УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ ФАКУЛТЕТ МЕДИЦИНСКИХ НАУКА Слободанка Илић-Тасић ЕПИЛЕПСИЈА У СРПСКИМ СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ЗЕМЉAМА Докторска дисертација Крагујевац, 2012. 2Ментор: Проф. др Драган Раванић, психијатар Факултет медицинских наука, Крагујевац Чланови комисије: Проф. др Гордана Тончев Факултет медицинских наука, Крагујевац Проф. др Драган Миловановић Факултет медицинских наука, Крагујевац Проф. др Владмила Бојанић Медицински факултет, Ниш Датум одбране докторске дисертације: Датум промоције докторске дисертације: 3ЕПИЛЕПСИЈА У СРПСКИМ СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ЗЕМЉЕМА САЖЕТАК У нашој и свестској историографији објављен је велики број студија и научних радова у којима је проучавана епилепсија и њени видови лечења у различитим временским периодима. Неке од тих студија прилазе епилепсији са историјске тачке гледишта и покушавају да расветле различите методе традиционалне народне медицине. Бројнија истраживања припадају савременој научној медицини (испитивање фармаколошког дејства активних принципа лековитог биља, као и антиконвулзивног дејства појединих лековитих биљака на животињским моделима и клиничким студијама). Мањи број студија је посвећен лечењу епилепсије у средњовековној медицини. Ову студију можемо сврстати у студије медицине и додирних грана јер се ради о студији из историје медицине која је урађена мултидисциплинарним приступом са становишта етнологије, фармације (фитотерапије), религије, филозофије, књижевности и других. Циљ ове студије је извођење компаративне анализе епилепсије и метода њеног лечења у српским средњовековним земљама у прошлости и у савременој медицини. Метод рада ће обухватити компаративну аналзу епилепсије у српским земљама у средњем веку и другим европским земљама тога доба на основу података добијених изучавањем средњовековних списа (хагиографија, биографија, кодекса), законских списа који се односе на епилепсију и документа о уређењу српских средњовековних манастирских болница. Проучавање обухвата српске земље у периоду средњег века, од IX до средине XV века. У манастирским болницама, а и касније у манастирима лечени су оболели од епилепсије, психозe и других болести. У средњовековним манастирским болницама заједно су примењиване методе научне и духовне (верске) медицине. У периоду ропства под Турцима у српскм земљама дошло је до значајаног застоја у развоју научне медицине и лечењу оболелих од еплиепсије. Кроз дуги период ропства под турском влашћу фитотерапија, духовна и народна медицина биле су главни видови лечења оболелих од епилепсије и других болести код српског народа. Међу оболелима од епилепсије и душевних болести, који су помоћ тражили и добијали у српским манастирима, било је не само православних хришћана него и припадника других вера. У српској народној медицини нашег доба можемо препознати све начине лечења епилепсије из прошлости, посебно средњовековне медицине. Поједине методе научне медицине средњег века су временом прешле у народну медицину, о чему сведоче сачуване лекаруше. И други европски народи у савременој народној медицини примењују поједине методе лечења из прошлих периода. Највећи број биљака за лечење епилепсије у народној медицини има седативно дејство на централни нервни систем, као и повољан психолошки допринос у лечењу. Кључне речи: епилепсија, медицина средњег века, српске земље, лековите биљке, верска медицина, народна медицина 4EPILEPSY IN SERBIAN MEDIEVAL LANDS SUMMARY A number of studies and scientific papers in which the epilepsy and its treatment in different historical periods were studied are published both in our and in the world historiography. The epilepsy is approached by some of these studies from a historical point of view with attempt to shed light on the different methods of the traditional folk medicine. Numerous studies belong to the modern scientific medicine (research of the effects of the pharmacologically active principles of medicinal herbs; anticonvulsant effects of some medicinal plants in animal models and in clinical studies). A smaller number of studies were devoted to the treatment of epilepsy in medieval medicine. This study can be classified as the study in the field of the history of medicine and the common branches. This study is characterized with multidisciplinary approach from the standpoint of ethnology, pharmacology, phytotherapy, religion, philosophy, literature and others. The aim of this study is to perform a comparative analysis of epilepsy and methods for its treatment between them in Serbian medieval countries and in contemporary medicine. The method of work includes comparative analysis of epilepsy in the Serbian medieval lands and in other European countries of that time. It is based on the data obtained from the medieval manuscripts (hagiographies, biographies, codes), laws/regulations documents related to epilepsy and the documents about the organization of Serbian medieval monastery hospitals. The study includes the Serbian lands in medieval period, from the ninth to mid-fifteenth century. People who suffered from epilepsy, psychosis and other diseases were treated in the medieval monastery hospitals or later in monasteries. Both scientific and spiritual (religious) medicine methods have been applied in medieval monastery hospitals. During the long period of slavery under the Ottoman rule, there was a delay in the development of scientific medicine and the treatment of patients with epilepsy. Herbal, spiritual and folk medicine were the main methods for treatment of patients with epilepsy and other diseases among the Serbian people. Among patients with epilepsy and mental illness, were not only Orthodox Christians but also followers of other religions who had asked and received help in Serbian monasteries. All different ways for treatment of epilepsy, particularly which belong to medieval medicine can be recognized in the nowadays Serbian folk medicine. Some methods which belonged to scientific medicine in the Middle Ages were taken over by folk medicine during time, as evidenced by preserved “Lekaruša” books. Also, the various methods for medical treatment from the past are applied in the contemporary folk medicine of the other European nations. The most of plants that have been applied for the treatment of epilepsy in traditional medicine have a sedative effect on the central nervous system, and positive psychological effect. Key words: epilepsy, medieval medicine, Serbian lands, medicinal plants, religious medicine, folk medicine 5Започети докторску дисертацију у области историје медицине и неурологије није било једноставно. Захвалност за одобрење докторске дисертације „Епилепсија у српским средњевековним земљама“ дугујем члановима комисије за одобрење докторске дисертације проф. др Михаилу Пантовићу, проф. др Драгану Раванићу и проф. др Небојши Јовићу. Захваљујем се ментору, проф. др Драгану Раванићу на разумевању и подршци током израде ове дисертације. Подршка и помоћ проф. др Михаила Пантовића били су покретачка снага у најтежим тренуцима израде ове дисертације. Захваљујем се проф. др Небојши Јовићу на стручној помоћи. Захваљујем се проф. др Владмили Бојанић на дугогодишљој сарадњи, подршци и саветима током израде ове докторске дисертације. Захваљујем се проф. др Драгану Миловановићу на техничкој помоћи. Захваљујем се проф. др Драгану Николићу и Јелени Јовановић, историчарима који су ми помогли у сагледавању и провери историјских чињеница. Захвањујем се и лектору, Милени Станојевић. Наслов докторске дисертације „Епилепсија у српским средњевековним земљама“ узет је са намером да се истакне „златно доба“ српске историје медицине. Мултидисциплинарни приступ у истраживању тражио је много рада и одрицања. Захваљујем се супругу и осталим члановима моје породице на подршци и стрпљењу. Посебно се захваљујем мојим синовима Милану и Ивану на техничкој помоћи у изради оде дисертације, као и на тренуцима закинутих дечјих радости због мојих истраживања и трагања за Истином. Докторску дисертацију посвећујем српском роду и будућим поколењима са жељом да се сјај и слава наших предака, као и висок ниво развоја српске средњевековне медицине никад не забораве и да буду инспирација за даља истраживања. Аутор 6Садржај: 1. Увод................................................................................................................................9 1.1. ЕПИЛЕПСИЈА СА АСПЕКТА ИСТОРИЈЕ МЕДИЦИНЕ..............................9 2. ВРСТА СТУДУЈЕ......................................................................................................33 2.1. Научни приступ истраживањима у историји……………….………..…..33 3. ПРЕДМЕТ РАДА.......................................................................................................35 4. ЦИЉЕВИ СТУДИЈЕ.................................................................................................36 5. ХИПОТЕЗЕ.................................................................................................................36 6. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА..................................................................37 7. УСЛОВИ РАЗВОЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ МЕДИЦИНЕ...................................39 7.1. Утицај Византије на српске средњовековне земље...................................53 7.2. Епилепсија код византијских владара........................................................54 7.3. Даљи успони, падови и пропаст византијског царства.............................58 7.4. Утицај византијске књижевности на развој средњовековне медицине...62 7.5. Извори српске средњовековне медицине...................................................63 8. НАУЧНА МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ..............................65 9. ЕПИЛЕПСИЈА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ МЕДИЦИНИ................68 9.1. Болнице у средњовековној Србији.............................................................68 9.2. Болница манстира Хиландара.....................................................................69 9.3. Болница манастира Студеница...................................................................71 9.4. Болница у манастиру св. Прохора Пчињског............................................72 9.5. Болница Стефана Уроша III Немањића (Стефана Дечанског) у манастиру Дечани................................................................................................72 9.6. Болница краља Милутина у Константинопољу......................................74 9.7. Болница цара Душана у манастиру св. Архангела код Призрена.........75 9.8. Болница кнеза Лазара у Манастиру Раваници и Сисојевцу...................75 9.9. Болница деспота Стефана Лазаревића у Бограду....................................75 9.10. Болница манастира Манисија...............................................................76 9.11. Которске болнице (Которски хоспитали).................................................76 9.12. Болница манастира Свети Роман..............................................................76 9.13. Социјална брига о људима.........................................................................80 9.14. Епилепсија у средњовековним медицинским списима и кодексима.....81 9.15. Лекари у средњем веку...............................................................................85 9.16. Етика у српској средњовековној медицини.............................................86 9.17. Начин лечења на српским дворовима у време краља Стефана Дечанског и краља Душана.................................................................................87 9.18. Пароксизмални поремећаји........................................................................88 710. ВЕРСКА МЕДИЦИНА............................................................................................90 10.1. Лечење молитвом........................................................................................91 10.2. Молитва над светим маслом......................................................................91 10.3. Молитва из чина јелоосвећења / Света тајна јелосвећења......................91 10.4. Молитва из свете тајне исповести.............................................................92 10.5. Молитве светима.........................................................................................92 10.6. Молитва св. Јована Дамаскина (изговара се указујући на постељу).....93 10.7. Молитве светим врачима...........................................................................93 10.8. Молитва светим бесребреницима Козми и Дамјану...............................93 10.9. Молитва за опседнуте демонима Светог Јована Златоустог..................94 10.10. Покајање....................................................................................................95 10.11. Пост............................................................................................................96 10.12. Причест / Свето причешће.......................................................................97 10.13. Култови лекара светитеља и српских светитеља...................................97 10.14. Исцелитељско деловање светих моштију...............................................98 10.15. Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава...............................103 10.16. Апокрифна медицина.............................................................................114 10.17. Допринос краља Душана у регулисању законских прописа..............116 11. НАРОДНА МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНИМ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА...................................................................................................................119 11.1. Фитотерапија.............................................................................................119 11.2. Народна веровања о биљкама и лечење епилепсије..............................121 12. НАУЧНА МЕДИЦИНА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ.................................................................................................126 12.1. Народна медицина у српским земљама под турском влашћу..............127 12.2. Верска медицина у Срба под турском влашћу......................................130 13. НАРОДНА МЕДИЦИНА И ЛЕЧЕЊЕ ЕПИЛЕПСИЈЕ ТОКОМ XIX И XX ВЕКА...........................................................................................134 13.1. Народни обичаји и лечење епилепсије...................................................134 13.2. Амајлије.....................................................................................................151 13.3. Надрилекарство.........................................................................................157 14. ДИСКУСИЈА..........................................................................................................163 15. ЗАКЉУЧЦИ...........................................................................................................226 16. ЛИТЕРАТУРА .......................................................................................................227 17. ПРИЛОГ: КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАТИКА..............254 8“Истраживати значи видети оно што су сви видели и мислити оно што нико није мислио”. МОЛИТВА ГОСПОДУ “Управи ноге моје на пут миран, да пођем и ходим по истини твојој све дане живота мог, свагда и сада, и увек и у векове векова, амин”. Свети Сава “Сваки народ, сваки крај и свака епоха имају своје обичаје, навике, ношњу, песме, приповетке, игре, болести, епидемије, лекове, начин лечења и вештину израде лекова. Историја здравствене културе балканских народа је веома занимљива и веома сложена. Обзиром да се у том делу Европе вековима сукобљавају снажни утицаји Истока и Запада, пре свега медицинских писаца медитеранских земаља, она представља читав један мозаик научне, школске и народне медицине ратника и пастира”. Туцаков (1971) 91. Увод 1.1. ЕПИЛЕПСИЈА СА АСПЕКТА ИСТОРИЈЕ МЕДИЦИНЕ Епилепсија је присутна у људском роду, вероватно од првог дана његовог постојања и спада међу најстарије познате болести, описана је од многих лекара, али и обичних људи. Први писани медицински документ о овој болести налази се у Хамурабијевом законику (2000 године пре нове ере), где се помиње "света болест", као и њен медицинско-социјални значај. Наиме, тим закоником регулисана су правила о женидби људи са епилепсијом и вредност њиховог сведочења на суду. За оболеле од епилепсије кроз људску историју се сматрало да су особе са јединственом негативном структуром и да сви на крају постану ментално ретардирани, односно да се понашају ненормално. Из овог и других сличних разлога ове особе су биле одстрањиване из друштва, ограничаване у својим активностима и сматране за будале и лудаке. У староиндијској медицини (1500 године пре нове ере) запажају се рационални мотиви верских прописа. Свештеници нису смели да се жене девојком ако неко у њеној фамилији болује од сушице, губе и падавице (Глесингер, 1978). Бројни папируси сведоче да приликом купородаје робова и роб није смео да болује од епилепсије и губе (Makris, 1995). Грчка реч епилепсиjа (epi-lembano, epilepsia) односи се на изненадни "напад", "наступ", а значи "зграбити" те се ова болест у античко доба називала "болест падања" или "падавица", како је наш народ и данас назива. Пошто су неки пророци и врачеви имали падавицу, у старој Грчкој она се називала и "света болест", односно “Божја бол”. Стари народи су веровали да ову патњу главе изазивају натприродне силе или да далзи из главе, из “светог места”. Макрис (Makris, 1995) анализира однос “свете болести”, епилепсије и губе. На основу његовог истраживања још код грчких црквених отаца појам “свете болести” није више примењиван за падавицу, него за слику болести губе, можда лепре или елефантиасиса. Веровање у привремено оваплоћење или надахнуће било је распрострањено код примитивних народа по читавом свету. За извесна лица се веровало да су с времена на време обузета духом или божанством, те да је њихова личност у стању неактивности док “обузетост” траје (Фрезер, 1992). Овакве појаве биле су честе на јужним острвима Тихог океана. Својим истраживањем Фрезер (1992) је запазио да постоји необична сличност сирових пророчанстава Полинежана и пророчанстава славних народа Хеладе. Наиме, чим бог уђе у свештеника, овај се силно узбуди и доведе себе у стање “беснила”: мишићи удова изгледају као да су у грчу, тело надувено, израз лица је страшан, црте лица искривљене, а очи дивље и избечене. У таквом стању он се често ваљао по земљи, “запенушаних уста”, као да се мучио под утицајем божанства које га је обузело, и оштрим гласом, снажним и често 10 неразговетним звуцима откривао је божју вољу. Присутни свештеници, који су били упућени у мистерије, објављивали су народу “добијене изјаве”. “Надахнуто беснило” постизано је различитим ритуалним радњама, кађењем и удисањем дима светог кедра, светог ловора или наглим пушењем “луле дувана” (Фрезер, 1992), која је вероватно садржала и биљке са психоактивним и психоделичним дејством. Неке од тих биљака могле су имати конвулзивно дејство. Од подножја Анда све до Кариба, још пре Колумбовог открића, удисан је прах дрвета yopo (Anadenanthera peregrina) у циљу постизања заједничког пријатељства, конвулзивних играчких ритмова и стања интензивног религиозног веровања. У већим дозама племенски магови („witch doctors“) удисали су ову дрогу када би желели да уђу у стање транса у току кога су контактирали са боговима и духовима мртвих (Петровић, 1990). Неки народи су веровали да привремено надахнуто лице добије не само божанско знање, него понекад и божанску моћ. Неки од њих су сматрани “људским боговима” којима су приношене чак и људске жртве (Фрезер, 1992). Реч (1996) детаљно описује психоделичне ритуале знања домородачких племана (поготову у Африци и Јужној Америци) и биљке које су употребљаване у те сврхе. Многи од ових обичија су уништени непажњом савемене цивилизације, а њихово непознавање је с друге стране довело до злоупотребе (у смислу појаве наркоманије). Да ли су неки од тих пророка, видара и врачева стварно боловали од епилепсије? – и то није немогуће, али стање “надахнутог беснила”, које на неки начин подсећа на епилептички напад требало би разликовати од епилепсије. Мада, није немогуће да су неки од њих накнадно оболели и од епилепсије, или су је већ имали. Из Библије (Стари завет настао око 1200 године пре нове ере, а касније и Нови завет) може се видети да је појава епилепсије, такође, приписивана злом духу (епилептички напади краља Саула) (Глесингер, 1978). Према Библији олеандер је “ружа потока”, “rhodendron” или “розе дрво” код Грка; у Грчкој, Индији и Италији је коришћен као надгробна биљка, а красио је и Хиндуске храмове. Кроз историју је ова биљка имала широку примену за лечење разних болести, па и епилепсије (Duke, 1985). Грчка медицина пре Хипократа имала је карактер магијске медицине, како у односу на друге болести, тако и у односу на епилепсију. Симбол медицине "змија овијена око штапа" везан је делом за Асклепија, познатог лекара који је касније проглашен божанством лекарства. Једном када је Асклепиос стајао крај постеље оболелог Глаука, обмотала му се змија око штапа. Он ју је убио, али је на своје запрепашћење видео другу змију, која је у устима носила лековиту траву и брзо вратила у живот убијену змију. Асклепиос је анализирао лековиту биљку и њоме почео да враћа мртве у живот. Зевс је убио Асклепиоса по наговору бога подземља, али га је касније прогласио божанством лекарства (Станојевић, 1962; Глесингер, 1978; Марић, 1994; Илић-Тасић и сар., 2011). Асклепију су посвећени бројни храмови и светилишта у Грчкој, од којих су најпознатији у Книду, Косу, Епидауру и Пергаму. Болесници који су долазили у те 11 храмове на лечење морали су претходно да посте, да читају молитве, да принесу своје дарове и да се окупају, како би им после купања наишао замор и сан, “храмови сан”, “encoimezis” или “инкубација”, у олтару или на нарочитом лежишту, “абатону”. Жреци су закључивали о природи болести и одређивали лекове и начин лечења по сновима које би болесници сањали. На сличан начин су од “свете болести” лечени и болесници у афричким племенима, а што се одржало знатно дуже кроз људску историју. Асклепија су сматрали присутним не само у његовим храмовима, већ и у свим здравим брдовитим местима и покрај лековитих топлих извора, па су ту жртвовани у славу његову петлови и козе; били су му посвећени змија и сова, као симболи животне снаге, мудрости и опрезности. Зидови храмова били су пуни уклесаних натписа који су причали о чудотворним излечењима. Нема сумње да су у тим храмовима постигнути и многи терапеутски успеси, не само због сугестивног веровања у Асклепијеве божанске моћи, него су свештеници уз религиозну терапију примењивали и рационалну терапију (лековите биљке, облоге, купке-лековита топла врела, сунчање, дијету, гимнастику и др.) (Toole, 1968; OEconomos, 1968; Глесингер, 1978; Марић, 1994). Међутим, вршене су и операције у случају живчаних болести ("епилептичких спазама" и јаке главобоље). У литератури и по храмовима приказани су лекари, Асклепијеви синови, у току трепанације лобање (Pournaropoulos, 1968; Stamatiades, 1968). Падавица се помиње и у староперсијској медицини (600-500 године пре нове ере). Као и друге болести, везивана је за религиозне узроке те је терапија сматрана светим послом и била у рукама свештеника. У Ayurveda традицији, познати Хинду лекар Sushruta (6 векова пре Христа) изнео је чињенице за неколико форми епилепсије. Он је ову болест покушао да објасни психофизиолошким теоријама, али је такође рекао да се мрачно “натприродно биће” види у телу током конвулзивног напада (Jillek-Aall, 1999). Платон (крај V и почетак IV века пре нове ере) је сматрао да је узрок епилепсије у мешавини флегме и црне жучи (Станојевић, 1962). У старим временима у кинеској медицини епилепсија је објашњавана као физичка болест: Ветар - или мукус или флегма што блокира “срчани систем” (Jillek-Aall, 1999). Хипократ, велики антички лекар, кога често зовемо "оцем медицине" ( 460- 377 године пре нове ере) први је упозорио да је епилепсија изазвана прирдним узроком, тј. болешћу мозга и да се може лечити као и многа друга болесна стања. Епилепсији је посветио посебан спис ("О светој болести"): "Света болест мени не изгледа ништа божанскија него било која друга болест. Људи јој приписују натрприродну особину из чистог незнања" (Marinatos, 1968; Глесингер, 1978; Марковић, 2002). Он је описао неколико типова епилептичких напада, чак и тип који одговара психомоторној епилепсији. „ ... ова болест има исту природу као и друге болести и настаје из истог узрока из кога настаје свака болест. Излечива је не мање од других болести, осим ако је дуже време укорењена па је стога јача од лекова који се за њу користе” (Марковић, 2002). Упркос учењу Сусхруте и 12 Хипократа, идеја о епилепсији као физичкој болести је била заборављена. Веровање да је епилепсија демонска поседнутост постала доминантна у земљама Азије, Африке и Европе. Дуго су постојале необичне теорије о узроцима настанка ове болести. Грчки лекари су веровали да је узрок један од четри телесне течности, и да гасови који се ослобађају након варења хране одлазе венама до мозга и тамо изазивају нападе. Али епилепсија је приписивана и насиљу, демонима или магији као и месечевом и другим планетарним утицајима, као и различитим алхемијским ритуалима. Неки су веровали да сексуална активност доводи до епилепсије па су предлагали чак и кастрацију као лек. Неки су епилептичке нападе везивали за менструацију и / или трудноћу. Епилептички напади су везивани и за различита сензорна доживљавања – оптичке и слушне визије, као и велики бол. Нека од ових схватања су се након античког периода дуго задржала кроз људску историју. Током средњег века епилепсија се понекад звала и “болест месеца” (m. lunaticus). Песма певача Орфеуса (Orpheus) говори о месечевој богињи Мене, која се смеје када види епилептички напад. У првом веку после Христа лекар Аретеј описао је епилептичке нападе и рекао да је то казна за особе које су згрешиле против Месеца. Још је чуднија античка прича о Carystian-овом камену (азбесту слична супстанца која се користила као пуњач за лампе), за који се веровало да се пали и гаси заједно са лунарним фазама. Смрад који се стварао из горућег камена служио је као дијагностички тест за падајућу болест (Jillek-Aall, 1999). У покушају да изнесе ставове о епилепсији у Византији Макрис (Makris, 1995) износи природно-научно заоденуто учење патријарха Фотиса о делотворности звезда: пуни Месец утиче на мозак и сокове у њему, као у осталом и на љускаре. Међутим то дешавање не изазива Месец, него првенствено провиђење Творца. Месечина може да узбурка телесне сокове, али није довољно јака да их као сунчева светлост међусобно усклади, и тако узбуркани телесни сокови изазивају нападе. Ово објашњење веома је сродно са схватањем александринца Стефаноса Атинског (прва половина VII века), које заступа у коментару Прогностикона. Стефанос је коментарисао Хипократа и Галена. Одбацивање Божјег гнева као узрока епилепсије је хипократско, није се позивао на хришћанске тезе. Стефанос је посматрао каузалну везу здравља са повећањем и смањењем морских животиња. Ова представа је била у таквој мери раширена (и остала до данас!) и неоспорена, да се духовноисторијски не сме одбацити као празноверје. Стефанос ни у ком случају није био егзегета (онај који стручно тумачи неки спис, нарочито Библију) (Макris, 1995). Пселос је предложио објашњење, које иде физички један корак даље од Фотиса, односно Стефаноса Атинског, Оригена и Атанасиоса, односно везе између епилептичких напада и Месеца. Према Пселосу није директни утицај Месеца на равнотежу телесних сокова тај који изазива нападе, него се сокови мешају са ваздухом који се удише у цуговима, а чији квалитет са своје стране мењају 13 месечеве фазе. Пселос није поставио себи питање зашто месечеве фазе мењају ваздух у тој мери да се његовим удисањем поспешује појава болести. Према мишљењу Макриса (Makris,1995) иза претпоставке да управо удахнути, у својој суштини промењени ваздух представља квазиинструментални missing link између стварно делујућег и изазваног, између месечевих фаза и ометања телесних сокова у лобањи. Може се препознати утицај Пнеуматске школе медицине и неоплатонизма на познаваоца филозофије Пселоса. Кирилос Александријски (прва половина V века) је полемисао против овог схватања да месец делује узрочно на нападе на чисто физички начин, тврдњом да би у овом случају сви људи морали бити погођени, јер сви су изложени месечини. Највећи део стихова Пселоса покушао је да један такав аргумент обеснажи тврдњом да су само лабилни људи осетљиви на промену ваздуха изазвану месечевим фазама. Ова тврдња је свакако таутолошка, истиче Макрис (Makris, 1995). И непознати аутор списа “О светој болести” доводи промене ваздуха услед годишњих доба у каузалну везу са болестима мозга, не правећи разлику између здравих и осетљивих људи. Међутим, новија истраживања биолога указују на значајан утицај Месеца, како на Земљу, тако и на жива бића, понашање човека (односно појава психичких сметњи) (Вотсон, 1995, 1996). Утицај Месеца на човека обухвата и истраживања парапсихолога (Успенски, 1994). Астролошки утицаји на појаву болести били су разматрани и од неких научника у доба ренесансе. У медицинској прошлости Федерик Грисогоно Бартолачић, лекар, писац филозофских, астолошких и медицинских текстова, научник који је почетком 16. века имао снагу и жељу да измени слику света, но којем, како каже М. Д. Грмек, “још није успело да заиста створи нову знаност” (Грмек, 1968; Belicza, 1982). Грисогонов астролошки систем темељи се на ставу да здравље и болест зависе у првом реду од планете која одређује комплексију, затим од планете и небеског знака који утиче на телесне сокове и који управља појединим органом, односно делом тела. Свој истраживачки интерес је усмерио према откривању до тада скривених особина планета и знакова, комбинујући њихове односе у небеским кућама. У његово време астрологија је пружала шансу за објашњење многих стања болести и здравља. Међутим, његове “оригиналне“ идеје нису имале већег удела у каснијој медицинској литератури, тим пре што практично медицинско знање није било значајно заступљено. Ипак, намеће се потреба да се размишља о стазама и странпутицама којима се креће људска мисао у потрази за спознајом (Belicza, 1982). Оболели од епилепсије из Wapogoro племена у Танзанији тврде да се већина напада дешава током пуног месеца. Међутим, Wapoogoro пацијенти са епилептичким нападима током младог месеца лечени су у клиници (Mahange Clinic) (Jillek-Aall, 1999). У оба случаја помно су праћене фазе месеца; на питање да ли су им антиепилептички лекови помогли, они гледају у небо и кажу да није била добра лунарна фаза. Понтски краљ Митридат VI Велики, најславнији токсиколог међу краљевима (120 - 63 године пре нове ере), направио је дугогодишњим огледима универзални противотров (“Antidotum Mithridaticum”), односно средство против 14 тровања. Био је толико ефикасан да Митридат није успео да се отрује када је хтео да изврши самоубиство, па је то учинио мачем пред својим непријатељима. Лек је садржао 54 састојака, укључујући и опијум (Minarik, 1971); употребљавао се касније против најразноврснијих болести, између осталог, сматрало се да лечи и епилепсију. Најпознатији писац о познавању дрога у старом веку Грк Падоније Дискоридес или Дискорид (I век наше ере), био је фармаколог, лекар и ботаничар. Класично његово дело “De materia medica” обухвата бројне сировине биљног, животињског и минералног порекла. Неке од њих се и данас употребљавају у школској и народној медицини. У 2. књизи “De materia medica” поред озбиљних препарата наводи се и цели низ животиња, њихови делови и разна гнусна средства каква још и данас можемо наћи у народној медицини нашег и других народа. На пример, магарећа јетра је коришћена као лек од епилепсије. Плиније спомиње да су Грци од змијског меса правили пастиле “Theriaci”, а и Дискорид је употребљавао месо отровница као лек (Minarik, 1971). Познати лекар старог века, Аретеј (Aretaeus) из Кападокије, приметио је да се епилепсија претежно јавља у дечјем добу, а увео је и израз “аура” (Дикић, 1995). Плутарх, грчки писац и историчар (крај I и почетак II века нове ере), у делу “Паралелне биографије“ описао је спартанско васпитање : "...Жене децу после рођења нису прале у води, него у вину, да би испитале стање њиховог здравља. Веровало се да се деца са епилепсијом и иначе болешљива деца од вина онесвесте и ослабе, а здрава добију још више јачине и снаге". У старом Риму, епилепсији се такође придавао натприродни значај. Сматрана је лошим предзнаком, те из тог доба потиче назив комицијална болест ("Morbus comitialis"), који се и данас често употребљава у медицинској терминологији. Гален (500 година након Хипократа / 131-200 године нове ере) поред осталих болести описао је и епилепсију. У медицинску терминологију уводи назив "аура" или „предосећај“ због честе појаве "предосећаја" код епилептичких болесника. Он каже: "Епилепсија је уопште грчење свих делова тела, не континуирано већ настало у интервалима, с поремећеним разумевањем и осетима". Слично Хипократу и он је веровао да је епилептички напад узрокован променама у мозгу. У то време полифармација и полипрагмазија поред претрпаности непрегледним бројем лекова биљног, животињског и минералног порекла у најразноврснијим видовима и облицима, садрже још и велик број нечистих и мађијских источњачких лекова, и најсложенији антички лек - "теријак". Теријак је верзија митридатика, проширена на 71 састојак. “Побољшани Митридатов теријак” служио је као универзално средство за све болести. Лекар цара Нерона, Андромах, га је “побољшао” додавањем змијског меса и отрова (Minarik, 1971). Гален је сам справљао све лекове и био је најчувенији римски лекар. Припремао је и теријак, 15 али је број састојака повећао на 100, уз препоруку да се узима са вином и медом. Сматрао је да утиче и на живчане болести. Између осталог, Гален је био борац против надрилекарства и таквог начина лечења. Он је вековима величан и називан "Божански". Његов превелик лекарски углед имао је неповољан утицај на развој и унапређење лекарске мисли, истиснуо је Хипократов клинички упут и наметнуо догматску науку кроз цео средњи век све до француске револуције (Станојевић,1962; Глесингер, 1978; Рељин, 2008). “Панацеја” или универзални лек неиспуњени је сан старих лекара (Бојанић и сар., 1999б). Теријак и митридатик су у средњем веку готово стекли славу “панацеја”. Змије и гуштери су временом били избачени из њиховог састава, али су ови лекови и даље имали почасно место у великим уметнички украшеним порцуланским посудама. То нам показује колико су теријаци вековима уживали велики углед код лекара, апотекара и болесника. Теријак је и у XV веку коришћен за лечење главобоље, вртоглавице и падавице. Припремање теријака је било врло тешко и скупо па је често био и фалсификован, зато је за његову продају требало специјално одобрење власти. Овај пропис се налазио у свим рецептурама све до XIX века широм Европе. Теријак је тек 1908. године изостављен из списка лекова. Вековима је епилепсија била велика напаст за оболелог, за његову породицу и за ширу заједницу. Друштвено-економски развој људске заједнице доносио је све већу несрећу за оболеле од епилепсије: стварањем већих урбаних средина постало је очигледније да је епилепсија често праћена менталном ретардацијом, психичким променама и да се чешће јавља у неким породицама. Све то је утицало да појава епилепсије изазива стид, осећање кривице, а што је често доводило до тешких фрустрација у породици оболелог, али и код самог болесника. У средњем веку завладало је верско-мистично, демонистичко гледиште на узрок душевних болести и епилепсије, те су болесници лечени у манастирима молитвама, затим термалним и минералним бањама и разним травама, или су као "чаробњаци", "вешци" и "вештице" осуђивани од инквизиторских судова и спаљивани на ломачи (Станојевић, 1962; Хајншек, 1979). У хришћанској Европи стари незнабожачки обичај истеривања сила зла у извесно доба године одржало се и до данас. Често су пагански обичаји спојени и са црквеним светковинама (Фрезер, 1992). Болесници су веровали да ће их спасити чудо. Мистицизам је освојио све друштвене слојеве. Кроз читав средњи век провлачи се мит о утицају мрачних и натприродних сила на читав низ болести, па тако и на епилепсију. Предрасуде и празноверје прожимало је медицину и науку уопште. Последицу таквог стања осећамо још и данас, а епилепсија је вероватно најмрачнији пример таквог веровања (Хајншек, 1979). Lennox, познати епилептолог, дао је значајан допринос познавању историјских чињеница о тој болести. Тако, он цитира лекара Педра де Хота (1754) који је писао да би негирањем демонског карактера епилепсије "лишио цркву части да лечи болеснике светим средствима". Таква су мишљења оставила дубок траг и у свести данашњих људи. Lennox је говорио: "Образовани људи више не верују да су 16 епилептички болесници опседнути демонима, али се ипак многи од њих понашају као да је то тако". Али и у то време било је прогресивних људи и у самој хришћанској цркви: св. Јован у Француској и св. Валентин у Немачкој, те су на неки начин постали свеци заштитници болесника од епилепсије (Хајншек, 1979; Boer et al., 1986). Ни за једну болест није било тако много светаца покровитеља као за епилепсију. Међу више од 40 патрона болесника од епилепсије, који су постојали током историје, најпознатији су били св. Валентин, св. Корнелиус, св. Витус, св. Себастијан, св. Винсент, св. Мартин, а у Србији св. Јован Крститељ (Јанковић и сар., 1996; Jillek- Aall, 1999). Хагиографских представа у смислу заштите од епилепсије окренуте једном одређеном свецу у Византији није било. Помоћ за све болести је тражена од Мајке Божје и светих Козме и Дамјана (лекара бесребреника, тј. бесплатно помажућих) (Makris, 1995). Наиме, док је свети Валентин био бискуп излечио је богаља дечака. Од тада је постао светац заштитник (патрон) за "богаље и богаље од епилепсије". Око 1300 године дошла је вест из Рима да је свети Валентин имао већег успеха од светог Јована. Три бенедиктинска свештеника посетила су манастир светог Пракседиса, где је свети Валентин био сахрањен, да би нашли неку реликвију. Пред одлазак им је дата свечева глава због чега су отишли срећни. Једне ноћи су дошли у Rouffach (Немачка). Како је било јако касно морали су да спавају изван града. Следећег јутра, када су хтели да крену, нису могли да подигну свечеву главу са земље. Људи су то протумачили као Божји знак и у част св. Валентина и Марије они су ту саградили капелу у којој су изложили главу св. Валентина. Ово место је постало врло познато и у XIV веку је ту саграђена болница, нарочито за људе са епилепсијом. Како је време пролазило, ослабила је слава св. Валентина и овог града. На месту где је била црква саграђен је пут, а манастир је делом коришћен као радионица (Boer et al., 1986). Касније се епилепсија у старој етнографској литератури сусреће и као "болест св. Валентина". Веровало се да се она лечи тако што болесник оде на гроб последњег умрлог, превали се преко гроба три пута говорећи: "Уиме Исуса, Марије и св. Валентина, тилу томе нема шта наудити ниједна слипарија (лаж)". Ова болест се лечила и тако што би се болесник до гола свукао и оптрчао око локве говорећи: Света вода јорданска, како си крстила св. Јована и Спаситеља, тако да би и мене излијечила од ове болести" (Škrobonja i sar., 1990). Интересантно је поменути да су се за епилепсију употребљавали разни називи који указују на став да је болест натприродног порекла: morbus sacer, morbus caducus, morbus major, morbus astralis, seu lunaticus, morbus Herculeus, lues deifica, morbus deamonicus, morbus divinus, односно Божја бол и многа друга (Хајншек, 1979; Škrobonja i sаr., 1990; Јанковић и сар., 1996; Jillek-Aall, 1999), а у нашем народу падавица, гора, горска болест и “бесови” (или “хватају га бесови”). У персијско-арапској медицини се ретко помиње и као “болест пророка” (“almaraz-e al-kahe-ni”) (Vanzan et al., 1992; Јанковић и сар., 1996а). Према грчко-римској 17 античкој традицији, јудео-хришћанској традицији и исламској традицији, епилепсију карактерише појава лудих мисли или поседнутост натприродним силама, богом или демоном (Jillek-Aall, 1999). Дуго се зазирало од душевних болесника због предрасуде да су у сродству или бар у вези са нечастивим, и да их се ваља клонити (Пражић, 1987), о чему је давно сведочио и један купопродајни уговор о продаји робова (Makris, 1995). За време израженог демонистичког схватања епилепсије, према документима од друге половине III века, у једном купопродајном уговору који је склопљен око 300. године, формула о услову продаје се проширује да “продата робиња није опседнута демоном” (Makris, 1995). Оваква убеђења су се дуго задржала кроз људску историју, а у неким крајевема, изгледа, све до наших дана. Дешавало се да људи најчешће побегну од особа које су у нападу уместо да им помогну, јер верују да зао дух може да пређе и на њих. Због тога епилептички напади могу бити смртоносни, будући да оболелог у нападу треба заштити од повређивања (Jillek-Aall, 1999). Демонизам или веровање у духове и натприродна бића уопште потиче од грчке речи daimon. Демон (грч. daimon) је натприродно биће, дух, нарочито зао дух, зла коб, сотона. Демонологија (грч. daimon, logia) је учење о духовима и демонима, док је демонолатрија (грч. daimon, latreia обожавање) поштовање духова, обожавање ђавола и клањање (или и служење) ђаволу, које се кроз различите сатанистичке секте широм света одржало све до наших дана. Демономанија (грч. daimon, mania – помама, лудило) је веровање да је у некога ушао ђаво и да је због тога полудео, односно веровање у авети. Демономеланхолија (грч. daimon, melancholia) означава лудило човека који верује да су у њега ушли зли духови. Изгледа да појам “бесови” (односно “хватају га бесови”) у нашем народу подразумева овакво поимање епилепсије и психозе, које се кроз историју сретало и код других народа (Пражић, 1987; Катић, 1990; Јанковић и сар., 1996а; Eisler, 1999; Димитријевић, 1997; Jillek-Aall, 1999; Илић-Тасић и сар., 2001; Илић-Тасић, 2002), што је имало (и има утицаја) на видове лечења ових болесника, првенствено применом егзорцизма, али и молитвом. Код муслимана у западној и северној Африци, особе оболеле од епилепсије сматране су опседнутим од jinn (провидно биће које је створено много пре Адама). О томе је писао исламски лекар Ibn Sina-Avicenna (980. - 1037. god.). У Мароку су оболели од епилепсије традиционално звани mejuun, заражени jinni, у Сенегалу они су схваћени “као неко под утицајем djinne” (Collomb et al., 1970, Jillek-Aall, 1999). Морел (1860) је описао ларвирану епилепсију и епилептичко лудило (epilepsie larvee et folie epileptique), али то није могло да се верификује све до открића електроенцефалографије, као поуздане дијагностичке методе за епилепсију. Ово није било познато ни у Африци (крајеви око Сахаре), ни у последње време, будући да недостају модерни центри са адекватном ЕЕГ опремом, као и недовољно развијена неурофизиолошка служба (Jillek-Aall, 1999). Католици и протестанти још увек дискутују о концепту “демонске епилепсије” узроковане “сатанским упливом” и постављају следеће питање: “Зар није могуће да демонски 18 измењен централни нервни систем доводи до абнормалности у ЕЕГ-у”. Ови утицаји су и данас присутни, понекад тако јаки, те се дешава да особа са потврђеном дијагнозом епилепсије бива лечена великим егзорцизмом, обично са трагичним последицама (Jillek-Aall, 1999). У руралним деловима Етиопије деца и данас бивају узета од стране своје породице и одведена до “свете воде” где Coptic егзистира, који је вешт егзорцизму и клиничкој обсервацији, и где чека крај напада да би објавио победу над демонским силама. Овакви “лекови” доприносе одржању веровања да епилепсију изазива зао дух и да егзорцизам има исцелитељске ефекте (Jillek-Aall, 1999). Lerhmitte (1947, 1956, 1963) је међу првима значајну пажњу посветио проблему опседнутости и дао критеријуме за могуће диференцирање “право и лажно поседнутих”. Скорашње студије рађене у провинцијама Сханxи и Нингxиа показале су да је узрок епилепсије опседнутост злим духом (Jillek-Aall, 1999). Нека Гвинејска племена, такође, епилепсију виде као опседнутост злим духом. У Андима, Индијанци Перуа верују да је бесни или “љути стари дух” послао смртоносни ветар који доводи до епилепсије код особа које су непослушне или су прекорачиле tabu. Навајо Индијанци у северној Америци сматрају да је епилепсија казна за инцест (Jillek-Aall, 1999). Биолог Лајл Вотсон (1996) вршио је испитивња широм света у намери да на научни начин објасни поједине “натприродне” појаве, феномене и “необичне” болести, које би могле да одговарају опседнутости злим духом. Ако погледамо бројна исцељења Господа Исуса Христа “свих болесних и бесних (које мучаху нечисти духови)” можемо разликовати исцељења опраштањем грехова (Лука 5, 18, 20-25; 7, 48); полагањем руку (Лука 4, 40; 5, 12-13; 13, 13; 14, 2- 4); додиром његових хаљина, односно “целебне силе која је из њега излазила”, “… Јер многе исцели тако да наваљиваху на њега који бијаху накажени болестима да га се дотакну” (Мар. 3, 10; 5, 25-31; Лука 6, 19, 8, 43-48); исцељивање бесних силом над демонима (Лука 8, 2, 27-33; 13, 32; 9, 38-42, 11, 14; Мар. 3, 11; 5, 2-20; 16, 9; Мат. 12, 22, 8, 28-34); исцељивање вером (“вјера твоја помаже ти “) (Лука 7, 7-10, 50; 8, 48; 17, 12-14, 19; 18, 35-43) а забележена су и чудотворна исцељења (васкрсење) мртвих (Лука 7, 12-15, 22; 8, 49-55; Јов. 11, 11-44) (Илић-Тасић, 2002). Важно је напоменути да је вера била услов за исцељење свим примењеним видовима лечења, односно исцељивања. Свака болест није последица греха (“ни он не сагријеши ни родитељи његови“ (Јован 9, 2-3; Самарџија, 2000). Неке болести, њихова исцељења и васкрсење мртвих помињу се у јеванђељима “да се јаве дела Божја” (Јован, 9, 3), “… на славу Божју, да се прослави Син Божиј с ње” (Јов. 11, 4). Истражујући епилепсију у Византији Макрис (Makris, 1995) је дискутовао између основног рационалног става, с једне стране, у односу на епилепсију да су “празноверја еванђеља” ( учење еванђеља), пружила тачке ослонца, које су најпре тумачене у смислу демонистичког схватања (извештај код Марка, Луке и Матеја о Исусовом истеривању демона из дечака који је био месечар). Код слике болести описане у Марковом тексту јасно се ради о епилепсији, истиче овај аутор; дечка је, како прича његов отац Спаситељу, од његовог детињства стално опседао нечисти 19 дух и тресао га, при том му се пена појављивала на устима и шкргутао је зубима, све док се коначно не би укочио. Матејев извештај, који овде, као уосталом и Лука, по свему судећи редигује према Марку, испада у опису симптома знатно тачнији, али се дечак овде, за разлику од Луке и Марка, изричито означава као “месечар”. Пре тога ученици, којима се отац овога младића најпре обратио, нису били у стању да га исцеле. Сва три одељка из еванђеља деле демонистички поглед. Њихова пажња, додуше, није окренута излечењу младића оболелог од епилепсије, него претпоставкама за излечење, углавном вери, о којој се у закључку приче о чудима код Матеја каже, да она може и планине да помера (Мат. 17, 20) (Makris, 1995). Питањем месечарства темељно се бавио Ориген, први од свих познатих егзегета, који се бавио теолошким тумачењем старих списа и Библије у првој половини III века. Ориген је одбацио физиолошко објашњење епилепсије од стране медицинара, који су тумачили напад као хуморалнопатолошку сметњу лобање (мозга) под утицајем месеца, и сматра да је стварно узрокована демоном, који опседа људе након месечевих мена; тако је похулио на ову ноћну звезду, а ово Божје створење само по себи нема никакве везе са том болешћу (Makris, 1995). Овом схватању епилепсије као демонске опседнутости (које је и за латински Запад посредовањем Хијеронимуса постало меродавно) прикључио се и Атанасиос Александријски један век касније, али је он уместо Оригеновог демона као узрок видео ђавола, као и св. Јован Златоусти у последњој чтвртини истог века (Makris, 1995). Отац једног “месечара” се овако обратио Исусу Христу за момоћ: “Господе! Помилуј сина мојега; јер о мијени бјесни и мучи се врло; јер много пута паде у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојијем, и не могаше га исцјелити. … И запријети му Исус; и ђаво изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа” (Мат. 17, 15-18). Изрази записани у Еванђељима “он је месечар” и “месечр” – који су у хришћанској теологији наравно причинили тешкоће – потиче од оца месечара, односно да се притом ради о преузимању речи која напросто одражава поглед маса (Makris, 1995). Мада, уколико добро обратимо пажњу, можемо запазити да је дечак имао двоструке сметње “Бесове о мијени”, али и епилептичке нападе (вероватно типа гранд мал) због којих је више пута падао у ватру и воду, или се пак радило о сумрачним стањима која су се завршавала великим нападима? Значајан поглед на епилепсију у Византији даје нам један мало запажен текст патријарха Фотиса, најзначајнијег духовног представника грчког средњег века. У збирци “Amphilochia” (збирци краћих расправа у форми питања и одговорa - erotapokriseis) дискутује се на већином егзегетске теме, зашто jеванђелиста особе које су патиле од демонске болести назива “месечарима”. Разлог за употребу појма “месечар” Фотис не види у томе да је јеванђелиста сматрао Месец стварним узроком патње, него да настоји да чудесна деловања Спаситеља опише формулацијама, које су присне и разумљиве широким народним масама. Циљ еванђелисте није био да употреби античке, класицистичке изразе, него очито да поучи у истини, а то се може постићи само ако се човек послужи уобичајеним, људима присним називима, да би се означиле датости живота. Одбацивање астролошког објашњења обе болести је под теолошким аспектима, за Фотисa, као и за његове претходнике, разумљиво. Осим тога, употреба речи какву налазимо на 20 оба места код Матеја, не имплицира ни у ком случају да се узрок болести видео у Месецу. Објашњење Фотиса оправдава се речима, али и духом јеванђеља. Болесници од демонске болести (епилепсије?) у Јеванђељима су названи “месечарима”. И Фотис се позивао на текст у Матеју (Мат. 4, 24) где се говори о излечењу различитих болесника, са различитим мукама, и бесних, и месечара и узетих. Употреба речи “месечар” ослобађа многе паганске поштоваоце Сунца и Месеца, који су чули о чудима Господњим, од њиховог погрешног веровања. Патријарх Фотис је презентовао природно-научно заоденуто учење о делотворности звезда: пуни Месец утиче на мозак и на сокове у њему, као уосталом и на љускаре. Мећутим, то дешавање не изазива Месец, него првенствено Провиђење Творца. Месечина може да узбурка телесне сокове, али није довољно јака да их, као сунчева светлост, специфично међусобно усклади, и тако узбуркани телесни сокови изазивају нападе (Makris, 1995). Сличан став имао је и александринац Стефанос Атински (прва половина VII века). Стефанос је коментарисао Хипократа и Галена. Одбацивање Божјег гнева као узрока епилепсије на почетку његовог текста је хипократско, без позивања на хришћанске тезе (Makris, 1995). Наиме, Стефанос је посматрао каузалну везу здравља са повећањем и смањењем Месеца као научну ствар, а размишљао је и о вези Месечевих фаза са повећањем и смањењем морских животиња. Ова представа је била јако раширена (и остала до данас) и неоспорена, да се духовно историјски не сме одбацити као празноверје; Стефанос ни у ком случају није био егзегета (Makris,1995). Детаљним проучавањем епилепсије у Византији Макрис (Makris,1995) проналази и списе који допуштају и могуће сагледавање патогенетске етиологије напада. Ту посебно издваја и детаљно коментарише малу песму “О месечарству” монаха Михаела (Константинос Пселос). Месечарство је уобичајена патња, која напада тело човека. Према мишљењу Пселоса “нити је то злоћа демона нити је то Месец по себи, као што то понеко тврди, него су на природан начин условљене многоструке промене квалитета ваздуха сталним повећањем и смањењем Месеца”. Предлог објашњења везе епилептичких напада и Месеца, које је део Пселос, иде физички један корак даље од објашњења Фотиса и Стефаноса Атинског, Оригена и Атанасиоса. Монах и теолог Еутимиос Цигабенос (око 1100. године) у својим догматским и егзегетским списима, у којима је у првом реду приступао као флорилегист, може се сматрати доказаним истиче Макрис (Makris,1995). У свом коментару Матеја 4, 23-24 (где Исус исцељује “све болесне …, и бијесне, и месечњаке”) преузима астрофизичко објашњење из Фотисовог Еротапокризиса и понавља га са скраћењима, али не предузимајући никакве промене. Међутим, дошавши до Матеја 17, 14-15, следи Оригена, одбацује претходно преузето природњачко објашњење и означава месечарство као дело демона са додатком да је ово свакако ближе истини него ли мишљење изнесено у Матеју 4, 23-24. “Господе! Помилуј сина мојега, јер о мијени бјесни и мучи се врло; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду … И запријети му Исус; и ђаво изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа” (Мат. 17, 15-18). 21 Излечења опседнутих описана у грчкој хагиографској литератури са симптомима који показују упадљиву аналогију са симптомима дечака “месечара” у еванђељу по Матеју јесу “легион” (Мakris, 1995). Ту се вероватно мисли на опис бесова, односно бесомученика као последице деловања више хиљада демона (Мар. 5, 2-20; Мат. 8, 28-34; Самарџија 2000). Макрис (Makris, 1995) је поставио нека интересантна и веома важна питања: “Да ли је у основи сваког описа уопште лежао напад и конкретно епилептички напад? Да ли често појављивање таквих описа у монашким житијима није повезано и са тиме да су аскете и монаштво у средњем веку, али и до дубоко у ново доба, вршили и такве службе (односно лечење), које данас спада у област задатака неуролога? Да ли је свако описано истеривање демона из неког опседнутог са епилептичким симптомима указивало на стварни догађај или је само уношено у легенду, да би се свеци приказали као још савршенији ревнитељи за Христа, као исцелитељи оболелих од епилепсије”. Овај аутор истиче да би то ваљало испитати у сваком посебном случају. У касно византијско доба тему демонског порекла епилепсије прихвата Георгиос Палама (1296/97-1359). Код оних који су опседнути, према мишљењу Паламе, највише пати мозак, јер демон користи пнеуму која је у њему као покретач да цело тело доведе под своју тиранску власт. Али, у свом укупном тексту исцрпно је поновио првобитну галенску слику епилепсије. Макрис (Makris,1995) истиче да је духовно-историјски гледано дело Георгиоса Паламе, више него енциклопедизам Фотиса, произвољно наведени еклектицизам Пселоса и ноншалантно ређање погледа Цигабеноса. Заступљена позиција се аксиоматски представља, али истовремено инкорпорира оно што је до тада егзегетски учињено. Средњовековни латински писац Мацер Флорид, који се ослањао на старе писце, препоручио је божур против падавице код деце. Отуда се божуров корен често вешао деци о врат као талисман. Божур се гајио и у баштама, те је и код нас познат од давнина у народном песништву и лекарушама. Из народне књиге лекарице: "Кому свест мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчега истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је" (Софрић, 1990). Теофраст, ученик Аристотелов, истакао је да божурово семење и корење треба ноћу брати, јер ако би га човек дању брао, онда би му детлић ископао очи, пошто ова птица има посебне симпатије према овој биљци". Вероватно да из тог периода датирају и остали обичаји о брању божура и у нашим крајевима. У Француској и Немачкој се дуго веровало да Artemisia abrotanum (Божје дрвце, дрвце Девице Марије, божја плахтица) има изузетну мађијску силу. У Немачкој се ова биљка употребљавала као лек од епилепсије, те је један латински писац у XVI веку препоручивао ову биљку као поуздан лек против падавице (Софрић, 1990). У литератури се наводи и употреба беле имеле, лаванде, белог лука, кантариона, руте и бунике (код Старих Словена) као лека за епилепсију због веровања у њихово магијско деловање (против злих духова, вештица и њихових чини) (Софрић, 1990; Пешић-Гостушки, 1979). Богородичина трава (кантарион) је у старој медицини сматрана за лек који гони зле духове својим мирисом ("fuga daemonum") (Тартаља, 1972; Пешић-Гостушки, 1979). У Италији (Болоња) су ову 22 биљку назвали "травом св. Јована" и "fuga daemonum", носили су је ивандањске ноћи са собом да би се обезбедили од свију чини. Ову биљку наш народ доводи у везу са небеском царицом, помагачицом "свих невољних" (Софрић, 1990), те се вероватно из тог разлога употребљавао и као лек за епилепсију, а то би се могло рећи и за љубичицу. Неки дворски византијски лекар (400 година после Христа) тврдио је да ће сваки онај човек који у пролеће убере плаву љубичицу бити срећан и здрав целе године. У земљама Истока се против грчева и хистерије употребљавала индијска конопља (Cannabis indica), а касније је коришћена и у Европи, поготову за за кађење (Туцаков, 1973; Duke, 1985). Старе цивилизације су чврсто веровале да је кинески или азијски Panax genseng (“жен-шен”) изврстан лек за лечење и спречавање многих болести, па и епилепсије. Ту традицију су нарочито неговали кинески травари, који данас, као и у прошлости, “жен-шен”-у приписују готово чудесне моћи (“корен живота”) (Duke, 1985; Lucas, 1977). И назив “панар” потиче од речи која значи “универзални лек”. Мандрагора се још у Хомерово време помиње као чаробна дрога, а Хипократ је први сврстао у наркотике. У Библији се мандрагора помиње као симбол рађања, претежно синова (I Мојс. 30, 14-17), а у Немачкој митологији као дух који прориче неко биће у човечјем облику (патуљке, пророке, гатаре) (Тартаља, 1972; Илић-Тасић,1996а). Велики коренови мандрагоре (“као човек”) коришћени су као објекат за пророчанство (прорицање). Три жене су погубљене као вештице у Хамбургу 1630. године пошто је код њих пронађен корен мандрагоре. Јевреји су сматрали да је мандрагора амајлија против злих духова, док су други сматрали да не могу да је подносе мали неморални патуљци (вилењаци). Жуте плодове мандрагоре, сличне шљиви, сладуњавог укуса зову и ”ђавољим јабукама” пошто њихово узимање у већој количини доводи до помућења свести. Иако је и са медицинске стране сврстана у наркотике користи се и даље у оргијама (афродизијак) и магијским култовима, као и за справљање љубавних напитака. Због свог дејства на централни нервни систем коришћена је као анестетик код јаких болова и као антиконвулзив (Duke, 1985). Вероватно да због тога постоји низ обичаја о брању ове биљке због смртне опасности по онога који је бере (Тартаља,1972; Реч, 1996), а интересантни су и подаци о њеном постанку (Мит о Прометеју). Око 1100. године у Француској и Енглеској се појавио начин лечења оболелих од епилепсије и додиром краљевих руку, којима је приписивана чудотворна снага, па је тако краљ Филип V морао у поједине дане додирнути и по 1500 болесника (Глесингер, 1954). Веровање да краљеви имају мађијску или натприродну моћ помоћу које су у стању да оплоде земљу и пруже друге користи својим поданицима, изгледа да је постојало и код предака свих аријевских раса од Индије до Ирске; јасни трагови тога веровања налазе се у Енглеској и данас истакао је Фрезер (1992). Посебно је било раширено веровање да енглески краљеви могу да излече шкрофуле својим додиром. Ова појава се може делом објаснити предхришћанским митологијама у којима су руке владара сматране рукама 23 исцелитеља (Јовић и сар., 1992). Узевши све у обзир, изгледа да је оправдано закључити да је у многим деловима свта краљ непосредни наследник старих мађионичара и видара (Фрезер, 1992). У XV веку у Алзасу је саграђена црква за епилептичаре. Према Хајншеку (1979) овај средовечни дијаболички атрибут који су често придавали епилепсији, долази директно у сукоб с прастарим веровањем о натприродним, светим силама које надахњују болесника. У првом случају инквизиција покушава на сваки начин истерати "нечастивог", примењујући позната средства, све до ломаче. С друге стране, неке епилептичке манифестације, поготуву код особа које су показивале значајне психичке промене у нападу, дају таквим људима "божанске" карактеристике које су имале утицаја не само у малим него и у великим религијама. За разлику од западних земаља у средњевековној Србији за инквизицију и суђење вештицама се није знало (Катић, 1990). Међутим, у југоисточном делу наше земље дуго се одржало "шарање" / ”шароњање“, тј. трепанација (Рељин, 2008). Видари су се олако одлучивали на такав захват (нарочито у забитим крајевима) код падавице, махнитања и главобоље. Начине ли отвор на лобањи, очекивало се да ће ту изаћи болест, а и нечастиви. Сам захват слично се радио и у другим крајевима (нпр. у прошлости Перуа, Француске) (Живановић, 1984; Пражић, 1987). Интересантно је да су на многим лобањама из доба неолита нађени округли или четвртасти отвори који су последица хируршког захвата, трепанације. Округао или четвртаст комад кости који би при томе испао служио је касније као украс или као амулет против болести због које је извршена трепанација. Тај тешки хируршки захват је вероватно већина болесника добро поднела. На сачуваним трепанираним лобањама види се обично новостворено, регенерисано коштано ткиво око трепанацијског отвора, што је доказ да је болесник преживео операцију бар за извесно време. Вероватно се при извођењу операције примењивала и нека примитивна наркоза помоћу опојних биљака, а можда и нека врста дезинфекције. Међу осталим индикацијама за овај захват најчешће су биле епилепсија, главобоља и душевне болести. Циљ операције је био да се омогући излазак демону чијем је деловању приписивана болест, односно веровало се да је зао дух ушао у главу болесника и овладао његовом душом и телом (Глесингер,1978; Живановић, 1984; Пражић, 1987). Само је велика невоља, односно неиздржив бол могао да наведе болесника у преисторијско време да се подвргне оваквој операцији. Знање како се оне врше преношено је с колена на колено. Усавршавањем оруђа усавршени су и инструменти, па се полако од камених ножића прешло на металне инструменте, најпре од бронзе (Крунић, 1992). Нож за трепанацију лобање код племена Инка називао се “том”, што се и до данас одржало, односно инструмент за трепанацију лобање се назива краниотом. Трепанација је рађена код одраслих, али и код деце (Живановић, 1984). За палеопатологе је сасвим свеједно било да ли је онај који је вршио трепанацију мислио да ће стварањем отвора омогућити злој сили да изађе из лобање, односно да ће тиме смањити притисак и 24 напон у унутрашњости лобање. Циљ је био исти: да се помогне оболелом (Живановић, 1984). Трепанација је најстарија позната и археолошки потврђена операција. Изводила се већ од касног неолита да би из главе изашао “демон који изазива главобољу, меланхолију и епилепсију”. У тим најранијим периодима највероватније се користио нож од кремена. Први је специјално назубљен нож који се вероватно користио за трепанацију. Оваква сечива позната су од времена Келта, датована у период III до I века пре наше ере. Фино назубљена идентична сечива, троугластог облика, потичу из гроба у Обермензингу, а слични инструменти су нађени у Батини и Румунији. Сигурно је да су Римљани наследили традицију од Келта, па су познавали и имали оваква сечива која су користили за трепанацију лобање. Фино назубљена сечива ових тестерица ублажавала су стварање крхотина (Крунић, 1992). Почетак савременог хируршког лечења епилепсије везан је за извештај Victor Horsley-a (1886) о три успешно оперисана пацијента, чији су главни клинички симптоми били епилептички напади (у два случаја се радило о повреди, а у једном о тумору). Парацелзус (XVI век) је први клинички описао манију, неурозе, епилепсију и хистерију у својим списима "De caduco" и "De caduco matricis". Његова је неоспорна заслуга што је први покушао да постанак болести сведе на хемијске промене у организму и што је један од првих који је у терапију увео хемијске лекове, мада се служио и лековитим биљем (Станојевић, 1962; Глесингер, 1978). У природи је пронађено толико средстава да је Парацелзус закључио да је цели свет "једна апотека-лекарна"; на коњу је обилазио балканске крајеве и признао да је од наших људи, од сељака и Цигана, научио више него од учених професора на универзитетима (Тартаља, 1972). Он је увео и неке облике лекова које је добијао дестилацијом и екстракцијом из сировина (екстракти, тинктуре, есенције и декокти). У својим делима о психичким болестима улази у подручје религијске филозофије. Ипак, значајни су његови описи епилепсије и конвулзивних стања. Пошто свакој болести одговара одређени лек у природи, предлагао је да се болести називају по леку који их лечи, на пример "morbus viridellis" уместо епилепсија (Станојевић, 1962). Значајна су и његова настојања да подигне лекарску етику и да сав лекарски рад постави на темеље моралности и љубави према ближњему. Дуго времена су и Парацелзуса сматрали шарлатаном. Тек крајем XIX века настао је нов интерес за Парацелзуса и право разумевање његовог рада (Глесингер, 1978). То није чудно, будући да се у његово време у многим земљама епилепсија лечила батинама (великом батином), наводно да би се тако растворили штетни сокови који су доводили до појаве напада. Мада, то на неки начин личи и на неку врсту лечења епилепсије применом егзорцизма (истеривање злог духа из оболелог батинама), што је примењивано и у неким нашим манастирима (Катић, 1990; Сотироски, 1995). 25 Таксил у XVII веку сматра епилепсију поремећајем функције мозга: "Епилепсија је једна страшна неправилност у мозгу узрокована злим снагама" (Хајншек, 1979). Као и раније тако су се кроз XVII и XVIII век још увек много употребљавала чудна и необична средства за лечење животињског порекла, нпр. прашак од лобање, нокти с људских руку и ногу против затвора и епилепсије (Туцаков, 1973). Неки италијански лекар 17. века препоручио је руту против падавице и вртоглавице. По њему је било довољно руту обесити о врат уз одрицање ђавола и призивање Исуса Христа (Софрић, 1990). У односу на ово магијско деловање руте против злих духова, према Хиландарском медицинском кодексу рута је била лек за дечји фрас (мајка дојиља пије вино помешано са чајем од изопа и руте) (Катић, 1989; Хиландарски медицински кодекс Бр 517), што представља први вид дисконтинуиране профилаксе фебрилних конвулзија. У нашем народу се и касније рута дуго употребљавала као лек за дечји фрас (стабло, лишће, цвет) (Пелагић, 1974). Било је потребно још много напора да се отклоне предрасуде, запостављање и дискриминација према оболелима од епилепсије, које су биле присутне столећима. У доба ренесансе људски ум се почео ослобађати окова средњевековне догме, како према другим болестима тако и према епилепсији. Главни лек за лечење епилепсије вековима су представљале лековите биљке. У XVIII и XIX веку за лечење епилепсије се употребљвала зелена чемерика (Veratrum viride Aiton) као “велика медицинска биљка”, која успева у Канади (Duke, 1929, 1985). Намеће се питање да ли је Парацелзус можда дао име епилепсији баш према овој биљци. У нашим крајевима успева Veratrum album i Veratrum nigrum сличног хемијског сатава. У народној медицини су употребљаване и као лек за епилепсију (Минарик, 1971). У XIX веку Ван Гог је претпоставио да дигиталис може да користи као лек за епилепсију и да његова употреба узрокује “жуто виђење”, жуте прстенове, као и психичке промене, од којих се неке виде и у његовим сликама (Duke, 1985). Грисингер (средина XIX) века истиче да "важну компликацију" психоза чини епилепсија и сличне нервне болести, па је зато сматрао да се душевне болести не могу одвојити од нервних (Станојевић, 1962). Енглески лекар, Locock (1857), увео је бромове соли за лечење епилепсије. Антиконвулзивна својства брома откривена су случајно и он је једини антиепилептички лек који је коришћен у XIX веку. То је био први ефикасан лек за лечење епилепсије (Steinhoff, 1992). Следећи велики корак учинио је Алфред Хауптман (1912) увођењем фенобарбитона у медикаментозну терапију епилепсије на територији Немачке, а неколико година касније почео је да се примењује и у Француској. Примена осталих антиепилептика, који су и данас у употреби, дошла је скоро двадесетак година касније (Phenytoin 1938. године у САД-у, 1941. године у Француској; Trimethadion i Primidon 1945. године; Ethosuximid и Karbamazepin 1953. године; natrijum-valproat, који је откривен још у XIX веку, његово 26 антиепилептичко дејство откривено је и почето да се примењује тек 1964. године, док су нови антиепилептици почели да се примењују тек после 1990. године (вигабатрин, ламотригин, габапентин, топирамат, левитирацетам). Битан напредак у приступу епилепсији потиче од средине XIX века. Robert Todd (1856) је описао постиктусну парализу, а 1860. године је отворена Национална болница за парализоване и оболеле од епилепсије у Лондону. Прва медицинска књига о епилепсији штампана је 1881. годоне. Почетак нове ере истраживања епилепсије, везан је за имена великих неуролога: у Француској Jean Marin Charcot, у Русији Кожевњиков, а у Енглеској Gowers i Hughligs Jackson. Ови аутори су утврдили неуроанатомску основу епилепсије, а њихови клинички описи напада су тако прецизни да су и данас употребљиви. Gowers (1907) као клиничар је писао: "Карактеристика болести је појава изненадних, кратких поремећаја неких можданих функција које варирају у интензитету и начину појављивања, али су обично довољне да прекину контролу мишића потртебних за одржавање усправног положаја". Jackson (1931) први је тврдио да су епилептички напади израз "изненадног и јаког избијања из ћелија можданог ткива, одн. сиве супстанције", чиме је постављен темељ савремене концепције о епилепсији. За даљи напредак у познавању неурофизиолошке основе епилепсије од пресудног је значаја било откриће електричне активности мозга, које је код пацова и мајмуна регистровао Richard Caton, хирург из Ливерпула 1875. године. Тридесетих година овог века Ханс Бергер (1931), немачки психијатар, открио је технику снимања можданих потенцијала. Ова метода названа електроенцефалографија, постала је незаменљива техника за регистровање промена церебралне функције, код епилепсије за време напада, али и између напада. Електроенцефалографија је недвосмислено потврдила већ поменуту хипотезу Jackson-а, да су епилептички напади последица патолошких избијања из пренадражених нервних ћелија. Брачни пар Gibbs и W.G. Lennox предложили су 1937. године назив који би требао заменити тешко дефинисани појам "епилепсија" - као "пароксизмална церебрална дизритмија", чиме су обухваћена три важна момента: процес се одвија изненадно, исходиште је у мозгу и општа му је карактеристика поремећај ритма, дакле дисритмија (Хајншек, 1979). Представници "монтреалске школе", W. Penfield, Erickson и H. Jasper, говоре о "Епилепсијама" уколико је присутно више фактора који могу изазвати нападе. Ови аутори су записали 1939. године: "Са физиолошке тачке гледишта, епилепсија се може дефинисати као тенденција периодичким, нехотичним неуралним експлозијама". Penfield и Jasper у својој познатој књизи "Епилепсија и функционална анатомија мозга" 1954. године, предлажу , вероватно незадовољни дефиницијама, термин ЕПИЛЕПСИА, тврдећи да та грчка реч заправо садржи све оно што се битно догађа у једном епилептичком нападу (Хајншек, 1979). Данас се скоро у читавом свету користи назив "епилепсија" и он све више истискује старе "народне" изразе. То је вероватно последица наглог развоја научног 27 приступа овој болести - епилептологије и значајног утицаја националних Лига за борбу против епилепсије на општи став околине према тој болести. Савремена објашњења неуробиохемијске и неурофизиолошке основе епилепсије дугујемо бројним клиничким и експерименталним радовима, као и увођењу нових техника (укључујући и експериментални епилептички неурон) од стране бројних неуролога, епилептолога, неурофизиолога, неурохирурга, неуроанатома и хемичара. Развој неуронаука допринео је бољем разумевању епилептогенезе и терапијских стратегија, што је значајно допринело развоју и успешности антиепилептичке терапије. Медицинска наука заснована на доказима омогућила је објективну процену ефикасности нових антиепилептика и прецизну преоперативну дијагностику, као предуслов за успешно хируршко лечење епилепсије. Епилепсија није једноставни нозоолошки ентитет, већ скуп поремећаја мождане функције, различите етиологије и са различитим клиничким манифестацијама, али вероватно са сличним патофизиолошким механизмима. Заједничка карактеристика свих епилепсија су кризе (напади), тј. изненадне епизоде поремећене моторике, сензибилитета, понашања, перцепције и/или свести, које теже да се понављају у различитим временским интервалима. У њиховој основи стоје ексцесивна, абнормална пароксизмална пражњења једне или више група церебралних неурона (Кажић и сар., 1984). Према етиологији епилепсије су изразито хетерогене. Прихваћена је подела на идиопатске без патолошког узрока, симптоматске епилепсије код којих је епилепсија последица неког познатог узрока, који је довео до структурног оштећења можданог ткива или до функционалног поремећаја и криптогене епилепсије (према интернационалној класификацији епилепсија и епилептичких синдрома од 1989. године (видети Табелу 2). Претпоставља се да су криптогене епилепсије симптоматске и да је њихова етиологија непозната. Ова кетегорија се разликује од претходних једино због недостатака етиолошких фактора. У све три групе постоји тенденција ка понављању напада, која представља основну карактеристику епилепсија. Мозак је, према речима Grey Waltera “најкомпликованија организација материје коју човек познаје”. Епилептичке манифестације су неспецифичне појаве које могу бити последица свих могућих афекција мозга, без обзира јесу ли узроковане органским, одн. структурним променама, или су само на нивоу метаболичких поремећаја у нервној ћелији. Епилепсија је, према томе, одраз поремећене функције, а не патолошке анатомије (Хајншек, 1979). Заступљеност појединих узрока епилепсије посебно зависи од година живота кад се епилепсија јавља. Код неонаталних криза перинатална оштећења, конгениталне малформације и метабилочки поремећаји су најчешћи етиолошки фактори. У одојчади и мале деце до 3. године живота главни узроци су перинатална оштећења, инфекције, краниоцеребралне повреде, интоксикације, метаболички дефекти и дегенеративна обољења мозга. У детињству и адолесценцији прво место 28 заузима идиопатска епилепсија, а затим следе исти фактори као и код млађег детета. У раном одраслом добу трауме и тумори су чешћи узроци епилептичких напада, док у касном одраслом добу цереброваскуларне болести заузимају прво место као предиспонирајући фактор (Кажић и Матиновић, 1984). Зависно од локализације абнормалних неуронских група, у којима се стварају критична пражњења, епилептичке кризе могу бити: од почетка генерализоване или фокалне, односно парцијалне са секундарном генерализацијом. Због велике разноликости клиничких манифестација, неопходна је класификација епилепсија која се врши на основу неколико критеријума, и то: класификација према клиничком типу напада, класификација са становишта ЕЕГ-а, класификација према узроку болести (етиолошка), класификација према узрасту болесника и класификација у односу на механизме спавање-будност. У клиничкој пракси понекад је врло тешко класификовати поједине нападе, те се упорним проучавањем епилепсије тежило за што прецизнијом класификацијом епилептичких напада. Већина аутора користи интернационалну класификацију епилепсија, коју је 1972. године предложила Интернационална лига за борбу против епилепсије. Данас се примењује нова Интернационална класификација епилептичких напада од (ICES) 1981, видети Таб. 1 и Интернационална класификација епилепсија и епилептичких синдрома (ICE) од 1989, видети Таб. 2. Епилепсија је хронична болест, чију етиологију и дијагнозу утврђује неуролог, а у току даљег третмана настају проблеми не само неуролошке већ и фармаколошке, психијатријске и / или социјалне природе. Из тог разлога, да би било успешно, савремено лечење епилепсије захтева мултидисциплинарни приступ сваком болеснику (Кажић и сар., 1984). У лечењу епилепсија дечјег узраста важно је ангажовање педијатра и сарадња са неурофизиолозима, односно епилептолозима ради правовременог препознавања епилептичких напада. Дијагноза и лечење епилепсија дечјег узраста, представља велики изазов и захтева велику одговорност и ангажовање епилептолога и тимски рад са другим стручњацима. Наиме, на тај начин се у потпуности може обезбедити мултидисциплинарни прилаз у дијагностиковању, лечењу и пролонгираном праћењу болесника са епилепсијом. Левић (1999) истиче да се развој антиепилептичке терапије може поделити у три фазе. Прва фаза се може назвати фазом политерапије јер се веровало да се антиконвулзивни ефекти више антиепилептика примењиваних истовремено сумирају, а нежељени ефекти умањују. Постојао је читав низ комбинованих препарата који су осим познатих антиепилептичких лекова садржали и психостимулансе за ублажавање седативног дејства антиепилептичких лекова и друге компоненете (тим пре што у то време није одређиван ниво лека у серуму). Принцип специфичности дејства није био прихваћен – сви антиепилептици су примењивани код свих врста епилепсије. Другу фазу карактерише увид у фармакокинетику антиепилептика, напуштање политерапије и усвајање монотерапије као доктрине. Томе су допринела како базична истраживања тако и увођење метода рутинског 29 одређивања нивоа антиепилептика у крви које је омогућило клиничарима да стекну увид у фармакокинетику и интеракције антиепилептичких лекова, као и да одреде тачне терапијске распоне њихових нивоа. Ову фазу карактерише и издвајање “великих антиепилептика”, али још увек нису били установљени прави критеријуми избора антиепилептика. Савремену фазу развоја антиепилептичке терапије карактерише афирмација карбамазепина и валпроичне киселине као лекова првог избора, монотерапије леком првог избора као доктрине, а по потреби у случају резистентних напада и рационална политерапија. Установљени су критеријуми за избор антиепилептика, узимајући у обзир тип епилептичких напада према Интернационалној класификацији епилептичких напада од 1978. године, Таб. 1. и Интернационалној класификацији епилептичких напада од 1989. године, Таб. 2, водећи рачуна о механизму дејства, фармакокинетици и нежељеним ефектима примењених лекова. Последњих дест година примењује се нова класификација епилептичких напада и епилепсије (ILAE Commission Report; Engel, 2001). У нашој и свестској историографији објављен је велики број студија и научних радова у којима је проучавана епилепсија и њени видови лечења у различитим временским периодима (Глесингер 1954а, 1954б, Станојевић, 1962; Минарик 1971; Мушић, 1972; Катић, 1967, 1971, 1989, 1990; Porter, 1990; Crandal 1994; Bauer, 1995, Makris, 1995; Garcia-Albea, 1998; Јовић и сар., 1992, 1999; Илић-тасић, 2001, 2002, 2004, 2009; Рељин, 2008; Илић-Тасић и сар., 2009; Јовић, 2011). Неке од тих студија прилазе епилепсији са историјске тачке гледишта и покушавају да расветле различите методе традиционалне народне медицине (Туцаков, 1965; Lucas, 1977; Илић-Тасић и сар., 1997; Jillek-Aall, 1999; Vаnzan et al., 1992; Tyagi et al., 2003). Бројнија истраживања припадају савременој научној медицини (Porter, 1990; Markova et al., 1991; Van Engelen et al., 1991; Manocha et al., 1996; Remy et al., 2006; Hazra et al., 2007; Picot et al., 2008; Heidari et al., 2009). Посебан допринос упознавању српске средњовековне медицине дао је Реља Катић (1958, 1967, 1971, 1989, 1990). 30 Табела 1. ИНТЕРНАЦИОНАЛНА КЛАСИФИКАЦИЈА ЕПИЛЕПТИЧКИХ НАПАДА (ICES) I Парцијални напади А. Једноставни парцијални напади (свест није умањена) 1. Са моторним симптомима 2. Са соматосензорним или специјалним сензорним симптомима 3. Са аутономним симптомима 4. Са психичким симптомима Б. Комплексни парцијални напади (са умањењем свести) 1. Почетни једноставни парцијални напади и прогресија умањења свести а) Без других карактеристика б) Са карактеристикама у А 1-4 ц) Са аутоматизмима 2. Са умањењем свести од почетка а) Без других карактеристика б) Са карактеристикама у А 1-4 ц) Са аутоматизмима Ц. Парцијални секундарно генерализовани напади II Генерализовани напади (Билатерално симетрични и без фокалног почетка) А. 1. Апсанс напади 2. Атипични апсанс напади Б. Миоклонички напади Ц. Клонички напади Д. Тонички напади Е. Тоничко-клонички напади Ф. Атонички напади III Некласификовани епилептички напади (неадекватни или непотпуни подаци) 31 Табела 2. ИНТЕРНАЦИОНАЛНА КЛАСИФИКАЦИЈА ЕПИЛЕПСИЈА И ЕПИЛЕПТИЧКИХ СИНДРОМА (ICE) 1. Локализацијски везане (фокалне, локалне, парцијалне) епилепсије и синдроми 1.1. Идиопатски (са почетком везаним за узраст) До сада су утврђени следедећи синдроми али у будућности ће их бити више  Бенигна епилепсија детињства са центротемпоралним шиљком  Епилепсија детињства са окципиталним пароксизмима  Примарна епилепсија читања 1.2. Симптоматске (секундарне)  Темпорална епилепсија  Фронталног режња епилепсија  Паријеталног режња епилепсија  Хронична прогресивна epilepsia partialis continua детињства (Kojevnjikow’s syndrom) 1.3. Криптогене, дефинише их:  тип напада (према ICES)  клиничке карактеристике  етиологија  анатомска локализација Предпоставља се да су криптогене епилепсије симптоматске и да је њихова етилогија непозната. Ова категорија се разликује од претходних једино због недостатка етиолошких фактора. 2. Генерализоване епилепсије и синдроми 2.1. Идиопатске (са почетком везаним за узраст – набрајано према узрасту)  Бенигне неонаталне фамилијарне конвулзије  Бенигне неонаталне конвулзије  Бенигна миоклоничка епилепсија одојчади  Абссенце епилепсија детињства (pyknolepsy)  Јувенила апсанс епилепсија  Јувенилна миоклоничка епилепсија (impulsive petit mal)  Епилепсија са grand mal нападима (GTCS) при буђењу  Друге генерализоване идиопатске епилепсије које нису напред дефинисане  Епилепсије са нападима који се преципитују специфичним начином активације (рефлексне епилепсије) 32 2.2. Криптогене или симптоматске (поређане по узрасту)  West syndrome (инфантилни спазми, Biltz-Nick-Salaam Krampfe)  Lennox-Gastaut syndrome  Епилепсије са миоклоничко-астатским нападима  Епилепсије са миоклоничким апсансима 2.3. Симптоматске 2.3.1. Неспецифичне етиологије  Ране миоклоничке енцефалопатије  Рана инфантилна епилептичка енцефалопатија са суппрессион бурст  Друге симптоматске генерализоване епилепсије које претходно нису дефинсане 2.3.2. Специфични синдроми Епилептички напади могу компликовати многе болести. Ово поглавље обухвата болести у којима се напади појављују или су предоминантна карактеристика 3. Епилепсије и синдроми недифинисани ни као фокални нити као генерализовани 3.1. Са генерализованим и фокалним нападима  Неонатални напади  Тешка миоклничка епилепсија одојчади  Епилепсија са континуираним шиљак-таласима током спороталасног спавања  Стечена епилептичка афазија (Landau-Kleffner syndrome)  Друге недетерминисане епилепсије претходно недефинисане 3.2. Без недвосмислених генерализованих или фокалниох карактеристика Сви случајеви са генерализованим тоничко-клоничким нападима у којима клинички ЕЕГ нази не дозвољавају класификацију као јасно генерализовани или локализцијски везани, као што су многи случајеви гранд мал у спавању (GTCS), разматрани са недвосмисленим генерализованим или фокалним карактеристикама. 4. Специјални синдроми 4.1. Ситуационо везани напади (Gelegeneheits anfalle)  Фебрилне конвулзије  Изоловани напади или изоловани status epilepticus  Напади који се јављају само када постоји акутни метаболички или токсични чинилац услед фактора као што су алкохол, лекови, еклампсија, некетотична хиперглицинемија 33 2. ВРСТА СТУДУЈЕ Ову студију можемо сврстати у студије медицине и додирних грана јер се ради о студији из историје медицине која ће бити урађена мултидисциплинарним приступом са становишта етнологије, фармације (фитотерапије), религије, филозофије, књижевности и других. 2.1. Научни приступ истраживањима у историји На самом почтку овог истраживања намеће се основно питање: да ли се у историји може примењивати научни метод? На ово питање покушали су да одговоре Коен и сар. (1977) и Коларић (2000), те се овде детаљно анализирају резултати њиховог истраживања, што ће на неки начин одредити методологију овог истраживања. “Садашњост, често се тврди, може се разумети само помоћу прошлости, а проучавање прошлости тако се проглашава за врата која воде сваком рационалном понашању“ (Коен и сар., 1977). Међутим, историјска наука се често супротставља природним наукама. Природне науке теже да пронађу неки апстрактни закон или теорију, без икаквог специфичног временског односа, док историја подразумева проучавање појединих ствари и догађаја који имају неискорењиво место у времену. Због тога историја не може да примени логичке методе, који су успешни у природним наукама, већ развија своје сопствене методе истраживања. Требало би, да историчар, “прво издвоји неки период прошлости за проучавање и у границама таквог периода да даље издвоји оне догађаје које сматра значајним на одређеном географском простору“ (Коен и сар., 1977). Под историјским сазнањем подразумева се знање о неком предмету, догађају или појави у временском низу, а ми ћемо се ограничити на историју човека, односно схватање и лечење епилепсије кроз историју и историју медицине. Коен и сар. (1977) истичу да би требало испитати тврђење да је знање о прошлости предуслов за знање о садашњости. Какав је у ствари релативни временски поредак нашег знања о садашњости и знања о прошлости? Прошлост није првобитни поредак, она је непосредно дата историчару. “Свако проучавање прошлости мора почети проучавањем ствари које постоје истовремено с таквим проучавањем“ (Коен и сар., 1977). Због тога проучавање прошлости почиње у садашњости. Историчар не може директно да посматра догађаје у прошлости које описује и интерпретира; ти догађаји нису више овде да би били посматрани, да би се над њима вршили експерименти, или да би били физички испитани. Прошлост се може достићи на два начина: или помоћу личног памћења историчара (у том случају је његово садашње памћење оно чиме он почиње и чију тачност мора процењивати); или помоћу интерпретације објеката као остатака прошлих догађаја. Такви остаци прошлости који постоје у садашњости могу бити писано сведочанство (као што су хронике, биографије, мемоари, јавни документи), усмена предања (као песме и 34 приче) или рушевине некадашњих зграда, оруђе, споменици и делови давно умрлих живих бића (Коен и сар., 1977). Исказ да садашњост може да се разуме само помоћу прошлости је релативан. Природа неких ствари у садашњости мора бити позната пре него што проучавање прошлости може да се обави. Историјско знање као спознаја прошлости, као и свако сазнање, може се постићи само помоћу закључивања. Премисе закључака о прошлости добијају се брижљивим испитивањем присутног материјала који се интерпретира као нанос прошлости (Коен и сар., 1977). У овом истраживању ће то бити подаци из народне медицине савремених народа. Наше истраживање је започело најпре прикупљањем података о видовима лечења епилепсије у народној медицини данас, најпре у нашем народу, а што је касније допуњено и упоређивано са доступним подацима из народне медицине других народа у односу на савремено поимање епилепсије и историјски преглед развоја епилептологије кроз историју и историју медицине. Доказана вредност овог материјала одређује се на основу принципа интерпретације или хипотеза, које саме морају бити проверене текућим догађајима. Наше сазнање о прошлости мора почети стварима у садашњости. То објашњава да наше знање о прошлости нема искључиви приоритет над знањем о садашњости. Уобичајени канони научног метода потребни су у историји као и у природним наукама. Задатак историчара је да испитује постојеће остатке и сведочанства ради утврђивања њихове доказане вредности о прошлости. Логичар испитује типове закључивања које употребљава историчар, а примењује се и логички метод истраживања. Сведочанство које историчар прикупља о прошлости никада није потпуно и коначно, иако може имати карактер пружања “доказа изван оправдане сумње”. Другим речима, сведочанство је такве природе да су историчареви закључци вероватни и на основу сведочанства. Међутим, примена неких идеја из теорија вероватноће на питања историје изискује значајну опрезност, поготову у случају примене математичке теорије вероватноће. Задатак историчара је систематски покушај да се одговори на следећа питања која се међусобно допуњују: 1. Да ли су подаци истраживања прихватљиви као сведочанство; да ли су извори прави? Ово питање може такође да се постави као тражење порекла и доцнијег тока чињеница, и бави се таквим предметима као што су ауторство докумената и карактер и компетенција аутора. 2. Шта је значење тврђења која су садржана у изворима; шта ти остаци значе? Истраживање мора испитати језик, сврху и друштвени оквир у коме су извори настали. 3. Да ли су истинита тврђења која су изведена из података; да ли се можемо ослонити на изворе информација о прошлости? Одговори на ово питање су чврсто повезани са одговорима на прво питање, пошто се аутентичност неког 35 документа, на пример, често открива на основу информације коју пружа, и обратно. 4. Каква су објашњења за прошле догађаје; какве су систематске везе између различитих тврђења која су установљена као истинита, помоћу којих постижемо разумевање прошлости? Коен и сар. (1977) 3. ПРЕДМЕТ РАДА У нашој и светској историографији налазимо бројне студије и научне радове који се баве проучавањем епилепсије и разних начина лечења ове болести која је стара колико и човечанство. Неке од тих студија прилазе епилепсији са историјске тачке гледишта и покушавају да расветле различите методе традиционалне народне медицине. Друга истраживања припадају савременој научној медицини (испитивање фармаколошког дејства активних принципа лековитог биља, као и антиконвулзивног дејства појединих лековитих биљака на животињским моделима и клиничким студијама). Циљ ове студије је извођење компаративне анализе епилепсије и метода њеног лечења у српским средњовековним земљама у прошлости и у савременој медицини. Метод рада ће обухватити компаративну аналзу епилепсије у српским земљама у средњем веку и другим европским земљама тога доба на основу података добијених изучавањем средњовековних списа (хагиографија, биографија, кодекса), законских списа који се односе на епилепсију и документа о уређењу српских средњовековних манастирских болница. Проучавање обухвата српске земље у периоду средњег века, од IX до средине XV века. У српској народној медицини нашег доба можемо препознати све начине лечења епилепсије из прошлости. И други европски народи у савременој народној медицини примењују поједине методе лечења из прошлих периода. Предмет истраживања овог рада започео је прикупљањем података о видовима лечења епилепсије у народној медицине данас у нашем народу, што је касније допуњено и упоређено са доступним подацима о савременој народној медицини других народа у циљу поређења са ставовима савременог научног поимања епилепсије. 36 4. ЦИЉЕВИ СТУДИЈЕ 1. Анализа медицинских прилика, нивоа и мисли у српским средњовековним земљама у односу на развој медицинских наука у другим земљама тога доба. 2. Сагледавање става према епилепсији у српским средњовековним земљама: а) у зависности од степена образовања лекара (доктора медицине, лекара калуђера, лекара емпирика и самоуких лекара), б) у односу на световне и црквене законе и медицинске прилике тога доба, в) у поређењу са другим народима од значаја за спрски народ средњега века. 3. Анализа организације српских средњовековних болница у лечењу болесних од епилепсије у односу на лечење оболелих од психичких и других хроничних болести и поремећаја. Компаративна анализа организације средњовековних болница у српским и другим земљама. 4. Анализа видова лечења епилепсије на различитим нивоима (српске средњовековне болнице, фитотерапија, научна медицина тога доба, народна медицина, верска медицина). 5. ХИПОТЕЗЕ  Степен развоја научне медицине и видови научног медицинског лечења епилепсије у средњовековним српским земљама нису се знатно разликовли у односу на медицину Запада и Византијску медицину.  Видови лечења епилепсије у верској медицини средњовековне Србије, као и однос Српске Православне Цркве према оболелима од епилепсије разликују се у односу на верску медицину Запада.  У периоду ропства под Турцима у српским земљама дошло је до значајаног застоја у развоју научне медицине и лечења оболелих од епилепсије.  У народној медицни српског народа и данас су сачувани поједини елементи научне и народне медицине српских средњовековних земаља. 37 6. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА 1. Компаративна анализа медицинских прилика у српским средњовековним земљама (Рашка, Босна, Дукља, Србија, Зета) у односу на историјске прилике њиховог развоја са посебним освртом на Србију, Босну, Херцеговину и Зету, као и суседне земље Дубровачку републику, Далмацију, Хрватску, Угарску с једне стране и Бугарску, Византију и Турску (Османлијско царство) с друге стране. 2. Процена уређења српских средњовековних болница на основу анализе средњовековних законских списа (Студенички типик, Хиландарски типик, Крмчија, верски канони, Душанов законик) који се односе на епилепсију и сродне болести. 3. Анализа српских средњовековних списа (хагиографија, биографија, кодекса) у циљу сагледавања схватања и лечења епилепсије, пароксизмалних поремећаја, хроничних неуролошких и душевних болести. 4. Упоредна анализа списа тадашње научне, верске и народне медицине, које се односе на лечење епилепсије у српским и другим земљама (посебно западних земаља и Византије). 5. Процена фитотерапијске вредности примењиваних препарата са тадашњег и садашњег становишта у односу на лечење епилепсије. У истраживању ће бити коришћени подаци из : а) стручних радова и студија у области медицине (историје медицине), неурологије, психијатрије, фармације (првенствено фитотерапије), етнологије, али и других научних области, б) старе српске биографије (Житије Светог Саве од Теодосија Хиландарца, Житије Светог Саве од Доментијана, Житије светог Симеона од Саве Немањића, Житије светог Симеона од Доментијана, Житије светог Симеона од Стефана Првовенчаног, Житије краља Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Философа), в) средњовековни списи и кодекси (Хиландарски типик, Студенички типик, Хиландарски медицински кодекс, Крмчија, Душанов законик и др), г) духовна литература (Библија, житија светих, Куран и др), д) апокрифне књиге, ђ) дела из области религијске филозофије Истока и Запада, е) књижевна дела, али и ж) подаци сакупљени кроз разговоре са пацијентима и члановима њихових породица, који су се за помоћ обраћали разним народним видарима нашег доба. Биће примењен хронолошки историјски метод, али и аналитичка упоредна метода анализе прикупљених података са поредивим подацима и основним ставовима савремене епилептологије у односу на поимање и лечење епилепсије у српској средњовековној медицини у медицини српских средњовековних земаља, 38 као и у земљама њиховог тадашњег окружења. Тема ће бити истраживана историографски и компаративно, тј. са становишта филозофије на целовит, аналитички, рационалан и критички начин. Наравно, при томе, циљ истраживања није само анализа доступних, објављених писаних извора и релевантне литературе, већ и усмених предања. 39 7. УСЛОВИ РАЗВОЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ МЕДИЦИНЕ Пишући увод Житија Светог Саве Теодосије Хиландарац је написао: ”… Али молитвама његовим, призивајући Бога у помоћ да, по могућности почнемо причу, отпочињемо, тражећи одасвуд оно што је добро. Према корену, треба тражити и младицу, а грозд, ћемо наћи и отргнути не на трњу него на лози”. ( „Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 70) “У сваком тренутку живота (Немања) знао је шта треба да учини. Још док је био мали дечко. ... Увек је био свестан да је посебан и да је победник. Није сумњао да ће га свети Ђорђе спасти тамнице у коју га је бацио брат Тихомир. Био је сигуран и да га црква и народ неће запамтити као Каина који је скривао смрт свога брата, него као вођу и мудраца који је градио задужбине и који је другима показивао пут ка правој светлости – оној небеској“. (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 171) 40 Повољни услови за развој средњовековне медицине у Срба везани су за долазак династије Немањић на престо српске средњовековне државе, односно за Стефана Немању, а касније за живот и дело његовог сина, принца Растака Немањића, Светог Саву, као и за Стефана Првовенчаног. О условима под којима је започела развој српска средњовековна држава сведочи Житије светог Симеона од Саве Немањића: ”И пошто обнови очеву дедовину и боље је утврди божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога, и, пошто подиже пропалу своју дедовину, придоби од приморске земљу Зету с градовима, а од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то мудрошћу и трудом својим задоби, што је било пропало насиљем од његове дедовине, и што му је припадало од српске земље. И с помоћу божјом његова је држава уживала мир и тишину са свих страна. Јер је, у истину, био диван и страшан свима онима који су живели око њега, јер је држава његова била за 37 година сачувана у целости и ни од кога повређена” (“Житије светог Симеона” – Сава Немањић, у Миланков, 1975, стр. 23). Обнављање и “уздизање” дедовине састојало се у томе што је Немања прикључио својој држави бројне територије од “морске земље”, од “Арбанаса” Пилот, али и гчрке територије. Уз све области стављао је израз “приобретох”, а не неку другу реч која би нагласила освајачки карактер Немањиних ратова. Наиме, сви изрази, као што су обновити, утврдити и издићи “своју дедовину”, а посебно израз “приобретох”, који се односи на одређене крајеве, указују да је Немања имао у виду најшири обим своје “дедовине”. Под “дедовином” се није подразумевала српска држава какву је Немања наследио, већ свакако Србија која је по свом обиму била већа у доба његових предака. У биографији свога оца Сава Немањић употребљава готово исте изразе, али у Немањина освајања убраја и многе крајеве који се не помињу у оснивачкој повељи манастира Хиландара (Благојевић и сар., 1997). Говорећи о обнављању своје “дедовине”, Немања посебно не помиње Захумље и Травунију, из простог разлога што оне нису биле под влашћу других држава. Поставши велики жупан, Немања је свакако укључио у своју државу и Травунију, и Захумље, као и велики део некадашње области Неретљана (Благојевић и сар., 1997). Лопандић (2004) цитира хроничаре трећег крсташког рата: “Поврати Диоклетију и Далматију, отачаство и рођење своје, истиниту своју дедовину, коју је насиљем држао род грчки и градове у њој сазидане од руку њихових... А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њега, који је и до сада. А остале градове пообара и разруши и измени славу њихову у слику пустоши, грчко име истреби, да се никако не помиње име њихово у тој области” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 186). “Има се утисак да можда Стефан Првовенчани оправдава ово освајање, заправо мање се правда отимање ових области од Грка, а више то што је Немања ове области одмах припојио Рашкој” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 57). 41 Немања је освојио Скадар, Улцињ, Бар, односно читаву Дукљу. Његов нећак, кнез Михаило, потомак старе дукљанске династије морао је да се уклони под притиском својих стричева (Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006). Немања, потомак жупана Вукана, Уроша, Десе, Завиде, “... некад скромни прогнаник и немоћни талац, после стотину битака отерао је најзад Грке и узео сву земљу краља Бодина” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 187). Стефан Првовенчани нигде не спомиње тадашњег владара Зете, великог кнеза Михаила, правог представника старе зетске династије. ”... Немања јесте ослободилац Зете од византијске власти, али одмах након тога он се показао и као њен освајач истерујући легитимног владара, а Зету анектирајући” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 57). Од старих српских области изван Немањине државе остала је цела Босна (која се постепено потпуно осамосталила у XII веку) (Благојевић, 1992). Немања је за свог намесника у Дукљи поставио свог старијег сина Вукана, који се “помиње у једном документу већ 1197. год, уз которског кнеза Богдана, и друге влстелине као ”краљ” Дукље, Далмације, Травуније и Топлице (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 187). Из “Житија Светог Саве” од Теодосија стиче се увид о величини Немањине државе: “Бејаше син жупана великога Немање, господара српског, који самодржавно владаше свима српским земљама, које се зову: Диоклетија, Далматија, Травунија, приближујући се на истоку Илирији, а на западу приближујуши римској области” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 70). Захумљем је управљао Немањин брат, велики кнез Мирослав, као и крајевима који су лежали на десној обали Нертве (Благојевић и сар., 1997). Мирослав је постао удеони кнез у Хуму, најзападнијој српској држави, вероватно одмах након жупана Десе, његовог блиског сродника. У то време, њихов брат Страцимир је загосподарио северним крајевима око Западне Мораве, укључујући и Градац. Нкон смрти кнеза Мирослава од 1190. године у Хуму је владо Немањин најмлађи син Растко. Након његовог одласка у Свету Гору, око наслеђа у Хуму ће се борити Мирослављеви синови. Они су владали неко време под врховном влашћу српских краљева. Њихови потомци су се касније утопили у средњу и ситну властелу Хума (Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006). После освајања Дукље и приморја, три брата са именом Стефан: Немања, Мирослав и Страцимир, безуспешно су опседли Дубровник, који је тада признавао власт Нормана са Сицилије. Зато је склопљен мировни уговор 1186. године којим су потврђене раније границе између града Дубровника и Србије. Уговором су гарантована ранија права Дубровчана да тргују по целој земљи Србији, док су Срби, посебно Захумљани, добили право да слободно долазе у Дубровник ради трговине (Лопандић, 2004). Након смрти византијског цара Манојла I Комнина, пружила се прилика суседима, у првом реду Угарској и Србији, да искористе слабљење Византије како би проширили своје територије и остварили пуну независност (Острогорски, 1996; 42 Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006). Немања је проширио границе Србије, а власт великог жупана поставио на новим темељима у материјалном и духовном смислу, после једног века од појаве жупана Вукана у Расу. Успео је да оствари сан великих жупана “да се потпуно ослободе византијске власти”. Немања је владао у Србији око три деценије, најпре као вазал Византије, а затим самостално. Цар Манојло I Комнин је давно подарио Немањи, тада жупану Топлице и византијском суседу, дворску титулу, као и једну наследну област на граници Србије и Византије. Немања власт у Расу није дуговао цару, власт је задобио сам упркос византијској подршци ранијем владару, његовом брату Тихомиру. У Хиландарској повељи он наводи да га је за великог жупана изабрао Бог лично, “другим речима да никоме од смртника није подређен” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 211). Политичка активност Немањина, готово кроз цео његов живот, била је условљена упорном борбом између Византије и Угарске око превласти у северним деловима Балканског полуострва. Захваљујући тој борби, нарочито после смрти моћног цара Манојла, успело је Немањином државничком таленту да Србију развије као важног политичког чиниоца на Балканском полуострву и да јој да државни програм међу “српским и сродним словенским племенима” за читав низ векова (Ћоровић, 1993). Стефан Немања је истакао да је освојио Дубочицу, а то је потврдио и Сава Немањић. Немања је добио Дубочицу од византијског цара Манојла, али је ово подручје и даље сачињавало интегрални део Византије и није улазило у састав српске државе. Средњевековна Дубочица обухватала је долину реке Ветернице и Јабланице, левих притока Јужне Мораве и данашње Лесковачко поље. Опис Немањиних освајања Стефана Првовенчаног пружа другачију слику. По њему је Немања “приложио” својој држави “Нишавску област до конца”. Под Нишавском облашћу подразумевао се не само град Ниш, већ долина доњег тока Нишаве, као и крајеви који леже источније од десне обале Јужне Мораве. Освојена је била и Призренска област (и град Призрен), коју не помињу ни Немања ни Сава. У време када је немачки цар Фридрих I пролазио са крсташима кроз Србију, 1189. године, био је примљен код Немање у Нишу (Острогорски 1996; Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006). Немачки цар је био обавештен како је Немања освојио Ниш и све области око њега све до Сердике и да постоји жеља за даљим освајањима на рачун Византије. Био је пожељан рат између Немаца и Византије, а у том случају је Немања био спреман да постане немачки вазал; од цара је очекивао да призна његова ранија освајања и она која ће тек уследити (Фајфарић, 2006). За време четвртог крсташког рата ипак је дошло до сукоба између Немачке и Византије. Немања је у то време освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск и Стоб. Сва Немањина освајања била су праћена истеривањем Грка са тог терена и насељавањем Срба, што је постало јако приметно. Склапање мира између Немачке и Византије прекинуло је Немањина освајања. Пошто се ослободио Немаца византијски цар Исак Анђел је пошао у поход против Бугарске и Рашке, које су помагале Немцима. Пошто је претрпео неуспех са добро утврђеним Бугарима, окренуо се према Србији (Фајфарић, 2006). 43 Нови поход је био добро припремљен. Исак Анђел је кренуо 1190. године на Немању. Немања се неко време повлачио пред царском војском, коју је цар лично водио; код Мораве је морао да прихвати директну битку, која је била веома жестока. “Војнички гледано битка на Морави је без икакве сумње припала Византији. Међутим у каснијем периоду се показало да она од ове победе није извукла много користи. Остварена је једна победа, али рат није био добијен. За тако нешто требало је још много времена и снаге. Све то Византија није имала. Било је очигледно да је Немања толико јак, а са њим и сама Рашка, да један пораз за њу није катастрофа. До сада су византијске победе над Рашанима најчешће значиле и саму жупанову пропаст или његово падање у прашину пред царем и мољење за милост. Сада то није био случај. Немањи на памет није падало да се појави пред царем. ... Војска му је углавном била сачувана, а он још увек није морао да се повлачи у планине. Коначно, и сам византијски цар је убрзо ограничио циљеве своје војне акције на обезбеђење сигурности пута Ниш-Београд” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 68-69). Византијски цар је позвао Немању на преговоре. “Немања ништа више од тога није могао пожелети. ... Цар више не схвата Рашку као део своје територије и жупана као свога вазала са којим може да ради шта хоће, већ Рашку види као независну државу и Немању као њеног владара. ... Мора да је и византијском цару било мучно да преговара са рашким жупаном, са истим оним који је пре двадесетак година долазио код цара Манојла босоног и са конопцем око врата молећи за милост. Сада исти тај жупан долази на преговоре, али овај пут као равноправни партнер...” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 69-70). Преговори су кратко трајали. Византија није тражила од Рашана нешто што они нису могли да испуне. С друге стране, они су без затезања испунили захтеве византијског цара. Немања је морао да врати само поседе освојене у последњих неколико година, али “много тога је и остало”. Византија је након ових преговора као погранична места имала Београд, Равно, Ниш, Скопље, Призрен, Кроју и Љеш (Фајфарић, 2006). Према истраживању Деретића (1995, 2003) Немања је уступио Хрватску, од Крке до Зрмање, својим савезницима Млечанима. Услови под којима је Хрватска уступљена остали су непознати, али је добро познато да се Немања никада није одрекао права на ту земљу. Приморска Хрватска је земља која је припадала српској круни “по праву наслеђа, а и по праву мача”, јер је Немања преотео ту земљу од Византинаца. Византија је у XII веку била на врхунцу своје моћи и најмоћнија држава у Европи. Угарска се била одрекла права на ту земљу у корист Византије, 1164. године. Важно је истаћи да је Немања задржао грб Хрватске међу грбовима српских земаља у свом великом грбу. Западна граница Немањине Србије била је најпре на реци Зрмањи, па потом на реци Крки. На северу граница је била на Сави и Дунаву, укључујући источну Славонију, до реке Орљаве и Срем. И у каснијем периоду, како Банат, Приморје тако и цела Далмација биле су поприште честих сукоба између Срба, Угара, Млечана и Византије (Деретић, 1995; Острогорски, 1996). Једино Дубровник никад није улазио у састав Немањине Србије (Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006; Благојевић и сар., 1997). 44 У таквом нестабилном окружењу и ратним сукобима само мудар човек је могао да одоли искушењима и створи стабилну државу, што је Немања несумњиво успео. Једном приликом се обратио својој жени Ани: "Упркос њему (брату Тихомиру) одлучио сам да подигнем два манастира, један мушки за душу оцу, а други женски за душу мајци. Јер бих хтео да ти тако добра, учена и племенита жена и мајка окупиш педесетак младих девојака како би се обучавале писмености и васпитању. То ћу исто урадитри у мушком манастиру. ... нама је провиђење одредило да Србе подигнемо на снажне ноге, не само војнички него и духовно. Тек сад сам схватио да сам на правом путу, и да земља ако није духовно уздигнута, не може бити ни војнички снажна... У исто време обновио је десетак запуштених црквица и мањих манстира. У сеоске цркве је довео попове, сместио их и осигурао им угодан боравак. А по манастирима засновао калуђерска братства, којима је дао поседе и издржавање. Манастир Светог Николе постао је училиште за младиће, а Богородичин за младе сиромашне племићке девојке" (“Стеван Душан” - Баранин, стр. 58). “Јер, како да га назовем? Господарем или још више учитељем? Јер утврди и уразуми срца свих, и научи нас како треба као правоверни хришћани да доживимо праву веру према Богу. Прво, на себи показа благоверје, а потом и друге научи. Цркве освети, манастире сазида, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, према монасима имајући велику смерност и љубав, онима који су без наде беше нада, убогима заступник, сиротнима хранилац, наге у свој дом уводећи и одевајући, сироте нахрани, удовице оправда, слепима, и хромим, и немоћним, и глухим, и немим, у истину, мати би, и, просто рећи, све своје имање у зајам издаде … Јер сам Бог зна, а и људима је неутајено, колики је труд његов био о нама и људским незнањима, труд овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који је имао Сломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову душевност” (“Житије светог Симеона” - Сава Немањић, у: Миланков, 1975 стр. 23-25). То је сигурно било довољно да буде добар државник и духовник у времену у коме је живео, што је омогућило даљи напредак српске државе у сваком погледу, појаву и развој научне медицине и социјалне бриге о људима. Ћоровић (1993) га је описао као изразито амбициозног, чак безобзирног због чега је изазивао нетрпељивост код своје браће и сродника. Па уколико су ови наводи и били тачни за његово понашање у младости, током живота Немања је значајно духово узнапредовао, о чему сведоче житија светих и старе српске биографије (“Житије Светог Симеона” од Саве Немањића, “Житије светог Симеона” од Стефана Првовенчаног, “Житије светог Симеона” од Доментијана, “Житије Светог Саве” од Теодосија Хиландарца). Немања се као монах Симеон овако обратио своме сину Сави: “… Шта да ти дам зато што си ме од таштега света отргао, и тако се за моју душу стараш и трудиш? Благословен од Бога дан кога си се родио, не моје чедо него божје чедо” (“Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у: Миланков, 1975 стр. 91). Немањин сукоб са браћом је делимично био условљен њиховим неразумевањем и неслагањем око изградње бројних храмова (св. Николи Чудотворцу, св. Богородици, св. Ђорђу), а имао је и бројне непријатеље у непосредном окружењу, одн. грчком царству (Лопандић, 2004), о чему сведоче и 45 хагиографски подаци о Стефану Немањи. Стефан Првовенчани је забележио: “… И, најмивши грчке војнике, Фруге и Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на место по имену Пантин. А он подигав очи и руке своје к небу, вапијаше к Владици својему из дубине срца, ка страстотрпцу Христову, Ђорђу … И, узев знамење животворнога крста и копља дано му од Владике, иђаше слободно насупрот многим народима. А кад је било близу града по имену Звечана, на којем бејаше сазидана црквица светога и преславног мученика Христова Ђорђа, изабра једнога од правоверних својих јереја, посла га да твори обноћну молитву, и опет литутргију … А кад овај заспао од труда, дође свети брзи помоћник, и презвитеру се јави у војничком оделу. Јереј га питаше: „Ко си, Господару?“ А он рече: „Ја сам слуга Христов Ђорђе, који идем на помоћ господину твојему да победим и непријатеље његове“. Сутрадан стекоше се на битку снажну и силну. Божјом помоћу и светога и преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене народе, и падоше од оружја сви …” („Житије светог Симеона“ - Стефан Првовенчани, у Миланков, 1975 , стр. 41). Немањин брат Мирослав је говорио: “Ја сам син Завидин, а именом раб Божји Стефан Мирослав, кнез Хуима, и свих жупа захумских, од Попова и Дабра, до Дубраве, Зажабље, Имота... Штовах цркву латинску, помагах цркву босанску, утврдих веру православну. Подизах манастире. Саградих цркву Светог Петра и Павла на Лиму, дедовини мојој. Али не могах пред Господом јединим брата мојега Немању, што беше најбешњи у боју, најсилнији у власти, најизданији у вери. И кога се сви, велики и мали бојаху. Беше прек и јак, брат мој, и лако главе непријатељима и непослушницима његовим падаше. И сагради брат мој, због греха својих, храм Пресвете у Ибру: Студеницу, мраморну сузу, скамењену молитву међу бреговима. Не беше рекох себи, нити може бити лепше цркве у Србији” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 195). Поред оваквих ратних сукоба са непријатељима из суседних земаља Немања је водио борбе и против јереси (“Житије светог Симеона” од Стефана Првовенчаног, “Житије Светог Саве” од Теодосија Хиландарца). У јеретике (јеретик – “полуверац”) су убрајани римокатолици / “припадници латинске јереси”, богумили и други отпадници од православне вере. Немања је стварао српску државу у којој је православље представљало основну, али не и једину идеју. “То није верска држава, већ држава Срба у којој православље представља онај идејни амалгам који треба да Србе држи на окупу и да спречава нове сепаратистичке атавизме. Ово је дозвољавало да у држави Србији постоје и друге верске идеје, осим православних, али само до оног момента док не угрожавају државу. Могуће је да Немања не би прогањао ни богумиле, он је дуго оклевао док се није одлучио да их оружјем истреби, да они нису постали опасност за саму државу” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 59). Мирослав је био ожењен сестром босанског бана Кулина, која је припадала патеренској вери (богумилима). Као и сви владари у Захумљу, владао је на тромеђи три супротстављене, често сукобљене религије: православља, католичанства и 46 богумилства. Немања и Мирослав, као владари земље која се налазила на размеђу православља и ктоличанства, водили су толерантну политику према католицима и одржавали добре односе са Римом. „Немањин син Стефан Првовенчани је, годинама касније, желећи да добије круну из Рима и уверавајући папу Иноћентија III о својој привржености латинској цркви, подсећао на пример свога оца” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 194). “... талентовани државници инстиктивно виде даље и боље него њихово окружење, а у реци историје препознају и оне неприметне, али праве брзаке и матице, које ће њихове подухвате водити ка далеким лукама успеха. Такав корак је било Стефаново крунисање краљевском титулом донесеном из Рима. На први поглед, оно је само могло изазвати унутрашње (са братом Савом и црквом) и спољне (са Мађарском) конфликте и компликације. Али Стефан није устукнуо...” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 268). “...Овај чин ипак није прошао без негативних последица. Стара житија православних монаха бележе да се Стефан изложио гневу небеса и свога светог родитеља: престаде изненада да се точи благомирисно миро из гроба у Студеници. И требало је много молитви, покајања молби послатих од стране Првовенчанога свом светом родитељу и брату Сави у Свету Гору, да би из раке светог Симеона миро поново потекло” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 269; „Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 127, 128, 130), о чему је дискутовао и Коларић (2000). Након појаве јереси у Србији, Стефан Немања је сазвао сабор на коме је донео одлуку да се покрене борба против “бабуна”, како су их тада звали у Србији (“Житије светог Симеона” - Стефан Првовенчани, у Миланков, 1975). Верује се да се радило о богумилима, мада то из доступних извора није довољно јасно. Методи ове у суштини идеолошке борбе у оно доба подразумевали су спаљивање, одузимање земље, протеривање и сечење језика. Као и у сваком другом послу, и овде се Немања показао као ефикасан држављанин. “И сасвим искорени ту проклету веру, да се она не помиње никако у држави његовој...“. Вероватно је да су се богумили разбежали у Босну, у којој је у то доба „патаренство била малтене владајућа религија” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 190-191). Одузету земљу од богумила Немања је разделио лепрознима и убогима. “Мач крвави држећи, говораше: Судбине праведних су у рукама Господњим, правда њихова живи на векове и њихова је победа над свим саблазнима које чине безаконици” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 210; “Житије светог Симеона” - Стефан Првовенчани, у Миланков, 1975, стр. 42-43). Говорило се “да је блажен човек који је нашао премудрост и онај смртник који је видео разум. Пењући се често до храма Светог Георгија, који се налазио на предивном месту, ”посматрао би са висине велики жупан Стефан немања, замишљен и занесен, даљине отачаства свога, шуме и речице, магловите планине и бескрајно плаветнило. И разумеде да је живот пролазан, метежан и пустошан, и да брзо исчезава, и прозре душевним очима бесконачан живиот и неисцрпна блага спремљена праведницма” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 208). Теодосије наводи писмо које је Свети Сава послао своме оцу, са молбом да дође у Свету Гору: “… у земаљском царству си се апостолски подигао, земље људи 47 својих православљем си просветио, и, прогнав вуке јереси и порушив храмове бесовске, цркве си Богу подигао; научио си да је Син Оцу једнак и сапрестолан с Духом, с љубављу си сачувао гостољубље, и храњење убогих, и све што је благо од Бога Оца” („Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 85). Грчки Цар Алексије Комнин је овако описао пречасног Симеона када је Сава отишао к њему око утврђивања манастира Хиландара (“… и да се назива царски”): “Благословен је тај човек Богом, јер, примив земаљско, потруди се усрдно да достигне и небеско” (“Житије светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 94 ). У времену када је војна моћ српске државе заузимала простране територије на Балкану и када је била цењена и уважавана од својих суседа и од удаљених напредних народа, она је показивала знаке видне културне активности и напредка (Тодоровић, 1971). О висини духовног развоја и напретка у српским земљама (“други Израиљ”) у то време сведоче житија светих. Доментијан пореди Саву (“светог богоносца”) са великим боговицем (Мојсијем): “… а овај преосвећени силом истога (Бога) и благошћу дарованом му од Бога сатвори иста чудеса, овај други Израиљ” („Житије Светог Саве“ - Доментијан, у Миланков, 1975, стр. 54). Немања је по доласку у Свету Гору “отац Симеон новога Израиља”. “Али као што је у древности Бог чудесима, по доласку у туђину, телесно умножио и распространио Јакова са прекрасним Јосифом у Египту, тако је хтео данашњега оца Симеона, новога Израиља и са по души прекрасним Савом, умножити и распространити не телесним него духовним чудесима доласком у пустињу у туђој земљи, у Светој Гори” („Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 92). „Житије светог Саве“ Доментијан започиње изванредним описом оца и сина, Симеона и Саве: “… обојица топли молитвеници целога света, и незалазна светила мисаонога истока, који богомисаоно просвећују своје западно отачаство; обојица богогласни славуји који имају будне душевне и срдачне очи, који су пробудили неућутним божанственим песмама заспале у гресима неразумљем божанствене благодати, …” (“Житије Светог Саве” - Доментијан, у Миланков, 1975, стр. 47). Међутим, по Немањином одласку у Свету Гору, његов старији син Вукан, обузет непокорношћу стално је ратовао са млађим братом Стефаном Првовенчаним позивајући и друге народе у помоћ, нарочито након очеве смрти. “И због оваквог непријатељства и гоњења међу браћом српска је земља била у великој невољи, као у некој тескоби, запустевши од плењења и пролића крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи у туђим земљама разишли” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 109). Да би се супротставио даљем пропадању српских земаља, Стефан Првовенчани се обратио за помоћ, свом млађем брату Сави са молбом: ”Учини милост на нама, узев свете и мироточиве моћи светога, и пречаснога оца нашег и сам, смиловав се на нас, донеси нам их из туђе земље у своје отачаство, да се молитвама вашим светим отачаство наше просвети, и сви ми благословени будемо… и да расејане наше сабере у једно, и да нам уништи противнике!” („Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиланадарац, у Миланков, 1975, стр. 109). 48 Доласком Светога Саве са мироточивим моштима оца Симеона “браћа се сјединише у многој љубави… Гоњење и плењење престаде, и сви противници, видећи како браћа живе, заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља је тада била великога пространства... ” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 117). На молбу свога брата Стефана Првовенчаног Сава је остао у Србији, у великом манастиру Студеница, који је сазидао њихов отац Немања. “… многе цркве, мале и велике, сазида Свети, докле је био анхимандрит у Студеници” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 117). “И беше син диван оцем, и отац хваљен сином. Таквим се светилима светљаше тада српска земља, таквим се мужевима украшаваше, да и други светодршци, слушајући о дивним чудесима која бивају од Светих, мољаху да се придруже љубави самодршца Стефана, нити смеђаху што противно почињати противу државе његове” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 117, 119). Немањино доба означава период процвата српске средњовековне културе. Саградио је и обновио много манастира. За изградњу ових манастира Немања је доводио најбоље архитекте из приморја и Италије, као и најбоље сликаре из Византије. Србија је тако постала привлачни центар за најбоље уметнике читавог региона, посебно византијског света. Немања је подржавао и учвршћивао развој цркве, са којом је и сам блиско сарађивао (Лопандић, 2004). Немања је запамћен као владар који је успео да “оствари синтезу супротности, симболично или практично: световно-духовно, исток-запад, индивидуално-универзално. Тако Немања, као и његови синови, представља образац људи XII/XIII века, који удружују акцију и контемплацију” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 212). Стефан Немања, свети Симеон, успео је да “византијску духовност претвори у наслеђе својих потомака”, која ће касније бити уграђена у заједнички темељ два стуба “сљубљене власти”, која се огледала у аутокефалној цркви и наследној краљевској харизми (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 212); она се огледа и кроз харизму и мит Светога Саве (Коларић, 2000). Црква је постала Немањин главни ослонац за даље учвршћење династије и државе, како према споља, тако према унутрашњој организацији и односима међу жупама. Овакав приступ је омогућио постепени развој разних привредних грана, посебно пољопривреде, занатства, рударства и трговине (Лопандић, 2004), па и оснивање манастирских болница, односно развој средњевековне медицине (Коларић, 2000; Илић-Тасић и сар., 2012). Висока образованост Немањиних синова указује на “чињеницу да је у Србији постојао неки систем образовања за представнике највише класе, вероватно сличан византијским узорима” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 213. Развијала се писменост, књижевност и уметност илуминација. Јеванђеље, писано осамдесетих година XII века за хумског кнеза Мирослава, представља најлепши примерак српске минијатурне уметности, најраскошнију књигу средњега 49 века. “Али ја учиних, славе ради и милости Господње, дело другачије” у односу на свог брата Стефана Немању, пошто га није могао надмашити у његовим (војничким и градитељским) делима. “Окупих најбоље сликаре ... Дадох књигу свету да ми сачине, и да је златом заставе, најлепше што могу. Евангелије свето заставише, прекрасно и дивно. Из њега чиста реч Божја кроз слова бије и тече, анђели небески поју. Кад ме невоље притисну, ја сију књигу свету узмем, листове преврћем. И молим се Богу за опроштај од безакоња и грехова мојих безбројних. И засветли ми и затрепери сјај речи Господње” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 195). Развој средњовековне научне медицине у српским средњовековним земљама, као и оснивање првих болница, везано је за живот и дело Светог Саве и његовог оца св. Симеона. Даљи напредак средњовековне медицине пратио се у време Стефана Уроша III (Дечанског), цара Душана Силног, кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића оснивањем манастирских болница. То је омогућило појаву и развој научне српске средњовековне медицине под утицајем западњачке и византијске медицине, која се сводила углавном на превођење и прерађивање списа античке медицине, али се и поред тога пратио стални напредак све до XV века (Глесингер, 1954; Катић, 1958, 1967, 1986, 1990; Туцаков, 1971, Коларић, 2000; Рељин, 2008). Млади Сава Немањић је у манастиру Ватопеду уз мудрог оца Теодосија и десетине других калуђера, међу којима је било Грка, Руса, Бугара, чак и Талијана, стицао разноврсна знања и учвршћивао се у догмама православне вере. Отац Теодосије му се једном приликом обратио речима: "Ја ти много не могу дати. Моје знање је у великом животном искуству, узгред стицано док сам се у ритама пробијао кроз живот. Међутим, ти ћеш као калуђер, јер си краљевски син, даровит и пун воље да узимаш знање са чистог извора антике, имати другачији пут. Византија је данас немоћна да води светску политику. Али је остала њена ризница знања, вере, културе, не само да се из ње напаја Србија већ и цео свет" (“Стеван Неамања” - Баранин, 1978, стр. 169). Монах Сава је научио грчки језик, хришћанску науку, организацију цркве и монашких редова, стару грчку књижевност, историју Грчке, Рима и Византије. Катић (1971) истиче да је развој српске медицине у Средњем веку био уско везан за политичке и економске прилике у којима је наш народ тада живео. Границе српских држава су се у средњем веку често мењале због напада и притисака околних земаља (Франачке државе на западу, Византије на истоку, а касније и Турске), као и због међусобних размирица и сукоба унутар саме државе. “Сам Немања, иако је ратовао целога свога живота против Византије, видео је у њој и јединог могућег правог узора за даљи наставак српског државног живота. Он је био под великим утицајем византијске културе и многе ствари које је спроводио биле су директно инспирисане баш примером из Византије. Постављање Стефана за наследника и његово везивање родбинским везама за Византију говори баш у прилог томе. Византија, ма колико да му је била непријатељ, јесте онај узор којем 50 је он стремио, тим више што је била православна земља из које је и Србима дошла ова вера” (“Света лоза Стефана Немање” - Фајфарић, 2006, стр. 78). Значајан економски и културни напредак био је запажен у време владавине Стефана Првовенчаног, сина Стефана Немање, Стефана Дечанског, и деспота Стефана Лазаревића, о чему сведоче старе српске биографије. Краљ Стефан Првовенчани је добро познавао византијску културу и књижевост, као и политику и дипломатију тога времена, што је у сарадњи са св. Савом значајно допринело развоју српских земаља након Немањине смрти. Краља Стевана Првовенчаног наследио је син Радослав, који се више осећао Грком него Србином; због мајке Гркиње потписивао се као Стеван Дука. У његово време се на двору осећао изразити византијски утицај и покушај измене дотадашње унутрашње и спољне политике. Због тога је на власт дошао његов млађи брат Владислав који је имао јак утицај и ослонац у моћном Бугарском цару Асену II. После слома Византије "Србија у Бугарској за будућност има највећег такмаца на тој страни" (“Стеван Душан” - Баранин 1978, стр. 198). Јачање Србије довело је до поновног зближавања Византије и Бугарске. Битка код Велбужда значила је прекретницу у судбини балканских земаља. Решивши борбу око Македоније у корист Србије, ова битка је ударила темељ српској превласти на Балкану. У току наредних деценија историја балканских земаља стајала је у знаку те превласти. Византијски цар је покушао да извуче бар неку корист од својих бугарских савезника. Међутим, у Бугарској, а убрзо и у Србији, дошло је до преврата. У Србији властела се дигла против Стефана Дечанског и предала власт његовом сину, Стефану Душану. Јужнословенски владари закључили су чврст мир и Душан се оженио сестром бугарског цара, Јеленом. Бугарски цар је одмах ступио у рат са Византојом и успео је да врати спорне градове, односно да успостави ранију границу и да је осигура уговором (1332). Нови српски краљ је одмах кренуо са својом властелом у освајачки рат против Византије. Од унутрашњих борби које су вековима потресале Византију, највише користи је имао Стефан Душан (Острогорски, 1996). Од доласка на власт током своје славне владавине Душан је био представник снажне воље српске властеле за освајањем нових земаља. Унутрашњи заплети у Византији потпомагали су ове освајачке тежње. Убрзо су пале важне византијске тврђаве у Македонији, као Охрид, Прилеп, Струмица и Костур. Јаке зидине Солуна зауставиле су победоносно напредовање српског краља. Уговором између Душана и Андроника III закључен је уговор о миру, по коме су Срби задржали већи део Македоније, са Прилепом, Охридом и Струмицом. Са мало напора, Душан је одузео Византији више од половине њених преосталих земаља. Тако је скоро удвостручио територију своје земље. Војне операције су се углавном сводиле на опсаду појединих градова, који већином нису дуго пружали отпор. Душанова власт је обухватала територије од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Егејског мора (Острогорски, 1996). 51 Цар Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом владавином српска држава средњега века је имала највећи обим и постигла врхунац своје моћи. У доба када је Душан дошао на власт српска држава је била у напону снаге; од Немањиног времена она је стално напредовала и јачала у економском смислу. Привреда и трговина су обезбеђивале значајне приходе, што је омогућавало материјално благостање, државну снагу и развој културе (Станојевић, 1989). Значајан развој “српских и поморских земаља” пратио се за време владавине цара Стефана Душана, о чему се детаљно говори у историјском роману “Цар Душан” од др Владана Ђорђевића (“Млади краљ Душан”, “Краљ Душан”, “Цар Душан”). Овде се помињу и здравствене прилике и начин лечења, како на двору тако и у манастирима у време краља Стефана Дечанског и цара Душана (“Млади краљ Душан” - Ђорђевић, 1920, стр. 68, 142, 143, 148, 176, 192). Владан Ђорђевић је истакао да је цар Душан успео да направи “само” српску велику државу, у којој је већина становништва била туђе народности док је пропустио да уједини све српске земље у својој држави. Српски народ који се населио у земљама византијске империје, али и у самим српским земљама стајао је увек под утицајем Византије, и од које је добио сагласност да оснује своју државу (Алексије Комнин и Стефан Немања). Срби су у то време били патријархални народ, док је Византија била културна држава. Утицај те културе постао је особито јак у XIII и XIV веку. Српски владари су се женили византијским кнегињама и принцезама, трудили су се да у своју земљу привуку грчке уметнике и научнике (Катић, 1980; Ћирковић, 1985; Станојевић, 1989; Лопандић, 2004). Као што је српско духовништво образовано у византијским школама и манастирима, тако је и српска књижевност повезана са византијском књижевношћу. “Душан је већ затекао цео српски живот прожет византизмом, али он, који је провео своје детињство у Цариграду, није само присталица византијства, као што је био краљ Милутин, него постаје одушевљени поштовалац византијске образованости” (“Цар Душан” - Ђорђевић, 1997, стр. 226-7). Душаново царство је било “упола грчко царство”, које је обухватало многе земље грчке културе и грчког језика, и управо у тим земљама било је тежиште новонастале царевине. Душан, као цар, непосредно је управљао јужним,претежно грчким делом свог царства, а управу над српским матичним делом поверио је свом сину, краљу Урошу. У дворским обичајима, уређењу и правном поретку Душаново царство се у многоме угледало на византијске узоре, нарочито у свом јужном, царском делу. Са падом Јована Кантакузина немоћ византијског царства је била још већа. Под најездом Турака постављало се питање да ли ће његови остаци припасти Турцима или некој хришћанској сили (Острогорски, 1996). Када је 20. децембра 1355. године цар Душан изненада умро, један од најјачих претендената на византијско наследство је “испао из игре”. Млади цар Урош није био у стању да одржи под својим жезлом разнолике и слабо повезане делове очевог царства (Острогорски, 1996). Ослабљена Византија није могла да 52 извуче неку корист из распада Душановог царства. Опасност од турског освајања се знатно повећала после Душанове смрти, јер сада на целом Балканском полуострву није више било силе која би се могла озбиљно супротставити османлијском надирању. Од Душановог дела остала је српском народу само успомена на једну епизоду славе и моћи, која је доцније, нарочито за време робовања под Турцима, преко традиције, утицала на национално васпитање и јачање моралне снаге народа (Станојевић, 1989). Немањићки трон задобио је кнез Лазар Хребељановић својом политичком вештином и храброшћу (Станојевић, 1989; Лопандић, 2004; Ћирковић, 2005; Никчевић, 2007). Он је једини могао да се супротстави османлијском надирању. Бежећи испред Турака многи монаси из освојених крајева балканског полуострва и Свете Горе дошли су у слободну Лазареву државу. Овај монахољубиви владар им је дозволио да се настане у његовим моравским крајевима око Крушевца и Сталаћа. Међу њима је било и познатих монаха, који су звани “Синаити”, названи тако по свом великом учитељу преподобном Георгију Синаиту (Никчевић, 2007). Кнез Лазар је имао просветитељски значај за српски народ. На његовом царском двору су се окупљали многи учени и мудри људи, уметници и златари, нарочито из јужних српских и грчких крајева под најездом Исмаилићана. Отворио је школу у престоном граду Крушевцу, где су учили његови синови и кћери, као и остала српска деца. Лазар је у својој земљи градио и обнављао манастире, окупљао подвижнике и исихасте (молитвене тиховалнике), при црквама и манастирима је оснивао народне школе ради просвећивања свога народа, збрињавао је сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Највећа задужбина Светог кнеза Лазара је манастир Раваница основан 1381. године, посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану) (Никчевић, 2007). Крај манастира је била смештена лазарома (болница) и прихватилиште за сиротињу и невољне (Катић, 1967; Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Судбина српског народа се у времену после пада под турску власт, често, поистовећује са судбином светородне лозе Лазаревића. После смрти кнеза Лазара Србијом је владала кнегиња Милица. Прворођени малолетни син Стефан није наследио оца. Кнегиња Милица је сачувала народ и државу. Предала је власт сину Стефану 1393. године, а затим се замонашила. Деспот Стефан је управљао Србијом све до 1427. године. Никад није био лишен владарског права, мада су многи желели да му то оспоре. Он је духовно, политички и економски уздигао државу Србију. У његово време била је то “Нова Србија”. Деспот Стефан је био поуздан ратник, вешт дипломата, сјајан књижевник и неуморни градитељ. Саградио је болницу у Београду и крај манастира Манасије (Никчевић, 2007) и поред вазалног односа према Турској. 53 7.1. Утицај Византије на српске средњовековне земље Византија, Источно Римско Царство, настало је поделом Римског царства 395. године и трајало све до пада Цариграда под турску власт 1453. године. Током дугог периода постојања Византије односи Рима и Цариграда су се стално мењали што је двело до коначног одвајања на православни Исток и католички Запад 1054. године. Са појавом ислама и јачањем Отоманског царства организована су четри крсташка рата ради ослобађања Јерусалима од муслимана. Папа је повремено, обично у краћим периодима, успевао да оствари унију са византијским царевима. Са почетком велике Сеобе народа Византија се нашла пред бројним проблемима. Њену северну границу захватали су чести сукоби. Тада је започела, за Византију тешка и заморна борба на два фронта, која ће трајати све до краја Византијског царства. Од тог времена Византија је током своје даље историје скоро непрекидно водила ратове против великих источних царстава и против бројних народа који су једни за другима надирали са севера и запада (Западни Готи, Хуни, Авари). Крајем VI века дошло је до насељавања само појединих словенских племена на Балкану. Првих година VII века отпочла је масовна словенска колонизација. Огромне масе Словена и Авара шириле су се по целом Балканском полуострву до Јадранског и Егејског мора. Док су се Авари после пљачкања и разарања већином повлачили преко Дунава, Словени су се трајно насељавали на Балканском полуострву, одузимајући Византинцима велике територије. Словени су заузели не само подунавске провинције, него скоро целу Македонију део територија данашње Грчке, чак и нека острва. Највећи део Балканског полуострва, односно цела његова унутрашњост, претворила се у потпуно словенску земљу и налазила се у рукама појединих словенских племена. Византијски Балкан се распао у низ “Склавинија” (како су Византинци звали области које су припале Словенима и у којима византијска власт више није постојала (Острогорски, 1996). Епоха Комнина означава златни век византијске историје и период првог крсташког рата (Острогорски, 1996). Папа Иноћентије III био је покретач четвртог крсташког рата. Пошто је превласт немачког цара заменила превласт папе Иноћентија III, он није желео да Византија буде освојена оружаном силом, већ да се она потчини Риму путем уније и да заједно са западним хришћанима узме учешћа у крсташком рату. Међутим, у средишту планиране акције доминирала је моћна фигура млетачког дужда Енрика Дандола и четврти крсташки рат се окренуо против Цариграда. Овај догађај је био незбежна последица претходног развитка. Од времена црквеног расцепа, нарочито од почетка крсташких ратова, антивизантијско расположење на Западу је стално расло. Агресивна политика византијског цара Манојла у Италији и Андроников наглашени антилатински став дали су нову оштрицу антивизантијском расположењу. Видна слабост Византијског царства у доба Анђела дала је повода западним непријатељима да се крсташка војна претвори у оруђе освајачке политике и окренула се против хришћанске Византије. Заузеће Цариграда било је планирано и приликом другог крсташког рата; за време 54 крсташког рата Фридриха Барбаросе замало није дошло до тог остварења. Али, када су се овим тежњама прикључили трговински интереси и политичке аспирације Млетака, мисао о освајању Цариграда постала је стварност (Острогорски, 1996). Крсташи и Млечани су успели да освоје Цариград 13. априла 1204. године са намером да створе Латинско царство у Цариграду. Цариград који је вековима остао непобеђен пркосећи јаким нападима Персијанаца и Арабљана, Авара и Словена, Бугара, Руса и Печенега, пао је у руке крсташа и Млечана. “Скупоцена блага највећег културног центра тадашњег света развучена су на све стране а делом и дивљачки уништена. ... „Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст“, примећује византијски очевидац Никита Хонијат” (“Историја византије” - Острогорски, 1996, стр. 391). Током 4. крсташког рата Византија је освојена и подељена на 4 крсташке државе: Латинско царство, Солунску краљевину, Ахајска кнежевину и Атинско војводство. На осталим територијама створене су: Епирска деспотовина, Трапезунтско царство и Никејско царство. 7.2. Епилепсија код византијских владара “Наводна епилепсија” неких византијских царева је била предмет проучавања историчара медицине. Едуард Јенселме (1858-1935) је на основу свог истраживања издвојо шест византијских царева који су боловали од епилепсије и то: Зенон (476-491), Михаило IV (1034-1041), Михаило V (1041-1042), Исак (1057- 1059), Јован III (1222-1254) и Теодор II (1254-1258) (Makris, 1995). Према мишљењу Макриса (Makris,1995) Јанселмова теза је садржајно и методолошки неодржива, етички одбацива, али је ипак нашла пут до савремене медицине. Из извора који су били блиски владавини цара Зенона, хроничари су саопштили да је боловао од дизентерије. Епилепсију као узрок смрти помиње писац црквене историје Еуагриос Схоластикос, који је Зенонову епилепсију сматрао праведном казном за погубљење једног службеника на високом положају, у коме је Зенон видео потенцијалног узурпатора. Зенонова смрт је схваћена као казна за почињене неправде; приказан је као епилептичар, који је имао честе нападе, те је појео своје руке и своје ципеле. Постојала је тежања да се замени извештај о цару Анастасиосу, који је жив сахрањен, те је у гробу због глади појео своје руке и своје ципеле. Каснији хроничари су се екликтички послужили грозном сликом смрти омраженог цара и у њој су видели час цара Зенона, час Анастасиоса. Да би хроничри Зенонову смрт приказали грознијом, од дизентерије су начинили епилепсију. Према предању, које се не може тачно утврдити, хроничари су у VI веку акутно цревно обољење Зенона, које је довео до његове смрти, описали у смислу “ухваћен”, “нападнут”, што је касније погрешно схваћено као епилепсија (Makris, 1985). Мада, тежак облик дизентерије је могао изазвати неки облик акутне енцефалопатије и токсиинфекције праћене епилептичким нападима (где би требало говорити о симптоматским конвулзивним / епилептичким нападима, а не о епилепсији у правом смислу речи, одн. идиопатској епилепсији). Макрис (Makris,1995) дискутује и одбацује демонистичко схватање епилепсије. 55 “Да цар има епилептичке нападе”, за историографију, а не само за средњoвековне хроничаре, била је сензационална вест. Велики напад као симбол обрта судбине не доводи аутоматски до катастрофе, али се се неочекивано периодично понавља (Маkris, 1995). Према истраживању овог аутора, епилептички напади цара Михаила IV и цара Исака су врло дискутабилни (“једва вероватни”). Lascartos (2000) је анализирао извештаје византијских хроничара и лекара тога доба о болести цара Михаила IV. Византијски историчари и хроничари пружају детаљан клинички опис напада цара Михаила IV, изражавајући опште мишљење, да је његова болест демонска обузетост, као облик божје казне због цареве прељубе и убиства. Царска свита је покушавала да ублажено представи његово стање као психичку болест. На основу података византијских историчара и хроника се може дискутовати о генерализованим епилептичким нападима. Упркос концепту до кога су држали образовани византијски лекари, пратећи Хипократову традицију да је епилепсија болест мозга, подаци указују и на бројне предрасуде у друштву. Појава епилепсије код неких византијских владара је делом утицала на развој историјских догађаја. Јован Ватац и његов син Теодор II Ласкарис боловали су од епилепсије (Острогорски, 1996). Податке о цару из Никеје, Јовану III Ватцу (1222-1254), оставио је историограф Георгиос Акропилитес. Према овим подацима, цар је оболео од тешког облика апоплексије у 62. години живота, од које је и умро исте године. Код цара се јављала изненадна непокретност, неспособност говора и помрачење свести (који су га повремено “нападали” и на путу). Због тога му је снага попустила (“јако је смршао и једва узимао храну”). Акропилитес је био веома близак Јовану Ватцу III, као високи функционер његове владе, те је сигурно извештавао као очевидац, углавном трезвено и поуздано. Из његових извештаја се не може јасно видети да је Јован Ватац имао епилептичке нападе (“Zur epilepsie in Byzanz” – Makris, 1995, pp 388-389). Историограф Георгиос Пахимерес, који је наставио историјско дело свог учитеља Акрополитеса, пишући о Јовану Ватцу опрезно је формулисао дијагнозу: “Цар је доживео старошћу условљене епилептичке нападе након што је већ неко време пре тога изгубио своју вољену жену Ирену“ (“Zur epilepsie in Byzanz” – Makris, 1995, pp 389). Две генерације касније, историограф Никефорос Грегорас је поново писао о тешкој болести Јована Ватца: “… да ли беснило или епилепсија, не може се ближе рећи. Симптоми су били велике главобоље и поспаност са духовним помрачењима, што се код коњукција небеских тела дешава оним болесницима који пате од болести мозга, унутрашњост мозга тада бива влажнија и хладнија истовремео, а то пак довди до вртоглавице, јер такви људи не подносе такве промене и мене”) (“Zur epilepsie in Byzanz” – Makris, 1995, pp 389-390). Син цара Јована Ватца, наследник Теодор Ласкарис (1254 - 1258), такође je тешко оболео и умро у 37. години живота. Према извештају Пахимереса он је често имао нападе, приликом којих је падао на земљу (“доживео је епилептичне нападе” и “болест га је напала”). Историограф је епилептичке нападе цара Јована Ватца доводио у везу са његовом дубоком старошћу, док нападе Ласкариса покушава да објасни према античко медицинском узору. Узрок болести и изванредна мисаона оштрина цара била је наводно наводно повишена природна топлота његовог срца 56 (Makris, 1995). Сам цар Теодор Ласкарис је под притиском све већих напада сматрао да је ова болест знак демонског беса, да је опчињен и да су сви људи у његовом окружењу сумњиви за вештичарење. Због тога је он за свакога, који је практиковао вештичарење, примењивао iudica divina (Makris, 1995). Кроз дугогодишњу историју постојања Византије, однoсно Источног византијског царства пратили су се бројни успони и падови. Након пропасти Византије јужни словени сматрали су Никејско царство за наследника старе Византије и средиште православља. Тако се Свети Сава, мимо Охридске архиепископије, којој је до тада била потчињена српска црква, обратио Никеји, те га је 1219. године никејски патријарх рукоположио за аутокефалног архиепископа Србије. Две године пре тога, његов брат, Стефан Првовенчани, примио је из Рима краљевску круну. Стварање независне српске цркве имало је за младу Српску краљевину велики значај. Признавање врховних права никејског патријарха подигло је углед Никејског царства и знатно проширило његов културни утицај (Острогорски, 1996). После смрти Теодора I Ласкариса никејски престо је је заузео његов зет Јован Дука Ватац, супруг његове паметне и образоване кћери Ирине. Јован III Ватац (1222 - 1254) био је највећи државник никејске епохе и један од најистакнутијих владалаца укупне византијске историје. Он је успео да у спољној и унутрашњој политици постигне значајне успехе; од мале провинцијске државе он је начинио јаку силу. Слабост Латинског царства и грешке његових грчких и бугарских супарника омогућиле су му лакши успех. Никејски цар је могао да убере плодове своје мудре и истрајне политике (Острогорски, 1996). У старим српским хагиографијама је детаљно описан сусрет Калојована Ватца са Светим Савом („Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 153-154). Промена политичког става захтевала је и промену црквено -политичког правца. Након дугих преговора Никеја је пристала на оснивање бугарске патријаршије у Трнову за време другог боравка Светог Саве у Никеји. Тако је и Бугарско царство добило црквену самосталност. За време владавине Јована Ватца територија Никејског царства се удвостручила; положај у Малој Азији је био добро осигуран, а велики део Балканског полуострва је ушао у састав Никејског царства. Није успео да заврши рестаурацију Византијског царства освајањем Цариграда. У томе га је спречила болест. Наиме, у последњим годинама свога живота имао је епилептичке напде и умро 3. новембра 1254. године (Острогорски, 1996). Јован Ватац се истакао у унутрашњополитичкој и економској делатности. Посебно се старао о правосуђу и борио се против злоупотреба у државној управи. Уз помоћ своје образоване и мудре жене Ирине Ласкарис радио је на побољшању стања сиромашних, подизао болнице, домове за старе и сироте, као и друге сличне установе. Византијској побожности је удовољавао подизањем цркава, а потребама државе и одбране подизањем тврђава у пограничним областима. Да би се ослободио еконоимске превласти италијанских градова забранио је својим поданицима да купују луксузну робу страног порекла. Турци су набављали робу у 57 Никеји за високе цене. Због тога Никеја није осећала недостатак у новцу и поред честих ратова које је водила. Финансијске и привредне прилике биле су у никејској држави боље него у Византији из времена последњих Комнина и Анђела (Острогорски, 1996). Посебно је важно нагласити да је Јован Ватац помагао просвету и посебно се интересовао за науку. Свом сину је обезбедио посебно образовање, био је ученик научника Нићифора Велмида. Неколико деценија након његове смрти грчка црква га је канонизовала за свеца (cвети цар Јован Милостиви) (Острогорски, 1996). Док је Јован Ватац ујединио већи део византијских земаља и успоставио здрав и солидан ред, владавина његовог сина Теодора II Ласкариса (1254 - 1258) допринела је да његово царство ни у културном погледу не заостаје за Византијом. Дошавши на престо, Теодор II је од мајке наследио царско презиме Ласкариса и од никејског двора је начинио центар наука (Острогорски, 1996). И сам је био научник и плодан писац. За време његове владавине Никејско царство је доживело културни процват који је подсећао на доба Константина VII Порфириногенита. За разлику од њега, Теодор II није био само научник већ и државник чврсте воље, па чак и борбене природе, упркос болести која је подривала његове снаге. Теодор II Ласкарис је боловао од епилепсије, али у много тежем облику него његов отац. О царском достојанству је имао високо и гордо схватање, државом је управљао аутократски не водећи посебно рачуна о привилегијама племства. И у цркви је желео да буде једини господар. Према Риму је имао веома резервисан став и хладно је гледао на планове о унији (није прихватао потчињавање грчке цркве Риму). “Споразум се, према његовом схватању, могао остварити само под условом потпуне једнакости обе цркве, при чему би он, цар, као врховни арбитар, имао последњу реч у свим спориним питањима” (Острогорски, 1996). За време кратке владавине Теодора II Ласкариса није дошло до озбиљних спољнополитичких промена. Он је успео да одбрани државу од непријатеља након смрти свог оца Јована Ватца. На Балканском полуострву настављале су се борбе с Бугарском и Епирском деспотовином. У Бугарској су избиле унутрашње борбе, на престо у Трнову попео се потомак Немањића, Константин Тиха (1257 - 1277), који се оженио Теодоровом ћерком Ирином Ласкарис. Плаховити и болесно раздражљиви цар Теодор II Ласкарис је покретао бројне судске процесе против великаша, чак са свирепим казнама. То је заоштрило сукоб са византијском аристократијом и убрзало пропаст династије Ласкарис (Makris, 1995; Острогорски, 1996). Када је Теодор подлегао својој тешкој болести у 37. години живота, царска круна је припала његовом седмогодишњем сину Јовану IV. За регнта је Теодор одредио свог пријатеља Георгија Музалона, који је убрзо убијен. Регенство је поверено Михаилу Палеологу, најистакнутијем представнуку византијске аристократије, који је био ожењен рођаком Јована Ватца, Теодором. Као истакнути војсковођа био је омиљен у војсци, код појединих људи из свих кругова, а имао је присталице и код утицајног клера. Тако је постављен за великог 58 дукса са титулом деспота, а ускоро је проглашен и за савладара младог краља Јована IV Ласкариса и крунисан царском круном (Острогорски, 1996). 7.3. Даљи успони, падови и пропаст византијског царства Нови спољнополитички заплети довели су до муњевитог уздизања Михаила VIII Палеолога; захваљујући његовим способностима створена је јака влада у Никеји. Касније је Михаило VIII свечано ушао у град Константина Великог. Ту је у највећем и најславнијем византијском храму, у коме су крунисани стари византијски цареви, крунисан царском круном заједно са својом супругом Теодором. Царев трогодишњи син Андроник, као престолонаследник, проглашен је за василевса. Легитними цар Јован IV у томе није имао никаквог удела и убрзо је био ослепљен. Вешти Палеолог је успео да заснује јаку владавину и да удари темељ династији која ће владати Византијом све до њеног последњег часа (Острогорски, 1996). На југоистоку су Византинци стекли превласт још за време владавине Јована Ватца, али тек после заузећа Цариграда Византија је поново постала велика сила у правом смислу. Византија је поново утицала на европску политику и представљала жижу политичког збивања на Медитерану, али то је донело нове потешкоће и опасности. Већ крајем XII века се показало да Византија није била у стању да опстане као велика сила. Доба латинске власти оставило је дубоке трагове и ране у организму ове државе, које ни обновом њеног центра није више могла да излечи. У византијским водама су господариле италијанске републике, а њихове колоније су биле разбацане по читавом Царству, њима су припадала и острва у источном делу Средоземног мора. Грчка је остала под влашћу Латина. Знатан део Балканског полуострва држали су Бугари и Срби, који су успели да се прошире на рачун Византије. Ове земље још увек нису биле у могућности да самостално покрену веће акције против Византије, али су зато увек биле спремне да се придруже сваком антивизантијском подухвату који би дошао са Запада (Острогосрски, 1996; Лопандић, 2004; Фајфарић, 2006). Кад је Карло Анжујски (гроф од Провансе) постао господар Сицилије, отворено је иступио својим агресивним намерама против Византије у Грчкој. Нашао је своје савезнике у Србији и Бугарској, пошто су политички и династички разлози наводили јужнословенске владаре да се придруже антивизантијској коалицији. Бугарски цар Константин Тих био је зет Јована IV Ласкариса, кога је Михаило VIII збацио са престола и ослепио. Српски краљ Урош I био је ожењен француском принцезом (Острогоски, 1996; Лопандић, 2004). Очекивао је да ће савез са Карлом Анжујским помоћи ширењу његове земље на рачун Византије. Рим је заузео оштар непријатељски став према обновљеном Византијском царству. Папство се није лако помирило с тим што је Цариград био изгубљен за римску цркву и што је Латинску царевину заменило “шизматско” Грчко царство. Рим је пре свега желео да се уколни грчка шизма и да се Света земља ослободи, а није му било стало до освајања Византијског царства о коме је сањао сицилијански краљ. С друге стране, тежње Михаила VIII за што потпунијом рестаурацијом византијске 59 власти сперечавале су зближавање Византије са словенским државама. Византијско царство требало је да обухвати не само грчке и латинске државице, него Бугарску и Србију. Михаило VIII је чак покушао да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност и да их поново потчини Охридској архиепископији. Преговори о удаји Михаилове кћери за Урошевог сина Милутина нису довели до резултата. Зато се Михаило окренуо Угарској (Острогорски, 1996). Међутим, побољшање спољнополитичких утицаја праћено је дубоким унутрашњим потресима. Византијски народ и велика већина византијског свештенства нису желели унију са римском црквом и пружали су огорчен отпор царевој политици. Када се коначно Михаило VIII потчинио папи и затражио од грчког свештенства да призна римску суперматију дошло је до поделе Византијског царства на два непријатељска табора. Византијски народ, вековима васпитаван да у православљу гледа највећу светињу и да из душе мрзи Латине, бунио се против цара који је за љубав Рима изневерио православну веру. Дошло је до прогањања свих слојева друштва и свештенства. Развој нових догађаја условио је да се Рим одрекне уније. Западне силе су се поново ујединиле против Византије. Владари балканских земаља су се придружили антивизантијском подухвату. У споразуму са Карлом Анжујским севастократор Јован Тесалски и краљ Милутин упали су у 1282. године у Македонију. Српски краљ је заузео Скопље, које је Византија тиме заувек изгубила. Захваљујући дипломатским способностима Михаила VIII Палеолога, двадесетогодишња криза је превазиђена (Острогорски, 1996). Као и у многим питањима, па и према цркви, политика Андроника II се значајно разликовала од политике Михаила VIII. Значај цркве и њен утицај на живот Царства је поново порастао. Нарочито је ојачао утицај монаштва. Византијски манастири, нарочито они на Светој Гори, доживљавали су златно доба, повећавајући не само свој духовни утицај него и своје поседе. Светогорски манастири, који су од времена Алексеја I Комнина, били потчињени цару, од 1312. године предати су хрисовуљом Андроника II у надлежност Цариградске патријашије. Упркос каснијем опадању византијске државе, Цариградска патријаршија остала је и даље центар источнохришћанског света и имала је своје митрополије и архиепископије не само у изгубљеним малоазијским и балканским покрајинама већ и на Кавказу, у Русији и Литванији. Свестан војне и економске слабости царства Андроник II је водио умерену политику и покушао је да се осигура уговорима о миру, чак и са западним силама. Српско надирање ка византијском југу, започето још у Немањино доба, ушло је у одлучујућу фазу. Србија се умешала својом надмоћном снагом и преотела од Византинаца освојени Драч (Острогорски, 1996). Након освајања Скопља упади Срба у византијске области више нису престајали. Према младој словенској држави Византија је била немоћна. Тада је Андроник II покушао да се нагоди са Србима. Краљу Милутину је понудио уговор о миру и брак са својом сестром Евдокијом. Када је она то одлучно одбила, Андроник II је одлучио да му за жену да своју 60 петогодишњу кћер Симониду. Краљ Милутин није обраћао пажњу на протест свог клера (пошто је у трећем браку био ожењен бугарском принцезом) и властелу, која је имала највише користи од освајања византиских територија. У пролеће 1299. године потписан је уговор о миру и прослављена Милутинова свдба са малом византијском принцезом. Освојене земље северно од линије Охрид-Прилеп-Штип Милутин је задржао у виду мираза (Острогорски, 1996). Уговор о пријатељству са Византјом допринео је ширењу културног византијског утицаја у Србији, како на српском двору, тако у државним институцијама и укупном јавном животу. Тада је почела у Србији “византинизација”, која ће доћи до пуног изражаја у Душановој полугрчкој држави (Станојевић, 1989; Острогорски, 1996; Ђорђевић, 1997). Касније се политика често мењала. Србија је често ратовала са Византијом, али су византијски културни утицаји у Србији деловали све интензивније са ширењем границе Србије на рачун Византије, поготову са продирањем у старе византиске земље (Острогорски, 1996). Појам Византизам према Вујаклији (2002) обухвата византијску уметност, систем владавине сличан ономе у Источноримском царству, где је неограничени владар био у исто време глава државе и цркве, и допуштао својим дворанима и љубимцима да врше утицај на најважније државне послове. Опадање византијске државе и моћи условило је бројне немире. Сукоб између старог и младог Андроника довео је до бројних грађанских ратова. То је до крајњости исцрпило већ ослабљено Царство, што је олакшало српску и турску експанзију на рачун византијских територија. Андроник III је крунисан за за цара и савладара свога деде. Андроник II је захваљујући својим старим везма склопио мир са Стефаном Дечанским. Андроник II се споразумео са бугарским царем Михаилом Шишманом. Слабљење веза између појединих делова царства се средином XIV века све више испољевало. Спољнополитичка ситуација била је условљена сталним напредовањем Османлија у Малој Азији и Срба у Македонији. Пратило се слабљење латинских и грчких сепаратистичких држава на Балканском полуострву. Јачање Србије поново је довело до зближавања Византије и Бугарске. Андроник III је упао у српски део Македоније, али пошто је код Велбужда бугарска војска озбиљно потучна, византијски цар се повукао. Бугарски цар Михаило Шишман је погинуо у бекству. На бугарски престо је враћена сестра Стефана Дечанског, Ана, са сином Иваном Стефаном. Битка код Велбужда значила је прекретницу у судбини балканских земаља. Пошто је ова битка око Македоније решена у корист Србије, ударила је темељ даљој српској превласти на Балкану (Острогорски, 1996). У Бугарској и Србији је нешто касније дошло до преврата. У Србији се властела дигла против Стефана Дечанског и предала власт његовом сину Стефану Душану. Нови јужнословенски владари су закључили чврст мир и Душан се оженио сестром бугарског цара, Јеленом. Српски и бугарски краљ, Иван Александар, кренули су у рат против Византије. Од доласка на власт, као и током своје владавине, Душан је био експонент снажне воље српске властеле за освајањем нових територија (Острогорски, 1996). Унутрашња ситуација у Византији потпомагала је освајачке тежње. Освојене су бројне тврђаве у 61 Македонији, Охрид, Прилеп, Струмица и Костур. Тек су јаке зидине Солуна зауставиле напредовање српског краља. Због претећег напада Угара Душан је прихватио понуду византијског цара за мир. Маричка битка, односно турска победа на Марици била је судбоносна за Византију, која је тада доспела у вазалну зависност у односу на Осмалијско царство. Том приликом се Византија обавезала да плаћа данак и даје војну помоћ. Временом је борба Османлија са балканским народима улазила у критичну фазу. Унутрашњи сукоби су и даље разарали и потресали Византију у борби између Кантакузина и династије Палеолога. Јован Кантакузин је крунисан за цара након смрти Андроника III. Још увек су Срби били међу онима који су могли да пруже најјачи отпор Турцима. Као најмоћнији међу српском феудалном господом истицао се кнез Лазар, који је умео да наметне своју власт једнима, и да се споразуме са другима. Посебан значај имала је његова сарадња са моћним босанским краљем Твртком I (Острогорски, 1996; Ћирковић, 2005). Повољан обрт настао је и у односима са Византијом, пошто је 1375. године отклоњен спор изазван оснивањем српске патријаршије. Том приликом је опозвана анатема бачена на српску цркву, а њеном поглавару је призната титула патријарха (Острогорски, 1996). Упркос отпору који су пружали јужни Словени, и Србија је постала вазална држава Османлијског царства (након Косовског боја). Последњи јачи центар отпора на Балкану био је сломљен. Истом жестином настављена су османлијска освајања и на северу Балканског полуострва. Већ 1393. године је покорено Бугарско царство (Острогорски, 1996). На турској страни борили су се Стефан Лазаревић, Краљевић Марко и Константин Дејановић, испуњавајући своје вазалне обавезе. У турском сукобу са влашким кнезом Мирчом погинули су турски вазали, Краљевић Марко и Константин Дејановић. После окупације Бугарске Угарска се нашла непосредно угрожена. На позив угарског краља Жигмунда одазвали су се витезови бројних европских земаља загрејани за идеју крсташког рата. Међутим, поред великог подухвата, сувише разнолика хрићанска војска претрпела је тежак пораз код Никопоља 1396. године. Краљ Жигмунд се спасао бекством; у отаџбину је морао да се врати заобилазним путем преко Егејског и Јадранског мора (Острогорски, 1996). Након освајачког налета Монгола и рушења Бајазитове силе у бици код Ангоре 1402. године у пораженом Османлијском царству избили су озбиљни немири. То је Византији омогућило знатно олакшање. Бајазитов најстарији син Сулејман склопио је уговор са Византијом, деспотом Стефаном Лазаревићем и поморским силама (Млецима, Ђеновом и Родосом). Византија се тада ослободила вазалне зависности према Турцима и престала да плаћа данак. На тај начин је Сулејман увукао Византинце и српске феудалне господаре у унутрашње борбе турских претендената на власт. Кад је Сулејман подлегао свом брату Муси, Византији је поново запретила озбиљна криза. Међутим, коначну победу у овим братоубилачким борбама однео је Мехмед, који је 1413. године потпомогнут од стране византијског цара Манојла и деспота Стефана Лазаревића, савладао Мусу и 62 преузео власт у Османлијском царству (Острогорски, 1996). Крај грађанског рата омогућио је поновни опоравак османлијске силе. Мехмед је поштовао споразум склопљен са Византијом. Најбоље се држала Морејска деспотовина (преко које је и Стефан Лазаревић добио титулу деспота). Византија је временом била све слабија. Храброст и државничка енергија последњег византијског цара нису могле да спасу Царство сигурне пропасти. Византијска престоница налазила се у средини османлијске територије и раздвајала азијске земље од њихових европских поседа. Техничка надмоћност Турака омогућила је освајање Цариграда. Цариград је постао престоница Османлијског царства, чиме је византијско царство престало да постоји. Византија је пропала 1453. године. Српска деспотовина пала је 1459. године, Босанску краљевину снашла је слична судбина 1463. године, а пре краја XV века и остале словенске и албанске земље све до Јадранског мора пале су под турску власт. Поново се једно царство ширило од Месопотамије до Јадрана и имало своје средиште у Цариграду. Након пада Византије 1453. године њене велике традиције остале су живе и делују на старом византијском тлу и ван граница некадашњег Византијског царства, утичући на културни и политички живот европских народа. Хришћанска вера у свом особитом, византијском виду вековима је остала не само Грцима већ и Јужним Словенима највећа светиња и била је у доба турске власти израз њихове културне и националне самосвести (Острогорски, 1996; Богдановић, 1975; Никчевић, 2007). Православље је у Русији било застава под којом је извршено уједињење руских земаља и под којим је Московско царство, ослободивши се татарског јарма, извојевало положај велике силе. Иван III ослободилац и ујединитељ руских земаља оженио се ћерком деспота Томе Палеолога, братаницом последњег византијског цара; узео је византијски грб са двоглавим орлом, увео је у Москви византијски дворски церемонијал и преузео вођство над хришћанским Истоком. С обзиром на то да су византијски цареви изгубили Цариград, “Нови Рим”, заменила је Москва, “Трећи Рим”. Византијске политичке идеје и духовни идеали наставили су да живе у Руском царству (Острогорски, 1996). 7.4. Утицај византијске књижевности на развој средњовековне медицине Упркос честим ратовима између Србије и Византије, византијски културни утицаји у Србији деловали су интензивније колико се Србија ширила на рачун Византије и дубље продирала у старе византијске земље, посебно за време Душановог царства (Острогорски, 1996). Фисиолог (Природослов) је касно-античко књижевно дело специфичне хришћанске-природословне садржине. Као прирордословни спис и књижевно дело, било је омиљена лектира различитих читалачких слојева, па је тако имао велики 63 утицај на обликовање менталитета и посебне религиозно-психолошке свести средњовековног човека, али је из ње и произилазио (Лазић, 1989). Фисиолог је настао у Александрији, у II и допуњаван је у III веку. Највероватније представља дело већег броја аутора. Најстарија редакција сачуваних текстова припада источним народима. Различите верзије овог грчког текста преведене су на неколико језика, међу којима и српски (Лазић, 1989). Према мишљењу Лазића (1989) књижевна хеленистичко-хришћанска основа, несумњиво, померана је у корист све наглашенијег теолошког смисла, саображеног књижевном и духовном стилу појединих епоха. Уколико се разматра природословни материјал запажа се посебна филозофија природословља, заснована на рецепцији хеленског и хеленистичког искуства, митској и теолошкој садржини Библије, као и идеологији списа ранохришћанског и каснијег ортодоксног предања. Фисиолог, као дело старосрпске преводне књижевности, изражава схватања српског средњовековног човека и друштва. Неки научници сматрају да су најранији извори Фисиолога део античке природно-научне мисли, односно античког природословља, док га неки везују за Псеудо-Аристотелове списе. Фисиолог садржи бројне приче о животињама, међу којима се посебно издвајају: Слово о змији – прво, Друго својство змије, Треће својство змије, Четврто својство змије, О инокентаврима и сиренама, О птици великог џина, О хидри и крокодилу, О хнемону и змији те Слово о јелену и змији. Од шестог века Фисиолог је био веома популарно штиво и на западу. Алегоријски симболизам веома је утицао на традицију латинске библијске егзегезе и хомилитике. Од XII до XIV века Фисиолог је утицао на схоластичку хомилију, као и на многе друге моралистичке садржине (нпр. басне, приче, природно-научне енциклопедије и др) (Лазић, 1989). Почеци хеленистичке научне мисли били су прожети наглим продором оријенталних магијских култова и астрологије, који су постепено преобразили основну научну линију античког природно-научног искуства, односно тако су све више добијали религиозну основу (Лазић, 1989). Медицина је код Срба била у почетку народна са елементима религиозног карактера који су се у непосредном додиру са културом староседелаца на Балканском полуострву умногоме мењали и синхронизовали, зато се њен ток не може синхронизовано пратити (Котарчић, 1989). 7.5. Извори српске средњовековне медицине Поред великих књижевних центара на Атосу, у Хиландару и Карејској ћелији - свих оних које је основао свети Сава - оснивани су и многи други у којима су написани значајни споменици српске културе (Павловић, 2002). У манастиру Хиландару монах Теодосије је преписао (превео) "Шестоднев" - један од првих писаних споменика културе и науке "... из којег ће Срби добити прва сазнања из анатомије и античке медицине...". Наша национална медицинака историографија, практично почиње са појавом првих писаних споменика. Темељи српске 64 медицинске културе се срећу у бројним списима, номоканонима (црквеним уставима) (Катић, 1990, Петровић, 1986, 1990; Јовић и сар. 1992; Павловић, 2002; Пантовић и сар., 2009), као и другим писаним споменицима који се и данас чувају у манастирским летописима. У то време, у српској средњевековној медицини, јавља се превод касно-античког књижевног дела "Фисиолог" (Природослов). Значајни примери српске медицине још увек могу да се пронађу у споменицима медицинске културе: болници у Хиландару, која још увек ради, болници у Студеници, поред прве српске учионице, Кодексу бр. 517, Доментијановом односно Теодосијевом “Шестодневу Јована Егзарха”, Крмичији Светог Саве, терапијским списима, Враџбенику из Дечана, Душановом законику, записима монаха Исаије, Григорија Цамблака и Константина Филозофа, Великој школи и болници краља Милутина у Цариграду, статутом “тврдог” града Котора, апотеци из 1326. године. Они такође могу да се пронађу у чињеници да смо имали болницу Јерусалиму (1315) и болнице у Београду, Котору, манастиру Раваница, манастиру Каленић и другим манастирима (Рељин, 2008; Пантовић и сар., 2009). Извори српске средњевоковне медицине везани су за “раскошне авлије православља”, као што су Студеница и Дечани, али и друге. У типицима из Хиландара и Студенице Свети Сава је користио реч „болница“ у писаној форми. Људи су били упознати са тумачењем речи “болница” од осмог века. Она је изведена из старословенске речи бол (Пантовић и сар., 2009). У темеље српске средњовековне медицинске културе, сврставају се и лекаруше - простонародне белешке, које су део народне медицине, пошто садрже народне савете и упуте о болестима и лечењу (Станојевић, 1962; Павловић, 2002; Рељин, 2008). Лекаруше представљају део народног културног и медицинског блага и других народа (Глесингер, 1955, 1978), како на Балкану, тако и шире код других словенских народа (Минарик, 1971). Искуства народних видара (врачева) била су сакупљена и по руским селима у ретким рукописима и књигама о травама (“травнику”, “зељшички”), које су понегде сачуване до наших дана; у појединим породицама се наслеђују и преносе из покољења у покољење. Не допушта се њихово преписивање због веровања да рецепти изгубе лековиту моћ ако се преписују (Минарик, 1971). Schrader сматра да су ти руски “зељшички” били на истом ступњу као и старогрчки phizotombi и farmakopolai. У старом руском језику употребљавали су назив “зелејнику” и за лекара (Минарик, 1971). Средњовековни медицински списи обухватају текстове о антропологији и филозофији, наглашавајући да је филозофија спознаја божанских и човечанских ствари, односно видљивих и невидљивих, текстове о нераздељивом, о човеку и излагање о човечијем телу и органима (Котарчић, 1989). 65 8. НАУЧНА МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ Српска средњовековна медицина од XII до XV века имала је одлике западњачке медицине тога доба, али су били присутни и византијски утицаји. У својој суштини, наша средњовековна медицина, као и европска, представљала је медицину Хипократа, Дискорида, Галена и Авицене и других медико- фармацијских писаца (Минарик, 1971, Катић, 1971; Јовић, 2011). Но, као и свака копија, она је била слабија творевина од прве, односно античке медицине (Катић, 1971). Отац српске писмености и духовности, Свети Сава, добро је познавао околности у којима је расла млада српска држава. У свом избору одлучио се за источно хришћанство на чијим ће се основма углавном темељити и целокупна српска култура (Котарчић, 1989). Према истраживању Катића (1971), Туцакова (1976) и Коларића (2000) оснивач наше научне медицине био је Свети Сава, творац српске средњовековне културе, оснивач првих српских болница, писац наших најстаријих списа научне медицине (прописи за уређење болница), законодавац и борац против надрилекарства (писац законоправила Номоканон / Крмчија). Бројна путовања Светог Саве имала су медико-фармаколошки значај, будући да су му пружила могућност да упозна византијске болнице, али и видове лечења који су тада примењивани, а донео је и неке лекове (камфор, алоју, мошти светаца, стиракс и др) (Туцаков, 1976; Катић, 1990, Коларић, 2000; Илић-Тасић, 2008, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Најважнији у преношењу византијских утицаја на развој српске средњовековне медицине имали су углавном наши људи, претежно калуђери у српским или византијским колонијама на Атосу, Синају и Јерусалиму (Коларић, 2000). Медицинска мисао се постепено изнедрила у самоћи манастирских ћелија новооснованих пустињачких и сиротињских редова (најпре бенедиктинаца), где се најпре искуствено, установила лековитост појединих биљака, а затим су установљена њихова лековита својства, начин припреме и могуће комбинације лековитог биља. За већину болести, основу терапије је чинила комбинација 16 лековитих биљака, које су лекари-калуђери били обавезни да гаје на манастирским имањима. Међу лековитим биљкама које су гајене око манастира посебан углед је уживла жалфија/ Salvia officinarum L., затим љиљан / Lilium candidum L., морач / Foeniculum vulgare L., нана / Mentha piperita L, грчко семе / Trigonella foenum graecum L., чубар / Satureja hortensia L., ротква / Raphanus sativum L., вратич / Tanacetum vulgare L. и друге (Рељин, 2008). Утицаје западњачке медицине преносили су лекари и апотекари који су се школовали у западњачким медицинским школама, а касније живели и радили у Србији, међу којима је било и доста Италијана (Ђорђевић, 1920; Катић, 1971а; Туцаков, 1971). Најстарији српски лекари до XV века били су лекари емпирици који су изучили лекарску вештину као занат. Они су за лечење употребљавали византијске лекове и наше народне емпирије (Ђорђевић, 1920; Катић, 1958, 1971, 1990; Туцаков, 1971; Коларић, 2000; Рељин, 2008; Јовић, 2011). Према истраживању Катића (1971) најјачи византијски утицај на развој српске средњовековне медицине био је присутан крајем XIII века, али је она ипак била 66 боља од византијске медицине с обзиром на то да су Срби добро познавали зпадњачку медицину средњег века. О томе и данас сведоче архивска документа старог Котора и списи научне медицине из Хиландарског кодекса (XV или XVI век). Нема сигурних сачуваних података да је Средњем веку у Србији било школованих лекара. Међутим, списи Хиландарског медицинског кодекса најубедљивије сведоче да је у XIV и XV веку било Срба школованих лекара (Катић, 1971, 1971а; 1990; Рељин, 2008). О неуропсихијатријским обољењима нема сачуваних списа, за разлику од већине других дисциплина, али Катић (1971) не негира чињеницу да је за ове болести постојало интересовање у нашој старој медицини. Ипак, према истраживању Рењина (2008) у неким медицинским списима средњовековне Србије наводе се неке неуропсихијатријске болести: „свештена болест“ (епилепсија), депресија, неуроза и хистерија. Медицинско тумачење ових болести је базирано на античкој традицији поремећаја пнеуме и телесних сокова. У Ходошком зборнику постојала су три рецепта против главобоље. У Дечанском враџбенику поред бројних рецепата за разне болести налази и неколико молитава против главобоље. Често су помињани лепрозни болесници и Лепрозоријум у Дечанима, а и беснило је било прилично раширено. Често су употребљаване магијске формуле против беснила. У Ходошком зборнику се налази и рецепт за лечење уједа бесног пса (иситњени матичњак и мед мазати на рану) (Катић, 1990). У старим српским хагиографијама налазимо описе појединих болести, па тако и епилепсије (“свештена болест”). Оболели од ове болести лечени су у Дечанској болници (“Житије Стефана Дечанског” - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975 , стр. 220). Манастир Хиландар је био “српски универзитет у XIV веку”. Захваљујући династији Немањића није оскудевао у материјалној подршци и богатим имањима (“Краљ Душан” - Ђорђевић 1920, стр., 161). "Немања, иако веома стар, чим се нашао у Светој Гори, одмах је схватио од коликог је значаја за српску културу и престиж у свету подизање једне величанствене српске задужбине ван земље. Јер Света Гора није у то време била само центар монаштва, него у исто време и књижевно, научно и културно средиште" („Стеван Немања“ - Баранин, 1978, стр. 176, 180). И други манастири су били главни стубови како православне вере тако и "врела наше писмености, школе за народ ,,радионице за свете иконе и књиге, углед и поука за наше земљораднике и сточаре, прибежишта за све очајнике, стањани за јадне путнике, онде где нема других склоништа за њих, они имају постеља, хране, лекова и неге за јадне прокажене и неизлечиве болеснике, из њих нам долазе најученији људи, који управљају нашим земљама и нашом светом црквом ...", због чега је и цар Душан помагао све српске манастире ("Краљ Душан" - Ђорђевић, 1920, стр. 76). И усред ратних операција краљ Душан није прекидао свој културни и научни рад помажући развој српских манастира на Светој Гори, као и у српским земљама, с обзиром да су манастири у то време били једини културни и научни центри у Срба ("Краљ Душан" - Ђорђевић, 1920, стр. 488). 67 Развој научне српске средњовековне медицине пред крај XV века бива прекинут када су српске земље дошле под власт Турака. У наредних двеста година српска медицина је била перманентно уназађивана да би се крајем XVII века свела само на ретко преписивање списа научне медицине и углавном само на преписивање зборника народне медицине, док је у Европи већ дошло до значајног напредка у развоју медицине (Катић, 1971, 1990). Туцаков (1976) истиче да је историја здравствене културе балканских народа занимљива и веома сложена, с обзиром на то да су се у том делу Европе вековима сукобљавали утицаји Истока и Запада, пре свега медицинских писаца медитеранских земаља, због чега је то читав један мозаик научне, школске и народне медицине ратника и пастира. За српску средњовековну медицину може се сматрати да је трајала од XII века до 1757. године, када је први Србин завршио медицински факултет на Универзитету у Халеу. Од тада је код нас поново почела да се негује модерна европска медицина (Катић, 1958; 1971, Павловић, 2002; Рељин, 2008). 68 9. ЕПИЛЕПСИЈА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ МЕДИЦИНИ 9.1. Болнице у средњовековној Србији Средњи век се врло често назива “мрачним” раздобљем у коме медицина наводно није доживела никакав напредак. Па ипак и то време у многим градовима на Балкану цветала је здравствена култура: основане су прве болнице и апотеке, радили су први школовани лекари, додуше странци, међу којима је било и веома образованих и познатих лекара (Ђорђевић, 1920; Глесингер, 1972; Мушић, 1972; Катић, 1971, 1971а, 1980; 1990; Гавриловић, 1999; Рељин, 2008). Дубровник се својм здравственом културом могао поредити са познатим светским центрима тога времена. У Дубровнику је основан први карантин 27. VII 1377. године (Глесингер, 1972; Мушић, 1972). Када су у питању прве болнице, Балканске земље су се, такође, могле упоређваити са другим земљама у Европи, Азији и Византији, чему иду у прилог истраживања бројних аутора (Катић, 1967, 1990; Коларић, 2000; Мушић, 1972, Павловић, 2004; Рељин, 2008; Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). То је првенствено важило за наше средњовековне манастирске болнице. Различити хоспитали и самостански инфирмарији (“немоћишта”), па и различити лазарети на Балканском простору, првенствено некадашње Аустроугарске монархије, Венеције и Дубровника представљале су посебну скупину, док су посебну скупину чиниле средњовековне манастирске болнице српског, византијског и македонског круга (Мушић, 1972, Катић, 1990). Неке српске средњовековне болнице, за разлику од болница на западу, биле су искључиво медицинске установе, а не истовремено и прихватилишта за сиромахе који су боловали од неизлечивих болести; мада су се налазиле у склопу манастира, оне су имале извесну аутономију (Катић, 1990). Као најстарију болницу на балканском простору Мушић (1972) издваја хиландарску болницу на Светој Гори. Најпознатије манастирске болнице у српским средњовековним земљама биле су следеће: болница манастира Хиландара, болница манастира Студенице, болница манастира Милешеве, које је саградио Свети Сава, болница манастира Светог Георгија у Дабру, коју је саградио краљ Милутин (1282-1321) (као и српску болницу у Цариграду), болница манастира Дечани, коју је саградио краљ Стефан Урош III Немањић / Дечански (1321-1331), болница у манастиру св. Архангела код Призрена, коју је саградио цар Душан 1331-1355), болница манастира Раваница, коју је саградио кнез Лазар Хребељановић (1372-1389), Странопријемница за болне у Београду и болница манастира Манасије, које је саградио деспот Стефан Лазаревић (кнез 1392/3-1402, деспот 1402-1427) (Илић-Тасић и сар., 2009). Најстарије српске болнице основао је Свети Сава у манастиру Хиландару (1191– 1200) и Студеници (1207–1216 / или 1208-1209) године (Катић, 1967, 1986; Павловић, 2004; Коларић, 2000). Ове болнице биле су изграђене и уређене као византијске болнице у Цариграду, које је Свети Сава добро познавао, а био је 69 упућен и у терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба (Туцаков, 1976; Катић, 1990; Коларић, 2000; Илић-Тасић, 2008). 9.2. Болница манстира Хиландара Стефан Немања и Свети Сава основали су ову болницу 1191. године, с обзиром на то да су обојица волели овај манастир. Број српских монаха се стално увећавао, те се због њиховог лечења указала потреба за болницом. Болница је при оснивању смештена у једној соби са 8 болесничких постеља. У доба краља Милутина је проширена, а у доба цара Душана имала је 6 болесничких соба са 12 постеља. Поред болице сазидана је кухиња за спремање хране и капела (Катић, 1967). Болница манастира Хиландара имала је и стационар (склониште) за болеснике од хроничних, неизлечивих болести: парализе, епилепсије (“свештенаго недуга ради страдалцем”), лепре (“…сухаго ради и неисцелнаго недуга” и др) (Катић, 1967, 1990). “За нас остаје необјашњнено питање - да ли је могуће да је међу члановима братства манастира Хиландара било толико оболелих од епилепсије, слепих, хромих, паралитичара и лепрозних?! (Катић, 1990). Из Хиландарског типика произилази да је болница служила за лечење монаха. С канонског гледишта православне цркве не постоје препреке да овакви болесници могу постати монаси (Јовић и сар., 1992). У манастирској болници у манастиру Дечанима за оболеле од епилепсије се говорило да су калуђери, што се није односило и на друге болести (Катић, 1967). О уређењу хиландарске болнице говори 40. члан уредбе којом је основана: “… рекох напред нешто о нашој болесној браћи. Све је остављено игумановој вољи, што се тиче њихове бриге. Заповедамо да се за болесне уреди ћелија која ће имати облик болнице и да се поставе постеље болесницима за лежање и одмор и да им се даје болничар да их двори у свему. За њих се треба бринути, не једноставно него по могућности за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека сведушно надгледава братију и нека сваком доноси све што је потребно. Ако болесницима и служите ради заповести коју су заповедили, но не заповедамо да се наслађују. Мислили смо да живе скромно како што приличи монасима да и они приме од Бога награду трпљења која ће им испосредовати уздржавање од похота и туга и болова …” (О болници и болничарима / “Из повијести болница” - Мушић, 1972, стр. 32; „Средњовековни медицински списи“ - Котарчић, 1989, стр. 129;). Сличан навод је цитирао и Коларић (2000) у “Свети Сава харизма и мит”, стр. 198. За време боравка у Цариграду монах Сава добро је упознао типик манастира Благодатељице, Евергетрије, који је узео као узор за писање типика, али је вршио извесне допуне и измене, прилагођавајући га српским обичајима, о чему се стално договарао са оцем ("Стеван Немања" - Баранин, 1978, стр. 180). Тако, преводећи типик Евергетрије прескаче одредбу да болеснике има да лечи нарочити манастирски лекар, него наређује да "игуман обилази и надгледа", односно негује болеснике. "Он се морао задовољити да у манастирима даде макар 70 склоништа и хране јадним болесницима, који онда без икакве неге пропадаху" ("Цар Душан” - Ђорђевић, 1997, стр., 136, 168). Уређење Хиландарске болнице садржало је одредбе о уређењу болнице и болничарима. Одредбе Карејског типика одрђивале су правила о исхрани монаха: ”Понедељком и средом и петком – нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у чтвртак – уље једи и вино пиј. И у свих ових дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу – рибе и сир, и све друго; и два пут дневно једе се. А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане – ни вина ни уља. А за пост Рођења Христова – као и друге дане што прописасмо, нека ти буде исто. А у пост светих апостола, да једе исто као и у друге дане обично што прописасмо … Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада колико снага може. О пићу и о јелу: ако се догоди та ти неко драг дође на утеху, нека ти се тада наруши пост – осим среде и петка …” („Средњовековни медицински списи“ - Котарчић, 1989, стр. 129-130). Први лекари у хиландарској болници били су "врачи и видари", себри, који су "научили нешто лечити и врачати, који су од оца или од деда научили вештину како се режу киле, како се вади камен из бешике, како се намештају ишчашени зглавци, или како се лече поломљене кости или устрели и ране од мача или копља". Ове видаре су Грци називали "калојатроси", што на грчком значи "добри лекари". Није било лако обезбедити "праве лекаре" којих је у то време било међу Грцима и Јеврејима у Солуну или Италијанима у Јадранском приморју: "... Грци лекари као и они Талијани по српском приморју толико зарађују својим знањем да се за цело оно мало награде што би му могли дати не би ниједан покалуђерио да лечи наше болеснике нити би Талијан за то прешао у православље, а већ сачувај Боже да би који од оних што су разапели Исуса Христа смео привирити у нашу свету обитељ. Ми смо били срећни кад је невоља натерала једног нашег калојатра да се склони у манастир и да се закалуђери”) („Цар Душан“ - Ђорђевић, 1920, стр. 169). Коларић (2000) цитира ценовник из Прохирона и Крмчије, где се наводи да је за роба одређивана цена према годинама и занату. Тако је за лекара била одређена цена од 50 до 60 златника. За време цара Јустинијана робови су почели да беже и да траже спас у цркви. Црква је са њима поступала дипломатски. Од робова се захтевала послушност, али је уз сагласност господара роб могао да постане и свештеник. Робови који у цркви нису извршавали предвиђене дужности могли су да буду кажњени и враћени свом господару („Свети Сава српски харизма и мит“ - Коларић, 2000, стр. 204). Цар Душан је 1374. године просторно повећао Хиландарску болницу и одредио за њу сталну новчану помоћ у износу од 200 млетачких перпера годишње (Душанова повеља, издата 1340. године) и сталну обнову постељног рубља (Катић, 71 1967, Павловић, 2004), обезбедио је прве школоване лекаре лекаре и подигао нову болницу “да служи као уточиште за болесне” (Катић, 1967). Кнез Лазар је Повељом из 1380. године одредио помоћ од 100 агнија годишње за помоћ болесницима (Катић, 1967). Деспотица Мара Бранковић, ћерка кнеза Лазара, поклонила је болници у Хиландару Повељом од 15. октобра 1406. године, помоћ од сто унча годишње за помоћ епилептичним и другим болесницма од хроничних болести (Катић, 1967, 1990). 9.3. Болница манастира Студеница Оснивање блнице у манастиру Студеници везано је за долазак св. Саве у Србију. Болница је основана 1208. или 1209. године, када је био написан и Студенички типик (1208. до 1216. године). То је била прва болница основана на територији српске средњовековне државе (Катић, 1971), урађена по угледу на хиландарску болницу. Разлика је била само у томе што су се у студеничкој болници лечили само монаси оболели од акутних обољења (Катић, 1971, 1986, 1990; Павловић, 2002, 2004). Типик манастира Студенице у глави 40 садржи обавештења о манастирској болници, која се налазила у склопу манастирских зграда, а за коју су према одредбама овог типика били предвиђени посебни услови, начин постављања лежаја за блеснике и одређивање болничара. Монасима се препоручивало да у својим прохтевима буду скромни. Кућни ред болнице је предвиђао и употребу мангала од бакра који би требало да загрева просторије, али и за припремање лекова, као и дужности болничара. Медицинско знање, односно упућеност у лечење болничара (лекара-емпирика) студеничке и хиландарске болнице, није се много разликовало од знања на западу и у Византији. Од медицинских списа насталих у манастиру Студеници остао је само један који носи наслов “Дамаскина Јована о човеку, и шта је човек” (Катић, 1986). Студеничка болница је имала 12 лежаја. У случају повећања броја оболелих број болничара и кревета се по потреби повећавао (Катић, 1986). Студеница је процветала тек када је Немањин мезимац архимандрит Сава постао њен игуман (Коларић, 2000). Овај аутор цитира Николаја Жичког: “Народ је из свих крајева државе хрлио у Студеницу …” (“Свети Сава српски харизма и мит” – Коларић, 2000, стр. 127). На основу Студеничког типика може се закључити да се болница налазила у оквиру манастирске целине. Истраживањима проведеним у манастиру Студеници није одређена тачна локација прве, у изворима документоване, болнице основане на територији српске средњовековне државе. Археолошким ископавањима ништа није идентификовано као садржај или инвентар болнице (Бунарџић, 2007). Не постоје подаци о томе када је престала да постоји наша прва манастирска болница; са њеним постојањем и писаним регулисањем њеног постојања званично је започела здравствена култура у српском народу и држави. 72 9.4. Болница у манастиру св. Прохора Пчињског Царском повељом из 1020. године о територији Охридске патријаршије (сада архиепископије) помиње се и Козјак, планина у чијем подножју се налази манастир св. Прохор Пчињски. У манастиру се, према усменом предању, и данас чува легенда о св. Прохору Пчињском (Велимировић, 2001). Византијски војсковођа, регент Роман IV Диоген (1068 – 1071) је за време лова у области Козјака, сусрео видовитог пустињака, Прохора, који му је рекао да оде у Цариград где ће бити постављен за цара, што се и догодило. Пустињак се поново јавио цару у сну. Пошто цар накнадно није успео да га пронађе, на месту њиховог сусрета подигао је храм посвећен великомученику Георгију. Према наводима Стефана Првовенчаног, Стефан Немања је у периоду од 1180. до 1190. године освојио област Врања (Радовић, 2007). Организацијом цркве 1220. године, коју је провео Свети Сава, овај манастир остаје у саставу српске државе. Од тог времена манастир св. Прохора Пчињског је служио као манастирско лечилиште - болница (лазарома) и школа. О образовању лекара и школи бринули су се монаси са Хиландара. О овој болници није много писано. Над мироточивим моштима св. Прохора догодила су се бројна чудесна исцељења (Велимировић, 2001). 9.5. Болница Стефана Уроша III Немањића (Стефана Дечанског) у манастиру Дечани Стефан Урош III Немањић (Стефан Дечански) основао је болницу у манастиру Дечани, која је подсећала на византијску болницу у Пантократовом манастиру у Цариграду (XII век): “Зато начини и други манастир, три стадија далеко од велике обитељи, ћелије учишћено добро саставне, и украшен редовима одара (кревета) и снабдевен свима другим потребама, ради таквога требовања… Тамо устроји да добијају одмор какав ко хоће, дајући свакога дана обилно што се нашло за њихово умирење. Приложи копрена ткања, ради мекоће, ради лежања оних свештених тела и мирисна мира ради хлађења огња који се диже. А постави њима и стројитеља од двора, блага и добра мужа, заповедивши да свима овима угађа и да им ублажава болове који долазе од болести. А сам тамо често долажаше, једном правећи се да је неки од војника, и овима довољно дајући новаца, а други пут и јавно дању” (“Житије Стефана Дечанског“ - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975, стр. 220). У биографији Стефана Дечанског, чији је аутор Григорије Цамблак, спомиње се да су у Дечанској болници при манастиру били лечени и болесници од "свештене болести" (епилепсије – morbus sacer / падавице) (Катић, 1971; Јовић и сар., 1992). “И тамо сабра по целој његовој области братију који се налазе (болни) од свештене болести, довољна множина по броју, оне који су имали изједено лице узаврењем крви, пошто је месо отпало, и пошто су се прсти отргнули од самих околних костију, и разделили се од члановног састава. Оне који су се сасвим савили и нису могли ништа радити, и оне који нису могли слободно дисати, ради љутине која је излазила изнутра. Призор беше ваистину јадан и гледање је изазивало сузе милостивим очима… Овима клањајући се, грлио је усрдно она 73 страдатељна тела, целујући их са сузама, говорећи к њима речи утехе и хвалешe их, што се ради привременог страдања и које брзо пролази, удостојуше бесконачнога царства. И ни Соломон се у свој Слави царства свога не красоваше (Мт. 6, 29; Лк 12, 27) колико он овим сабрањем страдалника и многе ноћи провођаше беседећи с њима, јер беху међу њима мужеви, који су се удостојили неким божанственим (даровима). Није ми сада згодно време да даље пишем о овима, за њих је потребно друго тачније упражњење и расположње” (“Житије краља Стефана Дечанског“ - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975, стр. 220). Из списа се јасно види да је једно одељење служило за лечење од епилепсије, како калуђера тако и световних лица, по чему се ова болница у медицинском смислу издвајала у односу на друге болнице из тог периода (Мушић, 1972). Овде ваља подсетити на писање св. Јована Лествичника о “Тамници” у појединим манастирима, где су монаси живели у најтежим мукама као би окајали своје грехе и молили Бога да им пошаље “Свету болест” како би се брже искупили и заслужили живот вечни (“Лествица” – Св. Јован Лествичник). У манастирској болници у манастиру Дечанима за оболеле од епилепсије се говорило да су калуђери, а што се није односило и на друге болести (Катић, 1967). С друге стране, Римокатоличка црква има нешто другачији став према особама које желе да се зареде или да буду свештеници, а које болују од епилепсије (Meinardi, 1985). Према одредбама које данас важе у православљу, оболели од епилепсије не могу бити свештеници (Јовић и сар., 1992). У манастиру Дечни су се догодила бројна чудотворна исцељења од разних неуропсихијатријских и хроничних болести, као и свештене болести (Јовић и сар. 1999); „исцељење слепог“ (који је након “огњице” остао слеп 40 година и поред упорног лечења од стране бројних лекара којима је разделио своје богатство), “... Па и многи други хроми, раслабљени, неми и глухи, примаху ослобођење од такових страдања, дотакавши се вером његових моштију” (“Житије краља Стефана Дечанског” - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975, стр. 223). Можемо поставити питање да ли је то било примарно исцељење вером у Господа Исуса Христа? Према Житију Стефана Дечанског намеће се утисак да је томе доприносио и сам положај манастира (Место моћи – Свето место). Када је Стефан одлучио да зида храм “у славу Христа Сведржитеља” обишао је бројна и различита места по целој својој области и нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане. Када је место добро сагледао обратио се својим велможама речима: “Колико је страшно ово место, ово није ништа (друго), но дом Божји (1 Мојс. 28, 17)… И тако са речју заповедаше да брзо дођу каменосечци и да се поставе од поморских градова начелници тога здања. А сам поставивши шаторе, ту пребиваше, дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, заштшћено сваким дрвећем, јер је место многогранато, многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити љубошћа воде. Са 74 западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком”. На тако дивном месту Стефан је најпре подигао град. “А по зидовима града около прилепљене су ћелије иноцима, као нека птичја гнезда, … начини велику трпезу, … па начини и игуманију, неко чудно дело и достојно повести…” (“Житије краља Стефана Дечансог” - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975, стр. 216-217). Касније је ту саградио и други манастир, који је био уређен као болница и служио је за лечење оболелих од епилепсије. Григорије Цамблак је заиста изванредно и детаљно описао место подизања манастира Дечани, сам манастир и манастирску болницу, што на неки начин, подсећа на описе који се односе на подизање античких храмова у Книду, Косу, Епидауру, у којима је примењивана магијско-религијска, али и рационална медицина са значајнним успехом у лечењу; која је обавезно подразумевала повољне климатске услове. Свештеници су у овим храмовима уз религиозну терапију (веровање у божанске моћи Асклепија) примењивали и рационалну терапију (лековите биљке, облоге, купке-лековита топла врела, сунчање, дијету, гимнастику), али се посебно придавао значај и повољним климатским условима (и надморској висини) (Toole, 1968; OEconomos, 1968). Овакве услове је испуњавао и манастир Дечани: “… копрена ткања, ради мекоће, ради лежања оних свештених тела и мирисна мира ради хлађења огња који се диже” (комбинација религијске медицине са вером у Господа Исуса Христа, хигијиенско-дијететски режим и повољни климатски утицаји), уз примену мироточивог уља светих моштију, које је овде служило и као лек за епилесију. Дечанска болница је престала да постоји између 1745. и 1765. године када је манастир због пљачке Турака и Шиптара запао у тешко стање (Јовић и сар., 1992). 9.6. Болница краља Милутина у Константинопољу Српски краљ Милутин је основао велику болницу код цркве “Св. Јована Претече” у саставу манастира посвећеног Пресветој Богородици Евергетиди у Цариграду, за старце, путнике и хаџије (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 17; “Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 79-80), о чему су писали и други аутори (Катић, 1990; Павловић, 2002; Гавриловић, 1999; Рељин, 2008). Краљ Милутин је за ову болницу обезбедио материјална средства за изградњу и издржавање болничара и лекара. У то време Србија је била у снажном успону политичке и економске моћи, што је омогућило отварање нових рудника. Углед манастира и солидно економско стање Милутинове болнице допринело је отварању медицинске школе у XIV веку, која је у XV веку подигнута на виши степен и добила назив Училиште при болници, док се болница и даље звала Краљева болница. Српска болница и медицинска школа у њој престале су да постоје 1453. године, када су Турци освојили Цариград. Краљ Милутин је био једини који је подигао две болнице ван граница Србије (у Јерусалиму и Цариграду), 75 о којима су касније бринули други Немањићи, међу којима је био и цар Душан (Рељин, 2008) . 9.7. Болница цара Душана у манастиру св. Архангела код Призрена У својој задужбини, манастиру св. Архангела код Призрена, цар Душан је подигао болницу 1342. године. Из оснивачке повеље се види да је болница имала 20 лежајева и служила је само за лечење калуђера. Према његовој жељи, у њој се нису смела лечити изнемогла лица и оболели од хроничних и неизлечивих болести (“ако се ко разболи да /буде/ у болници, а хроми и слепи да се не држе”). Ово је била установа искључиво здравственог карактера и није служила као склониште за сиромахе и дефектне особе. Душан је обезбедио имање и материјална средсва за издржавање болнице (Катић, 1967). 9.8. Болница кнеза Лазара у манастиру Раваници и Сисојевцу Кнез Лазар је 1381. године подигао болницу у манастиру Раваници. “Сазида други храм, који лежи на источној страни у подгорју тога места, … и подиже болницу за монахе, за странце и раслабљене (који су боловали од неизлечивих болести)” (“Манастир Раваница” - Петковић В., 1922, стр. 7) (Катић, 1967). Друга црква са болницом налазила се у његовој близини у манастиру Сисојевцу (Катић, 1967). Према усменом предању св. Сисоје Синаит је био покровитељ лекара и средњовековне медицне, близак кнезу Лазару. Бројни Синаити су дошли у Србију за време владавине кнеза Лазара и њгових наследника, због велике несигурности која је наступила у крајевима где су боравили, после Маричке битке (1371. године). Претпоставка да је у Сисевцу постојала болница (лазарет) за лечење лепрозних (губаваца) потиче захваљујући извору(има) топле воде (за кожне болести) и положај манастира ( на удаљености од 12 км источно од Раванице), што је било погодније за изоловање болсника (Михајловић, 1997). Извор топле воде постоји и данас. У досадашнјој литератури, од стране различитих аутора, могу се за цркву наћи разни називи: Сисевац, Св. Сисоје и Сисојевац, а сва три назива се доводе у везу са именом монаха Сисоја Синаита. 9.9. Болница деспота Стефана Лазаревића у Бограду (“Болница на слаткој води у Београду”) Деспост Стефан Лазаревић (XV век) сазидао је у Београду “странопријемницу за болне” и цркву у њој “у име светога чудотворца Николаја, на најслађој води, и насади садове свакога изабранога плода, приложи села и наследство много, у којој болне и старе храњаше и олакшање даваше” (“Житије деспота Стефана Лазаревића” - Константин Филозоф, у Миланков, 1975, стр. 241). “Странопријемница” је била болница у којој су се лечили болесници, али су изгледа збрињавани немоћни и сиромашни (“старе храњаше и олакшање даваше”), што је у то време била карактеристика и других болница широм Европе. Ову болицу Катић (1967) сврстава у градске болнице. У свом сатаву болница је имала 76 цркву. Вероватно је међу оболелима било и оболелих од епилепсије (обзиром да су раније подигнуте “манастирске болнице” збрињавале оболеле од епилепсије, како монахе тако и световна лица), али се то из овог житија јасно не може закључити. Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића детаљно описује овај град (Београд) у коме је била саграђена болница, његово уређење, развој и повластице, али, придаје значај и манастиру Ресави (касније названом Манасија) као посебно значајном “духовном месту”. Завршавајући ово прекрасно житије Константин Филозоф је записао: “ Био је познат роду по загонетци својих очију, која је (загонетка) слична сунцу и сунчевој светлости, од кога примамо светле зраке, али не и целу суштину” (“Житије деспота Стефана Лазаревића” - Константин Филозоф, у Миланков, 1975, стр. 248). 9.10. Болница манастира Манисија Манастир Ресава (Манасија) један је од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и припада такозваној “Моравској школи”. Овај манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић између 1407. и 1418. године. Манастир је добио име по реци Ресави на којој је саграђен. Манастирки комплекс је поред цркве и ћелија садржао трпезарију, болницу, кухињу, подрум, оставу и помоћне зграде неопходне једном већем домаћинству. Одмах после оснивања Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена “Ресавка школа” била је чувена по својим преводима и преписима, и после пада деспотовине, кроз цео XV и XVI век. 9.11. Которске болнице (Которски хоспитали) Которски хоспитали су, поред београдске болнице, биле познате болнице у старим српским градовима: Хоспитал св. Духа, подигнут 1350. године у време владавине цара Душана, када је Котор доживео највећи економски успон и био један од најугледнијих градова Србије; други хоспитал, Болница Св. Крста, који је у почетку сматран прихватилиштем за сиромахе, али су њени штићеници овде били и лечени и лепрозоријум (Domus leprosorum), који се налазио изван градских зидина, који је вероватно саграђен по угледу на сличне установе у италијанским градовима (Катић, 1990; Рељин, 2008). 9.12. Болница манастира Свети Роман Болнице смештене уз манастире за лечење душевно оболелих познате су и као лакимије (Хиландар, Високи Дечани, св. Роман, св. Прохор Пчињски). Једна од најстаријих на нашим теренима била је, изгледа, при манастиру св. Роман код Ђуниса (околина Ражња) (Веселиновић, 1939). Према неким летописцима корени овог манстира датирају из дубоке средњовековне прошлости, односно да “своје часно име носи близу хиљаду година”. Уколико би то било тачно, онда он спада у веома малу групу наших цркава и манастира из времена пре светих и славних Немањића. Према таквом груписању, св. Роман је старији од Хиландара, Студенице, Жиче, Сопоћана, Дечана, Грачанице, Милешеве (Веселиновић, 1939; Ђураков, 1997). Постоји један писани историјски податак, једини који је за сада 77 познат, а који на посредан начин сведочи о постојању овог манастира на почетку XI века. Наиме, то је повеља (или хрисовуља) византијског цара Василија II, издата 1019. и 1020. године Охридској Архиепископоји, на њен захтев. У тој царској повељи се наводи само његово име: Свентеромону (тј. св. Роману), али без додатних објашњења. Тако, Веселиновић (1939) и Ђураков (1997) истичу да цитирана Хрисовуља, потпомогнута црквено-народним предањем, указује на посредан начин, на једну важну и значајну чињеницу да је овај манастир добио име по светом православном подвижнику, чудотворцу и угоднику Божјем, који је у овом питомом и шумовитом горском крају подвизивао пре више од хиљаду година. О личности оца Романа постоје најмање две верзије, које још увек нису стручно и научно потврђене. Према првој, монах Роман је као ученик и следбеник Охридске школе коју су основали и предводили ученици св. солунске браће Кирила и Методија, дошао у Поморавље са својим “братом” Нестором током IX века да разумљивим језиком учвршћују хришћанство у народу (Веселиновић, 1939; Ђураков, 1997). Веселиновић (1939) је посебно истакао: “Не чиним насумице кад померам у оволику старину постанак манастира Светога Романа, јер је сасвим јасно да бар један век треба да прође од смрти каквога посленика на побожном и црквеном култу, па да народ посвети то место и гроб посленика, и да се име његово као назив месту рашчује и усвоји и у црквеним и у државним пословима, као што је случај овде и са св. Романом у хрисовуљи цара Василија 20. маја 1020. године” (Веселиновић, 1939). Према другој верзији, он је живео у XIV веку. Наводно је био у групи неколико монаха званих “синаити” (исихасти), о чему, према истраживању Ђуракова (1997), постоје и неки писани документи (“уз јужну фасаду призидана је је капела у којој леже мошти св. Романа Синаита”). Ђураков (1997) износи и трећу верзију да се ради о принцу из династије Бранковића, који се замонашио и том приликом добио ново, монашко име, Роман. Под тим именом се помиње 1365. године у братству манастира Хиландара. Неки наши историграфи заступају мишљење, да је овај монах провео неко време у Хиландару, а затим се на позив кнеза Лазара вратио у отаџбину пошто је за њега сазидао манастир (данашњи „Свети Роман“) (о чему сведочи путописац Милојевић у свом “Путопису преко старе Србије”, издатом 1871. године у Београду). Могуће је да се цела истина о његовој личности на известан начин крије у све три наведене приповести о њему, што би било, можда, и најбоље решење овог старог и замршеног питања, истакао је (Ђураков, 1997). Он је посебно нагласио да је “св. Роман од давнина присутан у овом нашем манастиру; да се његово присуство манифестује и доживљава на разне начине, најчешће преко безбројних оздрављења, утешења и окрепљења. … Својим богоугодним животом он је ово место осветио и учинио га духовним лечилиштем многих невољника, страдалника и паћеника”. Међутим, ако узмемо у обзир све наведене податке о личности св. Романа, као и податке и легенду о градњи, односно црквено народно предање, као и забелешке Веселиновића (1939) оне иду у прилог чињеници да овај манастир потиче из IX века. Монашко име Роман и није тако ретко, те није немогуће да је и после св. Романа у овом манастиру боравио још неки монах Роман (Роман Синаит, као и монах Роман, потомак династије 78 Бранковић). У житијима светих налазимо св. Романа Слаткопојца, преподобног Романа Чудотвораца и Романа преподобног Мученика (Велимировић, 1991). Како о св. Роману, тако и о подизању саме богомоље на овом месту постоји више верзија. Према једном предању, првобитну црквицу поред свечевог гроба подигли су његови поштоваоци на прелазу IX у X век. Будући да је црквица била мала и од слабог материјала, временом је запустела и пала у заборав. Према другој верзији, светороманску цркву је подигао српски кнез-цар Лазар Хребељановић 1377. године, десетак година пре Косовског боја. Црква је подигнута под необичним околностима. Наиме, док је слуга, царев чобанин, чувао стадо по брдима око овог манастира легао је да се одмори. У сну је чуо глас, који га је опомињао да оде на гроб Свечев и да га поправи, што је он и урадио сутрадан. Када је то испричо цару Лазару он му је дао доста новца да уреди и огради Свечеву гробницу и уз њу подигне цркву. Тако је настала прва или друга светороманска црква (Ђураков, 1997). Ту је према предању била чувена и велика лаћимија цара Лазара, покрај које је била смештена и његова коњица (Веселиновић, 1939). Црква св. Романа је озбиљно страдала под Турцима. Обновљена је тек крајем XVIII века. Гробница св. Романа је јужни део храма у виду потковице. “Гробница је увек мрачна и ако је скоро отворен прозорчић с јужне стране, народ улази у њу с упаљеном свећом с великим страхопоштовањем. Ту се уводе тешки болесници те преседе или преспавају на каменом поду гробнице. И веле да им помаже св. Роман” (Веселиновић, 1939). Манастирски звоник озидан је од камена у три нивоа 1852. године, на само неколико метара од цркве. У његовом приземљу се налазе одаје у којима су боравили тежи умоболни болесници, који су у овом лечилишту боравили и до месец дана (обично 15 до 30 дана), уз строги пост и свакодневне свештене молитве, да би после тога одлазили својим кућама “оздрављени и исцељени”. Оваква исцељења се памте у манастиру, а само понека су и забележена (Веселиновић, 1939; Ђураков, 1997). Веселиновић (1939) бележи: “У тој звонари (кули) на приземном спрату затварају невољнике (бесне – полуделе људе) које доводе сродници у манастир на исцељење, јер се … гробница св. Романа прочула на далеко у народу да помаже и лечи такве болесне људе којима се ум напрасно помрачи. Њима духовници обично на захтев сродника читају свакога дана молитве у цркви, по том наређују да им се не даје никакво пиће, ни масна храна, него само парче сува хлеба и воде, па који је од болесника много немиран, они га затварају у ову звонару … Ово важи за оне болесне људе којима се свест напрасно помрачи ”. Можемо се запитати да ли је међу болесницима и исцељенима било “бесомученика” и оболелих од епилепсије? Из разговора са његовим преосвештенством владиком Иринејом (септембра 2000. године), сада његовом свестости, српским патријархом Иринејом, који је често обилазио овај манастир, дознала сам да је ту било доста “узнемирених и бесних болесника” те да је неком приликом један од њих сломио дебела дрвена улазна врата, која и данас стоје видно “окрпљена и поправљена”. Ако се добро обрати пажња, то се може приметити и на фотографијама звоника у краткој историји О манастиру св. Романа (Ђураков, 1997). 79 “Св. Романа народ сматра за великога угодника божјега, и верује да он може испросити у Бога болним оздрављење и беснима (умно оболелим) повраћај свести, те му народ и даје онај придевак тежак светак” (Веселиновић, 1939). Да ли би тебало говорити о утиску који изазива посета манастиру Свети Роман? Радије бих рекла, то место треба посетити кад год је то могуће путнику намернику, а за болесне оно представља оазу мира која зрачи својом исцелитељском снагом предивне природе и духовном снагом св. Романа. Велика вера у Бога и светог Романа, уз молитве и строги пост допринослила је излечењу телесних, душевних и духовних болести народа овог краја. Међу светороманске знаменитости спада и гробница или “Лазарома” преп. Оца Романа. То је одаја у манастирској цркви, која се налази са њене јужне стране. У њој се не врше богослужења, али се скоро свакодневно и данас читају молитве св. Роману за многе и различите потребе нашег народа, првенствено за болеснике који долазе “из близа и из далека”, тражећи олакшање и оздрављење од својих душевних и телесних болести. Недалеко од самог манастира, налази се извориште свете воде, воде која има целебно дејство и помаже код оздрављења разних болести и слабости. Овај манастир је веома цењен у Српском народу и представља древни духовни сенаторијум (Ђураков, 1997). 80 9.13. Социјална брига о људима Владари и свештенство су били дужни да се старају о сиротињи (Јиричек, 1952). Сазнања о збрињавању сиромашних пружају грађански закони из Крмчије који садрже прописе о оснивању “часних домова”, испред којих се скоро редовно у тој улози помињу манастири и цркве. Важно је нагласити да се у овом делу законских одредби посебно наглашава изградња, односно “оснивање часног дома, то јест цркве, или странопријемнице (по оригиналном преводу “гостионице”), или обитавалишта убогих, или кухиње сиромашних, или болнице”. Законом је регулисано материјално обезбеђење изградње “часних домова”, његов посед, као и завештање некретнина које су представљале извор стицања имовине за помоћ сиромашнима (“Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених” - Петровић, 1990, стр. 15-18). Крмчија је обухватала и законске одредбе о заштити старих, немоћних и особа са телесним манама. Наглашена је потреба за “поштовањем седих стараца” уз навод из Мојсијевог законодавства: “Пред лицем седога устани и поштуј лице старца (III Мојс. 19, 32)” (“Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених” - Петровић, 1990, стр. 9-11). Бригу о сиромшнима обухватао је касније и Душанов Законик; чл. 33 је одређивао да се у црквама хране убоги (“Законик цара Стефана Душана”, књга I, Струшки и Атонски рукопис - Беговић, 1975, стр. 171). Према људима са телесним манама и према немоћнима тражило се да опхођење буде беспрекорно, као и њихова нега и чување, а за оне који то нису поштовали биле су предвиђене казнене одредбе (“Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених” - Петровић, стр. 21-22, 26-27). Закон је предвиђао застаревање, односно време које се урачунава као важеће за покретање и остварење каквог правног посла: “Глуви, неми, бесни… не ограничавају се временом; њихово, пак, време почиње да тече кад се ослободе муке” (64. гл. 38. гране) (“Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених” – Петровић, 1990, стр. 22-23). Поставља се питање који су болесници сматрани беснима (оболели од психозе, епилепсије, епилепсије и психозе, или других болести)? За неке од њих се изгледа предвиђало могуће излечење, односно да ће за њих време почети да тече кад се буду “ослободили муке” (болести/бесова) те за њих није важило застаревање законских одредби?! 81 9.14. Епилепсија у средњовековним медицинским списима и кодексима Медицински списи западњачке медицине (Салерна и Монпељеа) су интегрално преписивани и превођени, али су током времена у мањој мери трпели додавање, прераду и редакцијске измене преписивача и преводилаца. Српска средњовековна медицина је у „корак пратила“ медицинска знања учене Европе, ни мало не заостајући за њом све до пропасти српске деспотовине и турске превласти (Рељин, 2008). Најдрагоценији споменик српске медицинске културе открио је Ђ. Сп. Радојичић 1952. године у Библиотеци манастира Хиландара (Катић, 1980a). Према Радојичићу, Хиландарски медицински кодекс има 204 листа (408 страна), а написан је српском рецензијом и потиче с краја XV или почетка XVI века. Само је лекар високе медицинске културе и одличан познавалац свог матерњег језика могао да ствара народне термине и за најсложеније медицинске појмове (за око 3/4 наше старе медицинске терминологије) (Катић, 1958, 1980a, 1980b). Хиландарски медицински кодекс бр. 517, зборник научне медицине (XIV- XV век) настао је према учењу салернско-монпељске школе (Катић, 1980, 1980a). У првом делу терапијских бележака (124а-131б) садржи и кратак опис који се односи на лечење епилепсије ("Овде почне от епилепсиа. Српски се зове велика болест"), и садржи "лекове који су корисни за лечење епилепсије" (прах од јелењег рога, маст из јагњећих плућа, антимонијум, драгонска крв, гавранова јаја и др) (Катћ, 1989), везују се за медицину која се учила у монпељеоској школи (Јовић, 2011). Спис из педијатрије (1.10а-11а) односи се на лечење деце од 3 до 6 месеци живота и укључује опис фебрилних конвулзија и препоруке за лечење: "Уколико дете пати од фраса и зато подрхтава у колевци, онда му се намаже чело машћу од романике, а дојиља нека пије вино помешано с водом у којој су били кувани изоп и рута" (Хиландарски медицински кодекс бр. 517) (Катић, 1989; Котарчић, 1989). Од сложенијих лекова највише се говорило о лековитим мастима са различитим лековитим биљкама. „Ромоникије масло“ (маст од ромонике - камилице/ Matricaria chamomilla) (Туцаков, 1971). Лековита својства камилице су давно позната и дуго примењивна, чак и као лек од епилепсије (Duke, 1985). У фарамакотерапији средњовековне медицине употребљавано је око 300 лековитих биљака, које су груписане пема фармаколошком дејству, a употребљавани су и животињски материјали (Jarić et al., 2011), о чему сведоче Ходошки зборник и Хиландарски медицински кодекс (Катић, 1967; Туцаков, 1971). Било је познато и наркотичко дејство опијума, бунике, велебиља и мандрагоре, које су као и пре 25 векова задржале своје место у медицини (Туцаков, 1971) и народној медицини (Туцаков, 1965, 1971). Веле биље и буника су употребљаване као лек од епилепсије (Гостушки, 1979). Ове биљке имају психоактивно, халуциногено и наркотичко дејство, те њихова примена (и злоубоптреба) могу имати штетне последице (Илић-Тасић и сар., 1999). 82 Основу терапије епилепсије чиниле су лековите биљке (16 светих леквитих биљака) које су лекари-калуђери по манастирима обавезно гајили (љиљан, жалфија, ружа, морач, нана, грчко семе, чубар, рутвица, вратич и друге) (Туцаков, 1971; Рељин, 2008). Лековите материје нису потицале само из српских земаља, већ су набављане и из других земаља (Азије и Африке) (Туцаков, 1976; Катић, 1990; Јовић и сар., 1992, 2011; Коларић, 2000). Жалфија је у нашем народу позната и као "света трава", још увек се употребљава у комбинацијама чајева за лечење епилепсије. Вредност дроге није зависила од њене стварне лековитости него од околности под којима је брана (нпр. левом или десном руком и слично). Веровало се да корен божура ископан за време помрачења месеца и обешен о врат болеснику лечи падавицу (Туцаков, 1971). У медицинским делима из XII века "Regimen sanitatis Salernitanum" и "Antidotarium Salernitanum" наводе се примери коришћења биљака за лечење епилепсије (Глесингер, 1954). Често је у терапијским зборницима недостајала критичност, па су навођени тзв. "чудотворни лекови", еликсири живота, минерали, астролошки утицаји и слично (Глесингер, 1954; Катић, 1967; Туцаков, 1971; Рељин, 2008). Средњовековна терапеутика је обухватала и лекарску мудрост (јатрософију / iatrosophia) за сваку болест – наука о лечењу свих болести: „... узми по шест зрна цимета, измирне, мастиха, шафрана и анасона, иситни их као брашно (у прах) и онда замеси то са „малтробовим соком“ и осуши на сунсцу. Такав лек се назива „тапикрату галину“. Овај лек се препоручивао на гладно (на ште) срце за чишћење од једа. Иза тога није било упутно спавати јер тада лек не би деловао (Катић, 1958; Котарчић, 1989). Овај рецепт се налази у зборнику који потиче из XV века; пронађен у библиотеци манастира Хиландара 1951. године од стране Ђ. Сп. Радојичића. Писац (преводилац, односно преписивач) овог дела се звао Григорије, према начину писања вероватно је био монах, слаб познавалац медицинске терминологије (Катић, 1958, 1990). Овај спис садржи 13 рецепата. Према њиховом садржају се може уочити да, највероватније, потичу из неког византијског приручника за лечење (Катић, 1990). Судећи по сличности рецепата, могло би се сматрати да су се састављачи „Ходошког кодекса“ и „Ијатрософије о всакој вешти“ служили истим изворним текстом (Катић, 1958). Lardos (2006) је анализирао ботанички материјал који је садржан у јатрософији. Анализа је обухватала колекцију рецепата који су сачувани у манастирима на Кипру, који су употребљавани (или забележени) током отоманске владавине (1571 -1878). Јатрософија садржи 494 биљна рецепта и 231 биљку, које су сврстане у 70 различитих биљних фамилија и идентификује 21 различиту супстанцу биљног или мешовитог порекла. Студија је обухватала распрострањеност биљака, њихове делове и употребу. Анализом сличних текстова се препознају византијски и античко-грчки утицаји. Већина ових биљака се наводи и у Дискоридовом списима. Lardos et al. (2011), такође, уочавају неке сличности са са јатрософијом Дискорида (De Materia Medica). Већи број наведених биљка потиче са самог острва, а мањи део ботаничког материјала је увожен. 83 Терапијски кодекси народне византијске медицине (јатрософије) су вероватно почели да доспевају код нас након оснивања првих српских болница (почетком XIII века) (Катић, 1958) с обзиром на то да се ова врста лечења неговала у Византији и по манастирима (Катић, 1958; Lardos, 2006; Lardos et al., 2008; Oberhelman, 2009; Lardos et al., 2011). Због тога су лекари емпирици били углавном попови и калуђери, а ређе световна лица. Они су поред лечења болесницима читали молитве и давали записе против различитих обољења (што се у народној медицини одржало све до наших дана). Црквена лица су се бавила лечењем, како у централним деловима старе српске државе, тако и у Приморју (Катић, 1958). Лекари су били емпиричари, али Сава је захтевао и употребу стручних књига. Зато је дао да се преведу књиге Дискорида, Хипократа, Галенови, Авиценини списи и др (Катић, 1971а; Коларић, 2000). Тако су накнадним преписивањем настале нове књиге, популарно назване лекаруше (Туцаков, 1971; Коларић (2000), које су ретко сачуване и до наших дана. У нашим средњовековним медицинским списима највише се ценило и највише наводило мишљење Хипократа (459-377); прихваћено је Хипократово разумевање епилепсије као болести мозга. Иако је названа „света болест“, није божанског порекла већ настаје у мозгу и не би требало да буде лечена прочишћењем, магијом и бајањем (Марковић, 2002). Као наркотички лек употребљавани су опијум, бунука, велебиље и мандрагора, о чему сведочи и најстарији познати српски медицински зборник, написан на народном језику - Ходошки зборник (XIV век) и Хиландарски медицински кодекс (Катић, 1958, 1967; 1971, 1980а; 1990; Туцаков, 1971). Израда лекова је пратила ниво чувених медико- фармацеутских центара са Медитерана (Салерна, Монпељеа, Гранаде, Александрије, Цариграда и др) (Туцаков, 1971). Према истраживању Катића (1958) до XIV века у Сбији, као и на Западу, апотеке су биле ретке. Ипак, у Србији је примењивана научна фармација. Продавањем лекова су се бавили и трговци који су доносили лекове из Дубровника и Котора. За време владавине Немањића дубровчанима је била загарантована слобода трговине на територијама српских земаља (како у приморју тако и у залеђу). Котор је у средњем веку заузимао важно место у економском, трговачком, културном и политичком животу, како у доба Немањића, тако и касније. У Котору се налазила апотека и апотекари; према сачуваним споменицима први пут се спомињу у доба краља Стефана Дечанског 1326. године. Као најпоузданији доказ да је у Србији негована научна фармација тога доба могло би се сматрати постојање апотеке у Котору. Которски архив има сачуване документе почев од 1326. године. Документа из ранијег периода су уништена пожаром 1378. године. Са апотекама у Задру, Дубровнику и Рабу, ова апотека спада у најстарије апотеке у српским средњовековним земљама и у Европи. У Которском архиву се чувају и два списка лекова које је поседовала ова апотека 1556. и 1632. године (Катић, 1958). У опсежном списку готових лекова који су припремани у овој апотеци, налази се и неколико уља биљака које су кроз историју медицине употребљаване као лек за 84 епилепсију: Olio di camomilla, Olio di absintio (Artemisio portica), Aloe, Conserva di viola (viola). Данас у Котору, зидине палате Грубоња увеличава рељефна плоча - амблем прве градске апотеке, као печат времена и редак споменик своје врсте. Јединствена композиција овог амблема сачињена је од лобање, кроз чије се очне дупље провлаче две змије, испод се налази поломљена бутна кост, а са стране пузе миш, гуштер и корњача. Косаћ и сар (2011) нису пронашли одговор о пореклу и значењу симбола истакнутих на грбу прве српске апотеке укључујући и друштво хералдичара. Поред позивања на старе славне лекаре, добрим делом то су били зборници народних обичаја при лечењу, који су много старији од медицинског учења. Терапија "унутрашњих болести је добрим делом свођена и на враџбине", примењивана је молитва као и "записи" код разних болести и недаћа (Катић, 1958; Туцаков, 1971), али се пажња придавала пуштању крви и чишћењу организма (Котарчић, 1989). Примењивани лекови су били углавном биљног порекла, али и животињског порекла. Када је царица Јелена обишла манастирску болницу „ево шта је било у тој, како би се данас казало апотеци манастирске болнице: дуње, смокве, урме, лук, тикве, бибер, бадеми, разно семење и коре, алоје, вода од руже, смола, уље, маховина, старо вино, оцат итд. Од анималних лекова: јаја, млеко овче и од магарице, гушчја и јеленска маст, јеленски рогови, магареће копито, мозак јеленски и лисичји, јарећи лој, јарећа плућа, кожа од јежа, пужеви и раци, екскременти од свиње и од ластавица" („Цар Душан“ - Ђорђевић, 1997, стр. 176, 178-180). Поред наведених биљних и животињских материјала, употребљавани су минерали, сумпр, со, пуштање крви и купање (Јиричек, 1952), али се не наводе посебни лекови за епилепсију. Поред лекарија употребљаване су и многе чини. Неке од њих су биле молитве и изреке за лечење различитих болести (крволиптања, зубобоље, грознице), записи, такође против различитих болести, па и беснила (беса), уједа змије и др. У животињска чаробна средста употребљавана је глава, крв и срце слепог миша (Јиричек, 1952). Са својих путовања Cвети Сава је доносио не само мошти светаца и чудотвораца, већ и разноврсне егзотичне лекове (балсам, стиракс, камфор, алоју, измирну, ароматичне материје) (Туцаков, 1976; Коларић, 2000; Илић-Тасић и сар., 2009). У школској медицини камфор је употребљаван као лек и превентивно средство, касније, преко преведених старих класичних медико-фармацеутских списа прешао је у народну медицину. Његова примена потиче од Дискорида (Котарчић, 1989). 85 9.15. Лекари у средњем веку У нашим средњовековним болницама (Хиландар, Студеница, Дечани и св. Архангел) лечењем су се бавили лекари-емпирици („калуђер за болницом“, „строитељ двора“), што је било карактеристика и других манастирских болница (Lardos, 2006; Oberhelman, 2009). Они су своје знање и вештину лечења преносили својим следбеницима. Тако су се лекари емпирици, монаси или лекари, поред лечења бавили и поучавањем у лекарској вештини оних који су помагали у лечењу и који су требали да их наследе (Катић, 1971а, Катић, 1980; Рељин, 2008). Зато су манастирске болнице биле истовремено и школе у којима је учено лечење, што је била карактеристика Византије, понекад и Италије. У Српској болници Продромовог манастира у Цариграду, коју је подигао српски краљ Милутин око 1308. године, отворена је касније и висока школа, у кјој се медицина изучвала и на класичан начин (Катић, 1971а, 1980; Павловић, 2004; Илић-Тасић, 2009). Тамо је на захтев Јована III предавао познати лекар, Јован Аргиропул, Србин, родом из Поморавља. О томе сведочи једна минијатура која се данас чува у Оксфорду (Катић, 1990). Барем део овде учених људи, вероватно је, наставио свој рад у другим манастирским болницама (па тако на Светој Гори и у Србији). Након пожара у коме је изгорео манастир заједно са манастирском болницом, Јован Аргиропул је прешао у Италију и наставио да предаје интерну медицину на медицинским факултетима у Болоњи и Риму (Катић, 1980, 1990). За време посете цара Душана и царице Јелене Хиландару, у пратњи њиховог лекара кнеза Бартола, показало се да болници треба обезбедити правог лекара. Цар Душан је одлучио да поправи услове и помогне развој хиландарске болнице: "Што у њиховом типикону нема одређеног лекара, него калуђери имају да се старају за болеснике, то је зато што у време Светог Саве не беше никаквих лекара ни у приморју, а камоли у Светој Гори. Данас их има хвала Богу и ми ћемо поставити једног у Хиландару па нека лечи по свима светогорским манастирима!" („Цар Душан“ - Ђорђевић, стр. 183). У Србији су повремено боравили лекари из Дубровника, Котора и Италије на захтев српских владара (Стефана Уроша III, цара Душана и деспота Ђурђа Бранковића) (Јиричек, 1952). Дубровачки лекари су лечили краља Стевана Дечанског, а лекар из Вероне је лечио деспота Стефана Лазаревића (Катић, 1971а). Скоро сви которски и дубровачки лекари, који су долазили током средњег века у Зету, Србију, Босну и Црну Гору били су Италијани (Гавриловић, 1999; Рељин, 2008). Утицај западњачке медицине се преносио преко приморских делова српских земаља. Према архивским подацима града Котора, которски лекари и апотекари, били су ђаци из различитих крајева Италије и ђаци готово свих италијанских универзитета. Школовани лекари су у српском народу уживали велики углед (Катић, 1971а; Рељин, 2008). Према прописима из Которског статута лекари, нотари, апотекари и судије су били изједначени са властелом, што је вероватно била последица њиховог савесног рада (Катић, 1971а). 86 Почетак развоја медицинских школа у Срба у средњем веку био је истоветан са оним на западу, што је било условљено развојем медицине (лекари емпирици, како у православним тако у римокатоличким и фрањевачким манастирима) (Рељин, 2008). То су биле европске школе XI и XII века, док је медицинска школа Српске болнице у Цариграду одговарала нивоу европских факултета XIV или XV века (Катић, 1990). Турска освајања су прекинула развој ових институција на Балкану у Цариграду. Нема посебних писаних докумената о школовању Срба лекара у медицинској школи у Цариграду. Пошто је то била српска медицинска установа, с обзиром на велики број српсих монаха по хришћанском истоку (све до Јерусалима), постоји могућност да је међу њима било и медицински образованих лекара. Списи Хиландарског медицинског кодекса указују да је у XIV и XV веку било школованих лекара у Срба (Катић, 1990). Од XV века у Дубровнику и Котору готово сви лекари хирурзи су били Срби (Рељин, 2008). 9.16. Етика у српској средњовековној медицини У српској средњевековној медицини је била присутна лекарска етика. Поштоване су Хипократове препоруке, посебно приликом посете болеснику (Котарчић, 1989). У Хиландарском медицинском кодексу бр. 517 сачувана су два списа о лекарској етици. Нарочито је занимљив последњи Спис о лекарској етици, који говори не само о лекарској етици већ и о дужности лекара да сузбија надрилекарство. Ова околност представља најубедљивији доказ да је аутор Хиландарског медицинског кодекса био лекар високе стручне спреме. Пошто се често догађа да укућани траже помоћ за болесника од разних надрилекара, може се догодити да овакав начин лечења погорша стање болесника. То је разлог што лекар мора увек рачунати на ову могућност. Добијање оваквих обавештења је тешко, укућани готово увек покушавају да то прикрију од лекара. Због тога лекар мора да се постара, још одмах по доласку у кућу болесника и открије (нађе) лекове ("Билије") које је препоручио надрилекар. То одмах мора рећи болеснику ("Јегда видиш неку траву ... и реци јему ево што ти је ..." и опоменути га да је то разлог што му се болест погоршала (Катић, 1982). 87 9.17. Начин лечења на српским дворовима у време краља Стефана Душана Дечанског и краља Душана У служби краља Стефана Дечанског и краља Душана било је више лекара, међу којима су неки имали и племићке титуле (нпр. краљев лекар, кнез Бартоло) (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 68, 142, 143, 192). Када је мали принц Душан био болестан “не може ни гутљај воде да прогута, а камоли да се храни ”позвани су били “душевни лекари”, који су га једном већ спасили од озбиљне болести (осипне грознице). “… и употребише људи сву своју дубоку науку и сву вештину својих руку, али не могоше помоћи и скрушено рекоше: ”Овде само Господ Бог може помоћи”, а ми грешни људи не можемо, јер ти је болест г у ш т е р, ево пипајте детињи врат, па ћете осетити и тело и ноге белога гуштера! Молите се Богу да уклони из гуше вашега детета ту неман, јер је она досад много хиљада деце удавила у самој нашој великој вароши” (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 192). Према опису највероватније се радило о дифтерији. Међутим интересантна је констатација аутора да се радило о “душевним лекарима”, односно продуховљеним лекарима који су у лечењу, изгледа, користили и методу “полагања руку” (“и употребише људи сву своју дубоку науку и сву вештину својих руку”). Лечење “полагањем руку”, примењивао је Господ Исус Христ (Лука 4, 40; 5, 12-13; 13, 13; 14, 2-4), а према житијима светих, и “свети лекари” (св. Козма и Дамјан) (Велимировић, 1991; Илић-Тасић, 2002; Ларше, 2006), као и Свети Сава (Илић-Тасић, 2008). Они су упућивали и на молитву, која је била један од религијских видова лечења, на коју је упућиван сам болесник или чланови његове породице. Трећа жена Стефана Дечанског је добро познавала лекарске књиге и могућности лечења стерилитета (па је тако излечила и краљицу Јелену, супругу краља Душана). Са стручном медицинском литературом се упознала за време свог боравка у женском манастиру Девич, који је поседовао много књига старих грчких историка, песника и лекара (“лекарске књиге”) (“Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 354-357). “… манстири су били главни стубови наше православне вере, они су врела наше писмености, школе за народ, радионице за свете иконе и књиге, углед и поука за наше земљораднике и сточаре, прибежишта за све очајнике, стањани за јадне путнике, онде где нема других склоништа за њих, они имају постеља, хране, лекова и неге за јадне прокажене и неизлечиве болеснике, из њих нам долазе најученији људи, који управљају нашим земљама и нашом светом црквом, и за то ћу ја учинити за њих све што могу!” (“Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 76), рекао једном приликом краљ Душан. Краљ Душан је био веома образован, чак и у медицинском смислу. Једном приликом, говорећи о понашању свог војводе Богоја, који је прихватио богумилску јерес, запитао се: “Суманутост? … Неће бити. У његовим речима има везе и смисла, тако не говори бесомучник. Бунтовник, мој војвода?! Има и таквих чуда на свету, али и за њих има разлога. Његово богумилство?… То је могао и даље 88 прикривати као до сада … ако је бунтовник, он није сам, сувише је мудар да сам у то гази…” (“Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 162). У двор краља Душана долазили су лекари и из других балканских земаља. Хрватски бан Младен Шубић послао је свог лекара Гулијемуса Варињанина да за њега проси сестру краља Душана, "краљевну Душицу". Краљ Душан га је својој сестри и другима представио као лекара, научника и великог државника. Он је био син Вартоломеја Варњинанина, учитеља лекарских наука у Болоњи, али сам познат као писац значајних лекарских књига. По поруџбини Младена Шубића написао је славну књигу на латинском језику под насловом "Secreta sublimia medicinae", која је Младену и била посвећена ("Краљ Душан" - Ђорђевић, 1920, стр. 234, 235). Краљ Душан је био упознат са његовим делом, те је свога госта представио сестри и као "једног од великих научника у лекарској науци" ("Краљ Душан" - Ђорђевић, 1920, стр. 244), а интересовао се и за услове лечења у хиландарској болници ("Цар Душан" - Ђорђевић, 1997, стр. 169). Света Гора се налазила под Душановом влашћу и Душан се много трудио да стекне благонаклоност и признање овог најугледнијег центра грчког православља. Дуго је боравио у Светој Гори и излазио у сусрет свим жељама њених славних манастира, делећи им поседе и привилегије. Никада светогорски манастири нису уживали таква неограничена имунитетна права као под Душановом влашћу (Острогорски, 1996). 9.18. Пароксизмални поремећаји Краљевна Душица, кћи краља Душана Стефана III Дечанског, овако описује болест свога оца у писму своме брату, младом краљу Душану, по доласку у Звечан пре и после појаве очеве озбиљне болести: “… јер смо застали баба истина слаба и на постељи, али још толико присебна да нас је познао и много нам се обрадовао, и ако је, љубећи и грлећи нас, непрестано сузе ронио. Да не бесмо тада стигли, не би нас јадан бабо више познао, јер одмах сутра-дан по нашем доласку, паде у неку ватруштину у којој никога не познаје, и тако страшно бунца да нас је дедо Храдомил одмах одвео из бабове ложнице у наше ћелије, па нас само на који часак сваки дан уведе у ложницу колико само да видимо баба, јер он ни с нама ништа не говори, него, само виче и прети, да га је страх слушати. Ево већ четврта недеља како бабо ништа не једе и не пије сем лекова, које му справљају чика Бартоло и твој лекар Антоније, а које му на левак сипају у гушу, јер он ни њих неће ништа да прими. Бабо је остао кожа и кости, језик му поцрнео и испуцао, усне су му се окореле, глас му је промукао, али је још тако јак да скаче с постеље право на прозор и да га четири човека нису задржала, скочио би с прозора до на дно јарка испод куле. Од првога таквог покушаја има и дан и ноћ много чувара око његове постеље. Нас троје по ваздан молимо се Богу пред иконом св. Стевана, да исцели нашег баба, али мене је страх да он ову љуту бољку неће преболети…” (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 233, 234). Овај детаљан опис болести краља Стефана Душана Дечанског иде у прилог психотичног понашања са повременим психотичним раптусима, али и опису бесомученика (“само виче и прети, да га је 89 страх слушати”, “остао кожа и кости … али је још тако јак да скаче с постеље право на прозор и да га четири човека нису задржала, скочио би с прозора…” (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 233, 234). Након његове смрти од ове тешке болести његови лекари су на питања чланова сабора о болести покојног краља Стефана Уроша III одговарали мешавином српског, латинског и грчког језика. “Најпре су описивали febris gastrica biliosa, па како је болеснику помрачила свест, и како су настале haluciones у којима је краљ “Боже опрости, био бесан као да је нечастиви дух ушао у њега, те су га морали “физическом” снагом савлађивати, да не учини себи зло, док најзад ulcera intestinorum нису провалила у абдомен, те је тако букнуо перитонитис, који је за неколико часова угасио живот намученоме телу, те је издахнуо…” (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 260, 261). Овај опис нам врло прецизно указује на узроке болести, односно на токсичну енцефалопатију која је била узрок пароксизмалних сметњи у понашању. 90 10. ВЕРСКА МЕДИЦИНА “Господе Исусе Христе, Јединородни Сине Оца Свог, Који је без почетка, рекао си Твојим пречистим устима: без Мене не можете ништа чинити. Господе мој, Господе, вером и срцем примам у душу своју то што си рекао, клањајући се благости Твојој. Помози ми грешноме на делу које почињем, да га с Тобом довршим, у име Оца, Сина и Светога Духа. Амин”. (Молитва на почетку рада – Мали православни молитвеник) Верска медицина је у значајној мери била заступљена у српским средњовековним земљама. Она се чак комбиновано примењивала са научном медицином тога времена. Наравно, то је било условљено тиме што су прве болнице у средњовековним српским земљама улазиле у састав манастира (Катића, 1971, 1990; Рељин, 2008; Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Наиме, према делу сачуваног текста Дечанског враџбеника (вероватно из XVI века), који је садржао 61 рецепт за лечење, може се запазити да је коришћено неколико магијских формула за заштиту, али и неколико молитава (против главобоље, против убода, молитва св. Врачима и молитва од болова у стомаку). Молитва је нарочито примењивана за неуропсихијатријска обољења, али и друга, посебно она која су имала хроничан ток (Катић, 1990; Гавриловић, 1999). Српско средњoвековно лекарство, верско (канонско и апокрифно) као и световно, неговано је упоредо са са научним лекарством тога доба (Гавриловић, 1999). Верска медицина представља, према неким ауторима, најстарију медицину људског рода. У античкој цивилизацији, појавом хипократске медицине, били су постављени темељи за развој научне медицине, али је она дуго остала својина само малобројне класе повлашћених људи, док је medicina pauperorum била верска медицина. Због тога су сиромашни тражили оздрављење у храмовима. Пошто је број сиромашних увек био већи, верска медицина је имала најширу употребу, а појава хришћанства ту није ништа битно променила (Глесингер, 1978; Катић, 1990, Илић-Тасић, 2002). Катић (1990) је обрађивао веома богато развијену верску медицину код Срба у средњем веку кроз три већа поглавља: а) Канонска медицина (која обухвата лечење молитвом, култове лекара светитеља и веровање у лечиву моћ светитељских моштију), б) Веровање у лечиву моћ Срба светитеља и в) Апокрифна медицина. 91 10.1 Лечење молитвом “Вера даје молитви крила: без вере, молитва не може узлетети у небо”. (Св. Јован Лествичник) Шта је молитва, какав је њен смисао и значај за духовни живот хришћанина, сазнајемо најбоље из речи и примера Господа Исуса Христа. Из Његовог Еванђеља се види да се он често молио и остајао по целу ноћ у молитви (Лк 6, 12; 5, 16; Мт 26, 39; Јн 7, 1). На молбу својих ученика да их научи како да се моле, Господ им је изрекао превасходну молитву Оче наш, која је пример и углед свију молитава и истакао да молитва треба да буде постојана и искрена, било да је појединачна или заједничка, нпр. у храму (Мт. 6, 5-7) (Ђураков, 1998). О значају молитве говорили су јеванђелисти и апостоли, а основ њеног јеванђељског поимања су речи Христове: “Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам” (Мк 11, 24) (Бојовић, 2002). Касније су молитве ушле у саставни део живота хришћана како у здрављу, посебно у току различитих болести, нарочито хроничних и душевних (Катић, 1990), односно у видове религијске медицине током протеклих две хиљаде година. У српској средњевековној литератури, односно религијској медицини забележена је примена бројних молитви: молитва над светим маслом, молитва из чина јелоосвећења, молитва из свете тајне исповести („Религиозна медицина“ – Котарчић, 1989, стр. 71-76) и друге против разних болести (Катић, 1967). Зборник акатиста садржи Канон за болесника са молитвама Господу Исусу Христу са молбом за избављење од немоћи и „горких“ болести (Србуљ, 1999). 10.2. Молитва над светим маслом “Господе који у милости и милосрђу твоме исцељујеш душе и тела наша. Сам, Владико, освети ово масло, да би помазујућима са њиме било на исцелење и уштрб свакој страсти, телесној болести нечистоће телесне и душевне, и у одагнању лукавих духова и сваке злобе. Да се у свему прослави Твоје пресвето име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове, амин”. Обред Освећење масла се обично употребљавао за лечење оболелих од тежих болести (Катић, 1967). 10.3. Молитва из чина јелоосвећења / Света тајна јелосвећења “... Владико сведржитељу, душељупче и спасе свих, лекару душа и тела наших, измири и узнеси, покажи и исцели брата нашега (име) болнога и посети га милошћу. Простри своју крепку руку на исцељење и оздављење. Исцели слугу свога (име) и подигни га из болесничке постеље, запрети духу болести и одстрани од њега сваку слабост и страст, огањ и зиму, и свако истинско у њему сагрешење и безакоње, ослаби, остави и опрости својим човекољубијем. Дај, Господе, опрости створењу твоме у Христу Исусу Господу нашем, јер си с њим благословен са пресветим благим и животворним духом твојим... ”; ова и бројне друге молитве 92 садржане су у Светој тајни јелоосвећења („Требник“ – Чарнић, 1998, стр. 71 - 112). За време читања ове молитве болесник се премазује светим јелејем (уљем) и при томе се призива благотат Божја. Ову тајну врше свештеници, којих треба да буде седам, а уколико је то потребно то може да учини и један свештеник (Рељин, 2008). 10.4. Молитва из свете тајне исповести “Господе Боже, спасење слугу својих, милостиви и милосрдни и дуготрпељиви, који од наших злоба не желиш смрт грешнику него ко ти се обрати жив ће бити. Сам, сада умољен буди од слуге свога (име) и подај му образ покајања (покајни лик), опроштај грехова и разрешење. Опрости му свако сагрешење свесно или несвесно, примири и саједини га светој твојој Цркви у Христу Исусу Господу нашем. Са њим ти припада моћ и велелепије, сада и увек и у векове векова, амин”. Ово је део Свете тајне покајања (исповест) („Требник“ – Чарнић, 1998, стр. 35 - 42). 10.5. Молитве светима Доментијан завршава Житије светом Симеону молитвом Господу Исусу Христу и Његовој Матери, „и ка благодаћу пребогатом оцу нашем Симеону, услишај мене, о богоносни, о просвећени душом, о ублажени Богом, и похваљен анђелима, и Богом прослављени, дођи к нама, не би ли се умилосрдио Владика наш Христос и његова пречиста Мати заступница рода хришћанскога, и молитвама твога пресветога оца нашега и твојим, о преподобни, сачувао би нас од незнабожачких народа и од руку иноплеменика, и својом благодаћу посетио би немоћне болести наше, и избавио нас од наших ратних непријатеља који нам се противе, заштићујући нас од силе противнога и од сваког ђаволског деловања” („Житије светог Симеона“ - Дометијан, у Миланков, 1975, стр. 66). Према хришћанском учењу, демон је узрок свих зала у човечјем животу. Између осталог, он изазива обољења, мада болест може бити казна Божја за учињене грехе (Катић, 1958, 1967, 1990; Илић-Тасић, 2002, 2008). Да је хришћанска црква прихватила учење паганске филозофије (неоплатонизма) о постојању демона, види се из апологетских списа неких црквених отаца (нпр. св. Василија Великог, св. Јована Златоустог и других), као и занимљивог списа у византијској књижевности (“О деловању демона” – Михајл Пселос) (Катић, 1990; Велимировић, 1991, 1996; Мakris, 1995; Петроградски, 2004; Ларше, 2006), што се огледа и у молитвама за оне који пате од злих духова, које садржи Мали Требник (Поповић, 1994) и Требник (Чарнић, 1998). Посебно треба истаћи значај јеванђелског учења о разлозима за појаву болести, на којима су и базирана учења светих отаца. Господ Исус Христ је исцељивао све болесне од различитих болести и мука, “и бесне, и мјесечњаке, и узете” (Мат. 4, 24; Мат. 17, 15) (Илић-Тасић, 2002; Ларше, 2006), а што су касније чинили и његови ученици (Мат. 10, 1; Мар. 3, 13-15; 6, 7, 13; 16, 17; Лука 9, 2, 6; 10, 9; Дјел. 3, 2-8; 5, 16; 8, 7; 9, 34, 36-41; 14, 8-10; 16, 18; 19, 11-12; 28, 8-9) (Илић- Тасић, 2002), па и многи свети касније (Катић, 1990; Велимировић, 1991; Илић- Тасић, 2002, 2008). 93 Хришћанска црква је задржала масу елемената из античке верске медицине, тим пре што је прихватила и пагански назив за свој зборник молитава (Требник). Црква је званично осуђивала обичаје паганске медицине, употребу враџбина и неканонских молитава (апокрифних), тако да је имала молитве за очишћење оних који су је користили (Катић, 1990). Носиоци ове медицине су били свештеници. Мали Требник и данас обухвата бројне молитве за болесника (или много болесника), молитве против сваке болести, молитве врачевске (исцелитељске), молитве за болеснике које узнемирују и муче нечисти дуси, као и молитву за кућу којој досађују зли дуси (Поповић, 1994). У Малом Требнику посебно су интересантне молитве св. Јована Златоустог, као и молитве и заклињање св. Василија Великог за оне који пате од демона, и на сваку немоћ. Ове молитве обухватају обраћање Господу Исусу Христу и претњу ђаволу. 10.6. Молитва св. Јована Дамаскина (изговара се указујући на постељу) "Човекољубиви господару, неће ли ми ова постеља бити гроб или ћеш душу моју бедну још обасјати даном? Ето, преда мном је гроб, ето преда мном стоји смрт! Господе бојим се Твога суда и бескрајних мука, а не престајем чинити зло; Тебе, Господа Бога свог свагда разгневљујем и пречисту Твоју матер, и све небеске силе и мог светог Анђела чувара. … Но, Господе, хтео ја или не хтео, спаси ме…" (“Молитвеник каноник“ – Поповић, 1982, стр. 127). 10.7. Молитве светим врачима Значајно место у канонској верској медицини заузимају култови разних лекара светитеља, као што су култ св. Козме и Дамјана, св. Пантелејмона и других (Катић, 1990; Велимировић, 1991; Илић-Тасић, 2002). Веровање у њихову лечиву моћ било је врло раширено у нашем народу о чему сведочи Дечански враџбеник који је поред бројних рецепата за лечење, садржао и неколико молитава од различитих болести, као и молитву св. Врачима (Катић, 1990). Практиковало се да се болесници заветују неком светитељу, и то да ће постити одређени број дана у знак захвалности за оздрављење. Често су болесници у циљу оздрављења прилагали црквама и мале фигуре оболелих делова тела (руке, ноге, очи), нероткиње мале колевке (вотиве колевке), обично израђене од сребра, али и разне поклоне намењене за оздрављење (Катић, 1990). 10.8. Молитва светим бесребреницима Козми и Дамјану Вековима су болесни и невољни полагали наду у исцељење и молили се светим врачима, Козми и Дамјану, посебно они који су боловали од безнадежних и неизлечивих болести, па вероватно и од епилепсије ("поуздана надо безнадежних..., од неизлечивих болести оболели, тешким слабостима обузетих, болесних брзо исцељење") (Акатист светим бесребреницима козми и Дамјану) (Велимировић, 1991; Илић-Тасић, 2002). „Свети бесребреници и чудотворци, (име) исцелите болести наше, забадава сте добили, забадава дарујте нам. Благодат исцељења примивши, здравље дајте онима који су болесни, чудотворци (име), лекари 94 преславни, вашом посетом победисте демонске подвале, свет исцељујући чудесима“. („Православни молитвoслов за сваки дан и за сваку потребу“ – Палачковић, 2010, стр. 310). Св. Јован Лествичник (пет векова после Христа) је истакао да је света и блажена молитва “мајка врлина”: “По својој каквоћи, молитва је сапостојање и јединство човека и Бога. По своме дејству, то је одржавање космоса, помирење са Богом, мајка суза – и њихова кћер у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочних благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарења ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, богатство монаха, ризница безмоливника, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славе. За онога који се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре страшног суда”. Пажљивим ишчитавањем Лествице, као и цитираног текста, посвећеног молитви може се закључити да је св. Јован био веома образован човек са широким познавањем не само светоотачке литературе и Светог писма него и класичне филозофије, а на известан начин и медицине, односно познавалац “психологије душе”. Својим делом је извршио значајан утицај и на токове развоја византијско- православне књижевности, а дао је и корисне савете о духовном и телесном понашању за време молитве: “Немогуће је путем речи научити се гледању, јер вид је природан дар. Тако се ни лепота молитве не може схватити само на основу онога што нам други о њој говоре. Јер, она у самој себи има учитеља, Бога, који учи човека знању (Пс. 93, 10) и даје молитву ономе што моли” („Лествица“ - св. Јован Лествичник). 10.9. Молитва за опседнуте демонима Светог Јована Златоустог (При демонским нападима и искушењима) „Боже вечни који си избавио род људски од робовања ђаволу, избави слуге Твоје од сваког дејства духова нечистих; нареди дусима и демонима да одступе од душе и тела слугу Твојих и да не бораве нити да се скривају у њему, него да у Свето име Твоје и Јединородног Сина Твог и Животворног Духа Твог, беже од створења руку Твојих, да би се очистивши се од сваког деловања ђаволског, поживели свето и праведно и побожно, удостојавали пречистих Тајни Јединородног Сина Твог и Бога нашег, са Којим си благословљен и прослављен, са пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин!“ („Православни молитвослов за сваки дан и за сваку прилику“ – Палачковић, 2010, стр. 387-388). У Требнику се налазе бројне молитве за болеснике од различитих болести: „Молитве код сваке болести“, немоћи, поремећаја спавања, молитве за болеснике, молбена јектенија за немоћне, молитва заклињања св. Василија Великог и Златоустове молитве за оне који пате од злих духова („Требник“ – Чарнић, 1998, 95 113-147), а постоји и молитва за кућу коју узнемирују зли дуси („Требник“ – Чарнић, 1998, стр. 429 – 430). 10.10. Покајање Духовни вид лечења уз молитву обухватао је (а и данас обухвата) и покајање за учињене грехове. О томе илустративно говоре хагиографски подаци о краљици Јелени од Данила Пећког. “… даруј и мени недостојној начин да се пре смтри теби покајем. Мени је довољно ако и два дана будем робиња теби Владици моме Христу, и дух свој предам, а да не будем робиња бесовима и греху. Јер ево сунце излази на тврди своје, хотећи осветлити сву васељену, а ја грешна не чекам да те видим где излазиш, јер боље би ми било да се нисам ни родила. Свако дисање и свако створење слави те, Господе, а ја јадна заборавих да славим твоје име. Шта да чиним? Но обраћам се и молим се: “Не одврати лица твога од мене (Пс. 142, 7)” и не затвори ми срце човекољубља твога, да се и до последњег даха свога клањам и прослављам свето и великодушно име твоје” („Житије краљице Јелене“- Данило Пећки, у Миланков, 1975, стр. 188-189). Након бројних добрих дела и подизања цркве Јелена “паде у љуту болест и поче боловати напрасном болешћу. И била је у великом страху и ужасу, и сетивши се у своме уму, паде ничице на земљу и лежаше као мртва. После тога дошавши к себи, са великом тугом бола плачући говораше: “О љуто је мени грешној! Јер умирем са гресима мојима и ваздушна митарства чекају ме јадну; одмах ћу бити од њих истраживана. Но, удостоји ме, Господе, недостојну рабу твоју да примим подобије монашкога образа, ако и нисам достојна…” („Житије краљице Јелене“‚ Данило Пећки, у Миланков, 1975, стр. 192- 193). Можемо поставити питање да ли је краљица доживела епилептички напад („лежаше као мртва“) – љутња и страх су могући провокативни фактор за појаву напада. Данило Пећки даље подсећа на поруке дате у Библији: “И Бог добри због неисказане своје милости и крајњег човекољубља, који испуњује сваку молбу оних који га се боје, не презире ни молбе ове рабе своје, који је и сам рекао у свом светом јеванђељу, говорећи: “Сваки који моли примиће, и који иште наћи ће” (Мт. 7, 8; Лк. 11, 10)… И “близу је Господ свију који га призивају са истином, и чува Господ све оне који га љубе (Пс. 144, 18-20)…” („Житија краљице Јелене“ - Данило Пећки, у Миланков, 1975, стр. 193). Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, просвећење ума, разбијање туге, рађање наде, заступница свих којима се суди… Кад ни сами апостоли нису могли изгонити нечисте духове, Господ им је рекао: ”Овај се род изгони само молитвом и постом” (Мт. 17, 21) (Ђураков, 1997). Из Житија царице Јелене се наслућује колики је значај придаван посту и молитви, односно духовним вредностима у средњовековним српским земљама, потенцирано изванредним књижевним изражавањем Данила Пећког. 96 10.11. Пост Пост је опште људско добро које се наслеђује и преноси с колена на колено. Из историје религије види се да су постили незнабожци, многобожци и једнобожци. Пост је божанског порекла, Божја установа и наредба (Ђураков, 1998), а према мишљењу светих отаца хришћанских, успостављен је још у рају. Прва заповест Божја људима у Рају била је заповест о храни, да не једу од плода са дрвета познања добра и зла (I Мој. 2, 17), у ствари то је заповест о неједењу (са дрвета познања добра и зла), о посту и уздржавању. Она је имала васпитну сврху да се људи вежбају у уздржавању, самосавлађивању и побеђивању себе, као и усавршавању у послушности Богу. Говорећи о неопходности поста за спасење после изгањања људи из раја, свети Јован Златоуст је рекао: “И Мојсеј и Илија, стубови старозаветних пророка, мада су били велики у другим врлинама, и имали велику слободу пред Богом, ипак, кад су хтели приступити Богу и разговарати са Њим, колико је то могуће човеку, прибегавали су посту и на његовим рукама узносили се Богу. Зато је и Бог, чим је створио човека, одмах га предао у руке поста и посту поверио његово спасење … као најбољем учитељу …”. Господ Исус Христ је постио сам 40 дана у пустињи и тиме дао пример људима “показујући нам начин поста и победу над ђаволима (Мт. 4, 2-4), а једном приликом је рекао да ће и његови ученици постити (Мт. 9, 14-15), што су касније чинили многи / сви свети-Христови ученици и следбеници – апостоли (Дела: 13, 2-3; 14, 23), св. Јован Лествишник, Свети Сава и многи други/. Пост је уздржавање од јаке хране и пића за извесно време, ради обуздавања телесних страсти и грешних склоности, ради јачања духовних сила и врлина. Данило Пећки је приказао краљицу Јелену као велику подвижницу и жену-мистика у духу исихазма, наглашавајући значај молитве, поста и покајања, о чему је детаљно писао и свети Јован Лествичник (Лествица). Христољубива Јелена, монахиња Јелена, је овако говорла о посту: “О посно величанство, подобије анђелско, и монашка похвало, апостолска проповеди, која узводиш људе на небо и увршћујеш у зборове мученика” („Житије краљице Јелене“ – Данило Пећки, у Маринков, 1975, стр. 183). О значају поста за људско здравље Василије Велики каже: “Примите га (пост) дакле са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања… болесници примите мајку здравља. Здрави, осигурање вашег здравља. Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест и телесну немоћ… Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност исхране” (Ђураков, 1998). Због тога су у српским средњовековним манастирским болницама значајну пажњу посвећивали посту. Одредбе Карејског типика одрђивале су правила о исхрани монаха и посту; одредбе типика су биле непроменљиве, осим када неко “у болест падне, тада колико снага може”. 97 И у женским манастирима лекари су препоручивали блажи режим поста за болесне ( “… боље хране ради здравља … рибе и посластица”): “…за случај да се која сестра разболи њој ће се дати засебна ћелија и боља храна, али нека не закера и нека не тражи ђаконија, које није никад видела ни чула” (“Млади краљ Душан” - Ђорђевић, стр. 157, 176). Према потреби тешко болесне монахиње обично су прегледали лекари који су живели у оближњим градовима (“Млади краљ Душан” - Ђорђевић, 1919, стр. 148). Свакако је пост био један од видова лечења болести, који је био примењиван у средњевековној медицини у оквиру манастирских болница ради чишћења организма од штетних масноћа и преоптерећења, него је омогућавао очишћење душе од загађености тела и грехова (који су у религијској медицини важан узрок болести), посебно епилепсије и “бесова” (Илић-Тасић, 2002, 2009). 10.12. Причест / Свето причешће За верне Божанско Причешће представља неопходни саставни део духовног живљења, живљења по Христу. Пре него што нам је оставио Свету Тајну Причешћа Господ Исус Христос је казао: „Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51). „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53). Из ових речи постаје јасно да је Божанско Причешће хришћанима до те мере неопходно, колико је неопходно и Свето Крштење. „ ... ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“ (Јн. 3, 5). Дакле, као што без Крштења нико не може живети духовним животом и достићи у спасење, тако није могуће ником да живи без Божанског Причешћа. Крштење се догађа једанпут, док се Божанско Причешће врши непрестано и свакодневно (Преподобни Никодим Агиорит и св. Макарије Коринтски, 2004). Духовни вид лечења подразумева и „Правило за хитно причешће тешког болесника“ („Требник“ – Чарнић, 1998, стр. 147 – 150). 10.13. Култови лекара светитеља и српских светитеља Значајно место у канонској верској медицини заузимају и култови разних лекара светитеља, као што су култ светих Козме и Дамјана, св. Пантелејмона и других, који су успешно исцељивали све болести (Катић,1990; Јовић и сар., 1992). Св. Козма и Дамјан, који су живели на територији Рима, “чудесно исцелише од тешког недуга” и самог цара Карина (Велимировић, 1991), могуће од епилепсије. У житијима светих се помињу и други свети лекари (св. Сампсон, св. Диомид, св. Кир и Јован, св. Талалеј) (Поповић, 1977; Велимировић, 1991). Св. Кир и Јован, су били бесребреници и чудотворци. Кир је био лекар по образовању. Нису били браћа по телу, али су били браћа по духу. Кир је као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике, да покајањем и молитвом очисте душу од грехова, да би кроз то повратили и телу здравље (Велимировић, 1991). 98 Наш народ је исцељење од различитих болести тражио на гробовима својих светитеља, који су, према народном предању, живели као снажне моралне и политичке личности (Катић, 1990). Поред св. Симеона и Светог Саве ту су спадали и други свети српски владари (Јиричек, 1952; Катић, 1990; Илић-Тасић, 2008). Немања и Сава, су у народу били веома омиљени, што је временом довело до формирања култа личности (Срејовић и сар., 1981; Коларић, 2000; Поповић, 2000). На неким фрескама владари – светитељи из породице Немањића уздигнути су до самог престола Божијег, што није био случај у Византији (Катић, 1990). Било би једнострано и нетачно када би сви поступци око светих чудотвораца и њихових реликвија или моштију били сведени само на ниво сујеверја (Радојичић, 1971; Ђураков, 1997). Житија светих о томе пружају детаљне податке (Поповић, 1977; Велимировић, 1991). У средњевековној српској књижевности и уметности оригинални описи привидно личе на једноставне средњевековне легенде, појава чуда код образованих издизала се изнад наивних представа везаних за врачање: ”Чудеса и силе светих не биваху обични. Него молитвама једнога, а помазивање миром другога духови изгањаху се, болести исцељиваху се, раслабљени подизаху се ..." (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 117). 10.14. Исцелитељско деловање светих моштију (Веровање у лечиву моћ моштију хришћанских светитеља и Срба светитеља) "Свети Симеон је пустио миро из тела и њиме исцељивао богаље и бесом мучене. ... Свети Сава је у Трнову умро и дуго у бугарској земљи лежао, а многи унесрећени је на његовом гробу нашао спасење. И касније се пријатан мирис ширио од Светитеља када је у Милешеви почивао". ("Хиландар цвет божји" - Живорад Лазић, 1980, стр. 206, 207) Са својих путовања Свети Сава је доносио „много моћију светих“ („Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиланадарац, у Миланков 1975, стр. 153-154). “Мошти светитеља, по тумачењу св. Јована Дамаскина су 'свете сасуде' у којима се одуховљује телесно пребивалиште Божје, односно која представљају знамење Божје силе и милости, посреднике између земаљског и небеског. Отуда происходе и њихова чудотворна дејства, пре свега својства заштите и исцељења” (“Летопис великих жупана” - Лопандић, 2004, стр. 259). У средњовековним српским земљама је посебно било присутно веровање у исцељујућу моћ моштију светих, мироточивог уља светих, додира са гробом светих (св. Симеона, Светог Саве, св. Стефана Дечанског), што је детаљно описано у њиховим житијима. Значајно место у верској медицини заузимало је веровање у лечиву моћ светитељских моштију (Катић, 1990; Илић-Тасић, 2002, 2008, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). 99 Мироточиво уље је у српским средњовековним замљама имало (и има) улогу панацеје (“све лека” од свих болести): “… а помазивањем миром онога (оца св. Симеона) духови одгањаху, болести се исцељиваху, раслабљени се подизаху, и много друго …” (“Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарц, у Миланков 1975, стр. 113-114). У ту сврху је служило мироточиво уље свих светих (св. Симеона, Ссветог Саве, св. Стефана и других), како за лечење других болести тако и за лечње епилепсије (као и примена светих моштију – додир светих моштију или гроба светих), што је описано у житијима светих лекара (нпр. мошти св. Пантелејмона) (Велимировић, 1991). Доментијан и Теодосије Хиландарац детаљно су описали бројна чудотворна исцељења додиром светих моштију у житијима светих Симеона и Саве, Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског и Пајсије Јањевац у Житију цара Уроша (Миланков, 1975). Након отварања Симеоновог гроба, Сава налази „часно тело његово цело и неповређено, иако је био ту у гробу осам година. Јер тако доликује онима који су угодили Богу, да су и по смрти својој прослављени, да учини вољу оних који га се боје и да им молитву услиши, да сачува све кости њихове, а да се ниједна од њих не сломи (Пс. 33, 21)“ („Житије светог Симеона“ - Свети Сава, у Миланков, 1975, стр. 34). Краљ Владислав је откопао гроб Светог Саве у Трнову, како би пренео његове мошти у Србију: „И видеше га, у истину, света духом, и телом свега цела и непорушена, како су власи из из главе и браде све светле и целе , како лежи као да спава, јавио се, обеселив пријатним мирисом као миром ароматом све који около стајаху, и не одајући ни најмање од онога што је тужно... и дрво које је било около њега и гробни прах Бог обогати пријатним мирисом и целбама“ (Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 171). „А грађани потом и од спољашних страна опет долажаху гробу Светога, и свако приношаше своје болне, помазујући их прахом пријатна мириса из гроба светога као миром и, примајући молитвама његовим целбе својим недузима, радосно одлажаху... славећи Бога“ (Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 172). Мошти св. Саве су из Трнова пренете у манастир Милешева, у часни гроб, који је припремио краљ Владислав, а касније су биле изложене у цркви. Бројни болесни, који су ту долазили са вером, нашли су исцељење за своје болести („од многих недуга“) (Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 175). У време турске тираније српски народ се сакупљао над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се да се из тог места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски је наредио да се мошти Светог Саве пренесу у Београд и спале на Врачару (27. априла 1594. године) (Велимировић, 1991). Чудотворности моштију српских светитеља придаван је код нас у средњем веку већи значај, него лечењу тадашњих лекара (Катић, 1990). Григорије Цамблак је описао исцељење слепог, хромих, раслабљених, немих и глувих који “примаху ослобађање од таквих страдања, дотакавши се са вером његових моштију (Стефана), и они који су ове знали кажу да су до скоро били живи” (“Житије краља Стефана Дечанског“ - Григорије Цамблак, у Миланков, 1975, стр. 223). 100 Свети Сава је са својих путовања доносио уз разне лекове (алоју, камфор) и бројне мошти светаца, а касније су то и други чинили (нпр. краљица Јелена). Краљица Јелена је цркву пресвете Богородице испунила духовном литературом и посудама, као и бројним богатим даровима. Међу богатим даровима налазиле су се “иконе оковане велелепним златом и посуте одличним бисером и драгим камењем, и пуне моштију светих…” (“Житије краљице Јелене“ – Данило Пећки, у Миланков, 1975, стр. 191), што потврђује да је велики значај придаван исцелитељском деловању светих моштију. "Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље (“Житије преподобне матере наше Параскеве – Петке“ - Поповић, 1977, стр. 280). Наш народ је исцељење од различитих болести тражио на гробовима својих светитеља, који су према народном предању живели као снажне моралне и политичке личности (Катић, 1990). То су свакако били св. Симеон и Свети Сава (али и други свети српски владари), мада је било и оних који нису спадали у повлашћен ред људи (св. Петар Коришки, св. Прохор Пчињски, касније св. Василије Острошки) (Катић, 1990; Поповић, 1990; Велимировић, 2001; Илић- Тасић, 2008). За мошти св. Петра Коришког веровало се да лече неуропсихијатријска обољења. Чудотворности моштију српских исцелитеља придаван је код нас у средњем веку већи значај него лечењу тадашњих лекара, о чему сведочи и биограф Данило кад говори да се на гробу архиепископа Јевстатија излечио неки младић “са живином у носу” који се иначе није могао излечити ни код једног лекара (Катић, 1990). Што се тиче српског народа, ово веровање задржало се и у наредним вековима, а на неки начин се одржало све до наших дана. Вера у лечиву моћ Срба светитеља била је заснована на догматском учењу цркве. Срби светитељи (исцелитељи) су у нашем народу уживали велики углед, а неки од њих су били поштовани као светитељи још пре канонизације од званичне цркве. Учвршћивањем култа првог српског владара светитеља, учвршћивали су се и темељи самодржавности и народне црквености (Петровић, 1986). Савин култ је био најјачи култ српске државе. Према биографу Теодосију, св. Симеон и Свети Сава чувају Србију не само од спољних непријатеља већ и од разних епидемија, што је било предмет и неких научних филозофских преиспитивања (Коларић, 2000). Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање светитељских моштију, а што се касније огледа у њиховом исцелитељском деловању (Велимировић, 1991). Млади пастир је на необичн начин пронашао целебне мошти младог цара Уроша (сина цара Душана): „И подиже камен велики од гроба унутра у цркви, и нађоше красне мошти, растворене где испуштају добромирисне мирисе тако да су се сви дивили...“ („Житије цара Уроша“- Пајсије Јањевац, у Миланков, 1975, стр. 262-263). “И свуда се прочу необично чудо удивљујући сваки ум оних који слушају, и сви се стицаху на преславан призор и из далечне стране долажаху на исцељење, и здавље примаху 101 долазећи са вером” („Житије цара Уроша“- Пајсије Јањевац, у Миланков, 1975, стр. 263). На необичан начин су откривене и чудотворне мошти св. Петке, пореклом Српкиње, која се упокојила у XI веку. За место њеног гроба дуго нико није знао. Међутим, једном се десило да је тело неког умрлог морнара бачено у близину гроба светитељкиног. Када је леш почео да трули и да и одаје неподношљив смрад, неки монах ("који се недалеко подвизаваше") позвао је сељаке да сахране леш. Догодило се да су га сахранили у сами гроб св. Петке. Те ноћи јавила се св. Петка једном од тих сељака као нека "прекрасна и преукрашена царица, окружена многим дивним војницима" речима: "Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". Том приликом му је објаснила своје порекло, а јавила се и некој жени из тога места (Велимировић, 1991; Хабјановић Ђуровић, 2002). Сутрадан су сељаци откопали необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне мошти (“од којих се ширио мирис босиока” / она је и за свога живота мирисала на босиок) (“Петкана” – Хабјановић Ђуровић 2002, стр. 53, 196). На необичан начин откривене су мошти и других светих (Велимировић, 1991). Чудотворне мошти св. Петке су током векова преношене из Епивата у Цариград, затим у Трново, па опет у Цариград. На заузимање царице Милице код султана Бајазита њене свете мошти биле су пренесене у Србију, у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и данас постоји у Калемегданској тврђави, у којој се налази и извор са чудотворном водом. Касније су мошти св. Петке биле пренете поново у Цариград, а затим у град Јашу у Румунији, где и сада почивају. У Цариграду су се догодила бројна чудеса "од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима" (“Житије преподобне матере наше Параскеве – Петке” - Поповић, 1977, стр. 281-282; Хабјановић Ђуровић, 2002). Деспост Стефан Лазаревић је саградио болницу и прихватилиште за странце и сиромахе у новој престоници, Београду. У Доњем граду била је црква са св. моштима свете Петке “близу пристаништа, Рибљег трга, и болнице и прихватилишта за странце и сиромахе” (“Петкана” - Хабјановић Ђуровић, 2002, стр. 205). Вера је свакако била саставни део религијске медицине, на неки начин њен предуслов, а сама чудотворна исцељења су се догађала и да би се код неверних појачала вера у Бога. "Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој" (“Житије преподобне матере наше Параскеве – Петке” - Поповић, 1977, стр. 281). Ова вода (агаизма) св. Петке чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубављу према овој светитељки к њој долазе (Велимировић, 1991; Хабјановић Ђуровић, 2002). У Канону Преподобној матери Параскеви православни певају и моле: „Преподобна Мати Петко, моли Бога за нас... Показала си се, Мати, као 102 исцелитељка хромих, јер болестан и одузет, уставши, непрестано клицаше: " Благословен Бог отаца наших"! ... Даровала си исцељење, часна, раслабљеном болеснику; због тога те опевају у векове, Преподобна. ... Мати Преподобна, избави од невоља нас, слуге Твоје, који те из душе опевамо и величамо”. “Кроз сав свој живот жеђала је у пустињи, и жеђала је за Господом и Његовом истином, па је као ретки спознала сласт окрепљења са бистрог извора. Зато чисти блато да потеку воде. Воде које крепе. Воде које лече. Од болести тела и од јада душе. А људи знају да су те воде од Ње. И зову изворе њеним именом. Срце Њено и даље бди по великој љубави Њеној. Бди над свим људима. И отвара се за оне који је траже. Јер срце које воли никада не заборавља патње других и хита да их олакша” (“Петкана” - Хабјановић Ђуровић, 2002, стр. 182). У средњем веку се веровало да неки светитељи лече само одређене болести, па се тако веровало да св. Петка лечи маларију, а св. Стефан Дечански болести очију (Катић, 1990). За разлику од многих европских народа, није се веровало само у лечиву моћ моштију Срба светитеља, већ и у личност особе чије су оне биле и молило се за посредовање у лечењу. Нарочито је било раширено веровање да мошти Срба светитеља имају моћ да лече неуропсихијатријска и друга хронична обољења (Веселиновић, 1939; Катић, 1967, 1990; Радојчић, 1971; Велимировић, 1991; Ђураков, 1997). Веровало се да мошти св. Трифуна, које се од 809. године налазе у Котору "лече болеснике и то нарочито оне које прогоне нечастиви". Према житијима светих св. муч. Трифун је и за живота могао исцељивати болести на људима и стоци, и изгонити зле духове (Велимировић, 1991). За мошти св. Петра Коришког се веровало, а и данас се верује да лече неуропсихијатријска обољења. Св. Василије Острошки преставио се мирно у Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. На његовом гробу су се јавила безбројна чудеса. Његовим моштима су вековима долазили и хришћани и муслимани, и налазили исцељења у најтежим болестима и мукама (Велимировић, 1991). И данас многи оболели одлазе у манстир св. Василија Острошког очекујући исцељење своје болести и душевни мир (Поповић, 1990). У последње време се придаје велики значај моштима и молитвама св. Јована Шангајског (Димитријевић и сар., 1998). На свом путу духовног трагања многи доживљавају необчна искуства: “Посетио сам лавру св. Сергија (у Москви) и први пут сам имао прилику да се поклоним моштима светитеља. У овим “мртвим костима” чинило ми се да има више живота него у читавој јужној Калифорнији” (монах Адријан у: Димитријевић, 1997). "Пред светим моштима сви падају у неки занос, клањају се, метанишу, љубе сухе кости, осећају их уснама и благоухају носевима, за богољубиве веће среће нема" ("Хиландар цвет божји" - Лазић, 1980, стр. 47). За св. Јована Златоуста „предмети вере су ван домашаја људског разума и људских чула. Веровати значи: примати оно што се ни на који начин не може схватити никаквим размишљањима . . . Ако би ти узажелео да сва дела Божја схватиш разумом, онда чиме би Бог био већи од човека? Дела Божја су недостижна разуму. Бог није тако немоћан да ствара 103 и чини само оно што је појмљиво за твој слаби разум. - Питаш, како расте вера? Вера расте када ради ње подносимо невоље” (Св. Јован Златоуст: О вери). Има и супротних мишљења, да је Свети Сава познавао стиракс, миришљави балсам, којим је унапред планирао чуда светим моштима из политичких разлога (Коларић, 2000). Мошти св. Прохора Пчињског се и данас чувају у истоименом манастиру, из којих скоро читав миленијум извире чудотворно миро. Преподобни Прохор Пчињски је био савременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према предању Бог му је указао место, где ће се подвизивати (у једној дубрави крај реке Пчиње). Ту се св. Прохор подвизивао до своје старости и смрти у XI веку. Над његовим мироточивим моштима су се догодила бројна чудотворна исцељења, “која се ни до данас не прекраћују“ (“Пролог” – Велимировић, 2001, стр. 689-690). 10.15. Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава Дар чињења чуда је један од највећих дарова које Господ дарује само великим подвижницима и молитвеницима. Свети Сава је припадао управо таквим молитвеницима. О томе нам сведоче хиландарски јеромонаси и велики српски књижевници Доментијан и Теодосије (Бојовић, 2002). Бројна чудотворна исцељења Светога Саве забележена су у житијима светих: “А чудеса и силе не биваху далеко од светих, него се молитвама овога (Саве), а помазивањем миром онога (оца св. Симеона) духови одгањаху, болести се исцељиваху, раслабљени се подизаху, и много друго …” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарц, у Миланков, 1975, стр. 117). Према делима хиландарских јеромонаха Доментијана и Теодосија Бојовић (2002) је обрадио молитве Светога Саве и молитвено житије Светога Саве. За почетак овог дела истраживања намеће се значај Ватопедске молитве Христу, односно њен почетак: Предобри господе, рекао си: “онима који ме траже, наћи ћу се, и ономе који куца у двери моје милости отворићу; и оне који ме призивају истином послушаћу, и сатворићу вољу оних који се боје и који ме љубе, и молитву њихову услишићу”. (Доментијан, у: “Молитве Светога Саве” – Бојовић, 2002, стр. 29) 104 Молитва за раслабљенога Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, Који се искони Са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, Бестелесан, невидљив, неопипљив, бестрасан, у последња времена милосрђа ради и милости бога и Оца благоизволе да се нас ради оваплотиш; који си страдања света часним својим телом поднео, и болове понео, да нас од страсти греха ослободиш и од болести смртне избавиш; који си допустио да будеш додирнут и виђен, а ниси се одвојио од небеса као Бог; који си по земљи као човек ходио, чудесима дивним уверавајући нас да верујемо теби истинитом Богу, нас ради очовеченом; који си раслабљенога при Овчијој бањи видео, и овога исцеливши и од одра подигавши и одар да узме заповедивши као доказ дане му тобом снаге; који си удовичина сина на погреб ношена, улазећи у град Наин, са одра васкрснуо; који си четвородневног Лазара у Витанији свемоћном ти речју аду из чељусти истргао, ти сада, многомилостиви, премилосрдни Господе, и овога овде преда мном раслабљенога од болести што га држи ослободи, пошаљи Духа твога светога и обнови створење твоје, сабери разнесене уде његове и завежи жилама тела његова твојом неизрецивом влашћу и силом невидљивом! 105 Подигни га цела, Свега слободна Од вреда телесног и душевног, да и овај нов народ твој вером у тебе, видевши твоје неизмерно милосрђе и бесконачну доброту која бива међу њима, научен од нас узашаље славу теби човекољупцу, са Оцем и са Светим Духом, сада и увек и на векове векова. (Теодосије, у: “Молитве Светога Саве” – Бојовић, 2002, стр. 69-71) Молитва за раслабљенога Саваоте Боже, не разоримо основање, и праведно сунце, непомични камену, крепка сило, жезле непресечни, превечни изворе и путе истинитога спасења, и обручниче истините славе, неисцрпима храно насладна, почетку будућих добара, пун добра и десницама и у левицама, који си дао благодат своју људима да знају тебе, истинитога Бога. Јер ти милујеш и спасаваш својом вољом и премногим милосрђима својима, хотећи да се спасе сваки човек и да дође у разум истине. И ти, Господе Исусе Христе, сине Бога живога, који живиш у висинама са јединосушним и јединородним ти Оцем и са светим и добрим и животворећим ти Духом, који си у старини речју подигао раслабљенога који лежи на одру, и сина удовичина ношена на погреб, и који си прокажене речју очистио, и који си страшним и свемогућим и милосрдним гласом четверодневнога Лазара истргао из чељусти ада. 106 Ти сада свевидећим својим оком и овде погледај са своје неизмерне висине, и услушај молитву слуге твога који се узда у те, и дођи твојом невидљивом силом, ти који си згазио кључеве ада, и растргао неисказаним и неизмерним милосрђем болезни самртне, дођи и овде на овога раслабљенога, и ослободи га болезни која га држи, и растргни свезе болова греховних, и обнови своје створење, да сви људи твоји разумеју неизмерну силу твоју и да се кроз све слави пресвето и велелепно име Оца и Сина и светога Духа, сада и увек и у векове. (Доментијан, у: “Молитве Светога Саве” – Бојовић, 2002, стр. 46-48) Теодосије је детаљно описао бројна исцељења, која је учинио Свети Сава, посебно “подизање раслабљенога”. “Једнога дана изашав, нађе човека, раслабљена рукама и ногама и свим удовима својим, донесена ради примања милостиње и остављена на путу, да му Свети у пролазу да штогодине … и он унесе с учеником у цркву раслабљенога, положив га у мантију, и постави пред икону Христа који је врач душама и телима. А кад паде ноћ, сам се удружи с раслабљеним, да послужи болнику. … Свеноћним стајањем и падањем на земљу, бив у многом труду, марљивије се моли и натклања над труп раслабљенога. И као неким лекарским помазањем помазује раслабљене му удове, растварајући својим топлим сузама и молитвама, и , кад их је довољно одаждио и био умом као на небу, и подигао у висину пречасне своје руке, зовући из дубине душе, призиваше бездан милости (Господа Исуса Христа) … многомилостиви, преиздашни Господе, и овога овде преда мном раслабљеног ослободи од болести која која га држи, пошаљи Дух свој свети, и обнови твар своју, сабери разнесене удове његове и освежи жиле, пути његове твојом неисказаном влашћу и силом невидљивом… И, завршивши молитву, рече раслабљеноме: “У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи (Д. А. 3, 6) са сваком снагом!”… Одмах, дакле, са речју, недужан, као да је од много година здрав, искочи из мантије као са одра и иђаше” (“Житије Светог Саве” - Теодосије, у Миланков, 1975, стр. 117-119). “Раслабљени се подизаху” – да ли су то били они чије је тело било “раслабљено” грехом? Можемо поставити питање да ли се ту мисли на различите одузетости због нервних болести, дегенеративних и упалних болести зглобова и мишића, који су обично називани “паралитичарима”, или се чак међу њима могло 107 наћи и оболелих и од епилепсије (нпр. посткомицијална стања). Одговор на ово питање наслућујемо у самој молитви Светог Саве за раслабљенога: “Саваоте Боже… дођи и овде на овога раслабљенога, и ослободи га болезни која га држи, и растргни свезе болова греховних, и обнови своје створење…” (Доментијан, у “Молитве Светога Саве” – Бојовић, 2002, стр. 48). Господ Исус Христос је исцељивао болесне од различитих болести и с различитим мукама (све болесне, “и бијесне, и мјесечњаке и узете” (Мт 4, 24) (Илић-Тасић, 2002; Ларше, 2006). У јеванђељима видимо неме, глуве или слепе, за које се не сматра да су запоседнути (Мт 9, 27-30; 15, 30-31; 20, 29-34; Мк 7, 32-35; 8, 22-25; 10, 49-53; Лк 18, 35-43; Јн 9, 1-7; 10, 46-53), док други који имају исте поремећаје јесу тако сматрани (Мт 9, 32-33; Лк 11, 14; 12, 12; 9, 17-27). Исто тако, неки људи су парализовани због запоседнутости (Лк 13, 10-16), док други нису (Мт 4, 24; 9, 2-7; Мк 2, 3-12; Лк5, 18, 25). “Сами симптоми посматране болести или немоћи не омогућавају да се одреди да ли оне имају природно или демонско порекло, јер су у оба случаја они често слични и само је духовни поглед, обдарен харизмом разликовања (I Кор. 2, 10) у стању да напарави разлику (Ларше (2006). “И гле бјеше ондје жена болесна од духа осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се исправити. А кад је видје, дозва је Исус и рече јој: ‘Жено! Опроштена си од болести своје’. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Богу” (Лк 13, 10-16). У јеванђељима се наглашава утицај грехова на појаву “узетости”. “И гле, доведоше му узета, који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече узетоме: “Не бој се, синко, опраштају ти се гријеси твоји“ (Мт 9, 2 = Мк 3, 3-12 = Лк 5, 18, 24-25) (Ларше, 2006). Након исцељења “раслабљенога” “Свети” (Сава) поучи отрока, да не би неразумно нити заборавношћу покрио божју милост која је на њему била, и поучи га да се отреса онога што је зло, “да ти не буде, рече гори доцнији живот од ранијега”. И уместо нагреде за исцељење, Свети га обдари, па отпусти својима”. Овакво упутство тек излеченом болеснику на неки начин указује на могућност да је његова болест била последица греха, те да је излечење дошло “опраштањем герехова” с обзиром на то да је Сава имао дар (могућност) опраштања грехова молитвом Господу Исусу Христу (Илић-Тасић, 2008). “А сада се зби пророчанство богоноснога оца нашега светога Симеона, које после одласка из овога живота унапред објави светим Духом, љубазноме своме сину благодатноме кир Сави: “Љубитељ твој Христос удостојиће те дара небескога, и на истоку ћеш примити небесну власт, везивање и дрешење кривица људских грехова, и бићеш заједничар апостолског седења, проћи ћеш истоке и западе, провођен самим Господом…” (“Житије светог Саве” - Доментијан, у Миланков 1975, стр. 58). О овом “виђењу”, као и о бројним чудесима и исцељењима светог Саве Теодосије пише много детаљније (“и да га сматраху не да је човек, него пророк који им је послан…”) (“Житије Светог Саве” - Теодосије, у Миланков, 1975, стр. 117). “А кад глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који имађаху недужне доношаху их и полагаху их пред ногама Светога. А он, на свакога од њих полажући рике, молитвом их исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући 108 недужне, уношаше их к светоме гробу пречасног свога оца, и миром светим из светих његових моћију помазиваше их, и молитвама светога Симеона обогаћени, сви исцељени и здрави одлажаху својим домовима” (“Житије Светог Саве” - Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 119). Прва чудотворна исцељења над мироточивим моштима светог Симеона догодила су се на његовом гробу у Светој Гори, који је “пријатно мирисао миром, пријатним ароматима”: “А благородници и остали сви црпући узимаху, хотећи осветити чеда и домове своје, и сви недужни, имајући многе и различите болести, који су били мучени дусима нечистим, благодаћу божјом и молитвама Пречаснога – додиривањем Светога гроба и помазивањем светим миром здрави, исцеливши се, одлажаше својим домовима” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 115). Различити видови чудотворних исцељења догађали су се полагањем руке, вером, додиром гроба светих, помазивањем светим миром, опраштањем грехова, али и ослобађањем од злих духова. “Сва ова чудеса чине свети ради нашега спасења, да, видевши их, Бога прославимо говорећи: “Диван је Бог у светињи својој (Пс. 67, 36) и свети његови, у којима Бог удиви сву вољу своју (Пс. 15, 3)...”, истакао је Теодосије Хиланадарац, подсећајући нас на учење Господа Исуса Христа “да се неке болести јављају да се слави име Божје!” (Јов. 9, 3; Јов. 11, 4). Међу чудотворним исцељењима која је учинио Свети Сава свакако је исцељење његовог брата Стефана Првовенчаног, које је детаљно описао Теодосије Хиландарац у Житију Светог Саве. “А кад дође свети над болеснички одар самодршца брата, овај му, подигнут од других, једва могаде дати целив, и настаде плач од обојице и од свих благородника. Јер силна беше болест самодршчева, да се никако не надаше животу. … и доласком светога архиепископа промени све ово из туге у радост. Оми, дакле, крст часни и свети, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи, полажући своје свете руке на часну његову главу, и, грлећи је, са сузама целиваше, много се молећи за њ тајним молитвама срца ка зналцу тајни и који види све скривено. И молитвом светога болесник се спасе, и наједном се опорави… устане ненадано брзо са одра. И бледило самртничко одилажеше, и пужвице румене на лицу се појављиваху, јер сви недузи исчезаваху метањем, у име Бога мојега, руке светога архиепископа. И одмах седе за трпезу …” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 137). Стефан је пре тога дуго боловао (“много времена од недуга био мучен, и сасвим није могао усправити се, и за кога и најбољи лекари мишљаху да му је живот без наде”) (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 137). Сви присутни су били захвали Господу Исусу Христу, који је рекао: ”Именом мојим бесове ће изгонити, на недужне ће руке полагати, здрави ће бивати (Мр 16, 17-18)” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 137). Да ли се радило о могућем излечењу од епилепсије, полагањем руке и молитвом (ради изгона злих духова)? Намеће се питање могуће етилогије болести. Према религијском учењу могла је бити последица греха (личних грехова или грехова предака и родитеља) или поседнутости злим духом. У 109 овом случају Свети Сава је положио руке на главу свога брата, али се и усрдно молио Господу Исусу Христу. Епилепсија у средњовековним медицинским и другим списима била је предмет бројних истраживања (Катић, 1990; Јовић и сар., 1992, 1999; Јанковић и сар., 1996, Илић-Тасић, 2002, 2008, 2009), где се најчешће помиње као велика болест, падавица, “свештена болест”, односно болест свештеника, “недуг”... (Јанковић и сар., 1996). У Житију Светог Саве од Теодосија Хиландарца, у делу где се говори о проблемима јереси, стоји упозорење: “… поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула, бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђањем у гусле, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу Свету у једном божанству? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо у Бога вером православља њега ускоро излечити” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 142). Пошто је Сава “освећен за архиепископа свих српских земаља” од стране васељенског патријарха Ђермана: “ … и дадох му у Богу власт да по свој области црквеној освећује епископе и попове и Ђаконе, да разрешује и везује кривице љуских сагрешења, …”; намеће се питање тумачења недуга (болести као последице греха / сагрешења у понашању или јеретичком веровању, неверовању у Бога), или пак недужних (чији су преци сагрешили), а све то може бити узроковано непријатељским злим духовима (који према религијском учењу изазивају појаву греха, ружних мисли, мржње и сукоба). Према житијима светих, чудотворним исцељењима били су спашени многи (Илић-Тасић, 2002): “и сви недужни, имајући многе и различите болести, који су били мучени дусима нечистим” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 113, 119) (Илић- Тасић, 2008). Према духовном тумачењу скоро све болести су послдица греха („слепило, и глувило, и немило ... и смрт је болест, последица истога узрока, трулеж од истога црва” (Велимировић, 1996). Епилепсија (“болест недуга”) се може повезати са утицајем грехова на појаву болести (што је према духовној литератури најчешћи разлог), али је важно нагласити да и у јевнђељима стоји упозорење да свака болест не мора бити последица греха (Јов. 9, 3; Јов. 11, 4). Када је у питању епилепсија - то је за званичну науку озбиљан задатак за истраживање и дискусију, упркос бројним ранијим истаживањима (Радојичић, 1971; Јовић и сар., 1992, 1999, 2011; Јанковић и сар., 1996; Ларше, 2006; Илић- Тасић, 2002, 2004, 2008, 2009). У “Лествици” св. Јована Лествичника помиње се и епилепсија као “света болест”. Неки монаси су молили Господа да полуде, други, да их обузме “света болест” (падавица), неки да постану одузети, “само да не буду подвргнути вечним мукама” (Велимировић, 1996; Илић-Тасић, 2002, 2004). Овакво тумачење епилепсије као “свете болести” (као могуће казне за учињене грехове, 110 односно могућности за искупљење грехова) (Илић-Тасић, 2002, 2004) може приближити и тумачење “болести недуга”. “Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих болести које треба да сломе наш понос … Осећање душе је њено природно својство, а грех је мрцварење тог осећања” (“Лествица” - Св. Јован Лествичник). Свака болест није последица греха (“ни он не сагријеши ни родитељи његови“ (Јов. 9, 2-3; Самарџија, 2000). Неке болести, њихова исцељења и васкрсење мртвих помињу се и у јеванђељима “да се јаве дела Божја” (Јов. 9, 3), “… на славу Божју, да се прослави син Божиј с ње” (Јован, 11, 4). Да ли је то могао бити разлог болести Стефана Првовенчаног (много времена од “недуга је био мучен”)? Да ли је његово исцељење полагањем руку и молитвом Светог Саве требало да прослави име Божје и самог Светог Саву ради учвршћивања вере у српском народу? “… Чуда исцељења морају се разгласити, показати “чак и онима злочестима”, јер знаци и чуда су за оне у којих нема вјере, или им је вјера слабашна, па да би је опоравили” (“Брдо изнад Облака” - Крмпотић, 1989, стр. 325). С обзиром да је Свети Сава познавао употребу камфора, неки аутори сматрају да су нека чудотворна исцељења оних који су били без свести (“замрлих”) могла бити последица успешне примене камфора (на пример у случају парализе дисања, озбиљних срчаних сметњи, конвулзија, па и епилепсије) (Туцаков, 1976; Катић, 1990). О оваквим индикацијама за примену камфора писали су и други аутори (Дуке, 1985). Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава данас можемо разматрати како са аспекта научне средњевековне медицине, религијске медицине, тако и са аспекта граничног подручја науке (Илић-Тасић, 2008). Коларић (2000) је дао значајан допринос филозофским преиспитивањима духовности српског народа, са посебним освртом на Светог Саву и његово укупно животно дело, харизму и мит. Један број истраживача говори и пише о “вером охристовљеној науци” (Влајић, 1999). Према житијима светих св. Козма и Дамјан, св. Пантелејмон, св. Кир и Јован, св. Сампсон и други беху научени лекарској вештини не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. Св. Сампсон беше лекар врло милосрдан, који се посветио науци лекарској. Давао је болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске, а могао је да лечи и полагањем руке (Велимировић, 1991). Према подацима из старих српских биографија, све то је могао да чини и Свети Сава. Он је био не само духовни пастир, већ и лекар, односно исцелитељ душе и тела српског народа. “Доста година проживе Свети, управљајући у лаври св. Симеона, по имену Студеници, многа исцељења учини Бог метањем руку његових на недужне, и многа прогнанства духова и молитвом, и многа чудеса која због дуљења речи није могућно ни изговотити. И не само у домовима и у горама, пасући стада, помузавши млеко, и не требаху сиришта, доста је само рећи: “Савина те молитва покиселила”, и одмах с гласом сирење би се усирило и млеко укиселило, и врло добро било” (“Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 126). 111 Посебну пажњу молитвама Светог Саве посветио је Бојовић (2002) анализирајући њиховом значај у делима Теодосија и Доментијана: “… молитва … сатворена Савиним срцем, умом и душом, а изговорена Савиним серафимским гласом. Без обзира где је изговорена, у храму, у келији, у Светој Земљи или на морској пучини, у отачаству или на западној страни, она је окрилаћена и од Господа увек услишена”. Његове молитве су имале велики значај и у лечњу оболелих, што потврђују примери бројних исцељења која је учинио Свети Сава. Према Доментијану, Савино бдење и молитва су “усхођење ка вишњем боговиђењу”. Дефиниција хиландарског јеромонаха Доментијана као да сажима светоотачка мишљења која се своде на поимање по којем је молитва умно усхођење из срца ка Богу (Бојовић, 2002). Међутим, када се говори о молитви, мора да се истакне и значај вере да ће молитва бити услишена (Мк 11, 24). Односно вера је основ свих видова религијске медицине (молитве, полагања руку, опраштања грехова) (Илић-Тасић, 2002; Бојовић, 2002). У жичкој Беседи о правој вери, као и у свим другим беседама Светог Саве, наглашен је значај молитве и призивање “трисветог имена Његовог”, сматрајући да је по снази молитва изнад оружја (Бојовић, 2002). Тим пре, значај молитве је веома важан и у лечењу оболелих који су се за помоћ обратили Светом Сави (односно Богу и / или Светима на небесима). Доментијан каже да Сава, уз молитву Господу, сатвори животворећи крст у срцу своме” („Житије Светог Саве“- Доментијан, у Бојовић, 2002). У многим недаћама док се молио Сава је створио крсно знамење (Бојовић, 2002). Доментијан наглашава да је ветар побегао од крсног знамења и да су се демони уплашили од крсне силе. Крст је и Савино моћно оружје у борби против непријатеља (Бојовић, 2002), а посебно у лечењу невољних и оболелих. Доментијан га иначе назива “светим крсним оружјем”. Крсни знак се јавља као традиционално средство исцељења, призива и покреће деловање снаге Свете Тројице, „он је знак победе Христа над смрћу и трулежношћу, над грехом и силом ђавола и демона, и стога победе над болешћу која је са њима повезана“ (Ларше, 2006). Када је брата оживљавао молитвом, он је, како каже Теодосије, “у име Свете Тројице написао по нагу телу слику крста”, након чега се тело покренуло. Али оно што је посебно важно, Доментијан додаје да је крстом часним осветио воду и њоме га учинио здрава (Бојовић, 2002). Да ли је то тренутак успостављања директне везе са Светом Тројицом, када Свети Дух (енергија Светог Духа), “кодира” (речено модерном терминологијом) воду тако да она делује исцељујуће на болесника? Употреба свете или благословене воде, која се пије, сипа на тело или ставља на оболели део тела јесте универзало распрострањен поступак. Вода снагом Светог Духа постаје носилац лековитих енергија, за чије се слање свештеник, у оквиру обреда освећења воде, моли Господу Исусу Христу (Ларше, 2006). Савину молитву је често пратило и подизање руку, што представља телесни и визуелни одраз тежње човекове душе ка Богу. Сава “подиже своје преподобне руке на небо ка вишњему”, отварајући своје умне, душевне и срдачне очи, нарочито приликом оних молитава којима чини чуда. Доментијан, највероватније 112 сведок неких од тих чуда, записује да Сава то чини приликом подизања раслабљенога, на морској пучини, када подиже брата Стефана и када моли за падање града. Према сведочењу Теодосија то је учинио и када се борио против Стреза (Бојовић, 2002). Према Бојовићу (2002) овакви описи савиних мољења представљају импресивне литерарне слике, које доприносе портретизацији Савиног духовног профила, који је раван духовном профилу апостола према резултатима овог истраживања. “Једном речју, за Доментијана Сава је био раван господњим самовидцима апостолима“ (Коларић, 2000). Неке од њих необично приказују Светог Саву, „бејаше сав као огањ“, као што је забележио Теодосије, а што тражи додатно не само литерарно и књижевно тумачење, већ религијско и научно тумачење. Савин молитвени портрет испуњен је свим оним вредностима које карактеришу највеће свете оце и подвижнике: умиљење срца, гледање умним, срдачним и душевним очима, сузоточна умиљења, неумучно слављење Бога, духовно сједињавање и приближавање Богу, гледање Бога светлом душом и чистим очима, усхођење молитвама ка вишњим Боговиђењима. Према сведочењу Дментијановом Сава се толико приближио Богу постом и светим молитвама да је и мртве васкрсавао, о чему је сведочио и Теодосије (детаљним описом исцељења и васкрсења његовог брата Стефана), што представља врхунац примања молитви (“Житије Светог Саве“ – Теодосије; Бојовић, 2002). Теодосије је забележио да свети “знађаше да ће Бог извршити његову молитву, као када би син што молио у оца и узда се да ће му дати” (“Житије Светог Саве“ – Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 149-151), што још једном упозорава на значај вере и наде за оно што се моли - “Јер све је могућно ономе који верује” (Мар. 9, 23). Описано чудо како је Свети Сава подигао обамрлог брата, у својој суштини се не приказује као његово чудо, већ Христово: “у ствари, он је овде посредник и молитељ коме је молитва услишена” (Катић, 1990). Термином харизма (дар милости, Божји дар, благодат) апостол Павле у првој посланици Коринћанима означава различите дарове Светог Духа: “Различити су дарови, али је Дух исти… Јер једном се даје кроз Духа реч мудрости. А другоме вера истим духом, а другоме дар исцељивања истим Духом. А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различити језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један те исти Дух, делећи сваком понаособ како хоће” (I Кор. 12, 4-11) (Коларић, 2000). Духовни путеви лечења укључују и молитву. Од свих религиозних терапија молитва је примарна (молитва за ближњега, молитва светитеља). “Да би човеку дао тражено излечење, Бог од човека захтева само једно: да му се моли с вром”. Призивањем у помић “великог небеског лекара” следећим речима: “Исусе, сине Давидов, помилуј ме” (Лк 18, 38), болесник се отвара обновитељској свемоћи Божанске милости, или то чине и они који који се за њега моле (Ларше, 2006). У последње време вршена су научна истраживања о дејству молитве на болесне људе у Америци и Европи. Посебан нагласак у овим истраживањима је на молитви 113 другог за оболелог човека, који не зна да се за њега неко други моли (члан породице, пријатељ, свештеник, али и болеснику непозната лица). Неговање хришћанских врлина јача отпорност организма против болести преко психонеуроендокриноимунолошког система (Јеротић, 2004). Резултати ових истраживања пружају могућност да схватимо значај молитве Светог Саве. Након Савине смрти су се над његовим светим нетрулежним моштима (најпре у Трнову, а касније у манастиру Милешева) и гробним прахом “пријатна мириса” догађала бројна исцељења: “… и добиваху додиром светих моћију његових исцељења многим болестима …, мучени духовима нечистим биваху слободни, дароваше хромима ход, и грбавим исправљење, и глухима да чују. А који не могаху због мноштва народа приступити светим његовим моћима, узимаху гробни прах пријатна мириса и, призивајући Светога, метаху га на своје болести, и сви добиваху здравље молитвама његовим Богу…” („Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков 1975, стр. 171). Чак и када су његове целебне мошти узете из његовог гроба у Трнову грађани су са свих страна долазили на гроб Светога “и савако приношаше своје болне, помазујући их прахом пријатна мириса из гроба Светога као миром и, примајући молитвама његовим целбе својим недузима, радосно одлажаху својим домовима, славећи Бога” („Житије Светог Саве“ - Теодосије Хиландарац, у Миланков, 1975, стр. 172). Веровање у лечиву моћ моштију Срба светитеља, као и схватање чудотворног лечења код нашег народа било је на висини и изнад наивних представа везаних за врачање и сујеверје, као што је био случај на западу (Катић, 1990). Према речима св. Николаја Велимировића, Свети Сава је био поштован и вољен од свих Балканаца, “народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе Српске” (Велимировић, 2001). Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава у значајној мери су допринела његовом угледу у српском народу и схватању значаја вере (у Свету Тројицу), што је допринело развоју и угледу српских земаља тога времена (Илић-Тасић, 2008). 114 10.16. Апокрифна медицина “Ми смо безусловно отиснути као хришћани; али у нама је утиснуто и оно што је било пре хришћанства”. (Артур Густав Јунг) “ Ако нису открили истину религије, савремени филозофи су сигурно открили неку лаж религије која скрива истину религије”. (Антроплог Јаков Јукић) Наша апокрифна медицина представља медицину коју су наши преци затекли код староседелачког становништва и која у суштини представља резултат синкретизма разних античких и орјенталних култова, као и филозофских система старога века. Такав начин лечења постојао је и у земљама које су у то време имале медицинске школе (на пример Француска и Италија) (Катић, 1990). Према бројним истраживањима (Минарик, 1971; Туцаков, 1965; Катић,1990; Коларић, 2000) гатање, враџбине, употреба амулета и друго, на које наилазимо у нашој апокрифној медицини и данас, наши преци су затекли код становника Балкана, где су се они увелико употребљавали, а доспевали су и превођењем из грчких обредних књига. Враџбине, гатање и друге магијске радње за лечење представљају најстарију медицину и она је у старом и средњем веку била у великој употреби. У магијским формулама и молитвама за лечење могу се препознати елементи римске, старогрчке, египатске, јеврејске и асиро-вавилонске религије (Глесингер, 1972; Катић, 1990). Док се као узрок болести у канонској медицини сматрао ђаво, вечити непријатељ човека, који га стално наводи на зло, у апокрифној верској медицини број ових злих демона је далеко већи, слично као у асировавилонској и римској религији (Катић, 1990; Глесингер, 1978), али и религији старих словена (нимфе, речни духови, виле, зли духови који настају преображајем живих и мртвих људи, вукодлаци, вампири) (Катић, 1958, 1967; Минарик, 1971; Кулишић и сар., 1970). У старом и средњем веку најраширеније схватање узрока настајања обољења било је да су она производ деловања рђавих демона (Минарик, 1971; Катић, 1958, 1990; Илић-Тасић, 2002). Канонску верску медицину карактерише примена молитве, док се у апокрифној медицини прмењују молитве и разни обреди који прате бројне 115 мистичне радње, који су пратили гатање. Црква је осуђивала употребу врџбина и неканонских молитава (апокрифне молитве), а имала је чак и молитве за очишћење оних који су их користили (Катић, 1990), које и данас садржи Мали требник (Поповић, 1994). Међутим, по Ст. Новаковићу, наш народ је имао обичаје са којима се “био саживео”, па зато налазимо апокрифне молитве и у најраширенијој црквеној књизи Требник-Еухологиј. Гатање и врачање није могао да обавља свештеник, већ гатар, врач. Као и код античког света и код нас су постојали зборници који су садржавали магијске формуле и апокрифне молитве (противу различитих обољења, али и против свих зала која могу да задесе човека). Ове радње су понекад злоупотребљаване и доводиле су до тешке психозе страха и неизвесности, те је неке од њих народ сматрао савезницима ђавола (Катић, 1990). Но, и поред тога многе од њих одржале су се све до наших дана (и можемо их препознати у народној медицини како нашег, тако и других народа). Јеротић (2000) истиче: ”Ко би се још усудио да порекне, био он хришћанин или нехришћанин, да је и даље, у дубинама свога бића, још увек незнабожац, паганин или варварин!” Против лечења помоћу гатања и врачања црква се борила још из најстаријих, апостолских времена (Дела апост. 8, 9, 20; 13, 6, 10). Античко и рановизантијско друштво је било огрезло у таквом злу да су се овим проблемима бавили и неки васељенски сабори хришћанске цркве и доносили врло строге прописе противу свих врста гатања и враџбина (Катић, 1990). Ови прописи налазе се и у Номоканону, који је садржао врло строге прописе противу врачара и лечења помоћу враџбина различите врсте. У Крмчији светога Саве су законским прописима регулисани односи родитеља према деци, као и деце према родитељима, као и строге санкције у случају њиховог непоштовања. Посебно је наглашена и могућност злоупотребе враџбина: “… или вражбинама – пошто живи као врач - или отровом” (деца према родитељима); “ако вражбинама, или бајањем, или на други начин родитељи деци раде о глави своје деце…” (“Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених” – Петровић, 1990, стр. 26-27). Из рукописа једног српског канона из XII века види се да је постојао знатан број списа које црква није признавала (гл. IV, V), међу којима се помињу: Астрономија, Земљемерије, Враџбеник, л’живије молитви о тресавицах, о нежитех и о недузех (Катић, 1967). 116 10.17. Допринос краља Душана у регулисању законских прописа о заштити здравља од “непријатељских сила” "... само правда држи земљу и градове. Без правде нам ништа друго у животу не вреди. Ја хоћу да је законима утвдрим тако, да свки Србин и приморац буде без бриге за своје за свиј живот, за своје имање и за свиј образ и да нико никоме не учини насиље, а да зато не буде кажњен, да ни њему нити икоме другоме може пасти на ум да учини сличну неправду... " (Цар Душан Силни) У средњовековној Србији се један број душевних тегоба приписивао деловању појединих “анатемњака” (људи који су својим деловањем негативно утицали на судбину и понашање људи), о чему је писао др Владан Ђорђевић у свом историјском роману “Цар Душан”. На самом почетку један монах са чуђењем упита кнеза младог краља Душана да ли верује у мађије. На то је овај одговорио детаљним описом једне необичне ситуације којој је и сам присуствовао на Босфору: “Како нећу веровати кад сам својим очима гледао јуче чудо невиђено. … гледамо како се утркују лаки чамци кроз силне гомиле великих теретних и царских бродова … Док ето ти однекуд једне лађице, пуне претоварене лонцима и другим земљаним судовима, све одабраном робом … На лађи беху два возара, и они протераше пред нас своју лађу, полако веслајући. Наједанпут скочи један од тих лађара, зграби весло, па њиме стаде ударати по лонцима као да је полудео. Његов другар кад то виде, притрчи му да га заустави, ал' све за бадава. Овај је био јачи, и беснео је дотле, док није целу грдну гомилу лонаца претворио у црепове, па онда наједантпут стаде као окамењен, пребледе кад виде шата је урадио, стаде трљати очи као да се иза сна пробудио, и стаде се крстити од чуда. У исти мах чујемо где се на обали неко грохотом насмеја. Сви се окренусмо на ону страну, и видесмо једнога човека у необичном руху, а с наказним лицем где из гласа смејући се покупи некакве чудесне справе… То је страшни мађионик С к л е р о с С е т! Он је зацело опчинио онога сиромаха, те је полупао цео свој товар”. Када је несрећни младић дошао на обалу, на питање шта је проузрокаовало његов јад, одговорио је: “Не знам светла господо, али ми се наједанпут учини да на лонцима лежи некаква грдна змијурина, па разјапила чељусти и укрљештила очима право на мене, тако, да сам сав претрнуо као да ми је последњи часак куцнуо. Једва сам толико био при себи да зграбим весло, па је лупим по глави колико сам могао. Али тај страшни ударац није змију сасвим убио, ова стаде бежати, истина не врло брзо али све дубље и дубље у товар тако, да сам морао прегорети цело моје имање, само да сачувам живот себи и своме другару. Али тек што ја полупах све судове, и мислим сад ми више неће утећи, а змија се праћну па у море. … Сад јесу ли то какве мађије, или сам ја полудео, то не знам…” (“Млади краљ Душан”- Ђорђевић, 1919, стр. 1-3). 117 Поступци са онма који су изазивали овакве сметње у Византији били су јасно одређени: “На спалиште с мађиоником”, “… и већ су га ослепели, осмудили и шаљу га у манастир. Е ако ништа не ваља Грцима, барем им судови брзо пресуђују”, … “осуда на смрт и то на огањ”, односно спаљивање на ломачи (“Млади краљ Душан” - Ђорђевић, 1919, стр. 4, 15). Многи историчари су забележили многе ужасе и покоре “да би човек волео да, ако се икако може да не верује њихову причњу”, као на пример ова Нићифора Кнстантинополитиануса: “Мене је страх да вам причм … Дивљи бесомученици распорише јадницу живу, ишчупаше јој чедо живо из утробе, па га бацише у један котао пун вреле воде да се скува … Уза зверски смех говораху, да је вода, у којој се невинашце тако купало, света, и они сви замочише своје гадне руке у ту воду… Мнидијаху да ће тако постати неодољиви, непобедиви! У исто доба наиђе путем једна чета зелених, па кад виде шта ови несрећници раде, јурне на њих. Модри потрчаше за оружје - ал'им свако оружје испадаше из руке… Деснице им беху укочене као у мртваца” (“Млади краљ Душан” - Ђорђевић, 1919, стр. 47, 48). У Византији су често људи због разних кривица, или и без кривице, осуђивани на смрт спаљивањем на ломачи, међу којима су били чак и монаси (“Млади краљ Душан” – Ђорђевић, 1919, стр. 15). У повељи у којој се краљ Душан обраћа Дубровчанима на њихов захтев за обезбеђење и сигурност треговине у српским и поморским земљама истиче се: “А што се тиче ваше молбе да и у мојим државама заведем смртну казну, ево вам мог одговора: ја бих био најсретнији човек, када би могао да укинем смртну казну и за оне кривице за које је она у нас задржана, јер налазим да ми грешни људи немамо права да своме ближњем одузмемо живот који му је Бог дао, и који му само Бог може одузети, јер је наш грешан људски суд многе људе до сада ни криве ни дужне убио, па му је доцније, када се увери о овој неправди немогућно да ту страшну неправду поправи. Ја налазим да је боље и правога кривца, ако нема доказа за његову кривицу, оставити без казне, него убити макар само једног јединог човека на правди Бога. У томе идем тако далеко да жалим што смо ми из византијских закона позајмили спаљивање на ломачи за онога, који убије своје родитеље или своју децу. Ја жалим што су нас наши Саси, који раде у нашим рудницима, навели да из њихових алеманских закона узмемо спаљивање за оне који кују лажне новце, јер налазим да би доста било казне таквом зликовцу одсећи десну руку, како је по византијском закону. Одиста је страшан грех убити духовника, који се целог живота брине за спас наших душа и за ширење просвете у народу, самртни је грех разорити какву цркву, па макар то било и у рату, па макар та богомоља била туђе вере…“ (“Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 68). Историја развоја правосуђа у српским земљама везана је за цара Душана (“Краљ Душан” – Ђорђевић, 1920, стр. 115, 116, 117). Душанов Законик је забрањивао спаљивање лешева: Чл. 25 О врачарима који телеса мртвих пале “И људе с враџбином ваде из гроба те их сажижу, оно село које то учини да плати вражду, а ако би поп на то дошао да му се одузме попство” (“Законик цара 118 Стефана Душана”, књига I, Струшки и атонски рукопис – Беговић, 1975, стр. 171). Ови подаци су за нас врло значајни не само зато што се са њима желео сузбити један штетан обичај по здравље нашег народа, већ и за процену културних прилика у средњовековној Србији (Катић, 1990). То посебно ваља истаћи зато што се у то време, али и до краја XVIII века на Западу, уз благослов римокатоличке цркве, људи проглашавани за вампире и вештице и били живи спаљивани на ломачи. Тако, на пример у XIV веку у Хамбургу је спапљена као вештица жена код које је нађена мандрагора (биљка која је употребљавана као лек, али се веровало да има и магијске моћи) (Тартаља, 1972). Веровало се да ће страшна смрт ових мученика спасити људе од различитих болести, епидемија и глади (Катић, 1990). О суђењу вештицама не говори се у Крмчији св Саве и у Законику цара Душана, нити у једном средњовековном српском писаном правном споменику (Беговић, 1975; Петровић, 1990; Катић, 1990). 119 11. НАРОДНА МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНИМ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА 11.1. Фитотерапија “Свако писано искуство о врстама лековитог биља и његовој примени у народној медицини представља велико богатство народа”. Примена лековитог биља у лечењу болести представљала је основни вид лечења током људске цивилизације, а била је и један од основних видова лечења у народној медицини српског народа, како у фитотерапији тако и у магијско- религијској медицини (нпр. у разним бајалицама за кађење, као амјлије) (Туцаков, 1965; Илић-Тасић и сар., 1997; Рељин, 2008). Бели лук, о чијим лековитим својствима постоје веома рани историјски записи широм света, коришћен је и у средњем веку као лек чак за 61 болест (Ромелић и сар., 1999). Cinnamomum camphora (позната као Camphor) употребљавана је у српској средњовековној медицини (коју је у наше крајеве донео св. Сава са својих путовања) (Туцаков, 1971, 1976). Св. Сава је познаво “тајну” примене камфора, али је она временом из школске средњевековне медицине доспела и у народну медицину српског народа (Туцаков, 1971, 1976). “Камфором су вероватно чињена највећа чуда. Кад неко обамре, падне од сунчанице, привидно умре, обезнани се, падне у кому – још стари Кинези су пре више хиљада година као хитну интервенцију давали камфор да се човек поврати, освести, дође себи, оживи”. Камфор је најјачи и најмање опасан и веома ефикасан природни аналептик, средство за дражење централног нервног система (Туцаков, 1976). Раствор камфора у вину користили су и други народи у народној медицини, првенствено као облоге за болна места и натеклине (тумора), али и као лек код болести коже и везивног ткива. Удахнут у малим дозама користио се код депресије дисања изазване тровањем, користио се као аналептик код срчаних депресија и парализа, али и као лек код конвулзија, епилепсије, хистерије и нервозе. У Мексику се камфор у маслиновом уљу користио као лек за модрице и неуралгије (Duke, 1985). За лечење епилепсије у народној медицини српског народа употребљаване су бројне лековите биљке: гавез, бурјан, божур, росопас, одољен, пшеница, рани лист, љутић, спориш и тис. Према народном веровању, гавез има изванредну спасоносну силу (Чајкановић, 1985). 120 Према истраживању Софрића (1990), одољен је сматран за универзални лек од свих болести. Здрави и болесни су га користили за лековите купке. Прашак од корена одољена узиман је 4 пута дневно кроз 40 дана као лек од епилепсије (Чајкановић, 1985). Пшеница самлевена у глуво доба, замешена са водом у којој су ухваћени сунце и месец када се једу, те “испечена” на сунцу, коришћена је као лек од падавице (СЕЗ, 17, 44; Чајкановић, 1985). Пшеница је коришћена као лек од епилепсије (СЕЗ, 17, 45), али се употребљавала и као амајлија: “Три зрна пшенице заједно са мало страшила треба да завеже у крпицу чисто дете и обеси као амајлију, детету које има нападе “фрашта” (ЗНЖОЈС, 7, 172). Кора од тиса скувана у маслу, ако се узима кроз 40 дана, препоручивана је као сигуран лек од падавице (“излечиће падавицу”) (ГЗМ; 4, 165; Чајкановић, 1985). Кичица је била цењен лек у народној медицини. Чајем од кичице или ракијом у којој је кичица била потопљена, уз друге болести лечено је и “бљување у несвестици” (ЖСС, 278; Чајкановић, 1985). Нека од ових су могла бити и део клиничке слике пароксизмалних поремећаја, односно епилепсије. Кичица је најбољи лек против грознице (Гостушки, 1979). Маслина је употребљавана као лек у народној медицини. За лечење главобоље и већих поремећаја у мозгу, болесник се кадио и парио врелом водом у којој су скуване жиле од маслине (ГЗМ, 6, 1894, 801; Чајкановић, 1985). Питање је да ли је ова процедура употребљавана и као лек од епилепсије, али се свакако не може искључити као једна од могућности или као пропратна процедура. Кађење је било једна од уобичајених процедура у лечењу у народној медицини (данас популарно названа арома терапија), било као самостална или у оквиру бајалица или разних магијских поступака. Кад се појави нека “сметња у мозгу”, узме се кафа, помеша се са шећером на модрој хартији, све то баци у ватру, и тиме накади болесник (ГЗМ, 6, 1894, 801; Чајкановић, 1985). Питање је колико овај поступак можемо убројити само у арома терапију. Овде се наглашава значај кафе, шећера, хартије плаве боје и “све то баци у ватру”). Због примене ватре овај поступак подсећа и на процедуру егзорцизма (заштиту од негативних утицаја околине и злих сила), што је била једна од карактреристика народне медицине код старих Срба, али и других народа. У народној медицини кантарион, познатији као Богородичина трава, био је омиљен лек и налазио је своју примену код већег броја болести, па и за лечење беснила (СЕЗ, 17, 562, ЗВВ, 8, 61; ДА, 3, 1490). Понекад се кантарионом само кадио болесник, а никако се није кувао (СЕЗ, 14, 68; Чајкановић, 1985). У народној медицини је употребљаван као лек од епилепсије (“бесова”) који својим мирисом гони зле духове (Пешић-Гостушки, 1979). Један од назива за кантарион код других 121 народа (“Fuga daemonum”) (Пешић-Гостушки, 1979; Тартаља, 1972) указује на његову егзорцистичку улогу, а поставља се и питање деловања саме арома терапије. 11.2. Народна веровања о биљкама и лечење епилепсије Ђурић (1985) у предговору Чајкановићевог речника српских народних веровања о биљкама истиче дуготрајност и очуваност српских веровања о биљкама и њихов значај “за познавање опште религије растиња”: “Религија биљака и дрвета била је код старих Срба јако развијена. У том погледу Срби, додуше, не чине изузетак према осталим европским народима, код којих су биљке и дрвета, у далекој старини, имале такође висок углед; ипак, од значаја је чињеница да се од те религије сачувало код Срба и до данашњег дана више остатака, и јаснијих остатака, него код многих других народа. “Бадњак и запис” … имају и данас култ који није према оном старинском ни смањен ни измењен. … науци ће добро доћи, за познавање опште религије растиња, и српски материјал, који је богат и поуздан”. У синтези Култ дрвета и биљака код старих Срба (СКГ, 60, 1940, 1-6) Чајкановић је објаснио да је тај култ “у нашем народу и данас необично свеж и јак” зато што је “једини од старих култова са којим се црква, нарочито православна, брзо и безусловно измирила”. Према Чајкановићевом истраживању постоје две категорије биљака: добре и зле или срећне и несрећне; разне врсте: свете, сеновите, демонске, божанскле и митске. Стари Срби су добро познавали ове карактеристике дрвећа, растиња и биљака (поготову лековитог биља) што су користили у свакодневном животу, разним религијским и магијским обредима, у лечењу, као и у превенцији, односно заштити од болести (првенствено од злих сила и урока). Према веровању српског народа, божур има у себи извесну “супранормалну снагу”. Томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са “бог”. У народној медицини највише се употребљавао као апотропејон - носио се око врата као средство против падавице и лудила (ГЗМ, 4, 138; Чајкановић, 1985), вероватно у оним случајевима који су сматрани последицом деловања злих сила. У народној медицини бели лук се употребљавао као универзално средство, панацеја, која дејствује тамо где никакво друго средство не помаже ради заштите од сваког зла (СЕЗ, 55, 1953, 230). Бели лук је најуниверзалнији апотропејон у биљном царству, и један од најјачих уопште. На њ “не сме никакава бесчастива сила” (ЖСС, 326). При лечењу посебно је цењена његова егзорцистичка природа, односно могућност истеривања злих сила (демона и духова). Због тога је лечење белим луком често било у вези са врачањима, бајањима и записима, а ношен је и као амајлија. Црни лук се такође употребљавао да би се одбили “нечастиви духови” и “зли демони”. Посебна лековита својства приписивана су белом луку који је био уплетан у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или онај који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41) или који је о Бадњем вечеру био на столу (ЗНЖОЈС, 19, 118; Чајкановић, 1985). Бели лук, о 122 чијим лековитим својствима постоје веома рани историјски записи широм света, коришћен је и у средњем веку као лек чак за 61 болест (Ромелић и сар., 1999), међу којима је вероватно била и епилепсија, обзиром да је у те сврхе употребљаван и у каснијм периодима (Живковић, 1997). Према веровању српског народа, дрен има изванредну спасоносну снагу, због чега је био врло популаран апотропејон. Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на биљни петак дренове гранчице па се на Ђурђев дан њиме ките врата и прозори (Караџић, 3, 1901, 121, у Левчу), а исто то се чини и на Цвети (СЕЗ, 19, 40; ЗНЖОЈС, 19, 168). Дрен је употребљаван и при скидању чини. Због своје апотропејске снаге трава ива је стављана у амајлије које су пришиване деци на капу (“Трава ива од мртва чини жива”) (Чајкановић, 1985). Из тога се види колики је значај српски народ приписивао деловању негативних утицаја (злих сила) на појаву болести, посебно на појаву епилепсије. У околини Зајечара се сматрало да пелин штити од русалки (Живковћ, 1980). У народној медицини пелин је коришћен као лек од епилепсије (Гостушки, 1979, Садиковић, 1991; Живковић, 1997). Кићење смиљем и остале обредне манипулације везане су за веровање у његову апотропејску моћ. О томе сведоче народни обичаји: приморског краја да се, кад су процесије о Русаљама (Духовима), као и у Браничеву, посипа дуж пута смиље, јер је оно утук од вештица. У те сврхе се у поменутим крајевима употребљавала и жалфија, која је утук против злих демона (Караџић, 3, 1901, 191; Чајкановић, 1985). Према веровању српског народа, глог је најмоћнији апотропејон против вампира (и вештица), и злих демона (нпр. болести) уопште, ма у ком облику се јављали. Ипак, у народној медицини српског народа глог се користио да се њиме отерају зли демони, у првом реду демони болести. Кад би се појавила каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне и докле дођу, на том месту побије у земљу глогов колац, па се окрене западу и каже: ”До колца дошла (болест), а колац не прешла!” (ЖСС, 326). На сличан начин тера се глоговим коцем и падавица (ЖСС, 291; (Чајкановић, 1985). Црни глог се због изражених апотропејских особина ушивао у амајлије, у виду крстића или љуспица. Према веровању српског народа, глог је сматран за сеновито дрво на коме бораве демони који су у стању да пошаљу болест. Због тога је уочи младог месеца у бајањима врачара приносила под какав глог у пољу малу погачицу, црно вино, воду, со, цвеће, коњску потковицу и клинце док при том заклиње демоне да приме жртву и оставе болесника на миру (СЕЗ, 13, 294). Према истраживању Чајкановића (1985) овде постоји занимљива веза између магије и култа. Демонима се, с једне стране приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начино савез, али у исто време, као да ничега није било, ови се магичним начином терају (“јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони”). Отуда проистиче и пропис да се лековита биљка не сме вадити из земље ножем, да не би демон, који је у биљци 123 побегао). У циљу излечења болесник спреми колачић и оде под какав глог, дирне га три пута, каже својој болести да иде “у глог”, остави на глог колачић “да га тице (= душе) поједу, па без обзира иде кући” (ЖСС, 307; Чајкановић, 1985). Коприва, такође, има јаку апотропејску моћ, те су се људи о Ђурђевдану међусобно ударали или китили копривом ради здравља. Коприва је стављана породиљи на јастук, да је брани од “сенке” (женски демон који породиљи шкоди, СЕЗ, 40, 112; Чајкановић, 1985). Само да поменемо колико су важни пренатални, перинатални и постнатални ризико фактори за појаву конвулзија у деце (Илић- Тасић, 1996). У народној медицини је касније коришћена као лек против грчева и епилепсије (Туцаков, 1973; Живковић, 1980). За коприву су везана многа народна лечења, веровања, сујеверја и обичаји (Туцаков, 1973; Чајкановић, 1985) које би било занимљиво сакупити и проучити (Туцаков, 1973). Као и други јаки мириси, тамјан је моћан апотропејон против свих злих духова. „Од њега беже бабице” (и зато се он меће породиљи под главу (СЕЗ, 14, 109), “мраки” (= демона мрака , ЗНЖОЈС, 19, 145) и нарочито вештице. У народној медицини се често употребљавао за лечење разних болести, као и за кађење приликом магичног “отварања” болесника (Чајкановић, 1985), али и у религијским обредима некад и данас. Трн је моћан утук против свих злих демона. Нарочито је употребљаван, као апотропејон, у борби против мртвачких демона (духова), и против покојника чији је повратак требало онемогућити, посебно у случајевима где су особе умрле насилном смрћу. Ова категорија душа је према народном веровању најопаснија; “И последица која се предпоставља ако се грана на гроб не баци – наиме, обољење - јасан је доказ да се граном доиста треба да души спречи излазак, јер, као што знамо, зле душе су те које, према примитивном веровању, изазивају човекову болест” (Чајкановић, 1985). Према народном веровању мртвачки демони изазивају болест, доводе град и олују, а против њих је употребљавана конопља (СЕЗ, 17, 145; СКГ, 18, 595). Ретко је која биљка толико изложена утицајима злих демона, а с друге стране ретко је која биљка толико пуна “нарочите” снаге као конопља. Конопља се у народној медицини користила за купке и облоге (Чајкановић, 1985). Могуће је, да је конопља коришћена у егзорцистишке сврхе, па тако и као лек од епилепсије. Клен може бити место где се састају демони болести. Кад демон болести неког нападне, врачара, “с вечери уочи Младог уторника”, однесе под клен малу погачу, чашу вина, мало воде, и труди се да покрене демона болести да напусти оболелога (СЕЗ, 13, 294; Чајкановић, 1985). Ова процедура лечења уз молбу / молитву (односно бајалицу) подразумева и приношење жртве демону (“малу погачу, чашу вина, мало воде). Чајкановић (1985) истиче да је због своје апотропејске моћи клен употребљаван у мртвачком култу, али и у одбрани од чини и у њиховом разбијању. 124 Вук Караџић (3, 190, 188) је забележио да према српском веровању кантарион има јаку демонску снагу (убран у Међудневице) та је због тога стављан у амајлије (ГЗМ, 4, 145) и употребљаван против беснила (СЕЗ, 17; Чајкановић, 1985). У српском народу и тис је уживао посебно поштовање, јер и он располаже таквом апотропејском снагом какву, осим глоговине, нема ни једно друго дрво. Од тиса беже ђаволи, вештице, море и друге утваре. Тисовина је пришивана детету на капу, стављана у одело или колевку да га не би урекли или да му не би наудиле вештице. У народној медицини тис је имао ограничену улогу, али је употребљаван као лек од епилепсије (ГЗМ, 4, 165; Чајкановић, 1985). Рута такође има јаку апотропејску моћ. “Ко се окити рутом, не могу му вештице ништа” (ЗНЖОЈС, 23, 194). Давана је деци кад су ишла ван куће како не би била уречена (ГЗМ, 6, 1894, 662). Међутим, рута је употребљавана у српској средњовековној медицини и као лек за лечење фебрилних конвулзија (Катић, 1989). Одољен је употребљаван у народној медицини као лек од падавице, али је због његове апотропејске моћи коришћен и за прављење амајлија. Оман је због своје јаке апотропејске моћи ушиван (нарочито деци) у појас и у одећу (ГЗМ, 6, 373), а коришћен је и за прављење амајлија (Чајкановић, 1985). Народна пословица каже “Свакој трави вјештица одољела, само није оману и одољену” ( Софрић, 1990). Некрштено дете и породиљу треба пред спавање накадити на оману, јер тај мирис не воле “сотоне, нечастивци и друге утваре” (СЕЗ, 19, 95). Богатство наше традиције и веровање у моћ биља огледа се и у нашој народној поезији, али и у песмама нашег лекара и песника Јована Јовановића Змаја : “. . . Снив’о сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, - Било ститка, љубице и крина, Одољена, чубра, девесиља. На глави ти венац од поменка, Миле груди бела ружа чува, Око Паса плавичаста саса. Поврх срца стручак милодува…”. Према народном предању “прича се како је загоркиња вила, док је брала лековито биље по планини, говорила: “Да зна мајка што ј’ одољен травка, никад не би укопала синка”. Босиљак се, такође, убраја у лековите биљке са израженим апотропејским моћима. Због тога се вековима употребљавао у магији, религији и култу, али и у народној медицини (о чему сведочи и народна поезија српског народа). У води у којој је био потопљен босиљк купани су болесици од “велике болести” ( тифуса?) (СЕЗ, 19, 216; Чајкановић, 1985), али пре бисмо могли рећи оболели од падвице. Нарочито је било популарно средство - кађење босиљком да би се “растурила болест као овај дим” (СЕЗ, 19, 263), посебно код оних које је обузело лудило (иб., 64: за тај циљ узиман је босиљак који је био убран на св. Макивеја и осушен под стрејом). Можемо се запитати, да ли је у те сврхе коришћен у народној медицини (као егзорцистичко средство) и за лечење епилепсије (“код обузетих злим духом”). 125 У народној медицини и здравац је употребљаван у егзорцистичке сврхе (с обзиром на то да има изражену апотропејску моћ), а мање као медикамент (Чајкановић, 1985). Према веровању српског народа, рузмарин је сигуран утук против злих демона (вероватно због свог јаког мириса). Међутим, сматра се да га у кући не ваља држати и садити (Чајкановић, 1985). У народној медицини се употребљавао као лек од несвестице (облози од лишћа, ГЗМ, 4, 166). За дете које много плаче и при томе модри сматрало се да болује од “горске”. У циљу излечења примењивано је бајање са три церове шипке запаљене изнад дететове главе (СЕЗ, 14, 123; Чајкановић, 1985). Поставља се питање да ли се ту мислило на респираторне афективне кризе, pavor nocturnus или неки од епилептичких пароксизмалних поремећаја (“горска болест”). Описана процедура бајања са паљењем церових гранчица подсећа на процедуру егзорцизма (одбрана од злих сила) комбинацијом дејства магичних речи, дејства биљке и ватре, тим пре што је цер у српској религији имао изванредан значај. Због тога је коришћен и при изради записа (СЕЗ, 16, 151; Чајкановић, 1985). Дивља ружа је у народним веровањима познта као сигуран апотропејон, те да се на њу може пренети болест на тај начин што ће се болесник на млади петак или недељу провући кроз расцепљен прут (ГЗМ, 6, 1894, 375; Чајкановић, 1985). У околини Лесковца лек се тражио у шипу ружиног дрвета “у старим атарима”. Тамо су болесника рано доводили да би га провукли кроз шип расечен одозго до корена, “па затим саставе шип и увежу га алевим вуненим концем” (СЕЗ, 70, 1958, 569, Ђурић, у Чајкановић, 1985). У народној медицини, се према усменом предању, одржало “провлачење кроз ружин шип” дужине од једног метра, који је расцепљен и на крајевима увезан црвеним концем, као једна од процедура која сигурно лечи епилепсију уз одговарајућу молитву, односно бајалицу. Према истраживању Чајкановића (1985) и шљива је имала значајно место у домаћој религији биљака. Кроз процеп младе шљиве провлачено је дете које болује од дуготрајне болести. “Једна жена провуче дете и дода га другој; онда га она друга кроз процеп дода оној првој, и ова га бежећи однесе кући“ (СЕЗ, 14, 109). Могуће је да је међу овом децом било и оболелих од падавице и других хроничних пароксизмалних поремећаја. 126 12. НАУЧНА МЕДИЦИНА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ Необично је занимљив утицај три различите религије на обликовање здравствене културе балканских народа. Православље, католицизам и ислам су утицали не само на настанак медицинских схватања него чак и на медицинску праксу. У старим црквама, манастирима и самостанима историчар медицине може наћи обилан ликовни материјал с медицинском тематиком. На фрескама верског садржаја често су биле приказиване болести и методе лечења (Мушић, 1969; Глесингер, 1972; Пауновска-Стеванчевска, 1972; Марковић, 1995; Јовић и сар., 1999). На основу тих уметничких приказа данас можемо доносити важне закључке о медицинском знању и схватањима ранијих генерација, о чему су писали и наведени аутори. Међу бројним чудотворним исцељењима вером било је оболелих од неуролошких обољења (међу којима су били и оболели од епилепсије) и душевних болести (Пауновска-Стеванчевска, 1972; Јовић и сар., 1992; Јовић и сар., 1999). Верска медицина је била верни пратилац научне медицине балканских народа у средњем веку, поготову при манастирским болницама (Катић, 1990; Сотироски, 1995; Коларић, 2000; Илић-Тасић, 2002, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Исцељење слепог и раслабљеног приказано је на фрескама у манастиру Раваница, где се налазила и манастирска болница. Током најезде Турака наши манастири и манастирске болнице су рушене и уништене. Турци, понесени својим верским фанатизмом, уколико нису уништавали медицинске установе у освојеним хришћанским земљама, нису за њих показивали интерес. Основни циљ Турака био је ширење ислама и брисање онога што није било у вези с њим. У систему који је био заснован на теократији и бездушној експлоатацији, грађанска класа, која је код нас била у почетку формирања, уништена је, а сваки прогрес паралисан (Катић, 1990). Овакве последице биле су првенствено изражене у православним средњовековним српским земљама, мање су трпели они који су прихватили ислам. И поред овако тешких прилика у којима је живео наш народ, српска култура, на срећу, није нестала. Њена виталност показала се већ првих деценија XVI века. Стално измичући испред Турака, политички разбијени Срби, навикли на своју културу, наставли су да је негују и даље. Дошло је до стварања нових центара на Фрушкој гори (манастири Крушедол и Хопово), а у Херцеговини манастир Тврдош код Требиња, почетком XVI века (Катић, 1990), што је значило значајан напредак за улазак у нови век. У то време негована је српска медицинска књижевност, која се сводила, углавном, на преписивање терапијских зборника наше средњовековне медицине, насталих у XIV или почетком XV века. Ходошки зборник је настао у XV или почетком XVI века. Хиландарски медицински кодекс бр. 517 је настао крајем XV или почетком XVI века, као и неки списи из помоћних медицинских наука и лекаруше (Туцаков, 1971, Катић, 1967, 1980а, 1980б, 1990). 127 12.1 Народна медицина у српским земљама под турском влашћу После значајног напретка развоја медицине у доба Немањића, каснији распад велике српске државе и падање под турску власт онемогућило је лечење медицинским средствима и даљи напредак медицине као науке. Након пропасти босанске средњовековне државе, као и осталих балканских држава, Турска је постала потпуни и једини господар читавог Балкана. Разлози за дуготрајну примену различитих видова народне и верске медицине били су бројни (Туцаков, 1973; Бољевић, 1981; Пражић, 1987; Поповић, 1990, Катић, 1990). Болесници су писали записе, носили амајлије, као и слике светаца у цркве или под дрвеће са "записом" (обично су то били столетни храстови поред села), читали молитве о животу светаца, а још чешће су одлазили да им се баје и врача. Веровало се да ће им то више помоћи од биљних дрога, међу којима су понекад биле и неке са стварном лековитом вредношћу (Туцаков, 1973; Катић, 1990). Коприва, као и бели лук, употребљавана је у верској медицини. У прастаром култу коприва је имала улогу искупљања, тј. враћала је болесне из транса. Кувана као чај, пила се три пута дневно против епилептичких напада (Живковић, 1980). За време њене дуге османлијске владавине, у балканским се земљама осећао веома јак утицај исламске културе на читав живот балканских народа, а самим тим и на здравствене прилике. Део локалног становништва је под разним условима и околностима током више десетина и стотина година прихватао религију нових властодржаца. Тако су на крају XV и почетком XVI века Турци ударили свој печат посебно на прилике у Босни и Херцеговини. То се одразило не само на медицину него и на фармацију (Елазар, 1972), док се део народа који није прихватао ислам довијао и лечио различитим видовима народне и верске медицине (како канонске тако и апокрифне) (Гавриловић, 1999; Илић-Тасић, 2002, 2009). И док је развојем просвећености у европским земљама ова врста лечења била све више потискивана, у српским земљама које су се налазиле под турском влашћу наш народ је био приморан да увелико користи врџбине, јер је био лишен сваке савремене помоћи у лечењу. Због тога постоји сачуван приличан број магијских формула у преписима зборника за лечење све до XVII и XVIII века. Има се утисак да је таквом начину лечења придаван већи значај него фармакотерапији забележеној у зборницима наше народне средњовековне медицине. Тако су под турском влашћу враџбине за лечење коришћене много чешће него у доба моћне српске средњовековне државе (Катић, 1990). Кроз дуги период ропства под турском влашћу фитотерапија, народна и верска медицина, биле су главни вид лечења оболелих од епилепсије и других болести код српског народа. Међу оболелима од епилепсије и душевних болести, који су помоћ тражили у српским манастирима, било је и потурица, односно припадника ислама. На подручју Босне и Херцеговине, која у себи сједињује најразноврсније утицаје, видљиво су стопиле медицина Истока и медицина Запада. Ту су, све до 128 XIX века, хоџе и народни видари лечили по прастарим рукописима Авицене и других арапских и турских лекара, док су у исто време босански фрањевци лечили по методама западне медицине (Глесингер, 1972; Елазар, 1972). Поред значајног напретка у побољшању хигијенског начина живота, видова лечења, кодекса понашања лекара, били су присутни и религијски елементи поимања болести, односно да демони и друге надземљске силе доносе болест као казну за неки почињени грех. Веровало се да су душевни болесници опседнути од злих духова и демона. Ове болеснике свештеници су покушавали да излече молитвама, призивањем, врачањем и записима. Елементи магије, мистике и демонизма сусретали су се и код муслимана, али њихову појаву Елазар (1972) не приписује исламу, већ је везује за искуство праисторијских племена, односно убраја их у елементе народне медицине. Поред разних молитава (које нису признате од стране цркве), коришћене су разне магијске формуле и амулети (са записима и без записа), као и вотиви предмети (Катић, 1990). Дуги период ратова, које је водила стара Црна Гора против Турака оставио је за собом сиромаштво, глад, епидемије заразних болести и сталну оскудицу у материјалним добрима. Тако је црногорски народ, живећи изоловано и у сиромаштву, које су стално потенцирали бројни ратови, без материјалних могућности за културно-образовни и други напредак, у борби за очување здравља био препуштен сам себи. У таквим околностима Црногорци су почели и наставили сврсисходну примитивну практичну делатност на сузбијању болести и повреда (Бољевић, 1981; Пражић, 1987), а слично се догађало и у другим српским, односно балканским земљама (Пражић, 1987, Катић, 1990). Лечењем су се бавили народни видари који су се делили на: меленаре, траваре, ранаре, гатаре, шаптаче, бербере и друге. Такво стање се касније још дуго одржавало, чак и по доласку школованих лекара, о чему су сачувани и неки документи (Бољевић, 1981). Због тога се у народу лечење епилепсије дуго проводило трепанацијом лобање, тзв. “шарањем” од стране народних видара. Видари су се олако одлучивали на такав захват код падавице, махнитања и главобоље. Народне песме, па и “Горски вјенац” опевали су лечење и таквих болесника. Начине ли отвор на лобањи, очекивало се да ће ту изаћи болест, али и нечастиви (Пражић, 1987). Први писани документ о апотекама појавио се 1870. године. Прва болница у Црној Гори, Данилова болница у Цетињу, саграђена је тек 1873. године, а отпочела је са радом 1875. године. Савремено социјално медицинско схватање о чувању и унапређењу народног здравља први пут долазе до потпуног изражаја доношењем “Зборника правила, прописа и наредаба у санитетској струци Кнежевине Црне Горе 1891. године (Бољевић, 1981). Остаци архаичне народне медицине и фармације дуго су били очувани у нашим крајевима, с обзиром на то да се вековна искуства тешко напуштају (Туцаков, 1965; Туцаков, 1971; Катић, 1990; Илић-Тасић и сар., 1996а). Религија и митологија биљака и дрвећа је код старих Срба била веома развијена (Чајкановић, 1985; Илић-Тасић и сар., 1996а), по чему они не чине изузетак од других европских народа (Требен, 1997). У сталној борби за опстанак, хватајући се на сваком кораку у коштац са стихијом и немилосрдним чудима природе, без школованих лекара и лекова, остављен и заборављен, без ичије помоћи, јер "цар је далеко, а Бог је 129 високо", наш народ је посебно ценио лековито биље које му је увек било најприступачнији лек (Туцаков, 1973; Пешић-Гостушки, 1979). Од тога веровања се сачувало доста јасних остатака (Туцаков, 1965; Чајкановић, 1985). Међу опојна средства старих Словена спада сок винове лозе, тј. вино. Грожђе и винова лоза, као и бршљан (антидот) красили су многе надгробне споменике код Трачана и наших средњовековних предака. Винова лоза се такође убраја у лекове за нервне болести (Пелагић, 1971) и за епилепсију (Живковић, 1980), а коришћена је и код других народа на Балканском полуострву. “Хижна книжица”, штампана 1756. године “ву које всакојачка врачтво - тулико духовна колико светстка домаћа задржавају се за опадавицу“: “...Јећ свако јутро на тешће неколико зерн муштардиних и овак сигурен будеш од опадавице” (Шкробоња, 1990). 130 12.2. Верска медицина у Срба под турском влашћу “Сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка царству Небеском руководити. И у српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљаваше. Многе и велике светитеље господ даде сваком крају земље српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског”. (Поповић, 1990) Под турском влашћу српски народ је наставио да тражи помоћ, сигурност и лек у својим манастирима. О условима живљења, обољевању и видовома лечења значајне податке пружају житија светих, с обзиром на то да су многи писани документи који су чувани по српским манастирима уништени или спаљени током дугогодишњег ропства под Турцима. Живот св. Василија Острошког припада почтку новог века. Пошто његово житије (Поповић, 1990) на врло сликовит начин приказује живот и страдање српског народа под турском влашћу, као и поједине видове верске медицине тога доба, који су били присутни и у претходном периоду ропства под Турцима (који спада под сам крај средњег века), ово житије бива уврштено у истраживање које обухвата видове лечења (религијску медицину) у средњовековним српским земљама. Свети отац Василије, назван Острошки, родио се 28. децембра 1610. године у селу Мркоњић у Поповом пољу (Хумској земљи, данашњој Херцеговони, којом је раније владао Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору). По повратку из Свете Горе, када је Свети Сава установио Српску Архиепископију, Свети Сава је овде основао Захумску епископију, којом је касније управљао и отац Василије, као њен митрополит. Прва знања св. Василије је стекао у манастиру Завала од монаха. Овај манастир је био познат у херцеговачком крају, а имао је и доста књига. Касније је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице, званом Тврдош, у Требињском крају. У манастиру Тврдош крајем XVI века било је седиште српског ослободилачког покрета против Турака. Пошто је неко време провео у овом манастиру, где се и замонашио, отишао је у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског, Мардарија, који га је задржао код себе на Цетињу. Међутим, након краћег врмена дошло је до неслагања између њих због различитог односа према унијатској пропаганди која је долазила из Рима (Поповић, 1990). У то време се појавила усиљена латинска пропаганда у западним православним крајевима. Римски клирици, звани језуити, послати из Рима од 131 римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православих како би их обратили у своју “Латинску јерес” и потчинили папској власти. Ови насртаји су били најизраженији на Приморске, Црногорске и Херцеговчке крајеве. Захваљујући ревносном деловању оца Василија против уније, православни народ и свештенство нису подлегли латинској пропаганди. Да би наставио своју борбу, поново се вратио у манастир Тврдош. Живећи у Тврдошу, светитељ је наставио своје подвиге на спасењу своје душе, а још више на спасавању свог православног народа. Из своје молитвене ћелије сагледавао је све невоље и беде, које је подносио његов народ грцајући у тешком ропству, немаштитни и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, али и у сталној опасности од унијатске пропаганде. Као архимандрит је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Као духовник и пастир обилазио је херцеговачка села и куће и тако проповедао Еванђеље Христово, као што је некад чинио његов праотац Свети Сава (Поповић, 1990) и апостол Павле. Он је храбрио људе у вери и трпљењу, помагао је невољнима и уцвељенима па су га Турци прозвали “рајима богомољца”. Овакав његов апостолски рад је изазвао рекацију код потурица и они су хтели да га убију. Због тога је чак био принуђен да на кратко побегне у Русију. Новцем који је донео из Русије поправљао је запустеле и оронуле храмове, отварао је народне школе у Тврдошу и при патријаршијским црквама. Овакав немањићки ктиторски и просветитељски рад још више је разбуктао мржњу његових непријатеља (потурица с једне стране и латинских агената с друге стране) па је поново био принуђен да се склони из овог краја. Тада је отишао у Свету Гору где се задржао годину дана. По повратку из Свете Горе по други пут је свратио у Пећ да се јави патријарху, који га је тада поставио за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако је био још млад, са непуних тридесет година, он је био удостојен епископског чина због светости свога живота, као и због велике потребе Цркве у тим тешким временима (Поповић, 1990). По повратку у манастир Тврдош, он је наставио своју архипастирску дужност. “Моћ његових молитава је била тако велика да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште показивати знаке и дејства чудотворства. Народ га је већ тада сматрао за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога” (Поповић, 1990). Он је радо одлазио у народ, али је и народ почео к њему да долази тражећи себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. Светитељ је сваком помагао својим светим молитвама, духовним поукама, па и милостињом, на шта је и друге упућивао. Његовим ангажовањем и уз помоћ народних добротвора обновљен је манастир Тврдош, а касније је постављен за митрополита источно- херцеховачке митрополије, која је још називана и Милешевска и Петровска. У то време Турци су још више почели да муче српски народ, пљачкали су домове по селима, а људе су одводили у ропство. Опљачкали су цркве и манастире, сву земљу су опустошили пошто је народ у страху побегао у збегове. “… и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога”, забележио је монах Гаврило из манастира Свете Тројице код Пљеваља (“овај запис 132 је забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године“) (Поповић, 1990). Због овако тешке ситуације, тим пре што су Турци побили све народне прваке, светитељу су старији људи саветовали да пређе у манстир Острог, што је он одмах и учинио. Одатле је управљао источно-херцеговачком митрополијом пуних петнаест година. У Острогу је св. Василије окупљао и друге монахе и подвижнике, и са њима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице. Касније је подигао и украсио црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која је касније живописана и сачувана до данашњих дана. Наиме, св. Василије је настојао да Острошку пећину претвори у прави манастир, који би по угледу на остале православне манастире био расадник духовног живота за народ. Прогањана и напаћена херцеговачка раја склањала се испред турских злочина у Острог. Многи старци, жене и деца су ту налазили уточиште, лек и духовни мир. Многи су тада осетили чудесну моћ његове молитве. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, упокојио се мирно и без болова 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице (Поповић, 1990). Убрзо по престављењу Свечевом народ је почео долазити на његов гроб, као што је долазио и за време његовог живота (Поповић, 1990), а што је код српског народа било присутно и раније везано за поједине светитеље, о чему сведоче бројна житија светих (Велимировић, 1991; Илић-Тасић, 2002, 2008). Овакав начин тражења помоћи био је већ познат и код других хришћана (нпр. различита чудеса на гробовима лекара светитеља) (Велимировић, 1991). Тако су се и на гробу св. Василија почела дешавати многобројна чудеса, која ни до данас у Острогу не престају (Поповић, 1990). Седам година након упокојења Светитеља откривне су његове нетрулежне мошти. Глас о прослављењу тела св. Василија брзо се пренео надалеко. Тада је народ у све већем броју почео долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу св. Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој острошкој светињи наставили су да долазе не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани да траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, све до наших дана (Поповић, 1990). Острошки монаси су и у последњим временима забележили преко стотину чуда и она се чувају у рукописној збирци манастира. Нека од објављених средио је јеромонах Иринеј Гавриловић (Поповић, 1990). Пред кивот Светитеља доношени су болесници од разних и неизлечивих болести, како душевних тако и телесних. О томе сведоче многобројне штаке, ланци, вериге и носила. О тим многобројним исцељењима, посебно оних од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у мнастирским књигама (Поповић, 1990). Међу онима који су у Острогу као умоболни нашли исцељење, неки су се “трзали као бесомучени”. Поставља се питање да ли се радило о пароксизмалним сметњама (нпр. јакој 133 главобољи), епилепсији, психози, схизофренији сличној психози са епилепсијом или бесовима. Да ли су то могли бити право или лажно поседнути?! О сличним диференцијално дијагностичким проблемима су дискутовали и други аутори (Lhermitte, 1947, 1956, 1963; Јеротић, 1997; Илић-Тасић, 2002, 2005, 2009). 134 13. НАРОДНА МЕДИЦИНА И ЛЕЧЕЊЕ ЕПИЛЕПСИЈЕ ТОКОМ XIX И XX ВЕКА 13.1. Народни обичаји и лечење епилепсије Према нашем народном веровању епилепсија долази и мучи људе или наслеђем од родитеља и дојиља, или од глиста, или од јаког удара и изненадног страха, или од јаког пада и весеља, или од онанисања и ветрова накупљених у трбуху, или од јаког напрезања и разних оспа и мокрота, које навале у мозак, или од других узрока, као што су велика врућина хладноћа (Пелагић, 1974). Пелагић (1974) је прикупио и описао препоруке за спречавање напада из различитих крајева наше земље: - У случају напада треба удесити да болесник има комаде гвожђа у рукама. - Да се поред болесникових ушију јако лупа неким предметом. - Да се под нос стави разрезана главица црног лука или запаљено кокошје перо. - Некима спречи напад и везивање оног дела тела одакле напад почиње долазити. - Куване коприве (корен, лишће и стабло) - свакодневно по једна "чаша одвара", а у њу треба измешати мање од пола кашичице праха од слонове кости (утуцани или настругани). - Дуже времена пити једну кашичицу зејтина помешану са једном кашиком жутог шећера. - У самом почетку напада болесника одмах треба "ћушнути" добро два до три пута иза ушију, "али и нештедимице ". Таков поступак "пробуди болесника у исти мах". Веровало се да то треба понављати сваки пут кад болест долази, па ће тако оставити болесника. - Кад напад почне код деце и одраслих, треба неко да стегне врло јако мали прст леве ноге и да позове оштро именом болесника. - У нападу треба пререзати кожу на врату болесника око потиљка да истече крви за једну супену кашику и оставити да стоји поклопљена у чаши за 5 до 7 дана. "Тад свари праве кафе и налиј на такав толико колико се обично пије, па измешај добро и дај да попије болесник. Некога пусти та напаст одједном, а некога од три до четри такве употребе". Ово је опробано на војницима и грађанима у ужичком крају од једног Влаха. 135 - Доктор Лојевски је тврдио да је један лекар употребљавао све што зна научна медицина, без успеха; али "чим је оставио сва јела и пића осим млечних јела, избавио се од падавице заувек". Млеко се може јести са куваном јечмиком, пиринчем и житном варом. Тако исто воће и зеље. - У Крањској гори су истицали да су се решавали ове болести кад неколико пута на дан пију крв корњачину и јаја њена некувана "једно данас а друго сутра наташте". - Многи су се излечили дуготрајном употребом сасапариле, која расте у средњој Америци (спрема се као рута; у медицини се ретко користи, углавном као диуретик и код неких кожних обољења). - Често помаже болеснику и женидба - умерено уживање полне љубави, али само онима који су оболели на прелазу из детињства у момаштво. У народној медицини Тимочке крајине бели лук се користио као лек од епилепсије: оболелом од епилепсије (у нападу?) се испред носа стављао расечен бели лук, а справљан је и чај од главице белог и главице црног лука. Оболели је узимао три пута дневно (једну мању чашицу) овог процеђеног напитка. За време напада болеснику је давано да удише пару од течности у којој се кувао црни и бели лук (Живковић, 1999). Животић (1985) разликује лечење падавице са великим и малим нападима. Он препоручује чај, односно шест различитих комбинација од неколико лековитих биљака (беле имеле, матичњака, одољена, босиљка, листа купине, листа и корена коприве, листа и цвета хајдучице, листа и цвета кантариона, цвета брђанке, листа рузмарина, нане, корена водопије, листа и цвета кичице, листа мирођије, першуна, цвета или шишарке хмеља, ризома пиревине и друге). Чај се примењује у трајању од по десет дана у различитим дозама за децу и одрасле. Међутим, посебно истиче одговарајући хигијенско дијететски режим, масажу иза напада и по утврђеном редоследу, исхрану са мало соли, сендвиче богате витаминима (двопек натопљен млеком, премазан маслацем или маргарином са ренданим кореном шаргарепе, першуна и хрена, наизменично дебљине 1 цм, а преко тога једна супена кашика меда /ливадског или шумског). Нглашава и потребу вођења евиденције о броју напада и узетим намирницама. Препоручује црни лук за добар сан и јачање живаца. У народној медицини књажевачког краја и околине корен од коприве се кувао и пио “од живци” или против малаксалости (Живковић, 1999a). Требен (1997) наводи да су у народној медицини за лечење епилепсије коришћене следеће лековите биљке: вирак, велики подбел, бела имела, ивањско цвеће и мајкина душица. За неке од њих наводи и начин припреме. Чај од великог подбела: једна пуна мала кашика попари се са четврт литре воде и остави се да кратко одстоји; у току дана треба у гутљајима пити око две шоље овог чаја. Мајкина душица (Thymus serpyllum) има изразито седативно дејство. Требен (1997) 136 бележи повољан ефекат на нервозну и немирну децу, као и на пренадражене и депресивне људе (купкама мајкине душице). Зато препоручује мајкину душицу и за лечење епилептичких напада (дневно треба пити по две шоље чаја, не само код појаве напада, него током целе године, у курама од две до три недеље и с паузама од по десет дана). У нашем народу постоји веровање у магијски значај мајкине душице (Софрић, 1990) Садиковић (1991) наводи већи број лековитих биљака за лечење епилепсије у виду чајева који се дају обично у трајању од девет недеља наизменично: најпре од лишћа и цвета имеле која расте на храстовом дрвету (по једну већу шољу добро топлог чаја наште срце и једну увече), моравке, лишћа од руте и рузмарина, уз одговарајуће купке са маслиновим уљем, хладном водом или одваром од врхова оморике и зелених оморикиних шишарки, док две недеље треба узимати и три мале кашике исцеђеног сока од чуваркуће; наредних девет недеља ова процедура се наставља али се даје чај од младог храстовог лишћа, ивањског цвећа, жалфије и пелина, а затим се док се не оздрави пије чај од бурјана, дивље боквице, бетонике, чувар куће, липе и имеле са храстовог стабла. Уз то се препоручује и одговарајући хигијенско-дијететски режим: “Ваља јести лагана јела, месо пилеће, јагњеће и телеће, добро кувано и немасно. Доста свежег воћа. Треба дубоко дисати и на свежем ваздуху се кретати”. Садиковић (1991) у изванрдне лекове за епилепсију убраја и корен од комонике (Artemisia vulgaris) јер спада међу горке лекове (са топлим пивом ради презнојавања), рузмарин приређен у виду капљица (12-15 капљица у 4 до 6 кашика воде или на шећеру) – “дуготрајном употребом болест ће попустит а затим нестати”, прашак од сушене метвице са меким јајима, кувани плод од дивље руже (шипурак), подубицу, корен бурјана, корен и семе божура, свеже зрневље од горушице, одољен и корен од маслачка са тамјаном. Укуван корен од бурјана употребљава се против падавице или невоље (горске болести). Неки видари препоручују чуваркућу, као успешан лек од епилепсије (Садиковић, 1991, Мијатовић, 1998). Сок од свежег листа чувар куће (1 кафена кашичица са 1 кафеном кашичицом хладне воде) узима се 20 дана као лек од епилепсије (Мијатовић, 1998), посебно за “епилепсију изазвану страхом” (Садиковић, 1991). У народној медицини се саветује по један сиров, опран лист прогутати “наштину” за јачање организма (Живковић, 1999a). Чуваркућа штити од сваке несреће (Чајкановић, 1985), те се често гаји по саксијама, на крововима и оградама. Мијатовић (1998) као посебно важно истиче хладне купке од виновог сирћета и воде, како за масажу тела, тако и купке за потапање ногу до изнад колена, док за време купања треба држати хладну воду у устима. Препоручује и свежи сок чуваркуће у трајању од 20 дана са паузом такође од 20 дана, када се узима сок од смрекових боба. Уз то предлаже мешавине траве имеле са храстовог дрвета, корен пирке, лист лимуна, корен белог слеза и смрекове бобе или мешавину траве имеле са храстовог дрвета, корен пирке, корен коприве, хајдучице, корен белог слеза, лист метвице и траве троскота (према литературним подацима пирка и троскот су називи за исту биљку – Poligonum aviculare ) (PDR for Herbal Medicines, 137 2005); овај чај се саветује уместо воде, а за време паузе се препоручје компот од јабука. Као и многи други видари, и он саветује узимање сувог праха гранчица и листа имеле са церовог и храстовог дрвета у трајању од 30 дана. Болесник се упозорава да годину дана не сме јести суво месо, пасуљ, нити да пије алкохол. Међутим, Мијатовић (1998), такође, наводи и употребу бизарног животињског материјала за лечење епилепсије (свежа корњачина крв). Интересантно је да је и лубеница употребљавана као лек за епилепсију, а сматрало се да и липов цвет има посебног успеха код падавичара (Живковић, 1980). Трава од “страве”, трава од страха (Ceterach officinarum) се у Бугарској употребљава као лек за епилепсију, а према нашем народном веровању за лечење напада (конвулзија) које су последица страха - податак из околине Ниша (село Просек) (Г. А., 1998). У Островици (код Сићевачке клисуре) баје се дивљом зевалицом (Aantirrhinum orontium) као ”травом од стра” (Ceterach officinarum): “суву дивљу зевалицу врачара умаче у воду и шкропи болесника” (ГЕМ, 21, 1958, 255-263). Трава од “страве”, страшник (Ceterach officinarum), у Островици и околини, према усменом предању, употребљавана је (а и данас се употребљава) као лек од конвулзија које су “последица страха”. И у другим крајевима је страшник употребљаван при бајању против страве (против последица претрпљеног страха) (Ђурић, у Чајкановић, 1985). Маховина са граба је коришћена за кађење од урока, плача и страве (С. Тројановић, Ватра, 188). Можемо претпоставити да је трава од “страве” (страшник/ Ceterach officinarum) употребљавана као лек од епилепсије чија појава је у оболелих, њихових рођака и околини одувек изазивала страх, а можда и код пароксизмалне појаве страха која је могла бити део клиничке слике епилепсије темпоралног режња. Препоруке Пелагића (1974) за дечију падавицу ("фрас") - "Чим дете ухвати ова несретна болест, треба напунити уста димом од дувана и затворити губице, па ће се успут ослободити напасти" (у Влашкој, у Александрији). - Утуцати сирове траве руте, рутице, па исцедити сока, те помешати једну кашичицу са три-четри кашике мајчиног или крављег млека, и дати детету да попије било "драговољно или нагониоцом". Тако треба чинити неколико пута и бол ће проћи. За зиму треба утући рутицу, стабло и лишће с цветом. Помешати четвртину кашичице тог прашка и давати са млеком болеснику два три пута недељно. Овај рецепт води порекло из средњовековне медицине (Хиландарски медицински кодекс бр. 517). - Помаже и дуготрајна употреба сасапариле. "Фрас" је дечија болест коју према веровању препознаје само мајка детета. Кажу да је најбољи лек против ове болести сок справљен од три главице мажорана 138 (Шкробоња и сар., 1990). "Ову болест треба неодложно лечити, јер она је посве опасна" истиче се и у народној медицини (Пелагић, 1974). Животић (1985) за лечење дечијег “фраса” препоручује узимање чајева од: цвета и листа хељде, корена одољена и листа целера; листа и цвета срдачице, целеровог ризома са кореном и листа матичњака; листа имеле, листа матичњака и листа коприве или листа и цвета босиљка, листа рузмарина, листа и пупољка софоре (још неотвореног). Чај се даје у трајању од осам дана, сваког сата по 0,5 до 1 дл у зависности од комбинације лековитог биља. Уз чај се препоручују и топле облоге од јечма (држати их по један сат на трбуху) три пута дневно, а за тело купке од благог раствора сирћета и воде ујутру и увече. Срдачица је народни лек против грчева, узима се чај више пута дневно пре јела (50г на 1литар кључале воде), прашка (једна кашика у чашици црног вина) или тинктуре (једна кафена кашичица). Чешће се даје у смеси са другим биљним дрогама за умиривање са одољеном и матичњаком (Туцаков, 1973). У селу Крњи град код Топличке Велике Плане у периоду иза другог светског рата дечији “фрас” је наводно успешно лечен тако што је стриц детета морао да засече бријачем кожу на врату детета и да забоде колац у земљу. Иза тога напади се више никад не би јавили. Тако је мајка излечила своја три сина који су имали дечији “фрас” (И. Н. 1999). Пуштање крви ради лечења епилепсије описао је и Пелагић (1974). Међутим, овде су изгледа примењивани и поступци везани за принцип додирне магије (вероватно и / или егзорцистичко деловање колца). Традиционални обред побратимства у циљу излечења назива се “бацање крстова”; користио се у циљу излечења свих болести, али најчешће оних које немају видљиве манифестације и последице на телу, као што су главобоља, нервне болести и епилепсија. Ове болести спадају у ред оних које, по народном веровању, изазива нека невидљива сила. Зато је и коришћен метод који припада сфери духовног (Ђокић, 1999). Према истраживању овог аутора овај обичј је још увек жив и интензивно се упражњава у Браничевском крају, нарочито у оним селима која се налазе у близини манастира Ракумије, Заове, Сестрољина, Нимника, Витовнице, Горњака и Тумана. Кад оболи дете од фраса (у појединим сремачким селима), стављали су на колевку венчаницу кроз коју су и “прометали” (провлачили) оболело дете. Сматрано је да иста “лековита” својства има и мушка кошуља “златара” или мушке гаће (Радуловачки, 1999). Посебно су Роми примењивали необичне видове лечња дечјег фраса: на месту где би дете пало и избацило језик у страну, окренуло очи, мушкарац који би се ту затекао одмах почиње да копа рупу и у њој тражи црни камен. Рупа се копала чак и у кући испод патоса, пошто би се претходно склонило дете и помериле ствари. На камен се помокри мајка детета па се њиме трља о земљу у рупи. То што се скине са камена помешано са земљом и мокраћом, кашичицом се даје детету. 139 Роми верују да је први напад најјачи, а уколико се понови слабији је, и лече га мокраћом. Ако дође до трећег напада тада му дају турски лек “плави камен” растворен зејтином и мајчином мокраћом у шољи. Овом густом масом мажу десни детету и оно је тако и прогута. Трајковић (1999) истиче да Роми само на овај начин лече фрас, а болесног зову “рув” (вук). Међу нашим пацијентима које смо пратили након фебрилних конвулзија било је и ромске деце. Највећи број родитеља је редовно долазио на контроле и проводио одговарајући вид профилаксе фебрилних конвулзија. Међу њима је било и оних коју су доводили децу након “ритуалног третмана” са плавим деснима и непцом и / или плавим отиском на челу. Овде има смисла забележити информацију која се доима као анегдота, коју ми је једном приликом испричала колегеница, педијатар, из Дома здравља у Нишу. Наиме, када је дете хтела да пошаље у болницу на контролни преглед због фебрилних ковулзија, мајка је упитала: “Докторко, кажи ми да ли си ти излечила моје дете од овај бронхитис, а код нас у циган малу има лек од фрас!?” Истини за вољу, у последњих неколико година скоро да и не срећемо децу са модро офарбаним устима и челом, што је пре више од 10 до 15 година била релативно честа појава. Обзиром на добру прогнозу фебрилних напада и успешну дисконтинуирану профилаксу диазепамом, а по потреби и континуираном профилаксом применом фенобарбитона или натријум-валпроата (Илић-Тасић, 1996) данас се скоро не примењују видови народне медицине, што није случај са појавом епилепсије (Илић-Тасић и сар., 1997), обично самоиницијативно без консултације са лекаром. Врло ретко добијали смо податак да су родитељи деце која су имала фебрилне конвулзије примењивали методе народне медицине, поготову бајалица. Међу њима су били ретки они који су поверовали да им је “баш то” (неки чај или бајалица) помогло да се напади никад више не врате. Чак и у народној медицини данашњих културних народа налазимо многе елементне из предисторијске медицине, а много наоко неразумљиво медицинско празноверје постаје разумљиво ако му потражимо порекло у предисторијској медицини (Глесингер, 1978). Пример за то је и наша народна медицина, у којој има елемената из сваке фазе најстарије медицине. У старим лекарушама наилази се на остатке из прадавних времена, кад је човек још емпиријски примењивао лековите траве, у различитим амулетима и тетовирању. У бројним заштитним средствима и поступцима против урока препознајемо остатке демонистичких, односно анимистичких схватања. У народном лечењу налазимо многобројна празноверја, различите заклињачке формуле и тајне (о којима се нерадо прича, како не би изгубиле моћ против одређених болести) (Раденковић, 1999; Радуловачки, 1999), нарочито кад је у питању епилепсија. Народна бајања, као вид магије, представљају специфичан вид наше народне митологије и народне медицине. Некад запрепасти чињеница да је 140 "цивилизовани" човек начином реаговања на одређене догађаје у природи и друштву везан за тамну митску сферу која избија из његовог бића у својој снази као и пре две хиљаде година. То је нарочито уочљиво у несвакидашњим променама, елементарним непогодама и ратовима (Раденковић, 1973), у превентивне сврхе и код хроничних болести (Радуловачки, 1999), па и за лечење епилепсије (Петровић, 1993). Продукт народног духа јесу и бајања, како за многе болести тако и за епилепсију ("Од свестичје"). Кад неко губи свест онда му се баје од свестичје и на крају се покади истоименом травом: "Да се просвести Раде, да му да бог здравје. Сви свеци помоћници, а ви помоли а ви помогнете да уступимо сваке болести. Болес уватила Раде, уватила му и руке и ноге и главу и срце и душу и крв му попила. Да га покадимо са свестичје да му најури сваки болови" (Раденковић, 1972, 1973). И поред значајног труда, за сада остаје отворено питање која је лековита биљка примењивана у описаном поступку лечења епилепсије који обједињује бајање, веровање у магијску моћ лековитог биља (кађењем се изгоне зли духови), али и обраћање за помоћ некој вишој сили. Интересантно је да у бајањима нема помена о божанству генерализовано у једном лику, већ се у бајањима осећају паганска схватања ("сви свеци помоћници"), односно да хришћанство није ништа битно променило. Не треба схавтити да су ова бајања пред нама језички склоп Словена још из заједничке прапостојбине пренесена преко колена, али треба имати у виду да се бајања као конструкција, схема, у битним цртама нису изменила још из давнина (Раденковић, 1972; 1973). У забележеним басмама и обредима из Сврљишког Тимока снажно се осећа утицај наше средњовековне апокрифне верске медицине. Али, у њима има и много претхришћанског чему је и сваки врач, човек из народа, дао свој народни печат свакој басми (Туцаков, 1965). Радовановић (1997) међу басмама и бајалицама сокобањског краја није нашао да се неке од њих односе на лечење епилепсије. Можемо поставити питање да ли због тога што се више не примењују, или су пак још увек строго чувана тајна појединих бајача. С напретком научне медицине бајалице су изгубиле значај, али су се поједини примери бајања одржали све до данас. Разлог што се бајања још увек одржавају лежи како у томе што се људи тешко ослобађају старих навика, тако и у томе да болесницима који верују у њих могу олакшати живот (Радовановић, 1997; Радуловачки, 1999). Међутим, митско је латентно присутно и у свакидашњем животу (хороскоп, гледање у шољу - најраспрострањенији видови наслеђа мита) (Раденковић, 1973). Лечење различитим магијским поступцима, за које се верује да имају непосредан утицај на човека, уливали су поверење у моћ исцељења током читаве људске историје, те су се широм света одржали у народној медицини, првенствено користећи сугестивно лечење додиром кроз примену различитих ритуалних поступака (на пример Шамана) (Туцаков, 1965; Тројановић, 1986), а у нашем народу кроз примену првенствено различитих бајалица уз низ магијских поступака и примену лековитог биља (нпр. босиљак, свсниче) (Туцаков, 1965; Раденковић, 1972, 1973; Тројановић, 1986; Радовановић, 1997; Живковић, 1999, 199a; 141 Радуловачки, 1999). У већини случајева лечње бајањем се обавља за време младог месеца, најшчешће увече када је снага сунца у опадању (Радуловачки, 1999). Поверење болесног у изговорене речи бајалице је од увек било велико и стварало је осећај сигурности и веру у моћ исцељења, те одатле потиче јака психосугестивна вредност изречених басми (Туцаков, 1965; Радовановић, 1998; Живковић, 1999). Услов за оздрављење је да болесна особа верује у исцелитељску моћ бајалице и магичну моћ изговорене басме (Радуловачки, 1999). Уколико је болесник више подложан сугестији, утолико ће му се воља појачати што може довести до побољшања, односно излечења болести. “При бајању је терапија оснажена вољом – где ће болесник аутосугестијом упрегнути сву душевну снагу и надјачати учмале живце” (Тројановић, 1986). Ове речи охрабрења требало би да у извесној мери поврате изгубљену веру у живот и здравље и на тај начин индиректно доприносе општем психичком и физичком јачању организма (Туцаков, 1965). Модерна дијагностичка процедура у савременој медицини, ако хоћемо то да признамо, на неки начин удаљава пацијента од лекара, тако што на неки начин скраћује потребу за вербалном комуникацијом, а болесници управо имају потребу да дуго разговарају са лекаром о својој болести, због чега често и одлазе видарима који “умеју да их слушају”. Лечење путем изговарања тајанствених басми, њиховим комбиновањем са другим знањима из области народне медицине, па тако и путем имитативне мађије, нашла су практичну примену код лечења појединих болести. У неким случајевима, како поједини људи верују, доводила су до спонтаног исцељења (Радуловачки, 1999). Можемо поставити питање да ли је међу њима било и оболелих од епилепсије. Један број болесника (било одраслих или деце) лечен је различитим магијским поступцима уз примену редовне медикаментозне антиепилептичке терапије. Примена различитих видова народне медицине примењује се обично без знања лекара; подаци о томе се обично добију накнадно, тек на наше циљано инсистирање, или се и тада прећуте. Дугогодишњим праћењем наших болесника и упорним истраживањем се долази до закључка да је то ипак чешће него што можемо очкивати, с обзиром на утицај богате традиције на нашим теренима. У народној медицини се верује да већина болести долази натприродним путем и да се, према томе, могу отклонити само натприродним силама. Као и код многих других примитивних народа од најдавнијих времена до данас, и код нас се одржао прастари обичај да се приликом бајања употребљава разно биље, ређе животињски органи или минерална средства. Магијске радње, цео неписан, али строг ритуал сложених радњи такође прати многа бајања. “Падаћа болес”, “падаћи ветар”, “ветровита болес”, ”суветричав човек” и “дечји фрас” се према народном веровању лече бајањем и травама: селињачом, белом комоњиком, божуровим семеном, кучинама, провлачењем испод црног дуда или бреста (Туцаков, 1965). Могли бисмо да се запитамо која је улога лековитог биља у тим магијско – религијским поступцима, односно ритуалним радњама, нарочито у поступцима са кађењем. У те сврхе су се обично употребљавале биљке за које је народ веровао да имају изразиту магијску и апотропејску моћ (кантарион, босиљак, дрен). Изгледа да 142 је лековито биље коришћено због исконског веровања у његове исцелитељске моћи, што би такође, требало да ојача вољу и веру оболелог у исцељење. Међутим, неке од тих биљака су употребљаване за кађење ради истеривања злих сила из оболелог (кантарион / ”Fuga daemonum”), нарочито оних који болују од епилепсије. Туцаков (1965) детаљним и дуготрајним проучавањем народне медицине Сврљишког Тимока запажа значај психосугестивних елемената за успех у лечењу, које народни видари (нарочито “врачи”, “бајачи”, “басаџије”) посебно користе, а што може позитивно да утиче на уплашеног (“засташеног“) болесника, тим пре уколико и сам верује у овакву процедуру лечења. Посебно се често примењује “Басан од стра”. У примитивној медицини (претежно по забаченим селима) магијске радње су обавезни саставни део обреда лечења, као и у нашој апокрифној верској медицини у средњем веку, а понегде и данас. Магијске формуле, према веровању басаџије, имају куративну, а исто тако и профилактичну моћ и они то, како знају и умеју, користе на свој начин. Роми употребљавају "чивит" који набављају из Турске ради заустављања напада (мажу непце и језик детета). Обичај је и да се мајка детета помокри на месту где се напад догодио, како се напад не би поновио. Ови подаци су забележени јула 1995. године у Дечијој клиници КЦ Ниш од деде пацијента П. Д., мушко, узраста 6 месеци, које је хоспитализовано ради диференцирања и лечења епилептичких напада. Више пута смо на клиници виђали ромску децу са модром усном дупљом или модрим кругом на челу (током 1988, 1997, 1998. године). Наиме, према речима једне мајке, жена која зна да лечи фрас раствори прашак (чивит?) са шећером и зејтином, а онда мајка детета ову течност на таште ставља на непце и чело болесног детета уз молитву Бисам Алах (“У име Бога који прашта“). Могли бисмо да кажемо да то претставља магијско-религијски вид лечења, због веровања да су напади узроковани грехом. Родитељи и данас покушавају да црвеним концем око руке (црвено предиво се у јужној Србији сматра као заштита "против лоших очију, зависти, урока, мађија и злих духова) или разним амајлијама на грудима заштите дете од урока и зла погледа, односно обувају једну чарапу наопако или друге боје. Роми су деци обавезно на руку везивали црвени кончић или ниску црвених перли (Радуловачки, 1999), а често то и данас чине. У народној магији највише су заступљене три боје: бело, црно и црвено са својим значењем, у чему је црвено за многе народе “права” боја јер је најдубље повезана за принципом живота (Антић, 1999). Антић (1999) детаљно разматра значај црвене боје као апотропејона у животном циклусу појединца (па и детета). Жена у народној магијској медицини врши прворазредну улогу као чуварица и заштитница здравља којој је поверено да спроводи ритуале магијске медицине. Према подацима сакупљеним из домаће етнолошке литературе, црвена боја код нашег народа има значајну улогу у магијским видовима народне медицине. Истицање црвене боје у разним бајалицама (басмама), коју треба довести у везу са заменицом “моји” требало би да искаже значење “ја сам тамо где је црвено” (хтонско, демонско). Тиме се уклања супротност између човека и опасне нечисте силе па и повод за непријатељство између њих (Антић, 1999), а можда бисмо рекли и покушај да се непријатељска сила превари оваквим лукавим 143 покушајем, или да се привуче и отклони пажња злих очију. Постаје јасно да су видови лечења различитих болести у народној медицини у складу са њиховим поимањем узрока болести (најшешће приписиваним демонским силама), поготову када се ради о епилепсији. Врло распрострањен утук од злих сила је да се деци на капу пришивају и старинске сребрне парице црвеним концем (Тројановић, 1986), а понегде се ушивао и златник. Из истог разлога се носе записи (поготову у лечењу епилепсије) или амајлије и амулети од разних ситних предмета (а што је нарочито изражено у Македонији, влашком крају и код Рома). У некима је сашивена мала плишана кесица са медвеђом длаком да се дете не би плашило (и наш “пацијент П. Д., мушко, узраста 6 месеци). У старим лекарушама, као необичан лек, налази се и прашак од јеленског рога, који се у српској средњевековној медицини примењивао и као лек за епилепсију (Катић, 1989), што се најдуже одржало у Црној гори као лек од губе (Тројановић, 1986). Народ је без сумње знао да је прашак од јеленског рога несварљив и да не може да лечи, али је у том прашку, “кога је болесник пио”, гледао неку мистичну силу - да се зао демон који се угнездио у телу изгна страхом од јелена који може роговима да га пробурази, те ће брзо напустити тело и болесник ће оздравити. У старим лекарушама се налазе и рецептуре за припрему белог вина са овим прахом, којим је ваљало премазивати тело вероватно из истих наведених разлога (Тројановић, 1986). Необични животињски екскрети све до осушеног камиљег ђубрета и праха од рогова дивљих магараца, препоручивани су поред Хермесове траве и камена као лек за епилепсију, о чему сведоче и неки рукописи из поствизантијског времена (Makris, 1995). Иако су овакви медицински ритуали, са становишта савремене медицинске науке, сасвим наивни, погрешни, нерационални, ипак они имају извесну логичност и своју психологију у вези са народним схватањима о значају тзв. симпатичне, преносне или додирне магије (Драгић, 1972; Станковић, 1988). У Корвинграду код Ниша постоји култно место где невољни одлазе на лечење, пију с водом састругани камен, и провлаче се три пута испод једног камена, прилажу новац, кашику и мајцу у којој су претходне ноћи спавали (Трајковић, 1999). У народу постоји веровање да се овде може излечити и епилепсија. Међутим, ова мегалитска стена (коју народ једноставно зове “шупљи камен”) се не налази у Корвинграду, већ на супротној страни преко реке Јужне Мораве, на брду Кумига (према етимологији речи куку мени - “куку ми га”) код села Орљана. Донети предмети наружују и загађују предивну околину. Изгледа да је важан долазак на ово место и додир са “исконском енергијом камена”, односно овог места моћи. У непосредној близини налази се мала црквица посвећена св. Јовану Крститељу. Народ се овде посебно окупља у свитање на Ивањдан, односно Св. Јован биљобер, те заправо можемо закључити да се овде ради о мешању различитих утицаја традиције (магијско-религијских) и могућем деловању овог места моћи?! Кнежевић (1999) покушава да одгонетне смисао провлачења у етномедицинској пракси. Моћ исцељења приписивана је различитим шупљим предметима, па и каменовима чудног облика, шупљем камену и или шупљој стени 144 недалеко од Призрена. Према мишљењу овог аутора, шупље стене су ближе симболици пећине, па је и провлачење кроз њих тумачено слично иницијацијским обредима који уз присуство пећина, шупљина, отвора, добијају вагинално значење, по облику, а по кретању у провлачењу, значај рађања. По Мирче Елиадесу, то је regressus ad uterum те су тако извођене и познате Елеусинске иницијације (проласком кандидата или болесника) (Кнежевић, 1999). Интересантно је напоменути, да се и “шупљи камен” крај села Орљана налазио у склопу пећине која је давно минирана (иза другог светског рата), како се народ ту не би окупљао због веровања у магијско-религијске утицаје. Но, и поред тога многи и данас долазе на ово место. На нама је да кроз будућа истраживања покушамо одгонетнути тајну шупљег камена у светлу модерне енергетско-информацоне науке. Амајлије се стално носе са собом, било да су на капи, око врата, на грудима, у појасу, кошуљи, џепу, под мишком, на рамену и слично. Употреба у заштитне сврхе им је разноврсна. Многе од њих правиле су и жене “магијарке” (Живковић, 1999a), док су неке амајлије и талисмане правили и златари; временом су претрпели промене и данас све више представљају модне детаље (Тројановић, 1986). Док сам претходни текст бележила, сетила сам се једног коментара моје школеке другарице (В. С., 1997. године), која живи у Љубљани, да се девојчица њене комшинице лечи од епилепсије у КБЦ Љубљана, али да увек носи нешто “ушивено” за џеп капутића. То само потврђује колико су народна веровања дубоко укорењена, односно утичу на мишљење и схватања модерног човека, у последње време са комбинованом употребом (и злоупотебом) разних религијских утицаја (у облику разних талисмана), чему иду у прилог и истраживања других аутора (Костић, 1999а). На овај начин, многи су начинили “уносан” посао, посебно на рачун оболелих од тешких и хроничних болести (Костић, 1999а), мада постоји тежња да се то данас учини и на научни начин (Стојановић, 1991). Овакви појединачни покушаји траже додатна експериментална истраживања и стручну потврду лекара. Према народном веровању "онај који види две змије док се паре и баци преко њих неки покров или комад одеће касније може успешно да лечи падавицу" (Раденковић, 1996). Ово веровање је вероватно делом засновано на принципима додирне магије, а може представљати и остатак мита, односно може представљати симболичну везу “змије исцелитељке око штапа” - везано за грчку митологију и Асклепија (Илић-Тасић и сар. 2011), као и митологију других народа широм света (“Еп о Гилгамешу”, коме је змија украла траву вечног живота, коју је он једва нашао дубоко испод мора). Значајна је митологија афричких племена, али и шаманистичко учење из долине Амазона, које данас интересује и антропологе (Narby, 2007). У многим земљама широм света, како на Истоку, тако и на Западу, змија је најчешће симбол вишег мистичног наслеђа и употребљавана је у различитим култовима. Као и индијски идолопоклоници змија, следбеници овог ритуала у Мексику справљали су и паприкаш од змија. У обе ове друштвене заједнице храњење овим месом требало би да донесе сваки благослов, а посебно окултне моћи (Шах, 1989). Борко бајач је правио бујон од белих змија које је скупљао 145 између Ускрса и Ђурђевдана како би разумео “немушти” језик биљака (Раденковић, 1996). Према истраживању Ђорђевића (1999), за лек се користе само оне змије које се ухвате између Ускрса и Ђурђевдана, или између Мале Госпојине и Преображења. Тројановић (1986) истиче да сви европски народи верују да постоји немушти језик, али га различито зову. Народ верује да свака животињска врста говори својим властитим језиком. То веровање потиче још од старих Хелена који су веровали да је неки “свевидац“ Мелампус, коме су змије лизале уши, разумевао све животињске језике и знао како треба болести лечити. Стога постаје јасна и употреба змије за лечење епилепсије у нашој народној медицини, како као “лек”, тако и за успостављање “контакта” са биљним и животињским светом. Према истраживањима етнолога, змија се још увек употребљава у народној терапији за различите болести, али се користи и за справљање лека против “свих болести” (Ђорђевић, 1999). Змијско месо је улазило и у састав теријака / универзалног лека против свих болести – где се огледа утицај старе школске античке медицине на Галеново врме, а касније и на народну медицину бројних народа (Глесингер, 1972). Биолог Вотсон (1995) проучавајући научни поглед на натприродно - указује на сличност у различитим старим културама које у то време нису имале никаквог контакта! Употреба животињског материјала за лечње епилепсије (црна кокош, јеж, свиња, ластавица, голуб, грлица, бујон од роде, кађење изнад слепог миша, срце од рибе моруне, змија и њени делови тела, тестиси од вука, жаба, речни рак) била је заступљена кроз векове, у приличној мери у околини Зајечара и у XIX веку (Живковић, 1980, Ђорђевић, 1999), али је временом напуштена. Међутим у нашој народној медицини употреба змије у лечењу епилепсије се понегде одржала до данашњих дана (нпр. месо змије у околини Призрена, З. У., 1996). Змијска кожа се такође употребљава као лек за болесне од падавице (Ђорђевић, 1999). Према истраживању овог аутора упоребљавала је Д.Т. из Чукљеника. Према народном веровању тестиси видре лече епилепсију у мушке деце: “Муда од видре испећи, истући у прах и умесити као погачицу са брашном. Давати деци у току дана док не поједу погачицу” (Призрен и околина, З. У., 1996.). И данас се понегде саветује хрскавица од прасеће главе иза ува (у “облику ува”, која је најпре скувана, а затим добро испечена и нарендана, као лек за нападе који се јављају за време купања детета (околина Пирота). Sumi (1988), Аwаyа et. al. (1988) упозоравају да треба бити опрезан при купању деце са фебрилним конвулзијама и тешком миоклоничком епилепсијом. Као лек за епилепсију у народној медицини саветује се и употреба праха од главе или зуба од јагњета, који се ставља у чај (А. И., 1998). Укорењеност наше народне медицине види се и данас у веровању у лековиту моћ птице свраке: печена или кувана (без главе) са хлебом лечи фрас или падавицу (Живковић, 1980). У нашем народу и данас постоји веровње да кувано срце од јежа представља успешан лек за епилепсију (Живковић, 1980), што су неки родитељи давали (самоиницијативно) својој деци за лечење резистентних 146 епилептичких напада (С. А., девојчица узраста 6 година, 1997), наравно без икаквог успеха. Као лек за многе тешке и неизлечиве болести, па тако и епилепсије, помиње се месо корњаче и свежа корњачина крв пре доручка “на ште срце” (Драгић, 1972), уз различите комбинације лековитог биља и хладне купке (Мијатовић, 1998). На срећу, пацијенти са којима смо разговарали нису примењивали овај вид лечења епилепсије, али сам добила податак да су тако покушавали да лече леукемију. У заплањском крају (околина Гаџин Хана), болесник се за време епилетичког напада наг стави на бели чаршав, око њега се стави веле биље, а затим се умота у бели чаршав и напад брзо престане. Овај магијски поступак, иако је по својој наивности без икакве реалне вредности, ипак има одређену логичност, освештану доктрином народне магијске медицине свих времена и свих континената на свету. То је логика у схватању додирне магије да додиром једног предмета са оболелим човеком, у овом случају болесника у епилептичком нападу и лековитог биља (велебиље као лек за епилепсију), да се лековита својства велебиља уз помоћ белог чаршава пренесу на болесника?! У нашој народној медицини значајно место има митологија раскршћа (Петровић, 1993, Живковић, 1999а; Радуловачки, 1999), како за многе болести, тако и за епилепсију (лечење одраслих). “Оболели” је у кругу запаљене кучине. Врачара која изводи магијски ритуал, обилази три пута око оболелог младог човека. После њеног трећег обиласка болесник прескаче запаљену ватру чиме “излази” из зачараног круга у којем “болест” остаје у пламену (Петровић, 1993). Живковић (1980) детаљно бележи и друге магијске поступке за лечење епилепсије употребом ораха и винове лозе на раскршћу, провлачење оболелог од падавице испод корена и жила црног дуда. Живковић (1999) наводи и интересантан обичај “отклапања“ болешљиве деце, као и деце без апетита, што се обавља на раскрсници путева, у зору, или на гробљу или у поноћ. Сличне магијске поступке описују родитељи болесне деце, који су у стању све да покушају само да њихово дете више никад не доживи конвулзивни напад (па макар и онај у повишеној телесној температури) (Ч. В., 1998). Гранчица дивље руже према висини детета стављана је испод кревета где дете спава и свакодневно заливана млаком водом у трајању од четрдесет дана. Веровало се да ће дете оздравити ако се гранчица смањи, а у супротном “да му нема лека” (Живковић, 1980). Шиб или расцепљен прут, од шипкове руже, везан за оба краја, користитио је да се болесник кроз њега провуче да би оставио болест, па би се потом бацио (Кнежевић, 1999а). Овакав поступак се уз одређену молитву (бајалицу) користио се и за “сигурно” лечење епилепсије у народној и апокрифној медицини према усменом предању (забележио др Зоран Манчић, Београд, Ординација „Шан“). Код нас још има крајева где се верује да је лековито само оно биље које је брано ноћу уочи светог Јована Биљобера (6-7. јули), на Велики петак и слично 147 (Туцаков, 1973). По цвеће и биље се одлазило и дан уочи Ђурђевдана, или у петак пред овај празник - "Биљни петак" и бирало се одређено биље, које по веровању има и "магијску моћ": обавезно здравац за здравље, папрат и друге. Мноштво наших обичаја има паганске, предхришћанске корене (Софрић, 1990; Илић-Тасић и сар., 1996а; 1997; Костић, 1999; Живковић, 1999). На пример, у књажевачком крају се дуго одржало веровање да треба засадити шљиву (“дебљача слива”) тамо где је први пут пао болесник од падавице. Књажевац и околина су у XIX веку, као “забит” крај, са заосталошћу опште и здравствене културе, представљали су погодно тло за ширење многих болести. Без лекара, апотека и болница, народ је и даље остао окренут празноверју и различитим магијским поступцима. Тако се у свести и садржају народног живота поново јављају елементи паганске културе (Живковић, 1999), који се стално мешају са хришћанским (православним) обичајима (Раденковић, 1972, 1973; Ђорђевић, 1985; Костић, 1999, 1999а; Живковић, 1999). Према народном веровању, бабе видарице и траварице "умеју да примене у разним болестима баш оне биљке, које су за лечење Богом одређене". Наш народ верује да је "добри Бог од сваке бољке створио понеку биљку, и да према томе има баш толико биљака колико има и самих болести", по чему се не разликује од осталих народа света (Требен, 1997). Чини ми се да овај цитат указује на потребу сгледавања човека и природе као целине, чији је он нераскидиви део, те да је једино тако цела природа једна апотека, на шта је указао још Парацелзус. Мирисавост биљака је према народном веровању знак њихове лековитости и отуда потиче велика омиљеност мирисавих биљака код нас, као и код других народа (Messegue, 1970). Хајдучка трава, према народном веровању потпуно одговара оваквој представи о лековитом биљу (Софрић, 1990) те се вероватно из тог разлога убраја и у лекове за епилепсију (Животић, 1985; Мијатовић, 1998). Митолошко значење хајдучке траве према Ангелу де Губернатису значи оздрављење. Употребљавана је као лек за епилепсију и у другим земљама (Duke, 1985). Као лек се употребљавао и босиљак у свим болестима (Софрић, 1990), па тако и код епилепсије (Живковић, 1980; Животић, 1985). Босиљку је придавана мистична моћ, у првом реду заштитна. Употребљаван је често и против падавице, посебно у народу Зајечара и околине (Живковић, 1980, 1999a). Наш прослављени лекар и ботаничар др Јосиф Панчић је рекао да "босиљак прати Србина кроз сав његов живот у радости и жалости, од колевке па до гроба". Због великог броја активних принципа не треба заборавити и пријатан мирис мајкине душице. Софрић (1990) истиче да према веровању нашег, али других народа, овој биљци придаје митско, магијско, заштитно, па и религијско значење. Требен (1997) препоручује ову лековиту биљку и за лечење епилепсије. Дневно треба пити две шоље чаја не само при нападу него и током целе године, у курама од две до три недеље и с паузама од по десет дана. 148 Попис лековитих биљака које су кроз људску историју употребљаване (или се још увек употребљавају) као лек за епилепсију у народној медицини: Achillea millefolium (хајдучка трава) Adonis vernalis (гороцвет) Alchemilla vulgaris (вирак) Allium cepa (црвени лук) Allium sativum (бели лук) Altheum officinalis (бели слез) Anethum graveolens (копар) Angelica arachangelica (ангелика) Apium graveolens (целер) Artemisa absinthium (бели пелин) Artemisia vulgaris (пелин) Arnica montana (брђанка) Atropa belladona (велебиље) Asarum europaeum (копитњак) Betonica officinalis (рањеник) Calamintha officinalis (дивљи босиљак – свестичје?) Cannabis indica (индијска конопља) Centaurea eyanus (различак) Centaurium umbellatum (кичица) Ceterach officinarum (златица с камена, трава од страве) Chelidonium majus (росопас, руса, лишајевица) Cinnamomum (слатко дрвце) Citrus limonum (лимун) Cochlearia armoracia (хрен) Crataegus oxyacantha (црвени глог) Crocus sativus (шафран) Cytisus scopolarius (L.) (жути зечји трн) Datura stramonium (татула) Digitalis purpurea (бесник) Erythraea centaurium (кичица) Equisetum arvense (раставич, раставичје) Foeniculum vulgare (морач) Galium verum (ивањско цвеће) Gentiana lutea (линцура) Humulus lupulus (хмељ) Hyoscyamus niger (буника) Hypericum perforatum L. (кантарион) Laserpitum siler L. (мушки расковник) Laserpitum trilobum (женски расковник) 149 Lavandula officinalis (лаванда) Lilium candidum (љиљан) Malva sylvestris (црни слез) Majorana hortensis (чубрика) Malva silvestris (црни слез) Matricaria chamomilla (камилица) Melissa officinalis (матичњак) Mentha piperita (нана) Micropus erectus (малица усправна, свесниче) Nerium oleander (олеандер) Ocimum basilicum (босиљак) Paeonia officinalis (божур) Panex ginseng (жен шен) Papaver rhoeas (мак) Passiflora incarnata (пасифлора) Petasites officinalis (велики подбел, лопух) Petroselinum crispum (першун) Picea excelsa (оморика) Pirola umbellata (зеленика) Plantago major (женска боквица) Prunus padus (сремза) Polygonum aviculare (троскот) Radix sarsaparillae (сасапарила) Ranunculus acer (љутић) Ricinus communis (рицинус) Rosa gallica (ружа) Rosa canina (дивља ружа) Rosmarinus officinalis (рузмарин) Ruta graveolens (седефче) Salvia officinalis (жалфија) Sambucus candensis (зова) Sambucus ebolus (бурјан) Sarothamnus scopolarius (жути зечји трн) Scutellaria lateriflora (грозничица) Sempervivum tectorum (чуваркућа) Scopolia carniolica (бели бун) Sinapis arvensis (муштарда, горушица) Solanum dulcamara (расковник) Succisa pratensis (пискавац) Symphytum officinale (гавез) Taraxacum officinale (маслачак) Taxus baccata (тис) Teucrium chamaedrys (подубица) Teucrium montanum (трава Ива) Teucrium polium (пепељуша, трава од страве, свесниче) Tilia cordata (липа) 150 Tussilago farfara (подбел) Triticum Vulgare (пшеница) Thymus serpyllum (мајчина душица) Urtica dioca (коприва) Valeriana officinalis (одољен) Veratrum viride (зелена чемерика) Veratrum nigrum (црна чемерика) Verbascum thapsiforme (дивизма) Verbena officinalis (вербена) Viola odorata (љубичица) Vinca minor (зимзелен) Viscum album (бела имела) Vitis vinifera (винова лоза) Hedera helix (бршљан) Mandragora officinarum (мандрагора) Verronica officinalis (честославица) 151 13.2. Амајлије Веровање у поразну моћ погледа злих очију, иако је врло старо, одржало се чак до наших дана код нас (Ђорђевић, 1985) и других народа широм света (Clark, 1986). Према истраживању Ђорђевића (1985) веровање у снагу злих очију и данас је најраширеније од свих празноверица чак и у напредним класама човечанства. Међу исламским народима је веровање у зле очи врло јако. Најстарији писани документи о овом веровању нађени су исписани клинастим писмом на глиненим таблицама у текстовима Сумерана, Вавилоњана и Асираца. У ранија времена је свака болест, свака штета, сваки неуспех и свако зло уопште тумачено као последица злих очију. У вавилонском Талмуду се “вели да је од сто људи деведесет и девет помрло од зла ока, а само један од природне смрти”. Ефекат од радње злих очију назива се урок (у множини уроци). У целом свету се сматра да амајлије имају најјачу заштиту против урока. Под амајлијом се подразумева предмет или више предмета за које се верује да сами собом без престанка уништавају зле утицаје, као што су зли утицаји злих очију, злих духова, мађијских радњи и других зала која могу деловати на људе, животиње, предмете и рад. Због такве моћи амајлије су свуда у свету употребљаване као заштита свега што је подложно злим утицајима (Ђорђевић, 1990). Гледано са аспекта развоја историје медицине постаје разумљиво зашто је ношење амајлија опстало све до наших дана. Црвен кончић на руци малих беба, у последње време црвене бројанице, често срећемо код деце и наших болесника. Комбиноване амајлије смо ретко виђали код деце ромске популације, обично у оне која су имала кризе свести. Ђорђевић (1990) наглашава да не треба мешати предмете на које се скрећу погледи са породиља и деце ради заштите од урока. Амајлије уништавају ефекат од злих погледа. Оне се могу носити скривене испод одела, у џепу, појасу, капи, затворене у кесицама и кутијицама, медаљонима па чак и испод коже. Амајлија се у целом свету сматра за најјачу заштиту против урока (“злих очију”) јер су то предмети "испуњени неком вишом силом" те су свуда у свету биле признате као апотропејон (Тројановић, 1986). Оне према народном веровању могу штитити и од злих духова, несрећних случајева, болести, грома, оружја и од сваког другог зла од којег се стрепи, па тако и од епилепсије (Тројановић, 1986; Живковић, 1999). Ђорђевић (1985) и Живковић (1999) описују амајлије биљног, животињског и људског порекла, верске амајлије (крстићи, тамјан, део славске свеће, цвет са славског колача / да заштите децу од урока), металне амајлије (на пример у виду наруквица и ланаца са алкама о које су биле обешене минијатурне алатке, које су носиле жене, али и деца) (Јацановић, 1999), а као мање познате минералне амајлије (на пример со) (Ђорђевић, 1985) и “једнодневна кошуља” (Живковић, 1999a), углавном све са циљем да штите онога ко их носи. Израда оваквих металних предмета који су имали задатак “да штите онога ко их носи” подразумевала је посебне околности и низ ритуалних радњи (Јацановић, 1999). Посебно су уважаване код народа ниже културе, али су раширене и у нашем народу (нарочито у нашим јужним крајевима и у областима у којима се ислам јаче осећао) (Ђорђевић, 1985, 1990; Тројановић, 1986). 152 Према истраживању Ђорђевића (1990) амајлије на простору бивших југословенских земаља нису истог порекла; неке од њих означава као “чисто наше”, наслеђене из старих паганских времена, док има и оних које су доживеле измену под каснијим различитим утицајима. Од свих утицаја на нашим амајлијама се најјасније виде утицаји хришћанства и ислама. Због тога се наше амајлије могу поделити на: народне, хришћанске, исламске и комбиноване оне које су настале комбинацијом амајлија различитог порекла. Од хришћанских амајлија и по значају и по раширености прво место заузима крст, али свуда у хришћанском свету заступљене су и иконе. Некада су многи сматрали да је крст потпуно хришћанског порекла. “Крсни знак је, како мисли Е. А. Валис Баџ, једна од најстаријих, можда и најстарија амајлија”. Крст различитог облика је био познат многим паганским народима у западној Азији и у Европи много векова пре Христове смрти. Крст као амајлија запажен је и код муслимана. Чајкановић мисли да су за крст знали и стари Срби “још пре но што су примили хришћанство” (СЕЗ, књ. XXXI, стр. 105). Крст је пре хришћанства имао потпуно другачије значење, односно магијско-религиозни карактер, и као такав сматран као заштита, он је тек са хришћанством, у вези са Христовим распећем, постао најважнија и најраширенија заштита и амајлија у хришћанском свету, па тако и код нас (Ђорђевић, 1985). Амајлије и талисмани обично су металне кутијице троугластог облика које праве прстењари. У њима се налазе записи на хартији, које је обично саставио неки признати хоџа. На записима су арапским језиком исписиване магичне формуле и суре из Курана. Посебну врсту амајлија (од сашивене крпе) са записом зову и ушивци будући да сиротиња не може да купи сребрну или златну кутију, мајка у крпу ушива запис. Често се од војника и регрута (обично муслимана и Албанаца) дознаје да су у детињству имали нападе и да су носили "записе" које им је дао хоџа ("Божји благослов-преписан део текста из Курана" (С.С. из Гњилана, новембра 1995). Тројановић (1986) детаљно описује различите талисмане (урочице на ланчићима, које муслиманке зову и емсије), а данас се обично употребљавају као украс на глави, ради заштите, првенствено од урока. Према тумачењу златара који су израђивали емсије бројни ”висуљци” су имали одрђено значење и функцију у заштити онога који их носи (јеленска глава с роговима да се демони уплаше, петао који кукурикањем распршује нечастиве, разне оштрице, стаклени рошчић, Фатимина шака која штити од сваке невоље) те су их због тога вероватно носили и оболели од епилепсије. Емсије садрже читаву хронику разних религијских система, а будући да су некад садржале различите апотропејске дрангулије (као што су разне оштрице) озбиљан су доказ да су емсије некада биле стварне амајлије. Временом су су се амајлије постепено претвориле у накит, али и даље у себи чувају некадашње апотропејске атрибуте (Тројановић, 1985). Јацановић (1999) истиче да је питање суштине методе лечења применом разних металних предмета веома сложено и на прво место издваја ангажовање свих психичких фактора и истовремено елиминисање негативних психичких елемената; рекли бисмо, како код онога ко их носи, тако и код околине. Јацановић (1999) покушава да наговести могуће позитивно дејство метала и физичког облика самог 153 предмета на позитивно психофизичко стање оних који их поседују, с обзиром на примену металних предмета у “алтернативној” (комплементарној) медицини данас (Теслина плочица, магнетне металне наруквице и друго). Овај аутор закључује да је овакав вид превентиве и лечења веома комплексан и да захтева детаљну мултидисциплинарну анализу. Данас је лечење магнетима и металом нашло примену у медицини и “енергетској медицини” (Стојановић, 1991, 1995). Као талисмани од злих сила (урокљивих очију, беде) примењивани су и животињски материјали (вучји зуби, медвеђа канџа, вучја канџа у сребро окована, зуби дивљег вепра); од зверских зуба се очекивало да поуздано штите децу од болести, посебно од епилепсије (Тројановић, 1986). Према мишљењу овог аутора медвеђи нокти су употребљавани из два разлога: један да снажи особу која га носи, а други да се нечастиви уплаши од опаких снажних медвеђих канџи. Ђорђевић (1985) животињским амајлијама означава оне амајлије које се састоје из људских и животињских делова тела, ретко и од читавих животиња (зуб од дивљег вепра, канџа од орла, пужићи, шапа од кртице, пупак од новорођенчета и многе друге, мање или више бизарне, које детаљно описује). Поред наведених животињских материјала, као амајлије коришћене су разне шкољке, посебно пелашке “против урока”, гушчје перо, крило од птица сојке и свраке, крило од слепог миша и друге (Живковић, 1999a). Примена ових животињских материјала датира из далеке прошлости, а неки од њих су у српској средњовековној медицини коришћени као лек од епилепсије. Изгледа да су апотропејске направе употребљаване на првом месту за одбрану од злих очију, где је “по среди скривена демонска сила у урокљивој жени (ређе човеку)” (Тројановић, 1986). Хоџе као амајлију препоручују лисичју шапицу и јеленску кожу, која се ставља испод јастука против дневних и ноћних напада (Ј. Р., из Гњилана 1997). Тројановић (1986) запажа интересантан покушај лечења када је болест, односно демон већ ушао у тело, мада истиче да за детаљно истраживање није имао довољно аргумената због малог броја оваквих примера лечења. Међутим, ипак износи интересантно хипотетско размишљање о примени јеленског рога у народној медицини и веровању, почев од најраније људске историје. Због своје величине није могао да се примењује као апотропејон, мада је ретко било и таквих случајева у давним временима. Но, народно веровање се увек своди најпре на конкретност, а затим прелази на апстрактност као последицу прве претпоставке. Интересантно је да народ замишља да и део исте целине може да сконцентрише у себи исту силу какву има и целина (“једно парче рога, као да је цео целцати рогати јелен”) (Тројановић, 1986). Вероватно да би на сличан начин могли да објаснимо и стављање лисичје шапе и јеленске кожице испод јастука оболелог од епилепсије (њихова примена у апотропејске сврхе). Као чаробно или магично одбрамбено средство против непријатељских демона и болести, осим свињских зуба, употребљавани су и многи други амулети органске, биљне или минералне супстанце за које је народна медицина сматрала да повољно утичу на болести или против демона који изазивају болести - “то је можда најстарији облик профилактичког лека” (Ђорђевић, 1990). Код старих Словена су 154 их носили одрасли, а још више деца да би их штитили од пакосних утицаја и од њих одвраћали несрећу, болест и смрт. Археолози су у старословенским гробовима нашли много разноврсног накита од сребра, злата, гвожђа, стакленог бисера, као и код других индоевропских народа, за које је скоро немогуће одредити да ли су употребљавани само за украс или као амулет (Ђорђевић, 1990). У нашем народу су примењивне и биљне амајлије (Ђорђевић, 1985; Живковић, 1999). Наш народ од давнина верује у моћ биља: “неко се пије, на неком се кади, неко се кува па се у оној води купа, а неко се само носи, било као заштита, било из других каквих разлога”. Према Ђорђевићу (1985) ова последња улога биља није ништа друго до улога амајлија, која је у нашем народу коришћена како за заштиту од злих сила, ратних повреда, срећу у љубави, тако и за лечење. Неке су ушиване у одећу (у хаљине, за појасом, мушкарцима на перчину, деци и момцима на капама), о чему сведоче и наше бројне народне песме (многе је забележио и Вук С. Караџић – Српски рјечник код биљарица). Од биљака које су у нашем народу употребљаване као амајлије изгледа да прво место заузима одољен (Valeriana officinalis) (Ђорђевић, 1985). Вук Караџић у свом Рјечнику, код речи одољен наводи овај пример из народне песме: “Да зна женска глава што ј’одољен трава свагда би га брала, у пас ушивала”. Корен одољена је пришиван деци на капу да их штити од злих очију, а у те сврхе се и код нас и у другим деловима света примењивао бели и црни лук, рута, рузмарин, дрен, глог, тиса или тисовина (Taxus baccata) (Ђорђевић, 1985, Живковић, 1999), али и пелин, селин, морач, здравац те босиљак (Живковић, 1999а). У неким крајевима је уобичајено да се носи и мали крст од тисовог дрвета (нарочито се ставља деци на капу или видљиви део одеће), будући да тиса, као свето дрво, има јаку заштитну моћ. У Смедереву и Пожаревцу зрна бибера и главица црног лука се ушивају у одело или капицу, и носе се као заштита од болести и од сваког другог зла које може задесити човека (Ђорђевић, 1985). Према веровању нашег народа многе биљке имају мађијску моћ о чему сведочи и древна народна поезија: одољен (Valeriana officinalis, L.), бели лук (Allium sativum), црни лук (Allium cepa), тис или тисовина (Taxus baccata), рута или рутвица (Ruta graveolens, L), трн (чалија), глог, зечје срце, рузмарин (Rosmarinus officinalis, L), вучја гора, зрна бибера, “лудињак”, дреновина, навала и друге (Ђорђевић, 1985). Према истрживању Чајкановића (1985) ове биљке имају јаку апотропејску моћ да штите од злих сила и урока па су зато ношене као амајлије. Као лек од епилепсије ношена је огрлица од семена божура и руте (Туцаков, 1965, 1973, Софрић, 1990). Рута је употребљавана као амајлија у Италији (Софрић, 1990), док је у српском народу употребљавана и као лек у превенцији фебрилних конвулзија (Хиландарски медицински кодекс бр. 517) (Катић и сар., 1989). Можемо се запитати која је то биљка “лудињак” - да ли се ту мисли на “бесниче” (Digitalis purpurea) или неку другу биљку са психоактивним и психоделичним дејством? (Реч, 1996; Илић-Тасић и сар., 1997). “Као што се обраћамо сваком културном и историјском наслеђу са жељом да упознамо прошлост, да спознамо себе и истакнемо поуке за садашњост и будућност, тако и у књигама умних људи, ма колико били ограничени временом у 155 којем живе и окружењем, као у осталом и ми, налазимо слично, упознајемо прошлост, резултате научних и културних достигнућа, путоказе за правце делања, а тиме и могућност за избегавање неких заблуда ... У такво наслеђе могла би се убројати и књига “Деца у веровањима и обичајима нашег народа”, која је, иако није најбоље дело Тихомира Ђорђевића, јединствена у нашој науци и култури. ... мислимо да је и после 50 година изласка из штампе сачувала актуелност како за стручњаке, тако и за широк круг читалаца. Она садржи и много шта важно и за савремену друштвену праксу” (Никола Пантелић: Тихомир Ђорђевић и његово дело, у Ђорђевић, 1990). Ђорђевић (1985) је детаљно истраживао све врсте амајлија. Он истиче да су у хришћанском свету као заштита велику улогу имале мошти светаца. Свети Сава је са својих путовања у Србију доносио (и куповао) мошти светих о чему сведоче “Житије светог Симеона” од Светог Саве, “Житије Светог Саве” од Доментијана и “Житије Светог Саве” од Теодосија Хиландарца (Ђорђевић, 1985; Туцаков, 1976, Катић, 1990; Коларић, 2000; Илић-Тасић, 2008). У нашем језику се за мошти употребљава и реч моћи (или “моћи од помоћи”) У Рјечнику Југословенске академије вели се да су моћи “светачке кости или други остаци тијела; по кршћанском вјеровању у тијем костима или остацима велика чудотворма моћ, отуд им је и име” (Рјечник хрватскога или српскога језика код моћ). У истом речнику наведени су примери, по којима изгледа да “моћи” и “моћи од помоћи” неће бити увек исто што и “светачке кости или други остаци тијела”, већ да могу значити и какву “хамајлију која такође има моћ да штити чојвека од зла”, односно то би биле моћи које помажу да човек буде заштићен (Ђорђевић, 1985). Овај аутор наводи бројне стихове из наших народних песама у којима се помињу “моћи од помоћи”, које су биле толико јаке да их ваља украсти како би се том јунаку могло нанети зло (чак су штитиле од сабље и куршума). Посебну врсту хришћанских амајлија чине записи (Ђорђевић, 1985), али постоје и исламски записи (о којима су нам говорили неки пацијенти). Снага неких амајлија лежи у речима молитава и бајања које над њима изговарају свештеници или видари. Са доласком писмености, односно писања дошло је до могућности да се некада само изговорене речи свештеника и видара, напишу на амајлијама и да се тиме снага речи још јаче веже за амајлије (Ђорђевић, 1985). Записи на амајлијама постојали су у давним временима код бројних народа (Катић, 1967, 1990). Наслеђени су из паганских времена, али су текстови замењени хришћанским (исписивани су поједини делови из Светог писма), а касније у исламском свету из Курана. Крајем другог миленијума хришћански и исламски записи су и даље присутни код народа на Балкану (о чему су нам сведочили поједини пацијенти), више код оних који припадају исламској вери. Медицинског празноверја има како у народу тако и у круговима тзв. интелектуалаца (Станковић, 1988; Драгић, 1972; Хајншек, 1979; Илић-Тасић и сар., 1997; Трајковић, 1999). Утицај прастарих медицинских схватања на данашње обичаје, моду и видове лечења у народној медицини много је већи него што се то чини на први поглед (Туцаков, 1965; Глесингер, 1978; Ђорђевић, 1985; Тројановић, 156 1986; Илић-Тасић и сар., 1997; Костић, 1999, 1999a; Радовановић, 1997; Живковић, 1999, 1999а). На преласку из XIX у XX век и у прве две деценије XX века етнологија је конституисана као посебна наука. За Вука Стефановића Караџића се с правом може рећи да је отац српске етнологије, као и неких других наука. Јован Цвијић и Стојан Новаковић су заслужни за њено увођење у оквире српске науке. Сима Тројановић, Јован Ердељановић и нарочито Тихомир Ђорђевић су својим научно- истраживачким делом и ставовима одредили предмет и оквире изучавања, а теоријским и методолошким опредељењима коначно је обликовали као посебну науку. Подједнако важно поље рада Тихомира Ђорђевића (1990) била је и културна историја. У његовом широком пољу интересовања (где су били привреда, саобраћај, исхрана, школство и др) значајно место је заузимала и медицина, књижевност и уметност у време изградње и консолидовања државе у ослобођеном делу Србије. У радовима бројних етнолога налазимо значајне податке за проучавање у области историје медицине и епилептологије (Тројановић, 1986; Ђорђевић, 1990), као и у радовима филолога (Петровић, 1993). 157 13.3. Надрилекарство Надрилекарство представља значајан фактор у историји здравствене културе сваког народа, у свим земљама и на свим континентима, па и код нас (Драгић, 1972) што се слаже са резултатима наших ранијих (Илић-Тасић и сар., 1997) и садашњег истраживања. У савременом свету поред значајног домета медицине и успеха у лечењу многих болести велики број болесника се обраћа за помоћ све бројнијим надрилекарима, како код нас, тако и код других народа. Према неким истраживањима у Француској је крајем прошлог века евидентирано неколико десетина хиљада надрилекара, који су сврстани у две групе. Прву групу чине ситни надрилекари, умерено опасни, и то народни видари који намештају ишчашене удове, скромни свештеници који бројне болести лече или лековитим биљем, или стављајући руке на болесниково тело, или спајањем обе наведене методе, радиестезисти, обични фабрички радници који изненада "откривају да поседују дар магнетизера", они који лече на основу фотографије. Другу групу чине "надрилекари-ајкуле", који су много опаснији јер не презају од тога да прихвате "лечење" најтежих болести, некада туберкулозе, а данас рака (Бернар, 1975). Врло често покушавају да лече и епилепсију (нпр. макробиотиком и др). Овај аутор њихове бројне успехе приписује раније већ примењеној медицинској терапији или погрешној дијагнози. Сведоци смо да су неки родитељи прихватили чињеницу да им је "баба- врачарица" излечила дете од фраса применом бајалица, магијских ритуала, понекад и уз примену чаја од лековитог биља. У српском народу се под фрасом у најширем смислу подразумевају кризе свести у детињству (фебрилне, афебрилне па чак и неки облици епилепсије). Фебрилни напади се дефинишу као генеракизовани тоничко-клонички напади који се јављају у узрасту од другог месеца до седме године, најчешће од 6. месеца до 6. године живота, при температури већој од 38,4 0C. Према дефиницији коју је дала Интернационална лига за борбу против епилепсије, фебрилни напад је „епилептички напад који се јавља у детињству, после првог месеца живота, удружен са фебрилном болешћу која не захвата централни нервни систем, без претходних неонаталних конвулзија или непровоцираних напада и без критеријума за друге акутне симптоматске нападе“ (Commission on Epidemiology and Prognosis, Inernational League Against Epilepsy, 1993). Најчешће јављају само једном, ређе два до три пута у периоду од 6 месеци до 6-7 година, а ретко неке од њих претходе појави епилепсије или епилептичких синдрома који прате фебрилне нападе (Стерио, 1990; Lombroso, 1990; Singh et al., 1996; Илић-Тасић, 1996). Тако, ова врста напада најчешће заокупља и пажњу бројних надрилекара, који су могли да се информишу о претходним чињеницама, што им пружа могућност "успешног лечења" и лаке зараде. Страх од поновљених напада је велики и код родитеља чија деца доживе нападе у темератури, као и од поновљених епилептичких напада, посебно код фармакорезистентних епилепсија, те посежу за најразличитијим видовима лечења који представљају вишемиленијумско народно искуство или се пак често обраћају бројним 158 биоенергетичарима, разним надрилекарима, који поред других болести лече и епилепсију, што потврђују наша ранија истраживања (Илић-Тасић и сар., 1997) и истраживања других аутора (Плечко и сар., 1987; Стојановић 1989, 1991, 1995). Нека савремена истраживања посвећена су истраживањима биоенергије након проналаска технике снимања Кирлијановом камером (Andreas et al., 1974; Ивовић, 1998; Раковић, 1998; Стојановић, 1989, 1991, 1995). Поједини биоенергетичари износе своја "позитивна искуства" у лечењу епилепсије код деце (па чак и West-овог синдрома), која карактерише смањење интензитета, одн. броја напада и побољшање ЕЕГ налаза, истичући и обавезно узимање медикаментозне антиепилептичке терапије (Плечко и сар., 1987). Овај аутор наглашава да "лијечници нерадо признају могућност да побољшање није резултат медикаментозне терапије, иако су медикаменте користили месецима а да нису дали такав резултат". Разумљив је став неурофизиолога и епилептолога, које дугогодишње клиничко искуство учи да су епилептиформне промене у ЕЕГ налазима оболеле деце од епилепсије и фебрилних конвулзија различитог трајања и након успостављене контроле напада (Стерио, 1990; Илић-Тасић, 1996), односно да могу бити повезане и са матурацијом централног нервног система, или да у неким случајевима представљају одраз “генетске предиспозиције” за појаву фебрилних конвулзија или епилепсије (Илић-Тасић, 1996). За сада лечење биоенергијом није прихваћено од стране Светске здравствене организације. Потребно је детаљно строго контролисано научно истраживање и борба против самозваних лажних биоенергетичара. Наша ранија истраживања су указала на опасне последице нестручног лечења епилепсије, посебно у случају комбиновања медикаментозне антиепилептичке терапије са бројним лековитим биљкама (па и комбинацијом лековитог биља са биоенергетским третманом) (Илић-Тасић и сар., 1997). Надрилекарство је законски санкционисано на западу, али су судије "строге према лекарима, а благе према надрилекарима", понекад тумачењем да је "правда израз јавног мњења", одн. да је "правда делимично везана за обичаје" (Бернар, 1975). Messеgue (1988), "савремени народни" француски фитотерапеут, радиестезијски је бирао лековите биљке и њихове дозе за сваког пацијента појединачно. У свом објављеном материјалу не наводи податке да је лечио оболеле од епилепсије и карцинома. Он је више пута био кажњаван од стране институција правде, али се и сам борио против надрилекарства у Француској. Хиландарски медицински кодекс поставио је темељ борбе против надрилекарства у српским земљама. Лекар је био дужан да ради на сузбијању надрилекарства уз констатацију: "... да укућани врло често прво траже помоћ за болесника код надрилекара, па се због тога може догодити да се оваквим начином лечења болесниково стање погорша..." (Катић, 1982). У Крмчији Светог Саве налази се занимљив текст: "....против магиника (надрилекара) и отровника (загађивача) који се нађу или буду ухваћени на делу..." (Петровић, 1990). Прве законске одредбе којима је кажњавано надрилекарство у српским средњовековним земљама дате су у Крмчији Светог Саве и у Душановом законику (чл. 25), које су захтевале забрану рада и казну за прекршиоца (Беговић, 1975). 159 Након ослобођења од Турака при Министарству унутрашњих дела формирано је посебно "Карантинско одељење са санитетом" које је од Совјета поред других задужења требало да: "...води бригу за подизање апотека, поставља изучене лекаре, да контролише злоупотребу лекова и да забрањује лечење од стране невештака и надрилекара..." (Павловић, 2002). У нашој земљи уведене су законске одредбе које би требало строго да санкционишу надрилекарство данас - Кривични Законик објављен у “Службеном гласнику Републике Србије” бр. 85/2005, 88/2005 и 107/2005 - Надрилекарство и надриапотекарство Чл. 254: 1. Ко се без одговарајуће стручне спреме бави лечењем или пружањем других медицинских услуга казниће се новчаном казном или затвором до две године. 2. Казном из става 1 овог члана, казниће се и ко се без одговарајуће стручне спреме бави справљањем или издавањем лекова. Дефиниција надрилекарства је само привидно једноставна. По правилу се наводи да је “надрилекар лице без стручне спреме које се упушта у лечење, справљајући при томе одговарајуће лекове” што у многим случајевима доводи до погоршања па и до неизлечивог стања. Ово је најпопуларнија дефиниција надрилекара и надрилекарства. Али, појам надрилекарства и надрилекара није тако једноставан обзиром да има много врста тзв. “надрилекара” међу којима су: лекари- самоуци / емпирици који су научили неке хируршке вештине, међу којима су били познати “калојатри” и хећими и видарице, траварице, које су лечиле лековитим биљем. Ови народни лекари - видари имали су значајну улогу док у Србији, Босни и Херцеговини није било школованих лекара. Познати су и народни видари - емприци, који су нарочито у Црној Гори и Албанији вршили трепанације лобање под народним именом “шароњање” за лечење оболелих од падавице, махнитања и главобоље (Драгић, 1972; Пражић, 1987). Овакви видови лечења су били посебно заступљени у српским земљама за време петовековног ропства под Турцима, чему иду у прилог и истраживања других аутора (Туцаков, 1971, Катић, 1990). Кад се употреби израз надрилекар, обично се јавља представа о некој нижој, мањој вредности, и то не само у смислу знања већ и на ниже друштвене етичне вредности и савесности (Драгић, 1972). Према овом аутору надрилекарство има своју давну, прадавну историју. Ако са становишта антроплогије или упоредне етнологије, као и са становишта историје медицине и историје здравствене културе, посматрамо кадар оних који осећају потребу да лече оболеле, онда видимо да је давно, пре појаве емпирика постојао и други облик покушаја заштите здравља и лечења. А то је доба у коме је створена и доминирала магијска медицина. Болесници (или њихови укућани, односно рођаци) и данас се за помоћ обраћају бројним надрилекарима, више него "народним видарима". То је у неким случајевима довело до озбиљних последица (Илић-Тасић и сар. 1997). 160 Наше укупно истраживање указује да су нека искуства народне медицине и примена лековитог биља данас прихваћена од стране савремене фармацеутике (фитотерапије), као и код других народа (Reuter, 1995; Spinella, 2001; Tygai et al., 2003), те да је општеприхваћен тренд коришћења природних ресурса. На почетку трећег миленијума ваљало би јасно раздвојити надрилекарство (шарлатанство) од позитивног вишемиленијумског народног искуства које се крије у народној медицини српског и других народа широм света. Често се под појмом "алтернативне" медицине крију многи шарлатани, а многи ту убрајају и народне видаре. У лечењу нема алтернативе, постоји званична школска медицина која углавном користи фармакотерапију и друге помоћне видове лечења (акупунктура, магнетотерапија, фитотерапија). Барем један део искуства народне медицине је проверен савременим фармаколошким истраживањима и ушао је у део званичне савремене фитотерапије, као помоћне методе у лечењу (ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003; PDR for Herbal Medicines, 2005). У бројним примитивним заједницама болесне особе лече врачеви, надрилекари и шамани. Њихово лечење почива на магији. Лице које лечи болеснике није као остали људи; оно може да буде богаљ, да буде склоно екстазама, а може мењати и свој изглед. Понекад се сматра да је болест последица бекства душе из тела дотичне особе, и тада врач отклања болест хватајући одбеглу душу и враћајући је болеснику. Ако се пак држи да је болест последица присуства неких страних тела у организму, шаман је преноси на себе сишући крв болеснику (Бернар, 1975). Шаманизам је био предмет бројних истраживања (Елијаде, 1990; Фрезер, 1992), Достојевски је писао о "јуродивима" (“Зли дуси” – Фјодор Михаилович Достојевски, 1975, стр. 173-185, 349-358). Исцељење и данас заокупља пажњу појединих истраживача (Вотсон, 1995, 1996; Вејл, 1997). Корени заблуда, сујеверја или празноверја налазе се најчешће у прадавној прошлости стварања људског друштва. Сујеверје је настало "у најпрвобитније време из нејасних првобитних представа људи о њиховој сопственој природи и спољној природи која их је окруживала" /Енгелс, "Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке филозофије" у: Дикић (1952)/. Овај аутор тумачи сујеверје као лажну веру, веру у непостојеће, узалудно или празно веровање и описује неке примере празноверја. "Сујеверје или празноверје је веровање људи у неки фантастичан, чаробни свет - што значи додавање стварном материјалном свету нечега измишљеног што управља видљивим светом; то је веровање људи у некакве везе међу појавама у свету који нас окружује, а каквих у ствари нема и каквих не може бити". Од најстаријих времена сујеверје је, дакле, стални пратилац човека, па се и до данас задржало, само у мањој мери но некада. ... Сујеверје се губи споро, спорије но што се богати наука и развија људско друштво. Сујеверни обичаји су стварани хиљадама година и људи се тешко одвикавају од тих навика, па макар оне биле и бесмислене" (Дикић, 1952). Мостарац Лука Гргић Бјелокосић (1857-1918) спада у ред самоуких посленика у области етнографије, фолклора и књижевности. Уклапа се у ширу 161 босанскохерцеговачку делатност следбеника Вука Караџића у описивању материјалне и записивању духовне народне културе (као добар познавалац народног живота, али и по диктату из живих извора). Значајни су његови описи веровања, гатања и магијске праксе који су објављени у збирци песама, гатања и бајања ("Гатања при разним приликама у горњој Херцеговини", "Бајања (празновјерице) и домаћи лијекови у горњој Херцеговини"). Рођен и одрастао у "средишту једне патријархалне обичјима и традицијом богате области, он је знао народни живот тога краја из најнепосреднијег опажања, што је пренео верно и брижљиво. Гргићеви рукописи су "красан прилог за познавање народног живота" истакли су Јован Цвијић, Милан Јовановић Батут, Александар Белић и Тихомир Ђорђевић. Са њим је сарађивао и Владимир Ћоровић. Не поредећи Луку Гргића са славним претходницима, његови списи се по много чему слажу и подударају са онима који су му претходили. Крњевић истиче тврдокорност форми патријархалног живота, устројства породице и моралних закона, отпорност обредно-магијске праксе, увек усмерене на кључне моменте људског живота и рада, одолевају времену и показују се у сличностима које су претежније од разлика у појединостима. Кад се упореде одломци о „крвном миру“, о празноверицама и народној медицини, о свадбеним и погребним свечаностима - у нашим изворима од најстаријих па до овог доба - запажа се њихова древна праоснова, увек одређена улога у животу и строга сврсисходност. Бележећи разне народне умотворине Гргић-Бјелокосић (1985) бележио је и народне лекове (у фојничком крају у Босни и гатачком и мостарском крају у Херцеговини). Овај вредан и уман човек је запазио да народних лекова има од "двије руке". "Једни су видљиви, а други невидљиви. Видљиви су који се приређују од биљака, руда и уопће видљивих твари; а невидљиви су врачања, гатања, записивања итд." У оквиру гатања при лечењу појединих болести наведене су и радње које треба чинити ради лечења "горопаштине" (падавице), које садрже елементе "додирне" магије и сујеверја. “Сав тај прости и празноверни свет, пун фантастичних веровања у видљиве и невидљиве силе, кроз векове је ковао, клесао и формирао своје лекаре душе и тела; штитио их и бранио од власти када би царевина, краљевина или република покушавала да забрани и онемогући рад и да уништи њиховог лекара-врача” (Туцаков, 1965). Прве законске одредбе о заштити оболелих од разних надрилекара, посебно врачара, у српском народу заступљене су у Душановом законику (чл. 25), а увршћене су и у савремене законске одредбе (Надрилекарство и надриапотекарство Чл. 254). У свести простих неуких људи још се одржавају претпоставке наших предака, а понека сујеверја се још чувају (Дикић, 1952). Овакве и сличне ставове, као и поступке нашли смо и у другим крајевима на ширем балканском простору (Туцаков, 1965; Илић-Тасић и сар., 1997), а према истраживањима других аутора и у Европи (нарочито у Русији) (Минарик, 1971), као и у Африци (Jilлek-All, 1999). Наше садашње истраживање, као и ранија истраживања, указују на то да у народној медицини свих народа има елемената сујеверја, али да неки од поступака траже додатно мултидисиплинарно сагледавање и тумачење пре "бацања у кош 162 сујеверја", као што су поједини аутори чинили под утицајем развоја "материјалистичке науке" (Дикић, 1952). Биолог Лајл Вотсон (1995, 1996) је својим истраживањем већ дао такав потицај у проучавању неких видова лечења. Ипак, морамо се сложити са констатацијом Дикића (1952) да што је више празноверних, тим се више око њих окупља све већи број ленштина и пробисвета, који живе од превара и богате се на рачун непросвећених, сујеверних и посебно болесних. Захваљујући изванредном напретку медицине сваки лекар има моћ која је већа од моћи најобдаренијих шамана. Кад лекара позову крај постеље човека чији је живот у опасности, он више није приморан да се задовољи предсмртним храбрењем тог тешког болесника. Он треба да користећи се својом интелигенцијом и својим знањем, постави тачну дијагнозу и без најмањег оклевања примени спасносно лечење (Бернар, 1975). Данас су дијагностичке процедуре и терапијске могућности за лечење многих, до сада неизлечивих болести, значајно веће, али ипак нисмо успели да савладамно многе хроничне болести. Када је у питању епилепсија и поред савремене неурофизиолошке дијагностике (ЕЕГ, 24 сатно ЕЕГ надгледање, полисомнографске технике снимања, ЕЕГ мапирање и видео надгледање) и примене бројних антиепилептика још увек постоји проблем фармакорезистентних епилепсија (ФРЕ). Бројне студије се баве проучавањем молекуларних и ћелијских механизама фармакорезостентне епилепсије (Remy et al., 2006). Истраживања су показала да се ФРЕ јављају у 13,85 - 23,2% болесника (чешће око19%) са идиопатском епилепсијом и у 53,2 - 66,7% болесника са симптоматском епилепсијом и епилептичким синдромима (Kwan et al., 2000; Sillanpaa et al., 2006; Berg et al., 2006); према неким студијама у 30,9% код генерализованих епилепсија и у 61,1% код локализацијски везаних епилепсија (Picot et al., 2008), што је било предмет и других истраживања (Selwa et al., 2003). У доба хуманизма и ренесансе дошло је до значајног развоја медицинске науке. Велики број напредних умова рушио је старо и градио ново, разоткривали су заблуде старих и објавили истину, сузбијали су празноверје и "науковали" трезно гледање на свет. Једна од најстаријих форми празноверја било је у прошлости прогањање и спаљивање такозваних "вештица". Посебна је заслуга немачког лекара Johanesa Weyera што се први борио против спаљивања вештица и другог празноверја; подигао је свој глас у одбарану несретних жена (које је инквизиција на стотине хиљада спалила живе на ломачама, те су га неки називали "ученим заштитником вјештица" (Глесингер, 1955). У средњовековно доба, због оваквих појава, прозвано и добом мрачњаштва, страдале су како здраве тако и болесне особе (од епилепсије и психозе) које су доживљавале визије, док су неке проглашаване светима (Хајншек, 1979), а био је то и једноставан начин за уништавање "напредних жена и оних које су лечиле биљем" (Илић-Тасић и сар., 2001; Илић-Тасић, 2002). Тако је у Хамбургу спаљена на ломачи жена код које је пронађена мандрагора (Тартаља, 1972), која је у народној медицини употребљавана и као лек од епилепсије. С поносом можемо да истакнемо да у српским средњовековним државама није било спаљивања вештица и лешева, о чему сведоче законски прописи Душановог законика (чл. 25) (Беговић, 1975). 163 14. ДИСКУСИЈА “Пре него што је била дефинисана неправилношћу која се показује на испрекиданој линији на електроенцефалограму, епилепсија је дуго била сматрана за СВЕТУ болест”. (Бернар, 1975) "Живот је кратак, уметност дуга, прави час нагло нестане, искуство је варљиво, просуђивање тешко". “Све је божанско и све људско”. “Принципи који управљају организмом исти су као и они који управљају васионом”. “Natura sanat, medicus curat” (Хипократ) 164 Научна медицина је настала у старој Грчкој и одатле се проширила по читавом свету. Када је Грчка изгубила своју самосталност 146. године пре нове ере и дошла под власт Рима, Римљани су прихватили тековине грчке културе и грчку медицину. Први римски лекари били су Грци. Са пропашћу Западног римског царства грчка медицина је наставила да цвета и даље у Византијском царству (Temkin, 1962; Глесингер, 1979). Византија је преузела знања и искуства античке медицине и фармакологије, неговала их и преносила суседним народима (Temkin, 1962; Бунарџић, 2007). Преко Византинаца су и Арапи упознали класична медицинска дела, која су превели на арапски језик. Њиховом заслугом сачувана су ова дела у “мраку средњег века”, и преко арапских превода Запад упознаје дела Хипократа, Галена и других великана античке медицине (Глесингер, 1978;1979; Радић, 2004; Рељин, 2008). Антички медицински трагови на терену некадашње Југославије, односно ширем подручју Балкана били су предмет бројних истраживња (Станојевић, 1962; Глесингер, 1972; Бунарџић, 2007). Сведочанства о развијеној научној медицини на територији Балканског полуострва датирају још из доба римске доминације, а медицински инструменти доспели до наших дана припадају углавном инвентару хирурга (на пример римски трепан из I века) (Бунарџић, 2007). Фигуре Асклепија и Хигијеје, нађене у археолошким ископавањима на Медијани (и Тврђави у Нишу) указују на значајано веровање у античког бога медицине Асклепија и његову кћер богињу здравља, Хигију (Дрча, 2006). Хришћанска Византија је брижљиво чувала културна блага антике не зазирући од паганске уметности ни од паганске мудрости (Острогорски, 1996). Археолошка истраживања на Медијани (Јоцић и сар., 2004; Дрча, 2004, 2006) и наша истраживања то потврђују. У историјској науци је пуно дискутовано и различито решавано питање Константиновог односа према хришћанској вери. Према једнима, Константин је био верски индиферентан и подржавао је хришћанство из политичких разлога. Други верују у његово преобраћење и управо у њему виде узрок великог преокрета који је наступио у верској политици Царства. За обе тезе су навођени многобројни аргументи. Изгледа да много шта сведочи о томе да је Константин био убеђени хришћанин, а много шта опет о томе да се придржавао и старих паганских традиција (Острогорски, 1996). О томе сведоче и делови ограде са хермама од бронзе (друга деценија IV века), на којој се налазе статуе (глава Асклепија и глава Луне) откривене у архелошким ископавањима на Медијани 2000. године (Јоцић и сар., 2004; Дрча, 2004, 2006). За време своје тридесетогодишње владавине цар Константин је више пута боравио у Нишу и богато га украсио јавним, профаним и сакралним грађевинама. “Судећи по попрсјима божанстава Асклепија и Луне, главама Медуза и лавова, ограда је штитила улаз у неки интимни или сакрални простор. Могуће да је била део ентеријера официјелног царског простора, у коме се владар представљао масама цивила и војника. На Медијани је то могао бити улаз у апсидни део триклинијума просторне луксузне виле, у којој су вероватно боравили многи цареви IV века нове ере приликом честих путовања на Исток” (Дрча, 2004). 165 Облик ограде са квадратима подсећа на симболику “колодар-а“ (одн. Часног Крста или Христовог монограма). “Колодар” је симбол везан за Србе у предхрићанском, паганском периоду. Постојање главе богиње Луне и бога Асклепија, лекара, који је касније проглашен божанством медицине, тражи додатно тумачење од историчара медицине. Нарочито његово присуство на Медијани и поред Хипократове медицине која је дошла после њега. На ово питање, за сада, археолози само одговарају: “То је антика!“ Међутим, одговор на ово питање крије се у оригиналној Хипократовој заклетви (Илић-Тасић и сар., 2011). Костић (1999) наводи податак да је велико Римско царство имало два цара Дарданца - Клаудија II и Константина. Поставља се питање да ли је и Диоклецијан био Дарданац. Дарданац је један од бројних назива за Србе у старим временима. Тако постаје ближа симболика “колодара” везана за цара Константина! Легенда каже да је Хипократ спалио све медицинске списе у Асклепијевом храму на отоку Книду, да нико други сем њега не би дошао у посед знања и вештине о лечењу (Дулетић и сар., 1978). Тешко је поверовати да је то Хипократ, узор људске и лекарске етике, стварно и учинио. Али, ако у легендама увек треба тражити зрно истине и ако треба у њима пронаћи смисао, онда се легенда о спаљивању старих списа може протумачити и другачије. Хипократ је заиста уништио стару медицину, засновану на божанској моћи и враџбинама, и створио другу, нову, засновану на природи и науци тадашњег света” (Дулетић и сар., 1978). Требало би потражити и друге могућности тумачења ове легенде имајући у виду житија светих лекара (Велимировић, 2001; Илић-Тасић, 2002). “Легенда је синтеза традиције; у извјесним случајевима она допире даље од чињеничних доказа који су избјегли или измакли историји... Легенда полази од истине, казује истину у преносном смислу, чак и онда кад пређе у митску симболику” (Ковијанић, у:“Да ли је кнез Лазар Грбљановић родом из Грбља? - Прилог историјским расправама”- Костић, 1999, стр. 42). На почетку појаве хришћанства, Господа Исуса Христа су радо поредили са Асклепијем / Ескулапом, богом лекарства грчких и римских паганских култова. Прве хришћанске апологете су из дидактичких разлога морали неко време да задрже такво поређење, иако су га, наравно, правили у Христову корист, показујући да је Он једини прави лекар, док је према Клименту Александијском Ескулап био идол, а према Тертулијану демон. Према св. Јовану Златоустом: “Бог је истински лекар, једини лекар за тело и душу” (Ларше, 2006). Према ранијим истраживањима Асклепије, тесалски кнез, био је вешт антички лекар (који је живео, наводно, 1143. године пре нове ере). Накнадно, после његове смрти, прогласили су га божанством, када је постао главни бог медицине. Још у Хомерово време грчка медицина је ушла у митско-религиозну фазу, када су Аполона сматрали богом медицине. Према легенди, бог подземља Плутон замрзео је Асклепија који је својим умећем подземље лишио нових становника. Зато је замолио Зевса да муњом убије Асклепија што је он и учинио. Одмах након тога је осетио грижу савести па је Асклепија прогласио богом медицине (Глесингер, 1978). 166 На основу наших ранијих истраживања и истраживања других аутора, може се закључити да је Асклепије лечио болеснике физичким лековима (травама), али и хигијенско дијететским режимом, повољном климом и вером. Њему су били посвећени бројни храмови и светилишта. Ритуал у тим храмовима био је компликован. Поред молитава и жртава обухватао је пост, купке, кађење миомирисним травама и материјама. Након тога болесници, очишћени телесно и духовно, преспавали би у храму како би у сну добили Асклепијеве лекарске савете. Многима од њих се у сну јављао сам Асклепије, а другима се јавио преко свештеника, који су у његово име давали савете о виду лечења (Глесингер, 1978). Снове са поруком за лечење нису тумачили грчки популарни тумачи снова, већ лекари попут Хипократа, Галена, Руфуса и други следбеници исцелитеља бога Асклепија (Oberhelman, 2009). Веровање у Асклепија се одржало и након појаве Хипократове медицине. Томе иду у прилог фигуре Асклепија и Хигије (из IV века) пронађене на Медијани и у нишкој Тврђави (Јоцић и сар., 2004; Дрча, 2004). Асклепије је био прихваћен и у првих неколико столећа од појаве хришћанства, док су га касније неке апологете означиле као идола или демона (Ларше, 2006), вероватно због великих протејских моћи демона да се јављају у најразличитијим ликовима, па и у лику светих (Димитријевић, 1997; Панчовски, 1997). Шире гледано, једна од главних карактеристика византијске цивилизације је да у себи садржи и нешто епигонско, то јест да подражава, и електичко, да позајмљује, али јој се не може порећи и драгоцена моћ снтезе. Реч је о способности да на основу познатих тековина створи нешто ново, а управо је та одлика ромејске цивилизације нешто што се понекад заборавља или не схвата довољно озбиљно (Радић, 2004). Византологија је наука која се бави проучавањем целокупног живота (духовне и материјалне културе) у старој Византији (Вујаклија, 2002). Византијска култура је имала велику снагу ширења, обухватила је Исток и Запад. У романским и германским земљама византијски утицај није био тако снажан и дубок као у словенским државама. Ипак се и на западу значајно осетило деловање византијске културе, а преко ње и деловање културе грчко-римског античког света. Византија је сачувала културна блага античког времена (Антике) и тако испунила једну “светско-историјску-мисију”. Сачувала је римско право, грчко песништво, филозофију и науку, и предала их у наслеђе европским народима кад су ови сазрели за њихово примање (Острогорски, 1996). Тако су средњoвековне српске земље предњачиле својим културним развојем у односу на Запад, обзиром да се у то време овде и живот директно прожимао са византизмом, византијском културом и духовношћу, како под византијском влашћу тако и док су Срби формирали (ослобађали) своју државу (државе) у доба Немањићке власти од великог жупана Стефана Немање, нарочито у Душановој држви “свих Срба и Ромеја”, па и касније за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Византија је у периоду до XI века била чувар античке медицине и од ње је она била пренета у прву медицинску школу у Салерну (Temkin, 1962). Византијски 167 лекари су своја дела базирали на античким ауторитетима као што су Гален и Хипократ, али су давали и своје оригиналне доприносе. Они су често сакупљали и стандардизовали медицинско знање у уџбенике. Орибасиус, вероватно највећи византијски сакупљч медицинског знања, превођен је на латински, енглески и француски језик (Bizantine medicine – Wikipedia, the free encyclopedia; http://en.wikipedia.org/wiki/Byzantine_medicine; Рељин, 2008). Грчка медицина и античка филозофија нису престајале да интересују многе хришћанске писце (Григорије Низијанин, Јован Златоусти, Василије Велики, Јован Дамаскин), који су користили њене ставове при писању својих филозофских и биолошко-медицинских списа. Ова појава се може разумети присутним толерантним ставом хришћана према паганским религијама све до VI века (Катић, 1971, Ларше, 2006), па и у каснијим временима (Oberhelman, 2009). Изузетак не чини и онеирокритес (књига снова) у Кодексу 1350, који се чува у Националној библиотеци Грчке у Атини. Овај текст из XVIII века се односи на отоманско-грчку јатрософију. Јатрософија се јако примењивала у византијској и отоманској Грчкој. Била је лекарски приручник који је садржао рецепте и начин лечења. Неке јатрософије су садржале медицинске третмане и биљне дроге, такође и примену чини, егзорцизма, магије и астрологије, као и практичне савете. Писац књиге снова је користио такаву магијско-медицинску јатрософију. После тумачења симбола снова (значења снова) често је препоручивао профилактичку (дијететску куру) за одржавање здравља и излечење болести, или је препоручивао религијске молитве или употребу апотропејона (ради заштите од магије) (Oberhelman, 2009). Први помен медицине код Срба - у данашњем смислу речи - датира од времена када је, са доласком великог жупана Стефана Немање на чело државе (1168. године), политичко средиште српских земаља постало стабилно. Ово је, свакако, било од пресудног значаја како за развој српске средњoвековне државе, тако и за развој целокупне српске културе и медицине (Павловић, 2002). Прилог филозофском преиспитивању и превредновању историје и духовности српског народа дао је Коларић (2000). Такав подухват, према овом аутору, подразумева "почетак" као исходиште. Почетак историје српског народа нису ни Косово, нити Марко Краљевић, Милош и Обреновићи - или било ко други. Почетак је династија која се "прва огосподила међу Србима, отац сину и син сину краљевство предајући" - највећа аристократска и владарска породица српског народа, "светородна династија" Немањића. Први међу њима, "отац српске нације" и несумњиво највећи и најзначајнији Србин у досадашњој историји - јесте Сава Немањић или Свети Сава Српски (Коларић, 2000). Свети Сава је дао посебан допринос развоју медицине у Срба, односно у српским средњoвековним земљама (Туцаков, 1976; Катић, 1990; Коларић, 2000; Илић-Тасић, 2008; Илић-Тасић и сар., 2009), што потврђују и резултати овог истраживања. Порекло српског народа и историја српске државности били су предмет бројних истраживања (Луковић-Пијановић, 1990; Деретић, 1995, 2003; Ћоровић, 1993; Костић, 1999). Велико Душаново царство није могло настати одједном ни из чега. То важи и за немањићку државу која је претходила царству (Костић, 1999). 168 Прва српска држава образована је у Рашкој и одатле је почело сједињавање суседних области. У XI веку Зета је успела да се прва ишчупа од грчке власти и да постане водећа српска сила. Њена превласт је трајала нешто више од пола века, када је захваљујући војничким и политичким активностима Стефана Немање Рашка постала средиште српске средњовековне државе иако је Немањина породица пореклом из Зете (Ћоровић, 2004). Јиричек (1952) је утврдио да стара српска држава није имала сталне престонице. Повремено су дукљанске престонице биле Скадар и замак на Превлаци. Историјски извори сведоче да је дукљански краљ Михаило имао престоницу у Котору и Прапратни код Бара. Котор и Бока су од 1186. године ушли у састав Рашке и наредних 200 година су били понос немањићке државе. Тако је и један од владарских дворова Немањића био у Котору. Касније је Немањића задужбина Светог Архангела Михаила основана од Стевана Првовенчаног, коју је касније Свети Сава учинио седиштем прве српско-православне Зетске архиепископије, цар Душан подигао на ранг митрополије. Пријемни дворац ове Митрополије, након другог ноћења цара Душана у њему, у народу се назива “Душановим дворима”, а касније “Данчуловином” (Костић, 1999). На своја путовања у Свету Гору и Јеруслаим Свети Сава је полазио из Боке (Туцаков, 1976), по једним изворима са Превлаке Светог Архангела Михаила, а по другима са жала Јаза (Костић, 1999). Српска медицинска култура зачела се у српској средњoвековној држави. По месту појаве и управљања, названа је манастирском медицином. По угледу на свог великог суседа Византију - прве манастирске болнице биле су у Студеници и Хиландару, а њихов оснивач био је најмлађи син Стефана Немање, "... у монаштву наречени Сава (Растко) Немањић...". Зато су наши историографи написали: "... српску државу је створио Немања физички, а интелектуално Сава..." (Павловић, 2002). Свети Сава који је са Свете Горе примио духовна блага молитвености, реорганизацијом Цркве у Србији, пренео је та духовна блага српском народу. Управо је то био разлог што су манастири играли просветитељску улогу у народу (Бојовић, 2002; Ристић, 2006). “Писати о Светом Сави за сваког аутора представља тежак задатак. Иако постоји сачувана обимна историјска грађа, тешкоћа није резултат недостатка неких историјских докумената, већ лежи у чињеници да је овај српски светитељ, као духовна и просветитељска фигура, много пута био тема бројних књижевних састава угледих литерата и успелих школских задатака" (Павловић, 2002). Библиографија посвећена животу, делу и духовности Светог Саве обухвата 280 референци (где спадају хагиографије, књижевни и стручни радови из различитих области науке, историје, теологије, религије и филозофије; неки обухватају народно веровање и предање, као и народне и уметничке песме посвећене Светом Сави). Ова библиографија није потпуна већ представља неку врсту нацрта или увода у потпуну библиографију” (Ристић, 2006). Зато смо у нашем истраживању посебну пажњу посветили чудотворним исцељењима која је 169 учинио Свети Сава и покушали да тумачимо значење "недуга" (Илић-Тасић, 2008). О Светоме Сави има много објављених дела и радова који су везани за његов просветитељски и државнички посао. У неким радовима се чак изоставља то да је он пре свега и изнад свега “Свети”, а затим Сава па Растко (Ристић, 2006). У библиографији Светога Саве (Ристић, 2006) преко избора радова покушава да “осветли обоготворену димензију Светог Саве”, чему иде у прилог и наше истраживање посвећено чудотворним исцељењима која је учинио Свети Сава (Илић-Тасић, 2008). На питање када тачно почиње српска медицина није лако одговорити, пошто је у прошлости било много различитих утицаја. Свакако да је први и можда најзначајнији био географски чинилац обзиром да се Србија налази на раскршћу три континента. Она чини мост друмског, речног и ваздушног саобраћаја између Европе, Азије и Африке. Ту се срећу три цивилизације, кроз мешање народа, њихових обичаја и навика. То је имало колико повољан толико и неповољан утицај на културна и цивилизацијска схватања на овим просторима (Павловић, 2002), рекли бисмо, како некад тако и данас. Давне 1221. године Свети Сава је писао игуману Иринеју: "... исток је мислио да смо ми запад, а запад да смо ми исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга! Ми смо, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо исток на западу и запад на истоку..." (Павловић, 2002). Први обимнији подаци о медицинским приликама у средњoвековној Србији, везани су за здравствену културу Дубровачке републике. Објављивање те историјске грађе представљало је извор нашег сазнања да се српска медицина у то време развијала под утицајем европске медицине (Катић, 1958, 1967, 1990; Рељин, 2008). У средњем веку Дубровник је био велико медицинско средиште, испред других градова на Балкану и других медицинских средишта у свету (Глесингер, 1972). Српска медицинска култура у средњем веку, према истраживању бројних аутора (Катић, 1971, 1980, 1990; Туцаков, 1971; Јовић и сар., 1992; Павловић, 2002, 2004) "... била је европска култура тог времена више него што је то била култура неких европских народа...", чему иду у прилог наша истраживања (Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). “Попут Светог Саве, монаси нису били само испосници и молитвеници него и пастири и духовници. Отуда су наши манастири са својим духовницима- тиховатељима били стожери духовног и културног живота свих времена. Јер су манастири не само богомоље и домови за монахе, него подједнако школе и болнице, као и место радовања и утехе” (Ристић, 2006). Зато су средњовoковне српске болнице грађене у манастирима, или поред манастира (манастирске болнице, по угледу на оне у Византији), за разлику од болница на западу Европе, које су се развиле из сиротишта (Катић, 1967; Мушић, 1972; Илић-Тасић и сар., 2009). Најстарије европске медицинске школе основане су у Италији, док о школовању лекара у Византији нема довољно података, мада се зна да су поједини лекари Византинци школовани у Шпанији (Бунарџић, 2007). На Великој школи 170 (Великом училишту) у Константинопољу, која је основана при болници краља Милутина, радио је познати наставник Јован Аргиропул (Катић, 1990; Пантовић и сар. 2009). Сава Немањић је родоначелник медицине у Срба, пошто је организовао превођење медицинских књига (“лекаруша”) и основао прве болнице при манастиру Хиландару и Студеници, које је снабдевао медикаментима и инструментима са својих поклоничких путовања (Коларић, 2000), чему су посвећена и друга истраживања (Катић, 1990, Туцаков, 1971, Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Популарне „лекаруше“ су често коришћене у свим мамастирима у којима су постојале болнице и странопријемнице. Својим практичним преписима појединих рецепата за одређене болести, оне су оставиле дубок траг у српској средњовековној медицини (Рељин, 2008, 2011). Српске средњовековне манастирске болнице биле су предмет бројних истраживања (Катић, 1967, 1980, 1990; Мушић, 1972; Јовић и сар., 1992; Павловић, 2002, 2004, Гавриловић, 2008; Илић-Тасић, 2009 ; Илић-Тасић и сар., 2009). Према досадашњим истраживањима у српским земљама било је 19 болница (Павловић, 2004). Српска медицинска историографија бележи да су оне увеле српску медицину у породицу тадашње европске медицине (Катић, 1990; Павловић, 2004), али су предњачиле по томе што су имале посебна одељења за лечење оболелих од епилепсије и душевних болести (Болница у манастиру Хиландару, Дечансака болница и Манастирска болница св. Наума на Охридском језеру (Сотироски, 1995; Павловић, 2004). Овој групи болница припада и лазарома, болница манастира св. Роман код Ражња (Илић-Тасић, 2002, 2009). Хиландарска болница је имала и стационар (склониште) за болеснике од хроничних неизлечивих болести (лепре, парализе, епилепсије и др) (Катић, 1990; Јовић и сар., 1992; Павловић, 2004). Одељење за лечење умно поремећених налазило се у згради ван манастирске порте (Павловић, 2002). Поред осталих акутних и хроничних болести у Хиландарској болници су лечени оболели од епилепсије (“болест свештеника”, велика болест, “свештенаго недуга ради страдалцем”, “недуг” (Катић, 1986, 1990; Јовић и сар. 1992, Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). И сам Свети Сава је многе исцељивао од бројних болести „недуга“ (Илић-Тасић, 2008). Болнице за лечење епилепсије у другим деловима Европе саграђене су касније (на пример у Алзасу тек у XV веку). Мушић (1972) износи оскудне податке о првим стационарним лечилиштима у грчкој и римској антици, као и у будистичком делу света. Појава великих болница са изразито куративним и клиничким програмом, па и са врло стручном диференцијацијом, везана је за земље западне Азије, Египта, а касније и арапску Шпанију у VIII и IX веку. Арапи су први основали склоништа за психијатријске болеснике већ у VIII веку у Фезу, Багдаду, а потом и у освојеним деловима Шпаније (Пражић, 1987; Рељин, 2008). Древна Грчка и Рим су имали војне институције за збрињавање болесних и рањених, које су пресељене у главни град Константинопољ, а касније у Солун (Temkin, 1962). 171 Константинопољ је у Источном византијском царству са својим болничким комплексом постао универзитетски град (Temkin, 1962). Византија је била прво царство у којој су медицинске установе цветале. Болнички комплекси у Византији имали су хијерархију: главног лекара, професионалне болничарке и болничаре. Сами доктори су били добро обучени, највероватније су похађали универзитет у Константинопољу, где су постојале две организоване болнице са специјалистима (укључујући и жене докторе) и посебним одељењима за разне врсте болести и систематизоване врсте лечења (Bizantine medicine – Wikipedia, the free encyclopedia; http://en.wikipedia.org/wiki/Byzantine_medicine). Наша Студеничка болница била је установа у правом смислу речи и заслужује да добије своје место у историји европске медицине. Таква је била и болница у задужбини цара Душана, манастиру Свети Архангели код Призрена. Ово су биле установе искључиво здравственог карактера и нису служиле као склоништа за сиромахе и дефектне особе (Катић, 1967). Наиме, оно што је Хиландарски типик имао о куративном значењу наше прве болнице у Хиландару, потврдио је и типик цара Душана за болницу манастира св. Архангела код Призрена следећим упутом: „ ... ако се разболи да буде у болници и слепци да се не држе“ (Катић, 1967). За болницу кнеза Лазара у манастиру Раваници, познато је, да је с друге стране била намењена за монахе, странце и за друга онемоћала световна лица од неизлечивих болести. Прве болнице на западу биле су у првом реду склоништа за смештај сиромашних болесника (азили), а ређе установе које су искључиво служиле за лечење (Катић, 1967). Настанак болница са изразито куративним програмом за Европу може се поставити у време око 1000. године. Такве болнице су у почетку биле малене и ретке. На западу су се праве болнице развиле из првобитних, много старијих, мањих установа тек у XV веку у Милану (1456.), у Гранади у XVI веку, а у другим градовима Европе и много касније тек у XVII и XVIII веку. У почетку су то биле установе намењене претежно за збрињавање сиромашних и немоћних, била су то уточишта и старачки домови, а тек касније су пружала и помоћ болесницима (Мушић, 1972; Рељин, 2008). Катић (1967) је посебно нагласио потребу диференцијације између болница у правом смислу речи, тј. установа које су служиле за лечење (нпр. болница манастира св. Архангела код Призрена), од прихватилишта за сиромахе и болесне од неизлечивих болести. Овакав приступ је неопходан ради правилног сагледавања и разумевања високог нивоа развоја старе српске медицине. Податке који то потврђују можемо наћи у Крмчији светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених (Петровић, 1990). Отац српске писмености и духовности, Свети Сава, добро је познавао околности у којима је расла млада српска држава. У свом избору одлучио се за источно хришћанство на чијим ће се основама углавном темељити и целокупна српска култура. Оснивач наше научне медицине био је Свети Сава, творац српске средњовековне културе, преводилац, оснивач првих српских болница (у манастиру 172 Хиландару и Студеници), писац наших најстаријих списа научне медицине (прописа/типика за уређење болница и рад болничара – Хиландарски типик из 1199. и Студенички типик из 1208. године), борац против надрилекарства (Катић, 1967; Туцаков, 1976; Коларић, 2000), као и законодавац (писац законоправила Номоканон / Крмчија) (Туцаков, 1976; Катић, 1986, 1990; Петровић, 1986; Павловић, 2004). Бројна путовања Светог Саве на Исток и у Свету земљу имала су медико-фармаколошки значај будући да су му пружила могућност да упозна византијске болнице, али и видове лечења који су тада примењивани. Донео је и неке лекове, камфор, алоју, мошти светаца и друго. (Туцаков, 1976; Катић, 1990; Коларић, 2000), као и значајна материјална средства за градњу болница (од владара Никејског царства) (Илић-Тасић и сар., 2009). Закон је предвиђао застаревање, односно време које се урачунава као важеће за покретање и остварење каквог правног посла: “Глуви, неми, бесни… не ограничавају се временом; њихово, пак, време почиње да тече кад се ослободе муке” (64. гл. 38. гране) (Петровић, 1990). Из наведеног се може закључити да се очекивало могуће излечење (и исцељење) и од најтежих болести. Поставља се питање који су болесници сматрани беснима (оболели од психозе, епилепсије, епилепсије и психозе, или других болести, односно „запосенути злим духом“)? За неке од њих се изгледа предвиђало могуће излечење, односно да ће за њих време почети да тече кад се буду “ослободили муке” (болести / “бесова”, одн. “нечистих духова”, “палих духова”) те за њих није важило застаревање законских одредби. Верска медицина, била је присутна код Срба, као и код других народа у њиховом непосредном окружењу, али и широм света. Али, поред верске медицине, постепено је почела да се појављује и научна медицина, која се убрзо све више примењивала (Пражић, 1987; Котарчић, 1989; Катић, 1990; Илић-Тасић и сар., 2001; Рељин, 2008; Илић-Тасић, 2002, 2009). Према истраживању Катића (1971, 1982, 1990) српска средњовековна медицина није заостајала иза тадашње европске научне медицине, што потврђују наша ранија (Илић-Тасић, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009) и садашња истраживања. Медицина и техника су у то време неговане у кругу посвећених. На основу доступне грађе за истраживање, уочљиво је да су владари и господа могли да користе услуге учених лекара, међу којима је било Грка, Јевреја и Италијана (Јиричек, 1952). Манастири су обезбеђивали медицинску помоћ на нивоу вишем од народних видара и исцелитеља (Катић, 1967, 1990; Коларић, 2000; Ћирковић, 2005). Српска средњoвековна медицина развијала се под утицајем Салерна и Монпељеа, у духу Немањићке Србије, као и од материјалног богатства и рудника отвараних од стране Саса и утицаја Венеције (Пантовић и сар., 2009). Тако је српска средњевековна медицина од XII до XV века имала карактеристике западњачке медицине тога доба, али су у мањој мери били присутни и византијски утицаји. У својој суштини, наша средњовековна медицина као и европска, представљала је медицину Хипократа, Галена, Аристотела и других античких 173 лекара (Јиричек, 1952; Катић, 1990; Павловић, 2004; Economou et al., 2005; Рељин, 2008). На основу доступне грађе за ово истраживање може се закључити да су за лечење епилепсије у манастирским болницама коришћене методе научне медицине тога доба и духовна медицина, чему иду у прилог и наша ранија истраживања (Илић-Тасић, 2008, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Најстарији српски лекари до XV века били су лекари емпирици, који су изучили лекарску вештину као занат. Они су за лечење употребљавали византијске лекове и наше народне емпирије (Катић, 1980, 1999; Коларић, 2000). Као лековите сировине у манастирским болницама коришћени су животињски материјали и лековите биљке, које су гајене око манастира, о чему сведоче терапијски зборници из средњег века (Ходошки терапијски зборник, Хиландарски медицински кодекс бр. 517) и ретке сачуване лекаруше (Туцаков, 1971; Катић, 1990; Јовић и сар., 1992, Коларић, 2000; Рељин, 2008, 2011, http://www.rastko.rs/rastko/delo/14016; Jarić et al., 2011). Средњовековна медицина у српским земљама није била препуштена народној, верској и магијској медицини. Она је равноправно заузимала своје место у општем кретању друштва доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове. Користила је достигнућа престижних медицинских центара (Салерна и Монпељеа), као и искуства византијске медицине (организација болница, извор за писање „лекаруша“). Теоретска сазнања са Запада (из Салерна и Монпељеа) обогатила је практично-искуственим сазнањима византијске медицине (медицине уз кревет) (Рељин, 2008, 2011). Терапијски зборници настали у периоду од XIV до XV века сведоче о високом развоју научне медицине у средњовековној Србији, у којима су се налазили и лекови за лечење епилепсије. Ходошки зборник (XIV век) – садржи употребу лековитог биља са психоактивним дејством (Катић, 1990а). Хиландарски медицински кодекс бр. 517, зборник научне медицине (XIV – XV век), настао према учењу салернско-монпељске школе, садржи лекове за епилепсију и фебрилне конвулзије (Катић, 1980а, 1980б, 1990а; Јовић и сар., 1992). Опис најстаријег вида профилаксе фебрилних конвулзија налази се у Хиландарском медицинском кодексу бр. 517 (чај од хисопа и руте, маст од романике), док се у те сврхе у другим деловима Европе рута примењивала само због веровања у њене магијске моћи (Софрић, 1990). Дуго се у средњој Европи одржао обичај да се последња три дана у априлу све куће чисте и окаде плодом од боровнице и рутом (остатак паганских обичаја ради истеривања сила зла и вештица) (Фрезер, 1992). Лекови у средњовековној Србији израђивани су на начин који је примењиван у Салерну, Гранади, Монпељеу, Александрији, Цариграду и другим медико-фармацијским центрима Медитерана тога доба (Јовић, 2011). У припремању лекова су коришћене лековите биљне дроге са нашег подручја, али и из далеких земаља заједно другим лековитим сировинама, које је свети Сава доносио са својих поклоничких путовања (Туцаков, 1971, 1976). Прва апотека се налазила у Котору, који је у то време био главна лука српске средњовековне државе; према писаним изворима основана по угледу на апотеке у Италији од стране краља Стефана Дечанског (Катић, 1967; Косаћ и сар., 2011). 174 Лековите биљке су представљале основни вид лечења епилепсије. Ходошки зборник и Хиландарски медицински кодекс сведоче о познавању и примени биљака са наркотичним деловањем (опијум, мандрагора, буника, веле биље) (Катић, 1967; Туцаков, 1971). Обзиром да ове биљке имају психоактивно, халуциногено и наркотично деловање, њихова примена у медицини тога доба подразумевала је добро познавање њиховог дејства и начин примене. Нестручна примена може имати озбиљне последице, због чега је примена лековитог биља представљала и представља вечити изазов за оног ко их примењује за лечење (узме задесно, или је злоупотребљава) (Илић-Тасић и сар., 1999). Према нашем истраживању у литератури се наводи више од 90 лековитих биљака са наших простора, које су коришћене за лечење епилепсије. Остаци старе народне медицине се и данас могу уочити у појединим крајевима Србије (Туцаков, 1965; Чајкановић, 1985), чему иду у прилог и наша ранија итраживања (Илић-Тасић и сар., 1997). Фитотерапија Хиландарског медицинског кодекса и данас заокупља пажњу истраживача (Jarić et al., 2011). За неке лековите биљке се сматрало да имају магијско дејство (бели лук, кантарион, бела имела, рутвица, чувар кућа и друге) и апотропејске моћи (Илић- Тасић и сар., 1997, 1999). Кантарион, који има карактеристичан мирис, употребљаван је за кађење и “истеривање злог духа из оболелог“ („fuga daemonum“), укључујући и болеснике с епилепсијом (Илић-Тасић и сар., 1997; 1999). Археолошка истраживања остатака болнице поред манастира Светог Георгија у Дабру потврдила су примену хируршких метода у српској средњовековној медицини. Пронађена је трепанирана лобања покојника сахрањеног поред овог манастира, али за сада није потврђено да је оперативни захват извршен унутар манастирске болнице. Трепанација је најстарија оперативна метода у Европи, која је почела да се изводи још у касном неолиту, да би се из главе истерао демон који је код оболелих изазивао главобољу, меланхолију и епилепсију (Бунарџић, 2007), као и у другим деловима света (Пражић, 1987). На основу доступне грађе за ово истраживање може се закључити да су за лечење епилепсије у манастирским болницама коришћене методе научне медицине тога доба и духовна (верска) медицина (Илић-Тасић 2009, Илић-Тасић и сар., 2009). Српско средњовековно лекарство, верско (канонско и апокрифно) као и световно, неговано је упоредо са научним лекарством тога доба (Гавриловић, 1999). У домаћим изворима често се говори о лекарима (врачима), као код биографа Данила и Цамблака, али и о томе како су људи потрошили своје имање узалуд на лекаре, па су најзад нашли исцељење на светим гробовима у Жичи и Дечанима (Јиричек, 1952). И на територији Византије, заједно са научном медицином, била је заступљена верска медицина, (Temkin, 1962; Радић, 2004; Economou et al., 2005). Образовани византијски лекари су сматрали да је епилепсија искључиво органска болест мозга и пратили су Хипократову традицију у односу на етиологију и лечење ове болести (Economou et al., 2005). Ипак, према бројним информацијама, на 175 основу студија бројних историчара и хроника (које су обухватале период од 400. до 1453. године нове ере), могу се запазити дубоке предрасуде у друштву о овој болести у односу на њено демонско порекло (Lascartos et al., 2000; Economou et al, 2005), које су биле само предрасуда необразованих људи (Economou et al., 2005). Византијска медицина није значајно унапредила теоријску научну основу, пошто се слабо бавила анатомијом и патологијом, али је у великој мери усавршила вештину дијагностике и терапије (хируршку оперативну технику, фармакопеју и фармацију). Без обзира на чињеницу што су на болести гледали као на Божју казну за почињене грехе, казну коју треба стоички подносити, Византијски лекари су такође сматрали да се болести могу сусзбијати лечењем. Покровитељ лекара је био Сампсон Ксенодох (Странопримац), лекар родом из Рима, који је у Цариграду утемељио болницу за бесплатно лечење и који се прославио тако што је, наводно, молитвама исцелио болесног цара Јустинијана I Великог (527-565) (Радић, 2004). Верска (духовна) медицина у данашњем смислу не представља медицину, али је од посебног интереса за историју медицине (Катић, 1967). Обзиром на значајну улогу у психосоматској терапији и лечењу различитих неуропсихијатријских обољења у нашој ближој и даљој прошлости, овај облик медицине био је предмет бројних истраживања (Туцаков, 1971; Катић, 1971, 1990; Рељин, 2008; Илић-Тасић, 2001, 2002, 2008, 2009) и заслужује да буде детаљно проучен. У српској средњoвековној медицини верска медицина је највише примењивана у широким народним масама (Јиричек, 1952), али и све до наших дана (Туцаков, 1965, 1971; Илић-Тасић, 2002, 2008, 2009). Као и свуда у свету у средњем веку, па тако и код нас, узрок за појаву психичких обољења и епилепсије био је приписиван деловању демона зла - ђаволу (“хватају га бесови”). Болести које нису могли објаснити природним начином Стари Словени сматрали су последицом “урока или деловања непријатељских демона” или “бесова”. Против таквих болести терапија је морала бити магијска или магијско-религиозна (туергична) (Minarik, 1971; Глезингер, 1978; Тројановић, 1986), али и религиозна (Сарамандић, 1994; Велимировић, 1996; Димитријевић, 1997; Димитријевић и сар. 1998). За истеривање злих духова из човека Исус Христ је изричито казао: “А овај се род изгони само молитвом и постом” (Нови завјет, Мат. 17, 21) (Илић-Тасић, 2002). Посебан третман је важио за узнемирене болеснике. У манастирима су постојале специјалне ћелије за изолацију, у којима су чувани узнемирени, душевно оболели болесници, који су везивани у ланце, стављани у “дрвене стезуље” или држани у ћелији затворени (Пражић, 1987; Сотироски, 1995, Илић-Тасић, 2002, 2009). Поједине узнемирене болеснике су подвргавали батинама све до њиховог смиривања (Сотироски, 1995). Овакав вид лечења спровођен је и касније (све до XIX века), како код нас тако и у свету. Вук Караџић је забележио: "Болеснике који дуго болују носе у манастире, особито згранијете (згрчене), који бесне, калуђери вежу у ланце и немилосрдно туку, да би нпр. казали име ђавола који је у њих ушао. Затим се то име напише на цедуљу и баци у ватру". Како је то некима помогло, 176 поједини манастири су се прочули као чудотврни (нпр. Студеница) (Катић, 1990). Многи болесници се и данас одводе у манастире, како због многих болести, тако и због епилепсије (Суводол код Минићева/ Књажевац, Свети Јован код Матејевца/ Ниш, манастир Ћелије код Ваљева, манастир Витовница код Петровца на Млави и други). Живковић (1980) истиче да се лечење у манастирима и црквама састојало из читања молитава над главом болесника уз обавезно стављање вотива – дрвених крстића. Препоручивало се да болесник преспава у манастиру и да се заветује неком од светаца, на пример, св. Козману, св. Дамјану и св. Пантелејмону. У манастиру Погоревац (који се налази између Вржогрнца и Трнавца) су поред читања молитви и “причест чинили”. Веровање у светитељску моћ исцељења било је распрострањено не само у народу Зајечара и околине, већ много шире, о чему је писао и Вук Караџић: ”Да слабо траже лекара него попа и калуђера да им чита” (Живковић, 1978). Данило II Пећки, описујући чуда Архиепископа српског Арсенија, приказао је и исцељење оболелог монаха: "А ђаво који мрзи добро од почетка века ... позавиде и овим монасима ... и врже млађега у неки варљиви страх и одступивши од свога ума поче бежати у гору ... И у тај час кад су сви гледали, паде болесни код раке моштију и као издахну, и много часова тако лежавши, и после овога скочи и проговори: св. Арсеније учини ме здравим" („Живот архиепископа Арсенија“ - Данило II Пећки, 1988; Јовић и сар. (1992). Јовић и сар. (1992) настоје да разлуче о каквој се психотичној појави ради ("и одступивши од свог ума"), а чији се пароксизмни ток сугерише у виду наглог почетка и краја наступа. Вероватно да кратко трајање, понављање сличних појава, пароксизмна одлика и крај наступа у виду терминалног сна могу указивати на епилептичку генезу. Религиозност, овде у појави напада код монаха (ендогена појава је екстернализована и приписана ђаволу), честа је црта личности код болесника с комплексним парцијалним кризама везаним за слепоочни режањ, али се виђа и код неких других психијатријских болесника. Приписивање напада ђаволу је у складу с поимањем епилепсије као ђаволске болести (Morbus daemonicus), при чему је ђаво персонификација зла, а епилептички напад је зло (велико или мало зло). Опирање болесника често настаје при спутавању покрета (".. јер се крепко бораше с њим, не би ли се отргао из његових руку...") у оквиру постиктусних аутоматизама. Свакако, ови аутори истичу да подаци из описа нису довољни за дефинитиван закључак. И Стефан Првовенчани ("... него га свагда бес гоњаше ван васељне, кроз горе и камење") и Данило II Пећки (".... поче бежати у гору, по истини, као и онај кога бес гони ...") у опису оболелих истичу њихово лутање и бежање у гору. Да ли се тиме сугерише епилепсија као "горска болест", што је и један од народних назива за ову болест, или је у питању стилски израз средњовековних књижевника-биографа? Међутим, могли бисмо ове појаве протумачити и као "фуге" или "сумрачно стање" које се повремено јављају код болесника са епилепсијом. Стари људи се сећају прича из детињства и младости о чудесним смртним случајевима, посебно жена, које су “омаје” одвеле у воду. Налазили су их зими често смрзнуте покрај реке или на дрвету. 177 Наиме, сумрачно стање свести карактерише сужење свести пароксизмног карактера. У тим случајевима болесник је потпуно или непотпуно дезоријентисан, чудног или застрашујућег погледа, збуњен са афектом страха, с погрешним препознавањем предмета и особа и обиљем илузија. Ови догађаји завршавају се нагло и то обично терминалним сном, после тога влада потпуна амнезија за све што се догодило у току сумрачног стања. Сумрачна стања најчешће настају код болесника са епилепсијом између два или више велика напада, као увод у велики епилептички напад или као наставак психомоторног напада (епилепсија темпоралног режња). Епилептичко сумрачно стање се може манифестовати у више облика, али су најчешћа два: агитовано сумрачно стање и сређено сумрачно стање, из кога могу изненада упасти у агитованост, која може прећи у прави психомоторни раптус. Сређена епилептичка сумрачна стања се могу јавити у виду фуге, када болесници обично лутају или отпутују као неупадљиви за околину. Међутим, ако се пажљиво анализирају, лако се може открити да су "одсутни" и да теже схватају. Агитовано сумрачно стање карактерише изненадно настајање, измена свести у смислу помућења свести, изненадно осећање немоти-висаног страха, погрешно препознавање околине, психомоторни немир (у виду максималне раздражљивости, млатарања и кидисања, бесциљног махања рукама, као да се од нечега брани), параноидне интерпретације и дезоријентација у простору и времену и према личностима (између осталог да их "прогоне нечастиви"). У таквом стању болесник је врло опасан, како за околину тако и за себе. Могуће је да су то били разлози што су се људи од давнина с посебном пажњом и жељом за спасење обраћали за помоћ како лекарима-калуђерима тако и свецима и њиховим моштима (Boer et al., 1986; Велимировић, 1991; Јовић и сар., 1992; Илић-Тасић. 2002, 2009). Психичке промене које се могу јавити код епилепсије Левић (1982) дели на преикталне, икталне и интерикталне. У преикталне спадају продроми који се јављају неколико сати до неколико дана пре напада. Најчешће су емоционалне промене - бојазан, раздражљивост, зловоља, апатија, ређе осећање благостања, повећање енергије, пораст апетита, либида и слично. Аура спада у икталне промене. Према новој класификацији, аура је иктусни феномен, напад сам по себи а не увод у неки други напад или његов део, али као парцијални краткотрајни напад често непосредно претходи моторном нападу или темпоралном жаришном секундарно генерализованом нападу (ILAE Commission Report; Engel, 2001). Аура се може јавити у виду халуцинација - видних, слушних, мирисних, густативних, ценестетичких и сензитивних. Психопатолошки некада се ради о правим халуцинацијама са позитивним судом реалности, али чешће имају карактеристике халуцинозе. Могу се јавити и присилне мисли, мада су најчешће емоционалне промене као што су усхићење, срећа, блаженство, сексуално узбуђење или страх и депресија. Најчешћа иктална емоција је страх и јавља се подједнако често у болесника са жариштем у десном или левом темпоралном режњу. 178 Психичке промене у нападу се могу јавити у виду поремећаја перцептивног искуства, когнитивних поремећаја и као афективна доживљавања. Најбогатије психопатолошке промене јављају се код пражњења у темпорално-лимбичком региону (Wieser, 1983; Wieser et al., 1985). Темпорално-лимбички систем интегрише активности везане за стварање емоција и нагона, а има и значајану улогу у регистровању и асимилацији искуства. Поремећаји перцептивног искуства се могу манифестовати у смислу дисторзије реалних перцепција (реалан звук изгледа удаљен или прегласан, објекти већи или мањи /микропсија, макропсија) или појаве халуцинација - видних, слушних, мирисних и укусних. Код пражњења у структурама медијалног темпоралног лобуса могу се јавити орални аутоматизми, деперсонализација, феномен “deja vu“ и сећање као у сну “dreamy state”. Когнитивни поремећаји - поремећаји пажње, говора, мишљења или памћења – дисфазија/афазија, инкохерентно мишљење, компулсивно мишљење, стереотипно мишљење, блок мисли, несећање или “панорамско памћење” и измењено афективно доживљавање - страх, анксиозност, депресија, осећање кривице, љутња, задовољство, одушевљење и екстаза могу да карактеришу епилепсију темпоралног и / или фронталног режња и представљају значајан диференцијално дијагностички проблем у односу на психијатријске болести (на пример психозе). Епилептичне психозе се деле на иктусне, постиктусне и интер иктусне. Њихов узрок може остати дуго неоткривен ако се не нађу епилептиформне ЕЕГ промене. Епилептичне промене понашања и психозе могу настати због продужене неконвулзивне критичне активности. Постиктусна психоза је удружена са суманутошћу, променом свести и амнезијом. Интериктусна психоза се карактерише јасном свешћу и очуваним памћењем. Иктусна психоза код комплексног парцијалног ЕС показује честа жаришна ЕЕГ пражњења у темпоралним или у извантемпоралним регионима, приказује се као конфузно стање које има променљив клинички ток. Циклична симптоматологија и изразита конфузност су мање изражени код извантемпоралног фронталног статуса у поређењу са епилептичким статусом (ЕС) темпоралног режња. Клинички симптоми су веома оскудни код фронто-орбитално поларног ЕС. Интериктусне психичке промене код епилепсије могу да буду праћене сужењем свести или су без сужења свести. Пролазна психотична стања са поремећајем свести су: постпароксизмално сумрачно стање, апсансни статус, status psychomotorius (комплексни парцијални статуси или неконвулзивни епилептички статуси – сложени фокусни статуси или лимбични ЕС), сумрачно стање без повезаности са нападом и делиријум. Психотична стања са нормалним нивоом свести могу да се јаве као кратке периодичне психозе: дисфорична стања, манична стања, депресивна стања и алтернирајуће психозе са продуктивном симптоматологијом; али и као хроничне психозе: параноидни синдроми, психозе са израженом психичком регресијом, 179 схизофрене психозе и манично-депресивне психозе. Вишегодишњим праћењем 69 болесника са епилепсијом код којих се развила клиничка слика слична схизофренији ("схизофренији слична психоза") доказано је да повезаност ове две врсте поремћаја није случајна (Slater et al., 1963). Савремена класификација психичких премећаја (код особа са епилепсијом (Krishnamoorthy et al., 2007) одвојила је коморбидне поремећаје од поремећаја специфичних за епилепсију и поремећаја који су одраз епилептиформне активности. Алтернативне психозе карактерише смењивање периода клинички манифестних епилептичних напада и нормалног понашања. Форсирана нормализација је термин уведен да означи обрнути однос између психотичних епизода и епилептиформне активности (Landolt, 1958), тј. релативну или потпуну ЕЕГ нормализцију у време психозе или других психичких промена. Нагло постигнута контрола напада неким антиепилептичким леком, такође, може довести до форсиране ЕЕГ нормализације (Мартиновић, 2009). Wolf (1991) је детаљно анализирао могуће механизме настанка форсиране нормализације. Тек са појавом ЕЕГ дијагностике могуће је диферецирање епилептичког комплексног парцијалног статуса у односу на апсансни статус као и према другим сумрачним стањима, односно диференцирање епилепсије темпоралног режња и психозе (Landolt, 1960; Wieser, 1983; Wieser et al., 1985; Luders et al., 1987; Shorvon, 2007, Мартиновић, 2009). Ради терапијског приступа битно је разликовати психотично стање болесника с епилепсијом од епилептичког статуса (посебно од неконвулзивног епилептичког статуса) (Drislane, 2000; Shorvon, 2007; Матиновић, 2009). У болесника са епилепсијом и психичким поремећајима ЕЕГ има посебан значај у одређивању терапије у психотичним епизодама са форсираном нормализацијом (Landolt, 1958; 1960; Мартиновић, 1980, 2009), где извесни аутори препоручују да хидантоинате треба одмах заменити карбамазепином, као средством терапијског избора (Oller-Daurella, 1977). Овакви терапијски ставови су данас превазиђени. Интериктусне психозе могу реаговати повољно на примену неуролептика, а депресија на антидепресивну терапију. При избору неуролептика је потребно обратити пажњу на могући степен ризика од провокације епилептичких напада са датим леком (Мартиновић, 2009). Посебан проблем представљају деца у неконвулзивном епилептичком статусу (НЕС) која, ван ових епизода, немају епилептичке нападе, као и ментално ретардоване особе са атипичном клиничком сликом епилептичког статуса. Да би се утврдило да ли је необично измењено или поремећено понашање проузроковано епилепсијом, ЕЕГ налаз може бити од дијагностичког значаја само ако је регистрован за време епизода измењеног понашања (Матиновић, 2009). Дијагнозу је тешко поставити без видео ЕЕГ регистровања. Неопходно је разликовати, друге епилептичке статусе, посебно апсансни статус, као и друге епилептичке и неепилептичке поремећаје (Martinović et al., 2008). Важна је подела статуса на конвулзивни и неконвулзивни епилептични статус (НЕС); оба могу бити генерализована или парцијална (жаришна). Док генерализовани конвулзивни ЕС са 180 генерализованим тонично-клоничним (ГТК) нападима као ургентно стање представља значајан терапијски проблем, НЕС је велики дијагностички проблем јер се тешко препознаје клинички. Иако се критична феноменологија типичног апсансног статуса, атипичног апсансног статуса и комплексног парцијалног статуса знатно преклапају, њихово разликовање и раздвајање је сасвим оправдано, због веома различитог клиничког контекста ова три стања. Ради адекватног диференцијално-дијагностичког и терапијског сагледавања потребно је видео ЕЕГ регистровање у току клиничке опсервације (иктусно и интериктусно), као и након примене антиепилептичке терапије ради избора антиепилептика који у датом случају има најбољи ефекат на нормализацију ЕЕГ налаза и купирање напада. Посебно je важно поштовати дијагностичке критеријуме за сложени фокусни епилептички статус на основу клиничке слике и ЕЕГ промена (Porter, 1985; Мартиновић и сар., 1994; Martinović et al., 2008). Две главне врсте НЕС, апсансни статус и комплексни парцијални статус (КПС) захтевају различити терапијски приступ. За разлику од апсансног статуса, за који нема доказа да оштећује мозак, КПС треба ургентно лечити i.v. применом антиепилептичких лекова (АЕЛ) јер оставља последице по когнитивно функционисање које су последица структурних лезија мозга. Индикација за хитно лечење КПС постоји када је испуњен један од следећа два критеријума: 1) 15 минута непрестано трају континуирани напади или се региструју критички ЕЕГ обрасци и 2) два комплексна парцијална (сложена жаришна) напада без опоравка функције мозга између напада (Westerlain, 2006). У терапији епилептичног статуса (ES) се најчешће примењују бензодиазепини (диазепам, клоназепам, лоразепам, мидазолам), фенобарбитон и натријум-валпроат i.v. У терапији статуса који су резистентни на бензодиазепине примењује се фенитоин i.v., који има задовољавајуће резултате посебно у случајевима фокусних епилептичних статуса, симптоматских ГТК статуса са локалним почетком и генерализованих тонусних напада (Drislane, 2000; Lewena et al., 2006; Westerlain, 2006; Westerlain et al., 2006). Терапија НЕС поред наведених антиепилептика, према неким истраживањима, може да укључује вигабатрин (Panayiotopoulos et al, 1997) и тиагабин (Ettinger et al., 1999). Важно је нагласити да терапија НЕС укључује и терапију пратећих коморбидних стања заједно са применом одговарајућих антиепилептика, чешће фенитоина i.v. и могућу ппримену карбамазепина орално (на сонду) (Drislane, 2000). Лекови који се препоручују код акутне интермитентне порфирије (габапентин и валпроат) нису индуктори ензима јетре. Ови лекови не доводе до погоршања болести, односно не активирају нападе акутне интермитентне порфирије. Лоразепам и фенобарбитон су ефикасни и као монотерапија, а диазепам је ефикасан у комбинацији са фенитоином. Зато се препоручују за иницијалну терапију ЕС. Примена више лекова са различитим механизмима дејства може повећати изгледе за успех у лечењу ЕС и НЕС који су рефрактерни или које није лако брзо зауставити једним антиепилептиком, на пример из реда бензодиазепина. Зато извесни аутори саветују примену комбиноване терапије (Westerlain, 2006). 181 Међутим, према неким истраживањима, ни лекови другог реда нису довољно ефикасни у случају неуспеха бензодиазепина, а док се чека њихов ефект губи се драгоцено време за примену лечења трећег реда применом опште анестезије (Lewena et al., 2006). Током историје често је појава болести, па и епилепсије, сматрана и казном за учињене грехове ("лични и наследни грех"). Наиме, у јудејско-хришћанској традицији епилепсија је сматрана Божјом казном за грехе које су починили сами оболели или њихови преци (Jillek-Aall, 1999). Талмуд упозорава будуће родитеље да не крше религиозна правила јер њихови потомци могу да оболе од епилепсије. У старим европским народним песмама епилепсија је означена као казна за грехове, као што је песма Пут Христа код старих Велшана. У једном племену Источне Африке (Танзанија) каже се да дете може оболети од епилепсије као резултат родитељских грешака, нарочито мајке. Повезаност између родитељских грехова и епилепсије код деце позната је и у традиционалним културама Банту црнаца у Зимбабвеу, Јужној Африци и Мадагаскару (Jillek-Aall, 1999). “Све болести су последица греха. Заиста, и слепило, и глувило, и немило, и све остало. И ма како да је чудно рећи - и смрт је болест, последица истога узрока, трулеж од истога црва” (Велимировић, 1996). “Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих болести које треба да сломе наш понос … Осећање душе је њено природно својство, а грех је мрцварење тог осећања” („Лествица“ - Св. Јован Лествичник). Вероватно се због наведених разлога вековима од цркве тражила помоћ за праштање грехова и излечење тешких болести, где је свакако спадала и епилепсија. Лечење се углавном сводило на молитве, а велику улогу имала је и вера у чудотворну моћ светитељских моштију (Катић, 1990). Духовна медицина је обухватала пост, молитву, мошти светитеља, култ светих лекара и светих владара лозе Немањића, укључијући обавезно веру у Бога. Свему томе допринела су бројна чудотворна исцељења Светог Саве (Катић, 1990; Коларић, 2000; Јовић и сар., 1999; Илић-Тасић, 2008) и чудотворна исцељења над моштима и гробом, како Светог Саве (Илић-Тасић, 2008), тако и над гробом бројних српских владара (св. Симеона, св. Стефана Дечанског, чак и “младог цара Уроша”), о чему сведоче старе српске биографије, одн. житија светих (“Житије светог Симеона” – Сава Немањић, “Житије Светог Саве” – Теодосије Хиландарац, “Житије краља Стефана Дечанског” - Григорије Цамблак, “Житије цара Уроша – Пајсије Јањевац) (Миланков, 1975). Наш народ је исцељење од различитих болести тражио на гробовима својих светитеља, који су према народном предању живели као снажне моралне и политичке личности (Катић, 1990). Поред св. Симеона и Светог Саве ту су спадали и други свети српски владари (Јиричек, 1952; Катић, 1990; Илић-Тасић, 2008). Немања и Сава су у народу били веома омиљени што је временом довело до формирања култа личности (Срејовић и сар., 1981; Коларић, 2000; Поповић, 2000). 182 На неким фрескама владари – светитељи из породице Немањића уздигнути су до самог престола Божијег што није био случај у Византији (Катић, 1990). Мироточиво уље је у српским средњовековним земљама имало (и има) улогу панацеје (лека за све болести). Посебно је било присутно веровање у исцељујућу моћ моштију светих, мироточивог уља светих, додира са гробом светих (св. Симеона, Светог Саве, св. Стефана Дечанског), што је детаљно описано у њиховим житијима (Катић, 1990; Илић-Тасић, 2008, 2009; Илић-Тасић и сар., 2009). Начин лечења неуропсихијатријских обољења, који је био распрострањен у Византији, доспео је и код Срба. Сви видови лечења, у суштини, воде порекло од античке медицине, односно лечења у Ескулаповим храмовима, која је обухватала духовну медицину, научну медицину тога времена, повољне климатске услове (Tool, 1968) и хируршке методе (на пример трепанацију лобање) (Stamatides, 1968). Досадашња истраживања су показала да је у српским средњовековним манастирским болницама примењивана научна медицина Истока и Запада, али и позитиван византијски утицај у ширем смислу (који обухвата позитивне утицаје античке културе и духовне медицине) (Илић-Тасић и сар., 2009). Српска средњовековна медицина није зостајала иза тадашње европске научне медицине, али је предњачила садржајем позитивних примеса античке медицине, што су запазили и ранији истраживачи (Катић, 1971). Велики број мелема, често веома сложених, указује на богату материју медику и развијену галенску фармацију у српској средњовековној медицини. Мелеми су у нашој народној медицини и фармацији били веома цењени лекови, справљани на сличан начин као и у српском преводу Дискоридовог кодекса из средњег века. Због тога се може закључити да су и после отоманске инвазије наши људи по манастирима неговали класичну медицину и ширили је у народу (Туцаков, 1971), као и други народи под отоманском империјом (Lardos, 2006). Пошто је током турске владавине била недоступна стручна и научна медицина, популарне лекаруше су биле једини извор медицинско-терапијских поступака, писане на основу византијских извора. Анализом различитих лекаруша добијени су интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја утицајима турске/ арапске медицине, али се пратио и утицај европских фармакотерапијских схватања (Рељин, 2008, 2011). Фитотерапија која је примењивана у српским средњовековним земљама (Jarić et al., 2011), постигла је највиши степен развоја обзиром да је примењивана у манастирским болницама. У то време фитотерапија је била у оквиру научне медицине тога времена, под утицајем медицинске школе из Салерна и Монпељеа (Глесингер, 1954а, 1954б; Туцаков, 1971; Катић, 1958, 1967, 1980, 1990), а били су присутни и директни утицаји античке медицине преко дела Хипократа и Дискорида (Глесингер, 1978). Српска средњовековна држава од XII века се све више културно и политички уздизала да би у XIV веку достигла свој врхунац. Значајан допринос 183 развоју здравствених прилика и градњи манастирских болница дали су: Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин, Краљ Стефан Урош III Дечански, цар Душан, кнез Лазар Хребељановић и деспот Стефан Лазаревић (Катић, 1967, 1990; Павловић, 2002, 2004; Илић-Тасић, 2009, Илић-Тасић и сар., 2009), о чему посебно сведоче старе српске хагиографије (Богдановић, 1975; Миланков, 1975). Средином XV века нестала је српска држава. Последња српска област (област Бранковића) пала је 1454. године под турску управу. Због распада српске државе долази до назадовања опште културе у Србији, па и саме медицине, која је чинила саставни део те културе. После смрти деспота Стефана Лазаревића, настају најтежи дани за српску средњовековну државу (Павловић, 2002). Истражујући историју српске медицине Павловић (2002) најпре разматра порекло српске медицине од првих трагова до средњег века, а затим српску средњовековну медицину до 1427. године када се губе трагови о постојању београдске болнице коју је основао деспот Стефан Лазаревић. Тада је Београд након смрти деспоста Стефана Лазаревића био предат на управу мађарском краљу Сигмунду. На престолу га је наследио деспот Ђурађ Бранковић, а престоница је била пренесена из Београда у Смедерево. Петовековно ропство под Османлијским царством оставило је дубок траг у историји српског народа у свим српским земљама. "То се манифестовало општом културном заосталошћу", написао је у "Историји српске медицине", наш великан медицинске и политичке историје, др Владан Ђорђевић (Павловић, 2002). Средњовековне манастирске болнице су под турском влашћу опстале у краћем временском периоду (Јовић и сар., 1992), само Хиландарска болница постоји и данас (Пантовић и сар., 2009). Зато је међу Србима, који су постали поданици пространог Османлијског царства, наставила да се примењује народна и верска (канонска и апокрифна) медицина (Катић, 1967). Обнова народне медицине и застој у развоју научне медицине испољили су се у појави низа лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно и научно искуство (Катић, 1990; Рељин, 2008, 2011). Турским Хатишерифом 1830. године бива обновљена српска држава што је поново пружило могућност за развој економских, културних и медицинских прилика у Кнежевини Србији. Географски положај Балканског полуострва, на раскрсници између Истока и Запада, преко које су водили културни и трговачки путеви, али и освајачки походи у оба смера, привлачио је бројне странце, међу којима је било лекара и природњака. Њима су биле интересантне климатске прилике, богата флора, народна медицинска веровања и методе лечења. То је био разлог да је и Парацелзус (1493-1541) посетио ове крајеве. У својим делима је описао свој боравак у Хрватској и Крањској. “Као и свагдје, тако је и ту од припростих људи из народа научио више него од својих учених професора на свеучилишту” (Глесингер, 1972). На свом путу за Исток, вероватно је прошао и кроз наше крајеве. 184 “Арапска медицина” није од искона оригинално дело арапских учених људи. То је грчка медицина Хипократове школе која је углавном преведена на арапски језик. Нарочито су велики утицај вршиле грчке медицинске школе које су постојале у Косу, Ефесу и Александрији. Преводи античких грчких медицинских дела на арапски језик имали су велики значај. Из њих су арапски лекари упознали грчко-римску медицину коју су касније допунили и опет предали Западу (Глесингер, 1978; Радић, 2004; Рељин, 2008). Јевреји су имали велику улогу у преводилачком раду преводећи грчка дела на хебрејски језик или арапске преводе на латински језик. Из латинских превода је Запад касније упознао арапску медицину, а преко ње и медицину класичне антике, која је ту оживела новим животом заслугом Арапа. Узајамни утицаји византијске и арабљанске цивилизације, односно њихова међусобна интеракција, била је плодотворна за обе стране. Позната је чињеница да је медицина у арабљанском свету, делом ослоњена на на античку грчко-римску традицију, достигла веома висок ниво. Не постоје докази да су муслимански освајачи уништили традицију коју су затекли у Александрији (Радић, 2004). Грчки град Александрија са својим школама и библиотеком, био је нека врста универзитета (Александријска школа) у коме су се окупљали и радили најистакнутији писци, лекари, научници и филозофи тог доба. Највећи арапски лекар био је Авицена (980-1037), родом из околине Бухаре у Персији. Био је свестран научник, енциклопедиста у правом смислу речи, са мултидисциплинарним приступом. Бавио се медицином, филозофијом, математиком, физиком, астрономијом, алхемијом, музиком и теологијом. Био је једнако славан у свим овим областима. Авицена је био не само један од највећих лекара свих времена и најсјајнији представник арапске медицине, него и један од највећих средњовековних филозофа и највећи исламски научник. Са појавом “Канун-а“ (зборник и енциколопедија медицине, лат. “Canon medicinae”, одн. “Законик медицине”), најпознатијег дела Авицене, настаје златно доба арапске медицине. Овим великим енциклопедијским делом Авицена је кодификовао читаво грчко-римско и арапско медицинско знање које је шест векова било једно од најважнијих и најауторитативнијих медицинских текстова. Својим спољашним обликом и начином обраде података оно је несумњиво најсавршеније медицинско дело средњег века (Глесингер, 1978; Рељин, 2008). Авицена је био апсолутни Галенов присталица. У свом “Кануну” он је обрадио читаву теоријску и практичну медицину на основу галенске науке, али је дао и бројна властита опажања која и данас задивљују својом тачношћу. Његова је терапија била веома обилна: наводи 760 различитих лекова које је преузео делом од Галена и Дискорида, а делом из арапске и индијске медицине. Важним леком сматрао је и вино, (чак и за епилепсију), што је било присутно и античкој медицини. “Канун” је постигао популарност као мало које медицинско дело. Авицена је био ауторитет не само на Истоку него и на Западу. “Канун” је вековима био најважније медицинско дело, али је својим арапским галенизмом кочило развој медицине (Глесингер, 1978). Галенова медицинска доктрина је била веома прихватљива за хришћанство, али и за ислам. У скоро свим Галеновим делима 185 доминира став о “...превласти душе над телом“ и о њеној неприкосновеној доминацији над материјалним (Рељин, 2008). Ипак, поуздано се зна да су арапски преводи Галена у XI и XII веку преведени на латински и преко Италије и Шпаније постали доступни научној јавности западне Европе. Тако је био затворен круг, чије су главне тачке биле древни Египат, стара Грчка, Рим, Византија, арабљански свет и латински свет, који је у већој или мањој мери гравитирао Средоземљу (Радић, 2004). Због положаја српских земаља, на раскрсници између Истока и Запада, на овим просторима су се у прошлости сретали различити медицински утицаји. Арапска медицина је доспела у ове крајеве преко школа у Салерну и Монпељеу, преко Византије, касније преко Турака (Глесингер, 1978, Рељин, 2008), након освајања српских територија или доласком у вазалски однос са њима. Утицај арапских медицинских дела осетио се широм света, а преко Турака донет је и на шире просторе Балкана, нарочито на просторе Босне и Херцеговине. У Босни је Авиценин “Канун” вековима преписиван и употребљаван (чак и у XIX веку). Ова дела су чувана и преписивана, па су тако многи лекови из тих дела ушли и у народну медицину (Елазар, 1972; Глесингер, 1978). Арапска медицинска дела су у латинском преводу доспела преко јужне Француске у Загребачку надбискупску библиотеку, као и у старе библиотеке Дубровника (Глесингер, 1978), тако и у неке фрањевачке манастире на територији Босне. Када су српске земље потпале под турску власт осетио се и утицај источњачке медицине, поготову у крајевима који су примили исламску веру, односно у Босни. После (или за време) Другог светског рата у фрањевачком манастиру Траписта код Бања Луке пронађена је рецептура за лечење епилепсије сачињена од 15-ак лековитих биљака, међу којима је главни био божур (користиле су се латице цвета). Било је покушаја да се ова рецептура научно провери, али се нису стекли услови за ово истраживање, те овај рецепт није научно испитан и проверен. Остаје питање порекла ове рецептуре: да ли је била продукт вековног искуства српског народа или медицинске школе из Салерна? Да ли је уопште дошла са запада или можда са Блиског истока? Сва стара медицинска документација је према усменим подацима из манастира Траписта, након Другог светског рата, пресељена у Народну и Универзитетску библиотеку Бања Луке. Међу доступним старим терапијским рукописима, који се данас чувају у Бања Луци нема препорука (рецепата) о лечењу епилепсије. За сада је направљен делимичан увид докуметованог материјала (нисмо успели да контактирамо све библиотеке у Бања Луци, на пример библиотеку Медицинске школе). Муслимани су у првим вековима наше ере гајили и штитили науку и у том погледу “предњачили и били узор целом човечанству. Главни извор ислама на више места тражи да се људи оките знањем (науком)” и придаје значај “перу” (писању) (96: 1, 4, 5; 98: 1-3) (“Кур'ан часни” - Чаушевић 1985, стр. 814). Кур'ан инсистира на осебујном посматрању природе и човека, подједнако у њиховој 186 одвојености као и у њиховом јединству. То интегрално и одвојено посматрање базира се на кур'анском принципу јединству и јединости Створитеља (тевхид) (Смајловић, 1987). Кур'ан “упућује на Божанске законе, који владају у читавим свету. Читава природа следи ове законе и покорава им се” (41: 11-12) (“Кур'ан часни” - Чаушевић 1985, стр. 632-633). “На земљи има (разних) доказа за оне који вјерују (чврсто), а и у вама (самим). Зар не видите?” (Кур'ан часни, 51: 20-21). “Обавезујући своје припаднике на научно истаживање и спознавање стварности, Кур'ан подиже науку на највиши могући степен и у том смислу на десетине места у различитим контекстима употребљава изразе знање и спознаја. Обраћа се свима који хоће да размишљају, желе да открију и спознају истину и који смерају да досегну смисао веровања. Ту је безброј разноврсних доказа на које Кур'ан указује” (Смајловић, 1987). Кур'ан је путоказ на прави пут и “милост Божја народу који има сигурно знање (45: 11; 45: 25). “...Бог ће дићи оне од вас који вјерују, а нарочито ће на високе положаје (степене дићи) оне којима је дата наука (учењацима). Аллах зна оно што радите” (58: 11). Овај ајет у другом преводу гласи: “... и Аллах ће на високе степене уздигнути оне међу вама који вјерују и којима је дато знање. - А Аллах добро зна оно што радите” (Коркут, 1987). “... у Кур'ану има све оно, што је објављено у пријашњим небеским књигама, као и оно чега нема у пријашњим књигама. Осим тога Кур'ан поправља (коригује) у пријашњим књигама она места која су током времена људи изменили” (“Кур'ан часни” - Чаушевић, 1985, стр. 817) и “учињен је лаким за поуку” (54: 40). “Он је за вјернике путоказ и лијек...” (Кур'ан часни, 41: 44). Према Чаушевићу (1985) овај ајет излаже да је Кур'ан лек за све духовне патње и невоље. С друге стране се запажа да лечење и исцељење душе и тела долази по Божјем допуштењу и потврђује чудотворна исцељења која је чинио Господ Исус Христос: “О Иса, сине Мерјемин, спомени моје благодати према теби и твојој мајци када сам те подржао Рухул-Худусом... и лијечио си, Мојим допуштењем, слијепца и губавца и када си мртве изводио (из гробова као живе)...” (Кур'ан часни, 5: 113). Кур'ан пружа значајне информације (и онима који познају и прихватају Јеванђеље) и отвара могућност за даља мултидисциплинарна истраживања. “Међу људима, према кур'анском учењу, нема никакве разлике осим у њиховом приступу добру и злу, корисном и штетном, лепом и рђавом. Сврха постојања различитих народа и нација је у међусобном упознавању, сарадњи на добру, размени искуства и међусобном испомагању. Праведност се тражи до те мере да човек мора да гледа на сваког другог као на самог себе. Истина је по Кур'ану света и недељива, а људска мисао се мора потврђивати и доказивати научно и искуствено” (Смајловић, 1987). Ретки су аутори који су писали о позитивном развоју медицине и хигијене под турском влашћу на територији Босне и Херцеговине (Елазар, 1972). У другим српским земљама постаје уочљив "вакум" без података о развоју медицине у Срба под турском влашћу. Ако узмемо у обзир поруке дате у Кур'ану можемо се запитати зашто се то догодило?! Током историје прате се успони и падови у 187 различитим цивилизацијама, уз постепени, стални развој науке до наших дана са приближавањем и удаљавањем од основних духовних порука датих у Старом завету, Новом завету и Кур'ану. То је повремено праћено озбиљним страдањем многих народа широм света, а посебно на Балкану, како у српским средњовековним земљама (Ћирковић, 2005; Никчевић, 2007), а тако и у последњем веку другог миленијума. Разматрање разлога који до тога доводе превазилазе оквире овог истраживања. У сваком случају то је успорило развој научне медицине у Срба под турском влашћу, што је условило значајну примену народне и верске медицине кроз дуги низ година. Народ Зајечара и околине у XIX веку је поред бројних лековитих биљака употребљавао и ивањско цвеће за лечење падавице у деце (Живковић, 1980). Исти аутор наводи и бројне животињске материјале, магијске и религиозне поступке у лечењу епилепсије, односно као архаичне остатке народне мађијске медицине. Све тајанствене радње вршене су против злих демона појединих болести уз употребу мађијских предмета и басама (бајалица). Наиме, борба добрих против злих сила главна је тема у свим забележеним басмама које су се одржале све до нашег времена. Према дубоко укорењеном веровању зли духови изазивају већину болести, слично као и код других народа (Минарик, 1971; Катић, 1990; Кулишић и сар., 1970). Сем тога, и народ, а још више његови врачи чврсто су убеђени да најстрашније болести настају под утицајем извесних космичких појава у природи: “плави, жути, црни … ветар преноси на човека најопасније болести и против њих се најтеже борити” – тврдио је сврљишки врач и половином XX века (Туцаков, 1965). Према истраживању етнолога основне компоненете које чине оквир наше народне медицине су: инстиктивне, магијске, емпиријско-рационалне, религијске, хомеопатске, застареле форме школске медицине, суптилни индивидуални прилаз пацијенту, узрочно-последични начин мишљења, познавање анатомије, физиологије и патологије на основу компарације са животињама, превентивна оријентација, поштовање улоге генетских фактора, као и подстицање биолошких могућности за оздрављење. Лечење обухвата рационално-емпиријске компоненте: коришћење лековитих биљака, употребу минералног и животињског порекла, лековите воде (лековито блато и песак), климатско лечење и хируршке (и ортопедске интервенције). Ирационалне компоненте су: бајање, “чудесна исцељења” путем деловања реликвија, икона, фрески, лечење на светим местима, лечење појединим поступцима у складу са религијским обичајима (Лазаревић, 1999), чему иду у прилог и наша истраживања. Све ове елементе налазимо и у народној медицини српских средњовековних земаља. У народном лечењу је било гатања и враџбина, али ништа више него у Француској и Италији, у којима су постојале медицинске школе (Катић, 1990). Лечење помоћу враџбина нема никакве везе са медицином. Оно је занимљиво за науку у првом реду што говори о културним утицајима који су се укрштали на простору српских средњовековних земаља и под којима су настајале ове враџбине. 188 Поред тога, пружају и елементе за упознавање патологије у нашем народу тога доба (Катић, 1958). У српској средњовековној држави су постојали законски прописи који су забрањивали употребу враџбина и гатања за лечење (Катић, 1990; Туцаков, 1976). Православна црква је, такође, била против гатања. У Крмчији Светог Саве из 1262. год., спомињу се санкције против „чаробњака“ (Катић, 1990), али није било инквизиције и спаљивања вештица. И Законик цара Душана (1349, 1354) је предвиђао санкције за оне који се баве враџбином и мађијом („Зборник цара Стефана Душана, чл. 25 Атонског рукописа“). Историјско-еволуционе форме наше народне медицине нису ишчезле у данашње време, само су обогаћене новим садржајима (Лазаревић, 1999), што потврђују и друга истраживања (Туцаков, 1965, 1971; Илић-Тасић и сар, 1997, 1999). Необично бујна народна медицина на ширем Балканском простору, према истраживању Глесингера (1972), верно је огледало свих многобројних утицаја који су је обликовали и који су на њој оставили своје неизбрисиве трагове. За историчара здравствене културе и медицине народна медицина је права ризница. Тим пре, што осим елемената класичне западне медицине садржи и елементе источне медицине, а поред прасловенских садржи и елементе из медицине суседних народа других вера са којима су народи Балкана вековима долазили у непосредан додир. Та различитост утицаја на обликовање здравствене културе највише је дошла до изражаја у народној медицини Босне и Херцеговине. Тако народна медицина у овим деловима балканског простора сједињује најразноврсније елементе (Глесингер, 1972; Елазар, 1972; Ђорђевић, 1990; Илић-Тасић, 1996а), што потврђује и ово истраживање. Исламски народи су својом богатом медицинском науком и традицијом преко Турака донели своје методе лечења на шири простор Балкана. Арапска медицинска дела су преписивана и чувана, па су тако многи лекови из тих дела дошли и у народну медицину (Елазар, 1972). Гргић-Бјелокосић (1985) је писао без верске искључивости и мржње. Описујући живот и обичаје српског живља, он се комшијски присно обраћао муслиманској средини уочавајући тачке додира, заједничку словенску обредно- обичајну културу и један те исти матерњи језик; знао је "обазриво да зажали" што време патријархалних облика живота и његових моралних закона пролази, што обичаји губе своју изворност под налетом туђих утицаја и тековина модерне цивилизације. Зато је он истраживао оне пределе и видове народног живота што још нису "окружени туђинштином" (Крњевић, 1985). Има и других радова који указују на мешање разних утицаја на ширем балканском простору, поготову под утицајем ислама (Катић, 1967; Ђорђевић, 1990). Бројне студије су посвећене проучавању видова лечења разних болести и епилепсије у народној медицини савремених народа, како у свету, тако и код нас (Туцаков, 1965; Џервис, 1994; Реч, 1996; Вотсон, 1995, 1996; Требен, 1997; 189 Раденковић, 1972, 1973, 1973а, 1982, 1999; Петровић, 1993; Илић-Тасић и сар., 1997) или кроз историју медицине (Minarik, 1971, Глесингер, 1978; Илић-Тасић, 1996а). Мањи број студија је проучавао народну медицину у српским средњовековним земљама (Елазар, 1972; Глесингер, 1972; Бољевић, 1981; Катић, 1967; 1990). Истраживање најстаријих цивилизација говори о високом нивоу знања људи у давнини, нарочито апстрактног знања. Људи су са врхунском тачношћу знали дужину соларне године, лунарног месеца, познавали су звезде до оних невидљивих голим оком, умели да степенују бројеве итд. Међутим, код нас се одавно уврежило погрешно мнење да су у та времена људи вадили само корење за јело (Сељски, 2000). Овај аутор истиче значајна технолошка достигнућа старих цивилизација. Људи су искуствено у потрази за храном у лековитом биљу нашли многе лекове (Туцаков, 1965, 1973; Minarik, 1971; Тартаља, 1972; Глесингер, 1978; Илић-Тасић и сар., 1996; Илић-Тасић и сар., 1999). У најстарије доба човек је, тражећи храну, наишао на разна биљна средства за лечење болести и ублажавање болова. Са колена на колено човек је чувао и у пракси примењивао од предака баштињено (сачувано) знање и искуство о лековитим средствима (Minarik, 1971; Тартаља, 1972; Messegue, 1988; Илић-Тасић и сар., 1996). У старо време обично је иста особа сакупљала траве, припремала лекове и лечила оболеле, дакле обављала је “и лијечнички и љекарски посао”. “Љекарне” (апотеке - израда лекова) у данашњем значењу речи потпуно су одвојене од лекарске струке (данас у рукама моћне фармацеутске индустрије), у Европи већ од XIII века (тек око 700 година) (Minarik, 1971), свакако укључујући и апотеке у Котору (XIV/XV век) ( Катић, 1958, 1967, 1990; Рељин, 2008; Косаћ и сар., 2011). У поређењу са историјом људског рода то је врло кратко време, кратко је чак и у поређењу са раздобљем када су фармација и медицина биле удружене (Minarik, 1971). “Лијеком данас, у ужем смислу ријечи, обично називамо она љековита средства која су према стручним прописима припремљена у љекарни” (Minarik, 1971), апотеци односно фармацеутској индустрији. Према овом аутору у језичном и првобитном смислу лек значи сваку радњу или средство које лечи човека, зацељује му ране, ублажава болове или га болесник употребљава зато што се нада да ће му помоћи. Припрема лекова се заснива на медицинском, научном и техничком знању сваког раздобља па се и на то мора мислити ако се жели разумети стање “лекарства” било у ком времену. У народној медицини свих народа и данас се могу наћи сви главни елементи прамедицине (Туцаков, 1965; Minarik, 1971; Тартаља, 1972; Чајкановић, 1985), као и елементи школске медицине из ранијих периода (античке Гчке медицине, Византије и арапске медицине) (Kaтић, 1958; Елазар, 1972; Глесингер, 1979). У српској народној медицини данас налазимо елементе српске средњовековне народне и школске медицине тога доба, чему иду у прилог и истраживања других аутора (Туцаков, 1965; Елазар, 1972; Чајкановић, 1985; Рељин, 2008). 190 Др Д. К. Џервис је стекао поверење и поштовање староседелаца Вермонта, који су били везани за земљу и насељени по забаченим фармама. Народна медицина није била заступљена у његовом званичном образовању, али је била дубоко усађена у живот Вермонта. Дугогодишњим радом и истраживањем са већим бројем својих колега из 32 државе (оснивањем дописне радне групе у трајању од 20 година) покушао је да проникне у тајне народне медицине ("самородне медицине"). Народна медицина се развила из мешавине превентивних и куративних начела природе и здравог разума. На основу своје дугогодишње праксе и истраживања увидео је да је мудро научити начела народне медицине и бити спреман да се њени кроз нараштаје поштовани лекови примене онда кад претходни случајеви указују на то да ће бити делотворни као и лекови чијој употреби учи организована медицина, или чак делотворнији од њих (Џервис, 1994). Овај аутор је изнео значајну претпоставку: "Верујем да ће лекар у будућности бити учитељ колико и лечитељ. Његов стварни посао биће да учи људе како да остану здрави. Лекари ће тада бити још запосленији, јер је много теже сачувати људима здравље него им помоћи да савладају болест" (Џервис, 1994). Историчар мора имати у виду чињеницу да свуда где постоје људи и њихово културно благо, има трагова из прошлости вредних научне пажње и проучавања. Једном речју, својим истраживачким радом, медицинска историографија настоји да све то стави у службу читавог човечанства (Павловић, 2002). Наша народна медицина открива бројна позитивна искуства у лечењу многих болести, као и епилепсије (Илић-Тасић и сар., 1997) и пружа могућност за бројна мултидисциплинарна истраживања, укључујући могућност и значај духовне медицине (Илић-Тасић, 2008), па и апокрифне медицине? Међутим, при испитивању народне медицине, очигледне враџбине морамо јасно раздвојити од онога што је заиста корисно (Џервис, 1994), чему иду у прилог и наша истраживања. Гледано кроз људску историју човек је биљке употребљавао због њихове лековитости (деловања на поједине органе и системе), неке као панацеје (“све лек”) за све болести, али и због веровања у њихове магијске и апотропајске моћи (Илић- Тасић и сар., 1997, 1999), чему иду у прилог и истрживања других аутора (Туцаков, 1965, 1973; Минарик, 1971; Тартаља, 1972; Чајкановић, 1985, Бојанић и сар., 1999). Познато је да су током историје многе биљке носиле ореол панацеје: жалфија, босиљак, кантарион, бели лук, жен-шен, алоја, линцура, бела имела ... (Бојанић и сар., 1999б). Скоро све ове биљке су кроз историју медицине коришћене и као лек за лечење епилепсије како код других народа тако и у српској средњовековној медицини, када су неке од ових биљака гајене и око манастира (Јовић и сар, 1992; Илић-Тасић и сар., 1996а; Рељин, 2008). Свети Сава је са својих путовања по Византији и другим земљама Блиског истока у Србију доносио и семе лековитог биља, које ће се гајити по манастирским баштама, као и рецепте како ће се од тога биља справљати лекови (Туцаков, 1976; Коларић, 2000; Павловић, 2002). Наше истраживање је показало да се многе од њих, као и неке друге, и данас 191 употребљавају у народној медицини српског народа као лек за епилепсију (жалфија, кантарион, нарочито бела имела и многе друге) (Илић-Тасић и сар. 1997). Ни савремени човек није остао имун на идеју о панацеји. Постоје бројни проспекти о лечењу глином или препаратима минералног порекла који се продаје под називом Мумио - суза стена... Списак савремених панацеја се не завршава овим. Можемо набројати још пуно препарата којима су придавана или се придају оваква својства, међу којима су прополис, витамин Ц, антиоксиданси, омега-3- масне киселине, хормон раста, мелатонин и др. Неостварени сан доктора кроз векове био је да пронађу панацеју - лек за све болести. Модерна наука прихвата да постоје лекови који утичу на побољшање имунитета, али не и на могућност постојања панацеје. Треба пажљиво проучити психолошки ефекат панацеја. Док малобројни верују да треба трагати за изгубљеном Мојсијевом књигом на Синају, која садржи попис свих болести и кључ за њихово лечење, научници широм света истрајно воде мукотрпну битку у жељи да победе болести (Бојанић и сар., 1999), па тако и фармакорезистентну епилепсију. Поред примене нових антиепилептика, данас, још увек постоје фармакорезистентене епилепсије (Мартиновић, 1997), упркос бројним истраживањима посвећеним молекуларним и ћелијским механизмима фармакорезистентне епилепсије (Remy et al., 2006). Од 1954. до 1959. године проучавано је лековито, ароматично, зачинско, медоносно, хранљиво и отровно биље у насељима од изворишта Сврљишког и Трговичког Тимока до ушћа Тимока у Дунав и упоредно је бележена и употреба разног биља у народној медицини, фармацији и ветерини. Тимочани чине доста компактну етничку целину, али је ипак примећено да на том приличном пространству од Старе и Сићевске планине до Дунава има приличних разлика, бар што се тиче народне медицине, ветерине и фармације. Према резултатима ове опсежне студије запажена је заједничка црта, општа здравствена заосталост, а разликују се по богатству, врстама и начину израде и употребе лекова за лечење људи и домаћих животиња (Туцаков, 1965). Етнофитотерапија и сугестивна медицина чине нераздвојни део етномедицине, етнофармације и етноветерине, један део здравствене и опште културе сваког народа и сваке епохе (Туцаков, 1965), што потврђују и резултати овог истраживања и других аутора (Messegue, 1988; Илић-Тасић, 1998; Бојанић и сар., 1999). Народна медицина Сврљишког Тимока представља ретко добро очуване остатке архаичне вештине лечења наших далеких предака (Туцаков, 1965). Наше истраживање засновано је на дугогодишњем лечењу оболелих од епилепсије, као и праћењу различитих покушаја појединих родитеља да за своје дете потраже бољи (или допунски) лек ван домета званичне медицине (најчешће фитотерапије) код различитрих самозваних видара, обично без консултације са надлежним лекаром (Илић-Тасић и сар., 1997). У народној медицини српског народа се још увек примењују различити видови лечења који датирају из давних периода развоја медицине (од магијске, магијско-религијске и апокрифне медицине 192 (Туцаков, 1965, 1973; Минарик, 1971; Глесингер, 1978; Раденковић, 1972, 1973а, 1982, 1999; Петровић, 1993; Илић-Тасић и сар., 1997). Разлози за примену лековитог биља у народној медицини (али и током историје медицине) за лечење епилепсије су: веровање у њихове магијске и апотропејске моћи - бели лук, кантарион, љиљан, лаванда, плава љубичица, бела имела, чувар куће, рутвица и друге; умирујуће дејство на централни нервни систем - нана, матичњак, мaјчина душица и друге; неке као панацеје (лек за све болести) - вербена, бела имела, жен-шен; а неке због стварног антиепилептичког дејства – одољен, божур, кантарион. Неки од ових покушаја, посебно примена лековитог биља у лечењу оболелих од епилепсије, имала је код појединих болесника озбиљне последице (Илић-Тасић и сар., 1997, 1999). Примитивна народна медицина широм света се полако развила из искуства појединаца (Глесингер, 1978, Минарик, 1971). Овакву медицину су имали индоевропљани и европски народи (Минарик, 1971). Њихови су потомци Словени и већина других европских народа (Минарик, 1971; Луковић-Пијановић, 1990). Када су се Словени преселили у ново боравиште, из прадомовине су донели индоевропско наслеђе и накнадна властита искуства. Ту су Келти, Илири и остали, који су преживели сеобу народа и утицали на придошле Словене. Тако су они од њих преузели неке културне утицаје, али и нека медицинска искуства и схватања. Старословенски народни лекар није лечио само бајањем, врачањем и амулетима него и биљним лековима. Према истраживању Минарика (1971) то нам доказује старословенска реч “коренитици”. Тај назив за лекара - врача има своје порекло у речи корен (radix) што показује да је он познавао лековито и магично биље и корење, које је тражио, ископавао и сакупљао да би га касније употребљавао у корисне и шкодљиве сврхе (лекарско-врачарским пословима). Магија је најпре коришћена као допуна емпирије, настојећи да одржи равнотежу с њом. Временом је емпирија губила своје значење, а магија, као други извор медицине, помало превладавала и водила медицину на странпутице (Глесингер, 1978; Реч, 1996; Илић-Тасић и сар. 1997, 1999). Као и код других народа, тако је и код старих словена лекарска магија полако прерасла првобитно природно искуствено лечење лековитим биљем, па је и “коренитици” постао чаробњак или га је народ таквим сматрао због његовог знања и успеха. Сличан посао као “коренитици” вероватно је касније имао и староруски “зељшички”. О њему је Schrader писао да је имао тајанствено знање, које је делимично “од јужних узора стечено право или тобожње знање о биљним лековитим средствима” (Минарик, 1971). Због тога вероватно није било дозвољено преписивање “травника” по руским селима. Траве и корење које су употребљавали старословенски народи и њихови врачеви су данас врло слабо познати. Неки називи биљака су случјно сачувани у најстаријим црквенословенским списима. Многа имена биљака, које су Стари Словени употребљавали још пре сеобе, заједничка су и данас код већине 193 словенских народа (Минарик, 1971). У прошлим временима се у здравствене сврхе употребљавало много више биљака него данас. Тешко је разликовати лековите биљке од хранљивих јер су стари народи многе траве, које су употребљавали у домаћинству за храну или као зачине, истовремено употребљавали и ценили као лековито и дијетално средство (Minarik, 1971). И данас се многе биљке користе као храна, зачин, али и као лек, нпр. бели лук (Вејл, 1997). Бели и црни лук се налазе на списку биљака које су употребљаване (или се употребљавају) у народној медицини широм света, као и код нас, да спрече појаву болести, али и као лек од многих болести (Туцаков, 1965, 1973; Живковић, 1978, 1980, 1999а; Гостушки, 1979), па и епилепсије (Живковић, 1980, 1999; Чајкановић, 1985; Ђурић, 1985, Илић-Тасић и сар., 1997). Црни и бели лук су били познати још Индоевропљанима. Нема сумње да су их употребљавали и Стари Словени. Лук и чешњак (луку и чешњаку) су старословенски називи за ове биљке (Минарик, 1971). У народној медицини српског народа бели лук је примењиван и због веровања у његову апотропејску односно егзорзистичку снагу (Чајкановић, 1985). “Моћ лековитог биља”, лековито биље - храна и лек, заинтересовало је истраживаче (Туцаков, 1965, 1971, 1973, 1976; Вејл, 1997). Бели лук (Allium sativum) је данас заузео значајно место у савременој фармако- и фитотерапији и њему су посвећена бројна научна истраживања (Reuter, 1995; Koch et al., 1995; ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 14-25; PDR for Herbal Medicines, 2005; pp 344-354). Многе биљке које су у народној медицини широм света и код нас употребљаване (чак и крајем другог миленијума) као лек од епилепсије (нпр. бела имела у околини Бање Ковиљаче), познавали су и употребљавали још Стари Словени ( бела имела / Viscum album, чемерика / Veratrum album, црна буника / Hyosciamus niger, конопља /Cannabis sativa, хмељ/ Humulus lupulus, пелин / Artemisia absinthium (као лек и амулет), одољен / Valeriana officinalis, коприва / Urtica dioca, црни лук / Allium cepa, бели лук /Allium sativum, као и цимет / Cinnamonum (Минарик, 1971). Бела имела је за Старе Грке била света биљка за лечење болести и против злих духова. Имела је симбол магије, бесмртности и чаробњаштва. Према Плинију бела имела је била сигуран лек против епилепсије. Зашто? Вероватно због егзорцистичког, одн. апотропејског дејства? Дискорид је ову биљну дрогу употребљаво заједно са ластавицама као лек од епилепсије (Минарик, 1972), што се чинило вековима касније и од стране школске медицине док су важиле старе фармакопеје у Бечу (Глесингер, 1955, 1972, 1973). Посебно је интересантно деловање лековитог биља на централни нервни систем због његовог седативног, хипнотичког и психоделичног дејства. Неке биљке садрже једињења која могу да утичу на свест. Реч (1996) их назива “психовитаминима”. Биљке које садрже оваква једињења, овај аутор, убраја у магијске биљке. Због тога је примена лековитог биља била изазов како за болеснике тако и у различитим магијско религијским ритуалима, али и за филозофе, уметнике (сликаре, песнике - као лек, надахнуће, али и као стимуланс) (Реч, 1996; Илић-Тасић и сар. 1999; Илић-Тасић, 2001, 2008). Стара индијска пословица каже: “У биљкама се може наћи сва моћ овога света. Онај који познаје 194 њихова тајна својства је свемоћан”. Због тога су биљке са невероватним магијским моћима употребљаване широм света у праксама и церемонијама магичара, исцелитеља, алхемичара, шамана, врачева, вештичјим мелемима (Реч, 1996), а имале су важну улогу приликом магијских и религијских ритуала, односно у народној медицини. У нашем народу су у те сврхе употребљавани (или се још увек употребљавају) босиљак / Ocimum basilicum, бели лук / Allium sativum, тамјан, коприва / Urtica dioca и друге (Туцаков, 1965; Живковић, 1999; Илић-Тасић и сар., 1999; Илић-Тасић и сар., 2008), у неким крајевима и честославица / разгон (Veronica officinalis) (Гостушки, 1979). Veronica има 40 врста, али је лековита само Veronica officinalis. Ова биљна дрога има велику популарност, позната је као “Европски чај”, посебно у Немачкој (Гостушки, 1979). У нашем народу се ова лековита биљка бере на св. Јована Биљобера и употребљава се за кађење против несвестице у Горњем Поморављу (Гостушки, 1979, а у сврљишком крају за кађење при бајању “од свестичје” (Раденковић, 1972, 1973), што су потврдила и наша истраживања. Званична фитофармакопеја наглашава значај брања Veronicae officinalis у време цветања; уз друге индикације наводи се значајан утицај на побољшање метаболизма (“чишћење крви”) и смањене нервне агитације, а значајно је и њено повољно деловање на јетру и бубреге (PDR for Herbal Medicines, pp 759-760, 2005). Гостушки (1979) наглашава да “није на одмет испробати њено дејство” у лечењу оболелих. Садиковић (1991) је препоручује као лек за нервозну главобољу. Неке “магијске” лековите биљке представљају “фармаколошки јаке дроге” са психоактивним, психоделичним (халуциногеним) и наркотичним дејством (мандрагора, рутвица, артемизија, буника, велебиље, татула) и њихова примена може довести до озбиљних последица, чак и до појаве смрти услед респираторне парализе (Bowman et al., 1980; Реч, 1996). Међутим, ове биљке су употребљаване у народној медицини као лек за епилепсију све до краја другог миленијума (Туцаков, 1973, Пешић- Гостушки, 1979; Duke, 1985; Илић-Тасић и сар. 1997, 1999). Личност лекара има велики утицај на болесника. Ако су у питању сугестија и психотерапија, онда је сугестивна моћ лекара пресудна. Обзиром да народни лекар нема ни техничку опрему, ни савремене моћне лекове, ни знање, ни вештину лечења којом располаже школовани лекар, онда је још разумљивије зашто може имати успеха код примитивнијих и сујеверних болесника само онај врач који својом личношћу, сугстивном моћи, држањем, моралним особинама и мађијском вештином снажно утиче на пацијента уливајући му поверење и чврсту веру у успех и у исцељење (Туцаков, 1965). Дубоко у подсвести свакога од нас ногомилане су архетипске слике и искуства из најранијих периода развоја медицине и могу оживети у разним животним недаћама (Драгић, 1972; Илић-Тасић и сар., 1997), нарочито код обољевања од хроничних и неизлечивих болести, па тако и од епилепсије. Личност народних лекара је била предмет ранијих студија, нарочито психичке и физичке особине врачара и врачарица. То су чешће жене, старије особе, 195 махом неписмене, примитивне сељанке, бабе које знају по неку малу, кратку басму од неколико речи или стихова (Туцаков, 1965), али је било и других (Туцаков, 1965; Раденковић, 1972, 1973, 1999; Петровић, 1993). Туцаков (1965) је забележио податке из народа како се постаје врачар или врачка. Врачар је назив за мушкарца, а врачка за жену која зна да врача, а то значи да помаже, да лечи, добро неком да учини, за разлику од мађијарки или вештица које чине супротно: чине људима и стоци зло, мразе укућане, завађују људе, мужа са женом, уопште чине зло и пакост. Бајалник (басаџија) је онај који баје. За жену се каже да је бајалница. Неке басаџије (богомољци) сматрају да “басан нема вредност, да нема никакву моћ док год дете гласно и тачно не изговори басан у три цркве: стане пред олтар и тихо, али разговетно говори басан. Затим оде у другу, па у трећу па све понови” (Туцаков, 1965). Овде на неки начин препознајемо елементе апокрифне медицине (коју црква не признаје). Она представља комбинацију верске и народне медицине, одн. комбинацију лековитог дејства вере (па и сугестије) са разним магијским ритуалима народне медицине бајања, кађења, употебе огледала, крстића, воде и лековитог биља (босиљак, смиље, расковник, разгон, вратика / вратика жута, рачинка, свестичје), о чему су дискутовали бројни аутори (Туцаков, 1965; Раденковић, 1982). Многи родитељи су нам описивали своје сусрете са оваквим и сличним видарима, у нади да нађу лек за своје оболело дете од епилепсије. Неки од ових видара наводно могу да лече “девет врста” епилепсије. Које су то врсте напада и какав је њихов етиолошки и терапијски приступ? Да ли то треба одбацити као заостали талог заблуда или би ту могли “одгонетнути” неке разлоге које је медицина одбацила или занемарила?! У сврљишком крају је био најчувенији Борко басаџија. Према његовој изјави од седме године је боловао “од падаћу болес”. Кад му је било 9 година, пошто му нико није могао помоћи (за време Првог светског рата), мајка га је одвела у цркву св. Пантелејмона у Нишу, затим у цркву св. Романа код Ђуниса и најзад у цркву у Суводолу. Тамо га је водила јер су то најмоћније цркве, оне у којима се окупљају сви они који су мучени (мученици) и гоњени. Највише му је помогла црква св. Романа код Ђуниса (Туцаков, 1965). О оваквом виду лечења оболелих од епилепсије писали су и други аутори (Веселиновић, 1939; Ђураков, 1997; Илић- Тасић, 2002). Одређени типови епилептичких напада и епилептичких синдрома се често јављају у дечјем узрасту (Илић-Тасић, 1996; Dravet et al., 1992). Од старијих људи се дознаје да су “много патили и свашта јели у гладне године” што је доводило до бројних болести и разних тегоба. У неким случајевима јављало се пијанство, занесеност, падање и дуготрајна главобоља коју је изазивала коровска биљка која се у том крају назива “врат” (Lolium temulentum > Gramineae), па се каже да се човек “овратио”. Заправо, то су биле акутне токсичне енцефалопатије, схваћене као “енцефалитичка реакција”, која се јавља код особа које се хране хлебом у коме има љуља (врата). Туцаков (1965) наглашава да врат или љуљ није сваке године једнако отрован. Влажна лета представљају оптималне услове за развој ове гљивице у зрну љуља; због тога је тих година било толико “овраћених”. 196 На селу родитељи деце која “умом поремете” (али и оне који имају епилепсију) траже помоћ на све стране, раније највише у манастирима и црквама које су се прочуле да су чудотворне (Туцаков, 1965; Ђураков, 1997; Живковић, 1978, 1980; Илић-Тасић, 2002, 2009). Особе које оболе од енцефалитичних реакција изгледају као да су полуделе. “Није, према томе неразумљиво, зашто су Борка и све остале оболеле носили и водили у манастире да их лече на чудотворан начин. Брже су били излечени они који су дуже остајали у манастиру. Понеки је остајао и по месец и више дана. Сви су били убеђени да им је помогла молитва, само место (манастир као свето место), негде лековита чудотворна вода и друго” (Туцаков, 1965). Међутим, не треба изгубити из вида основну чињеницу: деца оболела од енцефалитичних реакција (токсична енцефалопатија) насталих од употребе хлеба у коме има зараженог “врата” - приликом боравка у манастиру добијала су добар хлеб, тј. хлеб без врата. Тако је отклоњен узрок обољења. Деца су била изложенија овој опасности јер воле да једу врућ хлеб (садржи више отрова), који касније хлађењем и стајањем испари (Туцаков, 1965). Овакво тумачење може бити тачно, уколико је било сигурно да је хлеб са друге територије био добар због сличних климатских услова (или је можда било залиха из претходних бољих година, што је вероватније). Међутим, ипак ваља нагласити да житија светих сведоче о бројним чудотворним исцељењима, како од других болести тако и од епилепсије (Поповић, 1990; Јовић и сар., 1992, 1999; Илић-Тасић, 2002; 2008, 2009), нарочито оних који су довођени у манастире, о чему је писао и Вук Караџић (Катић, 1990) и други аутори (Ђураков, 1997; Живковић, 1978, 1980; Тешић, 1988). Проучавањем народног живота и обичаја пожешког краја налазимо и податке о епилепсији. Према истраживању Тешића (1988) падавица се у овом крају сматра за једну од најнеугоднијих и најтеже излечивих болести. Кад неко од ње болује, његови укућани, па и сам болесник, то чувају као највећу тајну. Верује се да се она на потомство преноси наслеђем и да је “казна божја” за веома тешке грехове неког претка (нпр. инцест?!). Ово истраживање је показало да се овакво поимање епилепсије сусреће и у другим деловима Балкана, као и широм света (посебно на југу Африке) (Eisler, 1999). Да би оздравио од епилепсије, болесник треба сам да измери своју висину ставши уз довратак какве цркве и да је на њему обележи једним зарезом (Тешић, 1988). Бројна генетска истраживања су крајем другог и почетком трећег миленијума посвећена утицају наследних фактора на појаву епилепсије (Guipponi et al., 1997; Fong et al., 1998; Zara et al., 2000). У Сврљишком Тимоку, сиромашном и заосталом крају, скоро свако село има понеког врача или врачку, али је несумњиво Борко био најчувенији. Морамо признати да их и данас има не само по селима него и у градовима (Влаховић, 1999), што је потврдило и наше истраживање. Трагом овог истраживања и личног трагања било је сусрета и са оваквим видарима. Оно што је интересантно, скоро сви они су говорили да су нешто уснили, да им се у сну јавио неки светац и да им је он ту моћ дао и наредио да лече, да помажу “болном и невољном”, те да се они тога морају придржавати до краја живота. О томе нерадо говоре, а и када говоре све је то 197 завијено у мистерију. Убеђен да му је црква помогла, Борко је постао врло привржен богомољац. Чим је оздравио (од епилепсије?) он је као једанаестогодишњи дечак кренуо са групом богомољаца пешице из Сврљига у Београд на поклоњење цркви Ружици на Калемегдану (касније је то учинио још шест пута - увек пешице). Као и сви други народни лекари који су хапшени и осуђивани, и Борко бајач је у почетку био неповерљив према члановима истаживачког тима, али је касније “отворио своје срце, он је наизуст говорио стотине стихова басми и народних песама”. Сврљишки врач је постао народни лекар, врачар, бајалник и травар (Туцаков, 1965). Врачи или басаџије при бајању употребљавају многе траве, а нарочито босиљак (Туцаков, 1965), који се у народној медицини употребљавао и као лек од епилепсије (Животић, 1985). Примењују се и тзв. “молитвене траве”, разне лековите и симболичне траве, које се беру у одређено време и стављају пред олтар да ту прележе вечерње, јутрење и литургију. Уместо цркве и попа понекад и врачар сам окади траве које је претходно сам убрао уз одређну припрему и молитву Оче наш. Све ово је интересантно за проучавање; указује на присутно празноверје, мађије, везивање са видљивим и невидљивим силама, са црквом и молитвом, али да има сугестивног и психотерапијског. Поступак добијања “молитвених трава” обухвата пуно сложених, неписаних закона, читавих ритуала старог и средњег века да би ове траве биле моћне: пре сунца, окренут истоку, најпре брати свету биљку босиљак, само три стручка (свето тројство), чист бео чаршав, кађење итд. Туцаков (1965) детаљно описује собу у којој народни видар (бајач) прима болеснике: окићена босиљком, кандило пред иконама, благе речи и исти такав поступак, бајање и сав ритуал што иде уз бајање. Све то врло сугестивно утиче на болеснике, особито на децу, жене, празноверан свет и особе слабих живаца које од њега траже помоћ. Овакви поступци забележени су и у српској средњовековној медицини / Дечански враџбеник (Јовић и сар, 1992; Катић, 1958, 1967, 1990), а касније су и даље вековима примењивани и примењују се у народној медицини српског народа (Туцаков, 1965; Чајкановић, 1985; Влаховић, 1999; Живковић, 1999). Кроз дугогодишњу праксу родитељи (чак и интелектуалци), деде и бабе болесне деце поверили су нам своје искуство и предложене бројне мере предострожности из контаката са видарима. Многе од њих су само део наивних представа и празноверја. За њих немамо објашњења: нпр. да дете које болује од епилепсије не сме да једе рибу, пилетину и јаја (вероватно да не би чинило покрете као риба, или као пиле које маше крилима). Нека од ових веровања односе се и на труднице како би се заштитила деца, нпр. од говорних поремећаја (Николић, 1997). Али, не треба заборавити дубоки однос поверења према природи и њеним тајнама, као и лековитим даровима које нам она даје кроз лековито биље, воде, минерале, животињске материјале (Глесингер, 1955; 1978; Тартаља, 1972; Minarik, 1972; Туцаков, 1965, 1973; Чајкановић, 1985; Џервис, 1994; Илић-Тасић и сар., 1997, 1999; Живковић, 1999; Бојанић и сар., 1999; Бојанић и сар., 1999б; Ђорђевић, 1999; Илић-Тасић и сар., 1997, 1999). 198 Народне бајалице детаљно су забележили и обрадили многи аутори (Туцаков, 1965; Реденковић, 1982, 1999; Петровић, 1993). Неке од њих јасно указују на комбинацију религијске медицине, одн. молитве Господу и свим Светима са бајањем уз примену босиљка (“баје се с’ босиљак”): “Господе Боже, тебе се помолим и поклоним, свети Николо преводниче, свети Ђорђе мучениче, свети Илијо путниче, сви свеци, сви божји анђели, помогнете тридевет помагачи, тридевет апостола, тридевет божја анђела, света Петко, света Недељо, свети Ранђеле, Света Тројице, свети Јоване Крститеље, божји куме, божји мучениче, Света Богородице, Божја Мајко, ја да бајем, ви да помагате” (Туцаков, 1965). Ово је “басан од учин” (басан од направку, басан од стра). Није искључено да је примењивана и код оболелих од епилепсије. Интересантна је бајалица “од свесничје” (свестичје) где жена која баје моли Бога и све свеце помоћнике да излече оболелог, а затим га “покади сас истоимену травку” (Раденковић, 1972, 1973). Ту се можемо запитати да ли је то бајалица од страха или од неких криза свести? “…. Сваки човек се плаши болести, неко више неко мање, а тај страх утолико више погоршава опште стање болесника уколико је особа слабијих живаца. Насумњиво је да и многи други чиниоци, а особито околина, имају великог утицаја на болесника” (Туцаков, 1965). Оболели од епилепсије и њихови чланови породице плаше се поновних напада. Због тога се, вероватно, обраћају бројним бајачима чак и када се ради о фебрилним конвулзијама (што су нам поверили неки родитељи). У наведеним басмама од ветрова, од страха, често се понављају сугестивни текстови. Уопште у басмама уз ритуалне радње, мистичан, убедљив и побожан карактер, у басмама од страха осећа се благост и префињеност духа, што све заједно треба да умири узнемирену психу болесника (Туцаков, 1965), чему иду у прилог и резултати нашег истраживања. За отклањање психичких блокада у традицији српског народа употребљава се басма, бајалица (Николић, 1997). “Басму не треба изједначити са молитвом, мада је она некад била у молитвеној форми, јер онај који баје схвата да басмом врши утицај на непозната бића (на нечисту силу), док је црквена молитва само жеља с надом да ће се испунити” (Раденковић, 1982). Као вербалне творевине басме су имале инструменталну улогу у успостављању нарушеног поретка. Оне су имале “много значајнију улогу и покривале ширу област од данашње медицине” (Раденковић, 1982). То постаје јасније нарочито када се сагледа укупно поимање узрока болести неповољним утицајем негативних туђих мисли, злих сила / демона, духова, вештица, водених вила и др, како код српског народа и шире код словенских народа, али и других народа широм света (Елијаде, 1990; Фрезер, 1992; Кулишић и сар., 1970; Чајкановић, 1985; Минарик, 1971; Ђорђевић, 1990; Маркидес, 1999; Илић-Тасић, 2002, 2004; Ларше, 2006). Овакво гледање на болест утицало је и на примену појединих лековитих биљака: белог лука, кантариона (“Fuga daemonum”), чемерике, имеле и др (Туцаков, 1965; Тартаља, 1972; Duke, 1985; Софрић, 1990; Илић-Тасић и сар. 1997). У Српском митолошком речнику (Кулишић и сар. 1970) описује се изненадно необично понашање младих жена влашког порекла о Духовима, које нагло добијају хистеричне нападе, надимају се, скидају одећу са себе и упадљиво 199 показују своју наготу на вулгаран начин, вичу … Можемо се запитати да ли је то обузетост злим духом, одн. воденим вилама, које су познате као русалке, или само хистерично понашање младих жена које покушавају да скрену пажњу на себе. Али, зашто то чине на тако бизаран начин? Постоји значајна сличност у њиховом изгледу и понашању са оним које је Фрезер (1992) описао као “беснило” у особа “обузетих духом”. У околини Кучева жене падалице или русаље падају у “занос” о Духовима. Занесену падалицу мушкарци носе на поток. Својим снимцима то је забележила “Политика” /у: Фрезер (1992), коју је за нас превео и приредио Живојин Симић/. Русалке (водене виле) помињу се у старој словенској митологији (Минарик, 1971). Узроке већине унутрашњих болести Стари Словени, као ни други стари народи, нису могли објаснити природним начином. Многе болести које нису успевали да објасне Стари Словени су сматрали последицом урока или деловања непријатељских демона или “бесова” (Минарик, 1971). Против таквих болести примењивана је магијско-религијска терапија (Минарик, 1971; Тројановић, 1986). Религи-озна терапија, исцељивање жена са нечистим духовима, описана је и у Новом завету (Мар. 16, 9; Лука 8, 2; 13, 11-13). Наше истраживање, као и истраживања других аутора, показало је да је један број болести на овај начин био тумачен и лечен у српској средњовековној народној медицини, обзиром да се овакви видови лечења налазе у народној медицини српског народа чак и у другој половини другог миленијума. На овакво размишљање и закључивање посредно нас упућују поједине индикације за примену лековитог биља са апотропајским и магијским дејством (Чајкановић, 1985; Туцаков, 1965; Софрић, 1990). Када је у питању епилепсија наведени неповољни утицаји могу имати утицаја на појаву “бесова” (Илић-Тасић, 2002, 2004, 2009), који по клиничком опису изгледају као “запоседнути духом”, у психичком раптусу, агитираном сумрачном стању, сређеном сумрачном стању (фуге), као и псеудонапади. Свакако у диференцијалној дијагнози долазе у обзир и други етиолошки узроци (органска болест мозга, инфекције, тровања) (Илић-Тасић, 2005) и псеудонапади / неепилептички пароксизмални догађаји. Неки народи у Европи су користили чемерику као лек од епилепсије и психозе (код оних који су били запоседнути злим духом) (Duke, 1985; Илић-Тасић и сар., 2001). Отровну чемерику (Veratrum album), једну од најцењенијих лековитих биљака старога века, познавали су и Стари Словени. У неким словенским покрајинама она се и данас употребљава у народној медицини (Minarik, 1971). У бајалицама можемо препознати збирни “конитнуум” укупног миленијумског народног искуства у различитим периодима развоја медицине од анимистичке, магијске, религијске, магијско-религијске, емпиријске медицине, укључујући и фитотерапију. Бајалице представљају архаичну и праву оригиналну поезију, пуну социјално-медицинских, паганских и хришћанских мотива примитивних људи блиских природи (Туцаков, 1965). Мора се признати да из богате народне традиције нису откривена сва позитивна практична искуства народне медицине, а брзо смо превазишли усмерено васпитање и традиционалне 200 методе развоја говора и спрегу са менталним, емоционалним и етичким развојем детета (Николић, 1997). Остаци тих култова (као и многих других) претварају се у сведочанство о мудростима предака, упркос њиховим заблудама (Чајкановић, 1985; Николић, 1997). Туцаков (1965) детаљно записује басан од намер и од ветар: “…ал’ Бог пусти преку болес’ и злокобни ветар по свету, па ме срете на путу, па ме у главу удари, па ме на зем обори, па ми душу омами, па ми узе и руке и ноге, па ми очи затвори, па ми с’вес одузе па си кућу не видим, па си људи не познајем…”. Тада бајач баје од “намер и од нечастивицу”. Док баје бајач стално маше босиљком преко болесника и често зева. Овде можемо дискутовати о могућим пароксизмалним сметњама понашања, одн. о епилептичким нападима (“падаћа болес”, “падаћи ватер”, “ветровита болес”, “суветричав човек” и “дечји фрас”). Ове сметње су у народној медицини лечене бајањем и травама: селињачом, белом комоником, божуровим семеном, кучинама, провлаче га испод жиле црног дуда или бреста и друго (Туцаков, 1965), о чему су писали и бројни други аутори (Чајкановић, 1985; Кнежевић, 1999; Петровић, 1993; Раденковић, 1972, 1973, 1999). Лудило и друге душевне болести видари лече бајањем, молитвом, разним травама; реже се под језик, пушта крв (“луда крв”), води у цркву Свети Роман, пије света вода и друго. Најважнији је “басан од стра” (Туцаков, 1965). Зашто? Страх од болести, смрти и поновног епилептичког напада, свакако, неповољно утиче на ток болести. Карактеристичан је део бајалице “Страва уватила Раде…” ( Раденковић 1972, 1973). Да ли је то само бајалица од страха (и / или од напада)? Својим опсежним истраживањима Раденковић (1972, 1973, 1982, 1999) је дао значајан допринос разумевању народних басми и бајања. Туцаков (1965) наводи детаљан списак органских (биљних и животињских) и анорганских (минералних материја) и предмета. Овај аутор приказује бројне фотографије бајача за време различитих басми и садржај њихове опреме (која скоро обавезно укључује крст, бројне крстиће, нож и друго), што све заједно треба још више да утврди болесника у веровању да ће му ова церемонија помоћи. Између ових података и резултата нашег садашњег, као и ранијих истраживања (Илић- Тасић и сар., 1998) има доста сличности. Скоро све животиње и њихови делови који се приликом бајања употребљавају немају никакве стварне лековите вредности, али често делују сугестивно, више од већине трава, као, на пример, слепи мишеви, змијска кошуљица, стоноге и други животиљски материјали (Туцаков, 1965). Током развоја медицине месо змије је дуго употребљавано као лек, чак и у изради теријака (универзалних лекова - панацеја) (Глесингер, 1955), а у нашој народној медицини постоје подаци о употреби змијске главе за раст белог лука којим се касније лече оболели од епилепсије (Чајкановић, 1985). У народној медицини бели лук се јавља као универзално средство, као панацеја, он делује и тамо где друга средства не помажу у лечењу. Међутим, ту обично долази “у обзир његова егзорцистичка природа”, и третман с њим је врло често у вези са врачањима, бајањима, записима; нарочито je лековит бели лук који је био уплетен у 201 венац од ивањског цвећа, или који је проникао кроз змијину главу (Караџић 4, 1903, 194) (Чајкановић, 1985). Најчешће се при бајању употребљава разно биље, пре свега оно које има симболична и сугестивна имена: трава од очи, трава од намер, усов-киња, одољен / Valeriana officinalis, растрзичје, рачинка, расковник и још много других назива који већ својим именом треба да делују и често заиста повољно утичу на психу болесника (Туцаков, 1965). Босиљак/ Ocimum basilicum се редовно употребљава за сва бајања јер се сматра најмоћнијом, светом биљком, коју свака кућа треба да има (Туцаков, 1965), а употребљаван је и као лек за епилепсију (Животић, 1985). Ко има несвестицу добро је да се накади травом свестичјем (Туцаков, 1965). Раденковић (1972, 1973) је забележио бајалицу “од свестичје” (“Страва уватила Раде...”), која се завршава кађењем “свестичјем”. Поставља се питање која је то биљка? У нашој народној медицини за кађење „од свестичје“ у сврљишком крају (Раденковић, 1972, 1973), вероватно, се користи разгон/ Veronicca officinalis; ова биљка се у горњем поморављу користи за кађење од несвестице (Гостушки, 1972). “Вратич”, вратика (Tanacetum vulgare) позната је Словенима још пре одласка из прадомовине. Ову биљку, коју су познавали и дали јој име, вероватно су употребљавали као лек и као чаробно средство (Minarik, 1971). Према нашем истраживању и истраживању Туцакова (1965) задржала је овакву примену у српском народу крајем другог и почетком трећег миленијума (у бајалицама, заједно са другим биљкама). Према народном веровању ова биљка може вратити изгубљено, украдено, љубав и здравље (Туцаков, 1965). Почетком трећег миленијума у српском народу вратика још увек налази своје место у магијско- религијској народној медицини. Гостушки (1979) наводи ову биљку као лек од хелминитијазе. Трава “бесничје” или “бесниче” (Digitalis purpurea) употребљава се кад неког уједе побеснела животиња, а ређе и против главобоље и несвестице. Притом се баје, али ниједан басаџија неће (“вели да не сме”) да каже текст ове басме (Туцаков, 1965). Дигиталис је нашао своју примену у кардиологији (Withering, 1966) уз адекватне индикације, дозе и строгу евиденцију могућих компликација услед предозираности (Јосиповић, 1966; Duke, 1985). Дигиталис је највреднији лек за срце који је икада откривен и један од највредијих лекова у читавој фармакопеји (Ашпергер, 1966). Винсент ван Гог покушао је да се лечи овом биљком од епилепсије (Lee, 1981; Duke, 1985; Илић-Тасић, 2001). Овај велики уметник је насликао портрет свог лекара, др Гаршеа, са дигиталисом у чаши пред собом (Southgate, 1981). Неки видари (бајачице) користе комбинацију разгона / Veronica officinalis, разводника / Solanum dulcamara, расковника / Laserpitum siler L. - мушки, Thalictrum aquilegifolium L. - женски, рашчинке / Pimpinella saxifraga и вратике / Tanacetum vulgare, које потапају у воду са одређеном басмон против негативних чини и утицаја који доводе до болести, немира или душевног растројства, као и нетрпељивости у породици (Туцаков, 1965). Расковник је у народној медицини употребљаван као лек од епилепсије. Сем тога неке од тих трава употребљавају се 202 као лек, било споља (нпр. при купању), било да се “пију”, разуме се уз бајање (Туцаков, 1965). Овај аутор наглашава став (искуство) бајача да има известан број болести где “траве без бајања не помажу”, а исто тако често ни “бајање не помаже без трава” (Туцаков, 1965). Можемо се запитати које су то болести - што може бити предмет даљег допунског мултидисциплинарног истраживања. Расковник је у народној медицини употребљаван као лек од епилепсије. Расковник / Laserpitum siler L. и Laserpitum trilobum L. ужива велики углед у народу, спада у митске биљке, које дају моћ; у народу се верује да “раскива” болест (Живковић и сар., 1997), па се вероватно зато употребљавао и као лек за епилепсију. Археолошки налази код пограничних северних Словена од X до XII века показују да су били у тесном додиру с Финцима и да су тада словенски врачеви били под утицајем финских шамана. Шамани су били старофински истеривачи демона, чаробњаци, свештеници и лекари. Већ сама старословенска реч “враштво” (тј. лек) по свом пореклу подсећа на један од најстаријих облика лечења, на бајање. Реч се развила из старословенског врачи = лекар и врачати = лечити. Врачеви су најпре за лечење употребљавали сугестивни учинак речи. Те су речи биле необично изабране и постале су сталне за исте случајеве болести (бајање) (Минарик, 1971). Према истраживању овог аутора у Брижинским листићима, најстаријем словенском језичком споменику из X века, чита се за лек реч “баловање”, а за лекара “бали”. То су најстарији словенски изрази за лекар и лек. У црквенословенском је лек “балство”. А лечити “баловати”. У руском и српском црквенословенском језику “бајати” значи приповедати, бајати и лечити. Сви су ти изрази настали од индоевропског корена речи (“вер”), која значи говорити. И старословенски лекар “бали” је најпре био “бајалац”. Из претходног следи да су бали, врач и лекар лечили речима. Те су речи понекад повезане, свечане, чаробне. Бајање је деловало сугестивно као утеха или благослов или као спасоносно заклињање пред демоном болести. Сачувана су бајања разних индоевропских народа, као нпр. Индијаца, Грка, Римљана, Германа, Словена и др. Према историчару Shraderu у Русији су сачувана бајања из предисторијског у историјско доба, делом чак и у XX веку, када су бајањем лечили све врсте болести, па чак и повреде (Минарик, 1971). “Лекар магичар” говори гласно и разговетно, понавља речи да би болесник све то чуо и да би се охрабрио, да стекне поверење и да поврати изгубљену веру у себе (Туцаков, 1965). Често се у басмама понавља рефрен “Од мен’ бајање, од Бога живот и здравје”. “Басаџија тако јасно и недвојбено казује да је он само посредник између Бога и болесника, а да је Бог главни врховни лекар, да он зна све, да је све у његовим рукама, да од Бога све зависи и да у крајњој линији једино Бог може повратити све изгубљено, па и здравље, мир спокојство… Све басаџије су побожне, а неке и фанатични богомољци” (Туцаков, 1965). Истраживање у целини указује на велики значај вере (у Бога) у лечењу разних болести, а посебно хроничних болести и епилепсије, која се јавља како кроз духовну медицину (Илић-Тасић, 2002, 2008; Ларше, 2006), апокрифну медицину 203 (Катић, 1958), тако и у народној медицини српског (Туцаков, 1965; Раденковић, 1972, 1973) и других народа (Mesegue, 1988). То се види не само преко разних видова народне медицине (нарочито бајања) већ и по називима лековитих биљака (светијованска трава / Galium verum, жалфија – света трава /Salvia officinalis), њиховом нарочитом лековитом дејству у односу на време брања – “светијованска трава” брана на св. Јована (Биљобера), или њиховом дејству да штите од злих сила и урока (бели лук, рута, божур, здравац, кантарион, жалфија и многе друге). Богородичина трава / кантарион (Hypericum pherphoratum) има јаку снагу да изгони зле силе / “Fuga daemonum” (Тартаља, 1972), због чега се ставља и у амајлије (Чајкановић, 1985). Ова лековита биљка је у народној медицини код Срба употребљавана као лек од епилепсије (Софрић, 1990), као и код других народа (Тартаља, 1972). Нарочиту “супренормалну снагу” има здравац који се бере на Биљни петак уочи Ђурђевдана, када се беру и неке друге биљке. У народној медицини здравац делује углавном егзорцистички, мање као медикамент (Чајкановић, 1985). У те сврхе се употрбљавала и жалфија као моћан “утук против злих демона” (Чајкановић, 1985). Ритуали народне магијске медицине примењивани су и још увек се примењују за различите болести (у “скоро свим случајевима патологије”) те за неуропсихијатријска обољења (Драгић, 1972), па и за епилепсију (Петовић, 1993). Обзиром да су се магијске радње изводиле, а делимично се и сада изводе ради заштите здравља и лечења и поред организоване здравствене службе, Драгић (1972) их убраја у делокруг надрилекарства, као видан симптом заблуда, сујеверја, примитивизма, неразвијености, односно недовољне просвећености и томе слично. У српској митолошкој традицији изношена су деца на “раскршће” у интересу “магијског преживљавања”, болесни људи да би се подвргли магијским чинима у циљу оздрављења или магијском избављењу грешних ”да дохвате земљу - мајку” и тиме лакше буду примљени “на онај свет у царство мртвих” (Петровић, 1993). Проучавајући митологију на раскршћу Петровић (1993) приказује фотографије врачаре и њене помоћнице које на раскршћу лече оболело дете од епилепсије - ”падаће болести”, тако што дете провлаче кроз отвор расклопљених “вучјих железа”. Ова врачара лечи и одрасле од епилепсије. Оболели млад човек је у кругу запаљене кучине, а око њега врачара изводи магијски ритуал, обилазећи три пута око њега. После њеног трећег обиласка болесник прескаче запаљену ватру чиме “излази” из зачараног круга у којем “болест” остаје у пламену. Приказано је и лечење одрасле деце од епилепсије помоћу запаљене кучине. Врачара, која држи на ватраљу запаљену кучину, обилази три пута око главе дечака, изговарајући за ту прилику одговарајућу басму (Петровић, 1993). Опомена због опсена и врачања дата је још у Старом завету: “Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или шћер своју *кроз огањ, ни +врачр, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, (3. Мој. 18, 21; 19, 26, 31; 20, 27) ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве” (5. Мој. 18, 10, 11). “Јер народи које ћеш наслиједити, слушају гатаре и врачаре; а теби то не допушта Господ Бог твој” (5. Мој. 18, 14). 204 Иако су овакви медицински ритуали, са становишта савремене медицинске науке, сасвим наивни, погрешни, нерационални, они ипак имају извесну логичност и своју психологију у вези са народним схватањима о значају тзв. симпатичне, преносне или додирне магије (Драгић, 1972). Ипак, морамо се запитати, ако је све баш као што је наведено, зашто су овакви поступци и веровања опстали све до наших дана?! “Што не лечи лек, лечи жезло; што не лечи жезло, лечи ватра; што не лечи ватра треба сматрати неизлечивим”, истакао је још Хипократ. (“Афоризми” – Хипократ). Требало би размотрити могућност утицаја ватре на човеково биопоље (ауру) - могуће чишћење ауре ватром од негативних елементала, о којима је говорио Даскалос (Маркидес, 1999). Тумачење хипократових афоризама отвара могућност за даља мултидисциплинарна истраживања. Појам “раскршћа” представља једно од изузетно важних “култних” и “обредних” места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа (у традицији грчког и српског народа). Петровић (1993) у компаративној анализи показује да је митолошко-магијска функција “раскршћа” забележена на ширем простору но што га запоседају Индоевропљани. Тиме се долази до закључка да феномен “раскршћа” постаје на неки начин елеменат колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и културе, тако да уз култ “камена”, “воде”, “дрвета”, “змије”, “мандале”, “круга” и “ватре” постаје важна чињеница духовог потенцијала човека. Ма колико да је човек материјалистички настројен и у свакодневном животу упућен на разумно размишљање, ипак у дну своје душе крије извесну дозу мистицизма. То може бити свесно, али је најчешће несвесно и долази до изражаја у извесним животним приликама, а посебно при обољевању од епилепсије. Са развојем материјалистичке културе и цивилизације, тај урођени инстикт све више бива потиснут у позадину, мада прастари обичаји имају своје дубоко психолошко оправдање и могу допринети психичкој стабилности болесника, односно породице и родитеља од чега највећу корист има дете (Илић-Тасић и сар., 1997). Употреба извесног броја трава је фармаколошки оправдана (Туцаков, 1965). Да психички доживљаји могу изазвати телесне сметње и болести познато је од најстаријих времена. Хипократ је знао за ту међусобну повезаност и многи га сматрају зачетником науке о психогенези соматских обољења. Лечењу психосоматских болести Биглави је још у XVII веку посветио посебну пажњу. Биглави саветује лекару да “употреби све своје знање и да наступи са довољно хумора и самопоуздања, да обећа болеснику оздрављење и да уопће пази на начин како наступа и шта говори, јер све је то често важније неголи велико стручно знање”. Своје терапеутске упуте Биглави закључује важним саветом: “Ако се нека болест не побољша узимањем лијекова, тада лијечник треба помислити на то да је она изазвана психичким узроцима и у том смислу треба поступити” (Глаесингер, 1969). Биглавијева изврсна запажања и његови корисни терапеутски савети вреде и 205 данас у пуној мери. Они су сасвим у складу са нашим данашњим знањем о постанку психосоматских обољења и у њима се одржава исти дух хипократизма као и у осталим практично-медицинским схватањима и поступцима овог великог лекара (Глесингер, 1969). На почетку трећег миленијума можемо само потврдити овакав став у односу на психосоматске болести. Из претходног излагања и нашег укупног истраживања постаје уочљиво да су и неки народни видари добро упознати са оваквим “сугестивним и психотерапеутским приступом болеснику”, што је истакао и Туцаков (1965), а примењивани су и у лечењу оболелих од епилепсије (нпр. разне бајалице / “од свестичје”) (Раденковић, 1972, 1973, 1999). Семенке од божура нижу се као манистра, који носе девојке и девојчице око врата (Туцаков, 1965), вероватно због веровања у његове апотропејске моћи (да штити од негативних сила и урока). У народној медицини Сврљишког Тимока други те семенке смељу, потопе у воду и то пију за три јутра “против падаћу болес” (епилепсије) (Туцаков, 1965). Праћењем малог броја болесника, који су самоиницијативно примењивали цвет божура за лечење епилепсије (у комбинацијиј са још 17 лековитих биљака) ретко је било излечених (Илић-Тасић и сар. 1997). Савремена фитотерапија не препоручује заједничку примену више од 4 лековите биљке (Ђаковић-Швајцер, 1994). У народној медицине цвет и корен божура имају антиепилептичко дејство (Гостушки, 1979; Туцаков, 1973; Duke, 1985; PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 306-307), али није довољно испитан, те се не препоручује његова примена у лечењу епилепсије (Туцаков, 1973). Диуретско дејство божура може бити разлог побољшања у контроли напада, одн. смањења броја напада због детоксикације организма (Требен, 1997). Приврженост употреби лековитог биља код једног броја људи потиче вероватно од познате крилатице: “Све што је природно, то је и добро”. Нажалост, то је нетачно. Поред лековитих, у природи се налази и цео низ отровних биљки, које могу бити узрочници тешких тровања. Неадекватно чување лековитог биља може довести до стварања токсичних метаболита (Ђаковић-Швајцер, 1994). Важно је истаћи да неке лековите биљке, које су употребљаване или се још увек употребљавају као лек за епилепсију, представљају фармаколошки јаке дроге са психоактивним, психоделичним и наркотичним дејством (мандрагора / Mandragora officinalis, рута / Ruta graveolens, артемизија /Arthemisia vulgaris, буника / Hyos-cyamus nigra, веле биље / Atropa belladona, татула / Datura stramonium) (Илић-Тасић и сар., 1997; Илић-Тасић и сар. 1999). Оне могу довести до озбиљних последица, чак до појаве смрти услед респираторне парализе (Bowman et al., 1980; Реч, 1996). Међутим, и лековите биљке које се често употребљавају у скоро свим домаћинствима, а примењиване су у народној медицини као лек за епилепсију, могу имати и озбиљне последице. У литератури је поменуто и неколико случајева анафилактичке реакције након употребе чаја од цвета камилице (Dukes, 1984). Организму стране супстанце, какве су активни састојци биљака, могу деловати и на имуни систем и изазвати сензибилизацију. Овакве реакције се најчешће јављају код примене цвета биљке (алергијска реакција на полен) (Ђаковић-Швајцер, 1994). Исти аутор упозорава и на опасност од све веће примене препарата орјенталне медицине на бази лековитог биља са тог подручја. Популарност неких од њих 206 добија понекад и епидемијске размере (нпр. жен-шен). Можемо рећи да се последњих година прати пораст примене ових препарата како за друге болести, тако и за епилепсију (обично без консултације лекара). Обзиром да за лечење оболелих од епилепсије имамо велики број антиепилептичких лекова овакви покушаји су беспотребни, а често и веома штетни по болесника (Илић-Тасић и сар., 1997). Босиљак, који је у нашем народу одувек радо употребљаван као лек, како за друге болести тако и за епилепсију, због великог броја активних принципа нашао је примену и у савременој медицини и фитотерапији. Због пријатног мириса употребљава се у арома терапији, а у баштама за заштиту биљака од штетних инсеката. Употребљава се и као лек за смирење нервозе, па је зато у народној медицини вероватно употребљаван и као лек за епилепсију (Туцаков, 1965; 1973, Животић, 1985). Посебно ваља нагласити да се у савременој фитотерапији не препоручује примена босиљка у комбинацији са другим лековитим биљкама због великог броја активних принципа које поседује. То је био чест обичај у народној медицини (чак у комбинацији са још једанест лековитих биљака) (Животић, 1985). Чајкановић (1985) је писао Речник српских народних веровања о биљкама према изворима (народним умотворинама и разним записима) из времена кад су код Срба веровања (о биљкама и друга) била још у пуној снази не само у селу него и у граду, и кад су се могла упознати не само из књига него и из живота. Он непосредно указује на очуваност старих српских веровања о биљкама и на њихов значај “за познавање опште религије растиња”. Религија биљака и дрвета била је код старих Срба јако развијена. Код нашег народа култ растиња има важну улогу од рођења до смрти, у многим пословима, обредима (у обезбеђивању рода), љубави и мржњи, у очувању здравља и у исцељењу од болести, “у одбрани од сваке несреће и у стицању сваке среће” (Ђурић, 1985). Срби, ипак, не чине изузетак према осталим европским народима (Минарик, 1971), код којих су биљке и дрвета, у далекој старини имала, такође, висок углед. Важно је истаћи да се од те религије сачувало код Срба и до данашњих дана више остатака (“и јаснијих остатака”), него код многих других народа (Ђурић, 1985; Чајкановић, 1985, Софрић, 1990). Чајкановић је, као истраживач код нас, имао само једног претходника, Павла Софрића, који је, по де Губернатису, саставио спис “Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба” (Софрић, 1990). Чајкановићев Речник веровања о биљкама је значајан не само за све науке које се баве човеком него и за уметност. “Ко проучава књижевност, на пример, наћи ће у њему, поред осталог, отворен пут који води право у смисао многих песничких симбола, као што ће писац уметник или сликар наћи богату и поуздану грађу за слике из прошлости” (Ђурић, 1985), али и драгоцене податке за проучавање у историји медицине и епилептологије. Наше истраживање (Илић- Тасић и сар., 1997), као и истраживања других аутора показују да многа од ових веровања постоје и данас у нашем народу, као и примена појединих биљака у лечењу разних болести и епилепсије (Туцаков 1965, 1973; Животић, 1985; Гостушки, 1979; Живковић, 1978, 1980, 1999; Садиковић, 1991; Требен, 1997). 207 “Књига о култу растиња, стицајем околности и игром збивања, претвара се и у сведочанство о мудрости предака упркос њиховим заблудама: они су биљке обожавали и чували, а потомци их уништавају (и с њима воду, ваздух, тле, животиње и себе). У дане кад су угрожени извори васколиког живота и лепота над лепотама света, као да свети гајеви и столетна стабла из прошлости негде у даљини шуме тугу над потоњим временом” (Ђурић, 1985). Многе методе лечења у народној медицини проистекле су из искуства и имају логично оправдање. Одговарајућим утицајем на нервни, хемијски и ендокрини део механизма за потрошњу енергије људски мотор се пребацује из веће брзине у мању. А то је не само основни приступ лечењу артритиса већ и кључ за решавање било ког здравственог проблема (Џервис, 1994). Многе лековите биљаке које су коришћене у средњовековној медицини и данас се користе у народној медицини за лечење епилепсије (нпр. корен, семе и цвет божура, корен бурјана, одољен (Туцаков, 1971; Садиковић, 1991; Илић-Тасић и сар., 1997). Више има магијских поступака, који су одраз страха и необразованости човека, који је вођен инстинктом самоодржања посезао за свим што би му помогло у преживљавању. Одрећи се користи лековитих својстава биљака било би нерационално. Али, имајући у виду опасности које собом носи њихова неконтролисана примена, неопходно је да се врше редовна испитивања њихове потрошње (Ђаковић-Швајцер, 1994; Миладиновић, 1985). Резултати нашег истраживања показују да су видови лечења разних болести у српским средњовековним земљама и земљама у окружењу (Босни, Херцеговини, Хрватској), као и данас у земљама на Балканском полуострву прошли кроз сличне фазе развоја медицине (од анимистичке, преко магијске, магијско-религијске, религијске, емпиријске све до научне медицине) и да остатке свих прастарих видова лечења налазимо у овим земљама крајем другог и почетком трећег миленијума, како за друге болести тако и за епилепсију (Глесингер, 1955; Туцаков, 1965, 1971,1973; Раденковић, 1973, 1973а, 1982; 1999; Чајкановић, 1985; Петровић, 1993; Илић-Тасић и сар, 1997). Примена пелена, одољена, чемерике, валеријане, црног и белог лука, имеле и конопље, према истраживању (Minarik, 1971) стара је више од седам миленијума. Према нашем истраживању многи од ових старих видова лечења, (примена лековитог биља, забрана уноса рибе, пилетине и јаја) опстају у народној медицини и на почетку трећег миленијума. Ни савремени човек није поштеђен ношења амајлија (у виду накита), црвеног конца и др (или макар неког комада одеће окренутог наопако). Потискивање магијских поступака и других облика народне медицине који немају оправдање, посебно примена лековитог биља (нарочито корен, цвет и семе божура), као и животињских материјала у лечењу епилепсије, може се избећи општом просвећеношћу и подизањем здравствене културе на виши ниво. То се може постићи детаљним упознавањем разлога за примену лековитог биља, бољим условима живота и вишим стандардом, на шта указују наши ранији радови (Илић- Тасић и сар., 1997, 1999). 208 Животињски материјали су примењивани за лечење у српској средњовековној медицини, на пример прах од јелењег рога, маст из јагњећих плућа и други (Јовић и сар. 1992; Катић, 1990). Као и у ранијим периодима развоја медицине (Глесингер, 1955), тако су се и кроз XVII и XVIII век још увек употребљавала чудна и необична средства животињског порекла за лечење, нпр. прашак од лобање, нокти с људских руку и ногу против затвора и падавице (Туцаков, 1973). Наше истраживање је показало да је примена материјала животињског порекла за лечење епилепсије и даље присутна у народној медицини српског народа, али се ређе примењује у односу на примену лековитог биља, било као лек или за време разних магијских поступака и кађења. Сисари, птице, рибе, гмизавци, црви, паукови и разне бубе су у прошлости употребљаване у медицинске сврхе. "Није још тако давно, да су апотекари морали приређивати лијекове из таквих животињских дијелова или изметина, и заиста је чудо, како су се мало болесници гадили тих понекад управо одвратних лијекова... што је који лек био огавнији и бизарнији, то су болесници имали више поверења у њ. Животињски су лијекови били посве равноправни с биљним и минералним лијековима и Парацелсус вели с правом: Читав је свијет једна велика апотека" (Глесингер, 1955), чему иду у прилог и нека новија истраживања (Бојанић и сар. 1999a). Парацелзус је био у праву. Још у древним апотекама лекови су справљани не само од минерала и биљака већ и од животиња. Скоро да нема животињске врсте која у прошлости није у неком делу света коришћена као лек (Глесингер, 1955; Туцаков, 1965; Минарик, 1972; Бојанић и сар., 1999б). Неки од тих лекова би били одвратни и неприхватљиви за данашње болеснике (нпр. животоњски измет или урин). Некадашњи дубровачки лекар, Аматус Луситанус, оставио је детаљне податке о методама лечења, које су се у прошлости примењивале и код нас. У Аматусовим рецептима се налазио велики број животињских делова, као месо гуштера, месо поточних ракова, зечји мозак и свињски мехур, пасји измет итд. Прописивао је две врсте мелема који су уз многобројне састојке садржали и по једно ластавичје гнездо. Оваква терапија не одаје утисак успешног лекара, како су истицали његови савременици. "Но ми имамо толико доказа његовог лијечничког знања, да морамо у том погледу бити праведни и узети у обзир медицинску моду онога времена, којој није подлегао само Аматус него и сви остали лијечници 16. столећа. Дало би се можда рећи нешто у прилог те куриозне Аматусове терапије, која је каткада само на први поглед тако апсурдна, а у ствари су ти бизарни рецепти понекад помагали, не само сугестивно него и захваљујући осталим, углавном биљним састојцима" (Глесингер, 1955). Ластавице је за лек употребљаво велики грчки лекар и фармаколог Дискурид. Куване су у вину и након тога је ова смеса дестилована, додавани су други састојци, имела/ Viscum album и ароматичне биљне дроге. Ови рецепти су вековима касније примењивани (Minarik, 1972). Према истраживању Гласингера (1955) необични рецепти са животињским материјалима примењивани су чак и у 209 XVIII веку. Један од лекара у Бечу је наглашавао да је важно употребити младе ластавице, које живе треба ставити у стаклену дестилацијску тиквицу (“И дестилат ће доиста бити напуњен дјелотворним духом ластавица”). Ту воду су давали болесницима против епилепсије, грчева, хистерије и неких других болести (Minarik, 1972). Неки од ових рецепата су примењивани и у српским средњовековним болницама (на пример у болници манастира Хиландара) (“Цар Душан” - Владан Ђорђевић, 1997, стр. 176, 178, 180), што су истраживали и други аутори (Катић, 1990; Јовић и сар., 1992). Рецепти који су примењивани у српским средњовековним манастирским болницама касније су примењивани у народној медицини српских земаља (Туцаков, 1965; Илић-Тасић, 1997). Поједини од ових рецепата су сачувани у неким фрањевачким манастирима на територији Босне све до Другог светског рата (манастир Траписта), када су пренети у библиотеку Бања Луке. Поједини су ушли у састав ретких лекаруша, које се чувају у неким нашим манастирима (манастир Црна река). У манастиру св. Ђорђа у Темској код Пирота монахиње и данас спремају мелеме, који се користе за лечење кожних болести. Ове лекаруше нису доступне посетиоцима, у њима нема података о лечењу епилепсије. Бројне сличне рецепте налазимо у многобројним лекарушама, којима се народ још и данас помало служи и који су права ризница за проучавање народне медицине. Све су то прастари лекови којима се некада служила школска медицина, одакле су прешли у народну медицину. Те су лекаруше вековима безброј пута преписиване, тако су се ти рецепти сачували од генерације до генерације. Већину ових лекова приређивали су сами болесници према упутствима датим у лекарушама, док су их болесници у граду куповали по апотекама. Многе од ових лекова апотекари су имали готове у складишту, а друге су приређивали према лекарском рецепту (Глесингер, 1955). У лекарушама налазимо, поред лековитог биља и којекакве чаролије, непрегледан низ животињских делова и продуката, који по својој разноврсности и по свом обиљу надмашују све остале лекове, где се појављује и сам човек (измет, мокраћа, крв, зној, млеко). Одавна напуштени од школске медицине, ови лекови живе у народној медицини и народ их и данас употребљава и верује у њих (Глесингер, 1955); што потврђује и наше истраживање и истраживања других аутора (Драгић, 1972). Бројне лекаруше су објављене у часописима и зборницима (Глесингер, 1955). У Шибенској лекаруши налазимо да је прах од сушених зечјих мошница лек против падавице. Слични рецепти примењивани су дуго и на Косову (мошнице од видре за лечење епилепсије / из усменог казивања пацијената). Такву збирку "куриозних лијекова" садржи и један рукопис из 18. века, који се налази у Државном архиву у Загребу, где се наводи да се против падавице употребљавао пепео живог гаврана спаљеног у новом лонцу (помешан са вином). На крају ових рецепата обично је писало: "Покушано је", као што су и стари лекари стављали уз такве рецепте опаску: "Probatum est" ("Medicinae probatae") (Глесингер,1955). Многе "лекаруше" су писали народни лекари те су постали нека врста писаних примера из њихове праксе. И у њима је често навођено "... probatum est", док се на 210 другим местима побијала вредност појединих лекова, што указује и на постојање критичности у примени одрђених лекова који су до тада били у примени у средњовековној медицини (Рељин, 2008). Глесингер (1955, 1972; 1978) је дао значајан допринос развоју историје медицине на Балкану и проучавању народне медицине хрватског народа, са детаљним освртом на "нечисну апотеку" (која је између осталог укључивала људске и животињске излучевине). "Још у 18. стољећу могли су се наћи у загребачким апотекама којекакви бизарни лијекови (жабљи мелем) ... и апотекари су чак били дужни да држе те лијекове на складишту према аустријској провинцијској фармакопеји, која је вриједила и у нашим крајевима" (Глесингер, 1955). Истраживање Рељина (2008) омогућава увид у правилније схватање медицине Средњег века, како теорије тако и њених заблуда. Често су разним животињским врстама приписивана магијска својства (слепим мишевима, жабама, лавовима, тигровима). Људи су различите животињске делове користили као амајлије (амулете): медвеђе шапе, лавље канџе, зечје шапе и слично (Бојанић и сар., 1999а), чему иде у прилог наше истраживање и истраживања других аутора (Минарик, 1972; Драгић, 1972; Ђорђевић, 1990; Тројановић, 1986). Људи носе такве животиње или њихове делове као амулете на телу и верују да их такви амулети штите од болести, или да болест прелази са човека на животињу. И у култу многих религија имају животиње посебно значење: једни жртвују животиње својим божанствима, други обожавају "свете" животиње (Глесингер, 1955; Бојанић и сар., 1999a). Када је научна медицина одбацила највећи број лекова животињског порекла, неке од њих је прихватила и сачувала народна медицина. Употреба појединих лекова животињског порекла је оправдана, али има и много оних који могу да делују штетно. Због тога је справљање теријака - панацеје, која је била коришћена све до краја средњег века било под строгим надзором власти (Глесингер, 1955; Бојанић и сар., 1999а, 1999б). Наше истраживање је показало да су животињски материјали заступљени у народној медицини нашег народа и данас, па и за лечење епилепсије (крв од корњаче, срце од јежа, хрскавица прасеће главе, тестиси од видре, црна кокошка). О томе су дискутовали и други аутори (Драгић, 1972). Неке од ових животињских материјала налазимо у старим лекарушама и фармакопејама, као и списима о теријацима (Глесингер, 1955; Minarik, 1972). Велики број видара забрањује оболелима од епилепсије да једу рибу, пилетину и јаја. У покушају да објаснимао разлоге за то, намеће се могући одговор да покрети рибе при пливању и махање крилима подсећа на епилептички напад. Овакве разлоге за ограничење у исхрани можемо убројати у сујеверна веровања и заблуде. Употреба неких животињских материјала има значајно место у савременој медицини и фармацији. У данашње време лекови хуманог и животињског порекла заузимају важно место у фармакопејама развијених земаља. Савремена медицина и фармација се не могу замислити без њих (разни имуносеруми и имуноглобулини животињског порекла, хормонски препарати, рибље уље, препарати који садрже 211 ензиме, простагландини, хепарин, медицински угаљ (carbo animalis), депротеинизирани препарати телеће крви и крвни продукти) (Бојанић и сар., 1999а). Чак и мокраћа добија одређено значење за терапију, јер се из ње могу изоловати неки хормони (Глесингер, 1955; Бојанић и сар. 1999a). "Не намеће ли нам се при том помисао, да је не само органотерапија, него и серотерапија и трансфузија крви, произишла из прастарих метода лијечења, које нам се данас чине тако бесмислене? Не морамо ли помислити, да су већ стари лијечници имали исправне слутње о тим данашњим методама лијечења? Али таквим резонирањем додирујемо већ питања, на која вјеројатно никада нећемо моћи одговорити" (Глесингер, 1955). Парацелзус је један од највећих лекара свих времна и један од најпознатијих медицинских реформатора практичне медицине у 16. веку. На својим бројним путовањима он се посебно интересовао за поједине методе лечења, које су се од прадавних времена сачувале у народној медицини, која се традицијом ширила у народу од генерације до генерације. На основу свог искуства Парацелзус је сматрао да и у медицини припростог народа има метода са којима би требало да се упозна школска медицина. Парацелзус је допринео размени искуства са народима где је боравио (између осталих и у Хрватској), у народну медицину је унео и многе стране елементе (Глесингер, 1955). Примена поликлоналног имуноглобулина је тестирана у експерименталним истраживањима конвулзија на пацовима (Van Engelen et al., 1996). Имунолошки аспект епилепсије је био предмет бројних истраживања (Aarli, 1993). Имуноглобулин је нашао примену у лечењу епилепсије (Bassanini et al., 1982; Van Engelen et al., 1994), фармакорезистентних епилепсија (Mikati et al., 2010) и епилептичких синдрома (Van Engelen, et al. 1991). Лековито дејство дигиталиса (Digitalis purpurea) познато је од XIII века. Дигиталис се у народној медицини многих народа употребљавао за лечење туберкулозних болесника (у задњем стадијуму болести). Највише података о примени дигиталиса налазимо у енглеској народној медицини, ”гдје му је изгледа и права домовина, одакле се проширио по Европи”. Ту се много употребљавао код водене болести, за лечење скрофулозних рана, апоплексије (поготову застареле апоплексије) и слично. Главно деловање дигиталиса као кардиотоника остало је непознато лекарима званичне медицине све до краја XIX века, иако је дигиталис почео да се употребљава у званичној фармакопеји крајем XVIII века (Тартаља, 1966). Овај аутор истиче занимљиву чињеницу да дигиталис није био познат ни античкој ни арапској медицини. Дигиталис је био уведен у Лондонску фармакопеју из 1742. године, али је изостављен у каснијим издањима 1756. и 1774. године. Дозе су биле превелике и тако даван лек је био опасан. Withering (1966), енглески лекар, почео је да проучава емпиријску праксу када је 1775. године упитан за мишљење о једном породичном рецепту за лечење водене болести. “Та љекарија била је састављена од двадесетак или више разних трава, али некоме ко се у те ствари разумије није било тешко опазити, да дјелотворна трава није могло бити ништа друго него пустикара” (Withering, 1966), одн. Digitalis purpurea, у нашем народу познат као “бесниче”. 212 Withering (1966) је испитивао дејство дигиталиса. Кроз пуних десет година рада сакупио је 163 болесника које је лечио дигиталисом и преко 60 болесника о којима су му писали други лекари. Тако је 1785. године изашла књига “Извештај о дигиталису”, у којој се упознаје његово диуретско деловање. Дигиталис је нашао своју примену у кардиологији уз адекватне индикације, дозе и строгу евиденцију могућих компликација услед предозираности (Јосиповић, 1966; Тартаља, 1966; Withering, 1966; Duke, 1985). Симптоми од стране централног нервног система (ЦНС) су чести, чак и у почетној дози хипердигитализације. Најчешће се јаљаjу: главобоља, замагљеност вида, скотоми и ксантопсија, општа слабост, која је некад тако изражена да болесник не може да се креће, повремено се јављају поремећаји спавања и психички поремећаји, поготову када истовремено постоје и електролитски поремећаји (Јосиповић, 1966). Дигиталис је највреднији лек за срце, који је икада откривен и један од највредијих лекова у читавој фармакопеји, истакао је Ашпергер (1966). Сачувани текстови из XVIII и XIX века бележе биљну терапију за епилепсију која је укључивала Viscum album, Digitalis и Cannabis sativa (Herbal Therapies / Comprehensive Epilepsy Center / NYU Medical Center, New York, NY, http:www.med.nyu.edu/cec/treatment/therapies/herbal.html). Према резултатима наших ранијих истраживања (Илић-Тасић, 2001) и других аутора (Lee, 1981; Duke, 1985) Винсент ван Гог је покушао да се лечи овом биљком од епилепсије. Овај велики уметник је насликао портрет свог лекара, др Гаршеа, са дигиталисом у чаши пред њим (Southgate, 1981). “Новија искуства су показала да дигиталис дјелује и против падавице, и да су многи њиме били излијечени; тако да су послије узимања Decoct. manipulor. ii. c. polypod. quercin. contus. ... они који су двадесет и пет година од тога трпјели и падали једанпут на тједан или два три пута на мјесец, остали без иједног нападаја четрнаест или петнаест мјесеци, то јест до састављања овог извештаја” Parkinson, p. 654. (Withering, 1966). Ова биљна дрога се посебно користи у народној медицин Шкотске, Енглеске и централне Европе. У хомеопатској медицини се користи за лечење срчане инсуфицијенције и мигрене (Digitalia purpurea - PDR for Herbal Medicines, pp. 256-258). Имајући у виду неуротропно дејство срчаних гликозида Маркова и сар. (1991) су испитивали њихово дејство на епилептогена жаришата код експерименталних животиња (жаба и пацова). Ова истраживања су показала да дигоксин депримира активност епилептогених жаришта која су изазвана ињекцијама пеницилин-натријума у хипокампус, као и конвулзије изазване коразолом, бемегридом или електро шоком. Добијени резултати су показали да дигоксин у разним дозама има супротан ефекат на патолошку активност епилептичког жаришата. Према овим истраживањима у токсичним дозама дигоксин делује епилептогено, док у терапијском дозама има повољан ефекат, првенствено смањујући ширење надражаја из огњишта. 213 Др Салерне из Орлеанса дао је извештај о деловању дигиталиса на ћуране; снажног ћурана је хранио лишћем дигиталиса. “... Од времена до времена спопали би пурана грчеви, који су били тако јаки да би га бацили на тло; у међувремену он је тетурао као пијан, није покушавао да сједи на пречки, испуштао је туробне крикове ...” (Withering, 1966). Овај необични експеримент је указао на проконвулзивно дејство дигиталиса на мозак ћурана. Дигоксин, као липосолубилни гликозид, лако прелази у мозак, где реагује са рецепторима - мембранском Na/К-АТП-азом, која се налази на нервним завршецима и аксонским влакниома. Афинитет Na/ К -АТП-азе за срчане гликозиде већа је у мозгу него у срцу. Активност тог ензима може да буде смањена или повећана, зависно од концентрације гликозида. Рецептори за срчане гликозиде налазе се не само на мембранама тела неурона него и на мембранама пресинаптичких завршетака њихових аксона. Зато се промене активности Nа / К пумпе под утицајем дигоксина одражавају и на ослобађање и поновни прихват медијатора у централном и периферном нервном систему. Срчани гликозиди олакшавају ослобађање ацетил-холина, норадреналина, допамина, пурина и серотонина из пресинаптичких завршетака, што доводи до активације или инхибиције њихових ефеката. Изменом активности медијатора у ЦНС-у срчани гликозиди у токсичним дозама, изазивају екстракардијалне, а делом и кардијалне нежељене ефекте (Маркова и сар., 1991). Лечење токсичних промена које изазива дигиталис састоји се у првом реду у обустављању давања дигиталиса (Јосиповић, 1966). Експериментални резултати о антиепилептичкој и антиконвулзивној активности дигоксина, потврђени су и клиничким испитивањем на групи од двадесеторо деце са тешким формама епилепсије, која је била резистентна на све познате антиепилептике. Позитиван терапијски ефекат запажен је код 42% испитаника праћених у овој студији (Маркова и сар., 1991). Болесници од епилепсије су у овом експерименту добијали половину од средње терапијске кардиолошке дозе дигоксина, која не изазива нежељене ефекте при дужој примени лека. За одређивање адекватне дозе дигоксина одређиван је ниво натријума у еритроцитима, који има поуздану корелацију са концентрацијом гликозида у плазми. Проучавање антиепилептичког дејства лекова, као што је дигоксин, који регулишу функцију мембранске Na/К-АТП-азе је перспективан метод за тражење нових, на патогенетским механизмима заснованим ефикасним средствима за лечење резистентних форми епилепсије код деце, а можда и код одраслих (Маркова и сар., 1991). Старији болесници не подносе дигиталис тако добро као млади људи, те се код њих појављују токсични ефекти и код мањих доза (Јосиповић, 1966). Имајући у виду искуство источњачке медицине и однос меридијана “мозак срце”, која наглашава потребу за добрим балансирањем воде у организму и излучивање токсичних материја применом акупунктуре (Топаловић и сар., 1980; Павловић, 1995; Ферковић и сар., 1986) резултати претходне студије могу бити подстицајни за даља мултидисциплинара истраживања. 214 Антиепилептичко дејство појединих лековитих биљка било је предмет новијих истраживања (Tyagi and Delanty, 2003). Ова студија обухватила је преко 40 лековитих биљака (од којих су неке примењиване и у нашем народу), а осврнула се и на традиционалну медицину Африке, Јапана, Индије (Ayrvedic medicine). У народној медицини Африке и Азије коришћено је 13 лековитих биљака са повољним утицајем на нападе. Наведени списак укључује лековите биљке са тих подручја, као и оне које су коришћене и у нашем народу и широм света: Artemisia vulgaris, Paeonia officinalis, Taxus baccata, Valleriana officinalis, Viscum album i Cannabis sativa (Herbal Therapies / Comprehensive Epilepsy Center / NYU Medical Center, New York,http:www.med.nyu.edu/cec/treatment/therapies/herbal.html). Cannabis sativa је употребљавана за лечење епилепсије (Duke, 1985) због свог неуропротективног дејства (UKCIA forum: Medicinal cannabis: Epile-psy and Cannabis). Кантарион се од давнина користио у народној медицини, како за многе болести (првенствено код опекотина, као антисептик, код болова у желуцу, дијареје, гихта, реуматизма) тако и за епилепсију. У последње време је употребљаван и за лечење депресије, што је било предмет клиничких истраживања (Vorbach et al., 1997; Miller, 1998; Hoffman et al., 2010; Hyperici herba St. John’s Wort – ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 257- 281). У народу је познат и као Богородичина трава. Иветић и сар. (1997) испитивали су потенцијални утицај различитих екстраката кантариона (Hypericum perforatum) на спонтано настала епилептичка пражњења код кунића расе чинчила тежине 2-2,5 кг, са хронично инплантираним електродама у кортикалне структуре и хипокамп. Биоелектрична активност (ЕЕГ) регистрована је пре и после интрамускуларне апликације етилацетатног и воденог екстракта кантариона у дози од 1 и 2 мл/кг. Добијени резултати показују да се у екстрактима кантариона налазе биолошки активне супстанце са утицајем на епилептичка пражњења. Утицај лековитог биља на имунски систем био је анализиран од стране већег броја истраживача (Мимица-Ђукић, 1997). Интересантно је да су неке од ових биљака употребљаване у народној медицини, поред других болести, и за лечење епилепсије (жалфија / Salvia officinalis, босиљак / Ocimum basilicum, бела имела / Viscum album, кантарион / Hypericum perforatum, бели лук / Allium sativum) (Туцаков, 1965, 1973; Илић-Тасић и сар. 1997; Чајкановић, 1985). Пошто нема “асимптоматских” форми herpes simplex у којима се налази доказ присуства вируса у мозгу, сматра се да би клинички непримећене форме могле бити одговорне за развој хроничних епилептогених жаришта (Мартиновић, 1997), па тако и узрок једног броја фармакорезистентних епилепсија. Код неких болесника са фармако-резистентном епилепсијом откривали смо накнадно присуство вирусне инфекције анализом серума (ELISA тест на CMV, EBV, HSV). Управо код ових болесника може бити оправдана примена лековитог биља за јачање имунског система, односно отпорности организма. Проблем фармакоре- 215 зистентне епилепсије код деце са акутном вирусном инфекцијом била је предмет нових истраживања (Fujita et al., 2011). Примена кантариона (Hypericum perforatum) за лечење епилепсије на основу интересантних резултата ретких експерименталних радова на животињама није за сада оправдана, али може да буде подстицај за даља истраживања, тим пре што екстракт кантариона испољава ефекте на целуларни и хуморални имунитет. Детаљни пресек фармаколошке, токсиколошке и клиничке литературе примене Hypericum perforatumа је објављен у студијама Greenson et al. (2001) и Nathan (2001). Системске опсежне студије дуготрајних нежељених ефеката кантариона не постоје (Hyperici herba St. John’s Wort – ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 257- 281). Нека истраживања су потврдила повољан утицај појединих лековитих биљака на имуни систем (бели лук / Allium sativum, кантарион / Hypericum perforatum) (Вејл, 1997; Мимица-Ђукић, 1997). Неке од њих се у народној медицини нашег народа употребљавају као лек за епилепсију (Чајкановић, 1985; Туцаков, 1965, 1973). Чувар кућа (Sempervivum tectorium) се у народној медицини употребљава као лек за епилепсију (Мијатовић, 1998; Садиковић, 1991). Резултати истраживања показују могући протективни и анти оксидативни ефекат (Sempervivum tectorium - PDR for Herbal Medicines, pp 2005, pp 452-453). Алоја (Aloe arborescens) је коришћена у лечењу дечјег фраса и конвулзија; данас постоји прихваћен став да се алоја не сме давати деци млађој од 10 година (Туцаков, 1973; ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 27). Истраживања су потврдила антибактеријски и антивирусни ефекат, антиинфламаторно дејство и антинеопластично дејство алоје (Aloe arborescens - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 16-22). Бела имела (Viscum album) се у народној медицини употребљавала као лек од епилепсије (Садиковић, 1991; Мијатовић, 1998; Требен, 1997). Текстови из XVII и XIX века описују примену беле имеле, дигиталиса и Cannabis sativa за лечење епилепсије (http://epilepsy.med.nyu.edu/diagnosis-treatment/alternative-therapies/herbal therapies), као што су чинили и древни народи. Бела имела се и данас примњује у фитотерапији (botanical.com – A Modern Herbal Mistletoe). У биљној медицини епилепсија је наведена у индикације за примену ове биљне дроге, али се посебно наглашава њено цитотоксично, имуностимулативно и имуномодулаторно дејство, које се користи у лечењу тумора. Запаљењске фебрилне болести, тумори централног нервног система, спинални тумори и интракранијалне метастазе представљају контраиндикацију за примену беле имеле (Viscum album - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 302-306). Бела имела се не употребљава за лечење епилепсије у медицини. У савременој епилептологији оправдана је искључиво медикаментозна антиепилептичка терапија према одговарајућим дијагностичким и терапијским критеријумима. 216 Досадашње вековно народно искуство и поједина савремена истраживања дају полазну основу за даља мултидисциплинарна истраживања о могућој примени појединих лековитих биљака због њиховог повољног благотворног, седативног, ефекта на ЦНС (нпр. одољен / Valeriana officinalis) и оних које повољно делују на имуни систем (кантарион/ Hypericum perforatum, бела имела/ Viscum album, Aloe arborescens, односно церебралну микроциркулацију (иђирот/ Acorus calamus, гинко / Ginkgo biloba) (Ginkgo folium – ESCOP Monographs Second edition, pp 178-210). Савремена истраживања су потврдила седативно и антиепилептичко дејство валеријане (Valeriana officinalis) (Туцаков, 1973). Према резултатима рандомизоване, плацебо-контролисане, мултиценричне студије, која је обухватала 121 пацијента, валеријана побољшава квалитет спавања. Испитаници су тестирани са 600 мг 70% етанолног екстракта корена валеријане, која је стандардизовна на 0,4-0,6% валеријанске киселине или је дат плацебо. Прва група је обухватала 61 испитаника, друга 60 испитаника. Обе групе су добијале лек један сат пре спавања у току 28 дана. Пацијентима су дата два стандардизована упитника о квалитету спавања за време испитивања. Први је процењивао скалу расположења и депресије, а други утисак о спавању. Терапијски ефекат је оцењен као добар или врло добар код 66% испитаника третираних валеријаном, према подацима добијеним од болесника као одговор на постављена питања о квалитету спавања након 28 дневне примене испитиваног лека. У плацебо групи 29% испитаника је имало повољан утисак о ефекту примењеног лека (Vorbach, 1996). У овој студији спавање није анализирано полисомнографском техником симања због чега подаци ове студије нису довољно поуздани. Иницијалне студије у којима је клинички и полисомнографски праћен ефекат валеријане на поремећаје спавања и инсомнију указују на скраћење латенце спавања и времена будности током ноћи, продужeње укупног времена спавања и квалитета спавања (Herrera-Arellano et al, 2001; Francis et al., 2002). Индикације за примену ове биљне дроге у фито медицини су ментална раздражљивост, слаба концентрација, раздражљивост, стрес, главобољa, неурастенија, хистерија и епилепсија (Aproved by Comission E), али се упозорава на њено могуће и хепатотоксично дејство (Valeriana officinalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 852- 856, 2005). Код оболелих од епилепсије који узимају редовну медикаментозну антиепилептичку терапију није оправдана примена лековитог биља, посебно оног које има седативно дејство на центрлни нерви систем, па тако ни примена валеријане. Народи Европе су пре више стотина година користили валеријану као лек од епилепсије. Савремена истраживања нису потврдила ове ставове. Недовољно спавање је чест окидач за појаву напада, те примена валеријане може да буде корисна код неких пацијената који имају проблема са несаницом, односно неадекватним циркадијалним ритмом. Резултати досадашњих истраживања нису охрабрујући за примену валеријане у савременој епилептологији. Spinella (2001) је анализирао биљне седативе (каву /kava-kava, валеријану / Valeriana officinalis, камилицу / Matricaria recutita и пасифлору / Passiflora incarnata) и њихов могући утицај на антиепилептичке медикаменте, 217 потенцирајући њихове седативне и когнитивне ефекте. Антиконвулзивни ефекат је испитиван на анималним моделима, али ефикасност није утврђена. Кава-кава се убраја у девет лековитих биљака за све болести, односно има својства панацеје. Ова биљна дрога све више привлачи пажњу истраживача због свог доброг анксиолитичког учинка. О њој се говори као о „супер-биљки“ која би можда могла заменити бензодиазепине. Наиме, док бензодиазепини могу изазвати зависност, сметње памћења и погоршати депресију, кава-кава отклања анксиозност, побољшава расположење и когнитивне функције, али без накнадне појаве зависности. Корен биљке кава-кава се хиљадама година употребљаво на пацифичким острвима за припрему напитка уз традиционални религиозни обред који умирује и опушта. Пасифлора (Passiflora incarnata) пореклом из топлих крајева Америке има умирујуће дејство на нервни систем, против несанице, хистерије и неурастеније, а употребљава се и као лек за лечење епилепсије у народној медицини (Гостушки, 1979; Дуке, 1985). Passiflora incarnata се користи у традиционалној медицини неких делова света за смањење анксиозности, несанице, у лечењу епилепсије и морфинске зависности (Dhawan, 2008). Пасифлора побољшава циркулацију и регулише висок крвни притисак изазван психогеним узроцима. Камилица (Matricaria recutita / Chamomilla) је употребљавана у традиционалној медицини због антиконвулзивног и седативног дејства (Duke, 1985; Heidari et al., 2009), али се упозорава на могућност појаве алергије и анафилактичке реакције (Matricaria recutita - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 354-359). Интересантна су новија експериментална истраживања деловања хидро- метанолног разблаженог екстракта Matricaria recutitaе на нападе изазване пикротоксином у експериментима на мушким мишевима. Експерименталне животиње су претходно третиране фенобарбитоном путем интраперитонеалне ињекције. Након 20 минута свака животиња је примила 12 мг/кг пикротоксина са циљем изазивања напада. Резултати показују да се латенца појаве напада повећавала у групама које су претходно третиране различитим дозама екстракта. Најефектнија доза је била 200 мг/кг. Такође, ова доза је продужавала живот експерименталних животиња, али није имала ефекта на број угинулих мишева. Екстракт Matricaria recutita има повољно дејство на нападе изазване пикротоксином, али је потребно додатно испитивање (Heidari et al., 2009). У Канади је испитивано коришћење природних здравих продуката за анксиозне поремећаје. Активни принципи биљака које испољавају анксиолитичко деловање могу да интерреагују са глутамат-декарбоксилазом (GAD) или GABA трансаминазом (GABA-T) и да утичу на ниво GABE у мозгу и неуротрансмисију. Две in vitro студије на мозгу пацова су одређивале инхибиторну концентрацију воденог и етанолног екстракта свих испитиваних биљака. Око 70% свих тестираних екстраката су показали мали и никакав инхибиторни ефекат; због тога је мало вероватно да утичу на GABA метаболизам. Водени екстракт матичњака / Melissa officinalis, камилице /Matricaria recutita, хмеља /Humulus lupulus, готу коле /Centella 218 asiatica и одољена /Vaeleriana officinalis стимулишу активност GAD за више од 40% у једној дози од 1 мг/мл. Дискутабилна је релација између ензимске активности и могућег типа деловања in vivo (Award et al., 2007). Нови фармаколошки механизми биљног анксиолитика Melissa offiicinalis L. билу су предмет многих експерименталних истраживања. Примећени су нови фармаколошки механизми деловања Melissa offiicinalis L. Метанолни екстракт је идентификован као јак in vitro инхибитор GABA-T, као таргет ензим код терапије анксиозности, епилепсије и сродних неуролошких поремећаја (Award et al., 2009). Суви 80% метанолски екстракт пелена (Artemisia absinthium), примењен орално на мишевима у дози од 500 мг/кг ТМ продужава фенобарбитоном индуковано време спавања од 81 мин на 117 мин (pp < 0.05) (Gilani et al., 1995). У народној медицини српског народа бели пелин је употребљаван као лек за епилепсију (Гостушки, 1979; Софрић, 1990; Садиковић, 1991; Живковић и сар., 1997; Илић-Тасић и сар, 1997). Према Речу (1996) Artemisia absinthium има психоделично и наркотично дејство, што је довело до озбиљних последица код уметника који су конзумирали ликер Absinth (Илић-Тасић, 2001). Нема података о антиепилептичком дејству ове биљне дроге (Absinthii herba - ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 3-7). Софора (Sophora chryosophylla saponika) је за сада најбогатији природни извор флавонског хетерозида рутозида или рутина, мада га у мањим количинама има у рути (Ruta graveolens) - у њој је откривен и по њој је добио име, а има га у зови, хељди и другима. Рутин није шкодљив и биљке са рутином се смеју употребљавати без бојазни (Туцаков, 1973). Софора се употребљава за индустријску екстракцију рутина, лека који утиче на отпорност капилара и на њихову пропустљивост, донекле снижава крвни притисак и повећава лучење мокраће и дејство витамина Ц. Животић (1985) убраја софору у лековите биљке за лечење дечјег „фраса“. Употреба руте за дечји “фрас” наводи се још у Хиландарском медицинском кодексу (XII-XVI век) (Катић, 1989), односно то је један од најстаријих видова дисконтинуиране профилаксе фебрилних конвулзија употребом чаја од руте / Ruta graveolens и хисопа / Hyssopus officinalis, који су узимале мајке дојиље, док је детету чело мазано машћу од „романике“. Ситна и крупна бела рада (у нашем народу познате и као ромуника / Matricaria chamomilla – камилица, Anthemis noblis – римска камилица) употребљаване су као средства против грознице (Гостушки, 1979). Употреба руте за дечји фрас одржала се у појединим крајевима и данас у народној медицини у виду напитка, али и за масажу (Пелагић, 1974; Садиковић, 1991). Ова биљна дрога има антиинфалматорно дејство, али се не сме користити у току дојења (Ruta graveolens - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 692-694). Хисоп (Hyssopus officinalis) се користио као нервни тоник, али и због антимикробног и антивиралног дејства (Hyssopus officinalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 454- 455). 219 Бројна су експериментална и клиничка истраживанња посвећена утицају гинка (Ginkgobiloba) на ценрални нервни систем, што је омогућило примену у медицини, првенствено због антиоксидантног и вазорегулаторног дејства (Ginkgo pholium - ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 178-210), а разматран је и утицај гинка на антиконвулзивне лекове (Manocha et al., 1996). Иђирот (Acorus calamus) побољшава рад крвних судова, има неуропротективно дејство и одстрањује лоше сокове из организма. Користио се за лечење несвестице и водене болести (Гостушки, 1979; Садиковић, 1991). Корен и ризом Acorus calamus су били предмет експерименталних истраживања на пацовима (Hazra et al., 2007) и мишевима (Gopalakrishna et al., 2010). Експерименталне студије са воденим екстрактом A. calamus указују на ефикасност ове биљке против различитих типова епилептичких напада на животињама, али резултати зависе од типа воденог екстракта који је коришћен (125, 250 или 500 mg/kg орално). Експеримент је проведен на албино мишевима са електрично и хемијски индукованим нападима. Слани раствор натријум-валпроата или водени екстракт A. calamus апликовани су 60 минута пре излагања експерименталне животиње максималном електро шоку или применом пентyлентетразола у експерименталној акутној студији, а рађен је и хронични експеримент. Водени екстракт A. calamus дозно је смањивао трајање тоничке екстензије задњих екстремитета код напада индукованих максималним електро шоком, што је слично ефектима натријум-валпроата. Код пентyлентетразолом индукованих напада тестирана супстанца смањује латенцу и повећава дужину напада, као и морталитет. У хроничним студијама при поновљеној примени тестирана супстанца значајно скраћује дужину тоничне екстензије задњих екстремитета, а такође и клоничку фазу у нападима проузрокованим максималним електро шоком. Код хроничних пентyлентетразол- индукованих напада резултати су слични као код акутних. Резултати указују да ова биљка има заштитни ефекат код напада изазваних максималним електрошоком, док је без ефекта код pentylentetrazol - индукованих напада (Gopalakrischna et al., 2010). У експерименталним студијама на анималном моделу су коришћене различите методе за индуковање експерименталног епилептичког модела. Интракортикална примена фери-хлорида (FeCl3) у сензомоторни кортекс индукује поновљене нападе и епилептичка пражњења слична људској посттрауматској епилепсији изазваној слободним радикалима. Резулати ове студије на анималним моделима указју да је A. calamus потенцијални антиепилептик (Hazra et al., 2007). Увидом у разлоге за примену појединих лековитих биљака у мешавинама чајева за епилепсију (Животић, 1985; Садиковић, 1991; Мијатовић, 1998) запажа се да су неке од њих примењиване да побољшају излучивање штетних материја из организма било путем бубрега или кроз дигестивни систем (липа / Tilia cordata, зечји трн / Ononis spinosa и дуге), те је у нашем народу и лубеница, вероватно, примењивана првенствено да поспеши излучивање преко бубрега. У народној медицини се и кичица (Erythrea centarium) употребљавала за лечење епилепсије 220 (Животић, 1985). In vivo експерименти указују на антиинфламаторно, антипиретско и диуретско дејство ове биљне дроге. За сада нису објављене клиничке студије о томе (ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 70-72). Од биљака које су у народној медицини употребљаване за лечење епилепсије значајно диуретско дејство имају: бурјан (Sambucus ebolus L.), раставић (Equisetum ervense), корен божура (Paeonia officinalis), жути зечји трн (Ononis spinosa), липа (Tilia cordata) (Туцаков, 1973; Гостушки, 1979; Садиковић, 1991; Требен, 1997). Бурјан (Sambucus ebolus L.) је у српској средњовековној медицини употребљаван као лек за епилепсију (Чајкановић, 1985; Јовић и сар., 1992), а и касније у народној медицини (Живковић, 1980, Садиковић, 1991; Илић-Тасић и сар. 1997). На почетку овог истраживања у области историје медицине, које је започело пручавањем примене лековитог биља, а касније обухватило бројне друге видове народне, духовне (верске) и “алтернативне” медицине, један од уважених стручних сарадника, фитотерапеут, упозорава и препоручује да би се у коначном истраживању требало вратити на почетак истраживања, односно на лековите биљке. Да ли је то била порука са виших духовних нивоа, нешто чега је још Парацелзус био свестан, када је епилепсију назвао Morbus viridellis (Зелена болест), према биљци која је лечи (Станојевић, 1962), а коју савремена фитотерапија још увек није идентификовала? Резултати ове опсежне енциклопедијске, аналитичке и упоредне студије још увек не дају одговор на ово питање, али дају бројне информације које могу трасирати пут будућих истраживања. Да ли је могуће да је Парацелзус примењивао зелено лишће дигиталиса (Digitalis purpurea) у “адекватним дозама”, или се ради о некој другој биљној дроги која се већ налази на списку од преко 100 лековитих биљака које су код нас и широм света примењиване за лечење епилепсије. Можда је користио фармаколошко дејство имеле (Viscum album), можда чемерике (Veratrum album), гороцвета (Adonis vernalis) ... ? Све већа потреба за очувањем природе и наше планете у целини, бројна фармаколошка истраживања у области фитотерапије савремене фармације и медицине могу отворити нове приступе у антиепилептичкој терапији, који су за сада изван домета званичне медицине. Чемерика (Veratrum album) се користи у лечењу неуралгија и као стимуланс (Veratrum album - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 871- 872). Гороцвет (Adonis vernalis) се употребљава код срчаних тегоба изазваних нервозом („нервозно срце“), док се у хомеопатској медицини користи за лечење срчане инсуфицијенције; употребљаван је у народној медицини руског народа (Adonis vernalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp 5-6). Примену у медицини започео је руски проф. Бехтерев (1894) комбинованом применом бромида и биљке Adonis vernalis за лечење епилепсије. Ова биљна дрога је коришћена у лечењу епилепсије као нервни стабилизатор и диуретик као лишће дигиталиса (Гостушки, 1979). У попис лековитог биља за лечење епилепсије убраја се и велебиље (Atropa belladona). За лечење неуровегетативних поремећаја у народној медицини је 221 употребљавано веле биље (Atropa belladona - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 70-72). За лечење епилепсије у хомеопатској медицини Atropa belladona се комбинује са другим лековитим биљкама ( буником / Hyos-cyamus nigra, Cicuta virosa и металима / Zn, Cu i Si) (http://www.edoses.com/homeopathic- remedies/epilepsy.html). У савременој фитотерапији Atropa belladona није индикована као лек за епилепсију (Atropa belladona - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 70-72), а не применјује се ни у медицини за лечење епилепсије. Буника, бели бун (Hyos-cyamus nigra) се употребљавала, као корен велебиља (Atropa belladona), и за лечење епилепсије у народној медицини (Duke, 1985; Гостушки, 1979). Данас, Hyos-cyamus nigra улази у састав хомеопаских лекова за лечење епилепсије (http://www.edoses.com/homeopathic-remedies/epilepsy.html), али се у научној медицини не употребљава за лечење епилепсије. Татула (Datura stramonium) је употребљавана као лек за епилепсију (Гостушки, 1979). Данас су ове лековите биљке са израженим психоактивним и психоделичним дејством (Реч, 1996) нашле примену у хомеопатској медицини („алтернативној“ медицини) (Hoffman et al., 2011) уз препоруке за строго контролисану примену. У савременој епилептологији ова биљна дрога се не примењује. Према народном веровању мандрагори (Mandragora officinarum), ђавољој трави је придавана чудотворна заштита и исцелитељска моћ (Тартаља, 1972). Према активним принципима које садржи сродна је лековитом биљу са израженим психоактивним дејством (веле биљу, татули, буники и белом буну). Према томе и дејство мандрагоре је исто као и наведених биљака. Данас су ове биљне дроге нашле примену у хомеопатској медицини (и за лечене епилепсије) (http://www.spicesmedicinalherbs.com/atropa-mandaroga.html), док се у научној медицини не примењују за лечење епилепсије. У рукама шарлатана ове биљне дроге могу бити шкодљиве, па и смртоносне. Знаци тровања су слични (скоро исти) као код тровања велебиљем (Atropa belladona), буником (Hyosciamus niger) и татулом (Datura stramonium) (Dreisbach et al., 1989; Илић-Тасић и сар., 1999). Цвет и корен божура (Paeonia officinalis) су у народној медицини употребљавани за лечење епилепсије (Туцаков, 1973; Duke, 1985; Садиковић, 1991; Paeonia officinalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 306-307). Туцаков (1973) упозорава да је ова биљна дрога отровна и да није довољно испитана ни хемијски ни клинички. Антиконвулзивно и аналгетско дејство нису доказани у тестовима на животињама (Paeonia officinalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 306-7). У случају адекватне примене нема токсичних ефеката. Нежељена дејства могу да се јаве у случају предозираности и укључују гастроентеритис, са повраћањем, коликама и дијарејом (Илић-Тасић, 2007; Paeonia officinalis - PDR for Herbal Medicines, 2005, pp. 306-307). У медицини се ова биљна дрога не примењује за лечење епилепсије. 222 Artemisia vulgaris, Cannabis sativa, Viscum album, Paeonia officinalis, Taxus baccata (tis) и Valeriana officinalis су употребљаване за лечење епилепсије у Африци и Азији, док се Matricaria recutita примењује у арома терапји и за лечење епилепсије у Јужној Африци (O’Hagan et al., 1995). Hoffman et al. (2011) су проучили биљне сатојке за лечење епилепсије и других неуролошких болести у традиционалној медицини Инка, Астека, Јужне Америке и Ayurveda. Према резултатима овог истраживања кантарион (Hypericum perforatum) може да модификује умерену депресију, док су татула (Datura stramonium), конопља (Cannabis sativa), пасифлора (Passiflora sp.), капица (Scutellaria lateriflora), валеријана (Valeriana officinalis) и божур (Paeonia rubra) коришћене за лечење епилепсије у традиционалној медицини. Треба напоменути да детаљна клиничка и токсиколошка испитивања ових биљних врста нису спроведена, те да се оне сматрају не безбедним дрогама. Ginkgo /Ginkgo biloba се користи у лечењу исхемијске болести мозга, напада, Алцхајмерове болести и неуролошких болести. Panex Ginseng се користи у лечењу дисфункције мозга и Алцхајмерове болести. Лаванда /Lavndula sp. се примењује код неуролошких поремећаја и инсомније. Примена Ginkgo biloba код пацијената са Алцхармеровом болешћу даје промене у ЕЕГ-у, односно доводи до повећања алфа активности и редукције спорих таласа (Itil et al., 1998; Ginkgo folium - ESCOP Monographs The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products, 2003, pp 178 – 210). Боквица (Plantago major) је у народној медицини употребљавана за лечење епилепсије и главобоље (Туцаков, 1973; Duke, 1985). У бројне медицинске индикације источњачке традиционалне медицине за примену боквице наводе се конвулзије и епилепсија (India - Ayurvedic Herbs Plantain - Indian Mirror [Internet] Avaliable from: http://www.indianmirror.com/ayrveda/plantin.html). Истраживања воденог и етанолног екстракта 42 лековите биљке, које су примењиване у данској народној медицини за лечење епилепсије и конвулзија, потврдила су седативно дејство малог броја испитиваних биљака. Према резултатима испитиваног афинитета за GABAa-бензодиазепинске рецепторе у flumazenil-binding есеју етанолни екстракт лишћа јагорчевине (Primula elatior i Primula veris) и надземних делова Tanacetum parthenium су показали добар дозно зависни афинитет за бензодиазепинске рецепторе (Jager et al., 2006). Tanacetum parthenium (повратич, вратич) је коришћен у нашој народној медицини (Туцаков, 1965; Гостушки 1979). Новија истраживања широм света су посвећена и лековитом биљу са антиепилептичким дејством. Комплексна истраживања су спроведена у Данској (Jager et al., 2006), Мексику (Rodriguez-Fragoso et al., 2008), Пакистану (Raza, 2000; http://eprints.hec.gov.pk/845/1/562.htm) и другим земљама. Lardos (2006) је анализирао старе рецептуре сачуване у манастирима на Кипру. Lardos et al. (2011) су запазили неке сличности са јатрософијом Дискорида (De Materia Medica). Већи број наведених биљaка потиче са самог острва, а мањи део ботаничког материјала је увожен. Скоро све наведене биљке локалног порекла се могу видети и у савременим етнофармаколошким студијама на Кипру (Lardos, 2006). 223 Рани лист (Betonica officinalis) је у народној медицини српског народа употребљаван као лек од падавице, главобоље и грчева (Чајкановић, 1985); некад је употребљаван као панацеја – лек од свих болести (Гостушки,1979). Ова биљна дрога је била на списку Хипократове Materiae medice, а Гален је употребљавао за лечење конвулзија. У биљној медицини је употребљаван као седатив, нервни тоник, те је примењиван као лек за епилепсију, а има и диуретско дејство (Садиковић, 1991). Жалфија је примењивана као лек за епилепсију у средњовековној медицини, а касније и у народној медицини (Гостушки, 1979; Илић-Тасић и сар., 1997). Према Југословенској фармакопеји носилац лековитости жалфије је етарско уље. Истраживања су показала да је садржај тујона у етерском уљу жалфије из Сићевачке клисуре 37% (100 г "чаја" = 740 мг тујона). Ове количине "отрова" нису нимало безазлене и неопходно је веома обазриво са њима руковати, нарочито ако су пацијенти деца (Миладиновић, 1985). Резултати наведених истраживања упућују на озбиљно размишљање. Да ли се целокупно знање о жалфији своди на предање да је она "света трава" која лечи све? Сваки терапеут који користи жалфију као главну или помоћну компоненту у својим биљним мешавинама или лековитим приправцима требало би да има у виду наведена истраживања. Етарско уље жалфије има конвулзивно дејство и болесници са епилепсијом треба да избегавају етарско уље жалфије. Наиме, продужена употреба етарског уља жалфије може изазвати епилептичке нападе (De Smet, 1995). Истраживања су потврдила конвулзивно дејство етарског уља жалфије на људе и животиње. Етарско уље жалфије може интерферирати са антиепилептичком терапијом, а може потенцирати и седативне ефекте других лекова (Anderson et al., 1996). Код пацова субклиничка, клиничка и смртна доза конвулзивне активности етарског уља жалфије је 0,3, 0,5 и 2,5г/кг. Утврђена акутна летална доза (ЛД) 50 за етарско уље је 2,6 г/кг (орално за пацове) и 5 г/кг (интрадермално за куниће) (Anderson et al., 1996). Резултати истраживања дати у докторској дисертацији на Универзитету у Карачију, која је проучавала антиепилептичку активност Aloe vera и других лековитих биљака из флоре Пакистана показали су да су сви антиепилептици који се данас користе синтетски. Медицинске биљке које се користе у терапији епилепсије у традиционалној медицини показују антиконвулзивну активност на анималним моделима при антиконвулзивном скринингу ове студије (Raza, 2000; http://eprints.hec.gov.pk/845/1/562.htm). Алоја је коришћена као лек за конвулзије и дечји фрас (Duke, 1985), али је Туцаков (1973) упозорио да се деци не сме давати. У лечењу оболелих од епилепсије, психозе, епилесије и психозе (схизофренији сличне психозе) обавезна је примена медикаментозне антиепилептичке терапије, односно комбинација антиепилептика и неуролептика (Илић-Тасић и сар., 2005; Мартиновић, 1997). Употреба ових лекова са разним лековитим биљкама, нарочито оних са јаким психоактивним дејством, може бити 224 веома опасна и зато се не сме примењивати (Илић-Тасић и сар., 1997, Илић-Тасић и сар., 1999). Досадашња истраживања указују на потребу за даљим мултидисциплинарним истраживањима примене лековитих биљака, односно њихових активних принципа као помоћних средстава у лечењу епилепсије (посебно фармакорезистентне епилепсије), повољним утицајем на имуни систем, регионалну церебралну микроциркулацију, као и функцију бубрега (у елиминацији воде и детоксикацији организма), а не би требало занемарити и њихово седативно дејство. У савременој фитотерапији вероника (Veronica officinalis) се не наводи као лек за епилепсију, али се истиче њена улога у регулисању метаболичких процеса и чишћењу крви („Blood-purifyng“) (Veronica officinalis – PDR for Herbal Medicines, pp 759-60). У лечењу хроничних болести Messegue (1988) примењује комбинацију већег броја лековитих биљака: неке са циљним деловањем за одређену болест, друге за детоксикацију јетре и елиминацију токсина из организма побољшањем функције бубрега (биљним дрогама које имају диуретско дејство), обавезно укључујући и оне које делују седативно на мозак. Нисмо нашли податак да је Messegue лечио оболеле од епилепсије, али би овакав приступ лечењу свих болести, могао бити од значаја у лечењу фармакорезистентних епилепсија које не реагују на примену нових антиепилептичких лекова (ламотригин, топирамат, левитирцетам и др). Примена лековитог биља уз редовну медикаментозну антиепилептичку терапију требало би да буде веома опрезна тек након детаљног фармаколошког и клиничког испитивања. Важно је обратити пажњу на две основне Хипократове препоруке: Primum non nocere (“Пре свега, не чинити никакво зло”) и Vis medicatrix naturae (“Поштујте исцелитељску моћ природе”). Наше истраживање и претходна дискусија намећу потребу да се посвети пажња и ономе што нам је оставио Парацелзус: "Колико год је с једне стране настојао да ослободи медицину сваке спекулације, нагласивши изричито, да теорија мора произићи из праксе, толико је с друге стране и сам запао у све оне грешке, које је замјерао другима. Увео је у медицину мистички динамички принцип "archeus", који управља по његову мишљењу свим функцијама организма и којему су подвргнути сви они хемијски процеси, помоћу којих он тумачи живот. Његова је наука сва испреплетена теозофијом, теологијом и мистиком, она је веома тешко разумљива и његова су дјела препуна нових и нејасних појмова, нових ријечи и чудних кованица. Он вјерује, крај све своје напредности, у утјецај звијезда на човечји живот и његово здравље, у духове, фауне, нимфе, пигмеје и друга фантастична бића. У својој дубокој религиозности вјерује у утјецај божанства на постанак и излијечење болести". Неки његови поступци крај болесничке постеље сврстани су у шарлатанство (Глесингер, 1955). 225 Лечење епилепсије у народној медицини савремених народа обухвата различите видове лечења који су примењивани током развоја медицине од анимистичке, магијске, магијско-религијске, религијске медицине, као и фитотерапију, укључујући и апокрифну медицину. Имајући у виду укупне изворе и материјале овог истрживања, укључујући Српски митолошки речник (Кулишић и сар. 1970), као и резултате овог истраживања, можемо рећи да Парацелзусово гледање на живот и здравље и даље може да представља изазов за свремену науку и мултидисциплинарана истраживања. Разумевање “његових порука" могло би трасирати смернице развоја науке за трећи миленијум. Не би требало заборавити да се он борио и за високу лекарску етику. Бескрајна љубав за човечанство налази се у његовој изреци: "Најдубљи темељ лијечништва је љубав" (Глесингер, 1955). У својој књизи "Брдо изнад облака" Весна Крмпотић описује своје трагање кроз разне видове традиционалног лечења: "... Љубав ми је наjчудније чудо. Од свих ствари мудрих и прекрасних најлепша је и најмудрија љубав. Од свих вјера највернија је љубав. Од свих истина највећа је љубав. Љубав ми је најчудније чудо..." ("Брдо изнад облака" - Крмпотић, 1989, стр. 456). Kрајем прошлог миленијума, у последњој деценији, која је због снажног напретка у развоју неуронаука означена ”декадом мозга” препознаје се нови тренд у развоју медицинске науке (“неуронауке у сусрет новом миленијуму”). “Неуронауке су мост за будућност човечанства и науке...” (Пантовић и сар., 2006). Медицина је у Византијском царству схватана као део филозофије, али и филозофије у ширем поимању тог значења, као дисциплине која је у себе укључивала и науку о природи и науку о човеку (Радић, 2010). Грци су за медицину имали леп израз "уметност лечења" (Павловић, 2002). На почетку трећег миленијума - можемо рећи да је лечење оболелих умеће и уметност, да оно подразумева интеграцију достигнућа научне медицине са традиционалним знањем свих цивилизација и тековинама духовне (верске) медицине, народне медицине, етике и уметности, свакако прожето љубављу према болеснику и ономе што радимо. Данас би за нас посебно подстицајно требало да делују информације о високом културном, научном и духовном нивоу српских средњовековних земаља. “… поглед из прошлости ка будућности, као што се зна одувек, даје и у овом случају подршку чињеници да је традиција стрела упућена у будућност” (Пантовић и сар., 2009). Корени развоја медицине српских земаља пружају могућност за бројна мултидисциплинарна истраживања, која могу допринети даљем развоју медицине, односно савремене епилептологије. Овакав приступ би могао трасирати пут ка савладавању и лечењу једног броја фармако-резистентних епилепсија. 226 15. ЗАКЉУЧЦИ 1. Ниво развоја медицине и видови лечења епилепсије у средњовековним српским земљама нису се знатно разликовли у односу на медицину Запада и Византијску медицину. 2. Видови лечења епилепсије у верској медицини средњовековне Србије, као и однос Српске Православне Цркве према оболелима од епилепсије разликују се у односу на верску медицину Запада. Инквизиторске процедуре егзорцизма, које су на Западу обухватале спаљивање на ломачи, нису примењиване. 3. У манастирским болницама, а касније и у манастирима лечени су оболели од епилепсије и психозе. 4. У средњовековним манастирским болницама заједно су примењиване методе научне и духовне (верске) медицине. 5. У периоду ропства под Турцима у српскм земљама дошло је до значајаног застоја у развоју научне медицине и лечењу оболелих од еплиепсије. 6. Кроз дуги период ропства под турском влашћу фитотерапија, народна и духовна медицина биле су главни видови лечења оболелих од епилепсије и других болести код српског народа. Међу оболелима од епилепсије и душевних болести, који су помоћ тражили и добијали у српским манастирима, било је не само православних хришћана него и припадника других вера. 7. У савременој народној медицни српског народа могу се препознати поједини елементи научне и народне медицине српских средњовековних земаља. 8. Највећи број биљака који је примењиван за лечење епилепсије у народној медицини има седативно дејство на централни нервни систем, као и повољан психолошки допринос у лечењу. 9. Резултати овог истраживања могу бити коришћени за даља мултидисциплинарна истраживања примене лековитих биљака, односно њихових активних принципа као помоћних средстава у лечењу епилепсије. 227 16. ЛИТЕРАТУРА 1. Aarli J. Immunological aspects of epilepsy. Brain Dev 1993; 15 (1): 41-9. 2. Agiort N, Korintski sv М. Dušekorisna knjiga o neprestanom pričešćivanju svetim Hristovim tajnama. Kraljevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije Žičke; Vrnjačka banja: Interklima-grafika; 2004. 3. Anderson LA, Fillipson JD, Newal CA. Herbal Medicines. London: Pharmaceutical Press; 1996. 4. Antić S. Crvena boja kao apotropejon u životnom ciklusu pojedinca. Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječar, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 271-9. 5. Ašperger Z. Život i djelo Williama Witheringa. U: Withering W. Izveštaj o digitalisu i njegovoj medicinskoj upotrebi s praktičnim primjedbama o vodenoj bolesti. Ljubljana: Lek; 1966: 155-8. 6. Award R, Levac D, Cybulska P, Merali Z, Trudeau VL, Arnason JT. Effects of traditionally used anxiolytic botanicals on enzymes of the gama-aminobutyric acid (GABA) system. Can J Physiol Pharmacol 2007; 85 (9): 933-42. 7. Award R, Muhammed A, Durst T, Trudeau VL, Arnason JT. Bioassay-guided fractionation of lemon balm (Melissa officinalis L.) using an in vitro measure of GABA transaminase activity. Phitother Res 2009; 23 (8): 1075-81. 8. Awaya Y, Satoh F, Oguni H, Hayashi K, Yoshida M, Miyamato M, et al. Seizures Precipated by Hot Water Immersion-Continuos EEG-Video and Body Temperature Monitoring during and after Bathing. Brain dev 1988; 10 (5): 334. 9. Baranin D. Stevan Nemanja. Beograd: Slovo ljubve; 1978: 198. 10. Bassanini M, Baez A, Sotelo J. Immunoglobulins in epilepsy. J Neurol Sci 1982; 56 (2-3): 275-81. 11. Bauer J, Elger CE. Anticonvulsive drug therapy. Historical and current aspects. Nervenartz 1995; 66 (6): 403-11. 12. Bechterew. Neurol Centralb 1894: 838. 13. Begović M. Zakonik cara Stefana Dušana, knjiga I, Struški i Atonski rukopis. Beograd: SANU: Odeljenje društvenih nauka, izvori srpskog prava IV; 1975: 166- 73. 228 14. Belicza B. Najstariji tiskani medicinsko teorijski radovi zadarskog liječnika i učenjaka Federika Grisogona Bartolačića. Saopćenja 1982; 28 (25 Sppl 2): 255-60. 15. Berg AT, Vickrey BG, Testa FM, Levy SR, Shinnar S, DiMario FS, et al. How long Does It Take for Epilepsy to Become Intractable? A Prospective Investigation. Ann Neurol 2006; 60: 73-9. 16. Bernar Ž. Varalice i nadrilekari: Iskušenje da se medicina podredi psihologiji, Vračevi i šamani. In: Veličina i iskušenja medicine. Beograd: Nolit; 1975: 168-296. 17. Biblija. Sveto pismo Starog i Novog zaveta. Stari zavet po prevodu Đure Daničića, Novi zavet po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhierejskog sinoda, po ispravkama i prevodima Svetog Vladike Nikolaja. Valjevo: Glas crkve; 2007. 18. Biblija. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta. Preveo Stari zavjet Đura Daničić, Novi zavjet preveo Vuk Karadžić. Beograd: Izdanje Britanskog i inostranog Biblijskog društva; 1930. 19. Bizantine medicine. Wikipedia, the free encyclopedia. [Internet]. Available from: http://en.wikipedia.org/wiki/Byzantine_medicine 20. Blagojević M, Vitezović M, Matić M. Vekovi Srba - Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1997. 21. Boer HM, Faust FP. Saint Valentine. Int Epilepsy News 1986; 83: 2. 22. Bogdanović D. Predgovor, Napomene i objašnjenja. U: Milankov M, editor. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 5-289. 23. Bojanić V, Bojanić Z, Ilić-Tasić S. Upotreba produkata životinjskog porekla u lečenju. Lekovite sirovine: Zbornik radova 1999а; 19 (19): 59-61. 24. Bojanić V, Ilić-Tasić S, Bojanić Z, Tošić S. Panaceja. Lekovite sirovine: Zbornik radova 1999б; 19 (19): 57-8. 25. Bojović D. Molitve Svetoga Save. Niš: Punta; 2002. 26. Boljević B. Početak zakonodavnog regulisanja zdravstva u Crnoj Gori. Saopćenja 1981; 27 (24 Suppl 2): 215-28. 27. Bowman WC, Rand MJ. Textbook of Pharmacology. 2nd edition. Oxford London Edinburgh Melburne: Blackwell scientific publications; 1980. 28. Bunardžić R. Manastirske bolnice/postavka izložbe. Kraljevo: Narodni muzej, Zdravstveni centar Studenica; 2007. 229 29. Camblak G. Žitije kralja Stefana Dečanskog. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 203-28. 30. Camblak G. Život kralja Stefana Dečanskog. U: Stara srpska književnost III. Novi Sad-Beograd: Matica srpska, Srpska književna zadruga; 1970: 153-4. 31. Clark CA. Uroci. U: Svijet zagonetnih sila. Zagreb: ITRO August Cesarec; 1986: 12-27. 32. Collomb H, Dumas M, Ayats H, Virieu R, Simon M, Roger J. Epidemiologie de l’epilepsie au Senegal. Afr J Med Sci 1970; 1: 125-48. 33. Commission on Epidemiology and Prognosis, Inernational League Against Epilepsy. Guideliness for epidemiologic studies on epilepsy. Epilepsia 1993; 34 (4): 592-6. 34. Cowperthwaite AC. Belladonna (Atropa belladonna). A Text-Book of Materia medica (Characteristic, Analytical, and Comparative. Copyrght, 2003. [Internet] Available from: http://www.homeoint.org/seror/cowperthwaite/bell.htm 35. Crandal PH, Babb TL. The UCLA Epilepsy Program: historical review 1960-1992. J Clin Pharmacol 1994 ; 14 (5): 454-9. 36. Čajkanović V. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Rukopis priredio i dopunio Vojislav Đurić. Beograd: Srpska književna zadruga SANU; 1985. 37. Čarnić ME. Trebnik. Drugo izdanje. Preveo sa grčkog i crkvenoslovenskog Čarnić ME. Stepković D, recenzent. Kragujevac: Izdavačke ustanove Srpske pravoslavne eparhije šumadijske „Kalenić“; 1998: 35-42, 71-150, 429-430. 38. Čaušević Dž. Kuran časni. Preveli Hafiz Muhammed Pandža i Džemaluddin Čaušević. Tumačenja i Bilješke Džemaluddin Čaušević. Zagreb: Stvarnost; 1985. 39. Ćirković S. Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea; 2005. 40. Ćorović V. Istorija Srba, Drugo izdanje. Beograd: Beogradski izdavačko grafički zavod; 1993. 41. Ćorović V. Istorija Srba. Niš: Zograf; Kruševac: Dioskuri; 2004. 42. Danilo II Pećki: Život arhiepiskopa Arsenija. U: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Beograd: Službe, Prosveta, Srpska književna zadruga; 1988: 101-8. 43. De Smet PAGM. Adverse Effects of Herbal Drugs. New York: Springer-Verlag; 1995. 230 44. Deedat A. Kuran časni najsavršenija Mu džiza. Tuzla: Univerzal – Grafičar; 1989. 45. Deretić J. Zapadna Srbija Kratak pregled istorije Srba od 3. veka s.e. do naših dana. Beograd: Narodna biblioteka Srbije; 2003. 46. Deretić J. Zapadna Srbija. Čikago: Sardonija-Zavod za Srbistiku; 1995. 47. Dhawan K. Drug/substance reversal effects of a novel tri-substitued benzoflavone moiety (BFZ) isolated from Passiflora incarnata Linn.-a brief perspective. Toxicol Appl Pharmacol 2008; 227 (1): 125-35. 48. Dikić D. Sujeverje i nauka. Beograd: Narodna knjiga; 1952: 49-50. 49. Dikić N. Ordinacija doktora Faustusa Portreti bolesti. Beograd: BIGZ Beograd, Beogradski izdavačko-grafički zavod; 1995. 50. Dimitrijević V. Staklene oči Indije Pravoslavlje i duhovnost Dalekog Istoka. Trebinje: Svetigora; 1997. 51. Dimitrijević V, Srbulj J. Sveti Jovan Šangajski (Žitije, čudesa, besede). Beograd: Čigoja štampa; 1998. 52. Domentijan. Žitije Svetog Save. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 45-59. 53. Domentijan. Žitije svetog Simeona. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 61-6. 54. Dostojevski F. Zli dusi I i II. Beograd: Rad; 1975. 55. Dragić M. Nadrilekarstvo u Srbiji. Pro medico 2-IV, Lek Ljubljana 1972, 146-155. 56. Dravet C, Burean M, Geneton P. Benign myoclonic epilepsy of infancy: electroclinical symptomatology and differential diagnosis from other types of generalized epilepsies in infancy. Epilepsy Res 1992; 6: 131-5. 57. Drča S. Medijana. Niš: Narodni muzej; 2006. 58. Drča S. Naissus. In: Jocić M, et al, editor. Arheološko blago Niša od neolita do srednjeg veka. Beograd: SANU, Narodna biblioteka Srbije; 2004: 49-58. 59. Dreisbach R, Robertson W. Trovanja preventiva i lečenje. Beograd: Savremena administracija; 1989. 60. Drislane FW. Presentation, evaluation, and treatment of nonconvulsive status epilepsticus. Epilepsy & Behavior 2000; 1: 301-14. 231 61. Duke JA. Handbook of Medicinal Herbs (VI). Florida: CRC Press, Inc Boca Raton; 1985. 62. Dukes MNG. Meyler’s side effects of drugs. 10th ed. Amsterdam: Elsevier; 1984: 892. 63. Duletić J, Medić M. Hipokrat: Aforizmi. Beograd-Zagreb: Medicinska knjiga; 1978. 64. Džervis DK. Narodna medicina i artritis. Tajne zelenih riznica prirode II. Beograd: Prosveta; 1994. 65. Džervis DK. Narodna medicina Tajne zelenih riznica prirode. Beograd: Prosveta; 1994. 66. Đaković-Švajcer K. Neželjene reakcije pri upotrebi lekovitog bilja. Pharmaca iugoslavica 1994; 32 (1): 22-3. 67. Đokić D. Bacanje krstova – tradicionalni obred lečenja u braničevskom kraju. Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 213-21. 68. Đorđević D. Zmija u narodnom verovanju, običajima, medicini i folkloru leskovačkog kraja. Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 43- 54. 69. Đorđević RT. Zle oči u verovanjima Južnih Slovena. Beograd: Prosveta; 1985. 70. Đorđević RT. Deca u verovanjima i običajima našega naroda. Beograd: Idea; 1990: 5-205. 71. Đorđević V. Car Dušan Istorijski roman iz XIV veka u tri knjige. Kjiga prva Mladi kralj. Zagreb: Hrvatski štamparski zavod DD; 1919. 72. Đorđević V. Car Dušan Istorijski roman iz XIV veka u tri knjige. Kjiga druga Kralj Dušan. Zagreb: Hrvatski štamparski zavod DD; 1920. 73. Đorđević V. Car Dušan Istorijski roman iz XIV veka u tri knjige. Kjiga treća Car Dušan. Priština: Grigorije Božović; 1997. 74. Đurakov Hadži N. O manastiru svetog Romana, kratka istorija. Srpski pravoslavni manastir Sveti Roman kod Đunisa Vrnjačka banja Kruševac: Cicero; 1997. 232 75. Đurić V. Predgovor. U: Čajkanović V, urednik. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga, SANU; 1985: 7-17. 76. Economou NT, Lascaratos J. The Byzantine physicians on epilepsy. J Hist Neurosci 2005; 14 (4): 346-52. 77. EDOSES homeopaty. Epilepsy Homeopathy Remedy. [Internet]. Available from: http://www.edoses.com/homeopathic-remedies/epilepsy.html 78. Eisler O. Epilepsy in Nepal. Quarterly Newsletter of the International Bureau for Epilepsy. International Epilepsy News 1999; 134: 4-7. 79. Elazar Samuel M. Utjecaj islama na zdravstvenu kulturu Bosne i hercegovine. Pro medico 2-IV. Kranj: ČP gorenjski tisk; 1972: 43-54. 80. Elijade M. Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze. Sremski Karlovci: Izdavačaka knjžarnica Zorana Stojanovića; 1990. 81. Engel J. ILAE Commission Report A proposed Diagnostic Scheme for People with Epileptic Seizures and with Epilepsy: Report of the ILAE Task Force on Classification and Terminology. Epilepsia 2001; 42 (6): 793-803. 82. ESCOP Monographs. The Scientific Foundation for Herbal Medicinal Products. 2nd edition. USA, New York: ESCOP; 2003. 83. Ettinger AB, Bernal OG, Andriola MR, Bagchi S, Flores P, Just C, et al. Two cases of nonconvulsive status epilepticus in associoation with tiagabine therapy. Epilepsia 1999; 40: 1159-62. 84. Fajfarić Ž. Sveta loza Stefana Nemanje. Sremska Mitrovica, Beograd: Tabernakl; 2006: 57-78. 85. Ferković M, Topalović M. Akupunktura. Zagreb: Školska knjiga; 1986. 86. Fisiolog. Srednjevekovni medicinski spisi (Izbor). Predgovor Milorad Lazić i Ljubomir Kotarčić. Beograd: Prosveta Srpska književna zadruga; 1989: 31-49. 87. Fong GCY, Pravina US, Gee MN, Seratosa JM, Castroviejo IP, Khan S, et al. Childhood absence epilepsy with tonic-clonic seizures and electroencephalogram 3- 4 Hz spike and multispike-slow wave complexes: linkage to chromosome 8q24. Am J Hum Genet 1998; 63: 1117-29. 88. Francis AJP, Dempster RJW. Effect of valerian, Veleriana edulis, on sleep difficulties in children with intellectual deficits: randomised trial. Phytomedicine 2002; 9: 273-9. 233 89. Frezer DžDž. Zlatna grana proučavanje magije i religije. Zemun: Alfa; 1992. 90. Fujita Y, Imai Y, Ishii W, Endo A, Arakawa C, Kohira R, et al. Improvement of intractable childhood epilepsy following acute viral infection. Brain Dev 2011; 33 (1): 62-8. 91. Garcia-Albea E. Informe Medico-Moral de la Penosissima y Rigorosa Enfermedad de la Epilepsquot (1763) by the Spaniard Pedro de Horta, the lat. American treatise on epilepsy. Rev Neurol 1998; 26(154): 1061-3. 92. Gavrilović V. Lekari. In: Leksikon srpskog srednjeg veka, priredili Sima Ćirković, Rade Mihaljčić. Beograd: Zavod za grafičku tehniku tehnološko metalurškog fakulteta, KNOWLEDGE; 1999. 93. Gilani AH, Janbaz KH. Preventive and curative effects of Artemisa absinthium on acetaminophen and CCl4-induced hepatotoxicity. Gen Pharmacol 1995; 26: 309- 15. 94. Glesinger L. Salernska škola. Skolastička medicina. U: Medicina kroz vjekove. Zagreb: Zora; 1954: 116-36. 95. Glesinger L. Liječnici i čudotvorci Iz starih medicinskih hronika. Zagreb: Zora; 1955. 96. Glesinger L. Juraj Baglivi i psihosomatska medicina. Pro medico 1-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1969 : 0-1. 97. Glesinger L. Iz povijesti zdravstvene kulture naših naroda. Pro medico 2-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 5-13. 98. Glesinger L. Povijest medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978. 99. Glesinger L. Strani liječnici u našoj zemlji. Karlovac: Štamparski zavod “Ognjen Prica”. Pliva 24. godište; Saopćenja 1978a; 24 (21 Suppl 3-4): 275-84. 100. Glesinger L. Latinski jezik u medicini - nekoć i danas. Karlovac: Štamparski zavod “Ognjem Prica”. Pliva 25. godište; Saopćenja 1979; 25 (22 Suppl 3-4): 253-61. 101. Gopalakrishna HN, Pemminati S, Giri S, Shenoy AK, Holla GKS, Nair V, et al. Effect of Acorus calamus on electrical and chemical induced seizure in mice. International Journal of Applied Biology and Pharmaceutical Technology (IJABPT) 2010; 1 (2): 465-73. 102. Gostuški R. Lečenje lekovitim biljem. Beograd: Narodna knjiga; 1979. 234 103. Greeson JM, Sanford B, Monti DA. St. John’s wort (Hypericum perforatum): a review of the current pharmacological, toxicological and clinical literature. Psychopharmacology 2001; 153: 402-14. 104. Grgić-Bjelokosić L. Iz naroda i o narodu. Priređivanje i pogovor dr Hatidža Krnjević. Beograd: Prosveta; 1985: 17-239. 105. Grieve M. Botanical.com: A Modern Herbal. [Internet]. Available from: http://botanical.com/botanical/mgmh/m/mistle40.html 106. Grmek MD. Prinosi za poznavanje života i rada zadarskog renesansnog liječnika, kozmografa i astrologa Federika Grisogona. Radovi instituta JAZU u Zadru 1968; 15: 61-90. 107. Guipponi M, Rivier F, Vigevano F, Beck C, Crespel A, Echenne B, et al. Linkage mapping of a benign familial infantile convulsions (BFIC) to chromosome 19q. Hum Mol Genet 1997; 6: 473-77. 108. Hajnšek F. Epilepsije. Zagreb: Jugoslovenska medicinska naklada; 1979. 109. Hazra R, Ray K, Guha D. Inhibitory role of Acorus calamus in ferric chloride- induced epileptogenesis in rat. Hum Exp Toxicol 2007; 26: 947-53. 110. Heidari MR, Dadollahi Z, Mehrabani M, Mehrabi H, Pourzadeh-Hosseini M., Behravan E, et al. Study of Antiseizure Effects of Matricaria recutita Extract in Mice. Ann N Y Acad Sci 2009; 1171 (1): 300-4. 111. Herbal Therapies / Comprehensive Epilepsy Center / NYU Medical Center, New York, http:www.med.nyu.edu/cec/treatment/therapies/herbal.html 112. Herbal Therapies - Comprehensive Epilepsy Center [Internet]. Available from:http://epilepsy.med.nyu.edu/diagnosis-treatment/alternative-therapies/herbal therapies 113. Herrera-Arellano A, Luna-Villegas G, Cuevas-Uriostegui ML, Alvarez L, Vargas- Pineda G, Zamilpa-Alvarez A, et al. Polysomnographic Evaluation of the Hypnotic Effect of Valeriana edulis Standardized Extract in Patients Suffering from Insomnia. Planta Med 2001; 67 (8): 695-9. 114. Hoffman FA. Perspectives: Mainstreaming Alternative Medicines: Botanicals and Other Complex Natural Products as prescription Drugs. Resource Library; 2010. [Internet] Available from: http://professionals.epilepsy.com/page/ar_1208983646.html 115. Hoffman FA. Perspectives: Mainstreaming Alternative Medicines: Botanicals and Other Complex Natural Products as prescription Drugs. Resource Library 2011. 235 Articles and publications; [Internet]. 2011. Avaliable from: http://professionals.epilepsy.com/page/ar_1208983646.html 116. Hondropulos S. Sveti Nektarije Eginski Svetitelj našeg vremena. U: Frontije A., editor. Žitije svetog Nektarija, Čuda svetog Nektarija. Beograd: Čigoja štampa; 2000: 260-75. 117. Hunger H. Die hochsprachliche profane. Literatur der Byzantiner II. Munchen: Beck; 1978: 309. [Article in German] 118. Ilić-Tasić S, Bojanić V, Mihajlov M, Stamenković V, Mićić V, Bojnić Z, et al. Lekovito bilje – tradicionalno večiti izazov. Lekovite sirovine 1999; 19 (19): 63-69. 119. Ilić-Tasić S, Jocić B, Mihajlov M, Stamenković V, Miladinović D. Upotreba lekovitog bilja za lečenje epilepsije u narodnoj medicini. Lekovite sirovine: Zbornik radova 1997; 46 (16): 59-63. 120. Ilić-Tasić S, Mićić V. Zajednička sudbina obolelih od epilepsije i psihoze kroz istoriju psihijatrije. Praxis medica 2001; 29 (1-2): 99-102. 121. Ilić-Tasić S, Pantović M., Jović N, Ravanić D, Obradović D, Sretenović S, et al. Lečenje epilepsije u srpskim srednjovekovnim manastirskim bolnicama. Srp Arh Celok Lek 2009; 137 (11-12): 702-5. 122. Ilić-Tasić S, Ravanić D, Pantović M, Bojanic V. Uslovi razvoja medicine i duhovne kulture u doba velikog župana Stefana Nemanje. Srp Arh Celok Lek 2012; 140 (3- 4): 250-4. 123. Ilić-Tasić S, Radovanović J, Novak M. Simboli medicine. U: 800 godina srpske medicine Pčinjski zbornik. Beograd: Infinitas Srpsko lekarsko društvo; 2011: 41- 51. 124. Ilić-Tasić S, Šljivić S, Tošić S, Savić D. Lekovito bilje sa aspekta istorije medicine. Lekovite sirovine: Zbornik radova 1996a; 45 (15): 101-5. 125. Ilić-Tasić S. Bolesti, vizije i mistička stanja tokom ljudske civilizacije – delom u vremenu Vladete Jerotića. U: Vladeta Jerotić delom u vremenu Zbornik sa naučnog skupa održanog u Nišu 14. decembra 2004. godine, Crkvene studije Niš. Beograd: Ars libri; 2005: 31-57. 126. Ilić-Tasić S. Čudotvorna isceljenja koja je učinio Sveti Sava. Crkvene studije 2008; 5: 381-9. 127. Ilić-Tasić S. EEG studija članova porodice i analiza tipova EEG aktivnosti u dece sa febrilnim konvulzijama (magistarski rad). Medicinski fakultet: Beograd Univ.; 1996. 236 128. Ilić-Tasić S. Epilepsija kod svetitelja. Crkvene studije 2004; 1: 363-80. 129. Ilić-Tasić S. Lečenje epilepsije i psihoze u srpskim srednjovekovnim bolnicama. U: Bojović D, urednik. Pravoslavna teologija i kultura. Zbornik sa naučnog skupa. 2008 decembar 25 i 26; Niš: Centar za crkvene studije; 2009: 283-99. 130. Ilić-Tasić S. O epilepsiji u Novom zavetu i u Žitijima svetih. Istočnik Časopis za veru i kulturu 2002; 41: 82-96. 131. Ilić-Tasić S. Pokušaj evaluacije mogućih uzroka epileptičkih napada Vinsenta van Goga i njihovog uticaja na njegovo umetničko delo. U: Odabrane teme iz epileptologije. XVI Jugoslovenski simpozijum o epilepsiji. 2001 novembar 1-3; Beograd. 2001: 106-13. 132. India - Ayurvedic Herbs - Plantain - Indian Mirror [Internet]. Available from: http://www.indianmirror.com/ayrveda/plantin.html 133. International League Againist Epilepsy. Proposal for Revised Classification of Epilepsies and Epileptic Syndromes. Epilepsia 1989; 30 (4): 389-99. 134. Itil TM, Eralp E, Sambis E, Itil KZ. The pharmacological effects of Ginkgo biloba, a plant extract, on the brain of dementia patients in comparison with tacrine. Psychopharmacol Bull 1998; 34: 391-7. 135. Ivetić V., Popović M., Mimica-Dukač N., Marcikić-Rabi T., Kaurinović B., Filipović D. (1997): Kantarion (Hypericum perforatum l.) i epilepsije. Arhiv za farmaciju, 5: 530-531. 136. Ivović G. Bioplazmatična korona dobijena Kirlijanovom tehnikom snimanja. U: Egzogene i endogene biološke interakcije: Biofizički i biohemijski aspekti. Beograd: Laboratorija za biomedicinski inženjering; 1998: 44-5. 137. Jacanović D. Preventiva i kurativa u lečenju trudnice, porodilje i novorođenčeta u narodnoj medicini Balkana. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 123-7. 138. Jager A, Gauguin B, Adsersen A, Gudiksen L. Screening of plants used in Danish folk medicine to treat epilepsy and convulsions. J Ethnopharmacol 2006; 105(1-2): 294-300. 139. Janković MS, Sokoć VD, Lević MZ, Šušić V, Drulović J, Stojsavljević N, et al. Eponimi i epilepsija. Srp Arh Celok Lek 1996; 124 (7-8): 217-21. 237 140. Janković MS, Sokoć VD, Lević MZ, Šušić V, Stojsavljević N, Drulović J. Epilepsija, eponimi i pokrovitelji (Istorijat zapadnih civilizacija). Srp Arh Celok Lek 1996; 124 (5-6): 162-5. 141. Jarić S, Mitrović M, Đurđević L, Kostić O, Gajić G, Pavlović D. Phytotherapy in medieval Serbian medicine according to the pharmacological manuscripts of the Chilandar Medical Codex (15-16th centuries). J Ethnopharmacol 2011; 137: 601-19. 142. Jerotić V. Individuacija i (ili) oboženje. Beograd: Ars libri; 1998. 143. Jerotić V. Mistička stanja vizije i bolesti. Gornji Milanovac: LIO; 1997. 144. Jerotić V. Staro i novo u hrišćanstvu. Beograd: Ars Libri; 2000: 126-7. 145. Jerotić V. Hrišćanstvo i medicina. Crkvene studije 2004; 1: 351-357. 146. Jilek-Aall L. Morbus Sacer in Africa: Some Religious Aspects of Epilepsy in Traditional Cultures. International Epilepsy News 1999; 135: 6-9. 147. Jiriček K. Duhovni i društveni život (u doba Nemanjića). U: Istorija Srba. Druga knjiga (Kulturna istorija). Drugo ispravljeno i dopunjeno izdanje. Preveo i dopunio Jovan Radonić. Beograd: Narodna knjiga; 1952: 252-318. 148. Jocić M, Drča S, Maksimović M, Janković Mihaldžić D. Arheološko blago Niša od neolita do srednjeg veka. Beograd: SANU; 2004. 149. Josipović V. Toksični efekti digitalisa i njihovo lečenje. Simpozij o digitalisu. Lek Ljubljana 17. - 19. XI 1966. Kranj: Gorenjski tisk; 1966: 239-44. 150. Jović N, Jančić-Stefanović J. Čudesna isceljenja u živopisu manastira Dečani. Srp Arh Celok Lek 1999; 127 (7-8): 291-6. 151. Jović N, Martinović, Ž, Jančić J. Epilepsija u srpskim srednjevekovnim medicinskim i drugim spisima. Srp Arh Celok Lek 1992; 120 (11-12): 367-70. 152. Jović N. Lečenje epilepsije u srpskoj srednjovekovnoj medicini. U: 800 godina srpske medicine Pčinjski zbornik. Beograd: Infinitas Srpsko lekarsko društvo; 2011: 153 – 162. 153. Katić R. Srpske medicinske škole u srednjem veku. Srp Arh Celok Lek 1980; 108 (11): 1195-201. 154. Katić R., ur. Hilandarski medicinski kodeks No 517 – prevod. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, Fototipski izdanje; 1982: 33-42. 238 155. Katić R. Bolnica svetoga Save u manastiru Studenici. Osam vekova manastira Studenice, Beograd; 1986: 201-7. 156. Katić R. Bolnice Srednjeg veka, Manastirske bolnice. U: Srpska medicina od IX do XIX veka. Beograd: SANU; 1967; CDXV, 21: 299-317. 157. Katić R. Čudesna ozdravljenja svetih lekara. U: 700 godina medicine u Srba. Beograd: SANU, Galerija Srpske akademije nauke i umetnosti; 1971b: 71. 158. Katić R. Hilandarski medicinski kodeks No 517, njegov sadržaj poreklo i značaj. U: Vukosava B, et al. Hilandarski medicinski kodeks No 517. Beograd: Narodna biblioteka Srbije; 1980a: 8-44. 159. Katić R. Medicina kod Srba u Srednjem veku. Beograd: Naučno delo, Izdavačka ustanova SANU; SANU; 1958; CCCX, 12. 160. Katić R. Medicinski spisi Hodoškog zbornika Izbor. Beograd: Narodna biblioteka Srbije; 1990. 161. Katić R. O lekarima kod Srba u Srednjem veku. U: 700 godina medicine u Srba. Beograd: SANU, Galerija Srpske akademije nauke i umetnosti; 1971a: 57-64. 162. Katić R. Pregled istorijskog razvoja srpske srednjevekovne naučne medicine. U: 700 godina medicine u Srba, Hilandarski medicinski kodeks br. 517. Beograd: SANU, Galerija Srpske akademije nauke i umetnosti; 1971: 11-42. 163. Katić R. Srpska srednjovekovna medicina. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1990. 164. Katić R. Uvodna studija, XII-II, XXIV, XXVIII. U: Hilandarski medicinski kodeks No 517. Spisi Hilandarskog medicinskog kodeksa. Beograd: Narodna biblioteka; 1989: 174-89. 165. Katić RV. Hilandarski medicinski kodeks No 517 Fototipsko izdanje. Beograd: Narodna biblioteka Srbije; 1980: 19-22. 166. Kažić T, Martinović M. Klinička neurofarmakologija. Beograd: Izdavačka delatnost; 1984. 167. Knežević S. Smisao provlačenja u etnomedicinskoj praksi (vegetabilni simboli). Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 139-62. 168. Koch HP, Lawson LD. Garlic -The Science and Therapeutic Application of Allium sativum L. and Related Species. 2nd edition. Baltimore: Williams&Wilkins; 1995. 239 169. Koen M, Nejgel E. Uvod u logiku i naučni metod. 2. izdanje. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 1977. 170. Kolarić I. Sveti Sava Srpski: harizma i mit. Niš: Prosveta; 2000. 171. Konstantin Filozof. Žitije despota Stefana Lazarevića. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 231-48. 172. Korkut B. Prevod Kurana. Sarajevo: El Kalem; 1987. 173. Kosać A, Jović N. Kotorske apoteke i apotekari u doba Nemanjića. U: 800 godina srpske medicine Pčinjski zbornik. Beograd: Infinitas Srpsko lekarsko društvo; 2011: 173 – 177. 174. Kostić S. Narodna znanja i verovanja u knjaževačkom kraju. U: Knjaževac i okolina preštampano iz Glasnika Etnografskog muzeja u Beogradu sveska 61 i sveska 62. Beograd: Etnografski Muzej Beograd; 1999: 608 -37. 175. Kostić S. Upotreba amajlija danas. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko- izdavačko preduzeće Bakar; 1999а: 313-8. 176. Kostić V. Da li je knez Lazar Grbljanović rodom iz Grblja? Prilog istorijskim raspravama (1329-1389-1999). Novi Sad: Dobrica knjiga; 1999. 177. Kotarčić Lj. Srednjevekovni medicinski spisi (Izbor). U: Fisiolog. Beograd: Prosveta Srpska književna zadruga; 1989: 55-130. 178. Krishnamoorthy ES, Trimble MR, Blumer D. The Calassification of neuropsychiatric disorders in epilepsy: a proposal by the ILAE Commission on Psychobilogy of Epilepsy. Epilepsy Behav 2007; 10 (3): 349-53. 179. Krmpotić V. Brdo iznad oblaka. Zagreb: Globus; 1989: 456. 180. Krnjević H. O narodu - iz naroda. U: Grgić-Bjelokosić L, urednik. Iz naroda i o narodu. Beograd: Prosveta; 1985. 181. Krunić S. Rimski medicinski i farmaceutski instrumenti iz Singidunuma i okoline (Katalog izložbe - 40). Beograd: Muzej grada Beograda; 1992. 182. Kulišić Š, Petrović PŽ, Pantelić N. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Nolit; 1970: 256. 183. Kupijakos M. Mag iz Strovolosa Neobični svet jednog duhovnog iscelitelja. Beograd: Narodna knjiga – Alfa; 1999. 240 184. Kwan P, Martin JB. Early identification of refractory epilepsy. N Engl J Med 2000; 342(3): 314-9. 185. Landolt H. Die Temporallappenepilepsie und ihre Psychopatologiae. Basel: Karger; 1960. 186. Landolt H. Serial electroencephalographic investigations during psychotic episodes in epileptic patients and during schizophrenia attacks. In: de Haas AL, editor. Lectures on Epilepsy. Amsterdam: Elsevier; 1958: 91-133. 187. Landsborough D. St Paul and temporal lobe epilepsy. J Neurol Neurosur Psychiatry 1987; 50: 659-664. 188. Lardos A, Prieto JM, Heinrich M. Iatrosophia – a valid resource in the search for new drugs or merely old tales with little relavance? The example of resins, gums and balms and their uses described in these historical texts. Planta Med 2008; 74: 9. 189. Lardos A, Prieto-Garcia J, Heinrich M. Resins and gums in historical iatrosophia texts from botanical and medico-pharmacological approach. Front Pharmacol 2011; 2: 32. 190. Lardos A. The botanical materia medica of the Iatrosophicon – A collection of prescriptions from a monastery in Cyprus. J Ethnopharmacol 2006; 104 (3): 387- 406. 191. Larše ŽK. Teologija bolesti. Niš: Centar za crkvene studije; 2006. 192. Lascartos J, Zis PV. The epilepsy of Emperor Michael IV, Paphlagon (1034-1041 A.D.): accounts of Byzantine historians and physicians. Epilepsia 2000; 41 (7): 913-7. 193. Lazarević A. Neke karakteristike narodne medicine Jugoslavije. Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 29-32. 194. Lazić M. Fisiolog u vizantijskoj i srpskoj srednjevekovnoj književnosti. U: Fisiolog. Beograd: Prosveta Srpska književna zadruga; 1989: 9-28. 195. Lazić Ž. Hilandar cvet božji. Čakovec: RO Zrinski; 1980. 196. Lee TC. Van Gogh’s Vision Digitalis Intoxication? Jama 1981; 245 (7): 727-9. 197. Lević Z. Psihičke promene u bolesnika od epilepsije. Engrami 1982; 4: 79-84. 241 198. Lewena S, Young S. When benzodiazepines fail: How effective is second line therapy for status epilepticus in children? Emergency Medicine Australasia 2006; 18: 45–50. 199. Lhermitte J. Diabolical possession, true and false. London: Bruns & Oates; 1963. 200. Lhermitte J. Essai sur les phenomenes de possession demoniaque. Encephale 1947; 36: 261-82. 201. Lhermitte J. Vrais et faux possedes. Paris: Ecclesia; 1956. 202. Lombroso CT. Infantile Myocolnic Epilepsy Following Febrile Convulsions. Ann Neurol 1990; 28 (3): 473. 203. Lopandić D. Letopis velikih župana Istorijska hronika Srbije u veku Stefana Nemanje. Beograd: Narodna knjiga, Alfa; 2004. 204. Lucas R. Secrets of the Chinese Herbalists. New York: Parker Publishing Company, Inc; 1977. 205. Luders H, Lesser RP. Epilepsy: Electroclinical Syndromes. Heidelberg: Springer; 1987. 206. Luković-Pijanović O. Srbi... narod najstariji. Tom I i II. Srbije. Beograd: Dosije; 1990. 207. Makris G. Zur epilepsie in Byzanz. In: Byzantinische zeitschrift. Begrundet von Karl Krumbacher. Verlag B.G. Stuttgart und Leipzig: Teubner; 1995: 363-404. [in German] 208. Malinovski B. Magija, nauka i religija. Beograd: Prosveta; 1971: 33-88. 209. Manocha A., Pillai KK, Husain SZ. Influence of Ginkgo biloba on the effect of anticonvulsants. Indian J Pharmacol 1996; 28: 84-7. 210. Marić J. Medicinska etika. Beograd: Savremena administracija; 1994: 71-7. 211. Marinatos S. Le genie medical et humain d'Hippocrate. In : Les origines de la medicine en Grece. Acheve d’imprimer a Athenes. Athenes: Ce volume a ete publie a l'occasion du Veme Congres europeen de cardiologie; 1968: 35-45. [in French] 212. Markova IV, Mihailov IB, Guzeva VI. Digoksin- aktivnoe protivepileptičeskoe sredstvo. Farmakol i toksikol 1991; 54 (5): 52-4. 242 213. Marković M. Hristova čuda i pouke. U: Zidno slikarstvo manastira Dečana Građa i studije. Beograd: SANU, Posebna izdanja Knjiga DCXXXII; 1995; 22:133-47. 214. Marković V. Hipokrat „O svetoj bolesti“. Prevod sa starogrčkog. Med Istraž 2002; 36 (2): 64-8. 215. Martinović Ž, Jović N. Electroencephalogram in unilateral multilobar polymicrogyria with nonconvulsive status epilepticus. European J Pediatr Neurol 2008; 12: 119-22. 216. Martinović Ž, Jović N. Terapijski pristup nekonvulzivnom epileptičkom statusu u razvojnom dobu čoveka. Srp arh celok lek 1994;122 (3-4): 69-73. 217. Martinović Ž. EEG i psihijatrija. U: Klinička elektoencefalografija. Beograd: Naučna KMD; 2009: 357-71. 218. Martinović Ž. Epilepsije. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1997. 219. Meinardi H. Epileptology: military art, art of healing or science? Inaugural Address. 220. Catholic University, Nijmegen 22. II 1985. Foundation for Rehabilit. and Emploument of People with Epilepsy; 1985: 8-9. 221. Messegue M. O ljudima i travama. Beograd: Kultura; 1988. 222. Mihajlović MB. Minastir Sisojevac. U: Sisojevac. Manastir Ravanica kod Senja. Beograd: „Vuk Karadžić“; 1997: 7-24. 223. Mijatović J. Lečenje biljem. Beograd: Line Studio; 1998. 224. Mikati MA, Kurdi R, El-Khoury Z, Rahi A, Raad W. Intravenous immunoglobulin therapy in intractable childhood epilepsy: Open-label study and review of the literature. Epilepsy&Behavior 2010; 17 (1): 90-4. 225. Miladinović D. Etarska ulja lista žalfije iz Sićevačke klisure (diplomski rad). Filozofski fakultet: Niš Univ.; 1985. 226. Milankov M. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975. 227. Miller AL. St. John’s wort (Hypericum perforatum): Clinical effects on depression and other conditions. Alter Med Rev 1998; 3 (1): 18-26. 228. Mimica-Đukić N. In vivo i in vitro ispitivanja antioksidantnih svojstava biljnih ekstrakata. Arh farm 1997; 47 (5): 475-93. 243 229. Minarik F. Iz naših starih apoteka. Pro medico 2- IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 100-15. 230. Minarik F. Od staroslavenskog vraštva do suvremenog lijeka. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1971. 231. Mušić D. Iz povjesti bolnica. Pro medico 2-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 22- 42. 232. Mušić D. Religiozna slikarska i rezbarska djela s medicinskom tematikom (uvodni deo: tekst i fotografije pre numerisanja stranica). Pro medico 1-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1969. 233. Narby J. Kozmička zmija – DNK i podrijetlo znanja. Lubljana: Tiskarna Ljubljana; 2007. 234. Nathan PJ. Hypericum perforatum (St. John’s wort): a non-selective reuptake inhibitor? A review of the recent advances in its pharmacology. J Psychopharmacol 2001; 5: 47-54. 235. Nikčević R. Sveti knez Lazar i kosovski zavet. Cetinje – Beograd: Svetigora; 2007. 236. Nikolić V. Psiholingvistički aspekti funkcionalnih poremećaja govora u tradiciji srpskog naroda. U: Metodologični problemi psihologii mislennevoi ta movnoi dirlbnosti Studia methodological. Ternopib Bunyck 1997; 3: 67-9. 237. O‘Hara MA, Kiefer D, Farrell K. A Review of 12 Commonly used Medicinal Herbs. Arch Fam Med 1998; 7: 523-36. 238. O’Hagan T, Adams C, Lavine R. Reader’s digest South African family guode to Natural Medicine was edited and designed by The Reader’ s Digest Association South Africa (Pty) Ltd Cape Town. First South African edition 1992. 239. Oberhelman SM. Iatrosophia and an eighteenth-century oneirokrites in the National Library of Greece. Med secoli 2009; 21 (2): 477-501. 240. Oeconomos SN. Le glorieux Asclepieion de Cos. In : Les origines de la medicine en Grece. Acheve d’imprimer a Athenes. Athenes: Ce volume a ete publie a l'occasion du Veme Congres europeen de cardiologie; 1968: 47-51. [in French] 241. Oller-Daurella L, Oller F-VL, Parries K. Clinical, therapeutic and social status of epilepstic patients without seizures for more than five years. In: Penry JK, editor. Epilepsy: The Etghih International symposium. New York: Raven; 1977: 69-75. 242. Ostrogorski G. Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta; 1996: 391. 244 243. Pajsije Janjevac Žitije cara Uroša. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 249-64. 244. Palačković S. Pravoslavni molitvoslov za svaki dan i za svaku potrebu. Tušimlja: Manastir Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, Kragujevac: Grafostil; 2010; 387-8. 245. Panayiotopoulos CP, Agathonikou A, Sharoqi IA, Parker APJ. Vigabatrin aggravates absences and absence status. Neurology; 49: 1467. 246. Pančovski I. Učenje budizma o saosećanju i ljubavi: Da li je Tibetanski budizam “hrišćanstvo bez Hrista”? U: Dimitrijević V, urednik. Staklene oči Indije Pravoslavlje i duhovnost dalekog Istoka. Cetinje: Svetigora; 1997: 139-66. 247. Pantović M, Ravanić D, Milovanović S, Pantović V, Pantović M. Srpska srednjevekovna medicina – baština ali i strela usmerena ka budućnosti. PONS Med Č / PONS Med J 2009; 6 (20): 24-33. 248. Pantović MM, Ravanić DB, Milovanović DR. Neuronauke u susret novom milenijumu. Kragujevac: Inter Print; 2006. 249. Pantović V. Etiološke determinante epilepsije: epidemiološko-anamnestička studija u dece i adolescenata (doktorska disertacija). Medicinski fakultet: Kragujevac Univ.; 1996. 250. Paunovska-Stevančevska B. Medicinski motivi u srednjevekovnim freskama makedonskih crkava i manastira. Pro medico, 2-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 156-61. 251. Pavlović B. Istorija srpske medicnie. Beograd: Sventovid; 2002. 252. Pavlović B. Manastirske bolnice u srednjovekovnoj Srbiji. Crkvene studije 2004; 1: 381-8. 253. Pavlović ST. Primena akupunkture u neurologiji - Epilepsija. U: Ka integraciji savremene i tradicionalne medicine. Beograd: ECPD Međunarodna škola za obuku tradicionalne medicine; 1995: 214-7. 254. PDR for Herbal Medicines third edition. Thomson PDR; 2005. 255. Pek S. Ljudi laži Nada u mogućnost lečenja ljudskog zla. Novi Sad: IP Svetovid; 1995. 256. Pelagić V. Pelagićev Narodni učitelj. Beograd: Sloboda; 1974. 257. Pešić-Gostuški R. Lekovito bilje. Beograd: Narodna knjiga; 1979. 245 258. Petrogradski R. Luge i demoni. Ohrid: Kaneo; 2004. 259. Petrovic S. Stanja izmenjene svesti. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1990. 260. Petrović M. Krmčija svetoga Save o zaštiti obespravljenih i socijalno ugroženih. Beograd: Biblioteka “Reprint”, Štamparija Srpske patrijaršije; 1990: 9-11, 22-3. 261. Petrović MM. Studenički tipik i samostalnost srpske crkve. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1986. 262. Petrović S. Mitologija raskršća. Niš: Prosveta; 1993. 263. Picot MC, Baldy-Moulinen M, Daures JP, Dujols P, Crespel A. The prevalence of epilepsy and pharmacoresistent epilepsy in adults: A population – based study in a Western European country. Epilepsia 2008; 49 (7): 1230-38. 264. Plečko D, Babić A. Tretman epilepsije bioenergijom. U: Zdravlje Bioenrgija Joga. Titovo Velenje: ERA; 1987: 195-97. 265. Popović D. O nastanku kulta svetog Simeona. U: Stevan Nemanja – Istorija i predanje, Naučni skup. Beograd: SANU; 2000. 266. Popović J. Mali trebnik. Prizren: Izdavač Eparhija Raško-Prizrenska; 1994. 267. Popović J. Molitva sv. Jovana Damaskina. U: Molitvenik Кanonik. Prevod Popović J., urednik i recenzent Jeromonah Atanasije Jevtić. Valjevo: Manastir Ćelije, Beograd: Prosveta; 1982: 127. 268. Popović J. Žitije prepodobne matere naše Paraskeve - Petke. U: Žitija svetih za oktobar. Izdanje manastira Sv. Ćelije kod Valjeva. Zemun, Beograd: Sava Mihić; 1977: 275-83. 269. Popović J. Život Svetog Vasilija Čudotvorca. Izdanje manastira Ostroga Eparhije crnogorsko-primorske. Beograd: Štamparija Srpske patrijaršije; 1990. 270. Porter RJ, Morselli PL, editors. The Epilepsies. London: Butterworth; 1985. 271. Porter RJ. Antiepileptic drug: historical perspective, current therapy, and clinical investigations. Prog Clin Biol 1990; 361: 1-29. 272. Pournaropoulos GC. La medicine hellenique avant Hippocrate I Les origines de le medicine grecque. II La medicine hellenique avant Hippocrate. In: Les origines de la medicine en Grece. Acheve d’imprimer a Athene. Athenes: Ce volume a ete publie a l'occasion du Veme Congres europeen de cardiologie; 1968: 63-76. [in French] 246 273. Pražić B. Kratak pregled povijesnog razvoja psihijatrije. Saopćenja 1987; 33 (30 Suppl 1-2): 163-77. 274. Radenković LJ. Mitsko prepoznavanje sveta u narodnim bajanjima istočne Srbije. Gradina 2-3. Niš: Prosveta; 1973a: 257-72. 275. Radenković Lj. Narodna bajanja istočne i južne Srbije. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječar, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 75-86. 276. Radenković LJ. Narodna bajanja istočne Srbije. Gradina 2-3. Niš: Prosveta; 1973: 213-56. 277. Radenković LJ. Narodna bajanja. Gradina 3-4. Niš: Prosveta; 1972: 92-3. 278. Radenković Lj. Narodne basme i bajanja. Niš: Gradina; Priština: Jedinstvo; 1982: 7-8. 279. Radić R. Doprinos vizantijskih lekara srednjovekovnoj medicini (Nekoliko primera). U: Rakocija M, urednik. Niš i Vizantija Zbornik radova II. Niš: Prosveta; 2004: 71-8. 280. Radić R. Iz vizantijskog medicinskog traktata (XI-XIV vek). U: Naša prošlost. Časopis Istorijskog arhiva i Društva istoričara sreza Kraljeva 2010; 11: 45-57. 281. Radocić A. Manastir Sveti Prohor Pčinjski. Beograd: Colografx; 2007. 282. Radojičić S. Čudesna ozdravljenja i Sveti lekari u starom srpskom slikarstvu. U: 700 godina medicine u Srba. Beograd: Galerija SANU; 1971: 77-93. 283. Radovanović G. Magijska šaputanja basme i bajalice sokobanjskog kraja. Beograd: Narodna biblioteka Srbije; 1997. 284. Radović A. Manastir Sveti Prohor Pčinjski. Vranje: Fond “Sveti Prohor Pčinjski”; 2007. 285. Radulovački Lj. Narodna medicina na primeru sela Golubinaca u Sremu. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 183-93. 286. Raza M. Investigation of antiepileptic activities of aloe vera and related medicinal plants from the flora of Pakistan. University of Karachi: H.E.J. Research Institute of Chemistry; 2000. 287. Raza M. Investigation of antiepileptic activities of aloe vera and related medicinal plants from the flora of Pakistan [Thesis]. University of Karachi/H.E.J Research 247 Institute of Chemistry [Internet]. Available from: http://eprints.hec.gov.pk/845/1/562.htm 288. Reč K. Rečnik svetih i magijskih biljaka. Beograd: BABUN; 1996. 289. Reljin I. Pregled istorije srednjovekovne medicine. Novi Sad: Litostudio; 2008. 290. Reljin I. Srednjovekovna medicina u Srbiji. Istorija medicine @ Projekat Rastko; [Internet]. 2011. Avaliable from: http://www.rastko.rs/rastko/delo/14016 291. Remy S, Beck H. Molecular and cellular mechanisms of pharmacoresistence in epilepsy. Brain Am J Neurol 2006; 129 (1): 18-35. 292. Reuter HD. Allium sativum and Allium ursinum: Part 2 Pharmacology and Medicinal Application. Phytomedicine 1955; 2 (1): 73-91. 293. Risteski S. Čudata na sveti Naum. Ohrid: Kaneo; 2005. 294. Ristić V. Isihazam u Srbiji, Sveti Sava bibliografija. Niš: Centar za crkvene studije; 2006: 85-118. 295. Rodriguez-Fragoso L, Reyes-Esparza J, Burchiel SW, Herrera-Ruiz D, Torres E. Risks and benefits of commonoly used herbal medicines in Mexico. Toxicology and Applied Pharmacology; 2010. [Internet] Avaliable from: http//www.sciencedirect.com/science?_ob=ArticleURL&_udi=B6WXH- 4PWF0HD-4&_... 296. Rodriguez-Fragoso L, Reyes-Esparza J. Burchiel SW, Herrera-Ruiz D, Torres E. Risks and benefits of commonoly used herbal medicines in Mexico. Toxicol Appl Pharmacol 2008; 227 (1): 125-35. 297. Romelić Ž, Tojaga-Vasić Lj. Neke karakteristike alternativne medicine danas. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 319-24. 298. Sadiković S. Narodno zdravlje. Sarajevo: Svjetlost;1991. 299. Samardžija B. Različita shvatanja o poreklu bolesti. U: Mreža nad bezdanom. Preporod – Beograd; 2000: 71-76. 300. Saramandić SZ. Manastir Vitovnica Duhovni razgovori bogomolilaca sa igumanom Tadejom. Podgorica-Nikšić: Unireks, Beograd: Čip štampa; 1994. 301. Sava Nemanjić. Žitije svetog Simeona. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Prosveta; 1975: 21 - 35. 248 302. Selwa LM, Schmidt SL, Malow BA, Beydoun A. Long-term Outcome of Nonsurgical Candidates with medically refractory Localization-related epilepsy. Epilepsa 2003; 44 (12): 1568-72. 303. Seljski T. Pravoslavni pogled na svet i savremena nauka. Cetinje: Svetigora; 2000. 304. Shorvon S. What is nonconvulsive status epilepticus, and what are its subtypes? Epilepsa 2007; 48 (Suppl 8): 35-8. 305. Sillanpaa M., Schmidt D. Natural history treated childhood-onset epilepsy: prospective, longterm population-bassed study. Brain 2006; 129: 617-24. 306. Singh R, Scheffer, IE, Crossland K, Berković SF. Generalised epilepsy with febrile seizures plus: A new genetic syndrome. Epilepsia 1996; 37 (5): 115. 307. Slater E, Beard AW, Glithero E. The shizophrenia-like psychoses of epilepsy. Br J Psychiatry 1963; 109: 95-150. 308. Smajlović A. Predgovor. In: Korkut B, editor. Prevod Kur'ana. Sarajevo: El Kalem; 1987. 309. Sofrić P. Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba po Angelu de Gubernatisu. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod; 1990. 310. Soria ED, Fine EJ. The medical-moral account on epilepsy by Pedro de Horta: a historical review. Epilepsia 1996; 36 (7): 736-9. 311. Sotiroski P. Lečebnite tradicii pri manastirot Sveti Naum. U: Zbornik Naum Ohridski. Ohrid: Kaneo; 1995: 205-10. 312. Southgate MT. Vincent van Gog, Portrait of Dr Gachet. JAMA 1981; 245 (7): 657- 88. 313. Spices & Medicinal herbs. Atropa mandaroga. [Internet]. Available from: http://www.spicesmedicinalherbs.com/atropa-mandaroga.html 314. Spinella M. Herbal medicines and Epilepsy: The Potential Benefit and Adverse Effects. Epilepsy & Behavior 2001; 2 (6): 524-32. 315. Srbulj J. Akatisti Knjiga I. Beograd: Čigoja štampa; 1999: 333-45. 316. Srejović D, Mirković M, Kovačević J, Ivić P, Ćirković S, Maksimović Lj, et al. Istorija srpskog naroda u šest knjiga. Prva knjiga: Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371). Beograd: Srpska književna zadruga; 1981. 249 317. Stamatiades EK. La chirurgie en Grece a l'age d'or. In : Les origines de la medicine en Grece. Acheve d’imprimer a Athenes, Athenes: Ce volume a ete publie a l'occasion du Veme Congres europeen de cardiologie; 1968: 85-90. [in French] 318. Stamenković V. Neškodljive lekovite biljke. Leskovac: Solaris; 1995. 319. Stanković P. Medicina divina (Božanstvena medicina) Veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja. Beograd: Nova knjiga; 1988. 320. Stanojević S. Naši vladari. Beograd: Narodna knjiga; 1989. 321. Stanojević V. Antički medicinski tragovi na tlu Jugoslavije. Pro medico 2-IV. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 4-21. 322. Stanojević V. Antički medicinski tragovi na tlu Jugoslavije. U: Pro medico 2-IV Lek Ljubljana. Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1972: 14-21. 323. Stanojević V. Istorija medicine. Beograd-Zagreb: Medicinska knjiga; 1962. 324. Stefan Prvovenčani. Žitije svetog Simeona. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975: 37 - 43. 325. Stefan Prvovenčani. Život svetog Simeona. U: Sabrani spisi. Beograd: Prosveta, Srpska književna zadruga; 1988: 172. 326. Steinhoff BJ. Antiepileptic therapy with bromides-historical and actal importance. J Hist Neurosci 1992; 1: 119 – 123. 327. Sterio M. Elektroencefalografske promene u dece sa febrilnim konvulzijama i njihov prognostički značaj. Doktorska disertacija. Medicinski fakultet: Novi sad Univ.; 1990. 328. Stojanović Lj. Bioenergija Tehnike isceljenja čakrama. Novi sad: Matica srpska; 1989. 329. Stojanović Lj. Isceljenje. Novi sad: Matica srpska;1995. 330. Stojanović Lj. Zakoni bioenergije. Isceljujući talisman mr Ljubiše Stojanovića. Novi Sad: Matica srpska; 1991. 331. Sumi KA. Clinical Study of Seizures during Bathing and Febrile Convulsions. Brain Dev 1988; 10 (5): 333-334. 332. Sveti Jovan Lestvičnik. Lestvica, drugo izdanje, prevod sa grčkog, predgovor i komentari Dimitrije Bogdanović. Beograd: Sfairos; 1988. 250 333. Šah I. Orjentalna magija. Beograd: BIGZ; 1989. 334. Škrobonja A, Krpan K, Pahor DJ, Perić D. Dijete u pučkoj medicini Istre. Acta facultatis medicae fluminensis 1990; 15 (3-4): 75-82. 335. Tartalja H. Lekovito bilje u pučkoj i znanstvenoj medicini. Pro medico 2-IV. Kranj: Gorenjski tisk; 1972: 130-45. 336. Tartalja H. Povijest digilalisa. Simpozij o digitalisu. Lek Ljubljana 17. 19. XI 1966. Kranj: Gorenjski tisk; 1966: 15-24. 337. Temkin O. Byzantine medicine: Tradition and Empiricism. Dumbaraton Oaks Papers 1962; 16: 97-115. 338. Teodosije Hilandarac. Žitije svetog Save. U: Milankov M, urednik. Stare srpske biografije. Beograd: Prosveta; 1975; 67-176. 339. Tešić M. Narodni život i običaji Požeškog kraja. Požega: Razvigor; 1988: 161-2. 340. Thaller L. Od vrača i čarobnjaka do modernog liječnika. Zagreb: Minerva; 1938. 341. Todorović K. 700 godina medicine u Srba. Beograd: Galerija SANU; 1971: 5-7. 342. Todorović V. Odjeci kosovskog boja u Evropi. U: Nikčević R, urednik. Sveti knez Lazar i kosovski zavet, Cetinje – Beograd: Svetigora; 2007: 119. 343. Tood RB. Clinical Lectures on Paralysis, Certain Diseases of the Brain and other Affections of the Nervous System. Ed. 2. London; 1856. 344. Toole H. Asclepios. I Asclepios dans l'histoire et la legende II Analyse critique des cures attribuees a asclepios. In: Les origines de la medicine en Grece. Athenes: Ce volume a ete publie a l'occasion du Veme Congres europeen de cardiologie; 1968: 1-27. [in French] 345. Topalović M, Ferković M. Akupunktura mit ili stvarnost. Zagreb: Školska knjiga; 1980. 346. Trajković I. Higijensko zdravstvene prilike i narodna medicina naših Roma. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 229-40. 347. Treben M. Zdravlje iz Božje apoteke. Saveti i iskustva u lečenju s lekovitim biljem. Novi Sad: Panonia; 1997. 251 348. Trojanović S. Hamajlije i talismani, Nemušti jezik. U: Psihofizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči (Zavračivanje). Beograd: Prosveta; 1986: 215 - 246, 279 -280. 349. Tucakov J. Doprinos svetoga Save unapređenju zdravstvene kulture u srednjevekovnoj Srbiji. U: Sava Nemanjić-Sveti Sava – istorija i tradicija. SANU; 1976: 269-77. 350. Tucakov J. Lečenje biljem. Beograd: Rad; 1973. 351. Tucakov J. Psihosugestivni elementi u narodnoj medicini Svrljiškog Timoka. SANU Posebna izdanja knjiga CCCLXXX Odeljenje medicinskih nauka knjiga 18. Beograd: Naučno delo; 1965. 352. Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. U: 700 godina medicine u Srba. Beograd: Galerija SANU; 1971: 11-24. 353. Tygai A, Delanty N. Herbal Remedies, Dietary Supplements, and Seizures. Epilepsia 2003; 44 (2): 228-35. 354. UKCIA forum: Medicinal cannabis: Epile-psy and Cannabis. [Internet]. Available from: www.ukcia.org./forum/read.php?6,1261076188,older 355. Uspenski PD. Četvrti put. Beograd: IP Esotheria; 1994. 356. Van Engelen BGM, Renier WO, Weemaes CMR, Gabreels FJM, Meinardi H. Immunoglobulin treatment in epilepsy, a review of the literature. Epilepsy Res 1994; 19 (3): 181-90. 357. Van Engelen BGM, Renier WO, Weemaes CMR, Strengers PFW. Treatment of idiopatic West-and Lennox epilepsy with intravenous immunoglobulin. Clinical Neurology 1991; 93 (1): 82. 358. Van Engelen BGM, Van Den Beukel I, Voskuyl RA, Weemaes CMR, Renier WO. Can human polyclonal immunoglobulin raise the threshold for convulsions in rats? Seizure 1996; 5 (3): 171-4. 359. Vanzan A, Paladin F. Epilepsy and Persian culture: an overview. Epilepsia 1992; 33 (6): 1057-64. 360. Vejl E. Spontano isceljenje. Beograd: Narodna knjiga; 1997. 361. Velimirović N. Ohridski prolog. Beograd: Štamparija Srpske patrijaršije; 1991. 362. Velimirović N. Vladika Nikolaj Izabrana dela u 10 knjiga, knjiga 10: Molitve na jezeru, Pesme molitvene, Molitve, Žetve Gospodnje, Jedini čovekoljubac. Valjevo: Glas crkve Valjevo, Beograd: BIGZ; 1996. 252 363. Velimirović N. Prolog. Linc: Pravoslavna crkvena opština. Šabac: MiGraf; 2001: 689-90. 364. Veselinović M. Sveti Roman. Niš: Štamparija Sv. Car Konstantin; 1939. 365. Vlajić S. Prvi svetski antihrišćanski rat Teslina otkrića u odbrani hrišćanstva. Beograd: Miroslav; 1999. 366. Vorbach EU, Arnold KH, Hubner WD. Efficacy and tolerability of St. John’s Wort extract Hypericum extract LI 160 in patients with severe depressive incidents according ICD-10. Pharmacopsychiatry 1997; 30 (1): S81-S85. 367. Vorbach EU, Gortelmeyer R, Bruning J. Therapie von Insomnien. Wirksmakeit and Vertraeglicheit Baldrianpraeparats. Psychopharmakotherapie 1996; 3: 109-15. 368. Votson L. Opsednutost. U: Iza superprirode novi naučni pogled na natprirodno. Beograd: Dosije i Novinsko izdavačka ustanova Službeni list SRJ; 1996: 195-205. 369. Votson L. Superpriroda - naučni pogled na natprirodno. Beograd: Dosije; 1995. 370. Vujaklija M. Leksikon stranih reči i izraza. 5. dopunjeno i redigovano izdanje. Beograd: Prosveta; 2002. 371. Westerlain CG, Chen JW. Definition and classification of status epilepticus. In: Westerlain CG, Treiman DM (eds). Status Epilepticus: Mechanisms and Management. The MIT Press, Cambrige (Ma) – London, 2006: 11-16. 372. Westerlain CG. Therapeutic attitudes and therapeutic algorithms. In: Westerlain CG, Treiman DM (eds). Status Epilepticus: Mechanisms and Management. The MIT Press, Cambrige (Ma) – London, 2006: 493-501. 373. Wieser HG, Hailemariam S, Regard M, Landis T. Unilateral limbic epileptic status activity: stereo EEG, behavioral, and cognitive data. Epilepsia 1985; 26: 19-29. 374. Wieser HG. Depth recorded limbic seizures and psychopathology. Neurosci Biobehav Rev 1983; 7: 427-40. 375. Wilffort R. Lekovito bilje i njegova upotreba. Zagreb: Mladost; 1978. 376. Withering W. Izveštaj o digitalisu i njegovoj medicinskoj upotrebi s praktičnim primjedbanma o vodenoj bolesti. Ljubljana: Lek; Kranj: ČP Gorenjski tisk; 1966. 377. Wolf P. Acute behavioral symptomatology at disappearance of epileptiform EEG abnormality: paradoxical or forced normalizastion. In: Smith DD, Treiman MR, eds. Neurobehavioral problems in Epilepsy. New York: Raven Press; 1991: 127-42. 253 378. Zara F, Gennaro E, Stabile M, Carbone I, Malacarne M, Majello L, et al. Mapping of a Locus for a Familial Autosomal Recessive Idiopathic Myoclonic Epilepsy of Infancy to Chromosome 16p13. Am J Hum Gen 2000; 66: 1552-57. 379. Zbornik cara Stefana Dušana. Struški i Atonski rukopis. Knjiga I. Beograd: SANU; 1975: čl. 25. 380. Živanović S. Bolesti drevnih ljudi. Osnovi paleopatologije. Beograd: Kultura; 1984. 381. Živković G. Beli luk u narodnoj medicini Timočke krajine. Za zdravlje Iz istorije narodne medicine i zdravstvene kulture, IV i V naučni skup Zaječr, 1989. i 1997. Bor: Štamparsko-izdavačko preduzeće Bakar; 1999: 245-52. 382. Živković G. Narodna medicina u Knjaževcu i okolini. U: Knjaževac i okolina preštampano iz Glasnika Etnografskog muzeja u Beogradu sveska 61 i sveska 62. Beograd: Etnografski Muzej; 1999a: 639-69. 383. Živković G. Narodna medicina u okolini Zaječara u XIX veku. Glasnik etnografskog muzeja 1978; 42: 490. 384. Živković G. Predanja o lečenju epilepsije u narodu Zaječara i okoline u XIX veku. Razvitak 1980; 1: 81-6. 385. Životić D. Lekovito bilje u narodnoj medicini. Beograd: IRO Partizanska knjiga, BIGZ; 1985. 254 17. ПРИЛОГ 17.1 КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАТИКА УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ ФАКУЛТЕТ МЕДИЦИНСКИХ НАУКА Редни број РБ Идентификациони број: ИБР Тип документације: Монографска публикација ТД Тип записа: Текстуални штампани материјал ТЗ Врста рада: Докторска дисертација ВР Аутор: Слободанка Д. Илић-Тасић АУ Ментор/коментор Проф. др Драган Б. Раванић Наслов рада: Епилепсија у српским средњeвековним земљама НР Језик публикације: Српски (ћирилица) ЈП Језик извода: Српски/енглески ЈИ 255 Земља публиковања: Србија ЗП Уже географско подручје: Србија УГП Година: 2012. ГО Издавач: Ауторски репринт ИЗ Место и адреса: 34000 Крагујевац, Србија МС Светозара Марковића 69 Физички опис рада Дисертација има 253 стране, ФО садржи 15 поглавља и 385 референци Научна област: Медицина Научна дисциплина: Неурологија ДИ Предметна одредница/кључне речи Епилепсија, медицина средњег века, ПО српске земље, лековите биљке, верска медицина, народна медицина УДК Чува се: У Библиотеци Факултета медицинских ЧУ наука у Крагујевцу, 34000 Крагујевац Србија, Светозара Марковића 69 Важна напомена: BН Извод: ИД У нашој и свестској историографији објављен је велики број студија и научних радова у којима је проучавана епилепсија и њени видови лечења у различитим 256 временским периодима. Неке од тих студија прилазе епилепсији са историјске тачке гледишта и покушавају да расветле различите методе традиционалне народне медицине. Бројнија истраживања припадају савременој научној медицини (испитивање фармаколошког дејства активних принципа лековитог биља, као и антиконвулзивног дејства појединих лековитих биљака на животињским моделима и клиничким студијама). Мањи број студија је посвећен лечењу епилепсије у средњовековној медицини. Ову студију можемо сврстати у студије медицине и додирних грана јер се ради о студији из историје медицине која је урађена мултидисциплинарним приступом са становишта етнологије, фармације (фитотерапије), религије, филозофије, књижевности и других. Циљ ове студије је извођење компаративне анализе епилепсије и метода њеног лечења у српским средњовековним земљама у прошлости и у савременој медицини. Метод рада ће обухватити компаративну аналзу епилепсије у српским земљама у средњем веку и другим европским земљама тога доба на основу података добијених изучавањем средњовековних списа (хагиографија, биографија, кодекса), законских списа који се односе на епилепсију и документа о уређењу српских средњовековних манастирских болница. Проучавање обухвата српске земље у периоду средњег века, од IX до средине XV века. У манастирским болницама, а и касније у манастирима лечени су оболели од епилепсије, психозe и других болести. У средњовековним манастирским болницама заједно су примењиване методе научне и духовне (верске) медицине. У периоду ропства под Турцима у српскм земљама дошло је до значајаног застоја у развоју научне медицине и лечењу оболелих од еплиепсије. Кроз дуги период ропства под турском влашћу фитотерапија, духовна и народна медицина биле су главни видови лечења оболелих од епилепсије и других болести код српског народа. Међу оболелима од епилепсије и душевних болести, који су помоћ тражили и добијали у српским манастирима, било је не само православних хришћана него и припадника других вера. У српској народној медицини нашег доба можемо препознати све начине лечења епилепсије из прошлости, посебно средњовековне медицине. Поједине методе научне медицине средњег века су временом прешле у народну медицину, о чему сведоче сачуване лекаруше. И други европски народи у савременој народној медицини примењују поједине методе лечења из прошлих периода. Највећи број биљака за лечење епилепсије у народној медицини има седативно дејство на централни нервни систем, као и повољан психолошки допринос у лечењу. Датум прихватања теме од стране ННВ: ДП 23. 05. 2007. Датум одбране: ДО 257 Чланови комисије: КО Председник: Проф. др Гордана Тончев, ванредни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу за научну дисциплину Неурологија Ментор: Проф. др Драган Раванић, ванредни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу за ужу научну област Психијатрија Члан: Проф. др Драган Миловановић, редовни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу за ужу научну област Фармакологија и токсикологија Члан: Проф. др Владмила Бојанић, редовни професор за ужу научну област Патолошка физиологија, Медицинског факултета Универзитета у Нишу 258 17.2. КЕY WORDS DOCUMENTATION UNIVERSITY OF KRAGUJEVAC FACULTY OF MEDICAL SCIENCES KRAGUJEVAC Accession number: ANO Identification number: INO Documentation type: Monographic publication DT Type of record: Textual printed material TR Contents code: PhD thesis CC Author: Slobodanka D. Ilić-Tasić AU Menthor/co-menthor MN Title: Epilepsy in Serbian medieval lands TI Language of text: Serbian (Cyrillic) LT Language of abstract: Serbian/English Country of publication: Serbia CP Locality of publication: Serbia LP 259 Publication year: 2012. PY Publisher: Author reprint PU Publication place: 34000 Kragujevac, Serbia PP 69 Svetozara Markovića Physical description: Thesis content 253 page, 15 chapters PD and 385 citations Scientific field: Medicine SF Scientific discipline: Neurology SD Subject/key words: Epilepsy, medieval medicine, Serbian lands, SKW medicinal plants, religious medicine, folk medicine UDC Holding data: Library of Faculty of Medical Sciences Kragujevac 34000 Kragujevac, Serbia Svetozara Markovića 69 Note: N Abstract: AB А number of studies and scientific papers in which the epilepsy and its treatment in different historical periods were studied are published both in our and in the world historiography. The epilepsy is approached by some of these studies from a historical point of view with attempt to shed light on the different methods of the traditional folk medicine. Numerous studies belong to the modern scientific medicine (research of the effects of the pharmacologically active principles of medicinal herbs; anticonvulsant 260 effects of some medicinal plants in animal models and in clinical studies). A smaller number of studies were devoted to the treatment of epilepsy in medieval medicine. This study can be classified as the study in the field of the history of medicine and the common branches. This study is characterized with multidisciplinary approach from the standpoint of ethnology, pharmacology, phytotherapy, religion, philosophy, literature and others. The aim of this study is to perform a comparative analysis of epilepsy and methods for its treatment between them in Serbian medieval countries and in contemporary medicine. The method of work includes comparative analysis of epilepsy in the Serbian medieval lands and in other European countries of that time. It is based on the data obtained from the medieval manuscripts (hagiographies, biographies, codes), laws/regulations documents related to epilepsy and the documents about the organization of Serbian medieval monastery hospitals. The study includes the Serbian lands in medieval period, from the ninth to mid-fifteenth century. People who suffered from epilepsy, psychosis and other diseases were treated in the medieval monastery hospitals or later in monasteries. Both scientific and spiritual (religious) medicine methods have been applied in medieval monastery hospitals. During the long period of slavery under the Ottoman rule, there was a delay in the development of scientific medicine and the treatment of patients with epilepsy. Herbal, spiritual and folk medicine were the main methods for treatment of patients with epilepsy and other diseases among the Serbian people. Among patients with epilepsy and mental illness, were not only Orthodox Christians but also followers of other religions who had asked and received help in Serbian monasteries. All different ways for treatment of epilepsy, particularly which belong to medieval medicine can be recognized in the nowadays Serbian folk medicine. Some methods which belonged to scientific medicine in the Middle Ages were taken over by folk medicine during time, as evidenced by preserved “Lekaruša” books. Also, the various methods for medical treatment from the past are applied in the contemporary folk medicine of the other European nations. The most of plants that have been applied for the treatment of epilepsy in traditional medicine have a sedative effect on the central nervous system, and positive psychological effect. Accepted by the Scientific Board on: ASB 23. 05. 2007. Defended on: DE 261 Thesis defended board (Degree/name/surname/title/faculty DB President: Prof. dr Gordana Tončev, Proffesor of Neurology, Faculty of Medical Sciences, University of Kragujevac Menthor: Prof. dr Dragan Ravanić, Proffesor of Psichiatry. Faculty of Medical Sciences, University of Kragujevac Member: Prof. dr Dragan Milovanović, Proffesor of Pharmacology and Toxicology, Faculty of Medical Sciences University of Kragujevac Member: Prof. dr Vladima Bojanić, Proffesor of Pathophisiology, Faculty of Medicne, University of Niš 262 17.3. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ АУТОРА Слободанка Илић-Тасић је рођена 1954. године у Нишу где је завршила основну школу „Вук Караџић“ и гимназију „Стеван Сремац“ са одличним успехом. Медицински факултет у Нишу завршила је 1978. године са просечном оценом 8,44. Обавезни стручни стаж обавила је у Клиници “Др Младен Стојановић” у Загребу у периоду од 1979. до 1980. године. Касније је радила у Гарнизонској амбуланти и Регрутном центру у Загребу од априла 1981. до септембра 1983. године. Специјалистички испит из неурологије положила је на Клиници “Ребро” Универзитета у Загребу 1987. године са одличном оценом. Од 1987. године ради у Дечјој клиници Медицинског факултета у Нишу. Едукацију из електроенцефалографије обавила је у Служби за ЕЕГ и клиничку психофизиологију са Центром за поремећаје спавања Клиничке Психијатријске болнице “Врапче” у Загребу у трајању од шест месеци, 1987. године. Од 2008. године ради у Одељењу за дечју неурологију Клинике за дечје интерне болести КЦ Ниш. Од 2009. године обавља дужност шефа ЕЕГ кабинета Клинике за дечје интерне болести КЦ Ниш. Радила је као консултант Дечје клинике у Приштини 1996/7. и као консултант Дечјег одељења Здравственог центра у Пироту од 1998. до 2002. године. Назив примаријуса има од 1994. године. Магистарску тезу под насловом „ЕЕГ студија чланова породице и анализа типова еег активности у деце са фебрилним конвулзијама“ одбранила је на Медицинском факултету Унивезитета у Београду 12.05.1997. године. Члан је Неуролошке секције и Секције за ЕЕГ и клиничку неурофизиологију СЛД-а од 1988. године. Члан је Секције за историју медицине СЛД-а од 2011. године. Члан је Центра за црквене студије у Нишу од 2002. године и члан Српске националне секције Балканске медицинске уније од 2011. године. Уже области рада и интересовања у истраживању обухватају области епилептологије, историје медицине и улогу мултидисциплинарног приступа и медицини (фитотерапија, психијатрија, историја, теологија, филозофија). Била је полазник Епилептолошке школе (EUREPA) у организацији Савеза лига за борбу против епилепсије и Српске лиге за борбу против епилепсије, у више наврата. Учествовала на бројним научним скуповима у земљи и иностранству, као предавач и полазник. Удата, мајка два сина, има двоје унучади. Мр Слободанка Илић-Тасић аутор је или коаутор укупно 19 научних радова из области неурологије, педијатрије и историје медицине од чега су два публикована у часописима са „SCI“ листе. 263 17.4. BIOGRAPHICAL INFORMATION BY AUTHOR Slobodanka Ilic-Tasic was born 1954. in Niš, where she had completed primary school "Vuk Karadzic" and grammar school "Stevan Sremac" with honors. She completed Faculty of Medicine in 1978 with an average score 8.44 out of 10. She completed mandatory professional internship at the University Hospital "Dr. Mladen Stojanovic" in Zagreb since 1979 to 1980. She had worked in Military recruitment center and clinics in Zagreb since April 1981 to September 1983. She completed specialization in neurology with exellent mark at the Neurological Clinic Rebro of the University of Zagreb in 1987. Since 1987 she works at the Children's Clinic of the Faculty of Medicine, University of Nis. She completed the six months training in electroencephalography at the Department of EEG and Clinical Psychophysiology of the Center for Sleep Disorders at Psychiatric Hospital Vrapče, of Hospital Center in Zagreb in 1987. She works at the Department for Pediatric Neurology of Pediatric Internal Clinic, Clinical Center Nis since 2008. Dr. Ilic-Tasic is the head of the EEG Cabinet of Pediatric Internal Clinic, Clinical Center Nis since 2009. She has worked as a consultant at Childrens Clinic in Prishtina 1996/7 and at the Department of Children's Health in Pirot since 1998 to 2002. She has the title of primarius since 1994. She completed the master's thesis entitled "EEG studies in family members and analysis of the types of EEG activity in children with febrile seizures" at the Faculty of Medicine, University of Belgrade in 1997. Dr. Slobocanka Ilic-Tasic is member of: Neurology Section and the Section of EEG and Clinical Neurophysiology of Serbian Medical Society (SMS) since 1988; Section for the History of Medicine SMS since 2011; Center for the Church’s Studies in Nis since 2002. and Serbian National Section of the Balkan Medical Union since 2011. Her areas of work and research interests include: epileptology, history of medicine and the role of the multidisciplinary approach in medicine (phytotherapy, psychiatry, history, theology, philosophy). She participated in several education courses of The European Epilepsy Academy (EUREP) organized by the Union League against Epilepsy and the Serbian League Against Epilepsy. She has participated in numerous conferences in the country and abroad as a tlecturer and a participant. Dr. Ilic-Tasic is married and has two sons and two two grandchildren. Mr. Slobodanka Ilic-Tasicis is the author or co-author of 19 scientific papers in the field of neurology, pediatrics and medical history and two of these were published in journals from "SCI" list. 264 17.5. СПИСАК ОБЈАВЉЕНИХ РАДОВА Научни радови објављени у целини у часописима међународног значаја 1. Илић-Тасић С, Ђурић С, Мартиновић Ж. Дијагностички значај електроенцефалографије и евоцираних потенцијала у праћењу церебралне матурације код деце са фебрилним конвулзијама. Војносанитетски преглед 1994; 51 (3): 224-8. YU ISSN 0042-8450 (М52, 1,5 бод) 2. Илић-Тасић С, Пантовић М., Јовић Н, Раванић Д, Обрадовић Д, Сретеновић С, Пантовић M, Пантовић B. Лечење епилепсије у српским средњовековним манастирским болницама. Срп Арх Целок Лек 2009; 137 (11-12): 702-5. COBISS.SR-ID 3378434, UDC 61(497.1)=861 (М23, 3 бода) 3. Илић-Тасић С, Раванић Д, Пантовић М, Бојанић В. Услови развоја медицине и духовне културе у доба великог жупана Стефана Немање. Срп Арх Целок Лек 2012; 140 (3-4): 250-4. COBISS.SR-ID 3378434, UDC 61(091)(497.1) (М23, 3 бода) Научни радови објављени у целини у часописима националног значаја 1. Илић-Тасић С. Допринос електроенцефалографске дијагностике при избору вида профилаксе рецидива фебрилних конвулзија. Acta medica Mediannae 1992; 1: 67-73. (М52 1,5 бод) 2. Илић-Тасић С, Шљивић С, Тошић С, Савић Д. Лековито биље са аспекта историје медицине. Лековите сировине Зборник радова 1996; 45 (15): 101-5. YU ISSN 0455-6224 (М52 1,5 бод) 3. Илић-Тасић С, Јоцић Б, Михајлов М, Стаменковић В, Миладиновић Д. Употреба лековитог биља за лечење епилепсије у народној медицини. Лековите сировине Зборник радова 1997; 46 (16): 59-63. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 бод) 4. Илић-Тасић С, Бојанић В, Михајлов М, Стаменковић В, Мићић В, Бојнић З, Тошић С. Лековито биље – традиционално вечити изазов. Лековите сировине Зборник радова 1999; 19 (19): 63-69. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 бод) 5. Илић-Тасић С, Мићић В. Заједничка судбина оболелих од епилепсије и психозе кроз историју психијатрије. Praxis medica 2001; 29 (1-2): 99-102. YU ISSN 0350-8773 UDC 61 (М53 1 бод) 265 6. Илић-Тасић С. Тајна жутог виђења Винсента ван Гога. Психологија данас 2001; IV – 13/14: 66-69. 7. Илић-Тасић С. О епилепсији у Новом завету и у Житијима светих. Источник Часопис за веру и културу 2002; 41: 82-96. ISSN 0354/2114 8. Илић-Тасић С. Епилепсија код светитеља. Црквене студије 2004; 1: 363-80. (М51 3 бода) 9. Илић-Тасић С. Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава. Црквене студије 2008; 5: 381-9. (М51 3 бода) 10. Новак Д, Илић-Тасић С, Ранковић Ј. Акутне упале ЦНС деце лечене у Дечијој клиници Медицинског факултета у Нишу у периоду од 1980. до 1987. године. Acta Facultatis Medicae Naissensis 1988; 8 (1):189-94. YU ISSN 0351-6083 (М53 1 бод) 11. Новак Д, Илић-Тасић С, Пејчић Љ, Живић С. Проблем гнојног менингитиса у болесника дечје клинике медицинског факултета у Нишу за период од 1980. до 1989. године. Acta Мedica Medianae 1990; 4: 13-9. YU ISSN 0365- 4478 (М52 1,5 бод) 12. Новак Д, Каменов Б, Илић-Тасић С, Емилија Г. Тешке форме гнојног менингитиса у Дечјој клиници Медицинског факултета у Нишу. Медицински архив 1990; 46 (Suppl. 1): 111-112. 13. Бојанић З, Бојанић В, Илић-Тасић С. Литијум и трудноћа. Acta Мedica Medianae 1993; 2: 39-43. YU ISSN 0365-4478 (М52 1,5 бод) 14. Бојанић В, Илић-Тасић С, Бојанић З, Тошић С. Панацеја – лек за све болести. Лековите сировине Зборник радова 1999; 19: 57-58. YU ISSN 0455- 6224 (M52 1,5 бод ) 15. Бојанић В, Илић-Тасић С, Бојанић З. Употреба животиња и животињских продуката у лечењу. Лековите сировине Зборник радова 1999; 19: 59-61. YU ISSN 0455-6224 (М52 1,5 бод) 16. Kostić G, Ilić-Tasić S, Bogićević V, Jovančić D. Neurological Disturbens during treatment of Cildhood Acute lymphoblastic leukemia Bilt. Hematol. 2007; 35: 21-3. (М52 1,5 бод) 266 Зборници са скупова националног значаја 1. Илић-Тасић С, Бојанић З, Новак Д. Апилепсин у превенцији фебрилних конвулзија. Актуелности у Југословенској педијатрији 1991, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 56-9. (М63 0,5 бодова) 2. Илић-Тасић С, Ђурић С, Новак Д, Стаменовић Ј. ЕЕГ и евоцирани потенцијали код деце са фебрилним конвулзијама. Педијатријски дани ’92 Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 118-21. (М63 0,5 бодова) 3. Илић-Тасић С, Влајин М, Матановић-Петровић С, Јоцић Б, Вукић Д. Тимски рад педијатра и неурофизиолога (односно епилептолога) и сарадња са родитељима. X педијатријски дани Војводине 30-31. октобар 1992, Медицински факултет, Нови Сад, Србија. Апстракти, 104.17. (М64 0,2 бода) 4. Илић-Тасић С, Вукић Д. Допринос целоноћног полисомнографског снимања у дијагностици епилепсија. III конгрес неуролога Југославије, I Конгрес југословенског друштва за неуронауке, 12. – 14. мај 1993, Београд. Србија, Југославија. Књига сажетака, стр. 512. (М64 0,2 бода) 5. Илић-Тасић С. Мултидисциплинарни дијагностички значај полиграфских и полисомнографских техника. V југословенски конгрес за ЕЕГ и клиничку неурофизиологију, XIV југословенски симпозијум о епилепсијама, III југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената, Војномедицинска академија 10-12. новембра 1993, Београд, Србија. Зборник радова и сажетака, стр. 108-116. (М63 0,5 бодова) 6. Илић-Тасић С, Михајловић М, Мартиновић Ж, Вукић Д, Јоцић Б. Значај целоноћног полисомнографског снимања и амбулантног 24-сатног касетног мониторирања у диференцирању ноћних епилептичких напада (приказ случаја). V југословенски конгрес за ЕЕГ и клиничку неурофизиологију, XIV југословенски симпозијум о епилепсијама, III југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената, Војномедицинска академија 10- 12. новембра 1993, Београд, Србија. Зборник радова и сажетака, стр. 116- 117. (М64 0,2 бода) 7. Илић-Тасић С, Ђурић С, Новак Д. Дијагностички значај ЕЕГ-а и евоцираних потенцијала у праћењу церебралне матурације деце са фебрилним конвулзијама. V југословенски конгрес за ЕЕГ и клиничку неурофизиологију, XIV југословенски симпозијум о епилепсијама, III југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената, Војномедицинска академија 10-12. новембра 1993, Београд, Србија. Зборник радова и сажетака, стр. 210-211. (М64 0,2 бода) 267 8. Илић-Тасић С, Михајловић Г, Вукић Д, Вукићевић Ј, Мићић В, Новак Д. Down синдром и инфантилни спазми (приказ случаја). XIII Тимочки медицински дани, Борско језеро 1994, Србија. Тимочки медицински гласник 1994; 19 (1): 61. (М64 0,2 бода) 9. Илић-Тасић С, Новак Д, Јоцић Б, Мицић В, Тошић С, Манић Д. Пароксизмална избијања код деце са фебрилним конвулзијама – генетски и прогностички значај. Југословенски педијатријски дани ’95 Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 44-45. (М64 0,2 бода) 10. Илић-Тасић С, Шивић С, Тоћић С, Савић Д. Лековито биље са аспекта историје медицине. Октобарски сусрети здравствених радника републике Србије. 9.10. – 13.10.1995, Брезовица, Србија. Сажеци радова, стр. 99. (М64 0,2 бода) 11. Илић-Тасић С, Јовић Н, Стаменковић В, Михајлов М, Бојанић В, Миладиновић Д, Стаменковић Х. Епилепсија са аспекта истороје медицине. IV конгрес неуролога Југославије, 8-11. Мај, 1996, Нишка бања, Србија. Зборник сажетака, стр. 176. (М64 0,2 бода) 12. Илић-Тасић С, Јоцић Б, Михајлов М, Стаменковић В. Употреба лековитог биља за лечење епилепсије у народној медицини. Саветовање о лековитим и ароматичним биљкама, Златибор 19. - 22. октобар 1997, Србија. Архив за фармацију 1997 (5): 528-529. (М64 0,2 бода) 13. Илић-Тасић С, Тошић С, Божић Д. Однос човека према природи – екологија и њен утицај на здравље – историјски преглед. Југословенски педијатријски дани Ниш’99 Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 123. (М64 0,2 бода) 14. Илић-Тасић С, Јоцић Б, Мићић В, Новак Д. Појава Abssence atypica у деце са фебрилним конвулзијама. V Конгрес неуролога Југославије III Конгрес Југословенског друштва за неуронауке I Југословенски конгрес о епилептологији 31. мај – 3. јун 2000, Златибор, Србија. Књига сажетака, стр. 316. (М64 0,2 бода) 15. Илић-Тасић С, Мићић В. Заједничка судбина оболелих од епилепсије и психозе кроз историју психијатрије. XI Конгрес психијатара Југославије 27- 30. 6. 2000, Врњачка бања, Србија. Зборник резимеа, стр. 156-157. (М64 0,2 бода) 16. Илић-Тасић С. Духовна екологија - предуслов очувања здравља и животне средине. Југословенски педијатријски дани Ниш 2001, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 45. (М64 0,2 бода) 268 17. Илић-Тасић С, Кривокапић Р, Томић С, Сарић С, Тошић С. Болести, визије и мистичка стања током људске цивилизације – делом у времену Владете Јеротића. Владета Јеротић делом у времену. Зборник са научног скупа одржаног у Нишу 14. децембра 2004. године. Ниш: Центар за црквене студије, Београд : Ars libri, Гаџин Хан: Општинска библиотека 2005, стр. 31- 57. ISBN 86-84105-10-9 ISBN 86-84733-02-9. (М45 1,5 бодова) 18. Илић-Тасић С, Новак М, Новак Д. Туберозна склероза и Wеst-ов синдром. Педијатријски дани Србије и Црне Горе. 28. – 30. септембар 2005, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 184. (М64 0,2 бода) 19. Илић-Тасић С, Новак М, Величковић С, Кривокапић Р. Покушај евалуације могућих узрока појаве психолошких сметњи понашања код адолесцената. Педијатријски дани Србије, 27. – 29. септембар 2007, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 105. (М64 0,2 бода) 20. Илић-Тасић С, Манчић З, Китић Д, Новак М. Употреба лековитог биља за лечење епилепсије – традиција и могућа примена у савременој медицини. IX дани лековитог биља Савремена фитотерапија – од сировине до готовог производа. Јубилеј 60 година Института за проучавање лековитог биља који је основао академик др Јован Туцаков. Country club хотел БАБЕ 17. – 20. 9. 2008, Космај, Србија. Зборник извода, стр. 58. (М64 0,2 бода) 21. Илић-Тасић С. Лечење епилепсије и психозе у српсиким средњовековним болницама. Православна теологија и култура. Зборник са научног скупа одржаног 25. и 26. децембра 2008. у Нишу. Ниш: Центар за црквене студије 2009, стр. 283-99. (М45 1,5 бодова) 22. Илић-Тасић С, Радовановић Ј, Новак М. Симболи медицине. 800 година српске медицине. Манастир Св. Прохор Пчињски 09. до 12. јун 2011, Врање, Србија. Зборник радова Другог научног скупа 800 година српске медицине Пчињски зборник. Уредник Брана димитријевић. Београд: Инфинитас, Српско лекарско друштво, 2011, стр. 41-51. ISBN 978-86-6045-015-1 COBISS SR-ID 188026124 (М45 1,5 бодова) 23. Илић-Тасић С, Раванић Д, Пантовић М. Допринос манастира Студенице развоју српске средњовековне медицине. 800 година српске медицине. Соко Град 2012, Љубовија, Србија. Зборник радова Трећег научног скупа 800 година српске медицине Соколски зборник. Уредник Брана Димитријевић. Београд: Инфинитас, Српско лекарско друштво 2012, стр. 47-55. ISBN 978-86-6045-018-2 COBISS SR-ID 193123084 (М45 1,5 бодова) 24. Ilic-Tasic S. Famous persons with epilepsy. Symposium „Medicine and Art“, Studenica – Serbian Orthodox Monastery, Studenica, October 5-6th, 2012, Serbia. Kraljevo, Kragujevac: Health center „Studenica“ & Society for neuroscience 269 „Sozercanje from Sumadija“. Abstract. Pons Med J 2012; 9 (Suppl 11): 22. ISSN 1820/2411 COBISS.SR/ID 115713804 (М64 0,2 бода) 25. Ilic-Tasic S. White lilac: a flower of mother of God – medical and mistique effect in the treatment of epilepsy. Symposium „Medicine and Art“, Studenica – Serbian Orthodox Monastery, Studenica, October 5-6th, 2012, Serbia. Kraljevo, Kragujevac: Health center „Studenica“ & Society for neuroscience „Sozercanje from Sumadija“. Abstract. Pons Med J 2012; 9 (Suppl 11): 23. ISSN 1820/2411 COBISS.SR/ID 115713804 (М64 0,2 бода) 26. Новак Д, Малобабић З, Петковић Г, Тасић С. Неуролептички синдром у педијатрији - диференцијално дијагностичке потешкоће. XXVIII педијатријских дана Ниша 1989, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 115-6. (М63 0,5 бодова) 27. Новак Д., Живић С, Голубовић Е, Илић М, Илић-Тасић С. Концентрација фенобарбитона у крви - услов за успешну профилаксу фебрилних конвулзија. Југословенски педијатријски дани 1990, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 273-6. (М63 0,5 бодова) 28. Новак Д, Тасић С, Пејчић Љ, Живић С. Проблем гнојног менингитиса у Дечјој клиници Медицинског факултета у Нишу у периоду од 1980-1989. године. Знанствени симпозиј о гнојним менингитисима, Дубровник, 1990, Хрватска, Југославија. Зборник радова. Медицинска академија Хрватске, Загреб, Клиника за инфективне болести “Др. Фран Михаљевић’’ Загреб, Inter University Centre Dubrovnik, стр. 82 - 86. (М63 0,5 бодова) 29. Новак Д, Илић- Тасић С, Петровић С, Баранин Д, Николић Е. Покушај чедоморства и његове последице по здравље новорођенчета. Актуелности у југословенској педијатрији 1991, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 8-10. (М63 0,5 бодова) 30. Јоцић Б, Миленковић З, Матејић Д, Вукићевић Ј, Димић М, Јовановић Г, Илић- Тасић С. Цереброваскуларни инзулти код деце. Педијатријски дани 1992 Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 183-185. (М64 0,2 бода) 31. Јоцић Б, Врањешевић Д, Матејић Д, Вукићевић Ј, Димић М, Илић-Тасић С. Цереброваскуларни поремећаји код деце – дијагностичке тешкоће. III конгрес неуролога Југославије, I конгрес југословенског друштва за неуронауке, 12. – 14. мај 1993, Београд, Србија, Југославија. Књига сажетака, стр. 60. (М64 0,2 бода) 32. Мартиновић Ж, Јовић Н, Илић-Тасић С. Епилептички синдроми у детињству. V југословенски конгрес за ЕЕГ и клинићку неурофизиологију, XIV југословенски симпозијум о епилепсијама, III југословенски 270 симпозијум неурофизиолошких асистената, Београд 1993, Београд, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 208. (М64 0,2 бода) 33. Тошић С, Илић-Тасић С, Манић Д, Савић Д. Обичаји везани за трудноћу, породјај и бабиње. Сажеци радова, Октобарски сусрети здравствених радника Републике Србије. 9.10. - 13.10. 1995, Брезовица, Србија, стр.140- 141. (М64 0,2 бода) 34. Вукић Д, Илић-Тасић С. Карактеристике спавања у експерименталним условима сомнолошке лабораторије код здравих људи. V југословенски конгрес за ЕЕГ I клиничку неурофизиологију. XIV југословенски симпозијум о епилепсијама. III југословенски симпозијум неуро физиолошких асистената. Београд 1993, Београд, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 134. (М64 0,2 бода) 35. Вукић Д, Илић-Тасић С. Тотална депривација спавања и електроенцефалографска верификација епилепсије. V југословенски конгрес за ЕЕГ I клинићку неурофизиологију. XIV југословенски симпозијум о епилепсијама. III југословенски симпозијум неуро физиолошких асистената. Београд 1993, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 270. (М64 0,2 бода) 36. Вукић Д, Богдановић С, Тончев И, Илић-Тасић С. Антиепилептична терапија. XIII Тимочки медицински дани 1994, Борско језеро, Србија. Тимочки медицински гласник 1994; 1: 63. (М64 0,2 бода) 37. Тончев И, Вукић Д, Илић-Тасић С, Поповић В. Практичне вредности реоелектроенцефалографске методе. XIII Тимочки медицински дани 1994, Борско језеро, Србија. Тимочки медицински гласник 1994; 1: 59. (М64 0,2 бода) 38. Тошић С, Илић-Тасић С, Манић Д. Обичаји везани за трудноћу и Бабиње. Октобарски сусрети здравствених радника републике Србије. 9.10. – 13.10.1995, Брезовица, Србија. Сажеци радова, стр. 140-1. (М64 0,2 бода) 39. Бојанић В, Бојанић З, Радић С, Илић-Тасић С. Значај мононатријум глутамата у исхрани деце. Југословенски педијатријски дани Ниш ’99, Србија. Зборник радова, стр. 125-126. (М64 0,2 бода) 40. Стаменковић Х, Каменов Б, Тасић-Илић С, Новак Д, Новак М, Тасић Г. Поремећаји ЦНС и дизрегулација имунског система код деце. Југословенски педијатријски дани Ниш 2001, Србија. Зборник радова, стр. 94. (М64 0,2 бода) 271 41. Станојевић В, Илић-Тасић С. Утицај средине на људско здравље и имунолошко стање организма. Југословенски педијатријски дани 2001, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 46-7. (М64 0,2 бода) 42. Бјелаковић Б, Миљковић П, Новак М, Живић С, Михајловић Г, Илић- Тасић С, Јоновић М, Јовановић Г. Значај електроенцефалограма у дијагностици акутних поремећаја ЦНС. Југословенски педијатријски дани Ниш 2001, Србија. Зборник радова, стр. 40. (М64 0,2 бода) 43. Новак Д, Новак М, Илић-Тасић С.Температурна фобија код родитеља чија су деца имала “фрас”. Југословенски педијатријски дани Ниш 2001, Србија. Зборник радова, стр. 40-41. (М64 0,2 бода) 44. Новак М, Новак Д, Илић-Тасић С. Предност дијазепама у профилакси рецидива фебрилних конвулзија у односу на фенобарбитон. Југословенски педијатријски дани 2001, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 41-42. (М64 0,2 бода) 45. Новак М, Новак Д, Илић- Тасић С. Значај мидазолама (флормидала) у пракси дечјег лекара. Југословенски педијатријски дани 2001, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 42. (М64 0,2 бода) 46. Новак М, Новак Д, Илић-Тасић С. Акутна церебеларна атаксија. Педијатријски дани Србије и Црне горе, 17. - 19. септембар 2003, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 58. (М64 0,2 бода) 47. Новак М., Новак Д., Илић-Тасић С, Михајловић Г. Sy Wolf-Hirschhorn са фебрилним епилептичким статусом - приказ случаја. Педијатријски дани Србије и Црне Горе 2004, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 204-5. (М64 0,2 бода) 48. Новак М, Новак Д, Илић-Тасић С, Бјелаковић Б, Стаменковић Х, Михајловић Г, Димић М, Тодоровић С. Конгенитална мишићна дистрофија – приказ случаја. Педијатријски дани Србије и Црне Горе. 28-30. септембар 2005, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 183-4. (М64 0,2 бода) 49. Костић Г, Илић-Тасић С, Богићевић В, Јованчић Д. Енцефалопатија код пацијента леченог од АЛЛ. Педијатријски дани Србије и Црне Горе 2005, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 260-261. (М64 0,2 бода) 50. Новак М, Новак Д, Новак В, Илић-Тасић С. Инциденца постменингитисног хидроцефалуса код деце лечене на Дечјој клиници у Нишу. Педијатријски дани. 27-29. септембар 2007, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 124. (М64 0,2 бода) 272 Зборници резимеа са међународних научних скупова 1. Илић-Тасић С, Новак Д, Влајин М, Голубовић Е. Целоноћно полисомнографско снимање код деце са рецидивантним фебрилним конвулзијама и повременим ноћним мокрењем. VIII југословенски симпозијум о епилепсијама са интернационалним учешћем 1990, Игало, Црна Гора, Југославија. Зборник сажетака, стр. 104. (М34 0,5 бодова) 2. Илић-Тасић С, Мартиновић Ж, Михајловић М, Вукић Д, Јоцић Б, Тошић С. Савремени дијагностички приступ епилепсији у спавању (приказ случаја). Први конгрес педијатара СР Југославије са међународним учешћем 1994, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 524-25. (М34 0,5 бодова) 3. S. Ilić-Tasić, Ž. Martinović, M. Mihajlović, D. Vukić, B. Jocić. Paroxysmal sleep disturbances: problem in pediatric practice. VIIth European congress of clinical neurophysiology, july 3-7 1994, Advanced course of clinical neurophysiology. Јuly 8-9. 1994, Budapest, Hungary. Аbstracts, page 45. (M34 0,5 бодова) 4. Ilić-Tasić S, Mihajlović M, Martinović Ž, Vukić D, Jocić B. Contemporary Diagnostic Approach to Nocturnal epilepsy Video Presentation. Abstracts from the European Congress of Epileptology. September 6-10, 1994, Oporto, Portugal. Epilepsia 1994; Вol. 35, Suppl. 7: 87. (M34 0,5 бодова) 5. Ilic-Tasic S, Jocic B, Micic V, Novak M. Generalized paroxysms in children with febrile convulsion. VIIth Prague international symposium of child neurology and XXXth Czech and Slovak Annual Meeting of Child Neurology held under the auspicies of Karel Maly Rector of Charles University Prague, June 11-14. 1995, Czech Republic. Abstracts, page 60. (M34 0,5 бодова) 6. Илић-Тасић С, Мартиновић Ж, Јоцић Б, Јовић Н, Вукић Д, Каменов Б, Мићић В, Грачевић Т. Значај електроенцефалографије и полисомнографске технике снимања у диференцирању миоклоничких епилепсија и синдрома код деце. XV Југословенски симпозијум о епилептологији са интернационалним учешћем. 5 – 7. јун 1996, Београд, Србија, Југославија. Зборник сажетака, стр. 146. (М 34 0,5 бодова) 7. Илић-Тасић С, Јовић Н, Стаменковић В, Бојанић В, Тоћић С., Мићић В, Стаменковић Х. Лечење епилепсије у деце кроз векове. Југословенски Педијатријски дани са међународним учешћем 1996, Ниш, Србија. Зборник радова. стр. 435-437. (М34 0,5 бодова) 8. Ilić-Tasić S, Vukić D., Martinović Ž, Jocić B, Paravina M. Difficulties in Differentiating Paroxysmal Disorders in Children. Abstracts from the Second European Congress of Epileptology the Hague, the Netherlands September 1-3., 1996. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 99. (M34 0,5 бодова) 273 9. Илић-Тасић С. Пароксизмална избијања код деце са фебрилним конвулзијама – генетски и прогностички значај VI Југословенски конгрес за клиничку неурофизиологију са међународним ушешћем VI југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената 1997, Херцег Нови, Црна Гора, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 51. (М34 0,5 бодова) 10. Илић-Тасић С, Мартиновић Ж, Јоцић Б, Јовић Н, Вукић Д, Каменов Б, Мићић В, Грачевић Т. Значај електроенцефалографије и полисомнографске технике снимања у диференцирању миоклоничких епилепсија и синдрома код деце. XV југословенски симпозијум о епилептологији са интернационалним учешћем Symposium of epileptology with international participation, 1996. Зборник сажетака Аbstracts, Beograd, Serbia, p. 146. (M34 0,5 бодова) 11. Илић-Тасић С. Примена лековитог биља у превенцији и лечењу болести. Дани лековитог биља Бања Ковиљача ’98 (са међународним учешћем). 14- 19. септембар, 1998, Бања Ковиљача, Србија. Зборник извода, стр. 84-85. Рад је написан in extenso. (М34 0,5 бодова) 12. Илић-Тасић С, Бојанић В, Михајлов М, Стаменковић В, Мићић В, Бојнић З, Тошић С. Лековито биље – традиционално вечити изазов. Други конгрес фармацеута Југославије са међународним учешћем. 19-22. октобар 1998, Београд, Југославија. Савремена фармакотерапија изазов за фармацију. Архив за фармацију, Апстракти – Abstracts 1998; 6: 922-3. (М34 0,5 бодова) 13. Ilic-Tasic S, Martinovic Z, Micic V, Jocic B, Novak D. Centrencephalic Epilepsy (Atypical Absences) in Children with Febrile Seizures. Abstracts from the 23rd International Epilepsy Congress, Prague, Czech Republic, september 12-17. 1999, Epilepsia 1999; Vol. 40, Suppl. 2: 166. (M34 0,5 бодова) 14. Илић-Тасић С. Однос човека према природи – историјски преглед са посебним освртом на императивну потребу за заштитом животне средине. 6. Симпозијум о флори југоисточне Србије и суседних подручја са међународним учешћем Соко бања, 4 - 7 јул 2000. године, Србија. Зборник резимеа, стр. 95. (M34 0,5 бодова) 15. Илић-Тасић С, Стаменковић В, Станојевић М, Бојанић В, Бојанић З. Покушај евалуације фармаколошког и магијског дејства лековитог биља у односу на његове народне називе. 6. Симпозијум о флори југоисточне Србије и суседних подручја са међународним учешћем Соко бања, 4 -7. јул 2000. године, Србија. Зборник резимеа, стр. 107. (M34 0,5 бодова) 16. Илић-Тасић С, Мићић В, Кривокапић Р, Бјелаковић Б, Богићевић В. Утицај лековитог биља на живот, здравље и уметничко дело Винсента ван Гога. XVI југословенски симпозијум о епилепсији са међународним учешћем, 274 Београд, 1-3. новембар, 2001. Зборник сажетака Book of abstracts, Београд, Србија, Југославија стр. 74. (М34 0,5 бодова) 17. Илић-Тасић С. Покушај евалуације могућих узрока епилептичких напада Винсента ван Гога и њиховог утицаја на његово уметничко дело. XVI Југословенски симпозијум о епилепсији са међународним ушешћем Београд, 1-3. новембар, 2001. Зборник сажетака Book of abstracts, Beograd, Србија, Југославија, str. 176. (М34 0,5 бодова) 18. Илић-Тасић С. Покушај евалуације могућих узрока епилептичких напада Винсента ван Гога и њиховог утицаја на његово уметничко дело. XVI Југословенски симпозијум о епилепсији са међународним учешћем Београд 2001 новембар 1-3. Одабране теме из епилептологије Мини симпозјуми, Београд, Србија, Југославија, стр. 106-13. (М33 1 бод) 19. Ilić-Tasić S, Bogomaz B, Krivokapić R, Tošić S, Milošević L. Štetni uticaji primne lekovitog bilja na obolele od epilepsije. Proceedings of the 8th Yugoslav Congress of Toxicology with international participation Tara, October 02-04. 2002. Archives of Toxicology, kinetics and xenobiotic metabolism Spring - Summer. The Official Journal of the Toxicology Section of the Serbian Medical Society, Belgrade, FR Yugoslavia. – Vol 10, No 1 – 2, 1 – 220 , Spring – Summer 2002, pp 99. ISSN 0354-3854 (M34 0,5 бодова) 20. Илић-Тасић С. Љубав према природи и човеку, духовна и ментална екологија су предуслови очувања здравља и животне среднине савременог човека. III Конгрес педијатара Југославије / Србије и Црне горе са међународним учешћем Херцег Нови 2002. Црна Гора, Југославија. Зборник радова, стр. 640. (М34 0,5 бодова) 21. Илић-Тасић С, Стојановић М, Новак М, Тошић С, Максовић С. Пароксизмална избијања код деце са фебрилним конвулзијама и могућа интеракција генетских и штетних еколошких фактора околине. Конгрес педијатара Југославије Србије и Црне горе са међународним учешћем Херцег Нови 2002. Црна Гора, Југославија, стр. 641-642. (M34 0,5 бодова) 22. Ilic-Tasic S, Bojanic V, Krivokapic R. Epilepsy and Giftendness. Abstracts from the 26th International Epilepsy Congress, Paris, 28 August – 1 September 2005. Epilepsia 2005; Vol. 46, Suppl. 6: 183. (M34 0,5 бодова) 23. Ilić-Tasić S. Epilepsy in saints and prophets. Book of Abstracts from the international Congess on Epilepsy, Brain and Mind Prague, Chez Republic march 18 – 20, 2010. pp 46. (M34 0,5 бодова) 24. Ilić-Tasić S, Bjelaković B, Bojanić V, Radovanović J. Syncope in children and adolescents. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days. 16-18 275 September 2011, Varna, Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43: P-48. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 бодова) 25. Ilić-Tasić S, Bojanić V, Veličković S. Brain tumors in children and therapeutic difficulties. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days 16-18 September 2011, Varna, Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43:P-49. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 бодова) 26. Илић-Тасић С, Новак М, Ранђеловић Д. Бенигна епилепсија – дијагностичке дилеме (приказ случаја). 43. Педијатријски дани Србије са међународним учешћем. Ниш, 29. септембар – 1. октобар 2011. Зборник радова. Ниш, Србија, стр. 186-187. (M34 0,5 бодова) 27. Ilić-Tasić S, Bjelaković B, Bojanić V, Radovanović J. Etiology of head-injured accompanied syncope in children. Joint meeting The Third International Symposium on Neurocardiology NEUROCARD 2011, The Second International Symposium on Noninvasive Electrocardiology October 6th - 8th 2011, Belgrade, Serbia. Scientific programme & Book of abstracts, P25. (M34 0,5 бодова). (Рад постоји у садржају, али је техничком грешком изостављен сажетак. У прилогу je сажетак и сертификат са остварених 9 бодова). 28. Ilic-Tasić S, Bojanić V, Radovanović J, Jovanović J. The influence of the antique period on the development of the medicine on the Balkan. 32nd Balkan Medical Week 21-23. september 2012. University of Nis, Nis Serbia. Abstracts, P8. M34 0,5 point. 29. Илић-Тасић С, Величковић С, Тошић М, Тошић Т, Новак М. Проблеми у лечењу иноперабилног тумора мозга – приказ случаја. 44. педијатриски дани Србије са међународним учешћем. Медицински факултет у Нишу 28 – 30. септембар 2012, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 146. (М 34 0,5 бодова) 30. Jocić B, Matejić D, Martinović Ž, Mihajlović M, Ilić-Tasić S. Neurophsiological findings in Kleine-Levin syndrome. VIIth European congress of clinical neurophysiology, jylu 3-7 1994. Advanced course of clinical neurophysiology. Abstracts, Budapest july 8-9 1994 Hungary, page 45. (M34 0,5 бодова) 31. Vukić D., Ilanković N, Ilić–Tasić S, Popović V, Tončev I. Sleep laboratory environment. VII European congress of clinical neurophysiology, july 3 – 7. 1994. Advanced course of clinical neurophysiology: abstracts, Budapest july 8 – 9. 1994 Hungary, page 61. (M34 0,5 бодова) 32. Jocić B, Matejić D, Vukićević J, Randjelović V, Marinković D, Ilić-Tasić S. Cerebellar Dyssinergia with Myoclonic Epilepsy in two sisters. VIIth Prague international symposium of child neurology and XXXth Czech and Slovak Annual Meeting of Child Neurology: Abstracts, Prague, June 11-14, 1995, page 26. (M34 0,5 бодова) 276 33. Jocić B, Ilić-Tasić S, Vukićević J, Matejić D, Vidojković P. Neurophysiological findings in Progressive Myoclonus Epilepsy. Case Report. Abstracts from the 21st International Epilepsy Conress, Australia. Epilepsia 1995; Vol. 36, Suppl. 3: S88. (M34 0,5 бодова) 34. Jocić B, Ilić-Tasić S, Matejić D, Vukićević J, Vukić D, Mitić M. Continous spike and waves during slow wave sleep associated with myocolnic cerebellar dyssinergia. A section of electoencephalography and clinical neurophysiology. Abstracts of the Xth International Congress of Electromyography and Clinical Neurophysiology, Kyoto, Japan, October 15-19 1995. Electroenceph clin Neurophysiol; 97 (4): S249. ISSN Ser 0921-884x-issn0924x, ECNEAZ 97 (4) S1- S272 (1995). (M34 0,5 бодова) 35. Јоцић Б, Илић-Тасић С, Гоцић-Станковић Д. Рана инфантилна епилептична енцефалопатија са суспресијом основне церебралне активности. XV југословенски симпозијум о епилептологији са интернационалним учшћем, Београд, 5 – 7. јун1996. Србија, Југославија. Зборник сажетака, стр. 140. (M34 0,5 бодова) 36. Vukić D, Ilić-Tasić S, Tomavić M, Jocić B. Quality of Life in Persons with Epilepsy Before Admission to Psychiatric Institution. Second European Congress of Epileptology the Hague September 1-5, 1996, the Netherlands. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 21. (M34 0,5 бодова) 37. Jocić B, Gocić-Stanković D, Kamenov B, Matejić D, Ilić-Tasić S, Mitić M. Immunological Dysfunctions in Children with Partial Epilepsy. Second European Congress of Epileptology the Hague September 1-5, the Netherlands, 1996. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 100. (M34 0,5 бодова) 38. Jocić B, Ilić-Tasić S, Gocić-Stanković D, Mitić M, Ilić A. Rubinstein-Taybi syndrome. 9th Asian oceanian Congress of Neurology, September 1-6. 1996, Seol, Korea. Abstract, page 225. (M34 0,5 бодова) 39. Jocić B, Gocić-Stanković D, Ilić-Tasić S, Vukićević J. Epileptic Seizures Precipitated by Eating. Abstracts from the 22nd International Epilepsy Congress, Dublin, Irland. Epilepsia 1997; Vol. 38, Suppl. 3: 19. (M34 0,5 бодова) 40. Антић Ј, Дамјановић М, Илић-Тасић С. Савремена ЕЕГ дијагностика у педијатрији (Полисомнографска техника). VI Југословенски конгрес за клиничку неурофизиологију са међународним учешћем VI југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената. 4-6 јуни 1997, Херцаг Нови, Црна Гора, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 262. (М34 0,5 бодова) 41. Дамјановић М, Антић Ј, Илић-Тасић С. Улога ЕЕГ техничара у диференцирању миоклоничних напада и синдрома. VI Југословенски 277 конгрес за клиничку неурофизиологију са међународним учешћем VI југословенски симпозијум неурофизиолошких асистената 4-6 јуни 1997, Херцег Нови, Црна Гора, Југославија. Зборник радова и сажетака, стр. 263. (М34 0,5 бодова) 42. Бојанић В, Илић-Тасић С, Бојанић З, Тошић С. Панацеја – лек за све болести. Дани лековитог биља Бања Ковиљача ‘98 (са међународним ућешћем). Бања Ковиљача, Србија. Зборник извода, стр. 145-146. (М34 0,5 бодова) 43. Бојанић В, Илић-Тасић С, Бојанић З: Употреба животиња и животињских продуката у лечењу. Други конгрес фармацеута Југославије са међународним учешћем 19-22 октобар 1998, Београд, Југославија. Савремена фармакотерапија изазов за фармацију. Архив за фармацију, Апстракти – Abstracts 1998; 6: 966-7. (М34 0,5 бодова) 44. Martinović Ž, Jović N, Đurić-Nedeljković M, Knežević-Pogančev M, Marjanović B, Jocić B, Ilić-Tasić S. Multicentre Study of Lennox-Gastaut Syndrome in Yugoslavia. Abstracts from the 23rd International Epilepsy Congress, Prague, Czech Republic, september 12-17, 1999, Epilepsia 1999; Vol 40, Suppl 2: pp 162- 163. (M34 0,5 бодова) 45. Randјelovic D, Ilic-Tasic S, Randjelovic P. Pervasive development disorder in the Southeast Serbia. The 2nd International Congress on ADHD was held from 21 - 24 May 2009 in the Hofburg in Vienna, Austria. ADHD Attention Deficit and Hyperactivity Disorders Official Journal of the World Federation of ADHD, Springer Wien New York 2009; 1 (1): 78. (M34 0,5 бодова) 46. Tošić T, Ilić-Tasić S, Tošić М. Van Gogh and epilepsy. International Congess on Epilepsy, Brain and Mind . Мarch 18 – 20. 2010, Prague, Chez Republic. Book of Abstracts, p 47. (M34 0,5 бодова) 47. Krivokapić R, Tošić Т, Ilić-Tasić S, Ranđelović D. Paroxysmal behavior disturbances of Salvador Dali. International Congess on Epilepsy, Brain and Mind. March 18 – 20. 2010, Prague, Chez Republic. Book of Abstracts, p 47. (M34 0,5 бодова) 48. Jovanovic M, Jocic Jakubi B, Tosic T, Ilic Tasic S, Stankovic Jankovic D. Clinical and electroencephalpgraphic characteristics of patients with Panayiotopolos syndrome 29th International Epilepsy Congress Roma 2011, Italy. Epilepsia 2011; 52 (Suppl. 6), p 206-7. ( M34 0,5 бодова) 49. Bojanic Z, Bojanic V, Bojanic N, Miljkovic V, Milojkovic M, Djindjic B, Ilic- Tasic S. Effects of methylprednisolone therapy on the oxidative stress and enzymatic antioxidant status in patients with rheumatoid arthritis. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days. 16-18. September 2011, Varna, 278 Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43: O-64. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 бодова) 50. Ранђеловић Д, Илић-Тасић С, Димић М, Јовановић М. Знак моларног зуба (Sy. molar Tooth ili Jouber syndrom). 43. Педијатријски дани Србије са међународним учешћем. 29. септембар – 1. октобар 2011, Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 187. (M34 0,5 бодова) 51. Новак М, Шаранац Љ, Илић-Тасић С, Ђурић З. Примена манитола у педијатрији – pro et contra. 44. педијатриски дани Србије са међународним учешћем. Медицински факултет у Нишу 28 – 30. септембар 2012 Ниш, Србија. Зборник радова, стр. 146. (М 34 0,5 бодова) Магистарски рад Илић-Тасић С. ЕЕГ студија чланова породице и анализа типова ЕЕГ активности у деце са фебрилним конвулзијама. Магистарски рад, Универзитет у Београду, 1997. (M72 3 бода) Објављени радови у уџбеницима или монографијама 1. Илић-Тасић С. Винсент ван Гог и епилепсија. Неуронауке у сусрет новом миленијуму. Уредници Пантовић ММ, Раванић БД, Миловановић РД. Универзитетски уџбеник за докторске студије. Крагујевац: Медицински факултет, 2006, стр. 366-373. ISBN 86-7760-004-3, 9788677600044. COBISS.SR-ID 135515660. Библиографске публикације 1. Илић-Тасић С. У: Библиографија Центра за црквене студије, Црногорац В, Бојовић С. Ниш: Центар за црквене студије. Ниш: Пунта. 2009, стр. 110-125. ИСБН 978-86-84105-27-3. 279 17.6. THE LIST OF PUBLISHED PAPERS The published paper in extenso in international journals 1. Ilić-Tasić S, Đurić S, Martinović Ž. Dijagnostički značaj elektroencefalografije i evociranih potencijala u praćenju cerebralne maturacije kod dece sa febrilnim konvulzijama. Vojnosanitetski pregled 1994; 51 (3): 224-8. YU ISSN 0042-8450 (M52, 1,5 point) 2. Ilić-Tasić S, Pantović M., Jović N, Ravanić D, Obradović D, Sretenović S, Pantović M, Pantović B. Lečenje epilepsije u srpskim srednjovekovnim manastirskim bolnicama. Srp Arh Celok Lek 2009; 137 (11-12): 702-5. COBISS.SR-ID 3378434, UDC 61(497.1)=861 (M23, 3 points) 3. Ilić-Tasić S, Ravanić D, Pantović M, Bojanić V. Uslovi razvoja medicine i duhovne kulture u doba velikog župana Stefana Nemanje. Srp Arh Celok Lek 2012; 140 (3-4): 250-4. COBISS.SR-ID 3378434, UDC 61(091)(497.1) (M23, 3 points) The published paper in extenso in national journals 1. Ilić-Tasić S. Doprinos elektroencefalografske dijagnostike pri izboru vida profilakse recidiva febrilnih konvulzija. Acta medica Mediannae 1992; 1: 67-73. (M52 1,5 point) 2. Ilić-Tasić S, Šljivić S, Tošić S, Savić D. Lekovito bilje sa aspekta istorije medicine. Lekovite sirovine Zbornik radova 1996; 45 (15): 101-5. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 point) 3. Ilić-Tasić S, Jocić B, Mihajlov M, Stamenković V, Miladinović D. Upotreba lekovitog bilja za lečenje epilepsije u narodnoj medicini. Lekovite sirovine Zbornik radova 1997; 46 (16): 59-63. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 point) 4. Ilić-Tasić S, Bojanić V, Mihajlov M, Stamenković V, Mićić V, Bojnić Z, Tošić S. Lekovito bilje – tradicionalno večiti izazov. Lekovite sirovine Zbornik radova 1999; 19 (19): 63-69. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 point) 5. Ilić-Tasić S, Mićić V. Zajednička sudbina obolelih od epilepsije i psihoze kroz istoriju psihijatrije. Praxis medica 2001; 29 (1-2): 99-102. YU ISSN 0350-8773 UDC 61 (M53 1 point) 280 6. Ilić-Tasić S. Tajna žutog viđenja Vinsenta van Goga. Psihologija danas 2001; IV – 13/14: 66-69. 7. Ilić-Tasić S. O epilepsiji u Novom zavetu i u Žitijima svetih. Istočnik Časopis za veru i kulturu 2002; 41: 82-96. ISSN 0354/2114 8. Ilić-Tasić S. Epilepsija kod svetitelja. Crkvene studije 2004; 1: 363-80. (M51 3 point) 9. Ilić-Tasić S. Čudotvorna isceljenja koja je učinio Sveti Sava. Crkvene studije 2008; 5: 381-9. (M51 3 point) 10. Novak D, Ilić-Tasić S, Ranković J. Akutne upale CNS dece lečene u Dečijoj klinici Medicinskog fakulteta u Nišu u periodu od 1980. do 1987. godine. Acta Facultatis Medicae Naissensis 1988; 8 (1):189-94. YU ISSN 0351-6083 (M53 1 point) 11. Novak D, Ilić-Tasić S, Pejčić LJ, Živić S. Problem gnojnog meningitisa u bolesnika dečje klinike medicinskog fakulteta u Nišu za period od 1980. do 1989. godine. Acta Medica Medianae 1990; 4: 13-9. YU ISSN 0365-4478 (M52 1,5 point) 12. Novak D, Kamenov B, Ilić-Tasić S, Emilija G. Teške forme gnojnog meningitisa u Dečjoj klinici Medicinskog fakulteta u Nišu. Medicinski arhiv 1990; 46 (Suppl. 1): 111-112. 13. Bojanić Z, Bojanić V, Ilić-Tasić S. Litijum i trudnoća. Acta Medica Medianae 1993; 2: 39-43. YU ISSN 0365-4478 (M52 1,5 point) 14. Bojanić V, Ilić-Tasić S, Bojanić Z, Tošić S. Panaceja – lek za sve bolesti. Lekovite sirovine Zbornik radova 1999; 19: 57-58. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 point) 15. Bojanić V, Ilić-Tasić S, Bojanić Z. Upotreba životinja i životinjskih produkata u lečenju. Lekovite sirovine Zbornik radova 1999; 19: 59-61. YU ISSN 0455-6224 (M52 1,5 point) 16. Kostić G, Ilić-Tasić S, Bogićević V, Jovančić D. Neurological Disturbens during treatment of Cildhood Acute lymphoblastic leukemia Bilt. Hematol. 2007; 35: 21-3. (M52 1,5 point) The international congress presentations published as abstracts 1. Ilić-Tasić S, Novak D, Vlajin M, Golubović E. Celonoćno polisomnografsko snimanje kod dece sa recidivantnim febrilnim konvulzijama i povremenim 281 noćnim mokrenjem. VIII jugoslovenski simpozijum o epilepsijama sa internacionalnim učešćem 1990, Igalo, Crna Gora, Jugoslavija. Zbornik sažetaka, str. 104. (M34 0,5 point) 2. Ilić-Tasić S, Martinović Ž, Mihajlović M, Vukić D, Jocić B, Tošić S. Savremeni dijagnostički pristup epilepsiji u spavanju (prikaz slučaja). Prvi kongres pedijatara SR Jugoslavije sa međunarodnim učešćem 1994, Niš, Srbija. Zbornik radova, str. 524-25. (М34 0,5 point) 3. S. Ilić-Tasić, Ž. Martinović, M. Mihajlović, D. Vukić, B. Jocić. Paroxysmal sleep disturbances: problem in pediatric practice. VIIth European congress of clinical neurophysiology, july 3-7 1994, Advanced course of clinical neurophysiology. Јuly 8-9. 1994, Budapest, Hungary. Аbstracts, page 45. (M34 0,5 point) 4. Ilić-Tasić S, Mihajlović M, Martinović Ž, Vukić D, Jocić B. Contemporary Diagnostic Approach to Nocturnal epilepsy Video Presentation. Abstracts from the European Congress of Epileptology. September 6-10, 1994, Oporto, Portugal. Epilepsia 1994; Вol. 35, Suppl. 7: 87. (M34 0,5 point) 5. Ilic-Tasic S, Jocic B, Micic V, Novak M. Generalized paroxysms in children with febrile convulsion. VIIth Prague international symposium of child neurology and XXXth Czech and Slovak Annual Meeting of Child Neurology held under the auspicies of Karel Maly Rector of Charles University Prague, June 11-14. 1995, Czech Republic. Abstracts, page 60. (M34 0,5 point) 6. Ilić-Tasić S, Martinović Ž, Jocić B, Jović N, Vukić D, Kamenov B, Mićić V, Gračević T. Značaj elektroencefalografije i polisomnografske tehnike snimanja u diferenciranju miokloničkih epilepsija i sindroma kod dece. XV Jugoslovenski simpozijum o epileptologiji sa internacionalnim učešćem. 5 – 7. jun 1996, Beograd, Srbija, Jugoslavija. Zbornik sažetaka, str. 146. (M 34 0,5 point) 7. Ilić-Tasić S, Jović N, Stamenković V, Bojanić V, Toćić S., Mićić V, Stamenković H. Lečenje epilepsije u dece kroz vekove. Jugoslovenski Pedijatrijski dani sa međunarodnim učešćem 1996, Niš, Srbija. Zbornik radova. str. 435-437. (М34 0,5 point) 8. Ilić-Tasić S, Vukić D., Martinović Ž, Jocić B, Paravina M. Difficulties in Differentiating Paroxysmal Disorders in Children. Abstracts from the Second European Congress of Epileptology the Hague, the Netherlands September 1-3., 1996. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 99. (M34 0,5 point) 9. Ilić-Tasić S. Paroksizmalna izbijanja kod dece sa febrilnim konvulzijama – genetski i prognostički značaj VI Jugoslovenski kongres za kliničku neurofiziologiju sa međunarodnim ušešćem VI jugoslovenski simpozijum neurofizioloških asistenata 1997, Herceg Novi, Crna Gora, Jugoslavija. Zbornik radova i sažetaka, str. 51. (M34 0,5 point) 282 10. Ilić-Tasić S, Martinović Ž, Jocić B, Jović N, Vukić D, Kamenov B, Mićić V, Gračević T. Značaj elektroencefalografije i polisomnografske tehnike snimanja u diferenciranju miokloničkih epilepsija i sindroma kod dece. XV jugoslovenski simpozijum o epileptologiji sa internacionalnim učešćem Symposium of epileptology with international participation, 1996. Zbornik sažetaka Abstracts, Beograd, Serbia, p. 146. (M34 0,5 point) 11. Ilić-Tasić S. Primena lekovitog bilja u prevenciji i lečenju bolesti. Dani lekovitog bilja Banja Koviljača ’98 (sa međunarodnim učešćem). 14-19. septembar, 1998, Banja Koviljača, Srbija. Zbornik izvoda, str. 84-85. (M34 0,5 point) 12. Ilić-Tasić S, Bojanić V, Mihajlov M, Stamenković V, Mićić V, Bojnić Z, Tošić S. Lekovito bilje – tradicionalno večiti izazov. Drugi kongres farmaceuta Jugoslavije sa međunarodnim učešćem. 19-22. oktobar 1998, Beograd, Jugoslavija. Savremena farmakoterapija izazov za farmaciju. Arhiv za farmaciju, Apstrakti – Abstracts 1998; 6: 922-3. (M34 0,5 point) 13. Ilic-Tasic S, Martinovic Z, Micic V, Jocic B, Novak D. Centrencephalic Epilepsy (Atypical Absences) in Children with Febrile Seizures. Abstracts from the 23rd International Epilepsy Congress, Prague, Czech Republic, september 12-17. 1999, Epilepsia 1999; Vol. 40, Suppl. 2: 166. (M34 0,5 point) 14. Ilić-Tasić S. Odnos čoveka prema prirodi – istorijski pregled sa posebnim osvrtom na imperativnu potrebu za zaštitom životne sredine. 6. Simpozijum o flori jugoistočne Srbije i susednih područja sa međunarodnim učešćem Soko banja, 4 - 7 jul 2000. godine, Srbija. Zbornik rezimea, str. 95. (M34 0,5 point) 15. Ilić-Tasić S, Stamenković V, Stanojević M, Bojanić V, Bojanić Z. Pokušaj evaluacije farmakološkog i magijskog dejstva lekovitog bilja u odnosu na njegove narodne nazive. 6. Simpozijum o flori jugoistočne Srbije i susednih područja sa međunarodnim učešćem Soko banja, 4 -7. jul 2000. godine, Srbija. Zbornik rezimea, str. 107. (M34 0,5 point) 16. Ilić-Tasić S, Mićić V, Krivokapić R, Bjelaković B, Bogićević V. Uticaj lekovitog bilja na život, zdravlje i umetničko delo Vinsenta van Goga. XVI jugoslovenski simpozijum o epilepsiji sa međunarodnim učešćem, Beograd, 1-3. novembar, 2001. Zbornik sažetaka Book of abstracts, Beograd, Srbija, Jugoslavija str. 74. (M34 0,5 point) 17. Ilić-Tasić S. Pokušaj evaluacije mogućih uzroka epileptičkih napada Vinsenta van Goga i njihovog uticaja na njegovo umetničko delo. XVI Jugoslovenski simpozijum o epilepsiji sa međunarodnim ušešćem Beograd, 1-3. novembar, 2001. Zbornik sažetaka Book of abstracts, Beograd, Srbija, Jugoslavija, str. 176. (M34 0,5 point) 283 18. Ilić-Tasić S. Pokušaj evaluacije mogućih uzroka epileptičkih napada Vinsenta van Goga i njihovog uticaja na njegovo umetničko delo. XVI Jugoslovenski simpozijum o epilepsiji sa međunarodnim učešćem Beograd 2001 novembar 1-3. Odabrane teme iz epileptologije Mini simpozjumi, Beograd, Srbija, Jugoslavija, str. 106-13. (M33 1 point) 19. Ilić-Tasić S, Bogomaz B, Krivokapić R, Tošić S, Milošević L. Štetni uticaji primne lekovitog bilja na obolele od epilepsije. Proceedings of the 8th Yugoslav Congress of Toxicology with international participation Tara, October 02-04. 2002. Archives of Toxicology, kinetics and xenobiotic metabolism Spring - Summer. The Official Journal of the Toxicology Section of the Serbian Medical Society, Belgrade, FR Yugoslavia. – Vol 10, No 1 – 2, 1 – 220 , Spring – Summer 2002, pp 99. ISSN 0354-3854 (M34 0,5 point) 20. Ilić-Tasić S. Ljubav prema prirodi i čoveku, duhovna i mentalna ekologija su preduslovi očuvanja zdravlja i životne srednine savremenog čoveka. III Kongres pedijatara Jugoslavije / Srbije i Crne gore sa međunarodnim učešćem Herceg Novi 2002. Crna Gora, Jugoslavija. Zbornik radova, str. 640. (M34 0,5 point) 21. Ilić-Tasić S, Stojanović M, Novak M, Tošić S, Maksović S. Paroksizmalna izbijanja kod dece sa febrilnim konvulzijama i moguća interakcija genetskih i štetnih ekoloških faktora okoline. Kongres pedijatara Jugoslavije Srbije i Crne gore sa međunarodnim učešćem Herceg Novi 2002. Crna Gora, Jugoslavija, str. 641-642. (M34 0,5 point) 22. Ilic-Tasic S, Bojanic V, Krivokapic R. Epilepsy and Giftendness. Abstracts from the 26th International Epilepsy Congress, Paris, 28 August – 1 September 2005. Epilepsia 2005; Vol. 46, Suppl. 6: 183. (M34 0,5 point) 23. Ilić-Tasić S. Epilepsy in saints and prophets. Book of Abstracts from the international Congess on Epilepsy, Brain and Mind Prague, Chez Republic march 18 – 20, 2010. pp 46. (M34 0,5 point) 24. Ilić-Tasić S, Bjelaković B, Bojanić V, Radovanović J. Syncope in children and adolescents. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days. 16-18 September 2011, Varna, Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43: P-48. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 point) 25. Ilić-Tasić S, Bojanić V, Veličković S. Brain tumors in children and therapeutic difficulties. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days 16-18 September 2011, Varna, Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43:P-49. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 point) 26. Ilić-Tasić S, Novak M, Ranđelović D. Benigna epilepsija – dijagnostičke dileme (prikaz slučaja). 43. Pedijatrijski dani Srbije sa međunarodnim učešćem. Niš, 29. 284 septembar – 1. oktobar 2011. Zbornik radova. Niš, Srbija, str. 186-187. (M34 0,5 point) 27. Ilić-Tasić S, Bjelaković B, Bojanić V, Radovanović J. Etiology of head-injured accompanied syncope in children. Joint meeting The Third International Symposium on Neurocardiology NEUROCARD 2011, The Second International Symposium on Noninvasive Electrocardiology October 6th - 8th 2011, Belgrade, Serbia. Scientific programme & Book of abstracts P25. (M34 0,5 point) 28. Ilic-Tasić S, Bojanić V, Radovanović J, Jovanović J. The influence of the antique period on the development of the medicine on the Balkan. 32nd Balkan Medical Week 21-23. september 2012. University of Nis, Nis Serbia. Abstracts, P8. (M34 0,5 point). 29. Ilić-Tasić S, Veličković S, Tošić M, Tošić T, Novak M. Problemi u lečenju inoperabilnog tumora mozga – prikaz slučaja. 44. pedijatriski dani Srbije sa međunarodnim učešćem. Medicinski fakultet u Nišu 28 – 30. septembar 2012, Niš, Srbija. Zbornik radova, str. 146. (M 34 0,5 point) 30. Jocić B, Matejić D, Martinović Ž, Mihajlović M, Ilić-Tasić S. Neurophsiological findings in Kleine-Levin syndrome. VIIth European congress of clinical neurophysiology, jylu 3-7 1994. Advanced course of clinical neurophysiology. Abstracts, Budapest july 8-9 1994 Hungary, page 45. (M34 0,5 point) 31. Vukić D., Ilanković N, Ilić–Tasić S, Popović V, Tončev I. Sleep laboratory environment. VII European congress of clinical neurophysiology, july 3 – 7. 1994. Advanced course of clinical neurophysiology: abstracts, Budapest july 8 – 9. 1994 Hungary, page 61. (M34 0,5 point) 32. Jocić B, Matejić D, Vukićević J, Randjelović V, Marinković D, Ilić-Tasić S. Cerebellar Dyssinergia with Myoclonic Epilepsy in two sisters. VIIth Prague international symposium of child neurology and XXXth Czech and Slovak Annual Meeting of Child Neurology: Abstracts, Prague, June 11-14, 1995, page 26. (M34 0,5 point) 33. Jocić B, Ilić-Tasić S, Vukićević J, Matejić D, Vidojković P. Neurophysiological findings in Progressive Myoclonus Epilepsy. Case Report. Abstracts from the 21st International Epilepsy Conress, Australia. Epilepsia 1995; Vol. 36, Suppl. 3: S88. (M34 0,5 point) 34. Jocić B, Ilić-Tasić S, Matejić D, Vukićević J, Vukić D, Mitić M. Continous spike and waves during slow wave sleep associated with myocolnic cerebellar dyssinergia. A section of electoencephalography and clinical neurophysiology. Abstracts of the Xth International Congress of Electromyography and Clinical Neurophysiology, Kyoto, Japan, October 15-19 1995. Electroenceph clin 285 Neurophysiol; 97 (4): S249. ISSN Ser 0921-884x-issn0924x, ECNEAZ 97 (4) S1- S272 (1995). (M34 0,5 point) 35. Jocić B, Ilić-Tasić S, Gocić-Stanković D. Rana infantilna epileptična encefalopatija sa suspresijom osnovne cerebralne aktivnosti. XV jugoslovenski simpozijum o epileptologiji sa internacionalnim učšćem, Beograd, 5– 7. jun1996. Srbija, Jugoslavija. Zbornik sažetaka, str. 140. (M34 0,5 point) 36. Vukić D, Ilić-Tasić S, Tomavić M, Jocić B. Quality of Life in Persons with Epilepsy Before Admission to Psychiatric Institution. Second European Congress of Epileptology the Hague September 1-5, 1996, the Netherlands. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 21. (M34 0,5 point) 37. Jocić B, Gocić-Stanković D, Kamenov B, Matejić D, Ilić-Tasić S, Mitić M. Immunological Dysfunctions in Children with Partial Epilepsy. Second European Congress of Epileptology the Hague September 1-5, the Netherlands, 1996. Epilepsia 1996; Vol. 37, Suppl. 4: 100. (M34 0,5 point) 38. Jocić B, Ilić-Tasić S, Gocić-Stanković D, Mitić M, Ilić A. Rubinstein-Taybi syndrome. 9th Asian oceanian Congress of Neurology, September 1-6. 1996, Seol, Korea. Abstract, page 225. (M34 0,5 point) 39. Jocić B, Gocić-Stanković D, Ilić-Tasić S, Vukićević J. Epileptic Seizures Precipitated by Eating. Abstracts from the 22nd International Epilepsy Congress, Dublin, Irland. Epilepsia 1997; Vol. 38, Suppl. 3: 19. (M34 0,5 point) 40. Antić J, Damjanović M, Ilić-Tasić S. Savremena EEG dijagnostika u pedijatriji (Polisomnografska tehnika). VI Jugoslovenski kongres za kliničku neurofiziologiju sa međunarodnim učešćem VI jugoslovenski simpozijum neurofizioloških asistenata. 4-6 juni 1997, Hercag Novi, Crna Gora, Jugoslavija. Zbornik radova i sažetaka, str. 262. (M34 0,5 point) 41. Damjanović M, Antić J, Ilić-Tasić S. Uloga EEG tehničara u diferenciranju miokloničnih napada i sindroma. VI Jugoslovenski kongres za kliničku neurofiziologiju sa međunarodnim učešćem VI jugoslovenski simpozijum neurofizioloških asistenata 4-6 juni 1997, Herceg Novi, Crna Gora, Jugoslavija. Zbornik radova i sažetaka, str. 263. (M34 0,5 point) 42. Bojanić V, Ilić-Tasić S, Bojanić Z, Tošić S. Panaceja – lek za sve bolesti. Dani lekovitog bilja Banja Koviljača ‘98 (sa međunarodnim ućešćem). Banja Koviljača, Srbija. Zbornik izvoda, str. 145-146. (M34 0,5 point) 43. Bojanić V, Ilić-Tasić S, Bojanić Z: Upotreba životinja i životinjskih produkata u lečenju. Drugi kongres farmaceuta Jugoslavije sa međunarodnim učešćem 19-22 oktobar 1998, Beograd, Jugoslavija. Savremena farmakoterapija izazov za 286 farmaciju. Arhiv za farmaciju, Apstrakti – Abstracts 1998; 6: 966-7. (M34 0,5 point) 44. Martinović Ž, Jović N, Đurić-Nedeljković M, Knežević-Pogančev M, Marjanović B, Jocić B, Ilić-Tasić S. Multicentre Study of Lennox-Gastaut Syndrome in Yugoslavia. Abstracts from the 23rd International Epilepsy Congress, Prague, Czech Republic, september 12-17, 1999, Epilepsia 1999; Vol 40, Suppl 2: pp 162- 163. (M34 0,5 point) 45. Randјelovic D, Ilic-Tasic S, Randjelovic P. Pervasive development disorder in the Southeast Serbia. The 2nd International Congress on ADHD was held from 21 - 24 May 2009 in the Hofburg in Vienna, Austria. ADHD Attention Deficit and Hyperactivity Disorders Official Journal of the World Federation of ADHD, Springer Wien New York 2009; 1 (1): 78. (M34 0,5 point) 46. Tošić T, Ilić-Tasić S, Tošić М. Van Gogh and epilepsy. International Congess on Epilepsy, Brain and Mind. Мarch 18 – 20. 2010, Prague, Chez Republic. Book of Abstracts, p 47. (M34 0,5 point) 47. Krivokapić R, Tošić Т, Ilić-Tasić S, Ranđelović D. Paroxysmal behavior disturbances of Salvador Dali. International Congess on Epilepsy, Brain and Mind. March 18 – 20. 2010, Prague, Chez Republic. Book of Abstracts, p 47. (M34 0,5 point) 48. Jovanovic M, Jocic Jakubi B, Tosic T, Ilic Tasic S, Stankovic Jankovic D. Clinical and electroencephalpgraphic characteristics of patients with Panayiotopolos syndrome 29th International Epilepsy Congress Roma 2011, Italy. Epilepsia 2011; 52 (Suppl. 6), p 206-7 (M34 0,5 point) 49. Bojanic Z, Bojanic V, Bojanic N, Miljkovic V, Milojkovic M, Djindjic B, Ilic- Tasic S. Effects of methylprednisolone therapy on the oxidative stress and enzymatic antioxidant status in patients with rheumatoid arthritis. Proceedings of the 18th session of the Balkan Medical Days. 16-18. September 2011, Varna, Bulgaria. Scripta Scientifica Medica 2011; 43: O-64. ISSN 0582-3250 (M34 0,5 point) 50. Ranđelović D, Ilić-Tasić S, Dimić M, Jovanović M. Znak molarnog zuba (Sy. molar Tooth ili Jouber syndrom). 43. Pedijatrijski dani Srbije sa međunarodnim učešćem. 29. septembar – 1. oktobar 2011, Niš, Srbija. Zbornik radova, str. 187. (M34 0,5 point) 51. Novak M, Šaranac LJ, Ilić-Tasić S, Đurić Z. Primena manitola u pedijatriji – pro et contra. 44. pedijatriski dani Srbije sa međunarodnim učešćem. Medicinski fakultet u Nišu 28 – 30. septembar 2012 Niš, Srbija. Zbornik radova, str. 146. (M 34 0,5 point) 287 Master's thesis Ilic–Tasic S. EEG studies in family members and analysis of the types of EEG activity in children with febrile convulsions. Master's Thesis, University of Belgrade, 1997. (M72 3 points) Published works in books or monographs 1. Ilic–Tasic S. Vincent van Gogh and epilepsy. Meeting the new millennium in neuroscience. Editors Pantović MM, Ravanic BD Milovanovic RD. The extbook for post graduate medical studies. Kragujevac: Faculty of Medicine, 2006, p. 366-373. ISBN 86- 7760-004-3, 9,788,677,600,044th COBISS.SR-ID 135,515,660th Catalogues and Publications 1. Ilic-Tasic S. In: Bibliography of the Center for the Church’s Studies, Crnoogorac V, Bojović S. Nis: Center for the Church’s Studies. Nis: Punta. 2009, p. 110-125. ISBN 978- 86-84105-27-3. 288 17.7. ИДЕНТИФИКАЦИОНА СТРАНИЦА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ ИНДЕТИФИКАЦИОНА СТРАНИЦА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ I. Аутор Име и презиме: Слободанка Илић-Тасић Датум и место рођења: 19.12.1954. год., Ниш Садашње запослење: неуролог Одељења за дечју неурологију Клинике за дечје интерне болести, Клинички центр Ниш, Медицински факултет Универзитета у Нишу II. Докторска дисертација Наслов: ЕПИЛЕПСИЈА У СРПСКИМ СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ЗЕМЉАМА Број страница: 253 Број слика: Број библиографских података: 385 Установа и место где је рад израђен: Факултет медицинских наука Универзитета у Крагујевцу Научна област (УДК): НЕУРОЛОГИЈА Ментор: ПРОФ. ДР ДРАГАН Б. РАВАНИЋ III. Оцена и обрана Датум пријаве теме: 14.12.2006. Број одлуке и датум прихватања докторске дисертације: 01-2221/2-4 од 23.05.2007. 289 Kомисија за оцену подобности теме и кандидата: Проф. др Небојша Јовић, ванредни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду за ужу научну област Неурологија, председник, Проф. др Михаило Пантовић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Крагујевцу, за ужу научну област Неурологија, члан Проф. др Драган Раванић, ванредни професор Медицинског факултета у Крагујевцу за ужу научну област Психијатрија, члан Комисија за оцену докторске дисертације: Проф. др Гордана Тончев, ванредни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу за ужу научну област Неурологија, председник, Проф. др Драган Миловановић, редовни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцуза ужу научну област Фармакологија и токсикологија, члан, Проф. др Владмила Бојанић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Нишу за ужу научну област Патолошка физиологија, члан Комисија за одбрану докторске дисертације: Проф. др Гордана Тончев, ванредни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу за ужу научну област Неурологија, председник, Проф. др Драган Миловановић, редовни професор Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцуза ужу научну област Фармакологија и токсикологија, члан, Проф. др Владмила Бојанић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Нишу за ужу научну област Патолошка физиологија, члан Датум одбране дисертације: 290 291 292 293