка крушик крушковина крушковача крушковача шљива шљивик шљивовина шљивовача шљивовица трешња трешњак трешњевина трешњевача трешњевача вишња вишњик вишњевина вишњовача вишњевача бадем – бадемовина – – бресква бресквик бресковина – бресковача кајсија – – – кајсијовача зерделија – – – – дуња дуњак дуњовина – дуњовача мушмула – мушмуловина – – 185 Празнине у табеларном прегледу могу се објашњавати или недостатком грађе, или чињеницом да се пред настанком потенцијалних деривата испријечио недостатак ваљаних мотива. Деривација је жив процес, то је начин на који настају нове лексеме у свим сферама лексичког система: зато остају отворене могућности да се и круг воћарске лексике у српском језику употпуњава и шири (да се, рецимо, бадемов воћњак назове ријечју *бадемик и сл., или да се пиће од мушмулиних плодова, саображено систему, назове нпр. *мушмуловача). Важније лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке налазиле су своје мјесто и у ономастикону. Када је ријеч о антропонима, семантичко упориште у каквој особини плода имају женска лична имена Вишња, Дуња и Јабука или Јабучица. Представа о плодовима осталих воћака стаблашица у нашем народу није препозната као предмет симболичког поређења, те према томе ни као адекватан семантички ослонац погодан за настанак других имена. Подручје топонимије пружа занатно другачију слику. Велики број топонима широм штокавске територије у основи има неку од лексема из ове лексичко- семантичке групе. Па ипак, ни овдје нису заступљене све лексеме. У погледу бројности и опште територијалне распрострањености, примат имају оне с важнијим мјестом у лексичком систему, а неке се (бар како то показује грађа презентована у Rječniku JAZU) и не појављују у улози основинских ријечи у топонимији (нпр. лексеме кајисја, зерделија, мушмула). Изведена имена географских објеката с важнијим лексемама из наведене групе заступљена су најчешће у ојконимији (села: Јабучје, Шљивовац, Трешњево итд.) или микротопонимији (Кручица, Дуњак, Прасквице итд.). Овакво стање проистекло је из потребе да се култивисани засад или земљиште са већим бројем самониклих воћака именује, да се какво мјесто с маркантном воћком, која је нпр. уживала извјестан култ ― назове по њој (исп. одјељак о лексеми крушка). Поређење заобљених облика рељефа, горе, главице и сл., ограничавало се на типичан облик заобљеног плода какав је плод јабуке, нпр. Јабука, мјесто код Пријепоља итд.; исп.: Ти прегази четири планине / ... и прегази Јабуку планину (нар. пјесма, Вук, I—B). Оно што се намеће као општи закључак, могло би да се сведе на следеће: називи за важније воћке стаблашице веома се често у топонимији јављају у улози основинских лексема, а плод (облик плода) као индуктор метафоричких асоцијација, имао је маргиналну улогу у топонимији. 186 Појединачни називи воћака и њихова семантика У прегледу посвећеном воћкама стаблашицама могло је да се запази како све лексеме из лексичко-семантичке групе врста воћке развијају основна значења међу којима постоји метонимијски однос. Она нам пружају елементарну представу о биљној (воћној) јединци и о њеном плоду. Када је посриједи нпр. воћка Malus pomila, и осредњи познаваоци воћака и воћа имају представу о дуговјечној (калемљеној) воћци стаблашици заобљене круне која доноси лијепе плодове. Без обзира на то шта представља семантички покретач при именовању појединачних врста воћака (дио воћне јединке или њен плод, топоним, титутула или име), њихова семантика ограничена је на основна значења: нпр. ријечју караманка именује се и одређена воћна јединка и њен плод: У ливади крушка караманка (нар. пјесма, Вила 1868, Речник САНУ); Вредно је поменути лепеничке крушке караманке, које су жуте као лимун и необично пријатна мириса и укуса (Радивојевић Т., Речник САНУ). Такве лексеме у српском језику нити су развијале нова значења, нити су се у деривацији надаље јављале у улози мотивних ријечи. Инвентар народних назива у погледу опште заступљености појединих воћака, неравномјерно је распоређен. Најважније воћке, нпр. јабука и крушка, имају најшири деривациони потенцијал, а њихови појединачни називи подлијежу свим критеријима семантичког рашчлањивања (било да је ријеч о боји, укусу, времену сазријевања, поријеклу итд.). Деривациони потенцијал осталих воћака је ужи, код појединих посве узак, нпр. бадема и дуње, а код неких као што су зерделија, вишња и мушмула, потпуно неактиван. Ако се деривациони потенцијал посматра код најмоћнијег рода, код род Prunus (као ширег ботаничког назива за шљиве), видно је да најснажнији деривациони потенцијал имају најважније воћке из овога рода: шљива и трешња, а да он надаље градацијски опада у зависности од општег значаја воћке и њених особина. Откуда то! Одговор на такво питање изискивао је потребу да се проблем номинације појединачних сорти воћака шире постави и да укључи све битне параметре (ванјезичке и језичке) који су у процесу обликовања воћарске терминологије у српском језику имали пресудну улогу. 187 С обзиром на чињеницу да су ботаничке особине јединке или њени дијелови у нашем народу имали маргиналан значај при именовању појединачних сорти воћака (њихова су имена извођена према општем заначењу малобројних лексема, нпр. калем: калемка (јабука); трн: трновача (шљива, крушка); цвијет: цвјетуница (смоква) — прави предмет лексиколошке анализе представљале су изведенице чији је индуктор био плод воћке, те изведенице које изражавају однос антропонимијске или топонимијске природе. Воћни плод и његова обиљежја Плод његоване воћке као ентитет, у номинацији је показао неслућено велики деривациони потенцијал. Његове особине, онако како их заједница доживљава и гледа на њих, чиниле су индуктор за настанак непојмљиво великог броја народних термина. Узроци оваквог стања углавном леже у генетици воћних врста. Јабуке и крушке нашега поднебља (за овим и шљиве, трешње, брескве и смокве) знају за мноштво варијетета чије се међусобне разлике испољавају у особинама плодова. Мноштво варијетета (врста или сорти) наметало је потребу за међусобном диференцијацијом, а језички израз диференцијације испољавао се у именовању. То је главни начин на који се развијала и употпуњавала народна воћарска терминологија код нас.226 Обично се дешавало да се нека кључна особина плода, нпр. боја (исп. бјелијанка, јабука у околини Ужица), наметне као основ именовања науштрб осталих њених особина.227 Диференцирање воћака према особини плода наметало је потребу да се у жижи интересовања нађе типичан или препознатљив детаљ као семантички основ именовања. Збирне особине плода остајале су тако на нивоу колективних представа о идентитету. Заједничку, колетивну представу о идентитету јабуке зване јелива, један сакупљач народне лексике изразио је овако: Јелива, име 226 Новија адаптирана или неадаптирана имена, она доспјела махом послије Другог свјетског рата упоредо са плантажним воћкама странога поријекла, чине новији слој, карактеистичан углавном за стручне кругове и новије воћарске приручнике. 227 Упадљива особина плода не мора неизоставно да представља основ именовања. Мотиви могу да буду и друге, нпр. социолинглвистичке природе: крушка позната под именом лимунка (бојом подсјећа на лимун, унеколико и обликом), у Тамнави се зове солунка (исп. образложење дато у одјељку о топонимији). 188 јабуке, која се од осталих одликује руменом кором, на којој је с једне стране као кончић танка бразда, те изгледа да је јабука расечена (Злакуса, Павловић Б., Речник САНУ). Изгледа да се у народу на називе појединих воћака (на називе јабука, на називе крушака итд.), гледало као на засебне, аутономне низове с главним, чеоним појмом као представником скупа, и нижим појмовима као чиниоцима тога скупа. У духу савремених лексиколошких гледишта рекло би се: с хиперонимом као надређеним (нпр. крушка), и хипонимима као подређеним лексичким јединицама (жутица, округлица, медуника, мирисавка, петровача итд.). Такви низови могли су и да се укрштају, да се сијеку у појединим тачкама, да као производ семантичко-морфолошког варирања истог творбеног модела имају исту лексему за различите референцијалне вриједности (исп. Премк 1997, 132—133). Тако се у Лесковцу једна врста трешње, врста шљиве и врста јабуке (с жутом или жућкастом бојом као општом заједничком особином) именују ријечју жутица. На нивоу воћарске терминологије као цјелине, појава једног творбено-семантичког модела за два, три, четири па и више различитих садржаја, представља опште мјесто (у индексу исп. нрп. лексеме белица, жутица, круглица, медуника, илињача). Уопштени шематски приказ обиљежја плода релевантних у процесу номинације, изгледа овако: воћка боја обл./вел. укус мирис структ. вр. сазр. јабука + + + + + + крушка + + + + + + шљива + + + - + + трешња + + + - + + вишња - - - - - - бадем - - + - + - бресква + + + + + + кајсија - - - - - - зерделија - - - - - - дуња - - - - - - мушмула - - - - - - орах - + - - - + 189 смоква + + + - - + маслина + + - - - - Процес настанка појединачних назива за воћке мотивисане особинама плода двојаке је природе. Упореде ли се лексеме мирисавка (крушка, јабука, бресква) и рузмаринка (јабука), видно је да прва преузима цјелокупан семантичкки садржај мотивне ријечи мирис (мирисав); процес настанка друге лексеме је сложеније природе: он подразумијева поредбени однос у домену мириса, везу између изворног и циљног домена засновану на метафоричким асоцијацијама. Из семантичког садржаја лексеме рузмарин у деривирану лексему преносе се само семантичке компоненте које се односе на мирис (у процесу именовања то није била представа о неком неодређеном мирису, већ мирису листова биљке Rosmarinus officinalis, за који се на основу искуства зна да је особен, резак и некако тежак). Двојак начин мотивисања карактеристичан је за све критерије семантичког рашчлањивања, па и за вријеме сазријевања, иако се периодом зрења: озимача (крушка, Ужице), никољача (крушка, Врање), зобењача (крушка) итд., изражавају секундарне особине плода. Илустрације ради, наводимо само по један пар изведених ријечи код код којих је семантички саоднос према основинским лексемама посве јасан. особ. плода непоср. мотивисаност посред. мотивисаност боја: жутица (крушка итд.) лимунка (крушка итд.) облик: округлица (крушка итд.) звонача (крушка) величина: дробника (шљива) брдаклија (шљива) ускус: бљутавац (крушка) дињавка (крушка) мирис: мирисавка (крушка итд.) тамјаника (крушка) структ. мекача (јабука) кождека (јабука) вр. сазр.: зимака (крушка) конопљенка (крушка). Удио посредно мотивисаних и непосредно мотивисаних лексема варира идући од једне поткатегорије до друге. Знатна (или знатнија) превага непосредно мотивисаних деривата уочена је код боје, укуса, структуре и времена зрења, а превага посредно мотивисаних код облика и величине. Збирни однос лексема мотивисаних особинама плода могао би да буде 3 : 1 у корист 190 непосредно мотивисаних (или да се посеве приближно креће у оквирима тога односа). Предочени резултати и запажања о плоду као најснажнијем индуктору номинације, некако намећу потребу да се на крју освијетли и средишње питање о његовој суштинској улози у именовању: откуда то да су се код једних воћака на лексичком плану рефлектовале све особине плода, код других само неке, а да су код трећих особине плода биле ирелевантне у процесу номинације? Одговор на ово питање није тако једноставан да би се могао свести на ријеч или двије, већ захтијева један шири поглед поткријепљен ваљаном аргументацијом. Различите особине плода давале су основ да се јединке једне ботаничке врсте (нпр. Pirus communis) међусобно супротстављају и пореде, а испољавање конкретне особине (нпр. боје, мириса итд.) да се се у народу доживљава као инспиративно полазиште при именовању. Упоредо са кристализацијом истих или сродних особина плодова ботанички различитих воћних врста у природи, искристалисали су се и семантички критерији именовања на лексичком плану, према којим је такве лексеме могуће разматрати, пратити и груписати. Семантичка анализа изведених лексемама мотивисаних особинама плода показала је да се може издвојити шест таквих критерија (или седам, уколико се облик и величина посматрају одвојено). Шематски приказ обиљежја плода показује да све наведене критерије задовољавају јабука, крушка и бресква. То су воћке, јабуке и крушке посебно, које су се управо због разноликих особина својих плодова највише калемиле и шириле. Дода ли се овом распрострањена појава двојаког лексичког изражавања исте особине (непосредног и посредног) и факат да се једна особина веома често лекисички изражава на мноштво начина, нпр. брашнавост код јабуке: брашњара (Славонија), муклија (Ужице), погачарка (Врховина) итд., или воденост код крушке: водењаја (Рудник, Драгачево), водњикавка, пљуцара итд. — онда не би требало да се изненађујемо пред чињеницом што у српском језику (према нашој грађи) постоји 499 назива за јабуку, 500 назива за крушку итд. Заступљеност семантичких критерија у непосредној је вези са спектром варијетета међу плодовима воћака. Већи спектар варијетета имплицира ширу заступљеност семантичких критерија. То показују именовања нпр. за шљиву и трешњу, које задовољавају све критерије изузимајући мрис (плодови шљива и трешања имају свој особит мирис, али ниједна тако изразит да би се доживљаво 191 као дистинктивни фактор, те према томе и као мотиватор у процесу номинације). Узак спектар варијетета плода карактеристичан за маслину, бадем и орах, имплицирао је појаву празнина код знатног броја семантичких критерија. Називи за маслине нашли су своје семантичко упориште у боји: црњака (Паштровићи), облику: кривуља и величини: дробњача (Далмација); називи за бадем у укусу: гркиш (Дубровник) и структури: мекушац; називи за орахе у величини: крупнаш, јабукаш (Оток), јабучар (Босна) и времену зрења: раник. Воћке без уочљивијих варијетета, без стварних разликовних обиљежја плодова: вишња, кајсија, зерделија, дуња и мушмула, дакле воћке које су без обзира на начин размножавња доносиле увијек идентичне или готово идентичне плодове (зрео плод сваке вишње је тамноцрвен, ситан, воден и кисео) — нису, по логици стври, ни могле да имају плод као индуктор појединачних именовања (ни непосредних, ни оних метафоричке природе). Ономастичке основе у именовању Општи преглед српске народне воћарске терминологије показује да је плод воћке средишњи и најснажнији индуктор именовања, да његове особине имплицирају бројне и веома сложене лексичко-семантичке односе, али постоје и други чиниоци који су у знатној мјери утицали на изградњу воћарске терминологије и обликовање њенога профила. То су у првом реду ономастичке основе. Међу њима антропоними, титуле и звања у погледу учесталости имају скрајнуту улогу. Оно што је најважније, семантички садржај воћарских термина с именом, нпр. Хусеин (Хусеин-капетан Градашчевић, у народу Хусеин-бег): усеинбеговача (крушка, Јадар) итд., титулом или звањем у основи, нпр. цар: царевка (крушка, Драгачево), Kaiserbirne: кајзиберка (крушка, Славнонија), поп: попица (смоква, Бока), неодређен је, и само на инплицитан, више имагинаран начи изражава однос према одређеној историјској личности или личности из каквог другог друштвеног миљеа.228 228 Такав однос могуће је пратити и на плану народних пословица, нпр. Што је попово да је готово (Вук, под одр. попов); Шта је попово, да је готово: чанак гра и повјесма два (посл. из источне Босне, Симић М.) итд. 192 За разлику од ових, разнородне топонимијске основе (које су се, изгледа, с лакоћом наметале у процесу именовања широм штокавске територије),229 дубоко су се уткале у српски воћарски именослов. Грубљи показатељи наводе на закључак да термини с ономастичким основама запремају петину цјелокупног инвентара (или око 20%), од чега топонимијске основе чине неспорно највећи дио. Ужа топономастичка спецификација обухвата сљедеће: а. имена држава, нпр. Шам (тур. Şam, данашња Сирија или Дамаск): шаманка (крушка); б. имена ширих области, нпр. Карача (област у Бугарској): карачанка (шљива, Лесковац); Морава: моравац (орах, Љештанско); в. елементе рељефа, нпр. Маљен: маљенка (јабука, Рудник; крушка, Ужице); г. имена градова (урбанониме): Београд (Биоград): биогратка (крушка, Ужице); д. имена села (ојкониме): Белосавци: беросавка (шљива, Драгачево). Чињеница да су се воћке најчешће и најлакше преносиле из сусједних области, из села у село, резултирало је превагом термина с ојконимима као основинским елементима. Уопште, пренос воћака с једног терена на други подразумијевао је веома често преименовање, а сам чин преименовања (уколико је ишао у правцу: назив мјеста → име воћке изведено према називу мјеста), губљење првобитног лексичког идентитета. Разлози се углавном могу да сведу на неразумљивост имена које потиче из стране језичке средине,230 или на постојање истовјетног имена у новој средини за исту или сличну воћну јединку исте ботаничке припадности (уколико је ријеч о лексеми из домаћег терминолошког фонда). У погледу времена настанка, имена воћака с топонимијским основама чине новији лексички слој, те као таква имплицирају постојање лексичке синонимије. Синонимијске односе међу воћарским терминима веома је тешко 229 Показатељ оваквог стања чине нпр. имена крушака у Славонији: лишањка, олишањка, мославка, мославкиња, оздановка итд. (исп. одјељак о топонимији). 230 Јабука синабија (Босна) или срнабија (Сребреница), засигурно се у околини Синоба (турског града на обали Црног мора) није називала тако; тамошњи назив и његова првобитна мотивисаност остали су нам непознати (да ли засвагда?). 193 поуздано одредити само на основу језичких факата, али иза неких као што су: лимунка (крушка, околина Београда, Колубара) = слолунка (крушка), или црљеника (јабука, Врховина) = сељанчица (јабука) = шуматовка (јабука), на општем терминолошком нивоу стоје тврди семантички и помолошки аргументи. Творба и творбени типови Досадашња проучавања народне терминологије и терминолошке лексике у српском језику била су парцијалне природе. Обухватајући лексику појединих терминолошких области, она су се углавном сводила на семантичка истраживања и питања употребе, заступљености и распрострањености лексичких јединица у некој, обично ужој, области. Творба и творбена проблематика, изузимајући покоји рад, нпр. Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора) (Шпис-Ћулум 1995), углавном су бивале запостављене. Тако се десило да резултате до којих смо дошли у творбеној анализи српске воћарске лексике, нисмо могли да сучељавамо с резултатима какве друге сродне терминолошке области. Ако би се неко од нас данас покушао да присјети нпр. назива за јабуке у своме крају, схватио би да је њихов инвентар веома скучен. Насупрот оскудног инвентара једнога краја (кажимо: једнога села), стоји разнолик и моћан терминолошки фонд на нивоу цјелокупног подручја нашега језика. Што се начина номинације тиче, изведене лексеме запремају безмало читав корпус. Сложенице су ријетка, маргинална појава и оне у укупној грађи заузимају тек 2%: црношљива (шљива, Драгачево), жуторепњача (крушка, Сарајево), елифалма (јабука, Зеница); синтагматски називи такође (мање од 3%), нпр. Миличин водењак (крушка, Левач и Темнић), винска крушка (крушка, Шумадија).231 Такав однос давао нам је за право да се у поглављу о творби (руководећи се редовно последњим творбеним чином), усредсредимо на изведене лексеме, представимо сву сложеност карактеристичну за њихову деривацију, расвијетлимо однос основа, представимо инвентар и фреквентност суфикса и утврдимо значајније творбене типове. Овдје 231 Нема сумње да се терминима винска крушка (Шумадија) и винарка (крушка, Топлица) именује једна воћна јединка; појава једночланог назива могла би да се схвати као израз тежње ка рационализацији језичких средстава (исп. Ћорић 2008, 30). 194 бисмо зато да преносемо важније резултате на основу којих је могуће успоставити јасну слику о деривационим процесима карактеристичним за народну воћарску терминологију. Творбеним прегледом обухваћено је нешто више од 1.000 деривираних лексема.232 Велик број изведеница којим се именују појединачне врсте воћака и знатно ужи спектар лексема које су се јављале у улози основинских ријечи, већ је показатељ да су се за исту основу не баш тако ријетко везивали различити суфикси. Низове изведеница с истом творбеном основом (истим коријенским дијелом) а различитим суфиксима, у духу наших лексиколошких гледишта називали смо једнокореним синонимима. Појаву гласовних варијанти, нпр. дрискуља (шљива, Славонија), дрицкуља (шљива, Травник, Грахово; трешња, Мостар, Осијек), дроцкуља (шљива, Чајниче; трешња, Босна), подводили смо под фонетским дублетизам и мјесто им давали под одређеним суфиксом (наведене деривате под суфиксом -уља) као обједињујућим творбеним елементом. Иако се као основинске лексеме јављају углавном именице и придјеви, категоријалну припадност основе није увијек баш тако лако одредити. Постоје они проблематични случајеви код којих је мотивисаност јасна, а творба магловита: грбавица (крушка, Славонија) ← грбав + -ица или грба+ -авица; зобеница (крушка, јабука) ← зоб + -еница или зобен + -ица). Испусти ли се незнатан број изведеница код којих творбено устројство даје повод да се на резултат творбе двојако гледа, обимна грађа несумњиво потврђује сљедеће: творбене основе различите категоријалне припадности служиле су за изражавање истог (обазривије: сродног) семантичког садржаја. Као илустрацију наводимо имена мотивисана структуром плода (прво се дају именичке а затим придјевске основе): вода: водунац (крушка, Лесковац); воден: воденика (јабука), воденка (крушка, Тимок), масло: маслара (крушка, Славонија), масларка (крушка) итд.; маслен: масленка (крушка). 232 Да ли се до знања да лексика без јасне мотивисаности није чинила предмет творбене анализе (13%), те да на терминолошке синтагме и сложенице отпада шездесетак назива (око 5%) ― сабирање показује да изведенице које су биле прдмет творбене анализе чине 82% цјелокупне тематске групе (сасвим прецизно: 1.029 лексичких јединица). 195 Однос придјевских и именичких основа варира и у зависности од општег индуктора мотивисаности. Знатно или знатније учешће придјевских основа уочено је код лексема мотивисаних бојом, укусом, мирисом и структуром; незнатна превага именичких код лексема мотивисних обликом, величином, временом сазријевања. Именичке основе у цјелокупној грађи су знатно бројније у односу на придјевске, али су придјевске основе, бар оне важније, испољиле знатно већи деривациони потенцијал од именичких. Има случајева кад се за једну придјевску основу (посебно када се њом изражава какво фундаментално обиљежје плода карактеристично за већи број воћних врста, рецимо боја или укус), везује и по десетак суфикса, нпр. жут: жутара (шљива; крушка Славонија), жутарац (крушка, Књажевац итд.), жутарка (крушка, Тимок), жутац (крушка, Врање итд.), жутача (шљива, Славонија) итд.; за именичке ријетко кад више од три или четири, нпр. боздован/буздован: боздованка (крушка, Призрен ), буздовајлија (крушка, Славонија), буздованија (крушка, Славонија) итд. Инвентар суфикса је изненађујуће велик. Творбени преглед изведених лексема показује да он обухвата 82 суфикса (што основних, што оних насталих перинтеграцијом). Свакако, њихова дјелотворност је посве неуједначена у творби, тако да се угрубо могу издвојити продуктивни и мање продуктивни суфикси, или да их ближе диференцирамо: продукивни, продуктивнији, мање продуктивни и непродуктивни суфикси: а. продуктивни: -ка, -ача/-јача, -ица; б. продуктивнији: -ара/-јара, -ика/-јика, -анка/-јанка, -уша, -(а)ц, -лија, -уља, - њача; в. мање продуктивни: -а, -аја/-јаја, -ака/-јака, -енка, -ењача, -авица, -авка, - ајка, -(а)к/-ј(а)к, -алица, -алка/-аљка, -ија, -ина, -инка/-ињка, -иња, -киња, -ница, - овача, -овка, -унка, -чица; г. непродуктивни: -ава, -ав(а)ц, -авна, -ајица , -ајлија, -ак/-јак, -аљуша, -ан(а)ц, -анија, -аница, -ањка, -ануша, -ар(а)ц, -арица, -арка, -аш, -ашица, -ва, -вица, -евка, - еника, -еница, -ењака, ик, -ин, -ињак -иш, -иша, -ла, -ник, -ња, -њак, -овина, -овица, - овњача, -ојка, -ор, -уга, -ун, -ун(а)к/-уњ(а)к, -ун(а)ц, -уљка, -уника, -уница, -уњика, - урак, -урда, -уш(а)ц, -ушица. Најпродуктивнија два суфикси: -ка, -ача/-јача јављају се, збирно узето, као творбени елеметнат 1/3 деривираних лексема. Наведени суфикси су уопште веома продуктивни у извођењу именица женскога рода. Р. Бошковић нпр. за суфикс -ача/- 196 јча наводи сљедеће: „У оним случајевима где се њиме граде именице од придевских општих делова, насавак -ача/-’ача са својим дериватима -њача и -овача један је од најпродуктивнијих наставака у језику ... именице њиме саграђене врло су различита значења, — оне могу значити ма који предмет који може бити носилац оне особине што је основни придев значи“ (Бошковић 1978, 156). Продуктивност осталих суфикса опада поступно, да би се они означени као непродуктивни: -ава: шугава (јабука ), -иш: гркиш (бадем, Дубровник), -ојка: тврдојка (јабука, Алексинац), -урак: жутурак (крушка, Тимок), -урда: маљавурда (бресква, Бачка), с овим и четрдесетак других суфикса маргиналне улоге у деривацији, у општем инвентару суфикса јављали као творбени елеменати посве занемарљивог бороја лексема (обично једне). Плодотворност једних суфикса и неплодотворност других, условило је појаву продуктивних и непродуктивних творбених типова. Полазећи од тројединства битних конститутивних елемената (творбене основе, творбеног значења и творбеног форманта) које се реализује у изведеници као разултату творбеног чина (исп. Ћорић 2008, 32 и даље), у обимној и прилично сложеној лексичкој грађи (изведеницама чији је гласовни склоп веома често бивао нарушен појавом крњих основа, бројним гласовним промјенама на граници основе и суфикса, гласовним супституцијама карактеристичним за различите народне говоре) — издвојили смо неколико најпродуктивнијих творбених типова, који су опредјељивали процес именовања наших воћака и давали му печат. Мање продуктивни творбени типови су у номинацију уносили особеност, давали јој боју, у општем творбеном погледу били чинилац њене ширине. Први тип: придјевска осн. + суфикс -ка (интегрише лексеме које изражавају особину плода):233 233 „Наставком -ка ― наглашава М. Стевановић — од основе придева изводе се именице: белка ... мирисавка, мекокорка ... и др. овакве речи, које именују женска лица или животиње, па и биљке (ранка, нпр.), или предмете уопште, с особином која је означена основним придевом“ (Стевановић 1981, 481—482). Наводећи називе биљака: мирисавка (грожђе, крушка, јабука), ранка (воћка), С. Бабић показује како је суфикс -ка плодан и код изведеница с придјевским основама (Babić 1986, 244—245). Задржавајући се на изведеницама: б(иј)елка (крава или друга животиња), ранка (шљива или друго воће итд.), И. Клајн напротив сматра да таквих изведеница (изузимајући универбације) има врло мало (Клајн 2003, 134). 197 придј. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и лок.) бел-/бијел- -ка белка јабука, Врање итд. кисел- -ка киселка јабука, Пирот итд. мирисав -ка мирисавка крушка, Ужице итд. Други тип: именичка осн. + суфикс -ка (интегрише лексеме које изражавају особину плода):234 имен. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и локација) бостан -ка бостанка крушка, Драгачево зејтин -ка зејтинка јабука, Србија кантар -ка кантарка крушка Трећи тип: топонимијска осн. + суфикс -ка (интегрише лексеме које изражавају поријекло):235 топоним. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и локација) Колубар- -ка колубарка јабука, Крагујевац Ноћај -ка ноћајка јабука, Мачва Сарај- -ка сарајка крушка, Врховина Четврти тип: придјевска осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише лексеме које изражавају особину плода):236 придј. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и локација) воден -ача/-јача водењача крушка дебел- -ача/-јача дебељача шљива, Тимок итд. меден -ача/-јача медењача јабука, Црна Гора 234 Исти творбени образац уочен је је и код имена животиња; С. Бабић (Babić 1986, 243) наводи сљедећа таква имена: бисерка (кокош), наочарка (змија). 235 Овај творбени тип одавно је уочен код изведеница с топонимијским основама: „Имена појмова која карактеристику добивају према својој везаности за појам с именом географског објекта у основи као у: дринка и дунавка (воденица на Дрини и Дунаву), колубарка (колубарска крава), пештерка (овца или крава) итд. такође се изводе овим наставком“ (Стевановић 1981, 482). За етнике женског рода који припадају истом творбеном типу, нпр. Бугарка, Ваљевка, Сарајка итд., исп. Клајн 2003, 134. 236 Међу изведеницама с придјевским основама као најбројнијим, С. Бабић као имена биљака са суфиксом -ача/-јача наводи: блатњача (јабука), црвењача (шљива), водењача (тиква) итд. (Babić 1986, 78); Бошковић: мекача (Art Äpfel), медењача (Бошковић 1978, 156); Стевановић: медењача (1981, 530). 198 Пети тип: именичка осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише лексеме које изражавају особину плода):237 имен. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и локација) коврљ -ача/-јача коврљача јабука, Љештанско пелим -ача/-јача пелимача јабука, Бастаји тањир -ача/-јача тањирача јабука Шести тип: еортонимска осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише називе воћака чији је временски орјентир зрења народни црквени празник): 238 еортоним. осн. суфикс изведеница вр. воћке (и локација) Крстов -ача/-јача крстовача јабука, Ниш, Банија Петров -ача/-јача петровача јабука, Мачва итд. Томин -ача/-јача томињача крушка Седми тип: придјевска осн. + суфикс -ица (интегрише лексеме које изражавају особину плода):239 прид. основа суфикс изведеница вр. воћке (и локација) бел-/бијел- -ица белица/бјелица шљива, трешња итд. љут -ица љутица јабука, Херцеговина црн -ица црница (црница) трешња, Љештанско Наведени творбени типови испољавају прилично уравнотежен однос у погледу продуктивности. Попратне опаске о творбеним типовима показатељ су да се они 237 Од назива воћака М. Стевановић поред јајача „биљка с плодом у облику јајета“, наводи и низ других изведеница исте творбене структуре, нпр. тањирача „какав предмет у облику тањира“ (1981, 532); у нашој грађи тањирача је врста јабуке. 238 Од изведеница на -ача/-јача с оваквом основом, С. Бабић (Babić 1986, 78) наводи једино: михољача. Такве основе су бројне, од њих су настали „називи воћки односно плодова названих по празнику који пада у време њиховог сазревања: ивањача, петровача, илињача ...“ (Клајн 2003, 66). 239 Међу бројним изведеницама овог творбеног типа М. Стевановић (1981, 527), наводи: жутица (риба или болест), белица (пшеница), раница (трешња); Бошковић (1978, 66): црница (женска, земља, трешња). Бабић (Babić 1986, 149) за исти образац наводи дериват бјелица са различитим семантичким реализацијама: животиња (овца, куна), биљка (шљива, трешња, пшеница) итд., и даље (1986, 151): љутица (особа, животиња), киселица (биљка), црница (биљка, ствар) итд.; Клајн (2003, 118) уз изведеницу црница (земља), наводи и низ других (углавном без семантичке конкретизације). 199 протежу и на друге терминолошке области, на друге тематске гурпе ријечи, нпр. бјелица: животиња (овца, куна), биљка (шљива, трешња, пшеница) итд. Издвајање мање значајних творбених образаца, образаца с тек понеким паром лексема које карактерише поменуто јединство конститутивних елемената (нпр. деривата на -чица са значењем времена зрења мотивисаног називима народних црквених празника: иванчица или ивањчица (јабука, Славонија), јакопчица (крушка)), утврђивање подтипова, уопште свако цјепкање грађе усмјерено ка освјетљавању појава ван главних творбених токова ― замагљивало би представу о ионако компликовним творбено-семантичким односима у српској воћарској терминологији. Имајући у виду цјелокупан корпус српске воћарске терминологије од 1.254 лексичке јединице (на чије је обрисе дјелотворно утицала расположива грађа па и сам одбир језичких јединица), те схватање да се и код лексема без јасне мотивсаности углавном поуздано могу идентификовати творбени чланови — жељели смо да на крају дамо један крајње уопштен преглед са најнужнијим семантичким и творбеним параметрима. Преглед има за циљ да посредством бројчаних односа пружи јаснију слику о именовању и деривационом потенцијалу сваке воћке, да путем лексичких података посвједочи примарно мјесто једних воћака у животу заједнице (крушка, јабука, шљива)240 или крајње периферни значај других (зерделија, мушмула), да посредно укаже на удио воћарске терминологије у општем лексичком фонду српског језика, на специфично лексичко богатство које његови ноциоци, етничка и језичка заједница чувају у свом језичком памћењу. воћка изведенице сложенице двочл. синт. укупно јабука 489 9 1 499 крушка 475 10 15 500 шљивa 193 8 8 209 трешња 66 – 1 67 вишња 1 – 1 2 240 Уврежена је представа да у српском језику има више назива за јабуку него за крушку (до ње смо дошли у спонтаном разговору о воћкама с двадесетак познавалаца воћа из различитих крајева). Грађа показује да је њихов бројчани однос у погледу именовања изједначен (исп. податке у табеларном прегледу); имена јабука изгледа да се само живље чувају у свијести (јабука се више цијени од крушке, она има већу употребну вриједност, ширу симболику, уопште ужива већи култ). 200 бадем 4 – 2 6 бресква 31 – – 31 кајсија 2 – – 2 зерделија – – – 0 дуња 3 – 3 6 мушмула – – – 0 орах 10 – – 10 смоква 69 – 2 71 маслина 20 – 2 22 .............................................................................................................................. збирни број именованих воћака 1.425 Бројчани подаци не претендују на безусловну пуноважност, они немају за циљ утврђивање коначног омјера односа међу именованим воћкама у општем лексикону српског језика, већ представљају пресјек стања дат на основу грађе из наведених извора. Потпунија грађа дјелимице би измијенила наведене резултате, чвршће упоставила односе, али у знатнијој мјери не би оповргла овакве омјере. 201 ЛИТЕРАТУРА: Андрић 2005: Д. Андрић, Речник жаргона, 2. изд., Zepter Book World, Београд. Азарх 1981: Ю. С Азарх, О диахронических пластах и диалектных различиях в словообразовательной структуре лексико-семантической группы (на материале фитонимической лексики), Диалектология и лингвогеография русского языка, Издательство „Наука“, Москва, 119—130. Апресян 1974: Ю. Д. Апресян, Лексическая семантика. Синонимические средства языка, Издательство „Наука“, Москва. Асоцијативни речник: П. Пипер, Р. Драгићевић, М. Стефановић, Асоцијативни речник српскога језика, Београд 2005. Babić 1986: S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, JAZU, Globus, Zagreb. Бајић 2007: Р. Бајић, О православним празницима у Речнику Матице српске и Речнику српскохрватског књижевног и народног језик САНУ, Шездесет година Института за српски језик (зборник радова), Институт за српски језик, Београд, 9—20. Батистић 1982: Т. Батистић, О компонентној анализн лексичког значења, Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд—Нови Сад, 9—13. Беговић 1887: Н. Беговић, Живот и обичаји Срба-Граничара, Загреб. Bek-Mannagata 1903: G. Bek-Mannagata, Flora Bosne i Hercegovine i Novopazarskog Sandžaka, Sarajevo. Белић 1936: А. Белић, Радосав Бошковћ, Развихак суфикса у јужнословенској језичкој заједници, Јужнословенски филолог, књ. XV, Београд, 232—246. Бертельс 1982: А. Е. Бертельс, Разделы словаря, семантические поля и тематические группы слов, Вопросы языкознания, св. 4, Академия наук СССР, Москва, 52—63. Блинова 1972: О. И. Блинова, Лексическая мотивированность и некоторые проблемы региональной лексикологии, Вопросы изучения лексики русских народных говоров, Диалектная лексика, Издательство „Наука“, Ленинград, 92— 104. Bogišić 1874: V. Bogišić, Zbornik sadašnjih pravnih običaja u južnih Slovena, knj. I, Zagreb. 202 Бошковић 1978: Р. Бошковић, Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници, Одабрани чланци и расправе, Подгорица, 49—175. Бошњаковић 1985: Ж. Бошњаковић, Пастирска терминологија Срема, Нови Сад. Bubić 1948: Šerif Bubić, Izbor sorti voćaka za Bosnu i Hercvegovinu (voćni sortiment), Svjetlost, Sarajevo. Bugarski 1997: N. Bugarski, Morfološka adaptacija pozajmljenica iz nemačkog jezika, Прилози проучавању језика, бр. 28/29, Нови Сад, 116―126. Vajs 1979: N. Vajs, Zoomorfski elementi и nazivima biljaka, Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, sv. IV—V, Zagreb, 89—104. Vajs 1981: N. Vajs, Semantizam „bosti“ и fitonimiji, Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, sv. VI—VII, Zagreb 1980—1981, 319—336. Vajs 1982: N. Vajs, O leksikografskoj definiciji (od leksikografije do semantike), Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд —Нови Сад, 21— 26. Vajs 1983: N. Vajs, Fitonimijske bilješke, Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, sv. VIII—IX, Zagreb 1982—1983, 265—280. Vajs 1985: N. Vajs, Fitonimijske bilješke II, Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, sv. X—XI, Zagreb 1984—1985, 231—243. Vajs 1989: N. Vajs, Struktura fitonima onomasiološki motiviranih religijom i drugim srodnim sadržajima, Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, sv. XV, Zagreb, 239—273. Васильев 1971: Л. M. Васильев, Теория семантических полей, Вопросы языкознания, св. 5, Академия наук СССР, Москва, 105—113. Willfort: Richard Willfort, Ljekovito bilje i njegova upotreba, Mladost, Zagreb. Вујичић 1977: Д. Вујичић, Прилог познавању досадашњег рада на терминологијама код нас и у неким другим словенским земљама, Савјетовање о терминологијама народне материјалне и духовне културе, Сарајево, 22. и 23. децембра 1974, АНУБиХ, Посебна издања, књ. XXXI, Одјељење друштвених наука, књ. 5, Сарајево, 79—85. Вук: Вук Ст. Караџић, Српски рјечник (четврто државно изд.), Београд 1935. Вуковић и др. 1984: Г. Вуковић, Ж. Бошњаковић, Љ. Недељков, Војвођанска коларска терминологија, Филозофски факултет, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад. 203 Вуковић 1988: Г. Вуковић, Терминологија куће и покућства у Војводини, Филозофски факултет, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад. Вуковић 1990: Г. Вуковић, Теоријско-методолошки приступ проучавању терминологија, Научни састанак слависта у Вукове дане, св. 18/1, Нови Сад— Београд, 27—30. Вуковић А. 1939: Народна ветеринарска терминологија, Београд. Гак 1972: В. Т. Гак, К проблеме соотношения языка и действительности, Вопросы языкознания, св. 5, Издательство „Наука“, Москва, 12—22. Грицкат 1967: И. Грицкат, Стилске фигуре у светлу језичких анализа, Наш језик, књ. XVI, св. 4, 218—235. Грицкат 2004: Из проблематике синонимије у српској филологији, Глас CCCXCVIII Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности, књ. 20, Београд, 11―17. Грковић 1977: М. Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић, Београд. Даничић 1871: Ђ. Даничић, Пословице, на свијет издао Ђ. Даничић, Загреб. Deanović: Mirko Deanović, Talijansko-hrvatski rječnik, Zagreb 1942. Дешић 1990: М. Дешић, Из српскохрвтске лексике, Универзитетска библиотека, Никшић. Дыбо 1989: А. В. Дыбо, О названиях орешника в индоевропейских языках Европы, ОЛА, Материалы и исследования, 1985—1987, „Наука“, Москва, 103— 113. Драгин 1991: Г. Драгин, Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке, Српски дијалектолошки зборник, књ. XXXVII, Београд, 621—708. Драгићевић 1996а: Р. Драгићевић, О правим именичким и придевским антонимима, Јужнословенски филолог, књ. LII, Београд, 25―39. Драгићевић 1996б: Р. Драгићевић, О неким парадигматским лексичким скуповима, Наш језик, књ. XXXI, св. 1—5, 96—105. Драгићевић 2001: Р. Драгићевић, Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику, Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Београд. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Завод за уџбенике, Београд. 204 Дубчинский 1998: В. В. Дубчинский, Теоретическая и практическая лексикография, Wiener slawistischer almanach, sonderband 45, Wien—Charkov. Đinđić i dr.: S. Đinđić, M. Teodosijević, D. Tanasković, Türkç-Srpça Sötluk, Ankara 1996. Ђукановић 1995: Петар Ђукановић, Говор Драгачева, Српски дијалектолошки зборник, књ. XLI, Београд, 1—140. Елезовић: Г. Елезовић, Речник косовско-метохијског дијалекта, св. I—II, Београд 1932—1935. Енц. Просв.: Мала енциклопедија Просвета, књ. I и II, Београд 1959—1960. ЕРСЈ: Етимолошки речник српског језика, св. 1—3, САНУ, Београд 2003— 2008. ЕСН: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд 2008. ЕССЯ: Этимологический словарь славянских языков, под ред. О. Н. Трубачева, Москва 1974―. Живановић 1877: Ј. Живановић, Српски рјечник за кованџије, Нови Сад 1877. Зајцева 1982: С. Зајцева, Дијалекатски речници као база за савремена лингвистичка истражнвања, Лексикографија и лекискологија (зборник реферата), Београд— Нови Сад, 69—76. Zgusta 1991: Ladislav Zgusta, Priručnik leksikografije, Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo. Ивић М. 1982: „О регуларној полисемији“ у лексикографској теорији и лексикографској пракси, Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд―Нови Сад, 77―81; Ивић М. 1995: М. Ивић, О зеленом коњу (Нови лингвистички огледи), Словограф, Београд. Ивић П. 1958: П. Ивић, Значај лтгвистичке географије за упоредно и историјско проучавање јужнословенских језика и њихових односа према осталим словенским језицима, Јужнословенски филолог, књ. XXII, св. 1―4, Београд 1957/58, 179—206. Ивић П. 1960: П. Ивић, Почетак организованог рада на лингвистнчкој географији код нас, Наш језик, н. с. књ. X, св. 3—6, Београд, 101—107. Ивић П. 1986: П. Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и шгокавско наречје, Матица српска, Нови Сад. 205 Ивић П. 1990: П. Ивић, Основни аспект структуре дијалекатске диференцијације, у књизи: О језику некадашљем и садашњем, БИГЗ—Јединство, Београд—Приштина, 32—58. Ивић П. 1998: П. Ивић, Преглед историје српског језика (целокупна дела, књ. VIII), Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци―Нови Сад. Imenik mesta: Imenik mesta u Jugoslaviji, Службени лист, Београд 1973. Јашовић 1997: Г. Јашовић, Пастирска терминологија Пећког Подгора, Народна и универзитетска библиотека, Приштина. Караџић 1960: В. С. Караџић, Живот и обичаји народа српског, Матица српска—Српска књижевна задруга, Нови Сад—Београд, 289—327. Кашић 1967: Ј. Кашић, Војвођанска лексика у Вуковом Рјечнику, Годишњак Филозофског факултета, књ. X, Нови Сад, 199—224. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику (други део, суфиксација и конверзија, Београд. Klaić: Klaić B., Veliki rječnik stranih riječi, Zora, Zagreb 1974. Ковачевић 1999: М. Ковачевић, Метонимија и синегдоха, Српски језик, књ. IV, св. 1—2, Београд, 171— 202. Ковачевић 2000: М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац—Београд. Kristal 1988: D. Kristal, Enciklopedijski rečnik moderene lingvistike (prev. I. Klajn i B. Hlebec), Nolit, Beograd. Кузнецова 1963: А. И. Кузнецова, Понятие семантической системы языка и методы ее исследования (из истории разработки данной проблемы в современном зарубежном языкознании), Издательство Московского Университета, Москва. Кузнецова 1975: Е. В. Кузнецова, Части речи и лексико-семантические группы слов, Вопросы языкознания, св. 5, Академия наук СССР, Москва, 78—86. Lang 1911: Milan Lang, Samobor. Narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, knj. XVI, sv. 1, Zagreb, 1—128. Lovretić 1897: Josip Lovretić, Otok. Narodni život i običaji, Zbronik za narodni život i običaje južnih Slavena, knj. II, Zagreb. Лома 1996: А. Лома, Два словенска назива за црну тополу и Аполон као божански огањ, Кодови словенских култура, Клио, Београд, 23―30. 206 Ludvik 1972a: D. Ludvik, О imenih zdravilnih rastlin, Slavistična revija, 1/20, Ljubljana, 71—85. Ludvik 1972b: D. Ludvik: Dopolnila k imenom zdravilnih rastlin, Slavistična revija, 4/20, Ljubljana, 419—425. Лукман 1938: Фрањо Лукман, Које сорте јабука и крушака треба гајити, Сељачки буквар, св. 16, Београд. Марковић 1997: Ј. Марковић, Јужноморавска повртарска лексика, Просвета, Ниш. Matešić 1982: J. Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Školska knjiga, Zagreb. Матијашевић 1982: Ј. Матијашевић, О синонимији и синонимима, Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд―Нови Сад, 115―130. Матијашевић 1987: Ј. Матијашевић, Око неких питања у творби речи, НССВД, св. 16/1, Београд, 109—117. Матијашевић 2000: Ј. Матијашевић, Дериватологија данас, Славистика, св. IV, Славистичко друштво Србије, Београд. Медић 1884: М. Медић, Принос народној терминологији биљака н животиња, Летопис Матице српске, књ. 139, св. III, Нови Сад, 85—100. Мелвингер 1966: Ј. Мелвингер, Теорије лингвистичких поља у семантици. Метод стилистичких поља Pierea Guirauda, Прилози проучавању језика, св. 2, Нови Сад, 23—39. Милићевић 1876: Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876. (фототип. изд. Београд 2005). Митровић 1927: Танасије Митровић, Илустровани пољопривредни речник, Београд. Mihajlović—Vuković 1977: V. Mihajlović i G. Vuković, Srpskohrvatska leksika ribarstva, Institut za lingvistiku, Novi Sad. Молотков 1987: А. И. Молотков, Фразеологизмы русского языка и принципы их лексикографического описания, у Фразеологический словарь русского языка,4 Москва, 7—23. Московљевић 1936: М. Московљевић, Називи за воћњаке, Наш језик, књ. IV, Београд. 207 Mrazović—Primorac 1991: P. Mrazović i R. Primorac, Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik, 2. izd., Naučna njiga, Beograd. Мршевић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, Филолошки факултет, Београд. Мршевић 2008: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолгија и национална култура, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд. Недељков 2009: Љ. Недељков, Архаична пчеларска и терминологија у Војводини, Филозофски факултет, Нови Сад. Николић 1987: М. Николић, Ужичка лексика у Вуковом Рјечнику, Наш језик, књ. XXVII, св. 3—4, 288—291. Николић 1996а: Недеклинабилне именице у српском језику, Наш језик, књ. XXX, св. 1—5, Београд, 15—33. Николић 1996б: М. Николић, Непроменљиви придеви у српском језику, Наш језик, књ. XXXI, св. 1—5, 35—54. Николић 2000: М. Николић, Обратни речник српског језика, Београд. Николић 2002: М. Николић, Тешкоће при утврђивању одреднице у речницима српског језика, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад―Београд, 49―57. Пелагић 1903: В. Пелагић, Стварни народни учитељ, Београд. Пелагић 1940: Васа Пелагић, Народни учитељ, Београд. Петровић Д. 1982: Д. Петровић, Проблеми и изгледи српскохрватске дијалекатске лексикографије, Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд—Нови Сад, 195—199. Петровић С. 1882: С. Петровић, Флора околине Ниша, Београд. Петровић Сн. 2012: Снежана Петровић, Турцизми у српском призренском говору, Институт за српски језик САНУ, Монографије, књ. 16, Београд. Пецо 1987: А. Пецо, Творбени процеси у области српскохрватских оријентализама, НССВД, св. 16/1, Београд, 83—92. Пижурица 1977: М. Пижурица, Боје у зоонимији, Посебна издања АНУБиХ, књ. XXXI, Одјељење друштвених наука, књ. 5, Сарајево, 29—45. Pihler 1905: A. Pihler, Prilozi poznavanju narodnih imena biljaka u Hercegovini, Mostar. Подосьская 1988: Н. В. Подосьская, Словарь руской ономастической терминологии, Наука, Москва. 208 Polj. enc.: Poljoprivredna enciklopedija, knj. 1—3, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb 1967—1973. Поповић Ђ. 1884: Ђорђе Поповић, Турске и друге источанске речи у српском језику, ГлСУД 59, Београд. Поповић Ђ. 1886: Ђорђе Поповић, Речник српског и немачког језика, I немачко српски део, II изд. Панчево. Поповић Љ. 1991: Љ. Поповић, О семантици назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору, Зброник Матице српске за славистику, књ. 41, Нови Сад, 149—154. Пословице: Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Издао их Вук Стеф. Караџић, Беч 1849. Премк 1980: Д. Гортан-Премк, О граматичкој информациији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику, Наш језик, књ. XXIV, св. 3, Београд, 107—114. Премк 1982: Д. Гортан-Премк, О семантичком садржају лексикографске дефиниције, Лексикографија и лексикологија (зборник реферата), Београд—Нови Сад, 49—51. Премк 1986: Д. Гортан-Премк, О семантичком односу деривата према творбеној основи, Научни састанак слависта у Вукове дане, св. 16/2, Београд, 101―107. Премк 1994: Д. Гортан-Премк, О лексичкој синонимији, Научни састанак слависта у Вукове дане, св. 22/2, Београд, 5—11. Премк 1996: Д. Гортан-Премк, О несамосталним семантичким елементима у структури лексема, Јужнословенски филолог, књ. LII, Београд, 19―24. Премк 1997: Д. Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, нова серија, књ. 14, Београд. Prćić 1997: T. Prćić, Semantika i pragmatika reči, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci—Novi Sad. Радић-Дугоњић 1990: М. Радић-Дугоњић, О неким видовима полисемије и хомонимије у оквиру терминолошке лексике, НССВД, св. 18/1, Београд―Нови Сад, 105―110. Радић И. 1941: И. Радић, Крушка, Лички Календар, год. 1941, 63—65. 209 Радић П. 1987: П. Радић, Поглед на творбу речи у делима Гаврила Стефановића Венцловића, НССВД, св. 16/1, Београд, 43—50. Радић П. 2001: Турски суфикси у српском језику са освртом на стање у македонском и бугарском, Библиотека Јужнословенског филолога, Институт за српски језик, Београд. Радовић-Тешић 2009: М. Радовић-Тешић, С речима и речником, Учитељски факултет, Београд. Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. 1—6, Матица српска (Матица хрватска), Нови Сад 1967―1973. Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1―18, Српска академија наука и уметности, Београд 1959―2010. Ристић 1993: С. Ристић, Лексички систем и лексичко значење, Наш језик, књ. XXIX, св. 3—4, Институт за српски језик, Београд, 229—234. Ристић 2002: С. Ристић, Експресивна лексика у дескриптивном речнику, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад―Београд, 89—102. Ристић 1012: С. Ристић, О речима у српском језику (творбени и лексикографско-лексиколошки аспекти), Институт за српски језик САНУ, Монографије, књ. 14, Београд. Ристић—Радић-Дугоњић 1999: С. Ристић и М. Радић-Дугоњић, Реч. Смисао. Сазнање (студија из лексичке семантике), Филолошки факултет, Београд. Rječnik JAZU: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. I―XXIII, Zagreb 1880―1975. Rječnik HJ: Vladimir Silić, Rječnik hrvatskoga jezika, 2. izd., Novi Liber, Zagreb 1996. Р―К: Речник српскохрватског и немачког језика, II део, српскохрватски речник, Београд 1936. РКТ: Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1985. Симић 2001: Р. Симић, Српска граматика 1, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд. Симоновић 1959: Д. Симоновић, Ботанички речник. Имена биљака, Посебна издања САН, књ. 3, Научно дело, Београд. Skok: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb 1971— 1974. 210 СМ: Словенска митологија (енциклопедијски речник), ред. Светлана М. Толстој, Љ. Раденковић, Zepter Book World, Београд 2001. СМР: Српски митолошки речник, друго изд., Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд 1998. Софрић 1990: П. Софрић, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису; скупио и составио Нишевљанин (фототипско издање из 1912. године), БИГЗ 1990, Београд. Стакић 1988: Деривациона фонетика именица и придева у јужнословенским језицима, Филолошки факултет, Београд. Стакић 1990: М. Стакић, Деривациона терминологија у српскохрватском језику (основни појмови), Научни састанак слависта у Вукове дане, св. 18/1, Нови Сад—Београд, 83—87. Стевановић 1981: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Научна књига, Београд. Стевановић 1979: Савремени српскохрватски језик II, Научна књига, Београд. Тановић 1927: С. Тановић, Српски народни обичаји у Ђевђелијској Кази, Српски етнографски зборник, књ. 40, Београд. Tafra 1982: Branka Tafra, Sinonimija, Лексикографија и лексикологија (зборниик реферата), Београд—Нови Сад, 297—300. Tafra 1988: Вranka Tafra, Razgraničavanje opisnih i odnosnih pridjeva (leksikološki i lekskikografski problem), Rasprave Zavoda za jezik, knj. XIV, Zavod za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku, Zagreb, 185—197. Tafra 1995: Branka Tafra, Jezikoslovna razdvojba, Matica hrvatska, Zagreb. Тодоровић 1899: Благоје Тодоровић, Воћке и воће, Српска књижевна задруга, Београд. Тодоровић Ч. 1901: Чедомиљ Тодоровић, Поуке за сеоску омладину и привреднике, књ. I, Београд. Толстой 1963: H. И. Толстой, Из опытов типологического исследования славянского словарного сотава, Вопросы языкознания, св. 1, Академия наук СССР, Москва, 29—45. Толстой 1966: Н. И. Толстой, Из опытов типологического исследования славянского словарного состава, II, Вопросы языкознания, св. 5, Академия наук СССР, Москва, 16—36. 211 Толстой 1968: Н. И. Толстой, Об изучении полесской лексики (Предисловие редактора). Лексика Полесья, Материалы для полесского диалектного словаря, Издательство „Наука“, Москва, 3—19. Толстой 1969: Н. И. Толстой, Некоторые проблемы срвнительной славянской семасиологии, Славянское языкознание (VI международный сьезд славистов, Прага, Август 1968: доклады советской делегации), Издательство „Наука“, Москва, 339—365. Толстој 1984: Н. И. Толстој, Српскохрватска дијалекатска лексикографија у лннгвогеографској перспективи, Лексикографија и лексикологија (зборник радова), Нови Сад— Београд, 181—190. Тројановић 1896: С. Тројановић, Старинска српска јела и пића, Српски етнографски зборник, књ. II, Београд. Туцаков 1966: Ј. Туцаков, О именима и фармакомедицинској вредности лековитог биља у Вуковом „Српском рјечнику“, Вуков зборник (посебна издања САНУ, Одељење друштвених наука, књ. 56, Одељење литературе и језика, књ. 17), Београд, 107—124. Туцаков 1986: Ј. Туцаков, Лечење биљем. Фитотерапија, ИРО „Рад“, Београд. Трубачев 1973: О. Н. Трубачев, Лексикография и этимология, Славянское языкознание (VII международный сьезд славистов, Варшава, август 1973: доклады советской делегации), Издательство „Наука“, Москва, 294—313. Ћорић 2008: Б. Ћорић, Творба именица у српском језику, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд. Ћоровић 1989: В. Ћоровић, Историја Срба, књ. I―III, Београдски издавачко- графички завод, Београд. Уфимцева 1976: А. А. Уфимцева, Семантический аспект языковых знаков. Принципы и методы семантических исследований, Издательство „Наука“, Москва, 31—46. Уфимцева 1986: Лексическое значение (Принцип семиологического описания ликсики), Наука, Москва. Фасмер: М. Фасмер, Этимологический словарь русского языка, I―IV (перевод с немецкого и дополнения О. Н. Трубачева), Москва 1986―19872. Филин 1973: Ф. П. Филин, Актуальные проблемы диалектной лексикологии и лексикографии, Славянское языкознание (VII международный сьезд славистов, 212 Варшава, август 1973: доклады советской делегации), Издательство „Наука“, Москва, 347—377. Флора Србије: Флора Србије (група аутора), том I—IX, Српска Академија наука и уметности, Београд 1970. ФСРЯ: Фразеологический словарь русского языка, 4. изд., Русский язык, Москва 1987. Цветковић 2000: И. Цветковић, Творба назива за воће, Прилози из фитолингвистике, св. III, Просвета, Ниш, 51—56. Чајкановић 1927: Српске народне приповетке, књ. I, уредио Чајкановић др Веселин, Српски етнографски зборник, књ. XLI, Београд—Земун. Чајкановић 1994: В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, 2. изд. (рукопис приредио и допунио Војислав Ђурић), Српска књижевна задруга, Београд. Cichonska 1990: Maria Cichonska, Место терминологије у језичком систему, НССВД, св. 18/1, Боеград, 23—30. Šipka 1998: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Matica srpska, Novi Sad. Škaljić: A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom—hrvatskosrpskom jeziku, Sarajevo. Škiljan 1987: Dubravko Škiljan, Pogled u lingvistiku, Školska knjiga, Zagreb. Schmaus 1979: A. Schmaus, Pojave tursko-srpskohrvatske jezičke interferencije, Gesammelte slavistische und balkanologische Abhandlungen, IV Teil, München, 355— 368. Шмелев 1973: Д. Н. Шмелев, Проблемы семантического анализа лексики (на материале русского языка), Издательство „Наука“, Москва. Шмелев 1982: Д. Н. Шмелев, Способы номинации в современном русском языке (предисловие), АН СССР, Москва. Шпис-Ћулум 1995: М. Шпис-Ћулум, Фотонимија југозападне Бачке (коровска флора), Српски дијалектолошки зборник, књ. XLI, Београд, 397—490. Шћепановић 1997: М. Шћепановић, Именослов ваљевске Петнице, Београд— Ваљево. Šulek 1879: В. Šulek, Jugoslavenski imenik bilja, Jugoslavenska akademija, Zagreb. 213 ИНДЕКС НАРОДНИХ НАЗИВА ВОЋАКА (с локацијом и примјерима) ИЗВОРИ: Bubić 1948: Šerif Bubić, Izbor sorti voćaka za Bosnu i Hercvegovinu (voćni sortiment), Svjetlost, Sarajevo. Вук: Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, четврто државно издање, Београд 1935. Ђукановић 1995: Петар Ђукановић, Говор Драгачева, Српски дијалектолошки зборник, књ. XLI, Београд. I—B: F. Iveković i I. Broz, Rječnik hrvatskog jezika, I—II, Zagreb 1901. Lovretić 1897: Josip Lovretić, Otok. Narodni život i običaji, Zbronik za narodni život i običaje južnih Slavena, knj. II, Zagreb. Lukić 1919: Luka Lukić, Varoš. Narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, knj. XXIV, Zagreb. Милићевић 1876: Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд (фототип. изд. Београд 2005). Николић 1966: Берислав Николић, Мачвански говор, Српски дијалектолошки зборник, књ. XVI, Београд. Николић 1969: Берислав Николић, Колубарски говор, Српски дијалектолошки зборник, књ. XVIII, Београд. ПИ: Преглед излагача и изложених предмета на воћарско-виноградарској и повртарској изложби, Београд 1926. Политика 1950: Политика (дневни лист), бр. 13699/5 и бр. 13717/3, Београд. Polj. enc.: Poljoprivredna enciklopedija, knj. 1—3, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb 1967—1973. RJA: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. I―XXIII, Zagreb 1880―1975. (контролни извор). РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. 1―6, Матица српска, Нови Сад 1967―1973. РСА: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1―18, Српска академија наука и уметности, Београд 1959―2010. 214 Симоновић 1959: Драгутин Симоновић, Ботанички речник (имена биљака), Научно дело, Београд. Skok: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I―IV, Zagreb 1971—1974. СН 1902: Српске новине, год. LXIX, бр. 156, Београд. Тешић 1977: Милосав Тешић, Говор Љештанског, Српски дијалектолошки зборник, књ. XXII, Београд. Тодоровић 1899: Благоје Тодоровић, Воћке и воће, Београд 1899. Тодоровић Ч. 1901: Чедомиљ Тодоровић, Поуке за сеоску омладину и привреднике, књ. I, Београд. Škaljić: A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom—hrvatskosrpskom jeziku, Sarajevo. авајлија ж врста јабуке. — Јабуке ... авајлије (вајлике) (СН 1902, 691). Постоји још и безброј других домаћих сората јабука ... на пример: пранција, кадуманка, авајлија (Лукман Ф., РСА). Између многих сората јабука . . . највише се цене ове: авајлија, бедрика (Тодоровић Б., РМС). (у Ужичкој нахији, Вук). авајлика ж врста јабуке. — Зато старице ... по авајлику или жуту дуњу сачувају у ковчегу (Настасијевић М., РСА). адамовка ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче), ивице (Марковац М., РСА). Адамовке ... сазору о Ивању и Петрову, па су жућкасте, мекље и слађе од петровке (Варош, Lukić 1919, 178). алексињанка ж врста дуње (Алексинац, РСА). алица ж врста трешње. ― (у Мостару) прва трешња (ваља да је ал, црвена) (Вук). Од домаћих трешања ... нарочиту пажњу да посветимо алици у подручју горње Неретве (Bubić 1948, 33). амајлија ж врста јабуке (Вук). американка ж врста јабуке (Горобиље, Николић М., усмена потврда). ангирача ж врста крушке. — Нарочито много има крушака ... и ... најслађе [су] ... ангираче (Максимовић Д., РСА). ангулемка ж врста крушке. — Ангулемка или војвоткиња ангулемска спада у најфиније крушке (Лукман Ф., РСА). Од наведених сората ... препоручили би Вам ... Од 215 крушака: ангулемку ... зимску деканку ... можда још једну од раних сорти (лимунка, мирисавка, Вилдерова рана) (СБ 1938, РСА). аница ж врста трешње. — Трешње се смеју и црвене по виноградима. Анице и драгане дозивају се кроз лишће, а црнице обасуле грање као хиљада црних очију (Хумо Х., РСА). антуновка ж врста јабуке. — Бергамонтни ренет . . . [добивена је] крижањем крушке и јабуке антуновке (НЕ, РМС). арапинка ж врста крушке (Борјановић Ј., РСА). арапка ж а. врста крушке. — Од крушака највише су биле заступљене лончаре (арапке) (Самоуправа 1903, РСА). Крушке: ... жуте арапке, тамњанике, шумадинке (СН 1902, 691). (Вук; Јагодина, Милићевић 1876, 209). б. врста јабуке. ― Јабуке: ... арапке (СН 1902, 691). (Ужичка нахија, Вук; Левач, РСА). г. врста шљиве (Тузла, РСА). арашлама ж врста трешње. — Зготовили господске понуде: / Ђулбаклаву у златној тепсији / ... Арашламе у меду куване (нар. пјесма, Вук). арбануша ж врста јабуке (Скадар, Борјановић Ј., РСА). арвалија ж врста јабуке (Лесковац, РСА). аршлама ж врста трешње. ― Трешања има: белица, трешњева, хрштаваца, и аршлама (Подриње, Милићевић 1876, 567). Аршламе ... су црљене и мало тврђе од босанки (Варош, Lukić 1919, 179). (Вук; Шулек Б., РСА). ашлама ж врста трешње. — Истом укалемљену трешњу зову „ашлама“ (Развитак 1938, РСА). Процветале трешње и ашламе (Ољача М., РМС). ашламача ж врста шљиве (Дубица, РСА). ашламица ж врста трешње (Ливно, РСА). бабаја ж врста трешње. ― Бабаје ... (у Мостару) некаке трешње, које се зову и рскавице (Вук). Треба у топлим крајевима Херцеговине даље задржати бабају (домаћи хрушт црвенкастог плода) (Bubić 1948, 33). бабајка ж врста јабуке. — Између јабука и крушака највише се препоручују . . . јабуке: астракан бели, апи, бабајка, барњача (Тодоровић Б., РМС). бабљача ж врста јабуке. ― Бабљача значи „иглу и неку киселу јабуку“ (Skok, под одр. баба) бабовача ж врста јабуке. ― У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука. Ево најобичнијих и најчешћих: бабовача ... кисељача, колачара ... мирисавка (Политика 1950, РСА). (Полимље, Polj. enc. 1, 530) 216 бадем м бот. с атрибутом: смоквички бадем, чарски бадем. ― У Државној виноградарској и воћарској станици има неколико страних сорти бадема, међу којима се нарочито истичу: принцеза, смоквички, чарски и неколико типова бадема из Италије (Bubić 1948, 41). базва ж врста крушке.― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ...: алесонка, арапка . . . базва (Тодоровић 1899, 257). (Левач и Темнић, РСА; Косово и Метохија, РСА; Јагодина и Чачак, Милићевић 1876, 209 и 692, Драгачево, Ђукановић 1995, 177). базга ж врста крушке. — Кад угњиле базге и старци их једу (Алексинац, Марковић С., усм. потврда). (Морача, РСА). бајама ж врста брескве. — Праске су најбоље из Подстране, оне велике зову бајаме, свака је ка’ шака (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). бајача ж врста крушке (Босна, РСА). баква ж врста крушке. — Виш куће ти баква крушка, | Убила ти брата пушка (нар. пјесма, БВ 1896, РСА). (Митровић Т., РСА). баквача ж врста крушке (Шулек Б., РСА; ЛМС 139, РСА). баклача ж врста крушке (Шулек Б., РСА). бакљача ж врста крушке (Макарска, Шулек Б., Skok, под ријечју багулина; Поповић Ђ., РСА). балистача ж врста јабуке. — Овди знаду за ово воће: Јабуке: госпојице или иванчице ... балистаче, баратине (Оток, Ловретић Ј., РСА). балунача ж врста смокве (Дубровник, РСА; Словинац 1880, РСА). балуница ж врста шљиве (Лика, РСА). баника ж врста јабуке. ― Банике су ... чисто прислатке, с једне стране мало црљенкасте ... а нису за останак (Варош, Lukić 1919, 178). баница ж врста крушке (Хрватска, РСА). бановина ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче), ивице, бановине (Славонија, Марковац М., РСА). баратина ж врста јабуке. — Овди знаду за ово воће: Јабуке: госпојице или иванчице ... балистаче, баратине (Оток, Ловретић Ј., РСА). бардагача ж шљива Prunus italica (Космет, Skok, под ријечју бардак). 217 бардаклија ж шљива Prunus italica. ― Поделио [је] шљиве у десет група. Те су групе ... јајаре ... бардаклије ... племените ренклоде (Тодоровић Б., РМС). (у Фрушкој гори, Вук). барњача ж врста јабуке. — Између јабука и крушака највише се препоручују . . . јабуке: астракан бели, апи, бабајка, барњача (Тодоровић Б., РМС). (ЗЗ 1904, РСА). бартоловка ж а. врста крушке (Даничић Ђ., RJA). б. врста јабуке (Даничић Ђ., РЈА). бартоловача ж врста крушке. ― Крушке: јагодњаче ... крупнице, бартоловаче (Оток, Ловретић Ј., РСА). бартулка ж врста крушке (РСА, под одр. бартоловача). батва ж врста крушке. — Има крушака: такуша ... сијерака ... батава (Ужице, Милићевић Ђ. М., РСА). Батве, зимске крушке (Сарајево, РСА). У доловије и дан- данас има једна батва крушка (Врховина, Јошић Н.). батвача ж врста крушке. — Караманку зову још и буздогања, влахун, батвача, сладунац ... прилично [је] крупна и лепа летња крушка (Лукман Ф., РСА). Батвача је врста крушака; род је крупан, доспијева у јесен, али се не једе док не угњили (Босна, РСА). батлача ж врста крушке (Книн, РСА; Хрватска, РСА). батуленка ж врста јабуке. — Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке ... батуленка, бреданка, бресквача (Тодоровић Б., РМС). беганица ж врста крушке (у Ужичкој наији, Вук). бегармут м врста крушке (Ужице, РСА). бегармута ж врста крушке (Сарајево, РСА). бегарка ж врста крушке (Космет, Skok, под ријечју бег). беглуша ж врста крушке (Каран, Ужице, Тешић М.). бедрика ж врста јабуке. — Зар може бити некога, ко ће ... имати шта замерити њиховим ... миришљавим ... бедрикама, кадуманама и толиком другом сочном воћу (Тројановић С., РСА). Од воћа има: јабука: бедрика ... градињача, шења (Милићевић М. Ђ., РСА). Слатке и тврде [јабуке], у Краг. Јасеници ... се зову бедрике (Павловић Ј., РСА). (Вук; Ужице, Милићевић 1876, 628; Полимље, Polj. enc. 1, 530). бедринка ж врста јабуке (Босна, РСА). 218 бедрица ж врста јабуке ― Ево ... неколико врста [јабука] ...: петроваче, белице ... бедрице (Шабац, Милићевић 1876, 511). Народ наш цени и ове врсте јабука ...: зеленике, црвенике, тврдокорке, бедрице (Тодоровић Ч. 1901, 37). белача ијек. бјелача ж воћка беличастога плода а. бресква (Шулек Б., РСА; Банат, Борјановић Ј., РСА). б. шљива (Лика, РСА). белвица ж а. врста јабуке (Врање, РСА). б. врста шљиве (Врање, РСА). белија ијек. бјелија ж а. врста крушке (Поповић Ђ., РСА). б. врста шљиве (Р―К, РСА). белика ијек. бјелика ж а. врста јабјке (Шулек Б., РСА). б. врста трешња (Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). белица ијек. бјелица ж а. шљива Prunus italica. ― Ту су у мају ... зацрниле реске вишње, крушке ранке и шљиве бјелице по туђим вртовима (Симић Н., РСА). Бјелице преродиле, у црну се земљу савиле (Врховина, Јошић Н.). (Вук; Шабац, Милићевић 1876, 511). б. врста трешње. ― Трешања има: белица, трешњева, хрштаваца, и аршлама (Подриње, Милићевић 1876, 567). Има данас више стотина врста [трешања] ... раница, закићевка и белица (Матица 1867, РСА). в. врста јабуке (Шабац, Милићевић 1876, 511; Шулек Б., РСА). г. врста крушке (Борјановић Ј., РСА). д. врста брескве. ― Имамо питоме [брескве] ... „бјелице“ и „јесенке“, које ... долазе под јесен (Бока, Накићевић С., РСА). ђ. врста смокве (Шулек Б., РСА) е. врста маслине (Шулек Б., РСА). беличка ж врста шљиве (Тимок, РСА). беличник м врста јабуке. ― Од раних љетних јабука ... можемо препоручити јабуку која је у Словенији позната под именом „беличник“, а код нас „кајмачара” (Bubić 1948, 15). Беличник или белојабука је стварно бела или белозеленкаста јабука, висококупастог и нешто ребрастог облика ... (Лукман Ф., РСА). белка ијек. бијелка ж а. врста јабуке (Врање, РСА). б. врста крушке (Шулек Б., РСА) в. врста шљиве (Шулек Б., РСА). беловача ж врста јабуке. ― Јабуке ... беловаче (белојабуке) (СН 1902, 691). (Рудник, Милићевић 1876, 354; Хомоље, Милосављевић С., РСА). белојабука (у Вуковом Рјечнику: бјелојабука) ж врста јабуке. ― Беличник или белојабука је стварно бела или белозеленкаста јабука, висококупастог и 219 нешто ребрастог облика ... (Лукман Ф., РСА). Јабуке ... беловаче (белојабуке) (СН 1902, 691). (Шумадија, Вук; Јагодина, Милићевић 1876, 301). белопандара ж шљива Prunus italica. ― (у Рудничкој нахији) бијела крупна шљива (Вук). Белопандара је крупна калемљена бела шљива (Рудник, Караулић Р.). белошљива ијек. бјелошљива ж шљива Prunus italica. ― Да беремо ранке шљиве, / Белошљиве и читловке (нар. пјесма, Хомоље, Милосављевић С., РСА). Испод куће вотњак ... По њему шљива од сваке врсте: ранка, маџарка, белошљива и трношљива (Костић Т., РСА). (Вук; Јуришић Ж., Симоновић 1959; Херцеговина, Пихлер А., РСА). бељица ж врста шљиве (Бачка, РСА). београтка ж врста крушке. ― [Има] крушака: јагодњача ... шеничарака, београдака, водењака (Милићевић М. Ђ., РСА). бергамка ж врста крушке. ― Појешћете коју крушку крустуменку и бергамку ... из мог воћњака (Винавер С., РСА). бергамот м врста крушке (Шулек Б., Skok). бергамота ж у изр. Есперенова бергамота врста крушке. ― Каснозимске (јануар―април): мадам Верте, зимска деканткиња, Лепинова, Есперенова бергамота и мехелка (Bubić 1948, 25). Прије 20 година било је по башчама Сарајева Есперенове бергамоте (Bubić 1948, 30). беросавка ж врста шљиве (Драгачево, Ђукановић 1995, 178). билина ж врста јабуке. ― Јабуке: ... срчике, билине (Оток, Lovretić 1897, 280). биогратка ж врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук; Ужице, Милићевић 1876, 629). бириџика ж врста јабуке (Топлица, Polj. enc. 1, 530). бистрица ж шљива Prunus domestica (РСА; каталог САНУ, Симоновић 1959). бјелијанка ж врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук; Горобиље, Николић М., усмена потврда). бјелина ж а. шљива Prunus italica (Славонија, Марковац М., РСА). б. врста јабуке. ― Бјелине ... већим су талом зеленкасте и жуте ... Дођу у касну јесен, па су брашнате (Варош, Lukić 1919, 179). (Шулек Б., РСА). бјелошљива ж врста шљиве (Горобиље (Николић М., усмена потврда). 220 бјелуша ж врста шљиве (Босна, Борјановић Ј., РСА). бјељача ж а. врста смокве. ― По залијеву ће пливати, а онда по виноградима тражити смокве бјељаче и рано грожђе (Шимуновић Д., РСА). б. врста брескве (Борјановић Ј., РСА). блатњача ж врста јабуке (Славонија, Skok, под одр. блато). бљузгавац, -гавца м врста шљиве (Србија, Ковачевић Љ., RJA). бљузгара ж врста шљиве (Пакра, Славонија, Богдановић Л., РСА). бљузгача ж врста крушке (I―B; Шабац, Милићвић М. Ђ., 511). бљутавац, -авца м врста крушке (Тодоровић 1899, 259). с артибутом: Мартинов бљутавац врста крушке ― Највише се цене за ова места ... крушке ... бљутавац Мартинов (Тодоровић 1899, 259). божићница ж а. врста јабуке. — Зову ју [јабуку колачарку] још и погачар, погачница, кањишка … или божићница (Лукман Ф., РСА). У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука. Ево најобичнијих и најчешћих: бабовача, белица, божићница (Политика 1950, РСА). б. врста крушке (Неманић Д., РСА). божичница ж врста јабуке. — Пожешка долина — јабука срчика и „божичница“ (Турић Ђ., РСА). божјака ж шљива Prunus domestica (Врање, РСА; каталог САНУ, Симоновић 1959). боздованка ж врста крушке. — Боздованка тражи место, она неће свут (Призрен, РСА). боздоганка ж врста крушке. — Боздоганке су слабо родиле (Призрен, РСА). боиња ж врста јабуке. — Боиње су [јабуке] ко шака крупне, полак црљене ... Боиње сазрију потље бербе, па су с почетка окиселе (Варош, Lukić 1919, 179). бојкиња ж врста јабуке (Polj. enc. 1, 530). бојшанка ж врста јабуке (јуж. Србија, Polj. enc. 1, 530 боланица ж врста јабуке (РСА). босанка ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА). б. врста трешње. ― Руштеви ... су тврди и буду исто нако крупни ко и босанке (Варош, Lukić 1919, 179). в. врста јабуке (Сиринић, РСА). босанлија ж врста трешње. ― Сорта звана босанлија ― једна ранија трешња врло слатка, али мршавог меса (Bubić 1948, 33). босиљача ж врста крушке (Славонија, РСА). 221 босиљкача ж врста крушке. — Босиљкачом се зове једна врста крушке (Војводина, РСА). боскопка ж врста јабуке. ― Боскопка се зове и „лепи Боскоп”, боскопска кожарка, боскопска лепојка ... Ово је једна крупна јабука ... Боја кожице је у основи зелена са више или мање грубе рђе у виду тачкица, пегица (Лукман Ф., РСА). бостанка ж врста крушке (Ужице, РСА; Драгачево, Ђукановић 1995, 179). бостанчица ж врста јабуке. ― Народ наш цени и ове врсте јабука ... зеленике, црвенике, тврдокорке, бедрице, шећерлије, говеђаче, бостанчице, илињаче, госпођинке и др. (Тодоровић Ч. 1901, 37). бостовка ж врста трешње (Ресава, РСА). бошњака ж врста јабуке (ПИ, РСА). бошњакиња врста јабуке (Славонија, РСА). братабонка ж „врста лијепе јабуке унесене из Италије“ (Лепетане, Бока, Skok, под ријечју пртабоњка). брашњара ж врста шљиве (Славонија, Skok, под ријечју брашно). брдаклија ж шљива Prunus italica (каталог САНУ, Симоновић 1959). брдарица ж врста јабуке (Качер, РСА). брдаруша ж врста шљиве (Гружа, РСА). брђанка ж врста јабуке (Ваљево, РСА). брђаруша ж врста шљиве (Гружа, РСА). брезовача ж врста крушке (Павловић И., RJA; Драгачево, Ђукановић 1995, 179). брезрнка ж врста јабуке (Мачва, Николић 1966, у речнику). бременица ж врста крупне крушке (Босна, РСА). бресквача ж врста јабуке. ― Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке . . . батуленка, бреданка, бресквача (Тодоровић 1899, 257). брескорка ж врста крушке. ― Ал’ што имам једну крушку брескорку ― то нема више (Срем, Радојчић Н., РСА). брестовача (брестовача) ж врста јабуке (ПИ, РСА). бронзара ж врста крушке (Николић М., усмена порврда) бугарка ж а. шљива Prunus domestica (Падеж, РСА). б. шљива Prunus divaricata (Бољевац, РСА; Сталаћ, РСА). в. врста јабуке (Врање, РСА). 222 будалина ж врста крушке (Височка Нахија, Филиповић М., РСА). будимка ж врста јабуке. — Кад сам Ере из предела ариљског запитао за једну јабуку — плод како је зову, рекоше: ми је зовемо будимка а негде је зову сенабија (СН 1890, РСА). Јабуке: ... госпођинке, будимке (СН 1902, 691). Највише се цене за ова места јабуке ... будимка (Тодоровић 1899, 258). (у Ужичкој нахији, Вук; Горобиље, Николић М., усмена потврда). будимлија ж врста јабуке (Вук; СН 1890, РСА; Шабац, Милићевић 1876, 511). будимњача ж врста јабуке (Поцерина, Московљевић М., РСА). буздамка ж врста крушке (ЦГ, РСА). буздовајлија ж врста крушке. — Крушке … јечменке, буздовајлије, петровке (Славонија, Марковац М., РСА). буздованија ж врста крушке. — Буздованије [крушке] су средње величине, род им је крупан, жут … сазру у јесен, па су воденасте (Варош, Лукић Л., РСА). буздованка ж врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину. Ево тих назива: арапка … брашњенка, буздованка (Политика 1950, РСА). буздованлија ж а. врста крушке. — Буздованлија, врста крушке, сочне, крупне и квргасте као чвор на буздовану (Енц. Станојевић М., РСА). Од свих крушака садиће се: кањишка … караманка (буздованлија) (Бубић Ш., РСА). б. врста јабуке. — Јабуке: петроваче … буздованлије и шаруље (Оток, Ловретић Ј., РСА). бузлија ж врста јабуке. — У Метохији највише се цене јабуке бузлије (Костић К., РСА). бујина ж врста јабуке (Славонија, Шулек Б., РСА). буковача ж врста јабуке. — Буковача сазрева новембра, а траје до априла (Буково, РСА). буковија ж врста јабуке. — Буковије су црвене, јесење јабуке (Славонија, РСА). буковка ж врста јабуке. — У Србији су је [јабуку каселку] прозвали буковка, по Пољопривредној школи у Букову (Лукман Ф., РСА). буланка ж врста јабуке. — Црљена као јабука буланка (Приморје, Шулек Б., РСА). (Skok, под ријечју була). 223 бунарџика ж врста јабуке. — Не би требало више засађивати: [јабуке] будимку … бунарџике, ливадарке (СБ 1937, РСА). бунка ж врста крушке (Хрватско Приморје, РСА). буслија ж врста јабуке. — Буслија је мала слатка, скоро сасвим (до семена) провидна и врло скупоцена јабука. Чуо сам да и у Пећи има оваквих јабука (Босна, Борјановић Ј., РСА). бутља ж врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика … бутаља, миољача (Милићевић. М. Ђ., РСА). бутовница ж врста јабуке (Славонија, РСА). бутунлија ж врста јабуке (ПИ, РСА). вајлија ж врста јабуке. — Има … јабука: … петровача, илињача … вајлија (Рудник, Милићевић 1876, 354). вајлика ж врста јабуке. — Јабука има: … вајлика (крупне, слатке, меке) (Павловић Ј., РСА). Јабуке ... авајлије (вајлике) (СН 1902, 691). (Ужице, Милићевић 1876, 628). валијарка ж врста јабуке. — [Врсте јабука]: … кисељаче, и валијарке беле и црне (Милилићевић М. Ђ., РСА). (Шабац, Милићевић 1876, 511). ваљевка ж врста јабуке (Врање, РСА). ваљка ж шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). ваљупка ж шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). ваљувајка ж шљива Prunus italica (Неготин, РСА; Књажевац, РСА). ваљуванка ж шљива Prunus italica (Неготин, РСА; Књажевац, РСА). ваљуга ж шљива Prunus italica (Далмација, РСА). вањуга ж шљива Prunus italica (Хрватска, РСА). ведрика ж врста јабуке. — Од других питомих воћака, има ... јабука: петровача … кисељача … и ведрика (Милићевић М. Ђ., РСА). везенка ж врста јабуке. — Такве су сорте [јабука], на пример: пранција … шербетка, везенка, лакња (Лукман Ф., РСА). (Врање, РСА). везирка ж врста јабуке. — Јабуке: ... џемурлике, везирке (СН 1902, 691). великача ж врста јабуке. — Великача је … јабука која се … одликује крупноћом, меким брашњастим месом и зеленожућкастом кором са карминастим пругама (Злакуса, Павловић Б., РСА). виводница ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Далмација, РСА). 224 вида ж врста крушке (Жича, РСА). видинлија ж врста трешње (Параћин, РСА; Ресава, РСА). видовача ж а. врста јабуке (у Ужичкој нахији, Вук). б. врста крушке. ― Између ових највише се препоручују [крушке] видовача, владарка (Тодоровић 1899, 261). (у Ужичкој нахији, Вук; Јагодина, Милићевић 1876, 210). видовка ж а. врста јабуке. — У Богдана девет винограда, | А десета видовка јабука (нар. пјесма, Андрић Н., РСА). (Милићевић М. Ђ., РСА; Левач и Темнић, РСА; Радић Д., РСА). б. врста трешње (Вук). видовњача ж врста јабуке. — Има их [јабука] врло раних (јагодњаче, видовњаче, петроваче) (СН 1887, РСА). визајка ж врста јабуке (СБ 1937, РСА). визаљка ж врста јабуке (Ђаковица, Пећ, Polj. enc. 1, 530). вијенка ж врста крушке. — Вијенка или тријумф из Вијена, бечка дика је септембарско-октобарска фина, доста крупна крушка (Лукман Ф., РСА). (Bubić, РСА). вилијамка ж врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... базва ... вилијамка, владарка (Тодоровић 1899, 257). вилијамовка ж врста крушке. ― Каснољетне и ранојесенске [крушке] ... Вилијамовка (Bubić 1948, 24). Вилијамовка је најраширенија племенита крушка на свијету (Bubić 1948, 27). виљамовка ж врста крушке (СБ 1938, РСА; Бубић Ш., РСА). вимкуља ж врста јабуке. ― Ево најобичнијих и најчешћих [назива за разне сорте јабука]: ... дивљача, дуњица, вимкуља, јесенка ... колачара (Политика 1950, РСА, под одр. дивљача). винарка ж врста крушке (Топлица, РСА). виника ж шљива Prunus italica (Книн, РСА). винковкиња ж врста јабуке. ― Јабуке: ... зеленике, винковкиње (Оток, Lovretić 1897, 280). виновка ж врста крушке (Радић Ј., ЛК 1941, РСА). виноградарка ж врста крушке. — Виноградарка је крушка која сазрева септембра месеца и траје до Божића (Тимок, Димитријевић Т., РСА). висуља ж врста шљиве (Херцеговина, РСА). висуљак, -љка м врста крушке (РСА). 225 висуљка ж врста крушке (Подриње, Милићевић 1876, 567; Колубара, Николић 1969, у речнику; Тамнава, Јошић Н.). вишња ж бот. с атрибутом: облачинска вишња врста домаће вишње (Polj. enc.). владарка ж врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... базва ... вилијамка, владарка (Тодоровић 1899, 257). владојла ж врста крушке. — Регенткиња [крушка] или владојла … [је] октобарско-новембарска фина масловка, нешто ситнија и прилично осетљива (Лукман Ф., РСА). влајињача ж а. врста шљиве (Вировитица, Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Славонија, РСА). влахиња ж а. врста јабуке (Шулек Б., РСА). б. врста смокве (Шулек Б., РСА). влахињача ж врста шљиве (Херцеговина, Борјановић Ј., РСА). влахун, -уна м врста крушке. — Караманку зову још и буздогања, влахун, батвача, сладунац ... прилично [је] крупна и лепа летња крушка (Лукман Ф., РСА). влашкиш, -иша м врста ораха (Хрватско приморје, Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА). влашкопољка ж врста крушке (Тимок, РСА). воденика ж врста јабуке. — Запјевала је Кате заносно болно, кроз ружичасту воденику и отворен прозор (Матић М., РСА). воденичарка ж врста крушке (Славонија, РСА). воденка ж врста крушке (Тимок, РСА). водењаја ж а. врста крушке. — Има … крушака: водењаја, озимаја (Рудник, Милићевић 1876, 354). (Драгачево, Ђукановић 1995, 180; Горобиље, Николић М., усмена потврда). б. врста шљиве (џенерике) (Горобиље (Николић М., усмена потврда). водењак, -ака м врста крушке. — Од јесењих крушака овде [у Левчу, Темнићу] су највише распрострањене: … водењаци (Мијатовић С. и Бушетић Т., РСА). (Јагодина, Милићевић 1876, 209). с атрибутом: Миличин водењак врста крушке. ― „Миличин водењак“ … је … ту накалемила нека Милица из Наупара (Левач и Темнић, Мијатовић С., РСА). 226 водењака ж врста крушке — [Има] крушака: јагодњача ... шеничарака, београдака, водењака (Милићевић М. Ђ., РСА). (Ужице, Милићевић 1876, 629; Колубара, Николић 1969, у речнику). водењара ж врста крушке. ― Крушке ... водењаре, фунтаре или лончаре (Оток, Ловретић Ј., РСА). водењача ж а. врста крушке. — Водењаче су сасвим водене, доста су велике ... немају мериса (Варош, Lukić 1919, 177). Од крушака цене се: зимњача … такуша, водењача домаћа (Тодоровић Ч., РСА). (Вук; Крагујевац, Милићевић 1876, 301; Тодоровић 1899, 257). б. врста трешње (Шулек Б., РСА). в. врста смокве. — На полуотоку … расте још смоква и то ових врсти: петровача … водењача (Бјеловучић Н. З., РСА). Чобани наши нека … о смокву водењачу … објесе виловите гусле своје (СЛ 1880, РСА). водњикавка ж врста крушке (РСА). водунац, -нца м врста крушке. — Водунац зове се водена крушка (Врање, РСА). Водунци су врста крушака (Лесковац, РСА). вођинка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче … вођинке, госпојице (Оток, Ловретић Ј., РСА). војвоткиња ж врста крушке. — Ангулемка или војвоткиња ангулемска спада у најфиније крушке (Лукман Ф., РСА). волујача ж врста шљиве (Рудник, Мишковић Ј., ГлСУД 41, РСА). волујка ж врста јабуке. — Волујка, сорта јабуке која се још зове: колачарка, колачара, ноћајка (Пожега, РСА). восјанка ж врста јабуке (ПИ, РСА). восковача ж а. врста јабуке (Чачак, Ужице, РСА; ПИ, РСА; Полимље, Polj. enc. 1, 530). б. врста шљиве (РМС). восковка ж врста јабуке (ПИ, РСА). воштаница ж а. врста јабуке (Славонија, РСА). б. врста крушке (Славонија, РСА). враношљива ж врста шљиве (Сарајево, РСА). врањанка ж врста дуње (Врање, РСА). врапчара ж а. врста (дивље) трешње. ― Подлоге од дивље трешње (врапчаре) и магриве подесне су за све начине пресађивања (Тодоровић Б., РМС). (Матица 1867, РСА; Срем, РСА; ПК 1923, РСА). б. врста шљиве (Београд, РСА). 227 враторка ж врста крушке (Поповић Ђ., РСА). врбовача ж а. врста јабуке (Јагодина, Милићевић 1876, 301; Босна и Рашка, РСА; Полимље, Polj. enc. 1, 530). б. врста крушке (Ужице, РСА). врбовка ж врста јабуке (Косово, Polj. enc. 1, 530). врбовњача ж врста јабуке. — Разбираше старац даље: да ли у селу код извора још траје јабука врбовњача (пресад на врби) (Јовановић А., Караџић 1899, РСА). вркопаљка ж врста крушке (Славонија, Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА). врускавац, -авца м врста трешње. — Кад буде о Ивану дне, нигде у селу трешања, врускавци сви прешли а наш стари врускавац тек стиже (Ранковић С., РСА). (Левач, РСА). врушкиња ж врста трешње (Вук). врушт, врушта м а. врста трешње (Срем, РСА). б. врста вишње. — Врушт је крупна вишња налик на трешњу (Бачка, РСА). вруштавац, -авца м врста трешње. — Аршлама трешња. У народу [су] познате под именом хруштавци или вруштавци (Митровић Т., РСА). вучица ж врста смокве (Арсенијевић В. РСА; РМС). гакуша ж врста шљиве (Сомбор, РСА). галамата ж врста смокве (Бар, РСА). галица ж врста брескве. — Код бресака треба узети „Амсден“, „галицу“, „мајски свет“ (СБ 1937, РСА). гаранка ж врста јабуке (Врњци, РСА). гвожђарка ж врста јабуке (Крушевац, РСА). гламочкиња ж врста јабуке (Фоча, РСА). гњилац, -лца м врста крушке (Тимок, РСА; Књажевац, РСА). гњилача ж врста крушке (Банија, РСА; Комарница, РСА). гњилица ж врста крушке. — Гњилица је тврда јесења крушка, која се може јести само кад угњије (Лика, Арсенијевић В., РСА, Банија, РСА). гњилка ж врста крушке (Врање, РСА). говедарка ж врста шљиве (Мали Пожаревац и Алексинац, РСА). говеђача ж а. врста јабуке. — Од других питомих воћака, има ... јабука: петровача, кисељача ... говеђача (Милићевић М. Ђ., РСА). Највише се цене за ова места јабуке ... говеђача, графенштајнка (Тодоровић 1899, 258). (I―B; Skok, под 228 ријечју говедо). б. врста шљиве. — Имена шљива: ... маџарке, говеђаче (Милићевић М. Ђ., РСА). голица ж а. врста брескве. — Голице брескве немају маља и немају никаквог значаја за тржиште (Зечевић М., РСА). Голица је врста бресака које су голе као шљиве (Банат, РСА). Бреске ... што немаје длака по себ, зову се голице (Варош, Лукић Л., РСА). (Тодоровић Б., РМС). б. врста кајсије (Шулек Б., РСА). в. врста крушке (Шулек Б., РСА). голубињка ж врста крушке. — Крушке:... голубињке, зејтунлије (СН 1902, 691). голушавка ж врста брескве (Шулек Б., РСА). горјаника ж врста јабуке (Славонија, Шулек Б., РСА). горкиш, -иша м врста бадема (Борјановић Ј., РСА; Симоновић 1959). горкуља ж врста крушке (Ваљево, РСА). горупља ж врста ситне трешње. — Горупља је трешња чији је плод ситан, те није добра за јело; обично стиже доцније него остале трешње (Врање, Димитријевић Т., РСА). горчивка ж врста трешње (Пирот, РСА). горчица ж а. врста трешње. — Од трешања знале су се ове врсте: горчице, црнице (Павловић Ј., РСА). б. врста бадема (Брач, ГлХНД 1887, РСА). господњача ж врста крушке. — Господњача [је] ... крушка која доспијева о Госпођину дне (Вук). госпођинка ж а. врста крушке. — Највише се препоручују за ова места: Крушке ... госпођинка (Тодоровић 1899, 37 и 257). (Рађевина, РСА; Лепеница, РСА; Тимок, РСА). б. врста јабуке. — Јабуке: ... госпођинке, будимке (СН 1902, 691). госпођињача ж а. врста крушке (Злакуса, РСА). б. врста јабуке (Ниш, РСА). госпојинача ж врста јабуке (Книн, РСА). госпојињара ж врста јабуке. — Ево најобичнијих и најчешћих [назива за разне сорте јабука]: ... воденика, госпојињара (Политика 1950, РСА). (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). госпојињача (госпојињача) ж врста крушке. — Ево тих назива [крушака]: ... воденичарка, госпојињача (Политика 1950, РСА). Госпојињача крушка одма послије Илина дана помало жутне (Врховина, Јошић Н.). (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; Банија, РСА). 229 госпојица ж а. врста јабуке. ― Јабуке: госпојице или иванчице, петроваче (Оток, Lovretić 1897, 280). б. врста крушке. ― Крушке ... оздановке, вођинке, госпојице (Оток, Ловретић 1897, 280). госпојчица ж врста крушке (Шулек Б., РСА). грабовача ж врста јабуке (Ваљево, РСА). градињача ж врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика ... градињача, шења (Милићевић М. Ђ., РСА). Јабуке: ... градињаче, подринке (дринке) (СН 1902, 691). (Ужице, Милићевић 1876, 628; Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику). граоталка ж врста јабуке (Врање, РСА). грахорача ж врста јабуке (Банија, РСА). грбавица ж врста крушке. — Грбавица [крушка] је мало већа од мирисавке. Суши се за зиму (Славонија, Арсенијевић В., РСА). гркаја ж дивља ненакалемљена трешња. — Гркаја је трешња која се не накалеми, већ онако остане. Плод јој је врло горак (Дучаловићи, Ковачевић Р., РСА). Гркаја, ситна и горка трешња (Србија, Жунић В., РСА). гркиња ж дивља некалемљена трешња. — Јунак [је] ... доле под трешњом „гркињом“ чистио и у ред доводио своје оружје (Комарчић Л., РСА). гркиш, -иша м врста бадема (Дубровник, RJA). грнчара ж врста крушке (ПИ, РСА). гроватуша ж врста јабуке (Поповић Ђ., РСА; Шулек Б., РСА). грожђалица ж врста смокве (Николајевић Ђ., РСА). грожђануша ж врста шљиве (Зеница, РСА; Филиповић М., РСА). грожђара ж врста крушке — Једне су [крушке] осредње крупне (зову се и грожђаре и зејтунлије). (Ужице, Димитријевић Т., РСА). (Лика, Медић М., БК 1903, РСА; Митровић Т., РСА). грозјанац, -нца м врста крушке (Пирот, РСА). грохатуша ж врста јабуке (Браничић Б. и Дера Ђ., Српско-мађарски речник, РСА). губача ж врста јабуке (Славонија, Јошић Н.). гувњача ж врста јабуке (Босна, Борјановић Ј., РСА). гугача ж врста крушке (Пирот, РСА). гузара ж врста крушке (Вировитица, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). гукавац, -авца м врста крушке (Врћеновица, РСА; Врање, РСА). 230 гукара ж врста крушке (Крагујевац, РСА). гундача ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Хрватска, Арсенијевић В., RJA). гуњарка ж врста јабуке (Поцерина, РСА). гуњац, -њца врста дуње (Мачва, Николић 1966, у рјечнику). гуњача ж а. врста крушке (Браничевић Б. и Дера Ђ., РСА). б. врста смокве (Далмација, Шулек Б., РСА). гутавац, гутавца м врста крушке. — Има крушака: ... такуша, гутаваца (великих арапака) (Милићевић М. Ђ., РСА). Крушака ... сираца, гутаваца (Алексинац, Милићевић 1876, 814). гутарац, -рца м врста крушке (Тимок, РСА). дамасонка ж врста јабуке. — Кожарке ... се продају по истим ценама као јабуке за прераду (кожарка јесења ... дамасонка, Паркер и друге) (Лукман Ф., РСА). дамасценка ж врста шљиве. — Тако су пала и кривоврата дрвета вишње ... и шљиве дамасценке (Бојић Р., РСА). даросавка ж врста шљиве. — Ранка. Позната је у разним крајевима ... као раношљива ... пискавац, даросавка (Никетић М., РСА). Приликом продаје ране шљиве „даросавке“ Савез је трговао и са многим предузећима (Политика 1951, РСА). дебелика ж врста јабуке (Поповић Ђ., РСА). дебелица ж врста шљиве. — Има пет врста [шљива] ... шара и јесенка или дебелица (Јовићевић А., РСА). Падину ... прекрио шљивак, у коме има и дебелица (Вуковић Ч., РСА). дебелокожа ж врста крушке (Тимок, РСА). дебелокорка ж врста крушке. — Дебелокорка значи једну врсту зимњих крушака које имају дебелу кору (Топлица, Ризнић М., РСА). дебељара ж врста шљиве (Славонија, РСА). дебељача ж врста шљиве (Пирот, РСА; Тимок, РСА; Банија, РСА). дебељаш, -аша м врста ораха (РСА; RJA). деканка ж (према нем. Dechantsbirne) врста крушке. — Од наведених сората ... препоручили би Вам ... Од крушака: ангулемку ... зимску деканку ... можда још једну од раних сорти (лимунка, мирисавка, Вилдерова рана) (СБ 1938, РСА). (Лукман Ф., РСА). 231 деканткиња ж врста крушке (Лукман Ф., РСА). с атрибутом: зимска деканткиња врста позне крушке. ― Од свих крушака садиће се кањишка ... караманка (буздованлија) ... јерибасма ... Дилова масловка ... калуђерка ... зимска деканткиња (Bubić 1948, 11). деличес м в. делишес. — Код нас су уведене само две жуте америчке ... сорте јабука, и то њутон ... и жути деличес (СБ 1938, РСА). делишез м в. делишес. ― Сорте зимских јабука ... најљепшег укуса ... џонатан, делишез, вајнсеп, графенштајнка (Bubić 1948, 17). делишес м врста јабуке ( пореклом из Америке). — Калифорниске јабуке има неколико врста: делишес, џонатан, ромбјути и вајнсеп (СБ 1938, РСА). Делишес је новија америчка сорта. Плод ... ребрастог облика и црвено пругаст. Прилично је крупан ... Месо је жућкасто ... има ванредан мирис ... Зимска јабука (Лукман Ф., РСА). демирка ж а. врста крушке (Врање, РСА; Борјановић Ј., РСА). б. врста јабуке (ПИ, РСА). дервенка ж врста крушке (Врање, РСА). дервишка ж врста јабуке (Лукман Ф., РСА). дивљара ж врста крушке. ― Крушке ... тиквењаче, дивљаре или крушчице (Оток, Lovretić 1897, 280). дивљача ж врста јабуке. ― Ево најобичнијих и најчешћих [назива за разне сорте јабука]: ... дивљача, дуњица, вимкуља, јесенка ... колачара (Политика 1950, РСА). динка ж а. врста шљиве (босанска Посавина, РСА.). б. врста крушке (околина Београда, РСА; Тамнава, Јошић Н.). дињавка ж врста крушке (Врање, РСА). дињача ж врста крушке. — Крушке су им: „јечмењача“ ... „дињача“ и „мијољка“ (Поуње, Карановић М., РСА). докторка ж врста трешње. ― Неки препоручују да се уведе и лионска рана (звана докторка) која стиже одмах иза најраније а која се јако добро показала у околици Београда (Bubić 1948, 34). долкаран м врста крушке. — Долкàран. Врста слатких крушака, које дозревају о Крстову дне у јесен. И кад сазру, не могу се јести, јер су опоре, зато их мећу у сламу и тек о божићном посту се једу (Пећ, РСА). 232 доранција ж врста брескве. ― Доранције су крупне, жуте и доста водене ... Нису длакаве (Варош, Lukić 1919, 181). доронција ж врста брескве. — Бреске ... Доронције су крупне ... водене (Варош, Лукић Л., РСА). (Дубица, РСА). драгана ж врста трешње. — Трешње се смеју и црвене по виноградима. Анице и драгане дозивају се кроз лишће, а црнице обасуле грање као хиљада црних очију (Хумо Х., РСА). (Мостар, Skok, под ријечју драганлија). драганлија ж врста трешње. — Драганлија има осредње плодове црвенкасте боје, доста је месната и тврда (Bubić 1948, 33). Драганлија [је] нека врста слатких трешања (Ваљево, РСА). дрвенац, -нца м врста крушке. — Дрвенац је врста крушака; зри око Св. Илије, може да се чува преко целе године (Тимок, Станојевић М., РСА). (Врање, РСА). дрвењак, -ака м врста крушке (ПИ, РСА). дрвењача ж врста крушке. — Дрвењача ... није за јело јер је дрвенаста као келераба на суши (СН 1890, РСА). дреновача ж (ек. и ијек.) а. врста трешње. — Дреновача је најпознатија трешња, тврда је као и рушт, али је од њега ситнија (у Сријему, Вук). б. врста шљиве. — Шљиве, које се не употребљавају за сушење, познате су у народу под именом: ранке, рановаче, дреноваче (Милошевић Б., ГлМП 1930, РСА). (Ужице, РСА). в. врста јабуке. — Дреновача је јабука која сазрева у септембру; добра као стоно воће (Ваљево, Димитријевић Т., РСА). дреновка ж врста шљиве. — Шљива има ових врста: белошљива, џенерика ... дреновки (Павловић Ј., РСА). (Павловић П., РСА; Драгачево, Ђукановић 1995, 183; Горобиље, Николић М., усмена потврда). дринка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... градињаче, подринке (дринке) (СН 1902, 691). дрискавица ж шљива Prunus italica (Симоновић 1959). дрискуља ж шљива Prunus italica. ― Саде се највише шљиве ... дрискуље, фрчкуље (Оток, Lovretić 1897, 280). дрицкуља ж а. шљива Prunus italica. — Најио сам се дрицкуља, па ме трбух заболио (Травник, РСА). Ове године родиле само дрицкуље (Бос. Грахово, Билбија Ј., РСА). б. врста трешње. — Дрицкуља [је] врста трешања, исто што и сурица (Мостар, Пихлер А., РСА). (Осијек, РСА). дришкуља ж шљива Prunus italica (Скок П., РСА). 233 дришљивка ж шљива Prunus italica (Скок П., РСА). дробника ж (ген. мн. добника) назив за разне врсте (дивљих) воћака ситна плода а. врста (дивље) трешње. — Дробнике су ненакалемите црешње. Буду за по ситне ко босанке ... само су ситније и лошије феле (Варош, Lukić 1919, 179). (Загорје, Шулек Б., РСА; Симоновић 1959). б. врста шљиве (Шулек Б., РСА). в. врста (дивље) крушке (Шулек Б., РСА; Симоновић 1959). дробница ж врста маслине. — Дробница је врста маслине високе и гранате, листа продуга. Зрно јој је осредње величине (Зоре Л., РСА). (Корчула, Словин. 1881, РСА; Крк, Милчетић И., RJA). дробњача ж врста маслине. ― Дробњаче ... Art Oliven ... које се зову и мале и држе се за најбоље (у Далмацији, Вук). дропља ж врста крушке. — Воће ... Крушке: Челебинке, водењаче, дропље (Славонија, Марковац М., РСА). дроцкуља ж а. врста шљиве (Чајниче, РСА). б. врста трешње (БиХ, РСА). дубак, -пка м врста трешње (Вук). дугáјлија и дугàјлија ж а. врста јабуке. — Јабуке ... дуге (дугајлије) (СН 1902, 691). У трећем воћарском крају ... јабуке: расинку, тетовку, јастрепчанку и дугу (дугајлију) (Тодоровић Ч. 1901, 36). Такве су сорте [јабука], на пример ... босанка, дугајлија, зејтинка (Лукман Ф., РСА). (Крагујевац, РСА). б. врста дугуљасте смокве (Далмација, РСА). дугача ж а. врста смокве (Крк, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; RJA). б. врста јабуке (Подравина, Шулек Б., РСА). дугодршка ж врста крушке (Милићевић М. Ђ., РСА). дугопатљица ж врста крушке. — Главне су врсте ... крушака: меднице, колачуше ... дугопатљице (Филиповић М., РСА). (Зеница, РСА). дугопетељка ж врста јабуке (ПИ, РСА). дугопетља ж врста крушке (Медић М., РСА). дугорепњача ж врста јабуке (Сарајево, РСА). дугуља ж врста крушке. — Добра је по своме квалитету као суха крушка за компот (ошаф) нарочито једна ситнија дугуљаста крушка звана „дугуља“ (Bubić 1948, 21). Код нас се суше само домаће крушке ... као што су: мркаљуше (из околице Фоче), дугуља (из околице Градачца), и такише, т. зв. бијеле такише (Градачац, Bubić 1948, 32). 234 дужица ж врста смокве. ― (у Котору) смоква дугуљаста (Вук). дулумача ж врста јабуке (Азбуковица, РСА). дунда и дунда ж врста шљиве. — Има их [шљива] више врста ... дунде: беле и црвене ... које су крупне и добре за јело (Ђорђевић Д., РСА). Дунда се зове крупна шљива (Врање, РСА). дуња ж бот. с атрибутом: врањска дуња — Најкрупније су дуње: врањска, крушевачка и лесковачка. Њих једино треба калемити (Тодоровић Ч., 37). За кућне потребе може се гајити и врањска дуња (Бубић Ш., 41). крушевачка дуња ― Најкрупније се дуње: врањска, крушевачка и лесковачка. Њих једино треба калемити (Тодоровић Ч., 37). лесковачка дуња ― Најкрупније се дуње: врањска, крушевачка и лесковачка. Њих једино треба калемити (Тодоровић Ч., 37).Од свих сорти за прераду је најбоља лесковачка дуња која је сочна и мека (Бубић Ш., 41). дуњица ж врста јабуке. — Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке . . . дуга, дуњица (Тодоровић 1899, 257). Дуњица је јабука која сазрева септембра и траје до фебруара (Београд, Димитријевић Т., РСА). дуранзлија ж врста брескве. — Образ бео, румен као најлепша дуранзлија (Игњатовић Ј., РСА). дуранција ж врста брескве. — Моја покојна мамица ... говорила би: какве аргентинске дуранције? (Крлежа М., РСА). (Бенешић Ј., РСА). дуранцла ж врста брескве. — Дуранцла се зове јесења бресква за коштицу прилепљена (Бачка, Радонић Н., РСА). дуранцлија ж врста брескве. ― Њени румени образи, румени [су] као брескве дуранцлије (Сремац С., РСА). (Поповић Ђ., РСА). дургуља ж шљива Prunus italica. — Шљива има: ... црница и дургуља или црљенгуза (Краље, Кларић И., РСА). Дургуља се зове нека врста раних шљива (Босанска Крајина, Закић Д., РСА). (Драгачево, Ђукановић 1995, 183). душанка ж врста јабуке. — Метохија је и данас чувена са својих изврсних јабука међу којима су као најбоље т.з. душанке (Мијатовић С., БВ 1913, РСА). (ПИ, РСА). ђерманка ж врста крушке (Лесковац, РСА). ђоновица ж врста смокве (Далмација, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). ђул и ђул м врста јабуке (Поповић Ђ., РСА). ђула ж врста јабуке. — Од ... воћака има ... јабука: петровача ... ђула (Милићевић М. Ђ., РСА). Од српских домаћих јабука [требало би садити]: колачарку, ђулу 235 (ђулабију), стрекњу (кисељачу), шуматовку и кадуману (Тодоровић Ч. 1901, 36). Ђула је црвенкаста и дугуљаста [јабука] (Петровић П. Ж., РСА). (Србија, Медић М., РСА; Левач и Темнић, РСА; Јагодина, Милићевић 1876, 209). ђулабија ж врста јабуке. —Јабука има будимака, ђулабија (Милићевић М. Ђ., РСА). Јабуке ... ђуле (ђулабије) (СН 1902, 691).Од српских домаћих јабука [требало би садити]: колачарку, ђулу (ђулабију), стрекњу (кисељачу), шуматовку и кадуману (Тодоровић Ч. 1901, 36). Полошке јабуке се ... извозе за Цариград, нарочито најбоља врста њихова ђулабије (Цвијић Ј., РСА). (Вук). ђулабица ж врста јабуке (Колубара, Николић 1969, у рјечнику). ђулавлија ж врста јабуке (Шабац, Милићевић 1876, 511). ђулица ж врста јабуке (Топлица Polj. enc. 1, 530). ђулка ж врста јабуке (РСА; Бакотић Л., РСА). ђурђевка ж а. врста крушке (ПИ, РСА; Политика 1950, РСА). б. врста трешње (Срем, РСА; Лесковац, РСА; Коцељева, Јошић Н.). ејвенка ж врста крушке (Зеница, РСА). ексерка ж врста крушке. — Исто то важи и за највећи део других јужносрбијанских сората [крушака] (екшикути, ексерка, зејтинка) (Лукман Ф., РСА). елифа ж врста јабуке (Полимље, РСА). елифалма ж врста јабуке (Зеница, РСА). елифанка ж врста јабуке (Пожешко Поље, Шулек Б., РСА). ердељка ж врста јабуке (Ваљево, РСА). железовка ж врста јабуке. ― Највише се цене за ова места јабуке ... говеђача ... железовка (Тодоровић 1899, 258). жерменка ж врста крушке. — Између ... крушака највише се препоручују ... госпођинка ... жерменка ... зеленика (Тодоровић 1899, 257). жетвенка ж врста крушке. — Ако је крушка, је ли мирисавка, жетвенка, или михољача? (Ковачић А., РСА). (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). жетвењача ж а. врста крушке. — Овди знаду за ово воће: ... Крушке: јагодњаче, петроваче ... жетвењаче (Оток, Ловретић Ј., РСА). Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину ... арапка, воденичарка, дивљака ... жетвењача (Политика 1950, РСА). (Поповић Ђ., РСА; Славонија, РСА). жетвинка ж врста крушке. — Рушке [крушке] ... Жетвинке ... Сазрију о жетве, па су жуте или мало румене (Варош, Лукић Л., РСА). 236 житњача ж врста крушке. ― Житњаче су то, те моје крушке, жуте и мирисаве (Вујчић-Лашовски И., Реп. 1948, РСА). Крушке ... округлице, житњаче, илињаче (Оток, Lovretić 1897, 280). (Шабац, РСА; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Змај Ј. Ј., РСА). жутара ж а. врста шљиве (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). б. врста крушке (Славонија, Марковац М., РСА). жутарац, -рца м врста крушке (Књажевац, РСА; Поморавље, РСА). жутарка ж врста крушке (Тимок, РСА). жутац, жуца м врста крушке (Врање, РСА; Лесковац, РСА; Морача, РСА). жутача ж врста шљиве (Славонија, РСА; Шулек Б., РСА). жутика ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). б. врста трешње (Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). жутина (у РСА: жутина) ж врста крушке. ― Жутине нарасту велике, сазрију о Року (Варош, Lukić 1919, 177). жутица ж а. врста крушке. — Прођох гору густицу, нађох крушку жутицу (нар. пјесма, Вук). Питомих воћака има доста, и то ... крушака: караманака, жутица, јечмењача (Милићевић 1876, 300). Од крушака имају [у Качеру]: караманке ... жутице (Качер, Павловић Ј. РСА). б. врста трешње (Лесковац, РСА). в. врста шљиве (Лесковац, РСА). г. врста јабуке. ― Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке . . . жутица зимска, зачинка (Тодоровић 1899, 257). (Лесковац, РСА). д. врста маслине из (из чијег се плода цеди жуто уље). — Од три врсте има маслина ... жутице ... су у себи најмасније (Вучетић Н., РСА). Маслина ... Од ње у Боки налазе се ове врсте: жутица, којој је род увијек зелен, уље жуто и бистро (Накићевић С., РСА). Жутице су најмасније [маслине] и дају највише и најбоље уље, које је жуто и врло бистро (Дробњаковић Б., ГлЕМ 1936, РСА). жутка ж врста брескве (Церник, Шулек Б., РСА; Далмација, РСА). жутљика ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА). б. врста шљиве (Шулек Б., РСА). в. врста трешње (Ваљево, Шулек Б., РСА). жуторепњача ж врста крушке (Сарајево, РСА). жутуља ж а. врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину. Ето тих назива: арапка ... жутика, жутуља (Политика 1950, 13717/3). (Славонија, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; Борјановић Ј., РСА). б. врста смокве (Далмација, РСА). жутунац, -нца м врста крушке (Лесковац, РСА). 237 жутурак, -рка м врста крушке (Тимок, РСА). загорјаника ж врста јабуке. ― У Привлаки још [и јабуке] загорјанике, преслине ... парадије (Оток, Lovretić 1897, 280). зајечарка ж врста јабуке. — У четвртом воћарском крају ... [треба размножавати] јабуке: зајечарку, тимочанку, ресавку и сладунку (Тодоровић Ч. 1901, 36). закићевка и закићевка ж врста трешње. — Закићевка ... (у Карловцима) рана црвена трешња (Вук). Има данас више стотина врста [трешања] ... раница, закићевка и белица (Матица 1867, РСА). закушка ж врста смокве. — На гласу је смоква закушка, пуно [је] сласна (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). запуталица ж врста смокве (Трпањ, РСА). зарудак, -утка врста шљиве (Херцеговина, РСА). звечалка ж врста јабуке. — Јабуке: ... звечарке (звечалке) (СН 1902, 691). звечаљка ж врста јабуке. — Јабуке су им „петроваче“ (слатке), „звечаљке“ (киселе) (Каранановић М., Развитак 1938, РСА). Звечаљка је јабука чије семе при дрмању звечи (Банија, Грчић М., РСА). звечарка ж врста јабуке. — Издаваће се ... саднице ... звечарке и златуше [јабуке] (СН 1893, РСА). Јабуке: ... звечарке (звечалке) (СН 1902, 691). звонача ж врста крушке. — Између многих сората ... крушака ... највише се цене ове: ... звонача ... печенка (Тодоровић Б., РСА). зворниклија ж врста трешње. ― Зворниклија ... (у Ужичк. н.) некаква трешња (Вук). (Поповић Ђ., РСА). зејтинка ж а. врста јабуке. — Сорте [јабука] ... босанка, дугајлија, зејтинка (Лукман Ф., РСА). (Србија, Polj. enc. 1, 530). б. врста крушке (Лукман Ф., РСА). зејтинлија ж врста крушке (Жича, РСА). зејтињача ж врста крушке. — Од крушака највише су биле заступљене лончаре ... зејтињаче (Самоупр. 1903, РСА). (Поповић Ђ., РСА). зејтунлија ж врста крушке. — Једне су [крушке] осредње крупне (зову се и грожђаре и зејтунлије). Зејтунлија (крушка) сазрева крајем септембра и почетком октобра, врло је добра и као асталско и као привредно воће (Ужице, Димитријевић Т., РСА). Крушке:... голубињке, зејтунлије (СН 1902, 691). зека и зека ж врста јабуке (Банија, РСА). зекица ж врста смокве (Книн, РСА). 238 зеленика ж а. врста јабуке. ― О јабуко зеленико! Што с’ толики род родила (нар. пјесма, Вук). Јабуке ... зеленике (СН 1902, 691). Јабуке: ... зеленике, винковкиње (Оток, Lovretić 1897, 280). (Јагодина, Милићевић 1876, 209; Горобиље, Николић М., усмена потврда; Врховина, Јошић Н.). б. врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... жутица, зеленика (Тодоровић 1899, 257). (Лесковац, РСА). с атрибутом: приједорска зеленика врста јабуке. ― У сјеверозападној Босни народ много цијени такозвану „приједорску зеленику“ (Bubić 1948, 17). у изразу: шеђер зеленика врста крушке (Крагујевац, РСА). зеленица ж а. врста јабуке (Поповић Ђ., РСА). б. врста маслине (Шулек Б., РСА). в. врста смокве (Шулек Б., РСА). зеленка ж а. врста маслине (Шулек Б., РСА). б. врста смокве. — Подигне се да убере смокава. Двије зеленке, сухе, бијаху високо (Стипчевић А., РСА). (Неманић Д., РСА). в. врста јабуке (Тимок, РСА; Хрватска, РСА; Лесковац, РСА). г. врста крушке (Тимок, РСА; Лесковац, РСА). зеленкора ж врста крушке. — Крушка [у Славонији]: Челебинке ... јечменке ... госпоје, зеленкоре (Марковац М., РСА). (Сарајево, РСА). зелењача ж врста јабуке (Ваљево, Шулек Б., РСА). зефиринка ж врста крушке (Врање, РСА). зечевка ж врста крушке. — Крушке [у Славонији]: Челебинке ... јечменке ... петровке ... зеленкоре, зечевке и шиментије (Славонија, Марковац М., РСА). зечица ж врста крушке. — Има крушака [у околини Рудника]: ... такиша, зечица, жутица (Рудник, Милићевић М. Ђ., РСА). зимаја (зимаја) ж а. врста јабуке (РСА; Шумадија, РСА). б. врата крушке. (РСА; Шумадија, РСА). зимака ж врста крушке. — Чобани за стоком пеку крај ватре на ражњићима крушке зимаке и једу (Павловић Ј., РСА). (Босна, РСА). зимац, -мца м врста крушке. ― Зимац је нека врста крушке, опора за јело и сивкасте боје. Зато се обично оставља за зиму, јер је тврда па може да траје (Заглавак, Стефановић Ж., РСА). зимача ж а. врста јабуке. — И Маријина комора с мирисом устајалих дуња и јабука зимача отвара се (Дончевић И., РСА). б. врста крушке. ― Од крушака цене се: зимача (лончарка, арапка) ... такушац ... зимкуља (Тодоровић Ч., РСА). Од крушака имају: караманке, лончаре, зимаче, такуше, арапке (Павловић Ј., РСА). 239 зимица и зимица ж а. врста јабуке.. — Зимица — врста смокве, крушке, јабуке (Херцеговнина, Борјановић Ј., РСА). Зимица [је] суврст зимске јабуке (Шулек Б., РСА). б. врста крушке. — Зимица је врста крушака, која стиже доцкан (Босна, Димитријевић Т., РСА). (Херцеговнина, Борјановић Ј., РСА). в. врста смокве. — Зимица — врста смокве ... (Херцеговнина, Борјановић Ј., РСА). На полуострву [Пељешцу] ... расте још смоква и то ових врсти: петровача ... водењача ... зимица (Бјеловучић Н., РСА). зимка ж а. врста јабуке (Шулек Б., РСА; РСА). б. врста крушке (Шулек Б., РСА; Р―К, РСА). зимкуља ж а. врста јабуке. — У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука. Ево најобичнијих и најчешћих: бабовача ... дивљака ... зимкуља, јесенка (Политика 1950, РСА). Јабуке ... зимкуље (крупне) (СН 1902, 691). (ПИ, РСА). б. врста крушке. ― Зимкуља је врста крушака, која сазрева касно у јесен (Пожаревац, Остојић Д., РСА). Од крушака цене се: зимњача (лончарка, арапка), „арапка“ (такушац, крупна такуша), такуша, водењача ... зимкуља (стоји на дрвету до Божића), михољача, јагодњача (Тодоровић Ч. 1901, 37). зимница и зимница ж врста смокве. — Воћа има размјерно мало. Највише има смокава. Поједине врсте зову се репаче, зимнице, билице (Широла Б., РСА). Зимница, смоква [је] што касно под зиму сазријева (Пихлер А., РСА). (ЦГ, РСА) зимњаја (зимњаја) ж а. врста јабуке (Врњци, РСА). б. врста крушке (Врњци, РСА). зимњака и зимњака ж а. врста јабуке. — Тако је, и не сјетивши се на то, минуо мимо комшијину презрелу јабуку „зимњаку” (Ћопић Б. РСА). б. врста крушке (Колубара, Николић 1969, у рјечнику). зимњакуша ж врста јабуке. — Зимњакуша је врста јабука које сазревају око Крстов дана (Врање, Влајинац М., РСА). зимњара ж врста крушке. — Зимњара [је] суврст зимске крушке (Шулек Б., РСА). зимњача и зимњача а. врста јабуке. —Зимњача [је] накисела јабука и тек [је] онда за јело кад устоји (Вук; Шулек Б., РСА). б. врста крушке. — Зимњаче [крушке] су средњег дебла ... мало су црљенкасте, тврде, чувају се за зиму, средње су величине, у зиме омекану, па су добре јест (Варош, Лукић Л., РСА). Број назива за разне сорте крушака ... прелази стотину. Ево ти назива: арапка ... жутика, зимкуља, 240 зимњача (Политика 1950, РСА). (Вук; Јагодина, Милићевић 1876, 209). в. врста смокве (Шулек Б., РСА; Далмација, Борјановић Ј., РСА). зимовача (у РСА: зимовача) ж а. врста јабуке. — Имена јабука [у нишком крају су]: петроваче ... зимоваче (Ниш, Милићевић М. Ђ., РСА). (Шумадија, РСА; Врање, РСА). б. врста крушке.― За крушке је боља ... песковита и топла земља, нарочито за зимоваче (СН 1885, РСА). (Шумадија, РСА; Врање, РСА). зимовка ж а. врста јабуке. — Зимовка је врста јабука која траје преко целе зиме (Тимок, Станојевић М., РСА). (Заглавак, РСА; Књажевац, РСА). б. врста крушке. ― Зимовка је име зимских крушака (Лесковац, Требјешанин Р., РСА). (Заглавак, РСА; Књажевац, РСА). златара ж врста јабуке (Тодоровић Б., РМС). златача ж а. врста јабуке. — Највише се цене за ова места јабуке ... говеђача ... златача, колачара (Тодоровић 1899, 258). Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке ... гравенштајнка (Тодоровић 1899, 257). (Славонија, РСА; Полимље, Polj. enc. 1, 530). б. врста крушке. — Јосикину сестрицу нисам видио тја од прошле јесени, кад смо у двоје брали крушке златаче, мирисне и жуте као мед (Шимуновић Д., РСА). златка ж с атрибутом: пјегава златка врста јабуке (Шулек Б., РСА, под одр. златка). златунка ж врста јабуке (Милинковић М., РСА). златуша ж врста јабуке. — Издаваће се ... саднице ... звечарке и златуше [јабуке] (СН 1893, РСА). зобеника ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Шулек Б., РСА). зобеница ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Шулек Б., РСА). зобенка ж врста јабуке (Скок П., РСА; Шулек Б., РСА). зобница ж врста крушке (Шулек Б., РСА). зобењача ж врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину. Ево тих назива: арапка ... зобењача, јагодњача, јечменка, калуђерка (Политика 1950, РСА). Зобењача је врста крушке што приспева кад и зоб (Хрватска, Борјановић Ј., РСА). (Шулек Б., РСА). 241 зобњача и зобњача ж врста крушке. — Ко да је на Бабића кућишту испод Страна у Јавораније, остала једна зобњача крушка (Врховина, Јошић Н.). (Сарајево, РСА) зрнка ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче) ... ђулабије, црне зеленике, округлине, зрнке и маслике (Славонија, Марковац М., РСА). зуква ж врста јабуке. ― Јабуке ... зукваче (зукве) (СН 1902, 691). Чим зукве будну пред зрењем, ми би да уберемо коју ― али, ко би од Крстане! (Врховина, Јошић Н.). (Вук; Ужице, Милићевић М. Ђ., РСА; Шабац, Милићевић 1876, 511; Херцеговина, Пихлер А., РСА). зукваја ж врста јабуке. ― Зукваја [је] нека јабука слатка, у којој сјеме звечи кад се тресне њоме (Шумадија, Вук). зуквара ж врста јабуке (Вук; Шулек Б., РСА). зуквача ж врста јабуке. ― Јабуке ... зукваче (зукве) (СН 1902, 691). Јабука је зуквача најкрупнија воћка (Корајац В., РМС). (Шумадија, Вук; Чачак, Милићевић М. Ђ., РСА; Тодоровић Б., РСА). иванлија ж врста јабуке (Славонија, РСА). ианчица ж врста јабуке. ― Јабуке: госпојице или иванчице, петроваче (Оток, Lovretić 1897, 280). ивањача и ивањача ж врста јабуке. — Ивањача [је] ... јабука, која о Ивању дне доспијева (Вук). Истом на Ивање свако се окуша јабука ивањача (Славонија, Филаковац И., РСА). ивањчица ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче), ивице (Славонија, Марковац М., РСА). Дијелила нам јабуке ивањчице (Кукуљевић И., Аркив 2, РСА). (Шулек Б., РСА). ивица ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче), ивице, бановине (Славонија, Марковац М., РСА). (Шулек Б., РСА). ивичица ж врста јабуке. — Ивичица ... Суврст сладке летње јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; Skok, под ријечју Иван). ивовача ж а. врста крушке (Ранковић С., РСА). б. врста јабуке (Зеница, РСА). илијињача ж врста јабуке. ― [Врсте јабука] илијињача (Рудник, Мишковић Ј., РСА). илијњача ж а. врста јабуке. — Илијњача ... јабука ... која доспијева о Илијну дне (Вук). б. врста крушке. — Илијњача ... крушка ... одликује се слатким 242 сочним месом (Злакуса, Павловић Б., РСА). Илијњаче ... дођу о Илијињу, па су ко ораси крупне, жућкасте и водене (Варош, Lukić 1919, 181). (Вук). илинача ж врста јабуке. — Уз сваку [кућу] воћњак, и у њему ... јабука: петровача, илинача, сенабија (Костић Т., БВ 1905, РСА). илињача и илињача (у Вуковом Рјечнику: илијњача) ж а. врста јабуке. ― Народ наш цени и ове врсте јабука ... зеленике, црвенике ... илињаче (Тодоровић Ч. 1901, 37). Брижан хода испод широке крошње јабуке „илињаче“ (Ћопић Б., РСА). (Јагодина, Крагујевац и Рудник, Милићевић 1876, 209, 301 и 354). б. врста крушке. — Има крушака: јечмењаче, илињаче (Милићевић М. Ђ., РСА). Крушке ... округлице, житњаче, илињаче (Оток, Lovretić 1897, 280). в. врста шљиве. — Илињаче [врста шљива] су нижјег дебла, добри грана (Варош, Лукић Л., РСА). г. врста смокве. — Илињача је сорта смокава (ЦГ, Јовићевић А., РСА). илифанка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; RJA). инџирача ж врста крушке (Ужице, Борјановић Ј., РСА; Поповић Ђ., РСА; Милићевић М. Ђ., РСА). инџирика ж врста крушке (Подриње, Милићевић 1876, 567; Ужице, Милићевић 1876, 629). инџирица ж врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук). инџирка ж врста крушке (Ужице, Борјановић Ј., РСА; Поповић Ђ., РСА; Милићевић М. Ђ., РСА). ипеклија ж врста јабуке (Борјановић Ј., РСА). јаблан м а. врста јабуке. ― Јабуке: ... јаблани (бели и црвени) (СН 1902, 691). (Пирот, РСА). б. врста крушке Крушке: ... јаблан, круне арапке (СН 1902, 691). јабланка ж а. врста јабуке (Шумадија, РСА; РМС). б. врста маслине (Далмација, Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). в. врста смокве (Поповић Ђ., РСА). јаблен ж врста јабуке (Алексиначко Поморавље, РСА). јабука ж бот. с атрибутом: царска јабука. ― Јабуке: ... срчике, царске јабуке, коврљаче (СН 1902, 691). јабукаш м врста ораха. — Још саде и орасе, а ту имаде: јабукаша (крупни), мекани ораја и коштунаца, из који је тешко језгру извадити (Оток, Ловретић Ј., РСА). јабучар м врста ораха (Босна, РСА) 243 јагма ж врста јабуке. — Главне су врсте јабука: бјелице, сенабије ... јагма (Височка нахија, Филиповић М., РСА). јагодаљка ж врста крушке (Славонија, РСА.). јагодарка ж врста крушке. — Од других питомих воћака, има: крушака: караманака, водењака ... тамњаника, видовача, јагодарака (Јагодина, Милићевић 1876, 210). У Левчу се јагодарке зову неке летње крушке које врло рано стижу (кад јагоде сазревају) (Левач и Темнић, МијатовићС., РСА). јагодница ж врста крушке (Славонија, РСА). јагодњача ж а. врста крушке. — [Има] крушака: јагодњача ... шеничарака, београдака, водењака (Милићевић М. Ђ., РСА). Концем маја доспевају наше „јагодњаче“ [крушке] (СН 1887, РСА). Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... зеленика ... јагодњача (Тодоровић 1899, 257). (Вук). б. врста јабуке. — Има их [јабука] врло разних (јагодњаче, видовњаче, петроваче) (СН 1887, РСА). Јагодњача је врста јесенске јабуке (Славонија, Милеуснић С., РСА). јазавичарка врста крушке (Љештанско, Тешић М., усмена потврда). јајара ж шљива Prunus italica. — Па набрекне лудара / Као шљива јајара, / Белопандра (Кошутић Р., РСА). Јајара шљива је мало било, па дјеца огуљаче чим заруде (Врховина, Јошић Н.). (Вук; Поповић Ђ., РСА). јајача ж шљива Prunus italica. — Од старине сељаци гаје разне врсте јабука ... а од шљива: „тургуње“, „јајаче“ (Фрушка гора, Шкарић М., РСА). Окитиле су се цвијећем шљиве ранке: бјелице, јајаче и прскуље (Ољача М., Књиж. 9, 480). (Вук; Поповић Ђ., РСА; Шулек Б., РСА). са атрибутом: летња јајача врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... јајача летња (Тодоровић 1899, 257). јајњача ж шљива Prunus italica (Босанска Крајина, РСА). јакобовка ж врста крушке (Skok, под ријечју Јаков). јакопаљка ж врста крушке. ― Јакопаљке ... дођу о вршевине, округле су, зелене коре, огњилу, добре су за јело и саме падаје (Варош, Lukić 1919, 177). (Skok, под ријечју Јаков). јакоповка ж врста крушке (Skok, под ријечју Јаков). јакопољка ж врста крушке. ― Крушке [у Славонији]: Челебинке, водењаче, дропље, јакопољке (Марковац М., РСА). јакопчица ж врста крушке (RJA; Skok, под ријечју Јаков). 244 јастрепчанка ж врста јабуке. ― У трећем воћарском крају ... јабуке: расинку, тетовку, јастрепчанку и дугу (дугајлију) (Тодоровић Ч. 1901, 36). Јабуке: ... јастрепчанке, колубарке (СН 1902, 691). јачменика ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). јачменица и јачменица ж врста јабуке. ― Јачменица, велика сладка јабука, дозриева кад и јечам (Шулек Б., РСА). јачменка ж врста крушке (Шулек Б., РСА). јелива ж врста јабуке. — Јелива, име јабуке, која се од осталих одликује руменом кором, на којој је с једне стране као кончић танка бразда, те изгледа да је јабука расечена (Злакуса, Павловић Б., РСА). јеливанка ж врста јабуке (РСА; RJA). јеливка ж врста јабука (Врање, РСА). јелипавка ж врста јабуке (Мали Зворник, Тешић М., Азбуковица, Тешћ М., усмена потврда). јелипавна ж врста јабуке. — Јелипавна [је], ситна жута сладка јабука за оставу (Шулек Б., РСА). (Поповић Ђ., РСА; Сарајево, РСА). јелипанка ж врста јабуке. ― Имам доље зеленику јабуку и јелипанку једну, а уза млин јерибосна крушка ― и она је моја (Врховина, Јошић Н.). јералма ж „врста јабуке сасвим ниског стабла“ (Космет, Skok, под ријечју јер). јербасма ж врста крушке. — Она је као крушка јербасма, слатка а мека (Андрић И., РСА). јерибасма ж врста крушке. — Од свих крушака садиће се кањишка ... караманка (буздованлија) ... јерибасма ... Дилова масловка ... калуђерка ... зимска деканткиња (Bubić 1948, 11). Јесен ... донесе два сепета јерибасми ужутјелих, сочних (Диздаревић З., РСА). (Вук; Горобиље, Николић М., усмена потврда). јерибосма ж врста крушке. ― Чувена сарајевска крушка „јерибосма“ не може се нигде видети у Крајини (Карановић М., РСА). јерибосна ж врста крушке. ― Јерибосна је крупна сочна крушка (Ускоци, РСА). Јерибосна је остала и дан-данас на њијовоме староме кућишту ― мекана, водена крушка (Врховина, Јошић Н.). 245 јесенка ж а. шљива Prunus domestica. — Ранке шљиве добре су, а јесенке спале су за 1/4 и оно што је остало, ситно је и не може се употребити за сушење (СН 1904, РСА). Има пет врста [шљива] ... шара и јесенка или дебелица (Јовићевић А., РСА). (Јуришић Ж., Симоновић 1959). б. врста јабуке. — Ево најобичнијих и најчешћих [назива за разне сорте јабука]: ... дивљача, дуњица, вимкуља, јесенка ... колачара (Политика 1950, РСА). б. врста крушке (Космет, Skok). в. врста смокве. ― Од осталог воћа негују ... смокву (које има више врста: петровача, тројка, јесенка ...) (Ријечка нахија, Јовићевић А., РСА). г. врста брескве. ― Имамо питоме [брескве] ... „бјелице“ и „јесенке“, које ... долазе под јесен (Бока, Накићевић С., РСА). јесењача ж а. врста смокве. — Смокава ... имаде више врста с именима: петроваче, јесењаче (Кучи, Дучић С., РСА). б. крушка (Вук). јесењка ж а. врста смокве. ― Пред кућом још има смокава. Јесењке се зелењају, мало испуцале од зора на рачвастим гранама (Ђоновић Ј., РСА). б. врста крушке. ― Јесењка је крушка или јабука која сазрева септембра (Врање, Димитријевић Т., РСА). в. врста јабуке. ― Јесењка је крушка или јабука која сазрева септембра (Врање, Димитријевић Т., РСА). г. врста шљиве. ― Јесењке су пожеге, шљиве маџарке (Лесковац, Степановић Д., РСА). јечмарка ж врста крушке (Мачва, Николић 1966, у рјечнику). јечмача ж врста крушке. — Јечмача ... крушка што доспијева кад и јечам (Вук). (Подриње, Милићевић М. Ђ., РСА; Шулек Б., РСА). јечменика ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). јечменица и јечменица ж а. врста јабуке (Шулек Б., РСА). б. врста крушке (Шулек Б., РСА). јечменка ж а. врста крушке. — Имена крушака ... јечменке, караманке (Милићевић М. Ђ., РСА). Јечменка је жута крушка осредње величине, доспијева кад сазри јечам (Полимље, Јевђевић М., РСА). Јечменка је крушка дугуљастог облика, жуте боје, дивно мирише и зри кад се јечам жње (отуда и име) (Заглавак, Стефановић Ж., РСА). (ужички крај, Николић М., усмена потврда). б. врста јабуке. — Јечменка [је] сладка јабука колик кокошје јаје (Шулек Б., РСА). (Поповић Ђ., РСА; Петровић Н., РСА). јечмењака и јечмењака ж врста крушке. — Има крушака ... јагодарака, јечмењака (Јагодина и Алексинац, Милићевић 1876, 210 и 814; РСА). 246 јечмењача и јечмењача ж врста крушке. — Питомих воћака има доста, и то ... крушака: караманака, жутица, јечмењача (Милићевић 1876, 300). У Шумадији ћете наћи најлепше . . . караманке и јечмењаче (Недић Љ., РМС). Крушке су им: „јечмењача“ рана која доспјева кад се јечам жање (Карановић М., Развитак 1938, РСА). (Вук). јешовка ж врста јабуке. — Јешовка, суврст црвенкасте као јоха пјегаве јабуке (RJA). јованка ж врста крушке (Драгачево, Ђукановић 1955, 188). јовача ж (Јадар, Тадић М., РСА; Поповић Ђ., РСА). јосипина ж врста крушке (СБ 1938, РСА). јосифка ж врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... јосифка, караманка (Тодоровић 1899, 257). јоховача (дијал. јоовача) ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Skok, под ријечју јелха). кабача ж врста јабуке (Сарајево, РСА). кабларка ж врста јабуке (ПИ, РСА). кадумака ж врста јабуке (ПИ, РСА). кадумама ж врста јабуке (ПИ, РСА). кадумана ж врста јабуке. — Зар може бити некога, ко ће ... имати шта замерити њиховим ... миришљавим ... бедрикама, кадуманама и толиком другом сочном воћу (Тројановић С., РСА). Јабуке: ... руменике, кадумане (СН 1902, 691). Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке . . . илињача, кадумана (Тодоровић 1899, 257). кадуманка ж а. врста јабуке. — Постоји још и безброј других домаћих сората јабука ... на пример: пранција, кадуманка, авајлија (Лукман Ф., РСА). (у Ужичкој нахији, Вук; РСА). б. врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук; РСА). кадумача ж врста јабуке (Ужице, РСА; Горобиље, Николић М., усмена потврда). кадунка ж врста јабуке (Ужице, РСА). казазовача ж врста јабуке (Зеница, РСА). казанџика ж врста јабуке (СН 1890, РСА). казанџиница ж врста јабуке — Јабуке: ... шербетлије, казанџинице (СН 1902, 691). кајзерка ж врста крушке (Тамнава, Јошић Н.). 247 кајзиберка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче, петроваче ... царовке или кајзиберке (Оток, Ловретић Ј., РСА). кајзиперка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... матановке, кајзиперке, мирисавке (Оток, Ловретић Ј., РСА). Рушке долазу овим редом: Кајзиперке су средње висине, жуте су, водене, а мало меришу и саме спадаје, сазору у јесен (Варош, Лукић Л., РСА). кајкуша ж врста крушке (Алексинац, РСА). кајмачара ж врста јабуке. ― Од раних љетних јабука ... можемо препоручити јабуку која је у Словенији позната под именом „беличник“, а код нас „кајмачара“ (Bubić 1948, 15). кајсијара ж врста шљиве. ― Мирабела, талијанска цепача, кајсијара [врсте шљива] (СН 1887, РСА). какавац, -авца м врста јабуке (Врање, РСА). какавка ж врста крушке (РСА). какаћа ж врста крушке (Драгачево, СН 1890, РСА). каланица ж а. врста брескве (Шулулек Б. РСА). б. врста шљиве (Славонија, РСА; Шулек Б., РСА). каланка ж а. врста брескве (Шулек Б., РСА). б. врста шљиве (Славонија, РСА; Шулулек Б., РСА). калатка ж врста крушке (Сарајево, РСА). калача ж врста шљиве (Славонија, РСА). калемка ж врста јабуке (Мачва, РСА). калуђерица и калуђерица ж врста крушке (Босна, РСА). калуђерка ж врста крушке. — Крушке: ... лончаре, калуђерке (СН 1902, 691). Калуђерка или пасторчица, поповача је у нашим крајевима најпознатија страна сорта крушака (Лукман Ф., РСА). (СН 1902, РСА; Медић М., РСА). камењарка ж врста крушке. — Имена крушака: медунке ... камењарке (Милићевић М. Ђ., РСА). камењача и камењача ж врста крушке. — Сањари мала путем с двије крушке камењаче у руци (Божић М., РМС). (у Ужичкој нахији, Вук; РСА; Правопис, 365). канађанка ж врста јабуке. ― У њима успијевају од бољих врста [јабука]: канађанка, златна парменка (Петровић Руде, РМС). 248 кантарка ж врста крушке. — Од крушака ... најбоље су калуђерка ... кантарка (СБ 1937, РСА). кантарлија ж врста крушке. — Кантарлија крушка сазрева крајем октобра и почетком новембра (Шумадија, Димитријевић Т., РСА). кантаруша ж врста крушке. — Могао ми је послати само четири сорте зимњих крушака; једна је арапка или кантаруша (СН 1890, РСА). Кантаруша је крушка која је крупна а доспева у јесен (Драгачево, Ковачевић Р., РСА). „Кантаруша“ је веома крупна крушка са зеленим пегама (Петровић П. Ж., РСА). капавац, -авца м врста шљиве (Драгачево, Ђукановић 1995, 189). капалица ж врста крушке. ― Капалице ... су жућкасте, доста су и гњиле и водене (Варош, Lukić 1919, 177). капетановка ж врста крушке. — Саде се највише ... Крушке: јагодњаче ... капетановке ... оскоруш ... лубеничарке (Оток, Ловретић Ј., РСА). капулача ж врста смокве (Книн, РСА). капучарица ж врста смокве. — Смоква је пољарица, цвитењача, капучарица, озимица (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). капушица ж врста шљиве (Сарајево, РСА). карабанка ж врста крушке (Косово и Метохија, Елезовић Г., РСА). карабаша ж врста јабуке. — Од домаћих јабука треба садити свуда што више тетовки и преспанки (карабаше) (СБ 1937, 2/15). карамајлија ж врста крушке. — Од воћа има ... крушака: јагодњача, јечмењача ... карамајлија, илињача, тврдокорака (Ужице, Милићевић М. Ђ., РСА). (Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). караманка ж врста крушке. — У ливади крушка караманка (нар. пјесма, Вила 1868, РСА). Крушке: ... караманке, масларке (СН 1902, 691). Вредно је поменути лепеничке крушке караманке, које су жуте као лимун и необично пријатна мириса и укуса (Радивојвеић Т., РСА). (Вук; Јагодина, Милићевић 1876, 209). с атрибутом: зимска караманка врста крушке. — Од домаћих српских крушака ... [ваља размножавати] зимску караманку ... крупну такушу (Тодоровић Ч., 36). караманшница ж врста крушке (Сарајева, РСА). карамача ж врста крушке (Поцерина, РСА; Тамнава, РСА; Тамнава, Јошић Н.). 249 карамут (карамут) м врста крушке. — Још се мећу крушке у туршију, и то понајвише ... такиша, карамут и мркаљуша (Грђић-Бјелокосић Л., РСА). Стровалила се сила божја с оног карамута под Јаглинама (Врховина, Јошић Н.). (Зеница, РСА). с атрибутом: бијели карамут врста крушке (Бања Лука, РСА). жути карамут врста крушке. — По вртовима руде посљедње јабуке ... зрију жути карамути (Симић Н., РСА). црни карамут в. карамут (Бања Лука, РСА). карачанка ж врста шљиве (Лесковац, РСА). карашлама ж врста трешње. — Карашламе ... некаке ране трешње (Вук). Шећер с мора, смокве из Мостара ... | Карашламе у меду кухане (нар. пјесма, Вук, РСА). (Škaljić). каргиња ж врста смокве (Дубровник, Решетар М., РСА; Поповци, Херцеговина, Мићевић Љ., РСА). катаринка ж врста шљиве (Скок П., РСА). каурњача ж врста крушке (Банија, РСА). квасница (квасница) ж врста крушке ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... квасница, кимовка (Тодоровић 1899, 258). (Драгачево, Ђукановић 1995, 189). квргаја ж врста крушке. ― Квргаја ... некака крушка по којој имају као мале кврге (у Шумад., Вук). кестењача ж врста крушке (Арсенијевић В., РСА; Skok, под ријечју костан). киселац, -елца м врста крушке (Врање, РСА). киселика ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). киселица ж а. врста јабуке. — Киселица ... суврст јабуке (Шулек Б., РСА). Кад прероди дивља (дива) јабука, звана киселица, биће љута зима (Павловић Ј., РСА). б. врста крушке. — Кад крушке киселице много цветају, биће родна година (Тимок, ГлЕМ 1933, РСА). в. врста шљиве (Дарувар, RJA). киселка ж а. врста јабуке. — Крупна киселка [наслов]. Ова сорта је ... размножена у Србији, Босни и другим пределима (Лукман Ф., РСА). Киселка је јабука кисела и црвена; зри у јесен (Пирот, Николић В., РСА). б. врста крушке (Врање, РСА). кисељаја ж врста јабуке. — Овде [у Левчу и Темнићу] су највише распрострањене ... од јабука ... кисељаје, црвењајке (Мијатовић С. и Бушетић Т., 250 РСА). (Павловић И., RJA; ПИ, РСА; Шумадија, РСА; Расина, РСА; Горобиље (Николић М., усмена потврда). кисељајка ж врста јабуке (Павловић И., RJA; ПИ, РСА; Шумадија, РСА; Павловић П., РСА; Расина, РСА). кисељача ж а. врста јабуке ― Има јабука: петровача, кисељача (Милићевић М. Ђ., РСА). Од српских домаћих јабука [требало би садити]: колачарку, ђулу (ђулабију), стрекњу (кисељачу), шуматовку и кадуману (Тодоровић Ч. 1901, 36). (у Ужичкој нахији, Вук; Шулек Б., РСА; Врање, РСА; Јагодина и Крагујевац, Милићевић 1876, 209 и 301; Горобиље, Николић М., усмена потврда). б. врста крушке (Рудник, Милићевић 1876, 354). кисељачица ж врста крушке. — Има ... крушака: водењаја, озимаја ... караманака ... и ситних кисељачица (Милићевић М. Ђ., РСА). кисељка ж врста јабуке. — Кисељка [је] кисела јабука (Књажевац, Станимировић В., РСА). (Зајечар, РСА; Банат, Шулек Б., РСА). кићенка и кићенка ж врста јабуке (Славонија, RJA). клапурњача ж врста смокве. — Какве су ви смокве? Има, богами добрије оније клапурњача (ЦГ, Шоћ П., РСА). клопчанка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Skok, под ријечју клеп IV). књажевчанка ж врста јабуке (ПИ, РСА). коба ж врста јабуке (Поцерина, РСА). ковачевка ж а. врста јабуке (Лесковац, РСА). б. врста крушке (Лесковац, РСА). коврљача ж врста јабуке. ― Јабуке: ... срчике, царске јабуке, коврљаче (СН 1902, 691). (Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику). ковртаљка ж врста шљиве (Левач, РСА). кожара ж а. врста јабуке. — Јабуке: ... кожаре, пранције (СН 1902, 691). Шугаве или кожаре јесу ко шака крупне и округле. По себ имају краставу кожу. Спочетка су киселе, а кад стану, буду ко брашно (Варош, Lukić 1919, 178). (Драгачево, Ђукановић 1995, 190; РСА; Горобиље, Николић М., усмена потврда). б. врста крушке. — Ево тих назива [крушака]: арапка ... караманка, кожара (Политика 1950, РСА). (Ужице, РСА). кожарка ж а. врста јабуке. — Ко не зна за њене [Штирске] „машанке“, „погачарке“ и „кожарке“ јабуке (СН 1887, РСА). Од свих јабука садиће се: колачара ... канадска рената ... златна парменка ... љепоцвјетка ... француска кожара ... 251 графенштајнка (Bubić 1948, 11). (Шумадија, Димитријевић Т., РСА; Лукман Ф., РСА; Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). б. врста крушке (RJA). кождека ж врста јабуке (Врање, РСА). кожуварка ж врста јабуке (ПИ, РСА). козара ж а. врста крушке. — Крушке: јагодњаче … козаре (Оток, Ловретић Ј., РСА). (Поповић Ђ., РСА; Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Поповић Ђ., РСА; Шулек Б., РСА). козарица ж врста јабуке (Врање, РСА). козина ж врста јабуке. — Јабуке: ивањчице ... зеленике, козине, љубењаче (Славонија, Марковац М., РСА). козјача ж врста крушке. — Између ... крушака највише се препоручују ... Козјача, Колмарка (Тодоровић 1899, 258). кокавац, -авца м врста крушке (Пчиња, РСА). колајка ж а. врста јабуке. — Колајка ... зову јабуку чији је плод зелен са црвеним пругама озго на ниже (Топлица, Цветковић М., РСА). (Лесковац, РСА). б. врста крушке (Лесковац, РСА). колајнача ж врста јабуке. — [Јабука] има доста, и то ... петровача, слаткача, кисељача, колајнача (Крагујевац, Милићевић 1876, 301). колатуша ж а. врста крушке — Крушке су им ... „кулатуша“ (или колатуша) (Поуње, Карановић М., РСА). б. врста јабуке (Босанска крајина, Закић Д., РСА). колачара ж врста јабуке. — Јабуке ... колачаре (тањираче) (СН 1902, 691). Колачара је једна врста јабука. Плод је махом румен, крупан, сладак и мало спљоштен према цвету и петељци (Гружа, Радојевић В., РСА). (Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). колачарка ж а. врста јабуке. — Највише се цене за ова места јабуке ... златача, колачарка (Тодоровић 1899, 258). Од српских домаћих јабука [требало би садити]: колачарку, ђулу (ђулабију), стрекњу (кисељачу), шуматовку и кадуману (Тодоровић Ч. 1901, 36). (Жунић В., РСА.). б. врста крушке. — У Темнићу колачарком зову једну врсту летњих крушака, које су пљоснате, те личе на колач (Темнић, Мијатовић С., РСА). колачуша ж врста крушке. — Добила је цијелу прегршт крушака ... заривала [је] зубе у те сочне и мирисне колачуше (Самоковлија И., РСА). Главне су врсте ... 252 крушака: меднице, колачуше ... дугопатљице (Високо, Филиповић М., РСА). б. врста смокве (Херцеговина, Пихлер А., РСА). колка ж врста крушке (Алексинац, РСА). колубарка ж врста јабуке. — У Шумадији ћете наћи најлепше диње и јабуке, бедрике и колубарке (Недић Љ., РСА). Јабуке: ... јастрепчанке, колубарке (СН 1902, 691). У другом воћарском крају ... од јабука домаћих [требало би гајити]: маљенку, подринку и колубарку (Тодоровић Ч. 1901, 36). (Крагујевац, РСА). колутара ж врста јабуке (Ужице, РСА). колутача ж врста јабуке. — Колутача је јабука која сазрева септембра, траје до јула; врло добра као стоно воће (Ваљево, Димитријевић Т., РСА). (Сарајево, РСА). конка ж врста крушке (Лесковац, РСА). конопљенка ж врста крушке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). коњара ж врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину. Ево тих назива: арапка … караманка, кожара, коњара (Политика 1950, РСА). коњарица ж врста шљиве (Шулек Б., РСА). коњовара ж врста јабуке (Уб, податак ауторов). коњувача ж врста јабуке (у Јадру, Вук). коњура ж врста јабуке (Сарајево, РСА). коњуха ж врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика, коњуха, памукчија (Милићевић М. Ђ., РСА). коњухача ж (у Вук: коњувача) врста јабуке (Јадар, Вук; РСА; Шулек Б., РСА; RJA). копљарка ж врста јабуке (Шабац, Милићевић 1876, 511). коровача ж врста крушке. — Питомих воћака има доста, и то ... крушака: караманака, жутица ... коровача (Милићевић М. Ђ., РСА). косматка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). космач, -ача м врста јабуке (ПИ, РСА). костељ, -еља м орах тврде љуске (Поповић Ђ., РСА). котлајка ж врста шљиве (Лесковац, РСА). котурача ж а. врста јабуке. — Котурача је врста јабуке, крупне и јако спљоштене (Тимок, Станојевић С. и Цветковић М., РСА). (RJA). б. врста 253 крушке. — Котурача је врста крушке или јабуке (Лесковац, Требјешанин Р., РСА). кошничарка ж врста крушке. ― Кошничарка зре у јесен (Колубара, Николић 1969, у рјечнику). коштатка ж врста крушке. — Код нас ... саде се највише ... Крушке: јагодњаче, петроваче, јечмењаче ... коштатке, царовке (Оток, Ловретић Ј., РСА). (Арсенијевић В., РСА). коштаткиња ж врста крушке. — Кувају крушке коштаткиње и пусте, да укисну (Оток, Ловретић Ј., РСА). коштињ, -иња м орах тврде љуске. — Коштињ, је једно од имена тврдих ораха из којих се тешко вади језгра (Морача, Добричанин С., РСА). коштињавац, -авца м орах тврде љуске (Врање, РСА). коштун, -уна м орах тврде љуске. — У Босни народ дели ораје у „мехкише“ и „коштуне“ (Воља 1926, РСА). (Мостар, РСА). коштунац, -нца м орах тврде љуске. — Орах ... сазрева у августу. По тврдоћи рода дели се на коштунце и мекушце (Тодоровић Б., РСА). Још саде и орасе, а ту имаде: јабукаша (крупни), мекани ораја и коштунаца, из који је тешко језгру извадити (Оток, Ловретић Ј., РСА). (Шумадија, РСА; Купиновац, РСА; Лика, РСА; Славонија, РСА). коштуњ, -а и коштуњ, -уња м орах тврде љуске. ― Виш’ куће ми коштуњ орах, те сам зубе поломила (нар. пјесма, Вук). (Р―К, РСА; Арсенијевић В., РСА). коштуњавац, -авца м орах тврде љуске. — Тај момчић ... жилав и тврд ... потсјећао је у нечем на онај чврсти и ситни орах „коштуњавац“ кога је врло тешко разбити (Ћопић Б., РСА). (Вук). коштуњак, -њка м орах тврде љуске (Вук). коштуњац, -њца м орах тврде љуске. — Сељаци гаје ... „орах“ (мек и коштуњац) (Шкарић В., РСА). Коштуњци ... су коштуњави, језгра им се не море од тврде љуске одлучит (Варош, Lukić 1919, 183). кравајка (дијал. кравајћа) ж врста шљиве (Лесковац, РСА). краљевка ж а. врста крушке (Ваљево, РСА; Славонија, РСА). б. врста јабуке (Славонија, РСА). краљевчица ж а. врста крушке (Шулек Б., RJA; Хирц М., RJA). б. врста јабуке (Хирц М., RJA). 254 краљица а. врста јабуке. ― Јабуке ... краљице (СН 1902, 691). (у Ужичкој нахији, Вук; СН 1902, РСА; Рудник, Милићевић 1876, 354). б. врста крушке. — Сад има ... крушака: водењаја ... краљица (Милићевић М., РСА). в. врста брескве (Зечевић М., РСА). краљуша ж врста јабуке (СН 1887, РСА). краставка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). краставуша ж врста крушке (Лесковац, РСА). крастача ж врста јабуке. — У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука. Ево најобичнијих и најчешћих: бобовача ... кисељача, колачара, крастача (Политика 1950, РСА). (Шулек Б., РСА). краткопетељка ж с атрибутом: краљева краткопетељка врста јабуке. — Краљева краткопетељка (СН 1887, РСА). крвавица и крвавица ж а. врста маслине (Шулек Б., РСА; Далмација, Борјановић Ј., РСА). б. врста брескве. — Бреске се саду само по виногради ... Крвавице ... извана су мало, а изнутра ко крв црљене (Варош, Лукић Л., РСА). (Шулек Б., РСА). в. врста смокве (Поповић Ђ., РСА). крвавка ж а. врста брескве. — У траци свијетлог олова њено лице као у брескве крвавке (Божић М., РСА). (RJA). б. врста крушке (Шулек Б., РСА). крвавуша ж врста брескве (Шулек Б., РСА; Вировитица, RJA; Поповић Ђ., РСА). криваја ж врста јабуке (БиХ, РСА). кривача ж врста шљиве (Лика, РСА). криводршка ж врста крушке. ― Криводршка ... некака крушка с кривијем дршком (Вук). Криводршка не може значити крива дршка него некаку крушку са кривом дршком (Живановић Ј., БК 1904., РСА). (Лесковац, РСА). кривопетељка ж врста јабуке. — Кривопетељка или рајнска кривопетељка [је]: средње крупна, црвенопругаста зимска јабука, ваљкастог облика (Лукман Ф., РСА). кривуља ж а. врста смокве. — У „трсју“ расте још неколико старих смокава „кривуља“, што крупноћом и слашћу својега плода не узмичу пред смирнскима (Драженовић Ј., РСА). (ГлХНД 1887, РСА). б. врста маслине. — Од три врсте има маслина … Има и четврта врста која се зове „кривуља” (Врчевић В., РСА). (Поповић Ђ., РСА). 255 крмећача ж врста јабуке (Шабац, Милићевић 1876, 511). крпуша ж врста смокве (Решетар М., РСА). крстац, крстаца (крсца) м врста крушке (Поповић Ј., РСА). крстовача ж врста јабуке. — Крстовача је јабука, која сазрева у септембру, а траје до Божића (Ниш, РСА). (Банија, РСА). крстовка ж а. врста крушке. — Крстовка је једна врста крушака ... које зру око Крстовдана (Лесковац, Требјешанин Р., РСА). б. врста јабуке (ПИ, РСА). кртајка ж врста јабуке (Левач, РСА). круглаја ж врста јабуке (Босна, РСА). круглача ж врста шљиве (Ваљево, Шулек Б., РСА). круглица ж а. врста шљиве (Шулек Б., РСА). б. врста крушке. — Круглице су врста крушака које сазревају почетком јула, округле су, не богзна колико крупне (Врање, Влајинац М., РСА). крупица ж а. врста јабуке (Лесковац, РСА). б. врста крушке (Лесковац, РСА). в. врста шљиве (Лесковац, РСА). крупнаја ж врста јабке (Полимље, Polj. enc. 1, 530). крупнаш, -аша м врста ораха. — Негује се ово воће ... ораси: „крупнаши” (Петровић П. Ж., РСА). крупница и крупница ж а. врста јабуке (Дарувар, Хирц Д., RJA; Бастаји, Skok, под ријечју круп). б. врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... крупнице, бартоловаче (Оток, Ловретић Ј., РСА). в. врста шљиве (Пирот, РСА). крупњача ж врста шљиве (РСА; Хирц Д., RJA). крустуменка ж врста крушке. ― Појешћете коју крушку крустуменку и бергамку ... из мог воћњака (Винавер С., РСА). крушка ж бот. с атрибутом: виљамова крушка (Лукман Ф., СБ 1938, РСА). винска крушка ― Винска крушка је асталско воће које сазрева октобра, а траје највише три недеље (Шумадија, РСА). царска крушка — Нема сорти од позно јесењих и зимњих крушака, него се завршују са лиловачом и царском крушком, које се код нас до конца октобра најдаље одрже (СН 1890, РСА, под ријечју лиловача). куглица ж врста крушке (Крагујевац, РСА). кулатуша ж врста крушке. — Крушке су им ... „кулатуша“ (или колатуша) (Поуње, Карановић М., РСА). куличе, -ета с врста крушке (Лесковац, РСА). 256 куновка ж врста крушке (Лесковац, РСА). куршумача ж врста шљиве. — Набере се зелених шљива куршумача, па се метну у лонац да се кувају (Бољевац, Грбић С., РСА). кутињача ж „јабука црвено-бијела, пјегава, реска“ (Skok, под ријечју гдуња). (Шулек Б., РСА). кутурача ж врста јабуке (Подравина, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). лавранка ж врста трешње (Истра, Шулек Б., Skok, под ријечју лаор). лазанка ж врста крушке (Шулек Б., РСА; Славонија, РСА). лазањка ж врста крушке. — „Овамо иде [крушка] лазањка ... nvnjem. Lazarinbirne“ (Ђаковштина, Skok, под одр. Лазар). лазарка ж врста крушке. — Рушке ... Лазарке нарасту велике ... доста су водене, дођу о Госпе (Варош, Lukić 1919, 177). лакња ж врста јабуке. — Такве су сорте [јабука], на пример: пранција ... везенка, лакња, ливадарка (Лукман Ф., РСА). (Дечани, Polj. enc. 1, 530). ластовка ж а. врста маслине. — Ластовка [је] врста маслине која расте високо и гранато (Словинац 1882, РСА). б. врста смокве. — Осим лозе ... расте још смоква и то ових врсти: петровача ... ластовка (Бјеловучић Н., РСА). латинка ж а. врста смокве (Требиње, Пихлер А., РСА). б. врста јабуке (Обади, Симић М., РСА). латифуша ж врста јабуке (Ливно, Polj. enc. 1, 530). лаштрица ж врста смокве (Далмација., Шулек Б., РСА; Неманић Д., РСА, 35; Рад ЈА 115, 136). левантинка ж врста маслине. ― Генерал је познавао удомаћене врсте маслине: уљарице левантинке, мезанице, зузорке, облице (Ковач М., РСА, под одр. зузорка). левчанка ж врста крушке (Врање, РСА). леденица ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). ледењака ж врста јабуке (Славонија, РСА). ледењача ж врста јабуке (Колубара, РСА). ледерица ж врста јабуке (Клаић Б., РСА; Хирц Д., RJA). ледеркиња ж врста јабуке (Клаић Б., РСА; Хирц Д., RJA). леновача ж врста јабуке. — Јабуке: ... сељанчице, леноваче (СН 1902, 691). 257 лепотица ијек. љепотица ж врста брескве. — Лепотица. Американска сорта [брескве], сазрева септембра. Плод округло овалан ... Дрво велико ... са ретком круном (Зечевић М., РСА). лепоцветка ијек. љепоцвјетка ж врста јабуке. — Лепоцветка је јабука која сазрева у новембру и траје до децембра (Врање, РСА). Од свих јабука садиће се: колачара 20% ... љепоцвјетка 10% (Bubić 1948, 11). (Ужице, ПИ, РСА). леринка ж врста крушке. — Готово исто то важи и за највећи део других [крушака] јужносрбијанских сората (екшикути ... леринка и др.) (Лукман Ф., РСА). лесковача ж а. врста јабуке (Ваљево, РСА). б. врста крушке (Коцељева, Јошић Н.). лесковчанка и лесковчанка ж врста крушке (Шулек Б., РСА). ливадарка ж врста јабуке.— Не би требало више засађивати: [јабуке] будимку … бунарџике, ливадарке (СБ 1937, РСА). Такве су сорте [јабука], на пример: пранција ... везенка, лакња, ливадарка (Лукман Ф., РСА). лимуника ж врста јабуке. ― Лимуника, јабука сазрева наовембра ... врло добра као привредно, а изврсна као асталско воће (Димитријевић Т., РСА). (Р―К, РСА). лимунка (лимунка) ж а. врста јабуке. ― Јабуке ... лимунке (СН 1902, 691). б. врста крушке. — Од наведених сората ... препоручили би Вам ... Од крушака: ангулемку ... зимску деканку ... можда још једну од раних сорти (лимунка, мирисавка, Вилдерова рана) (СБ 1938, РСА). лимуњача (лимуњача) ж врста јабуке — Између многих сората јабука и крушака које се гаје поред путева, највише се цене ове: Јабуке ... Колачарка ... Лимуњача (Тодоровић Б., РСА). (РМС). липовача ж врста јабуке. — Нема сорти од позно јесењих и зимњих крушака, него се завршују са липовачом и царском крушком, које се код нас до конца октобра најдаље одрже (СН 1890, РСА). (RJA). лисичарка ж врста крушке. — Највише се препоручују ... крушке ... леонка, лисичарка (Тодоровић Б., РСА). лисјак м врста смокве (Поповић Ђ., РСА). литрењача ж врста крушке (Политика 1950, 13717/3). литровњача ж врста крушке (Врховина, Јошић Н.). лифањка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). 258 лишањка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... олишањке или лишањке (Оток, Ловретић Ј., РСА). лојзанка ж дијал. врста крушке. — Ретко да има лојза у коме нема трешања, ораха, оскоруша или једне сорте крушака назване „лојзанка“ (Тежак 1875, РСА). (Неготин, РСА). лончара ж врста крушке. — Од крушака највише су биле заступљене лончаре (арапке) (Самоупр. 1903, РСА). Крушке: ... лончаре, калуђерке (СН 1902, 691). Лончара крушка сазрева децембра, траје до марта, одлична као асталско и привредно воће (Шумадија, Димитријевић Т., РСА). (Политика 1950, 13717/3). лончарка ж врста крушке. — Од крушака цене се: зимњача (лончарка, арапка), „арапка“ (такушац, крупна такуша), такуша, водењача домаћа (Тодоровић Ч., РСА). (ПИ, РСА). лопинџа ж а. врста смокве (Сарајево, РСА. б. врста трешње (Мостар, Ћоровић С., РСА). лубеничарка ж а. врста крушке. — Саде се највише ... Крушке: јагодњаче ... пуцавке ... лубеничарке (Оток, Lovretić 1897, 280). (Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику; Тамнава, Јошић Н.; Политика 1950, 13717/3). б. врста јабуке (Ваљево, РСА). лубеничка ж врста крушке (Сарајево, РСА). лубењача ж врста крушке (Ужице, РСА). лугуља ж врста смокве (Тројановић С., Дело 16, РСА). лудаја ж врста јабуке. ― Лудаја ... (у Србији) њека јесења јабука која се зове и брашнара (Србија, Ковачевић Љ., RJA; I―B; РСА). лудаш, -аша м врста ораха (Пожаревац, РСА). лунка ж врста јабуке (СН 1887, РСА). лупија ж врста брескве (Дубровник, Вук; RJA). лутача ж врста јабуке (Полимље, Polj. enc. 1, 530). лушчак, -ака м врста ораха (Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). лушчињак м врста ораха (Шулек Б., РСА; Борјановић Ј., РСА). љесковача ж врста крушке (Славонија, РСА). љештанка ж врста крушке. — Од воћа има ... крушака: јагодњача ... лубеничарака, љештанака ((Ужице, Милићевић 1876, 629). 259 љубачина ж врста јабуке. — Јабуке: ивањчице ... ђулабије ... љубачине (Славонија, Марковац М., РСА). љубеничарка ж врста крушаке. ― Љубеничарке има дви феле. Једна је округла и црљена, а друга округла и жута (Варош, Lukić 1919, 177). љубењача ж врста јабуке. —Јабуке: ивањчице ... зеленике, козине, љубењаче (Славонија, Марковац М., РСА). љутача ж врста јабуке. — Јабуке су све: или љутаче или слаткаче (Краље, Кларић И., РСА). љутица ж врста јабуке (Петровић Ј., РСА; Херцеговина, Пихлер А., РСА). магарица ж шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). магдаленка ж а. врста јабуке — Скоро истовремено са Магдаленком сазревају [крушке]: јечменка ... кањушка (ситна, крушкастог облика, загасито црвена ...) (Лукман Ф., РСА). (Шулек Б., РСА). б. врста крушке (Шулек Б., ЛК 1941, РСА). магуша ж врста крушке (Босна, РСА). мадуна ж врста смокве (Херцеговина, РСА). мађарица ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; RJA). мађарка ж а. шљива Prunus domestica. — Пожегача (мађарка, бистрица, домаћа шљива, плавка ...), је стара сорта, непознатог порекла ... Цвета позно ... Цепача (Polj. enc., под одр. шљива). Шљиве, које се употребљавају за сушење познате су у нашем народу под разним именима као: пожегаче, читловке, мађарке, цепаче (Милошевић Б., ГлМП 1930, РСА). (Поповић Ђ., РСА; Павловић П., РСА). б. врста кајсије. — Најбоље су се досад показале ове сорте: мађарка … Павиот … Мађарка има плодове осредње крупноће (Bubić 1948, 39). мађаруша ж врста шљиве. — Од шљива ... препоручује се: жута мирабела ... или домаћа мађаруша („пожега“) (СН 1886, РСА). (Петровић С., РСА; Панчић Ј., РСА; Панчић Ј., Симоновић 1959; Сељак 1868, РСА). мајчица (мајчица) ж врста крушке. — Има ... крушака ... мајчица, мирисаљка (Ужице, Милићевић 1876, 629). макарија ж врста крушке (Шулек Б., РСА; Банија, РСА). малинка ж врста јабуке (Ваљево, РСА; ПИ, РСА). малиновка ж врста крушке (Славонија, РСА). малињача ж врста јабуке. — [Јабука] Црвена озимња малињача (СН 1887, РСА). 260 маломешница ж а. врста крушке. — Маломешница [је] ... суврст крушке дозриевајуће о малој маши [о Малој Госпођи] (Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Шулек Б., РСА). маљавица (маљавица) ж врста брескве. — Маљавица (маљавуша) је маљава бресква (Борјановић Ј., РСА). маљавурда ж врста брескве (Бачка, Борјановић Ј., РСА). маљавуша ж врста брескве. ― Маљавица (маљавуша) је маљава бресква (Борјановић Ј., РСА). (Бачка, Борјановић Ј., РСА). маљенка ж а. врста јабуке. — Јабуке: ... маљенке, црвенице (СН 1902, 691). Најбоље [је] размножавати калемљењем ... У другом воћарском крају ... од јабука домаћих: маљенку, подринку и колубарку (Тодоровић Ч. 1901, 39). (Рудник, РСА). б. врста крушке (Ужице, РСА). мандаленка ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА; RJA). б. врста јабуке (Шулек Б., РСА). мандаљенка ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). маргаретача ж врста крушке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). маргаретиња ж врста јабуке (Skok; РСА). марињача ж врста крушке (Сисак, Хирц Д., RJA; Skok, под ријечју Марија). марковача ж врста јабуке (Сиринић, РСА). мартинка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... мартинке ... пуцавке (Оток, Ловретић Ј., РСА). маслара ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... мирисавке, масларе, сипкуље (Оток, Ловретић Ј., РСА). масларка ж врста крушке. — Крушке: ... караманке, масларке (СН 1902, 691). У лесковачком срезу зову масларке крушке мале и округле и слатке као мед. Стасавају око Божића у слами (Лесковац, Костић Т., РСА). масленка ж врста крушке. — Пулхерија ... је издала налог, да се подвостручи стража ... код ... великих зимских масленки (масленке — фине сорте крушака) (Шовари Р., РСА). маслењача ж врста крушке (СН 1887, РСА; Мостар, РСА). маслика ж врста јабуке. — Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче). ... ђулабије, црне зеленике, округлине, зрнке и маслике (Славонија, Марковац М., РСА). 261 маслина ж бот. с атрибутом: лубардешка (лубардешка) маслина. — Лубардешка мало уља дава, а доста има меса (Бока, Накићевић С, РСА). Лубардешке [су] ... врло меснате, али дају мало уља (Дробњаковић Б., ГлЕМ 1936, РСА). мала маслина. ― Art Oliven ... које се зову и мале и држе се за најбоље (у Далмацији, Вук). маслинка и маслинка ж а. врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину. Ево тих назива: арапка ... лончара, лубеничарка, маслинка, медарка (Политика 1950, РСА). Маслинка је крушка, која сазрева у месецу августу. Одликује се слатким, сочним и „као масло“ меким месом (Злакуса, Павловић Б., РСА). (Ужице, РСА; ПИ, РСА). б. врста јабука (ПИ, РСА). масловка ж врста крушке.— Напомињемо још да се под именом масловка не подразумева само једна сорта крушке, већ да ово име означава многе ванредне сорте крушака којима се месо топи у устима налик на маслац (путер) (СБ 1938, РСА). матановка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче, петроваче ... матановке (Оток, Ловретић Ј., РСА). мацуља ж врста јабуке (Арсенијевић В., РСА). маџарка ж а. шљива Prunus domestica. — Највише се саде шљиве и то ранке и маџарке, које ... зову читловке (Хомоље, Милосављевић С., РСА). Наша главна домаћа шљива зове се ... читловка што се само она по воћњацима у читлуцима засађивала и маџарка, што се држало да нам је преко Маџара доспела (Савић М., РСА). (у Ужичкој нахији, Вук, Рј; Срем, РСА; Смедерево, РСА; Горобиље, Николић М., усмена потврда; RJA). б. врста јабуке. — Маџарка (маџаруша) је врло добра, крупна црвена јабука, држи се преко Ускрса (Фоча, Борјановић Ј., РСА). (БиХ, РСА; ПИ, РСА). в. врста крушке (Врање, РСА). маџаруша ж а. шљива Prunus domestica. — [Српски народ] је од памтивека ... радо сушио и јео воће, особито шљиве тако зване „маџаруше“ (Тежак 1878, РСА). Питомих воћака има доста, и то: ... шљива: маџаруша, црвењача (ранки) (Милићевић М. Ђ., РСА). (Вук). б. врста јабуке. — Маџарка (маџаруша) је врло добра, крупна црвена јабука, држи се преко Ускрса (Фоча, Борјановић Ј., РСА). машанка ж врста јабуке. — Машанка или машанка штајерска [је] нешто ситнија, жута, округласта јабука, врло финог мирисавог укуса (Лукман Ф., РСА). Онај други [сандук] је већ на тавану са машанкама ... на слами (Петровић В., РСА). (Војводина, Борјановић Ј., РСА; Клаић Б., РСА). машарка ж шљива Prunus domestica (Јуришић Ж., Симоновић 1959). 262 медањка ж врста крушке (Шулек Б., РСА). медарка ж врста крушке. — Број назива за разне сорте крушака у нашем језику прелази стотину ... арапка ... маслинка, медарка, мирисавка (Политика 1950, РСА). (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). медвача ж врста крушке. — Медвача [је] ... крушка слатка као мед а зри око св. Илије (Медић М., RJA). (Поповић Ђ., РСА). медведовача ж врста крушке (Драгачево, Ђукановић 1995, 193). меденика ж врста шљиве (Шулек Б., РСА; Славонија, Борјановић Ј., РСА; Хирц М., RJA). меденица ж врста крушке (Србија и Босна, РСА). меденка ж а. врста крушке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА).б. врста јабуке (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). медењак, -ака м врста крушке (Врање, РСА). медењака ж врста јабуке (ПИ, РСА). медењача ж а. врста јабуке. — У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука ... колачара, крастача, медењача (Политика 1950, РСА). (у Црној Гори, Вук; Поповић Ђ., РСА). б. врста крушке (у Црној Гори, Вук; Поповић Ђ., РСА). медмашна ж врста јабуке. — Ако и кој имаде штогођ [од воћа], то му је крушка, тепка, медмашна и т.д. јер му ове највише оцта носе (ПП 1868, РСА). медмашница ж врста јабуке (Skok, под одр. миса). медник, -а и медник, -ика м врста крушке. — Медник ... је крушка која сазрева половином августа. Плодови су јој слатки као мед (Злакуса, Ужице, РСА). (Пећ, РСА; Драгачево, Ђукановић 1995, 193; RJA). медница и медница ж а. врста крушке (у Црној Гори, Вук; Шулек Б., РСА; Сарајево, РСА). б. врста јабуке (Сарајево, РСА). в. врста шљиве. — Падину прекрио шљивик, у коме има и дебелица и пискавица, и медница и бјелица — свих врста шљива (КБС, РСА). (Плав и Гусиње, Јовићевић А., РСА). медњак, -а и медњак, -ака м врста крушке. ― У влажном полумраку дотруљаваху опале ране крушке медњаци (Настасијевић М., РСА). (Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; Тамнава, РСА; Мали Пожаревац, РСА). медњака ж врста крушке. — Крушака има: јагодњача, петровача, шеничарка ... медњака (Милићевић М. Ђ., РСА). 263 медњача и медњача ж а. врста крушке. — Медњача је врста крушака које су слатке као мед (Зеница, РСА). (Банија, РСА). б. врста шљиве. ― Медњаче су ситне жуте (шаренкасте, посуте црвеним бобицама) шљиве (Дарувар, Славовија, РСА). медовка ж врста крушке (Шулек Б., РСА). медовњача ж врста јабуке. — Јабуке: госпојице или иванчице ... медовњаче (Оток, Ловретић Ј., РСА). медунак, -нка м врста крушке (Крагујевац, РСА: Космет, Skok, под одр. мед). медунац, -нца м врста крушке. — Медунац је једна врста крупних летњих крушака које су слатке као мед. У Левчу се ове крушке зову карамани, а медунац зову жутицу (Темнић, Мијатовић С., РСА). Медунац је рана крушка, врло слатка, а има их белих и црних (Левач, Јаковљевић Т., РСА). (Чачак, Милићевић 1876, 692). медуника ж а. врста шљиве. — Медунике су ране шљиве и слатке су као мед (Сиринићка жупа, Симић М., РСА). (Шулек Б., РСА). б. врста јабуке (Шулек Б., РСА). в. врста крушке (Skok, под одр. мед). медунка ж врста крушке. ― Имена крушака: медунке ... камењарке (Милићевић М. Ђ., РСА). (Левач и Темнић, РСА; Лесковац, РСА; Шулек Б., РСА). медуњак, -њка м врста крушке. — Квалитетом су чувене ове ... [крушке]: јерибасме, медуњци, водењаче (СН 1887, РСА). медуњика ж врста крушке (Шулек Б., РСА; Skok, под ријечју мед). међумашница ж врста јабуке (Хрватска, Арсенијевић В., РСА). мезаница ж а. врста смокве (Поповић Ђ., РСА). б. врста маслине. ― Генерал је познавао удомаћене врсте маслине: уљарице левантинке, мезанице, зузорке, облице (Ковач М., РСА). мезевка ж врста јабуке. — Јабуке: госпојице или иванчице ... мезевке, медовњаче (Оток, Ловретић Ј., РСА). мекача ж врста јабуке (у Ужичкој нахији, Вук). мекиш, -иша м орах меке љуске. ― Мекиш је орах који се лако ломи (ЦГ, Јовићевић А., РСА). У босни народ дели ораје у „мекише“ и „коштуне“ (Воља 1926, РСА). (Skok, под ријечју мек). мекуља ж врста крушке (Бачка, РСА). мекушац, -шца м а. орах меке љуске. — Мекушац је врста ораха, мек је и отуда му и име (Пожаревац, Димитријевић Т., РСА). Мекушац је орах танке љуске (Срем, 264 Ђерић В., РСА). б. врста бадема. ― Мекушац је мек орах или бадем (Борјановић Ј., РСА). Мекушац је орах или бадем коме је љуска мека (Максимовић Ј., РСА). мекушица ж а. врста бадема. — Мекушица [је] ... мек бадем (Бакотић Л., РСА; Skok, под ријечју мек). б. врста брескве. — Мекушица [је] ... мекана бресква (Бакотић Л., РСА). мелатија ж врста крушке (Босна, РСА). мерисавка ж врста крушке. — Саду [се] њеке феле јабука, рушака, шљива и ораси. Рушке су најраширеније ... Мерисавке су крупне и ситне (Варош, Лукић Л., РСА). меркушанта ж врста смокве. — Изнијела ми неколико меркушаната и мургуља, па сам се најела (Стон, Милас М., RJA). (Skok, под ријечју меркушанта). месница и месница ж а. врста маслине (Шулек Б., РСА). б. врста смокве (Поповић Ђ., РСА). месуља ж врста крушке (Вука, Славонија, Шулек Б., Skok, под ријечју месо; Поповић Ђ., РСА). метлача ж врста крушке. — Између јабука и крушака највише се препоручају за ова места ... Крушке: ... Лисичарка ... Метлача (Тодоровић Б., РСА). метлаш, -аша м врста шљиве (Горобиље, Николић М., усмена потврда). мехеленка ж врста крушке. — Мехеленка ... Има ситне до средње крупне плодове ... месо јој је сочно и врло топљиво (Polj. enc., под одр. крушка). мехелка ж врста крушке. ― У најбоље крушке за наше прилике убрајају се ... калуђерка, зимска деканткиња, мехелка (СБ 1937, РСА). Мехелка ... требала би да се зове Јосипина из Мехелна, по немачком, или Јосипина из Малинеса, по француском имену места Мехелн у Белгији (Лукман Ф., РСА). (Bubić 1948, 25; Тодоровић Б., РСА). мигавац, -авца м шљива Prunus italica. — Мигавац ... (у Смедер.) округла шљива, која се у нахији Рудничкој зове пискор, а у Јадру џанарика (Вук). Шљиве, које се не употребљавају за сушење, познате су у народу под именом ... белошљиве, мигавци, џанарике (Милошевић Б., ГлМП 1930, РСА). (Смедерево, РСА). мојољача ж врста крушке (Вук). мијољак, -љка м врста крушке (Злакуса, РСА). мијољка ж а. врста крушке. — Крушке су им ... јечмењача ... мијољка ... батвача (Карановић М., Развитак 1938, РСА). б. врста јабуке. ― Јабуке су им ... петроваче ... 265 мијољке ... велике киселе ... које дозријевају о Михољдану (Карановић М., Развитак 1938, РСА). милшијанка ж врста крушке (Мостар, РСА). миољача ж а. врста јабуке (Ужице, Милићевић 1876, 628). б. врста крушке. ― Миољача има били и црни ... мећу се у туршију ... купу уста, дођу о Миољу (Варош, Lukić 1919, 177). миољњача ж врста крушке. — Овди знаду за ... Крушке: јагодњаче ... миољњаче или пецаре (Оток, Ловретић Ј., РСА). мирисавка ж а. врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... мирисавке, масларе (Оток, Ловретић Ј., РСА). Ако је крушка, је ли мирисавка, жетвенка или михољача (Ковачић А., РСА). Крушке лимунка, мирисавка ... Коју би ми од њих препоручили? (Самуровић М., РСА). (у Ужичкој нахији, Вук; Хирц Д., RJA; Славонија, РСА; Политика 1950, 13717/3). б. врста јабуке. — Мирисавка ... [је] осредња слатка јабука (Шулек Б., РСА). Највише се препоручују за ова места: Јабуке ... мирисавка, михољача (Тодоровић Б., РСА). (Врање, Димитријевић Т., РСА). в. врста брескве (Херцеговина, РСА). мирисаљка ж врста крушке. ― Има ... крушака ... мајчица, мирисаљка (Ужице, Милићевић 1876, 629). миришљавка ж врста јабуке (Вучетић Н., РСА). мислинка ж врста јабуке (Крагујевац, Павловић Јер., РСА). митровача ж врста јабуке. — Постоји још и безброј других домаћих сората јабука. Оне су слабе вредности ... Такве су сорте ... пранција ... митровача (Лукман Ф., РСА). (Лесковац, РСА). михољача и михољача ж а. врста крушке. — Нек ми роде крушке михољаче (нар. пјесма, РСА). Питомих воћака има доста, и то ... крушака: караманака, жутица ... михољача (Милићевић М. Ђ., РСА). Од крушака цене се: зимњача (лончарка, арапка), „арапка“ (такушац, крупна такуша), такуша, водењача ... зимкуља (стоји на дрвету до Божића), михољача, јагодњача (Тодоровић Ч. 1901, 37). (Вук). б. врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика ... миољача, шареника (Милићевић М. Ђ., РСА). Највише се препоручују за ова места: Јабуке: ... михољача, оманка (Alant apfel) (Тодоровић 1899, 257). мишкарица ж врста јабуке (Петриња, Борјановић Ј., РСА). мишћетин, -ина м врста крушке. ― Најраније крушке: мостарска мушкателка („мишћетин“), шарена јулска и Жифарова масловка (Bubić 1948, 23). 266 мишћетинка ж врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук). мишћетка ж врста крушке. — Мишћетка ... врста крушака жутих и повеликих, миришу, кад се једу. Вук у рјечн. има за ове крушке назив, мишћетинка, али ја нијесам у ужичком округу то име никад чуо (Стојановић Љ., RJA). (Злакуса, РСА). мишћија ж врста крушке (Škaljić). млеткиња ж а. врста смокве. — Код нас у Боки имају ове врсте смокава: „Сушелице“ ... „тројке“ ... „францакане“, „попице“, „млеткиње“, јер су из Млетака овамо донесене (Бока, Накићевић С., РСА). (Остојић А., ГлХНД 1887, РСА). б. врста трешње. — Млеткиње ... (у Боци) некаке бијеле велике трешње (Вук). млијечница ж врста крушке (Skok, под ријечју млијеко). мљечица ж врста крушке (Skok, под ријечју млијеко). модрица ж шљива Prunus domestica (Симоновић 1959). модруља ж а. врста шљиве. — Чим се појави напетак [болест] узме се сувих слива модруља, па се изваде шпице (Грђић-Бјелокосић Л., РСА). б. врста смокве (Брач, RJA). моравац, -вца м врста ораха (Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику). морица ж врста смокве (Ријека, Шулек Б., РСА; Далмација, РСА; RJA). мославка ж врста крушке (Славонија, Борјановић Ј. и Арсенијевић В., РСА; Ораховица, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). мославкиња ж врста крушке (Славонија, Борјановић Ј. и Арсенијевић В., РСА; Ораховица, Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА). мотичанка ж врста шљиве. — „Каква патока? Каква клипара? ... То је препецана башица! Од седам година! Од шљиве мотичанке! Сам сам је хватао!“ — једи се Имро и хвали своју шљивовицу (Цепелић И., РСА). (Нашице, Шулек Б., RJA; Поповић Ђ., РСА; Борјановић Ј., РСА). мркаљуша ж врста крушке. — Још се мећу крушке у туршију, и то понајвише ... такиша, карамут и мркаљуша (Грђић-Бјелокосић Л., РСА). Код нас се суше само домаће крушке ... као што су: мркаљуше (из околице Фоче), дугуља (из околице Градачца), и такише, т. зв. бијеле такише (Bubić 1948, 32). мркица ж врста трешње. — Родила мркица, сва се у земљу савила (Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику). (Ужице, РСА). мртошанка ж врста смокве. — Смоква је пољарица, цвитењача ... мртошанка ... а то прама доби од године, како дозрије (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). 267 мугавац, -авца м шљива Prunus italica. — Има шљива: маџаруша, трношљива или мугаваца (Крагујевац, Милићевић 1876, 300). мудаја ж шљива Prunus italica. — Шљива има више сората, као што су: маџарка, ранка плава и црвенкаста, ранка бела или белошљива и мудаја (Карић В., РСА). (Јуришић Ж., Симоновић 1959). мудара ж шљива Prunus italica (Крагујевац, РСА). мудача ж шљива Prunus italica. — Мудача је врста шљиве (Славонија, Борјановић Ј., РСА). (Вук; Симоновић 1959). мудовача ж шљива Prunus italica. — Воћака има доста, и од више врста ... Шљива има ... мудовача, беловача (Милићевић М. Ђ., РСА). (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Бенешић Ј., РСА). мудовка ж шљива Prunus italica (Бенешић Ј., РСА). мудорка ж шљива Prunus italica (РСА; Јуришић Ж., Симоновић 1959). муклија ж врста јабуке (ужички крај, Марковић С., усмена потврда). мукуља ж врста шљиве (Зеница, РСА). муљац, -љца м врста шљиве. — Муљац личи на маџарку, само није тако плаве боје, више је зеленкасто-мрк; мекши је, водникав, много слађи од маџарке и раније зри (Заглавак, Стефановић Ж., РСА). (Тупижница, РСА). муљача ж врста шљиве. — Муљача се зове једна врста шљиве. Расте високо и право тако, да су гране све усправне. Плод је дугуљаст и загасите боје, сладак је кад сасвим презри, а иначе је горак (Тимок, Станојевић С. и Цветковић М., РСА). (Тимок, Станојевић М., РСА). муљаш м врста шљиве. — Муљаш је врста шљиве. Стиже род у августу, док нису добро зреле, горке су. Месо им се не одваја од коштице (Зајечар, Цветковић М., РСА). муљаша ж врста шљиве (Алексинац, РСА). мургуља ж а. врста маслине (Решетар М., РСА). б. врста смокве (RJA). мускателка ж врста крушке. — Истовремено стижу и разне мускателке [крушке] ... чији мирис понешто личи на мирис грожђа тамњанике (Лукман Ф., РСА). муслима ж врста јабуке (Зеница, РСА). муслимача ж врста јабуке (Подриње, Polj. enc. 1, 530). мутавица ж врста шљиве (Срем, РСА). муцавац, -авца м шљива Prunus italica (у Фрушкој гори, Вук; Симоновић 1959). 268 муцавица ж врста шљиве (Поповић Ђ., РСА). муцалица ж шљива Prunus italica. — Муцалица је врста шљиве (слична тургуњи, само мало дугуљастија). Слабо рађа, али брзо расте, те је радо узимају за подлогу при калемљењу (Беочин, Борјановић Ј., РСА). (Срем, Медић М., RJA; Поповић Ђ., РСА; Јуришић Ж., Симоновић 1959). мучница ж врста јабуке (Шулек Б., РСА; Славонија, Борјановић Ј., РСА). мушкалица ж врста јабуке (Славонија, Борјановић Ј., РСА). мушкателица ж а. врста јабуке (НН 1898, РСА; Николајевић Ђ., РСА). б. врста брескве (Неманић Д., РСА). мушкателка ж врста крушке. — Од других домаћих сорти крушака најбоље су: „мушкатин“ (мушкателка) а у сјеверној Босни „кањишка“ (Bubić 1948, 20). Најраније крушке: мостарска мушкателка („мишћетин“), шарена јулска и Жифарова масловка (Bubić 1948, 23). мушкатељка ж врста јабуке (Поповић Ђ., РСА). мушкатин, -ина м врста крушке. — Од других домаћих сорти крушака најбоље су: „мушкатин“ (мушкателка) (Bubić 1948, 20). мушкатица ж врста јабуке (Шулек Б., РСА). мушкатуљка ж врста крушке (Хрватска, Борјановић Ј., РСА; RJA). мушкаћела ж врста крушке (Зоре Л., РСА; Дубровник, Skok, под ријечју мосак). мушкиња (мушкиња) ж врста јабуке (Банија, Воркапић Ј., РСА; Слобоштина, Милеуснић С., РСА; Дубица, Хрваћанин Манојло и Мојо, РСА). мушкута ж врста јабуке (Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА). мушкутница ж врста јабуке (Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА). наполеонка ж а. врста крушке. — Наполеонка је крушка, сазрева септембра, траје до новембра, одлична као асталско а врло добра као привредно воће (Ужице, Димитријевић Т., РСА). б. врста трешње (СН 1887, РСА). небожица (небожица) ж врста шљиве (Банија, РСА; Дубица, РСА). николајка ж врста трешње (Коцељева, Јошић Н.). никољача ж врста крушке. — Никољача је крушка сазрева крајем октобра и почетком новембра, траје око пет недеља, а добра је као асталско и привредно воће (Врање, Димитријевић Т., РСА). 269 ноћајка ж врста јабуке. — Ноћајке су једна врста старинских српских јабука. Дрва су јако разграната. Под њима се држало и суђење и зборови (Мачва, Борјановић Ј., РСА). Старији и виђенији домаћини беху већ поседали на клупе под оне две старе јабуке „ноћајке“ (Комарчић Л., РСА). облица и облица ж а. врста маслине. — Величина и каквоћа плода зависи од врсте маслине. Овде [у Паштровићима] постоје три врсте: жутица, црњака и облица (Вукмановић Ј., ГлЕМ 1939, РСА). Генерал је познавао удомаћене врсте маслине: уљарице левантинке, мезанице, зузорке, облице (Ковач М., РСА). (Дубровник, РСА; RJA). б. врста смокве. — Облица, суврст обле извана зелене, изнутра биеле нетечне смокве (Приморје, Шулек Б., РСА). (Шибеник, РСА; Поповић Ђ., РСА). обртушка ж врста јабуке. — Обртушка је име јабуке која стасава почетком октобра. Љуска јој је жута, с присојне стране осута црвеном, а месо бело, сочно, слатко и пријатно (Злакуса, Ужице, Павловић Б., РСА). обручњара ж врста крушке (Славонија, Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА; Поповић Ђ., РСА; RJA). оврљача ж врста јабуке. — Јабука има: самониклица, оврљача, ребељуша (Милићевић М. Ђ., РСА). (Подриње, Милићевић 1876, 567; RJA). овчарица ж врста крушке (Левач, РСА). овчарка ж а. врста јабуке. — У нашем језику има око 150 назива за разне сорте јабука. Ево најобичнијих и најчешћих: бабовача белица … овчарка, петровача (Политика 1950, РСА). (Нашице, Шулек Б., РСА; Нашице, Борјановић Ј., РСА). б. врста крушке (Јагодина, Милићевић 1876, 209). огњилача ж врста крушке. — Донијет ћу са собом огњилача, да се засладимо. Већ су омекшале (Горан И. К., РСА). (Суњ, Хрватска, I—B). ожиљчавица ж врста јабуке. ― Јабуке: ... ожиљчавице, сегедњаче (Оток, Lovretić 1897, 280). оздановка ж врста крушке. ― Крушке ... оздановке, вођинке, госпојице (Оток, Lovretić 1897, 280). озимаја ж врста крушке. ― Има ... крушака: водењаја, озимаја ... караманака ... и ситних кисељачица (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. водењаја). Само је пред кућом била она стара зимкуља куршка, што се сваке године окити лепим сипкавим озимајама, као што се трн начичка трњинама (Дачић Ж., РСА). (Србија, RJA; Драгачево, РСА; Лика, РСА). 270 озимара ж врста крушке (Шаптиновац, Ившић С., RJA). озимача ж а. врста крушке. ― Питомих воћака има доста, и то ... крушака: караманака ... озимача (Милићевић М. Ђ., РСА). Посадили су све само јесење воће: јабуке ђуле и колачаре и крушке арапке и озимаче (Дачић Ж., РСА). (у Ужичкој нахији, Вук). б. врста јабуке (БиХ, Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., RJA). озимија ж врста крушке. ― Има крушака: водењаја, озимија (Милићевић М. Ђ., РСА). озимика ж врста крушке (НН 1898, РСА). озимина ж врста крушке (Шулек Б., РСА). озимица и озимица ж а. врста крушке. ― Шљиве већ обране, али дуње и крушке озимице још се жуте (Дачић Ж., РСА). Проберу се лепе и здраве крушке, обично водењаци и крушке озимице, па се наслажу у какав чабар и прелију прокуваном водом (Бољевац, Грбић С., РСА). б. врста смокве. — Смоква је пољарица, цвитењача, капучарица, озимица (под зиму зрија), петровача (о Петровудне) (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). озимка ж врста јабуке (Ужице, РСА). око с с атрибутом воловско око врста трешње. ― У сјевероисточној Босни ... уведени су и Хеделфингеров хрушт и крупни црни хрушт, а понегдје и воловско око (Bubić 1948, 33). округлача ж врста шљиве (Мијатовић Ј., РСА). округлина ж врста јабуке. ― Јабуке [су]: ивањчице (адамовке, петроваче) ... ђулабије, црне зеленике округлине, зрнке и маслике (Славонија, Марковац М., РСА). Феле јабука ... Округлине су сасвим округле, мање од шаке (Варош, Лукић Л., РСА). (Славонија, Борјановић Ј., РСА). округлица ж а. врста крушке. ― Округлица зове се врста крушака чији род је округао и зре августа месеца (Мали Пожаревац, Остојић Д., РСА). Округлица је врста крушке ситног, округлог плода (Горобиље, Николић М., РСА). Крушке ... округлице, житњаче, илињаче (Оток, Lovretić 1897, 280). б. врста шљиве. ― Округлица значи неку врсту ситнијих округлих шљива (Бос. Крајина, Закић Д., РСА). Округлица значи врсту шљива (пискавац) (Мали Пожаревац, Остојић Д., РСА). в. врста јабуке. ― Округлица је врста јабуке ― будимка (Миловановић Е., РСА). (Славонија, Борјановић Ј., РСА; Шулек Б., РСА). округљача ж врста крушке (Обади, Сребреница, Симић М., РСА). 271 округљаш, -аша м врста крушке. ― Округљаш је крушка округла и средње величине, кад сазри, пожути (Полимље, Јевђевић М., РСА). олишањка ж врста крушке. — Крушке: јагодњаче ... олишањке или лишањке (Оток, Ловретић Ј., РСА). оманка ж врста јабуке ― Највише се препоручују за ова места: Јабуке: ... михољача, оманка (Alant apfel) (Тодоровић 1899, 257). (Тодоровић Б., РСА). орах м бот. с атрибутом: бели/бијели орах орах Juglans regia (Етингер Ј., Симоновић 1959). ориовача ж врста јабуке. ― Јабуке: ... рижњаре, ориоваче (Оток, Lovretić 1897, 280). орушкиња ж врста трешње (I―B, под ријечју трешња). ошљача ж врста шљиве. ― Ошљаче или плаве јесу ... дугуљасте, плаве, крупне, могу се раскаљат (Варош, Lukić 1919, 180). пазарка ж врста јабуке (Полимље, Polj. enc. 1, 530). памуклија ж врста јабуке. ― Јабуке: ... двородњаче, туркиње, памуклије (Оток, Lovretić 1897, 280). (у Ужичкој нахији, Вук; СН 1902, 691; Крагујевац и Рудник, Милићевић 1876, 301 и 354). памукчија ж врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика, коњуха, памукчија (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. коњуха). памучарка и памучарка ж врста брескве (RJA). пандара ж шљива Prunus italica. — Пандара је крупна калемљена плава шљива (Рудник, Караулић Р., усмена потврда). (у Рудничкој нахији, Вук; Крагујевац, Милићевић 1876, 300). паочанка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... паочанке, срчике (СН 1902, 691). (ист. Србија, Polj. enc. 1, 530). папренка ж врста јабуке. ― Папренке су најситније. Мало су црљене, горчу, па су ко ораси крупне ... Дођу покасно у јесен, добро меришу и могу се ушчуват (Варош, Lukić 1919, 179). папрењача ж врста крушке (Политика. 1950, 13717/3). парадија ж врста јабуке. — У Привлаки још [и јабуке] загорјанике, преслине ... парадије (Оток, Lovretić 1897, 280). [Јагодица] искочила у образу ко двије парадије (Тординац Н., РМС). Парадије су ситне, полак жуте, а полак црљене ... дођу о Гојспама ... Више су тврде и слатке (Варош, Lukić 1919, 179). 272 пасјара ж врста шљиве. ― Пасјара (црне округле ситне [шљиве]) (Оток, Lovretić 1897, 280) пасјача ж врста шљиве (Деановић М., РМС). пасторчица ж врста крушке. ― Калуђерка или пасторчица, поповача је у нашим крајевима најпознатија страна сорта крушака (Лукман Ф., РСА, под одр. калуђерка). пастрмка ж врста крушке. — Између ... крушака највише се препоручују за ова места: ... пастрмка (Тодоровић Б., РМС). патричарка ж врста јабуке (Славонија, Вук; Skok, под ријечју патерностер). паусија и паусија ж врста маслине. — Масне маслине све нијесу обличја истог . . . има и паусија с горкијем месом (Маретић Т., РМС). пашалма ж врста јабуке. — Такве су сорте [јабука], на пример: пранција … пашалма, буздогања, дервишка (Лукман Ф., РСА, под одр. буздогања). пашинка ж врста јабуке (Санџак, Polj. enc. 1, 530). пегавица ијек. пјегавица ж врста крушке (Политика 1950, 13717/3; RJA; Срем, Skok, под ријечју пјега). пелегринка ж врста смокве. — Кад не роде пелегринке, кад прољеће осакати (Каштелан Ј., РМС). пелимача ж врста јабуке (Бастаји, Skok, под ријечју пелин). пепелњача ж врста крушке. ― Саде се највише ... Крушке: јагодњаче ... капетановке ... пепелњаче, коштатке (Оток, Ловретић Ј., 280). перајка ж врста јабуке. ― Јабуке ... перајке (перуше) (СН 1902, 691). перуша ж врста јабуке. ― Јабуке ... перајке (перуше) (СН 1902, 691). петлача ж врста крушке. ― Највише се препоручују . . . крушке ... леонка, лисичарка, петлача (Тодоровић Б., РМС). петровача ж а. врста јабуке. — [Јабука] има доста, и то ... петровача, слаткача, кисељача, колајнача (Крагујевац и Рудник, Милићевић 1876, 301 и 354). Сочна је ко јабука петровача (Кошутић Р., РМС). Јабуке: госпојице или иванчице, петроваче (Оток, Lovretić 1897, 280). (Политика 1950, 13699/5; Јагодина, Милићевић 1876, 209; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику; Горобиље, Николић М., усмена потврда; Врховина, Јошић Н.). б. врста крушке. ― Крушке ... јагодњаче, петроваче, јечмењаче (Оток, Lovretić 1897, 280). (Политика 1950, 13717/3; Врховина, Јошић Н.). в. врста смокве. ― Петровача бијела ... је [смоква] врло крупних плодова само за потрошњу у врло свјежем стању (Bubić 1948, 41). 273 петровка ж а. врста јабуке. — У мојој башти осушила [се] петровка (Секулић И., РМС). б. врста крушке. ― Петровке су [крушке] скоро исте ко и јагодњаче, само су ситније (Варош, Lukić 1919, 176). петровњача ж а. врста крушке (Врховина, Јошић Н.). б. врста јабуке (Врховина, Јошић Н.). в. врста смокве. — Цвјетају смокве петровњаче (Мартић Г., РМС). пецара ж врста крушке. ― Овди знаду за ... Крушке: јагодњаче ... миољњаче или пецаре (Оток, Ловретић Ј., РСА, под одр. михољњача). писина ж врста јабуке. ― Писине су мало дугуљасте и све црљене ... дођу по Бартолову, па су мекане и брашнате (Варош, Lukić 1919, 178). пискавац, -авца м шљива Prunus italica. ― Округлица значи врсту шљива (пискавац) (Мали Пожаревац, Остојић Д., РСА, под одр. округлица). (Чачак, Милићевић 1876, 692; Горобиље, Николић М., усмена потврда). пискор м шљива Prunus italica (у Рудн. нахији, Вук; РМС; Крагујевац, Милићевић 1876, 301). пискоруша ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959). пицуља ж „маслина танка, а дуга, названа по облику коштица ...“ (Дубровник, Skok, под ријечју пиц). плавка ж врста шљиве. — Свијетлоплаве јој очи помодреле као шљиве плавке (Божић М., РМС). плавуша ж врста шљиве (Драгачево, Ђукановић 1995, 200). пљуска ж врста крушке. ― Под Јаглинама је била крушка риђуша, било је провњача, пљусака, зимњача и који карамут (Врховина, Јошић Н.). пљускача ж врста крушке (Вук; Мачва, Николић 1966, у рјечнику). пљускавица ж шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). пљускача (пљускача) ж врста крушке (Вук; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). пљуцавица ж врста шљиве (RJA, РМС). пљуцара ж врста крушке (RJA; Skok, под ријечју пљувати). погачара ж врста јабуке (Свезнање, РМС). погачарка ж врста јабуке. ― Од јесењије јабука најљевше су зеленике, погачарке и црљенике (Врховина, Јошић Н.). погачница ж а. врста јабуке. — Зову ју [јабуку колачару] још и ... погачница ... или божићница (Лукман Ф., РСА, под одр. кањижак). б. врста крушке (Политика 1950, 13717/3). 274 подринка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... градињаче, подринке (дринке) (СН 1902, 691). Најбоље [је] размножавати калемљењем ... У другом воћарском крају ... од јабука домаћих: маљенку, подринку и колубарку (Тодоровић Ч. 1901, 36). подрумаја ж врста јабуке. ― Јабуке ... подрумаје (подрумаче) (СН 1902, 691). подрумача ж врста јабуке. ― Јабуке ... подрумаје (подрумаче) (СН 1902, 691). пожака ж шљива Prunus domestica (Симић М., Симоновић 1959). пожега ж шљива Prunus domestica. — Међу свима шљивама најбоља је наша јесења, домаћа, српска шљива (цепача, пожега, мађарка) (Тодоровић Ч. 1901, 33). (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Бенешић Ј., РМС). пожегача ж шљива Prunus domestica. ― Пожегача (мађарка, бистрица, домаћа шљива, плавка ...), је стара сорта, непознатог порекла ... Цвета позно ... Цепача (Polj. enc., под одр. шљива). Највише је распрострањена ... шљива пожегача (мађарка, савка, мрка шљива) (Bubić 1948, 3). (Поповић Ђ., Симоновић 1959). пожегиња ж шљива Prunus domestica (Јуришић Ж., Симоновић 1959). пожешкиња ж шљива Prunus domestica. ― (Шљиве) тургуње, које такођер доспијевају прије пожешкиња, ни оне нијесу врло плаветне као пожешкиње, него црвене и не могу се цијепати (Вук). (Вук, Симоновић 1959). полошка ж врста крушке (Јагодина, Милићевић 1876, 210). пољарица ж врста смокве. — Смоква је пољарица, цвитењача, капучарица, озимица (Пољица, Иванишевић Ф., РСА). поморанџица ж врста крушке. ― Највише се цене за ова места ... крушке ... поморанџица (Тодоровић 1899, 259). попадија ж врста јабуке. — Између многих сората [јабука] ... највише се цене ... попадија, ренета (Тодоровић Б., РМС). попадика ж врста јабуке (РМС). попица ж врста смокве. ― Код нас у Боки имају ове врсте смокава: „Сушелице“ ... „тројке“ ... „францакане“, „попице“, „млеткиње“, јер су из Млетака овамо донесене (Бока, Накићевић С., РСА, под одр. млеткиња). поповача ж а. врста крушке. — Калуђерка или пасторчица, поповача је у нашим крајевима најпознатија страна сорта крушака (Лукман 1938, 20). (RJA; Политика 1950, 13717/3; Шабац, Милићвић М. Ђ., 511; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). б. врста јабуке. ― Између јабука ... највише се препоручују за ова места ... поповача ... посластичарка (Тодоровић 1899, 257). 275 посавица ж шљива Prunus domestica. ― Посавице знају да оману, збаце род, а бјелик ријетко кад (Врховина, Јошић Н.). посавка ж шљива Prunus domestica (РМС). поскурњача ж врста јабуке. ― Поскурњача ... Она може бити врло велика, накисела је и кад се устоји просипа се у устима као брашно (Вук). посластичарка ж врста јабуке ― Између јабука ... највише се препоручују за ова места ... поповача ... посластичарка (Тодоровић 1899, 257). пранција ж врста јабуке. ― Јабуке: ... кожаре, пранције (СН 1902, 691). Постоји још и безброј других домаћих сората јабука ... на пример: пранција, кадуманка, авајлија (Лукман Ф., РСА, под одр. кадуманка). (Брод, Skok). прапорка ж врста шљиве (Алексинац, Милићевић 1876, 814). прашњара ж врста крушке (Ориовац, Skok, под ријечју прах). преслина ж врста јабуке. ― У Привлаки још [и јабуке] загорјанике, преслине (прислине ...), парадије (Оток, Lovretić 1897, 280). преспанка ж врста јабуке. — Од домаћих јабука треба садити свуда што више тетовки и преспанки (карабаше) (СБ 1937, РСА, под одр. карабаша). прислина ж врста јабука (РМС). провњача ж врста јабуке. ― Под Јаглинама је била крушка риђуша, било је провњача, пљусака, зимњача и који карамут (Врховина, Јошић Н.). пројара ж врста јабуке (Ужице, Милићевић 1876, 628). прокупка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... прокупке (СН 1902, 691). (РМС). проњача ж врста крушке (у Шумадији, Вук). пранција ж врста јабуке. ― Јабуке: ... кожаре, пранције (СН 1902, 691). Постоји још и безброј других домаћих сората јабука ... на пример: пранција, кадуманка, авајлија (Лукман Ф., РСА, под одр. кадуманка). (зап. Морава, Polj. enc. 1, 530). прапорка ж врста шљиве (Алексинац, Милићевић 1876, 814). преслина ж врста јабуке. ― У Привлаки још [и јабуке] загорјанике, преслине (прислине ...), парадије (Оток, Lovretić 1897, 280). преспанка ж врста јабуке. — Од домаћих јабука треба садити свуда што више тетовки и преспанки (карабаше) (СБ 1937, РСА, под одр. карабаша). прислина ж врста јабука (РМС). провњача ж врста крушке. ― Под Јаглинама је била крушка риђуша, било је провњача, пљусака, зимњача и који карамут (Врховина, Јошић Н.). 276 пројара ж врста јабуке (Ужице, Милићевић 1876, 628). прокупка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... прокупке (СН 1902, 691). (РМС). проњача ж врста крушке (у Шумадији, Вук). просенка ж врста крушке (Шаптиновац, Skok, под ријечју просо). прошјанка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... прошјанке (СН 1902, 691). прскавица ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж.. Симоновић 1959; Бенешић Ј., РМС). прскавка ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Бенешић Ј., РМС). прскуља ж шљива Prunus italica. — Окитиле се цвећем шљиве ранке: белице, јајаче, прскуље (Ољача М., РМС). (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Винковци , Skok, под ријечју прскати). пртабоњка ж Пртабоњка [је] „врста лијепе јабуке унесене из Италије“ (Конавли и Дубровник, Skok, под ријечју пртабоњка). пртача ж врста јабуке (Шабац, Милићевић 1876, 511; РМС). пругача ж врста јабуке. ― Лукас ... поделио је све сорте јабука ... у петнаест група, тј. на: ... пругаче ... чуњаче ... колачаре (Тодоровић 1899, 62—63). прутаја ж врста јабуке (РМС). прутара ж врста јабуке (РМС). прутика ж врста јабуке. ― Прутике су црљенкасте јабуке, више црљене него биле, а имају по себ пруце ... Сазривање о Малој Госпе (Варош, Lukić 1919, 178). прутовача ж врста јабуке (Вук; РМС; Политика 1950, 13699/5; Ужице, Милићевић 1876, 628). прутуља ж врста јабуке (Вук; Шабац, Милићевић 1876, 511; РМС). пударица ж врста крушке. ― Пударице су [крушке] крупне и жуте ... дођу пред пударином (Варош, Lukić 1919, 177). пурак, -рка м шљива Prunus italica (каталог САНУ, Симоновић 1959). пуркача ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959; РМС). пуцавица ж а. врста смокве. — Над њиме ... висјеле [су] смокве пуцавице ... крцате медена сока (Ћипико И., РМС). б. врста шљиве (RJA). пуцавка ж врста крушке. ― Саде се највише ... Крушке: јагодњаче ... капетановке ... разбигуз, пуцавке (Оток, Lovretić 1897, 280). 277 пуцалица ж врста смокве. — Један огранак пун је меснатих облих смокава пуцалица и вјешалица (Ћипико И., РМС). пуцара ж врста шљиве (RJA). пшеничарка ж врста крушке (РМС). разбијача ж врста крушке (Политика 1950, 13717/3). разбигуз м врста крушке. ― Саде се највише ... Крушке: јагодњаче ... капетановке ... разбигуз, пуцавке (Оток, Lovretić 1897, 280). рајковача ж врста јабке. ― Између јабука ... највише се препоручују за ова места ... посластичарка, рајковача, ребрача данцишка (Тодоровић 1899, 257). ранац, -нца м врста крушке (Рудник, Skok, под ријечју ран). раник, -ика врста ораха (РМС). раница и раница ж врста трешње. ― Има данас више стотина врста [трешања] . . . раница, закићевака, руштева, белица (Матица 1867, РМС). ранка ж а. врста јабуке (Политика 1950, 13699/5). б. врста шљиве Prunus divaricata. ― Питомих воћака има доста, и то: ... шљива: маџаруша, црвењача (ранки) (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. маџаруша). Шљива има више сората, као што су: маџарка, ранка плава и црвенкаста, ранка бела или белошљива и мудаја (Карић В., РСА, под одр. мудаја). (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Горобиље, Николић М., усмена потврда). рановача ж шљива Prunus divaricata (Колубара, Николић 1969, у рјечнику; Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику).). рануша ж врста шљиве (Горобиље, Николић М., усмена потврда). рањка ж шљива Prunus divaricata (Јуришић Ж., Симоновић 1959; РМС). рањуша ж шљива Prunus divaricata (Јуришић Ж., Симоновић 1959; РМС). расинка ж врста јабуке. — Јабуке: ... ресавке, расинке (СН 1902, 691). [Треба размножавати] јабуке: расинку, тетовку, јастрепчанку (Тодоровић Ч., РСА, под одр. јастрепчанка). (Расина, Polj. enc. 1, 530). расовка ж врста јабуке (Полимље, Polj. enc. 1, 530). растовка ж врста крушке. ― Растовке нарасту јако високе и гранате ... Дођу о Госпе ... а слабо меришу (Варош, Lukić 1919, 177). рдут, рдута м врста трешње. ― Рдут ... (у Шумадији) некака трешња, која се рска (Вук). 278 ребељуша ж врста јабуке. — Јабука има: самониклица, оврљача, ребељуша (Подриње, Милићевић 1876, 567). ребрача ж врста јабуке. с атрибутом: пругаста ребрача — Између јабука ... највише се препоручују за ова места ... рајковача, ребрача данцишка, ребрача пругаста (Тодоровић 1899, 257). регенткиња ж врста крушке. — Регенткиња или владојла … [је] октобарско- новембарска фина масловка, нешто ситнија и прилично осетљива (Лукман 1938, 29). ресавка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... ресавке (СН 1902, 691). У четвртом воћарском крају ... [треба размножавати] јабуке: зајечарку, тимочанку, ресавку и сладунку (Тодоровић Ч. 1901, 36). решетарка ж врста крушке (Р―К, РМС). рибњача ж врста јабуке (РМС). риђуша ж а. врста крушке. ― Риђуша крушка стане да пристиже нономо кад стању да се жању жита (Врховина, Јошић Н.). б. врста јабуке (Skok, под ријечју риђ). рижњара ж врста јабуке. ― Јабуке: ... рижњаре, ориоваче (Оток, Lovretić 1897, 280). ринглов, -ова м шљива Prunus italica (Поповић Ђ., Симоновић 1959; Бенешић Ј., РМС). рингловка ж шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Бенешић Ј., РМС) рогожница ж врста смокве (Р―К, РМС). рскавица ж врста трешања. ― Бабаје ... (у Мостару) некаке трешње, које се зову и рскавице (Вук). рудача ж врста јабуке (Skok, под ријечју руд). ружица ж врста јабуке.― Јабуке: ... ружичарке (ружице) (СН 1902, 691). ружичарка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... ружичарке (ружице) (СН 1902, 691). рузмаринка ж врста јабуке. ― Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... рузмаринка бела, рузмаринка црвена (Тодоровић 1899, 257). руменика ж врста јабуке. ― Јабуке: ... руменике, кадумане (СН 1902, 691). (Врховина, Јошић Н.). руменка ж врста крушке (РМС). руњавица ж врста брескве (Skok, под ријечју рун). 279 рускавац, -авца м врста трешње (Коцељево, Јошић Н.). рушкиња ж врста трешње. — Унакрштањем настаде рушкиња ... „тврда трешња, која се хрушти“ (Skok, под ријечју грч). рушт, рушта м врста трешње. ― Дреновача је најпознатија трешња, тврда је као и рушт, али је од њега ситнија (у Сријему, Вук). Има данас више стотина врста [трешања] ... раница, закићевака, руштева, белица (Матица 1867, РМС). У виноградима саде трешње или тришње црне, које се зову и руштеви (Оток, Lovretić 1897, 281). Осто је још покоји рушт, ко да је народ заборавијо да калеми оно шта ваља (Врховина, Јошић Н.). ршлама ж врста трешње (Крагујевац, Милићевић 1876, 300). савка ж врста шљиве. ― Највише је распрострањена ... шљива пожегача (мађарка, савка, мрка шљива) (Bubić 1948, 3). Имам нешто бјелика нешто савке шљиве (Врховина, Јошић Н.). самоликва ж врста јабуке (Сребреница, Симић М.). самолушница ж врста јабуке (Цулине, Мали Зворник, Тешић 1977, у рјечнику). самониклица ж врста јабуке. — Јабука има: самониклица, оврљача, ребељуша (Шабац, Милићевић М. Ђ., РСА). Највише се цене за ова места јабуке ... самониклица (Тодоровић 1899, 259). У срезу градачачком и грачаничком ... доста је проширена зимска јабука „самониклица“, која има лијепе црвене плодове, а држе се добро и у најобичнијим траповима (Bubić 1948, 18). (Вук; Подриње, Polj. enc. 1, 530). санабија ж врста јабуке. — Род родила сенабија (нар. пјесма, Škaljić). Род родила сенаби-јабука (нар. пјесма, Škaljić). (западна Босна, Подриње, Skok). сарајевка ж врста шљиве (Кремна, Николић М., усмена потврда). сарајка ж врста крушке. ― Мало ко крушку сарајку има (Врховина, Јошић Н.). сарајлика ж врста јабуке. ― Сарајлика ... некака јабука (у Ужичкој нахији, Вук). свилаица ж врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук). свракача ж врста крушке (Политика 1950, 13717/3). сегедњача ж врста јабуке. ― Јабуке: ... ожиљчавице, сегедњаче (Оток, Lovretić 1897, 280). сегетњача ж врста јабуке (Нијемци, Славонија, Skok). седак, сетка м врста крушке. ― Седак ... (у Шумадији) некака крушка која се једе само гњила (Вук). седика ж врста јабуке (Валпово, Skok, под одр. сијед). 280 сеинбеговача ж врста крушке (Тршић, Симић М., усмена потврда). сељанчица ж врста јабуке. ― Јабуке: ... сељанчице, леноваче (СН 1902, 691). сембеговача ж врста крушке. ― Нека крушка у Бељину била, звали је сембеговача (Тамнава, Јошић Н.). сенабија ж врста јабуке. — Пред фила [слона] су сада почели по сокацима да избацују јабуке ... лепе, крупне сенабије (Андрић И., РМС). Јабуке ... сенабије (СН 1902, 691). Имамо и неких домаћих сорти које не смијемо одбацити, као што су: колачара, приједорска зеленика, сенабија, ђулабија (Bubić 1948, 17). Уз сваку [кућу] воћњак, и у њему ... јабука: петровача, илинача, сенабија (Костић Т., БВ 1905, РСА). (Вук; Шабац, Милићевић 1876, 51; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). сеновка ж врста јабуке (Топлица, Polj. enc. 1, 530). сивенка ж врста крушке. — Између многих . . . крушака које се гаје поред путева највише се цене . . . сивенка (Тодоровић Б., РМС). сијерак, -рка м врста крушке. — Има крушака: такуша ... сијерака ... батава (Ужице, Милићевић Ђ. М., РСА, под одр. батва). (Драгачево, Ђукановић 1995, 209). сијерка ж врста крушке (Јагодина, Ужице, Skok, под ријечју сијер). синабија ж врста јабуке (Босна, Вук; РМС). сипкуља ж врста крушке. ― Крушке: јагодњаче ... мирисавке, масларе, сипкуље (Оток, Ловретић Ј., РСА, под одр. маслара). сирац, -рца м врста крушке. ― Крушака ... сираца, гутаваца (Алексинац, Милићевић 1876, 814). ситница ж а. врста (дивље) трешње. ― Некака (ситна) трешња, дрво ... род од ње (Вук). Има горе по Ртовима сијасет божи трешања, све дивље ... ми и’ зовемо ситнице (Врховина, Јошић Н.). (Јуришић Ж., Симоновић 1959; РМС). б. врста крушке. ― Од дивљије крушака има стиница, округлица и жутица (Врховина, Јошић Н.). в. врста шљиве (Чачак, Милићевић 1876, 692). ситношљива ж шљива Prunus italica (Црногорац К., Симоновић 1959). сјерак, -рка м врста крушке. ― Крушака ... сјерака (Јагодина, Милићевић 1876, 209). скопљанка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... скопљанке (СН 1902, 691). (Јагодина, Милићевић 1876, 209). 281 скочипорка ж врста крушке. ― Скочипорке ... сазрију о Великој Госпе, па се жуте, округле, кожа им је тврда. Мало су гњле, а и брашнате (Варош, Lukić 1919, 177). сладац м врста крушке (Алексинац, Милићевић 1876, 814). сладунац, -нца м врста крушке. ― Караманку зову још и буздогања, влахун, батвача, сладунац ... прилично [је] крупна и лепа летња крушка (Лукман Ф., РСА, под одр. караманка). сладунка ж врста јабуке. ― У четвртом воћарском крају ... [треба размножавати] јабуке: зајечарку, тимочанку, ресавку и сладунку (Тодоровић Ч. 1901, 36). Јабуке ... слаткаче (сладунке) (СН 1902, 691). слаја ж врста јабуке. ― Јабуке: ... слаје или слачине (Оток, Lovretić 1897, 280). слаткача ж врста јабуке. ― [Јабука] има доста, и то ... петровача, слаткача, кисељача, колајнача (Крагујевац, Милићевић 1876, 301). Јабуке ... слаткаче (сладунке) (СН 1902, 691). Посади коју [јабуку] слаткачу (Љештанско, Тешић 1977, у рјечнику). (Политика 1950, 13699/5; Полимље, Polj. enc. 1, 530). слаткица ж врста трешње. ― Ови су вољели и накаламљене трешње, које разликују као „слаткице“, „бјелице“ (Карановић М., Развитак 1938, РСА, под одр. белица). слачина ж врста јабуке. ― Јабуке: ... слаје или слачине (Оток, Lovretić 1897, 280). слива ж бот. с атрибутом: магарешка слива шљива Prunus italica (Симоновић 1959). модра слива шљива Prunus domestica (Симоновић 1959). смоква ж бот. с атрибутом: смирнска смоква. — У „трсју“ расте још неколико старих смокава „кривуља“, што крупноћом и слашћу својега плода не узмичу пред смирнскима (Драженовић Ј., РСА, под ријечју кривуља). францакана смоква. ― Код нас у Боки имају ове врсте смокава: „Сушелице“ ... „тројке“ ... „францакане“, „попице“, „млеткиње“, јер су из Млетака овамо донесене (Бока, Накићевић С., РСА, под одр. млеткиња). солунка ж врста крушке (Беград, Колубара, Јошић Н.). срнабија ж врста јабуке (Сребреница, Симић М.). срчика ж врста јабуке. — Јабуке: ... паочанке, срчике (СН 1902, 691). Јабуке: ... срчике, балистаче, баратине (Оток, Ловретић 1897, 280). Срчике су округле, зелене и посуте билим пикњицама. Дођу касно у јесен ... Могу се чуват и по годину, да не струну и да им се кора не повора ... Њи има више фела (Варош, Lukić 1919, 179). 282 Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... сладокусна, срчика (Тодоровић 1899, 257). (у Славонији, Вук; Skok, под ријечју срч). стамболка ж а. шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959). б. врста јабуке. ― Јабуке ... стамболке (СН 1902, 691). (Јужна Морава, Косово, Polj. enc. 1, 530). старчевача ж врста крушке (Подриње, Милићевић 1876, 567). стекња ж врста јабуке. — Између јабука и крушака највише се препоручују за ова места: јабуке ... сенабија ... стекња (Тодоровић 1899, 257). степањка ж врста крушке (Шабац, Милићвић М. Ђ., 511; Ужице, Милићевић 1876, 629). стрекаја ж врста јабуке (Колубара, Николић 1969, у рјечнику; Тамнава, Јошић Н.). стрекиња ж врста јабуке (Р―К, РМС). стрекња ж врста јабуке. — Нашли [су] ... од српских, домаћих јабука: колачарку ... стрекњу (кисељачу) (Тодоровић Ч. 1901, 36). Између ових највише се препоручују [јабуке] срчика, стрекња (Тодоровић 1899, 261). (СН 1902, 691; Рудник, Милићевић 1876, 354; Р―К, РМС). стеничарка ж врста крушке (Политика 1950, 13717/3). сунлија ж врста јабуке (Босна, Polj. enc. 1, 530). сурица ж врста трешње. — Дрицкуља [је] врста трешања, исто што и сурица (Мостар, Пихлер А., РСА, под одр. дрицкуља). сурунка ж врста шљиве. ― Шљива има ... белошљива, сурунака (Алексинац, Милићевић 1876, 814). сушелица ж врста смокве. ― Код нас у Боки имају ове врсте смокава: „Сушелице“ ... „тројке“ ... „францакане“, „попице“, „млеткиње“, јер су из Млетака овамо донесене (Бока, Накићевић С., РСА, под одр. млеткиња). Сушелице [смокве] које се троше и у сировом стању (Bubić 1948, 41). (RJA). сушеница ж врста смокве (у Дубровнику, Вук). такиша ж врста крушке. — Такише су мале (мало веће од ораха) и округле; док не угњиле опоре су за јело, а гњиле су врло слатке; особито су добре за сушење и за туршију; а и пекмез је од њих врло доба (Вук). Зреле такише се савијају и нагињу преко ограде (Андрић И., РМС). (Драгачево, Ђукановић 1995, 212; Горобиље, Николић М., усмена потврда). с атрибутом: бијела такиша. ― Код нас се суше само 283 домаће крушке ... као што су: мркаљуше (из околице Фоче), дугуља (из околице Градачца), и такише, т. зв. бијеле такише (Bubić 1948, 32). такуша ж врста крушке. — Крушке:... зејтунлије, крупне такуше (СН 1902, 691). Лешкарио је под сенком од такуше (Веселиновић Ј., РМС). (Јагодина, Милићевић 1876, 210; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику; Драгачево, Ђукановић 1995, 212). с атрибутом: крупшна такуша. ― Од домаћих српских крушака ... [ваља размножавати] зимску караманку ... крупну такушу (Тодоровић Ч., 36). такушац, -шца м врста крушке. ― Од крушака цене се: зимњача (лончарка, арапка), „арапка“ (такушац, крупна такуша), такуша, водењача ... зимкуља (стоји на дрвету до Божића), михољача, јагодњача (Тодоровић Ч. 1901, 37). талијанка ж а. врста шљиве. ― У народу је позната под именом „балканска царица“ као и Којдићева шљива (Никетић М., РСА, под одр. Којдићев). б. врста крушке (Skok, под ријечју Латин). тамјаника ж а. врста јабуке (у Ужичкој нахији, Вук; РМС). б. врста крушке (РМС). тамјанка ж а. врста јабуке (у Ужичкој нахији, Вук; РМС). б. врста крушке (РМС). тамјануша ж врста крушке (РМС). тамњаника ж врста крушке. ― Крушке:... жуте арапке, тамњанике, шумадинке (СН 1902, 691). (Крагујевац, Јагодина, Милићевић 1876, 209). тамњанка ж а. врста јабуке. ― Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... срчика, стекња, позна тамњанка (Тодоровић 1899, 257). (Политика 1950, 13699/5). б. врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... тамњанка, тепка (Тодоровић 1899, 258). (Рудник, Милићевић 1876, 354). тањирача ж врста јабуке. ― Јабуке ... колачаре (тањираче) (СН 1902, 691). (Вук; РМС; Политика 1950, 13699/5). тарантуна ж „маслина врло ситна плода, а особито финог уља (сада готово искоријењена јер се не исплати“ (Тиват, Skok, под ријечју тарантула). тврдаја ж врста јабуке. ― Јабуке: ... тврдаје (тврдокорке) (СН 1902, 691). б. врста крушке (Чачак, Милићевић 1876, 692). тврдака ж врста крушке (Чачак, Милићевић 1876, 692). тврдија ж врста крушке (у Ужићкој нахији, Вук; РМС). 284 тврдиш, -иша м орах тврде љуске. (Деановић М., РМС). тврдојка ж врста јабуке. — Од питомих воћака има јабука: тврдојака … петровача … Налази се по негде и кржљика, које не расту у висину више од колена, и које рађају готово до земље (Милићевић М. Ђ., РСА). (Алексинац, Милићевић 1876, 814). тврдокорка ж а. врста крушке. — Од воћа има ... крушака: јагодњача, јечмењача ... карамајлија, илињача, тврдокорака (Ужице, Милићевић 1876, 629). (Вук; РМС; Политика 1950, 13717/3). б. врста јабуке. ― Јабуке: ... тврдаје (тврдокорке) (СН 1902, 691). Народ наш цени и ове врсте јабука ...: зеленике, црвенике, тврдокорке, бедрице (Тодоровић Ч. 1901, 37). (Јагодина, Милићевић 1876, 209). тврдунац, -нца м орах тврде љуске, коштунац (Р―К, РМС). теница ж врста смокве. — Теница (добра и за потрошњу у свјежем стању и за сушење) (Bubić 1948, 41). Циганка Саја изнијела је захиру под велику, гранату смокву теницу (Хаџић О. и Миличевић И., РМС). тепавац, -вца м врста крушке. ― Крушака ... тепаваца (Јагодина, Милићевић 1876, 209). тепка ж врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... тамњанка, тепка (Тодоровић 1899, 258). Ако и кој имаде штогођ [од воћа], то му је крушка, тепка, медмашна и т.д. јер му ове највише оцта носе (ПП 1868, РСА, под одр. медмашна). тептедарка ж врста крушке (Бенешић Ј., РМС). термењача ж врста смокве. ― Термењача (смоква врло слабог квалитета, али најотпорнија од свију, употребљава се готово само за сушење (Bubić 1948, 41). тетанка ж врста јабуке. ― Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... тетанка ... цар Александар (Тодоровић 1899, 257). тетовка ж врста јабуке. — Јабуке: ... тетовке (СН 1902, 691). Од домаћих јабука треба садити свуда што више тетовки и преспанки (карабаше) (СБ 1937, РСА, под одр. карабаша). У трећем воћарском крају ... јабуке: расинку, тетовку, јастрепчанку и дугу (дугајлију) (Тодоровић Ч. 1901, 36). (Чачак, Милићевић 1876, 692; РМС). тикваја ж врста јабуке. ― Јабуке ... тикваје (тикваче) (СН 1902, 691). (РМС). тиквара ж а. врста крушке. — Највише се препоручују за ова места ... крушке: ... тизон, тиквара ... томињача (Тодоровић Б., РМС). (RJA). б. врста јабуке (РМС). тиквача ж врста јабуке. ― Јабуке ... тикваје (тикваче) (СН 1902, 691). (РМС; Шабац и Ужице, Милићевић 1876, 511 и 628; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). 285 тиквењача ж врста крушке. ― Разне сорте крушака ... тиквењача, трновача, царевка итд. (Политика 1950, 13717/3). Крушке ... тиквењаче, дивљаре (Оток, Lovretić 1897, 280). (RJA; РМС). тиквица ж врста крушке (Поткозарје, Јошић Н.). тиквичарка ж врста крушке. ― Тиквичарке ... кад су зреле, изгледу ко мала тиквица, која је жућкаста (Варош, Lukić 1919, 176). (RJA; РМС). тиквичица ж врста шљиве. ― Тиквичице су мале шљиве ... дођу мало прије него ошљаче ... мало су дугачке ко тиква а плаве су и жућкасте (Варош, Lukić 1919, 180). тимочанка ж врста јабуке. ― У четвртом воћарском крају ... [треба размножавати] јабуке: зајечарку, тимочанку, ресавку и сладунку (Тодоровић Ч. 1901, 36). типсара ж врста крушке (РМС). томињача ж врста крушке. — Највише се препоручују за ова места . . . крушке: ... тизон, тиквара ... томињача (Тодоровић Б., РМС). топличанка ж врста јабуке (Топлица, Polj. enc. 1, 530). топузара ж врста крушке. ― Између ... крушака које се гаје поред путева највише се цене ... тепке, топузаре (Тодоровић Б., РМС). топузлија м врста крушке (у Ужичкој нахији, Вук; РМС). торгуља ж шљива Prunus italica. ― Торгуље ... су плавкасте, крупне, не могу се раскаљат, а нису баш ни слатке (Варош, Lukić 1919, 180). (Пихлер А., Симоновић 1959). торгуња ж шљива Prunus italica. ―У дикога има торгуља или торгуња (шарене шљиве (Оток, Lovretić 1897, 280). (Славонија, Вук; I―B). тргоњка шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). тргуља ж шљива Prunus italica (Поповић Ђ., Симоновић 1959). трновача ж а. шљива Prunus insititia (Симоновић 1959). Шљиве, трноваче, које су округле (у Ужичкој нахији, Вук). Мало бјелица има, а више трновача и савки (Врховина, Јошић Н.). б. врста крушке. ― Разне сорте крушака . . . тиквењача, трновача, царевка итд. (Политика 1950, 13717/3). Сједила је испод крушке трноваче . . . везући (Шимуновић Д., РМС). (Тодоровић 1899, 258). с атрибутом: тачкаста трновача врста крушке (Тодоровић 1899, 258). трнослива ж шљива Prunus institia (Елезовић Г., Симоновић 1959). 286 трношљива ж шљива Prunus institia. — Има шљива: маџаруша, трношљива или мугаваца (Милићевић 1876, 300). (Панчић Ј., Симоновић 1959; Алексинац, Милићевић 1876, 814; Хрватска, Арсенијевић В., RJA). трњака ж шљива Prunus institia (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Подриње, Милићевић 1876, 567). тројка ж врста смокве. ― Код нас у Боки имају ове врсте смокава: „Сушелице“ ... „тројке“ ... „францакане“, „попице“, „млеткиње“, јер су из Млетака овамо донесене (Бока, Накићевић С., РСА, под одр. млеткиња). Од осталог воћа негују ... смокву (које има више врста: петровача, тројка, јесенка ...) (Ријечка нахија, Јовићевић А., РСА, под одр. јесенка). тургуља ж а. шљива Prunus italica. ― Тургуље су и зреле накиселе и не љуште се од кошчице (Вук). Дуж хендека зрију ситне модре тургуље Кикић Х., РМС). б. врста јабуке (Сисак, Skok). тургуња ж шљива Prunus italica. ― (Шљиве) тургуње, које такођер доспијевају прије пожешкиња, ни оне нијесу врло плаветне као пожешкиње, него црвене и не могу се цијепати (Вук). У дикога има торгуља или торгуња (шарене шљиве) (Оток, Lovretić 1897, 280). Познате су две врсте шљива: трношљиве или тургуње и цепаче (Тодоровић Б., РМС). (у Славонији, Вук; Шабац, Милићвић 1876, 511). турка ж врста крушке (Космет, Skok, под ријечју тругуља). туркиња ж врста јабуке. ― Јабуке: ... двородњаче, туркиње, памуклије (Оток, Lovretić 1897, 280). (Политика 1950, 13699/5). туркошљива ж врста шљиве (Горобиље, Николић М., усмена потврда). туркуља ж врста шљиве (Горобиље, Николић М., усмена потврда). туршијара ж врста крушке. ― Полудивље туршијаре пењу се и код нас до великих висина ... оне дају врло корисну туршију за зиму (Bubić 1948, 22). На јесен кад стигну туршијаре, стављаћемо у чабрице (Алексинац, Марковић С., усмена потврда). усеинбеговача ж врста крушке (у Јадру, Вук) фрушт м врста трешње (РМС). фрчкуља ж врста шљиве. ― Саде се највише шљиве ... дрискуље, фрчкуље (Оток, Lovretić 1897, 280). фунтара ж врста крушке. ― Крушке ... водењаре, фунтаре или лончаре (Оток, Ловретић Ј., РСА, под одр. водењара). Фунтаре ... као шака крупне. Жућкасте су, воденасте (Варош, Lukić 1919, 177). 287 фунтарка ж врста крушке (RJA). фунташица ж а. врста јабуке (Skok). б. врста крушке (РСА, под одр. бунка). хамајлија и хамајлија ж врста јабуке (у Ужичкој нахији, Вук; РМС). хлибача ж врста јабуке (Хрватско приморје, Skok). хрдут, -ута м врста трешње (I―B). хрскавац, -авца м врста трешње (РМС). хрускавац, -авца м врста трешње (РМС). хрушт м врста трешње. ― У сјевероисточној Босни ... уведени су и Хеделфингеров хрушт и крупни црни хрушт, а понегдје и воловско око (Bubić 1948, 33). хруштавац, -авца м врста трешње (РМС). хрштавац, -вца м врста трешње. ― Трешања има: белица, трешњева, хрштаваца, и аршлама (Подриње, Милићевић 1876, 567). хусеинбеговача ж врста крушке. ― Добра је крушка звана „Хусеинбеговача“, која се највише гаји у неким крајевима сјевероисточне Босне, нарочито у селу Корају, среза лопарског (Bubić 1948, 20). Каснољетне и ранојесенске [крушке] ... Хусеинбеговача (друга половина августа) (Bubić 1948, 24). царевка ж врста крушке. — Разне сорте крушака ... тиквењача, трновача, царевка итд. (Политика 1950, 13717/3). Јабуке: ... срчике, царске јабуке, коврљаче (СН 1902, 691). (РМС; Драгачево, Ђукановић 1995, 217; Skok, под ријечју цесар). царица ж с атрибутом: балканска царица врста шљиве. ― Талијанка. У народу је позната под именом „балканска царица“ као и Којдићева шљива (Никетић М., РСА, под одр. Којдићев). царовка ж врста крушке. ― Крушке: јагодњаче, петроваче ... царовке или кајзиберке (Оток, Lovretić 1897, 280). цвјетењача (ик. цвитењача) ж врста смокве. — Смоква је пољарица, цвитењача, капучарица, озимица (Пољица, Иванишевић Ф., РСА, под ријечју капучарица). цвјетуница ж врста смокве (I―B). цепача ијек. цјепача ж бот. шљива Prunus domestica. — Цјепача ... шљива маџаруша, која се да цијепати (у Ужичкој нахији, Вук). Познате су две врсте шљива: ... тургуње и цепаче (Тод. Б. 1, РМС). Међу свима шљивама најбоља је наша јесења, домаћа, српска шљива (цепача, пожега, мађарка) (Тодоровић Ч. 1901, 33). (Петровић 288 С., Симоновић 1959). с атрибутом: талијанска цвепача врста шљиве. ― Мирабела, талијанска цепача, кајсијара [врсте шљива] (СН 1887, РСА). цепика ијек. цјепика ж шљива Prunus domestica (Јуришиж Ж., Симоновић 1959). церовача ж врста јабуке (Политика 1950, 13699/5). церовка ж врста крушке. — Код нас ... саде се највише ... Крушке: јагодњаче, петроваче, јечмењаче ... коштатке, царовке (Оток, Ловретић Ј., РСА, под одр. коштатка). цесарка ж врста крушке (Skok, под одр. цесар). цибара ж шљива Prunus institia (Шлосер―Вукотиновић, Симоновић 1959). цибуља ж врста шљиве (Лика, Арсенијевић В., RJA). цибуљица ж врста шљиве (Лика, Арсенијевић В., RJA). циганлија ж врста јабуке (Бакотић Л., РМС). циганчица ж врста јабуке (RJA; РМС; Тамнава, Јошић Н.). циковача ж врста јабуке (Полимље, Polj. enc. 1, 530). црвеника ж врста јабуке. ― Народ наш цени и ове врсте јабука ...: зеленике, црвенике, тврдокорке, бедрице (Тодоровић Ч. 1901, 37). (СН 1902, 691; Мачва, Николић 1966, у рјечнику; Колубара, Николић 1969, у рјечнику; РМС). црвеница ж врста јабуке. ― Јабуке: ... маљенке, црвенице (СН 1902, 691). црвенка ж а. шљива Prunus italica (Симић М., Симоновић 1959). б. врста крушке. ― Крушке ... црвенке (које су за сушидбу) (Оток, Lovretić 1897, 280). (RJA; РМС). црвењајка ж врста јабуке. — Овде [у Левчу и Темнићу] су највише распрострањене ... од јабука ... кисељајке, црвењајке (Мијатовић С. и Бушетић Т., РСА, под одр. кисељајка). (Јагодина, Милићевић 1876, 209; РМС). црвењача ж а. шљива Prunus italica. ― Питомих воћака има доста, и то: ... шљива: маџаруша, црвењача (ранки) (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. маџаруша). (у Шумадији, Вук; РМС). б. врста јабуке (у Шумадији, Вук; РМС; Алексинац, Милићевић 1876, 814; СН 1902, 691; RJA). в. врста крушке (RJA). црљенгуза ж врста шљиве. — Шљива има: ... црница и дургуља или црљенгуза (Краље, Кларић И., РСА, под одр. дургуља). црљеника ж врста јабуке. ― Од јесењије јабука најљевше су зеленике, погачарке и црљенике (Врховина, Јошић Н.). 289 црљенка ж а. врста јабуке. ― У Богдана девет винограда, / и десета црљенка јабука (нар. пјесма, Вук). б. врста крушке. ― Црљенке су [крушке] средње величине ... скоро [су] црљене, па се зато и зову (Варош, Lukić 1919, 176). црница (црница) ж а. врста трешње. ― Од трешања знале су се ове врсте: горчице, црнице (Павловић Ј., РСА, под одр. горчица). Трешње се смеју и црвене по виноградима. Анице и драгане дозивају се кроз лишће, а црнице обасуле грање као хиљада црних очију (Хумо Х., РСА, под одр. драгана). (Вук; Љештанско, Тешић М., усмена потврда). б. врста шљиве. — Шљива има: ... црница и дургуља или црљенгуза (Краље, Кларић И., РСА, под одр. дургуља). в. врста маслине (РМС). г. врста смокве (РМС). црнокорка ж врста крушке. ― Црнокорке су тврде и црне коре, па су гњиле ... док су зелене купу уста (Варош, Lukić 1919, 177). црнослива ж шљива Prunus institia (Јуришић Ж., Симоновић 1959). (Космет, Skok, под ријечју црн). црношљива ж 1) шљива Prunus domestica (Јуришић Ж., Симоновић 1959; Драгачево, Ђукановић 1995, 217). 2) шљива Prunus italica (Јуришић Ж., Симоновић 1959). црњака ж врста маслине. — Величина и каквоћа плода зависи од врсте маслине. Овде [у Паштровићима] постоје три врсте: жутица, црњака и облица (Вукмановић Ј., ГлЕМ 1939, РСА, под одр. жутица). црњача ж врста смокве (Skok, под ријечју црн). чавољак, -ољка м врста јабуке (Вук; РМС). чапоњка ж врста крушке. ― Највише се цене за ова места ... крушке ... тепка, чапоњка (Тодоровић 1899, 259). челебинка ж врста крушке. — Воће ... Крушке: Челебинке, водењаче, дропље (Славонија, Марковац М., РСА, под одр. дропља). Крушке [у Славонији]: Челебинке ... јечменке ... госпоје, зеленкоре (Марковац М., РСА, под одр. јечменка). чења ж врста јабке (Шабац, Милићевић 1876, 511). чењача ж врста јабуке. — Чењача ... некака кисела јабука (у Шумадији, Вук). (РМС). чепетлија ж врста крушке. ― Чепетлије ... кад су зреле, изглеђу зелене, само мало пожуту, доста су брашнате и мекане. Сазрију о Року (Варош, Lukić 1919, 177). 290 чечавка ж врста крушке. ― Мало која крушка зна да бидне ко чечавка родна (Врховина, Јошић Н.). читловка ж шљива Prunus domestica. ― Да беремо ранке шљиве, / Белошљиве и читловке (нар. пјесма, Хомоље, Милосављевић С., РСА, под одр. белошљива). Највише се саде шљиве и то ранке и маџарке, које ... зову читловке (Хомоље, Милосављевић С., РСА, под одр. маџарка). Наша главна домаћа шљива зове се ... читловка што се само она по воћњацима у читлуцима засађивала и маџарка, што се држало да нам је преко Маџара доспела (Савић М., РСА, под одр. маџарка). (Јуришић Ж., Симоновић1959). џана ж шљива Prunus italica (у Црној Гори, Вук; Симоновић 1959). џанарика ж шљива Prunus italica. — мигавац ... (у Смедер.) округла шљива, која се у нахији Рудничкој зове пискор, а у Јадру џанарика (Вук). Борци су јели чак незреле џанарике (Чолаковић Р., РМС). (Вук; Симоновић 1959). џанка ж шљива Prunus italica (Симоновић 1959). џемурлијка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... џемурлике, везирке (СН 1902, 691). џенарика ж шљива Prunus italica (Вук, Смоновић Д.; Шабац, Милићвић М. Ђ., 511). џенерика ж шљива Prunus italica. — Шљива има ових врста: белошљива, џенерика ... дреновки (Павловић Ј., РСА, под одр. дреновка). (Симоновић 1959). шакача ж врста крушке (RJA, РМС). шаманка ж врста крушке (РМС). шантелија ж врста брескве. — Понеко у Јавораније има шантелију уз кућу (Врховина, Јошић Н.). (Колубара, Николић 1969, у рјечнику). шара ж врста шљиве. — Има пет врста [шљива] ... шара и јесенка или дебелица (Јовићевић А., РСА, под одр. дебелица). шарагуља ж врста смокве. ― Шарагуља ― црна смоква за сушење и за потрошњу у свјежем стању (Bubić 1948, 41). шареника ж а. врста јабуке. ― Од воћа има: јабука: бедрика ... миољача, шареника (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. михољача). Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... шареника, шарламовска (Тодоровић 1899, 257). Јабуке ... шаренике (шаруље) (СН 1902, 691). (у Ужичкој нахији, Вук; Горобиље, Николић М., усмена потврда; Врховина, Јошић Н.; Сребреница, Симић М.). б. врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... шареника, шекелка (Тодоровић 1899, 258). (Ужице, Вук). 291 шаруља ж врста јабуке. ― Јабуке ... шаренике (шаруље) (СН 1902, 691). Јабуке: ... буздованлије и шаруље (Оток, Lovretić 1897, 280). шарунка ж врста јабуке (Топлица, усмена потврда). швабуља ж врста јабуке (Сребреница, Симић М.). шеничарка ж врста крушке. ― Крушака има: јагодњача, петровача, шеничарка ... медњака (Ужице, Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. јагодњача). (Шабац, Милићевић 1876, 511; Колубара, Николић 1969, у рјечнику). шења ж врста јабуке. — Од воћа има: јабука: бедрика ... градињача, шења (Милићевић М. Ђ., РСА, под одр. градињача). шербетка ж врста јабуке. — Такве су сорте [јабука], на пример: пранција … шербетка, везенка, лакња (Лукман Ф., РСА, под одр. везенка). (Skok, под ријечју шербе). шербетлија ж а. врста јабуке. — Јабуке: ... пранције, шербетлије (СН 1902, 691). (у Црној Гори, Вук; Ужице, Милићевић 1876, 628; РМС). б. врста крушке (Подриње, Милићевић 1876, 567). шећерка ж а. врста крушке. — Испод велике крушке шећерке прострта серџада (Андрић И., РМС). б. врста јабуке. ― Јабуке ... шећерлије (шећерке) (СН 1902, 691). шећерлија ж врста јабуке. ― Народ наш цени и ове врсте јабука, јер су добре за домаћу потрошњу и трговину: зеленике, црвенике ... шећерлије, говеђаче (Тодорович Ч., РСА, под одр. говеђача). Јабуке ... шећерлије (шећерке) (СН 1902, 691). Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... шећерлија, штетинка (Тодоровић 1899, 257). (у Ужичкој нахији, Вук; Рудник, Милићевић 1876, 354). шећеровача ж врста крушке (РМС). шиментија ж врста крушке. — Крушке [у Славонији]: Челебинке ... јечменке ... петровке ... зеленкоре, зечевке и шиментије (Славонија, Марковац М., РСА, под одр. зечевка). шлама ж калемљена трешња (Врховина, Јошић Н.). шљива ж бот. с атрибутом: Којдићева шљива. — Талијанка. У народу је позната под именом „балканска царица” као и Којдићева шљива (Никетић М., РСА, под ријечју Којдићев). мрка шљива. ― Највише је распрострањена ... шљива пожегача (мађарка, савка, мрка шљива) (Bubić 1948, 3). српска шљива. ― Јајача. Зри у другој половини септембра; модре боје, слађа од српске шљиве (Савић М., РСА, под одр. јајача). црна шљива (Славонија, Јошић Н.). 292 шљивац, -вца м: Некака шљива, која је ситнија од пожешкиње и рано доспијева (I―B) штедљивка ж а. врста јабуке. ― Највише се цене за ова места јабуке ... шареника, штедљивка (Тодоровић 1899, 259). б. врста крушке. ― Између ... крушака највише се препоручују за ова места ... шареника, шекелка, штедљивка (Тодоровић 1899, 258). шугава ж врста јабуке. ― Шугаве или кожаре јесу ко шака крупне и округле. По себ имају краставу кожу. Спочетка су киселе, а кад стану, буду ко брашно (Варош, Lukić 1919, 178). шумадинка ж врста крушке. ― Крушке: ... жуте арапке, тамњанике, шумадинке (СН 1902, 691). (RJA; РМС). шуматовка ж врста јабуке. ― Јабуке: ... шуматовке (СН 1902, 691). Од српских домаћих јабука [требало би садити]: колачарку, ђулу (ђулабију), стрекњу (кисељачу), шуматовку и кадуману (Тодоровић Ч. 1901, 36). (Крајина, Врање, Косово, Polj. enc. 1, 530). шупљика ж врста јабуке. ― Између многих сората јабука ... највише се цене ове: ... ренета ... срчика, шупљика (Тодоровић 1899, 257). 293 БИОГРАФИЈА АУТОРА Неђо Г. Јошић је рођен у Врховини; основну школу је завршио у селу Јаворанима а даље школовање наставио у Бањој Луци. Филолошки факултет у Београду уписао је 1981. године и дипломирао 1986. Постдипломске студије отпочео је исте године (као стипендист Српске академије наука и уметности). На овим стидијама имао је изузетно висок просјек оцјена. Магистрирао је 1991. године. Тезу Микротопонимија села Јаворана, бранио је на Филолошком факултету у Београду код проф. Радојице Јовићевића. На Институту за српски језик САНУ ради од 1988. године. У двадесетпетогодишњем периоду као сарадник на изради Речника САНУ завршио је на десетине секција (на нивоу основне обраде, помоћне редакције и редакције). Данас је ангажован на пројекту Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника САНУ. У последњих десетак година сакупља грађу и самостално ради на уобличењу Фразеолошког рјечника Врховине (подручје између Врбаса, Врбање и Угра). Учествовао је на већем броју научних скупова и симпозијума с рефератима који се баве лексиком и лексиколошком проблематиком (у првом реду народном воћарском терминологијом), те објавио знатан број радова у нашим часописима и тематским зборницима. Шире поље занимања Неђе Јошића јесте народни живот и материјална култура српског народа (и словенског свијета), фолклорне форме изражавања, обрдеди, вјеровања и предања. С живом народном лексиком они чине темељ и ауторовог прозног дјела, књиге каратких прича Топови Петраш и Зеленко (Народна књига, Београд 2008) и нових прозних форми објављених у најзначајнијим домаћим књижевним часописима.