УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ Соња М. Бецић ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА Ниш, 2014.      КОМИСИЈА ЗА ОЦЕНУ И ОДБРАНУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Ментор: Проф.др Душан Здравковић, редовни професор Економског факултета у Нишу Чланови комисије: 1. 2.  Научни допринос докторске дисертације Економска политика у свакој земљи се води одговарајућим инструментима и биће онолико мање делотворна колико јој мањка инструменaтa. Иста ствар се може рећи и за регулативне механизме, пре свега факторска тржишта, али и за остала тржишта. У овој дисертацији циљ, је да се пронађу они инструменти економске политике који имају природну усмереност, такорећи адресу, баш према таквим механизмима, а понајвише према уређеним тржиштима. У одсуству таквих тржишта, пре свега због тако честе појаве да су она неуређена или чак непостојећа, економска политика се окреће непосредном интервенционизму. Држава истрчава на привредну позорницу у својству предузетника, инвеститора, организатора производње. А то је почетак катастрофе у усмеравању привреде и сигуран пут ка исходу који се неће наћи далеко од катаклизме. Пошто је стабилизација општег нивоа цена један од главних циљева економске политике oнa сe нe може посматрати без анализе и других макроекономских варијабила као што су запосленост, расподела националног дохотка, платни биланс, спољнотрговинско пословање, итд. Oва општа слика је довољна да укаже да ефикасност економске политике зависи од примењених иструмената и од особина самог тржишта – да ли је конкурентно или монополисано, да ли су понуда и тражња еластичне, да ли се криве ових сила понашају обично или не, да ли његов производ улази у ред нормалних или инфериорних добара. Сходно овим елементима може се формулисати потребна економска политика. Наравно, и у њеном постављању долази до колизије разних циљева. Ако се задржимо само на порезу на промет, чисто фискални разлози наводе да га треба применити у гранама са нееластичном понудом и тражњом. Упоредно увођење једног пореза истог износа за јединицу робе у две гране различите по еластицитету, чини очигледним да је други случај уноснији за државу. Код примене инструмената економске политике које се спроводе преко тзв.посредних мера, држава задржава уобичајени начин образовања цена на тржишту. Али, кад је њен интерес врло снажан да се успостави једна одређена констелација цена, она онда приступа непосредном регулисању цена. Облици овог регулисања носе различите називе (замрзавање цена, плафонирање цена, гарантовање цена, итд), но суштински се своде на три операције: прва се односи на прописивање максималне цене, и то када држава хоће да се тржишна цена непрекидно налази испод     једног нивоа; друга се односи на утврђивање минималне цене, онда када жели да спречи пад тржишне цене испод једног нивоа; трећа се примењује у случајевима, кад је нужно одржати тржишну цену на једном одређеном нивоу, те власт намеће фиксне цене. Својство административно постављених цена, да на тржишту иступају као дате и непосредне величине у многоме зависе од стварног стања привреде и исправности државне економске политике и њених мера. Поред свег ауторитета политичке власти, самостални интереси појединих субјеката могу изазвати таква тржишна померања, чији је коначни исход одбацивање прописаних државних норми и инструмената државне економске политике као нереалних, а понекад чак и штетних. У општем спору, који се водио око економске и друштвене оправданости економске политике и њених инструмената у годинама између два рата, присталице либералистичких доктрина нарочито су се окомили на систем непосредне контроле цена. У општој атмосфери све мањег поверења у информативну, алокативну и дистрибутивну улогу тржишта и цена многи економисти су развили разноврсне нормативне концепције економије благостања и позитивно формулисали инпут-аутпут моделе интервенције економске политике.     Scientific contribution of PhD dissertation Economic policy in every country is directed by adequate instruments and it will be non- effective if it has less than enough instruments. The same thing could be applied to regulatory mechanisms, especially factor markets, but also to other markets. This dissertation is directed on finding economic policy instruments which have natural guidance, or even the address, towards such mechanisms, and above all other, towards organized markets. In absence of such markets, and because of such frequent disorganization or even markets non-existance, economic policy turns to direct interventionism. The government steps to economy stage as entrepreneur, investor, production organizer. And that is only the beginning of catastrophy in guiding economy and safe way towards the result that will not be far from catastrophy. Given that general price level stabilization is one of the main goals of economic policy, it can be seen without analysis and other macroeconomy variables, such as employment, GDP, balance of payments, foreign trade etc. This general image is enough to point out that economic policy eficasy depends on instruments applied and the markets characteristics itself - is it competitive or monopolized, are demand and supply elastic, does these aggregates curves act normal or not, does their product encounters normal or inferior product line. According to these elements, needed economic policy can be formulated. Off course, there is different goals collision. If we consider only sales tax, pure fiscal reasons say that it should be applied to non-elastic demand and supply branches. Paralel inducing one tax with same amount for unit of good in two branches with different elasticity, obviously makes second case more profitable for state. In economic policy instruments application through so-called indirect measures, the state keeps the usual way of market prices forming. But, when it’s interest is very strong in setting specific price constellation, it starts direct price level regulation. Forms of this regulation carry different names (freeze prices, price binding, price guaranteeing etc), essentially it comes to three operations: the first one refers to maximal price level, at the very moment when the state wants the market price to be constantly lower than certain level; the second refers to minimal price, when the state wants to prevent market price dropping below the certain level; the third applies in case when it is necessary to keep the market price at certain level, so the government forces fixed prices. Administratively prices settings     characteristics is that they act on markets as given and direct dimensions, and they depend on real state of economy and the governments economic policy and measures adequacy. Inspite the political authorities, independent interests of some subjects can cause such market movements, that the final outcome is rejecting implied government norms and government economic policy instruments as unreal, and sometimes even harmful. In general disagreement about economic and social justification of economic policy and it’s instruments between the two wars, supporters of liberal doctrines are especially hostile towards the direct price level control. In general atmosphere of less and less trust in informative, allocative and distribution role of market and prices, many economists developed different normative concepts of welfare economics and positive formulated input-output models of economic policy interventions.      ИЗЈАВА МЕНТОРА О САГЛАСНОСТИ ЗА ПРЕДАЈУ УРАЂЕНЕ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Овим изјављујем да сам сагласан да кандидат Соња Бецић може да преда Реферату за последипломско образовање Економског факултета у Нишу урађену докторску дисертацију под називом „Инструменти економске политике у функцији стабилизације цена у Републици Србији“, ради организације њене оцене и одбране. Проф. др Душан Здравковић (Потпис ментора) STATEMENT OF MENTOR’S CONSENT FOR SUBMISSION OF COMPLETED DOCTORAL DISSERTATION Hereby, I declare that I agree that the candidate Sonja Becic, can submit completed doctoral dissertation to the officer for postgraduate education of the Faculty of Economics under the name of The Instruments of Econoмic Policy for the Purpose of Price Stabilization in the Republic of Serbia for the purpose of its evaluation and defense. Dusan Zdravkovic, PhD (mentor’s signature)      ИЗЈАВА Под пуном материјалном и моралном одговорношћу изјављујем да је приложена докторска дисертација резултат сопственог научног истраживања и да је коришћена литература на адекватан начин цитирана, без преузимања идеја, резултата и текста других аутора на начин којим се прикрива оригиналност извора. У потпуности преузимам одговорност за спроведено истраживање, анализу, интерпретацију података и закључке. Својеручни потпис: У Нишу, дана______________ године STATEMENT With due material and moral responsibility, hereby I declare that the doctoral dissertation is the result of personal scientific research and that the references used are cited adequately without use of ideas, results and texts of other authors in the way that hides the source’s originality. I take the full responsibility for conducted research, analysis, data interpretation and conclusions. Signature: Nis,_________________year      ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ РЕЗИМЕ Утицај инструмената економске политике на стабилизацију општег и релативног нивоа цена у Републици Србији је главни предмет теоријског и емпиријског промишљања и истраживања у овој докторској дисертацији. За адекватно изучавање утицаја инструмената економске политике на стабилност цена, неопходно је добро познавање економске анализе. Према томе, наше изучавање о месту и улози појединих инструмената економске политике у функцији стабилизације цена у Републици Србији мора покрити многе аспекте ове анализе и то на три различита нивоа: прво, скоро и најважније, мора се разумети процес којим Влада доноси одлуке при чему узимамо као готову чињеницу њене циљеве и улоге. Друго, један део анализе се односи на само постојање и релативну структуру тржишта и Владе. Коначни део анализе се односи на класификацију и идентификацију друштвено пожељних циљева. Један од најважнијих друштвено-економских пожељних циљева је и стабилност општег и релативног нивоа цена. Кључне речи: економска политика, буџетска равнотежа, монетарна стабилност, инфлација, релативне цене, фискална политика      THE INSTRUMENTS OF ECONOMIC POLICY FOR THE PURPOSE OF PRICE STABILIZATION IN THE REPUBLIC OF SERBIA SUMMARY: Economic policy instruments influence on general and relative price level stabilization in Republic of Serbia is the main subject of theoretic and empirical investigations included in this PhD thesis. In order to adequately study influence of economic policy on price stability, it is necessary to know well about economical analysis details. Consequently, our study about place and role of individual economic policy instruments in function of price stabilization in Republic of Serbia, many aspects from this analysis must be identified, and in three different levels: first, almost the most important, the process of government decision making must be understood, whereas it’s goals and roles are being taken as granted. Second, one part of analysis applies on existence and relative structure of market and government only. Third, final part of analysis refers to classification and identifying socially accepted goals. One of most important is general and relative price level stability. Key words: economic policy, budgetary balance, monetary stability, inflation, relative prices, fiscal policy    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   1    С А Д Р Ж А Ј У В О Д .......................................................................................................................................... 8 I EKОНОМСКА ПОЛИТИКА КАО ПОДСИСТЕМ ВЕЛИКОГ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА .................................................................................................................................. 23 1.1. Економска политика као научна дисциплина ................................................................ 25 1.2. Генеза економске политике ............................................................................................. 26 1.3. Макроекономија и економска политика ........................................................................ 28 1.4. Микроекономија и цене ................................................................................................... 31 1.5. Oчекивања од економске политике ................................................................................ 36 1.6. Бројност и разноврсност инструмената економске политике...................................... 39 1.7. Ефикасност и праведност ................................................................................................ 49 1.8. Однос правичности, ефикасности и слободе ................................................................. 53 II НОРМАТИВНА И ПОЗИТИВНА ТЕОРИЈА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ ........... 55 2.1. Слободно тржиште или државни интервенционизам? ................................................. 55 2.2. Планирање увођења и примена инструмената .............................................................. 59 2.3. Инструменти економске политике ................................................................................. 60 2.3.1. Инструменти јавних финансија (државни расходи, државни приходи) .................. 62 2.3.2. Инструменти новца и кредита ..................................................................................... 65 2.3.3. Инструменти директне контроле (девизни курс, контрола спољне трговине) ....... 67 2.4.4. Контрола цена ................................................................................................................ 69 2.4. Режими економске политике: Лукасова критика .......................................................... 72 2.5. Закони насупрот дискреционим мерама ........................................................................ 75 III ГЛАВНИ ЦИЉЕВИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ .................................................. 76 3.1. Привредни раст и стабилност привреде ........................................................................ 77 3.2. Политика пуне запослености .......................................................................................... 79 3.3. Стабилност општег нивоа цена и проблем привредне равнотеже .............................. 81 3.4. Прерасподела националног дохотка ............................................................................... 84 3.5. Проблеми платног биланса ............................................................................................. 85    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   2    IV ИНСТРУМЕНТАЛНЕ И ПОСРЕДНИЧКЕ ВАРИЈАБЛЕ У РЕАЛИЗАЦИЈИ ГЛАВНИХ ЦИЉЕВА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ .......................................................... 87 4.1. Фискални инструментаријум и релативне цене ............................................................ 87 4.2. Монетарни инструментаријум и релативне цене .......................................................... 91 4.3. Инфлација ( општи ниво цена): узроци, последице, обуздавање ................................ 96 4.3.1. Хиперинфлација у Србији ............................................................................................ 99 4.3.2. Извори инфлације ........................................................................................................ 102 4.3.3. Последице инфлације.................................................................................................. 106 4.3.4. Антиинфлациона економска политика ..................................................................... 109 4.4. Утицај инфлационих кретања на макроекономску стабилност ................................. 111 4.4.1. Конкурентност привреде у условима инфлације ..................................................... 113 4.4.2. Последице пораста општег нивоа цена на девизни курс и платни биланс ............ 115 4.4.3. Понашање привредних субјеката у условима инфлације ....................................... 118 4.5. Филипсова крива: илузија или закономерност ............................................................ 119 4.5.1. Филипсово откриће ..................................................................................................... 121 4.5.2. Агрегатна тражња, агрегатна понуда и Филипсова крива ...................................... 123 4.5.3. Дугорочна Филипсова крива ...................................................................................... 124 4.5.4. Мере за сузбијање инфлације: борба око зидања цена ................................................. и рехабилитација Филипсове криве .................................................................................... 126 4.5.5. Геометрија зидања цена .............................................................................................. 131 4.5.6. Микроекономска политика за ефикасност ............................................................... 132 4.6. Контрола цена и политике прерасподеле .................................................................... 134 4.7. Упоредна анализа кретања цена и структурних промена ......................................... 135 V ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ОТВОРЕНОЈ ЕКОНОМИЈИ .................................. 139 5.1. Отворена економија – циљеви макроекономске политике ........................................ 139 5.2. Унутрашња равнотежа: пуна запосленост и стабилност цена ................................... 140 5.3. Спољна равнотежа: оптималан салдо текућег рачуна ................................................ 141 5.4. Мaндел-Флемингов модел ............................................................................................. 142 5.5. Утицај фискалне експанзије на равнотежну производњу - ........................................ 150 у три модела цена .................................................................................................................. 150 5.6. Отворена привреда – агрегатна тражња, суфицит и дефицит платног биланса ...... 151 5.7. Инфлација и незапосленост у макроекономским моделима ...................................... 153    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   3    5.8. Макроекономске политике отворене привреде: разменљива .......................................... и неразменљива добра .......................................................................................................... 153 5.9. Ограничења Мандел-Флеминговог модела и начини како их превазићи ................ 155 VI ДОМЕТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ КОД СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА ............ 158 6.1. Монетариристи и кејнзијанци: теоријски сукоби ....................................................... 158 6.2. Економика понуде, рационална очекивања: нове економске политике ................... 164 6.3. Економска политика и „Економика понуде“ .............................................................. 166 6.4. Економска политика и“ Ратекс школа“ ........................................................................ 171 6.5. Непосредна контрола цена – њихово административно одређивање ....................... 174 6.6. Посредна контрола цена ................................................................................................ 177 6.7. Економска политика у спољној трговини као фактор отклањања ................................. ценовних поремећаја ............................................................................................................. 185 6.8. Политика есконтне стопе – као инструмент монетарне политике ............................ 191 6.9. Стопа обавезних резерви ............................................................................................... 192 6.10. Операције на отвореном тржишту .............................................................................. 194 VII ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ И ПОСЛЕДИЦЕ ................................... 196 7.1. Полазне основе за нови макроекономски оквир ......................................................... 197 7.2. Светска економска криза и макроекономски проблеми привреде Србије ............... 198 7.3. Кључни изазови и приоритети економске политике ........................................................ после светске економске кризе ............................................................................................ 199 7.4. Макроекономски оквир стабилизације цена ............................................................... 220 7.5. Амбијент пословања – анализа и препоруке ............................................................... 222 7.6. Спољни дуг Србије у 2010 и карактеристике пословања у 2011. години ................ 226 7.7. Процене и ризици за 2012 ............................................................................................. 229 7.8. Системске активности у оквиру стабилизације цена ................................................. 230 7.9. Полазне основе за нови макроекономски оквир (до 2016. године) ........................... 235 З А К Љ У Ч А К ...................................................................................................................... 238 Л И Т Е Р А Т У Р А ................................................................................................................ 244    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   4    ДОДАТАК ................................................................................................................................. 251 1. Циљане стопе инфлације утврђене до краја 2016. године ............................................ 251 2. Држава - Амбијент пословања – анализа и препоруке ................................................. 252 3. Полазне основе за нови макроекономски оквир (до 2016. године) .............................. 259 БИОГРАФИЈА АУТОРА ...................................................................................................... 262 ИЗЈАВЕ АУТОРА .................................................................................................................. 262 ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ ...................................................................................................... 263 ИЗЈАВА О ИСТОВЕТНОСТИ ШТАМПАНЕ И ЕЛЕКТРОНСКЕ ВЕРЗИЈЕ ....................... ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ ............................................................................................. 264 ИЗЈАВА О КОРИШЋЕЊУ ................................................................................................... 265    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   5    СПИСАК ГРАФИКОНА Графикон 1. Правичност и ефикасност .................................................................................... 50  Графикон 2. Реакција рада на порезе зависи од облика криве понуде .................................. 51  Графикон 3. Утицај пореза и субвенција на цене и количине ................................................ 88  Графикон 4. Утицај пореза и субвенција аd valorem на општи ниво цена ............................ 89  Графикон 5. Инструменталне и посредничке варијабле ......................................................... 90  Графикон 6. Ниво цена и новчана маса у Немачкој од 1920-1924 ......................................... 98  Графикон 7. Висина цена, потенцијална и реална производња ........................................... 104  Графикон 8. Агрегатна производња и општи ниво цена ....................................................... 105  Графикон 9. Однос агрегатне тражње, понуде и Филипсова крива ..................................... 124  Графикон 10. Инфлација, природна стопа незапослености .................................................. 125  Графикон 11. Инвестиције, потрошња, штедња .................................................................... 129  Графикон 12. Геометрија зидања цена ................................................................................... 131  Графикон 13. IS крива отворене привреде ............................................................................. 143  Графикон 14. Прилагођавање монетарној експанзији уз мобилност капитала .................. 144  Графикон 15. Криве отворене привреде. ................................................................................ 145  Графикон 16. Прилагођавање монетарној експанзији уз мобилност капитала. ................. 146  Графикон 17. Прилагођавање фискалној експанзији уз мобилност капитала .................... 147  Графикон 18. Равнотежа у отвореној привреди, прилагођавање цена ................................ 148  Графикон 19. Фискална експанзија и равнотежна производња у три теоријска модела ... 150  Графикон 20. Пореска стопа и укупан порески приход; укупан порески приход ................... и пореска стопа на доходак од рада ........................................................................................ 167  Графикон 21. Ниво цена и реални ДБП .................................................................................. 173  Графикон 22. Равнотежа на илегалном тржишту .................................................................. 176  Графикон 23. Нова равнотежна солуција ............................................................................... 177  Графикон 24. Померање криве понуде у циљу подизања цена. ........................................... 178  Графикон 25. Утицај пореза и субвенција на цене. ............................................................... 182  Графикон 26. Утицај пореза и субвенција по вредности и по јединици на ниво цена ...... 183  Графикон 27. Утицај отварања тржишта на цеne .................................................................. 189  Графикон 28. Индустријски раст по година ........................................................................... 201  Графикон 29. Допринос индустрије ДБП: .............................................................................. 201  Графикон 30. Потенцијал сопственог инвестирања привреде. ............................................ 203     ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   6    Графикон 31. Структура штедње становништва....................................................................204 Графикон 32. Штедња становништва код банака .................................................................. 204  Графикон 33. Сопствени и финансијски извори привреде. .................................................. 205  Графикон 34. Сопствени и дугорочни извори и стална имовина......................................... 206  Графикон 35. Показатељи ликвидности ................................................................................. 207  Графикон 36. Преглед ликвидности ........................................................................................ 208  Графикон 37. Структура финансијског биланса у мил. еура. ............................................... 208  Графикон 38. Структура обртне имовине привреде .............................................................. 209  Графикон 39. Степен отворености економије ........................................................................ 210  Графикон 40. Потрошња домаћинстава; потрошња државе; инвестиције .......................... 211  Графикон 41. Јавне финансије ................................................................................................. 212  Графикон 42. Стопа пореза на добит предузећа .................................................................... 213  Графикон 43. Структура јавних расхода по одабраним земљама. ....................................... 213  Графикон 44. Кумулативни јавни дуг ( у милиона евра) ...................................................... 216  Графикон 45. Индикатори финансијске позиције Србије ..................................................... 216  Графикон 46. Стопе незапослености одабраних земаља у 2011. години. ........................... 218  Графикон 47. Стопе активности, запослености и незапослености ............................................ становништва у Србији ............................................................................................................ 219  Графикон 48. Структура радне снаге у Србији према школској спреми и активности у 2011............................................................................................................................................. 220  Графикон 49. Спољни дуг Републике Србије ........................................................................ 228  Графикон 50. Кретање цена (тромесечне стопе у %) ........................................................... 230  Графикон 51. Допринос тромесечној стопи раста потрошачких цена ................................ 231  Графикон 52. Кретање цена и циљана стопа инфлације ....................................................... 231  Графикон 53. Потрошња домаћинства. .................................................................................. 232  Графикон 54. Потрошња државе ............................................................................................. 232  Графикон 55. Извоз –увоз роба и услуга ................................................................................ 233  Графикон 56. Кретање цене нафте и деривата ( НБС) .......................................................... 233  Графикон 57. Извештај о инфлацији - август 2013. Пројекција инфлације (мг. стопе у %) .. 235     ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   7    СПИСАК ТАБЕЛА Табела 1. Различите варијабле и њихов утицај на агрегатну тражњу. .................................. 44  Табела 2. Однос инфлације и незапослености ....................................................................... 128  Табела 3. Пројекција основних макроекономских показатеља ............................................ 237  СПИСАК СЛИКА Слика 1. Варијабле које обликују економске моделе. ............................................................. 30  Слика 2. Главни циљеви држ. интервенције ............................................................................ 47  Слика 3. Правичност, ефикасност, слобода ............................................................................. 53  Слика 4. Утицај инструмената монетарне политике на инфлацију ...................................... 94  Слика 5. Стопе инфлације у свету ........................................................................................... 120  Слика 6. Структура државних субвенција у 2011. години у %. ........................................... 214  Слика 7. Структура спољног дуга Републике Србије по кредиторима ............................... 227       ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 8 ‐    У В О Д Утицај инструмената економске политике на стабилизацију општег и релативног нивоа цена у Републици Србији је главни предмет теоријског и емпиријског промишљања и истраживања у овој докторској дисертацији. За адекватно изучавање утицаја инструмената економске политике на стабилност цена, неопходно је добро познавање економске анализе коју ћемо обилато користити. Економска анализа изучава појединачне и агрегатне (групне) одлуке приватних економских субјеката о томе шта производе, размењују и троше. Ове одлуке се доносе имајући у виду одређене циљеве, а који, са своје стране, представљају критеријуме за уређивање одређених различитих могућих ситуација у којима се ти субјекти могу наћи. Тако, на пример, према неокласичној теорији потрошачи бирају комбинацију роба која максимизира њихову корисност, док произвођачи бирају ону количину аутпута и комбинацију инпута за свако добро које ће максимизирати њихов профит. Економска анализа обично не проучава понашање „јавних“ економских субјеката којима се приписују колективни циљеви. Избори ових субјеката-на пример, одлуке владе које се односе на висину издатака за потрошњу или опорезивање улазе у макроекономске и микроекономске моделе економске анализе као једноставни подаци. У најбољем случају, алтернативне хипотезе о висини државних издатака за потрошњу или опорезивање ( oвде се каже да су варијабле врло параметричне) узимају се у обзир како би се добиле одређене индикације о врсти промена до којих би могло доћи у функционисању појединачних економских субјеката или привреде као целине. Према томе, ово изучавање месту и улози појединих инструмената економске политике у функцији стабилизације цена у Републици Србији мора покрити многе аспекте ове анализе и то на три различита нивоа: Прво, скоро и најважније, мора се разумети процес којим Влада доноси одлуке при чему узимамо као готову чињеницу њене циљеве и улоге. Друго, један део анализе се односи на само постојање и релевантну структуру тржишта и владе. Треће, коначни део анализе се односи на класификацију и идентификацију друштвено пожељних циљева. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 9 ‐    Један од најважнијих друштвено-економски пожељних циљева је стабилност општег и релативног нивоа цена. Данас, присуство монополских и олигополских структура, као и других облика ограничене конкуренције у савременим привредама, претвара формирање цена у један веома сложен и разгранат процес. Својевремено је Maршалова и Викселова теорија цена, постављена на претпоставкама потпуне конкуренције, носила изгред једног рафинираног и дотераног учења, довољног да протумачи привредну стварност, данас она делује сасвим елементарно. Разноврсност савременог капитализма тражила је да економска трорија обухвати нове моменте, ван круга потпуне конкуренције. Али, у наше доба ни нове тржишне и производне структуре не могу објаснити цене, њихове међусобне односе, њихову структуру и саставне делове. Државе су се толико уплеле у привредни живот – преко механизама, инструмената и других мера економске политике да се, скоро без икаквог двоумљења може рећи да се ради о тзв. државном капитализму. Посредним и непосредним мерама држава у многоме опредељује релативне односе цена и снажно утиче на њихов општи ниво. Збг тога има економиста који због ове чињенице сматрају да је савременом капитализму својствен систем политичких цена, уместо система економских цена, како је то било у прошлости. Када се расчлани економска политика једне савремене капиталистичке државе, запажају се посебно три њена дела.Прво, она ствара одговарајући низ институција у чијим оквирима власници производних чинилаца и роба, произвођачи и потрошачи, следећи своје економске интересе успостављају одређене пословне односе. Мада се често тврди да овакво државно мешање представља ограничење слободе, а више услов за деловање носилаца одлучивања, ради одређеног измирења општих и индивидуалних интереса, економске политике намећу све већи број правила како у међусобном понашању предузећа, тако и њиховим односима према радницима и потрошачима. Други део мера тиче се главних последица капиталичког привређивања у друштвеним размерама – оних који се посебно односе на употребу и алокацију привредних ресурса и на расподелу националног дохотка. Будући да спонтани и искључиви тржишни механизам не обезбеђује увек најбоље резултате, то улога државе у овој сфери привредног живота постепено расте. Она спречава, с једне стране, рђаву алокацију и расипање производних снага, а с друге стране, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 10 ‐    одређује и спроводи основне циљеве економске политике. Најзад, држава преузима на себе оне функције, које по неком суду не врше добро капиталистичка предузећа. Зато се поред традиционалног јавног сектора, оних области привредног живота које никад нису биле домен приватног предузетништва, појављују нови, захватајући понекад веома значајне привредне гране као што су производња угља, железнички саобраћај и слично. Могућно је и на друге начине разврстати државне мере у области регулације цена. Међу њима нарочиту пажњу привлачи подела на макро и микроекономску политику државе. Самим тим што привреда обухвата једно целовито подручје друштва, државна интервенција утиче како на општа привредна кретања, тако и на положај појединачних предузећа и домаћинстава. Због ове целовитости подела на макроекономску и микроекономску теорију и економску политику носи делимично арбитрарно обележје. Ипак, нека граница постоји, па се у многим делима на основу макротеорије предвиђају последице разних могућих политика на агрегатне варијабиле, док микротеорија служи као основа за сврсисходно државно понашање према појединачним субјектима према производњи и тржишту појединачних роба. Економска политика у области цена може се доста добро операционално приказати издвајањем деловања државе на кретање општег нивоа цена и на кретање релативних цена разнородних роба, не испуштајући при том никако из вида наведену повезаност привредног света.Узмимо као пример питања климатских промена, прерасподеле националног дохотка и резултата макроекономских интервенција државе. Ова три питања начелно су потпуно одвојена. Теоријски, можете веровати у макроекономску државну интервенцију, али у исто време из својих етичких разлога мислити да већа прерасподела дохотка није оправдана. Или можете бити убеђени у опасност климатских промена и неопходност реаговања на њих, а сумњичави према макроекономској државној интервенцији. Као што ћемо у докторској дисертацији видети, по виђењу макроекономских интервенција, економисти се, у најосновнијој подели, сврставају у кејнзијанце – који мисли да држава може фискалним инструментима да помогне економији, и тржишне економисте, који мисле да држава таквим инструментима чешће само погоршава ствари. Ако погледамо мишљења водећих кејнзијанских економиста, као што су Пол Кругман или Џозеф Стиглиц, они у друга два одвојена питања која ћемо разматрати, такође инсистирају на већу улогу државе. По питању прерасподеле дохотка они ће вам рећи да је тржишна расподела недовољно праведна и да ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 11 ‐    држава ту неправду треба да исправи додатном прерасподелом – још прогресивнијим опорезивањем богатих и још већим социјалним давањима и бенефицијама за мање имућне. Слично је и са тржишним економистима. Иако корелација није потпуна, тржишни економисти који мисле да држава не може повећаном буџетском потрошњом успешно смимулисати економију, истовремено ће вам рећи да прерасподела дохотка путем високо прогресивних пореских стопа није морално оправдана, а вероватно ће бити и сумњичавији не само према климатским интервенцијама држава него и према постојању самог глобалног загревања. Mикроекономијом се не може много манипулисати. Економија је друштвена наука у којој не постоје природне и емпиријске утврдиве константе као, рецимо у физици, и зато је наше економско знање увек донекле несигурно. Економисти се у питањима микроекономије не слажу баш у свему, али постоји одређени степен сагласности о најважнијим питањима. Неслагања око таквих микроекономских питања постоје можда у снази и величини утицаја и узрока, али ретко о правцима. Неко ће тврдити да ће пораст тражње више утицати на пораст цене, неко ће тврдити да ће утицати мање – али тешко ћете наћи микроекономисту који ће тврдити да пораст тражње снижава цене. Зато у микроекономији нема различитих табора или школа мишљења које имају радикално другачије ставове о правилима понашања основних економских величина, понуде, тражње, цена, количина, трошкова. Са макроекономијом ствари стоје другачије. У макроекономији има врло мало непобитних истина које се могу утврдити било извођењем из теоријских принципа, било из емпиријског посматрања. Да ствар буде гора, макроекономија је директно политички релевантна – закључци макроекономиста истовремено су и политичке препоруке за носиоце економске политике. Због те повезаности са економском политиком и вођењем државе уопште, макроекономски закључци не могу избећи идеолошки уплив. Ако питате економисте из било које школе мишљења, тржишног економисту или кејнзијанца, аустријског економисту или марксисту, сви ће се сложити у једном – да је њихова анализа строго научна, независна, вредносно неутрална и аполитична. Међутим, да би сви у исто време то могли да тврде, онда оне друге који се не слажу с њима у погледу основних препорука за управљање економијом морају оптужити за нешто од следећег: политиканство, поткупљивост, лажљивост или у најмању руку, неразумевање или незнање. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 12 ‐    I У овом делу докторске дисертације под насловом „Економска политика као подсистем великог економског система“ бавимо се неким питањима односа економске политике и привреде у целини, односима инструмената економске политике у области цена као и специфичним методолошким питањима економске политике као модерне научне дисциплине. Економска политика има утицај на сваког појединца, привредни субјекат и финансијску институцију. Кредибилна економска политика мора да садржи адекватну фискалну политику, монетарну политику и економске односе с иностранством. Такође, у овом делу рада указујемо на постојање јаке корелације између инструмената економске политике и цена. Феномен цена ћемо посматрамо као једну од најсложенијих економских категорија кроз коју се преламају и осликавају сви привредни, друштвени и политички односи у једној земљи. Инструменти економске политике су бројни да би се остварили макроекономски циљеви као, на пример, стабилност цена или пуна запосленост, па, само за пример, истакнимо да у оквиру инструмената јавних финансија у делу државних расхода имамо: државне инвестиције, субвенције и трансфере капитала предузећима, трансфере домаћинствима, промене државних резерви, текуће набавке добара и услуга, плате, трансфере другим земљама... Код државних прихода, такође, имамо читав сет посредничких варијабли, као на пример: директне порезе на дохотке становништва, директне порезе на добит предузећа, индиректне порезе на интерне трансакције, царине, доприносе за социјално осигурање, порезе на имовину, за пензије, за наследство, трансфере од других земаља, итд. Из овог делимичног набрајања неких инструмената, видимо колико је свет економске политике сложен, разгранат и деликатан. II У овој глави под насловом „Нормативна и позитивна теорија економске политике“ у фокус анализе стављамо једног имагинарног субјекта који има потенцијал у тржишној економији да исправља тржишне грешке или малфункције тржишног механизма. Развијамо теорију о томе шта би требало да тај субјект, ако делује рационално, учини да компензира грешке у тржишном механизму. Треба истаћи да је формулисање нормативне и позитивне теорије јавног укључивања у економију потребно ако желимо постићи неку врсту закључка с обзиром на релативну улогу која је додељена економској политици да оствари одређене циљеве у националној економији. Посебно, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 13 ‐    нормативна теорија је потребна као мерило за процену реалности владине политике интервенције и побољшања економских инструмената за реализацију главних макроваријабила (запослености, цена, расподеле националнох дохотка, привредног развоја, платног биланса...,). Када је реч о планирању – онда то значи одабирање координисане и конзистентне економске политике одлучивања. На нивоу владе то значи избегавање поступних мера и претпостављање пуног реда политике намера ( мета или циљева) и скупа могућих акција ( инструмената ) за сваки проблем у економији. Уобичајено је да на располагању постоје различити инструменти којима се постижу могући циљеви. Одабир прикладног инструмента за сваки циљ укључује претпоставке ралативне ефективности сваке алтернативе, времена потребног за учинак сваког инструмента понаособ. Постојање вишеструких циљева и чињеница да сваки инструмент може утицати више пута значи да су у општој политици проблеми независни. У решавању једног економског циља (или гађајући мету) инструмент ће, такође, штетно деловати на друге исходе ( друге циљеве ) и не неопходно на жељен начин. У економској стварности не постоји идеална структура инструмената економске политике са независним каузалним токовима, од постављања циља па до његовог испуњавања. Уместо ње постоје конфликти у економској политици, па се често један циљ може постићи погоршањем положаја у некој другој сфери, у остваривању негог другог циља. Тако, на пример, када се анализира општи ниво цена (инфлација), запосленост и платни биланс као главним макроваријабилама може се јасно запазити ова противуречност економске политике, као један од њених главних извора, наиме да је пораст ефективне тражње једина значајна ефикасна посредничка варијабила у сузбијању незапослености, али која уједно делује на општи ниво цена и платни биланс носећи у себи опасност већих поремећаја. Када говоримо о инструменту економске политике онда мислимо да се он појављује у виду поједине варијабиле чија је једина функција деловање и на друге економске варијабиле које су релевантне за преференције носилаца економске политике. С друге стране, могу се појавити потешкоће ако постоје ограничења (падови или плафони) у коришћењу инструмената. То може бити последица институционалних фактора: тј., уређење, права или обичаја који регулишу понашање носилаца економске политике или централне банке земље ( на пример, захтев за избалансираним билансом ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 14 ‐    плаћања или забрана монетарног финансирања дефицита – који могу закочити употребу појединих инструмената или комбинацију инструмената). III Ова глава носи наслов „Главни циљеви економске политике“. Потпуна процена способности тржишта у стварном животу да се понаша као „невидљива рука“ не може занемарити бројне понављајуће „кризне“ ситуације незапослености, инфлације, неравнотеже платног и трговинског биланса, неразвијености, сиромаштва, које се не могу тренутно објаснити с обзиром на класичне микроекономске тржишне мањкавости. Те су ситуације изрази „нестабилности“ капиталистичких тржишних економија.Под нестабилношћу не подразумевамо једноставно неуспех економије да се приближи равнотежи већ могућност да се економија може развијати уздуж неоптималног пута са становишта ефикасности. Тако, на пример, тешко је веровати да је упорна незапосленост, која је присутна у тржишним економијама, добровољан феномен. Међутим, недобровољна незапосленост се не може појавити у моделима опште привредне равнотеже: ако су сва тржишта у равнотежи, тржиште рада је такође у равнотежи и било која незапосленост мора бити добровољна. Даље, микроекономске теорије објашњавају релативне цене, али не и општи ниво цена; оне никада нису успеле у моделирању монетарне економије на задовољавајући начин да се објасне. Због тога, и не објашљавају инфлацију. Како се модели развијају у стварним појмовима, такве теорије имају лимитирајућу моћ објашњавања проблема неравнотежа у билансу плаћања јер се оне изражавају у монетарним изразима. Коначно, проблем неразвијености је такође тешко објаснити с аспекта статистичких теорија као што је то теорија опште равнотеже. Протагонисти врлина невидљиве руке покушали су узети у обзир неке од ових карактеристика реалности ( незапосленост, на пример) користећи теорију опште привредне равнотеже и уводећи неке претпоставке које објашњавају нефункционисање цена (ценовна ригидност ); у том контексту централно место је констатација да је интервенција владе допринела тој ригидности. Неки економисти, пак, тврде да се нестабилност тржишног капитализма може објаснити и показати ако користимо теорију која напушта микроекономско гледиште појединачних субјеката и тржишта и уместо њега узима у обзир везе између економских агрегата. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 15 ‐    Ако прихватимо овакав приступ макроекономских мањкавости, онда можемо дефинисати оне несавршености које су повезане с нестабилношћу тржишних економија. Тако, на пример, под незапосленошћу генерално сматрамо недобровољну незапосленост. Она се јавља када постоје потенцијални радници спремни прихватити запослење на, или благо испод, стварне стопе наднице ( Кејнз, 1936. ), али је потражња за радом недовољна да би свима омогућила посао: понуда рада је, према томе, „рационирана“. Добро је познато да се појам инфлације односи на одржавани раст општег нивоа цена и, према томе, на пад вредности новца. Да би инструментима економске политике оборили инфлацију, креатори економске политике морају знати о којој се врсти инфлације ради, о њеној брзини, о узроцима, да ли је домаћег порекла или увезена, итд. Међутим, разлику између различитих типова инфлације не треба претерано наглашавати јер се често јављају ситуације у којима се различити узроци преплићу, као што је то случај код инфлације трошкова или инфлације понуде: повећање агрегатне понуде, уз изазивање повећања цена саме по себи, доводи и тржиште рада ближе тачки пуне запослености, што подиже цену рада, а што даље води до повећања цена. Инфлација у било ком облику представља конкуренцију за расподелу дохотка и богатства као и трошкова за друштво у целини који ће бити велики или мали у зависности од нивоа инфлације. IV „Инструменталне и посредничке варијабиле у реализацији главних циљева економске политике“ је наслов пете главе докторске дисертације. У овом делу рада бавимо се утицајем инструменталних и посредничких варијабила да би се остварили макроекономски агрегати или главни циљеви економске политике. Oд независних варијабила овом приликом наведимо само неке: број становника, технички прогрес, иностране цене, структура капитала, расположиви капацитети... Вредност следећих варијабила резултат је прилагођавања привредних кретања и цена: домаће цене добара и услуга, политика цена јавног сектора, цене рада, девизни курс, продуктивност рада, тражња домаћинстава, извоз, увоз, итд. Од непознатих варијабила пажња ће бити усмерена на: стопе индиректних пореза, стопе субвенција, мaсе индиректних пореза, масе субвенција, трансфера становништву, пореза који плаћају домаћинства, пореза које плаћају предузећа, царинске тарифе, приходи од царина, кредитна политика, сума плата у привреди, итд. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 16 ‐    Централно место ће заузети Филипсова крива као главни инструмент економске анализе код инфлације и незапослености како на кратки тако и на дуги рок. Међутим, некада се Филипсова крива сматрала довољном да објасни понуду јер је, наиме, постојала идеја о перманентном trade – off између незапослености и инфлације. Оутпут је могао да расте колико год тражња буде одредила, али би, током самог процеса, генерисао вишу стопу инфлације која би била прихватљива или не. Почевши од 1960-их до краја 1980-их, једноставно Филипсова крива као аналитичко средство економске анализе је једноставно нестала. Насупрот уоченом trade-offu између инфлације и незапослености, средином 1970- их и почетком 1980-их долази до симултаног раста инфлације и незапослености, а сам феномен је назван стагфлацијом. Декомпозиција инфлације започиње анализом процеса формирања продајних цена. Резултат је зидање цена, тј. увећање производних трошкова за одређену стопу добити. Ако су цене на кратки рок ригидне, а на дуги рок савршено флексибилне, онда се кључ за разумевање не може наћи у Филипсовој криви. Када на робном тржишту влада савршена конкуренција предузећа не могу да утичу на своје продајне цене. Међутим, када предузећа сама утврђују своје цене, резултат се добија као зидање цена ( mark-up pricing ): предузеће које има тржишну моћ утврђује цену ( P ) свога производа тако што номинални маргинални трошак ( MC ), увећа за 10% или 30%. На дуги рок, макроекономска варијабила – незапосленост се враћа на своју равнотежну стопу. На дуги рок Филипсова крива и крива агрегатне понуде су вертикалне. У привреди влада дихотомија, те раст и реална ограничења детерминишу друштвени бруто производ и незапосленост, а раст новчане понуде детерминише стопу инфлације, па тако да између инфлације и незапослености нема trade-offa. Понуда се описује Филипсовом кривом, а врло лако можемо је помоћу Окуновог закона трансформисати у агрегатну криву понуде. Крива агрегатне понуде каже да, у циљу раста понуде, инфлација расте због тога што трошкови производње-углавном трошкови рада- расту брже од антиципиране, тј. базичне стопе инфлације. Базична стопа инфлације и равнотежна стопа незапослености одређују положај краткорочне Филипсове криве. Положај криве агрегатне понуде детерминисан је базичном стопом инфлације и трендом бруто друштвеног производа. Променом једне од ових макроваријабила мења се положај обе краткорочне криве. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 17 ‐    V „Економске политике у отвореној економији“ носи наслов пета глава. У отвореној економији имамо један додатни проблем, будући да се цене увезених сировина и полуготових производа мењају у домаћој валути што изазива промену цена код готових производа. Тај додатни проблем размотрићемо, у веома кратким цртама, кроз државну политику, политику која је базирана на тржишту, кроз индустријску политику, кроз политику дохотка и политику продуктивности и кроз политику дохотка у стварном свету. Циљ политике дохотка (и цена) је избећи свако повећање општег нивоа цена контролом дистрибутивних варијабила. То су у суштини наднице и профитна маржа. У зависности од степена владиних мера, политика дохотка може бити анализирана као државна, тржишна и институционална. Државна политика директно укључује мере економске политике да би реализовала главне циљеве. Међутим, у пракси постоје многи проблеми у односу на варијабиле које се морају контролисати и посебна правила која управљају растом зарада код присутних разлика у секторској продуктивности. Тип политике дохотка који се темељи на тржишту састоји се у сагласности владе да подигну своје цене. Други део мера економске политике се базира на варијабилама да се не подигну цене коришћењем фискалних мера. Институцијска политика настоји ставити индустријске односе на сарадничку основу стварајући правила за арбитражу, економску размену, итд. У даљем раду у оквиру ове главе, разматраћемо пливајуће и фиксне девизне курсеве као њихове позитивне и негативне стране. Привреда има два механизма који осигуравају стабилност девизног курса. Први је мрежа билатералног паритета у којој се флуктуација девизног курса може појавити унутар распона. Други, је утемељен на ECU ( корпа валута ), намерава осигурати већу симетрију и користи се за различите прагове за девизне курсеве. Када се нека стопа помакне преко свога прага, постоји претпоставка интервенције код земље која одступа. Једино ограничено коришчење је постављено код овог другог механизма. Разматрајући Мундел-Флемингов модел морамо, најпре, истаћи да он проширује аналитички апарат IS –LM до случаја отворене економије, уводећи: а) нето извоз као додатну компоненту агрегатне потражње; б) спољно тржиште плаћања уз тржиште добара и тржиште новца. У даљем раду, анализирамо учинак монетарне и фискалне политике на кретање девизног курса у режиму када он остаје фиксан и пливајући. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 18 ‐    VI „Домети економске политике код стабилизације цена“ је шести део докторске дисертације. Овај део aнализе у првом делу је посвећен теоријским сукобима између монетариста и кејнзијанаца. Треба истаћи да су кејнзијанизам и монетаризам два основна теоријска правца у макроекономији током последњих осамдесет година. Ми нећемо расправљати о њиховим теоријским детаљима, већ о суштинским учењима ових школа и њиховом практичном утицају у контексту остварења најважнијих циљева економске политике. Велике макроекономске расправе у свету су започеле још давне 1929. године (за време Велике депресије), да би се данас, 2013., међу њима виделе готово идентичне линије поделе у дебатама о садашњој економској кризи. Неслагања кејнзијанаца и монетариста углавном се односе на степен у коме цене и тржишни механизам обезбеђују ефикасну алокацију ресурса и оптимално задовољење појединачних потреба. Монетаристи сматрају да је апроксимација о тржишној равнотежи добра, а да тржишта функционишу савршеније него што то чини влада са својим економским мерама. Кејнзијанци сматрају да су бројни домени тржишне несавршености, те да се у привреди може јавити трајна неискоришћеност ресурса. У овим расправама важну улогу игра неизвесност. За кејнзијанце, то значи да се приватне одлуке доносе уз несавршено познавање будућих услова привређивања. То доводи до погрешног формирања цена и до погрешне алокације ресурса. За монетаристе постојање неизвесности значи само то да су пођеднаке шансе да се инструментима економске политике ствари побољшају или погоршају. У креирању инструмената економске политике кејнзијанци преферирају ad hoc одлуке, а монетаристи законе. Пошто очекивања пресудно обликују понашање привредних субјеката, оно се неће мењати услед мањих промена економске политике, већ једино ако дође до измене режима. Лукасова критика, стога, имплицира да економске политике које су биле успешне у прошлости, не морају и у будућности давати жељене резултате. механизам обезбеђују ефикасну алокацију ресурса и оптимално задовољење појединачних потреба. Монетаристи сматрају да је апроксимација о тржишној равнотежи добра, а да тржишта функционишу савршеније него што то чини влада са својим економским мерама. Друго бојно поље између кејнзијанаца и монетариста води се по питању ефикасности мера економске политике. Чак и када тржишта не функционишу савршено, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 19 ‐    мора се доказати да инструменти економске политике које предузима влада заиста може да поправи ситуацију. Да би доказали да се на на тржишту не постиже равнотежа, кејнзијанци полазе од тога да се многе цене због несавршеног познавања будућих услова привређивања формирају унапред, те да ће због тога владине економске политике можда моћи да неутралишу ефекте номиналних ригидности. Па, ипак, иста та неизвесност услед непотпуних информација, услед чега тржишне цене и не могу да обезбеде пуну запосленост расположивих ресурса, може да осујети и акције саме државе. Критика макроекономских мера економске политике далеко превазилази само питање информационе предности. Милтон Фридман је тврдио да, као додатак на сазнајни јаз ( јаз у откривању потребе за акцијом), владама треба времена да формулишу мере, што ствара јаз у одлучивању. У зависности од структуре власти, он се може увећати за имплементациони јаз, будући да министарства морају да припреме, а парламенти да усвоје одговарајуће законе. Чак и када би се брзо примениле, инструменти економске политике неће одмах дати резултате. То се посебно односи на монетарну политику. Сматра се да је потребно неколико месеци најмање да би се осетило дејство монетарне релаксације и депресијације курса на реалну привредну активност. Што је још горе, овај јаз у реализацији садржи висок степен неизвесности; економисти га не могу увек сасвим тачно утврдити. Треће бојно поље између кејнзијанаца и монетариста је инфлација. Инфлација је чест изведени „производ“ кејнзијанског приступа управљања тражњом. Уколико се рестриктивне политике не примене са истом ригорозношћу као и експанзивне, стопа инфлације постаће пристрасна навише. Ово отвара прилично важно питање приоритета. Не би ли нижа стопа незапослености и виши оутпут могли да однесу превагу над перманентно већим стопама инфлације? Трошкови инфлације су наредни извор неслагања између кејнзијанаца и монетариста. VII „Економска политика у Србији и последице“ спада у онај део анализе у коме сва теоријска и емпиријска знања до којих смо дошли преламамо у условима наше земље. За разлику од предходних глава где доминира теоријско сагледавање утицаја економских инструмената на привреду уопште, посебно на њену структуру, у овој глави анализирамо тај утицај на макроекономске циљеве Републике Србије. Данас у нашој земљи има економиста који покушавају да изврше девалвацију економске науке и да јој се стави на терет много тога што јој евентуално припада, али и много тога што не би требало ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 20 ‐    да иде на њену адресу. Најпре јој се замера што није благовремено или није уопште предвидела надолазећу економску кризу. Осим тога, замера јој се и неспособност да објасни макроекономске трендове (кретање главних економских циљева) и идентификује опредељујуће инструменте и механизме који те трендове детерминишу или им бар на суштински начин доприносе. Можда најозбиљнија критика је у спочитавању неспособности да изгради регулаторне механизме који би кризне појаве ако не потпуно отклонила, а оно бар амортизовала тако да буду спречени већи, разорнији економски поремећаји. Дакле, тешка примедба је у томе да није дошла до сазнања о неопходности опсежне и чврсте регулативе, остајући у уверењу да је у нормативном смислу прихватљиво препустити привреду спонтаном деловању тржишта. „Да је економска политика сва прошарана исклизнућима, грешкама и промашајима једва да ће ико бити вољан да пориче. Такође је тачно да институције, органи и агенције у којима се економска политика конципира и спроводи не пате од неког особитог вишка самокритичности. Омакнућа у економској политици редовно су праћена здушним настојањима да се она прикрију, релативизују или нечим крупним и објективним добрано образложе и прикрију“ (Љ. Маџар). Такође, у овој глави биће речи о утицају финансијске и економске глобалне кризе на привредна кретања у Србији, а посебно на кретање општег и релативног нивоа цена. Пресудан утицај на економску кризу у Србији није имала глобална финансијска и економска криза већ је кризу изазвала закаснела и спора транзиција и нагомилани структурни проблеми. Приватизација и друге економске реформе нису донеле очекивани напредак привреде Републике Србије. Приходи од приватизације и државног капитала су смањивани и нису коришћени претежно у развојне сврхе. У таквом миљеу економска политика није дала очекиване резултате. Влада је била коалициона и често неодлучна, било је много притисака на Владу и тешко је могло да се координишу мере из њене надлежности. Погоршање макроекономских величина, отежавало је усклађивање различитих циљева и мера економске политике смањујући њену ефикасност, а део социјалне политике носила је привреда (ниска цена комуналних услуга: струје, воде, грејања, итд.). Дакле, главни проблеми које је трабало да реши економска политика су били: 1. висока јавна потрошња и финансирање фискалног дефицита; 2. раст тражње за девизама и убрзана депрецијација националне валуте уз повећану интервенцију НБС на ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 21 ‐    девизном тржишту; 3. повећање неликвидности и броја фирми у блокади, пад кредитне способности бакарског сектора и раст кредитног ризика; 4. велики инфлаторни удари (нестабилност цена). Први проблем економске политике јесте обим и структура јавне потрошње. Фискална политика вођена у време економске кризе је допринела смањењу обима јавне потрошње, почев од ребаланса буџета Републике Србије у априлу 2009. године. Међутим, обим јавне потрошње је и даље остао висок у односу на производни и фискални капацитет земље. Фискални дефицит консолидован на нивоу сектора државе у време кризе нараста на 4,2 посто ДБП у 2009. години., са предвиђањем да ће у 2010. години бити око 5% ( данас видимо да су ови проценти много већи). Други проблем економске политике јесте убрзавање депрецијације националне валуте везано за токове краткорочних капиталних трансфера, односно смањење краткорочних обавеза банака према иностранству и смањивања спољних дугова сектора предузећа.Трећи проблем економске политике јесте раст кредитног ризика и смањено кредитирање привреде. Уколико се он брзо не опорави биће угрожена стабилност финансијског сектора. Стога је неопходан нови пакет мера економске политике који би се усмерио на проблем ликвидности реалног сектора, како би се спечило преливање кризе на банкарски сектор. Четврти проблем економске политике је стабилизација цена. Потрошачке цене у првом полугођу 2009. порасле су за 7%. Базна инфлација је износила 3,1%, раст регулисаних цена 13,8% и раст пољопривредних производа 18,4%. Општи пораст цена у овом периоду био је у највећој мери последица регулације цена и контроле од стране владе, знатног повећања цене нафте и нафтиних деривата и повећања акциза, као и повећаних инфлаторних очекивања. Са благим падом неких цена, инфлација је наставила да расте и у наредном периоду. Према томе, на привреду у целини а посебно на структурне промене делују различити економско-политички инструменти. Са становишта једне економије најважнији су они инструменти који мењају привредну структуру, подстичу привредни раст и развој, другим речима, који привредне активности и процесе окрећу у жељеном правцу. Због напред изнетог, анализом економске политике, која има разне механизме и инструменте којима директно или индиректно управља привредом и њеном структуром, видећемо да ли је она побољшава или погоршава. Када економска политика својим деловањем бележи негативне економске резултате, то значи да се она води волонтерски, без наслањања на текућа научна ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 22 ‐    достигнућа у економији или се, пак, води у интересу мањих политичких или интерсних група. Земље у транзицији се сучељавају са разним тешкоћама. Оне морају поднети такозване трансакционе трошкове: незапосленост, инфлацију, нестабилност курса, неравнотежу у економским односима са иностранством, пад стандарда становништва и друге. У почетку је очекивано да дође до наглог пада бруто домаћег производа, а затим и до брзог опоравка и одрживог раста на нивоу који је одређен фактором акумулације и повећањем продуктивности. Уместо подизања стопе раста ДБП-а на виши ниво, а тиме и животног стандарда, код нас су приоритети били стабилност курса и општа финансијска стабилност. То никако не смеју бити циљеви сами по себи, нити циљеви на дужи рок. Због тога се може стећи лажна и погрешна слика о успешности транзиције. Од земље која је имала највеће шансе за брзу и успешну транзицију, Србија је постала најтежи транзициони случај у целом региону. Економске санкције, изолација и изложеност НАТО бомбардовању, налети хиперинфлације, узели су свој данак и успорили све економске процесе, па и сам процес транзиције. Нажалост, спора приватизација, неразвијеност конкурентности, корупција, приносе и даље жртву и тако заостале привреде па 1989. и 1990. година чине се не као прошлост, већ као недостижна будућност. Сви ови проблеми начинили су нас неповољним за разматрање страних инвеститора, услед постојања тесне везе између доласка страног капитала и процеса приватизације, при чему један процес подстиче други. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 23 ‐    I EKОНОМСКА ПОЛИТИКА КАО ПОДСИСТЕМ ВЕЛИКОГ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА Да би се схватила природа и значај утицаја инструмената економске политике на стабилност цена, много помажу нове научне дисциплине – теорија информација, кибернетика и општа теорија система. Познато је да се под системом подразумева скуп елемената који се налазе у интеракцији, при чему овај поседује атрибуте који се разликују од атрибута саставних елемената и поседује сопствени начин деловања.1 У природи, техници и друштву постоје бројни динамички системи, које одликују процеси који трају у времену. Подложни утицају екстерних чинилаца, динамички системи могу бити детерминисани (кад им је потпуно одређено понашање) и пробабилистички (кад их карактерише случајност процеса). Док, код детерминисаних система постоје многи ефектни начини управљања, за пробабилистичке системе у својству јединственог стварног механизма управљања јавља се повратна спрега, тј. веза између излаза (реакције система на средину која га окружује) и улаза (скупа свих могућих утицаја, којима је систем изложен), што по својој дефиницији укључује неопходне корекције на почетне тачке система. У кибернетском приступу привреда се посматра као један велики, динамички и сложен систем, који се делимично одликује строго детерминисаним понашањем, а делимично вероватноћом и случајношћу својих процеса. Због своје вишестепене организације, почев од микроекономског субјекта па до њене свеукупности, постоји веома расчлањена расподела функција управљања. Дакле, у својој целини привреда се јавља као један велики саморегулишући систем, систем хомеостатиских карактеристика, који одражава вредности произвољно променљиве величине у датим границама, укључујући у механизам повратне спреге, доступне запажању и мерењу. Улогу повратне спреге врши тржиште у оквиру кружног кретања материјалних и субјективних елемената целокупног                                                              1 Види опширније: Р. Стојановић; „Велики економски системи“, стр.12-13, Београд, 1970   ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 24 ‐    економског система. У оквиру тржишног механизма (као подсистема) главну улогу имају цене као регулатори који представљају снажан механизам контроле и рационалности привређивања. Економски системи улазе у једну још ширу групу динамичких система, тј. у друштвене системе, те, према томе, основне карактеристике сваког друштвеног система јесу уједно и основне карактеристике економских система. Те основне карактеристике друштвених система могле би се, по нашем мишљењу, навести следећим редоследом: 1.динамички; 2. стохастички; 3. врло сложени, и 4. хијерархијски. Другим речима, то су увек заиста најсложенији од свих познатих система. Будући да се у робној привреди услови производње и потрошње испољавају као услови понуде и тражње и пошто улога тржишта јесте да повеже понуду и тражњу, то тржиште делује као велики аутоматски регулатор целокупне друштвене производње. Ако се појам тржишта прошири на скуп свих робно-новчаних веза између економских субјеката, онда се у његовој координирајућој функцији посебно истичу следећа три момента: 1. ефикасна селекција потребних производа; 2. ефикасна алокација потребних производних чинилаца и ефикасан избор производних поступака; и 3. начин расподеле укупно створеног дохотка између свих учесника у производњи. У савременом друштву потребе су постале тако бројне, динамичне и разноврсне, да некадашње представе о идеалном економском систему, који би непосредним пописом или неким другим статистичким поступком утврђивао потребе и жеље чланова друштвене заједнице, делује као прави анахронизам. Тако, на пример, познати пољски економист Оскар Ланге својевремено је рекао да савремене потребе може регистровати само тржиште својим „огромним радним капацитетом“. Тржиште представља и одређени систем економских стимуланса, који преко материјалне заинтересованости произвођача шири примену научних и технолошких достигнућа у свим деловима привреде. У свему томе, посебно место и улогу имају цене, које се јављају као богате информације економским субјектима и слично доприносу кибернетике савременој теорији информација, укључују и начин одговора на примљену и уопштену информацију. Зато, неки тврде да је изучавање цена – изучавање једног веома разрађеног кибернетског система. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 25 ‐    1.1.Економска политика као научна дисциплина Економија је свуда око нас. Она говори о томе како друштво решава проблем реткости. Не можемо да имамо све што пожелимо, без обзира на то да ли су у питању стални годишњи одмори или савршено чист ваздух. Морамо да направимо избор. Економија проучава како друштво прави избор. Економија се не бави само ценама, дохотком, новцем, инвестицијама, штедњом. Понекад је коришћење тржишта основано, а понекад нам је потребно другачије решење. Економска анализа нам помаже при одлучивању када да ствари препустимо тржишном механизму, а када да га заобиђемо. У том контексту, економска политика спада у посебну област економске науке, а такође и у практичну активност коју у регулисању привредног живота у складу са одабраним циљевима спроводи држава и други субјекти. Док економска теорија објашњава и описује економске категорије, појаве, феномене и институције, открива економске законитости и тенденције и прогнозира економски развитак, дотле економска политика, као посебна област економске науке, изучава циљеве и методе њихове реализације у регулисању економског живота у жељеним правцима. Економска политика као део текуће друштвене политике изражава се кроз укупност изабраних циљева и мера за њихову реализацију, у економској активности државе и другх субјеката у привредном животу. У крајњој линији, свака политика, а пре свега, економска, концентрисани је израз економике. Измене у економици пре него што доведу до измене економске политике, треба предходно да буду теоријски сазнате. Као сигнал за измену економске политике обично се јављају тешкоће у развитку привреде, које треба научно анализирати. Без улажења у детаље, економску политику можемо дефинисати као дисциплину која изучава јавне економске акције и то на три нивоа: 1. избор владе које циљеве узети као приоритет; 2. избор виших институција; и 3. идентификација друштвених преференција или циљева. Економска политика на тај начин допуњава анализу понашања економских субјеката и функционисања привредне структуре коју спроводи економска анализа. На економску политику и економску анализу се заправо због прикладности гледа као на одвојене дисциплине у оквиру општијег оквира економске науке како би се омогућила исцрпнија анализа обухваћених питања. На овом месту су потребна два појашњења. Прво, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 26 ‐    економска политика може служити као водич за јавну акцију само уз помоћ различитих дисциплина: осим економске анализе потребно је укључити филозофију, политичке науке, право, статистику и математику, економетрију и многе друге. Друго појашњење се односи на могућности проширења дефиниције економске политике која би укључивала било коју концептуализацију знања економске анализе (и других дисциплина) као водича за акцију било којег економског субјекта. Та би дисциплина укључивала не само владу и друга државна тела, већ и велика пословна удружења. Економска политика није сама себи циљ. У њеној основи стоје веома сложени политички задаци који одређују круг делатности јавних органа у привреди, што не искључује повратна дејства економске политике у смислу њихових измена или допуна, сагласно основном политичком циљу. 1.2.Генеза економске политике Због чега је потребно посматрати цикличне промене привредне активности, на пример, одступања БДП од линије тренда? Зашто је незапосленост у основи контрациклична, док су промене стопе инфлације процикличне ? Тек однедавно су економисти заокупљени овим питањима. Дуго времена се веровало да, макар као прва апроксимација, важи правило да ће тржиште које коректно функционише обезбедити најбољи могући исход, те да не би имало смисла истраживати њихово агрегатно понашање. Овакав приступ познат је као laissez-faire, чему су се супроставили заговорници intervencionizma, заступајући тезу да држава треба да подстиче поједина тржишта и привредне гране, укључујући политику субвенција, као и заштиту од иностране конкуренције. То ипак не значи да је анализа привредних циклуса била занемарена. У ствари, известан број циклуса био је испитан и детаљно анализиран, и то почевши од краткорочних циклуса (који трају приближно пола века). Циклуси су били третирани као кумулативни исход поремећаја као што су открића, проналасци, добре или лоше сезоне жетве, погрешна предвиђања структуре добара које потрошачи желе да купе, или чак промена укуса потрошача у земљи и иностранству. Инфлација је третирана као последица ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 27 ‐    убрзаног раста новчане масе (понуде новца), најпре због открића нових резерви злата из 19. века, а потом и због неодговорности централних банака приликом штампања папирног новца. Ипак, Велика депресија из 1930-их година прошлог века, која је милионима људи донела незапосленост и беду, била је сувише брутална да би се могло једноставно говорити о несрећном стицају околности. Размишљајући о Великој депресији, британски економиста Џон Мајнард Кејнз је 1936. године објавио рад „Општа теорија запослености, камате и новца“, књигу која је лансирала макроекономска истраживања. Кејнз је истакао агрегатне тражње у макроекономским флуктуацијама. Касније су његови следбеници убедили носиоце економске политике да се прихвате управљања агрегатном тражњом, тј. да изравнају привредне флуктуације тако што ће варирати ниво јавне потрошње, првенствено да би се избегли уочени индикатори рецесије. Од Другог светског рата до данас, амплитуде привредних циклуса су се знатно смањиле, док су генерације ранијих економиста полазиле од претпоставке да ће периоди раста неизбежно бити праћени фазама пада привредне активности. Осим тога, економисти су почели озбиљније да размишљају о агрегатној понуди – тј. о производном потенцијалу привреде – као и ефикаснијем коришћењу расположивог рада и капитала. То се нарочито односи на незапосленост, која сада у Европи представља велики проблем. Следећа велика промена, веома упадљива, у послератној привреди односи се на општи ниво цена, тј. на трошкове роба и услуга изражене у новцу. Све до Другог светског рата, пођеднака је била вероватноћа да ће цене расти или падати. Ако се искључи период ратова, практично се није могао утврдити ни тренд раста, нити тренд пада, нити тренд општег пораста цена. Једно тумачење послератне ере – која је, како ћемо касније у раду видети, контроверзна – гласи да је макроекономија допринела стабилизацији путање привредног раста по цену општег пораста цена (инфлацији). Међутим, 80-их година почела је расте забринутост због високих стопа инфлације, што је довело до коренитих промена економских политика. Скоро све централне банке одустале су од кејнзијанских политика и преусмериле своје напоре на одржавање ниских стопа инфлације. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 28 ‐    1.3.Макроекономија и економска политика Логички посматрано, макроекономија је само збир стотина или хиљада тржишта, од којих свако може бити објашњено микроекономским принципима. Микроекономија се бави истраживањем цена појединачних роба, као и истраживањем тржишта на којима се та роба купује и продаје. Поставља се питање зашто су нам потребне те две дисциплине? У великој мери оне су повезане. Микроекономија се бави тржишним понашањем појединаца. Макроекономија се бави колективним понашањем, односно бави се исходом збира свих индивидуалних одлука, које су донете без увида у одлуке и акције других. Данас, у савременој економској литератури можемо наћи много дефиниција макроекономије. Заједничка им је само тежња да макроекономију одреде као специфично поље економске анализе. Такве класификације су, међутим, претерано уске и у крајњој линији штетне за добро разумевање целине економске теорије. Због тога је веома важно да овде издвојимо шта се у свакодневној пракси подразумева под макроекономијом. Тако посматрано, њу дефинишу углавном: приступ – агрегирање; доста повезан с тим је предмет: читав економски систем, најчешће нација, и коначно метод: индуктивна анализа односа између агрегираних величина. Осим тога, макроекономију одређује и сврха: схватање међузависности које постоје међу главним агрегираним варијаблама, а посебно предвиђање укупне производње, њених компоненти и употребе. Према томе, за макроекономски приступ је карактеристично проучавање економских субјеката кроз агрегате. Агрегати су варијабле које изражавају суме индивидуалних варијабли, најчешће за целу земљу. Тако је укупна потрошња домаћинстава, сума – разуме се приближна – потрошњи свих домаћинстава; на исти начин се мере укупна производња, извоз, увоз, итд. груписање на агрегате омогућава изузетна упрошћавања: економски систем је састављен од милиона домаћинстава која манифестују тражњу за милионима разних производа. Само проучавање појединачне тражње по домаћинствима захтевало би милијарде варијабли и релација. Агрегирање омогућава да се приказ привреде сведе од неколико релација које изражавају односе између варијабли оцењених као сигнификантне. Избор агрегираних варијабли је од великог значаја због свега оног што се њиме може истаћи или сакрити. На пример, уколико агрегиране варијабле занемарују разлике између друштвених група, онда оне доприносе ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 29 ‐    камуфлирању проблема расподеле. Уколико не постоји исправан метод мерења неједнакости, немогуће је открити њихов утицај на економски раст па их почињемо коначно сматрати као занемарљиве. Изражавање путем агрегата је симплификација која на први поглед подсећа на метод коме прибегавају физичари када стање гаса карактеришу са неколико варијабли: температура, притисак, запремина, имплицитно агрегирајући понашање молекула од којих се гас састоји. Симплификација у физици је заснована на хипотезама униформности или бар статистичке правилности које га чине оправданим. Међутим, за људска друштва су те хипотезе нетачне и доста крхке. Док о избору параметара који карактеришу једну појаву у физици, постоји мање више очигледан консенсус, за појаве у друштву, као што смо то раније видели, то уопште није случај: избор полазне тачке, становишта, онога што је битно, јесте научни и политички избор од кључне важности. Осим тога, напомињемо да је скоро немогуће направити јасну разлику између дескриптивне и нормативне. Независно од те прве и основне тешкоће, приказивање економије у просецима и глобалним агрегатима не одговара друштву које је дубоко структуирано; на тај начин се бришу разлике везане за производне структуре и нарочито за друштвене класе. Приказати развој привреде са неколико синтетичких цифара као што су: раст укупне производње, општег нивоа цена, незапослености, итд., је веома згодно па се текућа анализа коњуктуре и популарише преко тих глобалних величина са извесном жељом да се приближи широј публици. Но, такви прикази су неоправдано поједностављени, јер нас наводе на закључак да економски систем можемо схватити преко неколико просечних величина, да је он без структуре, класа и антагонизама. Разуме се могуће је направити и анализе преко сектора ( анализа великих економских система, или системски приступ) и управо је у том смислу анализа производних структура напредовала последњих песесетак година, мада је, чини нам се, и то недовољно. Потребно је бити свестан правог домета агрегирања. Ипак, изражавање кроз агрегатне величине остаје неопходно уколико желимо да добијемо употребљиве и квантификоване резултате. Агрегирање омогућава мерење а потреба за мерењем је и довела до агрегата. Због тога се и макроекономска анализа развијала упоредо са увођењем техника националног рачуноводства; њихов развој је био паралелан и чак нераздвојив. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 30 ‐    Дакле, макроекономија се бави агрегатним кретањима, нивоом незапослености, каматним стопама, инфлацијом, кретањем зарада, девизног курса и платног биланса који се остварује у размени са другим земљама. Пре него што се започне једна таква анализа, од пресудне је важности да се тачно одреди шта је то што желимо да објаснимо, а шта сматрамо датим величинама. Ова разлика представљена је на следећи начин: Слика 1. Варијабле које обликују економске моделе. Варијабле чије понашање треба објаснити економским принципима називају се ендогеним варијаблама које се понекад називају и индуцираним варијаблама: производња, (не)запосленост и висина цена. Преостале варијабле - оне које не покушавамо да објаснимо – називамо егзогеним варијаблама. Као пример егзогених варијабли можемо навести: време, инострана производња, преврати, ратови, ..., привређивања у иностранству (ниво привредне активности и каматне стопе), цену нафте, а понекад у ову категорију спадају чак и домаћи друштвени фактори, као што би, на пример, била пословна клима или борбеност синдиката. Егзогене  варијабле Економски  модел Ендогене  варијабле ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 31 ‐    Разлика између ендогених и егзогених варијабли у извесној мери је арбитрарна. Многе егзогене варијабле нису у строгом смислу речи независне од ендогених варијабли. На пример, мере фискалне и монетарне политике често представљају реакцију на кретање инфлације или незапослености. И мада је врло практично да се варијабле економске политике третирају као егзогене, понекад се испостави да је врло корисно извршити ендогенизацију. У макроекономији се анализа спроводи на основу поједностављених претпоставки. Ми никада у потпуности не верујемо у своје претпоставке, али су нам оне потребне да бисмо могли да утврдимо фундаменте крећући се кроз велику сложеност привредног организма. Управо је зато подела на ендогене и егзогене варијабле вештачка. Потпуно егзогених варијабли скоро и да нема: као два примера могу се навести климатски услови и научна достигнућа и проналасци. Задатак систематског повезивања ендогених варијабли за промене егзогених варијабли спроводи се тако што се спецификују везе између свих релевантних варијабли којима се описује нека појава. Све ове везе, узете заједно, сачињавају теорију. Скоро по дефиницији, теорија одступа од стварности. Када би се стварни свет могао разумети без поједностављујућих претпоставки, теорије не би биле потребне. Није проблем у економији, него у инхерентној сложености света. 1.4.Микроекономија и цене Један економски писац је својевремено рекао да „све што је фундаментално је микроекономско, а све што је важно је макроекономско“. Формирање цена се првенствено изучава кроз микроекономију – као делу економске науке који истражује појединачне економске појаве, величине (понуду, тражњу, трошкове, приходе предузећа, итд.) и односе између њих. Полазишта микроекономије су, пре свега, појединачни економски субјекти (произвођачи, потрошачи, предузећа, домаћинства). Формирање цена појединачних роба, њихова понуда и тражња, понашање привредних субјеката – све то, углавном, спада у домен микроекономије. Има мишљења да је економска наука све до Велике депресије из 1929. – 1933. године првенствено била микроекономска, а после те кризе, са Кејнзовим радовима и јачањем државног интервенционизма у привреди, макроекономска. Ово је само делимично тачно, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 32 ‐    посебно када се има у виду да је економска мисао и пре велике економске кризе дала низ значајних доприноса макроекономији (на пример, Кенејева економска таблица, Сејов закон тржишта, Марксове шеме просте и проширене репродукције, анализе потекле од Валраса, Парета и др.), као што је и у микроекономији после велике економске кризе дошло до низа нових научно значајних концепција. За микроекономију су нарочито значајне анализе парцијалне и опште привредне равнотеже. У тим анализама претпоставља се, да се сваки привредни субјект понаша тако да максимизира, уз извесне ограничавајуће услове, неки циљни показатељ своје активности. Тако предузећа имају за циљ максимизацију профита, а потрошачи максимизацију корисности коју остварују куповином и потрошњом неког добра. Тражење максимума при одређеним ограничењима може се решавати и изажавати математички. Tржишне цене, на пример, затим обими производње и потрошње, понуде и тражње, износи трошкова и прихода, величина профита – све су то мерљиве економске величине, често са односима међузависности који се математички могу изразити у облику разноврсних функција. Промена једне економске величине може изазвати промене једне или више других величина, те се математичке релације између таквих величина појављују као значајан предмет и метод њиховог истраживања. Међутим, одређивање тих релација често није једноставно, не само са аспекта математичке него и економске анализе. "Математичар није добар математичар ако слепо и шаблонски изводи математичке операције; то важи не само код примене математике у економским истраживањима“ – писао је један наш познати математичар. Други аутори, с правом су скретали пажњу да математичке методе и модели нису независни од квалитативног аспекта разматрања, те да, пре свега, представљају „комплементарни део одговарајуће економске анализе“. Бранко Хорват, - такође веома заслужан за економетријска истраживања, када је писао о трансформацији вредности у цене производње, најдискутованијем проблему у марксистичкој економској теорији, сматрао је да иако је било покушаја да се трансформациони проблем реши, скор да ниједан није био успешан. Сви су они тежили за математичком егзактношћу, а не за теоријским смислом. Слично мишљење је имао и Зоран Пјанић када је констатовао, да је „читав трансформациони проблем третиран сувише математички-формалистички“. У ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 33 ‐    теорији несавршене конкуренције, која представља значајан део опште теорије цена, често се радови Чемберлина и Штакелберга оцењују као типични примери економских истраживања у којима се користи мало математике, али се на изванредан начин користе графикони и тзв. литерарно резоновање. Но чак се и од стране аутора који су своје анализе базирали првенствено на математиком инструментаријуму, Чемберлинова и Штакелбергова и још нека друга слична истраживања, оцењују као ближа реалности, али и теоријском уопштавању. Математички методи и модели су свакако инструмент савремених погледа и формулисања економских проблема, пре свега, јер омогућују да се бар неки од тих проблема представе релативно јасно. Међутим, скоро сви ти модели и методе представљају поједностављење економске реалности, јер се заснивају на претпоставкама које често могу бити у великој мери нереалне. Управо зато,како о томе пишу, на пример, Гериен и Незеи, врсни стручњаци примене математике у економским истраживањима и анализама, „не треба допустити да се буде импресиониран математичким тероризмом, те веровати да је овај или онај резултат математичке анализе тачан је нешто математички доказује; такво доказивање је ваљано само у односу на предходно постављене хипотезе“. Типичан вид математичког поједностављења стварности представљају линеарни модели производње и потрошње. Код линеарних модела производње, на пример, улагања фактора производње могућа су само у једној увек истој пропорцији (што значи да не постоји могућност супституције тих фактора, односно да је еластичност супституције једнака нули), и, исто тако, однос између улагања фактора производње и количине оствареног производа је константан, без обзира на обим производње ( што значи да нема растућих и опадајућих приноса). Најзначајнија теоријска истраживања проблематике формирања цена у тржишним привредама потекла су из неокласичне школе економске мисли. У крилу те школе развила се теорија фирме (предузећа), као научна дисциплина у којој се првенствено истражује оптимизација понашања предузећа, нарочито упоређивањем њихових трошкова и резултата пословања, тј. минимизација трошкова и максимизације профита, те у складу с тим оптимизације обима производње и нивоа цена. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 34 ‐    Неколико деценија неокласична школа скоро и да није била оспоравана као основа микроекономске анализе, сем у неким деловима марксистичке политичке економије. У САД ретке критике капитализма и у оквиру тога неокласичне теорије цена су углавном потицале само од двојице марксиста- Свизија и П. Барана, посебно из њиховог заједничког рада „ Монополски капитализам“ (1966). Касније, током 70-их година, критика се шири и обухвата значајан део тзв. Америчке радикалне политичке економије. За разлику од САД, у западној Европи критике капитализма и економских теорија као што су кејнзијанизам, неокласика и друге биле су знатно многобројније. Добар пример таквих критика је заједнички рад Аталија и Гијома „Антиекономика“ (1978). У истраживањима тржишног формирања цена веома значајно место имале су, на пример, тзв. теорије рационалног понашања (избора) потрошача. У ондашњој југословенској економској литератури прва критичка анализа ових теорија садржана је у радовима Зорана Пјанића, а пре свега, у његовом познатом уџбенику „Теорија цена“ (1972). Гијом и Атали у већ наведеном делу „Антиекономика“, називају оваква истражи- вања „традиционалним приступом потрошњи“, сматрајући да она (истраживања) „предс- тављају леп пример елегатне теорије засноване на неколико једноставних принципа... али којима се ништа не разјашњава“, односно да „ова лепа теоријска конструкција није од велике користи“. У суштини, Атали и Гијом другом наведеном констатацијом релативизирају, исправно ублажавају прву. Они примећују да теорије понашања потрошача, као и читав низ других економских модела, у први план истичу неке чиниоце равнотеже (оптималног положаја) економских субјеката, а не узимају у довољној мери у обзир неке друге значајне феномене, као што су, на пример, улога рекламе у систему продаје, социокултурне факторе, и сл. Атали и Гијом греше када оцењују да моделима теорије избора потрошача – суштина феномена потрошње „није чак ни споменута“. Одмах иза ове оцене следи једна „релативизирујућа“: ипак, логика анализе садржане у традиционалној теорији избора потрошача још би се некако могла и прихватити, да су дохоци и цене једине варијабле које успостављају зависност између потрошње и производње. Цене и дохоци, наравно, нису једини чиниоци од којих зависе односи производње и потрошње. Постоји и низ других. Међутим, у истраживању економских феномена, као и мање-више низа других, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 35 ‐    скоро да је сасвим нужно примењивати један метод присутан и у Марксовим изучавањима цена.Наиме, Маркс је добро уочавао да сви економски односи нису од пођеднаке важности. У истраживању тих односа код Маркса, као и код низа других аутора, постоји „пут“ који би се приближно могао одредити овако: од конкретног, преко апстрактног, поново до конкретног. Цена, на пример, конкретна и врло сложена економска појава, на коју утиче мноштво економских и неекономских чинилаца. Маркс у првом тому „Капитала“ поједностављује стварност и утврђује да цена зависи од вредности. То је доминантан однос. Вредност је апстрактна категорија. После утврђивања овог односа код Маркса постоји, по Свизијем тумачењу, „прогресивна редукција апстракције“: прелаз (повратак) од апстрактнијих (општијих, једноставнијих) категорија на конкретне (сложеније, реалније). На крају овог мисаоног процеса јавља се сама конкретна појава, као (по Марксовим речима) „сједињење многих одредаба, као јединство многоструког“. У суштини, овај метод упућује на нужност да се истраживањем како се формирају цене и друге економске величине, мора поћи од поједностављивања, односно утврђивања најпре домнантних односа, па онда ширења анализе на друге чиниоце који утичу на појаву или појаве које се истражују. Потребно је, на пример, код овога имати у виду да су цене једна од најсложенијих економских категорија. Кроз цене се изражава степен развијености привреде, њена техничко-технолошка опремљеност, продуктивност, ниво организова- ности привреде и предузећа, квалитет алокације ресурса, друштвена подела рада (удео појединих друштвених слојева у расподели дохотка), итд. Модел истраживања цена којим би се покушало све ово истовремено узети у обзир био би осуђен на неуспех. Зато модел мора поћи од битнијег (можда) једноставнијег, а затим укључивати оно што изражава већу сложеност појаве и оно што је у вези с њом мање битно. Сврха теорије јесте да објашњава неку појаву. Као таква, теорија често носи карактеристику хипотезе. На пример, у теорији цена утврђена је, као општа законитост, појава да са порастом цене неке робе долази, при непромењеним осталим околностима (варијаблама као што су дохоци, преференције купаца итд.), до смањена тражње за њом. Но, ова законитост је ипак само хипотеза када се истражују појединачни случајеви, јер у стварности може доћи и до тога да пораст цене неке робе изазове пораст тражње за њом. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 36 ‐    Закључак: код мање-више свих законитости постоје и изузеци. Типачан пример овога су, када је реч о ценама, изузеци од тзв. општег закона тражње. Микроекономска теорија и теорија цена су, када је реч о анализама тржишних привреда, по много чему идентитети. Обе теорије истражују економско понашање појединачних носилаца одлучивања, као што су, пре свега, предузећа. Полазиште овога јесте да предузећа обављају одређену економску активност, купују или закупљују одређене економске ресурсе да би производили одређене робе или стварали услуге. На тај начин предузећа остварују доходак, при чему су начини формирања цена или сулуга чинилац који у битноме одређује економске токове, почев од обима производње. Зато је сврсисходно, а што се иначе у теорији цена и чини, теоријско истраживање цена полази од истраживања производње, понуде и тражње. За ту врсту истраживања, велику помоћ налазимо у економским функцијама. 1.5. Oчекивања од економске политике Ниједна значајна одлука не може занемарити утицај будућности. Потрошња и штедња, инвестиције, формирање цена, зараде, алокација ресурса, све то зависи од перцепције будућности од стране привредних субјеката. Економска политика је један од фактора који обликује будућност. Према томе, процена места, значаја и улоге економске политике не може извести само на основу утицаја текуће политике на текуће резултате. У ствари, текући резултати могу бити под великим утицајем сутрашњих (очекиваних) политика. Ова теза отвара фасцинантан број тема, укључујући и загонентно сазнање да саме текуће мере економске политике могу представљати одговор на очекивања привредних субјеката о будућим мерама економске политике. Привредни субјекти, по правилу, са сумњом прихватају објаве владе о промени економске политике. То не мора да буде због тога што владе нису достојне поверења, већ стога што је реч о „политичким животињама“ ( термин употребили: Мајкл Бурда и Чарл Виплош) које реагују на краткорочне промене у свом политичком рејтингу. У циљу веродостојности саме имплементације, често је неопходно да се и јавност и сама влада константно и умерено (благо) подсећају на то шта је обећано или шта се очекивало у ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 37 ‐    прошлости. Taко, на пример, средином 80-их влада Велике Британије је увела концепт средњорочне финансијске стратегије. Сваке године влада објављује своју фискалну политику за наредне три године. И мада ником не обавезује, оваква објава фискалне политике знатно увећава трошкове њене измене, јер политичари не воле да губе или да буду натерани да се извињавају због одустајања од објављених планова. Други пример обавезујућих објава може се наћи у домену монетарне политике. Не само да међу централним банкама света расте популарност праксе јавног таргетирања инфлације, већ такође расте и пракса периодичног објављивања прогнозе инфлације. Пошто централне банке у крајњој линији контролишу раст понуде новца и инфлацију, ове прогнозе – за које су пред јавношћу одговорне – одражавају не само њихове расположиве информације, већ и њихове нерегистроване акције и намере. И док је сасвим јасно да би непредвиђени шокови понуде или тражње могли да изазову значајна одступања од објављених таргета, јавним објављивањем пројекција инфлације од стране централне банке значајно се смањују шансе да саме централне банке постану извором инфлационих изненађења. Пошто се зна да очекивања о природи будућих мера економске политике делују на понашање привредних субјеката, влада може покушати да тим очекивањима „манипулише“. Овај феномен је везан за Филипсову криву: обећано смањене инфлације у будућности, ако је кредибилно, смањиће и базичну и текућу стопу инфлације. Пошто се то постигне а инфлација смањи, неће ли се влада наћи у искушењу да начини инфлационо изненађење, на пример, у циљу смањења реалне вредности свог дуга? Овакви покушаји манипулације се могу учинити безначајним, јер када приватни сектор открије да влада не држи реч, једноставно ће ревидирати своја очекивања и смањити своје поверење у њу. Сличан пример односи се на пореску политику, а посебно на кредибилитет смањења пореза на корпоративни профит. О овоме биће речи касније у глави V докторског рада. Ово су само неки примери једног ширег феномена. Широк је спектар политика код којих постоји временска недоследност: политике које се данас чине оптималним (ниска инфлација, смањени порези на корпоративне профите, без опорезивања инсталисаног капитала) касније то не морају бити, а нарочито не ако је иницијална реакција привредних субјеката била повољна. Ако постоји временска ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 38 ‐    недоследност нестаје кредибилитет, јер приватни сектор више не верује у то да ће политика бити спроведена. Тада настају мање пожељна решења: већа стопа инфлације и мања акумулација капитала. Феномен временске конзистентности је доста важан и временом су креиране бројне методе за њено очување. Најочигледнији начин је да се уведу закони. Тако, на пример, Римским споразумом се Европској централној банци забрањује да позајмљује новац владама из еврозоне. Следећа стратегија да влада изгради репутацију, тј. перцепцију да никада неће изневерити сопствена обећања. Закони онемогућавају временску недоследност. Међутим, закони могу да онемогуће владу да предузме жељене кораке. На пример, често се чује да владама треба забранити да праве дефицит, чиме се избегава експлозивни процес задуживања. Међутим, један такав закон о забрани дефицита би блокирао дејство аутоматских стабилизатора (опширније видети 1.6. бројност и разноврсност инструмената економске политике). Онда би се усред рецесије, када порези падају, морало да се пређе на „кресање“ јавних расхода или на раст пореза, тј. на рестриктивне политике које би још више продубиле рецесију. Централне банке се суочавају са временском недоследношћу најозбиљније врсте. Вредност новца се заснива на хипотези да га централна банка, упркос снажној мотивацији, неће штампати у превеликим количинама. Надаље, изненадна инфлација редукује вредност јавног дуга, па високо задужена министарства финансија често траже помоћ својих централних банака. Најбољи начин да једна влада учврсти своју репутацију је да својој централној банци гарантује независност од утицаја и мешања владе. Економска независност зависи од практичних аспеката дневног пословања. На пример, централна банка може имати овлашћења да ограничи позајмице Министарству финансија. Па ипак, пошто операције на отвореном тржишту могу у ствари представљати закулисно финансирање буџетског дефицита, у Еврозони је Централној банци забрањено да учествује у рговини државним обвезницама или да купује нову емисију државног дуга. Наредни важан аспект је тај ко одлучује о политици девизног курса, јер се понуда новца, камата и девизни курс не могу независно утврђивати. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 39 ‐    1.6. Бројност и разноврсност инструмената економске политике Данас је прихваћена интервенција у области привреде на макро и микро нивоу. Самим тим што привреда обухвата једно целовито подручје друштва, државна интервенција утиче како на општа привредна кретања, тако и на положај појединачних предузећа. Рана макроекономија полазила је од става да владе имају инструменте, као што имају и дужност да исправе несавршеност тржишта. Искуства стечена последњих деценија указују на чињеницу да и владе могу да праве грешке. И заиста, једна од главних разлика међу макроекономстима јавља се по питању – да ли се више боје несавршености тржишта или више зазиру од владиних промашаја. Па ипак, скоро у свим земљама, владе се сматрају одговорним за привредне резултате. У време изборних кампања успешност владе првенствено се оцењује на бази привредних резултата. Сматра се да је ово у великој мери последица кејнзијанске револуције, којом се такађе може објаснити и то зашто је макроекономска анализа толико испреплетана са економском политиком, али и са државном политиком. У општој атмосфери све мањег поверења у функције тржишног механизма (алокативну, селективну, дистрбутивну и информативну) многи економисти развили су бројне и разноврсне нормативне концепције економије благостања и позитивно формулисане инпут-аутпут моделе државне интервенције. У оквиру рада докторске дисертације ми се ограничавамо само на утврђивање недостатака тржишног механизма и главних инструмената (варијабли) макроекономске политике савремене капиталистичке државе. Варијабла се може дефинисати као инструмент економске политике ако су задовољени следећи услови: 1. Носиоци економске политике могу контролисати варијаблу- другим речима, они могу одлучити коју вредност би требало да има и фиксирати је директно својим акцијама (способност контроле). 2. Варијабле чије су вредности фиксиране од стране носиоца економске политике имају утицај и на остале варијабле којима је додељена улога таргета. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 40 ‐    3. Мора бити могуће разликовати варијабле од осталих инструмената у оквиру степена њихове контроле и, изнад свега, ефикасности: два инструмента с истим учинком на све мете нису стварно два засебна инструмента (одвојивост или независност). Како смо овде дефинисали – инструмент се појављује у виду поједине варијабле чија је једина функција деловати на друге варијабле које су релевантне за преференције носиоца економске политике. Међутим, у стварном свету то је ретка појава јер неке економске варијабле могу поседовати унутрашњу вредност уз њихову инструменталну вредност. Другим речима, аргументи функције преференције носиоца економске политике могу укључивати својствене варијабле мете и друге варијабле које обично имају инструменталну улогу за остваривање варијабли мете. У том смислу, на пример, јавни издатак за потрошњу је инструментална варијабла јер утиче на висину бројних мета економске политике као што су доходак, запосленост, равнотежа у билансу плаћања, итд. Недостатак јасног и оштрог разликовања између мета и инструмената не ствара претеране тешкоће у послу с економским проблемима. С друге стране, могу се појавити тешкоће ако постоје ограничења (подови или плафони) при коришћењу инструмената економске политике. Када говоримо о класификацији инструмената економске политике, онда користимо ону класификацију коју је дао Тинберген (1956.), где разликује квантитативне, квалитативне и реформске инструменте. Квантитативни су они који обухватају промену вредности постојећег инструмента (нпр. промена висине издатака владе); квалитативни инструменти обухватају увођење новог инструмента или елиминацију већ постојећег без последица на значајну промену привредне структуре (нпр. увођење плафона у зајмовима банака или нови порези). И коначно, реформски инструменти састоје се од увођења новог инструмента који узрокује значајну промену привредне структуре и правила која управљају његовим операцијама или елиминацију неког старог. Такође, у овом делу рада говоримо и о аналитичким моделима који се користе као темељ модела одлучивања а који су обично производ економетријских анализа које уређују тачну спецификацију облика функције понашања и независне варијабле, као и вредност параметара. С теоријске визуре, Лукасова критика економске политике подцртава присуство реципрочне интеракције између учинка појединог ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 41 ‐    инструмента, понашања привредног субјекта и владе. Посебно, приватни сектор игра пре активну улогу него пасивну у мењању понашања очекујући и промене у понашању владе. Критика је настала као одговор на чињенице да традиционални аналитички модели не подмирују такву врсту интеракције. Такође, можемо разликовати економске инструменте да ли они делују директно или индиректно. Директне контролне мере циљају на постизање одређених циљева прописујући понашање одређеним субјектима ( на пример, постављањем одређених квота увоза да би се смањио трговински дефицит). Индиректне мере контроле не настоје постићи циљеве прописујући специфично понашање привредних субјеката, већ утичу на варијабиле које воде до одлука привредних субјеката ( на пример, зато да би се смањили дефицити трговине, могли би увести тарифу на увоз, која уобичајено расте с порастом цене и на тај начин обесхрабрити потрошњу страних роба). Постоје многе директне мере поред квота увоза које укључују рационирање потрошње, ограничење зајмова, селективну контролу кредита, зарада и цена, уређење предузећа јавног сектора и различите облике регулације (антитрустовски закони, справе за чишћење плина у плинским централама, итд). Да би се изазвале квантитативне промене у понуди, њену рестрикцију или експанзију, владе користе различите начине и инструменте. Овде спадају материјална померања производа са домаћег тржишта на инострано тржиште и обрнуто, повећање или смањене залиха и техничка трансформација производа. Варирање увоза и извоза, које снажно утиче на понуду, постиже се царинском политиком, одређивањем контигената, непосредним забранама и премирањем. Систем робних резерви представља саставни део друштвене репродукције, који је у обичним пословним акцијама и нормалним приликама препуштен деловању закона робне производње. Међутим, у условима тржишних поремећаја, држава може економским мерама повећати залихе (премирањем, давањем повољних кредита, куповањем одређених производа ради стокирања, наредбама о стварању одређених залиха на одређено време) или их смањити.Тако, на пример, у доба глади, које често настаје у ратним и послератним годинама, држава обавезује произвођаче и трговце да пријављују све залихе и забрањује им да их држе преко утврђеног обима. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 42 ‐    Техничка трансформација производње примењује се у случајевима преобиља неких роба, па власти подстичу или налажу њихово претварање у друге производе, а понекад и њихово непосредно уништавање. Велика депресија 1929-1933. донела је многе такве примере, када је због пренапуњености прометних канала и опасности од даљег пада цена, притисак робе био ублажаван њеном сасвим неубичајеном употребом (ложење локомотива кафом), бацањем у море и сл. Исто тако, у време оскудица, држава уводи нове стандарде, смањујући у робама удео дефицитарних животних намирница и сировина, а повећавајући удео њихових супститута или чистих сурогата. Деловање на тражњу, такође, може бити двојако – политика њеног ширења и политика њеног сужавања. Као што је познато, данас, потрошња државе, захваљујући величини буџета, достиже огромне размере. У извесним гранама производње она се појављује као главни купац. Дакле, већ само у овој функцији она је значајан чинилац целокупне тражње на тржишту. Међутим, у извесним случајевима, држава покушава да регулише квантитативну величину тражње и осталих привредних субјеката. Супротних примера – рестрикције тражње – било је много више. Главни примењивани поступак, познат као рационирање, имао је два облика: посредни (увођење тзв. безмесних дана у недељи, ограничавање вожње аутомобилима – пар-непар, итд) и непосредни (дистрибуција најважнијих сировина, снабдевање животних намирница преко посебних картица, итд.). Најважнији робни токови, по свом обиму и по својим правцима се одређују од стране државе. Овај преглед мера државе помоћу којих утиче на понуђене и тражене количине, указује нам да су неке од њих биле сасвим посебне природе, примењене у сасвим тешким приликама и периодима, док су друге задржале своје место у савременој економској политици. Да би држава у потпуности остварила постављене циљеве, она их комбинује са другим мерама и акцијама, које делују на скалу цена, преко које купци и продавци одређују своје тржишне услове. Међу мерама које смо већ истакли, има мера које се односе на трошкове, доходак и друге елементе, од значаја за опредељење потрошача и произвођача, да ли је висина цена прихватљива или не. Међутим, овде се ради о механизмима који много непосредније делују. Напрвом месту истакнимо фискални инструментаријум, чије дејство у виду опорезивања или субвенционирања мења значајно услове привређивања, па самим тим и односе релативних цена. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 43 ‐    Други значајан скуп посредних мера односи се на кредитни механизам. Слично као код пропорционалног пореског система, чак општа монетарна политика, чија је сврха регулисање агрегатне тражње и општег нивоа цена, не погађа једнако све носиоце тражње. Какво ће бити дејство мањег напајања новцем на појединим тржиштима у време потискивања инфлационог кретања, то зависи од његовог степана конкурентности, од мање или веће еластичности тражње за њима, од природе њихових производа, од тога да ли спадају у инфериорна или супериорна добра. Селективна кредитна политика не изазива промене на целом привредном простору, него се своди на корекцију оних видова тражње код којих је интервенција државе потребна. На страни производње посебну врсту сачињавају инвестициони кредити, чије се дејство испољава касније, да обезбеђењем нивоа и структуре понуде отклони будући недостатак производа и скок његове цене. Они се дају нарочито оним гранама, код којих су улагања велика и дугорочна, а које нису у стању да саме успешно конкуришу на тржишту новца због сопствене мале акумулативности или неатрактивних услова пласмана капитала. При краткој анализи утицаја државе на релативне цене – преко посредних инструмената – дали смо само једну уопштену слику. Раније смо истакли да је цена једна од најсложенијих економских категорија, да представља конкретну економску појаву у Марксовом смислу, као „сједињење многих одредаба, дакле јединства многоструког“. На другој страни, присуство државе у савременој привреди је велико и разноврсно. Повезаност између појединих мера и цена је доста сложено да би један целовит преглед о томе превазишао рад на докторској дисертацији. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 44 ‐    Табела 1. Различите варијабле и њихов утицај на агрегатну тражњу. ВАРИЈАБЛЕ УТИЦАЈ НА АГРЕГАТНУ ТРАЖЊУ Варијабле економске политике Монетарна политика Повећање понуде новца снижава камате и побољшава услове кредитирања, повећава инвестирање и куповину трајних добара. Фискална политика Повећање издатака за добре и услуге непосредно повећава трошење, смањења пореза или повећања трансфера дохотка – подстиче већу потрошњу. Егзогене варијабле Инострана производња Раст производње у иностранство – доводи до повећања нето извоза. Вредност имовине Повећање цена акција или станова доводи до већег богатства домаћинства, а тиме и до веће потрошње. То, такође, доводи до нижих трошкова капитала и већег инвестирања. Смањење цене нафте Већа производња нафте у свету- доводи до нижих цена нафте у свету – веће куповине аутомобила, више радних места... Технолошки прогресс Стварају нове услове за инвестирање – аутомобилска индустрија, фармација, компјутери... Остало Споразуми о трговини, крај хладног рата, итд., стварају нову климу за инвестирање Видети: Др Душан Здравковић & др Веселин Орландић; „Економија“, Бар, 2012, стр. 198 Даља важна разлика између непосредних и посредних мера државне интервенције у области општег и релативног нивоа цена односи се на тзв. дискретне мере (аутоматска правила). Дискретне мере су инструмент економске политике које носиоц политике може прилагодити процењујући ситуације „случај по случај“. Један такав пример је Фридманов предлог повећања новчане понуде путем фиксног годишњег процента пре него да се периодично процењују ситуације и одлучује које мере прихватити. Цео систем економских инструмената је веома сложен, па у даљој анализи, ми ћемо узети само оне које служе оптимизацији економског система, не улазећи у друге врсте економских инструмената. У циљу бољег разумевања овог система основних економских инструмената, дајемо једну класификацију према неколико најчешћих и најважнијих критеријума са становишта деловања на оптимизацију развоја великог економског система. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 45 ‐    Основне инструменте - кумулаторе делимо у две групе: на иницијаторе и на стимулаторе. Подела је извршена из основног разлога што треба разликовати кумулаторе који само иницирају убрзање развоја (привредну експанзију), од таквих кумулатора који непосредно стимулирају, поспешавају. Тако, на пример, у иницијаторе би улазили они инструменти (Р. Стојановић их назива параметрима) који служе за убрзање неких крупних, значајних научно-истраживачких пројеката, чији би резултати повукли цео талас нових инвестиција у техничку модернизацију важних привредних грана. Као смимулаторе можемо сматрати, на пример, каматне и пореске стопе које нарочито фаворизују неке одређене облике и правце нових улагања, разна премирања за убрзање развоја неких грана, разне олакшице код појединих облика техничке и научне модернизације, итд. Основне инструменте-стабилизаторе такође делимо у две групе: то су регулатори и лимитатори. Први нам служе за непосредно деловање на систем у смислу подржавања основних пропорција, пре свега, затварањем „уских грла“, бржим активирањем нових производних објеката и слично; затим, за уравнотежење платног биланса, на пораст материјалних резерви; за усклађивање разних програма градње, као и скраћивање времена градње; итд. Лимитатори, на против, стално служе да спречавају преласке преко оних граница које значе напуштање динамичких пропорционалности и настајање диспропорционалности; на пример одређивање разних квота за коришћење изузетно лимитираних производних фактора, одређивање девизних квота за поједине сврхе, прописивање начина експлоатације важних природних ресурса, и слично. Постоје еконономски инструменти чије деловање почиње одмах или после кратког времена од њихове примене, као и такви економски инструменти који су са дужим временским размаком до почетка њиховог деловања. Међу значајне инструменте овакве врсте чије дејство наступа одмах (или у веома кратком року), могу се набројати: промене каматне стопе, кредитна ограничења, промене пореских стопа, царинских стопа, установљење увозних лимита, премирање извоза, откуп вишкова пољопривредних произвoда под одређеним условима, итд. Међутим, код инструмената код којих је дуже чекати да би се осетило њихово дејство, наведимо само оне најважније: измењена стопа амортизације, разне супсидије и олакшице произвођачима, разни стимуланси за улагања у инфраструктуру, мере које помажу разнолике облике националне и интернационалне економске интеграције, и слично. Познавање момента – колико треба времена да прође ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 46 ‐    док почне дејство неког инструмента као и колико дуго се осећа његово дејство после прекидања његовог употребљавања, односно после престанка мењања његове снаге деловања, је од великог значаја. Под оператором, у најширем смислу речи, подразумевамо средства, мере, поступке итд. потребна за спровођење неке операције, која се врши над једним или више операнада. Операнди могу бити материјалне или духовне природе. „ Када, међутим, говоримо о операндима у теорији економских система, онда мислимо на оне од параметара помоћу којих се сасвим непосредно делује на поједине елементе, подсистеме или ођедном на цео велики економски систем у циљу њиховог приближавања неком жељеном развоју и фунционисању“.2 Оператори се деле у три основне групе: активизатори, дезактивизатори и оријенатори. Активизатори су практично сви кумулатори, тј. иницијатори и стимулатори, а такође и један део стабилизатора, односно највећи део регулатора, који су дати у облику сасвим директних средстава и метода за акцију. Дезактивизатори обухватају, пре свега, лимитаторе у облику средстава за непосредно деловање на систем, као и оне инструменте који, из разних потреба и мотива, делују депресивно на операнда (ограничење раста или потпуна ликвидација појединих предузећа, производних комплекса, па, понекад, и целих привредних грана). Оријентатори су они инструменти који делују у том смислу што оријентишу кретање економског система у жељеном правцу, тиме што му одређују нека од правила понашања.3 Предходно излагање нам указује на бројност и разноврсност економских варијабли. У економској литератури прави се разлика између економско-политичких ( то су, у ствари, главни циљеви економске политике: запосленост, општи ниво цена, прерасподела националног дохотка, привредни развој, платни биланс...), инструменталних и посредничких варијабли. Економско-политичке варијабле су циљеви економске политике, док су, на пример, буџетски салдо и новчана маса инструменталне варијабле. Везу између њих чине посредничке варијабле. То су, уствари, оне варијабле на које се не може директно деловати. На пример, буџетски салдо (као инструментална варијабла) делује на агрегатну                                                              2 Много опширније о свим параметрима, може се видети код: др Радмила Стојановић, „Велики економски системи“, Савремена администрација“, Београд, 1977., стр. 175-180  3 Isto; str. 177   (као п варијаб варијаб означав произв жељени Pp, кој искључ каузалн конфли положа варијаб платни конфли циљева реализа                 4 Видети ИНСТРУМЕНТ осредничк лу).4 Један ли: У првом р а одговар оди могућ циљ. На и делује н иво међус Међутим, им токови кти у еко ја у некој д Тако, на пр ла у сузб биланс но ктна стањ , него и о ције једно                        опширније: И ЕКОНОМСК а варијабл пример ов С Вид еду, као в ајућу ме и ланац п исти начи а варијаб обну повез у реалној е ма, до пос номској по ругој сфер имер, пор ијању неза сећи у се а, што наго дређују њ г циља рад                        др Иван Стој Е ПОЛИТИКЕ  а) а ова е повезан лика 2. Гл и: др Зоран аријабла ру држав осредничк н, I2 изази лу економ аност ове т кономији тављања ц литици, п и, у оства аст ефекти посленост би опаснос ни државн ихову сто и већих еф   ановић; „Те У ФУНКЦИЈИ С   пак на з ости могао авни циље Пјанић, „Тео економске ног орган их варијаб ва сопств ске полит ри групе в нема нигде иља па до а се често ривању нек вне тражњ и, али кој т већих п е органе д пу супсти еката код орија цена“, ТАБИЛИЗАЦИ апосленос би да се с ви држ. ин рија цена“, с политике а, тј. ин ли P1 ... ени ланац ике C. Пр аријабли у овакве ид његовог и један циљ ог другог е је једна з а уједно оремећаја. а се не са туције, ко другог. Економски ф ЈЕ ЦЕНА У РЕП т ( као е агледа кро тервенциј тр. 319 јавља се струментал Pm, преко посреднич ема томе, реализаци еалне стру спуњавањ може по циља. начајна еф делује на Свакако, мо опредељ лико ће ж акултет, Бео УБЛИЦИ СРБ кономско- з следећу е запослено ну вариј кога се ких вариј сваки ред ји једног ц ктуре са н а. Уместо стићи по икасна по општи ни присутна ују у изб ртвовати град, 1990., с ИЈИ ‐ 47 ‐ политичку шему свих ст – Z, I1 аблу, која и постиже абли Pn ... изражава иља. езависним ње постоје горшањем средничка во цена и су и друга ору разних од могуће тр.393    ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 48 ‐    Посматрајући велики економски систем као систем на више нивоа, можемо констатовати да и систем основних инструмената, као његов подсистем, такође мора бити организован на више нивоа. Поједини инструменти се, на пример, више или искључиво користе на нижим нивоима, други, опет, претежно или искључиво на вишим нивоима. Свакако да постоји и један број инструмената који се може користити на сваком нивоу. Међутим, поред овога, следеће особине инструмената су нам посебно битне у конкретној економској политици: да ли је кумулатор или стабилизатор, односно, да ли помаже да привреда уђе у стање опште равнотеже, или делује да се привреда удаљава од овог стања; да ли је краћим или дужим „time-lagom“, тј. да ли се његово дејство може или не може брзо очекивати; да ли му је време деловања краће или дуже; да ли се може користити на свим нивоима великог економског система, или само на некоме од њих, као и да ли његова употреба јача или слаби идући од нижих ка вишим нивоима; да ли је оператор, и ако јесте да ли активизира или дезактивизира елеменат, подсистем односно систем на који је управљено његово дејство. Према томе, „за економски јасну теоријску дефиницију неког параметра оптималних динамичких модела потребно је, поред прецизне математичке формулације, тачно знати и пет наведених његових битних карактеристика, као и, наравно, да ли се морају примењивати у комбинацији (као „парови“), или се могу користити сами за себе, што је много ређи случај, који се теоријски не може оправдати, али који се на тај начин може изузетно практично краткорочније користити у циљу упрошћавања примене неких од параметара“.5                                                              5 Др Р. Стојановић; цит. дело; стр. 179 ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 49 ‐    1.7. Ефикасност и праведност Производна ефикасност, под којом подразумевамо оптималну употребу расположивих производних ресурса, постиже се када сваки производни фактор добија зараду једнаку његовој граничној продуктивности. Иако са производне тачке гледишта овакав начин расподеле представља ефикасан резултат улагања, конкурентно тржиште не мора расподелити доходак на начин који се сматра друштвено праведним. Наиме, расподела према граничној продуктивности може да кореспондира са веома неравномерном расподелом доходака и богатства (видети опширније).6 Иако је у теоријском моделу конкурентног тржишта остварена алокативна ефикасност, тј. привреда се налази на кривој производних могућности, конкурентно тржиште не мора расподелити доходак на начин који се сматра друштвено праведним. Говорећи о невидљивој руци, понашању појединаца и максимирању друштвеног благостања ни Адам Смит није ништа рекао колико јавни интерес обезбеђује праведну расподелу. По оцени савремених економиста, до данас нико то није учинио. Артур Окун (Arthur Okun) је по овом питању недвосмислен: „Не можемо уживати у колачу тржишне ефикасности и поделимо га на једнаке делове“. Разлог томе је чињеница да је друштвени доходак неравномерно распоређен између појединих економских учесника у оквиру ма-кроекономије, а тржишни механизам ради свој посао – даје добра у руке оних који имају новчане гласове. Једино „ако би расподела иницијалног богатства, способности и могућности била етички оптимална (и ако би се стално прилагођавала променама релативних цена) и ако не би било спољних утицаја и монополистичких несавршености тржишта и технологије, онда би контрола и равнотежа савршене конкуренције могла да доведе до „најбољег решења” шта, како и за кога производити“. Праведност, односно једнакост, често се сматра предусловом кохерентности и стабилности једног друштва. Имајући у виду да је тешко обезбедити пуну запосленост свих објективних и субјективних фактора производње, као и да расподела иницијалног богатства ни у једној савременој економији није етички оптимална, савремена тржишна                                                              6 Проф. др Д. Китановић, проф. др Н. Голубовић, доц. др Д. Петровић, „Основи економије“, Економски факултет, Ниш, 2008., стр. 294.  привре огранич утицаја рачун д ефикас неједна смањуј се тран јавних Већа еф различи ИНСТРУМЕНТ да може ених ресу Ангажовањ на еконо ругога, та ности. Држава р кости у р е се разлик сфери они расхода уп „Друштво икасност, т релатив И ЕКОНОМСК обезбедит рса и соци е државн мску ефик ко да се ја асполаже асподели а у распол ма који не раво је и н ( је увек пр по правил ни значај Е ПОЛИТИКЕ  и одређе јалну прав е интервен асност. Пр вља фунд механизми богатства оживим до мају дово амењен пр Графико Извор: Др Д иморано д у, значи и правичн У ФУНКЦИЈИ С   ни степен ду само уз ције на с аведност аментални ма и ин и дохода хоцима. И љно за егз ерасподел н 1. Правич . Китановић, а се опреде мању пр ости и еф ТАБИЛИЗАЦИ економс одговарају ектору ред и ефикасн trade – off струменти ка. Прогре з прикупљ истенцију. и дохотка. ност и еф ..., „Начела е љује изме авичност и икасности ЈЕ ЦЕНА У РЕП ке ефика ћу интерв истрибуци ост често (избор) и ма којим сивним п ених сред Тако, на икасност кономије“, с ђу ефикасн обрнуто. . По нек УБЛИЦИ СРБ сности у енцију држ је дохотк се постиж змеђу прав а може д орезима н става од по пример, зн тр. 73.) ости и пр Економис има, неје ИЈИ ‐ 50 ‐ употреби аве. а није без у једно на едности и а ублажи а доходак реза врше ачајан део авичности ти придају днакост у   .  распод њеног тврде д тиме ка Тако, н САД и ефекте вероват инвести послом жртвов доћи д сматрај плану доприн ИНСТРУМЕНТ ели дохотк смањена, б а је ефика ко ће кола Немају све а пример, Јапана. П . Радници но ће реа ција. С др . Да би с ан. Додуш о погорша у да би по смањења ело смање Граф И ЕКОНОМСК а је центр ез обзира сност битн ч поделити земље ис Холандија рерасподе и предузет говати так уге стране е оствари е, код еко ња ефикас већање по неједнакос њу ефикас икон 2. Ре (Изв Е ПОЛИТИКЕ  ални проб на то какв а и да је, п , већ како ти став по и Шведск ла дохотка ници чији о што ће , висок из ла већа е номских п ности. Не реског опт ти у расп ности. акција рад ор: Самуелс У ФУНКЦИЈИ С   лем друш е то после осматрано ће га пове питању и а већи акц зарад јед се дохоци смањити с нос трансф фикасност исаца пос ки економ ерећења, к одели дох а на порез он, цит. дело ТАБИЛИЗАЦИ тва и оно дице остав на дуги р ћати“ ( Про збора изм енат стављ накости м прогресив воје ангаж ера обесх , одређени тоји несла исти - пр ојим се фи отка, пове е зависи од ; стр. 311.) ЈЕ ЦЕНА У РЕП треба да с ља на ефи ок, боље д ф. др Д. К еђу једнак ају на једн оже да пр но опорез овање и з рабрује по део прав гање око едставниц нансира д ћало утил облика кр УБЛИЦИ СРБ е ангажује касност. Д а се друшт итановић) ости и еф акост, за р одукује и ују на вис алагање, к јединце да ичности тога у кој и економи ржавна ак итет нера иве понуд ИЈИ ‐ 51 ‐ на плану руги, пак во не бави икасности азлику од негативне оке порезе ао и обим трагају за мора бити ој мери ће је понуде тивност на да и тиме е   , . , ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 52 ‐    На графикону видимо понуду и тражњу за радом и наднице пре опорезивања. Крива понуде рада пре опорезивања (Sb) помера се вертикално према горе до понуде после опорезивања порезом од 25 % на доходак који произлази из зарада од рада. Ако тражња за радом сече понуду у нормалном подручју на дну видимо очекивано смањење понуде рада с N на N'. Ако је понуда рада савијена уназад, као на врху, тада понуда рада заправо расте кад расте порез, идући од B на B'. Економисти се дуго баве утицајем пореза на економску ефикасност. Има и економиста који сматрају да порез на земљу може слабо утицати на ефикасност јер је понуда земље нееластична (Хенрy Георге). Енглески економиста Франк Ремсеј (Frank Remsey) је двадесетих година прошлог века тражио природан след том опажању – које су најефикасније врсте пореза? Савремени економисти опорезивања су изградили потпуну теорију углавном у складу са идејама које је први препоручио Франк Ремсеј. Савремена теорија ефикасног опорезивања анализира како држава може најефикасније прикупити неопходне порезе, тј. уз најмањи губитак потрошачевог вишка. Рамсејево пореско правило тврди да би држава требало разрезивати најтеже порезе на оне утрошке и производе код којих су понуда и тражња најслабије еластични на релативне промене цена. С тим у складу, ако храна и земља имају врло нееластичне криве понуде и тражње, јако их опорезујте. Дакле, у неким околностима, Рамсејеви порези могу утицати на убирање пореза (прихода) уз минимални губитак економске ефикасности. Међутим, економија и политика се не срећу само на ефикасности. Иако јако опорезивање ренте на земљу или хране може бити ефикасно, многи би помислили да је оно неправедно.   “бочни како се неприс има нај већу јед неједна велики демант су је и економ могли р људи. О ИНСТРУМЕНТ Модерно х“ парамет Намера ов она обичн тајање моћ бољу прет накост на Марксисти кости раст број сир овала је ов мале у до ске ефикас Чак и када ећи да сав на нужно И ЕКОНОМСК 1.8. Одн друштво ара ефикас С (Извор: ог дела ра о схвата, м и државе поставку рачун екон чка теориј и и да ће с омашних. аква предв ба индустр ности ови бисмо им ршена кон не би дове Е ПОЛИТИКЕ  ос прави мора да ности пра лика 3. П Китановић & да је била оже бити да ту слоб (слободу) омске ефи а је била е друштво Као што иђања, јер ијализациј х економиј али саврше куренција ла ни до н У ФУНКЦИЈИ С   чности, се ослања вичности ( равичност Митровић, да се пока из велике оду спута да одговор касности, у великом све оштри видимо, оне данас е. То гово а. но конкур доводи до ајправедни ТАБИЛИЗАЦИ ефикасн на парам види слику , ефикасно цит. дело; ст же да се љубави и ва. Само с и на пита и обрнуто уверењу је делити н стварност теже и по ри да је т ентна трж највеће с је могуће ЈЕ ЦЕНА У РЕП ости и сл етар “слоб доле). ст, слобода р.75. против иде тежње пре лободно д ње колико . да ће са р а мали бр развијен казују већ аква тенд ишта у при реће (сло употребе УБЛИЦИ СРБ ободе ода“ који је социјал ма слобод емократск је спремн азвојем ка ој изузетно их економ у једнакос енција рез вреди, још боде) за на средстава. ИЈИ ‐ 53 ‐ је основа не правде и, као и на о друштво о да плати питализма богатих и ија света т него што ултат веће не бисмо јвећи број Зашто не?   , ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 54 ‐    Због тога што људи нису једнако снабдевени куповном снагом. Неки су врло сиромашни без своје властите погрешке док су други врло богати без сопствене заслуге. Коначно, ова кратка расправа не узима у обзир расподелу богатства и дохотка међу породицама. Појам Паретовог оптимума само је физички одређен без обзира на укључена људска бића. Када је куповна моћ неједнако распоређена, положај на криви производних могућности могао би се достићи тамо где неки потрошачи једу превише а неки гладују. То би савршено добро задовољило Паретов услов, јер они људи који гладују не би могли добити више а да барем један од оних који једе превише не добије мање. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 55 ‐    II НОРМАТИВНА И ПОЗИТИВНА ТЕОРИЈА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ 2.1. Слободно тржиште или државни интервенционизам? У предходним деловима рада смо указали и идентификовали недостатке тржишта на микроекономском и макроекономском нивоу, указујући при томе потребу за државном интервенцијом која би, имајући у виду колективне мотиве и циљеве, била способна да превазиђе те недостатке. Овде би требало да развијемо теорију шта би требало да влада (држава), ако делује рационално, требало да уради да би компензирала све мањкавости тржишног механизма. Истинско понашање владе може се упоредити са неком замишљеном структуром коју желимо да анализирамо у кратким цртама, тако да можемо идентификовати недостатке тржишног механизма. Оба ова корака – тј. формулисање нормативне и позитивне теорије јавног укључивања у економију су потребне ако желимо постићи неку врсту закључка с обзиром на релативну улогу која је додељена влади и тржишту у регулисању економских активности појединаца. Овде истичемо посебно нормативну теорију као мерило за процену реалности владине интервенције и могућности побољшања начина на који је изведена и резултата који су постигнути. Та је теорија, својевремено, помогла повећању расправе о интервенцији државе (владе) у економски живот. Развитак капитализма између два светска рата довео је до тога, да је и за нормално одвијање друштвене репродукције била неопходна државна интервенција. Са све већом поделом рада механизам капиталистичке привреде постаје све осетљивији: потреси у појединим областима преносе се на многе огранке укупне друштвене производње. „ У ранијим временима капиталисти су сматрали кризе, те периодичне поремећаје у својој привреди, знаком „економског здравља“, да тобоже оне играју улогу сличну повременом пуштању крви код добро ухрањеног, пунокрвног човека, уверени да ће после њих доћи још снажнији привредни полет. Светска криза 1929-1933. године распршила је ову ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 56 ‐    илузију. Приватни капитализам испољио је немоћ да преведе привреду у следеће фазе цикличног кретања - депресију, оживљавање и просперитет“.7 Историјски посматрано, у предходним кризама хиперпродукције пад цена роба доводио је до моралног рабаћења једног дела производних капацитета, до периодичног обезвређивања постојећег капитала. У току светске кризе 1929-1933. монополи спречавају јачи пад цена својих производа чинећи све да очувају вредност својих огромних капитала. Будући да приватни капитали нису могли сами савладати поремећаје у процесу друштвене репродукције нити га оживели и убрзали, постало је неопходно мешање државе, па преко својих разних мера – куповања знатног дела друштвеног производа, инвестирања у најосетљивије тачке привреде, итд., створи објективне и субјективне услове за даљи привредни развитак. Дакле, све мања способност приватног капитализма да се јавља као главни покретач целокупног привредног збивања довела је под знак питања оправданост доктрине „laisser-faire“. „Laisser - faire“ је био у великој мери исто што и економски либерализам, под којим првенствено треба схватити економску теорију и политику које се залажу за уклањање мање-више свих ограничења и препрека економским активностима привредних субјеката (појединаца, предузећа), односно за услове неометаног деловања економских законитости. Либерализам је карактеристика већ класичне политичке економије и њених претходника, а њиме је требало отклањати препреке које је феудализам постављао пред развој индустрије, трговине и других економских делатности. Отуда се за физиократе и Адама Смита може казати да су први велики поборници економског либерализма. Једна група економских писаца, названа неолибералима, покушала је да одбрани старо гледиште не истичући саме предности тржишног слободног механизма, већ више оспоравајући теоријске могућности и практичне предности државног интервенционизма. Сматрали су да се преко државног интервенционизма испољавају само арбитрарност наизменичних управљача или политичких странака које су дошле до                                                              7 Др З. Пјанић; цит. дело; стр. 313  ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 57 ‐    државне власти. Што се тиче самих критика оне се односе на неефикасност, непрактичност и закаснеле државне акције. Највећа критика се односи на чињеницу да је државно мешање по своој природи присилног карактера, па се у коначном исходу претвара у општи притисак на све области друштвеног живота. Већ у 19. веку нека привредна кретања показивала су да laisser- faire и економски либерализам ипак нису идеални економски системи. Међутим, тек се са великом економском кризом из године 1929-1933. XX века увидело, да су и у систему Laisser faire-a могућа економска кретања (кризе) која доводе до масовне незапослености, банкротства предузећа, уништавања производних снага и произведених добара, односно до низа појава које никако не одговарају идеји о хармонији коју обезбеђује економски либерализам. Са овом економском кризом сазрело је сазнање о нужности државне интервенције у привредна кретања. Треба, међутим, имати у виду да потпуног laisser-faire-a- никада није било. Економски историчари су утврдили да су разноврсни облици уплитања државе у привреду постојали већ у античко доба (код фараона у старом Египту; освајачки ратови са елементима економских интереса; привредна улога државе у Месопотамији, Кини, Грчкој; елементи дириговања спољном трговином; државне финансијске службе; привредни закони; државни привредни интервенционизам у Римском царству), затим у феудализму (улога државе у развоју занатства и трговине, заштита цеховских организација, контрола над градским привредама; повластице трговцима; царинска политика; компензациони трговински уговори; контрола промета и цена; организација сајмова; државне финансије; порески систем). Даље, меркантилизам снажно поспешује разне облике државног интервенционизма (у Шпанији, Италији, Француској, Пруској, Аустрији, Русији и другим земљама; Колберова економска политика; подстицање мануфактура; протекционизам). У 19. веку низ појава могу се третирати као видови државног интервенционизма: радничко законодавство; Наполеонова политика према Енглеској и низу других земаља; помагање индустрије и рударства у Пруској, Бизмаркова политика; меркантилистичка политика у Јапану. Но период између два светска рата може се сматрати временом успона државног интервенционизма, преко низа појава карактеристичних за тај период: ратне привреде у време првог и другог светског рата; подржављавање економских функција друштва; тенденције развоја државно-монополистичког и државног капитализма; раст државне ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 58 ‐    својине и државног сектора, државних предузећа и државног капитала, национализације и потискивање приватног сектора; државне инвестиционе активности – New Deal и друге; пореска и буџетска политика држава, прерасподеле националног дохотка; јачање протекционизма; концентрације производње; антимонополско законодавство, али и државна помоћ монополима. Период између два светска рата је и време појаве Кејнзовог (Keunes) учења као најзначајнијег теоријског концепта државне интервенције у привреди. Међутим, привредна стварност је била јача од оваквих конструкција и критичких схватања неолибералних економиста, па се је не само догодило да су капиталистичке земље приступиле снажном државном усмеравању друштвене репродукције, него је и економска наука изменила неке своје битне постулате. Најзначајнији критичар био је Кејнз, чија је велика врлина била изразита усмереност према економској политици и њеним проблемима. Због тога његова теорија изложена у књизи „Општа теорија запослености, камате и новца“, садржи један чудан парадокс, да је њена средишна теза постављена у изразима дугог рока, док је формална анализа изведена у изразима кратког рока. Било је писаца који су тврдили да су временске аналитичке границе биле сведене на оквире привредног циклуса, међутим, Хикс је тврдио да је у питању један третман у често маршалијанском схватању краткорочне равнотеже. Но, без обзира на теоријски спор, да ли је Кејнзово учење општег или само посебног карактера оно је снажно утицало на развитак економске науке. Кејнзова идеја о постојању недовољне запослености у условима равнотеже, изведена из кретања склоности према потрошњи, да агрегатна потрошња расте када се повећава агрегатни реални доходак, али по сторијој стопи, дакле, изведена из пораста штедње и смањеног подстицања инвестирања, уздрмало је оптимизам наслеђен од прве генерације маргиналиста и развијан у току целог периода између 1870. и 1914. године. Потребно је истакнути да је и сам Кејнз много допринео стварању институција и мера, које су не само капиталистичку привреду извеле из депресије, већ јој омогућиле и прилично стабилан раст. Свакако, његов допринос кретао се у оквирима економске теорије. Данашња теорија и политика привредног развоја у суштини почива на Кејнзовом одбацивању Сејовог закона, мада њен аналитички апаратус садржи поред Кејнзовог система још и друге, пре-кејнзијанске и пост-кејнзијанске елементе. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 59 ‐    2.2. Планирање увођења и примена инструмената Планирање означава одабирање координиране и конзистетне политике одлучивања. На подручју државне интервенције то значи избегавање поступних мера и претпостављање пуног реда економске политике намера (мета и циљева) и скупа могућих акција (инструмената) за сваки проблем. Потреба за координираном акцијом је последица од најмање три фактора: ™ као што је познато, креаторима економске политике на располагању постоје различити инструменти којима се могу постићи различити цињеви. Избор прикладног инструмента за сваки циљ укључује претпоставке релативне ефективности сваке алтернативе, времена потребног за учинке сваког инструмента као и постојање ограничења за њихову употребу. ™ Постојање вишеструких циљева и чињеница да сваки инструмент може утицати више пута, значи да су у општој политици проблеми независни. У решавању једног проблема, инструмент може штетно деловати на друге мете (циљеве) и не неопходно на жељен начин. ™ Проблеми политике су унутар времена. Тако, на пример, решење садашњег проблема је уско везано с решењима у следећим раздобљима. Посебно важно гледиште планирања је „конзистентност времена“ јавног избора. Када говоримо о елементима плана, онда треба експлицитно истаћи два: циљеве и инструменте. Прецизније речено, циљ економске политике који обично можемо мерити појмовима економских варијабли као што су доходак, запосленост, општи ниво цена и сл. Инструмент је „полуга“- представљена неком другом варијаблом – коју креатор економске политике може користити да би постигао циљ, тј. промену вредности на пожељан начин. У каснијем делу докторског рада видећемо које карактеристике мора имати економска варијабла да би служила као инструмент. Структура информација о везама између економских варијабли може се изразити математичким моделом који описује функционисање економије на агрегатном нивоу (макроекономски модел) или на дизагрегатном нивоу (микроекономски модел). Свакако, ови модели ће се разликовати у складу којим школама економске мисли припадају економисти који их предлажу. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 60 ‐    2.3. Инструменти економске политике О бројности и разноврсти и поделама инструмената економске политике већ је обрађено у првој глави дисертације (поднаслов 1.6. Бројност и разноврсност инструмената економске политике), издвајају се још неке. Независни инструменти система су: број становника; технички прогрес; иностране цене: структура капитала; расположиви капацитети; степен национализације; број запослених у „администрацији“; политика расподеле добити. Вредност следећих 13 инструмената резултира из прилагођавања привредних кретања и цена: домаће цене добара и услуга; политика цена јавног сектора; цене рада; девизни курс; продуктивност рада; запосленост; тражња домаћинстава; тражња „администрације“; индуциране инвестиције; егзогене инвестиције; домаћа производња; извоз; увоз. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 61 ‐    Непознати инструменти економске политике су: стопе индиректних пореза; стопе субвенција; маса индиректних пореза; маса субвенција; трансфери становништву; директни порези које плаћају домаћинства; директни порези које плаћају предузећа; царинске тарифе; приходи од царина; квантитативне рестрикције; кредитна политика; сума плата у привреди; просечна плата запослених у „администрацији“; сума плата у „администрацији“; расподељени приходи предузећа; нерасподељени приходи предузећа; приходи јавних предузећа; штедња домаћинстава; штедња „администрације“; амортизациони фондови (провизије за коришћење капитала). Инструменти директне контроле: А. Остала контрола домаће привреде: контрола инвестиција; алокација сировина; контрола операција; регулисање услова рада; контрола експлоатације природних извора; рационирање потрошних добара; контрола квалитета и стандарда. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 62 ‐    Б. Односе се на друге инструменте: промене у структури трансфера домаћинствима; промене у структури субвенција предузећима; промене у пореском систему; промене у кредитном систему; промене у систему директне контроле. Ц. Инструменти који директно утичу на услове производње: аграрна реформа; промене у условима конкуренције; промене које повећавају утицај радника на управу; промене у обиму јавног власништва у привреди; оснивање домаћих (националних) институција; оснивање међународних институција. На предходним страницама поставили смо оне инструменте који представљају темељни облик модерне економске политике коју су створили Frish, Tinbergen, Meade, Leontief, Hansen, и други. Кључна појава у оваквом приступу је глобална визија проблема економске политике што се одражава у претпоставци дифузијских учинака употребе сваким инструментом, тј. учинака који не утичу на само један циљ већ на бројне циљеве или на све. 2.3.1. Инструменти јавних финансија (државни расходи, државни приходи) Класична грађанска економска теорија гледала је на државу и њене органе као на непродуктиван фактор који ремети привредну активност предузетника, јер је она искључиви потрошач економских добара. Савремена финансијска теорија има сасвим други приступ у тумачењу места и улоге јавних расхода, јер она у њима види веома значајне факторе у прерасподели националног дохотка. Према овој теорији, јавни расходи ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 63 ‐    у суштини представљају одређену ефективну тражњу која је значајан чинилац за укупна социјална и економска кретања у свакој земљи. Основне замерке које Кејнз упућује класичној теорији и политици у неразумевању утицаја који има потрошња на инвестиције у оквиру глобалне тражње. У том смислу Кејнз разматра и политику буџетске равнотеже. Према класичној теорији држава је морала да се строго држи принципа буџетске равнотеже, а у случају појава економских тешкоћа, она мора тежити смањењу јавних расхода. Што се тиче инструмената Кејнзове политике пуне запослености, он, између осталог, истиче: „Наиме, посматрање економских појава не можемо вршити само са микроекономског становишта, односно са становишта једног предузећа, већ морамо економску анализу усмерити и са аспекта читаве националне привреде, односно са макро економског аспекта.“8 Зато се његова политика пуне запослености заснива на неколико основних економских инструмената: стимулисању приватних инвестиција, на подстицању јавних инвестиција, на подизању склоности ка потрошњи, и на вишку у билансу плаћања. Последњих неколико деценија државни механизам интервенције у привредне токове нарастао до огромних размера. Економски интервенционизам савремених капиталистичких држава развио се скоро у свим областима друштвене репродукције. „Главно испољавање њене економске активности одвија се преко механизма јавних финансија и јавног сектора привреде. До снажне експанзије јавног сектора у привредном развоју индустријски развијених земаља дошло је педесетих и шездесетих година, односно после Другог светског рата, када је држава постала власник значајног дела средстава за производњу, чиме је ушла у многе привредне гране и секторе националне привреде“.9 Држава кроз јавни сектор, остварује многе економске функције које доприносе адекватном функционисању тржишта. Најзначајније функције јавних расхода су:                                                              8 Видети опширније; др Јадранка Ђуровић Тодоровић & др Марина Ђорђевић; „Јавне финансије“, Економски факултет, Ниш, 2010., стр. 94  9 Исто; стр. 97  ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 64 ‐    финансирање привредног развоја, редистрибуције националног дохотка, стабилизације привредног циклуса и алокације ресурса. Због малог обима домаће акумулације и недовољног прилива страног капитала, експлицитно се намеће дефицитарно буџетско финансирање монетарном експанзијом у земљама у развоју, што има за последицу пораст општег нивоа цена, односно инфлацију. Од инструмената који се користе у остваривању предходних циљева, (државни расходи), овом приликом треба истаћи: државне инвестиције; субвенције и трансфери капитала предузећима; трансфери домаћинствима; промене државних резерви; текуће набавке добара и услуга; плате и наднице; трансфери другим земљама. Јавни приходи су средства која држава прикупља и која служе за реализацију основних функција и задатака државе. Они се прикупљају путем фискалног система на основу суверенитета власти, али могу потицати и од државне имовине. Постоје различите врсте фискалних прихода, као што су: порези, царине, таксе, доприноси, накнаде и остали фискални приходи. Међутим, заступљеност и издашност појединих фискалних прихода у савременим привредним системима зависи од бројних фактора: историјски развој и традиција, развијености конкретне привреде, њене тржишне оријентисаности, економске и монетарне стабилности, итд. Економски циљеви опорезивања могу бити микроекономске и макроекономске природе. Микроекономски циљеви опорезивања су бројни и у суштини се своде на подршку конкретним субјектима (правним и физичким лицима) у реализовању њихових активности (подстицаји поједним привредним гранама, стимулација страних улагања, подстицаји недовољно развијеним подручјима, итд). ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 65 ‐    Макроекономски циљеви опорезивања реализују се деловањем на односе основних макроекономских варијабли (стабилност општег нивоа цена, пуна запосленост, уравнотежење платног биланса, итд.). Главни инструменти којима држава ствара своје приходе су: директни порези на дохотке становништва; директни порези на добит предузећа; посредни порези на интерне трансакције; царине; доприноси социјалном осигурању; порези на власништво; порези на наследство; трансфери од других земаља.Национална економија сваке земље 2.3.2. Инструменти новца и кредита Национална економија сваке земље, путем дефинисања економске политике, предузима читав низ мера да би обезбедила бржи и складнији привредни и социјални развој друштва. Као што знамо, укупност тих мера познат је под заједничким именом – економска политика. У оквиру опште економске политике значајно место имају њени сегменти: монетарна, кредитна и девизна политика, те је неопходно ове сегменте економске политике појмовно раграничити, уз напомену да се они узајамно допуњују и условљавају. Монетарна политика је онај део опште економске политике који се састоји у мерама које делују на ток привредног живота путем стварања, поништавања, расподеле и прерасподеле новчане куповне снаге. Другим речима, монетарна политика је скуп правила, мера и инструмената којима се регулише ниво, структура и динамика новчане масе, као и циркулација новца у прометним каналима процеса репродукције. То је примењена научна дисциплина која се састоји из емисионе, кредитне и девине политике, а уско је повезана са фискалном политиком у оквиру макроекономске политике. Основни циљ монетарне политике је да обезбеди потребну количину новца за обнављање ресурса у ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 66 ‐    производњи и континуитет репродукције. Према томе, монетарна политика као део економске политике, има основни задатак да: регулише количину новца у оптицају, одржава равнотежу између робних и новчаних фондова, омогући несметано одвијање робног промета, и стабилно кретање целокупног процеса друштвене репродукције. Кредитна политика представља део економске политике којом се утврђује начин креирања новчаних средстава, где преовлађује кредитни однос и начин усмеравања новчаних средстава у процес репродукције. Кредитна политика, осим глобалне циљне функције, усмерава новчана средства према оним секторима и за оне намене које су утврђене као приоритети у економској политици земље. Другим речима, кредитна политика је средство за реализацију циљева монетарне политике. Због условљености и повезаности монетарне и кредитне политике у пракси се користи заједнички термин – кредитно-монетарна политика. Монетарна политика представља ефикасан инструмент, али није свемоћна да реши све проблеме у економској сфери једне националне економије. Због тога је неопходно ускладити монетарно-кредитну политику са осталим сегментима економске политике: фискалном политиком, политиком зарада и цена, политиком запошљавања, спољнотрговинском политиком, девизном политиком, политиком задуживања у иностранству, итд. Најважнији инструменти монетарно-кредитне политике којима се реализују предходни задаци су: А. Нови државни зајмови и давање кредита: ƒ зајмови иностранству; ƒ зајмови домаћинствима и предузећима; ƒ позајмљивање из иностранства; ƒ позајмљивање од домаћинстава и предузећа. Б. Државне операције у вези с постојећим зајмовима: ƒ операције с краткорочним обвезницама на слободном тржишту; ƒ друге операције на слободном тржишту у вези с постојећим дуговима. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 67 ‐    Ц. Инструменти каматне стопе: ƒ банкарске стопе (каматне); ƒ законско утврђивање максималних стопа; ƒ државна гаранција зајмова. Д. Инструменти који делују на креирање кредита банке: ƒ стопе резерви итд. ƒ квантитативна ограничења у авансима; ƒ одобравање индивидуалних зајмова; ƒ друге директиве, препоруке, савети. Е. Инструменти који делују на задуживање или позајмљивање од других агената: ƒ контрола позајмљивања локалних власти и национализованих предузећа; ƒ контрола позајмљивања приватних компанија на бази нових акција; ƒ контрола трансакција унајмљивања; ƒ контрола других финансијских институција. 2.3.3. Инструменти директне контроле (девизни курс, контрола спољне трговине) Цена једне валуте изражена у другој валути назива се девизни курс. Због свог снажног утицаја на текући рачун биланса плаћања и друге макроекономске варијабиле, девизни курсеви представљају једну од најзначајнијих цена у отвореним привредама. Пошто је девизни курс, као цена новца једне земље изражена у новцу друге земље, истовремено и цена активе (у нашем случају девиза), онда се принципи који важе за понашање других цена активе односе и на понашање девизних курсева. Због тога је садашња цена активе у директној вези са куповном моћи за набавку роба и услуга на основу којих купци очекују да ће остварити принос у будућности. Девизни курсеви играју важну улогу у доношењу одлука о потрошњи пошто нам омогућавају да преведемо цене различитих земаља у упоредиве изразе. При осталим ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 68 ‐    непромењеним условима, депресијација валуте једне земље у односу на страну валуту (раст цене стране валуте у односу на домаћу валуту) чини извоз те земље јефтинијим, а увоз скупљим. Апрецијација њене валуте (пад цена иностране валуте у односу на домаћу валуту), с друге стране, чини њен извоз скупљим, а увоз јефтинијим. Од инструмената економске политике имамо девалвацију и ревалвацију. Царине стварају јаз између страних и домаћих цена, тако што подижу домаће цене, али мање од износа царинске стопе. Међутим, важан и релевантан је случај „мале“ земље која не може да оствари значајан утицај на иностране цене. У случају мале земље царине се потпуно одражавају у домаћим ценама. Трошкови и користи од царина и других инструмената спољнотрговинске политике могу да се измере коришћењем концепата потрошачког вишка и произвођачког вишка. Применом тих концепата, можемо да покажемо да домаћи произвођачи остварују позамашан добитак, зато што царине подижу цене које они могу да постигну; домаћи потрошачи су на губитку из истог разлога. Иствовремено се остварује и добитак у виду државних прихода. Ако саберемо добитке и губитке од царина, открићемо да нето ефекти на национално благостање могу да се поделе на два дела. Јавља се губитак ефикасности, који настаје услед дисторзија подстицаја за домаће произвођаче и потрошаче. С друге стране, постоје и добици од односа резмене, који одсликавају тенденцију царина да снижавају цене иностраног извоза. У случају мале земље која не може да утиче на иностране цене, други ефекат је једнак нули, тако да она недвосмислено трпи губитак. Aнализа царина у потпуности може да се примени и на друге мере спољнотрговинске политике, као што су извозне субвенције, увозне квоте и добровољно ограничење извоза. Извозне субвенције узрокују губитке ефикасности сличне онима у случају царина, али су зато ти губици праћени и погоршавањем односа размене. Увозне квоте и добровољно ограничење извоза се разликује од царина по томе што владе не остварују приходе. Уместо тога, оно што би био приход за државу одлази на ренте оних који добијају дозволе за увоз у случају квота. Главни контролни инструменти спољнотрговинског пословања су: контрола приватног увоза; државна увозна трговина; контрола приватног извоза; ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 69 ‐    контрола међународне размене; контрола имиграције. Функционисање свих савремених тржишних економија у огромној мери зависи о формирања и функционисања ценовног механизма као једног од најсложенијих механизама привредног живота. Емпиријска сазнања о разноврсном кретању цена (као најсложенијим економским категоријама) су инспирисала многе генерације економиста да у својим теоријским промишљањима протумаче овај део економске стварности. Данас се теорија цена оцењује као једна од најразређенијих теорија која се може наћи међу друштвеним наукама. Посебан део у оквиру теорије цена и у емпиријским истраживањима како се формирају цене, припада оном делу који се односи на утицај општег и релативног нивоа цена на привредни развој. 2.4.4. Контрола цена Доказујући могућност и успешност контроле цена Galbraith је у својој књизи „ А Тheory of Price Control“ (1952) изрекао је оцену да је „контрола стара исто колико и саме цене“. У историји капиталистичке привреде запажају се извесни сектори, чије су цене биле често у прошлости, а поготову у наше време, под контролом јавне власти. Због тога, многи сматрају њихов начин образовања саставним делом нормалног функционисања привреде, који је у складу са основним начелима самог капиталистичког поретка. Има економиста који приступају образовању цена на чисто дескриптиван начин, наводећи шта све у њу спада (енергија, јавни саобраћај, поштанске услуге итд.), додајући код сваке цене посебне разлоге предузимања државних мера. Међутим, без обзира на међусобне техничке разлоге, све делатности, код којих се контрола цена прихвата као нормална или пожељна појава, могу се разврстати у неколико типичних случајева. Најпре треба поменути јавна добра која су доступна свим потрошачима и чију понуду, без обзира да ли се за њихову употребу плаћа или не, ефикасно не обезбеђује приватно привређивање. Ова добра се препуштају нетржишним институцијама, која по правилу припадају јавним властима. Уместо тржишних критеријума, успостављених путем ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 70 ‐    конкуренције, ове институције утврђују општи интерес на основу аксиолошког система, важећег у датом тренутку, односно примењују колективно вредновање. Други значајан пример сачињавају оне делатности код којих су јако изражени тзв. екстерни трошкови и екстерне добити (користи). Активности појединих предузећа или установа имају екстерне ефекте, који могу чак довести до имене физичке средине, у којој производе и остали произвођачи. Тако, на пример, коришћење воде у горњем току реке од снажног је утицаја на привредни живот становништва у њеном доњем току. Дакле, екстерни трошак настаје акцијом произвођача, који наноси штету осталим, па и целом друштву, не сносећи због тога никакве издатке. У економској литератури се могу наћи разни примери, али загађење животне средине (ваздух, вода) се сматрају класичним примерима. Екстерна корист представља супротну појаву, кад појединци уживају бесплатно корист од туђих делатности. У привреди такав пример пружа реконструкција и модернизација неког постојећег пута, што подиже цену околном земљишту, повећава промет у ресторанима, гаражама и другим пратећим објектима, итд. Према томе, тржишта не обезбеђују оптимална решења у случају екстерналија, јер доводи до прекомерне производње добара, која имају екстерне трошкове, односно до недовољне производње оних добара, која пружају екстерне користи. Због тога је потребна државна интервенција, па се разним инструментима економске политике – у случају оних који загађују животну средину – преко пореза, регулација, разних глоба, итд., изједначавају сопствени и друштвени трошкови. Због екстерне користи, држава такође може разним инструментима да наметне свим члановима друштва да преузму на себе део трошкова одређене делатности. Другим речима, спречава се прости трансфер трошкова и користи, који би настао због неспособности тржишта да пружи право вредновање.. Друштвена (државна) контрола цена (бар неких производа и услуга) данас у различитим видовима постоји у свим привредама. У српској и другим привредама углавном се контролишу горње границе цена. Таква контрола цена је нарочито значајна за привреде са израженом инфлацијом. У ширем значењу контрола цена обухвата и мере којима друштвени (државни) органи регулишу односе и кретања на тржиштима, а то су и мере монетарне, кредитне, пореске, царинске, девизне политике и др. Те се мере могу сврстати у посредну контролу ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 71 ‐    цена, док би у непосредну спадале мере као што су: замрзавање цена, прописивање највиших и најнижих цена, итд. Контрола цена се највише спроводи код роба које су од битног значаја за друштво и привреду као целине, као што су, на пример, цене транспортних услуга, електричне енергије, нафте и нафтиних деривата, других важнијих сировина, затим цене производа и услуга значајних за животни стандард (неких животних намирница, на пример), спољнотрговинске односе, политику развоја. Контрола цена, која увек ограничава конкуренцију, понекад се дели на планску (еx анте) и коректурну (еx пост), с тим што се код прве унапред предвиђају мере за обезбеђење пожељног кретања цена, док се другом врше накнадне корекције у општем нивоу цена и односима цена различитих роба и услуга. Данас, савремена држава, наравно преко своје економске политике има разрађене механизме контроле цена у следећим сегментима: ¾ контрола цена добара и услуга; ¾ контрола станарина; ¾ контрола дивиденди; ¾ контрола надница. Непосредна контрола цена (или директна) може се обавити на више начина. Главне методе су: ¾ постављање максималне границе профита, ¾ фиксирање стопе профита (приноса) на инвестирани капитал, и ¾ постављање максималне цене ( ценовни плафон). Прва метода укључује постављање максималног процента профита изнад јединичних трошкова. То обуздава цене. Будући да регулаторне власти не контролишу јединичне трошкове, онда не контролишу ни цене. У ствари, регулисана предузећа имају интерес да им се јединични трошкови повећавају и тако уберу већи укупни профит, препуштајући регулаторима да фиксирају границу профита. Друга метода: уз дати капитал и трошкове, фиксирањем границе стопе приноса капитала одређује се и максимална појединачна цена и осигурава алокативна ефикасност. Међутим, регулисана предузећа ће бити подстакнута изабрати оне методе интензивне ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 72 ‐    капиталом пре од оних метода које осигуравају ефикасност производње као начина на који повећавају укупни профит. Трећа метода: одређивање ценовног плафона одређује границу профита. На овај начин регулаторни орган има намеру навести предузеће да тежи алокативној ефикасности (пошто је максимална цена фиксирана) и статичној и динамичној унутрашњој ефикасности (будући да су цене дате, предузеће ће тежити смањивању трошкова). Као директна (непосредна) мера контроле, регулисање цена је веома корисно. Ово је свакако корисно у кратком периоду у изненадним ситуацијама ако је административни апарат довољно ефикасан да исправно осигура његову примену. У дугом року, његова ефикасност највише зависи од решавања бројних проблема правих информација. Другим речима, тако се, контрола цена, која би с пуном информацијом могла допринети повећању ефикасности, сукобљава с потешкоћама асиметричних информација између регулаторних органа и предузећа ради простора који се тим даје предузећу за стратегијско понашање. Регулисање цена знатно се развило последњих двадесетак година, често као резултат програма приватизације. У САД најчешћа заједничка метода је била постављање стопе приноса на инвестирани капитал, док је динамични ценовни плафон највише као метода коришћен у Великој Британији ( на пример, у приватизацији British Telecoma). 2.4. Режими економске политике: Лукасова критика У пратичном смислу речи, концепцијски апарат нам омогућава да рационално приступимо стварним проблемима јер можемо израчунати „тачна решења“, тј. вредности инструмента који ће постићи одређене циљеве или максимизирати функцију друштвеног благостања. Међутим, сви проблеми у привреди се не могу решити на тај начин. Овај приступ има бројна ограничења: нека се могу отклонити специфичним прилагођавањем примењеног модела. Друге критике су логичне природе, али могу имати кључни утицај на стварни привредни живот. У моделима одлучивања се претпоставља да је понашање потрошача, произвођача, и других актера, предвидиво на бази дате спецификације функције понашања и идентификације фиксних параметара. Одлуке политике су ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 73 ‐    детерминисане постављањем одређених циљева и узимањем у обзир односа између циљева и инструмената економске политике утемељених на понашању субјеката. Међутим, овакав модел занемарује повратну спрегу учинка одлука владе на функције понашања приватних агената. Ако, на пример, влада својим инструментима утиче на национални доходак (владиним издацима на потрошњу и инвестиције) или на доходак који је на располагању (преко пореза и трансфера уз потрошњу и инвестиције владе), приватна потрошња биће под утицајем фискалне политике: ако је C =c (Y - T + Trh),10 где су T = порези а Тrh = трансфери домаћинствима, фискална политика ће утицати на C преко G (који делује на Y), T и Trh и због тога ће модел одговарати на реакције потрошача о акцијама владе. Свакако, желимо да покажемо да промене у режиму политике (или промене правила која управљају избор политике) могу утицати на параметре приватне функције понашања, (у нашем примеру, c), тј. на осетљивост приватних агената на одлуке владе или на функционални облик понашања приватних агената. Ово би био, укратко садржај критике који је истакао Lukas (1976), против класичног модела економске политике. Економска политика Кејнзовог учења је почивала на хипотези да се структура привредних процеса, независно од монетарног и фискалног политичког курса, не мења. Међутим, радови новије генерације економиста показују данас да је ова претпоставка била „ трагично погрешна“. Структура привреде је, пре свега, битно одређена и зависна од финансијско-политичке интервенције државе, другим речима, то је тзв. „Лукасов ефекат“економске политике у односу на структуру националне привреде. С друге стране, економска политика која је заснована на погрешним методолошким премисама, неизбежно се мора заплести у све теже и нерешиве, на први поглед, привредне проблеме. По Карлу Бриннеру, „ решења се могу наћи само ако смо спремни да увидимо да покушај контроле државе и привреде не могу довести до прижељкиваног раја“. Аналитички модели који се користе као темељ модела одлучивања обично су производ економетријских анализа које дају тачну спецификацију облика функције понашања и независне варијабле као и вредности параметара. Ако се параметри модела мењају, одражавајући промену у понашању субјеката, онда стари модел, који је узет као                                                              10 Напомена: G, T i B, респективно, издаци владе, порези и јавни дуг.  ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 74 ‐    ограничење у владином моделу одлучивања следеће владине политике неће бити оптималне. Према томе, Лукасова критика је без сумње, добро утемељена и на теоријском и на практичном нивоу. На практичном нивоу, вредност код које се мењају параметри у одговору на економску политику је важна: aкo je промена мала, утврђена економска политика на темељу предходно процењених вредности, биће врло поуздана. Поузданост ће такође зависити и од скупа података који се користи у процени параметара: што је већи скуп и што више података обухвата о ситуацијама у којима се спроводе различите економске политике, мање ће параметара варирати, а поузданост индикације модела о оптималности политике биће већа. С теоријског становишта, Лукасова критика економске политике наглашава присуство реципрочне интеракције између понашања приватног субјекта и владе. Посебно, приватни сектор пре игра активну улогу него пасивну у мењању понашања очекујући промене у понашању владе. Критика је настала као одговор на чињенице да традиционални аналитички модели не подмирују такву врсту интеракције.11. Једна од изненађујућих импликација Лукасове критике је да фискална експанзија – супротно очекиваним и уобичајеним исходима која се формирају при непромењеном режиму – може имати рестриктивне ефекте. На пример, ако домаћинства закључе да је пораст јавне потрошње по природи трајан, онда буџетско ограничење владе захтева да се увећани јавни расходи по садашњој вредности изједначе са увећаним порезима, чиме се задире у приватно богатство. У случају када приватна потрошња падне више него што јавна порасте, фискална експанзија може да изазове пад агрегатне тражње. Супротно овоме, фискална контракција би могла бити експанзивна уколико би домаћинства, раније песимистична по питању способности владе да контролишу свој дефицит и задуженост, овог пута тумачила текуће кресање буџетске потрошње као трајну економску политику пада опорезивања а тиме и раста сопственог богатства. Пошто очекивања пресудно обликују понашање привредних субјеката, оно се неће мењати услед мањих промена економске политике, већ једино ако дође до измене режима. Лукасова критика имплицира да економске политике које су биле успешне у прошлости,                                                              11 Ово је први установио Роберт Лукас 1976. године, један од вођа Чилашке школе и добитник Нобелове награде. Лукасова критика је радикално изменила начин на који су макроекономисти третирали економску политику и њене ефекте на привреду.  ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 75 ‐    не морају и у будућности давати жељене резултате. Временска недоследност настаје када постојећи планови владе у наредном периоду постану неатрактивни, јер је већ постигнута циљна измена понашања привредних субјеката. Ово представља снажан мотив владама да изневере очекивања, пошто утврде да се приватни сектор понаша у складу са уверењем да ће се планови реализовати. Услед јаких проблема везаних за временску конзистентност, монетарна политика престала је буде чврст инструмент економске политике. То је мотивисало централне банке да траже законе (независност) и да бране репутацију. Ниска инфлација је у снажној корелацији са вишим степеном независности централних банака. 2.5. Закони насупрот дискреционим мерама Феномен временске конзистентности је веома разрађен у економској теорији да су временом креиране многобројне методе за њено очување. Најочигледнији начин је да се уведу закони. Тако, на пример, Римским споразумом се Европској централној банци забрањује да позајмљује новац владама из еврозоне. Наредна стратегија да влада изгради стратегију репутације, тј. перцепцију да никада неће изневерити сопствена обећања. Да би убедила јавност у своју решеност, влада може доносити законе којима би само спутавала неке своје потезе (попут штампања новца), чак и случајевима када би се ти потези у одређеном тренутку показали пожељним. Закони онемогућавају временску недоследност. За законе се сликовито каже да политичарима „везују руке“. Закони онемогућавају да креатори економске политике остваре зацртане циљеве. Тако, на пример, често се истиче да владама треба забранити да праве дефицит, чиме се избегава експлозивни процес задуживања. С друге стране, један такав закон о забрани дефицита блокира дејство аутоматских стабилизатора. Централне банке се суочавају са временском недоследношћу најозбиљније врсте. Вредност новца заснива се на хипотези да га централна банка, упркос снажној мотивацији, неће штампати у превеликим количинама. Један од мотива је и емисиона добит. Историјски посматрано, тешко је одолети таквом изазову. Даље, изненадна инфлација смањује вредност јавног дуга, па високо задужена министарства финансија траже често помоћ својих централних банака. Решења ових проблема базирају се на писаним правилима, или на репутацији, обично, и на једном и на другом. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 76 ‐    III ГЛАВНИ ЦИЉЕВИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ „Макроекономисти су као лекари који лече рак. Знају много, али исто тако постоји и много тога што не знају“ (Olivier Blanchard) На више места у овој докторској дисертацији се говори како добра комбинација монетарне и фискалне политике може помоћи земљи да изађе из рецесије, побољша свој спољнотрговински положај без повећања активности и подстицања инфлације, успори „прегрејану“ привреду, стимулише улагања и акумулацију капитала, итд. Циљеви економске политике могу припадати макроекономској или микроекономској политици. Циљеви макроекономске политике се деле према ауторима који се баве овим проблемима, тако да по једним имамо да су главни: општи ниво цена; запосленост; прерасподела националног дохотка у корист сирмашнијих слојева друштва; платни биланс; привредни развој. Према другим ауторима циљеви су бројачано већи, тако, да имамо: стабилност цена; унапређење платног биланса; експанзија производње; унапређење унутрашње конкуренције; унапређење координације; пораст мобилности радне снаге; пораст мобилности капитала; међународна подела рада; задовољење колективних потреба; ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 77 ‐    унапређење расподеле; заштита и приоритети региона или индустрије; унапређење облика приватне потрошње; сигурност снабдевања; смањење радних сати. Само изражавање главних циљева економске политике реализује се кроз четири начина: приступ фиксном циљу; приоритетни приступ; флексибилни приступ циљу с променљивим граничним стопама супституције; и флексибилни приступ циљу с константном граничном стопом супституције. На овом месту докторске дисертације укажимо, веома кратко, на неке од главних циљева економске политике. 3.1. Привредни раст и стабилност привреде Најимпресивнији аспект привредног раста свакако је тај да реални бруто друштвени производ, дакле обим произведених добара и услуга, као да има способност бесконачног увећања. Претпоставимо привреду која производи свој реални друштвени бруто производ комбинујући инпуте: рад и капитал. У оквиру теорије раста - структурне и временске анализе – поставља се питање: да ли је производња већа због тога што користимо више инпута, или инпути временом постају продуктивнији, или се, пак, оба процеса симулатано одигравају. Осим овога, поставља се и питање: колико који фактор доприноси расту. Енглески економиста Николас Калдор је још 1961. године идентификовао неколико закономерности које су емпиријски потврђене и које не морају ригорозно важити нити у свим земљама ни у свим временским периодима, али која веома добро указују на важна привредна својства. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 78 ‐    Закономерност број 1: аутпут per capita и капитална интензивност перманентно расту; Закономерност број 2: капитални коефицијент нема тренд; Закономерност број 3: сатнице стално расту; Закономерност број 4: профитна стопа нема тренд; Закономерност број 5: учешћа рада и капитала у БДП немају тренд. Када већ знамо ове закономерности, поставља се питање зашто нас оне интересују? Интересују нас зато што представљају апроксимацију једног важног концепта који називамо стабилним стањем. Када проучавамо раст, уочавамо „покретне мете“, тј. варијабле чија вредност стално расте, и тако све до бесконачности! Савремена економска анализа захтева да будемо реални и у том смислу покушавамо да утврдимо варијабле које су стабилне чак и када привреда непрекидно расте. Теорија раста бави се изучавањем стабилног стања, односно ситуације у којој аутпут и капитал расту истом брзином и остају у истој сразмери са ефективним радом. Све важне закономерности се дефинишу у односу на овај став. Агрегатна производна функција показује да аутпут расте када се повећају инпути (рад и капитал), односно када технички прогрес подигне ефикасност самих инпута. Капитал се акумулира кроз инвестиције, а инвестиције се финансирају из штедње. Ако удео штедње у аутпуту буде стабилан, фонд капитала у стабилном стању биће одређен разликом између штедње и амртизације капитала. Претпоставка о опадајућој маргиналној продуктивности капитала у ствари значи да аутпут, па стога и штедња, расту спорије од капитала, док амортизација расте пропорционално са капиталом. У одсуству техничког прогреса и без раста становништва, стабилно стање карактерише нулти раст аутпута и капитала. Штедња је одложена потрошња: што се мање потроши данас, више ће расти капитал који ће у будућности повећати доходак и потрошњу. Једна привреда ће бити динамички ефикасна када потрошња у стабилном стању може у будућности да расте једино ако се смањи данашња потрошња. Привреда је динамички неефикасна ако се и текућа и будућа потрошња у стабилном стању могу увећавати. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 79 ‐    3.2. Политика пуне запослености Историјски посматрано, државна интервенција на Западу настала је у време Велике депресије 1929 – 1933, када је главни циљ носиоца економско-политичке власти био сузбијање незапослености. Детаљна анализа узрока незапослености показала је да постоје три основна узрока: фрикционе појаве (незапосленост настала због сезонског карактера неких занимања, нормалне мобилности радне снаге и последица привредног развоја на реалокацију производних чинилаца); недовољне агрегатне тражње; и структурне економске промене. Проблеми запослености ( незапослености ) спадају у ред веома озбиљних економских, друштвених и политичких проблема. Њихово нерешавање, односно неадекватно и споро решавање има вишеструке негативне последице. Повезано изучавање утицаја цена на запосленост нема већу традицију у марксистичкој економској теорији. Разлог, по нашем мишљењу, није само у томе што је ова проблематика тек последњих деценија нашла одговарајуће место у економској теорији. Разлог је, пре свега, у оријентацији марксистичке економске мисли. Наиме, марксистичка економска мисао када је разматрала капиталистичку привреду није била заинтересована толико за анализу ове макроекономске проблематике, с обзиром да та анализа служи као основица антицикличне политике савремених капиталистичких држава и усмерена је у правцу побољшања функционисања капиталистичке привреде. Важан проблем економске анализе и економске политике јесте, као што смо то већ истакли, однос између општег нивоа цена и запослености. Он се може поставити у двоструком виду. Прво, дејство нивоа цена на стопу запослености; наиме, да ли стабилан ниво цена потпомаже или успорава повећање стопе запослености, односно да ли растући ниво цена подиже ниво запослености. И друго, дејство стопе запослености на ниво цена; да ли висока стопа запослености доводи до стабилности или пораста цена, односно да ли је висока стопа запослености компатибилна са стабилним ценама. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 80 ‐    Сâм Кејнз је полазио од упрошћене претпоставке да се "стопе награде" свих разних производних чинилаца, који улазе у гранични трошак, мењају у истој сразмери као и јединица најамнине, те је произлазило да општи ниво цена (опет узимајући опрему и технику као дате величине) зависи од јединице најамнине и обима запослености. Отуда се, писао је Кејнз, утицај промена у количини новца на ниво цена може сматрати састављеним од утицаја на јединицу најамнине и од утицаја на запосленост. Све док постоји ма каква незапосленост, постојаће, како је то произлазило из Кејнзове анализе, константни приноси и нееластична јединица најамнине. У тим условима (постојања ма какве незапослености) повећање количине новца не може имати било каквог утицаја на це¬не, а запосленост се повећава у истој сразмери са ма каквим повећањем ефективне тражње до које је дошло услед повећања количине новца. Обрнуто од овога, чим је остварена пуна запосленост, јединица најамнине и цене повећавају се тачно у сразмери с повећањем ефективне тражње. Према томе, ако је понуда потпуно еластична све док постоји незапосленост, а потпуно нееластична чим се оствари пуна запосленост, те ако се ефективна тражња мења у истој сразмери у којој и количина новца, онда се, по Кејнзовом мишљењу, квалитативна теорија новца може овако дефинисати: Све док постоји незапосленост, запосленост ће се мењати у истој сразмери с количином новца, а када постоји пуна запосленост цене ће се мењати у истој сразмери с количином новца. Произлазило је, значи, да квантитативна теорија новца (у својој "грубој" верзији) важи само за привредна стања пуне запослености. При томе је Кејнз био сасвим свестан чињенице да је реч о веома упрошћавајућим претпоставкама. Ова политика полази од претпоставке да је одређени ниво незапослености – онај који одговара фрикционалној – нужан, мада се квантификација овог начина разликује од једне земље до друге, па и од једног периода до другог. Према томе капиталистичке земље не покушавају да обезбеде запошљавање целокупном радно способном контигенту становништва. Друга група узрока незапослености везује се за неповољно кретање агрегатне тражње, које је са своје стране одређено било променама аутономних компоненти, било померањем националног дохотка у целини од потрошње ка штедњи. Теоријски радови Кејнза и његових савременика су показали на зависност запослености од обима инвестиција, извоза и државне потрошње, да је при осталим једнаким околностима пораст набројаних компоненти агрегатне тражње повећава, односно да је њихов пад ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 81 ‐    смањује. Познати „парадокс штедње“ уопштава функционалну везу између штедње и нивоа производње, националног дохотка и запослености. Прихватајући опет једнакост осталих околности, кретање штедње у једном правцу изазива супротна кретања производње, дохотка и запослености. На основу оваквих теоријских уопштавања и емпиријских анализа, изграђен је сложен скуп инструмената економске политике, посебно монетарно-кредитних и фискалних, ради коришћења свих расположивих привредних ресурса. Трећи вид незапослености, које изазивају структурне промене, постао је предмет државне политике после другог светског рата, у склопу свих проблема привредног развоја. 3.3. Стабилност општег нивоа цена и проблем привредне равнотеже Као следећи циљ економске политике појављује се стабилност општег нивоа цена. И кроз овај циљ јасно се огледа порекло државног интервенционизма и државног капитализма, да се проширио из антицикличне политике великих капиталистичких земаља. Да би сузбиле цикличне контракције запослености и производње-монетарни ауторитети ових земаља, посебно преко операција централних банака, обезбеђивали су потребан прилив новца. Експанзивно дејство имала је и политика хроничног фискалног дефицита, повећања државних расхода изнад државног прихода. Међутим, тешко је подесити монетарну и фискалну политику тако да се понуда и тражња новца крећу у границама потпуног искоришћавања производних чинилаца, без истовременог изазивања инфлационих процеса. Због тога се стабилност општег нивоа цена и запосленост истовремено прате у економској политици, чија релативна важност зависи од конкретног стања привреде. Писци тзв. „нове микроекономије“ су, последњих година, лансирали термин „инфлациона равнотежа“ да би на тај начин изразили стање у привреди када општи ниво цена расте упркос једнакости укупне понуде са укупном тражњом свих роба и услуга. Други економски писци су радије говорили о томе да је свако стање неравнотеже само позиција равнотеже у „извесном погледу“. Последњих деценија економска литература која је посвећена проблемима образовања цена у различитим тржишним приликама – основама ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 82 ‐    на којима се заснивају многе теорије о привредним равнотежама, дубоко је прожела савремену економску мисао. Економска теорија која је дата у изразима привредне равнотеже (Грандмонт) или, у нешто радикалнијем издању неравнотеже (Бенаси) је изазвала надање једног стварног теоријског решења ових проблема. Многи од економиста неокласичне школе били су свесни ограничености, па ако се оштрије изразимо и стерилности својих радова. Тако, Хан један од аутора врло запажене књиге „General Competitive Analysis“, својевремено је писао да „ изучавање равнотеже само по себи није ни од какве помоћи позитивној теоријској економији“, мада је додао да се „ без икаквог претеривања може рећи да је последњих деценија овде био објављен технички најбољи рад“. Међутим, важна је још једна његова опаска- да се „ теоријска економија равнотеже, због својих добро познатих импликација на пољу економије благостања, може лако претворити у аполегетику постојећих привредних уређења, што се често и чини“. Међутим, по нашем мишљењу, упркос свим интелектуалним напорима економиста да се у савременој економској теорији „реконструишу“ или „ревидирају“ старе теорије о равнотежи, или да се створе неке нове – базиране на претпоставкама више математике – јасно је, да се фундаментални дефекти савремених теорија о равнотежи и ценама које је условљавају, састоје у чињеници да оне пре представљају мисаони експеримент него теорије у правом смислу. Под статичком равнотежом подразумева се усклађеност апсолутних величина понуде и тражње, за време тих усклађивања не дешавају се никакве квалитативне промене параметара нити динамички ефекти таквих промена. У економској теорији је било много неспоразума око прихватања појмова „статика“ и „динамика“. На пример, код Маршала и Валраса остало је нејасно, шта се подразумевало под „статиком“ а шта под „динамиком“, да ли одговарајући аналитички поступци, или реална стања, која се запажају када нека економија стагнира или се креће напред. Ова збрка је постала права ноћна мора економских писаца тридесетих година прошлог века са појавом нове теорије цена (Чемберлин, Робинсон, Срафа, итд), и једне нове парадигме шведских писаца и утицаја учења Кејнза, који су почели да резонују у монетарним изразима и да узимају у обзир време. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 83 ‐    Шумпетер сматра да су водећи умови економске науке од 1870. до 1914., и касније, употребљавали само појам статичке равнотеже – бар у својим математичким конструкцијама – а чини му се да нису имали и јасне представе о проблемима који су се јављали при анализи динамичке равнотеже. У временском периоду кога наводи Шумпетер, најпре је била развијена статичка анализа, која установљала односе између елемената економског система, цена и количина, а при чему се не узима у обзир време. Понекад, да би се оправдао овакав приступ Валраса и других познатих маргиналиста- математичара, да је у свим наукама статичка теорија предходила динамичкој, тобоже што је једноставнија да се изради, што се њене поставке могу лакше проверити, односно што изгледа ближа логичкој стварности. Статичка теорија и њен аналитички апарат пружају само тренутни снимак посматране ситуације, док економске писце исто толико, ако не и више, занима кретање привреде, промене у њој, њен целокупни динамички процес. Када Маркс разматра услове за одвијање просте друштвене репродукције, онда она није за њега није исто што и статика, као што и његова проширена репродукција није сасвим исто што и динамика у савременом значењу тих појмова у економској теорији. Под динамичком равнотежом треба разумети усклађеност стопа раста производње, понуде, доходака, потрошње, итд. Динамичка равнотежа је, у ствари, равнотежа која се остварује кроз сталне неравнотеже. У току тих усклађивања долази до квалитативних промена и динамичких ефеката који померају позиције и трендове на обе стране. Тако, на пример, Оскар Ланге је у својим радовима дао моделе опште привредне равнотеже који не садрже елементе динамике. Слично њему, и модели равнотеже руског економисте Њемчинова и других, било да су изграђени на темељу Марксовог двосекторског или вишесекторског модела, нису непосредно садржавали значајну особину опште равнотеже – њену динамику. Дуго времена у историји економске мисли, владајућа концепција о статичкој равнотежној економији уступила је место концепцији о динамичкој неравнотежној економији. Радови Фриша и Самуелсона знатно су допринели да се направи одсечно разликовање између статике и стационарности и између динамике и историје. Отада се под статиком и динамиком подразумева поступак или ментални став самог истраживача, ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 84 ‐    док се под стационарним стањем и развојем подразумева стање самог објекта анализе, да ли се неки економски процес репродукује у истом обиму, односно у истим стопама, или се доиста током времена мења. 3.4. Прерасподела националног дохотка У неким теоријским расправама наводи се као посебан циљ економске политике прерасподела националног дохотка у корист сиромашних социјалних слојева. Да би се добила права представа о домету ове државне интервенције, сасвим је довољно навести један начелни приступ овим проблемима: „У капиталистичком политичком уређењу ми нисмо склони да посматрамо поседовање богатства као зло, него смо отпочели да водимо бригу и о оним сиромашним“ (А. Schick ). По оцени самих економиста и политиколога постоје мере не утичу много на расподелу дохотка, успостављену деловањем тржишног механизма. Оне имају много мање вид непосредне новчане прерасподеле; оне више обезбеђују разне користи сиромашним, што се лепо види у ширењу једног низа програма благостања у току последњих деценија двадесетог века. Основна расподела националног дохотка на фонд акумулације и фонд личне потрошње преко механизма цена се, у ствари, може регулисати и остварити различитим померањем нивоа цена производа намењених производној потрошњи и производа намењених личној потрошњи. Ако се у неком периоду жели да се повећа стопа акумулације брже, него што би то био случај кад би се задржао постојећи ниво цена, онда је нужно да се снизе цене средстава за производњу (и одељак друштвене репродукције). Тиме ће се, практично, постићи већи обим акумулације. И обрнуто, ако се у неком периоду сматра да је пораст личне потрошње у таквом заостатку са повећањем акумулације, да то може да доведе у питање даље кретање опште стопе привредног раста, или се у неким гранама XX одељка, услед недовољне потрошње становништва, нагомилало сувише много непродате робе, онда се снижењем цена предметима намењених личној потрошњи постиже повећање удела личне потрошње у националном дохотку, а на штету фонда акумулације. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 85 ‐    3.5. Проблеми платног биланса У оквиру економске политике проблеми платног биланса заузимају једно од централних места у економској политици сваке земље. Они су поготову важни у случају спровођења економске политике пуне запослености и стабилности општег и релативног нивоа цена у свакој земљи. Ако се у међусобној размени сусретну земље са различитим степенима запослености или са више или мање успешно спроведеном политиком пуне запослености, па сходно томе и са различитим ценама за исте производе, погоршава се спољнотрговински положај оне земље, чије су релативне цене највише. С друге стране, овако високе цене на домаћем тржишту постају веома привлачне за произвођаче из земље и иностранства, због чега расте увоз, а опада извоз. Поред инфлаторног притиска као узроци платно-билансних потешкоћа настаје спорији привредни развој, чија је крајња последица заостајање у продуктивности рада и нагле промене у личној и производној потрошњи. Не негирајући остале потенцијалне узроке, важно је истаћи њихову поделу у две основне врсте у оне, који су домаћег порекла, па према томе, у домашају деловања економске политике, и у оне, који настају кретањем и променама у иностранству и који веома често поседују својство параметра, нечег што је дато и наметнуто привреди једне земље. Кретање цена извозних производа може показати само једну страну проблема. За анализу и сагледавање друге стране проблема, треба испитати кретање увозних цена. При томе било би веома отежано улазити у преглед робне структуре увоза и у појединачно испитивање увозних цена, мада је од значаја анализа на трансформацију увозне структуре у разним фазама привредног развоја, и на промене које оне изазивају у односима размене и у платном билансу. Извозно-увозне цене не делују пођеднако на сваку економију. Њихов ефекат је условљен развијеношћу привредне структуре дате економије, местом које извоз заузима у домаћој производњи, робном концентрацијом извоза, интензивношћу тражње за увозом, карактером веза домаћег и иностраног тржишта и читавим низом других фактора. Ови фактори мењају своје место и значај у току привредног развоја. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 86 ‐    Утицај цена на погоршање платног биланса мора се анализирати и са аспекта да ли се ради о земљи која је произвођач примарних производа или о земљи која је произвођач индустријских производа. Уопште узев, може се рећи да је тржиште примарних производа подложно релативно већим флуктуацијама од тржишта индустријских производа.Међу факторима који доводе до такве ситуације треба истаћи у првом реду разбијеност примарне производње и спорост њене реакције на промене цена (Коб-Веб теорема као и механизам акцелерације, који у коњуктурном циклусу, погађе нарочито базичне производе). Осцилације на тржиштима примарних производа изазивају нестабилност у привредним кретањима неразвијених земаља и земаља у развоју, тим пре што ти производи сачињавају главни део њихових извозних потенцијала. Због тога се за њих поставља као главни задатак стабилизација цена, која се постиже контролом тржишта и регулисањем залиха у међународним релацијама. Коњуктурне флуктуације тржишта примарних производа треба разликовати од њихових секуларних тенденција које су на својствен себи начин важне за привредни развој. Циклична колебања значе смењивање повољних и неповољних за тржиште одређених производа, док секуларна кретања делују постојано на дуги рок и у одређеном правцу. Код анализе ових феномена који доводе до неједнаке размене, а што има преко цена и путем цена, крајњу консеквенцу на платни биланс, треба истаћи још један моменат који се често занемарује. То је, да је домаћа куповна снага националне валуте економски слабије развијене земље у односу на јаче развијену, по правилу је већа од званичног курса националних валута тих земаља. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 87 ‐    IV ИНСТРУМЕНТАЛНЕ И ПОСРЕДНИЧКЕ ВАРИЈАБЛЕ У РЕАЛИЗАЦИЈИ ГЛАВНИХ ЦИЉЕВА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ Већ смо писали, у краћим цртама, о инструменталним и посредничким варијаблама помоћу којих и преко којих се реализују главни циљеви макроекономске политике једне земље. Сада ћемо нешто детаљније говорити о њима. 4.1. Фискални инструментаријум и релативне цене Држава располаже механизмима преко којих утиче на експанзију понуде и тражње а исто тако и на њихову рестрикцију. Ту је на првом месту фискални инструментаријум, чије дејство у виду опорезивања или субвенционирања мења услове привређивања, па самим тим и релативне цене. Порески систем може бити пропорционалан, али без обзира на своју линеарност, због различитог положаја привредних субјеката и услова под којима стичу доходак, изазива неједнаке ефекте. Има економиста који сматрају да је пропорционално опорезивање неутралног карактера у погледу система цена.12 На тржишне прилике и цене снажно делује други тип пореског система, који је диференцирано и прогресивно постављен. Једноставном анализом, после увођења ових пореза, са почетним стањем, може се утврдити, да терет пореза сносе, сем у случају савршене еластичности понуде и тражње, и продавци и купци. Са становишта тржишних феномена – дакле, изузимамо фискални аспект – главни резултат јесте смањење продате количине робе, уз пораст њене цене, па се оваква операција изводи кад је потребно                                                              12 У Маршаловој анализи исправне економске политике државе, разматрају се порези и премије као типичне мере, које доводе до општег пораста цена нормалне понуде, односно до њиховог општег обарања. По овој анализи, у гранама растућег приноса порез смањује обим производње, подиже трошкове фабрикације и подиже цену, док премија доноси супротне ефекте; у гранама опадајућег приноса порез може исто тако да подигне цену, али смањењем обима производње обара њене праве трошкове, док премија даје најслабије резултате овде у поређењу са осталим гранама; гране константног приноса одликују се константном ценом за све количине производа, па ће је порез пођеднако подићи, а субвенција смањити. Маршал је узео да секрива тражње не мења, па је према новим условима понуде изводио каква је корист, односно штета по државу и потрошаче, зависно од тога да ли је примењен порез или премија и у којој грани. Његов коначан савет је био да робе из грана опадајућег приноса треба опорезовати, а робе из грана растућег приноса премирати („Principles of Economics“, London, str. 467-69).    сузбити на след доњем цена је цене, т изража криве п благост понуде крива P благост субвенц трошко расту с ИНСТРУМЕНТ потрошњ ећем графи делу графи C, а коли рошкове, ва количин роизводни ања). Кад се са ниво 1 изражава Гр Равнотежа ање се см ија, крив ве умањен а Q на Q2, И ЕКОНОМСК у њене роб кону. Кад кона успо чина Q. На порезе и е, а ордин х могућно а произво а P помер граничне афикон 3. ( Видети Е се тада по ањује за а понуде е за износ цене падају Е ПОЛИТИКЕ  е. Утицај а код неке ставља у т том делу субвенциј ата све ост сти (могућ ђачи посм а на ниво трошкове Утицај по : др Д. Здрав кономски фа мера из R износ повр се помера субвенци са C на C У ФУНКЦИЈИ С   пореза и су робе нема ачки R, у графикон е. На гор але економ их корисн атране ро P1 (пошто + порез). реза и субв ковић; Теори култет, Ниш у R1, кол шине RR са P на ја. Тада с 2. ТАБИЛИЗАЦИ бвенција н ни пореза којој се се а апсциса њем делу ске велич ости) и кри бе морају крива P и енција на ја и политик , 2010., стр. ичине се с 1M, a цен P2, што зн е равнотеж ЈЕ ЦЕНА У РЕП а цене и к ни субвен ку криве п изражава к графикон ине, тачка ве индифе плаћати п зражава гр цене и кол а цена“, 334) мањују са е расту са ачи да P2 а помера УБЛИЦИ СРБ оличине пр ција, равно онуде P и оличине, а на које R је тачка ренције (д орез, њих аничне тр ичине Q на Q1. Д C na C1. изражава из R у R2 ИЈИ ‐ 88 ‐ иказујемо тежа се на тражње Т а ордината м апсциса тангенције руштвеног ова крива ошкове, то руштвено У случају граничне , количине   ,  valorem износ паралел јединиц субвенц ситуаци јединиц количи по- нуд односн Q'. кол P'', цен пропор (фиксн ИНСТРУМЕНТ Као и код . Код пор за све оби но помер и произво ија ad va ја је: пон и произво на са Q на Г Фиксне су е са P на о пропорц ичине са Q а са C на ционални их). И ЕКОНОМСК пореза и еза по једи ме произ ање крив да изазив lorem тог уда P, тра да, однос Q1. рафикон 4 (И бвенције о P2, колич ионалних, на Q'. Пр C'', а ко (ад валоре Е ПОЛИТИКЕ  субвенциј ници про водње. Ст е трошков ају парале померања жња Т, це но фиксни . Утицај п звор: Др Д. З дносно суб ине са Q понуда се опорциона личине са м) порези и У ФУНКЦИЈИ С   а се може извода, тро ога, геоме а, односн лно помер више нем на C, и р м, понуда ореза и су дравковић, ц венције по на Q2, а ц помера sa лне субве Q на Q''. субвенци ТАБИЛИЗАЦИ одредити шкови по тријски и о понуде ање криве а. На сле авнотежна се помер бвенција а ит. дело; стр јединици ене са C н P на P', це нције изаз Упоређив је имају ја ЈЕ ЦЕНА У РЕП по једин јединици зражено, навише, понуде н дећем гра количина а са P на d valorem н . 335) производа а C2. Ко на са C на ивају поме ањем нав че дејство УБЛИЦИ СРБ ици произ расту за к такав пор док субв аниже. Ко фикону, и Q. Са п P1, цена C а општи н доводе до д пореза a C', количи рање пону едених си од оних п ИЈИ ‐ 89 ‐ вода и аd онстантни ез изазива енције по д пореза и ницијална орезом по на C1, a иво цена померања d valorem не са Q на де са P на туација да о јединици   ,  дошла потрош обвезни (С леве политик понуда и резултат незапосл „Економ ИНСТРУМЕНТ Порезима до потреб ња расте ци. ( Шема стране нала е, попут мон тражња зај и се виде еност, цене ија“, стр. 393 И ЕКОНОМСК се смањује них средс , буџетска је узета од С Графикон зе се главн етарне и фис едно делују, на десној с и инфлац ) Е ПОЛИТИКЕ  потрошња тава. За р средства амуелсона, 5. Инстру е варијабле калне полити док обим т трани (ш ија, размена У ФУНКЦИЈИ С   , па се они азлику од се смањ „Економија“ менталне и које детерм ке заједно с ражње „нава естоугаониц са иностр ТАБИЛИЗАЦИ и примењ пореза, д ују. Тере , стр. 393). посредни инишу пону фондовима љује“ на ра и): произво анством...) ЈЕ ЦЕНА У РЕП ују са тим ејство суб т субвен чке варијаб ду и тражњ рада и капит сположива с дња (реалн Видети опш УБЛИЦИ СРБ циљем да венција је ција снос ле у: варијабл ала. У средин рдства. Међу и GDP), за ирније: П. ИЈИ ‐ 90 ‐ би држава обрнуто е порески е економске и, агрегатна тим, главни посленост и Самуелсон   : ; ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 91 ‐    Како различити фактори узајамно делују да би одредили целокупну економску активност? Предходна слика приказује везе између различитих варијабли унутар макроекономије. Она раздваја варијабле економске политике и егзогене варијабле на две категорије: оне које утичу на агрегатну понуду и агрегатну тражњу. Ова подела на две групе има посебну важност код анализе обима производње, запослености (незапослености) и општег и релативног нивоа цена. 4.2. Монетарни инструментаријум и релативне цене “ Када удјете у ресторан да једете, добијате нешто што је вредно – пун стомак. Да бисте платили ову услугу, можда ћете власнику ресторана пружити неколико похабаних комада зеленкастог папира украшеног чудним симболима, зградама владе и портретима чувених мртвих Американаца. Или ћете му можда пружити само једно парче папира са називом банке и вашим потписом. Без обзира да ли плаћате у готовини или чеком, власник ресторана радо улаже труд како би задовољио ваше гастрономске жеље у замену за те комаде папира који су, сами по себи, безвредни”. N. G. M “Чак ни љубав међу људима није учинила тако много будала колико размишљање о прекомјерној моћи новца”. W. E. Gladstone (1844) Макроекономија лоше обухвата монетарне и финансијске феномене. Један француски аутор се чак у погледу овога изразио: „неухватљиве монетарне и финансијске варијабле“. Истина је да су они сложени и да их статистика често лоше региструје, међутим, основни разлог за то лежи у чињеници да је економска наука још увек под утицајем старог мита класика за које је „новац вео“, згодан посредник у размени, али који на размену нема утицаја. Једноставно, ако се киличина новца повећа, повећавају се и цене али обим трансакција остаје непромењен: то је квантитативна теорија новца у свом једноставном облику. Свакако, ове идеје су данас напуштене, али за многе екномисте монетарни фактори су и даље фактори другог реда. Представа о новцу као о нечем ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 92 ‐    релативно неутралном и мање важном, крије појаве веома значајне по свом ефекту: „ све монетарне илузије проистичу из чињенице што се из самог новца не види да он представља друштвени производни однос“ (Маркс). Кејнзовим радовима о месту и улози новца дато је, посебно у макроекономији, преуско значење; већина макроекономских модела који претендују на оперативност, инспирише се врло упрошћеним кејнзијанизмом. Према анализама, њихова структура је дихотомна: с једне стране, одређују се потребе за финансирањем (предузећа пре свега) и финансијске могућности (пре свега домаћинстава), а с друге стране, процењују се финансијски токови који доводе до тих унапред познатих салда. Оваква анализа понашања банака и других финансијских институција, има за претпоставку потпуну флексибилност финансијског понашања субјеката, који се прилагођавају салдима равнотеже реалних токова, а да их притом не мофификују. Овакво лимитирање анализе је неприхватљиво. Према Ј. Денизеу: „Финансијске операције се разматрају на крају, штедња произилази из дохотка а улагања произилазе из штедње. Међутим, заборавља се да економија представља један циклус и да задужење предходи дохотку“. Постоје, данас, смели покушаји да се ова објашњења обједине. Већ смо видели код анализе основних функција понашања, да неке монетарне и финансијске варијабле утичу на понашање предузећа и домаћинстава. Ови покушаји су скромни утолико што се задовољавају увођењем глобалних показатеља којима се изражава „ликвидност“ (монетарно обиље) економије. Утицај ових варијабли на понашање, мада вероватан, није разјашњен. Осим тога, у погледу начина на који треба увести утицај монетарних фактора сукобљавају се две концепције. Прва потиче од америчке школе чији је идејни вођа М.Фридман; то је монетаристичка концепција по којој одлучујући утицај на општи ниво цена и привредне активности има количина новца. Према другој концепцији, која је традиционалније кејнзијанска, посредничка варијабла је каматна стопа (или каматне стопе на кратки и дуги рок) и у овом случају није више неопходно исказивати креирање новца. Стварни проблем се састоји у симултаном одређивању понашања предузећа, домаћинстава и финансијских токова. Као једна од централних варијабли јавља се понуда капитала расположивих на дуги рок. Та се понуда изводи из расположиве штедње (пореклом од домаћинстава, евентуално од државе и иностранства) имајући у виду ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 93 ‐    „трансформацију“ капитала узетих на кратки рок у дугорочне кредите што је резултат понашања банкарског сектора и институционалних правила. У анализу треба увести и средства по виђењу и на кратак рок, односно шире посматрано, а у складу са анализом коју дугујемо америчким економистима Герлиу и Шоу. Када разматрамо инструменте монетарне политике у нас, можемо слободно рећи да је референтна каматна стопа је основни инструмент монетарне политике Народне банке Србије. Ову каматну стопу Народна банка Србије примењује у спровођењу главних операција на отвореном тржишту (тренутно у спровођењу реверзних репо трансакција, односно репо трансакција продаје хартија од вредности, с роком доспећа трансакције од једне недеље). Остали инструменти монетарне политике Народне банке Србије имају помоћну улогу – доприносе несметаној трансмисији утицаја референтне каматне стопе на тржиште, као и развоју финансијских тржишта. Ти инструменти су: oперације на отвореном тржишту, oбавезна резерва, кредитне и депозитне олакшице (сталне олакшице),и интервенције на девизном тржишту. Инструменти монетарне политике не утичу директно на циљеве монетарне политике. Дешава се да прође и много месеци пре него што њихови ефекти постану видљиви. Народна банка Србије се стога усредсређује на остваривање оперативних и прелазних циљева. Оперативни циљ се лако контролише, али је удаљен од крајњег циља, док се прелазни циљ теже контролише, али је ближи крајњем циљу. Као и у случају развијенијих тржишних привреда, нарочито оних у режиму инфлаторног таргетирања, Народна банка Србије користи каматне стопе на међубанкарскoм тржишту новца као оперативни циљ, а као прелазни пројекцију инфлације. Основни циљ Народне банке Србије јесте постизање и одржавање стабилности цена. Поред основног циља, Народна банка Србије има за циљ и очување финансијске стабилности. Не доводећи у питање остваривање свог основног циља, Народна банка Србије подржава економску политику Владе, која подстиче одрживи привредни раст.  инфлат међуба инфлац регулис стопа и циљева трансак предста банке. основи извори ИНСТРУМЕНТ Као и у орног та нкарскoм ије. С Народна б ања ликви давања си , динамике Народна ција репо вља износ Износ оба цу за њен средстава И ЕКОНОМСК случају ра ргетирања тржишту лика 4. Ут анка Срб дности ба гналног с и начина глав опер опер банка Срб или трајне средстава везне рез обрачун. (депозити Е ПОЛИТИКЕ  звијенијих , Народн новца ка ицај инстр ије опера нкарског с тава о мон спровођењ не операци ације дуж ације фин ије спрово куповине који су б ерве обра Основицу , кредити У ФУНКЦИЈИ С   тржишни а банка о операти умената мо ције на о ектора, ут етарној по а, разврста је, их рочност ог подешав ди операц и продајом анке у оба чунава се за обрачу и хартије ТАБИЛИЗАЦИ х привре Србије вни циљ нетарне п твореном ицаја на к литици. Т вају на: и, и ања. ије на от хартија о вези да др примено н обавезн од вредно ЈЕ ЦЕНА У РЕП да, нарочи користи , а као п олитике н тржишту ретање кра е операциј вореном т д вредност же на рачу м стопе о е резерве сти) или п УБЛИЦИ СРБ то оних каматне релазни а инфлациј спроводи ткорочних е се, у зави ржишту о и. Обавез нима код бавезне р могу чини ак део из ИЈИ ‐ 94 ‐ у режиму стопе на пројекцију у с циљем каматних сности од бављањем на резерва централне езерве на ти укупни вора (нпр   . ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 95 ‐    само депозити). Стопа обавезне резерве може бити јединствена или пак диференцирана према рочној и/или валутној структури извора средстава. Променом стопе обавезне резерве утиче се на смањење или проширење кредитног потенцијала банака, као и на повлачење, односно креирање допунске ликвидности банака. У тржишним привредама, стопа обавезне резерве има већи значај као инструмент кредитног регулисања, а мањи као инструмент регулисања ликвидности банака. Народна банка Србије обавезну резерву користи као помоћни инструмент само када су исцрпени ефекти осталих тржишних мера монетарног регулисања. Одлуку о висини стопа, као и основици за обрачун обавезне резерве, доноси Извршни одбор Народне банке Србије. Други значајан скуп посредних мера пружа кредитни механизам. Слично као код пропорционалног пореског система, чак општа монетарна политика, чија је сврха регулисање агрегатне тражње и релативних цена, не погађа све носиоце тражње. Какво ће бити дејство мањег напајања новцем на појединим тржиштима у време потискивања инфлационог кретања, то зависи од његовог степана конкурентности, од мање или веће еластичности тражње за њима, од природе њихових производа, од тога да ли спадају у инфериорна добра или не. Селективна кредитна политика не изазива промене на целом привредном фронту, него се своди на корекцију оних видова тражње код којих је интервенција потребна. Типичан пример пружају поједини потрошачки кредити наменског карактера, кредити за стамбени изградњу, итд., код којих се посебним мерама – висина каматне стопе, роковима отплате и величином евентуалног учешћа – постиже одговарајућа померања у производњи и потрошњи. На страни производње посебну врсту сачињавају инвестициони кредити, чије се дејство испољава касније, да обезбеђењем нивоа и структуре понуде отклони будући недостатак производа и скок његове цене. Они се дају нарочито оним гранама, код којих су улагања велика и дугорочна, а које нису у стању саме да конкуришу на кредитном тржишту због сопствене мале акумулативности или неатрактивних услова пласмана капитала. Из предходног излагања може се констатовати само општа слика монетарних инструмената у области релативних цена. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 96 ‐    4.3. Инфлација ( општи ниво цена): узроци, последице, обуздавање „Приповеда се да је Лењин изјавио да је извитоперење валуте најбољи начин да се разори капиталистичка привреда. Непрекидним процесом инфлације државе могу запленити тајно и неопажено велики део богатства својих грађана“ . (Ј. М. Кејнз) Инфлација је појава која је стара колико и само друштво. Порекло води још од времена римског императора Диоклецијана, који је у четвртом веку нове ере наредио замрзавање цена. Била је присутна и у античком добу, као и у Византијском царству када је дошло до слабљења вредности новца. Током шеснаестог века, такође је бележен раст општег нивоа цена у Европи, као и током Наполеонових ратова за време револуције. Када говоримо о савременој инфлацији, мислимо на период после америчког рата од 1861. до 1865. године. Основни узрок инфлације у периоду пре Другог светског рата јесте штампање новца, како би се финансирали ратни походи. Такође, у периодима великих открића злата долазило је до пораста количине новца у оптицају, што је вршило притисак на раст општег нивоа цена. Те инфлације нису трајале дуго. Данас, у времену кризе, долази до раста цена. У ранијем периоду то није био случај. За време Велике светске економске кризе или Велике депресије (1929-1933), била је изражена дефлација, тј. пад општег нивоа цена. У савременим условима привређивања, услед деловања монополских тенденција на тржиштима, онемогућава се флексибилност цена наниже. После релативно стабилног периода, почев од Другог светског рата на надаље, инфлација је постала горући проблем многих економија. Притисци на раст цена су били јаки на територији Америке, где је инфлација расла геометријском прогресијом Инфлација се различито дефинише. Најједноставнија дефиниција јесте да је она општи раст цена, или раст општег нивоа цена; поремећај у робно-новчаним односима када количина новца у оптицају високо прекорачује величину робних фондова, што доводи до пораста цена и пада вредности новца (смањење његове куповне снаге). Исправна је констатација, да неки економски теоретичари (кејнзијанци) сматрају да не постоји неко јединствено теоријско објашњење, које би могло да задовољи све ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 97 ‐    случајеве појаве инфлације, већ да треба проучавати сваки случај посебно, пример таквих схватања је оно које је потекло од Paula Einzinga, који је још 1952. године разликовао следећих дванаест типова инфлације: новчану, кредитну, инфлацију куповне снаге, буџетску, инфлацију цена ( као последицу опорезивања), инфлацију изазвану претераним инвестирањем, инфлацију изазвану падом производње, инфлацију изазвану различитим издацима социјалног старања, инфлацију изазвану девалвацијом, увезену, инфлацију изазвану нешташицом роба (лоша жетва, велики извоз, и сл.), инфлацију изазвану рестрикцијама у спољној трговини (смањење увоза и сл.). Јасно је да се код Еinzinga, као и код низа других аутора, као критеријум разликовања различитих типова инфлације појављују њени узроци. С друге стране, макар колико да је Еinzigova класификација узрока инфлације детаљна и блиска стварности, исправна је констатација да „мада је савремена контроверза о узроцима инфлације обухватила многобројне феномене, ипак се најзначајније концепције, које су, углавном једноузрочног типа, деле на две групе: инфлацију тражње и инфлацију трошкова. Цене добара и услуга под утицајем различитих економских и неекономских фактора временом се мењају навише или наниже. Све до половине прошлог века, наизменично су се смењивали периоди у којима су цене расле са периодима у којима је долазило до њиховог опадања. Инфлација је последица неравнотеже у привреди, а манифестује се растом цена и падом вредности новца. „Инфлација означава раст општег нивоа цена“ (Самуелсон). „Инфлација увек и свуда је монетарни феномен“(М. Фридман). Фридман сматра да је узрок свих инфлаторних епизода заправо висока стопа раста  новчан масе на стопа и новчан Новчана “Монетр довела је једин више п није мо је поче драстич милион Немачк ИНСТРУМЕНТ е масе: инф ниже нив Докази кој нфлације е масе у то Граф маса и ниво ана економи Неопходно је до тога о могла да огоршало гла да на в ла још виш но повећа проценат ој. Током И ЕКОНОМСК лација се ое. Међути и иду у п неке земљ ј земљи та икон 6. Н цена током ја, банкарств ст опоравк да трошко финансир 1923. годи реме плат е да штам о, што је а! Недавне 1980 – их Е ПОЛИТИКЕ  може спре м, шта је у рилог Фр е веома в кође је вео иво цена и хиперинфл о и финанси а привред ви немачк а штампањ не, јер су и све ратн па новац и 1923. годи инфлациј и 1990-их У ФУНКЦИЈИ С   чити једн зрок инфл идмановој исока у д ма висока“ новчана м ације у Нем јска тржишт е Немачке е владе у в ем пара. Французи е одштете због такв не, довело е нису бил година, в ТАБИЛИЗАЦИ оставно см ације? изјави пр ужем вре . То се јас аса у Нема ачкој (опшир а”, Дата стат 1921. годи еликој мер Међутим, извршили које су се о е експлози до стопе е тако озб елики бро ЈЕ ЦЕНА У РЕП ањивањем илично су менском п но види из чкој од 19 није видети ус, Београд, не, после и премаш буџетско с инвазију д ње захт је новчане инфлације иљне коли ј земаља с УБЛИЦИ СРБ стопе рас јасни. „К ериоду, ст следећег г 20-1924 : Фредериц 2006., стр. 6 Првог све е приходе. тање Нема на Рур је евале. Нем масе и ни која је пр ко хиперин е озбиљно ИЈИ ‐ 98 ‐ та новчане ада год је опа раста рафикона: С. Мисхкин 34) тског рата Трошкове чке се још р Немачка ачка влада во цена се емашивала флација у суочио с   , , ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 99 ‐    њима, а високе стопе раста новчане масе такође се могу сматрати егзогеним догађајима. Тако, на пример, од свих латиноамеричких држава у периоду од 1980. до 1990. године, Аргентина, Бразил и Перу имали су највише стопе раста новчане масе, као и највише просечне стопе инфлације. 4.3.1. Хиперинфлација у Србији Што се тиче наше земље, до краја 1959. године цене су биле одређиване административном регулативом. Оне се нису битније мењале. После тог периода започиње раст општег нивоа цена који се није смиривао све до краја хиперинфлације јануара 1994. године. Најпре је плански орган морао да подигне ниво цена због њиховог држања на нереално ниском нивоу. Затим је дошло до раста цена нафтних деривата на светском тржишту, што се одразило на општи ниво цена на нашем подручју. Економска политика није адекватно реаговала. Није подстицала програме за проналажење алтернативних извора енергије, тако да је и даље постојала висока увозна зависност енергената. Слично је било и са другим увозним сировинама чија је цена непрестано расла. Осамдесетих година је био изражен проблем ниске продуктивности рада, недовољног искоришћења капацитета и ниског нивоа производње. Доношењем антиинфлационог програма 1982. године, инфлација је била готово преполовљена, али то само за тренутак, јер је већ у наредним годинама уследио неконтролисани раст цена. Инфлацију није могуће било обуздати. Учешће увоза у бруто домаћем производу било велико, тако да је економска политика морала спровести увозно- супститутивну стратегију. Због евентуалне кризе јавног дуга, увоз је требало смањивати. Због несмањивања дохотка субјеката, смањење увоза је имало супротан ефекат. Недостатак робе је проузроковао инфлацију услед смањења понуде. Инфлација је у 1985. години била близу 80%. Стварале су се вештачке несташице робе (задржавање у складиштима), јер се очекивао даљи раст цена. Први поремећаји су се јавили још 1989. године (услед платнобилансног дефицита). И поред предузетих мера рестриктивне монетарне политике, као и трговинске и капиталне либерализације, цене су наставиле да расту. При фиксном девизном курсу, дошло је до ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 100 ‐    пада реалног девизног курса и смањења конкурентности домаће привреде. У условима либерализације дошло је до огромног увоза јефтинијих производа из иностранства. Домаћа тражња за увозом бива све већа, и услед раста потрошње уследило је даље повећање цена. Домаћа производња је почела да опада. Исто се десило и са запосленошћу. Услед ограничености девизних резерви (девизне резерве нису непресушан извор за финансирање платнобилансне неравнотеже) постаје немогуће брањење фиксног девизног курса. Увођење фиксног девизног курса може зауставити инфлаторне притиске. Он је добар инструмент макроекономске стабилизације (номинално сидро) на кратак рок. Међутим, у дугом року услед инфлаторне осетљивости и тежње за сталним растом зарада, долази до проблема. Предуго задржавање апресиране националне валуте јесте један од главних узрочника појаве валутних криза. Међутим, далеко веће размере је имала инфлација из 1992. године. Она је проузрокована следећим чињеницама. Пораст апсорпције (пре свега буџетске потрошње као компоненте агрегатне тражње) у односу на ниво бруто домаћег производа, условио је раст општег нивоа цена. Буџетски дефицит је био покриван из примарне емисије новца. Затим, биле су присутне шпекулативне активности појединих тадашњих банака. Формиране су залихе добара, како би се чекала повољна прилика за продају робе по вишим ценама. Са друге стране, сви су желели да се ослободе новца (робе чија се вредност смањује, тј. девалвира) купујући робу која је у оскудици на тржишту. Међу осталим чиниоцима хиперинфлације издвајамо економске санкције, грађански рат и политику ниских каматних стопа. Откад је међународна заједница увела економске санкције, стопа инфлације у Србији износи бар 10% дневно. То значи да се годишња стопа мери квадрилионима – толико је висока да је постала бесмислена. „У Србији за 1 амерички долар добићете 10 милиона динара у београдском хотелу „Хајат“, 12 милиона код сумњивих дилера на Тргу Републике, а 17 милиона у банци којом управља београдско подземље“ ( Вол Стрит Џорнал; 4. јули 1993. године).Почетком 1994. године, заустављена је хиперинфлација, а 1993. година, имала је стопу инфлације од 315 милиона на годишњем нивоу (килограм јабука је коштао крајем те године 8 милијарди динара, а највећа папирна новчаница у оптицају је била од 500 милијарди динара). ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 101 ‐    Инфлација се може мерити различитим индексима цена: индексом произвођачких цена, индексом потрошачких цена и дефлатором друштвеног производа. Примена различитих индекса цена, због различитости амих индекса (на пример, индекс произвођачких цена обухвата само неке производе, а индекс трошкова живота обухвата и неке услуге), имплицира одређене разлике у утврђивању стопе инфлације. Најчешће се стопа инфлације мери према индексу потрошачких цена, који обухвата фиксну корпу добара и услуга и укључује храну, одећу, становање, превоз и разоноду. Индекси произвођачких цена мере цене роба у различитим фазама производње, а деле се на индексе готових производа, полупроизвода и сировина. Такође, они обухватају и ниво цена у трговини на велико. Дефлатор се употребљава да би елиминисао утицај инфлације из друштвеног производа, а дефинише се као просечне промене цена свих добара која су укључена у друштвени производ. nivo cena u godini t – nivo cena u godini ( t-1) stopa inflaciје = ---------------------------------------------------------------- x 100 nivo cena u godini ( t-1 ) У зависности од критеријума класификације, постоје више врста инфлације. Попут болести, инфлације имају различите врсте оштрина. Међутим, корисно их је поделити на три врсте: умерену инфлацију, галопирајућу инфлацију и хиперинфлацију.13 ™ Умерена инфлација. Цене које расту споро и које имају на годишњем нивоу једноцифрену стопу – могу се сврстати у умерену инфлацију. Цене су релативно стабилне и становништво има поверење у новац. ™ Галопирајућа инфлација. То је двоцифрена или троцифрена инфлација у распону од 10 до 200 посто на годишњем нивоу. У привреди се, по овој стопи инфлације јављају веома озбиљни поремећаји.                                                              13 Поред свих несумњивих резултата у модерацији привредних осцилација и обезбеђивању једног прилично континуелног, споријег или бржег привредног раста, идеални захтев економске политике, дат у виду крилатице „просперитет без инфлације“, није био постигнут. Капиталистичке земље примењивале су, према стању привреде, антидепресиону или антиинфлациону политику, али инфлациони притисак остао је присутан у послератном периоду и повремено изазивао озбиљне поремећаје.  ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 102 ‐    ™ Хиперинфлација.Док се некако економије спасавају у условима галопирајуће инфлације, „треће се и смртно искушење одиграва кад напада карцином хиперинфлације“. Ништа добро није за економију када се стопе инфлације мере милионима процената на годишњем нивоу! Тако, на пример, особа која је имала почетком 1922. године, 300 милиона долара у немачким обвезницама за тај износ две године касније не би могла купити чак ни једну бомбону! У условима галопирајуће инфлације, новац веома брзо губи своју вредност, па људи држе само минималну количину готовог новца потребног за дневне трансакције. Финансијска тржишта одумиру, капитал се сели у иностранство. Становништво купује некретнине и никада не даје новац на зајам уз ниске номиналне камате. Ипак, економија може преживети уз галопирајућу инфлацију. У условима хиперинфлације људи желе да се што пре отарасе готовог новца, јер он из дана у дан рапидно губи своју вредност. Долази до поремећаја у релативним односима цена, нарочито код оних производа и услуга које производи држава, или чије цене контролише. Цене више не одражавају стварне трошкове у производњи роба и услуга, што значи да не шаљу више правилне сигнале учесницима на тржишту. На социјалном нивоу, хиперинфлација води раслојавању друштва, јер врши прерасподелу богатства, јер дужници постају фаворизовани, а повериоци западају у веома тежак положај. 4.3.2. Извори инфлације Инерцијска инфлација. Доказано је да не постоји само један извор инфлације. Као и болест, инфлација се појављује услед многобројних узрока.Неке инфлације потичу из тражње, неке из понуде. Међутим, кључна је чињеница када једном крене унутрашњи замах инфлације, онда је тешко да је зауставимо. У савременим тржишним економијама, инфлација је изразито инерцијска. Другим речима, она се креће истом стопом све док привредни догађаји то не промене. На једном месту, Самуелсон ју је овако описао: „ Инерцијску инфлацију можемо успоредити с лењим старим псом. Док се пас не „шокира“ ударцем ноге или задиркивањем мачке, он ће остати тамо где јесте. Једном кад је узнемирен, пас може ловити мачку. Но потом може коначно лећи на неко место и тамо ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ЦЕНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ   ‐ 103 ‐    остати до следећег шока“. Ако је више година стопа инфлације, на пример, 3% на годишњем нивоу, онда монетарни и фискални планови државе претпостављају да ће она остати на том нивоу. Становништво такође очекује да ће она бити на том нивоу и та стопа инфлације од 3% уграђена је онда у институције економије. За овај се појам некада употребљава израз „тржишна“, „уграђена“ или „очекивана“ стопа инфлације. Према томе, стопа инфлације која се очекује и уграђује у уговоре и неформалне споразуме – инерцијска је стопа инфлације. Радници који се погађају око уговора о надницама ће инсистирати да им се дају веће новчане наднице да би спречили последице које би предвиђени (очекивани) општи пораст цена имао по њихове наднице. Произвођачи ће, с друге стране, пристати на ове захтеве уколико буду очекивали да цене производа расту и тиме покрију додатне трошкове надница. Историја је показала да инерцијска стопа инфлације не може дуго потрајати. Чести шокови због промена у агрегатној тражњи, скоковите и оштре промене у ценама нафте, слабе жетве, кретање девизног курса, промене продуктивности и многобројни други економски утицаји и догађаји мењају инфлацију испод или изнад њене инерцијске стопе. Главне су врсте шокова: шокови тражње и шокови трошкова. Инфлација тражње. Као што смо већ истакли један од великих шокова који може да промени стопу инфлације јесте промена агрегатне тражње. Промену агрегатне тражње могу изазвати промене у инвестицијама, промене у потрошњи државе или промене у нето извозу. Такође смо видели раније како централна банка може утицати на економски живот. Но, без обзира на поменуте разлоге, инфлација тражње се увек јавља кад агрегатна тражња расте брже од потенцијалног капацитета привреде, повлачећи напред напред како би се на тај начин изједначила агрегатна понуда са агрегатном тражњом. У таквим условима, незапосленост се смањује, тражња за радном снагом расте, зараде радника расту и инфлаторни процеси се убрзавају. Квантитативна теорија новца која основни узрок инфлације у економији приписује великој количини новца у оптицају који премаша обим друштвене производње – примарна је детерминанта инфлације. Редослед ствари иде овим редом: понуда новца повећава агрегатну тражњу – она повећава општи ниво цена. Овде је смер узрока веома јасан. Према томе, када је централна немачка банка од 1922. до 1923. године, штампала милијарде и милијарде папирних марака и када су оне ушле на тржиште – није било нимало чудно да је општи ниво цена тада у Немачкој порастао милијарду пута,  чинећи године количи или 1.3 Н понуде да се равноте скчиле тражње Извор:P цене бр тржиш цене и онда к радне с ИНСТРУМЕНТ да новац , када је р на рубаља 55% на год а следећем и агрегатн појави екс жа привр са P na када „сув Гр aul Samuelso Инфлациј зо расту, не економи зараде поч ада је 30% наге. Ова И ЕКОНОМСК постане б уска влад . Резултат ишњем ни графикон е тражње панзија к еде премеш P’. Догоди ише издата афикон 7. В n & W. Nor а трошко али да у пе је у свету ињу да ра фабричк појава је п Е ПОЛИТИКЕ  езвредан п а финанси је био ин воу. у приказу . Полазећи оја криву та из тач ла се ин ка купује исина цен dhaus