УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ Јелена М. Илић БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА докторска дисертација Београд, 2014 UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOSOPHY Jelena M. Ilić BANAT MILITARY FRONTIER IN THE SECOND HALF OF 18 TH CENTURY Doctoral Dissertation Belgrade, 2014 ПОДАЦИ О МЕНТОРУ И ЧЛАНОВИМА КОМИСИЈЕ ЗА ОДБРАНУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ ментор: проф. др Војин С. Дабић ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет чланови комисије: 1. проф. др Сузана Рајић ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет 2. проф. др Владан Гавриловић ванредни професор, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет 3. проф. др Војин С. Дабић ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет датум одбране: БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА Резиме Настанак и развој Банатске војне крајине током 18. века предмет су докторске дисертације и њених шест поглавља – Територија и војно уређење, Становништво, Уређење простора, Пољопривреда, Друштво у време милитаризације и Крајишко друштво. Проблемске целине обрађене су углавном на темељу необјављене архивске грађе из Аустријског државног архива у Бечу (Ратног архива, Дворско-коморског архива и Картографске збирке), Архива САНУ у Сремским Карловцима, као и неких других установа. Поред необјављене грађе у раду су коришћени и објављени извори, као и литература на српском и страним језицима. Прошлост Банатске војне крајине није била предмет посебних истраживања, због чега су тумачења и синтеза потпомогнути радовима из историје цивилног Баната и других војнокрајишких области. Резултати истраживања су сазнања о чињеницама и процесима из историје Банатске војне крајине, попут оних о развоју територије и војне организације, о демографским и економским променама, као и о друштвеним приликама. Првобитно милитаризована територија у Банату обухватала је 21 насеље Земаљске милиције (1753–1764). После регулисања крајине 1764. године и њене коначне реорганиације 1776. године проширена је на око 150 насеља. Она су расподељена између Немачко-банатске регименте (са око 40 насеља) и Влашко- илирске регименте (са око 110 насеља). Прилично пусто подручје јужног Баната насељавано је поступно током милитаризације. Нова насеља су оснивана и становништво је пресељавано у складу са својим опредељењем за или против граничарског статуса. Током 1751–1752. године око 1.800 српских породица пресељено је из развојачене Потиске и Поморишке војне крајине у западни Банат и насељено у статусу Земаљске милиције (Бечкеречки дистрикт). Деценију касније почело је насељавање стотина ветерана из стајаћих регименти на територију Немачко-банатске регименте (Панчевачки дистрикт). Интервенција државе у простору препознаје се у неколико њених активности – у напору да простор премери и картографише, да исуши мочваре, изгради бунаре у пешчари, прерасподели пустаре, плaнски гради насеља и војне објекте на Дунавском кордону. Уређење простора требало је да буде средство популационе и аграрне политике чији је циљ био повећање пореских обвезника и државних прихода. Један од резултата било је премеравање и расподела обрадивих површина општинама односно домаћинствима, на основу којих је уведен порез на земљу. У тези су приказани описи о отпору становника милитаризацији, масовној емиграцији и разбојништвима, као и други проблеми са којима су се војне власти и становништво суочавали током и после милитаризације. Посебни одељци посвећени су обавезама граничара, кнезовима и официрима у функцији представника заједница, као и епизоди ангажовања граничара у рату. Неки од резултата интервенције државе у простору, насељавању и производњи у Банату нестали су већ до краја 18. века, али неки су се и очували. Кључне речи: Банат, Војна крајина, 18. век, милитаризација, демографија, колонизација, пустаре, Земаљска милиција, Немачка банатска регимента, Влашко илирска регимента. Научна област: Историја Ужа научна област: Историја српског народа 16–18. века УДК: 94(497.113)''17'' BANAT MILITARY FRONTIER IN THE SECOND HALF OF THE 18 TH CENTURY Summary The aim of this research is to complete the extent of information available on the Banat area and it’s Military Frontier in the second half of the 18th century. The thesis is segmented in the following chapters: Territory and military organization, Population, Organisation of space, Agricultural farming, Society in the course of militarization and Military Society. The research was conducted in the Archives (Österreichisches Staatsarchiv: Kriegsarchiv, Finanz- und Hofkammerarchiv, Kartensammlung; Arhiv SANU Sremski Karlovci) as well in other institutions. During research, the cartography sources were also used. The results of analyses are presented in the tables and graphs. The greatest part of historian sources used for research is unpublished. On the other hand, a number of published works was used, mostly in Serbian Proceedings, and literature in foreign languages. Some conclusions are made regarding the questions of territory, its organization, demographic and economic development, as well as some features of social circumstances in the Banat Military Frontier. Early militarized territory included only 21 settlement of Banat Land Militia (1753–1764). After its regulation in 1764, up to the 1776, this area included around 150 settlements, divided between Тeutsch-banatische Regiment and Wallachisch-Illirische Regiment. The purely settled area of south Banat was populated during the course of militarization. The new settlements were founded and the population was moved from one area to another, related to their choice pro or contra personal military status. In the period 1751–1752 around 1800 Serbian families were resettled from dismantled Military Frontier on the rivers Tisa and Moris and settled as Banat Land Militia in western Banat (Bečkerečki distrikt). A decade later the colonization of hundreds of veterans from the state regiments started in the area of German Banat Regiment (Pančevački distrikt). The State intervened in the organization of space. Its activities were directed to measuring land and creating the first precise cartography, drying of marshes, building of dwells, dividing of arable and barren land (Praedi), planning settlements and posing the military objects along the Danube Cordon. The spatial organization should have been a means of better population management and agrarian policy aimed to increase the number of taxpayers and state incomes. The examples are showed regarding the population resistance, mass emigrations and robbery which break the military order and were the part of life in the Military Frontier. Some chapters are dedicated to the question of frontiersmen obligations, representatives of the settlements knez and officers, as well to the episodes about frontiersmen in wartime. Some of the results of the state intervention in space organization, population of the area and production in Banat had vanished before the end of the 18 th century, but certainly not all of them. History of these changes is still an important part of early modern history of Europe. Key words: Banat, Military Frontier, 18 th century, militarization, demography, colonization, Land Militia, German Banat Regiment, Wallachian Illyrian Regiment. Scientific Field: History Specific Scientific Field: History of the serbian people in 16–18th century UDC: 94(497.113)''17'' САДРЖАЈ УВОД 1 I ТЕРИТОРИЈА И ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ 9 Пре регулације војне крајине у Банату 9 1. Национална милиција и Земаљски батаљон 12 2. Земаљска милиција 16 Регулисана војна крајина у Банату 20 3. Илирска граничарска регимента 22 4. Немачко-банатска регимента 26 5. Влашки батаљон 29 6. Влашко-илирска граничарска регимента 34 7. Кантонско уређење 36 II СТАНОВНИШТВО 44 1. Демографске прилике у пограничним дистриктима 44 Западни Банат: Чанадски, Бечкеречки и Панчевачки дистрикт 46 Југоисточни Банат: Карансебешки, Новопаланачки и Оршавски дистрикт 55 2. Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине 61 3. Затечено становништво и милитаризација 71 4. Насељавање на простору Банатске војне крајине 78 Насељавање ветерана 79 Насељавање из других области 89 5. Становништво Влашке границе 96 6. Етничка и верска структура и број становника крајем 18. века 103 III УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА 114 1. Упознавање терена: премеравање и картографисање 115 2. Припитомљавање мочвара: изградња канала 123 3. Оживљавање пешчаре: изградња бунара 129 4. Пустаре у Банату и милитаризација 139 5. Планска изградња насеља 150 6. Стражарнице и кордон на Дунаву 165 IV ПОЉОПРИВРЕДА 180 1. Земљорадња у низијском Банату 180 Земљорадња пре милитаризације 180 Државна интервенција 1768–1772. године 187 Расподела земље граничарима у Идвору и Ковину 191 2. Земљорадња у брдском Банату 202 Земљорадња пре милитаризације 202 Земљишне прилике у Влашкој и Илирској границе 207 Државна интервенција 1785. године 213 3. Транзитно сточарство на пустарама и Überlandu 219 V ДРУШТВО У ВРЕМЕ МИЛИТАРИЗАЦИЈЕ 226 1. Милитаризација 226 Изјашњавање поданика о статусу 226 Нестанак цивилне организације: Кнезови 238 2. Отпор милитаризацији 241 Емиграција 241 Разбојништво 248 Присуство стајаће војске 255 VI КРАЈИШКО ДРУШТВО 259 1. Обавезе граничара 259 2. Земаљска милиција у Седмогодишњем рату 275 3. Крајишка елита: официри 288 ЗАКЉУЧАК 324 СПИСАК ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ 329 1 УВОД Банат је 1718. године укључен у састав Хабзбуршке монархије, а његов положај пограничне области према Османском царства одређен је Београдским миром 1739. године. Већ тада је било неопходно да се делови уз нову границу преуреде у крајиште. Војна крајина у Банату, међутим, формално је уређена тек 25 година касније. Регулисане граничарске регименте у њему основане су 1764. године (Илирска граничарска регимента и Немачка банатска регимента). Опсежније територијалне и организационе промене трајале су у периоду од 1764. до 1776. године. Резултат је била трајна подела ове крајине на две војно управне области – Немачко-банатску и Влашко-илирску регименту, прва са седиштем у Панчеву, а друга са седиштем у Белој Цркви.1 Банатска војна крајина је постојала до укидања установе Војне крајине 1872. године.2 Њена територија се простирала дуж реке Дунава, од Доњег Тамиша на западу до Горњег Тамиша и Черне на истоку. Процес стварања јединственог пограничног појаса Хабзбуршке монархије од Јадранске обале до Карпата коначно је довршен тек оснивањем Ердељске и Банатске војне крајине 1764. године.3 Ова година није случајно била важна тачка у хронологији употпуњавања војнокрајишког система. Дотадашња спољнополитичка збивања нису дозвољавала властима да се упусте у било какве реформе у Банату, услед исцрпљујућих ратова – Рата за аустријско наслеђе (1740– 1748) и Седмогодишњег рата (1757–1763). О неуједначености прилика на територији Војне крајине сведочи чињеница да су се у њеном саставу налазиле бројне области завојачене у различитим околностима. Такозване Старе војне крајине настале су у периоду пре Бечког рата (Карловачки и Вараждински генералат) и непосредно након њега (Банска крајина, Подунавска, Посавска, Потиска и Поморишка), а најмлађе војне крајине тек деценијама касније 1 У званични назив регименти је тек од 1802. године уведен и број – XII Немачко-банатска и XIII Влашко-илирска. 2 У вези са укидањем ове границе: И. Спасовић, Банатска војна граница и њено укидање 1872. године, Панчево 2004. 3 C. Göllner, Die Siebenbürgische Militärgrenze – Ein Beitrag zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte 1762–1851, München 1974. 2 (Ердељска и Банатска војна крајина и Шајкашки батаљон). Приликом уређивања пограничне области у Банату могло је бити искоришћено огромно искуство проистекло из напора уложених у регулисање других крајина до половине 18. века. Примењене су опробане методе у организацији крајишта и избегнути сукоби уобичајени у пословима око разграничења завојачене са цивилном територијом и у вези са наметањем граничарских обавеза. Хронолошки оквири теме неодређено су постављени на другу половину 18. века, због тога што је настајање Банатске војне крајине у фазама трајало више деценија. Почеци су били већ у плановима за уређење границе на Дунаву из 1740. године, па је тема проширена и на период постојања првобитних одбрамбених установа у Банату, Земаљског батаљона (1740–1752) и Земаљске милиције (1753– 1764). Оснивање крајишта почело је 1764. године када су надлежности за одбрамбена питања прешле са Дворске коморе, на централну војну установу Дворски ратни савет. Регулисање крајишта одвијало се у неколико етапа. У периоду између 1764. и 1768. године успостављене су Немачка банатска и Илирска граничарска регимента, од којих је прва била трајна, а друга привремена војна формација ове крајине. Између 1769. и 1772. године основани су Влашки батаљон и проширена Илирска регимента, такође привремено. У периоду између 1773. и 1776. године развојачене су Горње компаније, а преостали делови Илирске границе укључени у јединствену Влашко-илирску регименту. Године 1776, дакле, територијално су заокружене две регименте у овој крајини – Немачко-банатска и Влашко-илирска регимента. С обзиром на то да је 1786. спроведена кантонална регулација Војне крајине у склопу које су ревидиране и прилике у двема региментама Банатске војне крајине, ова година представља горњу хронолошку границу нашег истраживања. Већ 1788. године отпочео је последњи аустро-турски рат, а прилике у овој области наставиле су да се мењају након његовог завршетка. Милитаризација се није одражавала само на војни живот 153 насеља Банатске војне крајине, већ је донела и низ других промена. Насеља је требало урбанизовати и добро населити, а њихова домаћинства економски оспособити, како им савесно обављање војних дужости не би представљало превелик терет. У ту сврху, војне власти су настојале да уреде простор активностима попут исушивања мочвара и опскрбе водом, проширивања обрадивих површина и 3 њихове расподеле општинама и домаћинствима, као и планске изградње стратешких објеката и читавих насеља. Поред тога, војне власти су водиле континуирану популациону политику подстичући пресељавања из развојачених области и насељавање ветерана и породица из удаљених пренасељених области. Имајући у виду историјски контекст, предмет нашег интересовања су околности и ток прве фазе развоја Банатске војне крајине. Карактеристично за развој Баната било је то што утицај централних власти у периоду до 1780. године није био ометан постојањем жупанија и феудалних поседа. У Банатској војној крајини, пак, развој није био ометан сукобима опречних интереса војних и цивилних установа. Правац у коме је развој усмерен у другој половини 18. века, имао је своје далекосежне последице на развој током 19. и 20. века. У историографији је већ примећено да се најинтензивнији развој насеља у овој области десио након последњег аустро-турског рата 1788–1791. године. Зато се период од 1739, а нарочито од 1753. до 1787. године, може сматрати уводом у историју модерног, нововековног Баната, чији се континуитет може пратити до данас. * Банатска војна крајина је једна од војнокрајишких области која није била предмет исцрпијих истраживања. У томе она није усамљен случај, јер су тек малобројне научне монографије посвећене историји појединих војнокрајишких области.4 О овој војној крајини написана је само једна монографија. У питању је Историја Банатске војне крајине (1764–1873), Феликса Милекера из 1926. године.5 Њој је посвећен и сегмент у вишетомној монографији о Војној крајини Франца Ваничека из 1875. године (Specialgeschichte der Militärgrenze). Оба аутора 4 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, Band II–III, Wien 1875; III Band, Wien 1875; K. Kaser, Slobodan seljak i vojnik, I–II; Zagreb 1997; В. С. Дабић, Банска крајина (1688–1751), Београд – Загреб 1984; Исти, Војна крајина – Карловачки генералат (1530–1746), Београд 2000; C. Göllner, Die Siebenbürgische Militärgrenze – Ein Beitrag zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte 1762–1851, München 1974. 5 Ф. Милекер, Историја Банатске војне крајине (1764–1873), Панчево 1926 (превод на српски); Монографије истог аутора у вези са неким темама из историје Банатске војне крајине: F. Mileker, Kurze Geschichte der Stadt Bela Crkva (Weiskirchen) im Banat 1355–1918, Bela Crkva 1922; F. Mileker, Die Besiedelung der Banater Militärgrenze, Bela Crkva 1926; F. Mileker, Kurze Geschichte der Stadt Bela Crkva (Weiskirchen) im Banat 1355–1918, Bela Crkva 1922. 4 су се користила архивском грађом, укључујући и нека документа која су у међувремену нестала, па то представља основни значај њихових радова. У време обновљеног интересовања за војнокрајишку историју, седамдесетих и осамдесетих година 20. века, настало је неколико монографија у којима су обрађене одређене теме из историје Банатске војне крајине. Срета Пецињачки је аутор монографије о граничарским насељима која су насељавали Срби од Перлеза на западу до Свинице на истоку (Граничарска насеља Баната (1773–1810)) и монографије о области коју је у једном периоду захватала Немачко-банатска регимента (Панчевачки дистрикт (1717–1773)). Обе су обимне и писане на богатој изворној грађи, а може им се замерити само то што нису конципиране као синтезе. Исти аутор је писац великог броја радова посвећених цивилним и граничарским установама у Банату у 18. веку. Од монографских дела које смо користили због исцрпности и изворне заснованости издвајамо још и рад о колонизацији и планској изградњи насеља у Немачко-банатској регименти, који је написао Ерик Рот (Die planmäßig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärgrenzbezirk 1765–1821).6 За неке од тема из историје Банатске војне крајине, написан је већи број чланака и прилога са објављеном грађом у домаћим часописима (Зборник Матице српске, Истраживања, Рад Војвођанских музеја), такође махом током седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Њихов значај почива на чињеници да су написани на архивској грађи, чији садржај углавном дословно преносе. Тематски су у највећем броју посвећени школству и образовању (аутори Срета Пецињачки, Никола Гавриловић),7 а у мањој мери административној и војној 6 С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната, књ. 1 (А–И), књ. 2 (Ј–Ч), Нови Сад 1982, 1985; Исти, Панчевачки дистрикт (1717–1773), Нови Сад 1985; E. Roth, Die planmäßig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärgrenzbezirk 1765–1821, München 1988. 7 С. Пецињачки, Извештај из 1774. године о немачким школама XII Немачко-банатске регименте, Зборник Матице српске за историју 8 (1973), 93–99; Исти, Подаци о српско-румунским школама Влашко-илирске граничарске регименте у 1792. години, Зборник Матице српске за историју 13 (1976), 147–152; Исти, Учитељске плате у Илирској граничарској регименти у Банату 1768–1771. године, Зборник Матице српске 20 (1979), 91–95; Исти, Подаци о граничарским школама Баната у 1795/6. школској години, Споменик САНУ CXXII (1981), 151–169; Н. Гавриловић, Српске и румунске граничарске школе од Темишварског сабора до појаве Уроша Несторовића (1790–1810), Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 179–195. 5 организацији (Срета Пецињачки),8 црквеним пописима и становништву (Димитрије Руварац, Срета Пецињачки),9 урбаном развоју и неким привредним и друштвеним темама (Мирко Митровић, Антал Хегедиш)10. Далеко већи број чланака се бави историјом цивилног Баната и других војнокрајишких области у 18. веку. Услед сродности тема и они су коришћени као допуна у тези (радови Димитрија Руварца, Мите Костића, Душана Поповића, Славка Гавриловића итд). Због сличности политика које су на цивилној и војној територији вођени из заједничких центара – Темишвара и Беча, имали смо у виду и радове из демографске и привредне историје цивилног Баната у 18. веку.11 Резултати новијих истраживања такође су посвећени државној политици у управи, насељаваљу и земљишним приликама у цивилном Банату, као и успостављању санитарног реда.12 Неколико прилога познавању земљишних прилика у милитаризованом Банату написао је и аутор ове тезе (Јелена Илић).13 Румунска историографија није дала веће резултате о овом питању. Немар према овој теми у 8 С. Пецињачки, Прилози за историју Баната и Банатске војне границе века, Зборник Матице српске за историју 2 (1970), 77–91; Исти, Документа о Банатској земаљској милицији из 1753– 1761. године, Зборник Матице српске за историју 10 (1974), 73–80. 9 Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Сремски Карловци 1902; Исти, Темишварска епархија од њена постанка до 1758. год, Сремски Карловци 1914; С. Пецињачки, Подаци о свештенству и становништву граничарских насеља Баната у 1768. години, Зборник Матице српске за историју 21 (1980), 103–107; Исти, Подаци о црквама и школама Кусићког протопопијата у 1789. г., Зборник Матице српске за друштвене науке 43 (1965), 109– 112. 10 М. Митровић, Из привредног и друштвеног живота Панчевачког граничарског комунитета с краја XVIII и почетка XIX века (1794–1804), Годишњак Филозофског факултета XVI/1 (1973), 69– 82; Исти, Trgovina Pančeva krajem XVIII i početkom XIX veka (1794–1804), Istraživanja 5 (1976), 163– 230; Исти, Јевреји у Банату (1716–1739), Зборник Матице српске за историју 28 (1983), 37–57; Исти, Еснафске привилегије занатлија Банатске војне границе (1777), Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 105–115; А. Hegediš, Josif II o svom proputovanju u Banat 1768, Istraživanja XI (1986), 202–251. 11 K. Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia, Berlin; S. Jordan, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im Banat im 18. Jahrhundert, München 1967; A. Tinta, Colonizările Habsburgice în Banat 1716–1740, Timisoara 1972. 12 A. Reininger, Wolfgang von Kempelen und die Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia und Joseph II. im Banat (1. Teil), Analele Banatului XV (2007), 187–213; (2. Teil), Analele Banatului XVI (2008), 221–270; X. Havadi, Die Österreichische Militärgrenze: Staatliche Kontrolle der Grenze im Absolutistischen Zeitalter, Geographia Napocensis, Anul III, Nr. 2 (2009), 69–82; B. Landais, La réforme cadastrale dans les villages du Banat au XVIIIe siècle, Association d’ Historie et Sociétés Rurales 2012 (No 37 – 1 semestre 2012). 13 Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199– 229; Исти, Расподела земље граничарима у Банату – примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771. године, Српске струдије 3 (2012), 183–205. 6 домаћој и румунској историографији вероватно је последица чињенице да је овај простор после 1918. године подељен између две државе. Банатска војна крајина је обухватала физички неуједначен простор, због чега су привредни и друштвени живот на њеном простору различито обликовани. Географска неуједначеност огледала се и у војно-организационој подели на Немачко-банатску и Влашко- илирску регименту, од којих је прва обухватала четрдесетак насеља на потезу од Перлеза до Белоцркванског округа, а друга стотинак насеља од овог до Бистричког округа. * Оно што нова истраживања о Банатској војној крајини чини могућим и оправданим је сачувана и неискоришћена архивска грађа, а затим и низ проблема и питања о којима се досадашња историографија само делимично или уопште није изјаснила. Грађа за ову тему похрањена је у фонду Ратног архива у Аустријском државном архиву и фонду Темишварске генералкоманде у Државном архиву у Темишвару. Приликом издраде тезе, користили смо се грађом Ратног архива у Бечу. Само једна група аката у Ратном архиву груписана је под именом Банатска војна граница и то за период 1769–1777. године. Услед реорганизације фондова и регистара у Дворском ратном савету грађа за ову тему придружена је другим тематским групама (Војна граница 1753–1761, 1777–1788, Насељавање 1767– 1769, и сл.). У Ратном архиву користили смо и карте и планове Картографске збирке. У набројаним фондовима налази се грађа проистекла из односа крајишких војних власти са централном војном установом, Дворским ратним саветом, па она сведочи о државном планирању развојних процеса у овом делу Војне крајине. Коришћена документа у највећој мери су војно-организацијски списи (ревизије, кондуити, предлози), елаборати и извештаји државних службеника, пописи становништва и имовине, протоколи седница комисија за разна питања, финансијски извештаји и процене трошкова, и друго. Од посебне важности је фонд Дворске коморе, у коме се налази и фонд Банатских аката, са обимном грађом која је разврстана на Старија акта и Млађа акта. Документа у оквиру Старијих аката нису тематски већ хронолошки распоређена, док су у оквиру Млађих аката груписана тематски (користили смо фасцикле о закупу предија и других права, о земаљској и граничарској милицији, 7 и друге). Ова грађа пружа увид у интересну сферу Дворске коморе, главног партнера и супарника војним властима у подели послова, нарочито у време милитаризације. За потпунији увид у развој прилика неопходно је користити грађу различитог порекла. Нека питања много су боље представљена у актима црквене провенијенције, попут оних у вези са црквеном организацијом, становништвом, друштвеним односима, обичајима и слично. У томе је своју улогу имала грађа фонда Митрополијско-патријаршијског архива који је смештен у Архиву САНУ у Сремским Карловцима. Као изворна поткрепљења коришћена су и нека објављена документа, међу којима су најбројнији црквени, школски и војни пописи и разни извештаји. Од користи су биле и веће збирке извора за друга подручја Војне крајине и Баната, попут оних које су објавили Д. Руварац, Д. Поповић С. Пецињачки и С. Гавриловић и други. Прилике у време територијалног издвајања Банатске војне крајине описане су са великом прецизношћу у делу које је 1774. године објавио вишегодишњи службеник у овој провинцији, чиновник Дворске коморе, Јакоб Јохан Ерлер. Опширне коментаре на овај извор приликом његовог превођења и објављивања на српски језик 2004. године саставио је Мирко Митровић.14 * На видљиве промене у Банатској војној крајини утицали су предуслови развоја попут географског и пограничног положаја, али и општег пораста популације у Европи и полувековно мирнодопско раздобље у овом делу Војне крајине. Предмет истраживања нису били војна организација у ужем смислу, као ни војна ангажовања граничара у ратовима. Предмет овог рада ограничен је на устројење пограничне области и њен развој, демографски, привредни и институционални. Спољнополитичке догађаје и дешавања на другим ратиштима нисмо сматрали сегментом овог развоја. Изузетак је био последњи аустро-турски рат (1788–1791), у коме је територија Баната страдала уз велике демографске и привредне губитке. Грађа за историју овог рата врло је обимна, што је главни 14 Ј. Ј. Ерлер, Банат, Панчево 2004; На српском је објављена и публикација коморског службеника Франческа Гризелинија из 70тих година 18. века (F. Grizelini, Pokušaj proučavanja političke i istorije prirode Temišvarskog Banata, Pančevo 2008). 8 разлог томе зашто је дат само груби осврт на његове последице. Уместо тога, истраживања смо хронолошки довели до овог периода. Структура излагања у докторској тези прилагођена је општим захтевима у писању рада чији предмет је једна војнокрајишка област. Било је неопходно, најпре, приказати њене територијалне границе, предочити бројност и структуру становништва, карактеристике простора у коме је држава настојала да интервенише, утичући на привредне и друштвене прилике. Овим редоследом распоређена су и поглавља у тези. Због велике количине података који се односе на становништво коришћене су прилагођене статистичке методе, а ради прегледности и лакшег сажимања података, када год је то било могуће, прибегли смо табеларном и графичком приказивању резултата. Навођењем прецизних података покушали смо да укажемо на стварне прилике и одређене правилности у развоју. На овај начин омогућено је и евентуално поређење добијених резултата са резултатима истраживања на сличну тему. Крајњи циљ истраживања попут овог је стварање базе података на основу које ће бити могуће извршити поређења и уопштити постојећа сазнања, односно одредити тачну меру и значај одређених појава. Приликом израде докторске тезе нека проблемска питања само су отворена. Добијени резултати указују на одређене појаве у развоју на територији Војне крајине, али су истовремено део скупа проблема ране модерне историје уопште. 9 I ТЕРИТОРИЈА И ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ Пре регулације војне крајине у Банату У прве две деценије аустријске управе (1718–1737. године), Банат није имао положај пограничне области. Био је заштићен поседима аустријске куће јужно од река Саве и Дунава и источно од Черне, тј. областима Краљевине Србије и Мале Влашке (тзв. Олтенија).15 Након завршетка Аустро-турског рата (1737– 1739), склапања Београдског мировног уговора (1.9.1739) и разграничења током 1740. године, Банат је по први пут од када је припао Хабзбуршкој монархији постао погранична област. Надлежност над овом провинцијом припала је Дворској комори која је управљала посредством своје филијале – Земаљске администрације у Темишвару. Надлежност јој је тек од 1739. године била ограничена на географску област данашњег Баната, омеђену рекама Мориш, Тиса, Дунав, Черна и Тамиш.16 После 1739. године нужно је било успоставити било какав облик заштите на дунавској граници. Иако је Банат био заштићен рекама Дунав, Тамиш и Черна, сматрало се да услови његове одбране нису погодни као они у крајинама на Сави и Уни. У једном елаборату из 1753. године истакнуто је да је Дунав превише широк и непрегледан, а због бројних рукаваца, мочвара и ада у њему, требало га је надзирати далеко већим бројем стражарница. Поред тога, граница према Влашкој била je практично отворена, јер долина Черне није била велика препрека. 15 Управна јединица Краљевине Србије обухватала је простор између Саве, Дунава, реке Каменице, Западне Мораве и Млаве, а Мале Влашке (тзв. Олтенија) између река Дунав, Черна и Олт. Прва је била под управом коморске филијале Земаљске администрације у Београду, а друга Земаљске администрације у Темишвару. Обе области биле су у саставу Хабзбуршке монархије у периоду између два аустро-турска рата 1718. и 1737. године. 16 Аустријским освајањем 1716. године по први пут je за ову област уведен назив Тамишварски Банат, којим је, заправо, замењен административни назив османске управе – Темишварски ејалет. Назив је очито проистекао из титуле северинског бана коме је део ове територије био подређен у предосманском периоду, што је традиција на коју су се позвали аустријски владари као угарски краљеви. У: Dávid, Géza, The Eyalet of Temesvár in the Eighteenth Century, in: The Ottoman Empire in the Eighteenth Century, ed. by Kate Fleet, Oriente Moderno, Nuova Serie XVIII (LXXIX), I, Napoli 1999, 113–128. 10 Речни ток није представљао довољно јасну границу, а с обе стране био је окружен планинским тереном који је тешко било контролисати.17 У литератури је констатовано да се о првој банатској милицији ,,не зна ништа друго осим да је постојала“. Према наводима Феликса Милекера насеља милиције постојала су од 1724. године, а у њих су се убрајала Топола (између Панчева и Ковина), утврђења подигнута у Панчеву и (Новој) Паланци и одбрамбени шанчеви изграђени у Ковину и Дубовцу. Насељавањем Немаца у околини Нове Паланке и Молдове двадесетих година 18. века, успостављена су нова насеља која је требало заштитити. Поред насељене милиције, у целом Банату биле су разбацане испоставе стајаћих регименти.18 Рат 1737–1739. године десетковао је малобројна насеља и припаднике милиције, нарочито у области око Нове Паланке. Када је почео Рат за аустријско наслеђе (1740–1748) и све царске трупе се повукле из Баната, број ове милиције показао се недовољним за одбрану границе.19 Оснивање граничарских села дуж Дунава разматрано је већ јесени 1739. године. Од генерала Енгелсхофена очекивало се мишљење о томе какви су планови за уређење пограничних области у Банату. Постављало се питање о томе како и са колико милиције (граничара) треба заштитити границу на Дунаву насупрот Србије, да ли ту преселити србијанске или потиске и поморишке граничаре, шта урадити са официрима и где подићи чардаке, да ли за издржавање оформити посебан фонд или је и даље снабдевати из државне касе (ерара), да ли поново војском заузети Нову Паланку, Панчево, Опово и Јабуку, или треба заузети неко друго место да би се стратешки обезбедила граница.20 То је био један од првих послератних планова за уређење границе на Дунаву. Међутим, ништа од ових планова практично није реализовано у то време. Београдским мировним уговором забрањено је утврђивање положаја дуж границе. Потиски и поморишки граничари никада нису били ангажовани на дунавским стражарницама, а упркос 17 Österreichisches Staatsarchiv (ÖstA), Finanz- und Hofkammer Archiv (FHKA), Banater Akten (BA), rote Nr. 41, folio 455–476. 18 С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната, књ. 1 (А–И), Нови Сад 1982, 9. A. Tinta, Colonizările Habsburgice în Banat 1716–1740, Timisoara 1972, 153–166. 19 С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната, 1, 10–13. 20 М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета у Бечу (1717–1740), Споменик САНУ CXXX, Београд 1988, 349. 11 предлозима актуелним током 1740. године, нема доказа о томе да су крајишници из Краљевине Србије у већем броју насељени у Банату. Предлози о насељавању крајишника из Краљевине Србије, као и тзв. Арбанаса или Албанаца (српског становништва са османске територије) и Климената у Банат, били су актуелни 1740. године, због тога што се тада одлучивало о томе где ове досељеника трајно сместити. Генерал Шметау је 26. октобра 1740. године упутио мишљење њиховом команданту, Атанасију Рашковићу, да је за њихов смештај погоднији Банат, ,,где ће им бити одређено земљиште од кога ће се моћи прехранити“, него добро насељени Срем.21 По свему судећи, неки од ових одреда заиста су се затекли у Банату непосредно по завршетку рата. Пресељење у Банат, међутим, није одговарало онима који су већ боравили у Срему. Рашковић је 26. новембра 1740. године из Карловаца упутио Дворском ратном савету молбу у име његових ,,малобројних Албанаца и Климената“, у којој је тражио да и они који су се затекли на служби у Банату од Панчева до Нове Паланке дуж Дунава, ипак буду ,,неодвојено“ (тј. заједно са осталима) насељени у Срему од Земуна до Раче.22 До краја године су и одреди у Банату подржали предлог о ,,неодвојеном“ насељавању. На тај начин треба разумети молбу коју је пет официра потписало 18. децембра 1740. године у Сакулама, где су ове трупе вероватно боравиле и служиле током протеклих година. У молби су оставили простор за могуће пресељење, наглашавајући да желе да ,,неподељени остану у једном месту – које год да им се додели“. Да би се ујединили с осталим трупама, захтевали су да ,,као и сви Албанци и Срби који су били под командом Станише Марковића, сада [после његове смрти], буду под командом Фон Рашковића“, 21 Архив САНУ у Сремским Карловцима (АСАНУК), Митрополијско-патријаршијски архив (МП), фонд ,,Б“, 1740 – 52, а, б. Вероватно у вези са пресељењем одређених трупа у Банат, барон Шметау је из Крушедола наредио Атанасију Рашковићу 21. септембра 1740. године, да изда заповест својим капетанима да саслушају каплара Тому Зависковића и његових 20 момака, ,,који су дотле служили у србијанској народној милицији, а сад су примљени у Банат као граничарски хајдуци, па ако је тачно шта су тврдили, да им допусти дићи жетву с поља које су раније обрадили“ (АСАНУК, МП ,,Б“, 1740 – 47). 22 АСАНУК, МП ,,Б“, 1740 – 55. 12 односно да не желе да се одазову позиву Вука Исаковића ,,да буду под његовом командом и са њим да ступе у савез“.23 И поред тога што се порекло одбрамбених јединица у Банату не може тачно одредити, чињеница је да су оне постојале и пре стварања регулисане војне крајине 1764. године. 1. Национална милиција и Земаљски батаљон После рата, куге и разграничења 1740. године у изворима се помињу одреди националне милиције у јужном Банату, а од 1746. године и постојање Земаљског батаљона. Историју ових формација није лако реконструисати. Доступни су нам само накнадни осврти на време њиховог постојања у извештајима које су коморски и војни службеници писали око 1750. године, расправљајући о разлозима за или против укидања Земаљског батаљона. Дворска комора је инсистирала на укидању ове установе због тога што је превише поданика у њеном саставу уживало повластице. Војне власти, са друге стране, заступале су своје интересе и препоручивале, не само да батаљон буде сачуван, већ и да буде искоришћен као полазна тачка за формирање регулисаног крајишта. Интереси Дворске коморе заступљени су у извештајима коморског службеника Андреаса Редекера (Andreas Redecher),24 док су се за одбрану војних интереса залагали заповедник овог батаљона мајор Симбшен и управник у Банату генерал барон Енгелсхофен.25 Војни представници нису пропустили прилику да истакну потребу за постојањем уређеног крајишта. Они су подсетили на то да је интерес ерара да крајина буде препуштена граничарима који се сами издржавају, уместо стајаћим трупама које финансира држава. 23 АСАНУК, МП ,,Б“, 1740 – 50. Овај захтев потписали су капетан Риста Петровић, хаднађи (поручници) Јован Обрадовић, Стефан Ђорломановић, Бошко Радичевић и барјактар (заставник) Никола Вуичић, у Сакулама 18. октобра 1740. године ,,по старом календару“, и њима надређени капетан Вилхелм. 24 FHKA, BA, rote Nr 41, folio 488–522. У питању је елаборат, који је настао 21. маја 1751. године у Темишвару, на основу извештаја саветника Земаљске администрације, Андреаса Редекера (Andreas Redecher) о историји пандурске компаније и банатског батаљона, околностима њиховог настанка и предлозима у вези са укидањем. Насупрот овог коморског угла, стоји војни интерес заступљен у извештајима генерала Симбшена и Енгелсхофена. 25 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 550–561. Извештај је 1. августа 1751. потписао у Бечу мајор Симбшен, као одговор на коморски извештај о истом питању од маја 1751. године. 13 Из Редекеровог извештаја сазнајемо да је прва национална милиција у Банату формирана неколико година пре почетка аустро-турског рата 1737. године од ,,тамошњих нација“ Срба и Румуна, због чега је називана националном милицијом. Припадници те милиције били су насељени око Дунава на додељеним земљишним поседима и са ,,хлебом“ и платом, који су им исплаћивани од стране Коморе. Пошто су се приликом турских упада у рату 1737–1739. године припадници националне милиције разбежали, па чак делом прешли и на турску страну, оцењено је да ова милиција није ни на који начин допринела одбрани границе. Ипак, након мира је обновљена, а њеним припадницима је, као и претходним, на слободно уживање препуштено земљиште и исплаћивана плата. Њихов статус био је изједначен са статусом регуларне милиције, подређене Земаљској администрацији у Темишвару.26 Број припадника националне милиције повећавао се постепено. Томе је, пре свега, допринео Рат за аустријско наслеђе. Војне власти су, наиме, одобриле да компанија буде повећана како би њени чланови били искоришћени и на ратишту. Национална милиција је тако прерасла у формацију Земаљског батаљона, који је до краја рата формално бројао 2.000 припадника. Симбшен је навео да је ова компанија већ 1744. или 1745. године имала 400 чланова, а Редекер да је 1746. године њихов број порастао на преко 1.200. То значи да је компанија у неколико година проширена и да јој је приступило на стотине поданика. Припадници батаљона су одведени на ратиште, а за узврат су били ослобођени пореских обавеза. Команда над овом јединицом додељена је мајору Симбшену као ,,authoritate privata“, због чега је и називана ,,Симбшеновим батаљоном“. Након 1746. године у Банату се у војном статусу налазило 67 села.27 Број војних и полувојних насеља био је велик нарочито у области око Нове Паланке.28 26 FHKA, BA, rote Nr 41, folio 488–522. 27 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 525, 527 (В). У питању је попис места у којима је одобрено задржавање земаљске милиције: 1. Чента, Опово, Сефкерин, Глогоњ, Јабука, Панчево (коњица под командом капетана Силађија), 2. Панчево, Старчево, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, Делиблато, Црквенка, Гај (пешадија под командом капетана Рашковића), 3. Острово, Дубовац, Кајтасово, Омор, Дупљаја, Јасенова, Црвена Црква, Врачевгај, Нова Паланка (пешадија под командом мајора Симбшена), Tallhausen, Ruschova, Крушчица, Mikoliz, Петрилова (коњица), 5. Округлица, Соколовац, Бела Црква, Лангенфелд, Слатина, Кусић, Ребенберг, Најдаш, Јазовик, Поток, Сокол, Маковиште (пешадија под командом капетана Дуке), 6. Дибић, Белобрешка, Мачевић, Пожежена, Молдова, Босниак, Доња Љупкова, Горња Љупкова, Сушка, Берзаска, 14 Банатски земаљски батаљон је после 1748. године обухватао пет компанија, од којих је свака бројала по 340 пешадинаца и 60 коњаника, тј. укупно 2.000 припадника.29 За потребе надзора банатске границе дуге 25 немачких миља (185,5 км),30 стражарнице је зими опслуживало 600, а лети 1.000 припадника овог батаљона. Указујући на корист државне касе од институције граничара који се сами издржавају, мајор Симбшен је изложио преглед њихових обавеза, као и расхода и прихода које је од њих имала државна каса. Ерар је за издржавање крајишта у Банату издвајао 14.000 форинти, од којих је, међутим, крајиште добијало само 2.144 форинти, док је остатак суме био препуштен тврђави и команди у Темишвару. Симбшен је подсетио на допринос банатских граничара у Рату за аустријско наслеђе и заложио се за задржавање постојеће формације. Намера Коморе, са друге стране, била је да овај батаљон врати у размере које је имао пре него што је проширен 1746. године. Она је предлагала да домаће формације на крајишту буду смањене, а одбрамбена снага крајишта ојачана постављањем стајаће војске у четири касарне, које би биле изграђене у Панчеву, Новој Паланки, Карансебешу и Лугошу. Сматрала је да прву линију одбране не треба препустити ,,власима шизматицима“, због њихових ,,слобода и навика из турских времена“.31 Поред тога, Комора се жалила на то да су припадници батаљона насилно присвајали земљиште цивилних поданика. Тврдила је да се Свиница, Плавишовица, Дубова, Оградина, Јашелница, Жупанек, Туфиер, Топлец, Пецинешка, Мехадија, Плугова, Глобореу, Боголтин, Корниарева (пешадија, под командом капетана Schmolzer). У прологу Ц додата су и милитаризована села Тисовица и Кривица. 28 С. Пецињачки, Подаци о контрибуцији и становништву Баната у првој половини XVIII века, Зборник за историју 5 (1972), 118–121; Исто и у: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната, књ. 1, 10. Насеља са граничарским породицама 1750. године била су: Округлица (33 породице), Дивич (20), Пожежена (35), Мачевић (22), Калуђерово (Ребенберг, 61), Јазовик (31), Петрилово (46), Маковиште (58), Русова (48), Zahlangen (Нова Паланка?) (24). Поред ових, забележен је и одређени број насеља у којима су војничке породице живеле заједно са цивилним становништвом: Нова Паланка (34 војничке породице), Стара Молдова (42), Доња Љупкова (17), Поток (24), Дупљаја (8), Црвена Црква (12), Врачевгај (26), Соколовац (9), Луговет (Langenfeld, 11), Најдаш (9), Белобрешка (8), Шушка (5), Босниак (Нова Молдова, 4). Пописом је исказан само број милитарских (граничарских) домаћинстава. Било их је 378 у војним и 209 у мешовитим насељима, те укупно 587 домаћинстава у 24 насеља у овој области. 29 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 550–561. 30 М. Влајинац, Речник наших старих мера, књ. 3, Београд 1968, 606. Немачка миља је могла износити 4.550, 5.565 или 7.420 метара, а ми смо прихватили њену последњу, максималну дужину, која је најчешће изједначавана са тзв. географском или земљописном миљом. 31 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 455–476. 15 ширење батаљона незаконито односило не само на лични статус његових припадника, већ и на земљиште целих насеља, а да у свему томе није поштовано начело добровољности. Поданици су се, наиме, жалили да су граничарски статус прихватили из страха да ће бити протерани са својих поседа, а неки од оних који нису хтели да прихвате нови статус разбежали су се, прешавши и на турску страну. Сматрала је да свако ко је био коморски поданик (контрибуент), па ,,у међувремену почео да контрибуцију плаћа Симбшену“, треба да буде подређен ранијој дистриктској управи. Заинтересовани да задрже граничарски статус, могли би да се у року од осам дана преселе у Шајкашку, Славонију или место одакле су дошли. Очекивало се да ће сви они који се изјасне за граничарски статус и одселе се, бити замењени новим поданицима, на пример, турским поданицима из Србије, ,,који ће већ током прве зиме прећи залеђени Дунав“ и населити упражњена насеља. Коморски службеници су Батаљон сматрали ,,штетним“ (so schädliche Bannatische National Miliz Battalion). Но, и поред тога, они нису оспоравали чињеницу да је против упада разбојника, кријумчарења, турског насиља и епидемија, неопходно да се банатска милиција одржи и у мирнодопско време. Због тога је за службу у стражарницама, касарнама и официрским становима, према њиховом мишљењу, требало оставити 250–300 људи, и то из редова регуларне милиције (regulirten Miliz). Оваква јединица је у међувремену, 1751– 1753. године, основана под именом Банатска земаљска милиција.32 Коморски захтеви су реализовани. Симбшенов батаљон је расформиран најкасније током 1752. године. Већина његових официра пребачена је у статус резервних (agregierte). Један од таквих официра, Теодор Албано, навео је у молби из 1760. године да је, после 22 године службе, пребачен у статус резервног хаднађа (поручника) 14. децембра 1753. године.33 Укидањем Банатског земаљског батаљона и стварањем Банатске земаљске милиције 1753. године коренито је реорганизовано погранично подручје у Банату. У области Нове Паланке већина насеља Симбшеновог батаљона је развојачена, а 32 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 540–549. 33 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 1270. Један списак активних и резервних официра при Доњим компанијама објављен је у: С. Пецињачки, Документа о Банатској земаљској милицији из 1753–1761. године, Зборник Матице српске за историју 10 (1974), 74. 16 граничарски статус задржало је само шест насеља. Стварање Банатске земаљске милиције, начин на који је функционисала, као и само њено постојање у периоду између 1753. и 1764. године, представљају увод у регулисање Војне крајине у Банату. 2. Земаљска милиција у Банату Банатска земаљска милиција је настала јесени 1753. године. Обухватала је осам компанија – шест Горњих и две Доње. У састав првих улазило је 15 насеља на територији Бечкеречког дистрикта, а у састав других шест насеља у Новопаланачком дистрикту. Због свог положаја у западном, географски нижем, односно југоисточном, брдском Банату, компаније су назване Горњим и Доњим компанијама. До 1764. године ових осам компанија представљале су једине војне формације на територији Баната. Биле су подређене Земаљској администрацији у Темишвару и због тога нису имале статус регулисаних војнокрајишких трупа, већ су биле ,,земаљске“, милицијске трупе, а њени припадници су у изворима називани ,,милитари“ или милиција. Међутим, пошто је њихов статус по свим обележјима био граничарски, могу се називати и граничарима. Припадници Земаљске милиције уживали су статус ,,милитара“ на основу одредби уговора о обавезама, такозваној Конвенцији. Овај уговор је Земаљска администрација склопила са потиским и поморишким граничарима који су се одлучили за пресељење у Банат и образовали Горње компаније. Крајем 1753. године правна важност Конвенције проширена је и на припаднике Доњих компанија.34 Заговорници очувања установе Земаљске милиције, указивали су на добре стране њеног постојања. Предности су биле у томе, писао је тајни дворски саветник барон Игњат фон Кемпф 1759. године, што ова милиција у сваком тренутку обезбеђује ,,више од пуног бројног стања“, као и то што се сама регрутује, набавља униформе и оружје. Захваљујући њеној бројности могло се рачунати на 4.000 људи за потребе посадске службе у Темишвару или у случају 34 FHKA, BA, rote Nr. 41 (1753, Nov. – Dez.), folio 4–159. У вези са уређењем folio 86. 17 рата за одбрану у земљи. Из ових разлога, сматрао је Кемпф, све што им се обећа требало је ,,свето поштовати“, а положај им оставити ,,in statu quo“.35 Земаљске милиције у Банату укинута је 1764. године, али су све њене компаније и насеља задржали граничарски статус. Они су, наиме, прешли под надлежност Дворског ратног савета и постали део Илирске граничарске регименте. Тиме је и званично основана Војна крајина у Банату. Доње компаније Мали број насеља задржао је граничарски статус након укидања Земаљског батаљона тако што је крајем 1753. године преузет у формацију Банатске земаљске милиције. Тада су формиране две Доње компаније у чији је састав ушло само шест насеља некадашњег Земаљског батаљона. Прва компанија имала је седиште у Потоку и обухватала је, поред овог насеља, и Петрилово и Маковиште, док је друга компанија имала седиште у Соколовцу и обухватала, поред овог насеља, и Округлицу и Лангенфелд (Луговет; Чимпиа).36 Генерал Енгелсхофен је у елаборату с краја 1752. године образложио стратешки значај области око насеља Поток и аргументовао став о потреби да његови становници сачувају војни статус. Наиме, управо су граничари код места Поток, куда су водили путеви из Алмаша у Новопаланачки дистрикт, спречавали разбојничке упаде. Ту су се разбојници најчешће задржавали. Пре постављања милиције код Потока, становништво је било изложено нападима разбојника и неретко губило живот. Милиција у Потоку, поред тога, могла је да надгледа Дунав и тиме штити путеве ка банатским рудницима Оравици и Саској. Била је задужена и за одбрану царинарница на граници са Турском, уз подршку стајаћих трупа.37 Састав двеју Доњих компанија остао је непромењен и након њиховог инкорпорирања у Илирску граничарску регименту 1764. године. До територијалних промена у овој области дошло је тек у периоду реорганизације 35 Österreichische Nathionalbibliothek (ÖN), Codex 14130: Kempf, Ignaz Freiherr, von, Bericht von dem Temesvarer Banat, a. 1759, folio 61–62, 107. 36 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 317–322; folio 359–364. 37 Österreichisches Staatsarchiv, Kriegsarchiv (KA), Hofkriegsarchiv (HKR), Akten 1753, Kt. 322, 1753 – 115 – 130, folio 1–30; folio 64–67. 18 Илирске регименте почетком седамдесетих година 18. века. Већина насеља Доњих компанија трајно је изгубила граничарски статус 1771. године. Њихово становништво је добило прилику да се изјасни о томе да ли жели да остане у овим насељима у статусу цивила или се пресели у суседна милитаризована насеља. Након ове реорганизације, војни статус су изгубила и под коморску надлежност су потпала насеља целе Поточке компаније (Поток, Петрилова и Маковиште), а из Соколовачке компаније насеље Округлица. Граничарски статус су после 1771. године сачувала само места Соколовац и Лангенфелд. Горње компаније Оснивање Горњих компанија Земаљске милиције у Банату било је непосредна последица укидања Потиске и Поморишке војне крајине 1751. године. Граничари ових развојачених крајина који су одлучили да задрже статус имали су могућност да се преселе у друга крајишта – у Банат или у Русију. У већем броју су се преселили у Банат током 1751–1752. године. Насељени су на пусте делове Бечкеречког и Чанадског дистрикта, у појасу који се протезао дуж леве обале Тисе од Кањиже до Перлеза. За насељавање су им препуштене пустаре, па су њихова насеља, осим у неколико изузетака, била потпуно нова. Компаније су образоване од по три или два насеља, а њихов састав је био следећи: компанија Ботош, Марино село (Томашевац) и Сиге (Перлез), компанија Фрањова (Врањево), Карлова (Драгутиново) и Кумане, компанија Меленци и Тараш, компанија Мокрин, Јозефово (Обилићево) и Крстур (Српски), компанија Идвор и Леополдово (Чента) и компанија Велика Кикинда и Мала Кикинда (Башаид). Насељавањем српских породица из развојачених места уз Тису и Мориш потпуно је измењена мапа некадашњих пустих делова Бечкеречког и Чанадског дистрикта.38 Представницима потиских и поморишких граничара је 1751. године у Бечу издата дозвола да након пресељења у Банат задрже граничарски статус и обавезе у облику уговора или Конвенције. Ради потврде права граничара на трогодишње ослобођење од дажбина, ова Конвенције је потврђена 1753. године.39 Права и 38 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412. 39 FHKA, BA, F. 52, rote Nr. 189, folio 604–607. 19 обавезе пресељених граничара дефинисана Конвенцијом нису се ни по чему разликовала од права и обавеза становника регулисаних крајишта. У њихове војне обавезе је, између осталог, спадала и обавеза учешћа у ратовима ван Баната, баш као што су ту обавезу имали припадници стајаћих и граничарских регименти. Када је 1764. године створена Илирска граничарска регимента, припадници Банатске земаљске милиције поднели су молбу у којој су тражили да им буде потврђен статус ,,милитара“. У овој молби се види да су свест о заједничком пореклу и посебности свог статуса чували још од времена када су граничарску дужност вршили у Потиској и Поморишкој војној крајини. Подсетили су, наиме, на то да је после пресељења из ,,наше старе границе на Тиси и Моришу“, нова граница формирана 1753. године „на исти начин“.40 Овим су истакли да они свој статус схватају као граничарски, иако су формално били припадници земаљске милиције. Учешће Земаљске милиције у Седмогодишњем рату (1757–1763) указало је на потребу да њени одреди буду уједначени са регулисаним граничарским и стајаћим трупама. У одреде Земаљске милиције требало је увести региментски систем и официрску хијерархију.41 У то време су већ били очигледни и неки други недостаци у одбрани заснованој на установи Земаљске милиције. Наиме, било је јасно да она не може да врши кордонску службу на Дунаву, због тога што је њена територија превише удаљена од реке. И поред тога, Горње компаније су 1764. године преузете у Илирску граничарску регименту. У саставу ове регименте су остале готово целу деценију, скоро до краја њеног постојања. У склопу територијалних промена Илирске граничарске регименте, октобра 1773. године развојачено је 11 од 15 насеља Горњих компанија. Она су препуштена ццивилној тј. коморској надлежности, а становништво у њима већином је одлучило да остане у местима која су двадесет година раније основали пресељавањем са Тисе и Мориша и да преузме цивилни статус. Развојачење су избегла само три насеља Горњих компанија – Идвор, Леополдово и Сиге, која су прикључена Немачко-банатској регименти. 40 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 45–48. 41 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 182. Ваничек наводи да се потреба за реорганизацијом ових компанија показала 1762. године, када је било опасности од турског упада у Банат. 20 Држава је била заинтересована за задржавање становништва на том подручју, па је већ 1774. године пристала да ова насеља образују ,,привилеговану“ област Великокикиндски дистрикт. По угледу на Потиски дистрикт створен 1751. године42 и Великокикиндски је стављен под управу Дворске коморе. Коморски статус задржао је и после 1778. године када је Банат припојен Угарској и делови његове територије продати приватним лицима.43 Регулисана војна крајина у Банату С уређивањем Банатске војне крајине журило се како би његова територија била учвршћена пре него што буде испуњено обећање дато угарским сталежима 1740. године, да Банат буде препуштен Угарској круновини и укључен у систем његових жупанија.44 Пре него што је одобрила прикључење Баната Угарској 1778. године и распродају поседа феудалцима, држава је предузела неколико корака да заштити своје интересе. На територији Баната она је задржала области под својом непосредном контролом – Великокикиндски дистрикт под управом Дворске коморе и регулисану Банатску војну крајину под управом Дворског ратног савета. Поврх тога, донела је Банатски урбар 1780. године, који је био примењив на свим поседима, како државним тако и феудалним поседима у приватном власништву.45 Претварање Земаљске милиције у граничаре регулисаног крајишта догодило се у време када су обављани и други послови са циљем уређивања територије, правног система и војне организације Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Током 1764. и наредних година основане су нове војне формације попут регименти у Ердељској војној крајини и Шајкашког батаљона, решавана су територијална питања попут разграничења Вараждинског генералата и инкорпорације властелинства Војка у Петроварадинску регименту, а уведене су и 42 С. Гавриловић, Привилегија Потиског диштрикта из 1751. године, Зборник за историју Матице српске 7 (1973), 119–123. Привилегија Потиског дистрикта издата је 1751. године, а потом поновљена 1774. и 1800. године. У њима је истакнуто да територија дистрикта не може бити добро појединца, већ само крунско добро, што је значило, да су становници били подређени Дворској комори уместо феудалном власнику. 43 В. Стајић, Великокикиндски диштрикт 1776–1876, Нови Сад 1950. 44 A. Hegediš, Josif II i refeudalizacija Banata, 29. 45 A. Hegediš, Novi vlastelini i njihovi kmetovi u Banatu 1782. godine, Godišnjak društva istoričara Vojvodine (1978), 55–75. 21 нове војне установе попут Генералног граничног инспектора и Санитетске комисије.46 У склопу ових подухвата створена је и регулисана крајина у Банату. Годинама уназад било је познато да је главна гранична тврђава Темишвар (Haupt-und Graniz-Vestung Temisvar) била уједно и једино ,,одрживо“ место у Банату.47 Планови о претварању насеља Банатске земаљске милиције у регулисано крајиште постојали су већ дуже времена. Царица Марија Терезија је новембра 1763. године одобрила предлог Дворског ратног савета да земаљска милиција буде пребачена у ред оних који су ,,у служби“ (регуларни граничари) и да буде употребљена за формирање пограничног појаса дугог 25 миља. Царица је том приликом подсетила да су припреме за регулисање крајишта почеле још пре две године. Послови су тада поверени Дворској Банко-депутацији (Ministerial Hof Bankodeputation) и комесару Фон Кемпфу, због тога што је лично, заједно са генералом Енгелсхофеном који је у међувремену умро, учествовао у формирању Банатске земаљске милиције. Регулисање је требало да буде извршено тако што би била изабрана једна од две могућности. Прва је да земаљска милиција буде пресељена у Војну крајину (Границу), а друга да Граница буде насељена ветеранима.48 Међутим, 1764. године су искоришћене обе могућности. С једне стране, насеља земаљске милиције Горњих и Доњих компанија интегрисана су у Илирску граничарску регименту и њихови становници искоришћени као граничари, иако нису пресељени ближе Дунаву. С друге стране, на територији Панчевачког дистрикта примењен је метод планског насељавања ветерана, тј. насељеника са војним искуством. Опсежне територијалне промене у јужном Банату биле су последица размене цивилних и војних надлежности и трајале су у периоду између 1764. и 1775. године. У том периоду постојале су следеће војне формације регулисаног крајишта – Илирска граничарска регимента, Влашки батаљон и Немачко-банатска регимента. У употреби су били и мање формални називи који су се односили на територију коју су обухватале ове регименте – Илирска граница, Влашка граница и Немачка граница. До већих промена у уређењу војне крајине у Банату дошло је у периоду после 1768. године. На њих је у великој мери утицао војно-политички 46 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II. 47 ÖN, Bericht von dem Temesvarer Banat, folio 55. 48 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 186, folio 482. 22 притисак који је наметнуо Руско-турски рат (1768–1774). Не случајно, Војну крајину је пролећа 1768. године обишао цар Јосиф II. Он се суочио са чињеницом да крајиште у Банату није имало облик уређене и заокружене војне територије.49 Уследили су реорганизација и територијалне промене спроведне у неколико корака. С једне стране развојачене су Доње (1771) и Горње компаније (1773), а с друге стране завојачене области уз Черну и Горњи Тамиш (1769), потом Горња и Доња Клисура, Алмаш и Крајина (1773) и, на крају, насеља између Доњег Тамиша и Делиблатске пешчаре у појасу од Перлеза до Дубовца (1775). Након опсежних територијалних промена, почев од 1776. године, усталиле су се две војноуправне јединице Банатске војне крајине, Немачко-банатска и Влашко-илирска регимента. 3. Илирска граничарска регимента Илирска граничарска регимента или Илирска граница настала је тако што је војна управа од коморске надлежности преузела територију и становништво Банатске земаљске милиције. У првом тренутку ова регимента је обухватила само насеља Горњих и Доњих компанија, али је постепено проширивана и на другу територију. Становницима Горњих и Доњих компанија је статус припадника земаљске милиције преиначен у статус граничара нове, Илирске регименте. Процедура регулисања подразумевала је читање ,,акта о предаји“ (Übergaab-Actus), којим је надлежност Дворске коморе препуштена Дворском ратном савету, и то од насеља до насеља. Промену надлежности у насељима Горњих компанија описао је коморски службеник Јохан Михаел фон Бранденбург у дневнику (Journale) који је водио од 28. марта до 17. априла 1764. године. Забележио је, између осталог и то, да приликом предаје надлежности „није примећено незадовољство ових милитарских заједница“.50 Априла те године наређено је да се Илирска граница 49 A. Hegediš, Josif II i refeudalizacija Banata, Godišnjak društva istoričara Vojvodine (1980), 27. Ради убрзавања поступка цар Јозеф II је предложио да треба зауставити насељавање Немаца и у ове крајеве населити Румуне, Србе и друге емигранте из турских земаља, ,,како би се земља претворила у војну област“. 50 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 186, folio 617. Фон Бранденбург је забележио да је 28. марта ,,све довршено“ у Малој Кикинди и Мокрину, 29. марта у Крстуру и Јозефову, а да је 30. марта извршена предаја надлежности у компанији Велика и Мала Кикинда. Компанија у којој су се 23 уреди по ,,Славонској граничарској системи“.51 То је значило да је примењен модел региментске и компанијске организације по угледу на најближе уређено крајиште, оно у Славонији и Срему. Илирске граничарске трупе пописане су под називом ,,Regulirt- Bannat- Illyrishes Gränitz-Corps“.52 Уређењу Илирске граничарске регименте приступило се током наредне године под надлештвом администрацијског саветника фон Бранденбурга. Посао је отпочео у Мокрину 21. јула и завршио се 6. октобра 1765. године. Извештај о успостављању Илирске границе датиран је 23. новембра 1765. године, а на основу њега могу се реконструисати најважније фазе читавог поступка.53 У склопу рада комисије на уређењу крајишта, последња Конвенција земаљске милиције из 1753. године замењена је новим уговором о обавезама. Терен Горњих компанија реамбулиран је истом приликом. То је подразумевало прво премеравање атара насеља Горњих компанија од времена њиховог оснивања. Премеравањем земљишта прецизно је дефинисана гранична линија између војних и цивилних поседа, одређена надокнада за изгубљено земљиште коморској страни и утврђен фонд обрадивог земљишта стављен на располагање граничарима.54 Тада је направљен и нацрт за два пешадијска батаљона и један ескадрон хусара у које ће Илирске граничарске трупе бити подељене, као и план за издржавање њихових официра. Извештаје о пословима територијалног и другог уређења ове регименте потписао је 16. фебруара 1766. године њен командант, мајор барон Сечујац фон Хелденсфелд.55 * налазили Карлово, Фрањево и Кумане подређена је граничној управи 4–8. априла.50 У дневним извештајима за период између 9. и 17. априла 1764. године забележено је о регулисању Меленачке и Тарашке компаније, 13. априла у Ботошу, 14. априла у Сигама, 16. априла у Леополдови, а 17. априла у Идвору. Тиме је надлежност промењена у 6 Горњих компанија. Комисија је поводом истог посла пошла пут Соколовца и две Доње компаније. 51 Под Системом се подразумевало Уређење или Организација, како је образложено у: F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III Band, Wien 1875, 3 (напомена 1). 52 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 32, 34. 53 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 32, 34. 54 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 66; Исто и под сигнатуром BA, F. 52, rote Nr 187, folio 215. 55 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 41. 24 У периоду између 1770. и 1774. године Илирска граница је проширивана. Тиме је решено питање неповољног положаја насеља Горњих и Доњих компанија, која су била превише удаљена од дунавске границе. Завојачење области уз Дунав било је усклађено с истовременим проширивањем Немачке и формирањем Влашке границе.56 У извештају од јануара 1770. године константовано је да разменом територије између коморских и граничарских насеља треба формирати пограничну област која се у континуитету простире ,,од Илирских компанија на Тиси и немачких насеља на Дунаву, све до Оршаве и Жупанека, а преко појаса од Жупанека до Марге наставља се на Трансилванијску границу“. Другим речима, планирано је да сва села на граничној линији дуж Дунава и према Влашкој и Трансилванији буду уступљена војним властима ради формирања војне крајине.57 Прво проширење Илирске границе ван подручја које је било насељено земаљском милицијом, обухватило је насеља у околини Нове Паланке и Беле Цркве. Преузимање насеља Гај и Дубовац извршено је током јуна 1770. године.58 Већ новембра 1770. године састављен је извештај о завршеној размени села и становништва у Новопаланачком дистрикту. Милитаризована су насеља Кусић, Лесковица и Златица, а они који су се у овим местима изјаснили за останак у цивилном статусу преселили су се у насеља Поток, Маковиште и Петрилово, која су две године раније развојачена.59 Уобличавање банатског крајишта 1773. и 1774. године било је повезано са развојачењем једног дела Илирске границе и завојачењем нових насеља. Реорганизацију је током 1773. и 1774. године спроводио комесар војних власти, генерални граничарски инспектор фелдцојгмајстер барон Шишковић (Siskovics), који је искуство стекао током реамбулације, разграничења и комплетирања граничног појаса у Немачко-банатској регименти претходних година. Током 1773. године територија Илирске границе проширена је на области око Перлеза и Ботоша с једне, и Клисуре, с друге стране. У Илирску границу преузета су места 56 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10; 1769 – 45 – 11. 57 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 745, 1770 – 39 – 6. Илирској граници требало је да припадну села Острово, Сакуле, Гај, Дубовац, Нова Паланка, Дибич, Белобрешка, Шушка, Пожежена, Мачевић, Молдова, Љупкова, Берзаска, Свињица и Оградина. Део ових планова је остварен до краја 1770. године, а део тек 1773. године. 58 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 96. 59 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 140–170. 25 Делиблато, Кајтасово, Црвена Црква, Врачевгај, Гребенац, Омор, Дупљај, Јасенова, Перлез Варош, Фаркаждин и Орловат. Септембра 1773. године прикључена су јој и насеља такозване Горње Клисуре – Дибич, Бело брдо, Суска, Радимна, Српска Пожежена, Мачевић, Молдова, Сисковица, Горња Љупкова и Берзаска. Територија Илирске граничарске регименте је јесени 1773. године је умањена, јер је 11 насеља Горњих компанија препуштено коморској надлежности. Од насеља Горњих компанија статус граничарских задржала су само насеља Идвор, Сиге и Леополдова. Задржавањем ова три насеља и милитаризацијом Перлез Вароши, Фаркаждина и Орловата, формирана је јединствена погранична област од Перлеза и Томашевца до области Клисуре.60 Након развојачења Горњих компанија штаб мајора Сечујца се из Велике Кикинде преселио у Белу Цркву, у бивше седиште дистриктске управе, па је ту оснивано седиште будуће Влашко- илирске регименте. Резултати регулисања овог крајишког подручја и издаци државне касе направљени у периоду од 1765. до 1772. године, сумирани су у протоколу који је 9. априла 1774. године потписао барон Шишковић. Извештај се односио на ,,питања регулације Банатске Немачке, Влашке и Илирске границе“ (In Angelegenheit der Banatisch Deutsch Wallachisch und Illyrisch Granitz Regulierung). У то време Илирска граница је живела своје последње дане, пре него што је већ наредне године њена територија реорганизована у Влашко-илирску граничарску регименту, која је ујединила до тада раздвојена подручја Илирске и Влашке границе.61 * Паралелно са проширивањем Илирске границе образован је и Дунавски кордон или појас приобалних стражарница, подељен у три дела – Доњи, Средњи и Горњи дунавски кордон. У време успостављања регименти током периода 1764– 1774. године, организација дунавског приобаља, по свему судећи, била је независна од војне организације у залеђу. Кордонске области су називане окрузима (Bezirk) и имале су сопствене команданте. У Инструкцији за команданте 60 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 126. 61 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 61/1, folio 41. 26 три дунавска кордона наведене су и њихове обавезе. Први командант је имао седиште у Панчеву и био надлежан за границу, припадајућа острва и стражарнице од Опова и Црвенке до Ковинских млинова, укључујући острво Острово. Командант Средњег кордона који се протезао од ушћа Поњавице до чардака преко пута острва Пореч, седео је вероватно у Новој Паланки. Трећи командант боравио је у Мехадији и био надлежан за границу и стражарнице од Свинице до Млинова Водице, укључујући залеђе Оршаве у брдима и долину до стражарница код Мехадије. Команданти су имали своје људе којима су поверавали држање страже и били дужни да достављају извештаје о свим дешавањима под својом командом, као и да одржавају добре и пријатељске односе са суседима на турској страни.62 Према Кордонском регулативу из 1769. године, кордонска линија у Банату садржала је 98 стражарница које је опслуживало 645 људи. После регулације, службу је у мирно време вршило 406 граничара, у време опасности 844, а у време куге 1.286 граничара.63 Кордон као уски приобални појас био је заштита државним службама – царинарницама, поштанским станицама и контумацима. Царинарнице су, иначе, биле постављене дуж граница провинције Банат на Моришу, Тиси и Дунаву. На граници према Турској налазиле су се 1759. године у Ковину, Острову, Мехадији, Свиници, Молдови, Панчеву, Омољици и Новој Паланки. У ово време постојала су два главна контумаца – у Панчеву и Мехадији. Четири сата удаљен од Мехадије уз реку Черну, у близини Оршаве и ван села Жупанек, налазио се пред-контумац, тј. санитарни прелаз за чишћење овчје вуне.64 4. Немачко-банатска регимента Немачко-банатска регимента настала је 1764. године од милитаризованих насеља Панчевачког дистрикта. Милитаризована насеља Панчевачког дистрикта насељавана су полуинвалидима или ветеранима из стајаћих регименти и домова ветерана (Invaliden Haus). Због тога су ова насеља била обједињена на територији 62 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 31. 63 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 213. 64 ÖN, Bericht von dem Temesvarer Banat, folio 34–36, 62–63. 27 која је названа Насељеничким дистриктом (Ansiedlungs Bezirk) под управом Насељеничке комисије (Аnsiedlungs Comission). Војно организовање ових насеља довело је до тога да она буду обједињена и у војну формацију Немачке или Насељеничке регименте. Временом се за њу усталио назив Немачко-банатска регимента. Употреба различитих назива за ову област у периоду између 1764. и 1773. године зависила је од тога да ли се радило о поменима у вези са насељавањем или војном организацијом. У време колонизације ова територија је чешће називана Насељеничким дистриктом, а касније Немачком насељеничком и/или банатском региментом, па чак и Немачком границом. За коморску територију је све до нестанка насеља под њеном надлежношћу употребљаван назив Панчевачки дистрикт. Разлике у називу имале су исходиште у различитим надлежностима које су на истој територији припадале Дворској комори, Насељеничкој комисији и Дворском ратном савету. О регулисању крајишта у јужном Банату говорило се још 1761. године. Већ тада је предлагано да улогу граничара-земљорадника у њему преузму полуинвалиди или ветерани.65 Првобитни планови барона Фон Кемпфа предвиђали су стварање 15 ветеранских компанија на свим доступним пустим територијама у Панчевачком, Новопаланачком, Оршавском и Алмашком дистрикту.66 Регимента са таквом граничарском популацијом, међутим, заиста је оформљена само на територији Панчевачког дистрикта у периоду после 1764. године. Пошто је колонисте-ветеране требало сместити у насеља која су одузета коморској управи, затечено српско становништво је 1764. године најпре пописано према свом опредељењу за цивилни или граничарски статус.67 Потом је организовано пресељење у коморска насеља у околини, за оне који су желели да остану цивили.68 Међутим, и коморска насеља Панчевачког дистрикта 65 KA, HKR, Akten 1761, Kt. 433, 1761 – 120 – 420. И Ваничек наводи да је већ 1761. године царица Марија Терезија наредила да се ради растерећења Инвалидских домова организује насељавање свих инвалида који су још увек били способни за неке врсте послова, у Угарској, Темишварском Банату и у Трансилванији, у: F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 198–199. 66 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 199. 67 Д. Ј. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља Војводине од 1695. до 1796, Нови Сад 1936, 96. 68 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 651/6, folio 89–148. 28 укључивана су постепено у територију Регименте, све док 1775. године читава област није стављена под војну управу. Насељавање ветерана је све до 1767. године текло споро и било ограничено на четири насеља – Сефкерин, Јабуку, Српско и Немачко Панчево. Тек 1767. године одређен је, до тада несигуран, ток даље милитаризације. Тада је одбачен предлог да се милитаризација ограничи на поменута четири насеља тако што ће од њих бити формиран један батаљон и прикључен Илирској граничарској регименти. Уместо тога, одлучено је да се настави са успостављањем целог и посебног граничарског ,,округа“.69 Већ током 1768. године оформљено је укупно десет насеља-компанија, па су Немачку насељеничку регименту чинила следећа насеља: Старчево, Опово, Омољица, Брестовац, Плочица, Српско и Немачко Панчево, Ковин, Јабука и Сефкерин. Територија ове регименте проширена је 1770. године и на коморске пустаре Овча, Борча, Глогоњ, Јанова и Говедаревац, а до 1772. године и на насеља Сакуле и Острово. Проширења Немачке насељеничке регименте наредних година била су последица милитаризације преосталих коморских насеља с једне, и оснивања нових насеља, с друге стране. Већ 1773. године милитаризована су коморска насеља на ободу Делиблатске пешчаре (Баваниште, Ново Село, Долово, Црепаја, Јарковац, Иланџа), чији се положај препречио на путу стварања јединствене и територијално повезане милитаризоване области између Доњег Тамиша и Дунава. Последњу велику групу насеља на која је протегнута војна власт 1775. године чинила су насеља у појасу од Перлез Вароши до Дубовца. Поред тога, оснивана су и нова насеља. Нека насеља основана су за немачке колонисте (Говедаровац 1774, Глогоњ 1775, Францфелд 1791–92), нека за досељенике из ближе околине – српске (Баранда 1776, Борча 1794–97) и влашке (Уздин 1775), као и за протестанте Словаке (Дебељача 1792–94). Сва новооснована насеља била су плански изграђена, док су затечена српска насеља регулисана средствима мештана у фазама, па је њихова регулација окончана тек почетком осамдесетих година 18. века.70 69 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 –135, folio 5–8. 70 С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), I–II, Нови Сад 1982, 1985; E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765–1821, München 1988. 29 Будући да су насељеници регрутовани међу ислуженим војницима стајаћих регименти и из домова ветерана, у изворима су називани ,,полуинвалиди“ и ,,војни насељеници земљорадници“ (Militar-Ansiedlungs-Ackers-Leuthe). Држава је приликом насељавања настојала да им обезбеди све потребно за живот и бављење земљорадњом, тј. да им изгради куће и расподели обрадиве парцеле, набави алат, стоку и семе за сетву. Величина поседа додељеног колонистима била је уједначена и прописана на 15–20 јутара.71 Трошкове око насељавања сносила је државна односно Насељеничка каса (Ansiedlungs Cassa). Свака од компанија, односно свако насеље требало је да буде насељено са по 190 колониста-граничара, али капацитети компанија-насеља нису током седамдесетих година 18. века били попуњени. Пошто компаније нису биле попуњене и насељеницима није било расподељено оружје, војну службу су у то време, заправо, обављали војници из стајаћих регименти.72 У међувремену, Панчево је претворено у штабско место, а 1794. године постало је војни комунитет. Насељавање ветерана ради попуњавањa једне војнокрајишке области било је преседан у историји Војне крајине.73 Иако је ова војнокрајишка област названа немачком, у њој у 18. веку није примењен принцип насељавања искључиво Немаца или из немачких области. Извор колонизације били су домови ветерана у Бечу, Пешти, Прагу и Петау, као и стајаће регименте у којима су били смештени војници различитог порекла.74 Насељавање ветерана, планска регулација и изградња насеља кључне су одлике које су ову регименту разликовале, не само од других формација у Банатској војној крајини, већ и од свих других области Војне крајине. 5. Влашки батаљон У извештају са путовања по Банату, Славонији и делу Угарске у којима је боравио априла-маја 1768. године, цар Јосиф II је навео да је цела погранична линија од Јадранског мора до Молдавије запоседнута граничарима Карловачке, 71 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 209–212, 215–221. 72 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44/325. 73 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 198. 74 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, 199–200. 30 Банске, Славонске, Банатске и Ердељске војне крајине, са изузетком дела границе према Влашкој, на којој нема граничара већ само такозваних плајаша.75 У једном старијем елаборату плајаши су описани као ,,врста националне милиције“ која је држала стражу на стазама и стражарницама (Plajen; Plaiul) у планинским теренима Карансебешког и Оршавског дистрикта, преко пута Трансилваније и Влашке. Служили су за спречавање нелегалног превоза соли и заобилажења царине, као и против разбојничких упада у летње време.76 Иако је још 1766. године одлучено да потез од Оршаве до Трансилваније према Влашкој буде уређен као подручје Војне крајине, до 1769. године није реализовано нити наређење о пописивању и картографисању ове области из 1766. године,77 нити упутство о милитаризацији из априла 1768. године.78 Одлука царице Марије Терезије о проширењу војне крајине на влашка села у овој области потписана је тек 17. марта 1769. године.79 Већ јуна 1769. године спроведено је прво (прелиминарно) пописивање 33 села на територији Карансебешког и Оршавског дистрикта, у појасу који се простирао између Марге, Карансебеша, Мехадије и Жупанека. Ова насеља налазила су се дуж река Черне и Горњег Тамиша, које су представљале природну границу између Баната и Влашке.80 Уређење Влашке војне границе (Wallachische Militar Gränze) од Жупанека до Марге и преузимање села из надлежности Дворске коморе поверено је мајору Папили чији је штаб смештен у Карансебеш. Изјашњавање о статусу спроведено је у појединим селима Карансебешког дистрикта (Вар, Охаба Бистра, Валиамаре, Мал, Марга, Марул, Далч, Зервешти, Турнул, Борлова, Болвашница, Чиклени, Верчерова, Илова, Садова, Армениш, Фенеш, Терегова, Руска, Рујен, Кречма) и Оршавског дистрикта (Корњарева, Болготин, Глобореу, Плугова, Болвашница, Мехадија, Печинешка, Берса, Топлец, Корамник, Туфиер, Нови и Стари Жупанек).81 Након што су под надлежност војне управе накнадно стављена и 75 A. Hegediš, Josif II o svom putovanju u Banat 1768, Istraživanja XI (1986), 249. 76 ÖN, Bericht von dem Temesvarer Banat, folio 63. Плајаши су били подређени сопственом капетану Петру Ванчи, који је капетан и заповедник ових јединица био од оснивања (вероватно и пре 1737. године) све до укидања установе 1774. године. 77 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 78 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 195–196. 79 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 11. 80 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 81 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 15. 31 насеља Домашна и Канижа, од 1771. године у Влашкој граници је укупно било 35 граничарских места. Од лета 1770. до лета 1772. године област Влашке границе потресали су немири који су онемогућавали њену регулацију. Поред отпора промени надлежности и милитаризацији, разлог томе било је и превирање изазвано Руско- турским ратом (1768–1774) који је на територију Влашке и у област Подунавља довео турске и руске војне трупе. Поједине влашке заједнице окарактерисане су као бунтовне, јер су у овом периоду у великом броју емигрирале у Влашку.82 У таквим околностима, војне власти нису биле у стању чак ни да у потпуности попишу становништво ових области. Ради успостављања контроле, али и из предострожности због близине страних војски, на овом простору боравиле су и домаће стајаће трупе. Период пописивања људи, обавеза и имовине трајао је од септембра 1771. до јуна 1772. године.83 Насеља су подељена у четири компаније. Од 20 насеља Карансебешког дистрикта формиране су компаније Илова и Охаба Бистра, а од 13 насеља Оршавског дистрикта компаније Глобореу и Мехадија. Према Ваничеку, цела Влашка граница имала је 50 кордонских стражарница за 244 људи на стражи.84 Већа пажња је поклоњена ојачавању Мехадијске компаније због тога што се у њој налазио већи број немачких и влашких занатлија као и грчких трговаца, који су у замену за војну обавезу плаћали новчану надокнаду Граничарској каси.85 Због бурног тока милитаризације у периоду 1770–1772. године евакуација стајаћих трупа и распуштање плајаша није требало да буде спроведена пре него што прилике буду уређене, што је реализовано тек током 1774. године.86 Након завојачења нових области 1773. године, територије Илирске границе под командом мајора Сечујца и Влашке границе под командом мајора Папиле, постале су суседне. У септембру те године, наиме, Влашка граница је проширена на још 31 село у области Доње Клисуре, Крајине и Алмаша. У састав Влашке 82 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 22–26, folio 28–33. 83 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 66. 84 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 198. Ваничек доноси податак о бројном саставу првих компанија после уређења, према коме је за службу регрутована трећина укупног броја оних који су евидентирани као способни за службу и полуинвалиди. У све четири компаније било је 2.383 способних за службу и 756 полуинвалида, те је регрутована трећина бројала 1.034 лица. 85 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 149. 86 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 111; 1771 – 39 – 148. 32 границе ушла су села у области Доње Клисуре – Свиница, Тисовица, Плавишовица, Дубова, Оградина, Јашелница и Кривица, као и села у области Крајине – Јабланица, Петник, Лапушницел, Крушовец, Глобокрајова, Куптора, Пирхова, Мехадица и Корниа, Лункавица и Верендин.87 Потом је уследило преузимање села у области Алмаш – Борловен, Горњи и Доњи Патуш, Прилипец, Божовић, Лапушник, Мочерић, Далбожец, Шопот, Гирбовец, Бања, Рудериа, Пригор, Путна и Најдаш.88 Наредне године, у августу 1774. године, у Влашку границу преузето је још пет села из Карансебешког дистрикта (Терегова, Слатина, Валишоара, Керпа и Слакна), чиме је територија ове границе коначно заокружена.89 Имајући у виду опсежност територијалних промена у овом делу Баната и проширивање Влашке границе 1773. године, разумљиво је да је велики број извештаја о земљишним приликама и дажбинама састављен током наредне, 1774. године. У тим извештајима разлика је прављена између „старе“ Влашке војне границе са 35 места између Марге и Жупанека, и „нове“ границе која је обухватала 31 место у областима Алмаш, Клисура и Крајина.90 У извештајима се наводи да су места Влашке границе преузела своје фискалне обавезе 1. маја 1770. године, а да су касније припојена места у области Алмаш, Клисура и Крајина, обавезе преузела 1. новембра 1773. године. Њихова милитаризација је, према томе, окончана пре ових датума.91 Географске одлике Влашке гранце, брдски терен под шумом и пашњацима, проузроковали су специфичне економске прилике и одређене друштвене особености, попут, трансхуманце или сезонског кретања сточара, као и склоност становништва емиграцији и одметништву. Тешко приступачан терен и небрањиви положаји захтевали су, пак, присуство ванредних служби попут плајаша, а повремено и стајаћих трупа. Ова граница сматрана је облашћу с високим ризиком за државне службенике. Због тога је 1785. године Јозеф Миша, кандидат за посао шумара (Wald-Bereiter) у 14 новоприпојених места Влашко-илирске регименте, 87 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 94. 88 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 99. 89 KA, HKR, Acten 1774, Kt. 1017, 1774 – 39 – 69/1, folio 28–29. 90 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2. 91 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 4–5. 33 тражио чак 500 форинти годишње плате и 1/3 удела у шверцованој роби, као и да његова удовица и четворо деце добију право на пензију од 150 форинти годишње, све на основу његовог искуства и познавања шумских путева, верности и марљивости у служби.92 Колико су високи његови захтеви били, постаје јасније, уколико се упореде са просечним годишњим платама других службеника. Крајишки официри, на пример, плаћани су са око 200 форинти годишње, а сеоски учитељи са 100 форинти. Табела 1: Насеља и компаније у саставу војнокрајишких формација у Банату до 1775. године, када су нестале или трансформисане Формација Област Година прикључења Компаније Насеља Земаљска милиција Горње компаније 1753 Ботош Ботош, Марино Село, Сиге 1753 Фрањево Фрањево, Карлова, Кумане 1753 Меленци Меленци, Тараш, 1753 Мокрин Мокрин, Јозефово, Крстур 1753 Идвор Идвор, Леополдова 1753 Велика Кикинда Велика Кикинда, Мала Кикинда Доње компаније 1753 Поток Поток, Маковиште, Петрилова 1753 Округлица Округлица, Соколовац, Лангенфелд Илирска граница Горње компаније 1764 Ботош Ботош, Марино Село, Сиге 1764 Фрањево Фрањево, Карлова, Кумане 1764 Меленци Меленци, Тараш, 1764 Мокрин Мокрин, Јозефово, Крстур 1764 Идвор Идвор, Леополдова 1764 Велика Кикинда Велика Кикинда, Мала Кикинда Доње компаније 1764 Поток Поток, Маковиште, Петрилова 1764 Округлица Округлица, Соколовац, Лангенфелд Област око Нове Паланке 1771 Лесковица Златица, Кусић, Ребенберг, Лесковица Горња Клисура 1773 Није војно организоване у периоду 1773– 1775. Дибич, Бело брдо, Суска, Радимна, Српска Пожежена, Мачевић, Молдова, Сисковица, Горња Љупкова и Берзаска Влашка граница ,,стара“ Влашка граница 1769 Мехадија Мехадија, Печинешка, Берса, Топлец, Корамник, Туфиер, Нови и Стари Жупанек 92 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 34 1769 Глобореу Корњарева, Болготин, Глобореу, Плугова, Болвашница 1769 Илова Илова, Садова, Армениш, Фенеш, Терегова, Руска, Рујен, Кречма 1769 Охаба Бистра Вар, Охаба Бистра, Валиамаре, Мал, Марга, Марул, Далч, Зервешти, Турнул, Борлова, Болвашница, Чиклени, Верчерова Доња Клисура 1773 Нису војно организоване у периоду 1773– 1775. Свиница, Тисовица, Плавишовица, Дубова, Оградина, Јашелница и Кривица Крајина 1773 Јабланица, Петник, Лапушницел, Крушовец, Глобокрајова, Куптора, Пирхова, Мехадица, Верендин, Лунгавица и Корниа Алмаш 1773 Борловен, Горњи и Доњи Патуш, Прилипец, Божовић, Лапушник, Мочерић, Далбожец, Шопот, Гирбовец, Бања, Рудериа, Пригор, Путна и Најдаш Изузето из Карансебешког дистрикта 1774 Терегова, Слатина, Валишоара, Керпа и Слакна 6. Влашко-илирска граничарска регимента Почетак новог раздобља у организацији Банатске војне крајине била је 1774. година. Током те и наредне године радило се на њеном коначном уобличавању. У њеном источном делу, пре свега, требало је од Илирске и Влашке границе створити јединствену регименту. У прелазном периоду између 1774. и 1776. године таква јединствена формација је називана ,,Банатска Илирско-влашка граница“. Ипак, година настанка Влашко-илирске граничарске регименте је била тек 1776. година. Ова регимента је интегрисала две раније успостављане пограничне области, Илирску границу са седиштем у Белој Цркви и Влашку границу са седиштем у Карансебешу. Уједињена регимента заузимала је источни део Банатске војне крајине са штабом у Белој Цркви, док је западни остао у оквирима Немачко-банатске регименте са седиштем у Панчеву. Са стварањем 35 Влашко-илирске граничарске регименте завршен је период великих територијалних и организационих промена на простору војног Баната. Фазе у територијализацији јединствене регименте ревидиране су током 1775. године. Ревизијом су обухваћене области које су сукцесивно припајане Војној крајини. Најпре, ту је била група од 10 насеља Доњих компанија завојачена 1764. односно 1771. године, као и група од 35 насеља Влашке границе завојачена између 1769. и 1772. године. Затим, ту је била група од 31 насеља у Доњој Клисури, Крајини, Алмашу и група од 28 насеља у појасу између Уљме и Берзаске, завојачене 1773. године.93 У исто време отворено је и питање разграничења између Влашко-илирске и Немачко-банатске регименте. Најпре је извршена реамбулација за последњу велику групу насеља добијених од Коморе 1775. године, између Перлез Вароши и Уљме, која су већином припојена Немачко-банатској регименти.94 Нацртом о 16 компанија Влашко-илирске регименте било је предвиђено да компанија Делиблато буде последња компанија на територији Немачко-банатске регименте. Ова компанија је поред овог обухватала и насеља Дубовац, Острово, Гај и Кајтасово.95 Ради разграничења надлежности дошло је и до размене пустара између суседних регименти. Влашко-илирска регимента је Немачко-банатској уступила четири пустаре – Падину, Владимировац, Подбрестје и Фонтину Фети, а задржала је три пустаре – Оцса, Николинци и Бозијалова.96 У периоду између маја и септембра 1775. године састављен је Протокол седница којима су присуствовала двојица команданата Илирске и Влашке границе, Сечујац и Папила, а у вези са предајом односно преузимањем дотадашње Илирске региментске команде. Протокол највећим делом чине извештаји о стању наоружања, поправкама и замени оружја и опреме, преузимању цивилних 93 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 59, folio 104. 94 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 61/1, folio 209–219. У питању су била насеља и неколико пустара – Перлез Варош, Фаркаждин, Орловат, Томашевац, Марино Село, Јарковац, Маргита, Добрица, Иланџа, Селеуш, Алибунар, Сент Михаљ, Мала Какова, Влајковац, Ретишово, Уљма, Избиште, Потпоран, Загајица, Парта, Орешац, Стража, Бела Црква, Крушчица, Суботица, Предија Уздин, Владимировац, Брестије, Оцса, Бозјалова, Мали Николици, као и Терегова, Валишора, Керпа, Слакна. 95 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 45, folio 113–124. 96 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. 36 објеката и сл.97 Преузимањем територије, војне власти су стекле власништво над економским добрима и објектима који су некада припадали Комори, као што су то били фабрика свиле и плантаже у Белој Цркви и већи број царинарница, стражарница у кордону, станова официра и дистриктских службеника и други објекти.98 У области некадашње Илирске границе налазиле су се само две касарне – велика у Белој Цркви и мала у Новој Паланки. Свим некадашњим коморским објектима од тада је располагала војна управа.99 Године 1777. Бела Црква је већ имала статус војног комунитета у Влашко- илирској војној граници. Из те године је и Норма о уређењу комунитета, као и низ извештаја о поравнању дажбина овог места за 1774, 1775. и 1776. годину.100 Регулисање статуса војног комунитета Бела Црква треба разумети у контексту покушаја да се приходи Граничарске касе повећају. Године 1785. дошло је до проширења Влашко-илирске регименте. Поред дотадашњих 14 компанија са 96 насеља, крајини је припојено још 14 села из Карансебешког дистрикта. Од 1785. године у њој је било 16 компанија са укупно 110 насеља.101 97 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. 98 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 59. 99 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. У месту Кусић налазио се некадашњи квартир или стан подуправника дистрикта (унтерфервалтера) и квартир капетана (хауптмана), у месту Соколовац се налазио квартир хауптмана и квартир за официре, у месту Српска Пожежена ,,квази“ касарна и официрски квартир, у месту Молдови ,,квази“ касарна, официрски квартир и квартир дистриктског подуправника, у месту Перлез Варош први и други амбар, некадашња трговачка управа, официрски квартир и гостионица, и у месту Томашевац амбар. 100 KA, HKR, Akten 1777, Kt. 1201, 1777 – 23 – 73. 101 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. Влашко-илирска регимента је имала 14 компанија, које су према обичају, именоване по својим првим командантима (Гарде, Пуковника, Мајора, Првог мајора, Другог мајора, Капетана Дуке, Капетана Рајниша, Капетана Хубера, Капетана Маовца и Капетана Merzich) и од 1785. године још две компаније (тзв. Карансебешке компаније – Капетана Хамера и Упражњену Клебера). Једини командант компаније српског порекла у овој регименти те године био је командант Радојчић. Из каснијих података се може закључити да је командант Радојчић имао седиште у Новој Паланци. 37 7. Кантонско уређењe Кантонско уређење целокупне Војне крајине уведено је 1786. године и потрајало је до последњих година 18. века. Циљ кантонске организације био је да уједначи разлике између појединих делова Војне крајине. Разлике између војнокрајишких области уочавале су се, пре свега, у погледу економских питања. Посебно уређење, на пример, важило је за Ердељску војну крајину која се сматрала нерегуларном, због тога што је територијално задирала у цивилне округе и због чега је изузета из кантонске организације.102 Потреба за уједначењем више различитих граничних Система (System) постојала је и раније, али се стварној и опсежној реорганизацији приступило тек након што су спољнополитичке прилике биле олакшане завшетком Рата за баварско наслеђе (1778–1779). Регулисање прилика у Војној крајини кроз кантонски систем имало је своје присталице, као и противнике. Цар Јосиф II је 1782. године поверио мајору Женејну, команданту Немачко-банатске регименте, задатак да испита предуслове за реорганизацију. Ова регимента је, наиме, требало да послужи као модел у реорганизацији, будући да је већ почивала на модерним принципима организације који су подразумевали, између осталог, постојање премереног и расподељеног обрадивог земљишта, земљишних књига, огледних економских добара и планску изградњу насеља. Уз ове предуслове најлакше се могао надоградити кантонски систем. Период припрема за увођење кантонске организације почео је 1782–1783. године на тлу Немачко-банатске регименте. У склопу реорганизације, 1783. године одлучено је о томе да Генерална команда за Славонску и Банатску војну границу буде обједињена и са седиштем у Петроварадину. Тек 1792. године Банатска генерална команда враћена је (реактивирана) у Темишвар. Основне реформске тачке односиле су се на потребу уједначења различито устројених области Војне крајине, поделу војних и економских надлежности, као и уређење земљишних односа као основе пореског система, како је налагала преовлађујућа физиократска идеологија у Бечу. На пољу уређења земљишних прилика требало је 102 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III, 2–31. 38 спровести конкретне мере – мапирање, премеравање, индивидуалну расподелу земљишта и увођење земљишних књига, што се, иначе, већ сматрало најважнијим резултатима Женејнове делатности у Немачко-банатској регименти. Међутим, прилике су биле далеко од уређених и уједначених у другим областима Војне крајине.103 И поред тога што је кантонска организација практично настала на тлу Немачко-банатске регименте и Шајкашког батаљона, забрањено је било њено формално увођење пре него што се услови за реализацију не стекну и у другим областима Војне крајине. Већ 1785. године представници Славонске и Вараждинско-банске војне крајине изнели су примедбе на рачун планиране реорганизације. Командант Славонске војне границе, фелдмаршал-лајтнант гроф Колоредо, сматрао је да је примена принципа индивидуалне расподеле земљишта по моделу Немачко-банатске регименте била неизводива у славонским и хрватским региментама у којима је велики део земљишта био делимично или сасвим неупотребљив (мочваре, шуме и планински терени). Међутим, централна власт није одустајала од намере да премеравањем земљишта регулише висину пореза у Војној крајини, па је 10. фебруара 1786. издат царски патент, који је предвиђао да тамо где није, земљиште буде премерено, а тамо где јесте, буде извршена ревизија. Цар се и поред отпора појединих саветника из војних кругова изјаснио за кантонско уређење. Кантонски регулатив (Cantonsregulativ) усвојен је 14. фебруара 1787. године, а ступио је на снагу 1. маја те године у целој Војној крајини, са изузетком Трансилваније.104 Кантонска организација представљала је економску управу паралелну постојећим војним властима у региментама. То значи да није било измена у погледу обима и распореда основних територијалних и војноуправних јединица (регименти и компанија). Војна организација регименте на челу са пуковником подразумевала је поделу на два батаљона и две мање дивизије. Прва формација је 103 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III, 3–5. У већини војних граница на снази су били Системи уведени 1771–1774, којима су прописане редовне пореске дажбине и обавезе граничара. Уместо плаћања пореза по глави и покретној имовини (Kopf und Facultatsteuer), требало је прописати порез наплаћиван по глави и земљишном поседу (Kopf und Grund taxe). У погледу земљишних прилика требало их је уредити премеравањем и расподелом обрадивих парцела по сесионалном принципу, на основу кога би се могао установити трокласни земљишни порез. 104 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III, 7–10, 12–13. 39 била намењена ратној, а друга унутрашњој, граничарској војној служби. Компаније су остале основне јединице ратних батаљона и дивизија са бројним стањем од 160 граничара у мирно и 200 у ратно време. Пандан војној организацији била је кантонска организација у региментама, која је обухватала два дистрикта и унутар њих по два округа (Bezirk).105 Под кантонску организацију су потпадали и школски и санитарни послови, као и економске службе у вези са шумама, свиларством, ергелом, царином и млиновима.106 Због рата који је уследио већ наредне, 1788. године, кантонска организација готово да није заживела, па ни донела очекиване резултате. Крајишка популација ангажована у рату као војска или изложена непријатељским нападима и заробљеништву, свакако се није могла упустити у пољопривредне реформе. Ревизија прилика у Војној крајини започета крајем 1791. године имала је за резултат доношење низа мера током неколико наредних година, све док 1795. године нису отпочели Француски ратови. У овом кратком периоду, ,,реактивирана“ су седишта Банске и Темишварске генералкоманде (1792), регулисано је питање опорезивања војних комунитета (1792), Панчеву је додељен (1794) и Белој Цркви обновљен статус војног комунитета (укинут 1787), а у погледу земљишних прилика усвојен је предлог о укидању трокласног земљишног пореза у Карловачкој војној крајини због непримењивости. Међутим, било због ратних дешавања током последње деценије 18. Века, било због стварне непримењивости појединих мера, стање у Војној крајини оцењено је као лоше. Имајући у виду овакав развој догађаја, као и чињеницу да је место главног граничног инспектора преузео гроф Венцел Колоредо, противник кантонског уређења из осамдесетих година 18. века, било је јасно да ће период кантонске организације ускоро бити окончан. Измене и допуне постојећег система донете су 105 Кантонска командна хијерархија такође је била војна по свом пореклу и чиновима, иако не и по задужењима – на челу кантона био је штабски официр у чину мајора (Obristlieutenant) и својству шефа земаљске администрације (Landesadministration), на челу дистрикта био је капетан (Hauptmann), а бецирка капетан-поручник (Capitanlieutenant). На нивоу села-компанија представници кантона били су сеоски инспектори и под-инспектори, први у чину заставника и каплара, а други гефрајтера (Feldwebel, Corporal, Gefraiten). 106 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III, 13–21. Регулација је предвидела да у свих 13 регименти на територији Војне крајине буде укупно 48.434 граничара, а у време рата 57.426. То значи да је Немачко-банатска регимента, као и све друге, требало да има штаб са 27 официра и компаније са укупно 2.789 граничара. Само је Влашко-илирска регимента, због величине, представљала изузетак са 3.378 граничара на располагању. 40 већ јануара 1799. године (уведен је систем бригада), а од 1. новембра 1800. на снагу је ступио измењени систем којим је кантонски, званично укинут.107 Више података о кантонском устројству сачувано је за Немачко-банатску регименту и кантон. Разлог томе је било то што је територија ове регименте била прва (вероватно и једина) која је по свим критеријумима могла бити кантонски уређена. Предлог структуре Немачко-банатског кантона састављен је августа 1786. године и потписан од стране региментског пуковника грофа Фон Клама (Graf v Clam) и мајора Фридриха фон Вилдберга (Friedr. v Wildberg).108 Табеларни преглед кантонске организације двеју регименти из 1793. године, искоришћен је за приказивање распореда свих насеља у њима, нарочито ако се има у виду да су нивоима кантонске управе (канотон – дистрикт – округ - насеље) одговарали нивои региментске организације (регимента – батаљон – дивизија – компанија).109 Табела 2: Територијална подела Кантона на дистрикте и округе према попису из 1793. године Кантонски дистрикт Округ Насеље Немачко-банатски кантон (регимента) Панчевачки Панчевачки Панчево110 Сефкерин Црепаја Оповачки Опово Баранда Сакуле Старчевачки Старчево Долово Перлез Варош Перлез Варош Леополдова (Чента) Фаркаждин Идвор Томашевачки Томашевац Ботош Орловат 107 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, III, 69–71, 83–84, 94–104. 108 KA, HKR, Akten 1787, Kt. 1543, 1787 – 23 – 6, folio 229–231. 109 М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији крајем XVIII и почетком XIX века (1792–1801), Зборник Матице српске за историју 44 (1991), 93–109. Овај попис прилажемо из разлога што је њиме обухваћен целокупни број насеља двеју регимети. Поред тога, наредних година основана су нова насеља Францфелд (Качарево) 1794, Стара Борча и Дебељача 1797, као и Ковачица 1802. године. 110 Панчево је тек од 1794. године изузето из војних пописа као насеље са статусом ,,слободног привилегованог војног комунитета“. Белој Цркви је овај статус обновљен након привременог губитка 1787–1793. године. 41 Уздински Уздин Јарковац Маргит(иц)а Добрица Алибунарски Алибунар Селеуш Иланџа Сент Михаљ Ново Село (Банатско) Ново Село Николинци Улма (Уљма) Уљма (са пустаром Фотина Фети) Избиште Загајица Парта Гребеначки Орешац Гребенац Гајтасол (Кајтасово) Дубовац Острово Гај Ковински Делиблато Ковин Плочица Омољички Брестовац Омољица Баваниште Укупно: 1 дистрикт 12 43 Влашко-илирски кантон (регимента) Бела Црква Нова Паланка Лагердорф (Стража) Јасеново Дупљаја Црвена Црква Врачевгај Лангенфелд (Луговет, Цимпиа) Соколовац Нова Паланка Кусић Манастир Златица Златица Кусић Крушчица Лесковица Ребенберг (Калуђерово) Најдаш Српска Пожежена Дивич Белобрешка Сушка Радимна Српска Пожежена Влашка Пожежена Мачевић (Стара) Молдова Бозовић Берзаска Сићевица Горња Љупкова Доња Љупкова Берзаска 42 Свиница Жупанек Тисовица Плавишевица Дубова Оградина Јешелница Стара Оршава Нови Жупанек Стари Жупанек Туфиер Корамник Далбожец Лапушник Мочерић Далбожец Шопот Гирбовец Банија Бозовић Пригор Рудериа Прилипец Паташ Борловен Пригор Путна Мехадија Топлец Мехадија Печинешка Берза Топлец Корниа Валеа Болвашница Плугова Глоборео Боголтин Корнарева Корнеа Петник Крушовец Купторе Јабланица Петник Глбокрајова Лапушницел Пирвова (Прхова) Мехадица Терегова Верендин Лункавица Канижа Домашна Терегова Руска Карансебеш Марга Маал Кречма Марул Валимаре Череша Бистра Воислова Завој 43 Марга Ваар Чиклен Ваар Јаз Чута Обрежа Глимбока Охаба Бистра Букински Керпа Болвашница Борлова Злакна Турнул Руен Далч Зервештие Букин Присиан Појана Карансебеш Валишора Голец Букошница Петрошница Валишоара Верчерова Армениш Фениш Армениш Садова Слатина Илова Војни комунитет Бела Црква Укупно: 4 дистрикта 16 112 Укупно Немачко-банатска и Влашко- илирска регимента: 5 дистриката 28 154 44 II СТАНОВНИШТВО 1. Демографске прилике у пограничним дистриктима Банат је половином 18. века био слабо насељен. Значајни државни напори уложени су у побољшање насељености у периоду између два аустро-турска рата (1718–1737). У том периоду у Банату је основано на десетине насеља, пре свега, на подручју уз реку Мориш и у ближој околини Темишвара,111 чији су римокатолички становници пореклом били са територије немачких земаља, али и из Шпаније, Италије и Француске. Међутим, већина тада колонизованих породица и насеља није опстала ни до друге генерације, па су се резултати државних напора у великој мери урушили до средине 18. века. Томе су допринеле неповољне околности произашле из ратова (1716–1718. и 1737–1739) и кужне године, од којих су 1730. и 1738–1740. године биле с најтежим последицама, а потом и запостављање ове области услед дуготрајног и тешког Рата за аустријско наслеђе (1740–1748). У западној половини Баната налазили су се Чанадски, Бечкеречки и Панчевачки дистрикт који су имали велике ненасељене просторе, и поред тога, велике губитке у становништву до 1740. године. Њихов положај испод Темишварског платоа у ,,ниском“ Банату прошараном плавним подручјима око доњих токова карпатских река Тамиш, Брзава, Бегеј, као и Тисе и Дунава, допринео је томе да подручје буде ретко насељено. У њему се налазио мали број насеља и велики број пустара око чије намене су, управо у склопу државне популационе политике, деценијама вођене дискусије и борбе. Пустаре су биле тачно омеђене и припадале су одређеним дистриктима. Предвиђене су биле за држање стоке. Држава је пренебрегавала њихову основну намену једино у ситуацијама када их је, као своје добро, одузимала корисницима (закупцима) и уступала за насељавање. 111 L. Ćelap, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, Зборник Матице српске за друштвене науке 32–33 (1962), 115–124. 45 Ни дистрикти у брдском делу Баната, иако су били боље заштићени и имали повољније географске и климатске услове за живот, нису одржали већу стабилност у погледу броја насеља и становика у периоду око 1740. године. Територија Вршачког, Новопаланаког, Оршавског и Карансебешког дистрикта била је изложена упадима и проласцима страних трупа, као и епидемијама куге. За разлику од западног Баната ова четири дистрикта нису имала много простора за насељавање. Подстицај насељавању дат је после 1740. године и до половине века сви дистрикти у Банату умногостручили су број домаћинстава. То је највећим делом била последица механичког прилива становништва. Табела 3: Насеља и домаћинства у банатским дистриктима 1720, 1739. и 1752/53. године 112 Дистрикти Број насеља Број домаћинстава 1720. 1739/1740. 1752/53. 1720. 1739/1740. 1752/1753. Чанадски 16 23 20 453 512 2038 Липовски 62 46 55 886 1121 3739 Лугошко-Фазетски 105 - - 1899 - - Карансебешки 79 76 77 1444 1615 5198 Темишварски 44 43 54 1093 1095 4257 Чаковски 67 59 67 1779 1391 5749 Вршачки 78 63 66 2898 2152 7318 Бечкеречки 22 21 24 294 304 1385 Панчевачки 18 22 15 340 277 1149 Новопаланачки 58 - 52 1958 - 3937 Оршавски 23 - 43 473 - 2111 Алмашки 15 - - 377 - - Укупно у Банату 587 353 473 13894 8467 36881 112 FHKA, Hoffinanz Ungarn, Vermischte Ungarn. Ggstd. (VUG), Fasz 5, rote Nr. 44/B, Nr. 135, folio 31–32; KA, AFA, kt. 499 – Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 66, 67, 68, 69, 70; FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 567–617; С. Пецињачки, Основни подаци из 1720. године о банатским и браничевско- тимочким дистриктима, Рад војвођанских музеја 20 (1971), 306–319. Број домаћинстава, заправо, поистоветили смо са рубриком пописаних домаћина. У број домаћинстава 1752/53. урачунати су сви пописани домаћини, означени као ,,поданици“, ,,трансмигранти“, ,,бивши милитари“ и удовице. Два дистрикта – Лугошко-Фазетски и Алмашки, нестала су у периоду 1720–1753, али њихова насеља су припојена неком од суседних дистриката. Недостају подаци за Новопаланачки и Оршавски дистрикт који нису пописани 1739/40. године. 46 Западни Банат: Чанадски, Бечкеречки и Панчевачки дистрикт Западна половина Баната је дуго времена била његово најслабије насељено подручје. Прилике у његовој демографској историји промениле су се набоље тек половином 18. века. Простор између Мориша, Тисе и Тамиша чинио је једну географску целину и био подељен између Чанадског и Бечкеречког дистрикта. Оба су, стога, имала низ сличности. Заузимали су низак и слабо насељен терен, с невеликим бројем насеља која су била окружена многобројним мочварама и пустарама. Јужније, насеља Панчевачког дистрикта заузимала су положај уз Тамиш и Дунав, на спољашњем појасу лесне заравни око Делиблатске пешчаре. Овај дистрикт је због тога располагао с мање простора за нова насеља. С обзиром на величину Бечкеречког дистрикта број насеља у њему је био невелик. На том простору 1740. године пописано је свега 21 насеље, од којих су четири настала мало пре избијања рата, односно између 1734. и 1738. године.113 Следећа нова насеља на територији Бечкеречког и Чанадског дистрикта настала су тек у периоду између 1750. и 1753. године, услед пресељавања потиских и поморишких граничара на овај простор. Један од показатеља промена у насељености је промена броја насеља. У Панчевачком дистрикту, на пример, између 1720. и 1753. године промене у броју насеља су такође биле уочљиве. Број насеља је промењен због њиховог пребацивања из једне у другу административну целину, али и повременог или трајног нестајања неких насеља и оснивања нових. Панчевачки дистрикт је уочи рата 1737–1739. године имао 22 насеља, од којих су два била нова – Идвор и Глогоњ (neu angesetztes Orth), а вероватно и Брестовац. Дистрикт је још 1734. био подељен у три процеса – Ковински, Неузински и Панчевачки.114 Мало после рата, из Панчевачког дистрикта искључен је Неузински процес (обухватао је 113 Насеља Бечкеречког дистрикта 1736–1740. године, која су одржала континуитет постојања до данас – Итебеј, Јанкахут (Јанков Мост), Сент Ђурађ (Житиште), Бечкерек (Зрењанин), Арадац, Елемир, Кумане, Бечеј, Бочар, Иђош, Ечка, Перлез, Фаркаждин, Чента, Орловат, Ботош, Сечањ и Модош (Јаша Томић), док су део других насеља постали Бардан, Шимода и Акац (део насеља Беодра или Карлово, данас Ново Милошево). Данас се сва налазе се на територији општина Нови Бечеј, Зрењанин, Житиште и Сечањ. Поред тога, неколико насеља променило је назив – Јанкахут у Јанков Мост, Свети Ђурађ у Житиште, Модош у Јаша Томић и Бечкерек у Зрењанин. 114 Quellen und Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgescichte des Banats im 18. Jahrhundert, hgb. Josef Wolf, Tübingen 1995, 139. 47 Томашевац, Боку, Неузину, Иланџу, Добрицу, Јарковац, Маргитицу и Идвор) и подређен управи Бечкеречког дистрикта, чиме су његове границе зашле јужно од Тамиша. Са становишта демографских промена интересантна су насеља која су повремено нестајала.115 Насеља Борча, Овча и Дубовац, нестала су између 1739. и 1743. године. Њихов нестанак је вероватно био последица епидемије куге. Наиме, Овча и Борча су од јесени 1738. године била под стражом, јер су у њима због непостојања друге врсте контумаца изоловани оболели од куге.116 До 1753. године из групе несталих обновљено је само насеље Дубовац. На нестанак појединих насеља утицали су и други разлози, па су у пустаре 1761. године убројана, поред раније запустелих насеља Овче, Борче и Зовика (Posbick, Psoveck), и бивша насеља Глогоњ и Идвор чији је атар додељен Бечкеречком дистрикту.117 Истовремено су у Панчевачком дистрикту оснивана и нова насеља (Делиблато, Плочица и Острово), па их је половином века било укупно 15. Становници свих насеља били су Срби (Raitzen), што је и евидентирано у пописима из 1743. и 1753. године.118 Табела 4: Насеља Панчевачког дистрикта у другој четвртини 18. века 1728. 119 1734. 120 1737. и 1739.121 1743.122 1753.123 Панчево Панчево Панчево Панчево (Српско и Немачко) Панчево (Српско и Немачко) Борча Борча Борча - - Јабука Јабука Јабука Јабука Јабука Овча Овча Овча - - Сефкерин - Сефкерин Сефкерин Сефкерин Опово Опово Опово Опово Опово 115 С. Пецињачки, Панчевачки дистрикт 1717–1773, Нови Сад 1985, 31–33. 116 М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета, Споменик САНУ CXXX, Београд 1988, 315, 333. 117 Д. Ј. Поповић – Ж. Сеченски, Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796, Нови Сад 1936, 74–78. 118 О проблему променљивог броја насеља у саставу Панчевачког дистрикта, у: С. Пецињачки, Панчевачки дистрикт 1717–1773, 31–35. 119 С. Пецињачки, Подаци о контрибуцији Баната у првој половини XVIII века, Зборник Матице српске за историју 5 (1972), 119. 120 Quellen und Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgeschichte des Banats, 139. 121 KA, AFA – 1739, 499 – Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 67. 122 Quellen und Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgeschichte des Banats, 252–295. 123 Д. Ј. Поповић – Ж. Сеченски, Грађа за историју насеља у Војводини, 70. 48 Сакула Сакула Сакула Сакуле Сакула Зовик Зовик - - - Дубовац Дубовац Дубовац - Дубовац Гај Гај Гај Гај Гај Омољица Омољица Омољица Омољица Омољица Ковин Ковин Ковин Ковин Ковин Старчево Старчево Старчево Старчево Старчево Бока Бока Бока Бечкеречки Бечкеречки Неузина Неузина Неузина Бечкеречки Бечкеречки Томашевац - Томашевац Бечкеречки Бечкеречки Добрица Добрица Добрица Бечкречки Бечкеречки Јарковац Јарковац Јарковац Бечкеречки Бечкеречки Иланџа Иланџа Иланџа Бечкеречки Бечкеречки Маргитица Маргитица Маргитица Бечкеречки Бечкеречки Идвор Бечкеречки - Глогоњ Глогоњ Глогоњ Брестовац Брестовац Брестовац Делиблато Делиблато Плочица Острово 20 18 22 12 15 Губитак становништва током рата може се егзактно одредити, захваљујући томе што су за Бечкеречки и Панчевачки дистрикт сачувани пописни подаци из 1736–1737. и с краја 1739. године. На основу података ових пописа, али и других извора, може се закључити да су највећи демографски губици у периоду између 1738. и 1740. године у Банату, били последица куге, а не непосредно војних дејстава.124 Куга се појавила у лето 1738. године у области око Оршаве, одакле су је аустријски војници пренели најпре у Карансебеш, а потом и у друге области. Путеви којима се војска кретала постали су путеви ширења заразе.125 Куга је до краја 1739. године однела жртве у сваком од насеља Панчевачког дистрикта или укупно 42,31% предратних контрибуената, тј. пореских обвезника, одраслих радно способних мушкараца и окућених удовица у дистрикту. У насељима Бечкеречког дистрикта нестало је од куге 36%, у Вршачком 33,61 % и у Чаковском 27,21% контрибуената.126 124 Ђ. Орлић, Куга у Војводини и сусједним покрајинама, Зборник за друштвене науке Матице српске 19 (1958), 97–115. 125 П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. I, Нови Сад 1993, 95 (бр. 468). У октоиху из манастира Бођана забележено је да „куга мори по Банату и Бачкои лета 1738 /.../ ва то време цар имаде битку с Турчином“. 126 KA, AFA – 1739, 499 – Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 67. Нажалост, подаци за Чанадски и Вршачки дистрикт приказују само стање на крају рата, а Оршавски и Новопаланачки нису ни 49 О узроцима и околностима пустошења сведоче и други извори. Током маја 1738, по повратку из Београда, генерал Најперг је обавестио Дворски ратни савет у Бечу о турском и разбојничком девастирању Баната.127 Вести о томе да су од пустошења турске војске страдали Вршачки и Панчевачки дистрикт стизале су у Дворски ратни савет и током јесени те године, у периоду између турског заузимања Нове Паланке и аустријске евакуације из Панчева.128 И искази становника о страху „од непријатеља и разбојника“, које су 1740. године забележили пописивачи у Бечкеречком дистрикту, такође сведоче о отимачким упадима турских разбојника и војске.129 Страх се показао оправданим, јер је становништво Бечкеречког дистрикта трпело губитке због разбојништва и домаће војске. Штету су становништву наносиле и домаће трупе у транзиту. Темишварска администрација је децембра 1737. године истакла да су „ексцесе“ у Бечкеречком, Панчевачком и Новопаланачком дистрикту починили „рацки граничари из околине Сегедина“ (поморишки граничари), марширајући преко Тисе пут Оршаве.130 У таквим околностима, становници Бечеја су се током рата преселили преко Тисе, „делимично из страха од непријатеља, делимично због проласка царских трупа“. Заблежено је и то да је село руинирано „због проласка царских трупа, и то у највећој мери, због проласка коморе“. * Становништво Бечкеречког дистрикта страдало је од куге и расуло се у бежанији. Настрадалих у сукобима или упадима војски није било, јер турски војни упади нису захватили територију северно од Тамиша. Из овог разлога су у попису из 1740. године попуњене искључиво рубрике о жртвама куге и о онима који су пребегли „преко Дунава или негде другде“. Жена, деце и старих умрлих од куге (719) било је двоструко више од мушкараца умрлих од куге (304). Куга је однела укупно 1.023 лица односно 39,09% целокупног предратног становништва, које је процењено на укупно 2.617 становника на основу податка о 844 одрасла пописани. Попис Бечкеречког дистрикта објављен је у: Д. Ј. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља у Војводини, 55–56. 127 М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета, 313. 128 F. Grizelini, Pokušaj proučavanja političke i istorije prirode Temišvarskog Banata (u pismima upućenim nekim viđenijim osobama i naučnicima), Pančevo 2008, 147. 129 Д. Ј. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља у Војводини, 47–66. 130 М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета, 286. 50 мушкарца у овом дистрикту уочи рата. Пописивачи су забележили и 53 запустеле куће у дистрикту.131 У напоменама пописа Бечеј и Шимода забележено је да су пописани само домаћини који су се већ вратили у предратно станиште, као и да се очекује повратак других. Враћање становништва је било важна околност за демографско стање у тренутку пописивања 1740. године. Пре него што је до тога дошло, попис је забележио стање по коме је губитак неких села износио и преко 50% предратних контрибуената односно одрасле мушке популације, и то, у Бечкереку 82,5%, Куману 73%, Бечеју 57,14%, Шимоди 55,55%, Сигама 58,18%, Фаркаждину 62,96%, Ченти 62,16%. У питању су била села на путним трасама домаће војске. Места са мањим губицима, испод 30% одрасле мушке популације, чинила је група насеља боље заштићеног положаја и удаљена од главних праваца кретања домаће војске – Јанкахут (22,22%), Сент Ђурађ (3,70%), Ечка (30,55%) и Бардан (28,26%). Графикон 1: Контрибуенти (одрасли мушкарци и удовице) у насељима Бечкеречког дистрикта 1737. и 1740. године 131 FHKA, Konskriptionen, rote Nr. 44/B, Nr. 139, folio 27; folio 29. 51 Графикон 2: Домаћинства у насељима Бечкеречког дистрикта 1727, 1740. и 1753. године 132 Графикон 3: Домаћинства у насељима Чанадског дистрикта 1727, 1739. и 1753. године * Панчевачки дистрикт је током рата 1737–1739. године био једна од највише погођених области Баната. На то је, несумњиво, утицала његова близина војним и стратешким тачкама – тврђави Београд, логорима и лазаретима (Земун, 132 Д. Руварац, Опис Темишварске епархије 1727. године, Сремски Карловци 1923, 10; Д. Поповић – Ж. Сеченски, Грађа за историју насеља у Војводини, 66. 52 Вишњица, Винча), мостовима и прелазима на Дунаву којима је војска стизала у Вишњицу, Гроцку, Смедерево и Рам. Поред тога, подручје Панчевачког дистрикта било је изложено упадима турске војске и разбојника, нарочито након повлачења аустријске војске уз разарање утрђења и положаја у Панчеву у јесен 1738. године. Тада су подигнуте одступнице код Томашевца са друге стране Тамиша, као и код Борче и Јабуке, које су биле аустријска упоришта када је у данима после одлучујуће битке код Гроцке (22. јула 1739), код Панчева дошло до последњег великог сукоба зараћених страна (30. јула 1739).133 Попис Панчевачког дистрикта потиче, највероватније, из последње четвртине 1739. године. Он приказује да је и у овом дистрикту, као и у Бечкеречком дистрикту, губитак становништва у највећој мери био последица епидемије куге, а у мањој мери отворених сукоба и упада непријатељске војске и разбојника. Куга је однела 332 одрасла мушкарца – контрибуента, и још 1.027 „осталих“ становника (жена, деце и старих), дакле, укупно 1.359 лица. Када је у питању одрасла мушка популација, због куге су највеће губитке претрпела насеља на путевима који су водили уз Дунав и Тамиш. У насељима Томашевац, Сакуле, Опово, Јабука, Овча, Панчево, Старчево и Омољица губици су се кретали између 50–60% у односу на предратни број. Групи насеља мање страдалих од куге припадали су Неузина, Иланџа, Добрица, Сефкерин, Идвор и Гај, где је губитак одрасле мушке популације износио између 25–33%. Међу „осталом“ популацијом, највећи број жртава имали су Панчево (239 душа) и Омољица (150), а потом Ковин, Томашевац и Бока са по шездесетак и Јабука, Овча, Старчево и Гај са по педесетак умрлих од куге. Међутим, изгледа да су у „остале“ жртве куге у појединим насељима Панчевачког дистрикта убројани и други цивили који су се у њима затекли током рата. Ово би се могло закључити на основу података за два насеља – Панчево и Дубовац, у којима је број умрлих од куге био већи од предратног, додуше, процењеног броја становника ових места. Због ове 133 Овај сукоб се назива битком код Панчева од 30. јула 1739: Die türkische Wiedereroberung von Belgrad 1739 – Die Reichsgeschichte Mehmed Subhi´s 1738–1740, hg. F. Hauptmann, M. Vasić, A. Polimac, R. Malli, Graz 1987, 124–125, 129; М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета, 347. 53 околности, подаци о контрибуентима који су страдали од куге, могу се сматрати поузданијим од података који се односе на губитке „осталог“ становништва.134 Графикон 4: Контрибуенти 1737. и 1739. године у насељима Панчевачког дистрикта Графикон 5: Страдали од куге у насељима Панчевачког дистрикта до краја 1739. године 134 KA, AFA – 1739, 499 – Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 67. Време пописивања Панчевачког дистрикта није наведено у документу, па га оквирно одређујемо на последњу четвртину 1739. године. Овај закључак је изведен из података о датумима пописивања Карансебешког дистрикта (између 23. новембра и 30. децембра 1739) и у Чаковског дистрикта (између 26. фебруара и 13. марта 1740). Извод из овог пописа објављен је у: С. Пецињачки, Панчевачки дистрикт 1717–1773, Нови Сад 1985, 35, 63. 54 Ако би се веровало подацима пописа о ратним губицима, на територији Панчевачког дистрикта није било убијених и заробљених од стране турске или домаће царске војске. Забележен је само један мушкарац погубљен од стране царске војске у селу Сакуле и један заробљен од стране Турака у Омољици. Заробљени од стране Турака били су свега троје жена и деце, и то у Овчи, Панчеву и Старчеву. Попис бележи укупно 36 мушкарца у бекству преко Дунава, од којих су чак 22 била из села Глогоњ, па изгледа да ни бежанија није била масовна појава у дистрикту.135 Претпостављамо да је на бежанију из, уочи рата „новооснованог села“ Глогоњ, утицало присуство аустријске војске стациониране код суседне Борче, где је изграђен и мост. Ипак, тешко је поверовати да бежања становника из других места готово да није било. Имајући у виду епидемију куге и присуство логора и војски на овом простору током рата, као и чињеницу да су са територије Панчевачког дистрикта између краја 1739. и 1743. године нестала три насеља, бежање становништва морало је да буде далеко веће од забележеног. Табела 5: Мушка популација у Бечкеречком и Панчевачком дистрикту у периоду 1737– 1740. године Мушка популација 1737–1740. Бечкеречки дистрикт Панчевачки дистрикт Укупно одраслих и физички способних мушкараца (1737) 844 761 Умрло од куге (до 1740) 304 332 Побегло из насеља (до 1740) 82 36 Укупан губитак (до 1740) 386 370 Укупно одраслих и физички способних мушкараца (1740) 458 391 Губитак одраслих и радно способних мушкараца између 1737. и 1740. године 45,73% 48,62% Детаљнији увид у демографски развој у Бечкеречком и Панчевачком дистрикту стиче се поређењем података о броју појединих група становника уочи и непосредно након рата 1737–1739. године са подацима коморских пописа из 1720. и 1752/53. године. Намеће се закључак да су прилике након рата 1739. године, биле лошије од стања забележеног 1720. године. 135 KA, AFA – 1739, 499 – Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 67. 55 Табела 6: Демографске прилике у Бечкеречком и Панчевачком дистрикту 1720, 1739/40. и 1752/53. године Дистрикт Бечкеречки Панчевачки 1720. 1740. 1752/53. 1720. 1739. 1752/53. Укупно домаћинстава 334 (процена) 344 1427 386 (процена) 293 (процена) 1167 Домаћина 294 304 1385 340 277 1149 Ожењене браће и синова 268 137 614 275 94 306 Неожењене браће и синова (старији од 15 година) 30 26 162 45 18 164 Укупан број становника (процена) 1834 1419 6701 2046 1213 5021 Југоисточни Банат: Карансебешки, Новопаланачки и Оршавски дистрикт Није било области у Банату која у периоду до 1740. године није претрпела веће промене у насељености. Претпостављамо да су рат и куга највеће последице имале у Новопаланачком и Оршавском дистрикту, које је од првих до последњих дана рата окупирала турска војска. Међутим, због тога што ова два дистрикта нису пописана 1739/40. године немамо никакав увид у размере губитака у њима. Иако је Карансебешки дистрикт пописан крајем 1739. године, губици у њему се не могу измерити због тога што не располажемо пописима овог дистрикта из времена пре рата. Може се утврдити само то да је у периоду између 1739. и 1749. године број домаћинстава у Карансебешком дистрикту порастао четири пута. Вишестурки пораст броја домаћинстава може се објаснити само механичким приливом становништва. Нешто мањи број пописаних домаћинстава у овом дистрикту 1753. године у односу на 1749. годину, може се објаснити реакцијом локалног становништва на пописивање, чији је циљ био спровођење пореске реформе. Број домаћинстава тада је почео да стагнира, што се није променило до милитаризације 1769. године, па ни после ње. Разлог је вероватно било то што је расположиви обрадиви простор у приличној мери био искоришћен.136 136 KA, AFA, Türkenkrieg XIII (1–86), 1739 – 13 – 66. Попис Карансебешког дистрикта је извршен између 29. новембра и 14. децембра 1739. године; Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Сремски Карловци 1902, 101–112; FHKA, BA, Rote Nr. 41, folio 567–617. 56 Табела 7: Домаћинства у насељима Карансебешког дистрикта (Тамишки и Бистрички процес) 1739, 1749. и 1753. године Насеља Карансебешког дистрикта Број домаћинстава 1739. године 1749. године 1753. године 1 Терегова 24 178 153 2 Лункавица 14 52 49 3 Верендин 17 36 29 4 Канижа 8 27 27 5 Руска 13 58 62 6 Домашна 38 125 131 7 Фениш 14 40 35 8 Армениш 26 83 72 9 Садова 5 39 33 10 Слатина 49 36 172 11 Голец 14 36 36 12 Букошница 13 42 41 13 Петрошница 17 63 49 14 Присијан 13 67 26 15 Бућин 10 51 42 16 Појана 34 67 60 17 Илова 6 49 47 18 Валишора 15 60 43 19 Верчерова 22 86 60 20 Болвашница 19 49 36 21 Керпа 19 61 54 22 Борлова 20 105 87 23 Турнул 6 34 30 24 Руен 5 30 27 25 Злакна 5 30 26 26 Чиклен 5 15 11 27 Зервешти 11 35 33 28 Далч 8 22 18 29 Вар 16 74 70 Укупно у Тамишком процесу 466 1592 1559 30 Гламбока 18 97 80 31 Марул 18 117 118 32 Охабабистра 11 75 66 33 Черешабистра 5 23 18 34 Завој 4 25 23 35 Валимаре 1 8 9 36 Мал 2 30 34 37 Марга 6 44 53 38 Кречма 2 35 38 39 Воислова 4 20 16 40 Obrež (Oprescha Bistra) 38 177 185 41 Јаз 24 30 75 42 Чута 14 57 55 Укупно у Бистричком процесу 147 738 770 43 Карансебеш 110 515 445 Укупно у оба процеса 723 2845 2774 57 О становништву Новопаланачког и Оршавског дистрикта из периода 1739– 1753. године нема много података. Хронологија и правци миграција у околину Нове Паланке и Мехадије нису сасвим познати. Тешко је утврдити у којој мери су ова и друга насеља на Доњој Нери населили пребегли граничари и друге породице из североисточне Србије, Краљевине Србије и турских области.137 Насељавање ових области током рата 1737–1739. године није ни било могуће, ако се има у виду да је први турски продор пролећа 1737. године девастирао најпре ову област, да је од 1738. године она била извориште куге, као и да су је османске трупе напустиле тек 1740. године.138 Имајући ово у виду, могу се прихватити подаци и претпоставке већ навођени у литератури, да су избеглице из североисточне Србије уместо у Банат прелазиле у Влашку и делимично у околину Београда, где су се придруживале групама које су прелазиле у Срем.139 Након што је мир постигнут, ова област насељена је, по свему судећи, имигрантима из других праваца. У извештајима који су настали поводом укидања Симбшеновог батаљона око 1750. године, помиње се да је до повећања броја становника са ,,милитарским“ статусом дошло у периоду између 1740. и 1748. године. Део становништва насељеног пре 1750. године преузео је ,,милитарски“ или граничарски статус. О томе сведоче подаци из пописа 1752/53. године у коме је забележена немала група ,,бивших милитара“ тј. милиције која је у време пописивања прешла у цивилни статус. Они су у неким насељима били једино становништво, а у неким насељима измешани са коморским домаћинствима. Насељавали су укупно 31 насеље, и то у пограничним дистриктима – Оршавском, Новопаланачком, Панчевачком и Бечкеречком. На основу овог пописа требало је спровести пореску реформу, због чега су у њему пописана сви потенцијални порески обвезници (контрибуенти), тј. старешине домаћинстава и други одрасли мушки чланови домаћинстава и окућене удовице. Пописани мушкарци, у погледу статуса, разврстани су у цивилне поданике (Raz[ische] et Wall[achische] 137 У североисточној Србији под аустријском влашћу (1718–1737) евидентирано је укупно 18 ,,војних“ насеља 1733. године: С. Пецињачки, Три документа о североисточној Србији из прве половине XVIII века, Развитак 6 (1970), 127. 138 О спремности аустријских власти да на своју страну границе преместе што већи број становника из области североисточне Србије сведочи позив (иако нереализован) упућен 1737. године: С. Пецињачки, Прокламација генерала Енгелсхофена из 1737. године, 75–80. 139 С. Пецињачки, Различити подаци о Браничеву и Тимочкој крајини из 1718–1739. године, Развитак 6 (1972), 77–79. 58 Unterthanen), бившу милицију (herübergetrettene Militaren) и трансмигранте (Transmigranten). Подразумева се да су цивилни поданици били већинско становништво у свим дистриктима, а поред њих било је и трансмиграната. За нас је на овом месту интересантна група бивше милиције. У поменута четири дистрикта евидентирано је 683 старешине домаћинстава и у њима још 652 одрасла мушка члана и неколицина удовица – сврстаних у бивше милитаре.140 Табела 8: Сумарни пописа опорезованог становништва банатских дистриката 1752/1753. године 141 Опорезовани становници – одрасли мушкарци и окућене удовице у дистриктима Т ем и ш ва р ск и О р ш ав ск и Н о во п ал ан ач к и Б еч к ер еч к и П ан ч ев ач к и В р ш ач к и Л и п о вс к и Ч ан ад ск и Ч ак о вс к и К ар ан се б еш к и У к у п н о у 1 0 д и ст р и к ат а Д о м аћ и н и Поданици 3990 2003 3663 1319 798 7289 3475 1640 5680 5198 35055 Бивша милиција 108 201 66 308 683 Трансмигранти 267 73 43 29 264 398 69 1143 О ж ењ ен а б р аћ а и си н о ви Поданици 1499 531 673 612 268 699 725 815 1406 469 7697 Бивша милиција 12 51 2 175 249 Трансмигранти 45 34 6 49 95 2 232 Н ео ж ењ ен а б р аћ а и си н о ви Поданици 861 431 526 145 125 1110 521 525 886 1008 6132 Бивша милиција 19 45 17 32 113 Трансмигранти 36 21 7 8 49 186 4 311 У д о ви ц е Поданици 207 215 134 41 17 599 145 41 208 447 2054 Бивша милиција 2 1 1 4 Трансмигранти 5 3 5 17 2 27 С и р о м а ш н и Поданици 287 143 160 17 49 554 66 150 211 660 2297 Бивша милиција 47 92 156 Трансмигранти 9 19 3 2 33 С та р и и н ес п о со б н и Поданици 11 237 229 117 85 7 272 247 528 1151 2884 Бивша милиција 11 27 92 130 Трансмигранти 20 5 23 44 92 Укупно 6996 3495 5779 2295 2104 9697 5447 4100 8788 8486 57204 140 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 567–617. Бивши милитари су у овом попису названи ,,прешлим милитарима“ (herübergetrettene militaren), а на једном месту и нешто прецизније ,,у провинцијални статус прешли милитари“ (Ad Statum Provincialem herübergetrettenen Militairs). 141 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 567–617. Иако збирови по колонама нису увек тачни, преносимо их у вредностима које су наведене у извору. 59 Табела 9: Насеља и број граничарских домаћинстава у Оршавском, Новопаланачком и Панчевачком дистрикту (1740–1750. године) 142 Дистрикти Насеља са граничарским статусом и број домаћинстава Насеља са мешовитим домаћинствима Укупно граничарских домаћинстава у дистрикту Удео граничарских у укупном броју домаћинстава Оршавски Тисовица (19), Јешелница (40), Кривица (20), Жупанек (29) 108 5,11 % Новопаланачки Ребенберг (45), Дибич (17), Мачевић (13) Дупљај (4), Врачевгај (12), Црвена Црква (6), Нова Паланка (2), Русова (39), Доња Љупкова (8), Босниак (2), Молдова (28), Пожежена ,,поданичка“ (12), Сушка (4), Белобрешка (4), Најдаш (5) 201 5,10 % Панчевачки Острово (51), Глогоњ (11), Дубовац (49) Гај (21), Делиблато (12), Ковин (32), Плочица (16), Старчево (10), Панчево (61), Омољица (13), Опово (18), Јабука (3) 308 (297) 26,8% Укупно 186 420 617 (606) О пореклу ових милитара сведочи неколико посредних података. Неки су досељени из Србије и Влашке, као бивши граничари, а неки су као цивили овај статус прихватили, или им је био наметнут. Примедбе коморских службеника, можда и претеране, наводе да су становници цивилних насеља присилно увођени у војни статус. У једном документу се наводи да ова милиција ,,није по рођењу из Баната“, него да је досељена делом из аустријске Влашке ,,током последњег турског рата“, делом из Ердеља, делом из Србије ,,где су такође били милитари“, док су неки током мира из статуса турских поданика прешли у Банат и прихватили милитарски статус. О досељавању Влаха непосредно после рата, на пример, сведоче подаци из 1743. године, када се помињу два новооснована насеља 142 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 567–617. По свему судећи ово нису била сва насеља са граничарским становиштвом. И поред тога, ово је један од систематичнијих и комплетнијих пописа ових насеља и домаћинстава. 60 – Соколовац насељен ,,Новим Власима“ и Стража ,,ново село“. Обимнију влашку миграцију у ово подручје потврђује чињеница да су сва насеља колонизована Немцима у периоду 1722–1725. године (Босник, Маковиште, Нова Молдова, Оршава, Петрилова, Пожежена, Поток, Радимна, Соколовац), 1743. године имала влашку популацију.143 Генерал Симбшен је у извештају-апологији о Земаљском батаљону у Банату, подсетио на то да је затечене милиције 1739. године било мало, па је после рата одлучено да ,,српске-породице и граничари-милитари који су преостали после рата и заробљавања“, буду искоришћени за формирање првог пограничног појаса у Банату, тако што им је препуштено запустело земљиште од Сенте и Сига (Перлеза) до Жупанека и Оршаве. Такође је навео, да се већ током 1740. године показало да је број затечених српских породица био недовољан, па се приступило повећању њиховог броја. С једне стране, за то је ,,искоришћено 200 породица српске милиције које су емигрирале из Турске и прешле под оружје у службу Аустрије у Банат, а након што су се новцем откупиле из турског заробљеништва у које су допале током рата“. С друге стране, придружено им је још 140 влашких породица, које су током рата служиле у Ердељу и Влашкој. Барон Симбшен је истакао да те породице нису биле од банатских Влаха, већ од оних из Влашке, које су током целог рата верно служиле у Малој Влашкој под командом принца Лобковица.144 Обзиром на степен запустелости јужног Баната око 1740. године и динамику повећања броја припадника овог батаљона, простор који је обухватао попуњен је механичким приливом становништва. Доказ о томе да је један од праваца имиграције у Банат долазио из Србије налазимо у изјавама седморице дезертера са ратишта у Доњој Шлезији и пореклом из Доњих компанија, који су саслушани 1758. године. Сва седморица дезертера, тројица из Маковишта и четворица из Потока, навели су да су рођени ,,у Србији“ (in Servien) – по један у Параћину (Barckin), Сјеници (Zenicza) и Новом Пазару (Novi Pahsar), а четворица у Бистрици (Bistriz). На основу исказа може се ближе одредити и време њиховог насељавања. Наиме, саслушани су 143 Quellen und Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgescichte des Banats, 252–295. О насељавању немачких колониста у области Нове Паланке и Молдаве у периоду 1722-1725. године, у: A. Tinta, Colonizările Habsburgice în Banat 1716–1740, Timisoara 1972, 153–166. 144 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 550–561. 61 имали између 20 и 28 година, са изузетком једног четрдесетогодишњака. Најмлађи међу њима, Михаило Радонић и Стефан Раунић, били су стари по 20 година и рођени у Бистрици, што значи да су у месту Поток могли бити насељени тек после 1738. године.145 2. Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине у Банат Досељавање прве велике органиоване групе становника у Банат уследило је после укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Том приликом је у западни Банат досељено око 1.800 српских породица (према нашој процени укупно 12.669 особа). Њиховим насељавањем делимично је попуњен упражњени простор низијских и мочварних делова банатских дистриката. Приликом насељавања пресељеници су задржали граничарски статус, па су и насеља која су населили уживала практично граничарски статус, иако под надлештвом Дворске коморе. Досељеници нису превалили далек пут. Да би се населили у Банат, прешли су из насеља с десне обале на леву обалу Тисе и Мориша. Доселили су се у пуста подручја на рубовима Бечкеречког и мањим делом Чанадског дистрикта, махом оснивајући нова насеља. Свега неколико насеља која су населили потиско- поморишки граничари постојала су и пре 1751. године – Чента (Леополдово), Ботош и Кумане. Та насеља су после рата и куге имала по свега неколико домаћинстава и досељавањем ових граничара су оживела. Потиски и поморишки граничари су у Бечкеречком дистрикту углавном населили пусто земљиште. О томе најбоље сведочи податак да је у Бечкеречком дистрикту 1740. године евидентирано 18 пустара које нису поменуте у попису пустара из 1769. године, због тога што су у међувремену искоришћене за насељавање. Неке од пустара које су нестале због тога што су на њима основана насеља, биле су Кикинда, Беодра, Ботош, Тараш, Стари Куман, Меленци, Велики и Мали Галад (потес између Башаида, Карлова и Кикинде), Јоца (потес у Кикинди), Сент Кираљ (Сенткраљ, потес у пољу Кумане) и Матеј (потес северно 145 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 576–593. Ни преостали дезертери из Поточке компаније нису били много старији. Пантелија Радуловић из Параћина је имао 25, Нешко Вишњић из Сјенице 26, Станко Остојић из Бистрице 22 године. Они се нису могли доселити пре 1730–33. године, али вероватније тек после 1739/40. године. 62 од Врањева).146 Ако прихватимо да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 141.972 хектара (1419,72 km²),147 следи да је, после насељавања на 1 km² долазило 8,92 особе. Другим речима, у просеку, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (на 0,79 km²) ових насеља. Густина насељености 1753. године била је много већа од оне забележене у насељима банатских дистриката непосредно после завршетка рата и куге. * Нису сви граничари развојачених места уз Тису и Мориш одлучили да се преселе у Банат. Део је остао у Бачкој у статусу цивилних поданика.148 Успомена на њих сачувана је у молби представника Горњих компанија из 1773. године у којој се тражило да им се дозволи да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкои иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили“.149 Поред тога, део потиских и поморишких граничара се преселио у Русију прихватајући граничарску службу. На жалост, није познат тачан број опредељених за једну од ове три могућности. Опредељење се може анализирати само у групи официра за које је сачувано више података. Табела 10: Првобитно опредељење официра Потиске и Поморишке војне крајине за цивилни или војни статус 1749–1750. године 150 Војна крајина Цивилни статус Војни статус Укупно официра Потиска 45 36 81 Поморишка 5 35 40 Укупно 50 71 121 (122) 146 FHKA, Hoffinanz Ungarn, Vermischte Ungarn. Ggstd., Fasz. 5, Rote Nr. 44/B, Nr. 140, folio 1–3; Д. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Београд 1955. 147 Под претпоставком да су се минимално променили, преузели смо данашњу величину атара: Велика Кикинда 18.950 хектара, Мала Кикинда (Башаид) 7.545 ha, Врањево 16.968 ha, Карлово (Драгутиново) 7.935 ha, Кумане 10.164 ha, Ботош 6.986, Мариново Село (Томашевац) 6.565 ha, Сиге (Перлез) 9.648 ha, Идвор 5.691 ha, Леополдово (Чента) 6.319 ha, Мокрин 14.751 ha, Јозефово (Обилићево) 3.804 ha, Крстур 5.366 ha, Меленци 15.917 ha, Тараш 5.363 – укупно 141.972 ha. 148 М. Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, у: Насеља и порекло становништва, књ. 14, Београд 1923, 35–37. 149 FHKA, BA, F. 52, rote Nr. 189, folio 601–602. 150 М. Костић, Српска насеља у Русији, 37. Број опредељених за цивилни статус се у међувремену смањио, па један каснији списак бивших официра који су добили племство и земљишни посед у развојаченим насељима потврдио да је реч о 26 официра, искључиво Потиске границе. 63 У групи официра опредељених за задржавање граничарског статуса, поуздано се може потврдити судбина 18, поименично наведених у списковима оних који су завршили у Русији, и њих 29, који су се до краја 1753. године нашли у Банатској земаљској милицији. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције, 29 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентирана 1749. године. Будући да су централне личности сеобе у Русију, мајори (oberstlajtnat qua oberkapetan) Јован Шевић и Јован Хорват, били команданти шанаца Чанад и Печка у Поморишкој крајини, разумљиво је да су са собом повели официре и граничаре из непосредног окружења. То би објаснило зашто се само девет официра из Поморишке војне крајине 1753. године нашло у служби у Банату, док је број оних који су отишли у Русију сигурно био већи. Од ових девет официра по двојица су долазила из развојачених шанаца Семлек и Арад, а по један из шанаца Печка, Глоговац, Мандерлак, Чичир и Суботица. Већина официра Потиске војне крајине у групи опредељених за војнички статус преселила се у Банат. Од 29 поименце познатих официра у Банату, 20 је долазило из Потиске војне крајине. Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Феудвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабље и Сент Томаша.151 Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на област с друге стране Тисе. Наиме, постоје докази да су потиски официри били вишегодишњи закупци земљишта на левој обали Тисе. Међу закупцима пустара у Бечкеречком дистрикту 1740. године налазио се и капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже и закупац пустаре Кикинда за 106 форинти. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (вероватно Ботош) за 50 форинти.152 Ова 151 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412; С. Гавриловић, Грађа за биографије официра Потиско- поморишке војне границе (прва половина XVIII века), Зборник Матице српске за историју 61–62 (2000), 109–128. 152 FHKA, Hoffinanz Ungarn, Vermischte Ungarn. Ggstd., Fasz. 5, Rote Nr. 44/B, Nr. 140, folio 1–3; С. Гавриловић, Грађа за биографије официра Потиско-поморишке војне границе, 111, 117. Остоја Спајић је у време када се помиње као закупац пустаре био обичан граничар (гемајнер), а тек му је 1742. године, свакако због потреба Рата за аустријско наслеђе у коме је учествовао, додељен чин поручника, у коме се налазио и у време пресељења у Банат. 64 околност допринела је томе да се већи број потиских него поморишких официра и граничара нађе у Банату после 1751. године. Међутим, одлуке су мењане упркос исказаном опредељењу. Постоје докази да се нису сви појединци којима је током 1751. и 1752. године одобрено пресељење у Русију заиста тамо и преселили, или ако већ јесу, да су тамо и остали. Чак осам лица којима су 4. августа и 4. октобра 1751. године издати пасоши за пресељене у Русију налазило се у Банату крајем 1753. године. Реч је о капларима и стражемештерима из Хорватове групе. Официр-повратник из Русије, на пример, био је и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој војној крајини из групе пуковника Јована Шевића. Милутиновићу је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године, али се ипак, крајем 1753. године налазио у служби капетана-поручника у Великој Кикинди. Ту се помиње и 1757. и 1758. године, у истом чину.153 Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као и накнадних одлазака. Већина граничара (гемајнера) и нижих заповедника развојачене Потиске и Поморишке војне крајине определила се крајем 1750. године за задржавање војничког статуса и пресељење. У питању је било укупно 3.672 граничара обеју крајина, од којих је из Потиске војне крајине био 1.991, а из Поморишке војне крајине 1.681 граничар.154 Приликом ревизије Потиске војне крајине 1748. године пописано је 2.858 особа ,,у ефективи“ (од укупно 3.448 војно способних и неспособних одраслих мушараца), па се може израчунати да се за војни статус 1750. године изјаснило 69,66% граничара у служби или 57,73% целокупне одрасле мушке популације ове војне крајине. Недостају подаци за процену укупног броја граничара Поморишке војне крајине. Изгледа да је највећи број опредељених за задржавање војног статуса заиста стигао у западни Банат, јер се према коморском попису из 1752/53. године у 15 насеља шест Горњих компанија Банатске земаљске милиције налазило укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима 1.070 ожењених и 637 153 За биографију официра Маринка Милутиновића: Д. Руварац, Декрет царице Марије Терезије од 29. августа 1752 (свршетак), Српски Сион XVI (1906), 362; Ј. Илић, Официри Банатске земаљске милиције 1757. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 300. 154 М. Костић, Српска насеља у Русији, 37. 65 неожењених браће и синова, 274 сиромашних мушкараца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава, као и 280 врло старих, болесних и неспособних.155 Из ових података и на основу утврђених демографских константи, може се проценити да је у Банат укупно пресељено 12.669 особа оба пола и свих старосних доби. Овај попис, заправо, побија прихваћену претпоставку у историографији, да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине била сеоба у Русију.156 Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од 200 официра и граничара са породицама. * Рок за пресељење потиских и поморишких граничара била је 1751. година, али се поступак продужио и у наредну годину. Успомена на пресељење из Бачке и оснивање новог места Фрањево (Врањево), које је по угледу на бивша граничарска места Потиске и Поморишке војне крајине називано ,,шанцем“, сачувао је свештеник Стефан Николић. Он је, поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Фрањеву, оставио белешку у једном јеванђељу, у којој помиње пресељење целог шанца из Бачке априла 1752. године.157 Годину дана касније, 28. априла 1753. године, ову цркву су као ново духовно седиште даривали јеванђељем и представници пресељене заједнице, стражемештер Јован Милошевић и његов брат Јовица Милошевић.158 Сачуван је и пролог ове цркве из 1756. године, у коме се као представници овог места помињу обрекапетан Лазар Поповић и свештеници Филип Михаиловић, 155 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 606–608. Рачунајући укупну мушку пописану популацију нисмо навели 7 окућених удовица. 156 М. Костић, исто, 76–77 (напомена *). 157 П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Нови Сад 1993, 168, запис бр. 827 (1752. година): ,,Сиа света и божествена книга глаголемое с:тое Евангелие, прежде бивше цркве петровоселске, н:не е церков петровоселска оправи новонаселеному шанцу Франеву, цркви стаго Предтечи Господна Иоана. Приселисја васе шанац Франево из Бачке лета тисјашта седам сот педесет втораго, месеца априла. Подписавже грешни раб Божии в памјат по нам оставшим. Здешни иереи Стефан Николич“. – Вршац, Владичански двор, Макаријево јеванђеље, штампано у Влашкој 1512, на полеђини завршног листа поговора. 158 П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, 171, запис бр. 842 (1753. година): „Сију ст:ју книгу глаголемое с:тое Евангелие откупи Г:дар Стражимаистер Иоан Милошевич и его брат Иовица Милошевич лета 1753-го м:сца април 28-го, и дарова здешнему храму рождества с:таго предтечи Крстителја Г:сднја Иоанна в бгоспасаемом шанце Франеве.“ – Нови Бечеј (Врањево), СПЦ, престоно оковано Јеванђеље, Москва 1751. 66 Стефан Николић и Теодор Петровић.159 Записи сведоче о томе да је у првој години после пресељења већ била успостављена нова црквена и обновљена стара официрска хијерархија развојаченог бачког шанца Петрово Село. Будући да се ниједан од тројице врањевских свештеника не помиње у документима о црквама и паросима у граничарским местима Потиске војне крајине, претпостављамо да су пароси развојачених места одбили да напусте парохије и цркве које су опслуживали, као и своја имања. Пресељење је могло бити прилика за прекобројне свештенике и чланове њихових домаћинстава, а одвијало се по свему судећи у споразуму са парохијама из којих су се одселили.160 Насељавање у местима Горњих компанија у Бечкеречком и Чанадском дистрикту завршено је до краја 1752. године, док је насељавање места Доњих компанија у Новопаланачком дистрикту спроведено током 1753. године. Порекло насељеника Горњих компанија било је из Потиске и Поморишке војне крајине, а Доњих компанија из цивилних и развојачених места у околини Нове Паланке. На основу пописа пресељених граничара из новембра-децембра 1753. године, у којима су у свакој од 8 компанија евидентирани одрасли војно способни мушкарци (Effektive Kopf), могу се делимично упознати демографске прилике у новонасељеним областима. Подаци овог пописа показују занемарљива одступања у односу на већ навођене податке коморског пописа.161 Табела 11: Одрасла мушка популација Доњих компанија 1752. и 1753. године 162 Доње компаније Одрасли мушкарци (Effektive Kopf) Домаћини Ожењена браћа и синови Неожењена браћа и синови Удовице Сиромашни Стари и неспособни Укупно Крај 1752. 73 34 21 - 9 20 157 Крај 1753. 249 140 - - 58 - 447 159 П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, 191, запис бр. 934 (1756. година) – сачуван у Новом Бечеју (Фрањево), СПЦ, Пролог за децембар, јануар и фебруар руског издања 18. век, на предлисту. 160 С. Пецињачки, Записи о потиско-поморишким насељима и црквама из 1746/47. године, Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 169–177. О томе да су свештеници најчешће били везани за своја родна места, због земљишног поседа као основног извора прихода, у: A. Hegediš, Josif II o svom putovanju u Banat 1768, 212. 161 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412. Пописом су обухваћене три категорије одраслог мушког становништва – домаћини, ожењена браћа и синови и сиромашни ожењени. 162 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 606–608; FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 317–322. 67 Табела 12: Ожењени мушкарци у компанијама Земаљске милиције у Банату новембра- децембра 1753. године Компаније са местима Домаћини Браћа и синови (ожењени) Сиромашни и неокућени (ожењени) Укупно ,,глава“ (Summa Effective) Горње компаније Ботош, Марино(во) село, Сиге 279 151 49 479 Фрањова, Карлова, Кумане 280 198 58 537 Меленци, Тараш 273 163 47 483 Мокрин, Јозефово, Крстур 296 173 31 500 Идвор, Леополдова 332 136 68 562 Велика Кикинда, Мала Кикинда 309 223 20 552 Укупно у Горњим компанијама 1769 1044 273 3113 Доње компаније Поток, Петрилова, Маковиште 104 70 36 210 Округлица, Соколовац, Лангенфелд 145 70 22 237 Укупно у Доњим компанијама 249 140 58 447 Укупно у Горњим и Доњим компанијама 2018 1144 331 3560 Број домаћинстава у компанијама био је прилично уједначен и кретао се од 331 до 348. Изузетак у том погледу била је само компанија Идвор и Леополдова са 403 домаћинства. Ожењена браћа и синови поред домаћина убележени су у 35–40% свих домаћинстава у насељима Горњих компанија, са изузетком Велике Кикинде у којој је њихов удео био нешто већи и износио 48%. Не нужно, али задружна су могла бити домаћинства у којима је било два до пет ожењених мушкараца поред домаћина, а којих је било 196 (9,44%). У свакој компанији било је, у просеку, око 30% домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред старешине домаћинства и око 10% домаћинстава у којима је њихов број био већи од два. То значи да су у време пресељавања домаћинства већином чиниле инокосе породице (са старешином и без других ожењених чланова). Насеља су настала на пространом земљишту банатских пустара, а пракса је налагала да се обрадиво земљиште не расподељује појединим домаћинствима. Обиље земљишта утицало је на то да су домаћинства могла да се одрже у већем 68 саставу, небринући око тога да ли ће од својих поседа моћи да се прехране. Тиме се може објаснити појава да је мањи број потенцијално задружних домаћинстава забележен у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле две компаније са више скученим атаром на подручју доњег тока Тамиша – компанија Ботош, Марино Село и Сиге, са 27 домаћинстава у којима је било 2–5 ожењених чланова (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 таквих домаћинстава (свега 3,72%). У насељима Доњих компанија број домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред домаћина, био је чак и виши него у Горњим компанијама (око 40%). Међутим, удео домаћинстава са 2–5 ожењених чланова поред домаћина, заправо је био мањи (свега 7%). Одлика домаћинстава Доњих компанија било је то да у њима није било удовица, као и да је број старих, болесних и неспособних био низак. По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа, због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. У око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија било је више ожењених чланова поред домаћина. У око 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова поред домаћина. Ипак, изгледа да је пресудан утицај на величину домаћинстава имало расположиво земљиште. Поред тога, утицала је и околност да су официри Доњих компанија припадали затеченом, а не новодосељеном кадру, па нису могли да користе предности свог положаја у време сеобе. 69 Табела 13: Структура домаћинстава Земаљске милиције у Банату крајем 1753. године 163 Компанија С та р еш и н е д о м аћ и н ст ва О ж ењ ен а б р аћ а и с и н о в и Домаћинства са другим ожењеним члановима поред домаћина (браћа и синови) Број ожењених у домаћинству поред домаћина Укупно домаћинстава са другим ожењеним члановима (1–5) Удео ових у укупном броју домаћинстава у компанији 1 2 3 4 5 Горње компаније Ботош, Марино Село, Сиге 279 151 93 23 4 120 36,25% у 27 или 8,15% Фрањова, Карлова, Кумане 280 198 91 29 12 2 1 135 38,79% у 44 или 12,64% Меленци, Тараш 273 163 86 26 7 1 121 37,11% у 34 или 10,73% Мокрин, Јозефово, Крстур 296 173 102 25 7 134 40,36% у 32 или 9,36% Идвор, Леополдова 332 136 102 12 2 1 117 29,03% у 15 или 3,72% Велика Кикинда, Мала Кикинда 309 223 118 30 11 3 162 48,21% у 44 или 13,09% Укупно у Горњим компанијама 1769 1044 у 196 или 9,44% 789 38% Доње компаније Поток, Петрилова, Маковиште 104 70 48 4 3 1 56 47,05% у 8 или 6,72% Округлица, Сакаловац, Лангенфелд 145 70 37 9 3 51 35,17% у 14 или 9,65% Укупно у Доњим компанијама 249 140 85 13 6 1 107 40,53% у 20 или 7,57% 163 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412. 70 Табела 14: Официрска домаћинства Земаљске милиције у Банату крајем 1753. године 164 Компанија У к у п н о д о м аћ и н ст ав а У к у п н о о ф и ц и р а Официрска домаћинства са другим ожењеним члановима поред домаћина (браћа и синови) 1 2 3 4 5 Укупно домаћинстава са другим ожењеним члановима (1–5) Удео ових у укупном броју официрских домаћинстава Горње компаније Ботош, Марино Село, Сиге 331 20 7 3 1 11 55% у 4 или 20% Фрањова, Карлова, Куман 348 27 12 6 1 1 20 74,07% у 8 или 29,62% Меленци, Тараш 326 20 9 3 1 13 65% у 4 или 20% Мокрин, Јозефово, Крстур 332 17 8 3 1 12 70,58% у 4 или 23,52% Идвор, Леополдова 403 13 4 3 1 8 61,53% у 4 или 30,76% Велика Кикинда, Мала Кикинда 336 29 10 5 5 1 21 72,41% у 11 или 37,93% Укупно у Горњим компанијама 2076 126 50 23 10 1 1 85 67,46% у 34 или 26,98% Доње компаније Поток, Петрилова, Маковиште 119 18 4 1 5 27,77% Округлица, Сакаловац, Лангенфелд 145 20 5 25% Укупно у Доњим компанијама 264 38 9 1 10 26,31% Број домаћинстава насеља Земаљске милиције споро је растао у периоду до њиховог развојачења 1771–1773. године. Пораст домаћинстава био је нешто већи само у насељима Велика Кикинда, Мокрин и Меленци. Претпостављамо да је број 164 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412. 71 домаћинстава порастао услед уситњавања, будући да између 1764. и 1773. године није било већих таласа досељавања.165 Табела 15: Куће/домаћинства у насељима Илирске граничарске регименте 1765–1773. године Насеља Број кућа У саставу Илирске граничарске регименте У саставу Торонталске жупаније 1765. 1773. 1787. Велика Кикинда 492 556 705 Мала Кикинда 102 107 184 Врањево 191 199 278 Карлово (Ново Милошево) 106 105 126 Кумане 131 140 163 Мокрин 306 444 445 Јозефово (Обилићево) 64 78 92 Крстур (Српски) 51 74 114 Меленци 305 377 466 Тараш 51 62 70 Ботош 209 227 у Војној крајини Сиге 111 137 Идвор 161 172 Леополдово (Чента) 92 123 Укупно у Горњим компанијам 2372 2801 2643 (без насеља у војној крајини) 3. Затечено становништво и милитаризација Оснивајући Немачко-банатску регименту војне власти су 1764. године пописале затечено српско становништво (даље у тексту – староседеоци) и међу њима оне који се опредељују за граничарски статус и останак, односно за цивилни статус и пресељење.166 Они који су били заинтересовани за цивилни статус исељени су већ током 1765. и 1766. године у суседна коморска села или у села која су ради њиховог пријема новооснована – Ново Село, Баваниште и Долово. Примера ради, коморске власти су 1766. године основале и плански изградиле село Баваниште на истоименој пустари, ради смештаја српског становништва 165 МП ,,А“, 1773 – 375, попис Великобечкеречког и Кикиндског протопопијата (Темишварске епархије) из 1773. године, у оквиру којих су ова насеља означена као ,,Militare“; Quellen zur Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgeschichte des Banats, 460–466. 166 Д. Ј. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља Војводине, 79–96. 72 исељеног из Ковина и других милитаризованих насеља. Када је Баваниште 1773. и само милитаризовано, у њему је већ било 377 домаћинстава.167 У делимично упражњеним насељима изграђени су нови делови намењени смештају колониста- ветерана. О даљој судбини српских становника који су се определили за граничарски статус расправљало се три године након њиховог изјашњавања, 1767. године. Првобитна замисао је била да и њих треба заменити колонистима-граничарима. Међутим, од ове намере се одустало. Присуство староседелаца власти су у међувремену прихватиле као корисно, наводећи да они доприносе како бројном стању, тако и упознавању колониста са језиком, средином, путевима и односима са становницима са друге стране границе.168 Њихов број у регименти се постепено повећавао, будући да су до 1773. године у њу инкорпорирана и она насеља у која су неколико година раније били пресељени српски поданици заинтересовани за цивилни статус. И генерални граничарски инспектор Шишковић је јуна 1770. године заузео став да су затечени Срби од велике користи јер, поред тога што плаћају контрибуцију, учествују и у изградњи, превозу и косидби. И поред тога што се препоручивало да, како изградња одмиче, они полако напуштају ову област, Шишковић је био мишљења да међу староседеоцима који желе да остану у граничарској служби треба изабрати и задржати најбоље породице.169 Исељавање српског становништва углавном је заустављено до 1767. године. Тада је спроведен нови попис који је показао да је у милитарзованим насељима остало свега 37% српских домаћинстава у односу на њихов број 1764. године. Промене настале између ова два пописа приказује табела. Њени подаци ипак се морају прихватити са резервом, пре свега због тога што није увек прецизно одређено шта је коришћено као основна пописна јединица (кућа/ домаћинство/ одрасла мушка популација).170 167 В. С. Дабић, Српско село ( XVI–XVIII век): Обликовање животног и привредног простора, у: Просторно планирање у Југоисточној Европи (до Другог светског рата), Београд 2011, 35–36. 168 F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, II, 201. 169 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44/325. 170 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 651/6, folio 89–148. 73 Табела 16: Бројно стање и статус српских домаћинстава у Насељеничком дистрикту 1764. и 1767. године 171 Насеља Насељеничког дистрикта Број домаћинстава 1764. 172 Број домаћинстава 1767. 173 Број православних домаћинстава Панчевачког протопопијата 1773174 гр ан и ч ар и К о м о р ск и п о д ан и ц и У к у п н о гр ан и ч ар и К о м о р ск и п о д ан и ц и У к у п н о Сефкерин 12 100 112 20 3 23 40 Опово - - - 51 - 51 170 Јабука 2 86 88 2 13 15 20 Српско Панчево 186 246 432 277 277 392 Немачко Панчево 70 62 132 87 87 Старчево 28 86 114 14 19 33 34 Омољица 89 73 162 35 14 49 56 Брестовац 79 25 104 21 2 23 - Плочица 47 39 86 19 2 21 34 Ковин 94 148 242 65 18 83 96 Острово 64 - 64 74 - 74 - Гај 45 62 107 - - - 74 Дубовац 52 31 83 - - - 40 Укупно 768 958 1726 579 67 646 956 Демографске прилике код затеченог српског становништва могу се ближе упознати на основу пописа из 1767. године. Изабрали смо примере два насеља – Ковин и Опово, у која су у овом периоду досељавани колонисти-ветерани.175 Српска домаћинства у Ковину редукована су до 1767. године на половину броја из 1764. године. Опово, са друге стране, није било обухваћено пописом из 1764. године. Почетком 1768. године у Опову је било 19, а у Ковину 26 задруга (четири колонистичке породице у кући).176 У Ковину су досељеници били искључиво 171 Попис из 1764 је објављен, али број укупно пописаних (по свему судећи одраслих војно способних мушкараца, а не само домаћина) разликује се у различитим сегментима тог пописа. Стога су овде искоришћени само подаци прве пописне рубрике, који се од овде изведене рачунице разликују за 15 домаћинстава, што смо сматрали занемаривим. Рачунајући да су 1764. године у табели пописане куће/домаћинства, користили смо и из пописа 1767. године рубрику у којој су пописане куће/домаћинства. 172 Д. Ј. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља Војводине, 96. 173 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 651/6, folio 89–148. 174 АСАНУК, МП ,,А“, 1773 – 375. 175 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 651/6, folio 89–148. 176 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 533/2, folio 36–37. Задруге су образоване од по чеитри колонистичке породице смештене у једну кућу и на исти земљишни посед. На овај начин власти су хтеле да повећају економску моћ досељеника. Концепт задруга напуштен је већ 1768. године. 74 колонисти-ветрани, па је број српских домаћинстава стагнирао у наредном периоду. С друге стране, у Опово су досељавани и Срби, па је њихов број до 1773. године нагло порастао.177 Демографске прилике у оба насеља су 1767. године биле сличне. Српска домаћинства у просеку нису имале више од 4 члана. Број домаћинстава са више ожењених чланова, углавном још једним поред домаћина, био је невелик (10– 18%) У Оповском домаћинству је у просеку било више мушких чланова (2,5) него у Ковинском (1,71). Табела 17: Мушка популација у Опову и Ковину 1767. године Насеља Опово Ковин Број домаћинстава 51 83 Домаћинства са две и више старешина (браћа и синовци) 9 (17,64% од укупног броја домаћинстава) 9 (10,84% од укупног броја домаћинстава) Старешине домаћинстава 64 80 Одрасли мушкарци (старији од 15 година) 89 106 Синови старешина домаћинстава (свих старости) 58 60 Ожењени синови 21 14 Синови до 15 година старости 33 42 Унуци старешина домаћинстава 6 2 Укупна мушка популација 128 142 Просечан број мушких чланова по домаћинству 2,5 1,71 У појединим домаћинствима живело је више генерација. У Опову је најстарији кућни старешина био Тома Старац (80 година) који је живео у заједничком домаћинству са двојицом ожењених синова, Константином (40) и Јеремијом (20), који су и сами имали тројицу синова (старости 14, 7 и 3 године) и кћерку Јованку (8). У Ковину су најстрији домаћини имали по 70 година. Од њих тројице, Никола Поповић је живео сам, Јован Леповић са синовима Јованом (27) и Стефаном (13) без потомака, и Пава Деспић са ожењеним сином Арсенијем (23) који је имао кћерку Марту (3). У Опову је седам домаћинстава имало чланове у 177 Прилике у Опову пре 1767. године тешко је поуздано реконструисати. О овом насељу у 18. веку: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810.), II, 565–580 (Опово); С. Пецињачки, Опово до краја XVIII и с почетка XIX века, Зборник Матице српске за друштвене науке 39 (1964), 67–101. 75 три генерације, а у Ковину је то био случај у 8 домаћинстава. Иначе, са уделом мушке популације млађе од 15 година у укупној мушкој популацији од 25,78% у Опову и 29,57% у Ковину, ова места су била далеко испод демографске константе за младу мушку популацију у Угарској у последњој четвртини 18. века, која је износила 38%.178 Радна и пореска способност од 15 година била је уједно и доња граница за улазак у брак. То потврђују и подаци да су најмлађи ожењени чланови заједнице у Опову имали по 16 и 17 година, а у Ковину по 19 и 20 година. Удате жене нису обухваћене пописом, већ само кћерке – неудате и млађе од 15 година. У Опову их је било 50, а у Ковину 40. * За разлику од Бечкеречког дистрикта чије је становништво досељено из правца Бачке, територија Панчевачког дистрикта углавном је насељавана из правца Србије. На то указује порекло свештеника. У 13 граничарских насеља (Locus Militaris) на простору Бечкеречког протопопијата Темишварске епархије било је 45 свештеника. Они су потицали већином из Угарске (36), а у мањем броју случајева из Баната (6), Србије (2) и ,,из Хрватске“ (1). Чак 30 свештеника пореклом из Угарске (тј. Провинцијала) долазило је из неког од развојачених места Потиске и Поморишке војне крајине. По свему судећи, са граничарима су се 1751–1752. године углавном преселили свештеници који су били прекобројни и имали интереса да пресељењем дођу до службе. Њихово присуство у насељима Горњих компанија, према томе, треба посматрати као елемент сеобе и милитаризације из периода досељавања. Остали свештеници долазили су из неког од суседних места у Банату (Бочар, Сечањ, Кумане, Сент Михаљ), двојица из Гроцке у Србији и један из Плашког у Хрватској. 178 A. Koroknai, Problemi zadruge u Podunavskoj i Potiskoj granici (1686–1723), Istraživanja 3 (1974), 62. 76 Табела 18: Порекло свештеника у граничарским насељима Бечкеречког протопопијата 1767. године 179 Парохија Број свештеника Име свештеника Место рођења Област рођења Велика Кикинда 8 Јован Стојановић протопоп Пивнице Угарска Живан Радовић Сегедин Угарска Христофор Grussa Нађлак Угарска Василије Адамовић Печка Угарска Петар Јовановић Нађлак Угарска Павле Путниковић Чанад Угарска Филип Маринковић Soborell Угарска Филип Стојановић Бочар Банат Мала Кикинда 2 Арсеније Георгијевић Сент Миклош Банат Арсеније Birimcsov Нађлак Угарска Мокрин 5 Гаврило Живковић Сечањ Банат Теодор Лазаревић Сента Угарска Стефан Bajsanszky Канижа Угарска Теодор Гавриловић Канижа Угарска Георгије Живановић Канижа Угарска (Српски) Крстур 2 Гаврило Блажић Szoborzar Угарска Василије Chajvazovich Сегедин Угарска Фрањево 4 Теодор Петровић Петрово Село Угарска Гаврило Јовановић Бечеј Угарска Симеон Поповић Бечеј Угарска Арсеније Антонијевић Петрово Село Угарска Карлово 3 Павле Томић Острово Угарска Христофор Czuczithy Острово Угарска Илија Czuczithy Острово Угарска Кумане 3 Јован Веселић Пивнице Угарска Стефан Szekusich Сента Угарска Јован Николајевић Кумане Банат Меленци 7 Јоаким Поповић Печка Угарска Томас Стојановић Firigyas Банат Илија Никић Печка Угарска Гаврило Илијевић Печка Угарска Никола Васиљевић Печка Угарска Павле Поповић Печка Угарска Петар Гавриловић Печка Угарска Тараш 2 Вићентије Крстић Jamena Угарска Павле Јовановић Сент Иван Угарска Ботош 3 Михајло Арсенијевић Туриа Угарска Никола Георгијевић Kanak Банат упражњено Сиге 2 Георгије Живановић Чуруг Угарска Гаврило Симеоновић Плашко Хрватска Леополдова 2 Теодор Остојић Soboricza Угарска Павле Поповић Гроцка Србија Идвор 3 Павле Лукић Шајтин Угарска Јован Симић Сомбор Угарска Никола Петровић Гроцка Србија 179 АСАНУК, МП „Б“, 1767 – 45. У збир је урачунато и једно упражњено место у Ботошу, због чега укупни број свештеника износи 46. 77 Прилике у Панчевачком дистрикту око 1767. године биле су другачије, због тога што овај дистрикт није био подручје масовних миграција после четрдесетих година 18. века. Већина свештеника потицала је из насеља овог дистрикта и махом су били из места у којима су служили (18). Свештеници са стране долазили су већином из Србије (9), и то по правилу из места са друге стране Дунава (Београда, Смедерева, Ритопека, Гроцке) или из Моравске долине (Параћин и Крежбинац). Мањи број свештеника долазио је са других страна, из Угарске (3), Влашке (2) и Турске (1). Двојица влашких свештеника служили су у Новом Селу. Табела 19: Порекло свештеника Панчевачког протопопијата 1767. године 180 Парохија Број свештеника Име свештеника Место рођења Област рођења Сакуле 2 Георгије Иштвановић Komoriste Банат Недељко Сувацки Сакуле Банат Опово 5 Петар Поповић Панчево Банат Петар Стефановић Опово Банат Јован Hering Oragy Угарска Теодор Поповић Limonovczy Угарска Тимотеј Поповић Опово Банат Сефкерин 1 Никола Поповић Lozina Турска Плочица 1 Јован Димитријевић Ковин Банат Панчево 5 Јован Lupanszky Параћин Србија Јован Бркић Крежбинац Србија Јован Первовић Београд Србија Живојин Стојковић Панчево Банат Никола Петровић Гроцка Србија Омољица 2 Тома Дабић Ритопек Србија Максим Милутиновић Омољица Банат Брестовац 1 Срећко Миловановић Лединци Угарска Ковин 3 Стефан Теодоровић протопоп Ковин Банат Пантелија Радонић Ковин Банат Петар Пантелејмоновић Ковин Банат Делиблато 4 Максим Предрагов Смедерево Србија Марко Максимовић Делиблато Банат Петар Dabiselov Beranyi Србија Максим Војновић Делиблато Банат Баваниште 3 Никола Савић Бечкерек Банат Димитрије Савић Ковин Банат Пантелија Милорадовић Perka Србија Долово 4 Дамјан Поповић Омољица Банат Павле Срећков Омољица Банат Никола Миљевић Смедерево Србија Никола Поповић Омољица Банат Ново Село 3 Сербан Поповић Kimsen Влашка Јона Трандафировић Sejarcsa Влашка 180 АСАНУК, МП „Б“, 1767 – 45. 78 Број православних становника у Насељеничком дистрикту (регименти) повећао се после 1773. године. Током 1773–1775. године у граничарска села Немачко-банатске регименте преселиле су се, поред српских породица из недавно развојачених насеља Горњих компанија, и неке из Провинцијала. Основни правци кретања и број ових досељеника могу се само делимично утврдити. Прилив српског и румунског становништва на територију Немачке регименте одвијао се и касније. 4. Насељавање на простору Банатске војне крајине На место затеченог становништва у милитаризованим насељима Панчевачког дистрикта, које се изјаснило за цивилни статус и иселило, досељени су колонисти. Били су то ветерани отпуштени из ветеранских домова и стајаћих регименти. Они су у изворима означавани као ,,полуинвалиди“. То је био званични назив за групу оних који су, и поред старости или неких физичких недостатака, убрајани у оне у служби. Пошто су били способни за неке послове, нису отпуштани из војне службе у потпуности.181 Њихово издржавање, међутим, представљало је оптерећење за државу. Власти су очекивале да ће отпуштени војници променити начин живота након што буду насељени на подручје Војне крајине. Стварајући ту породице и сеоска газдинства, користили би држави и као војници и као земљорадници. Будући да је Илирска граничарска регимента успостављена на простору постојеће Банатске земаљске милиције, њено уређење захтевало је мање напора. Веће интервенције у погледу насељавања у Илирској граничарској регименти предузете су тек у периоду између 1768. и 1774. године, када се прибегло милитаризацији области дуж река Черне, Тамиша и Дунава, као и области између Нове Паланке и Алибунара. Овде није примењена метода насељавања колониста- ветерана, већ се углавном радило о размени становништва између цивилне и завојачене територије. 181 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 61/1, folio 136–137. У формулару за пописивање насеља и становника, дефинисане су критеријуми за оцењивање ,,способних за службу“ и ,,потпуних инвалида“. У способне за службу убрајани су и они који су били стари или са неким телесним недостатком и у том случају су квалификовани као ,,полуинвалиди“. 79 Насељавање ветерана Оснивање и насељавање Немачко-банатске регименте захтевало је организоване напоре државе од самог почетка. За разлику од насељавања граничара развојачених Потиских и Поморишких села, којима је земљиште пустара Бечкеречког дистрикта ,,само уступљено“, а да при томе држава није уложила напор у претварање пустог у економски простор, планска колонизација подразумевала је знатна улагања. Посебна процедура била је посвећена избору, пописивању и транспорту колониста. Војне власти су спроводиле пописивање кандидата за пресељење у ветеранским домовима и стајаћим региментама. Држава је на себе преузела трошкове организованог транспорта, као и изградње насеља и расподеле алата, семена и стоке за започињање производње. Ислужени војници су досељени у насеља-компаније Ковин, Брестовац, Плочица, Глогоњ, Старчево, Горње и Доње Панчево, Омољица, Јабука, Опово и Сефкерин. У извештају Дворског ратног савета од 9. септембра 1769. године сумиран је рад ,,у претходне три године“, а изнета су и запажања у вези са приликама у Насељеничком дистрикту.182 Оваква периодизација делатности Насељеничке комисије била је у складу са чињеницом да су већи контигенти насељеника у јужни Банат стигли 1766–1767. године. Ипак, било је појединаца који су досељени 1764. и 1765. године. Основни проблем приликом колонизације, чини се, представљао је одабир појединаца за насељавање, будући да ислужени војници стајаћих регименти и гарнизона нису имали потребну радну способност, нити знања за вођење сељачких економија. Често им је недостајала и добра воља да свој живот подреде зељморадњи. Неки од њих нису успели да одрже своја домаћинства, о чему сведоче наредбе о одузимању земљишта неспособнима и неуспешнима. Један извештај из априла 1767. године, препоручивао је, на пример, да се поједини насељеници отпусте како би на упражњена места били досељени нови и способни појединци, ради ,,опште користи“. Спискови ,,за замену“ састављани су и током 182 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 700, 1769 – 45 – 49. 80 седамдесетих и осамдесетих година 18. века, што указује на то да проблем дуго није могао да буде решен.183 Процедура одабира колониста била је следећа. Приликом ревизије стања (Musterung) у стајаћим региментама и гарнизонима, пописивани су и они који су, као делимични или потпуни инвалиди, или из неког другог разлога, сврстани у тзв. прекобројне. Они су имали прилику да се определе за насељавање у Немачко- банатској регименти, у којој би се, поред војном службом, бавили и земљорадњом, и то на земљишном поседу и у кући коју би им обезбедила држава. Држава је на овај начин контролисала избор кандидата за насељавања. Поред зантересованости, колонисти су морали да испуњавају неколико предуслова за насељавање. Требало је, наиме, да буду радно и репродуктивно способни. Полуинвалиди досељени у Банат махом су били старости између 30 и 40 година. Насељавањем оваквог становништва, држава је истовремено решавала проблем употребе прекобројних и делимично способних војних обвезника и проблем попуњавања нове граничарске регименте. Предуслов за насељавање била је и припадност римокатоличкој вероисповести. Насељавање у Банат је промовисано кроз извештаје о добрим природним условима за живот, кроз описе богатстава и плодности пространства које чека да буде насељено. И поред тога, ислужени војници стајаћих регименти нису су се увек радо одлучивали на то да се пријаве за насељавање у Банат. Власти су упркос томе инсистирале на принципу добровољног насељавања. Ово начело је поновљено у пропису да се за насељенике узимају само полуинвлиди и ,,страни капитуланти“ (странци који су предајом доспели у аустријско заробљеништво) само онда када су вољни да се преселе.184 Располажемо само појединим пописима војника пријављених за насељавање у Банат, на основу којих се може стећи делимичан увид у бројно стање и карактеристике кандидата. Група сачуваних докумената о испитивању полуинвалида за и против насељавања потиче из периода април-септембар 1767. године, а спроведена је у тридесетак регименти. Међу испитаницима удео заинтересованих за пресељење у Банат износио је 62%. 183 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 99. 184 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 232. 81 Табела 20: Изјашњавање полуинвалида о насељавању у Банат 1767. године 185 Резултати изјашњавања у стајаћим региментама Опредељени за насељавање у Банат Против пресељења Укупно испитано полуинвалида Списак од 2. јуна 1767. (за 6 регименти) 195 174 369 Списак од 3. јула 1767. (за 5 регименти) 200 65 265 Списак од 6. јула 1767. (10 регименти) 295 156 451 Списак од 8. августа 1767. (за 8 регименти) 246 116 362 Списак од 9. августа 1767. (батаљони код Трансилванијских гарнизона) 156 166 322 Списак од 10. августа 1767. (регименте у Унутрашњој Аустрији) 116 58 166 Укупно у узорку 1208 735 1935 Списак од 11. септембра 1767. (Бечки гарнизон)186 154 Списак од 12. септембра 1767. (батаљони код Славонских гарнизона)187 83 Пројекат стварања колонистичких насеља захтевао је велика улагања, финансијска, материјална и људска. Читаве колоније занатлија и грађевинара су припремале простор за долазак колониста-граничара. Зато не чуди да је држава, најпре међу грађевинарима, испитивала расположење за насељавање и тражила потенцијалне колонисте. Пролећа 1767. предложено је да занатлије и радници који су током зиме учествовали у изградњи кућа, буду прихваћени као насељеници, ако су за то заинтересовани. Међутим, изгледа да то није било примамљиво решење за већину, која се изјаснила вољном да остане упослена у грађевинарским радовима (Bauwesen), али не и за насељавање.188 185 Приказани су подаци који формирају делимичну слику, и то о изјашњавању и вољности, не и о броју оних који су стварно насељени: KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 232; 1767 – 3 – 76; 1767 – 3 – 186; KA, HKR, Kt. 582, 1767 – 3 – 326; 1767 – 3 – 335; 1767 – 3 – 86; 1767 – 3 – 213; 1767 – 3 – 312; 186 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 97. Посебан списак је обухватио полуинвалиде гарнизониране у Бечу, међутим, како су њиме обухваћени само они који су као погодни – католици, ожењени и вични земљорадњи (Catholisch, Verheyratet, i ,,verstehen in Ackerbau“), не знамо колико њих се заправо пријавило. Због тога овај списак наводимо посебно. 187 Као и претходно, за батаљоне у гарнизонима Славонске крајине: KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 108. 188 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 99. 82 * Након што је априла 1767. године резимирано целокупно стање у Насељеничком дистрикту, састављени су спискови о попуњавању са једне, и отпуштању неподобних лица са друге стране. Од затечених 1.908 особа требало је отпустити укупно 999 лица, тако што ће бити враћени у стајаће регименте у својству полуинвалида, или бити пребачени на државно издржавање у својству потпуних инвалида. У Насељеничкој регименти је, према томе, преостајало 846 лица у својству ,,стварних“ насељника. Међу њима је било занатлија (73) и чланова штаба (63), док су остали подељени на ,,добре земљораднике“ (480), ,,лоше земљораднике са физичким недостацима“ (161) и ,,лење и невеште земљораднике“ (132).189 Упркос критикама, у недостатку бољих насељеника власти нису биле превише склоне отпуштању оних који су већ пристигли.190 Динамика пристизања и отпуштања насељеника током 1767–1768. године била је велика. Већ децембра 1767. године евидентирано је 752 ,,ваљаних“ насељеника, међу којима 343 старих ,,добрих земљорадника“ и 409 новопридошлих. У овом периоду привремено је примењен модел насељавања колониста у задругама, тако што је по четири породице смештано у једну кућу и на исти земљишни посед. У 9 компанија је 1767. године било 193 задруге у којима укупно 772 насељника, али ,,ваљаних“.191 Табела 21: Задруге у насељима Насељеничког дистрикта почетком 1768. године 192 Насеља Компанија команданта Број задруга Старчево Пуковника 20 Опово Мајора 19 Сефкерин Капетана (упражњена) Виценберга 21 Омољица Капетана Свободе 23 Јабука Капетана Битера 18 Панчево Барона Шпајдла 24 Панчево Капетана Павлика 14 Ковин Капетана Тренчена 26 Брестовац и Плочица Капетана Хаугвица 28 Укупно 8 193 189 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 463. 190 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 135, folio 26–27. 191 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 533/2, folio 36–37. 192 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 533/2, folio 36–37. 83 Већ септембра 1768. године одлучено je о напуштању модела насељавања колониста у задругама. Вероватно су слаби резултати летњих радова допринели усвајању закључка о лошим странама задружног живота и привређивања. Насељеничка комисија је септембра 1768. године одлучила да задруге буду укинуте, те да у свакој кући остане само један домаћин односно власник куће. Остали задругари могли су бити у статусу придружених чланова домаћинства (Inwohner), док им не буду додељене властите куће. Истовремено је требало поделити и поседе, тако да сваком колонисти буде додељена сопствена земљишна парцела, као и стока и алат.193 У првој тачки елабората привредног инспектора у Насељеничком дистрикту, Антона Коцијана, из авуста 1769. године, поновљена је одлука о укидању задруга.194 Коцијан је известио и о томе докле се стигло са окућавањем колониста. Њима су додељене 534 старе и нове српске куће, али је било још 344 насељеника који су на изградњу својих кућа чекали.195 За оне који су окућени, већ је била извршена подела земље и стоке. У извештају Дворског ратног савета од 9. септембра 1769. године сумирани су резултати рада у Насељеничкој регименти. Резултати су оцењени као успешни, јер је колонизација обухватила 991 ,,стварних“ насељеника и 109 занатлија, те укупно 1.100 лица, међу којима је 534 добило властите куће.196 * У неопходне одлике кандидата убројани су исповедање римокатоличке вере (принцип напуштен тек са Патентом толеранције 1781) и радна и репродуктивна способност насељеника. Поштовање услова је временом пооштравано, јер се већ неколико година након насељавања првих колониста показало, да су економије запуштали управо они који су остајали без наследника и радне снаге. То су били они који су дошли само са женама и без деце, као и они који су имали физичке недостатке, били стари или невични, па и незаинтересовани за земљорадњу. 193 КА, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3– 497/5, folio 209–212. 194 КА, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3– 497/5, folio 215–226. 195 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 677, 1769 – 4 – 96, folio 21. 196 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 700, 1769 – 45 – 49. 84 Већина пријављених за насељавање није била ожењена, што је било последица војничког начина живота. У стајаћим региментама у којима је 1767. године спроведено пописивање полуинвалида, већина кандидата није испуњавала овај услов. У пешадијској регименти Леополд Палфи, од 40 пријављених за насељавање само је 7 било ожењено.197 Сличан је био и пример Арембергове регименте, једне од последњих пописаних те године, у којој је од 78 пријављених само 17 било у браку.198 Власти су се, ипак, трудиле да насељеници испуњавају предвиђене услове. На основу спискова примљених колониста између 1767. и 1769. године, може се утврдити да су насељавани готово искључиво ожењени колонисти. Табела 22: Брачно и породично стање колониста 1767. и 1768. године199 Датум доласка колониста Број колониста (мушкараца) Број жена Број деце Укупно лица Септембар 1767. 172 172 77 421 17. септембар 1767. 146 146 49 341 4. и 21. јануара 1768. 136 135 79 350 Услов за насељавање била је и репродуктивна способност, а пожељно је било да колонисти већ имају потомство. Власти су у погледу овог критеријума биле нешто флексибилније, па су брачни парови без деце прихватани као насељеници, ако су имали изгледа да их добију. Против ове праксе изјаснио се генерални гранични инспектор барон Шишковић у извештају из јуна 1770. године. Он је предлагао да контигент деце из немачких земаља, који би чинили дечаци старости између 12 и 15 година, треба послати насељеницима који су већ ,,за плугом“, а немају никакву помоћ. Пошто су такви, сматрао је, били или на терету ерару или осуђени на пропаст, за насељенике не треба узимати оне који нису у снази и који немају или не могу имати наследнике. Најпожељнији су, истакао је, они који са собом могу да поведу једно мушко дете, јер ,,таквих 50 је корисније од оних 150“.200 197 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 326; 1767 – 3 – 335. 198 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 390. 199 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 103; KA, HKR, Akten 1767, Kt. 582, 1767 – 3 – 408; KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 533/2, folio 69–70. 200 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44/325. 85 Један од првих пописа деце у Насељеничкој регименти потиче из априла 1767. године. У истом периоду евидентирано је укупно 846 насељеника, међу којима је било укупно 159 дечака и 138 девојчица. Старосна структура деце указује на то да су те породице биле младе. Чак близу половине деце насељеника било је млађе од 4 године (47,81%).201 У попису из септембра 1768. године било је укупно 1.767 одраслих мушкараца, међу њима 1.461 ожењених и 306 неожењених. Они су имали укупно 985 деце, и то разврстане на испод 8 година старости (722 или 73%) и изнад 8 година старости (263).202 Ради економске одрживости система омогућена је адопција деце. У извештају Дворског ратног савета од 9. септембра 1769. године помиње се предлог о омогућавању права наслеђа адоптираним члановима домаћинства. Граничарском систему је дугорочно штетило то што насељеници без наследника нису имали интереса да унапређују своје економије. Дворски ратни савет је одобрио да се старим и болесним људима, који се не могу надати својој деци, дозволи да адоптирају децу других војника, из исте регименте или других регименти, како би ту децу могли да користе као радну помоћ и временом им препусте економије. Након смрти насељеника без потомства, економија која је иначе поново припадала ерару, могла је бити препуштена адоптираном детету.203 Од насељеника се очекивало да буду земљорадници. Због тога су се они барем формално изјашњавали као спремни да се баве земљорадњом, а поједини и да се ,,разумеју“ или су ,,упознати“ са овом врстом делатности. Они су квалификовани као лица ,,без професије“ (ohne Profession). Малобројни су они који су се за насељавање изјаснили иако имају занимање (Professionisten), што је у пракси значило да су били вешти у неком занату. Међутим, услов да се колонисти издржавају од рада на земљи било је лакше прописати него реализовати. Претпоставка да ће сви војници, будући без занимања, аутоматски постати добри земљорадници, није се тако лако дала проверити. У пракси је проблем поред незаинтересованости, често било и незнање и невичност у пољопривредним пословима. Управо су таквим особинама насељеника објашњавани лоши економски резултати у дистрикту. Критике овог садржаја појављују се већ од 201 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 92, folio 26. 202 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 265/1, folio 24 a–b. 203 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 700, 1769 – 45 – 49. 86 1767. године. У циљу побољшања резултата у земљорадњи предлагано је смањење војничких обавеза насељеника.204 * Дворски ратни савет разматрао је 1782. године извештај о приликама у Немачко-банатској регименти и закључио да ову област треба додатно населити.205 Приликом регрутовања нових колониста, упркос уоченим недостацима, остало се при опробаном методу насељавања ветерана. Новину је представљала сарадња Главне ветеранске службе са Генералном командом у Галицији која је била прикључена Хабзбуршкој монархији 1772. године. Приоритет у насељавању прешао је са Темишварског Баната на Галицију, па се размена колониста-ветерана одвијала између ове две области. Стари захтеви, да насељеници буду римокатолици, ожењени и са децом, више нису били тако искључиво поштовани. Пре свега, насељеници су могли бити припадници свих религија толерисаних Патентом из 1781. године, а могао се направити изузетак и у погледу брачног стања заинтересованих колониста. Узето је, наиме, у обзир то што је у самој Немачко-банатској регименти већ било девојка, кћерки првих насељеника, стасалих за удају. У недостатку кандидата за насељавање, у обзир су узимани и сви други појединци који су били спремни да се баве земљорадњом, барем на пробу.206 На лоше стране колонизације спроведене у периоду 1765–1780. године, указују два пописа неподобних колониста из 1782. године, који су одређени за исељење и замену. Први списак је обухватио 62 појединаца који су, приликом комисијског прегледа, означени као они који ће бити замењени због здравствених проблема и/или неспособности за вођење економија. Требало је да буду изручени стајаћој регименти, где ће у статусу полуинвалида бити издржавани и вероватно коришћени за неке службе. Други списак обухватио је 71 појединца који су због тежих дефеката оцењени као стварни инвалиди и предати на државно издржавање ван војне службе. Подаци о ова 133 насељеника могу послужити за анализу порекла, времена насељавања и других питања.207 204 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 135, folio 37–39. 205 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 206 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 207 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 87 Судећи према подацима у узорку који је чинило 133 колонисте, у периоду између 1764. и 1780. године, досељавања је било сваке године. Долазили су из различитих делова Монархије, а неки и из области ван ње. Већина је потицала из крунских земаља – Чешке и Угарске (око 50% у овој групи), затим из различитих делова Аустрије, али и са територије немачких земаља и Царства (Баварске, Лотрингије, Пољске, Саксоније и Пфалца). С обзиром на резултате ратова вођених на простору Централне Европе, нека од места из којих су потицали више нису била у саставу Монархије, већ суседних држава (Пруска Шлезија на пример) и обрнуто. Колонистима је заједничко, заправо, било то што су године уочи досељавања провели у некој од стајаћих регименти Монархије, те се оне могу сматрати њиховим заједничким местом порекла. Табела 23: Време насељавања и територијално порекло насељеника Немачко-банатске регименте на узорку од 133 особе 208 Година насељавања Територијално порекло насељеника Укупно 1764 Чешка (1) 1 1765 Чешка (1), Угарска (2), Трансилванија (1), Унтерн Штајерн (1) 5 1766 Моравска (4), Шлезија (1), Угарска (2), Чешка (3), Штајерска (1), Саксонија (1) 12 1767 Моравска (3), Угарска (5), Штајерска (1), Чешка (8), Корушка (1), Крањска (1), Царство (1), Трансилванија (1), Бамберг (1), Доња Аустрија (1), Померн (1), Бајерн (1) 25 1768 Чешка (3), Угарска (3), Царство (1), Моравска (1), Шлезија (1), Бранденбург (1), Верониш (1) 11 1769 Угарска (2) 2 1770 Штајерска (1) 1 1771 Угарска (2), Чешка (2), Швапска (1), Пруска Шлезија (1), Моравска (1), Корушка (1) 8 1772 Чешка (6), Угарска (2), Моравска (1), Шлезија (1), Пруска Шлезија (1) 11 1773 Чешка (1), Трансилванија (1), Моравска (1), Царство (1) 4 1774 Чешка (3), Угарска (1), Моравска (1), Кур Келн (1), Магдебург (1), Италија (1), Бајерн (1) 9 1775 Чешка (5), Угарска (4), Бранденбург (1), Царство (1), Пфалц (1), Италија (1), Предња Аустрија (1) 14 1776 Угарска (1), Доња Аустрија (1) 2 1777 Угарска (2), Банат (1), Доња Аустрија (1), Бајерн (1) 5 1778 Угарска (4), Доња Аустрија (2), Моравска (1), Чешка (1), Шлезија (1), Пруска Шлезија (1), Кур Келн (1), Ренбургер (1), Вирцбург (1) 13 1779 Угарска (3), Пфалц (2), Пољска (1), Лотрингија (1), Вирцбург (1), Тирол (1), Моравска (1) 10 Укупно 133 208 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 88 Као што се могло очекивати због начина одабира кандидата за насељавање, већина насељеника је у тренутку отпуштања била ожењена (111 или 83,45% од 133) и сви су били римокатолици. Изузетак је био само један протестант, евангелиста Јохан Јуро, из Угарске, стар 36 година, ожењен и насељен 1779. године. У тренутку отпуштања колонисти су већином имали између 40 и 60 година. За неколицину старијих од 70 година забележено је да су ,,прастари“ (Ein Uralter Mann). Оцена ,,стари“ забележена је и уз имена педесетогодишњака као и шездесетогодишњака, а најстари међу наведенима био је осамдесетогодишњи ,,старац“ (Ist ein 80-jähriger Greyß). У тренутку насељавања ови појединци били су зреле животне доби, углавном између 40 и 50 година. Забележени су и другачији примери. Последњи насељеници, досељени 1779. године, били су млађи од 30 година. Двојица најмлађих међу њима досељени су јуна 1779. године и у тренутку пописивања имали су свега 19 година. Такав је био Јохан Штрелајн, пореклом из града Нојринга у Вирцбургу у северној Немачкој, неожењени католик, који ,,није желео да буде адоптиран“, што Комисији није остављало другу могућност него да га исели и препусти стајаћој регименти. Други деветнаестогодишњак био је Матијас Нојман из Манхајма у Пфалцу, који је изразио жељу да се ожени и привређује, али очито, не у Немачко-банатској регименти. Већина насељеника у овој групи била је без занимања (100), што значи да су се бавили земљорадњом. Њима су додељени кућа и посед за обрађивање, како би засновали сопствену економију. Међутим, у групи су се налазили и они којима посед никада није додељен иако су били насељеници ове регименте. У питању су биле 33 занатлије и они који су насељени као придружени чланови домаћинства (Inwohner). Отпуштањем 133 колонисте упражњено је само 74 економије, које су могле да буду додељене другим насељеницима. Разлог за упражњеност поседа сводио се на то што власници нису имали потомке који ће се старати о поседу. Зато су у ову групу спадали и они појединци који су имали старе или физички неспособне жене, али и нејаку децу. Описи физичког стања отпуштених колониста у овом документу представљају један од ретких и драгоцених увида у здравствене проблеме становника овог поднебља. 89 Тешко је проценити тачан број породица досељених између 1764. и 1787. године, као и то да ли су опстале на простору Немачко-банатске регименте током наредних деценија. Постоји оправдана сумња у то да их није било много и да је њихов број временом опадао. На такав закључак, поред осталог, наводи и извештај од септембра 1790. године грофа Митровског, командујућег генерала у Срему за време Аустро-турског рата (1788–1791). Према његовом уверењу ,,ранији колонисти из Немачке су због нездраве климе и јаког пића, на које нису били навикли, за кратко време помрли; остало их је мало у пољопривреди, а међу момцима у војсци готово да их није било, па се крајеви који су ратом били опустошени могу населити једино избеглицама из Србије, да не би било опет бескорисних трошкова око насељавања Немаца из Царства“.209 Насељавање из других области Насељавање није планирано нити остварено само на простору Немачко- банатске регименте. Иако у мањој мери, оно је захватило и друге области Банатске војне крајине. За разлику од колониста-ветерана у Насељеничкој регименти, насељеници су у Илирску и Влашку војну границу долазили у склопу размене становништва између области захваћених развојачењем и завојачењем, а кадкад и из удаљених области Војне крајине. Досељавања из немачких и аустријских земаља су планирана, али углавном нису спроведена у дело. У ту сврху је састављена окружница за све официре-регрутере у Царству, којом се позивају заитересовани да се населе у Темишварски Банат и да обрађујући земљу уз помоћ државе економски се осамостале. И ови насељеници су требали да буду ожењени и римокатоличке вероисповести, вешти у земљорадњи, и поред тога, не превише стари, болесни или повређени, јер би то омело крајњи циљ – да државни новац уложен у њих дâ резултате.210 Овај позив био је објављен у склопу мера предузетих због милитаризације Влашке границе. Био је ово пројекат с којим се закорачило у 1769. годину. Држава је насељавањем војне крајине у Банату намеравала да реши неколико својих социјалних проблема истовремено. У првом реду, решавала је 209 L. Ćelap, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, 116. 210 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 677, 1769 – 4 – 56. 90 питање издржавања ислужених ветерана при стајаћим региментама, које је оптерећивало оближње градове. Поред тога, решавала је питање сиромашног становништва, неожењених градских занатлија, људи без професије и неокућених земљорадника, који су доприносили пренасељености појединих области, нарочито градова. За разлику од уједначеног састава насељеника Немачко-банатске регименте (ветерани из стајаћих регименти), позив за насељавање Влашке границе био је упућен интерсентима различитог друштвеног порекла. Међутим, нема доказа о томе да је насељавање Влашке границе заиста спроведено. Вероватно се одустало због тога што је ово подручје у периоду до 1772. године било захваћено немирима који су довели до емиграције и дезертерства, па је успостављање војне крајине споро одмицало у отежаним околностима. Позив је најпре, 1769. године, упућен регрутерима у Тиролу. С обзиром на одлике терена, проглас није случајно достављен области Тиролске границе према Италији. У попису Влашке границе из 1769. године изричито се наводи да је у питању ,,Спецификација – коморских села, која ће у појасу од Марге и Карансебеша преко Мехадије до Жупанека послужити за насељавање граничарске милиције Тиролаца, коју тек треба основати“.211 У позиву за насељавање Баната који је упућен регрутерима у Тиролску границу, препоручено је да може бити узет сваки младић који је рад да се ожени и окући, али није у прилици због немаштине.212 У једном од документа, ова мера је названа ,,мером за чишћење Тирола од бескућника и нерадника“. Било је предлога и о насељавању „трансмиграната из Бугарске и Албаније“. Дворски ратни савет, међутим, залагао се за насељавање немачких колониста у Влашкој граници и супротставио се предлозима о насељавању ових трансмиграната. Подсећајући на превелика очекивања у вези са насељавањем овог становништва у Петроварадинској регименти, указао је и на то да у Влашкој граници оранице и поља нису простране и да би ,,њихово прехрањивање било отежано и живот сиромашан“, као што ни приходи влашких становника нису били довољни за њихово издржавање. Због тога је боље било ,,усвојити немачку 211 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 212 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 677, 1769 – 4 – 74. 91 марљивост и индустрију“, односно населити немачко становништво.213 Царици је предочено и то, да ако насељеници буду били претежно ,,Бугари и Албанци“, мораће им опростити контрибуцију, земљарину и десетину, што не би био случај ако насељеници буду превасходно ,,странци“, односно људи ,,из немачких планинских области које не припадају Наследним земљама“.214 Сличне, и такође нереализоване намере, јављале су се и касније. Када се априла 1790. године појавио проблем смештаја за породице са 742 члана из Царства, Дворски ратни савет је предложио да се за њих, али и за будуће досељенике, уреди 1.100 домаћинстава на 34.375 јутара ливада и Überlandа на територији Влашко-илирског кантона, у селима Охаба Бистра, Петрушница, Терегова, Глобореу, Бетине (?), Јасенова, Кусић, Пожежена, Свиница и Бозовић. Генерална команда Влашко-илирске регименте није била уверена у изводљивост тог плана, па је била мишљења да нова села треба уредити у Немачко-банатском кантону. Немачке породице, сматрало се, треба насељавати у штапским местима и комунитетима. У селима их треба насељавати само тамо где већ има немачког становништва. Будући да је међу новим немачким колонистима било и протестаната, то је било додатни мотив за њихово насељавање ближе недавно основаним протестантским селима (попут Пазове у Срему).215 * У неколико наврата после 1770. године насељавање је реализовано у Илирској граничарској регименти. У неким њеним деловима је, за разлику од Влашке границе, било више простора за насељавање. Тако је планирано да у Горње компаније Илирске границе средином 1773. године буде досељено 265 породица из четири регименте Карловачког генералата. Направљен је план о њиховом распореду у насеља Горњих компанија, која још увек нису била развојачена.216 Транспорт породица из Карловачког генералата подељен је у две групе, које су једна за другом, преко Земуна, стигле у Банат. Прва група је стигла 25. јуна 1773. године и обухватала је 111 породица из Огулинске и Слуњске 213 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 214 KA, HKR; Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 215 L. Ćelap, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, 117. 216 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 964, 1773 – 39 – 53. 92 регименте, 217 а друга 16. јула са 111 породица из Личке и Оточачке регименте.218 На одредиште је, тако, доспело 222 породице уместо предвиђених 265. Официри задужени за њихов транспорт, натпоручник Бретлер и потпоручник Старчевић, изјавили су да им је предато онолико људи колико су испоручили, и да о 43 породице које недостају не знају ништа. Приспели су привремено смештени у Горњим компанијама, а они способни за рад су укључени у текуће послове у сакупљању сена. Међутим, међу њима су се налазили и стари и неспособни за рад, као и немоћни, који су морали да буду издржавани и током марша и после њега, са две или три крајцаре дневно. Због њиховог издржавања је Илирска граничарска регимента имала непредвиђене трошкове. Према извештају, болести од којих су оболели ови људи биле су изазване тиме што им се исхрана углавном ,,састојала од бобица“, од тешког марша под оружјем, због велике врућине, као и промене воде. Према уверавању команде Илирске регименте, они су стављени под надзор хирурга.219 Табела 24: План за размештај 265 породица из Карловачког генералата у насеља Горњих компанија Илирске граничарске регименте 1773. године Регимента из којих су породице исељене Компанија Насеље Број породица Укупно где ће ове породице бити досељене Личка Пуковника Велика Кикинда 20 106 Капетана Хајла исто 20 Сечујца Фрањево 35 Кало Карлово 15 Исто Сиге 16 Огулинска Исто Ботош 25 25 Оточачка Шмит Кумане 15 46 Исто Тараш 15 Чолак Идвор 16 Слуњска Исто Леополдова 12 88 Пишчевић Меленци 35 Мајер Мала Кикнда 10 Упражњена Шпиц Мокрин 20 Исто Јозефово 6 Исто Крстур 5 Укупно 265 217 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 964, 1773 – 39 – 67. 218 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 78. 219 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 78. 93 Пресељавање породица из Карловачког генералата (,,из Хрватске“), међутим, није се завршило у Илирској граници. Пошто су Горње компаније развојачене током последњих месеци 1773. године, ове породице су исељене из њих када и друге које су се одлучиле да задрже граничарски статус. У једном документу се помиње да је превоз ,,хрватских“ породица из Перлез Вароши воденим путем у Нову Паланку био заказан за 8. и 10. октобар 1773. године. Тај превоз је осим 96 римокатоличких требало да обухвати и 134 православне породице, од којих су прве требале да буду смештене у Алмаш где се налазио један римокатолички свештеник, а друге у Горњу Клисуру.220 Обе дестинације биле су милитаризоване претходног, месеца септембра те године. Пресељење римокатоличких породица је реализовано, па је јануара 1774. гроф Митрофски из Темишвара известио Дворски ратни савет о 88 католичких породица које су из Илирске границе преселиле у Влашку границу.221 Број ових породица се, по свему судећи, смањио, јер финансијски извештаји помињу издржавање за 77 римокатоличких породица које су из Илирске граничарске регименте прешле у недавно милитаризовану област Алмаш. Ових 77 породица размештено је у места Божовић (13), Мочерић (3), Далбожец (7), Шопот (6), Гирбовец (2), Рудариа (10), Баниа (9), Пригор (7), Борловен (5), Паташ (7), Прилипец (8). За њихово издржавање током месеца марта из Граничарске касе издвојено је 192 форинте и 26 крајцара, а током априла месеца 177 форити и 36 крајцара.222 Издржавана су махом деца, и то 87 дечака и 65 девојчица. Број деце указује на то да је породица у просеку имала по једно мушко и једно женско дете. То је био демографски потенцијал, изнад просека насељеничких породица Немачко-банатске регименте. Командант регименте барон Сечујац је 7. септембра 1774. године у Белој Цркви потписао извештај у коме је резимирано стање у вези са целим поступком насељавања породица из Карловачког генералата. Закључио је да је са два транспорта насељеника са територије Карловачког генралата на територију Баната, тј. Илирске граничарске регименте, доспело укупно 1.218 лица. У тај број укључене су и промене до којих је дошло након што су нека лица придодата, а 220 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 99. 221 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 10. 222 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 96, folio 12–19; folio 24–29, 30–35, 36–41. 94 нека нестала. Трећи транспорт је у Банат довео три римокатоличке породице са 21 чланом ,,из Венеције“ или ,,из Трибуније“. То значи да су биле пореклом из Херцеговине, а да су у Монархију доспеле преко територије Млетачке републике. Од укупно 1.239 особа које су досељене, у међувремену је умрло 239 особа. Након што је у Алмаш пресељено 423 римокатолика, у Илирској регименти је средином 1774. године за даље насељавање преостало још 547 православних.223 Табела 25: Православне и римокатоличке породице које су из Карловачког генералата и Венеције (Херцеговине) досељене у Илирску граничарску регименту 224 Насељеници Римокатолици Православни Укупно особа Мушкараци Жене Мушкараци Жене О д р ас л и М ал о л ет н и О д р ас л и М ал о л ет н и О д р ас л и М ал о л ет н и О д р ас л и М ал о л ет н и 1. транспорт: под надзором натпоручника Бредлера, на основу ревизије у Карловцу 29. маја 1773. 66 71 61 59 86 98 80 60 581 2. транспорт: под надзором потпоручника Старчевића, на основу ревизије у Карловцу 6. јуна 1773. 59 63 59 44 105 109 102 102 643 Укупно 125 134 120 103 191 207 182 162 1224 Током марша придружени нови чланови 1. транспорт 3 1 3 7 2. транспорт 1 1 Укупно нових чланова 128 136 123 103 191 207 182 162 1232 Током марша изгубљени чланови (због смрти или дезертерства) Код 1. транспорта 2 3 2 2 1 10 Код 2. транспорта 1 2 1 4 Укупно изгубљено 3 5 3 2 1 14 После губитака, у Илирску граничарску регименту је стварно стигло 125 131 120 101 190 207 182 162 1218 Три породице из Венеције, касније стигле у Илирску регименту 6 7 7 1 21 Укупно 131 138 127 102 190 207 182 162 1239 У међувремену у Илирској регименти умрли 5 18 23 29 20 67 57 50 269 За насељавање у Алмаш у Влашкој граници предато особа 126 120 104 73 423 Укупно смањено за 131 138 127 102 20 67 57 50 692 Преостало у Илирској граничарској регименти 170 140 125 112 547 223 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 96, folio 7–8. 224 Исто. 95 Преостале православне породице из Карловачког генералата насељене су у 39 насеља Илирске граничарске регименте. У питању је било 124 породице са 547 чланова. Највише их је насељено у Најдашу и Идвору (по 9), а најмање у Марином Селу и Дупљају (по једна). Извештај о њиховом размештају потписао је 5. октобра 1774. године мајор Сечујац у Белој Цркви.225 Табела 26: Насеља Илирске граничарске регименте у која су распоређене 124 православне породице из Карловачког генералата 226 Насеља Породице Насеља Породице Идвор 4 Најдаш 9 Фаркаждин 2 Ребенберг (Калуђерово) 5 Леополдова 3 Лесковица 4 Перлез Варош 9 Кусић 4 Орловат 4 Златица 4 Марино Село 1 Лангенфелд (Луговет) 5 Томашевац 4 Соколовац 4 Уљма 3 Дибич 2 Избиште 3 Сушка 2 Загајица 2 Белобрешка 2 Парта 2 Радимна 2 Орешац 2 Влашка Пожежена 2 Јасенова 2 Српска Пожежена 2 Дупљај 1 Мачевић 2 Гребенац 2 Молдова 4 Делиблато 3 Сичевица 4 Острово 4 Горња Љупкова 2 Гај 2 Доња Љупкова 2 Нова Паланка 4 Берзаска 4 Крушчица 2 Укупно 39 насеља 124 Досељавања из других области хабзбуршке државе или суседног османског крајишта било је и касније, али вести о томе су спорадичне. Године 1783, на пример, Славонска генерална команда се жалила да није спремна да прихвати више од 1.000 емиграната из млетачке Далмације, те је тражила да се они сместе у Банатској или уједињеној Банско-Вараждинској војној крајини. Слично, Дворски ратни савет је априла 1785. године одлучио да се сви босански емигранти упућују у Немачко-банатску регименту, јер у Шајкашком батаљону нису извршене припреме за њихов пријем. Због сличних разлога, Славонска- банатска команда је јула 1785. одлучила да се 31 емигрантска породица одређена 225 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 96, folio 43. 226 Исто. 96 за насељавање у Петроварадинску регименту, уместо тога, преко Земуна пребаци у Панчево и преда Немачко-банатској регименти. Током периода март-јун 1787. године, у Земунском контумацу боравило је укупно 47 особа одређених за насељавање у Немачко-банатску регименту, од којих је већина (31) упућена у компанију Ковин.227 Славонска генерална команда, пак, обавестила је септембра и октобра 1787. године Немачко-банатску регименту да ће морати да организује пријем 21 породице са 112 чланова из Босне. Планови о пресељавању породица из различитих балканских подручја у Банат не значе да су оне тамо заиста и доспеле. Број прелазака повећао се током рата 1788–1791. године, али највећи број имиграната ипак је прелазио у Срем. Славонска генерална команда се марта 1792. године распитивала о томе да ли у Немачко-банатској регименти има места за пријем босанских емиграната који су боравили у Банској крајини. Ускоро је Банатска војна крајина објавила, да у њеним селима, има места за 388 породица.228 5. Становништво Влашке границе Првим пописом Влашке границе из јуна 1769. године у њених 33 села евидентирано је укупно 2.551 домаћина (Haus Wurth), док се у опширнијем попису из септембра/новембра исте године нашло 2.667 кућа (домаћинстава). Различити подаци у временски блиским пописима били су последица околности у којима се пописивање спроводило. Током летњих месеци становници су били расути због радова у пољима и чувања стоке, или, будући невољни да прихвате граничарски статус, одсутни под овом врстом изговора. Пописивање је ометала милитаризација и присуство руске војске у Влашкој, куда су бројни појединци и читаве породице емигрирали, а многи се повукли пред упадима разбојника. Промене су у овом кратком периоду биле бурне и сталне, па се стварна насељености ових места није могла утврдити пре него што су прилике у њима уређене, почев од друге половине 1772. године. Примера ради, саопштено је да 227 М. Митровић, Извештаји земунског контумаца о емиграцији са Балкана уочи последњег Аустро-турског рата (1787), Зборник Матице српске за историју 30 (1984), 115–135. 228 Л. Ћелап, Прилог проучавању колонизације Војводине крајем XVIII века, Зборник Матице српске за друштвене науке 19 (1961), 79, 83, 84, 86. 97 комисија није успела да доврши пописивање предвиђено за мај-јун 1770. године у три места – Терегова, Домашна и Канижа, делимично због ометања од стране кнезова и становника невољних да постану граничари, делимично због тога што се становништво разишло због послова око сакупљања сена, као и куге на Кордону. Пописана је само трећина становника и поступак је одложен за касније, када се становништво врати.229 Због немира, села Домашна и Канижа нису ни била обухваћена пописима пре 1772. године. Опширно пописивање насеља и становника у Влашкој граници завршено је 30. августа 1772. године. У оквиру пописа забележени су подаци о броју становника и имовини, као и контрибуцији коју су плаћали. На територији Влашке границе евидентирано је укупно 6.685 мушкараца и 7.267 жена свих старосних доби. Већи број жена од мушкараца није био уобичајен, па се може претпоставити да је настао због одсуства мушкарца у време пописивања (због послова или емигрирања). Објашњење за то што је у компанији Глобореу било 459 жена више него мушкараца, можда лежи у чињеници да су се у њеном саставу налазила насеља која су се најдуже опирала милитаризацији (попут Домашне) и насеља из којих је током исте године забележено највише емиграната (попут Корниареве). Пошто укупна одрасла мушка популација није у потпуности пописана, тачност појединих обрачуна и добијених вредности само је приближна. Удео ,,подмлатка“ (дечака испод 15 година старости) у укупној мушкој популацији износио је 40,40%, што је висок проценат и био би мањи да је пописом обухваћено сво мушко становништво. Удео војно способне популације (dienst tauglich effective) био би у том случају већи од забележених 37,74 %. Влашка граница, према томе, имала је 1772. године укупно 13.927 становника који су живели у 3.136 домаћинстава/кућа. Једно домаћинство је у просеку имало 4,44 члана. Демографске прилике разликовале су се између насеља двеју компанија некадашњег Карансебешког дистрикта – Охаба Бистра и Илова, у чијим је насељима у просеку било по 5 чланова по домаћинству, и насеља двеју компанија некадашњег Оршавског дистрикта – Глобореу и Мехадија, чија су домаћинства у просеку имала мање од 4 члана. У насељима Влашке границе евидентиран је велики број удовица (508 или у 16,19% домаћинстава). 229 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 149. 98 Табела 27: Пописи Влашке границе из периода 1769–1772. године 230 Територија дистрикта односно компаније Насеља Број домаћинстава/ кућа Јуна 1769 231 Новембра 1769 232 Јуна 1770 233 Јануара 1771 234 Августа 1772 235 Карансебешки дистрикт (компаније Илова и Охаба Бистра) Марга 70 77 68 87 92 Валимаре 12 12 12 14 18 Марул 130 139 138 150 188 Кречма 40 48 48 45 61 Маал 23 31 27 38 46 Охаба Бистра 93 85 81 79 95 Ваар 84 83 71 93 108 Чиклен 14 16 14 18 22 Зервешти 40 48 46 55 68 Далч 20 27 27 28 37 Руен 33 32 31 39 38 Турнул 40 41 39 48 51 Борлова 115 101 95 151 133 Болвашница 43 59 94 71 70 Верчерова 110 99 85 115 112 Илова 72 62 59 81 38 Садова 49 40 40 60 44 Армениш 103 96 93 122 125 Фениш 57 58 57 71 68 Руска 103 94 82 117 121 Укупно 20 1251 1248 1207 1482 1535 Оршавски дистрикт (компаније Глобореу и Мехадија) Корниарева 135 172 143 155 176 Боглотин 77 64 55 78 86 Глобореу 57 72 67 74 100 Плугова 87 72 70 75 91 Болвашница 89 90 70 82 93 Мехадија 254 297 276 297 277 Печинешка 41 42 41 36 47 Берса 42 40 39 42 47 Топлец 101 118 114 117 131 Корамник 34 27 24 20 27 Дофиер 62 70 68 70 81 Стари и Нови Жупанек 29 32 42 58 95 28 35 49 83 Укупно 13 1040 1164 1062 1109 1288 Укупно у 33 насеља 2301 2412 2269 2591 2832 230 Сви коришћени пописи су војни и односили су се на целокупну област Влашке границе, али смо из њих искључили насеље Терегову (обухваћену пописима само 1769) и насеља Домашна и Канижа (обухваћене само пописима 1772). 231 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 10. 232 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 745, 1770 – 39 – 21. 233 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 149. 234 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 23. Резултати истог пописа коришћени су ради одређивања црквене дажбине ,,конвенције“ јануара 1771. (АСАНУК, МП ,,Б“, 1771 – 40, Бр. 13). 235 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 12–15. Тада су пописана насеља само две влашке компаније – Илова и Охаба Бистра. Недостају подаци за насеља компанија Глобореу и Мехадија. 99 Табела 28: Становништво 35 села Влашке границе према попису из августа 1772. године 236 Компанија Р ед н и б р о ј Насеље К у ћ е Укупно становништво Вероисповест Просечно чланова по домаћинству Мушка популација Женска популација С п о со б н и з а сл у ж б у ,, п о д м ал д ак “ Д у х о в н а л и ц а П о л у и н в ал и д и П о тп у н и и н в ал и д и У к у п н о Ж ен е (у д ат е) У д о в и ц е п р ек о 1 2 г о д и н а и сп о д 1 2 г о д и н а У к у п н о Р и м о к ат о л и ц и П р ав о сл ав н и ,, н ес је д и њ ен и “ Охаба Бистра 1 Марга 92 75 96 2 43 27 243 124 13 30 109 276 519 5,6 2 Валимаре 18 13 30 5 2 50 18 4 5 22 49 99 5,5 3 Кречма 61 44 85 2 21 24 176 72 16 14 73 175 351 5,7 4 Марул 188 93 135 2 90 65 385 183 48 61 167 459 844 4,4 5 Маал 46 32 53 16 11 112 49 8 12 48 117 229 4,9 6 Охаба Бистра 95 73 101 55 24 253 98 31 19 100 248 501 5,2 7 Ваар 108 99 102 1 39 24 265 122 18 20 107 267 532 4,9 8 Чиклен 22 13 25 9 2 49 23 3 4 19 49 98 4,4 9 Далч 37 28 41 1 11 8 89 39 6 11 34 90 179 4,8 10 Турнул 51 28 61 17 19 125 53 12 8 40 113 238 4,6 11 Руен 38 33 59 12 9 113 46 14 5 48 113 226 5,9 12 Зервештие 68 59 86 2 18 10 175 66 14 11 72 163 338 4,9 Укупно 824 590 874 10 336 225 2035 893 187 200 839 2119 4154 5 Илова 1 Борлова 133 123 147 1 30 49 350 155 17 17 170 359 709 5,3 2 Болвашница 70 55 103 34 12 204 77 10 23 82 192 396 5,6 3 Вечерова 112 113 128 1 29 22 293 131 22 13 158 324 617 5,5 4 Илова 38 32 35 8 8 83 41 2 3 45 91 174 4,5 236 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 12–15. 100 5 Садова 44 40 69 8 8 125 51 7 4 52 114 239 5,4 6 Армениш 125 130 155 1 17 28 331 161 11 16 117 305 636 5 7 Фениш 68 57 57 1 18 19 152 77 14 9 77 177 329 4,8 8 Руска 121 107 128 31 35 301 148 26 11 125 310 25 586 4,8 Укупно 711 657 822 4 175 181 1839 841 109 96 826 1872 25 3686 5,1 Глобореу 1 Домашна 252 202 96 2 46 52 398 270 28 23 280 601 999 3,9 2 Канижа 61 53 42 10 16 121 76 1 88 165 286 4,6 3 Корниарева 176 173 60 16 34 283 189 31 28 161 409 692 3,9 4 Боголтин 86 91 49 18 22 180 111 10 12 76 209 389 4,5 5 Глобореу 100 45 55 10 9 119 48 4 12 40 104 223 2,2 6 Плугова 91 73 39 1 5 15 133 86 12 10 93 201 334 3,6 7 Валиа Болвашица 93 86 38 1 8 17 150 96 8 6 83 193 343 3,6 Укупно 859 723 379 4 113 165 1384 876 94 91 821 1882 3266 3,8 Махадија 1 Мехадија 277 178 157 4 41 18 398 201 36 27 145 409 807 2,9 2 Печинешка 47 49 61 5 9 124 56 3 8 67 134 258 5,4 3 Берса 47 38 47 15 10 110 52 14 9 56 131 241 5,1 4 Топлиц 131 128 128 2 22 24 304 142 18 21 114 295 599 4,5 5 Корамник 27 24 33 5 5 67 24 4 5 14 47 114 4,2 6 Дофиер 81 55 84 1 21 9 170 61 7 14 52 134 304 3,7 7 Стари Жупанек 49 23 45 19 7 94 33 8 7 35 83 177 3,6 8 Нови Жупанек 83 58 71 3 16 12 160 63 28 14 56 161 321 3,8 Укупно 742 553 626 10 144 94 1427 632 118 105 539 1394 2821 3,8 4 35 Укупно 3136 2523 2701 28 768 665 6685 3242 508 492 3025 7267 25 13927 4,4 101 Демографска кретања пре и после милитаризације на овом простору могу се установити на основу пописа насеља Оршавског и Новопаланачког дистрикта са једне стране, и пописа истих насеља у саставу Влашке границе са друге стране. Попис пре милитаризације датира из 1752/53. године,237 а попис из периода после милитаризације из 1774. године.238 Упоређен је укупан број одраслих мушкараца у овим насељима, укључујући и оне који су били делимично способни и стари. У току две деценије дошло је до повећања за око 1.200 одраслих мушкараца. Наравно, пораст није био подједнак у свим насељима. У некима је чак забележен и пад броја одраслих мушкараца, какав је случај био у насељима Дубова, Оградина, Тисовица и Јашелница. У неким насељима пораст је био незнатан, а у некима готово двострук (Купторе, Мехадица, Пирхова, Петник, Паташ, Божовић, Баниа, Рудериа и Путна). Пораст је у овом периоду био и механички, о чему између осталог, сведочи и чињеница да су крајем 1773. године у нека од ових насеља досељени колонисти из Карловачког генералата. Табела 29: Одрасла мушка популација пре и после милитаризације Насеља У Оршавском и Новопаланачком дистрикту 1752/53. године У Влашкој војној граници 1774. године Свиница 123 125 Плавишевица 33 54 Дубова 50 32 Оградина 95 65 Тисовица 32 29 Кривица 28 27 Јашелница 58 41 Корниа 184 312 Крушовец 33 42 Купторе 65 115 Мехадица 147 266 Пирхова 30 73 Глобокрајова 53 74 Лапушницел 40 58 Петник 49 107 Јабланица 170 186 Борловен 102 134 Паташ 82 158 Прилипец 132 189 Бозовић 157 281 Лапушник 95 139 237 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 599–600; folio 606–608 – за Оршавски и Новопаланачки дистрикт (1752–53). 238 KA; HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 96, folio 12–19. 102 Мочерић 73 92 Далбошец 80 142 Шопот 78 124 Гирбовец 49 79 Баниа 118 232 Рудериа 134 243 Пригор 99 143 Путна 19 42 Укупно у 29 насеља 2408 3604 Пораст броја становника у Влашкој граници био је незнатан у поређењу са трендом демографског раста у другим областима након милитаризације. Може се претпоставити да је повећање броја становника досегло свој максимум у односу на расположиве обрадиве површине. И поред почетног ентузијазма, није потрајало дуго док и заговорницима колонизације у овом подручју није постало јасно да кључну препеку у спровођењу планирних замисли представља ограничење у обрадивом земљишту. Број домаћинстава повећан је у периоду између 1749. и 1772. године, док је у периоду између 1772. и 1793. године смањен у већини насеља ове области. Претпостављамо да су на смањење броја домаћинстава забележено 1793. године утицали ратни догађаји.239 Табела 30: Домаћинства у насељима Влашке границе (бившег Оршавског и Карансебешког дистрикта) пре и после милитаризације Насеља Број домаћинстава 1749. 1772. 1793. Марга 44 92 90 Валимаре 8 18 14 Кречма 35 61 42 Марул 17 188 128 Маал 30 46 33 Охаба Бистра 75 95 56 Ваар 74 108 88 Чиклен 15 22 15 Далч 22 37 34 Турнул 34 51 41 Руен 30 38 35 Зервештие 35 68 53 Борлова 105 133 152 239 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 12–15; Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Сремски Карловци 1902, 101–112; М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији крајем XVIII и почетком XIX века (1792–1801), Зборник Матице српске за историју 44 (1991), 100–104. 103 Болвашница 49 70 56 Вечерова 86 112 116 Илова 49 38 78 Садова 39 44 61 Армениш 83 125 128 Фениш 40 68 66 Руска 58 121 106 Домашна 125 252 244 Канижа 27 61 53 Корниарева 100 176 189 Боголтин 56 86 103 Глобореу 56 100 75 Плугова 63 91 89 Валиа Болвашица 78 93 98 Мехадија 169 277 245 Печинешка 23 47 42 Берса 29 47 32 Топлиц 93 131 100 Корамник 20 27 18 Дофиер 55 81 48 Стари Жупанек 80 49 23 Нови Жупанек 83 40 Укупно 35 насеља 1155 3136 2791 6. Етничка и верска структура и број становника крајем 18. века Током последњег Аустро-турског рата (1788–1791) демографски губици на територији Банатске војне крајине били су велики. Извештаји указују на губитак од укупно 13.331 становника у Немачко-банатској регименти.240 Ти губици су постали основа државих планова да становништво треба обновити досељавањем са других страна. И црквени пописи шест протопрезвитеријата Вршачке епархије са 268 насеља, од којих су многа била у саставу Влашко-илирске регименте, приказују губитак од близу 13.000 особа. Они наводе да је прве ратне, 1788. године, број заробљених цивила износио 12.953, а погубљених 556. Ови губици су у највећој мери задесили територију Мехадијског и Карансебешког протопопијата.241 Претпостављамо, да је ,,изгубљено“ становништво заправо избегло из крајишких области или било заробљено, а да се по завршетку рата 240 L. Ćelap, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, 115–124. 241 Н. Гавриловић, Српске и румунске граничарске школе од Темишварског сабора до појаве Уроша Несторовића (1790–1810), Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 179–195. 104 већина ипак вратила у ове крајеве. Насељеност обеју регименти Банатске војне крајине побољшала се после рата. Још током рата, пролећа 1790. године, за насељавање је био спреман контигент колониста из немачких земаља. Априла месеца одбачен је предлог да се за њихово насељавање искористе постојећа или уреде нова насеља у Влашко- илирској регименти. Јула месеца оцењено је да за ове породице нема простора ни на територији новоосвојене Србије, јер ,,на целој десној обали Дунава од Београда до Оршаве (са изузетком Смедерева), као и на десној обали Саве од Београда до Шапца, и дубље у унутрашњости до Ваљева, нема никаквог насеља, него је све уништено и опустошено“. Као једина преостала могућност разматрана је, ратом ионако опустела, Немачко-банатска регимента. Пошто је требало сместити стотинак породица више него што је било упражњених кућа у овој регименти, приступило се уређењу пустара Дебељача и Ковачица за потребе оснивање насеља.242 Већ 1792. године основано је село Францфелд (Качарево), у које су смештени колонисти из Алзаса и Лорена. Две године касније, словачки колонисти из угарског провинцијала населили су Дебељачу, а у првим годинама 19. века и Ковачицу. * Демографске промене изазване ратом 1788–1791. године могу се анализирати на основу пописа из 1785/6. и 1793. године. Број православних домаћинстава опао је у насељима Црепаја, Опово, Баранда, Сакуле и Идвор. У случајевима насеља Уздин, Јарковац, Добрица, Селеуш, Иланџа и Ново Село, може се говорити о стагнацији, пре него о смањењу броја домаћинстава. У неким селима православно становништво је нестало. Примера ради, у пописима из послератних година више нема евидентираних православних домаћинстава у насељу Јабука, док их је 1773. године било 20, а 1785/6. године још увек два. Нека насеља су брзо надокнадила губитке новим приливом. То се вероватно догодило у насељима Панчево, Ковин, Омољица, Баваниште и Долово, у којима је послератно православно становништво од предратног било бројније, у просеку, за 50–100 242 L. Ćelap, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, 116, 118. 105 домаћинстава.243 Ново становништво је, највероватније, током и после рата пребегло из Србије или Босне, а можда и из других области. На територији Немачко-банатске регименте, у периоду између пописа 1793. и 1801. године, број православних домаћинстава порастао је за 482. У овом периоду, Панчево је добило статус војног комунитета и тиме било искључено из региментских пописа. Једно насеље ове регименте имало је у просеку 163 православна домаћинства 1801. године. Тада је укупна мушка популација ове регименте бројала је 27.432, а женска 25.998, те укупно 53.430 становника. Жене су, према томе, чиниле 48,65% укупне популације, а мушкарци 51,34%, што је било у складу са демографском константом утврђеном на основу јозефинских пописа.244 До 1801. године и просечна величина домаћинства је значајно повећана. У односу на период када су православна домаћинства имала око четири члана (случај Ковин и Опово 1767. године), почетком 19. века једно домаћинство имало је чак 8 чланова. Мање од пет чланова по домаћинству било је само у насељима Стара Борча (3,48 чланова) и Гребенац (4,81), што се у првом случају може објаснити чињеницом да је насеље основано неколико година уочи овог пописа, тј. 1797. године. Највећи просечни број чланова православних домаћинстава забележен је у насељима Долово (10,09) и Томашевац (10,76), док су између 9 и 10 чланова по домаћинству имала насеља Уздин (9,35), Јарковац (9,24), Добрица (9,11), Селеуш (9,48), Николинци (9,18), Избиште (9,20), Баваниште (9,07). Етничка структура насеља Немачко-банатске регименте коренито је измењена у периоду између 1765. и 1774. године. Српско становништво је редуковано услед колонизације ветерана римокатоличке вероисповести, али и оснивања нових места у која су поред Срба, насељени и Румуни, а нешто касније и словачки и немачки протестанти. Већину православног становништва насеља Немачко-банатске регименте 1774. године чинили су Срби, док су Румуни настањивали мањи број насеља – Сент Михаљ (Локве), Николинци (Мало Каково) 243 С. Пецињачки, Подаци о становништву и насељима јужног Баната у 18. и 19. веку, Зборник Матице српске за друштвене науке 38 (1964), 164–168; М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији, 99–104. 244 А. Koroknai, Problemi zadruge u Podunavskoj i Potiskoj granici (1686–1723), 63: На основу Јозефинског пописа установљено је да на 1.000 мушкараца долази 972 жене. 106 и Гребенац, а заједно са Србима села Алибунар, Селеуш, Орешац, Загајицу, Кајтасово и Гај. Сложенија етничка структура постојала је само у Панчеву, где су се поред Срба и Румуна, настанили и Грци и Цинцари, као и Немци и Јевреји.245 Етничка и верска структура ове регименте додатно је усложњена насељавањем првих немачких колониста протестаната у Францфелд (Качарево, 1792), а потом оснивањем словачких протестантских насеља Дебељача (1797), Ковачица (1802– 1804) и Падина (1806).246 * Римокатоличко становништво чинило је мањи део укупног становништва Немачко-банатске регименте. Тешко је утврдити број ове популације, због сталних промена услед колонизације, прилива и одлива становништва. Проблем за анализу ствара то што су црквени пописи евидентирали само православно становништво, док су региментски пописи приказивали целокупно војно ангажовано становништво неправећи верске и етничке разлике. Бројност римокатоличке популације покушали смо да утврдимо упоређивањем података различитих пописа за исту годину. Оваква врста прорачуна могућа је за 1786. годину. У ту сврху користили смо податке објављеног пописа православног становништва, за који претпостављамо да је израђен на основу црквеног пописа православног становништва Панчевачког протопопијата Темишварске епархије. Други, свеобухватнији попис из исте године, приказује укупни број домаћинстава у насељима подређеним војној управи, јер је настао у склопу припрема за увођење кантонске управе у овој регименти. Да бисмо добили упоредиве податке, из другог пописа изоставили смо неколико насеља која нису обухваћена првим пописом (Перлез Варош, Чента, Фаркаждин, Томашевац, Ботош и Орловат). Стога, укупни подаци нису одраз прилика у свих 42 насеља Немачко-банатске регименти, већ у њеном већем делу ограниченом на 37 насеља. Разлику у броју домаћинстава уочену у ова два пописа тумачимо као број римокатоличких домаћинстава на територији 37 насеља Немачко-банатске регименте 1786. године. Анализа ова два пописа упућује на закључак да је римокатоличка популација 1786. године била ограничена на 9 245 М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији, 93–109. 246 Ј. Сирацки, Словаци у Југославији, Зборник Матице српске за друштвене науке 44 (1966), 17. 107 насеља која су насељена колонистима-ветеранима у периоду између 1765. и 1774. године и да се број ових домаћинстава углавном одржао. У питању су насеља Опово, Глогоњ, Јабука, Панчево, Плочица, Ковин, Старчево, Омољица и Брестовац. Римокатоличких породица било је и надаље онолико колико је било потребно за попуњавање војних јединица (компанија), због чега их је у сваком насељу било око 200. Њихов број се одржао у приближно истом броју у насељима Панчево, Ковин, Старчево и Омољица, као и у Плочици и Брестовцу које су заједно чиниле једну компанију, и у нешто мањем броју у Јабуци и Глогоњу. Само у Опову њихов број се смањио.247 Укупан број римокатоличких домаћинстава у 37 насеља Немачко-банатске регименте, на основу наведене анализе, изосио је 1.486 особа и чинио је, средином 1785/86. године, 20,69% укупног броја домаћинстава у тим селима. Графикон 6: Удео православних и римокатоличких домаћинстава у 37 насеља Немачко- банатске регименте 1785. године (процена) Православни су чинили готово целокупно становништво Влашко-илирске регименте. По етничкој припадности 1774. године у великој већини били су 247 За демографску историју сваког од поменутих насеља: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1801), књ. 1 и 2, Нови Сад 1982, 1985. Насеља у којима је разлика између ова два пописа износила мањи број домаћинстава (до 20), изузета су из процене броја римокатоличких домаћинстава. Наиме, имајући у виду чињенице познате из њихове демографске историје, претпостављамо да се ту радило о флуктуацији православног становништва. У групу насеља са римокатоличким становништвом нисмо уврстили само два насеља у којима је забележен већа разлика у броју домаћинстава – Баваниште (+81) и Сефкерин (+26), због тога што у Баваништу није било колонизације римокатоличког становништва, док је из Сефкерина ово становништво исељено пре 1776. године. 108 Румуни. Само су нека насеља у Белоцркванском и Бозовићком округу била мешовита, и то са српском већином (Јасенова, Дивич, Сушка, Радимна, Нова Паланка и Бела Црква, Српска Пожежена, Стара Молдова, Сићевица, Горња и Доња Љупкова, Калуђерово, Белобрешка, Мачевић, Лесковица). У Влашко-илирској регименти 1793. године било је 10.553 домаћинстава.248 У 111 насеља ове регименте у периоду између 1793. и 1806. године број домаћинстава порастао је за 477. У већини насеља Влашко-илирске регименте број домаћинстава порастао је за по неколико, а већи пораст уочен је само у насељима градског карактера Мехадица, Нова Паланка и Бела Црква (за по 40–60 домаћинстава). За разлику од Немачко-банатске регименте у којој је 1801. године у једном просечном насељу било око 160 домаћинстава са по 8 чланова, у Влашко-илирској регименти је 1806. године у једном насељу било у просеку 97 православних домаћинства са 6,5 чланова. Може се уочити извесна правилност у распореду насеља са већим односно мањим бројем домаћинстава. У насељима Жупанек, Топлец, Марга, Ваар, Букин и Валишора домаћинства су била нешто мања, са 4–6 чланова. У питању су насеља првобитне Влашке границе у којима је 1772. године у просеку домаћинство имало 4,44 чланова, што значи да се демографске прилике у њима нису значајније промениле током последње деценије 18. века. Домаћинства са већим бројем чланова (8–10) забележена су у неколицини насеља дистрикта Нова Паланка и Далбожец у Влашко-илирској регименти. 248 М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији, 93–109. 109 Табела 31: Православно становништво Немачко-банатске регименте у периоду између 1785. и 1801. године Насеља Етничка припадност (1774) 249 Број православних домаћинстава 1785/6. 250 Број православних домаћинстава 1793 251 Попис 1801252 Број домаћинстава Мушкарци Жене Укупно Просечно чланова по домаћинству Сефкерин Срби 109 135 174 610 557 1167 6,7 Црепаја Срби 182 168 215 923 913 1836 8,53 Опово Срби 232 167 189 672 603 1275 6,74 Баранда Срби 210 163 167 654 577 1231 7,37 Сакуле Срби 212 179 184 722 642 1364 7,41 Старчево Срби и Румуни 50 63 90 335 319 654 7,26 Долово Срби 352 421 367 1869 1836 3705 10,09 Стара Борча253 Срби и Румуни 49 89 82 171 3,48 Перлез Варош Срби 254 268 870 851 1721 6,42 Леополдова (Чента) Срби 147 197 728 677 1405 7,13 Фаркаждин Срби 90 99 449 441 890 8,98 Идвор Срби 220 161 148 591 512 1103 7,45 Томашевац Срби 128 138 766 720 1486 10,76 Ботош Срби 226 252 968 857 1825 7,24 Орловат Срби 96 111 498 423 921 8,29 Падина или Уздин Румуни 203 199 235 1162 1043 2205 9,35 Јарковац Румуни и Срби 187 182 156 732 710 1442 9,24 Маргитица Срби 61 66 73 296 254 550 7,53 249 Ј. Ерлер, Банат, (пр. М. Митровић), Панчево 2004. Јохан Ерлер је службено пропутовао Банат и забележио низ података 1774. године. Пошто нека од насеља још увек нису била основана или милитаризована у време када је Ерлер о њима писао (Црепаја, Селеуш, Баранда, Борча и Долово), подаци о њиховој етничкој структури допуњени су на основу: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), I–II, Нови Сад 1982, 1985. 250 С. Пецињачки, Подаци о становништву и насељима јужног Баната у 18. и 19. веку, Зборник Матице српске за друштвене науке 38 (1964), 164–168. У питању је попис само Панчевачког протопопијата, због чега други недостају подаци за друга насеља. 251 М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији крајем XVIII и почетком XIX века (1792–1801), Зборник Матице српске за историју 44 (1991), 99–104. 252 Срета Пецињачки, Основни подаци о православним насељима XII немачко-банатског пука у 1801. години, Зборник Матице српске за историју 15 (1977), 143–150. 253 Стара Борча није обухваћена пописом 1793. године, јер је основана у периоду 1794–1797. године. 110 Добрица Срби 131 126 136 630 610 1240 9,11 Алибунар Срби и Румуни 218 249 1035 1020 2055 8,25 Селеуш 137 139 155 740 730 1470 9,48 Иланџа Срби 152 153 166 610 635 1245 7,5 Сент Михаљ (Локве) Румуни 152 154 694 680 1374 8,92 (Банатско) Ново Село Срби и Румуни 320 317 326 1496 1386 2882 8,84 Николнци (Мало Каково) Румуни 153 188 910 816 1726 9,18 Уљма Срби 211 206 870 810 1680 8,15 Избиште Срби 112 110 503 510 1013 9,20 Загајица Срби и Румуни 95 98 347 348 695 7,09 Парта Румуни 59 61 214 208 422 6,91 Орешац Срби и Румуни 57 61 237 205 442 7,24 Гребенац Румуни 163 181 446 427 873 4,81 Кајтасово Румуни и Срби 57 60 168 155 323 5,38 Дубовац Срби 43 51 185 191 376 7,37 Острово Срби 65 65 240 215 455 7 Гај Срби и Румуни 75 93 232 351 583 6,26 Делиблато Срби 403 301 295 1278 1251 2529 8,57 Ковин Срби 130 176 134 401 385 786 5,86 Плочица Срби и Румуни 51 60 51 222 218 440 8,62 Брестовац Срби 63 73 99 329 326 655 6,61 Омољица Срби 81 133 174 670 523 1193 6,85 Баваниште Срби 322 403 443 2041 1981 4022 9,07 Укупно 42 4224 (у 23 насеља) 6186 6668 27432 25998 53430 8,01 Панчево254 Немци, Румуни, Срби 416 457 - - - 254 Панчево је од 1794. године изузето из пописа као насеље са статусом ,,слободног привилегованог војног комунитета“, а не војно насеље. 111 Табела 32: Влашко-илирска регимента после Аустро-турског рата (1788–1791) Насеља Етничка припадност (1774) 255 Православна домаћинства Укупно становника Просечно чланова по домаћинству 1793 256 1806 257 1785 258 1806 1806 Стража (Лагердорф) Румуни 125 129 717 911 7,06 Јасеново Срби и Румуни 159 169 1342 1430 8,46 Дупљаја Срби 72 91 720 821 9,02 Црвена Црква Срби 78 83 694 682 8,21 Врачевгај Срби 138 166 1386 1544 9,30 Лангенфелд (Луговет/ Чимпиа) Срби 67 89 669 737 8,28 Соколовац Срби 80 103 806 799 7,75 Нова Паланка Срби и Румуни 103 123 962 1048 8,52 Златица Румуни 108 97 674 684 7,05 Кусић Срби и Румуни 242 228 1702 1705 7,47 Крушчица Румуни 124 130 920 1160 8,92 Лесковица Румуни 91 86 444 641 7,45 Калуђерово (Ребенберг) Румуни 90 90 612 581 6,45 Најдаш Румуни 170 175 1167 1179 6,73 Дивич Срби и Румуни 42 46 337 335 7,28 Белобрешка Румуни 69 70 618 622 8,88 Сушка Срби и Румуни 66 68 534 474 6,97 Радимна Срби и Румуни 101 100 614 692 6,92 Српска Пожежена Срби и Румуни 54 55 426 383 6,96 Влашка Пожежена Срби и Румуни 60 60 433 452 7,53 Мачевић Румуни 55 53 424 407 7,67 Молдова Срби и Румуни 204 200 1322 1354 6,77 Сићевица Срби и Румуни 107 126 784 741 5,88 Горња Љупкова Срби и Румуни 70 84 531 444 5,28 Доња Љупкова Срби и Румуни 88 107 715 682 6,37 Берзаска Румуни 100 126 863 839 6,65 Свиница Румуни 92 102 725 780 7,64 Тисовица Румуни 22 22 138 136 6,18 Плавишевица Румуни 37 32 326 220 6,87 Дубова Румуни 29 24 165 148 6,16 Оградина Румуни 63 55 303 314 5,70 255 Ј. Ерлер, Банат, (пр. М. Митровић), Панчево 2004. Допуна и исправке на основу: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), I–II, Нови Сад 1982, 1985. У односу на податке о етничкој припадности које наводи Ерлер, Срета Пецињачки је унео исправке у вези са неким насељима у којима је било и српског становништва. У питању су насеља Лесковица, Калуђерово, Белобрешка, Радимна, Мачевић, Стара Молдова, Сићевица. 256 М. Митровић, Из пописа православних у Карловачкој митрополији крајем XVIII и почетком XIX века (1792–1801), Зборник Матице српске за историју 44 (1991), 100–104. 257 Н. Гавриловић, Српске и румунске граничарске школе од Темишварског сабора до појаве Уроша Несторовића (1790–1810), Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 179–195. 258 KA, HKR Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. Попис је септембра/новембра 1785. године састављен ради класификације и расподеле обрадивог земљишта у насељима Влашко-Илирске регименте, па је између осталог, наведен и број душа у њима. 112 Јешелница Румуни 80 62 327 325 5,24 Стара Оршава 83 87 - 452 5,19 Нови Жупанек Румуни 40 36 304 146 5,84 Стари Жупанек 23 25 132 104 4,16 Дофиер (Туфари) Румуни 48 36 225 144 4 Корамник Румуни 18 16 128 71 4,43 Лапушник Румуни 112 115 916 929 8,08 Мочерић Румуни 80 79 612 504 6,37 Далбожец Румуни 131 135 919 816 6,04 Шопот Румуни 116 120 970 1061 8,84 Гирбовец Румуни 72 76 527 611 8,03 Баниа Румуни 178 178 1420 1458 8,19 Бозовић Румуни 202 218 1640 1555 7,13 Рудариа Румуни 181 193 1518 1578 8,17 Прилипец Румуни 128 122 953 823 6,74 Паташ Румуни 106 103 691 682 6,62 Борловени Румуни 131 125 1006 873 6,98 Пригор Румуни 133 126 1096 958 7,60 Путна Румуни 29 29 301 213 7,34 Мехадија Румуни 245 233 1676 1110 4,76 Печинешка Румуни 42 40 241 238 5,95 Берза Румуни 32 32 242 167 5,21 Топлец Румуни 100 95 804 343 3,61 Валеа Болвашница Румуни 98 97 779 499 5,14 Плугова Румуни 89 88 585 563 6,39 Глоборео Румуни 75 88 521 458 5,20 Боголтин Румуни 103 102 921 947 9,28 Корнарева Румуни 189 190 1523 1720 9,05 Корниа Румуни 173 174 1494 1251 7,18 Крушовец Румуни 34 49 323 383 7,81 Куптоаре Румуни 65 74 571 461 6,22 Јабланица Румуни 127 151 1077 874 5,78 Петник Румуни 45 69 548 368 5,33 Глoбукрајова Румуни 57 73 573 462 6,32 Лапушницел Румуни 44 56 435 394 7,03 Пирвова Румуни 43 64 503 460 7,18 Мехадица Румуни 133 179 1581 1322 7,38 Верендин Румуни 89 88 846 757 8,60 Лункавица Румуни 114 111 918 850 7,65 Канижа (Каничеа) Румуни 53 48 494 365 7,60 Домашна Румуни 244 234 2013 1472 6,29 Терегова Румуни 276 281 2131 1732 6,16 Руска Румуни 106 100 926 503 5,03 Маал Румуни 33 42 267 242 5,76 Кречма (Магура) Румуни 42 50 389 272 5,44 Марул (Јабука) Румуни 128 140 1049 761 5,43 Валимаре Румуни 14 14 137 125 8,92 Чиреша Бистра Румуни 38 39 307 238 6,10 Воислова Румуни 39 42 299 221 5,26 Завој Румуни 23 26 203 159 6,11 Марга Румуни 90 102 785 706 6,92 113 Чиклен Румуни 15 23 106 82 3,56 Ваар Румуни 88 91 596 535 5,87 Јаз Румуни 66 80 529 382 4,77 Чута Румуни 73 83 576 434 5,22 Обрежа Румуни 175 208 1463 1009 4,85 Глимбока Румуни 127 140 915 762 5,44 Охаба Бистра Румуни 56 67 498 340 5,07 Керпа Румуни 90 100 657 507 5,07 Болвашница Румуни 56 52 537 391 7,51 Борлова Румуни 152 149 1120 895 6 Злакна Румуни 45 38 306 218 5,73 Турнул Румуни 41 42 264 174 4,14 Руени Румуни 35 39 321 209 5,35 Далч Румуни 34 32 190 179 5,59 Зервешти Румуни 53 55 397 328 5,96 Букин Румуни 44 45 254 246 5,46 Присиан Румуни 43 43 257 246 5,72 Појана Румуни 105 110 791 469 4,26 Карансебеш Немци, Румуни 424 467 3481 2001 4,28 Голец Румуни 49 32 353 147 4,59 Букошница Румуни 62 48 436 253 5,27 Петрошница Румуни 96 97 681 529 5,45 Валишоара Румуни 89 100 705 555 5,55 Верчерова Румуни 116 118 990 720 6,10 Фениш Румуни 66 70 482 354 5,05 Армениш Румуни 128 127 1188 912 7,18 Садова Румуни 61 62 517 441 7,11 Слатина Румуни 52 53 1596 297 5,60 Илова Румуни 78 78 625 523 6,70 Укупно 111 10.313 10.790 81.834 70.806 6,66 Бела Црква Немци, Срби, Румуни 220 271 - 1769 6,52 114 III УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА На територији Војне крајине држава је, осим на војно уређење са циљем контроле и заштите простора, утицала и на друге облике оранизације, привређивања, па и свакодневни жвот. Активност државе на простору Војне крајине може се сматрати модернизацијском, јер је настојала да промени постојеће навике становништва и уведе нове, како у производњи тако и у свакодневном животу. Деловала је као просвећени иницијатор и узор, полазећи од претпоставке да је срећан и богат поданик темељ срећне и богате државе. Интервенција државе може се препознати у покушају већег и планског искоришћавања простора, примени нових мера у пољопривредној и индустријској производњи и изградњи насеља по урбанистичким плановима. Очекивало се да ће улагања бити надокнађена и конкретна добит извучена кроз порески систем. При томе, исход модернизацијске активности није увек био успешан. Управној, пореској и аграрној реформи требало је да претходи прецизно премеравање и картографисање земљишта. У то су биле укључене бројне инжињерске службе, цивилне и војне комисије, а послови на терену обављани су поступно. Требало је разграничити управне надлежности цивилних и војних установа и дефинисати све врсте прихода које им припадају. Начин за повећање својих прихода држава је видела у претварању што већих површина у обрадиве, како би домаћинства-кориснике обавезала на редовну пореску дажбину од земље (тзв. терестрал или земљарину). Зарад реформе неопходно је било установити укупну површину насеља и број домаћинстава, а потом и стандардну величину индивидуалног поседа. Међутим, неке површине нису могле бити непосредно искоришћене за обрађивање, а неке области нису биле довољно насељене да би сва расположива земља била обрађена. Држава је морала, пре свега, да поближе упозна терен којим располаже, како би му сходно његовом карактеру и величини, пронашла одговарајућу, опорезовану намену. Осим пореза у виду земљарине, то су могли бити 115 и додатни (,,екстра“) приходи попут закупа пустара, као и права на коришћење бунара, вода, дрвета, трске, лова и риболова, и сличног. 1. Упознавање терена: премеравање и картографисање Током седме и осме деценије 18. века премеравање и картографисање државне територије постало је посао највишег приоритета. У периоду 1769–1785. године спроведено је прво свеобухватно пописивање територије Хабзбуршке монархије – познато као Јозефинско пописивање и картографисање (Josephinische Landesaufnahme). 259 Повод за премеравање земљишта били су разграничења државних и феудалних поседа, милитаризација и колонизација. Подела или промена надлежности над одређеном територијом, значила је да комисијским путем треба утврдити величину и границе те територије. У склопу милитаризације требало је утврдити површину територије одузете коморској управи и уступљене војним властима, а потом одредити и тачне границе између суседних територија. Терени одређени за насељавање и економско коришћење препуштани су корисницима тек након утврђивања граница њихових атара и потеса. Премеравање терена и обележавање граница у Банату вршено је несистематично и пре 1770. године. Реамбулација манастирских поседа у Банату извршена је увиђајем коморских комисија још 1753. и 1759. године. Територија милитаризована 259 J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen im Bereiche der Habsburgischen Länder aus der Zeit Kaiser Josephs II, (Akademie der Wissenschaft) Wien 1919. Области царства су пописане и картографисане по етапама, и то најпре у провинцијама ван Аустрије и Угарске (Војводство Шлезија 1763, Краљевство Чешка 1764–1767, Маркгорфовија Моравска 1764–1768, Краљевина Белгија 1764–1771), па и у Темишварском Банату (1769–1772). У исто време када и у Банату, попис је обухватио и области Великог војводства Трансилавније (1769–1773) и Горње Аустрије (1769–1772), затим Молдавије (1773–1775), Буковине (1773–1776, 1778), Доње Аустрије (1773–1781). Потом је уследило картографисање војно-крајишких области, почев од Банске војне границе (1774–1775), Карловачког генералата (1775–1777), Краљевине Галиције и Лодомерије (1779–1783), Славонске границе (1780), Вараждинског генералата (1781–1782), закључно са Немачко-банатском граничарском региментом (1780–1784) и Влашко-Илирском граничарском региментом (1780–1784). Последње су картографисане цивилне области Славоније (1781–1783), Краљевине Угарске (1782–1785, иако су послови у Угарској остали недовршени због рата 1787–1791), Хрватске (1783–1784), те напослетку војводстава Унутрашње Аустрије – Штајерске, Крањске, Корушке и Истрије (1784–1787). 116 1764. године премерена је и картографисана већ у периоду између 1765. и 1769. године. О томе да је разграничење цивилне територије са војном заиста и извршено, сведоче, између осталог, и подаци наведени у жалби о приликама на поседима банатских манастира, коју је марта 1773. године потписао темишварски епископ Вићентије Јовановић Видак.260 Епископ је подсетио да је комисија Земаљске администрације 1753. утврдила, а 1759. године потврдила, границе поседа манастира Војловице код Панчева, исте које су ,,хумку по хумку“ описане и 1773. године. У међувремену, маја и јуна 1765. године извршен је увиђај војне комисије на челу са генерал мајором грофом фон Вилардом, којим су границе манастирског поседа потврђене у односу на граничарско земљиште, и то на површини од 1.153 јутара и 711 клафтера. Том приликом цео манастирски посед је приказан и на једном плану (Nach Beendigung dieser Aufnehmung, ..., und da die den aufgenommenen Plan ...). Већ септембра те године у манастир је стигао комисијски инжињер Креј, послат ради уређења граница манастирског поседа, који је још једном ,,стварно“ реамбулирао терен и обновио границе атара са војном територијом (der auch würklich, noch einmal den Terrain reambuliret, und die Hotterungen, ... erneuret hat). У периоду између 1765. и 1772. године искрсавали су спорови граничара и војних власти у вези са питањем манастирских права на терену околних мочвара и шума, а који у околностима поступне милитаризације нису решавани конзистентно, што је дало повод за ову жалбу. Приоритет је било разграничење милитаризоване територије са коморском. У време разграничења између коморске и граничарске територије 1774. и 1775. године, предвиђено је, између осталог, да разграничење буде извршено на тај начин што ће бити подигнуте атарске међе (хумке) на удаљености од 200 клафтера (378 метара), а између њих ископан канал, дубок три стопе и широк три стопе. Тај посао требло је да буде заједнички (коморски и војни).261 Тако је приликом разграничења коморске територије у односу на атаре граничарских села Ново Село, Алибунар и Селеуш 260 АСАНУК, МП ,,Б“, 1764 – 174; Исто, 1774 – 28. 261 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 26. 117 примењена уобичајена техника у виду подизања земљаних гомила – хумки, уочљиве висине и на међусобној удаљености од 200 клафтера, док су тамо где је теран био песковит и порозан подигнути дрвени стубови.262 Приликом завојачења насеља посебна пажња поклањана је дефинисању структуре атара граничарских насеља, тако да у њима буде довољно обрадивог земљишта за сва домаћинства. Да би се атари ових насеља по потреби проширили, премерене су и пустаре са којима су се ова насеља граничила. Величина атара насеља Горњих компанија Илирске регименте дефинисана је на основу критеријума по коме је свако граничарско домаћинство требало да ужива посед величине 30 јутара.263 Након првог премеравања атара ових насеља у пролеће 1768. године, поступак је поновљен и 1772. године (у склопу Јозефинског пописа). Премеравање 1768. године извршено је по ,,тврђавским“ мерама, док је поручник Белавић 1772. године применио царску или ,,бечку“ меру. Разлике у резултатима премеравања настале су услед примене различитих мерних јединица, али и коначне одлуке да се величина поједних атара смањи. Табела 33: Величини атара 14 насеља Илирске границе на основу премеравања из 1768. године и 1772. године 264 Граничарска места Корисно земљиште додељено према плану из 1768. године Површина насеља након премеравања поручника Белавића 1772. године Разлика између премеравања Јутро од 1580 кв.клафтера Јутро од 1600 кв.клафтера Више Мање Велика Кикинда 30.690 – – Мала Кикинда 7.080 6.657 423 Мокрин 20.130 5.057 ½ 15.072 ½ Крстур 3.300 1.591 ½ 1.708 ½ Јозефово 3.750 4.111 ½ 361 ½ Карлова 6.750 4.826 ¾ 1.923 ½ 262 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 61/1, folio 148–151. 263 FHKA, BA, F. 52, Rote Nr. 187, folio 170–177, 621–703, 820–833, 964; Rote Nr. 188, folio 766, 774, 778; Rote Nr. 189, folio 1–52. 264 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 908, 1772 – 39 – 152, folio 13. Премеравање 1768. године извршено је по ,,тврђавским“ мерама (,,nach den Fortifications Maaß“, јутро од 1580 квадратних клафтера), док је поручник Белавић (Lieutenant Bellavich) 1772. године применио царску или ,,бечку“ меру (,,nach den Wiener Maaß“, јутро од 1600 квадратних клафтера). 118 Фрањова 11.070 7.830 ½ 3.239 ½ Меленци 19.170 15.809 ½ 3.360 ½ Куман 8.700 7.105 ¾ 1.594 ¼ Тараш 4.350 1.461 ¾ 2.888 ¼ Ботош 13.050 – – Сиге 5.880 5.600 ¾ 279 ¼ Идвор 11.340 – – Леополдова 6.060 3.461 ¾ 2.598 ¼ Укупно 151.320 63.514 ¼ 361 ½ 31.379 ½ Резултати премеравања у склопу милитаризације у периоду 1765–1769. године забележени су и на неколицини карата, мапа и планова. Из 1765. године потиче мапа регулисаних Илирских трупа у Банату.265 Из 1766/67. године потиче више ,,карата дела Банатске границе“ од Сурдука, преко Панчева дуж Дунава, до острва Оршаве и Карансебеша.266 Из 1766. године је и мапа војних насеља Панчевачког дистрикта, а из 1767. године план инжињера потпоручника Паулелија о подели обрадивог земљишта првим насељима у којима је спроведена колонизација Сефкерин, Јабука и Немачко и Српско Панчево.267 Године 1768. израђена је мапа насеља регулисаних илирских граничарских трупа, чија је површина атара одређена према индивидуалном граничарском поседу од 30 јутара.268 Старији од 1770. године је и план Граничарског кордона око Панчева.269 У овом периоду су настале и карте појединих насеља – Идвор (1769), Мала Кикинда (1764) и Панчево (1761).270 Будући да је већина ових карата имала сличну садржину и размеру, претпостављамо да су након теренских премеравања, настале комбиновањем истих предложака. * Темишварски Банат је у целини картографисан у периоду 1769–1772. године, заједно са пограничним појасом.271 Коначни резултат био је 208 секција војне карте, које су израђене по методу ,,економског картографисања“ (Ökonomische Aufnahme) у 265 KA, KS, B IX c 648; B IX c 649. 266 KA, KS, B IX c 650; B IX c 651; B IX c 652; B IX c 653. 267 KA, KS, B IX c 654; B IX c 654–1. 268 KA, KS, B IX c 655. 269 KA, KS, B IX c 678. 270 Планови насеља (Stadtpläne): KA, KS, G I h 242; G I h 395; G I h 482. 271 KA, KS, B IX a 577; J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen, 248–256. Премеравање и картографисање Темишварског Баната наређено је царским декретом од 10. маја 1769. године (Paldus, 154). 119 крупној размери од 1 : 28.800, под надзором мајора барона фон Елмпта.272 И док је ,,економска карта“ из 1769–1772. представљала провинцију Темишварски Банат у целини, њени јужни, милитаризовани делови, картографисани су још једном 1780– 1784. године, у склопу ,,војног картографисања“ (Militärische Aufnahme)273 свих војнокрајишких области. Економска карта са 208 секција у потпуности је завршена 13. јула 1773. године, када ју је генерални командант у Темшвару, гроф Митровски, проследио Дворском ратном савету. У циљу допуне постојећих секција, током августа и септембра 1773. године, извршено је картографисање граничне линије између Баната и Влашке, од ердељске границе до Дунава. Сврха овог картографисања било је упознавање терена, пролаза, стаза и путева, који воде у Влашку, као и опис могућности или потешкоћа, да се овим путевима прође пешице, коњима или артиљеријом. Картографисање није требало да буде геометријско, већ само визуелно, а њиме се зашло до три миље у влашку територију. Закључили су да се, осим једног јединог возног пута који је код острва Оршава водио у Влашку, само тешким и опасним пешачким стазама (Fußsteige – Playen) могло прећи из Баната у Влашку. Резултат је био ,,План дела турске Влашке, између Дунава и ердељске границе, преко пута Оршавског и Карансебешког дистрикта ...“, састављен од 13 секција. Секције ове карте спојене су са одговарајућим секцијама карте Темишварског Баната, као њихова допуна. На основу ове карте, потпоручник Кристофер Глезер израдио је 1773. године јединствену карту Темишварског Баната ситније размере 1 : 136.800, под 272 По типу, економске карте су имале циљ да прикажу обим и распоред свих земљишних парцела, попут ораница, ливада, шума, пашњака, винограда итд, или у виду општинског/заједничког или појединачног поседа. Први планови су називани ,,економским специјалним плановима“, а други ,,економским индивидуалним плановима“ (Ökonomische Spezial- Pläne; Ökonomische Individual-Pläne). Да би све земљишне парцеле биле приказане, код економских карата примењивана је крупна размера, па је уобичајено бечки цол (Wiener Zoll) рачунат као 50 клафтера. 273 Уобичајена размера војних планова: 1. за положај у крупном 1 : 57.600 (1 бечки цол = 800 бечких клафтера); 2. за картографисање и уцртавање података 1 : 28.800 (1 бечки цол = 400 бечких клафтера); 3. за посебно детаљне и маневарске планове 1 : 14.400 (1 бечки цол = 200 бечких клафтера). Војно картографисање је било врло прецизно, па је подразумевало да буду премерена и уцртана сва брда и узвишења, нагиби и долине, и убележени сви путеви и пешачке стазе, извори, бунари, потоци, реке, канали, итд. Према пропису премеравање је требало извршити са прецизним инструментима, и то комбиновањем метода корачањем (прецизне методе) и визуелно (мање прецизне методе). 120 називом ,,План Темишварског Баната, подељен у 11 дистриката ...“ (Banatische Hauptkarte). Глазер је 1774. године саставио и војни опис Темишварског Баната (Militärischen Landesbeschreibung des Temesvárer Banats), који је био подељен на 11 дистриката, а евидентирао је у њима укупно 500 цивилних и 93 војних насеља, и 75 пустара.274 Премеравање и картографисање са циљем индивидуалне расподеле поседа у коморским дистриктима поверено је барону Елмпту у периоду 1773. године. Наредба истог садржаја донета је 1776. године и за територију Влашко-илирске регименте. На располагању су стајале раније израђене карте старих илирских-граничарских села из 1771/1772. (између осталих карте насеља Поток, Лангенфелд, Соколовац), као и план Илирске граничарске регименте у 8 листова из 1773. године. Послови су споро одмицали па је генерал Папила јула 1777. године известио да је од укупно 110 места Влашко-илирске граничарске регименте са војним комунитетом Бела Црква, премерено/картографисано само 49. Мапирање је поверено капетану Туратију, који је са плановима из архива, обишао целу регименту. Тамо где се показало да је место тачно премерно, могло се приступити индивидуалној подели земљишта. Међутим, већ 1777. године установљено је да су ,,економска картографисања“ извршена у Банату под надлештвом пуковника барона фон Елмпта, била ,,сасвим неупотребљива или само делимично употребљива“ приликом поделе земљишта домаћинствима. Разлог је био у различитој сврси ова два мапирања. Из постојећих планова се није могао израчунати тачан обим делова атара, што је било неопходно како би се унутар њих извршила подела на мање јединице. Од 66 села, приказ је био некористан у чак 43, саопштио је капетан Турати Генералној команди Влашко-илирске регименте.275 Због Рата за Баварско наслеђе (1778–1779), наређењем од 25. фебруара 1778. године прекинуто је мапирање и у провинцијалном и у граничарском Банату. Капетан Турати је предао резултате свог рада – 14 планова размере 1 : 7.200, за места 274 J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen, 156, 157, 161–164. Иако су у периоду 1769–1773. године постојале Немачко-банатска и Илирска граничарска регимента и Влашки батаљон, изгледа да су, због динамике промена у погледу територијализације Банатске границе у овом периоду, пописивачи и картографи прибегавали коришћењу карата које су приказивале стару дистриктску структуру Баната. 275 Исто, 173–174, 253–254. 121 Лангенфелд, Соколовац, Крушчица, Кусић, Златица, Црвена Црква, Омор, Дупљај, Гребенац, Врачев Гај, Јасенова, Кајтасово, манастир Златица и Кусић. Након завршетка Баварског рата 1779. године, уместо капетана Туратија, који је у међувремену погинуо, надлежни за послове пограничног мапирања у Банату постао је мајор Веглер. Дворски ратни савет је препоручио генералној команди да убрза послове, како би се коначно сазнало колико се новца од земљишне таксе по јутару земље у Војној крајини може очекивати. Према Инструкцији мајора Веглера од 5. децембра 1781. године, капетан Вилус је са укупно 41 сарадником почео поделу земљишта у војној крајини око Жупанека. Јануара 1785. мајор Веглер је јавио да је рад на терену на подели земљишта у целој Влашко-илирској граничарском регименти завршен и да ће протокол о томе бити састављен током зиме.276 * До данас су у оквиру Збирке карата Ратног архива у Бечу, сачуване неке (вероватно не све) војне карте, мапе и планови насеља и области Банатске војне крајине. Разврставајући их према времену настанка, поделили смо их на картографију Јозефинског пописивања из периода 1769–1773. године, затим, карте настале на основу овог и допунским пописивањем, потом картографију регименти из периода 1780–1784. године, картографију појединих насеља према хронологији њихове реамбулације или изградње, и коначно, картографију после 1785, која обухвата сразмерно мали број карата из последње деценије 18. века. Планови насеља, углавном, приказују она насеља која су плански изграђена. Јозефинско картографисање резултирало је са неколико војних карата крупне размере 1773. године – ,,План Насељеничке Банатске Немачке граничарске регименте у 12 секција“ и ,,План Илирске граничарске регименте са суседним коморским местима у 8 секција“.277 У наредним годинама су на основу Јозефинске картографије израђене карте појединих сегмената ових регименти, или пак прегледи већих целина ситније размере: план положаја две Доње компаније Илирске границе (1773), планови стражарница Илирске границе на средњем Дунавском кордону 276 Исто, 255–257. 277 KA, KS, B IX a 591; B IX c 660. 122 (1775), план Банатског кордона преко пута турске границе (1775), као и прегледне карте Влашко-илирске и Немачко-насељеничке регименте, у чијем је називу и наведено да је у питању ,,копија коморског плана коју је направио Белавић, натпоручник Влашко-Илирске регименте“ (1776).278 Око 1780. године поново су премерене и картографисане регименте Банатске војне крајине. Два главна резултата биле су карте израђене у уобичајеној крупној војној размери од 1 : 28.800, датоване на период 1780–1784. године: ,,Топографска карта Немачко-банатске граничарске регименте у 33 секције“ (у чијем се наслову каже да је настала премеравањем и уцртавањем официра под надзором мајора фон Веглера) и ,,Карта Влашко-илирске граничарске пешадијске регименте у 47 секција“.279 На основу појединих секција ових карата и њиховим укрупњивањем, настали су други тематски картографски прикази, попут ,,Карте Банатског војног округа у 22 секције“ (1780), ,,Карте области у околини Дунава између Соколовца, Мачевића и Кусића у 6 секција“ (1780), ,,Плана Панчевачког дунавског кордона од Опова до Ковина“ (1780),280 ,,Плана 14 места Карансебешког дистрикта уступљених Влашко-илирској регименти“ (1783), ,,Плана 43 места Немачке-банатске граничарске регименте и манастира Војловице у 8 секција“ (1784), ,,Плана дела границе између коморске територије и Влашко-илирске регимента код Лагердорфа и Радимуце“ (1785), 281 као и тематске карате римокатоличких и православних парохија у Немачко- банатској насељеничкој граничарској регименти и Влашко-илирској регименти (1782). 282 На основу постојећих секција или на основу нових премеравања терена појединих насеља, настали су посебни планови појединих граничарских насеља, попут планова села Ботош, Омољица, Идвор, Мала Кикинда из 1772. године,283 планова села Опово, Сакуле, Уздин и Падина из 1774. године,284 план новооснованог 278 KA, KS, B IX c 659; B IX c 682; B IX c 683; B IX a 586. 279 KA, KS, B IX a 592; B IX a 602. 280 KA, KS, B IX a 587; B IX a 684–5; B IX c 684. 281 KA, KS, B IX c 664; B IX a 593; B IX c 665. 282 KA, KS, B IX a 702; B IX a 703. 283 KA, KS, G I h 27; G I h 239; G I h 243; G I h 396. 284 KA, KS, G I h 463; G I h 689; G I h 480. 123 српског села Црепаја из 1775. године,285 нови планови Сакула и Опова из 1776. године,286 као и Беле Цркве коју је ,,13. новембра 1776. обрачунао и забележио Фон Белавић, натпоручник Влашко-илирске регименте“.287 На територији Влашко- Илирске регименте посебно су направљени планови граничарских места Плавишевица 1780. и Врачев Гај 1781. године, као и насеља Стара и Нова Оршава (непрецизно датовано 1777–1805).288 Из периода после 1785. године сачувана је тек неколицина картографских приказа Банатске војне крајине. Само један од њих је у вези са ратним операцијама – план околине Беле Цркве и шанаца око Нове Паланке које је убележио мајор Флајшер 1789. године.289 Сви остали се, упркос ратним околностима, односе на простор одређен за оснивање нових насеља за царске колонисте на територији Немачко-банатске регименте, попут ,,Плана околине између Опова, Земуна, Смедерева и Делиблата из 1790. године“, ,,Плана терена за изградњу 130 кућа за приспеле царске колонисте“, ,,Плана три насеља која је требало изградити“ и нацрта- плана за село Нова Ковачица из 1791. године, као и ,,Плана новооснованог села Францфелд“ из 1793. године.290 Крајем века, вероватно на основу старих предложака и због промене у називу регименте, састављена је прегледна ,,Карта Немачко- банатске граничарске регименте број 12“ (1798–1800).291 2. Припитомљавање мочвара: изградња канала Један од главних разлога слабе и местимичне насељности Баната био је његов мочварни терен, некористан за пољопривреду и настањивање. Описујући положај подручја за насељавање Немачке насељеничке регименте априла 1768. године, привредни инспектор Антон Коцијан навео је да је у питању раван терен, чију 285 KA, KS, G I h 136. 286 KA, KS, G I h 690; G I h 464. 287 KA, KS, K VII k 322. Исто и под сигнатуром G I h 168. 288 KA, KS, G I h 525; G I h 743; G I h 467. 289 KA, KS, G I h 168–1. 290 KA, KS, B IX a 681; G I h 691; B IX c 722; G I h 731; G I h 185. 291 KA, KS, B IX a 594. 124 трећину чини појас мочваре обрасле трском уз Дунав, дубине и до 4 клафтера (7,56 m). 292 Тек је регулација мочвара обезбедила нужне услове за привређивање у појединим областима. Ово се, пре свега, односило на подручје уз реке Бегеј и Тамиш, тј. низијско подручје Баната испод Темишварске висоравни, на рубним подручјима Бечкеречког, Панчевачког и Вршачког дистрикта. Положај ових насеља био је скучен између мочварног појаса уз реке и подручја Делиблатске прешчаре. За систематско насељавање области неопходно је било предузети санацију терена – исушивање мочвара са једне, и оживљавање пешчаре са друге стране. Због обима послова, њихове техничке захтевности и великих трошкова, иницијатива и реализација морали су бити дело државе. Домети њене интервениције на овом пољу, међутим, били су ограничени. Још увек није било примера успешног исушивања мочвара које би обезбедило да одређене области буду настањене. У најбољем случају, подручје под мочварама коришћено је као терен, барем повремено погодан за сакупљање сена и држање стоке на испаши. Мочваре су биле саставни део већине пустара на територији Бечкеречког, Чанадског и Темишварског дистрикта. Примера ради, према протоколу о лицитацији пустара Бечкеречког дистрикта, које су 1773. изузете војне надлежности и подвргнуте коморској управи, пустаре Торда и Деветак, Иље, Башаид, Ново Село и Томашфалу, обухватале су заједно 19.914 јутара, од чега 10.603 јутра корисног и 9.311 јутра пешчаног и мочварног земљишта (46,75% њихове укупне површине).293 Огромна пространства под мочварама уз Тису и Дунав третирана су као ресурс на који су право полагале суседне општине, не по територијалном принципу, већ према способности да их искористе. По том основу услишена је молба сремских општина Сланкамена и Бановаца да користе мочваре и ритове преко пута Дунава, на страни Баната. У одговору који је из Темишвара упућен Славонској генералној команди, а потом 22. марта 1769. године достављен Дворском ратном савету, нашао се и коментар да од околине Опова до околине Великог Бечкерека у Банату, има тако пуно трске, да и поред коришћења од стране Привилеговане трговинске компаније и 292 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 563. 293 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 667–688. 125 илирских граничарских трупа, преостаје извесна количина која сваке године буде спаљена, те се њихово коришћење препушта сремским и бачким општинам. Слична потраживања су одобрена и за пустаре Овча, Стара и Нова Борча и Црвенка, недавно подвргнуте војним властима. У њиховој околини налазило се доста трске која је, што због плављења што због тешке доступности, остајала неискоришћена. Зато су делимично препуштене на коришћење и сремским општинама, попут Земуна, које су им имале бољи приступ. Искоришћавање мочвара и вода зависило је од сезонских услова. У складу са овим решено је питање мочварног терена који је припојен насељу Леополдово, а на који је претендовала и суседна општина Сланкамен, чији је захтев разматрао мајор Сечујац у Великој Кикинди 27. априла 1769. године. Велику површину мочваре Леополдово није могло да искористи због тога што је приступ једном њеном делу био могућ само када вода заледи, док је приликом нарастања водостаја приступ био могућ само са стране граничарске општине Сланкамен. Због тога је предложено да Сланкамен, као и друга граничарска места око њега, користе са своје стране доступне делове мочваре и трску у њима.294 Мочваре су могле бити и саставни део насеља, а у том случају третиране су као Überland, тј. преостало или сувишно земљиште у атару. У зависности од свог карактера, могле су бити потпуно некористан, селективно користан (за риболов, трску и сл.) или пак привремено користан терен са кога се у време суше моглa добити додатна количина сена. Структура атара са мочваром и начини располагања оваквим тереном детаљно су описани у 64 и 65 тачки Урбара насеља Ковин из 1771. године. Укупни плављени терен (inundirten Grund) ковинског атара садржао је 2.008 јутара. Заузимао је поља која су се граничила са суседним општинама Гај и Острово, затим обале Дунава, терен уз реке Дунавица и Поњавица (Buinavicza), као и мочвару звану Црна Бара. Укупна површина атара Ковина износила је 11.499 јутара, што значи да је мочварни терен обухватао 21% целог атара. Неки делови су због влаге и растиња били у потпуности некорисни (тачка 51 Урбара). Ипак, највећи део плавног терена у атару (79%) чиниле су ливаде са обе стране реке Поњавице, које су у сушној 294 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 19. 126 сезони могле бити искоришћене за сакупљање сена. Стога су и оне подељене домаћинствима колониста и староседеоца, као приватни, а не заједнички посед (укупно 1.587 јутара плавних ливада је додељено домаћинствима). Имајући у виду општу несташицу дрвећа у Банату, мочварни терен уз Дунав сматран је корисним јер је био обрастао дрвећем попут врбе, јове и храста. Значајан део атара покривала је мочвара Црна Бара, која је била заједничка са атарима суседних села, Баваниште и Делиблато. Ова мочвара имала је сопствени извор на територији села Делиблато и зато никада није пресушивала. У време када су се у њу сливале додатне воде, једним рукавцем је истицала на ливаде око виноградарског брда Црквенке, а да при томе, из ње није било пута за отицање воде. Зато је тачком 34 Урбара препоручено да се утврди погодно место за изградњу канала за истицање ових вода у ток реке Поњавице. Међутим, нема података о реализацији планова о исушивању, у овом и другим насељима на Дунаву, у овом периоду.295 * Неки ,,хидраулички радови“ предузети су по овлашћењима Дворске коморе у периоду 1767–1769. године, по свему судећи, у подручјима уз реке Бегеј, Брзава и Тамиш. Претпостављамо да су то били први радови те врсте у Банату након изградње Бегејског канала 1752–1754. године.296 Успешно исушене мочваре претваране су у ливаде, које су постајале саставни део суседних насеља и пустара или нове пустаре. Будући да је сушне 1769. године извршено премеравање и картографисање пустара и милитаризованих насеља, подаци о површинама под мочварама које су се налазиле у њиховом саставу, постали су доступни већ 1770. године. Терен који су заузимале се већ до 1774. године нашао унутар Војне крајине. Инжињер и трговински саветник Максимилијан Фремон (Comercien Rath Maximiliaty Fremount) известио је Земаљску администрацију у Темишвару 30. марта 1768. године о исушивању мочвара око Алибунара и Иланџе.297 Ово подручје исушено је изградњом канала који је реку Брзаву, чије је изливање почињало у 295 Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199–229. 296 FHKA, Hoffinanz Ungarn, Vermischte Ungarn. Ggstd., Fasz. 5, rote Nr. 44/B, Nr. 140, folio 5–7. Мада се ,,Bega Bau“ помиње и међу издацима државне касе за 1733. годину у висини од 10.000 форинти. 297 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 26–28. 127 области око Алибунара, спојио са Тамишом код Ботоша.298 Према његовој процени, трошкови уложени у Брзава-Канал (Pirsovar Canal) у Чаковском дистрикту, износили су 10.588 форинти и 58 крајцара.299 Изградњом канала формиран је сув терен, који се могао користити ако не за сакупљање сена, оно за земљорадњу и наплату закупа испаше предијантима. Ова, тзв. Иланџачка мочвара, захватала је територију 18 села и 11 пустара, којима је њен исушени терен требало да буде прикључен у економске и сврхе насељавања. И манастир Партош користио је њен терен за земљорадњу, сено и испашу, али и преко тога, преостајао је велики простор под трском. Са пословима око Брзава-канала се журило, јер је исушено подручје требало премерити и за њега одредити закуп на предстојећој лицитацији.300 Темишварска Земаљска администрација је са жаљењем пренела наводе извештаја од 21. јула 1770. године, да је прижељкивани резултат у погледу закупљивања терена исушених мочвара и пешчара изостао. Део мочвара и готово све пешчаре остале су без закупа.301 У међувремену се приступило резервном решењу. Барон фон Масенбах задужен је да истражи могућност пошумљавања терена који није закупљен. Он је у извештају од 10. јула 1770. у Темишвару закључио да део исушених мочвара и пешчара може да буде додељен неким селима као додатна земља за коришћење, док се већи део тог терена може искористити ,,за подизање најлепших шума“.302 Економски инспектор Коцијан је још 1768. године предвидео сађење шума у области Насељеничког (Панчевачког) дистрикта. Сађење шума препоручено је у појасу уз реке, како би биле под контролом официра, а и како их стока не би уништавала. Најпогоднија за сађење шума била су острва, као што се већ показало у случају острва код села Јабука.303 У склопу општег напора да се површине пустара премере и картографишу, а сви облици прихода са њих евидентирају и подвргну контроли, децембра 1770. 298 Правац пружања овог канала поклапа се са данашњом деоницом канала Дунав – Тиса – Дунав. 299 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 30. 300 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 821, 825. 301 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 653–657. 302 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 674–689. 303 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 563. 128 године настао је и извештај провинцијалног инжињера Теодора Костке (Theodor Kostka) о терену који је настао исушивањем. У њему је констатовано да је терен незакупљен на лицитацијама препуштен на коришћење општинама са којима се граничио Јарковац, Маргитица и Иланџа. Пошто су их становници ових општина неовлашћено користили и током претходних година, накнадно су за период од 1768. до 1770. године ерару требали да исплате 210 форинти.304 Такав извештај састављен је и за Вршачки дистрикт, у коме се осим исушеног терена, налазио и пешчани терен који је на сличан начин током претходних година бесплатно коришћен од стране суседних општина. На пример, општина Свети Михајло је за коришћење исушеног терена, преко такозваног Јарка до територије села Алибунар и пустаре Владимировац, требало да за текућу годину плати 30 форинти. Слично, закупци пустара Морминтије, Селеуш, Владимировац, Мали Николинц и Бозијалова, прикључили су исушени терен тим пустарама, па су за њихово коришћење 1768– 1769. године ерару накнадно исплатили извесни закуп (Pachtschiling). Ради легализације ове праксе, после премеравања 1769. године, овај терен је и званично прикључен поменутим пустарама.305 Да ли због недовољног капацитета канала, да ли због снаге поплаве која није поштедела ни друге области, тек извештај из 1775. године наводи да се ни после шест покушаја током године, није успело са исушивањем Иланџачке мочваре.306 Радови предузети са циљем регулисања мочвара у другој половини 18. века још увек се могу сматрати скромним и несистематичним. За веће пројекте требало је уложити и огромна средства, у шта се држава није упуштала. Као у изградњи насеља, и у погледу овако замашних техничких подухвата, држава је финансирање препустила предузетничким компанијама. Изградња канала Дунав – Тиса у јужној Бачкој у последњој деценији 18. века, на пример, била је резултат иницијативе и улагања предузетничке компаније браће Киш из Пеште. Од подношења пројекта о изградњи 304 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 22. 305 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 24. 306 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1073, 1775 – 39 – 2. 129 овог канала цару Леополду II децембра 1791. и усвајања пројекта децембра 1792. године, до почетка рада канала 1801. године, протекла је читава деценија.307 Од терена насталог исушивањем или повремено под водом држава је остваривала приходе издајући под закуп право на рибарење, осим ако одређене воде нису припадале Војној крајини и биле препуштене граничарима на бесплатно рибарење. Извештај из 1784. године сведочи о томе да је терен под водом у појасу који је окруживао Немачко-банатску и Влашко-илирску регименту уређен издавања под закуп између коморске и војне стране. Обухватао је реке Дунав и Тису и њихове притоке и рукавце Бега, Караш, Тамиш, Визељ, Брзава, Сибница, Топола и Поњавица. У напомени овог извештаја истакнуто је да граничари нису имали право да рибаре у Брзава-каналу, који се протезао од Алибунара до његовог ушћа у Тамиш код Ботоша, јер су канал и његова експлоатација припадали ерару. Само је на страни граничарске обале у подручју Иланџачке мочваре риболов био препуштен граничарима. Даље, надлежност над каналом од Ботоша до ушћа у Тамиш била је подељена, и граничари су имали право да користе његову половину. Тамиш је одатле до ушћа у Дунав у потпуности припадао Војној крајини, па су га граничари могли користити и за риболов, који се због приступа и проходности ове реке иначе није ни могао ограничити.308 3. Оживљавање пешчаре: изградња бунара Опскрбљеност пијаћом водом једна је од најважнијих потреба сваке заједнице. Приступ води за пиће диктирао је правац насељавања. Иза појаса староседелачких насеља уз реке Тамиш и Дунав, простирао се обод лесног платоа и Делиблатске пешчаре који су ова насеља и закупци са стране користили као пашњаке за испашу стоке. Померање зоне корисног терена померало се према дубини пешчаре, тек уз изградњу извора пијаће воде, који су били неопходни и за људе и за стоку. 307 Н. Петровић, Изградња канала Дунав – Тиса у XVIII веку, Зборник Матице српске за друштвене науке 43 (1966), 5–34. Исто и у: Godišnjak samoupravne interesne zajednice za osnovno uređenje voda Vojvodine ,,Vode Vojvodine 1979“, 393–428. 308 KA, HKR, Akten 1784, Kt. 1416, 1784 – 23 – 42, folio 155–158. 130 Безводност је, међутим, остала одлика великог дела територије Немачке банатске ретименте, као и рубова Илирске граничарске регименте у правцу према Вршачком дистрикту. Поједини државни службеници оставили су описе прилика у снабдевању водом, о технологији изградње бунара и испитивању квалитета воде у јужном Банату, као и предлоге у вези са њиховим побољшањем. Наиме, послови изградње бунара били су превише скупи да би их сеоске заједнице извеле на добар начин, па је бригу о овим пословима после 1760. године преузела држава. Проблем квалитетне пијаће воде и изградње бунара наметуно се, како са насељавањем запустелих или привредно неискоришћених области, тако и са покушајем регулације постојећих насеља. Лош квалитет воде често је помињан у извештајима државних службеника. Приликом обиласка колонизованих насеља Немачке регименте априла 1768, економски инспектор Коцијан, забележио је, између осталог, и то да се у бунарској води налази пуно соли (Salitter), што је чинило углавном неупотребљивом за пиће и кување, а становници су били приморани да користе воду из Тамиша и Поњавице, па чак и Дунава. Коцијан је сматрао да је ваздух у овој области лош управо због испаравања мочвара и лоших вода, те да не изненађује то што странци који долазе у ову земљу обољевају, а стари и већ болесни углавном умиру. Предлог економског инспектора Коцијана био је конкретан и односио се на побољшања квалитета текућих вода. ,,Ово зло“ требало је победити уз помоћ цистерни или вештачких бунара. То би, заправо, биле јаме ископане недалеко од главног тока река, површине два квадратна клафтера (3,78 m²), дубоке толико да вода из реке може у њих увек да се прелива. У средини ове јаме требало је направити бунар обзидан каменом или печеном циглом. Остатак јаме, око бунара, требало је испунити песком. Затим, од бунара до реке требало је ископати јарак широк један клафтер и дубок колико и бунар, и такође га испунити песком. Тако би вода од реке до бунара продирала кроз овај песак, остајући бистра и пијаћа, иако је у реци мутна.309 309 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 563. Мишљење инспектора Коцијана било је у складу са доминантном теоријом мијазме, по којој је извор епидемија био у лошем ваздуху и води. 131 Коцијанов предлог се односио на побољшање квалитета пијаће воде у насељима уз реке. Питање безводних пустара на ободима Делиблатске пешчаре на којима је стока напасана, захтевало је неке друге мере. Бројни бунари су око 1760. године изграђени у подручју пустара на граници Бечкеречког, Панчевачког и Вршачког дистрикта, јер је то био једини начин да некоришћени терен буде припитомљен и искоришћен за нове пустаре, или проширење постојећих, као и за изградњу нових насеља Илирске и Немачке насељеничке регименте. Бунари су опслуживали потребе локалних заједница и пре државне интервенције у уређењу пешчарског обода шездесетих година 18. века. Државни службеници су ове, затечене бунаре описивали као слабе и махом већ пропале. Један од извештаја наводи да су ,,првобитни бунари били слаби и изграђени на брзину, па је требало најпре издвојити средства за њихово обезбеђивање“. Имајући у виду да су ове бунаре изградили појединци са временски ограниченим правом експлоатације терена који су закупљивали о сопственом трошку, добар квалитет се није могао очекивати. Нови стандарди су подразумевали да бунари буду озидани како би се спречило урушавање, а приступ води буде ограђен како би се заштитио од стоке и загађивања. Осим тога, требало је да садрже одређене елементе, као сајле, ведра, надстрешницу, точак и гвоздена ојачања. Из овог разлога, држава је за изградњу морала да издвоји и по неколико стотина форинти по бунару. Међутим, у пракси, за ојачавање унутрашњих зидова бунара углавном није коришћена препоручена печена цигла већ дрвена оплата. У једном од првих описа 23 новоизграђених бунара за издавање под закуп, каже се да су сви ,,изграђени према предвиђеним стандардима, озидани јаким храстовим даскама и доведени у стање да трају неколико година са минималним поправкама“. Коришећење дрвета уместо цигле није само био јефтинији, већ често и једини расположиви материјал. У истом опису стоји, да је сваки од нових бунара био покривен шиндром, са 4 сајле и точком, ,,тако да човек може стати под њега“, сваки са једним ведром и гвозденим деловима.310 310 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 741–745. 132 О томе да су бунари изграђени по слабијем стандару од препорученог, сазнајемо из извештаја који је 30. марта 1768. године трговински саветник Фремон упутио Земаљској администрацији. Овај инжињер је приметио, да се бунари ,,иако првобитно изграђени од дрвета, накнадно морају озидати ради трајности“, а трошкове овог улагања проценио је на 1.760 форинти.311 Предлоге о изградњи и процене трошкова Насељеничке комисије надлежне за подручје Немачке граничарске регименте, одобравала је Дворска комора из финансијских и Дворски ратни савет из стратешких разлога. Уштеда је била питање заједничке одлуке. Предлог о једној таквој уштеди налазимо у случају села Ново Село. Обзиром на пораст броја насељеника у овом месту, требало је изградити још два или три бунара. Расправу о томе да ли, ради смањења тошкова, изградити два бунара, а трећи тек у случају преке потребе, цар Јосиф II пресекао је одлуком да се у селу свакако изграде три бунара.312 Примери попут овог сведоче о просвећеној улози владара у погледу наизглед маргиналних питања квалитета живота поданика. * До промене у технологији изградње бунара и повећања њиховог броја дошло је током шездесетих година 18. века. Један од првих извештаја са више детаља о предузетим пословима у вези са обезбеђивањем пијаће воде и техничким аспектима изградње бунара саставио је дворски саветник и комесар Јохан Михаел фон Бранденбург и поднео га Земаљској администрацији у Темишвару 10. јула 1760. године. Дотадашњи радови су оцењени као успешни, па је до тренутка састављања извештаја, у пустарама планираним за издавање под закуп, изграђено 23 бунара. Предмет извештаја биле су могућности коришћења земљишта између дистриката Вршца, Нове Паланке и Бечкерека, које је до тада било пусто и због недостатка воде ,,мртва пешчара“. Иначе, искоришћавање ових пустара предвиђено је као циљ царским рескриптом од 10. фебруара 1759. године. Комисија је премерила подручје пустара и оквирно израчунала да је терен од Томашевца до Нове Паланке, где пешчара почиње, био ширине три, а у неким местима четири миље, и дужине преко 8 311 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 26–28, 32. 312 KA, HKR, Аkten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 133 миља, те се његова површина могла упоредити са површином једног банатског дистрикта. Садржао је, не само терен за пустаре, већ и обрадиво земљиште које се из године у године ширило, а које је већ делимично коришћено од стране потиских и поморишких граничара.313 У приоритете је, према истом извештају, спадало и оспособљавање бунара у такозваној Папреној долини (Pfeffer Thall), између Алибунара и Панчева, где се налазила и коморска камбијатура (поштанска станица за промену коња). Овај бунар је, иако изграђен пре неколико година од цигала и озидан на 36 клафтера дубине (68 метара), пропао у таквој мери да се није могао поправити, те га је требало изградити поново. За његову изградњу је одобрена већа сума и предвиђено је да се остави на положају на средини пута између Алибунара и Панчева, али и да се његова околина оживи тако што ће у сврху обезбеђивања камбијатуре бити постављена стална стража о трошку ерара. Поред тога, предложено је да се на истом положају, на пола сата хода од Папрене долине ка Панчеву, оснује једно село, које ће обезбеђивати пут и пролазнике, нарочито војне трупе на релацији Темишвар – Панчево, и обратно. За потребе овог села (ускоро Ново Село) предвиђена је изградња два бунара, на 17 клафтера дубине (32 метра), довољна за опскрбу села и камбијатуре. Бунари изграђени током 1760/1761. године издавани су под закуп независно од пустара. Тако је на име коришћења 23 нова бунара остварен приход од 4.910 форинти. Годишњи закуп једног бунара износио је у већини случајева 220 форинти. Закупци на годину дана (тачније под-закупци) били су претежно представници општина или појединци из места у околини Делиблатске пешчаре, на чијој територији се налазила већина нових бунара и пустара.314 Пописаним бунарима је ускоро придодато још 7 новоизграђених, и то – четири између Добрице и Алибунара, један у околини Иланџе и два између пустаре Мраморак и села Алибунар.315 До маја 1761. године изграђено је укупно 30 бунара.316 Интересантно је да су бунари као 313 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 741–745. 314 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 330–394; folio 376. 315 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 378–385. 316 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 750. 134 ознаку, осим броја, носили и име свеца заштитника. Све до 1766. године, годишњи приход од закупа 30 бунара износио је 6.340 форинити. Колонизација и изградња нових насеља утицали су на доделу права закупа бунара према приоритету. Од 1762. и 1763. године право бесплатног коришћења одређених бунара имале су новооснована села Ново Село и Падина, а од 1765. године и села настала пресељавањем староседелаца са милитаризоване на цивилну територију, Јарковац и Добрица. Преостале бунаре ерар је могао да издаје под наплативи закуп. Табела 34: Закупи за бунаре у пешчари, којима су располагала села Ново Село и Падина (од 1762. и 1763. године), Јарковац и Добрица (од 1765. године), и ерар 317 Б р о ј б у н ар а Н аз и в б у н ар а 1762. године 1763. године 1765. године села Јарковац и Добрица Преостаје Ерару Ново Село Падина Ново Село Падина б у н ар ф о р и н ти б у н ар ф о р и н ти б у н ар ф о р и н ти б у н ар ф о р и н ти б у н ар ф о р и н ти б у н ар ф о р и н ти 1 Св. Петар 1 220 2 Св. Павле 1 300 3 Св. Андреј 1 4 Св. Јаков 1 220 5 Св. Јован 1 280 6 Св. Филип 1 220 7 Св. Вартоломеј 1 220 8 Св. Матија 1 220 9 Св. Симеон 1 220 10 Св. Тадија 1 220 11 Св. Марко 1 220 12 Св. Лука 1 600 13 Св. Никола 1 14 Св. Георгије 1 15 Св. Димитрије 1 220 16 Св. Мартин 1 220 17 Св. Јосиф 1 220 18 Св. Стефан 1 220 19 Св. Гаврило 1 220 20 Св. Лазар 1 220 317 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 705. 135 21 Св. Максим 1 220 22 Св. Сави 1 220 23 Св. Аврам 1 220 24 Св. Теодор 1 220 25 Св. Антоније 1 150 26 Св. Василије 1 220 27 Св. Mility (?) 1 220 28 Св. Адам 1 220 29 Св. Аћим 1 220 30 Св. Григорије 1 220 Укупно 4 880 6 1320 3 660 3 590 2 440 12 2450 Табела 35: Пустаре које су заједно са бунарима издаване под закуп 1766. године 318 Закуп за пустару и бунар Износ закупа (форинти) Мала Црепаја са бунаром бр. 16 500 Селдош 380 Мали Уздин са селом Падина 400 Велика Црепаја са бунаром бр. 17 и 18 600 Дебељача са бунаром бр. 19 360 Оле са бунаром бр. 5 200 Велико Балваниште са бунаром бр. 4 450 Велика Долова са бунаром бр. 1 250 Мраморак са бунаром бр. 2 и 3 270 Владимировац са бунаром бр. 30 200 Глогоњ са селом Ново Село 200 Укупно 3810 форинти Табела 36: Закуп плаћен ерару за коришћења пет бунара у периоду од 1760. до 1766. године 319 Број бунара Назив бунара Власници бунара у пешчарама Плаћено током седам година (форинти) Укупно 1760– 1766 1760 1761 1762 1763 1764 1765 1766 5 Св. Иван Тодор Каловић и Гаврило Давидов из Панчева 220 220 220 220 220 220 220 1540 16 Св. Мартин Никола и Гаја Адамови, и Сава Сечујац из Бечкерека, са 220 220 220 220 220 220 220 1540 318 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 697. 319 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 702. 136 ортацима 17 Св. Јосиф Петко (Ј)Ефтић и Стојадин из Томашевца 220 220 220 220 220 220 220 1540 18 Св. Стефан Павле Стојин из Неузине са ортацима 220 220 220 220 220 220 220 1540 30 Св. Глигорије Село Св. Михаљ Вршачког дистрикта 150 200 200 200 200 200 200 1350 Укупно 1030 1080 1080 1080 1080 1080 1080 7510 Почетком шездесетих година устројена су и правила изградње колонистичких насеља, која су између осталог, регулисала и питање њиховог снабдевања водом. Као најважнији критеријуми приликом оснивања насеља дефинисани су постојање довољно простране земљишне површине, са једне стране, и заштићеност положаја од поплава и постојање слободног дотока воде, са друге стране. Како је у почетку, било више него довољно земљишта за насељавање, кључни критеријум била је вода. Места која су се налазила на ободу лесног платоа или у ритовима снабдевала су се текућом водом, али су и често подлегала плављењима, док се на пустарама у унутрашњости платоа вода добијала копањем бунара, али тек уз улагање већих средстава и рада. У сваком случају, вода је била доступна само на одређеним местима, па је њена доступност заправо усмеравала правац ширења насељеног подручја, као и обим насеља у Немачко-банатској регименти. У 11. тачки Главног упутства за насељавање (Impopulations Haupt Instruction) под јурисдикцијом Дворске коморе из 1767. године, предвиђено је да се приликом избора положаја за ново насеље, пожељним сматра положај насеља на средини атара или у близини потока, канала, реке или пута, при чему изабрани терен не треба да буде изложен поплавама и копању превише дубоких бунара. Према препоруци истог Упутства, у насељима која су у периоду од 1765. до 1777. године основана у коморском Банату, требало је да се бунари налазе у свакој од улица. Нешто реалнији био је захтев за изградњу јавних бунара само у главним улицама, опремљених мердевинама и ,,реквизитима за гашење пожара“. Број бунара у насељима био је мањи од овако предвиђеног, о чему сведочи податак да је у Сакулама и Баранди до 1777. изграђено 7 бунара. Када је те године закључена изградња ова два места и 137 Опова, мајор Веглер је наредио да се људство запослено у грађевинарским пословима исели, али тако да у сваком од насеља остане само по један зидар и тесар ,,због радова на зградама и бунарима који се налазе у граници“.320 Прва питања решавана приликом регулације или оснивања нових насеља били су квалитет воде и начини њеног допремања. Од регулације влашког села Падина 1774. године, на пример, одустало се управо због потешкоћа са водом. Дубина подземних вода на територији атара овог села била је једна од највећих на овој територији. У случају регулације и проширења места, три постојећа бунара била су недовољна. Зато је 1774. године одлучено да се становници овог места преселе на пустару Уздин на обали Тамиша и тамо оснују ново насеље. Највероватније су се преселили на половину пустаре Уздин, за чије су коришћење становници Падине још од 1770. године плаћали 150 форинти годишњег закупа.321 Од регулисања насеља Падина одустало се због тога што су постојећи бунари били плитки и са недовољном количином воде, због чега су, према речима комисије, становници морали да чекају и по више сати док не стигну на ред да узму воду, било за кућне потребе било за стоку. Према прорачунима, држава би само за одржавање бунара требало да издвоји 300 форинти годишње, а недостатак воде представљао би озбиљан проблем за вучну стоку и раднике запослене у пословима приликом регулације насеља. Из овог разлога је предложено да се падинске породице раселе. Од првобитне намере да се Падинци преселе у Добрицу, Свети Михаљ и Маргитицу или неко коморско место, одустало се, јер се испоставило да у овим местима за њих није било довољно места.322 Вероватно у договору са властима, 24 представника Падинске заједнице потписала су молбу за пресељење на предију Уздин, тј. оснивање новог насеља, маја 1774 године.323 Ове ћирилске молбе влашких представника општине Падина, добиле су сагласност генералног команданта Митровског. Пропратни извештај је објаснио да 320 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765–1821, München 1988, 46, 75, 86, 105, 152, 153. 321 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 965–969. 322 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 38/1. 323 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 58. 138 је изградња новог насеља једноставније решење, уместо скупе обнове и одржавања старих бунара. Решење за проблем пијаће воде било би озидавање простојећих и изградња нових бунара од цигле, од врха до дна, али је то сматрано технички неизводљивим. Наиме, наводи се у извештају, тло је било песковито и земља пропусна тако да се нису могли поправити стари нити направити нови бунари. Аргумент против улагања била је и висина трошкова, јер је процењено да би за годишње издржавање ових бунара можда одлазила и целокупна контрибуција сакупљена у насељу. Постојећа три бунара, сматрало се, као што је то био случај у Новом Селу, не могу да буду озидана, јер је дрвена оплата у њима већ превише стара и пропала, тако да не би могла да издржи алат и опрему за зидарске радове, а да живот радника не буде угрожен.324 И новоизграђени Уздин се показао као неповољно место за живот, па су његови становници, 25 година након пресељења из Падине, поново морали да се преселе. Генерална команда је 1799. године известила о томе да је ово место још приликом изградње 1774. године смештено на тесном терену у мочвари, која је повремено потапала не само земљиште, већ и куће становника. Из тог разлога Уздинци су молили за допуштење да се преселе на оближње узвишење, а Дворски ратни савет је своју сагласност дао, под условом да оснивање новог места реализују из сопствених средстава, неоптерећујући државну касу. Топографска карта из 1806. године приказала је ново место (Уздин), док је старо било напуштено и коришћено као пашњак.325 У последњој деценији 18. века појас нових насеља увелико је захватио суву унутрашњост лесног платоа и Делиблатске пешчаре, будући да је погоднији терен већ био искоришћен за насељавање. Добро је било познато да је на пустарама Ковачица, Дебељача и Селдош, предвиђеним за оснивање три нова насеља, тешко било копати бунаре. Још 1779. године је региментска команда извештавала о томе да у зони око и у пешчари није препоручљиво насељавање због тога што је ,,обрада земље мучна, производња не тако издашна, а трошкови за изградњу и одржавање 324 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 71. 325 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 164–166. 139 бунара, неопходних за издржавање људи и стоке, ископани на 24, 30 и више клафтера дубине (45, 57, и више метара), превелики“. Насељеничка комисија је 1791. године предвидела изградњу 9 бунара ,,у потпуности од доброг материјала (тј. печене цигле) са једним дрвеним ведром на ланац и једним дрвеним точком“ на пустари Стари Селдош, која се сматрала нешто питомијом у односу на друге две. На пустари Дебељача, радови су пролећа исте године обустављени након изградње само једног бунара. У ово време, државни службеници су предлагали и другачију технологију изградње бунара. Инжењер Цулехнер (Zulechner) писао је у свом извештају 1792. године, о томе да би се уместо од дрвета или цигле дубоки бунари могли правити и од доброг нагомиланог камена, чија би изградња била јефтинија, а трајност неупоредиво боља. Копање бунара у овим местима преузела је на себе држава, јер је процењено да становници нису у стању да се сами изборе са захтевношћу тог посла. Најтежи услови за копање бунара, сматрало се, били су на пустарама Мраморак и Петрово Село. Не треба заборавити, да неке зоне у пешчари нису култивисане све до почетка 20. века, када је, на пример, основано место Шушара, на подручју ,,између пустаре Улма у пешчаним брдима и голог песка“.326 4. Пустаре у Банату и милитаризација Питање пустара (предија) у Банату једно је од кључних за разумевање промена у области побољшања насељености, аграрне производње и уређења простора. Пустаре су представљале запустеле или никад насељаване површине, којима је држава ипак нашла економску, и то врло исплативу намену. За право чувања стоке на њима, држава је наплаћивала значајне своте новца. Као и сви остали приходи у Банату и овај је био под ингеренцијама Дворске коморе. Милитаризацијом је надлежност над пустарама на територији Војне крајине припала Дворском ратном савету, односно Граничарској каси. Очување пустара заговарали су они који су у њима видили исплативу врсту прихода, али је то током друге половине 18. века 326 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 196, 209, 225, 227, 244, 256–257. 140 постајало све теже, с озбиром да је јачала струја заговорника интензивне колонизације у Банату. Број и површина пустара постепено су смањивани због тога што су на њихов рачун повећавани фондови обрадивог земљишта и стварани атари нових насеља. Овај процес је уочљив на територији бившег Панчевачког дистрикта и новостворене Немачке банатске регименте, где је колонизација попримила карактер државног посла највишег приоритета. Милитаризација је утицала на земљиште обухваћено пустарама у два наврата – око 1750. године у Бечкеречком и у периоду 1765–75. године у Панчевачком дистрикту. У суседним дистриктима (Чанадском, Темишварском, Вршачком) мањи број пустара је био одређен за припајање Војној крајини. Осим што је над њима промењена надлежност, често им је мењана и намена, тј. препуштене су насељавању или подели између више општина. У Бечкеречком и Панчевачком дистрикту налазио се највећи број пустара намењених узгоју стоке, у чему је био њихов значај. Због природе терена планински дистрикти нису ни имали пустаре, већ шуме и сличан терен, а неки су били принуђени да пустаре користе за земљорадњу, као што се дешавало у Вршачком дистрикту. То није био случају у ,,ниском“ Банату, у коме су површине под пустарама могле бити искоришћене за сточарство, али истовремено и побољшање насељености и земљорадње. До првих промена дошло је непосредно после 1750. године, и то у највећој мери у Бечкеречком и Чанадском дистрикту. Тада су на њиховим пустарама насељени потиски и поморишки граничари.327 327 Ради економичности пословања, а у склопу пореске реформе спроведене у Банату 1752/53. године установљена је и посебна компанија за закупљивање пустара – Предијска компанија (Praedio Societaet) са седиштем у Темишвару, која је држави обезбеђивала редовни годишњи, иако паушални приход. Пошто су пустаре издаване под закуп, приход од њих је сврстан у закупничке (тзв. екстра) приходе, заједно са, на пример, циганским харачем. Право закупа издавано је на три или четири, а затим и на десет година. Права Предијске компаније и цивилне администрације била су ограничена на располагање пустарама у цивилном Банату. 141 Табела 37: Пустаре у цивилном Банату и висина њиховог годишњег закупа у периоду 1740– 1780. године Година закупа (лицитација) Укупно пустара Износ закупа (форинти) 1740. 91 7.237 1760. 89 26.100 1770. 75 61.899 1773. 53 26.643 До већих промена дошло је 1769/1770. године када су пустаре премерене и картографисане,328 а потом издате под закуп лицитацијом. Повећање прихода у новцу било је последица премеравања пустара којим је установљен принцип тарифе уместо паушалног плаћања. Највећи број пустара и највећа површина под пустарама налазили су се у Бечкеречеком дистрикту (близу 50% укупне површине под пустарама у Банату), затим у Чанадском (близу 20%), Вршачком и Темишварском (по око 10%), а сразмерно мање у Панчевачком и Чаковском (5–8 %).329 Табела 38: Број, површина и закупи пустара децембра 1769. године Дистрикт Број пустара Удео у укупном броју пустара Површина под пустарама (јутро од 1600 кв. клафтера) Удео у укупној површини пустара Бечкеречки 30 44,77 % 126.367 ½ 47,49 % Панчевачки 6 8,95 % 20.662 7,76 % Вршачки 10 14,92 % 24.187 9,09 % Темишварски 4 5,97 % 27.587 10,36 % Чанадски 13 19,40 % 52.839 (+ Тоба) 19,86 % Чаковски 4 5,97 % 14.401 5,41 % Укупно 67 100 % 266.043 100 % 328 J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen, 156. Премеравање и картографисање пустара спадало је у један од три прва задатка која је имала да обави маперска комисија под надлештвом мајора Елмпта, након што је јуна 1769. године стигла у Банат. Овај посао обављен је до краја децембра те године. У друга два задатка спадали су премеравање и картографисање Лугошког дистрикта и шумског појаса на граници са милитаризованом територијом. 329 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 567–568. Након што је 1770. године осим 65 лицитариних, пописано и 7 нових пустара које нису обухваћене лицитацијом децембра 1769. године, укупна површина пустара је повећана, те је износила укупно 306.894 ¾ јутара у свим банатским дистриктима. 142 Табела 39: Приходи од закупа пустара за 1770/1771. годину 330 Дистрикт Уговорени закуп годишње (форинти) Удео у укупном закупу Уплаћено (форинти) Дуг (форинти) Бечкеречки 27.751 44,83 % 23.529 4.221 Чаковски 3.867 6,24 % 3.667 200 Чанадски 14.837 23,97 % 8859 5.977 Панчевачки 3.369 5,44 % 2.984 385 Темишварски 7.751 12,52 % 436 7.315 Вршачки 4.318 6,97 % 4.318 - Укупно 61.893 100 % 43.795 18.098 Ревизија броја и површина пустара из 1769/70. године открила је да је у периоду између 1760. и 1770. године у Банату нестало 32 пустаре.331 Поред тога, измене су се односиле и на умањење и поделу пустара, због чега су у имена неких од њих уведене одреднице ,,нови“, ,,мали“, ,,пола“. Нису све нестале пустаре припојене Војној крајини, а колонизација и подела су захватиле подједнако и оне под цивилном влашћу. Чак су и граничарске општине у Бечкеречком дистрикту осетиле притисак интензивне колонизације суседних цивилних области. На седници Земаљске администрације од 15. јула 1767. године, мајор Сечујац се у име Илирске граничарске милиције пожалио, да су потребе граничарске општине Кикинда, да обезбеде испашу стоке и снабдевање водом, угрожене насељавањем (цивилних) колониста на пустари Трабац (Грабац, Чанадски дистрикт) коју је до тада закупљивала.332 Површине пустара смањивале су се, са једне стране уступањем њихових делова за насељавање, а са друге стране, уступањем ради проширења економских делова атара села са мањком земљишта, какав је случај био са неколицином насеља Илирске граничарске регименте. Октобра 1768. пописане су све пустаре и села, тачније њихови делови, који су почев од 1. маја те године, уступљени територији Илирске граничарске регименте (као делови насеља). За делове пустара уступљене граничарима требало је исплатити надокнаду Комори, као бившем власнику, у вредности од 2.505 форинте и 52 крајцаре. У питању су биле пустаре и села у 330 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 287–289. 331 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 783. 332 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 1072–1078. 143 непосредном окружењу милитаризованих насеља, од чије је укупне површине (58.318 јутара) Војној крајини уступљена приближно половина (47,04%, тј. 27.433 ½ јутара).333 Табела 40: Пустаре и села уступљена регулисаној Илирској граници 1. маја 1768. године 334 Пустаре и села Укупна површина пустара/села (јутара) Годишњи закуп (форинти) Површина уступљена граничарима (јутара) За надокнаду (форинти) Земљиште пустара уступљено Војној крајини Пустара Ловрин 2482 150 1688 102 Tererniа 8813 706 1557 124 Селеуш 4066 ¾ 400 75 7 Олеуш 7712 783 7712 783 100 Детошевац 2559 2559 Оцза/ Jocza 167 100 167 Томашфалу 3043 184 2485 150 Ново Село 1076 80 820 ½ 60 Деветак 5497 525 4590 ½ 438 Иље 2518 300 1599 ½ 190 Мали Арац 2463 350 2463 350 Кендериш 14469 1/3 700 660 31 Ковачица 4451 ¾ 700 1057 166 Укупно 58318 4978 27433 1/2 2505 Земљиште коморских села уступљено Војној крајини Ђала 728 Кањижа 766 ½ Санад 301 ½ Валкан 410 ½ Ечка 436 Бечеј 1255 Перлез Варош 481 Бивши посед Камбијатуре уступљен Великој Кикинди 116 Укупно 4494 ½ * 333 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 39 – 44, folio 168–169. 334 Површина је исказана у јутрима – tagwerken, која су приликом премеравања 1768. године, по свему судећи, рачуната као фортификацијско јутро од 1.520 квадратних клафтера. Након што су делови пустара припојени атарима 14 насеља Илирске граничарске регименте, површина ових насеља износила је 151.320 јутара. О томе је већ било речи у првом одељку овог поглавља посвећеном премеравању и картографисању терена (KA, HKR, Akten 1772, Kt. 908, 1772 – 39 – 152, folio 13). 144 На територији Панчевачког дистрикта прилике су биле сложеније, услед чињенице да је његова територија постепено укључивана у Немачку банатску регименту. Милитаризацијом су била захваћена поједина насеља, док су пустаре овог дистрикта као економска добра дуже време остале под коморском надлежношћу. Њихово укључивање у Војну крајину било је саставни део поступка територијализације ове регименте, а извршено је у периоду између 1766. и 1773. године. У опису из јануара 1768. године, стоји да се преко Тамиша простиру тршчане мочваре и плавни терен, који се граничи са пустаром Овча, тако да од Јабуке води пут до стражарнице која се зове Стара Борча, а иза које се налази коморска пустара Црепаја (Secrebaha). Иза атара Ковина налазе се пустаре Баваниште, Мраморак и територија села Делиблато, ,,као што је приказано и на мапи“. Даље је прецизирано, да је на суседној пустари Баваниште, ,,лета 1766. основано велико и регулисано коморско село истог имена, чији су становници дошли из Ковина, Плочице и Брестовца, јер се нису хтели изјаснити као граничари“, док између плавне обале и Дунава око Ковина десно и лево има доста трске и мочваре.335 Овај опис сведочи о променама које су се догодиле током претходних година. Године 1766. представник Предијске компаније Јосим Малениц известио је да је Компанија изгубила право на девет пустара, од којих се три налазило у Панчевачком дистрикту (Велико Ба(л)ваниште, Велика Долова и део пустаре Оле), чиме јој је приход смањен за 3.646 форинти.336 Предијска компанија је задржала своја права над искључиво коморским теренима. О томе да Предијска компанија није имала надлежност над пустарама на милитаризованом терену у Панчевачком дистрикту, сведочи молба двојице ,,милитарских контрибуената“ из Ковина – Ивана Теодоровића и Крсте Берзаског, који су 1768. године тражили да им се за потребе држања стоке и узгоја коња на 10 година додели ,,још једно селиште, или такозвана пустара у ковинском дистрикту звана Обреж“. Представници Предијске компаније су истакли да немају надлежност 335 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 21. 336 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 627–634, 672. 145 над овом пустаром, будући да се налазила на граничарском земљишту и била изузета коморске јурисдикције.337 Са друге стране, граничари и граничарске општине могли су бити закупци пустара под коморском јурисдикцијом. Међу прихваћеним понудама на лицитацији децембра 1769. године, наведене су две пустаре које је закупила Насељеничка комисија, и то, Тронтал у Бечкеречком и Ђурђевац (Jurjevaz) у Панчевачком дистрикту, док су пустару Иље у Бечкеречком дистрикту закупили неки граничари (Jacob Zelith, Ivan Rusich, Militaristen).338 Коморска надлежност над пустарама Овча, Борча и Глогоњ требало је да буде замењена војном након што закуп на њима истекне пролећа 1770. године. Њихово уступање било је саставни део пројекта о формирању ,,непрекинутог“ пограничног појаса. У регесту једног документа из јануара 1769. године стоји да терен уз Дунавицу и Тамиш формира јединствену област, у склопу које су и пустаре Овча и Борча, Глогоњ и Говедаревац, као и нека дунавска острва. Будући да су имале положај ,,на спољној страни граничног појаса“, никако нису могле да остану под коморским надзором, већ их је требало претворити у корисни терен за граничарска насеља, а Комори губитак надокнадити уступањем другог терена.339 На сличан начин, у извештају о пустари Црвенка од 25. јуна 1770. године, наводи се да је она у целости уступљена како гранични појас не би био прекинут, па се од Земаљске администрације тражило да ово потврди и у надокнаду преузме пустару Јановац.340 Постепено ширење милитаризованог подручја на рачун Коморе изазивало је спорове по питању надлежности. Пример је пустара Велико Врело у Панчевачком дистрикту, која је лицитацијом децембра 1769. године издата под закуп Делиблатским поданицима Живану Поповићу и Стојши Јовшићу за 210 форинти годишњег закупа до априла 1773. године. Међутим, током 1770. је наређено да се пустара Велико Врело уместо поменутим закупцима, под истим условима препусти Илирским граничарима. Пустару је, по свему судећи, требало да користе граничари 337 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 473–482. 338 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 567–568; 778–779. 339 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 699, 1769 – 45 – 3. 340 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 170. 146 села Гај, Дубовац и Нова Паланка.341 Приликом ревизије резултата лицитација одржаних 1769–1770. године, потврђено је да је закупац пустаре Велико Врело на три године (1770–1773) били граничари Илирске ргименте који су право на њених 3.105 јутара стекла за 210 форинти годишње, а у чије име су се потписали стражемештер Иван Ђурић и граничари Рашко Бурмашовић, Раде Јовановић, Вучко Карановић, Јован Ракић и Радоје Миловановић.342 Питање разграничења надлежности актуелизовано је за више пустара у исто време. Комисијски је утврђено да 200 клафтера пустаре Веровац припада Омољици, али како се није знало да ли је то унето у мапу Војне крајине, нити колико јутара пустара Веровац обухвата, наређено је да најпре буде премерена.343 Са ,,попуњавањем немачког насељеничког појаса“ наставило се и у периоду 1772–1773. Овај појас је додатно проширен ,,јер је преузимањем села Сакуле, које је претходно припадало Панчевачком дистрикту, пустара Трунтал померила појас Немачке насељеничке границе до плавног терена“. Одлука Дворског ратног савета је предвиђала, да све пустаре које прекидају Немачки насељенички појас (регименту), буду предате под надлежност новоформиране Граничарске комисије.344 Слично се десило и са пустаром Мраморак, на коју је од 1767. године право закупа полагала Банатска трговачка компанија на 8 односно 12 година. Међутим, прилике су се промениле, па је Земаљска администрација 20. јануара 1773. године известила о томе да су корисничка права Трговачке компаније прекинута, те да јој је наређено да исели своју имовину са ове пустаре.345 Пошто Мраморак није одмах искоришћен за насељавање, наредних година користили су је граничари из Влашке границе за прехрану својих оваца.346 У време лицитација 1772/1773. године, искрсли су спорови и око других случајева. Командант Илирске границе, мајор Сечујац, поднео је представку о томе 341 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 604–607, 608–652. 342 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 970–978. 343 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 148. 344 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 581. 345 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 471–482. 346 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 77. 147 да је неопходно да пустаре Торда, Башаид, Ново Село, остатак Томашфалу, остатак Деветка и Иље, буду препуштене граничарима, за закуп од 12 крајцара по јутру. Слично, командант Немачке границе Женејн писмено је молио да пустара Ђурђевац (Jurjevaz) буде замењена Влашким Пољем, пустара Трунтал у целини предата Немачкој граници, а пустара Оле препуштена граничарима за закуп који је понуђен на првој лицитацији од 300 форинти. Војна страна је, као и раније, потраживала и пустаре Врела и Владимировац.347 За разлику од прихватљивих захтева генерала Женејна, Сечујцев захтев је одбачен, јер се односио на пустаре које су морале да буду враћене Комори када и развојачена насеља Горњих компанија, која су их користила.348 На основу извештаја од 30. априла 1774, поменуте пустаре поново су уступљене Комори, као и пустара Керестур.349 Осим у односу на цивилно земљиште, требало је разграничити и пустаре између Немачке и Влашко-илирске регименте. Године 1775. одлучено је да пустаре дуж граничне линије од Алибунара до Мале Какове, буду подељене тако да Немачко- банатској регименти припадну Падина (уместо Уздина), Владимировац, Подбрестје и Фонтина Фети, а у Влашко-илирској остану пустаре Оцса, Николинци и Бозијалова.350 * Будући да је у милитаризованим областима најпре извршено премеравање земљишта и додела недостајућих површина атарима насеља, на територији Војне крајине посебан значај добила је категорија земљишта названо Überland, тј. преостало или сувиш-земљиште. Ово земљиште је било општинско, а заједница га је користила за своје потребе – испашу стоке и сакупљање сена, али и издавање под закуп. Иако им је намена била слична, Überland се налазило у границама атара насеља и тиме разликовало од земљишта пустара. Захваљујући њему, становници милитаризованих општина нису зависили од пустара. 347 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 583–584. 348 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 657–660. 349 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 667–688; folio 668. 350 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. 148 Према попису из 1784. године, пустаре и Überland на територији Немачке банатске регименте заузимали су површину од 122.306 јутара и 1.115 клафтера. Те године је ова површина издата под закуп за 11.881 форинти и 49 крајцара. Закупи су уговорени на период од једне до шест година, а истицали су најкасније до Ђурђевдана 1789. године.351 Табела 41: Извештај о површини и закупу пустара и Überlandа на територији Немачкo- банатске регименте 1784. године352 Назив пустаре и Überlandа Површина Годишњи закуп Трајање уговора (од 25. априла ... до 24. априла ...) Јутара Квадратних клафтера Форинти Крајцара Од До Леополдовски Überland 175 800 16 25. априла 1783 24. априла 1786 Фаркаждински Überland, звано Csot и Had, садржи ливаде које су поплављене сваке године, па их Фаркаждинци задржавају са правом бесплатног привременог коришћења 60 400 Фаркаждински ритски Überland (Ried Überland) 341 800 68 18 1784 1787 Орловатски Überland према Ечком Überlandu 1472 964 190 1784 1787 Орловатски рит 459 735 Ботошки Überland, одређен за пошумљавање; Удубљења код Тамиша, за пошумљавање; Терен на узвисини, исто 454 153 1118 1200 200 200 120 1784 1787 Идворски Überland на разним расутим гредама 93 Томашевски Überland, у риту, за пошумљавање; На пашњацима у виду расутих греда 36 767 1400 600 15 1782 1788 Глогоњски Überland, за пошумљавање 11 1025 Јабучки Überland, исто 7 1336 351 KA, HKR, Akten 1784, Kt. 1416, 1784 – 23 – 42, folio 150–151. 352 Исто. 149 Црепајски Überland 444 768 88 54 1782 1785 Оповски Überland 918 240 275 30 1784 1787 Пустара Нови Селдош 3661 1167 520 1782 1788 Пустара Велика Црепаја 2508 1036 400 1782 1785 Пустара Мала Црепаја 2154 392 350 1782 1787 Пустара Ново Максимово 2296 361 260 1782 1785 Пустара Нова Рабанда 2291 1570 405 1782 1787 Пустара Нова Дебељача 2316 1114 405 1782 1785 Пустара Нова Ковачица 3618 1174 605 1782 1786 Пустара Галина Гаја 5992 279 550 1782 1786 Пустара Михајловац 4483 1218 525 1782 1788 Пустаре – цела Црвенка, пола Овче, највећи део Борче (непремерене) 1050 1783 1789 Пустара Самош 3708 585 110 1783 1787 Пустара Падинска 5712 180 430 1782 1786 Пустара Добричка 5129 459 250 1782 1787 Пустара Иланџачка 5996 431 300 1782 1788 Пустара Нови Владимировац 4168 693 250 1782 1785 Пустара Стари Владимировац, након што је општини Алибунар током 1783. године додељено 359 јутара и 1.128 кв.клафтера 3556 1475 238 31 1/8 1782 1785 Пустара Велики Алибунар, након што је општини Алибунар током 1783. године додељено 355 јутара и 1.296 кв.клафтера 3662 373 267 35 7/.. 1782 1787 Пустара Мали Алибунар 3690 1114 200 1782 1785 Пустара Фонтина Фети, за пошумљавање 2580 1247 Новосеоски Überland код Алибунара 10692 1457 300 1782 1785 Део Борче са Воловском Гредом, непремерено 100 1783 1789 Добрички Überland 1637 441 140 1782 1785 Иланџачки Überland 3061 1378 254 1784 1787 Други део Иланџачког Überlandа према Хајдучици 244 74 1784 1787 Сентмихаљски Überland 4305 1450 90 1782 1785 Селеушки Überland, некорисна мочвара 169 27 Алибунарски Überland, некорисна мочвара 323 525 Пустара Мраморак, са 60 јутара ливада од Секулића и 320 јутара Überlanda 6447 1399 734 1782 1785 Пустара Стари Селдош, за ерарску ергелу и сено 1941 650 Пустара Стара Јабука, за ерарску ергелу 736 150 Доловски Überland 6232 52 330 1782 1785 Новосеоски Überland код Панчева, одређено за пошумљавање 1512 1 1000 150 1782 1785 Пустара Пола Овче, непремерена 325 1783 1789 Острво Степанац, непремерено, на три месеца годишње (септембар–новембар) 50 1784 Код Омољице, терен у риту за сено кордонске команде, за ерар; одређено за пошумљавање 439 332 800 Ковински Überland, одређено за пошумљавање 176 282 1200 800 Плочички Überland, за пошумљавање Ploschizaer 213 1200 Пустара Оцса 2867 460 1784 1785 Пустара Мали Николинци 2165 340 1784 1785 Пустара Бозјалова 2235 205 1784 1785 Пустара Подбрестје 2178 400 1784 1785 Пустара Врела, коју тренутно користе места Влашке граничарске регименте – Ребенберг, Лесковица, Кусић, Златица, Лангенфелд и Сакаловац, непремерена Укупно 122306 1115 11881 49 5. Планска изградња насеља На примеру Немачке банатске регименте може се стећи увид у процес планске изградње и регулације насеља захваћених милитаризацијом. У првој фази, исељавањем затеченог становништва ослобођен је простор у већ постојећим насељима за досељене колонисте-граничаре. Ради смештаја колониста предузети су послови уређења урбаних језгара, и то, изградњом нових (делова) насеља. Затечено и неисељено становништво остављено је у својим деловима насеља, али са обавезом да их регулишу. Планска изградња или регулација насеља је, поред урбаног језгра, подразумевала и уређење економске површине путем прописивања структуре атара, правила пољопривредне производње и расподеле обрадивих поседа домаћинствима. 151 О планској изградњи на територији Немачке банатске регименте исцрпну монографију написао је Ерик Рот.353 У њој су на обимној изворној документацији и картографском материјалу обрађени различити аспекти питања изградње и регулисања насеља ове регименте, као што су хронологија настајања, институционалне надлежности, планови и нацрти, али и степен њихове реализације, типологизација насеља, објеката, радова, итд. Планска изградња насеља подразумевала је неки од случајева: (1) оснивање новог насеља на новој површини, (2) пресељавање постојећег насеља на ново слободно место, (3) потпуну реконструкцију (регулацију) насеља на истом месту, и/или (4) изградњу нових делова насеља као проширење постојећег насеља.354 Приликом регулације и/или изградње нових насеља посебно је обраћана пажња на неколико елемената: положај места, величину места, структуру атара, облик и величину окућница, улице, тргове, и сл. Иако иначе препоручивано, утврђивање места јарком и стражарницама није спроведено ни у једном од милитаризованих насеља ове регименте, са изузетком Црепаје. * Насеља у југозападном Банату пре регулације чиниле су неправилно груписане куће са окућницама. Судећи према Јозефинској карти Баната (1769–1773), окућнице ових насеља нису биле правилно разграничене нити повезане површинама за превоз. Осим оних са двориштем било је и самосталних кућа, а размак између убележених објеката био је различит и несумњиво произвољан. Већина насеља имала је концентрисано груписане куће и окућнице. То је било у складу са обичајем коришћења остатка атара сезонски и заједнички. На тој карти уочавају се разлике између нерегулисаних насеља, попут Јабуке, Омољице, Дубовца, Сакула, Сефкерина, Алибунара, и у том тренутку већ регулисаних насеља, попут Новог Села, Долова, Баваништа, Брестовца, Плочице и Ковина. Прва плански изграђена насеља на овој 353 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765–1821, München 1988. 354 Б. Којић, Насеља у Војводини – генеза, садржина и урбанистичка структура према архивским техничким подацима, Глас САНУ CCL (1961), 72. 152 територији су насеља која су настала под коморском управом у правилном низу у односу на неку од саобраћајница или коморски објекат.355 Куће у којима су становали староседеоци Панчевачког дистрикта описали су државни комесари за колонизацију. Они су их називали земљаним колибама или земуницама (Erdhuten). Под овим називом су се могле подразумевати двојако, колибе облепљене прућем и блатом, као и земунице – колибе укопане у брежуљцима. Мајор Флајшман је у свом предлогу о изградњи у Насељеничком дистрикту од марта 1765. године нагласио да су ,,све куће у дистрикту, осим неколико овдашњих (у Панчеву) од саме земље, више колибе (Hutten) него куће“. Куће у Брестовцу и Плочици већином су биле ,,колибе“, због чега су грађевински предузимачи 1770/71. године уговорили изградњу нових кућа на њиховом месту. Упркос планској изградњи коморских места Ново Село, Долово и Баваниште (1765–1766), због повећања становника до тренутка њиховог преузимања у Немачку регименту (1773), петина настамби је дограђена по старим обичајима. Наиме, у ова три насеља се међу 1.094 стамбених зграда нашло и 218 колиба.356 Регулисање насеља је каткад захтевало већи напор од изградње нових насеља, због отпора становника да промене неке од својих животних навика. У извештају о регулацији румунског насеља Падине 1774. године образложено је управо то да је, ,,лакша изградња новог места од скупих поправки старог, због постојећих неправилости и борбе против отпора да се колибе испод земље доведу у ред“.357 Већина староседелачких настамби описане су као ,,колибе“, а њихова изградња почивала је на оскудним ресурсима за било који други тип градње – недостатку дрвета, трске или прућа. Држава је настојала да овакве стамбене објекте ,,регулише“, тј. замени их надземним кућама од чврстог материјала, премести их и концентрише на простору који је задовољавао одређене грађевинске и санитарне норме. Више пута је поновљено да је циљ војне управе да се регулацијом насеља становници извуку из својих ,,шупа и земуница“ (Schlupfwinkeln und Erdlochern) и сместе у регуларно 355 KA, KS, B IX a 577; E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 31–35. 356 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 35, 37, 69. 357 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 71. 153 грађена места, да им се додели земљиште за обрађивање, тако да уз неопходну контролу ,,постану људи“.358 Упркос критикама и намерама власти, све до 1770. године није било нове изградње, осим у Панчеву. Извештаји о квалитету кућа на простору Насељеничког дистрикта из периода 1765–1769. године, односе се на куће староседелаца и приказују смештајне капацитете за насељавање колониста. Из овог разлога је 1765. године констатовано да прве компаније колониста-ветерана треба да буду смештене у насеља у којима се налазио највећи број кућа на располагању. Процењено је да је у Сефкерину и Јабуци удео ,,кућа у којима се може становати“ био највиши, чак 80%, па не чуди да су ова два насеља, заједно са Српским и Немачким Панчевом, одређена за насељавање прве четири компаније колониста-ветерана у регименти. Куће које су староседеоци напустили биле су уједно и најлошије, будући да су се имућнији становници определили за останак и задржавање своје имовине. Табела 42: Квалитет затечених кућа у Немачко-банатској регименти фебруара 1768. године 359 Насеља и компаније Куће Укупно добре средње лоше Старчево (Компанија Пуковника) 14 38 26 78 Опово (Мајора) 81 24 43 148 Омољица (Капетана Свободе) 37 54 11 102 Брестовац (Капетана Хаугвица) 24 27 12 63 Плочица (Исто) 21 21 3 45 Панчево (Капетана Павлика) 30 36 49 115 Панчево (Капетана Сајдел) 38 22 28 88 Ковин (Капетан Тренчен) 9 47 67 123 Јабука (Капетана Битнера) 13 34 28 75 Сефкерин (Капетана Мехофера) 42 21 8 71 Укупно 309 324 275 908 Већ први планови колонистичких кућа, приказивали су техничка побољшања у односу на староседелачке куће. Након што је одбачен принцип насељавања задруга 358 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 154. 359 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 533/2, folio 87. Податке истог документа наводи и E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 70. 154 (више колонистичких породица у једној кући) прихваћен је нацрт куће за једну породицу мајора Флајшмана из 1765, који је прерадио економски инспектор Коцијан 1767. године. Овај тип колонистичке куће требало је да буде издигнут изнад земље за једну стопу, с темељима и угловима од печене и зидовима од непечене цигле. Висина крова је била одређена на половину ширине куће, а будући да су били покривени прућем или сламом, требало је да буду ниски да их ветар не би оштетио. Оскудност материјала за градњу условљавала је извесна одступања, па је нацрт остао само теоретска смерница. Недостатак дрвета ускратио је сваку могућност употребе овог материјала као основе за градњу. Због скупоће печене цигле одустало се од њене примене на подовима и прихватило да буду од набијене земље. Коцијан је сматрао да је Флајшманов план једноспратне породичне куће превише скуп, јер се заснивао на градњи од дрвета, а будући да је колонисте требало што пре сместити, требало је одустати од сваке ,,претеране чврстине“. Иако је Дворски ратни савет 1767. године још увек био при ставу да куће не треба да буду грађене од набијене земље, попут оних у местима коморског Баната, већ од печене цигле и трске, од ових намера се убрзо одустало. Намере о чврстој градњи кућа нису реализоване ни наредних година, јер се тежило даљем смањењу улагања. Нови директор Насељеничке комисије, генералмајор фон Екел (Eckel), сматрао је да предност треба дати оспособљавању старих кућа уместо изградњи нових. Сматрао је да су се међу напуштеним српским кућама налазиле и оне прилично употребљиве, као и то да би се материјална улагања у крајишту показала узалудним већ приликом избијања рата. Ово је било у складу са тенденцијом и оствареним резултатима. До маја 1768. године под мајорем Флајшманом обновљено је 598 кућа, међу којима је само 46 било новоизграђено (све у Панчеву). До маја 1769. године број обновљених кућа порастао је на 840, док је новоподигнуто било још само 19 кућа (такође у Панчеву). Поправка староседелачких кућа није подразумевала чврсту градњу, већ пре свега дораду делова од земље, прућа, дасака и трске.360 360 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 62–70. 155 * До 1770. године планска новоградња готово да није била реализована ни у једном од насеља Немачке насељеничке регименте. Једина плански изграђена насеља још увек су била она изграђена под надлештвом Дворске коморе око 1766. године, за смештај српских исељеника из милитаризованих насеља, а која су накнадно, 1773. године и сама припојена Војној крајини – Баваниште, Долово и Ново Село. Тек у периоду између 1770. и 1774. године регулисани су и новоизграђени делови насеља Ковин, Брестовац, Плочица, Старчево, Омољица и Јабука. Док су прва четири новоизграђена на месту старих села, Омољицу је требало изместити из рита, а Јабуку за 2–3 km померити ближе Панчеву. Насељеничке куће у Ковину, Јабуци и Глогоњу градиле су војне власти, док су изградњу Плочице, Брестовца, Омољице и Старчева изводили грађевински предузетници из Аустрије. Прво насеље које су војне власти, тачније Насељеничка комисија, изградиле као новопланирано било је Ковин. До краја 1770. године у њему је изграђено 82, а до краја 1771. укупно 190 од планираних 195 кућа.361 Предузетницима је изградња Брестовца и Плочице одобрена 1771. године, премештеног насеља Омољица 1772, а Старчева 1773. године. Истовремено са изградњом, у местима између Ковина и Панчева спроведена је и ,,индивидуана расподела земљишта“ (individuelle Grundausteiling), а то потврђује карта ове регименте из 1773. године. Потпуно нова насеља настајала су на територији Überlandа, пустара и исушених терена тек од 1774. године. У периоду између 1774. и 1776. године изграђени су нови (делови) насеља на територији између Јабуке и Идвора – Сефкерин, Опово, Сакуле, Глогоњ и Баранда. Ново село Јабука није изграђено на месту Старе Јабуке, за коју је Мазуридес још 1766. израдио (нереализовани) план, већ 2–3 km југоисточно, према Панчеву. Уштеда је остварена пре свега захваљујући томе што у трошкове нису урачунати издаци плаћене радне снаге, јер су их према препоруци ,,у сопственој режији“ извели насељеници. Из овог разлога, српске куће у 361 Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199–229. 156 свим регулисаним местима нису биле изграђене од печене цигле, већ јефтиног и доступног материјала, набијене земље и прућа.362 Глогоњ је првобитно био замишљен као део насеља Сефкерин, па се помиње као Немачки Сефкерин на пустари Глогоњ. Од ове замисли се одустало, па су током 1775. године изграђена два посебна насеља за колонисте и староседеоце – Глогоњ и Сефкерин. За Опово и Сакуле су 1776. израђена два нова плана, а томе је придодат и план Баранде. Новина је било то што је у Сакулама само регулисано старо српско насеље и није изграђен део насеља намењен немачким колонистима, док је у Опову изграђено прво и једино насеље са јединственом структуром, без поделе на српски и немачки део насеља. Сакуле и Баранда су те године настала као нова насеља за пријем српских породица које су се изјасниле за граничарски статус и преселиле се из развојачених Горњих компанија, молећи да се приликом насељавања не мешају са немачким насељеницима. Изградњом Баранде и Сакула напуштено је начело да се у војну крајину насељавају само стране колонистичке породице. Досељавање Срба одобрено је и у Ченти (Леополдову) и Опову. Сва су изведена под војном управом, али са тим олакшањем по ерар што су радове изводили сами становници, било колонисти било староседеоци. Одлука о обустави радова на изградњи насеља донета је два пута. Први пут због Рата за баварско наслеђе (1778–1779), а други пут јула 1787, уочи последњег Аустро-турског рата (1788–1791). До краја 1776. године у Немачко-банатску регименту је уврштено 18 насеља, а 1783. године још 12 места која су се налазила на Тамишу, Дунаву и Карашу, или у унутрашњости лесног платоа. Ова насеља су већином била регулисана већ приликом преузимања од коморске надлежности, а у њима су даљу регулацију спроводили становници сопственим напорима, прибегавајући градњи кућа од набијене земље. Места која су милитаризована 1776. године, регулисана су у периоду између 1777. и 1781. године. Судећи према сачуваним картама, у ту групу спадала су села – Иланџа, Јарковац, Селеуш, Идвор. Сачувани су планови ових места датирани са 1780–1784. годином. Примера ради, нови Идвор је изграђен јужно од старог. Једино место 362 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 93–95, 98–99, 126–127, 131, 137. 157 премештено на нову локацију било је село Гај. Оно је поплављено 1784. године приликом изливања Дунава и зато премештено 2 km дубље у унутрашњост атара. Сва регулисана насеља припојена Војној крајини подвргнута су и потесном структурисању атара и индивидуалној расподели обрадивог земљишта домаћинствима.363 За нову фазу насељавања Немачко-банатске регименте значајан је био губитак становништва током рата 1788–1791. године. На располагању су стајале површине пустара Ковачица, Дебељача и Селдош. У таквим околностима, за већ сакупљене колонисте – евангелисте са територије немачких земаља, из области Алзаса и Лорена, током 1791–1792. године основана су места Францфелд (Качарево) и Нова Пазова у Срему. У њима су куће по први пут изграђене од дрвених конструкција за које је послужио материјал порушених војних болница из Петроварадина. Изградња Дебељаче је застала до лета 1794. године, када је у њу стигао контигент 236 протестантских породица из Провинцијала. Исте године почела је изградња Борче, која је настављена тек 1797. године. Премеравање земљишта и расподела домаћинствима извршени су 1794, када је најављена ревизија ових послова и у другим насељима Немачке банатске регименте, на пример у Јабуци и Опову.364 Изградња у Немачко-банатској регименти одвијала се у фазама. За разлику од кућа за колонисте у Бачкој и коморском Банату које су у терезијанско доба изграђене од набијене земље, око 600 кућа у селима Насељеничког дитрикта (Немачке банатске регименте) предузимачи су изградили од печене цигле. Као пример се наводи податак да је у Ковину 100 кућа изграђено од печене цигле, а 95 од ,,другог доброг материјала“. Успех државе у овој области био је већи од оног у коморским областима, иако ипак ограничен, па се резултати истраживања за коморски Банат не могу примењивати и на граничарски. Насеља која су градили српски и румунски староседеоци и досељеници ,,о сопственом трошку“, а који су крајем 18. века ипак били већина, грађени су у виду двособних и трособних кућа од набијене земље. 363 Исто, 138–141, 146, 151–161, 164. 364 Исто, 174, 179, 185–188, 210, 216. 158 Почетком 19. века, с обзиром на опште неповољну политичку и економску ситуацију у Хабзбуршкој Монархији, чак се и градња за немачке колонисте свела на трособне куће од набијене земље. Опис Немачке банатске регименте из 1859. године наводи да су српске куће биле двособне или трособне, са кухињом, собом и комором, углавном грађене од набијене земље, са темељом, пећи и димњаком од печене цигле, покривене трском, а само новије и црепом. Табела 43: Регулација и/или планска изградња насеља у Немачко-банатској регименти 365 Насеље Година планске изградње и/или регулације Тип куће Положај и план насеља Ново Село366 1766, 1774 Куће од набијене земље (Дворска комора) Насеље основано 1766, а у Војну крајину преузето 1773. Баваниште 1766, 1774 Куће од набијене земље (Дворска комора) Насеље основано 1766, а у Војну крајину преузето 1773. Долово 1766, 1774 Куће од набијене земље (Дворска комора) Насеље основано 1766, у Војну крајину преузето 1773. Ковин 1770–1771 Двособна мала кућа од печене цигле367 Стари положај насеља Брестовац 1771 Двособна мала кућа од печене цигле Стари положај насеља Плочица 1771 Двособна мала кућа од печене цигле Стари положај насеља Омољица 1772 Двособна мала кућа од печене цигле Померено из рита Старчево 1773 Двособна мала кућа од печене цигле Стари положај насеља Јабука 1774 Двособна мала кућа од печене цигле Насеље померено од Старе Јабуке за 2–3 km, у правцу југоистока, према Панчеву Говедаровац 1774 Двособна мала кућа од печене цигле Најпре привремено насеље основано 1769/70. Црепаја 1774 (Вероватно) двособна кућа од набијене земље368 Коморско насеље до 1773. 365 Табела састављена на основу података: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), I– II, Нови Сад 1982, 1985; E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765–1821, München 1988. 366 О овом насељу и у: С. Пецињачки, Банатско Ново Село у XVIII и с почетка XIX века, Зборник Матице српске за друштвене науке 45 (1966), 110–150. 367 Двособна мала кућа (Zweiraumiges Kleinhaus), према нацрту мајора Грубера, садржала је две просторије, тј. једно предсобље са функцијом кухиње (Vor–Haus) и једну собу (Zimmer), зидана од печене цигле и дрвета (тзв. добра или чврста градња), површине 31,2 m2. 368 Сва регулисана староседелачка насеља, почев од седамдесетих година 18. века, грађена су са двособним кућама од набијене земље (темељима, ојачањима и димњацима од печене или непечене цигле) и тршчаним крововима, површине 34,8 m2. 159 Уздин 1774–1775, премештен 1799 (Вероватно) двособна кућа од набијене земље Настао пресељењем становника Падине; поново премештен 1799. Сефкерин 1775 План капетана Веглера; двособна кућа Регулисано староседелачко насеље Глогоњ (Немачки Сефкерин) 1775 План капетана Веглера; двособна кућа Немачко насеље; првобитно замишљено као део Сефкерина за колонисте, тј. Немачки Сефкерин на предији Глогоњ Опово369 1776 План капетана Веглера; двособна кућа Јединствено насеље за колонисте и староседеоце (са заједничким тргом) – изузетак у НБР Сакуле 1776 План капетана Веглера; двособна кућа Српско насеље (без колонистичког дела), регулисано Баранда370 1776 План капетана Веглера; двособна кућа Српско насеље (без колонистичког дела), новоизграђено Гај Премештен 1785 Двособна кућа од набијене земље Регулисано српско насеље Иланџа 1777–1781 Двособна кућа од набијене земље Регулисано српско насеље Јарковац 1777–1781 Двособна кућа од набијене земље Регулисано српско насеље Селеуш 1777–1781 Двособна кућа од набијене земље Регулисано српско насеље Идвор 1777–1781 Двособна кућа од набијене земље Регулисано српско насеље Францфелд (Качарево) 1791–1792; проширен 1802–1803 Трособна кућа од дрвене конструкције371; проширење насеља са трособним кућама од набијене земље Колонисти из Царства (Алзас и Лорена) Дебељача 1792–1794 Трособна кућа, од дрвене конструкције Словачки колонисти из угарског провинцијала Борча 1794–1797 Двособна кућа од набијене земље Српски колонисти 369 О овом насељу и у: С. Пецињачки, Опово до краја XVIII и с почетка XIX века, Зборник Матице српске за друштвене науке 39 (1964), 67–101. 370 О овом насељу и у: С. Пецињачки, Подаци о становништву Баранде до 1809. г, Зборник Матице српске за друштвене науке 29 (1961), 93–101. 371 Трособна кућа од дрвене конструкције, састојала се од три просторије – кухиња, соба и комора (која је могла имати функцију друге собе), била површине 43,4 m2 и имала темељ, ојачања и димњак од печене или непечене цигле. Треба нагласити да је овај тип куће грађен за колонисте, док је за српске и румунске староседеоце од седамдесетих година 18. века грађен тип мале двособне куће од набијене земље. 160 Анталфалва (Ковачица) 1802–1804 Трособна кућа од набијене земље372 Словачки колонисти из Ечке Карлсдорф 1802–1804 Трособна кућа од набијене земље Колонисти из Царства Лудвигсдорф (Падина) 1806 Самош 1806 Петрово Село (Владимировац) 1808 Овча 1813 Фердинандсдорф (Фердин) 1817–1818 Мраморак 1817–1818; 1821 Бело Блато 1865–1887 Рудолфсгнад 1865–1887 Војловица 1865–1887 Иваново 1865–1887 Скореновац 1887 * Колонистичка насеља су се разликовала од староседелачких по свом уједначеном и типском изгледу, тим пре што су била подједнаке величине, предвиђена за око 200 домаћинстава. Међутим, како је регулација староседелачких насеља одмицала, и ова насеља су добијала истоветну структуру. Насеља су планирана тако да задовоље све потребе својих мештана, па је свако од њих имало трг, цркву или капелу, заједничко спремиште (амбар) и млин, најважније занатске радионице – ковачницу, колару и пекару, смештај за официре, као и стражарнице. Примера ради, у Урбару насеља Ковин из 1771. године, посебно су описани објекти у насељу (Privat Gebäude), међу којима су се налазили православна црква и католичка капела, тридесетнички тј. царински уред и стражарница са две собе и стајом предвиђена за смештај једног подофицира и 11 граничара. Након проширења насеља маја 1771. године, изграђени су и млин-сувача, колара, ковачница и пекара, као и два моста на речици Поњавици.373 372 Трособна кућа од набијене земље, заменила је ону од дрвених конструкција, као јефтинија за градњу јер је за њу целокупан трошак падао на колонисте (није било потребе за занатлијама). 373 Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), 205. 161 Једнообразна структура насеља потицала је и од прописа које су власти усвојиле у вези са регулацијом и изградњом насеља. Новембра 1769. Дворски ратни савет је наредио да куће ради заштите од пожара морају бити на међусобној удаљености од 20 клафтера (38 m), на колико је требало одредити и ширину улица. Опасност од пожара углавном је била заснована на чињеници да су куће биле покривене трском, а димњаци ,,пре свега у српским кућама“, како је навео у свом извештају инспектор Коцијан, још увек прављени од дрвета и плетера, и облепљени блатом. Да се пламен не би ширио преко објеката, економске зграде нису смеле бити грађене попречно, већ у истом низу, иза куће. Из овог ралога структура окућница била је прецизно и једнообразно прописана. У предњем делу су, по правилу, били кућа, двориште и други објекти, док се обрадива површина, воћњак и повртњак, настављала у задњем делу. Окућнице су од 1770. године углавном дефинисане на површини од 578 квадратних клафтера (17 х 34 m, или 2.079 m²).374 Ширина улица од 20 клафтера предвиђена је само за главне улице, док су оне споредне (попречне) могле бити и знатно уже, 5–12 клафтера (9,5–22,68 m) ширине. Главне улице су водиле до средишта насеља, тј. трга са јавним зградама, и настављале се на главне путеве ка суседним насељима, док су споредне улице водиле ка унутрашњости атара, тј. пољима и ливадама. Власти су истрајале у намери да јавни објекти и официрски квартири буду изграђени од печене цигле као постојанијег материјала. Само су објекти са привременом функцијом били од лакшег материјала. Тако су у селима Опово, Сефкерин, Јабука и Старчево за привремену употребу подигнуте цркве у виду колиба од дасака (Hutten von Brettern).375 Сугеришући приоритете у изградњи, царица Марија Терезија је маја 1769. наредила да се најпре у сваком од нових милитаризованих 374 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 84, 85, 102, 105. На плановима мајора Флајшмана (до 1770) окућнице су имале површину од 12 клафтера ширине и 30–40 дубине (22,8m х 56,9m/75,9m = 1.295 м2), што је била дубина готово упола мања од оне прописане у Главној инструкцији за насељавање коморских насеља. 375 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 72. 162 насеља изгради по једна школа која ће до изградње цркве бити коришћена и за богослужење и друге верске и школске потребе.376 Имајући у виду будуће потребе насељеника-граничара у свакој од компанија резервисан је и одређени број кућа за неопходне занатлије – коваче, коларе, пекаре и млинаре.377 У време радова на изградњи насеља и економија и поправкама кућа за колонисте, током периода између 1765. и 1769. године, у овим насељима налазио се већи број занатлија. Њима је додељено посебно одобрење за насељавање. Подразумевало се да их након завршетка радова на изградњи у насељима- компанијама неће остати више од неколицине. Тако се након прве фазе насељавања, пролећа 1767. године, на простору Немачке насељеничке регименте нашло укупно 73 занатлије, којима је одобрено насељавање.378 Они су из Насељеничке касе позајмили новац, алат, опрему и стоку неопходне за започињање и обављање посла.379 Табела 44: Занатлије насељене у компанијама Насељеничке регименте априла 1767. године 380 Занатлије Компанија У к у п н о С та р ч ев о О п о в о С еф к ер и н О м о л ји ц а Ја б у к а П ан ч ев о П ан ч ев о К о в и н Б р ес то в ац и П л о ч и ц а Зидар 1 1 1 3 Столар 1 4 5 Дрводеља 2 2 Млинар 1 2 3 Крзнар 1 2 3 Обућар 1 3 1 2 1 4 2 3 1 18 Чизмар 1 1 Кројач 1 1 1 1 3 1 1 9 Ланар 1 1 2 4 Бачвар 2 2 4 Потковичар 1 2 3 Бравар 1 1 Пећар 1 1 376 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1073, 1775 – 39 – 2. 377 Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), 205, 227. 378 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 92, folio 27. 379 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 142–147. 380 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 92, folio 27. 163 Ужар 1 1 Брусилац 1 1 Димњичар 1 1 Вртлар 1 1 2 Циглар 1 1 Месар 1 1 1 4 Грнчар 1 1 Влачар 1 1 Берберин/видар 1 1 Колар 1 1 Чешљар 1 1 2 Укупно 5 5 7 5 9 18 15 8 1 73 * Штабско место Немачко-банатске регименте било је Панчево. Првих година, командант Панчева Фон Флајшман је извештавао о томе да у Панчеву не треба мењати главне улице које су већ прилично регулисане, тим пре што се уз њих налазе солидне куће. Међутим, ниједна од тих кућа се није могла искористити за насељавање колониста због тога што их стари власници нису напустили, ,,јер су одавде отишли само они Раци, који у својим кућама нису имали шта да изгубе“.381 Ово је објашњење томе зашто су и како главни делови градског језгра очувани, док су куће ван градског језгра затечене у лошем стању, те благовремено порушене. Већ је поменуто да је до маја 1769. године у Панчеву изграђено првих (и јединих) 65 нових кућа од чврстог материјала на територији Насељеничке регименте. Године 1782. Панчево још увек није било уређено у складу са свим војним потребама. О начину његове регулације тада се још увек расправљало. Иако су у међувремену израђена два неостварена плана за регулисање Панчева, 1775. и 1777. године, реализација је одложена због Рата за Баварско наслеђе. Након завршетка рата захтеви Насељеничке комисије су постали скромнији, па су се приликом ревизије ових планова 1782. године, војне власти определиле за нешто скромније захвате у мењању простора. Ограничили су се на изградњу шанца са оштрим угловима и пролазима на 4 капије, тако да све ерарске зграде остану на месту, а од приватних зграда буду уклоњене само оне већ пропале и без вредности, и то тако што ће њиховим власницима бити дата прилика да изграде нове зграде уклопљене у 381 E. Roth, Die planmäsig angelegten Siedlungen, 47. 164 планирани распоред (о сопственом трошку). Предвиђен је шанац око града, а са његове спољне стране простор за два гробља и војни полигон (стрелиште), на примереној удаљености, тако да у случају пораста броја становника преостане и простор за нов низ кућа. Насељеничка комисија је инсистирала на регулацији насеља како би се, у складу са пројектним планом, што пре одредило место за грађење кућа за нове насељенике. Регулацијом из 1782. године нису направљене веће измене у постојећем облику и обиму насеља, што је у складу са чињеницом да су правци улица и положај појединих градских објеката (црква Св. Карла Боромејског и миноритски самостан, провијантски магацин и комплекс контумаца) задржали непромењен положај. Устаљени распоред улица и објеката потврђује се и упоређивањем плана Панчева из 1761. године и планова из првих деценија 19. века. Иако је Панчево постало седиште Немачке банатске регименте 1764. године, немачким колонистима било је насељено још од 1720. године. Судећи према описима, а и чињеници да је град изгорео у пожару у турском упаду током последњег Аустро-турског рата (1788–1791), куће и у Српском и у Немачком Панчеву биле су већином изграђене од плетера, а кровови од трске. Разлика између српског и немачког дела града није била у начину градње објеката, већ у степену регулације, тј. правилности стамбених блокова и улица. До 1794. Панчево је имало статус трговишта и штабског места, а те године привилеговано је статусом војног комунитета. После ратног пустошења нови регулациони план израдио је 1795. године натпоручник Милар (Maillard). Изгледа да је овај регулациони план био један од последњих, јер се његово поштовање захтевало и током двадесетих година 19. века. И поред војног сегмента, Панчево је задржало претежно цивилни карактер града без тврђаве, која је демолирана још 1739–1740, и никада није обновљена.382 Војни полигони су постали саставни делови планова насеља одређених за штабске центре. У њихов оквир спадао је простор у коме би се чувала опрема и 382 Р. Веселиновић, План Панчева и панчевачке тврђаве из 1761. године, Рад Војвођанских музеја 7 (1958), 135–138; Н. Фолић, М. Веиновић, Урбани развој једног дела Панчева уз Тамиш, Грађа за проучавање културе Војводине XI–XII (1982–1983), 71–91. 165 војска вежбала у стрељаштву, јахању и другим вештинама. Њихово уређивање одговарало је захтевима нове уређене војске и представљало нову врсту трошка за државну благајну. Вежбалишта су обично прикључена спољашној страни постојећих насеља, неутичући на њихов изглед, али ипак допуњујући њихову функцију. Примера ради, према предлогу новог плана Панчева из 1782. године, требало је одредити простор за војни полигон и на њему магацин за егзерцир, стрелиште и школу јахања. Надлежне за њихову изградњу биле су Главна инжињерска и Фортификациона служба (Haupt Genie und Frotifications Amt). Одлучено је да се војни полигон нађе са спољне стране шанца, ван насеља. Цар Јосиф II је одобрио овај предлог и наредио да се, упркос значају ових објеката за вежбање граничара, трошкови за њихову изградњу смање што је могуће више, подсећајући да је, простор за вежбање у прецизном гађању могао бити скоро без икаквих трошкова уређен на било којој слободној површини у околини.383 Нису само штабска места – насеља са војном функцијом, већ и друга свој изглед и структуру прилагодила захтевима милитаризације. У свим сеоским општинама предвиђена је изградња, поред цркава и школа, и војних станова. Објекти за смештај официра (квартири) требало је да постоје у сваком од насеља, а у ову сврху су ради уштеде могли бити искоришћени и упражњени постојећи објекти друге намене. Примера ради, Дворски ратни савет је 1782. одобрио предлог Насељеничке комисије да за смештај капетана у селу Алибунар искористи зграду српске школе, уз надокнаду од 1.087 форинти и 20 крајцара.384 6. Стражарнице и кордон на Дунаву О уређењу дунавске обале након турског повлачења има мало података, а претпостављамо да је низ стражарница ради контроле преласка реке и царинских потреба успостављен после 1718. године. Стражарнице су опслуживали припадници Земаљског батаљона мајора Симбшена, потом редовни гарнизони и земаљска 383 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 384 Исто. 166 милиција Горњих и Доњих компанија, а касније регулисане илирске граничарске трупе. У организационом погледу дунавска обала је била подељена на три сегмента – Горњи, Средњи и Доњи дунавски кордон. Прилике у пограничном Банату описао је генерал Енгелсхофен у елаборату с краја 1752. године, позван да изложи своје мишљење, како због војничког, тако и свог ,,банатског“ искуства.385 Банатска обала је, према његовом мишљењу, слабо запоседнута стражарницама које су на сат до два хода међусобне удаљености, док је у Славонији и Хрватској удаљеност стражарница била на четвртину до највише пола сата хода. Његове сугестије да се одбрана повери граничарима нису реализоване, па се на регулисање војне крајине у Банату морало сачекати још једну целу деценију. Разлози које је навео у прилог нужног учвршћивања војне крајине нису изгубили на актуелности, а односили су се на заштиту од разбојника који упадају са турске стране, спречавање кријумчарења робе или новца, очување санитарних прилика у контумацима на прелазима, као и контролу пограничних атара (Granitz-Hotterung) где су Турци ,,по својој навици“ узурпирали терен и заподевали сукобе. Наведени разлози су се односили на Банат ,,in specie“, а дотакли су се и заштите рудника и поданика, као и службеника за царину и со. Крајем 1753. године састављен је списак стражарница које су се, осим уз Тису и Мориш и у Провинцијалу, налазиле и на тада постојећем Дунавском кордону, подељеном у три дела. Опслуживали су их како ,,милитари“ тако и ,,провинцијалци“.386 Овај документ показује да је највећи број стражарница на Дунаву постојао вероватно и пре 1753. године. Иста места била су у функцији станица Дунавског кордона и у периоду 1769–1772. године, када је дошло до његове ревизије и проширења. 385 KA, HKR, Akten 1753, Kt. 322, 1753 – 115 – 130, folio 1–30. 386 FHKA, HKA, BA, rote Nr. 1741, Dezembar 1753, folio 325. 167 Табела 45: Стражарнице у Банату 1753. године: на Дунавском кордону, у Провинцијалу и на Тиси и Моришу 387 Појас стражарница или Кордон У местима Укупно На горњем Дунаву Опово; Сефкерин; Чента; Јабука; Борча – код прелаза; Овча; Острво Цакљен; Панчево; код ушћа Тамиша – обилажено из Панчева; код млинова на Тамишу или Поњавичког канала; Омољица заједно са острвом преко пута Ритопека; прелаз Гроцка – обилажен са Прелаза код Омољице; код Брестовца – преко пута новог турског прелаза; Плочица; An der Brillova – обилази се из Борче 15 На средњем Дунаву Ковин; преко пута ушћа Мораве – звано Monostoriz; на острву Острово у 3 посебне стражарнице; Дубовац са Гајтасолом; Нова Паланка; код манастира Базијаш; Valea Rea; Дивич; Између Белобрешке и Сушке; Пожежена; Молдава; Брдо Алибег; Горња Љупкова се обилази из Доње Љупкове; Доња Љупкова; Берзаска; Roscherabach oder Slibora genannt; Свиница; Плавишевица; Okaliza 20 На доњем Дунаву Дубова – обилажена из Плавишевице и Оградне; Оградина; Јашелница; Стари Жупанек – обилажен из Новог Жупанека; Кратцкерберг; код Votiza недалеко од Оршаве 6 Дуж Влашке Дофијер; Нови Жупанек или Хан-стража (Hannwacht); Топлиц; код бање у Мехадији; Мехадија; Плугова; Богродин; Корњарева 9 На Моришу Чанад 1 На Тиси Преко пута Сурдука; Канижа; Бечеј; Сиге; преко пута Жабље; преко пута Титела 6 У ,,Земљи“ (унутрашњост Баната) Терегова; Моноштор – код камбијатура; Нови Арад на мостовима 3 Укупно Укупно војника 415: 331 пешадинац, 83 коњаника; Укупно коморских службеника 90: три надзорника царине, 44 Überreuterа, 43 припадника земаљске милиције. 60 Дворски ратни савет ни 1769. године није сматрао да је војна крајина у Банату уређена на одговарајући начин. Ревизију прилика у Банатској војној крајини изнудила је опасност од пограничних сукоба услед напете политичке климе током Руско-турског рата (1768–1774). У таквим околностима Дворски ратни савет се залагао за постављање регуларних трупа дуж границе са Турском. Известио је царицу да уколико се у Банату не постави барем један мали корпус (стајаће војске), ,,Турци ће постати превише дрски, што је најгоре код овог народа“. Њено Височанство је обавештено, да потискивање турских трупа са граница са Пољском и Молдавијом 387 Исто. 168 проузрокује ратно расположење на аустро-турској граници. Инциденти су се дешавали, истакнуто је, често и у сред мирног периода и то не само у Темишварском Банату, већ и на славонској и хрватској граници. Сматрало се да су у Банату околности тим пре неповољне, ,,што се дуж ове границе не налазе никакве граничарске трупе, нити се у скорије време овде пресељени Илири могу посматрати као војници, а што је само уверило Турке да на царско-краљевској земљи могу чинити све врсте насиља“. Да би се очувао мир и безбедност, наводи се у извештају, неопходно је да и у мирнодопско време у Темишварском Банату, Славонији и Хрватској, буду одржавани посебни корпуси, како коњице тако и пешадије. За ове трупе треба изградити касарне и тако формирати кордон на самој граници.388 У таквим околностима, јануара 1770. године, извршена је ревизија стања и састављен преглед свих војних испостава, стражарница, чардака и касарни на Дунаву. Осим бројног стања, утврђена је и стварна опремљеност стражарница за функцију којој су намењене. Испоставе су груписане према положају и пописане према типу као стражарнице (WachtHaußer), чардаци (Czartaken) и колибе-дашчаре (Holze Hütten) у Доњем, Средњем и Горњем дунавском кордону. Касарне за стајаће трупе биле су малобројне и у лошем стању, а налазиле су се у Панчеву, Новој Паланки и Карансебешу. Дуж целог Дунава пописано је укупно 132 (129) стражарнице, међу којима је у добром стању било 42 (32,55%), за поправку 59 (45,73%) и потпуно пропалих 28 (21,70%).389 Табела 46: Квалитет стражарница у Дунавском кордону јануара 1770. године Дунавски кордон Стражарнице у добром стању Стражарнице за поправку Стражарнице које су потпуно пропале и треба заменити новим Укупно Доњи кордон 10 16 12 38 (41) Средњи кордон 32 23 8 63 Горњи кордон – 20 8 28 Укупно 42 (32,55%) 59 (45,73%) 28 (21,70%) 129 (132) (100%) 388 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 700, 1769 – 45 – 34. 389 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 169, folio 59–73. 169 У списку стражарница Доњег кордона напоменуто је да су пописане три више од стварног стања (41 уместо 38) због тога што је један од њих још увек била у изградњи (Ковиљ), док су две биле стражарска места без објеката (Опечата и Купан). На простору Горњег дунавског кордона, судећи према извештају, није било добрих стражарница у пуној функцији, па је од 28 чак 20 требало ,,ново-изградити“. Лоше стање и нефункционалност појединих објеката најбоље су приказани у опису Средњег дунавског кордона. Наиме, неке од стражарница у овом дистрикту биле су потпуно пропале – попут Врбље и Паклис (Posten Wrblie und Paklis), тако да им се више није могло наћи ни трага. На њихов положај комесарима указали су поданици из Нове Паланке. Са друге стране, до положаја три стражарнице Чигловац, Горња Ливадица и Генигија (exponirte drey Posten Czigolovacz, Gorni Livadiza, und Genigia) није се могло доћи. Комесари им нису могли прићи копном због положаја у стрмини, али ни бродом кроз Клисуру због снега и леда. Као веродостојну, прихватили су изјаву оберкнеза који се лично уверио у то да су ова три објекта сасвим пропала, те да на њиховим местима треба подићи нове. Извештај напомиње да су и код стражарница сврстаних у групу оних у добром стању, већином кровови пропали због ветра, као и то да су све ове стражарнице саграђене од прућа (Peitschen) и земље. Касарне у Новој Паланци, Пожеженој и Молдави нису обухваћене пописом, али је наведено да је прву требало поправити, док су друге две биле у тако лошем стању ,,да би од јачег ветра у њима изгинули и људи и коњи“.390 Иначе, цар Јосиф II је на свом пропутовању по Банату априла-маја 1768. године, забележио да се, ради уштеде, посада стражарница у брдовитим и пустим областима, као што је област Клисуре, може елиминисати у време када нема вести о куги, и вратити у њих само у време када се прочује о опасности о ширењу епидемије са турске стране.391 390 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 169, folio 59–73. 391 A. Hegediš, Josif II o svom putovanju u Banat 1768, 250. 170 Табела 47: Стражарнице, чардаци и колибе у Доњем дунавском кордону 392 Назив Белешка У добром стању За поправку Потпуно пропале Свиница Касарну и стражарнице, неопходно поправити 1 Кула код 3 капије 1 La Jatz 1 Чучур 1 Тисовица 1 Суботиња 1 Плавишовица 1 Дубова 1 Maconia 1 Оградина Овде је стражарница на Дунаву 1 Мала 1 Јашелница 1 Бр. 1 1 Мосна 1 Ковила Планирано, још увек неизграђено Котмар 1 Крацкерберг Нужно за поправку или за нову изградњу 1 Котмик 1 Бр. 2 1 Gurra Luivan 1 Funtina Sadij 1 Комориште 1 Верчерова 1 Woditzer Mill 1 Metelauka 1 Стари Туфиер 1 Дренекул Колиба (Erdhütten) 1 Курматура Колиба 1 Метериш Колиба 1 Brediel Колиба 1 Ракила Стражарница (Wacht Hauß) 1 Мошорина Стражарница 1 Plaiul Болвашница Стражарница 1 Czesna Стражарница 1 Медвед Стражарница 1 Бобот Стражарница 1 Нанеш Стражарница 1 Опечата У ова два места није било стражарница, већ их је обилазила патрола Купан Frasinka Стражарница 1 Корниарева Овде се налазе официрски квартир и ,,квази“ касарна, обе треба поправити 1 Укупно: 41(38) 10 16 12 392 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 169, folio 59. 171 Табела 48: Стражарнице, чардаци и колибе у Средњем дунавском кордону 393 Број касарне, чардака, или колибе Назив У добром стању За поправку Потпуно пропале 1 Врбље 1 2 Паклис 1 3 Ујпаланачки атар 1 4 Потисина 1 5 Ушће Караша 1 6 Нова Паланка 1 7 Ушће Нере 1 8 Kameriza 1 9 Базијаш 1 10 Ribischova 1 11 Нови Рашовац 1 12 Стари Рашовац 1 13 Попин Поток 1 14 Стари Дивич 1 15 Преставник 1 16 Дивич 1 17 Дивички поток 1 18 Дубоки поток 1 19 Белобрешла 1 20 Крушовица 1 21 Сушка 1 22 Ребеница 1 23 Радимнски поток 1 24 Обровица 1 25 Пожежена 1 26 Mala Persianka 1 27 Velika d: 1 28 Perva Recka 1 29 Острво Молдова 1 30 Молдова 1 31 Bosniak Recca 1 32 Пландиште 1 33 Варад 1 34 Бабогај 1 35 Czigolovacz 1 36 Горња Ливадица 1 37 F/Gengia 1 38 Брдо Алибег 1 39 Шумарица 1 40 Љуберажда 1 41 Стенка 1 42 Skamenicza 1 43 Горња Љупкова 1 393 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 169, folio 62–65. 172 44 Vodniak 1 45 Доња Љупкова 1 46 Добрица 1 47 Каменица 1 48 Saskoka 1 49 Доња Ливадица 1 50 Берзаска 1 51 Дренкова 1 52 Мала Коста 1 53 Велика Коста 1 54 Доика 1 55 Мундиана 1 56 Шлибура 1 57 Велика Илешова 1 58 Мала Илешова 1 59 Islas 1 60 Хореждин 1 61 Станица 1 62 Нова Пошта 1 63 Чардак 1 Укупно: 63 32 23 8 Табела 49: Стражарнице у Горњем дунавском кордону (Панчевачки дистрикт) 394 Назив Број Тип смештаја за људе и коње Стражарница Чардак Дрвена колиба Млин З а и зг р ад њ у З а п о п р ав к у З а и зг р ад њ у З а п о п р ав к у З а и зг р ад њ у З а п о п р ав к у З а и зг р ад њ у З а п о п р ав к у Црвенка 1 1 Стара Борча 2 1 Нова Борча 3 1 Овча 4 1 Пред-контумац (Панчево) 5 1 Ада 6 1 Острво Цакљен 7 1 Старчевачки млинови 8 1 Ритопек 9 1 Омољица, у месту 10 1 1 Омољичка ада 11 1 Омољички млинови 12 1 Грочански прелаз 13 1 Брестовачки прелаз 14 1 Број 11 или Деспот 15 1 Орешац (Oraschicz) или Плочица 16 1 394 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 169, folio 71. 173 Смедеревска нова пошта 17 1 Ковин, у месту 18 1 1 Ковински Дунавац 19 1 Број 17 20 1 Monostriz 21 1 Брза Врба 22 1 Ковински млинови 23 1 Гај 24 1 Дубовац, у месту 25 1 Доњи шпиц острва Острово 26 1 Острово, у месту 27 1 Опово, у месту 28 1 1 Укупно: 28 7 8 1 12 3 Стражарнице у Горњем дунавском кордону биле су изложене плављењу 1770. године и морале су да буду измештене на друга места. То је оставило утисак на генералног инспектора Шишковића који је јуна те године завршио обилазак пограничне области. Сматрао је да стражарнице не могу да буду боље опслуживане све док не буде уређена читава регимента, што због тога што су биле у лошем стању што због плављења приликом кога је одржавање кордонске страже скоро свуда било немогуће. Поред тога, сликовито је описао недостатке санитарне безбедности на граници, посматрајући комуникацију овдашњих са поданицима са турске стране у Ковину. Приметио је да они у ковинском раштелу (станици за размену робе) нису раздвојени никаквим палисадама или тршчаним зидом. Постојала је стража која приликом окупљања већег броја људи није била у могућности да спречи руковање или додиривање међу њима. Санитетски службеници и цариници су на критику одговорили ставом ,,да је тако свуда“ и да је довољно да надзорници буду присутни. Успостављање стражарница је одлагано због тога што је вођена расправа око ерарских издатака. Али без одржавања стражарница немогуће је било рачунати са санитарним предострожностима.395 Током 1772. године приступило се јачању кордона изградњом нових стражарница. У ту сврху је у Темишвару 12. децембра 1771. године састављен списак ,,великих чардака“ које је требало изградити у кордону, чији би центри биле касарне 395 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44/325. 174 у Панчеву, Новој Паланци и Мехадији. Списак је обухватио укупно 30 објеката овог типа. Ови објекти су грађени према инжињерским нацртима, тако да су стражарнице требало да буду 1/3 величине великих чардака, са простором за 6 до 7 људи. Изузетак је требало да буде стражарница у Новој Борчи, која би због своје близине Београдској тврђави, требало да обезбеди смештај за официра и 30 војника. Ову стражарницу, као и оне које ће надгледати два понтонска моста у Новој Борчи, требало је заштитити од плављења. Приликом ревизије стања примећено је да ниједна стражарница на Кордону није била у добром стању, осим оних које су се налазиле у селима, где људство није било изложено, и чији су мештани учествовали у одржавању, поправљању или изградњи нових војних станица.396 Табела 50: (Планирани) положај великих чардака и стражарница у Дунавском кордону 1771/1772. године Кордонске станице Велики чардаци Стражарнице Панчевачки дистрикт Стара Борча 1 Нова Борча 1 Овча 1 Пред-контумац (Панчево) 1 Острво Цакљан 1 Старчевачки млинови 1 Ритопек 1 Грочански прелаз 1 Број 11 или Деспот 1 Смедеревска нова пошта 1 Ковински Дунавац 1 Monosteriz 1 Брза Врба 1 Ковински млинови 1 Ушће Поњавице 1 Пред-Острво 1 Селиште 1 Шпиц острва (Острово) 1 Брод и Шанац 1 Новопаланачки дистрикт Базијаш 1 Острво Молдава 1 Варад 1 Genfa 1 Алибег 1 Доика 1 396 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 6. 175 Шлибура 1 Мехадијски дистрикт Kusan Weeg 1 Бр. 1 где /?/ тече у Дунав 1 Medie Lancka 1 Стари Дофиер 1 Медерац 1 Укупно 30 1 Према једном извештају, Темишварска коморска каса је у периоду 1768–1771. године на уређење стражарница потрошила укупно 93.153 форинте.397 У извештају о Горњем кордону из октобра 1774. године описане су поједине војне испоставе (35), тако да је међу њима евидентирано 11 за поправку и 24 за нову изградњу. Другим речима, улагање у овај део кордона није било завршено ни током 1774. године. Разлог је свакако био у висини трошкова, јер је за реализацију овог плана требало уложити још 16.700 форинти и 22 крајцаре.398 Због специфичног терена, приликом заштите и опслуживања кордона, неопходно је било ослонити се на домаће становништво. Илирска региментска команда доставила је информацију да се у Дунаву недалеко од Свињице налази ,,изузетно опасна деоница воденог тока“ и да у целој околини нико други осим четворице људи из Доње Љупкове није био у стању (4 Dolni-Lupkovaer Streuer- männer) да плови у овим струјама. Они су овом деоницом низводно спроводили све трговачке, патролне и друге лађе.399 Првих година по оснивању Влашке границе коришћен је стари начин одбране, заснован на стражарењу плајаша. То су били влашки пандури, плаћени из коморске касе за одбрану дистриката. Опис положаја плајашких стражарница на Черни појашњава зашто је у овој области заштита почивала на познавању локалних прилика и старих обичаја, пре него на регуларним војним трупама и објектима. Стражарнице су се налазиле у брдима и тешко приступачним местима, из којих су се плајаши због 397 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 908, 1772 – 39 – 165. 398 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 3. Трошак од 16.700 форинти и 22 крајцаре односио се на 24 велика и мала чардака које је требало изградити. Наиме, стражарница ,,од доброг материјала“ за смештај 1 официра и 30 граничара коштала је 1.342 форинте и 33 крајцаре, 18 нових чардака једног типа за по 8 људи коштало је 13.219 форинте и 12 крајцара, а 5 чардака другог типа за по 8 људи 2.138 форинте и 37 крајцаре. 399 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 56. 176 снега повлачили постепено и у одређено доба године. Године 1771. је у Карансебешком дистрикту ову службу обављало 36, а у Оршавском 10 лица.400 За разлику од карансебешких, оршавски плајаши нису имали сталне стражарнице (ordentlichen Posten), већ су патролирали дуж границе Мехадијског дистрикта. Карансебешки плајаши су у летње време стајали на врховима, а при првом снегу у септембру повлачили су се у нижи појас. У новембру су се по други пут премештали у брда, а затим је следило треће повлачење у област у којој су остајали до пролећа. Служба плајаша је укинута после марта 1772. године, када је датиран попис 12 плајаша у царинарници у Марги,401 а пре јула 1775. године, када су стражарнице од Марге до Мехадије већ били преузели граничари. Они су током 1774. године примили из Граничарске касе на име стражарских плата по 20 крајцара дневнице, тј. месечно 1.313 форинти и 20 крајцара.402 Укидање овог реликта одбране из времена пре милитаризације било је нужни корак у поступку регулисања Војне крајине, процеса који је у овом делу границе отпочео 1769. године. * Ради функционалности Кордона неопходно је било побољшати мрежу путева, стаза и мостова који су спајали војне испоставе. Заједничка комисија је у периоду од 14. до 19. октобра 1772. године, саставила извештај о мостовима које је требало поправити или саградити. У опис стања је укључена и сврха која је понекад била војна (мостови између стражарница), а понекад и цивилна (делови путних траса, неопходни за наплату и извоз робе, превоз дажбина или потребштина за становништво). Издржавање ових путева и мостова је било у обавези и цивилне и војне касе. У ноти испод табеле забележено је да ће због нових мостова бити изграђене и нове стазе (neue Stege), и то на трасама од Смедеревске Нове Поште до ковинске Поњавице, затим од смедеревске Нове Поште до ковинског Дунавца, па од ковинског Дунавца до моста на Дунавици, преко пута Ковина. Изградња и издржавање патролних путева (Patrouille-Weege) на Дунаву били су обавеза 400 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 148; Исти пописи и у: FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 188, folio 794–814. 401 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 75. 402 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1075, 1775 – 39 – 90. 177 Провинцијала. Последња напомена је о томе да су ,,земаљски“ путеви у добром стању. Извештај је пуковник Женејн потписао 15. септембра 1772. и проследио Царско-краљевској управној служби Вршачког дистрикта. Овај сегмент је приказан у склопу трошкова улагања у мрежу стражарница, чији је саставни део било и улагање у стазе и мостове које их спајају. У њему се види да је план подразумевао изградњу 6 нових мостова и 10 нових стаза, као и поправку 12 постојећих мостова.403 Табела 51: Постојећи и планирани мостови и стазе у Немачко-банатској регименти и Горњем дунавском кордону 1772. године 404 Област Положај где је требало изградити нови или поправити стари мост или пут Коментар о изградњи и издржавању Коментар о положају и сврси У Г о р њ ем д у н ав ск о м к о р д о н у Од Црвенке до Борче, преко Борчанског канала, код стражарнице у Новој Борчи Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Неопходно ради комуникације између наведене две стражарнице Од Нове Борче до Овче, преко Борчанског канала Изградити нови мост, о трошку Провинцијала До сада је ту била стара ораница, што је препрека остварењу плана Од Овче до Панчева, преко Сибнице Изградити нови мост, о трошку Провинцијала Да би се преко плавног могло доћи до сувог земљишта и стражарница, што се не може учинити без излагања опасности Од Панчева до Пред- контумаца, преко једног извода (Ausgus) Тамиша у Тополу Постојећи мост, о трошку обеју каса, граничарске и провинцијалне Овај мост је требало да оспособи Провинцијал, а граничари обезбеде бесплатну работу и управљају њиме Од Старчевачког Млина до Ритопека, преко канала који се улива у Дунав Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Наведене две стражарнице се, у крајњем случају, не морају повезати Од Ритопека до Омољице, преко Патрика (Padrizka) Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације између наведене две стражарнице Од Ритопека до Омољичког Дунавца, преко тока Дунавца Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације између наведене две стражарнице, неопходно Од Омољичког Дунавца до Омољичког Млина, преко тока Дунавца Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације између наведене две стражарнице Од Омољичког Дунавца до Омољице, преко Дунавца Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације, неопходно Од Омољице, према Изградити нови мост, о Ради кордонске службе, 403 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 964, 1773 – 39 – 7, folio 104–118. 404 Исто. Опис пренет према наводима у извору. 178 кордонским стражарницама, преко Поњавице трошку Провинцијала неопходно Од Смедеревске Нове Поште, ка мосту на ковинској Поњавици, преко једног канала (über eine Ausgus-Graben) Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникацје, неопходно Од Смедеревске Нове Поште до Ковинског Дунавца, преко једног канала Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације, неопходно Од Ковинског Дунавца до моста на Дунавцу, ка Ковину, преко једног канала Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Такође због комуникације, неопходно Од Ковина до Смедеревске Поште, преко Поњавице Постојећи мост, чије издржавање обезбеђују обе касе, граничарска и провинцијална Изграђена од стране Провинцијала, при чему граничари обезбеђују бесплатну работу Од Ковина ка стражарницама, преко Дунавца Постојећи мост, чије издржавање обезбеђују обе касе, граничарска и провинцијална Изграђена од стране Провинцијала, при чему граничари обезбеђују бесплатну работу Од Брзе-Врбе до Ковинских млинова, преко једног Гајског рукавца Изградити нови мост, о трошку Провинцијала Иначе је водио кроз мочвару, али то више није случај, пошто је она продубљена Од Ковинских млинова до Дубовца, преко једног рукавца Поњавице Изградити нову стазу, о трошку Провинцијала Ради комуникације, неопходно И зм еђ у с тр аж ар н и ц а у у н у тр аш њ о ст и Од броја 20 до броја 21, преко (мочваре) Црне Баре Постојећи мост, чије издржавање обезбеђују обе касе, граничарска и провинцијална До сада увек заједнички одржаван Између броја 22 и 24, преко канала Koslobiza Изградити нови мост, чије издржавање ће обезбеђивати обе касе, граничарска и провинцијална Сада је то, посебно када пада киша, тежак пролаз који се често ни не може користити Од Гаја (доњим путем ка Ковину) до старих Гајских млинова, преко Млинског канала Постојећи мост, чије издржавање обезбеђује Илирска граница Води преко мочваре, али је руиниран током поплава, а пошто лежи на Илирском (граничарском) терену, у њиховој је надлежности Од Гаја до винограда Црвенка и тамошњих стражарница, преко једног мочварног канала Постојећи мост, чије издржавање обезбеђује Илирска граница Уз поправку и постојеће одржавање, биће враћен у функцију Од бр. 22 до стражарнице Дубовац, преко једног мочварног канала Постојећи мост, чије издржавање обезбеђује Илирска граница Потпуно пропао, уз поправку и постојеће одржавање, биће враћен у функцију Од Дубовца до 1. стражарнице Средњег кордона – Kottaz, преко једног мочварног канала Постојећи мост, чије издржавање обезбеђује Илирска граница Потпуно уништен у поплавама, уз поправку и постојеће одржавање, биће враћен у функцију Од Дубовца до Гаја 3 постојећа моста, чије Ова три моста, пропали су 179 издржавање обезбеђује Илирска граница услед поплава, и биће одмах обновљени М о ст о в и н а п у те в и м а Од Панчева до Новог Села, преко Надела Мостови на путевима, чије је одржавање на обема касама Ово су, заједнички ,,земаљски” мостови, које тренутно издржавају, по највишем наређењу, обе касе Од Панчева до Ковина, преко Надела Мостови на путевима, чије је одржавање на обема касама При чијој поправци, бесплатну работу обезбеђује Провинцијал Укупно 28 положаја 180 IV ПОЉОПРИВРЕДА 1. Земљорадња у низијском Банату Земљорадња пре милитаризације У областима које су оскудевале обрадивим површинама сеоске заједнице су саме расподелиле земљу и усталиле власништво у оквиру својих атара. Таква је ситуација била у тзв. старим крајинама Карловачком и Вараждинском генералату и у Банској крајини. У њима, као и у Славонији, приватни посед је почивао на напору који су појединци уложили да би обрадиво земљиште створили на крчевинама шума.405 Са друге стране, у областима попут Бачке или Баната, у којима се обиље обрадиве земље није могло искористити у постојећим условима слабе насељености, сељачке заједнице су сезонски и заједнички обрађивале одређене делове атара (потесе), расподељујући површине и послове у складу са потребама појединих домаћинстава.406 О овом обичају у Банату сведочи упутство за пописивање развојачених насеља која су 1773. године враћена под коморску надлежност. У седмој, од укупно 26 тачака Упутства, пописивачима се налагало да утврде да ли су земљишне парцеле већ подељене појединцима у власништво, или их заједница још увек додељује сваке године изнова.407 Ова пракса била је супротна државној намери да власништво над одређеном парцелом оранице и ливаде веже за одређеног власника. 405 В. Дабић, Војна крајина – Карловачки генералат (1530–1746), Београд 2000, 143. В. Дабић, Српско село (XVI–XVIII век): Обликовање животног и привредног простора, у: Просторно планирање у Југоисточној Европи (до Другог светског рата), Београд 2011, 30–34. 406 Ј. Рамач, Прилог историји Футошког властелинства 60-70их година XVIII века, Истраживања 15 (2004), 139. О овој пракси сликовито сведочи пример Футошког властелинства у Бачкој жупанији, чији су поданици 1760. године потврдили да њихова земља није подељена на сесије или њиве, него да сваке године по обичају расподељују земљиште приликом обраде, тако да ,,најбољим газдама” који ору са 6 волова припада 12 јутара ораница са посејаним житом, затим 12 јутара угара и 12 јутара под летњим културама. ,,Средњи газда” има право на 5 јутара јесењих и 5 јутара летњих усева, а ,,најмањи газда” ужива 2 јутра јесењег и 4 јутра летњег орања. 407 KA, HKR, Akten 1774, 1774 – 39 – 61/1, folio 134–135. 181 У интересу државе било је да се сељаци на својим имањима озбиљније посвете производњи жита, јер је осим контрибуције и радне обавезе, држава имала право и на десетину од пожњевених житарица у натури или еквивалент у новцу. Сточарство није било од примарног значаја, јер је десетина убирана само од ситне стоке, у овим областима претежно од јагањаца (Lambzehnd), у чији тачан број пописивачи најчешће нису имали стварни увид.408 Сељачка домаћинства су свој извор прихода махом налазила у пракси коју је држава настојала да сузбије – у минималној производњи житарица и чувању стоке (сакривене ситне стоке и неопорезованих крупних говеда), те коришћењу највећег дела обрадивих површина као ливада. Неколико података о претежно сточарској оријентацији затеченог српског становништва забележено је у извештају од августа 1769. године, у коме се помињу ,,Раци који се уопште не баве земљорадњом, већ само гаје стоку“. Они су плаћали контрибуцију и десетину од оваца, истакнуто је у извештају, али обе дажбине заједно држави нису доносиле ни приближно онолико колико су сељаци стварно добијали од сена и стоке које су продавали. Поред тога, стока је правила штету онима који су обрађивали земљу, па је препоручено да површине за њено држање буду одељене од делова атара са другом наменом.409 Наиме, сељаци нису обрађивали више од површине са које су добијали урод довољан за прехрану домаћинства, јер је за вишкове жита требало обезбедити адекватно спремиште и транспорт до удаљених тржишта. Уместо за земљорадњу, већи део атара користили су за уносније облике привређивања – сакупљање сена и испашу стоке. Циљ интервенције државе био је дефинисање делова атара који ће бити искључиво коришћени као оранице, ливаде или пашњаци, а то је значило корениту промену у начину располагања земљом међу Банаћанима. Ово је омогућило да подела земљишних парцела појединцима уопште буде спроведена, те да њихово власништво буде забележено у земљишним књигама. Иста начела примењена су 408 О овој пракси у Потиском дистрикту и у 19. веку, у: А. Хегедиш, Аграрни односи у Потиском дистрикту (1751–1848), Зборник Матице српске за историју 45 (1992), 40–46. 409 KA, HKR, Akten 1769, 1769 – 4 – 105, folio 48–49. 182 приликом доделе земљишних поседа колонистима, чије су се општине на простору између Тисе, Тамиша и Дунава појавиле у време милитаризације. Везивање одређених парцела за одређене власнике било је неопходан корак да би могао да буде прописан порез на земљишни посед сваком домаћинству и извршена реформа пореских дажбина. Прве податке о начину на који су локалне заједнице уз Тису, Тамиш и Дунав обрађивале земљиште, забележили су службеници који су терен обилазили приликом милитаризације. Обичај српских староседелаца да на нимало економичан начин користе расположиво земљиште, посведочен је у извештајима са територије Немачке банатске регименте, тј. бившег Панчевачког дистрикта. Привредни инспектор Антон Коцијан известио је о проблемима земљорадње и сточарства у колонизованим насељима, наводећи, између осталог, да је начин на који су ,,Раци” обрађивали земљу, а који су колонисти преузели, један од најлошијих. Обрадиво земљиште остављано је на угару и по више година, а након што је једном разорано у њега су сејани летњи усеви. Приликом сетве пшенице (зимских усева) потес су разоравали два пута, са њега су плодове сакупљали само једном годишње и поново остављали да леже на угару више година. Због слабог разоравања земљишта, овде се више гајила трава него жито, па је само плодности земље могло да се захвали на томе што су уопште имали приносе. Замерано је и то што су ливаде кошене једанпут годишње, због чега је трава превише дуго и некорисно стајала, а резерве сена за зиму биле мале. Ни пашњаци нису коришћени на рационалан начин, јер је стока држана заједно, кварећи испашу једна другој.410 Земљорадничка пракса код староседелаца у Панчевачком дистрикту, подударала се са описима о начину обрађивања земљишта у српским насељима између Тисе и Тамиша. О начину на који је земљиште обрађивано у српским насељима сведочи опис који је у свом извештају од октобра 1768. године забележио командант Илирске граничарске регименте, потпуковник барон Сечујац. Његов опис структуре граничарског поседа потврдио је праксу поделе ораница на четири дела и 410 KA, HKR, Akten 1768, 1768 – 3 – 563. 183 обичај да се годишње стварно обрађује само једна половина (два потеса). Према његовим речима, од земљишног поседа величине 30 јутара, требало је издвојити 6 јутара за испашу стоке и 6 јутара за ливаде, тако да за оранице преостане 18 јутара. Граничар оставља на угару 9 јутара од предвиђеног за оранице, док 9 јутара, делећи на два дела, користи за летњу и зимску сетву. На пролеће сеје на по једном јутру кукуруз, зоб и јечам, а на два јутра просо, грашак, сочиво, лан и друго. За зимске усеве, пре свега пшеницу, преостаје 4 јутра. Сечујац је сматрао да посед од 30 јутара земље једва задовољава потребе издржавања једног домаћинства, ако се има у виду колико дажбина и обавеза граничар има.411 Овај обичај потврдила је и подела ораница на четири потеса у Идворском атару из 1769. године, па се може закључити да је он, по свему судећи, преживео државну интервенцију. Сви службени извештаји, сложни су у оцени да је начин обрађивања земље код староседелаца био лош. Будући да су оправдавали реформски приступ централних власти у целој области и супротстављали их немару локалних представника, како заједница тако и државних институција, инсистирање на негативним одликама аутохтоне пољопривреде мора се прихватити само као делимично тачно. Примера ради, извештај цара Јосифа II о приликама у Банату, на основу запажања са пропутовања у овој области током априла-маја 1768, као да је поновљен у речима привредног инспектора Антона Коцијана од исте године – поданици сеју одређене површине неколико година узастопно, затим исту површину остављају да лежи на угару дуже време, обрађујући нови комад, тврд и некултивисан. Највише два пута разоравају земљиште, и то лоше, али оно што у другој земљи не би никада родило овде рађа због велике плодности.412 * Заступљеност поједних култура у банатској земљорадњи пре милитаризације може се одредити посредно на основу пописа коморске десетине житарца. Када је 1752–1753. године извршена пореска реформа у Банату, ревидирани су и државни приходи од пољопривредне производње (тј. десетина од житарица, сакупљана 411 KA, HKR, Akten 1771, 1771 – 39 – 137. 412 A. Hegediš, Josif II o svom proputovanju u Banat 1768, 236. 184 већином у натури и мањим делом у новцу). На основу годишњих десетина за период 1741–1751, паушално је одређена и годишња десетина за период 1753–1755. годину. Иако она готово сигурно није одражавала десети део стварне производње, може се прихватити као оквирни показатељ производних трендова. Табела 52: Десетина током периода 1742–1751. и 1753–1755. године (мерови) 413 Дистрикти Пшеница Јечам Просо Кукуруз Мерови414 1741– 1753 1753– 1755 1741– 1753 1753– 1755 1741– 1753 1753– 1755 1741– 1753 1753– 1755 Темишварски 16196 16801 5111 5617 1830 2186 5946 6205 Чаковски 9851 10819 2364 2853 902 1316 6053 6791 Чанадски 9427 3460 3450 1584 1666 740 992 427 Липовски 3940 4392 593 678 661 818 2779 3309 Лугошки 3083 3700 462 564 900 1115 5308 6370 Вршачки 6734 8415 1763 2000 888 1034 7354 8042 Бечкеречки 7656 7903 2100 2494 325 443 386 362 Панчевачки 3703 3267 1110 1200 40 597 784 1633 Карансебешки 1805 2295 264 364 535 698 4350 4994 Оршавски 1244 1444 105 120 168 200 2930 3500 Новопаланачки 3215 2940 291 261 365 353 4880 4707 Укупно 66854 65436 17613 17735 8280 9500 41762 46340 Иако је годишња десетина махом повећана, разлике у количини сакупљене десетине између периода 1741–1753. и 1753–1755. нису биле велике. Изузетак је био кукуруз код кога је повећање у годишњој суми прикупљене десетине у свим дистриктима износило више од 5.000 мерова. Овај пораст био је одраз узлазног тренда у узгајању кукуруза у Банату. У наредним деценијама овај тренд је довео до тога да се у неким селима, нарочито брдског Баната, десетина прикупљала само од 413 FHKA, BA – Altere, rote Nr. 1741 (November – Dezember 1753), folio 25–26. Подаци нису потпуни за Чанадски дистрикт, због тога што је у њему уговором обухваћено само 9 села (док је 12 изостало), и Новопаланачки дистрикт у коме су уговором обухваћени само цивилни поданици, не и граничари. Поред тога, католичко и православно свештенство, као и службеници и закупци пустара и земаљски батаљони, тек је требало да буду пописани и обухваћени обавезом десетине. 414 Меров или мерица (Metzen) различито је тежила у зависности од пожунског или угарског и бечког или царског мерова. Тамо где није другачије наглашено, подразумевало се да је у питању бечки меров, који је тежио 61 ½ литара, 36–40 ока, 80–90 фунти или 44–50 килограма. (М. Влајинац, Речник наших старих мера, св. III, Београд 1968, 582–584). 185 кукуруза, као у селу Домашна 1771. године. Разлог за тај пораст је, по свему судећи, чињеница да властима све до ревизије 1753. године није било познато то да је становништво интензивирало узгајање кукуруза, било због тога што га држава није опорезивала, било због сточарских потреба, профитирајући од давања ниске паушалне десетине одређене још 1741. године. Иако је у Панчевачком дистрикту производња пшенице и јечма била четири пута већа него кукруруза, десетина од кукуруза је дуплирана после 1753. године. О разликама у производним приликама између тзв. ниског и брдског Баната сведоче и цене житарица. Приликом откупа житних вишкова 1761. и 1762. године установљене су различите цене за одређене врсте жита у различитим дистриктима. Ова појава се може објаснити, пре свега, разликама у количинама жита којима су ови дистрикти располагали. С обзиром да је у питању био државни откуп житарица, реч је о практично заштићеним ценама. Поређењем ценовника може се уочити и степен поскупљења појединих врсти житарица за само годину дана. Поскупљење је обично било изазвано несташицом жита, тј. лошом родном годином у односу на претходну, те већим потребама у откупу за суседна тржишта.415 Табела 53: Цене житарица 1761. и 1762. године 416 Дистрикт Врсте житарица Frucht Сумешица Пшеница Јечам Просо Кукуруз Цена за 1 меров (форинти и крајцара) ф к ф к ф к ф к ф к ф к Бечкеречки 1761 - 26 - 24 - 28 - 20 - 18 - - 1762 - 30 - 24 - 28 - 20 - 18 - - Панчевачки 1761 - - - 36 - - 24 - 24 - 28 1762 - - - 40 - - - 24 - 24 - 30 Карансебешки 1761 1 16 ½ 1 2 ½ 1 30 - 27 - 22 - 36 1762 1 42 1 20 1 2 ½ - 23 - 24 - 51 Оршавски 1761 2 15 1 - 2 30 1 6 - 31 2 15 1762 - - - 45 1 45 - 45 - 31 1 30 415 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, Rote Nr. 94 (1757–1767), folio 1156. Извештај је састављен у рачуноводству Темишварске Администрације 18.11.1767. 416 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94 (1757–1767), folio 1156. 186 Разлика у количинама и врстама житарица од којих је сакупљена десетина била је последица географских одлика и производних могућности појединих дистриката и њихових насеља. У брдском делу Баната заступљеније је било узгајање кукуруза од осталих житарица. У Оршавском и Карансебешком дистрикту сакупљана је већа десетина од кукуруза него од пшенице, јечма и проса заједно. У Бечкеречком и Панчевачком дистрикту прилике су биле обрнуте. Бечкеречки дистрикт је несумњиво имао највећу производњу житарица, и то на првом месту пшенице и јечма. Графикон 7: Структура десетинских дажбина од житарица у пограничним дистриктима Баната 1753–1755. године 187 Државна интервенција 1768-1772. године Средином шездесетихих година 18. века поједини царски саветници окупљени око канцелара Венцела Антона фон Кауница у Бечу, дефинисали су основе аграрне реформе коју је држава постепено спроводила у дело. Програм који је Кауниц изнео априла 1767. године садржао је, између осталог, предлоге о парцелисању великих поседа у мања слободна сељачка имања, укидању заједничких пашњака и стварању прецизне економске статистике. Ови предлози имали су за циљ реформу социјалних и земљишних односа на феудалним поседима, али најпре су пробно примењени на крунским добрима и у наследним земљама. Регулисање земљишних односа омогућавало је побољшање аграрне производње, као и социјалног положаја земљорадника који су уједно били и најбројнији порески обвезници. У таквим приликама, држава се успешно наметнула као посредник између земљопоседника и сељака, и као добитник увећаних прихода.417 До укидања коморске управе у Банату (1779) и продаје њених поседа (1781–1782) држава је успела да спроведе неке од реформских мера и то, пре свега, у областима којима је претходно обезбедила привилегован статус – Потиском дистрикту основаном 1751, Кикиндском дистрикту основаном 1774. и Банатској војној крајини, територијално заокруженој у периоду 1764–1774. године. Реформе су врло брзо реализоване на територији којом је непосредно управљала, као што је то сучај био у Банату. Тако, установу ,,економског инспектора” (Wirtschafts Inspektour), чије увођење је предлагано јесени 1766. године, већ 1768. године налазимо у Банату, отелотворену у личности привредног инспектора Антона Коцијана.418 Он је априла 1768. године Дворском ратном савету проследио 80 страница извештаја о приликама у колонизованим насељима и дистриктима у Банату.419 Наиме, у насељима која су настајала или мењана колонизацијом шездесетих година века могле су одмах бити примењене реформске мере – индивидуална расподела обрадивог поседа, смањивање површина под пашњацима и нова пореска политика заснована на земљишном 417 F. A. J. Szabo, Kaunitz and enlightened absolutism 1753–1780, Cambridge University Press 1994, 155–180. 418 Исто, 163. 419 KA, HKR, Akten 1768, 1768 – 3 – 563. 188 порезу (тзв. терестрал или земљарина). Како би се прилике у староседелачким деловима насеља или целокупним атарима изједначиле са онима у власништву колониста, приступило се уређењу пољопривредне производње у њима. Из наведених разлога, реформа је скицирана и реализована најпре на милитаризованој територији. Период првих имплементација био је од 1768. до 1772. године. У пракси је то значило перемеравање атара, пописивање домаћинстава и поделу појединачних парцела, тј. формирање првих катастара на основу добијених података. Реформа на милитаризованој територији није могла бити завршена до 1772, пошто је колонизација и милитаризација нових насеља трајала и наредних година. Промене у аграрном сектору држава је заснивала на везивању земљишних парцела за одређене власнике и на њиховом евидентирању у земљишним књигама. Само на основу ових података свако домаћинство могло је бити обавезано на плаћање земљишног пореза. Овај порез није уведен раније, иако начело о подели обрадивих поседа одређених површина по граничарској глави, није било новина. На пример, барон Симбшен је у свом елаборату о уређењу Банатске земаљске милиције из 1751. године, подсетио на обичај да се обичним граничарима додељује по 12 јутара ораница и исто толико ливада и пашњака, а вишим и нижим официрима два, три или четири пута више земље, и то ,,гратис”.420 Из истог периода су и одлуке о расподели земљишта славонско- сремским граничарима – према Енгелсхофеновој уредби из 1747. године површине по 9, 12 и 18 јутара, а према Сербелонијевој уредби из 1753. године по 12, 13 и 20 јутара у зависности од регименте (Градишке, Бродске или Петроварадинске).421 Међутим, у пракси, држава није имала увид у реализацију расподеле земље на терену, због чега основни порез није сакупљала од земљишта, већ по одраслој мушкој радно способној глави (контрибуција), или по члановима домаћинстава и покретној имовини (Personal и Fakultat Geld). У складу са постојећом праксом, приликом насељавања потиских и поморишких граничара у Банат, цивилне власти нису уложиле већи напор у регулисање земљишних 420 FHKA, BA, Rote Nr. 41, folio 550–561. 421 KA, HKR, 1753 – 61 – 324/4, folio 2', где је прецизирано да тај посед треба да обухвата све типове корисног земљишта, па и шуме, винограде и друго, које није обухватао до тада. Ф. В. Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад 2003, 137. 189 прилика. Земљиште је наводно премерено и расподељено вишим официрима, док је нижим официрима и граничарима само ,,уступљено”. Са милитаризацијом је 1764. године почела и расправа о земљишним приликама на територији Илирске граничарске регименте. Недоумице је изазвало питање колико обрадиве земље треба доделити по граничару – 24 јутара ораница и ливада, са 6 или 12 јутара пашњака. Оно је отворило и проблем ревизије мера за површину, као и припајање пустара како би се повећао фонд земљишта за расподелу. Априла 1768. године одлучено је да се сваком од граничара додели у посед од 30 јутара земљишта, па су у складу са овом одлуком атари насеља премерени и по потреби проширени, а њихове границе прецизно дефинисане и картографисане. Тако је 1768. године извршена ,,нова реамбулација целокупне земље препуштене милитарима”,422 која је у појединим насељима реализована већ 1769. године. Земљишни посед додељен граничарима појединачно 1768. године дефинисан је на 30 јутара423, обухватајући 24 јутара ораница и ливада и 6 јутара пашњака.424 Да би задовољиле прописану норму, у атарима насеља у којима се није могло пронаћи довољно обрадивог земљишта, власти су умањивале прописани посед, припајале делове пустара и неискоришћеног земљишта или умањивале мерну површину јутра, а због слабијег квалитета земљишта понегде су доделиле пространије, али мање плодне површине. Прилике на терену утицале су и на одступања приликом расподеле, због чега су величине појединачних поседа варирале за по који клафтер или јутро. Из пописа насеља Горњих компанија 1768. године следи да је у просеку једном граничару у овим насељима додељено између 20 и 27 јутара ораница и ливада и између 4 и 12 јутара пашњака, тј. између 26 и 35 јутара укупног поседа. Прописи о велким поседима, међутим, били су оствариви само у насељима Горњих компанија. У насељима Доњих компанија Илирске граничарске регименте, уз реку Неру и у њеној околини, премеравање земљишта је извршено тек 1771–1773. године, а расподела је обухватила знатно мање 422 FHKA, BA, F. 52, Rote Nr. 187, folio 170–177. 423 На територији Војне границе опште је примењивано јутро од 1600 квадратних клафтера (160 хвати дужине и 100 хвати ширине) или 0,575 ha површине, у: М. Влајинац, Речник наших старих мера – у току векова, свеска 2, Београд 1964, 322; свеска 3, Београд 1968, 426. 424 FHKA, BA, F. 52, Rote Nr. 187, folio 170–177, 621–703, 820–833, 964; Rote Nr. 188, folio 766–774, 778; Rote Nr. 189, folio 1–52. 190 површине. У овим насељима се појединачни посед додељен граничарима кретао између укупно 4 и 24 јутара. Због оскудице у земљишту захтеви њихових граничара да им се поседи повећају за по неколико јутара јављали су се и после 1771. године.425 Они су се морали задовољити са далеко мање земљишта, при чему су делимичну сатисфакцију имали у виду винограда којих у области Горњих компанија није било. Прописана величина граничарског обрадивог поседа на територији Горњих компанија Илирске граничарске регименте по величини се може упоредити са сељачком сесијом – земљишним поседом површине од 30 до 36 јутара (24 јутара ораница, 6–8 јутара ливада, са или без 3 јутра пашњака), која је урбарима прописана за цивилне територије Славоније и Срема (1756) и Баната (1780).426 И пре него што је Урбар за Банат донет, за потребе расподеле земље насељеницима током шездесетих година, такође је дефинисана сељачка сесија (Ganzen Bauernhof) површине 37 јутара (24 јутара ораница, 6 јутара ливада, 6 јутара пашњака и 1 јутро окућнице).427 Разлика између сељачке сесије на феудалним поседима и граничарског поседа није била у величини, већ у критеријуму поделе који је омогућавао граничарским домаћинствима да уживају знатно већи посед. Наиме, критеријум за расподелу сесионалног земљишта била је вучна стока за обраду. Једна сесија је додељивана на 8 волова, због чега је у пракси, највећи број домаћинстава уживао половину, четвртину или осмину сесије. На граничарској територији, посед је додељиван по одраслој војно способној мушкој глави, што је бројним домаћинствима у Банату, са већим бројем одраслих мушкараца, донело поседе неколико пута веће од основних 30 јутара. Одлука о расподели земљишних поседа граничарима Горњих компанија Илирске регименте 1768. године требало је да њихова домаћинства задржи уз Тису и Тамиш. Поред воље постојали су и 425 KA, HKR, 1772 – 39 – 152, folio 10. Премеравање и расподела земљишта у насељима Горњих компанија спроведени су 1768. године, док су у насељима Доњих компанија извршени тек 1771. године, када је територија Војне границе проширена на низ села у области реке Нере. 426 J. Bösendorfer, Kako je došlo do Slavonskog urbara 1756, Rad JAZU 240 и 242; Исти, Agrarni odnosi u Slavoniji, Zagreb 1950; С. Гавриловић, Урбаријално питање у Сремској жупанији средином XVIII столећа, Зборник Матице српске за друштвене науке 27 (1960), 5–32; С. Гавриловић, Банатски урбар 1780, Зборник Матице српске за друштвене науке 34 (1963), 75–91. 427 G. Mraz, Das Banat von Temesvar in der Theresianischen Zeit, in: Maria Theresia als Königin von Ungarn, Schloß Halbturn 1980, 143; A. Reininger, Wolfgang von Kempelen und die Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia und Joseph II. im Banat (1. Teil), Analele Banatului XV (2007), 197. 191 повољни теренски услови за доделу великих поседа, што у већини других области није био случај. Стварањем Илирске граничарске и Немачке насељеничке регименте 1764. године, држава је имала прилику да интервенише уређујући друштвене и економске односе испочетка. Предуслов за то било је премеравање и картографисање атара граничарских насеља, а потом парцелисање обрадивог земљишта и прописивање начина на који ће оно бити коришћено. По први пут је староседеоцима и колонистима додељен појединачни посед, њихова имена убележена су у земљишне књиге и строго је дефинисана намена делова атара. Очекивани резултат је био повећање прихода увођењем пореза на земљишни посед. Детаљи овог процеса могу се приказати на примерима насеља Идвор и Ковин. Нова структура атара и појединачно расподељеног земљишта у Идвору, насељу Илирске граничарске регименте, забележена је на карти из 1769. године, док је за Ковин, у саставу Немачке банатске регименте, сачуван Урбар (земљишна књига) из 1771. године.428 Расподела земље граничарима у Идвору и Ковину Идвор 1768–1769. године Индивидуална расподела земље била је условљена приликама на терену, квантитетом и квалитетом расположиве земље. Неоснованост првобитног и нереализованог захтева за доделом 36 јутара укупног поседа по војно способној глави, уочава се на примеру односа, са једне стране, расположивог, а са друге стране, потребног земљишта у атару насеља Идвор. Године 1765. је установљено да атар овог насеља располаже са 10.284 јутра земље коју су домаћинства користила за обраду (од којих 5.353,5 јутара ораница и ливада и 4.930,5 јутара пашњака).429 Ако би се свакој граничарској глави доделио посед величине 36 јутара, од којих 12 јутара за пашњаке, у атару је требало да буде 14.256 јутара обрадивог земљишта. Недостатак од 3.973 јутара за пашњаке могао је да буде 428 Извори и чланак на ову тему већ су објављени у: Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199–229; Ј. Илић, Расподела земље граничарима у Банату – примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771. године, Српске струдије 3 (2012), 183–205. 429 FHKA, BA, F. 52, Rote Nr. 187, folio 215. 192 надомештен припајањем пустаре Ковачица, са којом се идворски атар граничио, чиме би, међутим, била обухваћена готово цела пустара (од 4.451 ¾ јутра). Имајући у виду да су пустаре уносно издаване под закуп компанијама сточарских трговаца, овакав уступак се није могао направити. Одлуком да се граничарима додели у посед по 30 јутара, фонд потребног земљишта је надомештен припајањем мањег дела пустаре Ковачица (1.057 јутара). Са овим проширењем пролећа 1768. године, фонд земљишта за расподелу граничарима (ораница, ливада и пашњака) дефинисан је на 11.340 јутара. У овај фонд није урачунато земљиште које су већ уживали официри (173 јутара), као и земљиште које је било неупотребљиво (1.481 јутара), а са којим је укупна површина идворског атара износила 12.994 јутара. Друга насеља Горњих компанија Илирске регименте нашла су се у сличној ситуацији. Након проширења атара, извршена је расподела земље граничарима у Идвору и ново стање је картографисано 1769. године.430 На овом приказу лако се уочава резултат државне намере да своје приходе увећа тако што ће расположива земља у највећој мери бити искоришћена за земљорадњу. Појединцима је подељено укупно 8.124 јутара (4.386,96 ha) ораница и ливада, што значи да је атар био искоришћен на 62,52% своје укупне површине. Оранице и ливаде су парцелисане за 177 домаћинстава, међу којима је осим тренутно коришћених 152, било и 25 поседа резервисаних за домаћинства ,,потомака“ (Nachwаchs). Рачунајући и резервне поседе, идворским домаћинствима укупно је додељено 6.174,5 јутара ораница (3.550,33 ha) и 1.949,5 јутара ливада (1.052,73 ha). На карти из 1769. године нису приказани пашњаци, за које је одређен припојени део пустаре Ковачица. Обрадиви део атара био је подељен на 5 делова, суседних потеса (Abtheilung), и то четири потеса ораница (означени са A, B, C и D) и један потес ливада (E). У оквиру сваког од потеса појединачне парцеле распоређене су у низу и обележене редним бројевима 1–177. Структура сваког додељеног поседа у Идвору (важи и за 25 резервних поседа) обухватала је парцелу у сваком од пет потеса, те се састојала од четири парцеле ораница и једне ливада. Величина 430 KA, Kartensammlung, G I h 242, Идвор. Попис земљишних власника и величинa њихових парцела са ове карте објављен је у: С. Пецињачки, Индивидуална расподела земље идворским граничарима 1769. године, Зборник Матице српске за историју 7 (1973), 124–128. 193 обрадивог поседа непосредно је зависила од броја војно способних мушкараца у домаћинству. Тај однос је условио постојање граничарских поседа различите величине. Основни посед је обухватао 24 јутра – 18 јутара ораница и 6 јутара ливада, у складу са прописом о величини граничарског поседа који није укључивао пашњаке. Највећем броју домаћинстава у Идвору (63 или 41,44% домаћинстава) додељен је управо посед од 24 јутра, што значи да је већина домаћинстава имала само једног одраслог, војно способног мушкарца. Посед домаћинстава је увећаван по одраслом мушкарцу за основну јединицу од 18 јутара ораница и 6 јутара ливада. И поред тога, неки поседи су били нешто већи од начелно прописане површине. Одступање је приметно у потесу ораница Д, којим је био обухваћен део атара са мочварама. Претпостављамо да су веће парцеле ораница на овом потесу додељиване због теренских непогодности приликом премеравања или као надокнада за слабији квалитет земљишта. Одступања се у случају ливада такође могу објаснити положајем потеса Е, на рубу атара према пустари Ковачица. Табела 54: Одрасли мушки чланови по домаћинству (1 до 6) и њихов земљишни посед у Идвору 1769. године 431 Одрасли мушкарци у домаћинству 1 2 3 4 5 6 Број домаћинстава и удео (у 152 домаћинства) 63 (41,4%) 51 (33,5%) 29 (19%) 7 (4,6%) 1 (0,6%) 1 (0,6%) Ораница по домаћинству (јутара) 18 36 54 72 90 108 Ливада по домаћинству (јутара) 6 12 18 24 30 36 Укупни обрадиви посед по домаћинству (јутара) 24 48 75 96 120 144 Уз помоћ карте Идворског атара може се реконструисати и начин на који су оранице обрађиване. Годишње су обрађивана по два потеса, док су друга два потеса остајала на угару – потес А и Б су обележени као ,,прва година”, а потес Ц 431 У табели је приказана начелна подела, која је у највећој мери спроведена и у пракси. Ипак, поседи неких идворских домаћинстава, нарочито оних са већим бројем одраслих мушких чланова, каткад су били већи за по неколико јутара од начелно прописаних. Примера ради, само једно од 7 домаћинстава са четири одрасла мушкарца имало је укупни обрадиви посед прописане величине – 96 јутара ораница и ливада, док је преосталих 6 домаћинстава уживало поседе чија се величина кретала између 98 и 111 јутара. Слично, једином домаћинству са 5 одраслих мушких чланова додељено је 127,5 јутара уместо прописаних 120 јутара, а једином домаћинству са 6 чланова 158 јутара уместо прописаних 144 јутара ораница и ливада. 194 и Д као ,,друга година” по редоследу обрађивања. У случају када је обрадиво земљиште подељено на четири дела (потеса), примењиван је поступак којим је једна парцела коришћена само за једну врсту усева – летње или зимске, а потом остављана на угару. Земља је разоравана само једанпут годишње и усеви на њој су једанпут сакупљани. Пракса поделе обрадивог земљишта на 4 парцеле/потеса и обрађивање само једне половине (два потеса) у српским насељима описана је у извештају команданта Илирске граничарске регименте, потпуковника барона Сечујца, из октобра 1768. године. Државни службеници сматрали су овај обичај неекономичним.432 У српским насељима Илирске регименте државна интервенција је била ограничена на расподелу земљишних поседа појединцима и стварање првих спискова свих земљишних власника нумерисаних парцела. Упркос бројним критикама затеченог стања и начина коришћења и обрађивања земљишта држава се није упустила у мењање устаљених обичаја. Наиме, истовремено је допуштено да структура ораница задржи облик својствен старом начину обрађивања – подељене у четири потеса, од којих је годишње један потес коришћен само за једну сетву, а угар заузимао половину обрадивог земљишта. Већ 1772. године општина Идвор је структуру атара изменила у корист пашњака, па је порез плаћала за 7.610 јутара ораница и ливада и 3.729 пашњака. Према попису из 1780. године становници Идвора су обрађивали ¼ ораница мање него 1769. године. Док је површина ливада у атару насеља 1780. године износила готово непромењених 1.915 јутара, укупна површина ораница смањена је на 4.596 јутара.433 Четвртина ораница вероватно је претворена у пашњак. Фонд обрадивог земљишта, ораница и ливада, до 1780. године постао је приближнији површини која је обрађивана 1765. године, тј. неколико година пре расподеле земље домаћинствима. Смањењу обрадивих површина у корист пашњака вероватно је допринела и чињеница да, упркос очекивањима, број домаћинстава није порастао. Број домаћинстава у Идвору стагнирао је и 1802–1803. године када их је према 432 KA, HKR, 1771 – 39 – 137. 433 KA, HKR, 1780 – 23 – 30, folio 33. 195 једном црквеном попису убележено 156, и 1811. године када је према државном попису евидентирано 160 кућа.434 Приликом пописивања развојачених насеља Илирске граничарске регименте 1773. године, коморски службеници су испитивали, између осталог, и то да ли је подела земљишних парцела извршена или их заједница још увек додељује сваке године изнова. Овај податак сугерише претпоставку да државна расподела земље или није обухватила сва насеља бивше регименте, или то да су њени резултати брзо замењени старим обичајима. Развојачена насеља су 1774. године царском привилегијом сврстана у Великокикиндски дистрикт под коморском влашћу. Будући да је становницима овог дистрикта 1801. године услишена молба за новом расподелом целокупне обрадиве земље, као и пустара,435 претпостављамо да су резултати државне расподеле из 1768. године избрисани до краја века. Слично, у насељима суседног Потиског дистрикта чак и током 19. века забележени су неуспели покушаји државних комисија да премере и појединачно расподеле земљу (1784, 1796, 1814, 1829). Становници Потиског дистрикта су и 1787. године обрађивали не више од 1/6 земљишта својих атара.436 Графикон 8: Укупна површина ораница и ливада у атару насеља Идвор 1765–1780. године 434 С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), 328. 435 В. Стајић, Великокикиндски диштрикт 1776–1876, 140, 148. 436 А. Хегедиш, Аграрни односи у Потиском дистрикту, 40–41. 196 Ковин 1771. године Рационализација у пољопривреди огледала се у тенденцији планског смањивања површина на угару и постепеног увођења других начина обнављања земљишта. Тропотесни начин обрађивања земље, који је подразумевао груписање ораница свих домаћинстава на три различита места (потеса) у атару, у Банату се појавио тек са државном расподелом ораница колонистима. У колонистичким насељима је један од три потеса остајао на угару, а на друга два су сејани летњи и зимски усеви, тако да је годишње коришћено 2/3 обрадиве површине. На сваком од потеса примењиван је тропољни начин обрађивања земљишта, који је подразумевао смену сезонских радова и усева одређеног редоследа (летњи усеви, зимски усеви, угар) на свакој од обрадивих парцела. Након првог разоравања у пролеће за летње усеве (кукуруз, зоб, јечам, просо, лан, поврће), следила су два разоравања истог потеса у јесен за зимске усеве (пшеницу, раж, јечам), а потом је остављан на угару. У српским граничарским насељима, као што се из поменутих описа и на примеру Идвора може потврдити, однос угара и обрађене површине годишње, чак и након расподеле земље појединцима, износио је мање рационалних 50%. Урбар за насеље Ковин из 1771. године, представља драгоцен извор који сведочи о резултатима земљишне организације код колониста, али и код преосталог, српског становништва.437 У време састављања Урбара у Ковину су се налазила 103 староседелачка и 181 колонистичко домаћинство. Број српских староседелачких домаћинстава стагнирао је још од 1764. године, када се за останак у Ковину под војном влашћу изјаснило 95 кућних старешина.438 Број колониста је у сваком од насеља-компанија ове регименте, па и у Ковину, одређен на 190 (са 10 официра свака компанија је бројала 200 лица). Комплетирање компаније очито није било завршено до краја 1771. године, јер Урбар бележи 9 упражњених поседа резервисаних за колонисте. 437 Urbarium von Kubin 1770, књига у приватном власништву. Одредбе Урбара и сумарни преглед земљишних власника и парцела у њиховом поседу објављени су у: Ј. Илић, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199–229. Подаци о Ковину у другој половини 18. века, у: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773–1810), II том (Ј–Ч), Нови Сад 1985, 438–451. 438 Д. Поповић – Ж. Сечански, Грађа за историју насеља у Војводини, 91–93. 197 Укупна површина ковинског атара обухватала је 11.499 јутара и 1.466 клафтера. Земљиште које је расподељено детаљно је описано у члановима Урбара. За 190 колониста-милитара (181 стварно насељених и 9 резервних поседа) парцелисано је и расподељено обрадиво земљиште, оранице и ливаде, површине 4.818 јутара и 1.020 клафтера, док је у власништву староседелаца убележено 3.587 јутара и 800 клафтера обрадивог земљишта. Према томе, под ораницама и ливадама нашло се 73,10% целог атара. Ковински атар је садржао и више од земље која је расподељена овим домаћинствима, а у коју су осим некорисне и плављене спадале и мање површине предвиђене за сађење шума, општински пашњак и винограде. Сваком од 190 колонистичких домаћинстава додељен је обрадиви посед исте површине – 15 јутара ораница (по 5 јутара у три потеса) и 10 јутара ливада (5 јутара на неплављеном и 5 јутара на плавном подручју). Величина породица није играла улогу приликом расподеле земље, јер су сва колонистичка домаћинства, без изузетка, имала само по једног одраслог мушког члана као кућног старешину. Способност ових појединаца/породица за обављање пољопривредних радова била је више него скромна. Цео колонистички посед у Ковину величине 25 јутара (15 јутара ораница и 10 јутара ливада) може се упоредити са величином поседа додељеног граничарима Илирске регименте, који се, сводио на 24 јутара за обраду (18 јутара ораница и 6 јутара ливада). Подела земље колонистима у Ковину усклађена је са одликама расположивог терена, али и већ усвојеним начелима. Наиме, колонистички посед на територији Немачке банатске регименте прописан је још 1769. године одредбом заједничког Урбара за сва насеља ове регименте, којом се налаже да сваком колонистичком домаћинству буде додељено по 10 јутара ораница и 5 јутара ливада, али и 5 јутара резервног земљишта и ½ јутра шума (новозасађених).439 У скаду са овим, у Урбару насеља Јабука из 1769. године, колонистима је поименично додељено по 10 јутара ораница (по 3 1/3 јутра у сваком од три потеса) и 5 јутара ливада.440 Претпостављамо да су прилике на 439 KA, HKR, 1769 – 4 – 17, folio 5–15. Идентичан примерак сачуван је и под сигнатуром: KA, HKR, 1772 – 39 – 21. 440 KA, HKR, 1769 – 4 – 17, folio 18–39. 198 терену утицале на то да колонистима у Ковину буде додељено 5 јутара ораница више од начелно предвиђених. Начин на који је земља у власништву колониста обрађивана описан је у 18. члану Урбара, којим је предвиђено да оранице буду подељене на три дела и размештене у три различита потеса, које би власници користили за летње усеве, зимске усеве и угар. Читав тропољни земљишни поредак, будући ,,најкориснији и стога неизбежан”, стављен је под надзор команданта компаније.441 Обрадиви поседи у власништву ковинских староседелаца, за разлику од оних додељених колонистима, нису били уједначених димензија нити су почивали на истим принципима поделе. Према 19. члану Урбара српска домаћинства су се изјаснила о површини својих поседа ,,према потребама својих економија”, а они су им у складу са њиховом жељом премерени и препуштени на коришћење као и граничарима – оранице у три, а ливаде у два потеса. Овај принцип поделе разликовао се од поделе по граничарској глави у случају Илирске граничарске и Немачке банатске регименте (као и других крајина). Величина ораница и ливада о којој су се староседеоци својевољно изјаснили, била је, како се показало, заснована на стварној способности њихових домаћинстава да земљу обраде вучном стоком. Ковинци су живели и организовали послове према својим обичајима, па је и овде, као и у насељима Илирске граничарске регименте, приликом обрађивања земље на једног вола долазило просечно нешто више од 10 јутара њива.442 Као оријентир ће послужити и подаци из 1780. године. Просечна површина оранице која је те, 1780. године, долазила на једног вола у околним местима – Сефкерин, Сакуле, Баранда, Фаркаждин, Перлез, Сиге, Леополдово и Ботош, кретала се између 8,54 и 16,72 јутара по волу.443 Тада је у Идвору било 390 вучних волова на 4.596 јутара ораница, те је на једног вола долазило 11,7 јутара обрадиве земље, приближно колико и у Ковину 1771. године. 441 Урбар насеља Ковин, члан 18 и 19. 442 KA, HKR, 1767 – 3 – 651. На основу података из пописа Ковина из 1767. године, српска домаћинства са једним до два вола су, по правилу, имала 10, 20, 25, и ретко 30 јутара ораница, домаћинства са три вола – 30 или 40 јутара ораница, домаћинства са четири вола – 40 или 50 јутара ораница. Само два домаћинства су се издвајала, једно са 6 волова на 60 јутара ораница и 50 јутара ливада, и друго, протопоповско домаћинство, са 8 волова на 100 јутара ораница и 50 јутара ливада. У просеку, на једног вола (од укупно 99 грла) те године долазило је 10,59 јутара ораница. 443 KA, HKR, 1780 – 23 – 30, folio 33. 199 Реорганизација је захватила ковински атар у целини, због чега је староседелачки обрадиви посед добио структуру сличну колонистичком поседу. Површине од 18 или 24 јутара ораница и ливада нису играле улогу у српском делу Ковина, већ су њихове оранице биле структуре као и код колониста – величине од по 5, 10, 15, 20, 25, 30 или више јутара, и распоређене у три потеса. Осим структуре ни величина ораница код већине староседелаца није се разликовала од оне забележене код колониста. Међу 103 староседелачке породице било је 10 оних које нису имале оранице у свом власништу. Оранице од 5, 10 и 15 јутара имало је 63 домаћинства (67,74% од 93 домаћинства са ораницама). Другим речима, две трећине српских домаћинстава имало је оранице на површини мањој (56,98%) или једнакој (10,75%) ораницама новодосељених колониста-милитара. Табела 55: Оранице у власништву српских домаћина у Ковину 1771. године Површина ораница (јутара) Број домаћинстава и удео (у 103) без ораница 10 9,70% са 5 јутара 12 12,09% 93 (90,29%) 10 41 44,08% 15 10 10,75% 20 5 5,37% 25 4 4,30% 30 11 11,82% 40 4 4,30% 50 1 1,07% 60 4 4,30% 75 1 1,07% Укупно 103 100% У погледу ливада задржало се више обележја старог начина коришћења земље у Ковину. Приликом расподеле српским домаћинствима је допуштено да се изјасне за посед ливада једнак површини ораница, који је заједно са резервним ливадама на плавном терену, упола мањим од површине ливада на неплављеном терену, чинио већи део у структури њиховог појединачног поседа. Ова појава се може објаснити теренским одликама ковинског атара, али и трговачком и сточарском професионалном оријентацијом затеченог становништва. О предности коју је сточарство имало над земљорадњом, сведочи податак да се међу 103 староседелачких домаћинстава није нашло ниједно које у свом власништву није имало ливаду. Осим тога, површине ливада у власништу 51 домаћинства (49,51% 200 свих староседелачких домаћинстава) биле су веће од површина под њиховим ораницама. Табела 56: Ливаде у власништву српских домаћина у Ковину 1771. године Површина ливада (јутара) Број домаћинстава и удео (у 103) 7 ½ 36 34,95% 15 39 37,86% 22 ½ 4 3,88% 30 11 10,67% 37 ½ 4 3,88% 45 7 6,79% 60 1 0,97% 114 ½ 1 0,97% Укупно 103 100% Графикон 9: Оранице у власништву српске заједнице у Ковину 1767–1776. године Српска домаћинства у Ковину су у наредним годинама наставила да улажу у земљорадњу, о чему сведоче подаци о порасту површина под њиховим ораницама, нарочито ако се има у виду да је број ових домаћинстава стагнирао – 95 (1767. године), 103 (1771) и 106 (1776). По свему судећи, пораст површина ораница омогућен је на рачун ливада, чија се површина смањила на свега 842 јутра.444 Објашњење се може тражити и у побољшању тржишних услова у трговини житом услед његове опште несташице 1770–1772. године. Насеља на Дунаву, попут Ковина, имала су на располагању транспорт воденим путем и турско тржиште у суседству. Промена у овом смеру посведочила је о успеху 444 KA, HKR, 1777 – 23 – 78, folio 120–121. 201 државне интервенције у колонизованим насељима, али и о пуном праву заједнице да земљиште које јој је једном додељено, користи у складу са својим потребама, мењајући приоритете током времена. * Приликом пописивања у Немачко-банатској регименти 1782. године, разматран је и предлог увођења новог пореског система. Дотадашње пореске обавезе становника подразумевале су и давање десетине, што није био случај у другим војним крајинама. Тек тада је усвојен предлог о укидању десетине и увођењу опорезивања путем главарине и земљарине. Сво обрадиво земљиште, приватне и индустријске оранице, ливаде и пашњаци, подељени су у две класе и опорезовани са 24 крајцара или 17 крајцара по јутру. Дворски ратни савет је том приликом подсетио на чињеницу да су у сваком случају обавезе граничара примереније него на суседној провинцијалној територији.445 У периоду до 1785. године и на територији Влашко-илирске регименте приступило се класификацији земљишта (у три класе) ради опорезивања. Тиме је подухват који је започео 1768. године на територији Илирске и Немачке границе, завршен и пренет на суседну регименту 1785. године. Његов резултат било је опорезивање према класи земљишта и јутру површине, у зависности од величине поседа којим је домаћинство располагало. Овај економски успех био је основа кантонског система на чије се увођење чекало. Модел Немачко-банатске регименте требало је применити и на друге војнокрајишке области, већ од наредне 1786. године. Међутим, предуслова за реформу у земљишним приликама у другим војнокрајишким областима практично није било. Од идеје да земљорадњу у Војној крајини треба стимулисати није се одустајало. У пракси то се покушало и са изградњом амбара као региментског спремишта за резерве жита. Предлог плана за изградњу амбара у главном штабском месту Панчеву, вероватно је постојао и раније, али је поново разматран 1782. године. Цар Јосиф II је одобрио изградњу амбара, тако да он буде квалитетан, на месту које није влажно, озидан и простран, тако да у њему може стати и до 50.000 мерова жита. За трошак његове изградње одобрено је чак 36.590 форинти. Државна намера била је да се изградњом оваквог амбара граничарске 445 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 202 обавезе замене у натурална давања, а резервно жито користи или за продају турској страни, ,,која је сваке друге године запдала у несташицу“, или за ванредне потребе сопственог становништва. Резерве жита спречиле би промене цена на тржишту жита и биле најбржи и најјефтинији начин да се сузбије монополистичка и ,,лоша“ трговина на штету граничара. Коначно, ово је требало да сељаке наведе на то да у већој мери обрађују земљу.446 Примера ,,лоше трговине“, међутим, било је и крајем века, а сигурно и касније. Полицијско-економско одељење Магистрата у Панчеву, известило је октобра 1797. године о томе да се на Тамишу товаре храном три лађе, у власништву трговаца Муле Мемета, Дече Белића из Земуна и Георгија Крстића из Митровице. Оптужбе су изнете против ових трговаца јер неовлашћено сачекују произвођаче на друмовима и откупљују им житарице, а потом их превозе у Турску. Извештаје о оваквим активностима требало је проследити Кантонској и Кордонској команди, пошто је њихова контрола била изван делокруга магистратских одељења.447 2. Земљорадња у брдском Банату Земљорадња пре милитаризације Цар Јосиф II је у својим дневничким белешкама са путовања кроз Банат крајем априла, почетком маја 1768. године, изнео запажања о приликама у околини Карансебеша. Истакао је да је становника мало и ,,да земљу готово да и не обрађују, већ је држе углавном под пашњацима или кукурузом“. На путу према Мехадији, једва да је било видљивог трага становништву и обради земљишта. Коначно, тек је са пута ка Белој Цркви цар известио о добро култивисаном земљишту и закључио да је ,,српски народ марљивији од румунског (влашког)“.448 Његов суд о различитим обичајима пре би се могао објаснити различитим географским положајем српских и румунских села у Банату. Наведени коментари 446 KA, HKR, Akten 1782, Kt. 1351, 1782 – 23 – 23. 447 Pristanište 1795–1872 (Analitički inventar – tematski), Istorijski arhiv u Pančevu, Pančevo 2004, 9. 448 A. Hegefiš, Josif II o svom putovanju u Banat 1768, 207. 203 могу се правилно разумети тек ако се има у виду брдовита природа терена источног дела Баната, према Влашкој. Први попис војне власти спровеле су на основу ранијих коморских података. Милитаризација овог подручја за резултат је имала обимну емиграцију становништва, а како су нереди потрајали неколико година (1769–1772), војне власти нису имале прилике да утичу на измене у производњи. Стога, пописне податке из овог периода, иако не беспрекорне тачности, треба прихватити као одраз старих обичаја и трендова. На основу ових пописа може се закључити да је становништво Влаше границе било усмерено на узгајање кукуруза и воћа, а у сточарству на узгајање оваца. Имајући у виду географско подручје, подаци потврђују пољопривредну праксу која се на овом простору и задржала. На основу пописа дажбина од жита из 1770. године из места Влашке границе, јасно се може видети да се у њима није гајило готово ништа друго осим кукуруза и да је изузетак било само неколико места нешто пшенице. Десетина од жита сакупљана је само у новцу, што је било последица опште оскудице у житу и другим производима у овим селима.449 449 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 35. 204 Табела 57: Урод и десетина од житарица у Влашкој граници 1770. године 450 Граничарска места Урод (мерови) Десетина од урода (форинти) Пшеница (по 36 крајцара) Јечам (по 24 крајцара) Кукуруз (по 24 крајцара) Марга 1246 49 Валимаре 194 2/3 7 Кречма 711 1/3 28 Марул 1694 2/3 67 Мал 276 2/3 11 Охаба Бистра 1827 1/3 73 Вар 1905 1/3 76 Чиклен 276 2/3 11 Далч 355 1/3 14 Зервешти 626 2/3 25 Руен 570 22 Турнул 490 19 Илова 1020 40 Борлова 439 1/3 17 Болвашница 244 9 Верчерова 933 1/3 37 Садова 524 2/3 20 Армениш 652 26 Фениш 307 1/3 12 Руска 349 1/3 13 Глобореу 680 27 Валиа Болвашница 715 28 Боголдин 570 22 Корниарева 910 36 Плугова 747 1/3 29 Мехадиа 263 1320 68 Печинешка 150 266 2/3 19 Берса 63 253 13 Топлец 409 272 2/3 35 Нови Жупанек 11 3 184 8 Стари Жупанек 176 7 Корамник 16 26 2 Дофиер 60 100 2/3 7 Укупно 972 3 20876 1/6 893 Подаци пописа из 1772. године указују на то да су обрадиве површине у власништву влашких домаћинстава у области Черне биле далеко мање од површина у власништву домаћинстава Илирске и Немачке регименте, тј. ,,ниског“ Баната. У просеку, на једно домаћинство долазило је 1,88 јутра ораница, 2,65 коса ливада, 1,18 мотика винограда и 63,54 стабала воћа, а плаћало је 7,22 форинти контрибуције.451 450 Исто. 451 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 12–15. У једном опширном попису ове области из 1773–1774. године, за преглед података о старом делу Влашке границе од Марге до 205 Табела 58: Имовински попис Влашке границе из 1772. године 452 Насеља Број кућа О р ан и ц е (ј у та р а) Л и ва д е (к о се ) В и н о гр ад и (м о ти к е) Ш љ и ве и д р . во ћ е (с та б л а) К аз ан и (в ел и к и ) К аз ан и (м ал и ) Сакупљена контрибуција форинте крајцаре Марга 92 123 ½ 492 ½ 3484 1 8 908 Валимаре 18 35 80 ½ 1000 2 126 Кречма 61 110 ½ 266 ½ 2416 1 5 418 Марул 188 177 ½ 361 4044 7 1312 30 Мал 46 55 ½ 72 1845 2 270 Охаба Бистра 95 210 241 4913 4 837 Вар 108 150 ½ 435 8316 4 1078 30 Чиклен 22 36 66 935 1 137 30 Далч 37 43 62 2690 3 2 180 Турнул 51 62 ½ 71 ½ 2300 4 363 Руен 38 52 89 2434 1 1 278 18 Зервешти 68 150 ½ 254 2072 5 417 45 Борлова 133 338 585 12970 2 18 854 30 Болвашница 70 158 156 3212 3 1 391 6 Верчерова 112 309 423 7892 3 740 30 Илова 38 134 256 4690 6 315 Садова 44 145 236 5230 2 5 350 Армениш 125 450 602 6697 8 865 17 Фениш 68 224 361 4680 2 4 522 30 Руска 121 294 365 7053 1 11 783 13 ½ Домашна 252 400 315 26926 Канижа 61 112 ½ 79 10388 28 3 1954 Корниарева 176 358 ½ 569 10 6903 2 5 440 Боголтин 86 112 143 3513 4 1 1186 16 Глобореу 100 140 ½ 147 ½ 124 ½ 10882 1 6 773 Плугова 91 150 128 56 ½ 10424 1 3 572 10 ½ Валиа Болвашница 93 186 216 134 2886 8 748 39 Мехадиа 277 398 707 1604 ½ 11602 37 32 6596 5 ½ Печинешка 47 114 88 247 8840 6 15 2070 33 Берса 47 58 ½ 38 175 2580 3 2 330 Топлец 131 226 ½ 167 ½ 407 5351 2 2 300 Корамник 27 22 19 ¼ 92 950 2 11 951 30 Дофиер 81 222 145 319 5668 191 Стари Жупанек 49 44 ¾ 30 ¼ 208 1574 2 4 470 Нови Жупанек 83 94 44 ½ 348 1925 1 1 264 Укупно 3136 5897 ¾ 8312 ½ 3726 ½ 199285 72 170 22667 15 Жупанека, коришћени су идентични подаци о обрадивим површинама под ораницама и ливадама (KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 12–13). 452 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 12–15. 206 Село Домашна 1771. године Детаљнији пописи и описи влашких села у подручју Војне крајине нису бројни. Попис имовине становника села Домашне је сачуван због тога што је накнадно одлучено о његовом припајању Влашкој граници 1771. године. У питању је попис са подацима о имовини 252 домаћинстава која су одлучила да задрже цивилни статус и преселе се, те сведоче о затеченим приликама и производним навикама староседелаца. Становници су располагали искључиво једном врстом житарица – курузом (913 мерова), док је остала имовина обухватала стабла воћа (31.132). Ово је већ довољно за закључак о типу земљорадње у овом поднебљу. Изгледа да се тренд пораста у узгајању кукуруза започет половином 18. века у брдском Банату задржао, и ако је судећи по приликама у Домашни, до седамдесетих година постао доминантно узгајана житарица. Од различитих врсти воћа и житарица, прављена је ракија, због чега се у власништву ових породица нашло и 28 великих и два мала казана. Обрадиве површине очито су окупирали воћњаци, док се на основу великог броја стоке у њиховом власништву може закључити да су остатак атара заузимали пашњаци и шуме.453 Табела 59: Структура воћњака у селу Домашна 1771. године Врста воћа Стабла која рађају Млада стабла Укупно стабала Удео у укупно стабала Јабуке 886 31 917 2.94% Крушке 248 8 256 0,82% Орах 203 8 211 0,67% Трешње 582 64 646 2,07% Шљиве 15.462 9.940 29.102 93,47% Укупно 17.381 10.051 31.132 100 % Урод у овом селу износио је 913 мерова или око 56.000 литара кукуруза. У просеку, на једно од 252 домаћинства долазило је 223 литара кукуруза. Ако ова домаћинства нису располагала другим врстама житарица, онда је ова количина била изузетно мала.454 Просек грла стоке по домаћинству износио је по 0,88 коња, 453 FHKA, BA, Fasz. 52, r.Nr. 188, folio 1166–1174. 454 Поставља се питање како је тако мала производња утицала на живот породица. Од 252 пописана домаћинства (од којих 8 удовичких) било је укупно 52 домаћинства у којима је осим домаћина, било више одраслих мушких глава (20,63% од укупног броја домаћинстава). У чак 49 је 207 2,35 волова, 1,16 крава, 2,06 коза, 24,39 оваца и 1,70 свиња. Просек од по два вола по домаћинству био је висок. Табела 60: Структура сточног фонда у селу Домашна 1771. године 455 Врста стоке Коњи Ждребад Волови Краве Јунад Овце Козе Свиње Кошнице Број грла 224 71 593 294 81 6148 (6208) 520 (530) 430 (434) 70 Да ли је милитаризација донела промене у производњи житарица у Влашкој граници? На то питање делимично може одговорити попис овог села из 1785. године. Те године у истом насељу је евидентирано 5.251 јутра и 944 клафтера опорезованог и расподељеног земљишта које је обухватало оранице, ливаде и пашњаке. Земљиште је расподељено на 485 парцела за појединачна домаћинства (укупно 2.013 душа), свака величине од по 5 јутара и 300 клафтера. Претпостављамо да су парцелизацијом обухваћене само оранице и ливаде (2.425 јутара), док је остатак од 2.826 јутара заправо био под пашњацима или шумама.456 Дакле, петнаестак година након што је државном интервенцијом обрадиво земљиште расподељено у Илирској граничарској и Немачко-банатској регименти, извршена је расподела обрадивих поседа домаћинствима у Влашко-илирској регименти. Оправдано је сумњати у то да је државна интервенција у расподели земљишта обухватила сва насеља ове регименте, као и то да су резултати били трајни. Уочава се, ипак, да је расподела била прилагођена стварним могућностима, па је посед у Домашни био далеко мањи од оних у суседној регименти (15 или 24 јутара). Земљишне прилике у Влашкој и Илирској граници Влашка и Илирска граница су проширене почетком ,,војне“ године (1. новембра) 1773. године. Влашка граница је проширена милитаризацијом области у Оршавском дистрикту (такозване Доња Клисура, Крајина и Алмаш) и неколико села у Карансебешком дистрикту. Већ маја 1774. године, пописане су прилике у поред домаћина други одрасли мушкарац био ожењени син или брат, што значи да су њихова домаћинства била проширена. 455 FHKA, BA, Fasz. 52, r. Nr. 188, folio 1166–1174. 456 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 208 овим местима – одрасли мушкарци (војно способни и полуинвалиди), обрадиво земљиште којим су располагали, и контрибуцији коју су плаћали некада цивилним, а сада војним властима.457 Табела 61: Одрасла мушка популација и обрадиве површине у областима Влашке границе 1774. године 458 Дистрикт и област Насеља Одрасли мушкарци Оранице Ливаде Виногради Укупно Јутро од 1600 квадратних клафтера О р ш ав ск и д и ст р и к т К л и су р а Свиница 125 361 493 137 991 Тисовица 29 117 371 12 500 Плавишевица 54 214 273 33 522 Дубова 32 197 116 32 345 Оградина 65 347 248 64 659 Јешелница 41 87 638 6 731 Кривица 27 9 276 19 305 К р ај и н а Корниа 312 1675 106 1781 Крушовец 54 518 518 Купторе 115 931 931 Мехадица 266 1675 2718 4393 Пирхова 73 362 1593 1956 Лапушницел 58 1037 412 1450 Глобо Крајова 74 1293 281 1575 Петник 107 787 450 1237 Јабланица 186 2287 212 2500 А л м аш Борловен 134 2206 1445 3652 Паташ 158 888 1240 2128 Прилипец 189 866 453 1320 Бозовић 281 1840 2135 3975 Лапушник 139 566 431 997 Мочерић 92 323 782 1105 Далбожец 142 1462 337 1799 Шопот 124 1002 970 1972 Гирбовец 79 556 820 1377 Баниа 232 996 1064 2060 Рудериа 243 898 986 1884 Пригор 143 1142 1044 2187 Путна 42 168 868 1037 Карансебешки дистрикт Верендин 143 392 508 900 Лункавица 246 1009 895 1904 Клисура 373 1335 2416 304 4056 Крајина 1245 10568 5775 16343 Алмаш 1998 12920 12580 25501 Верендин и Лункавица 246 1401 1403 2804 Укупно 3862 26225 22175 304 48704 457 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 12–13. 458 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 12–13. 209 У областима на које је проширена Влашка граница током 1773. године, просечне обрадиве површине по одрслом мушкарцу биле су веће од оних у старој Влашкој граници (од Жупанека до Марге). Табела 62: Обрадиве површине по одраслом мушкарцу у областима Влашке границе 1774. године Влашка граница (области) Број одраслих мушкараца (војно способни и полуинвалиди) По одраслом мушкарцу (јутара) Оранице Ливаде Виногради ,,Стара“ Влашка граница (35 насеља) 3323 1,77 2,5 - Клисура (7 насеља) 373 3,57 6,47 0,81 Крајина (9 насеља) 1245 8,48 4,63 - Алмаш (13 насеља) 1998 6,46 6,29 - Верендин и Лункавица (2 насеља) 246 5,69 5,70 Цела Влашка граница (66 насеља) 7185 4,47 4,24 0,04 Почетком 1774. године спроведени су и други пописи. Међу њима и преглед урода у местима целе Влашке границе, за лошу 1772. и добру 1773. годину, на основу чијег просека је требало одредити десетину за наредну годину. Десетина у новим селима Влашке границе била је, у зависности од врсте житарица, два до три пута већа од оне добијене у старим местима ове границе. Једну трећину десетине требало је сакупити у натури, а две трећине у новчаном еквиваленту. У насељима старе Влашке границе десетина је у целости сакупљана у новцу, па је део у натури требало сакупити само на територији проширене Влашке границе. Попис и табеларни преглед сведоче о начину на који је десетина формирана као приход.459 459 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 4–5. 210 Табела 63: Десетина од житарица одређена на основу урода у родној 1772. и неродној 1773. години у селима старе и нове Влашке границе Влашка граница Година Пшеница Јечам Кукуруз Просо Мерова 35 села између Жупанека и Марге (преузета 1.5.1770), у којима је десетина сакупљана искључиво у новцу Урод за 1772. 2412 3/12 164 7/12 15894 3/12 578 2/3 Урод за 1773. 4348 10/12 557 1/24 23431 8/12 1103 1/3 Укупно 6761 1/12 722 /24 39325 11/12 1682 Просечни урод за ове две године 3380 361 19662 841 Од чега десетина износи 338 36 1/10 1966 1/5 84 1/10 31 село у Алмашу, Крајини и Клисури (преузета 1.11.1773), из којих још увек није добијена никаква десетина Коморска десетина за добру 1773. 966 4/5 73 3/10 3434 352 Укупна десетина 1304 4/5 109 ¼ 5400 1/5 436 1/10 Трећина десетине која би се убирала у плоду ради складиштења за резерве 434 36 1800 145 * Јуна 1774. су попут Влашке границе, пописане и карактеристике целе Илирске границе, која је након проширења обухватала укупно 56 насеља. Насеља у овој области простирала су се на разноликом терену. У области на северним ободима Делиблатске пешчаре према Тамишу, имала су врло простране, у неким случајевима пешчане и безводне, а у неким и плодне атаре. Уз Дунав су се налазила насеља скучена и подложна плављењу. Корисно и обрадиво земљиште (an brauchbaren Terrains) у 56 села Илирске границе (нерачунајући територију 3 манастира и 7 пустара), обухватало је два пута већу површину (125.972 јутра) од укупне површине под ораницама и ливадама у 66 насеља Влашке границе (62.609 јутара). Осим овог корисног земљишта, у 56 насеља се налазило и 11.686 јутара плављеног, 38.185 песковитог и 22.938 каменитог терена – који је заузимао 36,63% целокупног терена. У просеку на једно насеље долазило је 2.249 јутара корисног, тј. обрадивог земљишта. Више од 10.000 јутара обрадивог имала су насеља Идвор и Јарковац, а у насеља са преко 5.000 јутара обрадивог убрајали су се Сиге, Орловат, Иланџа и Делиблато. Појас насеља са малом обрадивом површином (до 300 јутара) простирао се у побрђу између Нове Паланке и Дунава, и обухватао је места Дивич, Белобрешка, Шушка, Српска и Влашка Пожежена, Радимна, Мачевић, 211 Сићевица, Горња и Доња Љупкова. Корисни терен није морао у целости бити искоришћен за обрађивање у виду ораница и ливада. Пешчано и безводно, тзв. ,,јалово“ земљиште (An Terrains welche in Sandhügeln, in Sallitrigen, und wegen Mangel des Wasers gänzlich Sterilen Gegenden gelegen hat) постојало је на територији села Добрица, Селеуш, Падина, Алубунар, Нова Паланка, Гај, Дубовац, Кајтасово, Врачев Гај, Омор и Гребенац, као и на већини од 7 пустара (Фонтина-Фети, Владимировац, Подбрестје, Оцса и Бозјалова). Највећа таква површина налазила се у селу Падина, због чега се његово становништво управо тих година и преселило у село Уздин. У неким местима је пешчани терен превладавао у односу на ,,корисно“ земљиште, као што је то био случај у селима Селеуш, Добрица, Дубовац и Нова Паланка. Површине изложене плављењу река Дунав, Караш и Нере (An Terrains, welche denen Überschwemung der Donau, Karasch und Nera unterworfen sind) захватале су територије бројних насеља – Најдаш, Ребенберг, Лесковица, Кусић, Лангенфелд, Златица, Соколовац, Нова Паланка, Дубовац, Гај, Острова, Кајтасово, Јасенова, Дупљаја, Омор, Гребенац, Дивич, Белобрешка, Шушка, Српска и Влашка Пожежена, Радимна, Мачевић, Сићевица, Горња и Доња Љупкова, Молдова и Берзаска. Подручју Илирске границе припојено је и седам, још увек ненасељених, пустара – Уздин, Фонтина Фети, Владимировац, Подбрестје, Оцса, Бозјалова и Мали Николинци. На њима се налазило укупно 9.550 јутара корисног земљишта, 758 јутара плављеног и 10.584 јутара песковитог терена. То значи да је више од половине површне пустара било неупотребљиво. Било је драстичних разлика међу пустарама. Тако је Уздин имао чак 3.799 јутара корисног земљишта и 758 плавног, док је Фонтина Фети обухватала 3.711 искључиво песковитог терена. 212 Табела 64: Структура земљишта у 56 насеља Илирске границе 1774. године 460 Насеља, манастири и пустаре Корисно земљиште Земљиште изложено плављењу Дунава, Караша и Нере Земљиште у пешчари, због сланишта и недостатка воде потпуно ,,јалово“ Каменито, трновито и жбуњем обрасло земљиште јутро од 1600 квадратних клафтера 1 Сиге 5600 2 Леополдова 3461 3 Идвор 10186 4 Перлез Варош 2547 5 Фаркаждин 3022 6 Орловат 6287 7 Томашевац 4750 8 Марино Село 3635 9 Јарковац 14080 10 Маргит(иц)а 1284 11 Добрица 2721 3536 12 Иланџа 7812 13 Селеуш 859 2839 14 Падина 17822 15 Свети Михајло 2382 16 Алибунар 4259 1357 17 Мала Какова 2059 18 Улма 3361 19 Избиште 3117 20 Загајица 3489 21 Парта 1655 22 Орешац 1707 23 Стража 257 885 24 Бела Црква 2191 505 25 Крушић 1325 2137 26 Најдаш 1153 171 1408 27 Ребенберг 2397 106 1450 28 Лесковица 222 177 680 29 Кусић 2133 531 2193 30 Лангенфелд 1139 260 844 31 Златица 495 67 434 32 Соколовац 2434 613 2313 33 Нова Паланка 621 1613 997 34 Дубова 984 366 3457 35 Гај 2822 1133 5684 36 Острово 953 37 Делиблато 6784 38 Кајтасово 574 725 39 Врачев Гај 2674 64 470 657 40 Црвена Црква 1860 1190 41 Јасенова 2209 486 1244 42 Дупљај 1286 108 259 43 Омор 245 753 274 44 Гребенац 848 960 545 825 460 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 69/2, folio 21. Потписао пуковник барон Сечујац у Белој Цркви 12. јуна 1774. године. 213 45 Дибич 113 92 386 46 Белобрешка 283 188 340 47 Сушка 274 125 150 48 Српска Пожежена 67 217 101 48 Влашка Пожежена 251 106 165 50 Радимна 178 176 73 51 Молдова 1277 571 895 52 Мачевћ 78 165 40 52 Сићевица 31 988 1380 54 Горња Љупкова 275 63 1442 55 Доња Љупкова 214 468 348 56 Берзаска 1154 94 320 Укупно у 56 насеља 125972 11686 38185 22938 1 Манастир Кусић 76 7 2 Златица 84 27 3 Базијаш 12 43 122 Укупно за 3 манастира 172 77 122 1 Пустара Уздин 3799 758 2 Фонтина Фети 3711 3 Подбрестије 544 1634 4 Владимировац 932 3737 5 Оцса 1746 1111 6 Мали Николинци 1082 7 Бозијалова 1447 391 Укупно на 7 пустара 9550 758 10584 Укупно 135649 12521 48769 23060 Државна интервенција 1785. године Године 1785. спроведен је свеобухватни попис и класификација земљишта у 110 насеља Влашко-илирске регименте.461 Овим пописом је сво корисно земљиште (оранице, ливаде и пашњаци) класификовано према свом квалитету у једну од три класе (добру, средњу и лошу). Државна интервенција у погледу уређења земљишних прилика у овој регименти, обухватила је поред класификације и израчунавања површина којима насеља располажу, и утврђивање величине просечног земљишног поседа по домаћинству. Величина тих поседа зависила је од расположивог обрадивог земљишта у насељима, односно од географског положаја и квалитета земљишта. У складу са овим чиниоцима свако домаћинство било је обавезано да плаћа одређену земљишну таксу. Квалитет земљишта одређивао је његову пореску вредност. Свих 9 насеља са првом класом земљишта (Јасенова, Лангенфелд, Златица, Стража, Соколовац, Врачев Гај, Црвена Црква, Кусић и Крушчица) налазило се на ободу ниског 461 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 214 Баната. Са друге стране, положај насеља са трећом класом везан је за побрђе и гребене у залеђа обала река Дунав и Черне. Уочљиво је да је у овим насељима фонд обрадивог земљишта био далеко мањи од оног који су на располагању имала насеља Немачко-банатске регименте. Табела 65: Класификација земљишта према квалитету у Влашко-илирској регименти 1785. године Класа земљишта Број насеља Укупна површина (јутара) Удео у укупној површини 1 (добро) 9 29.127 12,68% 2 (средње) 48 121.237 52,78% 3 (лоше) 53 79.301 34,52% Укупно 110 229.665 100% Квалитет земљишта био је непосредни одраз географских одлика терена и положаја насеља. На једно насеље ове регименте, у просеку је, долазило по 2.087 јутара обрадиве површине. Варијације у односу на овај просек, од места до места биле су велике. Насеља са мање од 1.000 јутара корисног земљишта била су: Руен, Слакна, Мачевић, Српска Пожежена, Белобрешка и Дибич (друге класе квалитета), и Валимаре, Кречма, Мал, Чиклен, Далч, Турнул, Печинешка, Берса, Топлец, Корамник, Дофиер, Нови Жупанек, Стари Жупанек, Јешелница, Дубова, Плавишовица и Тисовица (треће класе квалитета). Ова насеља су заузимала терен уз гребене река Дунава и Черне или суседног побрђа, и стога била скромне територије. Из овог разлога је у истим насељима подељен најмањи број сесија, а број ,,душа“ у њима био међу нижима у регименти. Насеља са више од 3.000 јутара корисног земљишта била су, супротно овим, смештена махом у нижем и пространијем ободу према ниском Банату – Јасенова, Врачев Гај, Крушчица (прве класе квалитета), или у пространим брдским атарима под шумама и пашњацима, попут, Корња, Божовић, Баниа/Бања, Мехадица, Пирхова, Јабланица, Дупљај, Најдаш, Баташ, Прилипец, Рудерија, Молдова, Домашна, Лунгавица, Верендин и Карансебеш (друге класе квалитета), и Корњарева, Слатина, Армениш, Борловен, Брзаска, Сикевица и Терегова (треће класе квалитета). 215 Класификацијом корисног земљишта у насељима одређен је оквир за опорезивање.462 У корисно земљиште урачунати су и пашњаци, иако они, за разлику од ораница и ливада, нису спадали у земљиште додељено домаћинствима. Из података пописа произилази да је тек приближно половина земљишта које је сврстано у корисно и опорезовано, расподељено домаћинствима, док се неподељена половина, претпостављамо, односила на пашњаке. На основу укупног корисног земљишта и броја домаћинстава и становника, власти су израчунале колико је у просеку износио појединачни земљишни посед сваког домаћинства (Grund-Portion). У зависности од фонда обрадивог земљишта појединих насеља и њихове насељености, он се од насеља до насеља кретао између 2 и 10 јутара (ораница и ливада заједно). У две трећине насеља (од 96) појединачни обрадиви посед домаћинстава износио је мање од 6 јутара (66,66%) а већина насеља у овој групи (40%) имала је појединачни посед између 4 и 6 јутара. У трећини насеља регименте појединачни посед је износио између 6 и 10 јутара (33,33%). Већа површина корисног земљишта у насељима није била предуслов за велике поседе домаћинстава. Примера ради, у насељима попут Берзаске са 3.098 јутара и 814 клафтера корисног и опорезованог земљишта појединачни посед износио је свега 3 јутра и 1.570 клафтера. Слично, у Домашни у којој је било 5.251 јутара и 944 искористивог земљишта појединачни посед је износио свега 5 јутара и 300 клафтера. Разлог томе било је то што су насеља са корисном површином већом од 3.000 јутара често заузмала брдски, шумски и пашњачки терен.463 * Извештај о расположивом опорезованом и неопорезованом земљишту 16 компанија Влашко-илирске регименте који је 26. октобра 1785. потписао генерал Папила, наводи приближно 14.000 јутара више опорезованог земљишта од горе наведених 229.666 јутара и 515 клафтера.464 Без обзира на ову немалу разлику, подаци се могу искористити за упознавање структуре земљишног фонда регименте. Наиме, у групи опорезованог земљишта наведене су оранице, ливаде, заједнички пашњаци и арендирано земљиште, као и воћњаци, виногради и Überland (243.284 јутра и 187 клафтера). У групи неопорезованог земљишта 462 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 463 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 464 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 216 нашле су се поповске порције, шуме, зарасло и некорисно земљиште (233.653 јутара и 669 клафтера). Група опорезованог земљишта чинила је 51%, а група неопорезованог 49% територије ове регименте, чија је укупна површина износила 476.937 јутара и 856 клафтера, без војног комунитета Бела Црква.465 Изгледа да је разлика у сумама два приказана пописа настала због изостављања неке од додатних категорија опорезованог земљишта – воћњака, винограда или Überlanda. Коначно, на основу ових, прецизнијих података може се стећи увид у структуру земљишта Влашко-илирске регименте у целини. Табела 66: Структура опорезованог и неопорезованог земљишта у Влашко-илирској регименти 1785. године Структура земљишта у 110 насеља Јутара Клафтера Удео у групи Удео у укупном Опорезовано земљиште Оранице 56.449 1154 23,2% 11,8% Ливаде 40.799 316 16,8% 8,5% Заједнички пашњаци 123.138 725 50,6% 25,8% Додатно земљиште и воћњаци 13.234 1.437 5,4% 2,8% Виногради 3.862 1.399 1,6% 0,8% Überland 5.798 1.556 2,4% 1,2% Укупно 243.284 187 100% 51% Неопорезовано земљиште Поповске порције 1.184 946 0,5% 0,2% Шуме 169.107 114 72,4% 35,4% Жбуњем обрасло 14.290 252 6,1% 3% Некорисно земљиште 49.071 957 21% 10,3% Укупно 233.653 669 100% 49% Укупно опорезовано и неопорезовано зељмиште 476.937 856 - 100% Тек половина територије Влашко-илирске регименте је опорезована, односно била непосредно коришћена (51%), четвртина је била под пашњацима (25,8%), а нешто више од трећине под шумама (35,4%). Земљиште под ораницама је чинило приближно деветину (11,8%), а потпуно некорисно земљиште десетину територије регименте (10,3%). Оваква структура битно се разликовала од оне у Немачко-банатској регименти. Већ је показано да је у насељу Ковин, на пример, за обраду коришћено 73% атара (оранице и ливаде), а приближно сличну 465 У ниједну од сума нису укључени подаци за војни комунитет Белу Цркву, јер нису наведени ни у претходном попису 110 насеља регименте. У овом комунитету је евидентирано укупно 5.189 јутара и 526 клафтера опорезованог земљишта, и 1.121 јутро и 1.074 клафтера неопорезованог земљишта. 217 искоришћеност за обраду имао је и атар насеља Идвор. Разлика у терену између две регименте почивала је на географским разликама, па и на чињеници да у насељима Немачко-банатске регименте готово уопште није било шума, пашњака и винограда. Табела 67: Структура узгајаних култура у Влашко-илирској регименти 1785–1786. године Посађене културе Засејана површина (јутара) Удео у засејаној површини Сумешица 26.881 38,84% Кукуруз 18.016 26,03% Пшеница 7.507 10,84% Јечам 9.398 13,58% Овас 5.063 7,31% Просо 1.847 2,66% Кромпир 108 0,15% Конопља 232 0,33% Лан 142 0,20% Укупно 69.194 100% На основу сумарних података са територије Влашко-илирске регименте може се закључити да је обрађено било 53% од укупно опорезованог земљишта (121.338 јутара). Поред површине под житарицама и индустријским културама (на 69.194 јутара или 57% обрађеног), у обрадиво земљиште је спадало и 4.762 јутра винограда (3,92%) и 47.382 јутра ливада (39,04%).466 Посматрано у групи житарица, највећа обрадива површина била је под сумешицом, па кукурузом, затим под јечмом, пшеницом, овсом и просом, док је под кромпиром, конопљом и ланом заједно било мање од 1% њива. У истом извештају наведени су и подаци о односу утрошеног семена и добијеног урода, на основу којих се јасно може увидети економичност појединих култура. Тако је урод кукуруза био чак 15 пута већи од количине утрошеног семена приликом сетве (у јединици меров – Metzen), урод проса 14, овса 9, пшенице 6, јечма 5, а кромпира 7. Вишеструки урод није био једини критеријум за одабир култура приликом засејавања површина, већ и теренски услови и могућности чувања и прераде. На основу података овог извештаја следи да је од укупне количине расположивих плодова (883.114 мерова свих култура), након одбитка количине за 466 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 218 нову сетву (135.850 мерова или 15,38%) и сопствене потребе домаћинстава (595.449 мерова или 67,42%), преостајало 151.815 мерова или 17,19% расположивих плодова на име вишкова, тј. за потребе дажбина и резерви. Како је десетина припадала држави, стварни и потенцијално тржишни вишак износио је свега 7,19%. На 4.762 јутра винограда добијено је 35.739 ведара (Eimer) вина, при чему је урод по јутру износио око 7,5 ведара. На 47.382 јутра ливада добијено је 37.175 пластова сена (Schöber). * Реформа у земљишним приликама из 1785. године била је последица ревизије која је 1782. године почела у Немачко-банатској регименти. Она је током осамдесетих година 18. века заживела и на територији Влашко-илирске регименте у неким својим кључним сегментима. Пре свега у погледу увођења урбарских књига у којима су бележени подаци о власницима земљишних парцела. Податаци о њиховом постојању у граничарским насељима Влашко-илирске регименте такође датирају из 1785. и 1786. године. О томе сведоче купопродајни уговори за земљиште одређеног типа, попут винограда (који су најчешће били предмет трговине). Становник Болвашнице (Balvasniza) Дамијан Думитрашко, у катастру уписан под бројем 10, продао је свој виноград за 50 форинти, становнику Домашне Георгију Алмашанину, у катастру убележеном под бројем 17. Виноград је био величине три јутра и 400 квадратних клафтера и био је убележен у земљишној књизи на страни 5 који се налазио на Плану под словом Б и бројем 50. Обојица су платили таксу за издавање овог уговора, по форинту и 15 крајцара. Региментски суд требало је да изда потврду о стеченом праву на посед купцу, у виду извода из Земљишне књиге. Купопродајни уговор је у Мехадији 28.11.1785. потписао бележник земљишних књига (Grundbüchsführer).467 Други сличан пример је извод из књиге ненаплаћених земљишних дажбина. Тако је у пореској евиденцији Симеона Илије (Steuer Büchel des Simeon Illia), становника села Кусић у кући број 18 и граничара Влашко-Илирске регименте Првог кантона Друге дивизије, забележено његово укупно дуговање према држави за 1786. годину. За 17 јутара земље дуговао је 6 форинти и 48 крајцара, за јутро и 20 клафтера винограда дуговао је две форинте и 42 крајцаре, а 467 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10 (Grund-Buch Extract No 10). 219 за пашњак форинту и 36 крајцара – те укупно 11 форинти и 6 крајцара. До краја 1786. године исплатио је дуг у висини од 10 форинти, па је дуговао још само форинту и 6 крајцара.468 3. Транзитно сточарство на пустарама и Überlandu Државни службеници су у више наврата описивали прилике у Банату, а износили су сличне закључке о обичајима становништва у пољопривреди. У њиховим извештајима је замерано то што се становници Баната претежно баве сточарством и продајом стоке, и то зато што је то ,,обичај који од најстаријих времена негују, преносећи са оца на сина, па његову децу, и не познајући предности других облика привређивања“. Сличним речима је привредни инспектор Антон Коцијан, описујући прилике у Насељеничком (Панчевачком) дистрикту априла 1768. године, критиковао лоше обичаје ,,рацке“ земљорадње и сточарства. Приметио је да приликом коришћења пашњака није било реда. Све врсте стоке чуване су заједно, тако да су једна другој квариле испашу. Тамо где су пасле овце, говеда и коњи нису налазили довољно хране, а тамо где су чуване свиње, чак је и најлепша испаша била испрљана и покварена на више година, ,,што се свуда око Панчева може видети“. Увести ред у испашу уз примену одређених мера, закључио је, од највеће је важности.469 У истом извештају је навео и то да је у проблеме локалног сточарства спадао и обичај људи да за себе задржавају бољу, а продају лошију стоку, што је имало за последицу то да је много старих коња, волова и крава завршило у рукама насељеника. Сточни фонд је био у лошем стању, колико због квалитета стоке, толико и због дуге зиме и слабе прехране.470 У време састављања ових извештаја, држава је већ одлучила да своје поданике усмерава ка земљорадњи.471 У исто време, да би заштитила сточарство и трговину стоком, прописала је да пустаре могу да буду коришћене искључиво као терен намењен за узгој стоке и сена, а никако за насељавање и земљорадњу. Тако 468 KA, HKR, Akten 1786, Kt. 1484, 1786 – 23 – 10. 469 KA, HKR, Аkten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 563. 470 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 563. 471 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 68, rote Nr. 199, folio 132–141. 220 посматрано, властима је више одговарало да закупци пустара буду предузетничке компаније (трговци стоком) који су пустаре користили за узгој стоке, него сеоске општине које су често прибегавале коришћењу пустара за земљорадњу. У уговорима о закупу неких насеља могу се наћи одредбе којима је прописивано искључиво коришћење пустара за држања стоке и сакупљање сена. Поданицима је забрањивано да обрађују земљиште пустара, јер су обрађујући земљу која се не опорезује, покушавали да уштеде на порезу.472 * О оријентацији банатске привреде на сточарство писали су државни службеници, упоређујући развијеност ове пољопривредне гране у односу на неразвијеност земљорадње. Стока чувана на банатским пустарама извожена је у Угарску. Царици Марији Терезији је октобра 1766. године достављен податак о томе да је извоз волова из Баната обухватао више од 18.000 грла годишње (у просеку 50 грла дневно), те да се од њихове продаје у Банат сливало више од 200.000 форинти годишње (у просеку 11 форинти по грлу). Ови подаци су наведени у склопу аргументације у корист очувања пустара у Банату и ограничавања насељавања колониста на неке од пустара. Волови су били стабилни извозни производ намењен областима у којима је постојала несташица стоке за клање.473 Табела 68: Волови извезен из Баната у периоду 1756–1765. године 474 Година Број волова извезен из Баната 1756 16.770 1757 16.677 1758 27.370 1759 15.318 1760 15.670 1761 23.433 1762 16.003 1763 18.605 1764 18.314 1765 18.430 Укупно 186.590 472 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 583–587. 473 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 620–625. 474 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 619. 221 Пустаре су коришћене за испашу стоке, која је на њима узгајана или била само ,,у транзиту“. Стока у транзиту биле су углавном свиње увожене са Балкана (Турске) и овце на презимљавању из Трансилваније, док су волови већином гајени у Банату. У прегон стоке најчешће су се као посредници укључивли трговци, којима је за овај посао додељиван посебан царски декрет. Слично је важило и за трговце – турске поданике, који су са Балкана прегонили стоку, најчешће свиње, за потребе аустријске војске. Царица је маја 1758. године дозволила прегон 465 свиња турским поданицима, трговцима Дмитру Тодору и Томи Михаилу, за потребе војске.475 Према изводу из царинарнице у Мехадији, током трогодишњег периода (1758–1760) из Турске је претерано у Банат укупно 984 вола, на путу за Угарску и Моравску.476 При томе, треба имати на уму да је у поређењу са Панчевом, Мехадија била слабије коришћени прелаз за прегон стоке. Стока у транзиту је морала да се повремено задржава на одмориштима, чему су такође служиле пустаре и Überland. Трговац и турски поданик, Георг Јано Боно, је крајем октобра 1768. године имао дозволу да из Турске у Трансилванију претера 1.380 свиња (Porsten Viech), те да за свако грло плати тридесетничку таксу од 42 крајцаре, јер је стока најпре требало да презими у Темишварском Банату.477 На седницама Земаљске администрације од децембра 1768. године, поменуте су жалбе власти у Београду, због тога што контумацка служба у Панчеву није дозволила транспорт свиња и друге стоке из Ритопека у Омољицу (претпостављамо у вези са санитарним прописима и местом прегона).478 Један од облика привредне и друштвене везе између становништва са обе стране границе назива се трансхуманцом, тј. сезонским прегоном стоке. У Случају Баната, овај поступак је био једносмеран. Наиме, сточари са територије Влашке и Трансилваније догонили су стоку на банатске пашњаке на презимљавање или летњу испашу. На територији Банатске крајине одржале су се неке од пустара са овом наменом, али је далеко већи број остао под коморском управом. Са повлачењем границе између Баната и Влашке трансхуманца је постала 475 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 68, rote Nr. 199, folio 31–32. 476 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 68, rote Nr. 199, folio 84–91. 477 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 68, rote Nr. 199, folio 312–319. 478 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 68, rote Nr. 199, folio 399–465. 222 контролисана привредна делатност. И војна и коморска управа сматрале су издавање права на коришћење пашњака једним од својих важних прихода. Примера ради, на презимљавању (Überwinterung) на пашњаку Црвенка је 1. децембра 1766. године примљено 532 овце и два коња из Влашке за 4 форинте и 10 крајцара. Ово је таксирала Панчевачка насељеничка привредна служба за обрачунски период од 1. новембра 1768. до 31. јануара 1769. године, заједно са низом других такси на презимљавање које су наплаћене у овом периоду од домаћих сточара, а које су донеле укупни приход од 139 форинти и 41 крајцаре.479 Будући вишак у атару, Überland општина Горњих компанија уступано је страним сточарима у зимском периоду, где је сваке године из Трансилваније претериван велики број оваца на презимљавање. Приходи од ердељских сточара обухватали су поред таксе за испашу и презимљавање (по грлу) и десетину од јагањаца. Као што је било предвиђено деветом одредбом Уговора о закупљивању пустара из 1760. године, закупци пустара нису били у обавези да прихватају на презимљавање стоку из Трансилваније, посебно овце и козе, јер су оне уништавале испашу рогатој стоци. За страну стоку су по уобичајеној такси (Weyde-Geldes pro Aеrario) резервисани били дистриктски и општински пашњаци.480 Сачувани су спискови лица из Трансилваније која су током 1761–1764. користила терен Бечкеречког дистрикта, и за то Ерару платили десетну од јагањаца у новчаном еквиваленту, као и таксу за испашу и презимљавање. Иако је у овим списковима разликован цивилни и ,,милитарски“ терен на коме су држана ердељска стада, будући да је до 1764. године Земаљска милиција била под надлежношћу Земаљске администрације, целокупан приход био је, заправо, ерарски. Поређењем, може се установити да су током периода 1761–1764, углавном исти сточари боравили у овим местима и плаћали десетину и таксу за презимљавање. Посебним списком обухваћени су појединци из Трансилваније, који су платили таксу за испашу и презимљавање стоке, на територији 479 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1769 – 4 – 32, folio 52–57. 480 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 308–317. 223 Бечкеречког дистрикта 1762. и 1763. године. Године 1763, према томе, презимило је два и по пута више оваца него претходне, 1762. године.481 Табела 69: Таксе наплаћене за испашу и презимљавање стоке на терену цивилних и милитаризованих општина Бечкеречког дистрикта 1762. и 1763. године 482 Година На цивилном земљишту На милитаризованом земљишту Б р о ј ст ад а Села к о њ и ж д р еп ц и о в ц е Е к в и в ал ен т (ф о р и н те ) Б р о ј ст ад а Села к о њ и ж д р еп ц и о в ц е Е к в и в ал ен т (ф о р и н те ) 1762 6 Иђош, Бечеј, Јарковац, Итебеј, Ковачица 13 5117 129 2 Идвор 2490 62 1763 11 Велики Бечкерек, Бечеј, Арадац, Пардан, Марино Село, Елемир, Иђош, Бока 23 5 12304 310 5 Идвор, Леополдова 14 8 5815 147 Укупно (1762, 1763) 17 36 5 17421 439 7 14 8 8305 209 На сличан начин коришћен је и Überland милитаризованих насеља Панчевачког дистрикта. Јула 1768. године пописани су сви они који су користили пашњаке Немачке насељеничке регименте и плаћали да им стока буде чувана на њима. У питању нису били закупи пустара, већ земљишта у оквиру атара насеља, које је квалификовано као ,,некоришћено и мочварно“ или ,,заједничко“. Попис је састављен током јула и августа месеца, али се закуп односио на читаву сезону (мај/јун – октобар/новембар) или целу годину. Стоку су на њима држали углавном становници из ближе околине. У Опову су то били мештанин Пава Ђукић, а у Ковину Јерко Ђуришин (Juerko Juerschin) из Делиблата и Лазар из Баваништа. Са територије Бечкеречког дистрикта закупци испаше долазили су у Сефкерин и 481 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 299–310. 482 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 308–309. 224 Јабуку, док су у Брестовцу и Плочици закупци били Власи из Новопаланачког дистрикта (из места Ракастен). У августу је на испаши на терену класификованом као ,,неискоришћен и мочваран“ у набројаним местима (Опово, Сефкерин, Јабука, Брестовац, Плочица, Ковин) чувано 390 волова, 50 крава и 113 свиња, а на ,,општинској земљи“, као и раније, 134 крава.483 * Промена надлежности над пустарама услед колонизације или милитаризације, стварала је проблем њиховим дотадашњим закупцима. Последице уступања делова пустара граничарима Илирске регименте по сточарски посао, описао је представник Предијске компаније и сточарски трговац, Живан Ђуричко, у својим жалбама 1767. и 1774. године. Након што је трећина пустара Олеуш и Детошевац припала граничарским општинама Кикинди и Мокрину 1764. године, њихов дотадашњи закупац Ђуричко, добио је право закупа само за једну трећину ових пустара. За трећу трећину је исте године морао да поднесе посебну молбу, предлажући да годишње за њено коришћење плаћа 150 форинти, или 1500 форинти у наредних 10 година.484 Три године касније, као закупац две трећине пустара Олеуш и Детошевац, Ђуричко се пожалио због тога што до наредног пролећа мора да истера сву своју ,,рогату, оборску и вунску стоку, као и товне волове“, јер је одлучено да се и овај терен додели граничарској општини Велика Кикинда. Осим тога, морао је да без икакве надокнаде напусти скупи салаш и 8 бунара, које је својим средствима изградио. Са дозволом мајора Сечујца задржао је салаш, јер подела земљишта граничарима још увек није била спроведена. Стоку је преместио, и то, ситну стоку и ергелу на половину пустаре Мали Орозин, а крдо товних волова на пустару Вишеиду, где му је Јосим Маленица уступио испашу током лета. Али како је током лета због слабе кише било мало сена, морао је да прехрану за стоку купује у мочварној околини, тако да од својих товних волова по бечким мерама (Wienner-mäßigen Mast-Ochsen) није очекивао никакву зараду за ту годину. Са друге стране, пастуви су ослабили због тога што су променили испашу и воду. Он и његов брат, истакао је, већ низ година исказују верност у служби Њеном Височанству, тако што су поменуте 483 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 290. 484 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 94, folio 508–551. 225 товне волове изгонили нигде другде до у Беч.485 Извештавајући о свом губитку на пустарама Олеуш и Детошевац, Живан Ђуричко је поднео жалбу, између осталог, због тога што је у изградњу амбара за грожђе и воће уложио 600 форинти, па му је посебном одлуком дозвољено да свој амбар пресели на друго место.486 Међутим, ту није завршена ,,судбина мене, Ђуричка племенитог од Модоша“. Пошто после губитка Олоуша и Детошевца није могао да остане на Малом Озорину дуже од једне године, већ 1769. прешао је на пустару Болдур, године 1770, 1771. и 1772. на Торду, 1773. поново на Болдур, а 1774. поново на Торду. При томе, истакао је, имао је тако велики губитак, да је његово крдо говеда са 800 пало на 160 грла. Он је 1773. године због одузетих му пустара морао да распрода своју стоку и поведе тешки судски процес, а његов губитак износио је 700 форинти.487 Због тога је 1774. молио да му се уступи нека нова пустара, за подизање ергеле и стада оваца, и то на више година. 485 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 275–276. 486 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 95, folio 463–467. 487 FHKA, BA – Jüngere, Fasz. 9, r. Nr. 96, folio 659–660. 226 V ДРУШТВО У ВРЕМЕ МИЛИТАРИЗАЦИЈЕ Живот граничара у Банатској војној крајини као и свим другим крајиштима, обележила је неизвесност која је вребала са непријатељске стране, опасност од војних и разбојничких упада, кријумчарења и нелегалних прелазака границе, као и ширења епидемија. Крајишки поредак се лако могао нарушити појединачним и масовним миграцијама, разбојништвом или војним упадима. Физичко раздвајање становништва са једне и друге стране границе није било тако једноставно. Осим географским одликама терена, било је отежано и чињеницом да су односи између становника суседних држава били старији од повлачења државних граница и били засновани на сродничким или пословним везама. Нешто приметније биле су привредне везе, јер је о њима сачувано више трагова у документима државне администрације. Завојачење одређене области подразумевало је да ће становништво које не прихвата промену и граничарски статус морати да се исели. Војне власти су најпре спроводиле испитивање о опредељењу становиштва, а потом се бринуле о исељавању цивилних поданика и обештећењу имовине исељеника и Дворске коморе. Милитаризација није била безболан поступак по затечено становништво, нити по војне и цивилне власти које су губитком конроле могле створити предуслове за хаотично стање на граници, као и имовинске и демографске губитке. 1. Милитаризација Изјашњавање поданика о статусу Насеља која је требало завојачити била су део јединственог пограничног појаса који ће територијално и управно бити изузет од цивилних надлежности. Будући да је положај насеља одређивао његов цивилни или војни статус, локалном становништву није преостајало ништа друго него да се прилагоди овој чињеници. Како је само насељено крајиште имало одбрамбену функцију, становништво које га напусти, морало је да буде замењено. 227 На становништво и приходе право је, међутим, полагала Дворска комора, а завојачење одређених области сматрано је уступком војним властима. Цивилне власти су задржавале право да своје дотадашње поданике извуку на територију под својим надлештвом, чак и по цену трошкова њиховог организованог пресељавања, имовинске одштете и надокнаде губитака досељавањем нових људи. Комисије које су испитивале мештане или процењивале имовину биле су мешовитог састава. На тај начин спречавано је превладавање интереса једне од установа на терену. Један од ретких података у коме се препознаје свесна намера војних власти да становнике приволе на останак забележен је у време милитаризације села Влашке границе. Комисији је маја 1770. године ,,испод руке“ саветовано да буде стрпљива два или три месеца и становницима дозволи да обаве предстојеће послове и сакупе летину. Они ће у међувремену променити мишљење и остати у својим насељима.488 У дугом стварању Банатске војне крајине испитивање становника спроведено је неколико пута. Најпре, прилику да се изјасне имали су граничари укинуте Потиске и Поморишке војне крајине. У периоду од 1750. до 1752. године населили су подручје Баната уз Тису и Тамиш, носећи са собом граничарски статус и везујући га за област у коју су се доселили. Када је крајем 1773. године дошло до развојачења насеља Горњих компанија, ови исти граничари су имали прилику да се изјасне о останку под цивилном влашћу или пресељењу на подручје регулисане Илирске границе. За разлику од првог изјашњавања, када су се већином определили за очување свог крајишког статуса и пресељење у Банат, други пут су се у већем броју одлучили за останак упркос трајном губитку граничарског статуса. У међувремену, милитаризована је територија Панчевачког дистрикта, где су се српски становници о истом питању изјашњавали 1764. године. Исту одлуку морали су да донесу и влашки становници насеља уз реку Черну и Тамиш, где је 1769. године створено подручје Влашке границе. У таквој ситуацији нашли су се и становници насеља у околини Нове Паланке, у Алмашу, Клисури и Крајини, која су завојачена у периоду 1770–1773. године, као и многа друга насеља постепено укључивана у Немачко-банатску и Влашко-илирску регименту каснијих година. 488 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 97. 228 * У периоду од 1770. до 1775. године милитаризована су насеља у околини Нове Паланке и Беле Цркве у Илирској граничарској регименти, као и у појасу између северног обода Делиблатске пешчаре и реке Тамиш у Немачко-банатској регименти. Извештаји пружају увид у околности у којима су се нашли становници насеља захваћених милитаризацијом. Показало се да су приликом одлучивања били мотивисани, пре свега, бригом о сопственој економској добити и безбедности. Први кораци у реорганизацији Илирске границе направљени су одлуком да граничарски статус буде укинут насељима Доњих компанија, а завојачење извршено у залеђу Нове Паланке. Већ 1769. године расправљано је о томе да коморска места Лангенфелд (Луговет), Кусић и Златица треба да буду завојачена, не би ли заменила граничарска места Поток, Маковиште и Петрилову.489 Новембра те године одлучено је да сва ова места буду детаљно пописана. Већ у извештају од јануара 1770. године забележено је да су становници Кусића, Лангенфелда и Златице невољни да се иселе са ,,земље коју су наследили од својих предака и обрађивали“, а посебно због тога што су у овим селима већ усвојили свиларску културу, ,,а дудова стабла се не могу пренети“.490 Иако су спорови око размене и надокнаде имовине потрајали, новембра 1770. године званично је закључен извештај о размени становништва и села у Новопаланачком дистрикту. Насеља Кусић, Лесковица и Златица су милитаризована. Становништво које се изјаснило за останак под Комором, пресељено је у развојачена насеља бивших Доњих компанија Илирске границе – Поток, Маковиште и Петрилову.491 Током 1770. године приступило се милитаризацији насеља Сакуле у Панчевачком, као и Гај, Дубовац и Нова Паланка у Новопаланачком дистрикту. Почело је 1. јуна испитивањем становника у Сакулама, и то тако што је одлучено да опредељени за коморски статус буду пресељени делимично на пустару Селеуш, а делимично у Бечкеречки дистрикт. Испитивање је 4. јуна настављено у Гају и Дубовцу, из којих је породице требало преселити на пустару Мраморак или 489 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 700, 1769 – 45 – 62. 490 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 745, 1770 – 39 – 6. 491 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, dok. 1771 – 39 – 42, folio 140–170. 229 у Баваниште, а у недостатку земљишта и на део пустаре Веровац. Процена имовине, кућа и винограда, није спроведена, због тога што су у оба села, а нарочито у Гају, куће биле већином пропале, па се сматрало да би најбоље било када би се они који одлазе и они који се насељавају међу собом договорили око замене имовине. Пошто су им и усеви пропали, становници ових места су се изјаснили за то да ће нове радије садити у сигурним коморским местим, иако то значи да задржавају обавезу да плаћају све дажбине. Жељу да се удаље из ових места објаснили су и тиме што су у њима били изложени упадима разбојника, ,,како претходних година тако и током последње зиме“, а који су се чак и сместили у неким кућама у Дубовцу.492 Новембра 1770. састављено је неколико посебних извештаја о раду мешовите комисије на размени ових насеља између коморске и војне стране. Сакуле су се у целости изјасниле за преузимање граничарског статуса, али у остала три насеља ситуација је била другачија. Већина се определила за задржавање коморског статуса и исељење (196 породица, и то у Новој Паланци 88, у Дубовцу 48 и у Гају 63), а мањи број за останак у граничарском статусу (116 породица, и то у Новој Паланци 55, у Дубовцу 27 и Гају 34). Они који су се изјаснили о томе да желе да се преселе у коморска места, определили су се за нека од суседних места у Новопаланачком, Вршачком или Панчевачком дистрикту.493 Највећи број насељеника могла су да приме коморска насеља Панчевачког дистрикта, што је несумњиво било последица величине њихових атара али и државне намере да им се насељеност побољша. Домаћинства коморских насеља која су морала да буду милитаризована, по правилу су се, приликом првог изјашњавања опредељивала за задржавање дотадашњег, цивилног статуса и пресељење. Благовремено су, схватајући озбиљност ситуације чијем одлагању нису помагали званичне жалбе, иста домаћинства мењала одлуку у складу са својим економским положајем. Наиме, имућнија домаћинства нису била заинтересована да напусте свој посед и тиме ризикују да им у поступку замене буде додељен посед мањег квалитета или величине. Тако су имућнији домаћини, у које су се убрајали власници кућа од 492 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 96. 493 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42. 230 чврстог материјала (које су биле малобројне) и са више обрадивог земљишта (пре свега воћњака, винограда и дудињака), одлучивали да остану у милитаризованим насељима и преузму граничарски статус. Разлог томе је било то што су домаћинстава Кусића, Лесковице и Златице, која су располагала виноградима, шљивицима и дудињацима, била упућена на размену са становницима далеко сиромашнијих атара развојачених насеља Петрилове, Маковишта и Потока. Табела 70: Домаћинства завојачених села Кусић, Лесковица и Златица опредељена за пресељење у развојачена села Поток, Маковиште и Петрилово 1771. године 494 Нова граничарска насеља Домаћинства која су се изјаснила за коморски статус тј. пресељење у развојачена насеља Домаћинства која су се изјаснила за граничарски статус Поток Маковиште Петрилова Укупно Кусић 13 12 21 46 123 Лесковица 54 1 - 55 25 Златица 30 24 26 80 24 Укупно 97 37 47 181 172 Размена имовине и одштета углавном није представљала проблем, јер су куће биле од земље и прућа, а обрадиво земљиште није било парцелисано. Спорови су настајали у случају приватних поседа, тј. винограда и воћњака, или других ,,индустријалија“, које су због своје исплативости посебно опорезоване. У насељима Кусић, Лесковица и Златица, крајем октобра 1770. године забележена су бројна домаћинства која су у свом поседу имала винограде. Међу онима који су се определили за коморски статус и пресељење, Комора је проценила вредност винограда које су препуштали граничарима, како би им губици били надокнађени. Иако су коморски службеници нагласили да су њихове процене ,,мање од стварне вредности винограда“, војне власти су исте површине класификовале по још нижим сумама. Према коморској процени, на пример, виноград Михаила Смиљанића из Кусића величине 11 4/10 мотика495 вредео је 171 форинту, а према војној процени 67 форинти. Сличан је био и случај власника Јанкула Адамова, 494 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 140–170. 495 У извору је ова јединица за површину названа ,,тагверк од хиљаду комада“, а иначе називана и мотика са 1000 чокота. Ова површина се сматра једнаком 200 квадратних клафтера или 900 м2, што је било приближно 8 ари. 231 чијих је 15 1/10 мотика старог винограда, Комора проценила на 160 форинти и 30 крајцара, а војни службеници на 80 форинти и 15 крајцара.496 Табела 71: Виногради коморских домаћинстава села Кусић, Лесковица и Златица, који су припали граничарској територији 497 Власници винограда из насеља Број домаћинстава са виноградима Виногради (мотика или ,,тагверк од 1000 комада“) Процењена вредност од стране власти (форинти) стари нови укупно Комора Војска Кусић 42 260 5/10 14 ½ 275 3069 1419 Лесковица 42 113 4/5 9 5/10 113 4/10 1000 595 Златица 75 250 2/10 55 6/10 305 8/10 2681 1362 Укупно 159 624 5/10 79 6/10 694 2/10 6752 3377 Власници винограда у околини Кусића из насеља Бела Црква 201 2084 ½ 2084 ½ 26540 Крушчица, Нова Паланка, Врачев Гај, Црвена Црква 55 277 ½ 36 ½ 314 2446 Укупно 256 2362 36 ½ 2398 ½ 28986 Надокнада великих површина винограда власницима из околних села практично ни није била могућа, због чега су коморски поданици наставили да уживају своје поседе и на граничарској територији. Најбројнији и најимућнији власници винограда у ,,кусићким брдима“, заправо, били су становници Беле Цркве.498 И после проглашења Беле Цркве за војни комунитет 1774. године, поседи њених грађана опстали су на околној граничарској територији.499 Током 1771. године пописани су становништво и имовина села Лесковица, Златица и Ребенберг (Калуђерово), која су из цивилног прешла у граничарски статус. Овај попис потврђује да су се најимућнији одлучили за останак у месту и преузимање обавеза прописаних новим статусом. Примера ради, у Кусићу се домаћин Игњат Туцаковић, власник 334 стабала шљива, изјаснио за војни статус (militar verblieben), као и Антон Сердановић, власник 80 стабала шљива. Слично је 496 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 97–110. Коморски сужбеници су у различитим насељима процену дали према класама квалитета, за мотику старих винограда од по 15, 12, 11, 10, 9, 8, 7 форинти и нових винограда од по 5, 4 и 3 форинте, а војне власти за мотику старих винограда по 7, 6, 5 1/2 , 5, 4, ½ и 4 форинти и нових винограда по 3, 2 ½ и 2 форинте. 497 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 97–110, folio 128–134. 498 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 128–134. 499 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 110 – 124. 232 забележено и у Лесковици, где се домаћин Станчул Николић са 100 стабала шљива определио за останак у месту, као и Груја Алмашанин са 250 стабала шљива и 5 стабала дуда (једини домаћини у Лесковици са овом врстом поседа). У Златици, где је број имућних домаћинстава био много већи, већи је био и број оних који су се одлучили да ,,остану милитари“.500 Размена територије и становништва нису текли једноставно, између осталог и због тога што се у поступак милитаризације умешало и питање индивидуалне расподеле обрадивог земљишта граничарима. Укупно корисно земљиште Кусића, Лесковице и Златице обухватало је 3.904 3/16 јутра, док је земљиште потребно граничарским домаћинствима, ако се рачуна 30 јутара по граничару (и 60 јутара по свештенику), требало да обухвата 7.770 јутара. Након што би се у ова насеља преселили граничари из Петрилове, Маковишта и Потока, било је потребно обезбедити још 10.710 јутара земље за обраду.501 Индивидуални земљишни посед по граничару, према томе, у овим насељима није могао бити дефинисан на 30 јутара, као што је то био случај у селима Горњих компанија Илирске регименте и колонизованим деловима Немачке граничарске регименте. Питање реамбулације овог терена није решено ни током 1772. године. Представници Темшварске генералне команде новембра 1772. године пожалили су се због тога што је Земаљска администрација отежавала посао премеравања ових села (Mapirung) и тиме ометала поступак комплетирања Војне крајине. Наиме, предат је био војни, али не и коморски извештај са терена. Разлог је било то што су коморски поданици још увек имали појединачне захтеве у вези са земљиштем.502 * Генерал гранични инспектор барон фон Шишковић је из Кањиже на Тиси 3.12.1773. известио о завршеном послу укидања граничарског статуса за места Горњих компанија Илирске границе. Поступак је спроведен најпре у шест насеља – Меленци, Карлова, Фрањова, Кумане, Тараш и Ботош, а потом у пет преосталих 500 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 30 – 160. 501 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 42, folio 127. Исти подаци и у: KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44, folio 345. Са све виноградима и воћњацима, у Кусићу је било 2.906 6/16 јутара корисног земљишта, у Лесковици 535 3/16 јутара, у Златици 462 11/16 јутара. 502 KA, HKR, Akten 772, Kt. 909, 1772 – 39 – 189. 233 – Мала Кикинда, Мокрин, Велика Кикинда, Керестур и Јозефово. Завршавајући своје путовање и полазећи назад у Беч, забележио је да се само мали број породица пријавио за пресељење наредног пролећа.503 У Бечу је случај уступања 11 Илирских граничарских места Провинцијалу, званично закључен 24. јануара 1774. године. Одлуком од 5. фебруара 1774. захтевало се да Комора изврши попис преузетих места.504 До тада је спроведено изјашњавање бивших граничара о статусу. Иако се број вољних да статус задрже и преселе у Војну крајину, у међувремену повећао, у целини посматрано, већина граничара Горњих компанија изјаснила се за останак у својим стаништима и преузимање цивилног статуса. У сваком од места Илирске граничарске регименте која су предата под надлежност цивилним властима, током новембра 1773. године спроведено је јавно саопштавање одлуке о њиховој демилитаризацији. Граничари су након саопштења били обавезни да и формално потврде да су разумели његов садржај. Према наређењу барона Фон Шишковића, окупљеним граничарима је ,,на народном језику јасно саопштено и објашњено“, да могу да се преселе и остану граничари или да у својим насељима потпадну под власт Коморе и Провинцијала. Укидање граничарског статуса становницима ових насеља образложено је у више тачака. Најпре, тврдњом да Комисија за регулисање границе (Granitz-Regulirungs- Commihsion) уређује Војну крајину како је најбоље и за граничаре и за Провинцијал и за саму Војну крајину. Затим, указујући на недостатке дотадашњег уређења. Горње компаније су превише удаљене од границе, граничари предуго путују до Кордона на службу, а њихова производња трпи. Сва граничарска места треба да су удаљена од Кордона толико да граничар може за један дан пешачења да пређе ту раздаљину. Горње компаније су окружене цивилном територијом, па поданици имају много прилика за сукобљавање. Цивилни поданици трпе због тога што често учествују у форшпану (подвозу) за граничарске официре. Пожељно је спречити свако мешање цивилних и војних поданика, ради заштите интереса и једних и других. Коначно, указано је на могућности избора и правила изјашњавања. Граничарима се даје прилика да одлуче између две могућности, ,,како је за њих најбоље“. Отоврено им је указано на обавезе оба статуса, јер 503 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 133. 504 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 17. 234 ,,сами најбоље знају своје прилике, као и да морају узети у обзир то да као камерали морају да плате нешто, а да као граничари морају да финансирају вежбе, опрему и контрибуцију и сносе друге, већ им познате, обавезе“. Слободни су да изаберу страну, како би Дворска комисија могла да приступи пословима око размене и расподеле земљишта. На крају је додато, ,,да треба да им је јасно да одлука коју донесу у вези са овом ствари, више не може да се промени“. Уколико је објава заиста спроведена како је Шишковић у свом извештају описао, може се закључити да у обраћању службеника становницима развојачених места није било принуде, условљавања и протежирања.505 Одговори представника различитих развојачених места формулисани су на истоветан начин. Позвали су се на своје претке и верну службу и објаснили да моле да буду остављени у својим местима, у којима су и њихови родитељи пре много година служили као граничари, због чега би им тешко пало, ако би морали да буду подвргнути положају сељака. Пре 20 година доселили су се овде из Угарске, уз велике губитке у имовини, од којих се још увек нису потпуно опоравили, па иако желе да остану у граничарском статусу, не могу да се одлуче на пресељење. Зато моле да буду остављени у својим местима као граничари. Уколико им то не буде дозвољено, упркос верности њихових предака и њих самих Аустријској кући (Династији), моле да им се приликом присједињења са коморским поседом дозволи да задрже своје земљишне поседе за које ће плаћати уобичајену таксу.506 Прво изјашњавање спроведено је у развојаченом насељу Крстур, а изјаву поменуте садржине потписали су опуномоћеници у име целе заједнице.507 Потом су уследила изјашњавања исте садржине о опредељењу других развојачених места, тзв. стација – Јозефова 5. новембра,508 Мале Кикинде 8. новембра,509 505 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 109–170. 506 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 163–165. 507 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 109–113: Потписнци у Крстуру су били: Ivan Haivanz, Szava Lovadinov, Milleta Prodanov, Maxim Malboschith, Mihailo Schegyrov, Mihailo Malboscha, Nicola Gain, Lazar Joszimov, Manoilo Jantschich, Mitha Franzustisch, Petar Marianov, Lazar Csavith. 508 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 116–118. Потписници у Јозефови су били: Koja Francuzlich, Pavao Stancov, Eremia Nicolin, Stojan Miscov, Petar Milenocsev, Petar Jacov, Jovan Jecsichjev, Pavao Miscov, Jovan Bikich, Petar Schimkich, Vahsa Pomorischatz, Chira Verbarsky. 235 Мокрина 6. новембар,510 Велике Кикинде 7. новембра,511 Меленаца 12. новембра,512 Карлове (вероватно грешка, треба Крстура) 13. новембра,513 Фрањове 14. новембра 1773,514 Кумана 14. новембра,515 Тараша 15. новембра,516 и Карлове 16. новембра517. 509 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 119–122. Потписници у Малој Кикинди били су: Dmitar Boschnjak, Schivan Mikatsky, Schivko Gruith, Schivan Tadith, Pavao Gruith, Gjurag Feldveblov, Schivan Kneshevith, Arhso Miolith, Jovan Panith, Joza Lautsin, Pavao Mihadinov, Pavao Chupansky. 510 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 124–129. Потписници у Мокрину били су: Thodor Grostith, Laza Kapstsalith, Ivan Plesnith, Thoma Cshavith, Jovan Abovith, Johan Ladilshovbith, Erko Mihaillov, Arhsen Nedelkov, Petar Galith, Gjurag Schiak, Jovan Miletith, Marko Sekulith. Двојица су се изјаснили за пресељење у нову границу, у питању су: хусарски корпорал Арсеније Ракићевић и пешадијски корпорал Лука Стефановић. 511 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 132–135. Потписници у Великој Кикинди били су: Gaja Kazkanov, Thodor Jovithith, Stojth Millithev, Gjuka Kuskun, Jakov Gavrantsith, Sava Laskov, Antta Erinkith, Marko Cucith, Pera Gajkovith, Lazar Lazretitih, Lazar Bogarosky, Laza Milovanov. За пресељење се одлучило 7: из штаба фурер Франц Босниак, из обристерове компаније фелдвебел Иван Шаицински, фуриршуц Алекса Мандић и фуриршуц Паво Радосављев, корпорал Иван Мусковић. 512 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 138–142. Потписници у Меленцима били су: Nitha Voinov, Jovan Levakov, Ahsa Raith, Gaja Keshpedilov, Ivan Kuka, Gjuriza Vlaikov, Kojo Praletov, Neza Boschniakov, Pavao Vidith, Kuzmann Isakov, Sava Otsin, Stojan Gjulman, Gabrillo Paidak. За пресељење се одлучило 4: фелдвебел Гјурка Ливрић, фурир Петар Момиров, гефрајтен Михаило Голушић, гефрајтен Иван Зарић. 513 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 143–146. Потписници у Карлови били су: Mirko Radosavlev, Atanahsie Gjuritsith, Marko Kikith, Nikita Radenkov, Avram Radinovith, Filip Krstonohith, Perko Isakovith, Laza Rakazov, Kuzman Gerig, Jovan Gjopkov, Krhsta Nedin, Mihailo Stanihsavlev. Приложен је и извештај са терена у коме Сечујац каже да је активно људство (entorulirten Mannschaft) села Керестур, уз помоћ капетана Кала и Радоичића, већ предали оружје и муницију у миру. 514 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 149–154. Потписници у Фрањови били су: Wojin Tomaschevith, jubilirten feldwebel, Sima Bugarsky, Ignjatt Radin, Ignjatt Baberith, Stephan Saschrith, Blasha Plestith, Marko Magiarov, Nikola Glavahsky, Stefan Mittoschev, Gheodor Neshith, Illia Wrebalov. За пресељење се одлучило 4, сви из компаније Сечујца фон Хелденфелда – кадет Паул Јовшић, фелдвебел Лазар Рабић, фурер Јакоб Станковић, фурершуц Сима Пандуров. 515 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 156–161. Потписници у Куману били су: Sava Jurishith, Nikolla Odatsith, Jovan Nikolin, Nesha Baratskov, Andrea Sekulith, Nikola Cshakutith, Kazman Mirkov, Sima Schivanov, Sima Kvastsev, Lotta Mirtseta, Ninko Simin, Maxim Adamov. За пресељење се одлучило 4, сви из компаније Шмита – фелдвебел Ладислав Магнети, корпорал Зарија Барацков, корпорал Тима Седларов, тамбур Ђурађ Гаинов. 516 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 163–165. Потписници у Тарашу били су: Gligorie Sizkovith, Thoma Schupiza, Miatt Mihaillov, Nikolla Stanihsavlev, Nikolla Ostoin, Laza Thomatsev, Selisav Marinkovith, Mia Aradsky, Stefan Schivkovith, Rada Inith, Simo Gjulinsky, Anttonie Schokitcith. 517 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 83, folio 167–169. Потписници у Карлови били су: Nikolla Jovanov, Laza Prodanov, Pavao Ivanov, Misha Grozith, Jovan Eremith, Hjuka Miattov, Jovan Schivanovith, Gjuka Nattaroshev, Pavao Dajith, Savva Bogdanov, Pettar Csonka. За пресељење се 236 За пресељење у Војну крајину одлучило се 145 породица са 448 чланова. О овоме је 5.2.1774. године известио председник Земаљске администрације гроф Клари из Темишвара.518 Ове породице су се већ током децембра 1773. изјасниле за пресељење, али је реализацију кочио боравак представника развојачених места у Бечу, где су узалудно молили да им се дозволи да задрже статус и не преселе се. Сачувана је и молба њихова четири депутира, ,,представника 550 породица развојачене Илирске границе“, да насеља упркос свему задрже граничарски статус и поново буду примљена у Војну крајину.519 Одговор на њихове захтеве био је негативан, али им је положај ускоро олакшан стварањем привилегованог Великокикиндског дистрикта. Будући под коморском управом, овај дистрикт је објединио развојачену територију и становнике, штитећи их од феудализације која је уследила после 1778. године. У пролеће 1774. штаб се из Велике Кикинде са командантом пуковником Сечујцем, преселио у Белу Цркву. Сечујац је 27. априла 1774. године извештавао о резултатима пресељења, па закључујемо да је оно заиста завршено до овог датума.520 Сачуван је списак 145 старешина које су се определиле за пресељење у Илирску границу. Они су се изјаснили за пресељење у неко од оближњих граничарских насеља – Перлез Варош, Сиге, Леополдову (Ченту), Делиблато или Иланџу. Пресељеници су већином имали неки од нижих официрских чинова или су били у статусу резервних (агрегирани и прекобројни) и пензионисаних лица. То значи да су били на државном платном списку, баш као што је у једном од Шишковићевих извештаја и речено. Њихов интерес је био да пресељењем задрже редовна примања, а можда добију и прилику да пређу у статус активних и виших официра. На списку пресељеника готово да нема ниједног вишег официра. одлучило 4, сви из компаније Фон Кала – фелдвебел Теодор Хаџић, гефрајтер Марко Бугарин, јубилирани корпорал Алекса Веселинов, добошар Атанасије Јованов. 518 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 26. 519 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 95/1. 520 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1016, 1774 – 39 – 51. 237 Табела 72: Опредељење породица из развојачених Горњих компанија Илирске границе за пресељење у граничарска насеља 521 Из развојачених насеља Горњих компанија Граничарска насеља у која су се преселиле породице Укупно породица Перлез Варош Сиге Леополдова Фаркаждин Иланџа Делиблато Ботош 5 5 Меленци 19 19 Кумане 6 7 5 18 Тараш 8 2 9 Фрањова 8 8 Карлова 16 16 Мала Кикинда 1 1 2 Мокрин 3 7 10 Керестур 6 6 Велика Кикинда 38 1 12 50 Укупно породица 44 74 7 7 1 12 145 И у транзицији 1774. године посебно је разматрано питање официрског опредељења. Останак појединаца у месту обично је подстицан уступањем земљишних поседа. Официри развојачене Потиске и Поморишке војне крајине који су одбили да се преселе добили су на уживање земљишни посед, баш као и они који су се 1773. и 1774. године изјаснили за останак у развојаченим Горњим компанијама Илирске границе. Ово економско решење је у првом случају био основа за стварање Потиског, а у другом случају Великокикиндског дистрикта. Право на слободо уживање земљишног поседа им је додељено уместо официрске плате и пензије које би под коморском влашћу изгубили. Земаљска администрација је 22. октобра 1774. године од Беча тражила инструкцију по питању захтева пензионисаних официра да статус и пензију коју су уживали под војном, задрже и под коморском влашћу.522 У документу из Беча од 4. марта 1775. године каже се, очито са циљем одбијања таквог захтева, да је официрима у местима бивше Илирске границе која су припала Комори, као надокнада за пензионисање дат земљишни посед ослобођен од пореза, који им је за живота уступљен на слободно уживање.523 Подразумевало се да све што уживају преко онога што им је додељено са овим правима, подлеже плаћању пореза и осталим 521 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1017, 1774 – 39 – 26. 522 KA, HKR, Akten 1774, Kt. 1018, 1774 – 39 – 94. 523 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 17. 238 обавезама. Одлука се односила на ,,доживотно“ уживање, а ово право су имале и њихове удовице.524 Досељавања у регулисана граничарска насеља потврђена су и у пописима ових места. Тако је у попису Перлез Вароши из исте, 1774. године, поред укупно 85 домаћинстава, накнадно пописано још 29 домаћинстава ,,ново-пресељених из Мариног Села“.525 Приликом саопштавања одлука власти су користиле локалне тумаче. Већ је било речи о томе да су заједнице морале да потврде да су садржај прогласа разумеле. Са генералом Папилом је током 1770. године, као тумач румунског језика и помоћник у комуникацији са локалним представницима, радио свештеник из Мехадије, Никола Стојка. Нажалост, у хроници коју је у форми мемоара Стојка довршио 1827. године, има јако мало успомена на овај период његовог живота.526 Нестанак цивилне организације: Кнезови Улога кнезова у Банатској војној крајини примећује се само у поступку милитаризације. Тада се још увек појављују као представници цивилних општина или као представници завојачених општина у којима се каснило за увођењем војне организације. Њихова улога у крајишту потала је излишна услед чињенице да су крајишка насеља имала војну хијерархију у којој су представничку улогу преузимали носиоци највиших чинова у насељу, обично реда гефрајтер, каплар или заставник. Због тога су кнезови нестајали из војне документације након завршеног поступка милитаризације. Разлике у организацији цивилних и војних општина могу се уочити на примеру Горњих компанија Илирске границе. У овим насељима никада није било установе кнеза, будући да су настала пресељавањем граничарских заједница са Тисе и Мориша, које су са собом донеле војну хијерархију. Тек када су ова насеља развојачена крајем 1773. године и претворена у цивилна, у њима су по први пут изабрани кнезови. Војна хијерархија ових насеља је расформирана, па је поводом 524 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 26. 525 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 45, folio 60–79. 526 Н. Гавриловић, Румунски хроничари о банатским Србима у Аустро-турском рату 1788–1790. године, Зборник Матице српске за историју 6 (1972), 122–129. Стојка је у служби тумача код Папиле провео неколико деценија, укључујући и рат 1788–1791. године. 239 њихове предаје Провинцијалу барон Шишковић у извештају од 3.12.1773. забележио да су ,,у већини ових места већ изабрани кнезови и заклетници“.527 Пример развојачених Горњих компанија сведочи о томе да су државне власти не само толерисале, већ и предвиђале успостављање установе кнеза, тамо где је није било. Кнезови су били најнижи ниво локалне власти и посредници између државних службеника и поданика. Обавезе кнезова могу се груписати у представничке (јавно представљање села, заједно са тзв. заклетницима) и у дужности у вези са сакупљањем новца (сакупљање државних дажбина од суграђана и њихово испоручивање државним службеницима) и у заштити реда и безбедности (дојава, прогон разбојника, чување заједничког одружја, и сл). Пример за две од набројаних обавеза кнезова описан је у извештају о догађају од 23. априла 1770. године, када се кнез села Грбовец (Gyrbovez), Марко Понча (Mako Ponza), појавио у Божовићу и војним властима пријавио упад разбојника у своје село. Разбојници су му тражили 1.200 форинти, а након што су претражили целу кућу, узели су му 100 дуката, 12 талира, 22 гулдена, као и 15 форинти новца од контрибуције и 16 форинти новца од сена који су били намењени оберкнезу.528 Кнезови су имали представничку улогу током милитаризације. Сам поступак подразумевао је сарадњу са заједницом, а комуникација са њеним представницима вођена је због окупљања становника, обавештавања, пописивања, саслушавања и/или изјашњавања. Зато се кнезови у јужном Банату помињу у документима из периода милитаризације одређених подручја. Они се помињу у документима који се односе на пописивање насеља Влашке границе у периоду између 1769. и 1771. године, затим у документима о развојачењу Горњих компанија 1773. и 1774. године, као и о проширењу подручја Илирске границе на 56 коморских насеља 1775. године. Докази о представничкој улози кнезова постоје и у црквеној документацији о прихватању обавезе паушалног плаћања епископских дажбина (тзв. Конвенција из 1771. године). Наиме, те године утврђена је јединствена дажбина којом су обухваћене све дотадашње црквене дажбине – димница, конак и милостиња. Представници насеља су се у присуству својих суграђана/сведока изјаснили о 527 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 133. 528 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 74. 240 прихватању ове обавезе и потписали у име заједнице. На територији Вршачке епархије, том приликом, само су три области пописане као ,,милитарске“. То је била група насеља у оквиру две компаније Илирске граничарске регименте (Доње компаније), затим, група нових граничарских места (Нова Паланка, Дубовац, Гај и Острово), и посебно, група места Карансебешког и Оршавског дистрикта уступљена Влашкој граници. Остала насеља пописана су у оквиру дистриката (Карансебешког, Лугошког, Вршачког, Новопаланачког и Мехадијског). За разлику од насеља Доњих компанија и Нове Паланке, Дубовца, Гаја и Острова, у којима су због довршене милитаризације представници били каплари и граничари, представници насеља Влашке границе, још увек су били кнезови.529 Постојање кнезова-представника уочи милитаризације, потврђено је и у 56 насеља Илирске границе. Протокол из септембра 1775. године бележи да послови око уређења Банатске војне крајине нису завршени пре него што су представници милитаризованих села позвани на јавно окупљање како би им се ,,сваком појединачно, прозивањем“, званично саопштиле промене у статусу. С обзиром на то да је милитаризација тек недавно завршена, испред већине села појавили су се по један кнез и по неколико заклетих, односно из села у којима је милитаризација већ спроведена, по један каплар и по неколико граничара. У питању су била насеља ,,нове границе“. Кнезови и заклетници су се појавили у име насеља Мала Какова (или Николинци), Избиште, Загајица, Уљма, Молдова, Берзаска, Доња Љупкова, Горња Љупкова, Сићевица, Мачевић, Српска Пожежена, Влашка Пожежена, Радимна, Сушка, Белобрешка, Дибич, Делиблато, Кајтасово, Гребенац, Дупљај, Јасенова, Стража, Орешац, Парта, Најдаш, али и Врачев Гај, Црвена Црква, Крушчица и Бела Црква. Војни представници – каплари и граничари, појавили су се испред села Ребенберг, Лесковица, Кусић, Златица, Дубовац, Гај, Острово, Соколовац, Лангенфелд. У име 16 места која су уступљена Немачко- банатској регименти појавили су се кнезови и заклетници места Томашевац, Марино Село, Орловат, Сиге, Перлез Варош, као и Фаркаждин, Јарковац, Маргитица, Иланџа, Добрица, Падина, Селеуш, Сент Михаљ и Алибунар, док су се каплари и граничари појавили испред Идвора и Леополдове. Дакле, кнезови и заклетници имали су улогу представника у местима која су до недавно живела као 529 АСАНУК, МП ,,Б“, 1771 – 40 (No. 11, 12, 13). 241 цивилна, док је у већ милтаризованим местима, та улога припадала војним представницима.530 2. Отпор милитаризацији Емиграција Једна од пратећих појава милитаризације било је бежања становништва које се противило пописивању и преузимању граничарских дужности. Увек је било појединаца који су се услед државне принуде и у специфичним околностима одлучивали да емигрирају, да недозвољно напусте област завојачења, без претходног изјашњавања о статусу и добијања дозволе за кретање или организовано пресељење у неку од цивилних области у држави. Ређи су били случајеви масовог емигрирања становништва, као што се то десило приликом милитаризације Влашке границе. На њу је утицала могућност релативно лаког преласка границе, али и војнополитичке околности. Поступак милитаризације тиме је био продужен и трајао је од 1769. до 1772. године. Током септембра – новембра 1769. године вршено је пописивање нове Влашке границе.531 Завојачење места од Марге до Жупанека могло је бити извршено тек након што су се представници села – кнезови са старијим мештанима (Knecsen nebst etwelche Älteste des Dorfs), изјаснили о статусу у коме њихове заједнице желе да буду, граничарском или цивилном. Иако је према резултатима изјашњавања које је спроведено закључно са мајем 1770. године већина општина донела одлуку о задржавању цивилног статуса и пресељењу, њихови представници су се накнадно ипак изјаснили за останак у војној крајини. Очито је превагнула невољност напуштања кућа и поседа (wollen bey ihrer Hauß und Grundt Stücken bleiben, und den Militari Stand annehmen). Томе су допринела и коморска потраживања текућих и заосталих дажбина. Комисија мајора Папиле завршила је испитивање о статусу у области некадашњег Карансебешког дистрикта 2. маја 1770. године. За прихватање граничарског статуса изјаснило се становништво мањег броја места – Охаба 530 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. 531 KA, HKR, Akten 1769, Kt. 745, 1770 – 39 – 21. 242 Бистра, Верчерова, Болвашница, Далч, док је мешовито изјашњавање забележено у селима – Марга, Борлова, Садова, Руска, а за останак под коморском управом и пресељење у селима – Валиа Маре, Марул, Мал, Чиклен, Зервешти, Вар, Турнул, Илова, Армениш, Фениш, Руен, Терегова, Кречма.532 О резултатима изјашњавања у делу војне крајине који се нашао у Оршавском дистрикту Папилина комисија је известила 21. маја 1770. године. Том приликом су се само заједнице Новог и Старог Жупанека изјасниле спремнима да прихвате граничарски статус, док су све остале биле ,,радије да остану сељачке“, али истовремено, да не напусте место у коме су (Дофиер, Топлиц, Мехадија, Берза, Печинешка, Корамник, Болвашница, Плугова, Глобореу, Болгодин и Корњарева). Имајући у виду то да се могло приступити само уређењу места која су се изјаснила за граничарски статус, мајор Папила је тражио мишљење из Беча о томе како даље уређивати Војну крајину. Ситуацију је додатно компликовало то што је Дворска комора у исто време вршила притисак да се изврши ревизија поданичких дуговања (неисплаћених дажбина) и надокнада имовине.533 Посебан протокол о уређењу прилика у накнадно милитаризованим селима Домашна и Канижа састављен је августа 1770. године. Наводно, кнезови ова два села су са 15 старијих домаћина изашли пред Комисију извињавајући се због ранијег неуспелог пописивања и изражавајући спремност да њихове заједнице овог пута буду пописане. У истом Протоколу предложено је да породице које се предомишљају и са својим кнезовима желе да се преселе у неко место удаљено од границе, тим пре што су склони подизању побуна и емигрирању у Турску, буду упућене у области на Тиси и Моришу. Са друге стране, у Домашну је требало да буде досељено 160 немачких породица из околине Панчева. Оне су, наводно, изразиле спремност и жељу да буду наоружане приликом доласка, како би могле да се супротставе ,,неприликама и Власима којима би били окружене“.534 У извештајима се наводе различити разлози за емиграцију. Маја 1770. Године генерал Папила је извештавао о томе да су Власи жељу да остану у својим насељима у статусу цивила, правдали између осталог и страхом да ће приликом 532 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 77. 533 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 97. 534 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 164. 243 одласка на ратиште бити убијени и ,,да ће изгубити своју веру“.535 Годину дана касније, генерал Папила је извештавао о томе да су подстрекивачи побуне из Домашне и Каниже формулисали своје ставове о томе да не желе да буду граничари, да не желе да војним властима плаћају контрибуцију нити граде официрима квартире и да желе да остану на својој земљи.536 Бежање становништва није увек било проузроковано милитаризацијом и присуством војних власти. Када су јуна 1771. године разбојничке банде упале у села Илову, Фениш и Руску, које су по неким наводима очекивале појачање од 500 људи (!) и које су тамошњим становницима претиле смрћу, њихови становници су напустили своје куће и повукли се у брда (sich in das Gebürge gezogen). 537 Ситуација се додатно закомпликовала услед присуства руских добровољаца у Влашкој. Априла 1772. године погранични заповедници су скренули пажњу генралу Папили на то да Руси запоседају својим, тзв. влашким добровољцима, целу војну крајину од Дофиера до Трансилваније, и да се може догодити да ,,сва наша села емигрирају у Влашку“.538 Разбојништво, у које су се по свему судећи укључивали домаћи становници, посебно је доприносило стању општег хаоса. Након што су маја 1771. године бунтовни становници Руске, Армениша, Илове и Фениша претили својим преласком у Влашку, војне власти су исказале бојазан од сценарија по коме ће се емигранти, када са друге стране границе стигну без хране, удружити са разбојницима из Влашке. Добро познајући локалне стазе, могли би упасти на ову страну и оштетити оне који су остали у Војној крајини, отерати им стоку и опљачкати. Из овог разлога је Папила инсистирао на што хитнијем доласку једног коњичког ексадрона у овај део Војне крајине.539 Након што су становници емигрирали из села Корнирева и Канижа јуна 1772. године, Комисија је пописала остављену имовину – салаше, колибе, воћњаке, и затражила дозволу ,,за 535 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 97. 536 KA,HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 94. 537 KA,HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 111. 538 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 84. 539 KA,HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 94. 244 спаљивање салаша и сечу стабала воћа, будући да су овако напуштени погодни за пљачкање и склониште разбојника“.540 Војне власти су покушале да евидентирају све случајеве емиграције. Наиме, сачуван је табеларни извештај из два дела, који су генерал Папила и службеник Трајан потписали у Карансебешу. Њиме су обухваћени емигранти из 4 компаније Влашке границе у периоду између маја 1771. године и јула 1772. године. У списковима су евидентирани датуми емигрирања појединих породица из 23 насеља (од 35 укупно), као и новчане дажбине које избегле породице нису платиле. Укупни новчани губитак је износио 2.874 гулдена (форинте) и 8 1/8 крајцаре. У овом периоду емигрирало је укупно 571 породица/појединаца, и то, током 1771. године укупно 179, а током прве половине 1772. године укупно 392 породице/појединаца.541 Током 1771. године емигранти су већином потицали из компаније Илова (више од по 20 емиграната имала су насеља Борлова, Верчерова, Садова и Армениш), а током 1772. године из компанија Глобореу (Глобореу, Корњарева, Болвашница,) и Мехадија (Берза, Печинешка и Корамник).542 Емигрирало се углавном у пролеће и јесен, па је током маја и јуна 1771. године избегло 38%, а током септембра и новембра 52% свих емиграната те године. Појединачни случајеви емиграције забележени су у свим месецима, са изузетком месеца јула 1771, када није забележен ниједан, и јула 1772. када је забележен само један случај. У зимским месецима бежанија је такође није била честа, па је у периоду децембар 1771 – јануар 1772. забележено укупно 6 случајева, док их је у фебруару забележено већ 16. Извори емиграције били су, по свему судећи, локализовани и непосредно проузроковани положајем насеља. Војне власти као да нису рачунале са тим да ће се одбегле породице вратити, јер је њихова имовина евидентирана и већ су разматране могућности за насељавање новог становништва. 540 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 908, 1772 – 39 – 121. 541 Извештаји евидентирају и појединце и породице у зависности од случаја, због чега се овај број мора прихватити као број и једних и других. Уз сву непрецизност, табела обухвата већину случајева и представља најпрегледнији оквир за увид у питање масовности емиграције на подручју Влашке границе у време њене милитаризације. 542 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 22–26, folio 28–33. Треба имати у виду да се у неким документима помињу случајеви емиграције који нису забележени овим списком, попут случаја од маја 1771. када је из Армениша, Илове и Садове емигрирало 66 породица и априла 1772. када је из Мехадије емигрирало 16 породица и три момка. 245 Табела 73: Емигранати из Влашке границе у периоду између маја 1771. и јуна 1772. године543 Компаније Насеља Број емиграната 1771. Број емиграната 1772. Укупно емиграната (породица/појединаца) мај 1771 – јул 1772. м ај ју н ју л ав гу ст се п те м б ар о к то б ар н о ве м б р а д ец ем б ар У к у п н о ја н у ар ф еб р у ар м ар т ап р и л м ај ју н ју л У к у п н о Охаба бистра Сервештије 2 2 2 Руен 1 1 1 Илова Борлова 9 28 37 37 Болвашница 11 1 12 12 Верчерова 37 37 37 Илова 13 2 2 17 35 14 49 66 Садова 29 29 Армениш 28 1 29 29 Фениш 7 7 7 Руска 10 10 10 Глобореу Корњарева 17 1 3 21 8 9 47 64 85 Глобореу 1 1 2 2 4 33 18 59 60 Плугова 1 1 12 12 13 Канижа 1 7 8 8 Боготин 3 1 3 3 10 10 Вали Болвашница 8 15 23 23 Мехадија Берса 1 1 2 20 46 15 1 84 85 Топлец 1 1 2 1 8 9 11 Печиншека 5 33 38 38 Корамник 20 20 20 Дофиер 1 5 6 6 Стари Жупанек 5 5 5 Нови Жупанек 1 1 5 5 6 Укупно 23 насеља 38 30 14 12 69 12 4 179 2 16 27 98 165 83 1 392 571 543 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182, folio 22–26, folio 28–33. 246 Током 1772. године становници влашких милитаризованих села су се, у највећој мери, помирили са ситуацијом. Тек тада су, без икаквог отпора спроведени пописивање и заклињање граничара преосталих села – Руен, Турнул, Зервештие, Далч, Чиклен. Изузетак је било само село Вар, у коме није било довољно становника за пописивање, под изговором да су због послова око стоке били у брдима или у набавци намирница. Представници овог села изјавили су да су били верни поданици Њеног височанства (мисли се Комори) и да би радије да остану у том статусу, па је према новодима извештаја, ,,дошло и до неколико инцидената, вриштања и сличног“. Генерал Папила је наредио да се пописивање овог села одложи, као и то да се размисли о мерама које убудуће не треба да појачавају нетрпељивост. Његов предлог је био да се на 135 кућа у околини постави по један официр са 25 пешадинаца, који би спречавали нереде и емиграцију, ухапсили подстрекиваче побуне и приволели становнике да положе граничарску заклетву.544 Априла 1772. године Комисија је известила да су Жупанек и 6 места у његовој околини – Дофиер, Корамник, Топлиц, Берза и Печинешка, пописани ,,без икаквог отпора“, и то не само ,,у доброј вољи“, већ су и одредбе прогласа о рату и обавезама ,,прочитане у реду и миру“. Одатле се Комисија вратила у Мехадију, где су становници дозволили да буду пописани, али тек након што су неколицина успротивљених као подстрекачи оковани у гвожђе и одведени у Карансебеш. Комисија је затим, отишла у Болвашницу где су пописивање и читање прогласа о милитаризацији спроведени без икаквог отпора. Међутим, већ у местима Болготин, Корњарева, Глоборео, Плугова и Мехадија подређивање новом статусу није реализовано, јер је дошло до отпора, а неколико главних побуњеника је и ухапшено. На пример, Болготинци су се изричито успротивили пописивању, а у извештају је цитиран њихов став да ,,не желе и да неће положити заклетву“ (wir wollen nicht und werden nicht schwöhren). У случају ових пет побуњених места, 13 ухапшеника требало је да послужи као пример и буде задржано до завршетка милитаризације. У осталих 29 места (од укупно 35), пописивање је извршено и 544 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 66. 247 становници су преузели обавезе предвиђене граничарском заклетвом.545 Побуњена села пописана су два месеца касније. Обзиром на тешкоће око пописивања становништва Влашке границе и њихову недоследност у прихватању промена услед милитаризације, период пописивања људи, обавеза и имовине трајао је од септембра 1771. до јуна 1772. године. У извештају који је генерал Папила потписао у Карансебешу 31. октобра 1772. године резимирана је хронологија пописивања 35 места Влашке границе.546 Емигрирање из Влашке границе наставило се, међутим, и после лета 1772. године. Већ септембра те године у Жупанеку је ухваћена велика група емиграната – из Мехадије 30 породица, из Печинешке 20 и из Корњареве 30. Они су преко плајашке стражарнице Ракила допраћени у контумац у Жупанеку, а власти су разматрале шта даље са њима – да ли да их казне и врате у места из којих су побегли, или у складу са постојећим наређењима, протерају и населе дубље у Провинцијалу, јер им се безбедност Војне крајине више није могла поверити.547 Изгледа да су се и политичке околности за емиграцију промениле, па је новембра те године стигла вест о томе да је руски маршал гроф Романцоф (Romanzoff) већ изнео предлог Темишварској генералној команди, да руски команданти врате у Банат 80 породица које су из ,,Жупанечке границе“ прешле на другу страну.548 Изгледа да су осим политичке воље у Влашкој и стварни услови допринели томе да се велики број одбеглих породица ,,које нису хтеле да учествују у комплетирању влашких граничарских трупа“, убрзо врати из Влашке у коју су пребегли. Мешовита комисија је 10. децембра 1772. године обавештена о томе да се у Жупанечком контумацу налази 235 оваквих породица/појединаца, који ће након издржањава контумацког периода, бити предати коморској власти и насељени у горњим дистриктима провинције (Баната). ,,Индустријалије“ које су 545 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 83. 546 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 182. Септембра 1771. пописана су места Болвашница, Домашна, Канижа, Руска, Фениш, Армениш, Садова, Илова, Верчерова, Борлова; децембра 1771: Марга, Вали Маре, Кречма, Мерул, Мал, Охаба Бистра; марта 1772: Руен, Турнул, Зервештие, Чиклен, Далч; априла 1772: Нови и Стари Жупанек, Корамник, Дофиер, Берза, Топлец, Печинешка, Валиа Болвашница; јуна 1772: Мехадија, Глобореу, Плугова, Болготин, Корњарева, Вар. 547 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 908, 1772 – 39 – 146. 548 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 909, 1772 – 39 – 177. 248 оставили иза себе преузео је фиск, док је оно мало хране и средстава које су понели са собом потрошено и већином су потпуно осиромашили.549 Података о емигрантима има и из наредних година. Према извештајима војне команде, лета 1773. године 199 породица/појединаца из 26 насеља ове крајине покушало је да емигрира и нашло се у надлежном контумацу у Жупанеку, а након што су им дажбине опроштене за текућу 1772/1773. годину, породице су враћене у своја насеља. Број повратника био је и већи, јер је септембра 1773. године граничарска каса тражила да Провинцијал надокнади трошкове за издржавање 282 људи. У ово време је већ на снагу ступила одлука о томе да се повратничке породице иселе у Провинцијал, али њихово насељавање није реализовано иако су право боравка у Провинцијалу имале од маја месеца 1773. године.550 Разбојништво Инциденти у Војној крајини били су како последица политичког непријатељства и неповерења, тако и социјално-економских прилика. Оно што је подручје Баната чинило нарочито погодним за различите врсте нерегуларности био је не само његов погранични положај, већ и географске одлике. Власти нису биле у стању да на адекватан начин контролишу подручје мочвара и пешчара, па су оне погодовале за скривање појединаца и група од закона. Власти су чак и зазирале од улазака у ова подручја. Када је заставник Максим Ракићевић 31.7.1762. дезертирао из Врањевске компаније у Мокшан (Делиблатску пешчару), свакако је то имао у виду.551 Осим присуства страних војски, социјални немири утицали су на преливање незаконитих радњи са једне на другу страну границе, а разбојништво је ишло под руку са емиграцијом и дезертерством. У овом периоду, веће скупине људи није било лако идентификовати (емигранти, разбојници, дезертери). Њихово 549 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 964, 1773 – 39 – 7, folio 4–8. 550 KA, HKR, Akten 1773, Kt. 965, 1773 – 39 – 89. 551 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 275–279. Мокшан је стари и ретко употребљавани назив за област око Алибунара – Делиблатску пешчару. Овај назив се помиње су турским дефтерима из 1569–79. године (E. Pál, A Temesvári és Moldovai Szandzsák Törökkori Települései (1554–1579), Szeged 1996, 21). Иако малобројни, каснији помени сведоче о томе да се задржао, по свему судећи, у локалном говору. 249 сврставање у неку од група зависило је од политичког становишта, јер су се у њима могли наћи како страни тако и домаћи поданици. Разлику међу овим групама није било лако утврдити, с обзиром на то да су становници са једне и друге стране границе имали исти језик и обичаје. Број инцидената у пограничју повећао се у време када су Османско царство и Русија били у рату (1769–1774). Хабзбуршка монархија није била званични учесник овог рата, али се о њеној прећутној подршци Русији ипак довољно знало. Клима ратне неизвесности допринела је повећању броја инцидената у Војној крајини, утичући на свакодневни живот становника.552 Марта 1770. године састављен је обиман извештај о разбојништву које је захватило више места – Долово, Јабуку, Белобрешку, Острово, Иланџу, Златицу, Дубовац, Гај и Јасенову, због чега је истрага вођена против групе ,,пандура“ Максима и Мијата Маленовића.553 Овај случај је имао свој епилог у насиљу које је јула исте године починила разбојничка банда, која је од граничарских власти тражили да на слободу пусти ,,младог Маленовића“. Разбојништво није било актуелни проблем само у уском пограничном појасу, већ и у његовом залеђу (територији која је милитаризована 1773–1775), судећи према извештајима цивилне администрације. Гроф Фантиор (Fanthior) је из Чакове известио Генералну команду у Темишвару 12. априла 1770. године о случају убиства једног коњаника из ескадрона на ,,ордонанци“ (курирска служба) код Новог Села. Коњаник је око 4 сата после подне јахао на путу ка Алибунару, где су га напала три разбојника – један га је ударио циглом, други свукао мантил који је носио ,,пошто је падала киша“, а трећи је испалио метак у његову леву руку. Коњанику је један пиштољ отказао, а другим је промашио. Известилац је сматрао да ордонанцу треба дуплирати, да се крурири крећу или јашу увек у пару, а да се ноћу све ордонанце, као и било какво кретање, забране. Осим тога, известио је и о томе да је током прогона разбојника код Ковина, један службени пас рањен у груди.554 552 Проблем разбојништва био је заједнички многим областима, како војнокрајишким тако и цивилним. С. Гавриловић, Окружнице из 1727, 1771. и 1811. против разбојништва у нашим земљама под аустријском влашћу, Зборник Матице српске за историју 21 (1980), 79–87. 553 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 66. 554 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 121, folio 89–105. 250 Разбојнички упади изазвали су и неке конкретне потезе војних власти. Изложеност острва, насеља и поштанске испоставе Острова у Дунаву разбојничким упадима, од којих је једном приликом кнез Острова убијен (17. маја 1770. године), довео је до тога да је командант Илирских граничарских трупа барон Сечујац, инсистирао на што бржем преузимању овог насеља под војну надлежност и ојачавању поштанске станице са још 10 људи. Преносећи овај извештај, граничарски командант у Панчеву, мајор Женејн, обратио се 20. маја 1770. године Генералној команди у Темишвару. Према Сечујцевом опису ситуације, број разбојника на Острову стално се повећавао, боравили су све дуже и чак преузели ,,царске“ оранице (земљиште у власништву Поште)555, а одатле су прелазили у Србију и Банат. Пошто су долазили воденим путем и увек у већем броју, мала поштанска станица није могла да им пружи никакав отпор. Гроф Митровски је сматрао да би за истребљење разбојника неизоставно средство морало бити ангажовање шајки за патролирање Дунавом.556 У извештају који је 17. маја потписао командант у Острову, потпоручник Херман, описани су догађај и околности убиства островског кнеза Петра Илића код Насивала, удаљеном четврт часа од Острова, чије је тело пронађено како лежи на земљи, усмрћено метком и одсечене главе која је бачена у воду. Према извештају, кнез је 11. маја замолио команданта у Острову, да му уступи део ,,царских ораница“, пошто су оранице села Острово и Ковин биле потопљене у муљу. Упркос примедби да су ове оранице прилично удаљене, командант је издао дозволу за коришћење кнезу и тројици његових ортака. Кнез је од команданта пошао назад у село, али како је дувао јак ветар, морао је да пристане у Насивалу, где је искористио прилику да види како су поља, бостан и кукуруз. Након што је наставио пут ка ораницама, наишао је на банду 30 разбојника, од којих је хтео да побегне, али су га усмртили пуцњем, а неки су га и тукли. Разбојници су истом приликом отели и три јагњета, а када су исте вечери пошли, са собом су повели и 555 По одредбама Београдског мировног уговора из 1739, острва и обала нису могли бити утврђени, па су их и турска и аустријска страна, тамо где је то било могуће, користили као обрадиву земљу. Овај закључак проистекао је из податка да су Турци своје земљиште на Ратном острву користили као зиратно, будући да га нису могли користити у стратегијске сврхе. Наиме, према попису из 1741. на Ратном острву је бешлијски ага Мехмед имао винограде од 20 дунума. (Податак из: Р. Тричковић, Београдска тврђава и варош 1739–1789, Годишњак града Београда XX (1973), 65.) 556 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 100. 251 двојицу синова закупца испаше, које су затекли како напасају стоку. Отпловили су према Морави. Тело убијеног кнеза је пронађено и пренето у Острово копном, подаље од воденог пута и уз појачану стражу.557 Извештаји о разбојничким упадима дуж границе имали су за резултат да царица Марија Терезија јуна 1770. године изда резолуцију са предлогом мера за сузбијање разбојништва. Неке од најбитнијих биле су одредбе да се сви сумњиви приведу и већом пажњом контролишу прилике на пустарама и у мочварама, да се месечно визитирају места уз обавезно окупљање становника на одређеном месту (rendesvous Plaz), да се повремено обилазе православни свештеници и монаси ,,пошто се разбојници повремено склањају у манастире и цркве“, да се општине обавесте о одлукама о појачаној контроли, да се систем кажњавања учини строжим и сваки преступ процесуира и преступници глобе, а све то због тога што се ,,дешава да службеници прекршиоце кажњавају симболично и ослобађају их уз малу или никакву казну, па се они не плаше да преступе понављају“.558 Вести са границе према Влашкој нису биле ништа другачије. Мајор барон фон Папила је 4. јула 1770. године тражио да се плајашима пошаље додатна муниција. Разбојничке групе из турске Влашке бројале су и по 50 и 60 људи, и чак су нападале стражарнице. Тако се десило да је 60 разбојника 30. јуна напало стражарницу са 5 плајаша (Хотар Рео изнад села Мерул), при чему су тројицу потпуно разоружали и свукли, и док су друга двојица успела да побегну, једног су везали и повели са собом. Разбојници, извештавао је Папила, поданицима одводе коње, говеда и овце, тако да они више не смеју да држе стоку на пашњацима у брдима. Поред тога, разбојници су заузели уски пролаз између места Слатине и Терегове, тако да се више нико није усуђивао да путује ка Мехадији. Уколико се пешадија не постави на брда између Слатине и Терегове, сматрао је Папила, све ће се слабије моћи прелазити на реку Тамиш која лежи лево од Мехадије. Такође је био приморан да плајашке стражарнице од Руске до Марге ојача мештанима, али како је овим људима недостајло оружје, молио је да им се пошаље 100 пушака и нешто муниције. На овај начин би се разбојничком злу из Влашке учинио крај, 557 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 100. 558 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 121, folio 66–71. 252 ,,јер је већина Влаха у Влашкој постала разбојницима, будући да су њима, од онога што им је преостало иза Руса, Турци осим жена одвели и децу“.559 По свему судећи, постојеће мере против разбојника нису донеле резултате. Већ маја 1771. године извештавано је о још свирепијим разбојничким акцијама на острву Острово. Илирска региментска команда известила је грофа Митровског о томе да су разбојници погубили тројицу стражара, припаднике илирске граничарске милиције. Заповедник у Острову, натпоручник Бир (Bür), известио је да је ноћу, 23. маја, 40 разбојника, који су до тада били у Дубовцу ,,ударило на нашу страну“ и изненада напало стражаре у три стражарнице на Острову. Најпре су напали гефрајтена у стражарници Селиште и њему пререзали грло, затим се превезли преко воде и у стражарници Протин Шанац гефрајтеру одсекли главу, ,,стављајући му је између ногу“, да би исто поновили и код стражарнице Островац. Разбојници су узели оружје и униформе ,,Илирима“ (граничарима) које су нашли у овим стражарницама и повели их са собом, тако да су они видели шта се дешавало од једне до друге стражарнице, а затим су разбојници преко њих разгласили, да ће и сваког другог стражара на кога наиђу – ,,било да је Немац или Илир“, убити или обесити. Претили су да ће поручника Острва потражити ноћу да би видели ,,какав је он човек“, а решиће се и било ког Островца који им се нађе на путу. Командант Острова молио је за појачање. Ако оно не стигне у наредна 24 сата, сви они који стоје под његовом командом, ,,а она се не простире далеко“, мораће сами да пруже отпор, чему он није био рад. Располагао је само са 9 људи, и то граничарима које су разбојници обезоружали, што значи да је, рачунајући са оружјем убијених стражара, укупно 12 пушака допало у руке разбојницима.560 Да ли као последица овог случаја, тек у једном каснијем комисијском извештају помиње се 8 стражарница (колиба) које су ново-подигнуте на острву Острово.561 И поред тога што се број инцидената после 1772. године смањио, разбојнички упади, кријумчарење и илегални преласци границе нису сасвим престали, чак и у залеђу пограничне линије. Мешовита коморско-граничарска комисија известила је на седници од 29. априла 1772. године, између осталог, о томе да је из Бечкеречког дистрикта упућен позив да се на Трећи дан Ускрса 559 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 127. 560 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 824, 1771 – 39 – 193. 561 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 824, 1771 – 39 – 259. 253 граничари придруже походу који припремају коморски поданици против вагабунда и разбојника, у пустари на граници села Јарковац и Добрица, где су истукли Јарковачког поданика Митра Живановог, а затим и шесторицу пастира који су чували 200 оваца ердељских поданика.562 Ради заштите водених путева, из Осијека је јула 1775. године јављено да се за летње сезонске потребе једна шајка уступа да служи у водама код Земуна и дуж дунавске обале, између овог пограничног места и прве банатске кордонске стражарнице Црвенка. На основу наређења Генералне команде о испомоћи овим областима током лета од 21. јануара те године, одобрено је држање још једне полушајке ниже уз банатски кордон, како против тамошњих разбојника тако и због вежби и упознавања вода.563 Ово је вероватно био одговор на захтеве да се овај део кордона ојача шајкашком воденом патролом, али као што видимо, то појачање није било већих размера. У циљу ,,спречавања сукоба разбојничких дружина“ 1775. године су Банатска и Ердељска генерална команда преговарале о успостављању заједничке стражарнице на потезу између последњих стражарница под својом надлежношћу, Марге у Банату и Цајкана (Zaykan) у Ердељу.564 * Нелегални преласци појединаца и група из правца Хабзбуршке ка Османској граници, били су подједнако чести. Јула 1767. године разбојник Гаја и тројица у пратњи, прешли су на Смедеревску аду и одатле у Србију, где су три месеца чинили разбојништва.565 Из августа 1787. године је кратко изјашњење Ахмета Јурук Барјактара, угледног Турчина родом из Азије, о томе како је пре пет месеци, када је пословно путовао, у пратњи двојице Турака из Београда за Јагодину, нападнут од стране једне хајдучке дружине на уском пролазу кроз шуму, код Хасан-пашине (Смедеревске) Паланке, где су му оба пратиоца рањена, а он потпуно опљачкан. Приметио је да су шесторица хајдука били обучени по 562 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 92. 563 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 50. 564 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 44. 565 Т. Илић, Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата, 239. 254 немачки, а шест по српски. Након пљачке починиоци су чамцем прешли у Банат.566 Недостатак контроле на османској страни границе, периферији до које је централна управа слабо допирала, довео је до тога да су поједине пограничне области биле познате као ,,боравишта лопова“. Овај назив је за област са турске стране Дунава, од Оршаве до Кладова, употребио генерал Женејн у својим извештајима уочи рата 1787. године.567 Обавештавање о приликама на турској страни границе спадало је у редовне обавезе крајишких официра. У једном извештају резимирани су трошкови издати на име кореспонденције о вестима са границе из касе Две доње компаније Илирске граничарске милиције у Соколовцу. Ову коресподенцију је од 1. јуна 1760. до априла 1764. године водио заставник Тиртл (Türthl). Примера ради, за дојаву вести о емиграцији породица са Кисељевског острва (Kishilovaer Insul) 1760. године плаћено је 2 форинте и 50 крајцара. За плаћање шпијуна и њихових вести из Градишке и Рама издато је укупно 121 форинта и 58 крајцара. Рачунајући и са неким другим трошковима, попут оних за писаћи и канцеларијски материјал, за наведене послове у Соколовцу је у овом четворогодишњем периоду, потрошено укупно 521 форинта и 25 крајцара.568 Појава разбојника, али и других нелегалних групних и појединачних прелазака границе, неодвојиво је везана за прилике на другој страни границе. Социјално-економски проблеми и политичке кризе често су утицали на преливање незадовољства и немира на обе стране границе. При томе, са османске стране границе разбојништва су вршили како одметнути појединци и групе стављене изван закона, тако и регуларне војне трупа – јањичари, тврђавска посада и трупе на походу. Томе је доприносила слабост централне власти и моћ локалних војних заповедника који су свој ауторитет (независно од воље у Истамбулу) заснивали на лојалности својих трупа, допуштајући им својевољно и бахато понашање. Аустријски извештаји су говорили, на пример, о јањичарима који наоружани и разуздани тумарају у околини својих тврђава, пљачкајући сопствена 566 Т. Илић, Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата, 691–697. 567 Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас Српске Краљевске Академије CLIII (1933), 111. 568 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 87. 255 села. Највећи број трупа био је стациониран у Београду, па Женејн каже да их је уочи 1787. године у кафанама на обали Саве видео и по 80 на окупу.569 На дешавања са друге стране границе се помно мотрило, јер су немири непосредно утицали на расположење становника. Примера ради, побуна јањичара у Београду 1755. године узнемирила је становнике Земуна, до те мере, да је тамошња команда известила више власти о томе. У крајњем случају, становници су се у оваквим ситуацијама понашали као и у ратним околностима, масовно емигрирајући на безбеднију страну. Присуство стајаће војске Царица Марија Терезија је током 1770. године одобрила мере за учвршићавње границе уз Дунав, јер је присуство руских трупа у Влашкој провоцирало окупљање турских трупа, стварајући двоструку претњу.570 О турским трупама у водама Дунава, код Видина и Острова извештавали су команданти Беле Цркве и Мехадије. Мајор Флајшман је 22. маја 1771. године из Беле Цркве известио о проласку 100 до 200 босанских Турака преко Пожаревца према Оршави и Видину, уз констатацију да је, све мирно ,,иако су Турци јако љути када им се помене мир“. Према његовим речима, током последњих петнаест дана, Дунавом је према Оршави и Видину прошао 31 брод, 119 понтона малог типа и 10 трговачких бродова. Последња му је пристигла вест о томе да је 35 турских бродова са људством стигло у Рам, где су преноћили. У току дана му је јављено да на њима наводно има 4.000 људи и да пристижу још три брода натоварена коњима. Посада ових бродова, известио је, ,,на Царској страни није ништа починила, јер се држе друге обале, али су зато вечерас код Рама потпуно опљачкали два села“. Према извештају барона Шишковића током његовог боравка у Темишвару затекло га је више вести о емиграцији појединаца из Доњих компанија Илирске Регименте, као и о повећању броја разбојничких дружина, па је одлучено да као помоћ генералу Папили против разбојника и емиграната у овом подручју буде распоређено више компанија гарнизонских регименти. Те гарнизонске компаније 569 Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, 115. 570 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 746, 1770 – 39 – 45. 256 биле су под заповедништвом генерала фелдмаршал-лајтнанта грофа Митровског, и то – цела компанија за покривање рудника Оравица, Догнашка и Бокшан, једна компанија за Божовић у Алмашу, 5 компанија у местима која леже уз Доњи Дунавски кордон и преко пута Влашке, једна компанија у Белој Цркви и Новој Паланци, и још три компаније са једним ескадроном у Панчеву.571 * Задржавање стајаћих трупа у овој области несумњиво је било последица напетих војнополитичких односа, присуства турских и руских трупа, као и економско-социјалних неприлика које су пратиле милитаризацију и довеле до масовних емиграција, дезертирања и разбојничких упада. Незадовољство староседелаца присуством војске дочарава и комисијски извештај о жалбама становника у појасу Клисуре, у чијим су домовима стајаће трупе биле смештене током 1772. године. Недуго затим, 1773. године и сами су постали део Банатске војне крајине. У насељима Клисуре – Берзаска, Доња и Горња Љупкова, Сићевица, Молдова, Радимна, Белобрешка, Дибич, Сушка, Српска и Влашка Пожежена и Мачевић (Masoviz), током 1772. године биле су смештене трупе стајаће војске која је својим присуством произвеле низ тешкоћа и додатних расхода за становнике ових места. Становници су изнели жалбе због нанетих им неправди пред коморским службеницима, дистриктским управником А. Минихом (A. Münich) и подуправником Јосифом Карлом Мајснером (Joseph Carl Meisner), 19. јануара 1773. године. Жалбе су делимично изношене и пред мајорем Миоковићем, до тренутка његове смрти у Кусићу.572 Табела 74: Смештај стајаћих војника у насељима у Клисури 1772. године Насеља у Клисури Укупно кућа у насељу (добрих и лоших) Смештено војника Берзаска 139 231 Доња Љупкова 111 85 Горња Љупкова 72 25 Свиница 132 31 Становници већине насеља у Клисури били су једногласни у вези са жалбама на одређене обавезе и наметнуте им терете. Већина жалби односила се на 571 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 30 – 44, folio 375–378. 572 FHKA, BA, F. 52, Rote Nr. 189, folio 70–73. 257 подвоз за потребе војника, официра и болнице, за који нису добили рачуне нити су им били плаћени. Села су, даље, била у обавези да војницима обезбеде говеђе месо по цени од свега две крајцаре по фунти меса, па су због клања сопствене стоке, откупа меса по скупљој цени или плаћања услуга закупцима месара, годишње губили на десетине и стотине форинти. За живину и друге намирнице које су били у обавези да обезбеде војницима предвиђена је била надокнада мања од тржишне цене (три крајцаре за стару кокошку ,,која је на белоцркванској пијаци плаћена 6–7 крајцара“, две крајцаре за младу кокошку, 12 крајцара за јагње – по фунти меса). Једногласни су били у својим жалбама због обавезе да за пасош за прелазак у други дистрикт плаћају 7 крајцара, за кретање у дистрикту три крајцаре и, додатно, по три крајцаре ,,за визу“ приликом проласка поред сваке стражарница, а посебно је наплаћиван и приступ води ради рибарења. Тако је пут у Белу Цркву, Нову Паланку, Молдову или до млинова коштао 7 крајцара за пасош који би им издао официр у месту, али и по три крајцаре за визу коју би им издали официри сваког чардака или стражарнице поред које су пролазили, и то, у сваком правцу посебно. Оптерећивале су их и друге врсте обавеза – превоз људи (болесних, капелана и хирурга, официрских гостију и сл.), робе, опреме и намирница, или обавеза да војницима обезбеде недостајуће свеће, покриваче, а стражарницама осим јела и кухињско посуђе. У неким селима посебно су истакнуте жалбе на одређене врсте обавеза, од којих су неке детаљно описане. Пошто је у селу Берзаски, по свему судећи, био смештен највећи број војника (цела компанија од 231 војника), као и капелан и хирург, његови су се становници посебно жалили на то да је, у једној кући морало бити смештено чак и по 4 човека, ,,а како није било места у собама, морали су да и по хладном зимском времену буду смештени у предсобљима“ (Vorhauß). Пошто су само малобројни добили кревет, војници су силом отимали покриваче, остављајући њихове жене и децу да се смрзавају. Највше појединачних жалби тицало се подвоза (Vorspann). На пример, становници села Берзаске били су задужени да на сваких 5 дана са 22 коња преузимају намирнице (Brod) за целу компанију, прелазећи пут од 6 сати до Молдове, а и са обавезом да део намирница достављају најудаљенијем чардаку у Оршавском дистрикту (Mali Jlleschova). За сакупљање намирница за стражарнице, 258 Доња Љупкова је обезбеђивала по 5, а Сићевица по 7 коња на сваких 5 дана. Становник Молдове, Вела Нешковић, жалио се на то што је често морао да вози до Босниака (Posniak), а једног дана чак 7 пута како би покупио госте капетана Филипса. За то му није плаћена ниједна крајцара, а при чему му је коњ, кога је купио за 25 форинти, потпуно пропао, и сада је у врло лошем стању. Становници Сићевице су се, поред осталог, жалили на то да су у недостатку стоке морали да огрев за официре износе из шуме на сопственим леђима. Стефан Оприковић из Молдове се жалио због губитка једне оранице, која му је по наређењу капетана Филипса одузета ради смештаја трансмиграната у Жупанеку, али му није враћена. Становници Белобрешке жалили су се на то да им је потпоручник Лодгман (Lodgmann) много новца узео на име откупа из затвора (Arrest Gelden), чак и за најмање или наводне преступе. Откуп из затвора коштао је 17 крајцара. Из Српске Пожежене су се жалили због новца датог на име пасоша, па је, између осталих, Иван Јоковић за пут до Радимне од свега 15 минута, морао да плати 6 крајцара. Након што се Петар Стојковић одвезао коњем до Беле Цркве без да је узео пасош, по повратку су га ухапсили каплари, па је морао да плати 17 крајцара за излазак из затвора. Општина се, осим тога, жалила због тога што су војници хапсили оне који су увече касно излазили из крчме, како би и они морали да плате 17 крајцара за откуп из затвора. У извештају коморских службеника у вези са Српском Пожеженом напоменуто је да је ,,због штете коју је невреме протекле године нанело свим усевима и виноградима, ово село тако сиромашно, да већина проси или одлази негде у службу“. То појашњава узрок огорчености коју је изазвало присуство војске и наметање ванредних обавеза. Жалбе из села Дибич, Сушка, Влашке Пожежене и Мачевића изостале су јер у њима није било војске на квартиру. Насеља Клисуре милитаризована су у јесен 1773. године. Претпостављамо да им преузимање граничарског статуса није пало превише тешко, имајући у виду да су њихови становници, иако званично коморски поданици, већ дужи низ година вршили обавезе око издржавања стражарница и чардака на Дунаву, а повремено и трупа стајаћих регименти, као што је то случај био 1772. године. 259 VI КРАЈИШКО ДРУШТВО Становништво с граничарским статусом имало је низ обавеза према држави, која му је, с друге стране, гарантовала одређена права и привилегије. Пошто је становништво тежило удаљавању од крајишког подручја држава је морала да уложи напор да би насељеност одржала и додатно је побољшала. Опробана мера било је додељивање неких привилегија граничарима. С једне стране, гарантоване су им личне слободе и повластице у домену економског живота, а с друге стране, наметане су им обавезе у војној служби. Стога, разматрања о друштвеном и економском положају граничара треба почети од реконструкције њихових обавеза и дужности. Имајући у виду шта те обавезе значе, становништво стављено пред избор о свом будућем статусу, различито се опредељивало. 1. Oбавезе граничара Обавезе граничара могу се класификовати као – фискалне (порез држави од ,,главе“ и земље), редарске (стражарење у местима и у Кордону, патролирање, прогон разбојника) и војне (учешће у ратним акцијама у Војној крајини и ван ње). Појединости у вези са тим обавезама уочавају се у ,,конвенцијама“, тј. уговорима које су представници граничара потписали са представницима војних власти. Први такав уговор је Конвенција о пресељену граничара из Потиске и Поморишке војне крајине из 1751. године, која је важила за припаднике земаљске милиције Горњих и Доњих компанија у Банату. Будући да су припадници земаљске милиције имали иста права и обавезе као и потиски и поморишки граничари до 1751. године, а потом и као илирски граничари од 1764. године, њихов статус био је истоветан са граничарским. У Конвенцији о обавезама и правима припадника земаљске милиције Горњих и Доњих компанија прописане су одредбе којима им је заправо потврђен статус који су уживали као граничари Потиске и Поморишке војне крајине. Садржај ове конвенције из 1751. године, сачуван је у документу који је настао као копија из 260 1753. године.573 Наиме, представници пресељених граничара, оберкапетани Гаврило Новаковић и Лазар Поповић с другим официрима, жалили су се 28. октобра 1753. године у Темишвару, на повреду права гарантованих Конвенцијом коју су две године раније потписали у Бечу. Према њиховим тврдњама трогодишњи период слободе од дажбина истицао је априла 1754. године, а не јесени 1753. године, како су тврдили коморски службеници. Из Конвенције се сазнаје да је досељеницима за насељавање и коришћење уступљено земљиште пустара, изузетих од власништва Коморе, да је њиховим официрима обезбеђено земљиште и плата, а граничарима три године ослобођења од дажбина. Прописане су редовне обавезе и дажбине граничара након истека трогодишњег периода, како би се надокнадио губитак прихода који је настао уступањем пустара и издатком за официрске плате. Да би појаснили свој незавидни економски положај и неспремност да прихвате преурањену наплату дажбина, граничари су приликом склапања Конвенције нагласили да су пресељењем прилично оштећени за сву имовину остављену у шанцима на Тиси и Моришу, „од чега се велики број њих још увек није опоравио, а неки се још увек нису ни окућили“.574 Њихова одбрана је почивала на наређењу генерала Енгелсхофена по коме су ове породице своје дажбине према ерару последњи пут намириле у местима старих пребивалишта, за финансијску годину новембар 1750. – април 1751. године. Почетак наплате дажбина, према томе, требало је да буде април 1754. године. Основна дажбина припадника земаљске милиције према државној каси, као и свих граничара у ово време била је годишња контрибуција. Она је износила 7 форинти, и то четири форинте по одраслом војно способном мушкарцу (,,персонал“ глави) и три форинте по ,,имовинској“ глави (,,факултат“ глави, тј. од стоке, казана и сл.). Предвиђено је да се прописана контрибуција не мења. Ерар је повећање прихода могао да очекује само путем опорезивања нових породица, о чијем је броју могао да се обавести путем пописа које је имао право да спроводи на три године. Контрибуцију је 1754. године требало да плати 2.991 пореских 573 FHKA, BA, F. 52, rote Nr. 187, folio 252–253: Copia Convention; Исто и под сигнатуром FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 186, folio 94–95. 574 Жалбу граничара на покушај скраћивања периода ослобођености од обавеза и других дажбина потписали су у Темишвару 28. октобра 1753. године представници граничара – оберкапетан Гаврило Новаковић, капетан Георг Јошић, Сава Ракићевић, вице-оберкапетан Лазар Поповић, капетан Михаел Соринка, и капетан Георг Новаковић. 261 обвезника, од којих су изузети виши и нижи официри. Они су дуговали укупно 11.965 форинти личног пореза и 7.524 форинти за непокрету имовину. Годишњи приход државе од контрибуције, према томе износио је 19.488 форинти. Та сума могла се очекивати и у следећем трогодишњем циклусу наптлате, за 1755, 1756. и 1757. годину. За исплату су предвиђене шестомесечне рате. Конвенцијом која је склопљена са представницима Земаљске администрације у Темишвару, предвиђено је да припадници земаљске милиције као поданици Дворске коморе плаћају и десетину (у натури или еквивалент у новцу). Плаћали су и различите таксе којима су стицали право на обављање одређених делатности, у складу са моделом примењиваним на цивилној територији. То се односило на уобичајене таксе којима се закупљивало право на месарење, точење алкохола, рад млинова, обављање заната, и сл. Поред тога, граничари су били обавезни да набављају со из царских рудника, при чему су официри молили да буду ослобођени ове обавезе. Алкохолна пића (Brandwein) и пиво набављали су у одређеним количинама из локалних пивара, чији су власници као закупци права држали монопол на ову врсту производње. Остављено им је право да алкохолно пиће које сами произведу троше само на празнике, али не на јавним местима или у трговини изван Баната. У дужности граничара спадало је бесплатно вршење пандурске службе против разбојника и шверца на територији њиховог дистрикта. Поред тога, имали су обавезу да учествују у рату у Војној крајини, као и на удаљеним бојиштима. Код заштите од епидемија и спречавања шверца, дужност им је била ограничена на границе сопственог округа (бецирк), а будући да за то нису били плаћени, имали су право на трећину шверцоване робе којој би ушли у траг. Припадници земаљске милиције били су у обавези да држе страже, на које су слали по једног официра, три вахтмајстера и 60 или више редова и смењивали су се сваког месеца. За издржавање на стражи, уз порцију ,,хлеба“, било им је додељено 18 крајцара по вишем официру, 9 крајцара по вахтмајстеру и пет крајцара по граничару. Поред тога, компаније Банатске земаљске милиције коришћене су у пешадији и коњици на фронту током Трећег шлеског или Седмогодишњег рата (1757–1763). То потврђује да се њихов статус ни по чему није разликовао од граничарског у другим уређеним војним крајинама, иако Банат то још увек није био. Конвенцијом 262 је предвиђено да редовне дажбине за године током којих су били ангажовани у рату буду значајно умањене, јер су падале само на домаћинства која нису имала војнике на ратишту. До промена у погледу неких обавеза граничара дошло је током и након 1764. године. Са устројењем Илирске граничарске регименте 1764. године спроведене су најпре организационе промене јер је надлежност прешла са Земаљске администрације на Дворски ратни савет. Од 1764. године одреди земаљске милиције прилагођени су војној хијерархији и организацији регулисаних крајишких, односно стајаћих регименти (пукова). После 1764. године почело је и реорганизовање дажбина граничара у вези са земљишним поседом и стражарењем. * Порез на земљишни посед (тзв. терестрал-такса или земљарина) требало је да замени десетину, али је успех у реализацији ове намере био ограничен на одређене области. Увођење овог пореза било је последица намере државе да уједначи пореске обавезе граничара свих војних крајишта. Успех је био делимичан због тога што није свуда била извршена (нити могућа) расподела индивидуалних обрадивих поседа за које би свако домаћинство плаћало порез. Постојала је још само могућност да се порез од премерене и процењене обрадиве земље наплаћује по јутру од целе општине. На територији Банатске војне крајине овај порез је могао да буде наплаћен најпре у оним областима у којима је индивидуална расподела земље извршена од 1768–1772. године у Немачко- банатској регименти и Илирској граници, а од 1785. године и у Влашко-илирској регименти. Међутим, питање стварног успеха у наплати земљарине остаје отворено. Када је 1765. године вршена реамбулација терена Илирске граничарске регименте, отворило се питање ненаплаћене земљарине (терестрала) на подручју земаљске милиције Горњих и Доњих компанија за период 1753–1764. године.575 У једној жалби граничари су подсетили да је Конвенцијом предвиђено да за коришћење ових места односно земљишта које им је уступљено, годишње плаћају царско-краљевској каси 30.000 форинти терестрала. Међутим, та сума никада није 575 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 32. 263 наплаћена, између осталог и због тога што се, по наводима жалбе, није цело људство из обе границе преселио, него су неки остали на старим поседима са оне стране Тисе и Мориша.576 И извештај дворског саветника Фон Кемпфа из 1759. године помиње годишњу суму од 21.700 форинти коју је земаљска милиција плаћала на име таксе на земљиште, а као надокнаду за коришћење пустара које јој је Дворска комора уступила за насељавање. Износ је умањен након што је из њега одузета сума коју је ерар требало да исплати на име плата официрима ове милиције.577 Питање наплате земљарине, по свему судећи, остало је нерешено. Питање прихода и расхода расправљано је између Земаљске администрације и нових надлежних, војних власти. На основу документа о дуговањима земљишне таксе (Terestral-geld-taх) Илирске граничарске регименте у периоду 1764–1774. године, може се закључити да је ова дажбина била приход ерара (државне односно коморске касе), док су контрибуција и новчани еквивалент од десетине биле приходи Граничарске касе.578 По свему судећи, овај дуг требало је да исплати Граничарска каса ерару од других остварених прихода од граничара. Табела 75: Годишњи износ земљарине за 8 компанија Илирске граничарске регименте у периоду 1764–1774. године 579 Година Дуг 8 компанија форинти крајцара 1764 12.959 48 1765 22.667 57 1766 22.667 57 1767 22.667 57 1768 22.667 57 1769 22.667 57 1770 10.000 1771 10.000 1772 10.000 1773 10.000 Укупно 166.263 34 Плаћено 21.711 2 Преостаје дуг 144.552 31 576 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 45–48. 577 ÖN, Bericht von dem Temesvarer Banat, folio 61. 578 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 32, folio 42. 579 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 32, folio 42. Овај обрачун је 29.4.1775. године у Бечу потписао Главни коморски књижар. 264 Године 1775. измерено је укупно обрадиво земљиште у 56 насеља Влашко- илирске регименте, како би био одређен порез на земљу.580 Целокупно корисно земљиште површине 53.387 јутара оптерећено је таксом од 17 крајцара по јутру. Опорезовано је само земљиште које је било корисно, а обухватало је оранице, ливаде, винограде, воћњаке и пашњаке. Уколико обрадиви посед није био расподељен појединим домаћинствима, за државу је прихватљиво решење било и то да се порез наплаћује на нивоу општине, за укупну површину земљишта коју је у атару заједница користила. Десетина се као облик државног прихода помиње током седамдесетих и осамдесетих година, нарочито у Влашко-илирској регименти, где је сакупљана у новчаном еквиваленту. Године 1775. приказане су дажбине сакупљене у насељима Влашке границе и Илирске границе. Сакупљене дажбине из 1774. године обухватале су десетину од жита (пшенице, јечма, проса и кукуруза), десетину од вина, као и десетину од јагањаца и кошница, а све то у новчаном еквиваленту. Структура производње рефлектовала се на висину и врсте дажбина, па је у 29 насеља Илирске границе, поред поменутих, наведена и десетина од сена, које у Влашкој граници није било. Услед теренских разлика, у Илирској граници од житарица је сакупљено далеко више новца од десетине него у насељима Влашке границе. Поред тога, разлике су постојале и у погледу заступљености одређених култура, па је највећи десетински приход у Влашкој граници остварен од кукуруза, а у Илирској од пшенице. Десетина од вина била је уноснији приход од житарица. Сточарска оријентација насеља у Влашкој граници огледала се и у чињеници да је у њима сакупљена већа десетина од јагањаца, чији је еквивалент вероватно служио као надокнада за непостојање друге врсте производње. Иначе, само уз десетину од јагањаца убележено је да је узимана у висини од 1 ½ крајцаре, и то од ,,кућа које нису војно служиле“.581 580 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1140, 1776 – 39 – 65. 581 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 45, folio 106–107. 265 Табела 76: Приходи од контрибуције и десетине у насељима Влашке и Илирске границе 1775. године Приходи 1775. године 33 насеља Влашке границе 29 насеља Илирске границе форинти Контрибуција (6 форинти по ,,глави“) 7206 (1201 глава) 18498 (3083 глава) Пшеница (36 крајцара за меров) 154 2494 Јечам (24 крајцаре за меров) 5 644 Кукуруз (24 крајцаре за меров) 845 879 Просо (21 крајцара за меров) 79 508 Сено - 678 Вино (9 крајцара за ведро) 1796 2849 Јагањци (1 ½ крајцаре по кући) 606 130 Кошнице (4 крајцаре по кући) 331 307 Укупно од десетине 3580 8492 * После 1768. године дошло је до одређених измена у погледу обавезе граничара да стражаре на кордонским стражарницама. Ове војне станице је требало да опслужују становници из непосредне околине. Како су припадници Горњих компанија били превише удаљени од Кордона, ова служба је у већој мери била препуштена стајаћој војсци. Граничари су од стајаће војске почели да преузимају обавезе на кордону тек од времена проширивања крајине у области ближим Дунаву. Заједничко приликама у Дунавском кордону око 1753. и око 1770. године било је то, што су његове стражарнице углавном опслуживали прпадници стајаћих регименти, док је учешће земаљске милиције односно илирских граничара било слабије. То се види из документа који је 10. октобра 1768. године у Великој Кикинди потписао њихов командант барон Сечујац, у коме су пописане стражарнице које су опслуживали искључиво граничари Илирске регименте.582 Из овог документа се може видети да су гранчари опслуживали само 9 стражаница на дунавском кордону, и то у појасу Дакле, поред оних у унутрашњости Баната, 582 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 41, folio 166. Илирски граничари су опслуживали стражарнице на граничном кордону (Wacht Posten): Чардак на шпицу острва (Острово), село Нова Паланка, Дибич, Пожежена, Молдава, Острво Молдава, Алибег, Берзаска и Шљибура (Schljibura). Поред ових они су опслуживали и тзв. ,,места земаљске безбедности“ (Landes-Sicherheit): Велики Бечкерек и камбијатуру Моноштор. Држали су и ,,прелазе“ (Überfuhren): Тител, Сурдук, Нова Кањижа, Нови Сегедин, Чанадер, Нови Арад и Липа. 266 илирски граничари су опслуживали само 9 станица на Средњем дунавском кордону. Трошкови и напор уложени у опслуживање удаљених кордонских станица, нису били занемарљиви. Према извештају мајора Сечујца од фебруара 1766. године, Томашевац је био централно место окупљања официра и граничара упућених на кордонске стражарнице. Само за превоз опреме и пртљага за укупно 764 људи из Томашевца у централне војне станице у Панчеву, Новој Паланци, Соколовцу и Мехадији (Haupt-Comandanten-Posten), до којих се долазило преко 18 успутних станица (Stationen), месечно је требало издвојити 62 кола и 600 коња, и трошак од 120 форинти, тј. годишње 1.440 форинти.583 У једној молби граничара упућеној у Беч 25. августа 1768. године, наведено је, између осталог и то, да граничари без новчане надокнаде не могу стајати по месец или по пет недеља ,,на посту“ уз Дунав, јер за тако дуг период не могу понети све намирнице од куће.584 Ово је, претпостављамо, био аргумент у прилог одлуке да кордонске стражарнице на Дунаву већином буду попуњене војницима стајаћих регименти, али и тога да се удаљена граничарска места Горњих компанија замене насељима ближим Дунаву. Рационализација трошкова налагала је измене у начину опслуживања границе.585 Табела 77: Издаци државне касе за плате земаљској милицији за службу на Кордону и у унутрашњости у периоду 1754–1766. године 586 Године Форинти Крајцара 1754 5.523 44 1755 7.617 26 1756 10.637 18 757 9.912 54 758 8.544 25 759 9.659 11 760 14.400 35 761 7.853 21 762 17.034 22 763 59.281 764 45.075 17 765 47.901 32 Укупно 44.3441 6 Јануар – Јун, 1766 12.854 43 583 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 83. 584 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 44, folio 184–187. 585 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603/1, folio 87. 586 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 187, folio 161. 267 Већинско присуство гарнизонских трупа било је проузроковано и чињеницом да је крајина све до 1772. године била у ванредном стању због близине руске и турске војске, емиграције, дезертерства и разбојништва. Табела 78: Војници у Банату и Дунавском кордону јануара 1770. године 587 Припадност формацији Број војника Удео у укупном броју Пешадија 14 компанија Прве гарнизонске регименте 2.849 34,16% Трећи батаљон Леополда Палфија 535 7,34 % Трећи батаљон Форгараш регименте 415 5,69 % Компаније Немачке банатске граничарске регименте 1.037 3.417 или 46,89% 12 компанија Илирске банатске граничарске регименте 2.380 Земаљски плајаши капетана Петра Ванче (на плати Коморе) 70 0,96 % Укупно пешадије 7.286 100% Коњица Седми ескадрон кирасира (Podstadskysche) 744 76% Две компаније Илирске банатске хусарске регименте 235 24% Укупно коњице 979 100% Начин попуњавања стражарница промењен је 1770–1771. године, што се може установити на примеру стражарница Средњег дунавског кордона. Укупно 35 стражарница на Средњем дунавском кордону јуна 1770. године опслуживало је махом људство стајаћих регименти (32 стражарнице) и мањи број илирских граничара (3 стражарнице). Илирска пешадија је држала само три стражарнице, и то – Атар Нове Паланке, Потисину (Bottisina, Potesina) и ушће Караша, а заједно са Првим гарнизоном и положај у Новој Паланци. Стајаћа војска је у овом делу Кордона бројала 205 лица у пешадији и у коњици, док су илирски граничари имали свега 24 у пешадији.588 Тек када су се стајаће трупе повукле, повећало се учешће илирских трупа у обавезама на кордону. Већ 24. децембра 1771. године састављен је списак стражарница Средњег дунавског кордона које су опслуживали илирски граничари, ,,немешајући се са другим трупама“. У питању је било 37 стражарница поверених 226 илирских граничара.589 587 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 204. 588 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 822, 1771 – 39 – 41, folio 55. 589 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 907, 1772 – 39 – 8. 268 * Нису сви одрасли и војно способни мушкарци (Efective Stand: Dienst taugliche und Halb Invalide) били граничари. Ту обавезу је, начелно, требало да носи само један мушкарац из куће. Такви су убрајани у оне ,,у војној служби“ (Enrollirte), док су остали мушкарци из куће убрајани у ,,прекобројне“ или резервне (Supernumerari). Приликом успостављања Влашко-илирске граничарске регименте 1774–1775. године направљен је нацрт нових 16 компанија са по 254 граничара. Попуњавање је вршено тако што је од три или четири војно способне мушке главе у службу узмана једна. Ова одлука била је у складу са већ уобичајеним начином регрутовања, у просеку, трећине одрасле војно способне мушке популације.590 Контрибуција је наплаћивана по свакој одраслој мушкој војно способној глави. Године 1775. одређена је на 6 форинти по глави. У области Влашке границе износила је за 1.201 пописаног одраслог мушкарца укупно 7.206 форинти, док је у области Илирске границе за 3.083 одрасла мушкарца износила укупно 18.498 форинте. Изричито је наведено да села у области Алмаш, Крајина и Клисура, која „још увек нису имала војну службу“, нису подвргнута овој дажбини.591 Граничари су морали бити опремљени оружјем (пушкама и бајонетима), као и другом опремом. У извештају о наоружању Илирске граничарске регименте од јула 1770. године, приказано је да је потребно укупно 4.462 пушака и бајонета за илирску пешадију (2.277 за официре и редове, 1.524 за прекобројне и 661 за полуинвалиде), као и 234 пушке и бајонета за хусарске компаније. Требало је обезбедити ново оружје, јер се са већ старим и ислуженим више није могло рачунати. По свему судећи, у питању је било оружје које је 1764. године преузето са земаљском милицијом у Илирску границу. Пошто је констатовано да је 2.011 пушака и 1.532 бајонета пописаних 1764. године било различитог калибра и углавном неупотребљиво, осим 381 комада који је могао да буде поправљен, тражило се да сви граничари буду опремљени новим оружјем.592 Овај документ непосредно сведочи о укупном броју активних граничара и оних у резерви у целој 590 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 45, folio 113–124. 591 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 45, folio 103–107; folio 103. Исто, folio 106–107. 592 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 133. Под Feuer Gewöhrs се мислило пре свега на пушке, а под Flinten на пушке-кремењаче, док је бајонет третиран као додатак. 269 Илирској граници.593 Поред тога, сведочи и о практичној неспремности граничара да учествују у војним акцијама и уопште слабом одбрамбеном стању у овом делу Војне крајине. Главна обавеза пекобројних граничара и полуинвалида односила се на работу и подвоз (Vorspan), личним радом и сточном вучном снагом. На тај начин су активни граничари могли бити ослобођени ове врсте обавезе. Работа је подразумевала и транспорт пртљага, намирница, опреме и сл.594 У обавезе граничара могле су спадати и неки други послови, на пример, они који су се тицали учешћа у ,,индустријској“ производњи. Када је отворена прва стаклара (Glasshütte) у Влашкој граници 1770. године, граничари села Вар, Циглен, Далч, Зервештије, Руен, Турнул, Борлова, Болвашница, Верчерова, Илова, Садова, Армениш, Фениш, Руска и Терегова добили су обавезу да испоручују огрев и пепео. * Поред војних обавеза граничари су, као и цивилни поданици, од 1770. године имали обавезу да плаћају црквену дажбину за издржавање епископа. Ова дажбина је такође називана ,,конвенцијом“, јер је наметнута у форми колективног уговора који су за свако село прихватали његови представници, кнезови или официри и ,,заклетници“. Увођење уговорене обавезе за јединствену годишњу дажбину којом су замењене дотадашње три дажбине – димница, конак и милостиња, донета је на Народно-црквеном сабору 1769. године. Одлуком Дворског ратног савета од 12. јануара 1770. године потврђена је њена важност и на простору Војне крајине. Конвенције за насеља Вршачко-Карансебешке епархије, међу којима су се нашла и милитаризована насеља, склопљене су током 1771. и 1772. године, а по свему судећи једном потписане важиле су наредних година, без обнављања.595 Један од сачуваних уговора односио се на милитаризована места трију компанија Илирске граничарске регименте у околини 593 KA, HKR, Akten 1770, Kt. 747, 1770 – 39 – 133. Према томе, 1770. године пешадија је бројала 1.947 редова (гемајнери), 24 цимерлојте (занатлије), 192 гефрајтнера, 96 корпорала (каплара), 6 фурира (водника), 12 фелдвебела (заставника) – укупно 2.277 лица, као и 1.524 прекобројних и 661 полуинвалида, те укупно 4.462 лица. У коњици је било 224 гемајнера, 8 копорала (каплара) и 2 вахтмајстера (стражемештера) – укупно 234 хусара. 594 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44, folio 369. 595 АСАНУК, МП ,,Б“, 1771 – 40. 270 Нове Паланке, чији су представници априла 1772. године потписали сагласност да плаћају јединствену годишњу суму за издржавање епископа у Вршцу. По свему судећи, висина ове дажбине била је прилагођена броју одраслих мушкараца у домаћинствима.596 Табела 79: Конвенција за епископе села у околини Нове Паланке из 1772. године 597 Насеља Куће Одрасли мушкарци у кућама Сагласни да годишње плаћају у в о јн о ј сл у ж б и п р ек о б р о јн и п о л у и н ва л и д и п о тп у н и и н ва л и д и и н к ви л и н и за н ат л и је У к у п н о У к у п н о (ф о р и н ти ) Представници села Кусић 163 87 58 94 51 290 34 каплар Никола Шаић, граничари Јован Урсигић и Паво Драганић Ребенберг 73 28 20 34 38 130 10 каплар Михаило Стефановић, граничари Вукота Новаковић, Веселин Милковин, Милић Васиљевић, и Вук Радонић. Лесковица 51 22 14 21 19 76 9 пенз. каплар Живан Стоикић, граничари Јанко Вуица и Радоје Миловановић Златица 83 42 27 39 25 133 12 пенз. каплар Георг Предар, граничари Радивој Николин и Петар Даја Лангенфелд 73 57 25 38 26 140 15 ½ каплар Недељко Благојевић, граничари Арсенија Савић и Павле Ружовић Соколовац 85 61 37 45 37 180 18 пенз. заставник Миленко Белобабић, каплар Радосав Јанковић, граничар Пејцин Јанковић Нова Паланка 105 32 17 58 35 136 18 пенз. каплар Михаило Остојин, граничар Милета Радосављевић Дубовац 51 30 14 24 22 90 12 пенз. каплар Нешо Секулић, граничари Стоицко Ацимовић, Иван Станимировић и Јован Негроевић Гај 79 54 28 47 25 154 16 граничари Дмитар Јеремић и Иван Дамјановић и Илија Јукић Острово 76 60 39 22 33 154 14 граничари Ђурађ Ненадовић и Јован Недељковић Укупно 839 477 273 422 311 1483 158 ½ 596 KA,HKR, Akten 1772, Kt. 906, 1772 – 39 – 131. 597 KA, HKR, Akten 1772, Kt. 906, 1772 – 39 – 131. 271 * Нека од права граничара, која цивилни поданици нису уживали, могу се сагледати на основу прописа о развојачењу одређених места. Граничари изјашњени за цивилни статус пролазили су процедуру којом су се одрицали својих дотадашњих права. То се пре свега односило на губитак права на ношење оружја и војних обележја. Приликом развојачења насеља укинутог Симбшеновог батаљона и формирања компанија Поток и Округлица 1753. године, утврђено је да граничари који су прешли у цивилни статус немају право да носе ,,ознаке на капама“, па је дистриктска управа под коју су дошли, требало кнезовима да нареди да им се оне одузму. Такође, требало је да предају оружје да би оно могло да буде испоручено новим граничарима у Горњим компанијама. Цивилни поданици нису смели да држе оружје у кућама, да га не би злоупотребљавали ,,за лов или неке горе ствари“. Оружје је могло да стоји у заједничким складиштима у сваком селу и за њега су одговарали кнезови. Имали су право да га користе само за потребе опште безбедности села. Ако се неком поданику у кући нађе кремењача или пиштољ, требало је да му се одузме и да буде кажњен са 12 форинти. Ако би се оружје нашло код кога на улици, сматрало се да угрожава општу безбедност и био би кажњен копањем ровова у оковима.598 Сличне одредбе о предаји оружја и опреме прописане су и приликом развојачења 11 насеља Горњих компанија после 1773. године. Граничари ових места су током 1775. године били обавезни да предају униформе, оружје и разну опрему, или пак да исплате суму која је у депозиту износила 10.969 форинти и 6 крајцара. С обзиром на то да су се већином одлучили да остану под цивилном влашћу, бивши граничари су одлучили да уместо новца предају униформе и опрему.599 Протокол о предаји опреме потписале су заједнички војна власт и рачунска служба Велике Кикинде 13. јануара 1775. године, пописујући опрему и униформе – као што су гуњаци, клобуци и слично.600 Та опрема је већ 1776. године раздељена новим граничарима. Требало је организовати и предају опреме две коњичке илирске компаније дистриктским властима уместо депозита. Њихова опрема била је нешто 598 FHKA, BA, rote Nr. 41 (1753, Nov. – Dez.), folio 4–159, folio 86. 599 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 23. 600 KA, HKR, Akten 1775, Kt. 1074, 1775 – 39 – 34. 272 разноврснија и обухватала је поред текстила и коже (држаче за пиштоље, мантиле од телеће коже, џакове, седла, држаче, ремена за сабље и сл.) и оружје (234 комада). Ова опрема је делимично уступљена преосталим компанијама Илирске граничарске регименте, делимично подељена новим граничарима и досељеницима из Карловачког генералата, а делимично прешла у депозит штабова и касарни у Белој Цркви, Новој Паланки и Молдови. * Таксе од закупа, представљале су додатни приход који су поданици плаћали како на цивилној тако и војној територији. Додатни приходи граничарске касе могу се груписати: 1. од закупа гостионица, 2. закуп права на риболов, 3. такса за ,,заштиту“ коју плаћају грчке, турске, српске и немачке занатлије, 4. такса на казане за печење ракије, 5. такса на млинове, поточаре и суваче, 6. такса коју плаћају тзв. Нови Банаћани (Цигани), 7. закуп права на точење алкохола, и 8. такса од Српске и Грчке трговинске компаније. Преостали ванредни приходи су се махом састојали од таксе на жирење (држање свиња у шумама) и шумске таксе. Услед управне и финансијске реорганизације, приходи и расходи Илирске граничарске регименте ревидирани су за период 1774–1777. године. Спискови за места Идвор, Леополдова, Сиге и Перлез Варош, Марино Село, Фаркаждин, Орловат, Томашевац, Иланџа, Добрица, Маргитица, Јарковац, Падина, Селеуш, Сент Михаљ, Алибунар приказују суме које је у њима од издавања под закуп прикупила Комора за године 1772, 1773. и 1774, а са променом надлежности, војне власти за године 1775, 1776. и 1777. Они показују да разлике у приходима од издавања различитих врсти закупа практично није било, те да су их војне власти одржале на истом нивоу као и коморске. Спискови упоредних годишњих давања за 40 места од Нове Паланке до Берзаске, такође показују минималну разлику. Наиме, граничарска каса је у периоду 1775–1777. примила само 81 форинту више него коморска на име истих закупа у овим местима у периоду 1772–1774. године.601 По свему судећи, пракса наплате није се променила у првим годинама након завојачења. Наређењем из 1778. године, предвиђено је да право закупа крчми буде наплаћивано у само 8 места Влашко-илирске регименте и то у насељима Нова 601 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1139, 1776 – 39 – 4. 273 Паланка, Божовић, Уљма, Молдова, Лагердорф, Делиблато, Мехадија и Охаба Бистра (нерачунајући оне у Белој Цркви). Ове крчме су представљале незаобилазне станице на мрежи главних и земаљских путева (Regiments Strecke, welche an denen Haupt- und Land-Straßen befindlich), због чега се од њих сакупљао приход намењен ерару. Као олакшица граничарским општинама закуп је умањен за половину, чиме је некадашњи приход ерара од 1.938 форинити смањен за 789 форинти. Ова мера, заправо, открива да је приоритет била заштита интереса граничара као закупаца.602 Олакшица је примењена само на закуп права од гостионица, и није се односила на закупе других права. Већ следеће, 1779. године, Генерална команда тражила је да се приходи Граничарске касе повећају издавањем права на закуп гостионица у другим местима.603 Табела 80: Закуп за гостионице на ,,земаљским“ путевима 1778. године 604 Компанија Насеље и положај гостионице Највиша понуда за годишњи закуп Смањење годишњег закупа Губитак ерара ф о р и н ти к р ај ц ар а ф о р и н ти к р ај ц ар а ф о р и н ти к р ај ц ар а Пуковника Нова Паланка 183 20 91 40 91 40 Мајора Бозовић (смештен одред гарнизонске регименте) 50 20 30 Првог мајора Уљма (на путу за Ковин, Панчево и Велики Бечкерек) 210 105 105 Капетана Хамера Молдова (за оне који долазе из рудника Нова Молдова) 170 85 85 Капетана Хајнла Лагердорф (поштанска станица ка Вршцу) 155 77 30 77 30 Капетана Радојчића Делиблато (на путу ка Панчеву) 530 265 265 Капетана Хибнера Мехадија (на путу од Жупанека ка Карансебешу) 210 30 100 110 30 Капетана Маовца Охабабистра (на путу ка Трансилванији) 50 25 25 Укупно 1558 50 769 10 789 40 Комунитет Бела Црква 380 380 Укупно 1938 50 1149 10 789 40 602 KA, HKR, Akten 1779, Kt. 1254, 1779 – 23 – 36/1, folio 20–21. 603 KA, HKR, Akten 1779, Kt. 1254, 1779 – 23 – 36/1, folio 4–7. 604 KA, HKR, Akten 1779, Kt. 1254, 1779 – 23 – 36/1, folio 20–21. 274 Дуж истих путева постојали су и млинови, чији су закупци били појединци, вероватно, бољег имовинског стања. У местима Руен, Терегова, Верендин, Оградина, Топлец, Мерул, Охаба Бистра закупци су били свештеници, у местима Охаба Бистра, Терегова, Мал кнезови, у Жупанеку и Берзи цариници, а у Мехадији један трговац. Изгледа да се њихова добит сматрала великом, због чега војне власти нису гарантовале да им висина закупа неће бити повећавана.605 * Укупни приход Граничарске касе Влашко-илирске регименте за 1779. годину износио је 115.883 форинте.606 Примера ради, приход од војног комунитета Бела Црква је те године износио 7.333. форинте и, према томе, чинио 6,32% укупних прихода регименте. Иначе, сума коју је плаћао овај комунитет годишње готово да се није променила у периоду 1774–1777. године. Укључујући порез на земљиште, године 1774. износила је 7.086 форинти.607 Крајем 18. века, 1797. године, планирани приходи за обе регименте износили су 221.389 форинти и 31 крајцару. Неки од наведених прихода били су таксе на трговину (1.406 форинти), занате (662 форинте); закупи на крчмарење/послуживање (Ausschanks Arrenda, 26.361 форинта), рибарење (7.618 форинта), пустаре (15.235 форинте), млинове (850 форинти) и др. Груписани, приходи су имали следећу структуру – од редовне контрибуције приход је износио 119.916 форинти (54% свих прихода), од закупничких такси 53.207 форинти (24%), од ванредних прихода 13.595 форинти (6,14%), и различитог паушала 34.671 форинту (15,66%).608 Велики расходи одлазили су на издржавање службеника и официра. У извештају из 1784. године прецизирано је да обе банатске регименте, Немачко-банатска и Влашко-илирска, на име плата (an Gage) за све службенике годишње добијају 77.864 форинти.609 Претпостављамо да се десетак година касније тај расход само повећао. 605 KA, HKR, Akten 1779, Kt. 1254, 1779 – 23 – 36/1, folio 24–26. 606 KA, HKR, Akten 1780, Kt. 1280, 1780 – 25 – 174. 607 KA, HKR, Akten 1780, Kt. 1280, 1780 – 25 – 167, folio 1–2. 608 KA, HKR, Akten 1787, Kt. 1543, 1787 – 23 – 6, folio 529–586. Сумарни изводи о финансијама Немачко-банатске и Влашко-илирске регименте за финансијску годину 1797/98, нарочито војних комунитета, уметнути су у кутију за 1787. годину. Наведеним редоследом, приходи су груписани као – аn Stabillen Contributionale, аn Verhandene oder Extra Gefallen, an zufalligen Einkunften, verschiedene Pauschale. 609 KA, HKR, Akten 1784, Kt. 1416, 1784 – 23 – 2. 275 2. Земаљска милиција у Седмогодишњем рату Граничарске компаније су по одласку на ратиште биле расподељене у различите ратне формације, незадржавајући нужно свој првобитни распоред. Службена преписка и извештаји су се углавном односили на учеснике у командном ланцу, те се осим основних праваца кретања и фронта на коме су се борили, тешко може сазнати више о детаљима ангажовања граничара на ратишту. Нешто података сачувано је о учешћу Банатске земаљске милиције у Седмогодишњем рату (1756–1763), на основу којих се може реконструисати једна ратна епизода, али и неке пратеће друштвене појаве. Појединости у вези са учешћем Банатске земаљске милиције у рату, изложићемо на основу четири документа – ревизионе листе официрског кадра који је делом измарширао на ратиште (15. и 27. јуна 1757), а делом остављен на позицијама у Банату,610 списка изгубљене опреме граничара који су заробљени (накнадно састављен или преписан 1766),611 извештаја о смрти мајора и команданта банатске милиције Гаврила Новаковића која је за последицу имала накнадну допуну официрског кадра,612 и на крају, опширног извештаја и записника са саслушања дезертера са ратишта.613 Ова документа су сведочанство о једином ратном ангажовању банатске милиције, и то, против пруске војске у Шлезији и Чешкој ратних 1757. и 1758. године. Седмогодишњи рат је са становишта Хабзбуршке монархије и Пруске био ограничен на простор Шлезије и Чешке и завршен већ 1761. године, због чега је познат и као Трећи шлески рат. Председнику Темишварске администрације грофу Перласу је 31. маја 1757. године достављено наређење царице Марије Терезије којим је предвиђено да на ратишту буде ангажовано 1.078 припадника пешадије и коњице банатске земаљске милиције, чије ће опремање на себе преузети Предијска компанија добровољном донацијом (donum gratuitum offerirende) од 20.000 и више 610 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 162–173. Документи објављени у: Ј. Илић, Официри банатске земаљске милиције 1757. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 289–309. 611 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603, folio 67. 612 KA, HKR, Akten 1758, Kt. 392, 1758 – 61 – 397. 613 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 576–593. 276 гулдена.614 Банатска администрација је 11. јуна 1757. године потврдила Конвенцију о обавезама коју је још 28. октобра 1753. године склопила са представницима банатске милиције – обер-капетаном Гаврилом Новаковићем и вице-обер-капетаном Лазаром Поповићем, који су наступили у име ,,некадашње поморишке и потиске, а сада банатске земаљске милиције“. Седмом одредбом уговора било је дефинисано то да су граничарска домаћинства ослобођена од дажбина и контрибуције у периоду њиховог ангажовања на ратишту, на исти начин као што је то било предвиђено и њиховим граничарским правима у развојаченој Потиској и Поморишкој војној крајини. Важност ове одредбе показала се годину дана касније, јер су дезертери из редова банатске милиције своје бекство са ратишта у Доњој Шлезији правдали гласинама о томе да су њихове породице опорезоване. Да би поштовање ове одредбе у Конвенцији било гарантовано, приложен је и препис Привилегије коју је царица Марија Терезија издала 20. марта 1743. потиско-поморишким граничарима, у којој се изричито наводи да су жене, деца, слуге, рођаци и сви чланови домаћинства остављени код куће ослобођени дажбина за време трајања њиховог учешћа у рату.615 У Бечу је 18. јуна 1757. године потврђен пријем добровољног прилога Предијске компаније, који су начинили њени представници Паул Мик и Јосим Маленица, у износу од 30.000 форинти, за потребе финансирања опреме и исхране банатске милиције током трајања њеног ратног ангажмана.616 Трупе Банатске земаљске милиције изведене су на ратиште у две колоне, 15. и 27. јуна 1757. године. Извештај о стању у трупама које су напустиле Банат саставио је 5. јула 1757. године службеник Земаљске администрације у Темишвару, Јохан Михаел фон Бранденбург.617 Број компанија је удвостручен како би 9 било изведено на ратиште, а 8 остављено на положајима у Банату. Сразмерно повећању броја компанија, повећан је и број официрских служби. Због мањка у броју расположивих официра, на ратиште је послата и неколицина са лошијим оценама. Официри у статусу резервних или пензионисаних остављени су на редовним дужностима у Банату, а међу њима је већина имала лоше оцене. Што 614 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 63–67, 68–79. 615 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 100, 102. 616 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 145–150. 617 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 162–173. 277 због старости, здравствених или других разлога, сматрани су неподесним за службу на ратишту. Аутор извештаја је забележио да су мере ванредних постављања биле нужне, јер би у супротном, број изведених на ратиште био далеко мањи. Са девет компаније на ратиште је упућено 30 официра, док је у осам компанија преосталих у Банату, са две трећине људства, задржано 26 официра. Оцене официра сведоче о приоритетима – најбољи људи су одведени на ратиште, а мање способни остављени на позицијама ,,код куће“. Са 30 официра у 9 компанија измарширало је укупно 1.156 припадника земаљске милиције – 705 у пет пешадијских и 437 у четири коњичке компаније, и 14 чланова Штаба. О непосредном учешћу банатских трупа у ратним окршајима нема много података. На непосредан начин о томе говори документ о попуњавању упражњених официрских места, који је командант банатских трупа на ратишту, барон фон Јанус, 5. марта 1758. године потписао у логору у Хабелшвердту.618 У једном сегменту свог извештаја упућеног Дворском ратном савету, барон Јанус је саопштио да је он тек недавно преузео банатске трупе. Марта 1758. године, дакле, ове трупе су се налазиле у Доњој Шлезији, недалеко од Глотца. Повод за извештај барона Јануса било је попуњавање неколико упражњених официрских места како код пешадије тако и коњице. Према његовом исказу, 3. марта те године преминуо је мајор Гаврило Новаковић, а 15. јануара потпоручник Остоја Ћирић. Осим ова два официрска положаја, требало је попунити и друго заставничко место у свакој од компанија, јер је у међувремену издато наређење да се оно уведе у свим регуларним трупама. Јанус је поступио тако као да се та одлука односила и на банатску милицију, иако она формално није спадала међу регуларне војне једнице, уједно распитујући се за исправност своје одлуке. Брига о попуњености официрског кадра била је важна, јер је кампања могла почети сваког тренутка, а официри су осим за вођство у биткама били задужени и за егзерцире. Као надлежни командант, Јанус је Ратном савету доставио предлог о унапређењима, који је осим српских и немачких официра на ратишту, обухватао и појединце који су препоручени са положаја у Банату. У свом извештају је напоменуо да, поред 618 Хабелшвердт је немачки назив града Кладска Бистрица (Kladska Bystrice), који се налази у Доњој Шлезији код Глотца, данас у Пољској. Пруси су га од Аустријанаца освојили 1745, а трајно задржали тек миром 1763, али су око њега вођене борбе и током Рата за Баварско наслеђе 1778– 1779. 278 досадашњих губитака, тренутно располаже са 695 припадника ове милиције у 5 пешадијских компанија (од 705 који су напустили Банат). Његов предлог, конкретно, односио се на унапређење капетана Михаела Соринке, који се још пре 15 година истакао у Баварском рату командујући једним батаљоном Потиских граничара.619 Табела 81: Официр за попуњавање служби у компанијама Банатске земаљске милиције на ратишту марта 1758. године 620 Чин и позиција (препорука) Име и презиме официра Вероисповест Мајор при пешадији Михаел Соринка, тренутно капетан који по повратку у Банат треба да добије плату вице обер-капетана Православни Капетан-поручник Сигмунд Мајер Католик Натпоручник Константин Николић Православни Потпоручник Стама Чолак Православни Заставник Франц Фрумвалд Католик Капетан Јосим Војновић Православни Натпоручник Гаврило Симкић Православни Потпоручник Павле Марјановић Православни Заставник Игњат Поповић, агрегирани у Мокрину Православни Капетан Тодор Каловић Православни Натпоручник Антон Васиљевић Православни Потпоручник Нешко Томашевић Православни Заставник Илија Јеремић Православни Капетан Томас Лудвиг Мајер Католик Натпоручник Павле Недељковић Православни Потпоручник Јован Бер, стражемештер-поручник Католик Заставник Јакоб Ледерер, водник Католик Капетан Марко Милосављевић Православни Натпоручник Сигмунд Грајнер фон Мислетин Католик Потпоручник Тодор Мирковић Православни Заставник Павле Недељковић, кадет Православни Мајор при коњици Сава Ракићевић, капетан, који по повратку у Банат треба да добије звање и плату вице обер-капетана Православни Капетан-поручник Михајло Пајдаковић Православни Поручник Субота (Ш)Жупоња Православни Корнет Игњат Миљеновић, стражемештер Православни Ритмајстер Георг Новаковић Православни Поручник Михајло Брановачки Православни Корнет Јозеф Сомбори, ађутант Католик Ритмајстер Матијас Шпиц Католик Поручник Петар Јовшић Православни Корнет Михајло Сударски Православни Ритмајстер Мојсеј Мајновић, потручник Православни Поручник Георг Сако Православни Корнет Михајло Дабић Православни 619 KA, HKR, Akten 1758, Kt. 392, 1758 – 61 – 397. 620 KA, HKR, Akten 1758, Kt. 392, 1758 – 61 – 397. 279 Предложени списак углавном је усвојен. Примера ради, брат преминулог оберкапетана Гаврила Новаковића, Георгије Новаковић, будући постављен за тутора његове деце и хронично болестан, отпуштен је из службе на ратишту на коме се налазио, а на његово место позван је Стојан Бошковић.621 Више инстанце су излазиле у сусрет молбама граничара и официра. Молбу оберкапетана Лазара Поповића из компаније Фрањево (Врањево), да не буде премештен у компанију Велика Кикинда на упражњено место вице-оберкапетана Михаила Соринке, услишила је царица Марија Терезија 20. маја 1758. године. Из образложења Лазара Поповића следи да је разлог била његова жеља да не мења место боравка, будући да је у своју кућу уложио одређена средства, тим пре што удовица бившег оберкапетана није желела да напусти кућу у Кикинди. Његов предлог је био да у чину оберкапетана остане у Фрањеву, месту које је ,,подједнако удаљено од других“, баш као што је вице оберкапетан Соринка ову дужност обављао станујући у Идвору.622 Неки од резервних, пензионисаних и у Банату остављених официра, накнадно су узети у разматрање за слање на ратиште. Априла 1758. године прихваћена је молба резервних (агрегираних) натпоручника Јована Персијана и Теодора Албана да буду пребачени у статус активних официра на ратишту. Из једног документа, вероватно преписаног 1766. године, сазнајемо да је део банатске коњице током окршаја у рату 1757. и 1758. године допао у пруско заробљеништво. До заробљавања банатских хусара, судећи према списку учесника, дошло је пре него што је на фронту погинуо командант, мајор и коњички капетан (ритмајстер) Гаврило Новаковић. Пописана су имена и презимена 53 банатска граничара-хусара који су заробљени. Вредност опреме (коња, униформи и оружја) коју су изгубили процењена је на укупно 3.551 форинту и две крајцаре. Налазили су се у компанијама на ратишту под командом домаћих (банатских) официра – мајора и коњичких капетана Новаковића, Ракићевића и Шпица. У тренутку заробљавања надређени су им били домаћи официри ритмајстери Шпиц, Ракићевић и Новаковић, поручници Шупоња, 621 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 185, folio 378. 622 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 185, folio 425–426. 280 Јовшић, Дабић, Пајдаков(ић), али и страни команданати, ,,један угарски региментски ритмајстер“ и ритмајстер Глац ,,од вараждинских хусара“, док се један заробљени налазио у патроли. По свему судећи нису заробљени истом приликом. Највећи број заробљеника, 20 од укупно 53, био је под командом поручника Шупоње у тренутку заробљавања. Власти су, као и непријатеље, посебно интересовали губици у опреми. Пошто се не помињу као нестали, умрли или задржани, изгледа да су заробљеници враћени, тако да је трајно изгубљена само њихова и опрема за коње. Опрема је пописана у посебним рубрикама. Изгубљени коњи су, према ислужености, различито процењени на вредност од 24 до 46 форинти. Највећи удео у целокупном губитку чинило је 1.675 форинти на име изгубљених коња. Даље, на име седала и узенгија штета је била 414 форинте и 52 крајцара и на име униформи (Montirung) 900 форинти и 52 крајцаре. На име оружја које су граничари купили сопственим средствима штета је била 207 форинти и 30 крајцара за карабине, 179 форинти и 54 крајцаре за пиштоље и 173 форинте и 12 крајцара за сабље. У просеку, по човеку изгубљено је опреме у вредности 67 форинти. Сви граничари су остали без коња, али су многи вратили оружје и униформу.623 Табела 82: Банатски хусари – заробљеници током 1757. и 1758. године Чин Име и презиме Вредност изгубљене опреме форинти крајцара Граничар (гемајнер) Maxim Jaksics 90 Граничар Arsen Mikalacski 96 Граничар Miha Gravancsisef 62 Граничар Arsa Franzustev 40 Граничар Lazar Vinkics 63 Граничар Mihsa Radosavljev 38 Граничар Necza Knesevics 75 Граничар Pera Kivics 40 Граничар Schivan Stankics 89 Граничар Nicola Globacsky 52 24 Граничар Miha Rakin 57 45 Граничар Petar Pein 58 3 Граничар Jovan Vebralov 107 16 623 KA, HKR, Akten 1767, Kt. 581, 1767 – 3 – 603, folio 67. 281 Граничар Stephan Miletahsev 93 15 Граничар Gligorie Nakragucsin 89 Граничар Nicola Adacsics 68 Граничар Thodor Karavatuhsics 66 Граничар Thodor Pruhsics 60 3 Граничар Lazar Vuletin 57 3 Граничар Jovan Novakov 55 3 Граничар Milos Prodanov 62 15 Граничар Mihajlo Sarin 56 45 Граничар Petar Despotov 51 Граничар Ninko Silaski 55 45 Граничар Petar Suhacsarov 49 Граничар Nedelko Pluhsarov 48 Граничар Jovan Poppov 46 Граничар Thodor Miletin 68 3 Граничар Racza Vrosev 62 Граничар Jovan Kopcsalin 58 3 Граничар Nicola Patakin 57 15 Граничар Laza Bogosavljev 62 Каплар Dmittar Poppov 45 Граничар Cusman Isaakov 84 36 Граничар Lazar Vidics 87 3 Граничар Andria Dabics 71 Граничар Chura Benifrag 81 Граничар Rista Pulin 83 Граничар Nicola Stanisavljevics 81 Граничар Mihajlo Janin 83 Граничар Jovan Kapunacz 64 Граничар Momir Vuletin 61 3 Граничар Zuca Krstanohsics 55 Граничар Dmittar Rakin 50 Граничар Petar Lukasev 51 Граничар Andria Murcsics 53 Граничар Petar Kurucsics 53 Граничар Plagoje Mihatov 82 3 Граничар Jovan Schivanics 82 45 Граничар Damian Momirov 81 3 Граничар Miha Gradich 91 3 Граничар Djuka Petrov 91 12 Граничар Petar Valbahsa 83 3 Укупно 53 3.551 2 * О расположењу међу банатским граничарима на ратишту, њиховим моралним и практичним гледиштима, као и општим ратним и друштвеним приликама, сведочи документ о 89 дезертера са ратишта, њиховом повратку у Банат и саслушавању од стране банатских власти. Ово није био усамљени случај 282 дезертирања банатских граничара. Подаци о првим дезертерима потичу још са почетка кампање. Приликом изласка из Баната јуна 1757. године, на пример, евидентирани су бегунци из Меленачке компаније – Васа Обесов, Стојан Мирков, Михајло Пајташев и Станко Остојић.624 Нема доказа да су дезертери силом приведени. На основу њихових изјава може се закључити да су се пријавили сами, тек након што им је помиловање било гарантовано Патентом о амнестији, који је царица Марија Терезија расписала током јуна 1758. године. Амнестија је предвиђена за све дезертере који се у најкраћем року добровољно пријаве, уместо да буду кажњени смрћу и каменовањем. Саслушање 59 пешадинца и 23 коњаника из Горњих компанија обавили су у Фрањеву од 5. до 8. јуна 1758. године оберкапетан Лазар Поповић, или неко од њему подређених, као капетан-поручник Маринко Милутиновић и заставници Сава Јосић и Игњат Поповић. Седам дезертера из Доњих компанија саслушао је оберкапетан Александат Грејнер фон Мислетин 1. јуна 1758. године у Соколовцу.625 Изјаве саслушаних дезертера сведоче о разлозима њиховог бекства и околностима повратка у Банат. Постоје мање разлике у описима мотива и појединих догађаја, између припадника Горњих и Доњих компанија. Једну групу дезертера чинило је 29 граничара из компанија капетана Соринке и Милосављевића (из Кикиндске и Мокринске компаније), који су били смештени у војном логору удаљеном један сат од Raini(t)za, а која се одлучила на бекство ноћи 5. маја 1758. године. Друга група дезертера бројала је 31 граничара из компанија капетана Војновића, Милосављевића, Каловића и коњичке компаније Новаковића (из Меленачке компаније), која се бегунцима прикључивала постепено, током ноћи 3, 4. и 5. маја, а била је смештена делимично у логору код Duschnidа и Nahodа. Из војног логора су побегли са свим оружјем, муницијом и опремом, а читав пут до својих места у Банату, прошли су непримећени и без заустављања – ,,без да их је неко питао одакле долазе и куда иду“. Сви испитаници су као разлог вероломства навели вести о тешкоћама у којима су се због наметнутих обавеза нашле њихове породице у Банату. Наводно, оне нису 624 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 517. 625 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 576–593. 283 биле поштеђене дажбина, иако су граничари испуњавали своје обавезе на ратишту. На питање да ли су своје дневне порције и новчано издржавање примали редовно, што се сматрало за уобичајени разлог бекства, одговорили су потврдно. Такође, изјавили су да су се уверили у то да су вести из Баната биле лажне и да њихове куће ипак нису плаћале дажбине. Питања и одговори су формулисани типски, а у њима се понављало признање да су преступ вероломства починили свесно, те да моле за опроштај и изражавају спремности за повратак на ратиште – што им је у складу са Патентом и услишено. Нешто више појединости у исказу изнео је хусар Сима Живанов из Кумана, који је за разлику од осталих дезертера, био заустављен у Угарској, код села чијег имена се није сећао, и ухапшен од стране жупанијског хусарског капетана, и спроведен у Офен (Будим). После три дана проведена у затвору отпремљен је колима жупанијских хусара, а када су се они успут успавали, успео је да побегне заједно са другим ухапшеним дезертерима, једним из Кумана и двојицом из Мокрина, са све коњима и оружјем. Због својих болесних ногу није могао да прати друге, па је заостао и поново био ухапшен у једном жупанијском месту. У овом затвору је провео само два дана, док га група хајдука у пролазу, ,,такође дезертера са ратишта“, није препознала и повела са собом. Разлог његовог дезертерства такође је била вест о тешким приликама у којима се нашла његова породица. Добио је писмо у коме му је саопштено да су његова мајка и брат умрли, тако да у кући више није било ниједног мушкарца и да је цело имање остало да пропада на жени његовог брата и петоро мале деце. Осим за милост, молио је да му се нађе замена за одлазак на ратиште. Приликом саслушавања дезеретера Горњих компанија постављано је питање да ли су службу на ратишту вршили у своје име или су ту обавезу преузели у туђе име. Тежина прекршаја сматрала се већом код оних који су вероломство починили вршећи војну службу уместо других, будући да су за то договорили надокнаду у новцу или некој врсти натуралне или радне услуге (усеви, стока, прехрана стоке или сакупљање усева, и сл.). Преузимање дужности за извесну надокнаду очито је била ствар договора између граничара и није се тицала војних власти, све док је број граничара за формирање трупа био задовољавајући. На овај начин, могле су бити задовољене економске и социјалне 284 неравноправности. Домаћинства која нису имала могућности и радне снаге нису морала дати граничара-војника, док су имућни имали прилику да откупе своју обавезу. Из истих разлога, није случајно да су примери замењених дужности били из пространих села Горњих компанија, а не скромних насеља у околини Потока и Округлице. Ова пракса показатељ је далеко веће флексибилности војног поретка од уобичајене представе о томе. Статистички, могло би се закључити да је сваки десети граничар преузео службу на ратишту у име неког другог (на основу 8 таквих случајева, у узорку од 81 дезертера из Горњих компанија). Табела 83: Дезертери који су обавезу на ратишту преузели у име других граничара и договорена надокнада Име и презиме оног ко је дужност преузео (дезертер) Име и презиме обвезника који је дужност уступио Договорена надокнада за преузету дужност на ратишту Михат Величков Јован Црвени 30 форинти, жетва усева Јанко Лазарев Лазар Влах 10 форинти, 20 оваца и јагњади Јанко Просић Миша Просић 30 форинти Коста Седларов Нина Богданов 23 форинти, тагверк (јутро) усева, прехрана коња и краве током зиме Мартин Колошин Мартин Колошија 18 форинти, 10 форинти за издржавање говеда Пава Попов - 30 форинти, одећа (велика) Јован Тривунов - 34 форинти, 5 снопова усева (Schinet Frucht) Јован Атанасин Атанасије Французлија 1 крава са телетом, 1 двогодишње теле, 2 снопа усева Саслушавање дезертера Доњих компанија открива и неке друге појединости. Ових дезертера је било само 7, и то три из Маковишта и четири из Потока. За свих седам је карактеристично то што су рођењем били из места у Србији (Параћин, Бистрица, Сјеница, Нови Пазар). На ратишту у Чешкој дезертери Доњих компанија стајали су под командом капетана Мецгера (Metzger). За разлику од дезертера Горњих компанија као узрок вероломства су навели глад услед нередовне исплате дневних порција и новца на ратишту. Примања и храна су им исплаћивани повремено, тако да су чак и по 4–5 дана били без икаквих средстава, у глади и несташици, принуђени да хлеб купују по цени од 12 или 15 крајцара. Официри којима су се жалили, тврдили су, нису ништа предузимали осим што су их позивали на стрпљење. На бекство су се одлучили вечери 4. маја, заједно са 28 садругова из Горњих компанија са којима су били смештени у 285 логору у брдима у Глацу, где се налазила цела Мецгерова компанија (Доња Шлезија). Први дан након бекства провели су скривени у шуми, носећи се мишљу да се врате назад, јер сами нису знали пут ка кући. Даље су их повели дезертери из Горњих компанија, и то Иван из Велике Кикинде, који је познавао више језика и многа места, а у међувремену су се сусрели са још 31 бегунцем из Горњих компанија. Код Бруна су наишли на трупе Славонских хусара, који их нису задржали, већ само питали куда су се упутили – ,,кући“, гласио је одговор. Од Пресбурга (Братиславе) стигли су у Кечкемет, а одатле у Банат, а у Бечкереку су се одвојили од припадника Горњих компанија и наставили ка Алибунару. Ту су их срела двојица вршачких дистриктских хусара, који су их испратили како би предали оружје, међутим, они су одбили да то учине. Затим су преноћили у Војводинцу, где им је рано сутрадан кнез са наоружаним људима тражио да положе оружје, али они су то одбили и наставили ка Белој Цркви, где су ухапшени и где им је оружје одузето. Што се тиче снабдевања на путу, већином су куповали за готов новац или добијали на поклон, ,,уз добру реч“. Сагласни су били у изјави да се на дезертирање не би одлучили да на то нису били ,,наговорени“ и ,,заведени“ од стране припадника Горњих компанија, од којих су чули да су већ више пута бежали са ратишта и без последица били враћани у трупе.626 626 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 576–593. Саслушани су у присуству хаднађа Јохана Персиана, стражемештера Станка Јанковића, каплара Симона Павловића, гефрајтера Вучка Каранковића, гемајнера Димитра Вулетића, стражемештера Ивана Ђуричића, каплара Константина Дороб, гефрајтера Неде Гвозденовића, гемајнера Петра Станоиловића и ађутанта и актариуса Јохана Отенхаузена. 286 Табела 84: Дезертери-припадници Банатске земаљске милиције 627 Пешадија Коњица Горње компаније Lasar Czobanov, Danilo Stojanof, Miat Welics, Janko Keneski, Janko Mirkovich, Jovan Illin, Jovan Selleuschki, Stephan Andreashef, Mia Mirkov, Illia Schimbratha, Mia Fertatulof, Janco Lasaref, Lazar Zwein, Jovan Jurith, Petar Schivanof, Stephan Bugarin, Gavrilo Urosehef, Janco Groschith, Costa Sedlarov, Jovan Catin, Stoiko Subin, Sava Doiko, Pera Jellehsin, Petar Tribin, Mischko Kocsoreb, Dacsa Neschin, Martin Golosehin, Jurath Allaibekof, Stoko Wukof, Pascul Illimanschin, Jovan Andra, Andrea Subanof, Jovan Adamof, Petar Damianof, Nikola Schokicsin, Misko Barjedarov, Pera Mirkovich, Mia Slabin, Jacov Novakov, Lazar Trifunov, Stojan Marich, Pera Wahsin, Illia Kuruczin, Stojan Rakin, Rista Ivanof, Mia Radivoin, Vasa Kosin, Thodor Jova, Ihsak Dumitrof, Stephan Mathin, Gaja Bersjukof, Illia Jakonith, Thodor Zerveni, Stephan Bogosavlov, Schifko Radin, Schifko Mataracsia, Pava Poppov, Jovan Trifunov, Stephan Jerinkith Jovan Welimirof, Mia Flaikof, Gaja Kischperdilov, Sava Jurischin, Doja Beokith, Andrea Dabith, Pera Gaith, Laza Jurischith, Jovan Medanschith, Neda Avramof, Sava Jovicsin, Micsa Proschith, Philip Denin, Ninko Kollarov, Sveja Thodorov, Arsa Prodanof, Pera Lohsitef, Neza Milithjef, Milivoi Tjuricsin, Ninko Thornanski, Thodor Danith, Andrea Gruicsin, Mihailo Parausin Укупно 59 23 Доње компаније Pantelia Radulovich, Milosav Jovanovich, Nesko Wischnith, Milosav Novakovich, Mihiailo Radonich, Stephan Raunich, Stanko Ostoich. - Укупно 7 - Граничари Горњих компанија су саставили писмо којим су својим рођацима на ратишту потврдили да њихове породице у Банату нико не опорезује нити оптерећује другим приходима по глави, те чисте савести сведоче да од оних који имају чланове домаћинстава на ратишту нико не тражи ,,ни филера, ни таксе, како по људској таки и марвеној глави“. Једино су обавезни да, као и коморски поданици, учествују у радовима у Темишвару, на мајданима у Панчеву и Дунаву, и ,,под компанијским барјацима“ (што спада у њихове регуларне обавезе), имајући у виду да се број регуларних војника у Банату смањио, а да се од њих не траже обавезе на другим и удаљеним странама. Ова изјава је потписана у присуству оберкапетана Лазара Поповића и заставника Антона Розенфелда у 627 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr. 185, folio 576–593. 287 Фрањеву, 9–13. маја 1758. године.628 И саслушани дезертери су изјавили да су по повратку увидели да су вести о оптерећивању њихових породица дажбинама биле нетачне. Тиме је разлог њиховог бекства елиминисан, те су осим за милост молили да им буде дозвољено да се врате у борбене редове.629 * Података о непосредном учешћу банатских трупа у Седмогодишњем рату после 1757. и 1758. године нема. Бројни официри, већином из редова оних на позицијама у Банату, пензионисани су или пребачени у статус резервних већ 1759–1760. године, док се значајан број граничара нашао у редовима отписаног људства због старости, дезертерства, болести или смрти. Из периода 1758–1763. године сачувано је неколико пописа бројног стања (Stand Tabella), на основу којих се може стећи и увид у прилив и губитке у људству (Zuwachs и Abgang). Ратни губици током 1757. и 1758. године, а потом пензионисање и отпуштање неспособног кадра у периоду 1759. и 1760. године, несумњиво су утицали на то да су бројна места у компанијама Земаљске милиције у Банату упражњена. То је био разлог за регрутацију младих ради обнове војног кадра, којој су војне власти прибегле већ марта 1761. године, и поново јуна 1763. године. Марта 1761. године, бројно стање се поправило за 382 лица, и то тек регрутованих, ,,од одрасле омладине према војним пописима“.630 Јуна 1763. године остварен је пораст од укупно 246 лица граничарским компанијама, највећим делом од регрутације омладине, али и прилива са стране, па и турске емиграције. Назначено је да је претходна регрутација спроведена 19. марта 1761. године. Пораст је 1763. године обухватао у свих 8 компанија 185 лица од ,,војне омладине“, 47 лица од ,,других странаца“ и 14 лица од ,,турских емиграната“ (и то само у компанији Поток).631 ,,Табеле стања“ указују на то да се број свих расположивих граничара (сума ефективе), након регрутација младих поправио у односу на претходне године. 628 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 475–482. 629 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 699–702. 630 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 57. 631 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 418–419. 288 Табела 85: Бројно стање компанија Банатске земаљске милиције 632 Компаније Бројно стање јуна 1759. Бројно стање јуна 1760. Бројно стање 1761. Бројно стање 1763. фебруара марта маја јуна Велика Кикинда 625 578 626 717 686 747 Фрањева 562 640 558 641 617 667 Мокрин 531 540 523 588 554 574 Меленци 513 530 501 501 477 506 Идвор 315 327 314 358 342 360 Ботош 389 400 386 424 397 415 Штаб 3 2 3 3 3 3 Укупно Горње компаније 2938 3017 2908 3232 3076 3272 Поток 317 335 314 314 291 338 Округлица 219 231 219 279 268 285 Укупно Доње компаније 536 568 533 593 559 623 Укупно 3474 3585 3444 3825 3635 3895 3. Крајиша елита: официри Официри су поред улоге у војној организацији граничарских компанија, имали и улогу представника својих заједница. Представничка улога официра постајала је уочљивија у ситуацијама у којима се заједница налазила пред избором за задржавање граничарског или преузимање цивилног статуса, те следствено овој одлуци, пресељење или останак у месту становања. За останак у месту и преузимање цивилног статуса опредљивали су се официри заинтересовани за привилегију слободног уживања земљишног поседа. За задржавање војног статуса и пресељење били су заинтересовани официри који нису желели да остану без свог чина и са њим повезане државне плате или пензије. Mноги официри који су уживали велике земљишне поседе (на пример на Тиси и Моришу) одлучили су се за останак, док су предводничку улогу у сеобама преузели сви они који су пресељењем могли добити прилику да напредују у служби на рачун упражњених места. У оба случаја, официри су представљали своје заједнице и као такви били уживаоци извесних права и привилегија. После укидања Потиске и Поморишке војне крајине 1751. године предводили су граничарску популацију у крајиште 632 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 1077–1077´ (1759, 1760); Исто, rote Nr 186, folio 57 (1761), folio 418–419 (1763). 289 Руског царства и у милитаризовано подручје Баната. Са друге стране, након развојачења 11 места Горњих компанија почетком 1774. године нису се определили за пресељење у Регименте испод Тамиша. Државни службеници су били свесни утицаја који су официри имали на заједнице. О томе сведочи примедба саветника Редехера, који је 1751. сугерисао да приликом развојачења насеља Симбшеновог Земаљског банатског батаљона, не треба починити грешке направљене приликом укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Истакао је да укидање, између осталог, треба спровести обазриво, тихо и брзо, тако да официри ове милиције не добију времена да се организују међу граничарима и подстакну их на заједничко исељавање у шајкаше или у Славонију, да празним обећањима не извлаче повластице и земљишне поседе за себе, нити да убеђујући граничаре утичу на то да се они не изјасне за коморски статус. Тиме би посао укидања граничарског статуса био отежан, истакао је, као што се то већ десило међу граничарима Потиске и Поморишке војне крајине.633 Пресељени граничари са Тисе и Мориша донели су своју војну хијерархију на територију Баната. Готово сви официри Горњих компанија Банатске земаљске милиције имали су официрски чин још у Потиској и Поморишкој војној крајини. Неки од пресељених потиских и поморишких официра имали су завидну и дугу каријеру, а неки су припадали и вишегенерацијским официрским породицама. Таква је била породица Петра Јовшића (о. 1725 – после 1763), чија је представка о положају из 1752. године, допуњена копијама декрета о унапређењу у капетанске чинове његовог деде, Николе Јовшића, и оца, Стојана Јовшића.634 Неке од 633 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 540–549. Овај извештај потписан је 14. маја 1751. године у Темишвару. 634 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 22–29. Никола Јовшић је био хаднађ (поручник) шанца Острово у Потиској граници, а ,,у верној служби Аустријској кући“ стајао је 24 године, за којих је учествовао и био рањаван у ,,турском“ и ,,побуњеничком“ рату (тј. Бечком рату и у Ракоцијевом устанку). Захваљујући овој служби 1715. је унапређен у чин капетана шанца Острово, служба коју је обављао све до своје смрти, 1721. године. Његов син, отац подносиоца молбе, Стојан Јовшић, такође је напредовао у служби у овом шанцу, и као његов капетан 1750. године дочекао смрт. Петар Јовшић је декретом од 25. априла 1741. године у истом шанцу Потиске границе постављен за заставника, а у овом чину је дочекао и његово расформирање 1751. Нашао се међу онима који су прешли у Банат, и то као заставик у Ботошкој компанији и становник Мариног Села. Положај и чин Петра Јовшића променили су се тек 1757. године када је у због ратних потреба произведен за поручника Ботошке компаније и описан као официр ,,доброг кондуита, који осим познавања језика има и друге добре особине“. У периоду 1761–1763. вршио је исту службу у истој компанији, под капетаном Теодором Кало(виће)м, након чега му се губи траг. 290 појединачних каријера такође су биле дуге и успешне. Пролећа 1758. године, резервни капетан Стојан Бошковић (о. 1699 – после 1766), молио је да му се повери компанија и упражњено капетанско место, ,,Богу хвала, кад сам већ у доброј снази“.635 Пресељени официрски кадар по први пут је разуђен официрима са стране током ангажовања компанија Банатске земаљске милиције у Седмогодишњем рату. За удвостручени број компанија требало је пронаћи удвостручени број официра (свака компанија са по три официра). До тада јединствени српски потиско-поморишки официрски кадар у Горњим компанијама допуњен официрима са стране, другим српским, влашким и немачким официрима.636 Осипање старог официрског кадра било је последица чињенице да њихов број и физичка спремност нису били задовољавајући. Појединци су окарактерисани као већ превше стари, болесни, осакаћени или неспособни за вршење службе, не само на ратишту, већ и у Банату. Приликом ревизије 56 официра зарад потребе њиховог ангажовања у Седмогодиштем рату 1757. и 1758. године, оцењени су као већином ислужени и невични новим војним захтевима у рату и миру.637 И поред тога, лоше оцењени појединци налазили су се у службама и током шездесетих година. 635 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 347–365. Стојан Бошковић је, наиме, још 1717. учествовао у ,,Турском рату“ под командом принца Еугена Савојског код Петроварадина, као и у наредном рату (1737–1739) у сукобима код Видина, Оршаве и Ниша. Потом је у Рату за аустријско наслеђе послат у Шлезију, па у Бајерн, где је боравио и у време склапања Ахенског мира (1748), а ,,не би ни током претходне године остао у Банату, да му није заповеђено од стране преседника Админстрације да мора да остане у Идворској компанији“. У извештају од јула 1757, потврђују се његови наводи, да је било неопходно оставити га у Идвору, у коме је иначе и становао, због тога што је у овој компанији требало одржавати дисциплину ,,људи навикнутих на скитњу“. Због смрти оберкапетана Гаврила Новаковића и упражњења капетанског места једне компаније, молио је да му се повери декрет о унапређењу и једна од 6 Горњих компанија Банатске земаљске милиције. На ову молбу је потврдно одговорено. Додељен му је декрет о активном капетанском чину, поверена једна компанија и право на пуну плату. Нашао се међу пензионисаним официрима фебруара 1766. године. 636 Тада су за потребе удвострученог броја официрских места употребљени неки официри преузети из регуларних регименти – водник Франц Фрумвалд, Фридрих Ото Кроп, као и официри који су још редукцијом Симбшеновог батаљона пребачени у статус резервних (агрегираних) при Доњим компанијама – Теодор Кало, Матијас Шпиц, Сигмунд Мајер, Стама Чолак, Игњац Грајнер фон Мислетин, Милко Недељковић, Вучко Недељковић. 637 Ј. Илић, Официри Банатске земаљске милиције 1757. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 289–309. 291 Ново доба најавило је оснивање Илирске граничарске регименте 1764. године и њено проширивање 1768. године, као и истовремено стварање Немачке регименте и Влашке границе. Места су попуњавана официрима са стране, а стари официрски кадар је постепено редукован. Листе предложених за пензионисање 1766. и 1771. године (jubilierte) садржале су имена многих потиско-поморишких официра. Године 1766. за пребацивање у статус пензионисаних официра предложено је 15 лица, од којих су готово сви били досељеници из Потиске и Поморишке војне крајине.638 Следећа ревизија од 14. фебруара 1771. године обухватила је нови списак предложених за пензионисање на коме су се нашли махом официри дисквалификовани због старости и болести. Међу њима су била тројица потиско-поморишких официра. По свему судећи, официрски кадар дуго није ревидиран. Ништа друго се не може закључити из чињенице да су тек тада пензионисани официри већ дуже времена неспособни за службу. За официра Илију Јеремића наведено је да ,,лежи већ три године“, а за остале да су или стари или из других разлога неспособни за службу.639 До промена је дошло током првих година по регулисању Илирске регименте, тако да ревизија из 1768. године пружа увид у стање већ прилично измењеног официрског кадра. Доње компаније су развојачене 1771, док је развојачењем 11 од 14 насеља Горњих компанија 1773. године затворено поглавље официрске традиције у овом подручју Баната. Укидање Горњих компанија превише удаљених од границе на Дунаву, означило је крај каријерe за многе официре, појединце и породице, које су ову службу баштиниле још из Војне крајине на Тиси и Моришу. * Неки закључци се могу извести из података о биографијама и каријерама официра Горњих компанија који су служили током две деценије постојања 638 KA, HKR, Kt. 581 (1767), 1767 – 3 – 603/1, folio 41. Већ пензионисани су били капетан Јован Николетић и Михајло Продановић, поручник Риста Мирковић, заставник Ђурађ Куруцић, док су нови пензионери од те године били натпоручник Грејнер фон Мислетин, капетан Стојан Бошковић, капетан-поручник Марко Милосављевић, поручници Гаврило Симкић, Јован Носић, Павле Марјановић, Јован Персијан, Нецко Томашевић, заставници Ранисав Сивац и Тодор Мирковић. 639 KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44, folio 356. Предлог за пензионисање 1771. године односио се на официре – Дука Панајот, Мојсило Маиновић, Радул Богдановић, Субота Шупоња, Илија Јеремић, Ернест Туркел, Игњат Поповић. 292 Земаљске милиције (1753–1764) и Илирске граничарске регименте (1764–1773). Од укупно 86 официра (списак вероватно није потпун) који су у периоду између 1753. и 1773. године служили у некој од ових компанија, две трећине је ту службу обављало још од 1753. године и углавном је припадало кадру потиско- поморишких граничара или Симбшеновом батаљону. Једна трећина официра по први пут се појавила у војним списковима током и после 1757. године. У групи официра који се у Горњим и Доњим компанијама појављују у тренутку њиховог оснивања 1753. године, могу се уочити извесне правилности. У Горњим компанијама се налазило чак 31 официр који је своју каријеру отпочео у Потиској (20) или Поморишкој војној крајини (11). Већина је уочи пресељења (1749. године) имала између 30 и 50 година старости. Од 31 потиског и поморишког официра пресељеног у Банат, једна трећина (10) се последњи пут помиње током ратних, 1757. и 1758. године. Шест официра се последњи пут помиње на војним списковима из 1761–1763, и вероватно нису службено преживели промену до које је дошло преношењем надлежности са коморске на војну власт 1764. године. Трећина ових официра пензионисана је 1766. године (њих 10). Још 6 официра је нестало из службених спискова до 1771. године, а те године су пензионисана и тројица из групе некадашњих потиско-поморишких официра. Ниједан од 31 официра који су се преселили са Тисе и Мориша не помиње се у службним списковима после 1771. године. У Доњим компанијама прилике су биле нешто другачије. Оне су 1753. године наследиле официре из времена постојања Симбшеновог, тј. Земаљског батаљона. Имена официра Земаљског батаљона пописана су у извештају из јула 1752, којим су предочени подаци о њиховим годишњим примањима из државних и сопствених средстава.640 Када су створене Доње компаније у њима су потављени официри из батаљонског кадра, српског, румунског и немачког порекла. Чак 17 од 24 официра Доњих компанија служило је претходно у Симбшеновом батаљону. Пошто су Доње компаније обухватале свега 6 насеља, највећи број официра батаљона пребачен је 1753. године у статус резервних (агрегираних). Каријера ових резервних официра, међутим, углавном није тиме 640 KA, HKR, Akten 1753, Kt. 322, 1753 – 115 – 130, folio 58–59. Документ je мајор Симбшен потписао у Темишвару 5. јула 1752. године. 293 завршена. Њима су поверавана упражњена и новоотворена места, нарочито у време ратних кампања 1757. и 1758. године. Тако су дошли до позиција активних официра на ратишту и код куће, које су после рата и задржали. Динамика њиховог нестајања из војних спискова била је слична оној код потиско-поморишких официра у Горњим компанијама. Чак 9 официра се последњи пут помиње пре 1764, док је 8 официра Доњих компанија учврстило свој положај у Илирској граничарској регименти до 1768. године. Сви они ипак престају да се помињу у периоду око 1771. године. У периоду између 1757. и 1763. године у Горњим и Доњим компанијама се појавило 25 нових официра. Поред ранијих служби, неколицину је квалификовало и то што су рођени ,,у земљи“ (попут Франца Фрумвалда) или били добри познаваоци језика и прилика (попут Антона Розенфелда).641 После 1759. године појавило се 13 нових официра, који су са изузетком Максима Ракићевића у Идвору, Јована Недељковића у Фрањеву, Георга Дуке Панајота у Доњим компанијама били страног порекла и махом ангажовани при штабовима. Шест нових официра појавило се у војним списковима у периоду између 1764. и 1768. године – четири страна и два домаћа (Пишчевић и Сечујац). Иако се не може поуздано тврдити, готово нико од ових официра не помиње се у службеним списковима после 1775. године. Изузетак су Георг Дука (Панајот) и Франц Рајниш, којe смо препознали међу капетанима Влашко-илирске регименте 1786. године. Командант Илирске граничарске регименте од њеног оснивања 1764. до укидања 1775. године, био је Арсеније Сечујац, од 1767. носилац аустријског 641 Биографија Антона Розенфелда почиње са податком да га је као 11-годишњег дечака са собом довео оберкапетан Гаврило Новаковић по повратку из Рата за аустријско наслеђе. Оставио га је у католичкој вери и упутио у војне службе. Када је Гаврило Новаковић прешао у Банат 1753. године, Антон Розенфелд, који је тада могао имати петнаестак година, пошао је са њим. Године 1757. био је у статусу резервног барјактара, када је одлучено да му се уступи место у компанији Ботош. Иако лично вољан да иде у рат, у недостатку других официра, остављен је у Банату, са задатком да врши ађутантску службу код Горњих компанија и вице-оберкапетана који је био стално болестан и непокретан. У опис посла му је спадало обилажење свих компанија, спречавање нерегуларности и подношење извештаја. После рата, напредовао је до положаја оберкапетана, на месту које је упражњено смрћу Лазара Поповића. Током 1760–1763. био је поручник у компанији Фрањево. Изгледа да је 1764. са формирањем Илирске граничарске регименте прешао у Штаб мајора Сечујца као капетан, а 1768. године молио је да му се препусти капетанска служба у некој од нових компанија Немачке граничарске регименте. Молба му је услишена, па је већ 1769. године постао капетан Ковинске компаније у Немачко банатској регименти. 294 племства и предиката „од Хелденсфелд“.642 Он је након расформирања Илирске граничарске регименте и преношење штаба у Белу Цркву, већ 1776. године премештен на позицију команданта Бродске регименте (Славонска војна крајина), уместо мајора Куна.643 Из молби неких млађих официра осветлили смо породичне историје појединих граничарских породица које нису припадале потиско- поморишком официрском кадру, већ су у Банат долазиле из другог миграционог правца – Србије. Молба заставника Јована Недељковића из 1760. године да му се препусти служба у Фрањевској компанији, један је од таквих докумената.644 642 Арсеније Сечујац фон Хелденсфелда рођен је 1720. у Моровићу у Срему, и све службе од кадета и заставника до капетана и ритмајстера стекао је у региментама Славонско-сремске војне границе у периоду 1741–1762. године. Октобра 1764. премештен је као натпоручник у Илирску граничарску регименту, основану те године. У време када је она већ постепено укидана, понео је титулу пуковника (1773), па је после њеног укидања у том звању, априла 1776. године, премештен у Бродску регименту Славонске војне границе. Напредовао је и касније, и то као генерал 1783, и дворски саветник при Илирској дворској канцеларији од 1786. године. Умро је у Бечу 1814. године. Биографија у: Аврам Ђукић, Генерали и пуковници Срби у Аустро-Угарској (од 1704 – 1905), рукопис Библиотеке Матице српске. 643 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1174, 1776 – 70 – 141. 644 Јован Недељковић се у молби, наиме, позвао на заслуге предака, наводећи да је унук Недељка Недељковића, који је учествовао у сукобима и ратовима са Турцима (тј. 1716–1718. и 1737–1739) и син преминулог Павла Недељковића који је учествовао и био рањаван у турским и немачким ратовима (1737–39. и 1740–1748), баш као што је и он сам био добровољац у последњем Пруском рату (1757–58). Иначе, браћа Павле и Вучко Недељковић до јуна 1752. године били су плаћени официри Земаљског (Симбшеновог) батаљона. Први је држао станицу у Омољици, а други у Дубовцу. Вероватно су били сродници Милка Недељковића, који је до 1752. године држао станицу у Гају. Током 1753. године двојица браће Недељковића пребачени су у статус резервних, Павле као поручник (хаднађ), а Вучко као заставник (барјактар) код Доњих компанија, и то Округличке компаније. Попуњавајући упражњена официрска места у компанијама за ратиште маја 1757. године, Павле Недељковић је активиран као натпоручник у једној од компанија на ратишту. У ревизионом списку ових трупа, описан је као ,,храбар и млад официр“. Ово унапређење је мимоишло његовог брата Вучка, јер се у то време налазио у затвору у Темишвару (изгледа због убиства своје жене). Павле Недељковић је умро пре 1760. године, могуће у рату, јер га син Јован у својој молби из те године помиње као ,,преминулог“. Молба Јована Недељковића је услишена, па се у војном попису из 1761. наводи као заставник у Фрањеву, а 1763. годину као заставник у Идвору. Након преласка Земаљске милиције у Илирску граничарску регименту 1764, очито је напредовао у служби, па се 1768. године наводи као потпоручник у компанији Фрањево. Нажалост, не располажемо подацима о томе шта се са потпоручником Јованом Недељковићем збило после 1773. године, када су Горње компаније изгубиле статус граничарских. Постоји могућност да је Јован Недељковић истоветна личност са Иваном Недељковићем, поручником који се 1765. године помиње као власник/заупац једног од панчевачких млинова, и потпоручником чије је име забележено на унутрашњим корицама једног од преписа Душановог законика (тзв. рукопис Борђошких). 295 Табела 86: Официри који су у периоду од 1753. до 1775. године служили у Горњим и Доњим компанијама Банатске земаљске милиције (1753–1764) и Илирске граничарске регименте (1764–1774) Име, презиме и (највиши) чин645 Помени у војним и другим документима у периоду 1749. 646 и 1753.647 1753–1763.648 1764–1768.649 1769–1775.650 Горње компаније Георгије Јочић (Ђурађ Јоцић), (в. 1710 – после 1757), капетан 1749: компанија Чичир (Поморишка граница), капетан; 1753: компанија Ботош, Сиге и Марино Село, капетан; Један од потписника Конвенције 1750. у Бечу, и њене потврде 1753. 1757: у ревизији официра због ратишта описан као склон пићу, потпуно неспособан за ратиште, али и службу у Банату; није се поправио ни после бројних опомена; Јакоб Мартић (в. 1749: компанија преминуо 29.1.1757.651 645 У употреби су истовремено били различити термини за поједине чинове, иако су начелно, официрски чинови потиских и поморишких граничара и земаљске милиције били изједначени са чиновима регулисаних регименти: водник (фурир), заставник (барјактар, фенрих, корнет код коњице); поручник (хаднађ, лајтнант), натпоручник (оберлајтнант), потпоручник (унтерлајтнант), капетан (хауптман), мајор (обристлајтнант, обервахтмајстер), пуковник (оберст). 646 С. Гавриловић, Грађа за биографије официра Потиско-поморишке војне границе (прва половина XVIII века), Зборник Матице српске за историју 61–62 (2000), 109–128; За неколико официра податке смо нашли у списковима из 1746. године, у: С. Гавриловић, Подаци из 1746. о официрима Потиске и Поморишке војне границе, Зборник Матице српске за историју 67–68 (2003), 151–174. 647 FHKA, BA, rote Nr. 41, folio 301–412 (за Горње и Доње компаније) 648 Подаци из 1757. године у: Ј. Илић, Официри Банатске земаљске милиције 1757. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 289–309; Подаци из 1758, 1759. и 1760. године, у: FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 185, folio 373–377; folio 390; folio 1077–1077´ (исто 1340–1342); folio 1265, 1268–1269; folio 1274; folio 1340–1342; Подаци о официрма 1761. и 1762. године, у: FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 186, folio 60–64; folio 65–67; folio 96–97´; folio 190; folio 238–241; folio 275–279; Подаци о официрима 1763. године, у: FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 186, folio 402–406; folio 418–419; folio 475–476; folio 492–499. 649 Подаци о пензионисанима 1766. године, у: KA, HKR, Kt. 581 (1767), 1767 – 3 – 603/1, folio 41; Подаци о официрима Илирске граничарске регименте 1768. године у: KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 30 – 44, folio 313. 650 Подаци о пензионисанима 1771. године, у: KA, HKR, Akten 1771, Kt. 823, 1771 – 39 – 44, folio 356. 296 1697 – 29.1.1757), поручник Петрово Село (Потиска граница), лајтнант; 1753: компанија Ботош, Сиге и Марино Село, хаднађ. Живко Поповић (в. 1707 – после 1766), поручник 1749: шанац Чуруг (Потиска граница), поручник; 1753: компанија Ботош, Сиге и Марино Село, агрегирани хаднађ. 1757: становник Ботоша, стар и неспособан за службу; 1759, 1760, 1761, 1763: у групи резервних официра, у чину агрегираног хаднађа; 1766: на списку пензионисаних као агрегирани поручник Петар Јовшић (Јоцић), (в. 1725 – после 1763), поручник 1749: шанац Феудвар (Потиска граница), барјактар; 1753: компанија Ботош, Сиге и Марино Село, барјактар. 1757: унапређен у чин хаднађа, поред познавања немачког језика има и друге способности, доброг кондуита; 1760, 1761, 1763: поручник у компанији Ботош под капетаном Теодором Кало; Теодор Кало(вић), капетан До. 1752: стражарница Панчево, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, капетан-поручник; 1757: агрегиран код 6 Горњих компанија, али способан и употребљен на ратишту, где је добио команду над једном пешадијском компанијом као капетан; 1759, 1760, 1761, 1763: капетан, компанија Ботош. 1768: Илирска граничарска регимента – компанија Ботош, капетан; 1769: капетан, представник на Народно-црквеном сабору из ,,Илирске границе“, реда ,,Војничког“ Темишварске епархије.652 4.2.1771: капетан, потписао у име Илирске регименте уговор о епископској конвеницији са темишварским епископом В. Ј. Видаком у Великој Кикинди;653 1775, априла: пресељен из расформиране компаније Ботош; 15.12.1775: у Терегови хауптман654 651 FHKA, BA, Fasz. 52, rote Nr 185, folio 34. 652 И. Зеремски, Попис свештенства и народа у Митрополији Карловачкој из 1769, Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. IV (1931), 53. 653 В. Стајић, Великокикиндски диштрик 1776–1876, Нови Сад 1950, 304. 654 АСАНУК, МП „Б“, 1775 – 33. Том прилиликом се Теодор „от Калла“ код митрополита интересовао за право своје жене, снаје преминулог Петра Стојке, за наслеђе његове имовине, будући да се „за мене без никакового тала даног венчала“. 297 Лазар Поповић (1708 – после 1757), вице-оберкапетан 1749: шанац Петрово Село (Потиска граница), капетан; 1753: компанија Фрањова, Карлово и Кумане у Банату, вице- оберкапетан 1757: вице-оберкапетан, добар штабски официр, али стално болестан, па није способан за ратиште, уместо тога остављен као командант преосталима у Банату Марко Милосављевић (в. 1704 – после 1766), капетан-поручник 1749: шанац Острово (Потиска граница), поручник; 1753: компанија Фрањева, Кумане и Карлово, капетан- поручнник 1757: због своје добре службе и марљивости аванзовао у чин хауптмана; 1760, 1761, 1763: компанија Фрањева, капетан-поручник. 1766: пензионисани капетан- поручник Петар Ковачевић (в. 1698 – 11.4.1758), поручник 1749: Шанац Петрово Село (Потиска граница), поручник; 1753: шанац Фрањева, Карлово и Кумане, хаднађ. 1757: поручник, становник Карлова, стар, склон пићу и неспособан за службу; 1758: активни хаднађ, преминуо 11.4.1758. Риста Маринковић (в. 1721 – после 1766), поручник 1749: Шанац Острово (Потиска граница), поручник; 1753: шанац Фрањево, Карлова и Кумане, агрегирани поручник. 1757: шанац Фрањево, Карлова и Кумане, агрегирани поручник, примедба: стално борави ,,са оне стране Тисе“, није способан ни за какву службу; 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ. 1766: пензионисани хаднађ. Јован Носић (в. 1706 – после 1766), поручник 1749: шанац Феудвар (Потиска граница), поручник; 1753: компанија Фрањево, Кумане и Карлово, агрегирани хаднађ. 1757: агрегирани хаднађ, становник Кумана, примедба: стар и неспособан за служну, како на ратишту тако и у Банату; 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ. 1766: пензионисани поручник. Остоја Спајић (в. 1694 – 26.6.1757), 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), 1757: становник Фрањева, агрегирани хаднађ, умро 26.6.1757. 298 поручник поручник; 1753: компанија Фрањево, Кумане и Карлово, агрегирани хаднађ. Михајло Сударски (в. 1711 – после 1757), заставник 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), барјактар; 1753: компанија Фрањево, Кумане и Карлова, барјактар. 1757: барјактар у служби корнета Тодор Мирковић (в. 1714 – после 1766), заставник 1749: шанац Острово (Потиска граница), барјактар; 1753: компанија Фрањево, Кумане и Карлово, агрегирани барјактар. 1757: из статуса агрегираног аванзовао у чин активног потпоручника; 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани заставник. 1766: пензионисани заставник. Гергије (Ђурађ) Новаковић (в. 1712 – после 1763), капетан 1749: шанац Szemble (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија Меленци и Тараш, капетан. 1757: ритмајстер једне компаније упућене на ратиште; 1759, 1760, 1761, 1763: капетан, компанија Меленци. Михајло Пајдаковић (в. 1716 – после 1763), поручник 1749: шанац Печка (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија Меленци и Тараш, хаднађ. 1757: поручник у коњици; 1760, 1761, 1763: хаднађ у компанији Меленци. Сава Јосић (в. 1710 – 10.4.1763), заставник 1749: Сава Јосимовић, шанац Печка (Поморишка граница), барјактар; 1753: компанија Меленци и Тараш, 1757:становник Меленаца, будући да у компанији није било резервних официра, остављен је у служби команданта компаније; 1760, 1761, 1763: барјактар или фенрих, Меленачка компанија; 299 фенрих. умро 10.4.1763. Сава Ракићевић (в. 1713 – после 1768), капетан 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), капетан-поручник; 1753: компанија Мокрин, Јозефово и Крстур, капетан. 1757: као коњички капетан командант једне компаније упућене на ратиште; 1760, 1761, 1763: капетан Мокринске компаније 1768: ритмајстер у Мокрину Гаврило Симкић (в. 1709 – после 1766), поручник 1749: шанац Чичир (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија, Мокрин, Јозефово и Крстур, хаднађ. 1757: хаднађ постављен као натпоручник код пешадијске компаније (на ратишту); 1760, 1761, 1763: лајтнант или хаднађ при Мокринској компанији. 1766: пензионисани поручник. Остоја Ћирић (в. 1711 – 15.1.1758), поручник 1749: шанац Арад (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија, Мокрин, Јозефово и Крстур, агрегирани хаднађ 1757: поручник; 1758: погинуо као потпоручник код логора Халбенфелд (Доња Шлезија) 15.1.1758. Михајло Дабић (в. 1723 – после 1763), заставник 1749: шанац Глоговац (Поморишка граница), фенрих; 1753: компанија Мокрин, Јозефово и Крстур, барјактар. 1757: активни корнет одређен за ратиште; 1760, 1761, 1763: барјактар у вице- оберкапетановој компанији Фрањево. Игњат Поповић (? – после 1771), заставник 1753: компанија Мокрин, Јозефово и Крстру, титуларни барјактар 1757: становник Мокрина, агрегирани барјактар без плате, иако способан (за ратиште) остао при Мокринској компанији; 1760, 1761, 1763: поручник или хаднађ при компанији Ботош капетана Теодора Каловића 1768: потпоручник Поповић - Илирска граничарска регимента, Меленци; 1771: пензионисани потпоручник, врло стар. Илија Јеремић (? – после 1771), заставник 1753: компанија Мокрин, Јозефово и Крстур, стражемештер 28.4.1758: Мокринска компанија унапређен из чина фелдвебела у фенрихa; 1760, 1761, 1763: барјактар у Мокринској 1768: Илирска граничарска регимента, Крстур, потпоручник; 1771: у предлогу за пензионисање описан као потпоручник, има 300 компанији. дефект (чиреви) на ногама, због којих већ три године лежи и не напушта кућу. Игњат Милиновић (? – после 1763), заставник 1753: компанија Мокрин, Јозефова и Крстур, стражемештер; 1.9.1763: декрет којим је од фелдвебела аванзовао у заставника и из Мокринске компаније пребачен у Меленачку. Михаел Соринка (в. 1712 – после 1769), капетан 1749: шанац Жабља (Потиска граница), капетан; 1753: компанија Идвор и Леополдова, капетан. 1757: активни капетан, као најстарији преузео команду над 5 пешадијских компанија (на ратишту); 1759, 1760, 1761, 1763: вице-оберкапетан или мајор 1769: мајор Шоринка, представник на Народно- црквеном сабору 1769. године из ,,Илирске границе“, реда ,,Војничког“ Темишварске епархије. Стојан Бошковић (в. 1699 – после 1766), капетан 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), лајтнант; 1753: компанија Идвор и Леополдова, агрегирани капетан. 1757: резервни капетан, најпре одређен за ратиште, али остављен је да одговара за ову компанију. 1759, 1760, 1761, 1763: компанија Идвор, капетан. 1766: пензионисани капетан. Константин Николетић (в. 1721 – после 1757), натпоручник 1749: шанац Сент Томаш (Потиска граница), поручник; 1753: компанија Идвор и Леополдова, хаднађ. 1757: натпоручник при Пешадији. Ђурађ Куруцић (в. 1713 – после 1766), заставник 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), фенрих; 1753: компанија Идвор и Леополдова, барјактар; 1757: барјактар са платом, становник Леополдове, био би добар официр, али због тога што му је пушка експлодирала у руци, те остао без руке, неспособан је за службу (и ратиште); 1759, 1760, 1761, 1763: пензионисани барјактар. 1766: пензионисани фенрих код Горњих компанија. Нецко Томашевић (в. 1709 – после 1766), заставник 1749: шанац Петрово Село (Потиска граница), фенрих; 1753: компанија Идвор и Леополдова, агрегирани 1757: барјактар, аванзовао из статуса агрегираног у статус активног, према напомени у Ревизионој табели, официри су потврдили да се поправио; 28.4.1758. унапређен у лајтнанта; 1766: пензионисани поручник. 301 барјактар. 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани барјактар при Горњим компанијама. Михаило Брановачки (1722 – после 1768), заставник 1749: шанац Бечеј (Потиска граница), фенрих; 1753: компанија Идвор и Леополдова, одликовани (meritirter) барјактар. 1757: активни барјактар; 1760, 1761, 1763: поручник или хаднађ у Идворској компанији. 1768: Илирска граничарска компанија, хусарска компанија Леополдова, оберлајтнант. Гаврило Новаковић (в. 1708 – 3.3.1758), оберкапетан 1749: шанац Szemblek (Поморишка граница), капетан; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, оберкапетан 1757: оберкапетан који је командовао над 6 Горњих компанија, а сада послат на ратиште као обриствахтмајстер за 9 компанија; 1758: погинуо 3.3.1758. код логора Халбенфелд (Доња Шлезија) Маринко Милутиновић (в. 1704 – после 1757), капетан-поручник 1749: шанац Суботељ (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, капетан-поручник. 1757: поручник код Кикиндске компаније, становник Велике Кикинде, стар и неспособан како за ратиште тако и службу у Банату, осим тога, склон пићу и доприноси конфузији, у односу на примедбу од претходне године није се поправио. Мојсије Мајновић (в. 1727 – после 1771), поручник 1749: шанац Острово (Потиска граница), поручник; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, хаднађ. 1757: поручник код коњице; 1760, 1761, 1763: поручник или хаднађ при оберкапетановој компанији Велика Кикинда. 1768: Илирска граничарска регимента, хауптман у Малој Кикинди; 1771: у предлогу за пензионисање описан као капетан, већ у годинама и са поодмаклом болешћу воде у плућима. Субота (Ш)Жупоња (в. 1706 – после 1771), поручник 1749: шанац Арад (Поморишка граница), поручник; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, поручник. 1757: био је агрегирани хаднађ, али како је још увек био способан за службу аванзовао је као поручник код коњице (за ратиште); 1759, 1760, 1763: агрегирани поручник. 1768: Илирска граничарска регимента, Мала Кикинда, натпоручник при коњици. 1771: у предлогу за пензионисње описан као натпоручник код коњице, врло стар. Ранисав Сивац (в. 1695 – после 1766), заставник 1749: шанац Szemblek (Поморишка граница), корнет; 1757: барјактар, становник Велике Кикинде, иако вољан због тога што је јако стар остаје у служби на положају; 1766: пензинисани фенрих. 302 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, барјактар. 1760, 1761, 1763: барјактар при оберкапетановој Великокикиндској компанији; Живан Томашевић (? – 1761), заставник 1746: шанац Шајетин (Поморишка граница), корнет без декрета; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, пензинисани барјактар. 1757: пензионисани барјактар без плате, становник Велике Кикинде, склон пићу и неспособан за службу; 1759, 1760: пензионисани барјактар при Горњим компанијама; 1761: у Губицима за април 1761. убележен као преминули пензионисани барјактар. Стојан Кинђелац (? – 1761), заставник 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, пензионисани барјактар. 1757: пензионисани барјактар без плате, становник (Велике) Кикинде, није способан за службу; 1759, 1760: пензионисани барјактар при Горњим компанијама; 1761: у Губицима за април 1761. убележен као преминули пензионисани барјактар. Неда Марковић (в. 1695 – после 1753), поручник 1749: шанац Мохол (Потиска граница), лајтнант; 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, агрегирани хаднађ. Павле Марјановић (в. 1716 – после 1763), поручник 1749: шанац Чанад (Поморишка граница), лајтнант; 1757: из статуса агрегираног пребачен у активног потпоручника; 1761: агрегирани поручник код Горњих компанија; 1763: агрегирани официр код Горњих компанија; Антон Новаковић (? – после 1753), заставник 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, титуларни барјактар. Аврам Теофиловић (? – после 1753), 1753: компанија Велика и Мала Кикинда, 303 заставник пензионисани барјактар. Доње компаније Дука Панајот, капетан До. 1752: Маковиште, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, капетан; 1753: компанија Поток (1. Доња компанија), капетан. 1757: храбар официр и упркос старости врло покретан и неуморан у служби; 1759, 1760, 1761, 1763: капетан у компанији Поток. 1768: Илирска граничарска регимента, компанија Поток, хауптман 1771: у предлогу за пензионисање описан као врло стар, и већ потпуно оболео човек. Томас Лудвиг Мецгер, поручник До. 1752: станица Жупанек, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Поток, хаднађ. 1757: агрегиран код Доњих компанија, а за потребе ратишта активиран као капетан једне од Доњих компанија са 97 људи, којима је за допуну придодато људство из Горњих компанија и једне од Горњих пешадијских компанија, добро се показао, осим тога, храбар официр, вичан језицима и егзерциру, и похвалног начина живота; 1763: молба да буде постављен за мајора и команданта Две доње компаније и испостава на Дунаву, будући да је почетком Пруског рата из Баната повео 2 компаније, а да је на ратишту и остао, те да је имао несрећу по повратку буде одређен за редукцију Максимилијан Нојмајер, барјактар До. 1752: станица Острво, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Поток, барјактар Јован Персијан (в. 1710 – после 1766), поручник До. 1752: станица Молдова, на списку плаћених официра Симбшеновог 1757: агрегирани хаднађ, неспособан за ратиште, али добар за службу у Војној крајини; 1758: агрегирани натпоручник;655 1766: пензионисани хаднађ; 655 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 513. У својој молби је навео да је рођен у Великој Влашкој, православне вере, стар 48 година, служио у Рату за аустријско наслеђе у Шпанији и у Welischland као стражемештер, а као виши официр у Шлезији и Бајерну, служио укупно 30 година, храбар и доброг кондуита, говори влашки, српски, мађарски и мало немачки и welsch, али не чита и не пише ни на једном језику. 304 Земаљског батаљона, натпоручник; 1753: Доња компанија – Поток, агрегирани хаднађ 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ код Доњих компанија (Поток). Милко Недељковић, поручник До. 1752: станица Гај, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Поток, агрегирани хаднађ; 1757: агрегирани хаднађ, није способан за ратиште, али јесте за службу у Граници; 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ у Доњим компанијама (Поток) 1768: Илирска граничарска регимента, капетан у Фрањеву Вучко Недељковић, заставник До. 1752: станица Дубовац, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: агрегирани барјактар у Доњој компанији – Поток 1757: агрегирани барјактар, у затвору у Темишвару Георг Павловић, поручник До. 1752: станица Јешелница, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Поток, агрегирани хаднађ, одсутан. 1757: агрегирани хаднађ у Доњој компанији – Поток, није за службу на ратишту, али јесте за службу у Граници Васил Дука, заставник До. 1752: станица Jahsomnik, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, 1757: агрегирани барјактар, склон пићу и уопште неспособан за икакву службу; 1759, 1760, 1761: агрегирани барјактар у Доњој компаниј – Поток. 305 заставник; 1753: агрегирани барјактар у Доњој компанији – Поток Јосим Војновић, капетан До. 1752: станица Свиница, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, капетан-поручник; 1753: капетан у Доњој компанији – Округлица 1757: капетан, постављен на чело компаније од 104 људи, храбар и способан официр, који је у односу на раније примедбе поправио своје држање; 1759, 1760, 1761, 1763: капетан Доње компаније – Округлица. Павел Недељковић (? – о. 1758), поручник До. 1752: станица Омољица, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани хаднађ, одсутан. 1757: агрегиран код Доњих компанија, па је као храбар и млад официр пребачен као натпоручник код 5 пешадијских Гоњих компанија (на ратиште). Преминуо пре 1760. Антон Васиљевић (? – 1.8.1760), поручник До. 1752: станица Плочица, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Округлица, хаднађ. 1757: из Доњих компанија као натпоручник пребачен у Горње компаније на ратиште; 1759: хаднађ у Доњој компанији – Округлица; 1760: хаднађ, преминуо 11. августа 1760. Тодор Албано, поручник До. 1752: станица Нова Паланка, на списку 1757: агрегирани хаднађ, способан официр и за ратиште, али потребан у 1768: Илирска граничарска регимента – Кумане, 306 плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани хаднађ, на команди у Свиници. Граници; 1758: агрегирани натпоручник.656 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ код Доње компаније – Округлица. натпоручник; Стама Чолак, поручник, капетан До. 1752: станица Петрилова, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, поручник; 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани хаднађ 1757: као агрегирани официр код Доњих компанија пребачен за потпоручника у 5 пешадијских Горњих компанија (за ратште), у односу на раније примедбе побољшао држање; 1.8.1759: декрет као натпоручник; 1759, 1760: агрегирани хаднађ Доњих компанија; 1760: из статуса агрегираног у Поточкој компанији аванзовао у активног поручника у Округличкој компанији 11.10.1760; 1761, 1763: хаднађ или поручник у Округличкој компанији под Ј. Војновићем; 1768: Илирска граничарска регимента – Идвор, хауптман Игњат Грајнер фон Мислетин, заставник, натпоручник До. 1752: станица Нова Паланка, на списку плаћених официра Симбшеновог Земаљског батаљона, ритмајстер; 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани барјактар; 1757: агрегиран код Доњих компанија, али због доброг егзерцира и марљивости аванзовао као потпоручник у 5 пешадијских Горњих компанија (за ратиште), иначе рођен ,,у земљи”, познаје језик; 1759, 1760: фенрих или барјактар у Поточкој компанији; 1761: потпоручник или барјактар у 1768: Илирска граничарска регимента – Јозефово, натпоручник. 656 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 513. Подаци из молбе: рођен у Бугарској, православан, стар 46 година, служио у последњем (Аустро–турском) рату у Влашкој и Турској као капетан, затим запао у редукцију (пре 1753) и агрегиран као натпоручник, укупно служио 24 године, доброг кондуита и храбар, говори влашки, турски и српски, али не пише ни на једном језику. 307 Поточкој компајији; 1762: декретом од 21.3.1762. се као поручник Поточке компаније пребацује у чин натпоручника у Великој Кикинди; 1763: поручник у оберкапетановој компанији Велика Кикинда; Радул Богдановић, заставник, натпоручник 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани барјактар; 1757: агрегирани барјактар, добар за службу у Граници, али не и на ратишту; 1759, 1760, 1761, 1763: агрегирани барјактар у Округличкој компанији; 1768: Илирска граничарска регимента – компанија Соколовац, потпоручник; 1771: предлог за пензионисање, натпоручник, врло стар и стално болестан, неспособан за службу. Сигмунд Мајер, заставник 1753: Доња компанија – Округлица, барјактар. 1757: барјактар који је најпре постављен за потпоручника при 8 компанија, а након што је формирана 9 у којој је фалило способних официра – аванзовао је у њеног натпоручника, због тога што је добар у егзерциру, и може људство научити војној служби, а и добро познаје њихов језик; 1760, 1761, 1763: поручник или хаднађ у Доњој компанији – Поток. 1768: Илирска граничарска регимента – компанија Поток, натпоручник. Антон (Теодор) Шлеј, капетан 1753: Антон Шлеј: Доња компанија – Округлица, агрегирани капетан, одсутан. 1757 (Теодор Шлеј): способан за ратиште и добар официр, али тренутно по налогу виших власти заузет у мисији у Трсту и Ријеци; 1759, 1760, 1761: агрегирани капетан у Доњој компанији – Округлица. Матијас Шпиц, поручник, капетан. 1753: Доња компанија – Округлица, агрегирани хаднађ, одсутан. 1757: агрегиран код Доњих компанија, неколико година вршио службу ађутанта код председника Администрације, постављен за ритмајстера пошто је већ служио на ратишту при регуларним трупама и коњици, где је постао и капетан-поручник, па је вичан и коњичком егзерциру и језицима, и од њега се очекује добра служба; 1768: Илирска граничарска регимента – Велика Кикинда, хауптман. *компанија Шпица (део Мокрина и Крстур) је 1775. била упражњена. 308 1760, 1761, 1763: капетан-поручник, код оберкапетанске компаније Велика Кикинда постављен као ритмајстер са платом капетана-поручника. Официр који се први пут помињу после 1757. Антон Розенфелд, 657 барјактар, поручник Од 1752 (подаци из молбе 1768) служи као официр при Илирским трупама, и то неколико година као ађутант због тога што познаје народни језик; 1757, марта: активиран из реда агрегираних барјактара;658 1757: хаднађ, постављен код компаније Ботош, храбар и способан официр, вољан да иде у рат, али због тога што има ађутантску службу код Горњих компанија, а вице-оберкапетан ове компаније је стално болестан и не може да се креће, мора да остане као помоћник који ће обилазити сва места и подносити извештај; 1758: из службе активног барјактара у Сигама (компанија Ботош) додељено му је упражњено место оберкапетана Лазара Поповића; 1760, 1761, 1763: хаднађ или лајтнант код компаније Фрањева под вице- оберкапетаном; 1764-1768: 4 године штабски капетан код компаније мајора Сечујца (Фрањево) у Илирској граници 1768: молба да му се додели неко од упражњених места хауптмана (капетана) у некој компанији у Немачкој граници, која је услишена.659 1769: капетан компаније Ковин (бивша Тренченова) у Немачко- банатској регименти; Александар Грајнер фон Мислетин, оберкапетан 1757: оберкапетан, добар штабски официр и за службу у рату, али због околности да су оба оберкапетана отишла са пешадијом и коњицом, остао на положају; 1759, 1760, 1761, 1763: мајор као оберкапетан и командант у Штабу Горњих компанија; 1766: пензионисан као мајор 657 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 390. 658 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 34. 659 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 42, folio 173–174. 309 Георг Сако, заставник 1757: из статуса агрегираног код Доњих компанији, аванзовао у активног корнета и упућен на ратиште, амбициозан млад официр; 1760, 1761: поручник или хаднађ код оберкапетанове компаније Велика Кикинда; 1763: поручник у Ботошкој компанији; Франц Фрумвалд, фурир, заставник, поручник 1757: пошто је већ служио при регуларним трупама као фурир, ,,овдашњи“, од добрих родитеља и познаје језике, приликом оснивања 5те компаније аванзовао је на место фенриха; 1760, 1761: лајтнант или хаднађ код компаније Меленци. Фридрих Ото Кроп, фурир, поручник 1757: пошто је већ служио као фурир и провијантмајстер, аванзовао је у квартирмајстера са задатком да води кореспонденцију, а са титулом натпоручника и приступом фонду плаћања и опскрбе, добро обавља службу; 1760, 1761, 1763: лајтнант или хаднађ у Мокринској компанији; Мартин Лацек (Laczek), заставник 1759: пензионисани барјактар; Од 1.9.1760. заставник код Доње компаније – Округлица; 1760, 1761, 1763: барјактар код Округличке компаније; 1763: заставик, пребачен у Фрањево; Игњат Шмит, поручник 1760, 1761: хаднађ или лајтнант у компанији Ботош под капетаном 1775, априла: премештена је 310 Теодором Каловићем; 31.7.1761: отпуштен је из Фрањева фурир овог имена;660 1763: лајтнант у компанији Меленци под капетаном Георгом Новаковићем; расформирана компанија хауптмана Шмита (Кумане) Јохан Бер, поручник, натпоручник 1760, 1761, 1763: агрегирани хаднађ код Доње компаније – Округлица 1768: Илирска граничарска регимента – Леополдова, натпоручник. Фердинанд Прецлмахер (Prechlmacher), поручник 1760, 1761, 1763: лајтнант или хаднађ код Идворске компаније 1768: Илирска граничарска регимента – Сиге, натпоручник Јохан Ернестус Туркел, заставник, потпоручник 1761: агрегирани ађутант као фурир при Доњим компанијама; 1762: аванзовао у заставника, иако је код Поточке компаније обухваћен ефективом убележен је код Штаба;661 1763: титуларни официр као заставник при Доњим компанијама; 1768: Илирска граничарска регимента – Кумане, потпоручник 1771: предлог за пензионисање, потпоручник, има дефект на ногама, више није способан за службу Максим Ракићевић, заставник 1760, 1761: фенрих или барјактар у Идворској компанији; 1762: декрет којим је као корнет Земаљске милиције потврђен за титуларног поручника; 662 31.7.1762, дезертирао из Фрањеве у Мокшан (Делиблатску пешчару); 4.2.1771. потписник уговора о епископској конвенцији у име Илирске регименте са темишварским епсикопом В. Ј. Видаком;663 Јохан Отенхаузен (Ottenhausen), ађутант, поручник 1760: ађутант при Штабу Горњих компанија; Од 1.10.1760. као титуларни лајтнант; 1761: хаднађ као титуларни официр при 660 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 275–279. 661 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 238–241. 662 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 192. 663 В. Стајић, Великокикиндски диштрикт 1776–1876, 304. 311 Штабу Горњих компанија; 1762: титуларни лајтнант (бивши Први ађутант) премешен из Штаба у Кикинду; Антон Шонтал (Schönthall), провијантмајстер 1760, 1761: провијантмајстер при Штабу код Горњих компанија (постављен 1.4.1760, отпуштен из Штаба 30. априла 1761) 664 Јохан Георг Витке, провијантмајстер Од 1.5.1761. провијантмајстер при Штабу; 1763: провијантмајстер; Франц Калмар, ађутант заставник 21.3.1762. декрет за ,,бившег Land Prhosan” којим му се поверава Друго ађутантско место;665 1763: ађутант – заставник; Јован Недељковић, заставник, потпоручник 1.10.1760: фенрих, пребачен у Фрањеву;666 1761: фенрих или заставник у Фрањевској компанији под вице-оберкапетаном; 1763: фенрих или заставник у Идворској команији 1768: Илирска граничарска регимента – потпоручник у Фрањеву. Георг Дука Панајот (в. 1741 – после 1786), заставник 1.9.1763: декрет којим је од титуларног аванзовао у активног заставника (фенриха) и пребачен из Поточке у Округличку компанију; 1763: титуларни официр као заставник код Доњих компанија; 1786: Георг Дука, капетан у Влашко- илирској регименти Игњат Сигмунд Краус, поручник 1.5.1761: наређење којим је бивши заставник код ,,хрватске“ пешадије, постављен као активни поручник у Округличкој компанији; 664 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 1252. 665 FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 186, folio 194; Isto, folio 238–241. 666 Из 1760. је молба Јована Недељковића да му се да унапређење на упражњено место заставника у Фрањеву. Он је изабран међу другим кандидатима (FHKA, BA, Fasz 52, rote Nr 185, folio 1268–1269). 312 1763: поручник у Округличкој компанији Талхајм (Thallheimb), натпоручник 1768: Илирска граничарска регимента – Ребенберг, натпоручник Рајниш (Reinisch) (в. 1739 – после 1786), потпоручник 1768: Илирска граничарска регимента – Велика Кикинда, потпоручник 1786: Франц Рајниш, капетан у Влашко- илирској регименти Гросшелиг (Groschellig), потпоручник 1768: Илирска граничарска регимента – Мала Кикинда, потпоручник Лопајски (Lopeisky), потпоручник 1768: Илирска граничарска регимента – Меленци, потпоручник Пишчевић, капетан 1768: Илирска граничарска регимента – Велика Кикинда, капетан. 1775, априла: расформирана је компанија Меленци капетана Пишчевића Арсеније Сечујац (в.1720 – 1814), натпоручник, пуковник 1764–1768: Илирска граничарска регимента – компанија Меленци, натпоручник 1775: априла, расформирана компанија (Карлово, Фрањова), хауптман; 1776: мајор Сечујац фон Хелденсфелд постављен за мајора Бродске регименте, уместо Куна667 667 KA, HKR, Akten 1776, Kt. 1174, 1776 – 70 – 141. 313 * Формирањем Немачко-банатске и Илирске граничарске регименте, а нарочито након што је ова последња проширена на милитаризоване области уз Тамиш, Алмаш, Клисуру и Крајину, створен је већи број компанија и отворена су места за нове официре. Карактеристично за официрски кадар Банатске војне крајине седамдесетих и осамдесетих година 18. века било је његово попуњавање официрима са других страна, из стајаћих регименти и других крајина, на пример, Хрватске и Славоније. Из тог разлога се у периоду после 1768. године може наићи на молбе за премештај или унапређење официра при банатским региментама, као и молбе оних који су жели да се из статуса неактивних (агрегирани/резервни, прекобројни, па чак и пензионисани) преместе у статус активних официра. За положај у Немачко-банатској регименти 1768. године молбу је поднео прекобројни официр из Баден-Дурлах пешадијске регименте,668 а 1770. године један неименовани мајор из Петроварадинске регименте.669 Када је Теодор Исаковић, син капетана Петра Исаковића у Славонској војној крајини, од 1771. године водник код генерала Сечујца и Папиле, сазнао да у Немачко-банатској регименти треба да буде основано још 9 компанија због тога што су постојеће послате на ратиште 1778/79. године, упутио је молбу за више официрско место, и то преко карловачког митрополита Вићентија Јовановића Видака, чији је ,,клијент“ био.670 Међу официрима Немачке банатске регименте и Влашко- Илирске регименте после 1774. године, било је јако мало официра пореклом из Баната. Попуњавање официрских служби у компанијама Немачко-банатске регименте морало је бити спроведено ad hoc, те су у нужди као привремено решење искоришћени резервни, прекобројни и пензионисани официри, махом доведени из ветеранских домова (Invalid-Hauses) и стајаћих регименти. Први официрски кадар новоформираних компанија пописан је 1768. године. У овом периоду, па и неко време касније, компаније су носиле називе према својим првим капетанима. За већину од 21 официра у служби те године забележено је да због 668 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 622, 1768 – 3 – 42, folio 34. 669 АСАНУК, МП „Б“, 1770 – 8. 670 АСАНУК, МП „Б“, 1779 – 106. 314 тога што им замена још увек није пронађена, нужно да остану служби.671 Имовински положај првих официра доспелих у Банат са својим породицама био је тежак. О томе сликовито сведоче молбе двојице потпоручника, Јохана Фелбера (Johann Felber) 672 и Андреаса Хофмана (Andreas Hoffmann)673 из 1768. године. Они су молили да им се издржавање породица олакша тако што ће им синови бити збринути у некој од задужбинских установа (Stiftung). У ноти ове ревизије је забележено да Насељеничка регимента генерално мањка у нижим официрима, те их треба поставити, делом од оних који су насељени, делом од оних који још увек служе у чину са мањом платом код стјаћих регименти. Ова примедба најбоље сведочи о томе како су постављани официри у првим годинама постојања Немачко-банатске регименте.674 Из јануара 1769. године је списак виших официра који су поднели захтев да се населе и попуне официрска места у Немачко- банатској регименти. Као и претходни, и они су долазили из стајаћих и гарнизонских трупа или ветеранских домова. Није познато каквом су динамиком први и привремени официри замењени до 1787. године. У ревизији официра из 1786. године, забележена су само два имена са спискова из 1768. и 1769. године. По природи ствари, 1786. године су то били најстарији официри, капетан-поручник Симеон Хајсман стар 63 година675 и натпоручник Леополд Јагош стар 59 година.676 671 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 175. 672 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 195. Фелбер је у образложењу своје молбе навео да је стар 40 година и да има 24 године војне службе, у току којих се оженио и са шесторо деце доселио у Банат. Један син је био каплар, једна кћерка удата и једна умрла, а њему је остајало да се ,,са муком побрине“ за две кћерке и за сина Леополда старог 11 година, у чије име моли. 673 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 497/5, folio 198. Хофман је у образложењу навео да је стар 42 године и већ 24 године у војној служби, да је са женом и петоро деце дошао у Банат, те моли да се један од његових старијих синова (од тројице од по 12, 9 и 7 година) збрине. Године 1769. одлучено је да Хофман буде упућен у прашки ветерански дом. 674 KA, HKR, Akten 1768, Kt. 623, 1768 – 3 – 718/2. 675 Симеон Хајсман био је потпоручник у Регименти Палфија када му је одобрено постављење у компанији Старчево 1769. године, док га 1786. године налазимо у истој регименти у чину капетана-поручника. Још 1784. године био је пребачен из ратног сектора у Кантон, јер се сматрало да може да служи још неколико година, али је 1786. утврђено да је за то превише стар, слаб, неспособан (фалио му је леви палац) и невичан, јер ,,није добар у писању и рачуну“. 676 Леополд Јагош био је потпоручник у Тренченовој компанији (Ковин) 1769. године, а од наредне године у Битеровој компанији (Јабука). Приликом ревизије Немачко-банатске регименте двадесетак година касније, убележен је у чину натпоручника (који је стекао 1. априла 1772. године). Описан је као официр који говори немачки, илирски (српски) и мађарски језик, али 315 Измене настале у официрском кадру најбоље се уочавају у ревизионој листи из 1786. године којом је обухваћено 68 виших и нижих официра Немачке банатске регименте. Има свега неколико појединаца у којима се могу препознати припадници породица старог официрског кадра Земаљске милиције и Илирске регименте (Брановачки, Марјановић), као и неколико припадника официрских породица из других делова Војне крајине (Кобасица, Михановић). Официрски кадар Немачке регименте у целини се може сматрати страним, а не домаћим из Баната. Официри евидентирани 1786. године већином су недавно постављени, о чему сведочи и податак да их је 76% било млађе од 40 година. Ако претпоставимо да је датум о добијању чина (декрет) наведен у овој ревизији, заправо, тренутак доласка у Банатску војну границу, онда се може закључити да их је само по четири поставњено пре 1780. и током 1782–1783. године. Највећи број добио је чин 1784. године (23 официра) и током 1785. године (њих 35). О пореклу ових официра и местима у којима су провели део своје војничке каријере, делимично се може закључити према имену и језицима које су говорили. Сви официри, без изузетка, служили су се немачким, а међу њима 23 и латинским језиком. Језици којима су ови официри, наводно, владали, сведоче пре о њиховом кретању и местима боравка током војне службе, на пример, француско и италијанско ратиште, него о њиховом пореклу. Етничка припадност на основу језика може се одредити само у случају оних официра који су поред немачког и латинског, наводили познавање још само једног, евентуално два језика. Овим методом, иако непрецизно, могло би се закључити да је од 68 официра готово трећина била ,,илирског“ порекла. Због обичаја германизовања имена тешко је утврдити удео не-немачких група у преостале две трећине официра ове регименте, али су међу њима неколицина били Французи, Чеси, Словаци и Мађари. Примедбе су дописане само у неколико случајева и махом су се односиле на оне који због старости или неке друге неспособности нису били за службу, војну ни кантонску. Пошто су кантонску службу могли да обављају и они који нису били способни за војну, уколико су били ,,вични писању и рачунању“ и будући близу 60 година живота, врло дебео и ,,не при најбољој памети“, пребачен у кантоналну службу још 2. марта 1785, а будући,,невичан перу“, закључено је да више није потребан. 316 ,,економским и политичким стварима“, појдни старији официри су неколико година пре ове ревизије већ били пребачени у кантонски сектор. Међутим, овог пута је констатовано да они нису задовољавали захтеве кантонских послова, па су као слабо писмени окарактерисани Франц Верлајн (стар 39 година), Симеон Хајсман (63) и Матијас Штајнер (59), а потпуно неписмен био је Јохан Шајтински (44). 317 Табела 87: Официри Немачко-банатске регименте 1786. године 677 Чин Име и презиме Године живота (и месеци) Чин додељен Језици којима се служи Одређен за За Ратни батаљон За Кантон Изван Војне крајине за неке службе Стварни инвалид Капетан Теодор Кобасица 37 (11) 20.2.1775. Немачки, илирски 1 Капетан Јозеф Клајн 37 (11) 16.3.1778. Немачки, латински, мађарски, француски, италијански 1 Капетан Михаел Михаљевић (Mihaylevics) 36 (4) 17.11.1783. Немачки, илирски, латински, француски 1 Капетан Јохан Јулиус 48 12.4.1784. Немачки, илирски, влашки, латински, чешки 1 Капетан Антон Барон фон Литвиц 31 12.4.1784. Немачки, илирски, латински, француски 1 Капетан Франц Верлајн 39 (6) 12.4.1784. Немачки, влашки 1 Капетан Георг Радивојевић 35 (11) 12.4.1784. Латински, немачки, илирски 1 Капетан Маријан Војводић 41 (9) 12.4.1784. Немачки, латински, илирски 1 Капетан Јозеф Premusics 47 12.4.1784. Немачки, латински, илирски 1 Капетан- поручник Франц Хора фон Оцеловић 37 (11) 12.4.1784. Немачки, чешки, латински 1 Капетан- поручник Николаус Бургињон (Bourguingnon) 37 (6) 12.4.1784. Немачки, француски 1 Капетан- поручник Симеон Хајсман 63 (2) 22.1.1785. Немачки, илирски 1 Капетан- поручник Леополд ле Брун 36 22.1.1785. Немачки, француски, италијански, чешки 1 Капетан- поручник Бенедикт Барон Фуренберг 38 (6) 22.1.1785. Немачки, влашки, илирски, француски 1 677 KA, HKR, Akten 1787, Kt 1543, 1787 – 23 – 6, folio 183–190. Потписано у Панчеву, 6. маја 1786. године. 318 Капетан- поручник Давид Шерубл 36 (8) 22.1.1785. Немачки, влашки 1 Капетан- поручник Вићенц Шнајдер 36 (6) 22.1.1785. Немачки, латински и нешто илирски 1 Капетан- поручник Фридерик Путини (Puttiny) 41 (6) 29.10.1785. Немачки 1 Натпоручник Леополд Јагош 59 (5) 1.4.1772. Немачки, илирски и мађарски 1 Натпоручник Јохан Клајн 46 (3) 12.4.1784. Немачки, влашки, мађарски, славонски 1 Натпоручник Бонавентура Михановић 27 (10) 12.4.1784. Немачки, илирски, италијански 1 Натпоручник Јохан Вукасовић 29 12.4.1784. Немачки, илирски 1 Натпоручник Франц Акацић (Ackacsics) 44 (6) 12.4.1784. Немачки, илирски, италијански 1 Натпоручник Антон Кенђел 25 (6) 21.8.1784. Немачки, илирски 1 Натпоручник Карл Лемлајн 58 (6) 22.1.1785. Немачки, чешки, влашки 1 Натпоручник Cajetan Bahsa 32 22.1.1785. Немачки, италијански, чешки 1 Натпоручник Франц Ролке 30 (6) 22.1.1785. Немачки, латински, илирски, чешки 1 Натпоручник Теодор Хаџић 40 (6) 22.1.1785. Немачки, латински, илирски, влашки, мађарски, чешки. 1 Натпоручник Фридрих Барон фон Карловиц 28 (4) 22.1.1785. Немачки 1 Натпоручник Anton Cetto 44 (6) 22.1.1785. Немачки, латински 1 Натпоручник Georg Csivrics 26 29.10. 1785. Немачки, илирски 1 Натпоручник Јозеф Турк (Türk) 30 (6) 29.10. 1785. Немачки, латински, чешки, илирски 1 Натпоручник Јохан Кралић 41 (2) 8.5.1782. Немачки, латински, илирски 1 Натпоручник ? 31 (10) 9.5.1782. Немачки, илирски, влашки, мађарски 1 Потпоручник Матиас Штајнер 59 (6) 16.8.1765. Немачки, влашки 1 319 Потпоручник Бернард фон Гал 27 (5) 12.4.1784. Немачки, латински, француски, илирски 1 Потпоручник Михаел Андреовић 23 (6) 12.4.1784. Немачки, француски, илирски 1 Потпоручник Јакоб Штајнер 24 (9) 12.4.1784. Немачки, илирски, мађарски 1 Потпоручник Паул Етвеш (Etvösch) 30 (9) 12.4.1784. Немачки, мађарски, латински, илирски 1 Потпоручник Карл фон Траутенберг 21 (3) 21.8.1785. Немачки, илирски 1 Потпоручник Јохан Шајтински 44 (6) 12.1.1785. Нешто немачког, илирски 1 Потпоручник Карл фон Погачник 30 (6) 12.1.1785. Немачки, латински, илирски, италијански 1 Потпоручник Јохан фон Гал 27 (5) 12.1.1785. Немачки, илирски, латински француски 1 Потпоручник Хајнрих Цаунер 23 12.1.1785. Немачки и француски 1 Потпоручник Јохан Брановачки 29 (6) 12.1.1785. Немачки, илирски, влашки 1 Потпоручник Михаел Мариановић 27 (11) 12.1.1785. Немачки, латински, илирски, нешто мађарског и француског 1 Потпоручник Карл Хајнл (Heinl) 21 (11) 12.1.1785. Немачки, илирски, влашки 1 Потпоручник Јохан Мишковић 40 12.1.1785. Немачки, влашки, илирски, нешто мађарски 1 Потпоручник Степан Шајтински 21 (6) 29.10.1785. Немачки, илирски, влашки 1 Потпоручник Франц Јурцик 29 (3) 8.5.1782. Немачки, мађарски, илирски 1 Потпоручник Јохан Тот 33 (8) 12.4.1784. Немачки, мађарски 1 Заставник Антон Цулехнер 37 12.4.1784. Немачки, илирски 1 Заставник Јохан Анакер 22 (6) 12.4.1784. Немачки, латински, илирски 1 Заставник Антон Фустиони (Fustiniony) 22 (6) 21.8.1784. Немачки, илирски, италијански, латински 1 Заставник Алберт Румлингер 20 21.8.1784. Немачки, француски 1 Заставник Антон Паитал (Paital) 40 (11) 25.9.1784. Немачки, словачки 1 320 Заставник Јозеф Хајден 22 (6) 22.1.1785. Немачки 1 Заставник Леополд Бауер 30 22.1.1785. Немачки, илирски 1 Заставник Јозеф Барон Волден 28 (6) 22.1.1785. Немачки 1 Заставник Илија Оморац678 28 22.1.1785. Немачки, илирски влашки 1 Заставник Модест Гасер 25 (11) 22.1.1785. Немачки, латински, француски 1 Заставник Јохан Милар (Maillard) 22 (9) 22.1.1785. Немачки, француски 1 Заставник Теодор Симеоновић 25 (9) 22.1.1785. Немачки, илирски 1 Заставник Арон Поповић 25 22.1.1785. Немачки, илирски 1 Заставник Кристијан Фирер (Führer) 37 22.1.1785. Немачки 1 Заставник Ксавијер Рихтер 26 22.1.1785. Немачки 1 Заставник Антон Васкез 18 (9) 22.1.1785. Немачки, француски 1 Заставник – кадет Габријел Мајерсберг 18 Немачки, француски 1 Заставник – кадет Palovics 18 (8) Немачки, илирски 1 678 Натпоручник, Илија (Елиас) Оморац, рођен у Уљми, Банатска Немачка регимента, стар 42 године, ожењен. Подаци су из списка православних официра Фрајкора пешадије под грофом Werunserzucher, који је у Тријеру, 27.4.1796. потписао фелдкапелан А. Моловић. 321 * Стари официрски кадар земаљске милиције инкорпориран у Илирску регименту до 1786. године углавном је нестао и из Влашко-илирске регименте, наследнице уједињене Илирске регименте и Влашког батаљона. Ревизија официрског кадра Влашко-илирске регименте спроведена је јула 1786. године, када и Немачко- банатске регименте. Повод је била ревизија прилика у циљу израде плана о кантонској организацији. На основу коментара пописивача може се закључити да још од 1782. године није спроведена ниједна ревизија официра у Банатској војној крајини и да су се у служби налазили многи неспособни и неподобни официри. Из групе официра Земаљске милиције и Илирске граничарске регименте само се два имена могу пронаћи и у овом списку. То су Георг Дука Панајот679 и Франц Рајниш.680 Од раније нам је познат и Антон Белавић, инжињер задужен за пописивање, премеравање и мапирање насеља Илирске границе 1771–1772. године. Тада је био потпоручник послат из Огулинске регименте инжињерским послом, а ревизију 1786. године дочекао као 35-годишњи капетан-поручник ове регименте. Служио се немачким и ,,илирским“ језиком, што потврђује и његово порекло. Највећи број од 59 официра Влашко-илирске регименте, ревизијом је одређен за службу код Ратног батаљона (36) и Кантона (19), док је мањи број њих, због потпуне неспособности, одређен за напуштање Војне крајине и повратак у гарнизонске установе са смањеним бројем дужности (3) и оцењен као стварни 679 Георг Дука помиње се као заставник од 1763. године при Доњим компанијама, у једној од којих је (Поточкој), његов отац Дука Панајот имао функцију капетана од њеног формирања 1753. до расформирања и свог пензионисања 1771. године. У формацијама Влашко-илирске регименте до 1786. године, када је имао 45 година живота, Георг Дука је напредовао до чина капетана. Његова породица је била цинцарска, па се тиме може објаснити то што је Георг Дука Панајот 1786. године био једини официр ове регименте који је пријавио да познаје, поред немачког, илирског и влашког, и грчки језик. Године 1796. боравио је као мајор (обриствахтмајстер) на ратишту, што сазнајемо из писма и расправе у вези са неком позајмицом у чије регулисање је био укључен и митрополит (АСАНУК, МП „Б“, 1796 – 57, 1–4.). 680 Франц Рајниш је од 1768. године заузимао службу потпоручника у компанији Велика Кикинда у Илирској граничарској регименти. После расформирања Горњих компанија очито је задржао позиције у Влашко-илирској регименти, у којој је до 1786. године као 47-годишњак, напредовао до места капетана, и то захваљујући томе што је био, како је наведено, ,,искусан и поуздан официр, како у писању, тако и рачунским и економским предметима“. 322 инвалид за отпуштање (1). При Кантону су, по правилу, служили они који су били вични писању и рачунању, јер је то било у опису послова кантонске бирократије. У стварности, у ову службу сврставани су они које војне власти нису хтеле да пребаце у ван-граничну службу и ,,стварне“ инвалиде, јер су могли бити употребљени у Војној крајини у случају нужде. Подаци о последњим годинама службе 48-годишњег капетана Самуела Радоичића потврђују да су квалитети појединих официра при Ратном батаљону били слаби или никакви.681 Други сличан пример је 57-годишњи Теодор Брановачки, који је описан као официр ,,слаб у војној служби, а у писању потпуно неискусан“, стога није био добар нити за Ратни батаљон нити за Кантон. Будући да је још увек био у снази, Брановачки је остављен у списку Ратног батаљона, ,,да у нужди послужи још коју годину“. Официри Влашко-илирске регименте били су млади попут оних у Немачко- банатској регименти. Официра млађих од 40 година било је 36 или 61%. О њиховом пореклу сведоче лична имена и језици којима су се служили. На основу тога, могло би се закључити да је у Влашко-илирској регименти било, између осталих, приближно половина Немаца, трећина ,,Илира“, и неколико Чеха. После рата 1788–1791, неки од официра Влашко-илирске регименте напредовали су до највиших чинова, попут пуковника Адама Маовца.682 Рат је утицао на убрзано унапређивање, па је он јула 1788. године добио чин капетана, а већ септембра чин мајора. Од априла 1790. био је потпуковник у истој регименти, како се потписао и 1794. у Белој Цркви. У кампању против Француске 1796. године пошао је из Беле Цркве, али је, уместо на ратишту, завршио у лечилиштима у Птују и 681 О капетану Самуелу Радоичићу је у ревизији напоменуто следеће. Уз хируршку потврду признат му је статус полуинвалида, јер је пре 8 година приликом пада из кола на главу имао потрес мозга. Дуго је лежао без свести, а упркос употреби многобројних и скупих лековитих средстава није се у потпуности опоравио, па и сада, после толико времена, лежи сасвим луд (gantz verirrt) и без икаквог осећаја, сасвим неспособан за сваку ратну или кордонску службу, нити може да служи код гарнизонске регименте. И поред свега наведеног, он се у међувремену води код Ратног батаљона. 682 Аврам Маовац је рођен у Чалми у Срему, али се већ као заставник нашао у Немачко-банатској насељеничкј регименти (1773), а убрзо је премештен као натпоручник у Влашко-илирску граничарску регименту 1774. Током 1775. молио је митрополита да буде ослобођен од кауције за женидбу, пишући му из Доње Љупкове као натпоручник (АСАНУК, МП „Б“, 1775 – 34. Потписан у Доњој Љупкови 20. маја 1775). 323 Клагенфурту. Маја 1797. из Регенсбурга писао је митрополиту Стратимировићу о томе да је пуштен из француског заробљеништва. Мало потом стигла је весто о његовој смрти у Триенту, септембра 1797.683 И каријера пуковника и генерала Максима Ракићевића, „од Топлице“, отпочела је у Илирској граничарској регименти. Са прекидима, наставила се у Влашко-илирској регименти током рата 1788–1791. године, а потом и током ратова против Француске 1793–1797. године.684 У време увођења кантонске организације 1786. године у Влашко-илирској регименти предложено је унапређење за 16 официра. Само један од њих био је пореклом из Баната, и то цивилног, сви остали долазили су са дугих страна. Они који су службено премештени у Банат, претходно су служили у крајишким региментама, као Петроварадинској и Слуњској, и стајаћим региментама Карло Тоскана, Палфи, Нугент, Цетвиц, Де Винс, Матезен. Пореклом су били из неке од области Монархије, као на пример из Славоније (4 официра), Трансливаније (3), Хрватске (2) и у појдиначним случајевима из Мађарске, Срема, али и Низоземске, Лотрингије, Бранденбурга, Моравске и Чешке. Тројица официра који су каријеру започели у Банату, пореклом су били из неке друге области, а само тројица међу предложенима били су православне вероисповести.685 683 АСАНУК, МП „Б“, 1794 – 32; 1796 – 52; 1797 – 40; 1797 – 39, 3. Биографија Адама Маовца, у: Аврам Ђукић, Генерали и пуковници Срби у Аустро-Угарској (од 1704 – 1905), рукопис Библиотеке Матице српске. 684 Максим Ракићевић је у службу код Идворске (Горње) компаније ступио око 1760, али се током 1762. наводи податак о његовом дезертирању у Мокшан (Делиблатска пешчара), а изгледа и у Русију. Године 1769–1773. служио је у Илирској граничарској регименти, када је пребачен у Славонску војну границу. Изгледа да се у Банат, и то Влашко-илирску граничарску регименту вратио тек током рата 1788. године. Године 1791. добио је угарско племство и предикат „од Топлица“. Стајао је код банатских трупа током рата против Француске, о чему има потврда за период 1793–1797. Последње године службе провео је у Славонској граници, а затим пензионисан 1807. у Новом Саду, где је и умро 1810. године. Биографија Максима Ракићевића, у: Аврам Ђукић, Генерали и пуковници Срби у Аустро-Угарској (од 1704 – 1905), рукопис Библиотеке Матице српске. 685 KA, HKR, Akten 1787, Kt. 1543, 1787 – 23 – 6, folio 243–248, folio 250–255. Предлог за попуњавање упражњених места у Влашко Илирској регименти потписан је у Мехадији 17. јула 1786, а у Немачко Банатској регименти у Панчеву, 7. августа 1786. године. 324 ЗАКЉУЧАК Рана историја Банатске војне крајине везана је за другу половину 18. века. Процес настајања крајишта у Банату није био кратак и једноставан. Иако је био погранична област од 1739. године, регулисана војна крајина у њему створена је тек 1764. године, а већих територијалних и управних измена било је до 1776. године. Тада је Банатска војна крајина званично и трајно подељена на две регименте – Немачко-банатску и Влашко-илирску, прва са седиштем у Панчеву, а друга са седиштем у Белој Цркви. Последњи аустро-турски рат 1788–1791. године, претходио је закључној фази учвршћивања овог, па и неких других делова хабзбуршког пограничног система. Банатска војна крајине је постојала до укидања установе Војне крајине 1872. године. Простор који је обухватала, простирао се дуж реке Дунава, од Доњег Тамиша на западу, до Черне и Горњег Тамиша на истоку. Стварање војне крајине у Банату у свим својим фазама пратило је друге реформске мере и спољнополитичке догађаје. Уређење земаљске милиције коинцидирало је са пореском реформом у Банату (1752–1753), а оснивање регулисаних регименти није било могуће пре него што је завршен Седмогодишњи рат (1757–1763). Опсежније државне реформе почеле су 1767. године, па је централни период у организовању ове крајине уследио између 1768. и 1774. године. На руку је ишло то што све до Рата за баварско наслеђе (1778–1779) држава није морала да брине о војним издацима. Нису само ратови, већ и спољнополитички притисци утицали на реорганизацију пограничног система. Руско-турски рат у суседству (1768–1774), непосредно је утицао на Банатску војну крајину. Стварање Влашке границе и проширење Илирске границе одлагани су све до тренутка када је постало неизвесно држање руских и турских трупа које су се током овог рата концентрисале у Влашкој и Србији. Бројне нерегуларности које су евидентиране у периоду између 1769. и 1772. године, у виду масовних емиграција, разбојништава и дезертерства, биле су последица присуства страних војски са друге стране границе. Да би се предупредиле невоље, централне власти почеле су да инсистирају на 325 коначном стварању јединственог пограничног појаса у Банату, па је до највећих територијалних измена дошло управо у том периоду. Број насеља са граничарским статусом се постепено повећавао. Од 15 насеља Горњих и 6 насеља Доњих компанија Земаљске милиције (1753–1764), број милитаризованих насеља је порастао на око 150. После 1776. године четрдесетак насеља је било у Немачко-банатској регименти и стотинак у Влашко-илирској регименти. Поред ширења војне надлежности на насеља, кључне промене односиле су се на повећање корисних површина. Државна интервенција у простору препознаје се у неколико њених активности – у напору да простор премери и картографише, да исуши мочваре, изгради бунаре у пешчари, прерасподели пустаре и њихове делове препусти изградњи нових насеља или новим корисницима за испашу, плански гради насеља и војне објекте на Дунавском кордону. При томе, треба имати у виду да је простор јужног Баната осим што је био географски неуједначен (низијски и брдски Банат), у неким сегментима био и врло неповољан за коришћење (мочваре и пешчара). Циљ је било повећање обрадивих површина и њихово препуштање становницима на коришћење. Ове интервенције нису биле својствене само војној, већ и цивилној територији и последица су истих мотива, да се наплатом нових корисничких права (закуп пустара, бунара, шума, риболова) и порезом на обрадиво земљиште, повећају државни приходи. Политика коришћења простора била је у непосредној вези са популационом политиком коју је држава водила. Пуст и ненасељен терен у западном Банату пружао је могућност да буде насељен, што није био случај са скученим брдским тереном у југоисточном Банату. Запустошење простора било је последица рата и епидемије куге 1738–1740. године. Поред бројних мањих, могу се издвојити два велика подухвата у насељавању. У Банат је 1751–1753. године досељено око 1.800 српских породица из развојачених крајина на Тиси и Моришу, а у склопу насељавања Немачко-банатске регименте после 1764. године и на стотине ветерана и њихових породица. Резултат је у првом случају било оснивање 15 нових српских насеља са статусом компанија Земаљске милиције, а у другом случају регулисање старих и планско оснивање нових насеља Немачко-банатске регименте. Насељеници су 326 приликом насељавања испуњавали услове да су римокатоличке вероисповести, по могућности са породицама и радно способни. Последња два услова била су само делимично поштована, па су први насељеници, будући често без потомака и радне снаге, до 1791. године већином нестали са простора ове регименте. Првобитни план да се затечено становништво исели и замени колонистима-граничарима није остварен, што се одразило и на верску структуру у којој су 1785. године православни и римокатолици били у односу 80% и 20%. Насељавање и повећавање корисних површина чинили су полазиште реформског приступа у пореском сектору. Премеравање и расподела обрадивог земљишта домаћинствима били су основа за увођење пореза на земљишни посед (земљарина или терестрал). Подела је у почетку била ограничена на насеља Илирске границе и Немачко-банатске регименте. Домаћинствима је начелно требало да буде додељено по 24 јутара обрадивог поседа (оранице и ливаде), али је овај пропис могао бити спроведен само у пространим насељима Горњих компанија, попут Идвора. У колонистичким насељима, попут Ковина, домаћинствима је додељен уједначен посед који је износио 15–20 јутара. Ревизија прилика у Немачко-банатској регименти и одређивање земљишног пореза на основу класификације земљишта према квалитету извршени су 1782. године. У насељима Влашко-илирске регименте ова реформа је извршена мало потом, 1785. године. Земљиште је према квалитету класификовано на три класе, а земљишни посед појединих домаћинстава је одређен на основу података о величини корисне површине којом су располагали атари насеља. Просечна величина земљишних поседа у Влашко-илирској регименти кретала се испод 10 јутара. Ипак, поставља се питање да ли је једном расподељено обрадиво земљиште остајало у индивидуалном власништву и било коришћено на предвиђени (тропотесни и тропољни) начин. Неизвесност је вребала са непријатељске стране, носећи опасност од војних и разбојничких упада, кријумчарења и нелегалних прелазака границе, као и ширења епидемија. Становништво је у таквим околностима тежило удаљавању са крајишког подручја, па је држава морала да уложи додатни напор како би то становништво задржала и насељеност побољшала. Становништво које није прихватало промену и 327 граничарски статус морало је да се исели, а уместо њих насељени су они који су тај статус прихватали. Имајући у виду шта су граничарске обавезе биле, популација захваћена милитаризацијом и стављена пред избор о свом будућем статусу, различито се опредељивала. Приказани су примери изјашњавања становника, масовне емиграције и разбојништва у Илирској и Влашкој граници у периоду од 1769. до 1774. године. У свима њима, поред текуће милитаризације, важну улогу играле су и друге околности – политички и војни притисак (присуство руских и турских трупа са друге стране границе) и лоша социјална и економска ситуација (неродне године, глад, разбојничка отимачина). Први државни послови у склопу милитаризације, према томе, односили су се на испитивање о опредељењу становништва, убичајену размену са цивилним поданицима, а потом и одштету имовине исељеницима и установи Дворске коморе. У комуникацији са заједницама посредничку улогу имали су њихови представници – кнезови у цивилним насељима која је требало милитаризовати и официри у граничарским насељима које је требало развојачити. Улога официра као крајишке елите долазила је до изражаја у време изјашњавања заједница о статусу, пресељењу или останку на развојаченој територији, као и обављања редовних војних дужност. Официри Горњих компанија Земаљске милиције били су пресељени официри из Потиске и Поморишке војне крајине, док су официри Доњих компанија били затечени из редова расформираних трупа Симбшеновг Земаљског батаљона. И једни и други нестали су у периоду до 1774. године. Официрски кадар Немачко-банатске и Влашко-Илирске регименте 1786. године чинили су недавно постављени официр, већином премештени из других крајишких области и стајаћих регименти. Ова појава је била најава времену бирократизације и професионализације војних установа. Обавезе и права граничара били су прописани Конвенцијом, тј. уговором који су пресељени потиски и поморишки граничари потписали са представницима коморских власти. Обавезе и права су им потврђене по угледу на дотадашњи граничарски статус, због чега је установа земаљске милиције у Банату заправо била граничарска. У њихове обавезе спадало је плаћање контрибуције (по одраслој мушкој војно способној глави и покретној имовини), десетине (у натури или у новчаном 328 еквиваленту) и земљишног пореза (терестрала), као и уобичајених закупа права на точење алкохола, месарење, млевење жита, обављање заната и слично. У обавезе су, поред фискалних, спадале и одређене службе – пандурска (стражарење, прогон разбојника, спречавање шверца) и војна (учешће у ратовим у Војној крајини и ван ње). У време учешћа на ратиштима ван Војне крајине, породице су им биле ослобођене дажбина. Ова одредба уговора је била врло важна, па је група од 89 граничара-дезертера са ратишта у Доњој Шлезији 1758. године, гласине о кршењу ове одредбе навела као главни разлог за своје вероломство. Уговор о обавезама обновљен је приликом њиховог преласка у регулисану Илирску граничарску регименту 1764. године. У будуће, обавезе су мењане само у погледу регулисања дажбине за коришћење земље (терестрал) и стражарских обавеза. Последњи аустро-турски рат (1788–1791) је умногоме анулирао резултате напора које је држава уложила на територији Банатске војне крајине после 1764. године. Тада је демографски и економски страдало цело њено подручје, па су прилике после рата враћене на ниво развоја из претходних деценије. Истраживања о току овог рата и његовим последицама заслужују да буду посебно спроведена, тим пре јер су већ у току последње деценије 18. века губици надокнађени и развој настављен. Период који је уследио није донео никакве измене у уређењу Војне крајине. Због ратова против Наполеона и Француске, држава није имала времена да се њеном реорганизацијом позабави све до краја друге деценије 19. века. Војнокрајишке области постале су више уједначене по питању формалних одлика свог уређења, обавеза и агажовања, а цивилни живот у њима је јачао, нарочито јер ратова у самој Војној крајини више није било. 329 СПИСАК ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ Необјављени извори 1. Österreichisches Staatsarchiv (ÖStA) - Kriegsarchiv (КА) Hofkriegsrath (HKR): Haupt Reihe, Akten Alte Feld Akten (AFA), 1739 Türkenkrieg Kartensammlung (KS) - Finanz- und Hofkammerarchiv (FHKA) Banater Akten (BA) Hoffinanz Ungarn 2. Архив САНУ у Сремским Карловцима (АСАНУК) - Митрополијско-патријаршијски архив (МП) 3. Österreichische Nathionalbibliothek (ÖN) 4. Рукописно одељење Библиотеке Матице српске Објављени извори - Гавриловић, Владан, Попис Потиске војне границе из 1748. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 255–280. - Grizelini, Frančesko, Pokušaj proučavanja političke i istorije prirode Temišvarskog Banata (u pismima upućenim nekim viđenijim osobama i naučnicima), Pančevo 2008. - Die türkische Wiedereroberung von Belgrad 1739 – Die Reichsgeschichte Mehmed Subhi´s 1738–1740, hg. F. Hauptmann, M. Vasić, A. Polimac, R. Malli, Graz 1987. - Енгел, Франц Штефан, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад 2003. 330 - Ерлер, Јакоб Јохан, Банат, (пр. М. Митровић), Панчево 2004. - Илић, Јелена, Официри банатске земаљске милиције 1757. године, Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 289–309. - Илић, Јелена, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа – Miscellanea XXXIII (2012), 199–229. - Илић, Танасије, Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата од 1739. до 1804. год., Књига I (1739–1788), Београд (Историјски архив Београд) 1973. - Митровић, Мирко, Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета у Бечу (1717–1740), Споменик САНУ CXXX, Београд 1988. - Митровић, Мирко, Из пописа православних у Карловачкој митрополији крајем XVIII и почетком XIX века (1792–1801), Зборник Матице српске за историју 44 (1991), 93–109. - Момировић, Петар, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. I, Нови Сад 1993. - Поповић, Душан, Ј. – Сечaнски, Живан, Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796, Нови Сад 1936. - Pristanište 1795–1872 (Analitički inventar – tematski), Istorijski arhiv u Pančevu, Pančevo 2004. - Quellen und Wirtschafts-, Sozial- und Verwaltungsgeschichte des Banats im 18. Jahrhundert, hgb. Josef Wolf, Tübingen 1995. - Руварац, Димитрије, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Сремски Карловци 1902. - Руварац, Димитрије, Декрет царице Марије Терезије од 29. августа 1752 (свршетак), Српски Сион XVI (1906), 359–362. - Руварац, Димитрије, Темишварска епархија од њена постанка до 1758. год, Сремски Карловци 1914. - Руварац, Димитрије, Опис Темишварске епархије 1727. године, Сремски Карловци 1923. 331 - Hegediš, Antal, Josif II o svom proputovanju u Banat 1768, Istraživanja XI (1986), 202–251. Литература - Vaniček, Franz, Specialgeschichte der Militärgrenze, II–III Band, Wien 1875. - Bösendorfer, Josip, Kako je došlo do Slavonskog urbara 1756, Rad Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, knj. 240 (1931), 220–256; knj. 242 (1931), 1–92. - Bösendorfer, Josip, Agrarni odnosi u Slavoniji, Zagreb 1950. - Веселиновић, Рајко, План Панчева и панчевачке тврђаве из 1761. године, Рад Војвођанских музеја 7 (1958), 135–138; - Влајинац, Милан, Речник наших старих мера – у току векова, свеска 2, Београд 1964; свеска 3, Београд 1968. - Гавриловић, Никола, Румунски хроничари о банатским Србима у Аустро- турском рату 1788–1790. године, Зборник Матице српске за историју 6 (1972), 122–129. - Гавриловић, Никола, Српске и румунске граничарске школе од Темишварског сабора до појаве Уроша Несторовића (1790–1810), Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 179–195. - Гавриловић, Славко, Урбаријално питање у Сремској жупанији средином XVIII столећа, Зборник Матице српске за друштвене науке 27 (1960), 5–32. - Гавриловић, Славко, Банатски урбар 1780, Зборник Матице српске за друштвене науке 34 (1963), 75–91. - Гавриловић, Славко, Привилегија Потиског диштрикта из 1751. године, Зборник за историју Матице српске 7 (1973), 119–123. - Гавриловић, Славко, Окружнице из 1727, 1771. и 1811. против разбојништва у нашим земљама под аустријском влашћу, Зборник Матице српске за историју 21 (1980), 79–87. - Гавриловић, Славко, Грађа за биографије официра Потиско-поморишке војне границе (прва половина XVIII века), Зборник Матице српске за историју 61–62 (2000), 109–128. 332 - Гавриловић, Славко, Подаци из 1746. о официрима Потиске и Поморишке војне границе, Зборник Матице српске за историју 67–68 (2003), 151–174. - Göllner, Carl, Die Siebenbürgische Militärgrenze – Ein Beitrag zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte 1762–1851, R. Oldenbourg Verlag München 1974. - Дабић, Војин, С., Војна крајина – Карловачки генералат (1530–1746), Београд 2000. - Дабић, Војин, С., Српско село (XVI–XVIII век): Обликовање животног и привредног простора, у: Просторно планирање у Југоисточној Европи (до Другог светског рата), Београд 2011, 17–50. - Dávid, Géza, The Eyalet of Temesvár in the Eighteenth Century, in: The Ottoman Empire in the Eighteenth Century, ed. by Kate Fleet, Oriente Moderno, Nuova Serie XVIII (LXXIX), I, Napoli 1999, 113–128. - Зеремски, Иларион, Попис свештенства и народа у Митрополији Карловачкој из 1769, Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. IV (1931), 46–58. - Илић, Јелена, Расподела земље граничарима у Банату – примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771. године, Српске струдије 3 (2012), 183–205. - Jordan, Sonja, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im Banat im 18. Jahrhundert, München 1967. - Којић, Бранислав, Насеља у Војводини – генеза, садржина и урбанистичка структура према архивским техничким подацима, Глас Српске академије наука и уметности CCL (1961), 63–82. - Koroknai, Akoš, Problemi zadruge u Podunavskoj i Potiskoj granici (1686–1723), Istraživanja 3 (1974), 41–145. - Костић, Мита, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, у: Насеља и порекло становништва, књ. 14, Београд 1923. - Landais, Benjamin, La réforme cadastrale dans les villages du Banat au XVIIIe siècle, Association d’ Historie et Sociétés Rurales 2012 (No 37 – 1 semestre 2012). - Mileker, Felix, Kurze Geschichte der Stadt Bela Crkva (Weiskirchen) im Banat 1355–1918, Bela Crkva 1922. - Mileker, Felix, Die Besiedelung der Banater Militärgrenze, Bela Crkva 1926. 333 - Митровић, Мирко, Из привредног и друштвеног живота Панчевачког граничарског комунитета с краја XVIII и почетка XIX века (1794–1804), Годишњак Филозофског факултета XVI/1 (1973), 69–82. - Mitrović, Mirko, Trgovina Pančeva krajem XVIII i početkom XIX veka (1794– 1804), Istraživanja 5 (1976), 163–230. - Митровић, Мирко, Јевреји у Банату (1716–1739), Зборник Матице српске за историју 28 (1983), 37–57. - Митровић, Мирко, Извештаји земунског контумаца о емиграцији са Балкана уочи последњег Аустро-турског рата (1787), Зборник Матице српске за историју 30 (1984), 115–134. - Митровић, Мирко, Еснафске привилегије занатлија Банатске војне границе (1777), Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 105–115. - Mraz, Gerhard, Das Banat von Temesvar in der Theresianischen Zeit, in: Maria Theresia als Königin von Ungarn, Schloß Halbturn 1980. - Орлић, Ђуро, Куга у Војводини и сусједним покрајинама, Зборник Матице српске 19 (1958), 97–115. - Pál, Engel, A Temesvári és Moldovai Szandzsák Törökkori Települései (1554– 1579), Szeged 1996. - Paldus, Ј., Die militärischen Aufnahmen im Bereiche der Habsburgischen Länder aus der Zeit Kaiser Josephs II, (Akademie der Wissenschaft) Wien 1919. - Пантелић, Душан, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас Српске Краљевске Академије CLIII (1933), 105–163. - Петровић, Никола, Изградња канала Дунав – Тиса у XVIII веку, Зборник Матице српске за друштвене науке 43 (1966), 5–34. Исто и у: Godišnjak samoupravne interesne zajednice za osnovno uređenje voda Vojvodine ,,Vode Vojvodine 1979“, 393–428. - Пецињачки, Срета, Подаци о становништву Баранде до 1809. г, Зборник Матице српске за друштвене науке 29 (1961), 93–101. - Пецињачки, Срета, Подаци о становништву и насељима јужног Баната у 18. и 19. веку, Зборник Матице српске за друштвене науке 38 (1964), 164–168. 334 - Пецињачки, Срета, Опово до краја XVIII и с почетка XIX века, Зборник Матице српске за друштвене науке 39 (1964), 67–101. - Пецињачки, Срета, Подаци о црквама и школама Кусићког протопопијата у 1789. г., Зборник Матице српске за друштвене науке 43 (1965), 109–112. - Пецињачки, Срета, Банатско Ново Село у XVIII и с почетка XIX века, Зборник Матице српске за друштвене науке 45 (1966), 110–150. - Пецињачки, Срета, Прилози за историју Баната и Банатске војне границе века, Зборник Матице српске за историју 2 (1970), 77–91. - Пецињачки, Срета, Три документа о североисточној Србији из прве половине XVIII века, Развитак 6 (1970), 126–131. - Пецињачки, Срета, Основни подаци из 1720. године о банатским и браничевско-тимочким дистриктима, Рад војвођанских музеја 20 (1971), 306– 319. - Пецињачки, Срета, Подаци о контрибуцији Баната у првој половини XVIII века, Зборник Матице српске за историју 5 (1972), 118–121. - Пецињачки, Срета, Различити подаци о Браничеву и Тимочкој крајини из 1718–1739. године, Развитак 6 (1972), 71–79. - Пецињачки, Срета, Индивидуална расподела земље идворским граничарима 1769. године, Зборник Матице српске за историју 7 (1973), 124–128. - Пецињачки, Срета, Извештај из 1774. године о немачким школама XII Немачко-банатске регименте, Зборник Матице српске за историју 8 (1973), 93–99. - Пецињачки, Срета, Подаци о приходима и расходима Банатске администрације у првој половини XVIII века, Зборник Матице српске за историју 8 (1973), 77–92. - Пецињачки, Срета, Документа о Банатској земаљској милицији из 1753–1761. године, Зборник Матице српске за историју 10 (1974), 73–80. - Пецињачки, Срета, Подаци о српско-румунским школама Влашко-илирске граничарске регименте у 1792. години, Зборник Матице српске за историју 13 (1976), 147–152. 335 - Пецињачки, Срета, Основни подаци о православним насељима XII немачко- банатског пука у 1801. години, Зборник Матице српске за историју 15 (1977), 143–150. - Пецињачки, Срета, Учитељске плате у Илирској граничарској регименти у Банату 1768–1771. године, Зборник Матице српске 20 (1979), 91–95. - Пецињачки, Срета, Подаци о свештенству и становништву граничарских насеља Баната у 1768. години, Зборник Матице српске за историју 21 (1980), 103–107. - С. Пецињачки, Подаци о граничарским школама Баната у 1795/6. школској години, Споменик САНУ CXXII (1981), 151–169. - Пецињачки, Срета, Записи о потиско-поморишким насељима и црквама из 1746/47. године, Зборник Матице српске за историју 26 (1982), 169–177. - Пецињачки, Срета, Граничарска насеља Баната (1773–1810), I том (А–И), Нови Сад 1982; II том (Ј–Ч), Нови Сад 1985. - Пецињачки, Срета, Панчевачки дистрикт 1717–1773, Нови Сад 1985. - Пецињачки, Срета, Прокламација генерала Енгелсхофена из 1737. године становницима Црне Реке и Тимочке крајине, Зборник Матице српске за историју, 75–80. - Поповић, Душан Ј., Срби у Банату до краја осамнаестог века, Београд 1955. - Рамач, Јанко, Прилог историји Футошког властелинства 60–70их година XVIII века, Истраживања 15 (2004), 135–153. - Reininger, Аlice, Wolfgang von Kempelen und die Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia und Joseph II. im Banat (1. Teil), Analele Banatului XV (2007), 187–213; (2. Teil), Analele Banatului XVI (2008), 221–270. - Roth, Erik, Die planmäsig angelegten Siedlungen im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765–1821, R. Oldenbourg Verlag München 1988. - Szabo, Franz A. J., Kaunitz and enlightened absolutism 1753–1780, Cambridge University Press 1994. - Сирацки, Јан, Словаци у Југославији, Зборник Матице српске за друштвене науке 44 (1966), 5–22. 336 - Спасовић, Ивана, Банатска војна граница и њено укидање 1872. године, Панчево 2004. - Стајић, Васа, Великокикиндски диштрикт 1776–1876, Нови Сад 1950. - Schünemann, Konrad, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia, Berlin, s.a (1935). - Tinta, Aurel, Colonizările Habsburgice în Banat 1716–1740, Timisoara 1972. - Тричковић, Радмила, Београдска тврђава и варош 1739–1789, Годишњак града Београда XX (1973), 49–88. - Ћелап, Лазар, Прилог проучавању колонизације Војводине крајем XVIII века, Зборник Матице српске за друштвене науке 29 (1961), 79–88. - Ćelap, Lazar, Kolonizacija Nemaca u današnjoj Vojvodini 1790–1792. godine, Зборник Матице српске за друштвене науке 32–33 (1962), 115–124. - Фолић, Нађа. – Веиновић, Милана, Урбани развој једног дела Панчева уз Тамиш, Грађа за проучавање културе Војводине XI–XII (1982–1983), 71–91. - Havadi, Xenia, Die Österreichische Militärgrenze: Staatliche Kontrolle der Grenze im Absolutistischen Zeitalter, Geographia Napocensis, Anul III, Nr. 2 (2009), 69– 82. - Hegediš, Antal, Novi vlastelini i njihovi kmetovi u Banatu 1782. godine, Godišnjak društva istoričara Vojvodine (1978), 55–75. - Hegediš, Antal, Josif II i refeudalizacija Banata, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine,1980, 25–33. - Хегедиш, Антал, Аграрни односи у Потиском дистрикту (1751–1848), Зборник Матице српске за историју 45 (1992), 35–50. БИОГРАФИЈА АУТОРА Јелена Илић рођена је 26. октобра 1981. године у Београду. Дипломирала је октобра 2005. године радом ,,Руднички дистрикт Краљевине Србије (1718–1739)“ на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Магистарски рад под насловом ,,Земун (1739–1787)“ одбранила је децембра 2008. године на Филозофском факултету у Београду. Била је стипендиста Министарства за науку Републике Србије од марта 2006. до новембра 2007. године. Од 2007. године запослена је у Историјском институту Београд. Аутор је више научно- истраживачких радова објављених у домаћим часописима (Историјски часопис, Мешовита грађа, Зборник матице српске за историју, Српске студије) и зборницима радова, неколико приказа и превода, као и неколико десетина енциклопедијских јединица (Биографски речник, Српска енциклопедија). Област истраживања је друштвена и привредна историја простора насељеног српским становништвом у Хабзбуршкој монархији у периоду 16–18. века.