УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ Маја М. Николић ВИЗАНТИЈСКА АРИСТОКРАТИЈА У XV ВЕКУ докторска дисертација Београд, 2013. UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOSOPHY Maja M. Nikolić THE BYZANTINE ARISTOCRACY IN THE FIFTEENTH CENTURY Doctoral Dissertation Belgrade, 2013.      Ментор: Др Радивој Радић, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет Чланови комисије: Др Влада Станковић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет Др Нада Зечевић, доцент, Филозофски факултет, Источно Сарајево Датум одбране: Византијска аристократија у XV веку (резиме) Византијска аристократија у XV веку друштвени је слој који је, пре свега, по свом пореклу био веома разнородан. С обзиром на то, али и на чињеницу да извори овог периода готово уопште не користе термин аристократија, примереније је друштвену елиту прве половине XV века називати архонтима. Као и само Царство, и његова елитна друштвена класа претпела је велике промене током претходног столећа, пре свега када је у питању њена економска база. Наиме, услед османско‒српских освајања и Царство и традиционална земљопоседничка аристократија били су лишени својих поседа, што је ове друге принудило да већ од средине XIV века почну да се баве занимањима која су до тог тренутка дубоко презирали ‒ трговином и занатством. Тако се од тог времена постепено обликује један слој нових богаташа, који су подједнако чинили и припадници некадашње земљопоседничке аристократије, али и такозваних средњих, тј. друштвеног слоја који се током ране епохе Палеолога налазио између аристократије и обичног народа. Током прве половине XV века слој архоната чине различите друштвене групе. Ту су, најпре, чланови најугледнијих царско‒аристократских породица које су представљале ‛цвет византијског племстваʼ током читаве епохе Палеолога. Најистакнутије међу њима биле су личности које су биле у сродству са царском породицом и, готово по правилу, сенатори. Значај блиског сродства са василевсом показује и чињеница да се оне у изворима помињу термином који је означавао степен сродства са царем као да су у питању титуле. Није било лако ородити се са царском породицом, те су стога архонти настојали да стекну дворске титуле или неке друге епитете који би их приближили цару. Двор последњих Палеолога, а тиме и дворска хијерархија, били су поједностављени. Извори помињу само најзначајније дворске титуле, од којих су највишу, деспотску, носили само синови Манојла II, тј. браћа Јована VIII Палеолога, док се титуле севастократора и цезара уопште не помињу. Најбројнију групу међу архонтима су чинили oivkei,oi, људи који су из различитих разлога били блиски цару и имали приступ двору. Архонтима су се сматрали и они који су обављали неку јавну службу у царској администрацији (dou/loi, кефалије), или су обављали одређене службе по налогу цара, попут службе царских посланика. Како су само Царство током прве половине XV века чинили простори који нису били територијално међусобно повезани (Цариград, Мореја, Солун, Лемнос), тако су се и архонти и специфичности њиховог понашања у овим областима разликовали. Оно што им је, међутим, било заједничко и по чему се нису разликовали од друштвене елите претходних столећа били су њихове друштвене навике и обичаји ‒ луксузан начин живота, врхунско високо образовање и везивање за религиозне задужбине. Кључне речи: архонти, oivkei/oj, титуле, сенатори, dou/loi, кефалије, посланици, религиозне задужбине УДК: 321.3-058.12(495.02)"14" The Byzantine Aristocracy in the Fifteenth Century (Summary) The byzantine aristocracy in the fifteenth century was very heterogeneous social group by its origin. Given the fact that the sources of the period almost at all don’t employ the term aristocracy, it appears therefore that other term, archon, would be more appropriate to denote the elite social stratum of the first half of the fifteenth century. As the Empire itself, its social elite has suffered significant changes during the previous period, especially when one speaks of its economic basis. Namely, due to Serbian‒Ottoman conquests, both the Empire and the traditional landowning aristocracy were deprived of their possessions, which already from the mid-fourteenth century forced the latter to engage in, until that time, the most despised, but very profitable professions ‒ trade and crafts. From that time and on, a new stratum of the rich, consisting of the old aristocracy but of so-called mesoi, i.e. social class which during the early Palaiologan era was placed between the aristocracy and common people as well, has started to shape. During the first half of the fifteenth century this class of archons is consisted of various social groups. The majority of the archons were the members of the most illustrious imperial‒aristocratic families of the Palaiologan period in whole. The most prominent among them were related to the imperial family. The significance of the family relations with the emperor is shown by the fact that these individuals are mentioned in the sources by the term suggesting a level of the kinship as if it was a title. Since it wasn’t easy to accomplish the family ties with the imperial family, the archons endeavored to acquire the court titles or some other epithets in order to get closer to the emperor. The court of the last Palaiologan emperors, as well as the court hierarchy, was simplified. The sources mention only the most significant court titles, of which the title of despot was bestowed only to the sons of Manuel II, i.e. brothers of John VIII Palaiologos, while the titles of sebastocrator and caesar are not mentioned at all. The most numerous group among the archons formed the oikeioi, the individuals who were close to the emperor for the various reasons and who had the access to the court. Those forming the service aristocracy, i.e. those who performed various services for the emperor or worked in bureaucracy, such as kephale or ambassador, were considered archons as well. As the Byzantine Empire in the first half of the fifteenth century consisted only of a few regions, not even territorially connected (Constantinople, Morea, Thessaloniki, Lemnos), the archons and the specificity of their attitudes in these regions differed. What they, nevertheless, had in common, and in which they didn’t differ from the social elites of the previous centuries, were their social habits and customs ‒ luxurious way of living, superior high education and attachment to the various religious foundations. Key words: archon, oikeios, titles, senators, douloi, kephale, ambassadors, religious foundations UDK: 321.3-058.12(495.02)"14" Византијска аристократија у XV веку Садржај I Уводна разматрања 1. Извори, литература и истраживачки поступак ..............................................2‒10 2. Увод ...................................................................................................................11‒18 II Архонти ‒ опште карактеристике 1. Архонти – појам................................................................................................19‒28 2. Архонти XV века – профил .............................................................................29‒64 III Достојанства, титуле и друге квалификације архоната 1. Oivkei,oi ...............................................................................................................65‒122 2. Сенатори ............................................................................................................123‒138 3. Дворске службе и титуле .................................................................................139‒184 4. Цареви рођаци...................................................................................................185‒197 IV Архонти у служби цара 1. Dou/loi .................................................................................................................198‒211 2. Дефенсори .........................................................................................................212‒217 3. Кефалије ............................................................................................................218‒249 4. Посланици .........................................................................................................250‒296 V Архонти ван Цариграда 1. Архонти Солуна................................................................................................297‒307 2. Архонти Мореје ................................................................................................308‒329 3. Архонти на Лемносу ........................................................................................330‒337 VI Архонти и религиозне задужбине .................................................................338‒377 Уместо закључка ................................................................................................378‒379 Списак скраћеница ............................................................................................380‒401 2 I Уводна разматрања 1. Извори, литература и истраживачки поступак Као и у многим студијама које су посвећене анализи неке друштвене групе, основни принцип истраживања које следи био је просопографски. Јер, појединачни случајеви су корисни како би се боље разумела колективна понашања и, супротно, колективни механизми јасније представљају појединачни случај, наравно у оној мери у којој историчар налази равнотежу између појединачног и колективног.1 Стога је, иако су неке одреднице услед напретка наших знања данас већ превазиђене, као неопходно полазиште истраживања био и данас, ипак, незаобилазни Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit.2 Опште узев, извори који нам говоре о византијским архонтима XV века су оскудни, селективни и по својој природи и пореклу веома разнородни. Игра случаја је одговорна за то што су неки текстови или други остаци, који нам пружају различите податке о неким личностима, сачувани, а неки, одговарајући, истоврсни, који су састављани или настајали за или трудом неких других личности, нису. Док, рецимо, имамо сасвим довољно података да у основним цртама реконструишемо профил вечите парадигме византијског XV века, Луке Нотараса, истовремено и изузетка и типичног модела, анонимна монодија састављена поводом смрти извесног господина Георгија Кантакузина, царевог oivkei/oj, сенатора, кефалије и посланика готово да нам не саопштава ништа више о њему осим имена, функција које је обављао и квалитета које је носио. На основу тога, међутим, ми не можемо да знамо у којој је мери његова политичка улога била значајна, иако и његово име и функције и квалитети сугеришу да је морала бити. У сваком случају, није био архонт нижег ранга од Луке Нотараса који је, као што је познато, био централна фигура византијског XV века. Често спорадични подаци, забележени готово успутно у 1 Kiousopoulou, Basileu,j, 84. 2 Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, Wien 1976 sq. 3 многим рукописима, од којих су многи и неиздати, а који садрже најразличитије текстове византијске књижевности, и сведени понекад само на усамљену информацију, саопштавају нам понеки драгоцен детаљ о неком архонту. Понекад је то чак и једини помен личности која је, на основу претходно изложених критеријума, завредела пажњу овог истраживања.3 С обзиром на чињеницу да извори углавном помињу личности које су, на овај или онај начин, играле значајну улогу у друштвеном животу Царства XV века, требало је изабрати критеријуме по којма ће се, у мору врло често истих имена и патронима, издвојити. Најбољи и најсигрунији критеријум, који је и у другим судијама посвећеним сличним темама представљао полазиште,4 био је, стога, одређена титула, која је сугерисала одређену функцију или службу, или квалификација која је пре свега означавала блискост са царем, што је, посебно у скученим друштвеним условима које је наметао XV век, био за многе од ових личности једини пут ка врху. Тако су, условно речено, основна поглавља – Oivkei,oi, Dou/loi, Сенатори, Архонти‒титуле – формирана по овом принципу. Не само да су византијски архонти XV века тежили стицању одређених титула и служби, него је чињеница да су их поседовали или обављали била саставни део њиховог идентитета и идентификације. Стога су подаци о њиховим титулама и функцијама сачувани пре свега у званичним јавним документима, међудржавним уговорима, пресудама синода, царским и деспотским повељама и актима светогорских и других манастира.5 Многа документа,6 али и мемоарски списи 3 Andrés, Catálogo, sq; Boissonade, Anecdota graeca, sq; idem, Anecdota Nova, sq; NЕ sq; Sathas, Mnhmei/a, sq; PG sq. 4 Ово се, пре свега, одности на студију Т. Кјусопулу, која на крају доноси и табеле, иако не потпуно доследне и прецизне, (Kiousopoulou, Basileu,j, 265‒270). 5 Lampros, Sunqh,kh, 153–197; ММ III sq; Laurent, Trisépiscopat, 5–166; ПП III, IV; Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 349‒359; Actes de Chilandar, sq; Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lenta, 449–452; idem, ~Agioreitika., 326– 339, 429–441; Dölger, Schatzkammern, sq; Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, sq; Actes de Dionysiou, sq.; Actes de Docheiareiou, sq; Actes de Esphigménou, sq; Actes d’Iviron III, sq; Actes d’Iviron IV, sq; Actes de Lavra, sq; Actes de Pantocrator, sq; Actes de Prôtaton, sq; Actes de Saint– Pantéléèmôn, sq; Actes de Vatopédi, sq; Actes de Xéropotamou, sq; Actes de Zographou, sq; Branuses, :Eggrafa Pa,tmou, sq. 6 Jorga, Notes, sq; Dölger, Regesten, sq; Thiriet, Régestes, sq; ПП III, sq; ПП IV, sq; Lampros, Su,mmikta, 371–380. 4 Византинаца,7 такође сведоче и да су многи византијски архонти XV века обављали и дипломатске и посланичке послове у служби последња три византијска цара, али и деспота Палеолога.8 Међу овим изворима нарочито треба истаћи значај и богатство података које пружају синодалне одлуке Цариградске патријаршије, из времена патријарховања Матеја I, сачуване, на жалост, само за период измеђи 1398. и 1402. године.9 Оне су, иако се то не би очекивало, богато врело информација не само о титулама и функцијама које су носили односно обављали поједини архонти, већ пружају веома драгоцене податке о свакодневном животу, навикама и распрострањеним друштвеним обичајима истакнутих личности. Извор познат под називом Псеудо–Кодин10 дело је непознатог аутора, састављено половином XIV века, и заправо је спис који нас обавештава о хијерархији достојанстава и служби на царском двору, одећи архоната и учешћу сваког од њих у дворском церемонијалу приликом великих празника или неких других важних догађаја, попут крунисања и венчања царева и деспота.11 Осим што је један од наважнијих извора за збивања везана за црквени сабор одржан у Ферари‒Фиренци 1438‒1439. године, мемоарски спис Силвестра Сиропула,12 еклисијарха Велике цркве, учесника у збивањима и проивника уније Цркава, доноси обиље података о византијским архонтима, високим 7 Syropoulos, sq; Sfranze, Cronaca, sq. 8 Последњих година објављене су веома озбиљне и исцрпне студије посвећене дипломатији последњих царева Палеолога те, сходно томе, и њиховом дипломатском и посланичком кадру (Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 73‒88; Mergiali–Sahas, Byzantine Ambassador, 588-604; Malamut, Au cœur, 79–124; eadem, Ambassades, 429–448 (која наводи и неке изворне податке архивске грађе)). 9 MM II sq; Hunger, Inedita, 58–68. Синодална документа настала у периоду између 1315. и 1363. године објављена су у оквиру новог критичког издања са немачким преводом (Das Register des Patriarchats von Konstantinopel, I (ed. H. Hunger, O. Kresten), II (ed. H. Hunger, O. Kresten, E. Kislinger), III (ed. J. Koder, M. Hinterberger, O. Kresten), Wien 1981, 1995, 2001), а у плану је и објављивање преосталих докумената сабраних у овој драгоценој збирци коју су објавили Ф. Миклошић и Ј. Милер. 10 Pseudo–Kodinos, sq. 11 Ново издање извора припрема Рут Макридис, која је, уједно, и аутор који је објавио најновије студије посвећене овом јединственом спису у византијској историографији (R. Macrides, „The reason is unknown”. Remembering and recording the past. Pseudo–Kodinos as historian, L’écriture de la mémoire. La littérarité de l’historiographie, ed. P. Odorico, P. Agapitos, M. Hinterberger, Paris 2006, 317–330; Macrides, Ceremonies and the City, 217–235). 12 Syropoulos, sq. О поузданости писца и података које износи у свом делу бавио се J. Gill, The ‛Actaʼ and the Memoirs of Syropoulos as history, OCP 14 (1948) 303‒355. 5 достојанственицима Царства, посланицима и учесницима у разговорима на самом сабору, као и у збивањима која су му претходила. Њих, наравно, помињу и неки други западни извори који се тичу уније Цркава, те учешћа византијских архоната у њеном творењу.13 Оно што се на основу познатих и сачуваних извора зна о овим личностима, превазилази, бар када је у питању њихов колективни идентитет, њихове професионалне активности и ти извори нам пружају обиље података на основу којих смо у прилици да скицирамо, до извесне мере, општи профил архоната, што је и тема посебног поглавља (Архонти XV века – профил). Мазарис,14 аутор познате сатире ‟Путовање у подземни свет”, личност је о којој, мимо онога што сам бележи у свом делу, не знамо ништа друго. Оно што нам текст који је, по налогу деспота Теодора II Палеолога, написао између јануара 1414. и октобра 1415. године, саопштава јесте да се од 1399. године Мазарис налази на царском двору као чиновник и да је, вероватно негде током 1403. године, стога што није следио Јована VII у Солун, већ је остао веран Манојлу II, пао у немилост.15 Из Цариграда те, потом, са Лемноса, стиже на Пелопонез негде током 1414. године.16 С. Ламброс17 био је склон да Мазариса препозна у личности монаха кописте Максима Мазариса,18 али и Манојла Мазариса.19 Г. Теохаридис био је, опет, мишљења да би аутор сатире могао да се идентификује са Јованом Мазарисом, сакеларијем цркве Св. Мине у Солуну (1419/20).20 Недавно је, међутим, изнесено мишљење да аутор дела није ‟Мазарис” који путује у Ад и једна је од централних личности сатире, већ да је у питању биo неки дворанин Манојла II или Теодора II.21 Иако је његово дело још Карл Крумбахер окарактерисао као ‟zweifellos die schlechteste der bis jetzt bekannte 13 Dölger, Regesten, sq; Thiriet, Régestes, sq; Loenertz, Dominicains byzantins, 77–130; Laurent, Un agent, 190‒195; idem, Profession, 60–69; idem, Préliminaires, 5–60. 14 PLP no. 16117; Mazaris, sq; Мазарис, сл. Идентификацијом личности које помиње Мазарис као и неким карактеристикама дела бавили су се Trapp, Identifizierung, 95–99; Walter, Hadesfahrt, 195–206. 15 Mazaris, 36. 16 Ibid., 8, 64, 74, 76. 17 S. Lambros, Mazaris und seine Werke, BZ 5 (1896) 63‒73. 18 PLP no. 16122. 19 PLP no. 16121. 20 PLP no. 16120; Theocharides, Buzantinoi. kaqolikoi. kritai., 496. 21 Garland, Mazaris’s Journey to Hades, 188‒191, 204, 205 која, такође, износи и претпоставку да и неке од личности које се помињу у делу не одговарају стварним људима (ibid., 191‒195). 6 gewordenen Imitationen des Lukian”,22 овај текст даје обиље информација, како типолошких, тако и врло конкретно просопографских, о византијским архонтима како на царском двору у Цариграду, тако и у Мореји и још увек је, чини се, недовољно проучен и искоришћен. Текст са сличном тематиком, али много личнији, и настао као својеврсна лична освета, јесте ‟Комедија о Катавлати” Јована Аргиропула.23 Јован Аргиропул24 био је аристократа пореклом из солунске гране породице Аргиропула, сенатор и један је од неколицине византијских учењака XV века чији је интелектуални ауторитет превазишао границе Царства и уткао се у саме темеље ренесансне културе у Италији. Инвектива написана против скоројевића и развратног судије Катавлате, настала као Аргиропулов одговор на увреде које је овај изнео на рачун пишчевог начина живота и породице,25 не само да је драгоцен извор који слика друштвену покретљивост током прве половине XV века, већ је у извесном смислу и илустрација ‟византијског снобизма”, тј. односа припадника највишег друштвеног слоја Царства према појединцима који су претендовали да постану то исто. Аутор редова који следе са великим задовољством користи прилику да, оцењујући значај изворних података дела византијске књижевности XV века за тему која се истражује, учини то цитирајући Ивана Ђурића: ‟Дужност је истраживача епохе Јована VIII да истакне да ако је игде био задовољан због обиља мало запажених изворних обавештења онда је то био када се озбиљније латио читања писаца као што су, на пример, солунски архиепископ Симеон, Јован Хортазмен, браћа Јован и Марко Евгеници, никејски митрополит а потоњи кардинал Висарион, Георгије (Генадије) Схоларије, Георгије Гемист Плитон и многи други данас анонимни списатељи”.26 Наравно, ова опсервација не односи се само на владавину Јована VIII Палеолога, већ и на владавину његовог оца Манојла II и брата Константина XI. Будућност даљег истраживања византијског XV века налази се 22 K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Litteratur, München 1897, 494. 23 Comédie de Katablattas, sq. 24 PLP no. 1267; уп. поглавље Сенатори. 25 Comédie de Katablattas, 31. 26 Ђурић, Сумрак, 11. 7 управо у овим изворима. Тако обиље података о византијским архонтима XV века налазимо у епистолографији,27 монодијама и посмртним говорима,28 епитафима и натписима.29 Међу овим списима нарочито треба истаћи оне који су потекли из пера Јована Хортазмена, писца, учитеља, митрополита Селимврије и великог библиофила.30 Рођен је око 1370., а умро пре 1439. године. Најпре је био нотар у патријаршијској канцеларији до 1415. године. Не зна се тачно кад, али се у једном тренутку замонашио, под именом Игњатије, и постао је митрополит Селимврије пре 1431. године.31 Сачувана су његова писма, стихови, епиграми, говори, коментари, увод у Аристотелову Логику и др. Основу његове коресподенције, важног извора за тему која се истражује, чине лична пријатељства са различитим адресатима, истакнутим световим и црквеним архонтима, од којих је многима био и учитељ. Тако су се међу његовим ђацима нашли највећи византијски ерудити ‒ Висарион, Марко Евгеник, Генадије Схоларије. И списи цара‒филозофа Манојла II Палеолога32 важан су извор за тему која се истражује. Збирка његових писама33 необично је непосредан додир са његовом свестраном и ученом личношћу, али пружа и обиље информација о некима од најистакнутијих аристократа прве половине XV века са којима је цар лично одржавао преписку. Осим што је богат извор историјских информација, посмртно слово које је цар саставио поводом смрти свог брата Теодора I такође је непосредан увид у опште 27 Calecas, sq; Cydonès, sq; Dennis, Letters, sq; Chortasmenos, sq; Lampros, VIsidw,rou evpistolai., 343‒414; Lampros, VEpistolh., 113–126; ПП I‒IV, sq. 28 Chryssochoides, VAne,kdoth monw|di,a, 361‒372; Legrand, VEpita,fioj, 413–424; Funeral Oration, sq; ПП I‒IV, sq. О посмртним говорима у Византији уопште cf. A. Sideras, Die byzantinischen Grabreden. Prosopographie, Datierung, Überlieferung 142 Epitaphien und Monodien aus dem byzantinischen Jahrtausend, Wien 1994. 29 PG, sq; ПП, I‒IV sq; Laurent, Monogrammes, 325–341; Millet, Inscriptions byzantines, 97‒156; idem, Inscriptions, 453‒466; Bees, Buzantinai. evpigrafai., 63‒72; idem, Kata,logoj, sq; idem, Diorqw,seij, 241–248; Stamires, VEpigrafh. tou/ Kroko,ntilou, 84–86; Zesios, VEpigrafai., 422–460, 541–556; Acconcia Longo, Versi di Ioasaf, 249–279. 30 Chortasmenos, sq. 31 О Јовану Хортазмену cf. Chortasmenos, 13–48; PLP no. 30897; ODB 431–432 (A.–M. Talbot). 32 О Манојлу II Палеологу cf. Dennis, Letters, xiii‒xvii; Funeral Oration, 5‒13. 33 Dennis, Letters, sq. 8 стање у Мореји крајем XIV и током прве половине XV столећа и понашање локалних архоната у целини.34 Међутим, с обзиром на то да су у првој половини XV столећа, осим Цариграда, вазда центра не само Царства већ и света за Византинце, постојале и друге области, Пелопонез, Солун и Лемнос, које су са престоницом биле повезане једино морем и управницима и чиновницима које је тамо поставио цар, ова чињеница и специфичност понашања архоната на овим просторима били су мотив обликовања још три поглавља – Архонти Мореје,35 Архонти Солуна36 и Архонти на Лемносу.37 Коначно, обиље изворних података истицало је, на овај или онај начин, везаност византијских архоната XV века за религиозне задужбине, што је допустило да се овом друштвеном обичају, карактеристичном за читав период владавине династије Палеолога, те, тако, можда и најтранспарентнијем елементу континуитета византијске аристократије, посвети посебно поглавље (Архонти и религиозне задужбине).38 Док историчари Пада, Дука, Халкокондил и Критовул, доносе понеку информацију о византијским архонтима XV века, али и институцијама Царства које су ти архонти чинили, најречитији је, сходно теми којој је посвећено ово истраживање, Георгије Сфранцис.39 Близак пријатељ и сарадник последњих царева Палеолога, Сфранцис је и сам припадао слоју архоната.40 Његово мемоарско дело представља својеврсну хронику владавине последња три цара Палеолога и богато је врело података о личностима које су биле блиске и у служби поменутих владара. Коначно, Сфранцис је једини византијски извор из XV столећа који нам пружа 34 Funeral Oration, sq. 35 Funeral Oration, sq; Mazaris, sq. 36 Laourdas, VIsidw,rou ~Omili,ai, sq; idem, Sumbouleutiko.j, 290–307; Balfour, Symeon, sq. 37 MM II, sq; Batopedinus, ~Agioreitika., 429–441; Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, sq Actes de Dionysiou, sq; Actes de Lavra III, sq; Actes de Saint–Pantéléèmôn, sq; Actes de Pantocrator, sq; Mazaris, sq. 38 MM II, sq; Drandakes, Ktitorikh, evpigrafh, 362‒366; Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 153–187; 303–357; 492–494; idem, Sigi,llion, 289–298; Matses, To,koj, 71–83; Manusakas, Act de donation, 315‒319; Soteriu, ~H eivkw.n tou/ Palaiolo,gou, 30‒44; Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, sq; Dölger, Schatzkammern, sq; Actes de Xéropotamou, sq; Actes de Dionysiou, sq; Actes de Lavra III, sq; Actes de Docheiariou, sq; Majeska, Russian Travelers, sq; Clavijo, sq; Chortasmenos, 157‒159; Politis, Schreiberschule, 17−36. 39 Sfranze, Cronaca, sq. 40 Cf. Nikolić, Georgios Sphrantzes, 277‒289. 9 информације о хијерархији на царском двору, сугеришући да у том сегменту постојања Царства није дошло до великих промена у односу на оно стање које познајемо на основу вести Псеудо‒Кодина. И неки странци који су током XV века посетили просторе под скиптром византијског цара забележили су понешто што има вредност за тему. Међу њима треба посебно истаћи Ћиријака из Анконе,41 оца археологије који је пропутовао византијски свет током пете деценије XV века и то забележио у свом спису, те Руја Гонзалеса де Клавиха,42 који нам је, као и неки руски ходочасници,43 оставио драгоцене податке о Цариграду током прве половине столећа. Овоме треба придодати и понеки податак који о византијским архонтима налазимо и у одлукама млетачких власти које су се тицале пре свега пословних и дипломатских активности њихових, али и византијских трговаца и дипломата.44 Исто важи и за Ђакома Бадоера, који је педантно бележио своје пословне трансакције са византијским пословним људима.45 Последњих неколико деценија византолошка истраживања су све више окренута проучавању последњег периода византијске историје. Велики допринос томе дала је, представљајући и данас незаобилазно полазиште у истраживању било ког сегмента постојања Царства у XV веку, монографија Ивана Ђурића посвећена владавини и личности Јована VIII Палеолога.46 Радови који ће уследити, а који су се бавили византијском аристократијом, показаће, супротно Ђурићевој тези, да је Византија итекако и у XV столећу Царство кога има. Таквом ставу су, пре свега, проучавајући економске активности византијске аристократије XIV и XV века, које су, потом, обликовале нову друштвену реалност, утрла пут истраживања Н. Икономидиса,47 А. Лаиу48 и К.‒П. Мачкеа.49 Никако не треба заборавити да су 41 Cyriac of Ancona, sq. 42 Clavijo, sq. 43 Majeska, Russian Travelers, sq. 44 Thiriet, Régestes, sq. 45 Badoer, sq. 46 Ђурић, Сумрак, sq. 47 Oikonomidès, Hommes d’affaires, sq. 48 Laiou, Aristocracy, 131‒151; eadem, Byzantine Economy, 177–222; eadem, Greek merchant, 96‒132. 10 истраживања Т. Ганшуа, која су у пожељној сразмери између оног што се данас, често готово негативно, сматра позитивистичким у историографији и тумачења извора у складу са савременим захтевима струке, кориговала и расветлила конфузност појединих изворних података, показујући тако да ни савремена историографска наука не може да се развија уколико њени архизахтеви нису задовољени.50 Заснована на претходно поменутим истраживањима, проучавања политичких избора архоната у XV столећу налазе се у фокусу стидија Т. Кјусопулу51 и Н. Неџиболу.52 49 Matschke, Ankara, sq; idem, Notaras Family, 59–72; idem, Personengeschichte, 787–812; idem, Commerce, EHB, 771–806; Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, sq. 50 Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 245–272; idem, Sur quelques erreurs, 61–82; idem, Autour de Jean VII, 367–385; idem, Rachat, 149–229. 51 Kiousopoulou, Basileu,j, sq. 52 Necipoğlu, Byzantium, sq. 11 2. Увод Схватање да је Византија, притиснута између непрестаног напредовања Османлија са једне и западних сила са друге стране, што је трајало готово читав последњи век њеног постојања, била само именом Царство, можемо сматрати готово опште прихваћеним ставом у византологији. Ова тврдња заснива се на нашем сазнању о непрестаном територијалном опадању Византије и са те стране то јесте оправдана опсервација. Ипак, Царство не чини само територија, а други феномени, као што су већ показале поједине студије,53 постојали су до саме његове пропасти, 1453., односно 1460. године. Другим речима, Византија је и у првој половини XV столећа Царство кога има. Историја последњих неколико деценија политичког постојана Византије више је него позната. Погубни грађански ратови који су је потресали током читавог XIV века одузели су јој последњу економско‒војну снагу, услед чега је постала лак плен за Србију и Османлије, који су постепено освајали део по део њене територије. Крајем столећа је, стога, била сведена на Цариград, неке области у Тракији и Македонији, Солун са околином, неколико острва у Егејском мору, незнатну територију на Пелопонезу и једино Филаделфију у Малој Азији.54 И док је српска опасност практично нестала смрћу Стефана Душана, Османлије од 1354. године, када заузимају Галипољ, све до његове коначне пропасти апсолутно одређују политички опстанак Царства.55 Верује се да је, у том смислу, Маричка битка из 1371. године била преломни догађај у даљој историји Византије ‒ она је први пут постала турски 53 Kiousopoulou, Basileu,j, sq. 54 О општем стању у Византијском царству, грађанским ратовима током XIV века, српским и османским освајањима на Балкану cf. G. Weiss, Joaness Kantakuzenos ‒ Aristokrat, Staatsmann, Kaiser und Mönch ‒ in Gesellschalftsentwincklung von Byzanz im 14. Jahrhunderts, Wiesbaden 1696; Barker, Manuel II sq; D. M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261‒1453, Cambridge 1993²; Радић, Време Јована V, сл; Историја српског народа I, Београд 1994, 511‒523, 541‒556; Мешановић, Јован VII, сл. 55 О пореклу и карактеру првобитне османске државе и освајачког замаха у савременој науци постоје опречни ставови, пре свега по питању схватања значаја гази ратника (cf. P. Wittek, The Rise of the Ottoman Empire, London 1938; Х. Иналџик, Османско царство: класично доба 1300‒1600, Београд 2003; C. Kafadar, Between Two Worlds: The Construction of the Ottoman State, Berkeley 1995; H. W. Lowry, The Nature of the Early Ottoman State, New York 2003. 12 вазал.56 Турци ће већ 1387. године освојити и Солун, а 1394. године започели су и прву опсаду Цариграда која је претила да резултира и падом престонице. Спас по Царство дошао је неочекивано са османским поразом у бици код Ангоре 1402. године. То је, опет, имало за последицу да су му 1403. године поново на неко време враћене одређене територије.57 Међутим, већ од 1421. године Османлије, које су се после разарајућих грађанских ратова међу Бајазитовим синовима (1402‒1413) опоравиле и консолидовале под Мехмедом I,58 поново почињу да угрожавају Царство, између осталог, још једном опсадом Цариграда започетом 1422. године. Крај ове опсаде означио је мир који је са Османлијама склопљен фебруара 1424. године,59 а којим је Византија поново постала турски вазал. Губитак територија директно се одразио и на економске и војне потенцијале Царства. Смањио је, наиме, иначе мале приходе који су се убирали од пореза, а Византија није могла да издржава бројну најамничку војску која, будући да пронијари нису увек извршавали своје војне обавезе, постаје доминантна већ од владавине Андроника II Палеолога.60 Постајало је све јасније да ће Царство опстати једино ако добије војну помоћ страних сила, а то су могле да буду само државе Западне Европе. Јер, судбина Византије задесила је и њене најближе балканске суседе, до недавно моћне, пре свега Србију, која је такође била вазал Османлија. Једини кохезивни ауторитет на Западу, који је могао да у овом циљу окупи силе које су биле у стању да овакву помоћ пруже Византији било је папство. Оно је, међутим, захтевало унију. Иако су на томе радили и његови претходници на царском трону, Јован V и Манојло II, василевс Јован VIII Палеолог ће, у намери да свом Царству обезбеди војну помоћ са Запада, а тиме и његов опстанак, током читаве своје 56 Острогорски, Византија, вазална држава, 377–389. 57 О бици код Ангоре уп. Николић, Византијски писци, 37‒46. О споразуму у Галипољу и повратку неких територија под власт византијског василевса cf. Dennis, Byzantine–Turkish Treaty, sq. 58 О сукобима међу османским принчевима и владавини Мехмеда I cf. Imber, Ottoman Empire, 55‒90. 59 Kleinchroniken I, 118; Sfranze, Cronaca, 26; Mioni, Inedita cronaca bizantina, 76. 60 О пронији уп. Острогорски, Пронија, сл. О савременим расправама и погледима на пронију cf. A. Kazhdan, Pronoia: the history of a scholarly discussion, Intercultural Contacts in the Medieval Mediterranean. Studies in Honour of D. Jacoby, ed. B. Arbel, London 1996, 133‒163. О византијској војсци у овом периоду cf. M. C. Bartusis, The Late Byzantine Army: Arms and Society, 1204‒1453, Philadelphia 1992; idem, The cost of late Byzantine warfare and defense, BF 16 (1991) 75‒89. 13 владавине настојати да склопи унију са Римском црквом, у чему ће и успети 1439. године.61 Иако је папа Евгеније IV булом од 1. јануара 1443. године позвао на крсташки рат са циљем протеривања Турака са Балкана, многобројна и разнородна војска која се окупила одазивајући се овом позиву и која је током те исте године имала значајних војних успеха, већ наредне је прекршила мир склопљен са Турцима. Епилог је био тежак пораз крсташа у бици код Варне, 10. новембра 1444. године. То је, уједно, био и последњи покушај да се продор Османлија на Балкан заустави. Непуну деценију касније, трупе Мехмеда II најпре ће 1453. освојити Цариград, а потом 1460. године и Мореју, чиме ће Византијско царство престати формално да постоји. Српска освајања на Балкану и турска освајања у Малој Азији имала су, поред политичке и економске, и једну далекосежну друштвену последицу. Овим освајањима су, наиме, многи припадници византијске провинцијске земљопоседничке аристократије били лишени својих земљишних поседа и, тиме, темеља своје економске моћи.62 Осим што су били земљопоседници, ови аристократи су били активни у царској и локалној администрацији, али и војсци. Они, притом, нису били друштвена група налик племству у Западној Европи, јер нису поседовали наследна права која су била заштићена законом. Ову аристократију чинила је неколицина веома богатих аристократских породица међусобно повезаних браковима.63 Пошто су, међутим, били лишени земље као економске основе, они су, стога, постепено бивали принуђени да почну да се баве другим делатностима. Најзначајнија и најпрофитабилнија је била трговина, којом су у доба Палеолога доминирали италијански градови, пре свега Венеција и Ђенова.64 61 О преговорима и конкретним корацима поводом уније у XIV и XV веку cf. Halecki, Empereur, 31‒59; Barker, Manuel II, 321‒331, 391; J. Gill, The Council of Ferrara‒Florence, Cambridge/New York 1959/1982. О владавини Јована VIII Палеолога и његовој спољној политици уп. Ђурић, Сумрак, сл. 62 Kyritses, Aristocracy, 3‒4. 63 Laiou, Aristocracy, 132‒133, 139, 143. 64 Последњих деценија литература посвећена овој теми веома је богата. Издвојићу, стога, само неке од наслова: Chrysostomides, Venetian Commercial Privileges under the Palaeologi, 267–356; Balard, Romanie génoise, sq; D. Jacoby, Les Vénitiens naturalisés dans l’Empire byzantin: Un aspect de l’expansion de Venice en Romanie du XIIIe au milieu du XVe siècle, TM 8 (1981) 217–235; idem, Les Génois dans l’Empire 14 После 1204. године присуство Западњака на византијском тлу постаје трајно, што до тада није био случај. Интеракција између Византије и Запада се одвијала на више нивоа ‒ династичком, политичком и економском. Овај последњи нарочито почиње да добија на значају после 20‒их година XIV века, јер је од тог доба Царство сасвим видљиво економски зависно од Запада и постаје залеђе трговачких активности италијанских трговаца. Византија је у доба Палеолога део јединственог источно‒медитеранског економског простора који је за западне трговачке силе био важан како због подједнако извоза и увоза, тако и због његовог транзитног значаја.65 Оне овим простором апсолутно економски доминирају, а улога и удео византијских трговаца у њему су искључиво били посреднички и, тиме, подређени.66 Међутим, висока аристократија је истовремено чинила и урбани патрицијат.67 Такође, истовремено са процесом српско‒турских освајања, у доба Палеолога постепено настаје једна урбана аристократија чија економска моћ није потицала од земљишних поседа, већ од предузетничких активности, трговине и занатства. Ову урбану групу је Н. Икономидис идентификовао као месе, тј. средње.68 Традиционално, трговци и занатлије су у византијском друштву заузимали подређен положај и нису уживали велики углед. Закон им је забрањивао улазак у сенат или стицање достојанстава. Њихов број се, међутим, током XIII и XIV века драстично повећао, паралелно са процватом трговине на Истоку. Меси, који се помињу најпре у VI, а потом и у XII, поново су видљиви у изворима у првој половини XIV века, пре byzantin: citoyens, sujets et protégés (1261–1453), Storia dei Genovesi 9 (1989) 245–287; M. Balard, L’organisation des colonies étrangères dans l’Empire byzantin (XIIe–XVe siècle), Hommes et richesses dans l’Empire byzantin, II, ed. V. Kravari, J. Lefort, C. Morrison, Paris 1991, 261–276; Bizanzio, Venezia e il mondo franco–Greco (XII–XV secolo), ed. Ch. Maltezou, P. Schreiner, Venezia 2002. 65 Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 178‒179, 180, 183. 66 K.‒P. Matschke, Zum Charakter des byzantinischen Schwartzmeerhandels im 13. bis 15. Jahrhundert, Wissenschaftiche Zeitschrift der Karl-Marx-Universität Leipzig, Gesellschafts- und sprachwiss. Reihe 19/3 (1970) 447‒458; N. Necipoğlu, Byzantines and Italians in fifteenth-century Constantinople: commercial cooperation and conflict, New Perspectives on Turkey 12 (1995) 129‒143; eadem, Constantinopolitan Merchants and the Question of their Attitudes towards Italians and Ottomans in the Late Palaeologan Period”, POLUPLEUROS NOUS. Miscellanea für Peter Schreiner zu seinem 60. Geburtstag, ed. C. Scholz, G. Makris, München, Leipzig 2000, 251–263; K.–P. Matschke, “The Late Byzantine Urban Economy, Thirteenth–Fifteenth Centuries”, EHB, 463–495; idem, Commerce, 771‒806; Kiousopoulou, Basileu,j, 55‒65. 67 О томе cf. Matschke, Fortschritt, sq. 68 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 115‒117. Gregoras, II, 674 назива их tri,th moi,ra и окарактерисао их је као просте (surfetw,deij) људе. 15 свега у Солуну, Једрену и у Цариграду (poli,tai).69 Они су прилично богати. Алексије Макремволит у свом ‛Дијалогу између богаташа и сиромахаʼ као најбогатије најпре наводи занатлије и трговце, а прате их државни чиновници и поседници земље.70 До средине XIV века, тако, у Византији постоји аристократија која је најбогатији и најмоћнији друштвени слој. Прате је меси који су такође богати. Иза њих следе ситне занатлије и сељаци. Сам термин меси, међутим, средином XIV века нестаје из извора, а разлог томе је, према Икономидисовом мишљењу, што је сам термин дефинисао одређену друштвену групу у релативним категоријама, настојећи, пре свега, да нагласи два стабилна и потпуно супротстављена друштвена пола ‒ аристократију и обичан народ.71 Истовремено, опет, са нестанком термина меси, извори друге половине XIV и прве половине XV века бележе све више аристократа који су активни у трговини. Међу њима се помињу припадници неких од најугледнијих аристократских породица епохе ‒ Палеолози,72 Анђели,73 Нотараси,74 Аргиропули,75 Аргири,76 Софијани,77 Сарантени,78 Гаваласи,79 Ксантопули,80 Кантакузини,81 Ласкариси,82 Дуке Радини,83 Синадини,84 Критопули,85 Мамалиси,86 Гуделиси,87 Асани,88 Јагариси,89 Мелисини,90 69 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 115‒116. 70 Makrembolites, 207, 208, 209. 71 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 118, 119, 120. 72 Badoer, 29, 108, 135, 148, 153; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 73 ММ II, 560; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 74 Badoer, 19, 29, 59, 91, 108, 109, 135, 139, 153, 202, 285, 288, 299, 354, 376, 410, 480, 511, 557, 602, 686, 729, 739; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 20. 75 ММ II, 384, 472, 493; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 76 Badoer, 19, 27, 32, 36, 40, 60 sq; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 77 ММ II, 305, 358, 378, 385, 421, 437, 463, 560, 680; Badoer,628, 657, 784, 796; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 78 Badoer, 11, 27, 32, 33, 54, 61, 64; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 79 Badoer, 105, 114, 235, 259, 350, 403, 417; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 80 Badoer, 27, 32, 96, 130, 153, 178, 235, 262, 330, 382, 383, 555, 656, 744, 821; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 81 Badoer, 74, 129; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 82 Badoer, 177, 178, 219, 227, 236, 242, 360, 464, 500, 504, 523, 580, 618, 646, 647, 745; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 83 Badoer, 6, 97, 323, 372, 500, 555, 646; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 84 Badoer, 41, 114, 177, 219, 227, 242, 243, 349, 417, 464, 484, 500, 504, 509, 522, 580, 618; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 85 Badoer, 93, 152, 162, 197, 204 sq; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 86 ММ II, 374, 543; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 121. 16 Ралиси,91 Франгопули92 и др. А. Лаиу идентификовала је у италијанским документима 239 грчких трговаца чији се број драматично повећава у другој половини XIV века, а највише их је у XV веку. Многи међу њима били су припадници аристократије, а неки од трговаца‒аристократа бавили су се трговачко‒банкарско‒пословним активностима и преко једног века, попут Софијана, Гуделиса, Нотараса и Евдемоноиоаниса.93 Неки од њих се помињу као цареви oivkei,oi, неки као архонти, а неки као царски достојанственици и чиновници. Управо усвајањем послова и начина пословања средњих, аристократи су уклонили основну разлику која је раздвајала ове друштвене слојеве. Сада је постојала само дистинкција која је друштво делила на богате и сиромашне. То, између осталог, сугерише и Алексије Макремволит, називајући богатима (plou,sioj) оне који су економски и друштвено моћни, док термин сиромашан (pe,nhj) одражава више друштвену, а мање економску моћ. Ови нови богаташи (newsti. plouth,santej), који су своје богатство стекли пре свега вештином (evpisth,mh), тј. трговином (evmpori,a), а потом и умереношћу (evgkra,teia) и моћи (dunastei,a), разликовали су се од старих богаташа (pa,lai plousi,ouj), јер су ови последњи умели да својим богатством допринесу општем добру, док ови нови нису.94 После 80‒их година XIV века у изворима се, дакле, све чешће срећу аристократи‒ предузетници95 који потом потпуно доминирају током прве половине XV века. Њих нису, како верују К.‒П. Мачке и Ф. Тинефелд, чинили неки нови аристократи који су то постали захваљујући бављењу трговином, већ су их чинили ‛стариʼ аристократи који су почели да се баве предузетништвом, превасходно трговином и банкарством, пошто су изгубили земљишне поседе, користећи Цариград 87 ММ II, 361, 388, 400, 511‒512, 546, 549, 550; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. Cf. такође D. Jacoby, Les Génois dans l’Empire byzantine: citoyens, sujets et protégés (1261–1453), Storia dei Genovesi 9 (1989) 245–287 (=Trade, Commodities and Shipping in the Medieval Mediterranean, London 1997, III). 88 Badoer, 499; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. 89 Badoer, 51, 783; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. 90 Badoer, 405, 610; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. 91 Badoer, 194, 200, 231, 235, 258, 263, 266, 345, 468, 469, 784, 787; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. 92 Badoer, 7, 201, 371, 451, 680; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 122. 93 Laiou, Greek merchant, 99, 105‒106, 109, 112, 113. 94 Makrembolites, 207, 209, 213‒215. 95 Тако их је дефинисао Matschke, Commerce, 803. 17 као своју базу. Њихов циљ, из страха да ће, услед несигурних прилика у којима се Царство затекло, изгубити све, био је управо да очувају свој стил живота, не и да, попут својих италијанских колега, даље инвестирају и акумулирају капитал.96 Супротног мишљења је Т. Кјусопулу која верује да су слој архоната подједнако чинили и аристократи и некадашњи меси, тј. људи који су се бавили и обогатили трговачко‒предузетничким активностима.97 Како било, јасно је и сасвим извесно да је економска моћ била основни критеријум који је некој личности давао могућност да се сврста међу архонте. Последњи цареви Палеолози, економски немоћни, прихватили су ове нове богаташе, јер су били утицајни и моћни пословни људи, нарочито ван граница Царства, тј. у Венецији и Ђенови.98 Неки од њих су чак поседовали млетачко и ђеновљанско грађанство, попут Гуделиса и Нотараса.99 Тражећи њихову економску подршку, истовремено су им поверавали различите задатке и службе које су у њихово име обављали. Управо ови људи су представљали византијске цареве у њиховим контактима са западним владарима и папом, играјући значајну улогу у обликовању спољне политике Царства, посебно оне која се тицала уније Цркава.100 Колико је богатство имало утицаја на то да ли ће неко постати близак двору или не сведочи и Мазарисова опсака кроз коментар Манојла Оловола који га изненађено пита да не мисли можда да прљави бедници попут њега имају слободу говора у Аду, те да ће га, када постане богат као Хремил из комедије, прихватити и присвојити и против његове воље.101 О овоме сликовито говори и чињеница да је мираз који је Лука Нотарас дао за сваку од своје три ћерке износио по 20 хиљада номизми.102 Са друге стране, током 40‒их година XIV века византијски цар је сакупио од комеркиона око 30 хиљада, док су власти Пере сакупиле око 200 96 Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 158‒220, нарочито 389‒390. Исто мишљење је, на примеру Луке Нотараса, изнео и Ganchou, Rachat, 162–165. 97 Kiousopoulou, Basileu,j, 50. 98 Cf. A. Ducellier, Le rôle de la fortune foncière à l’époque de la conquête turque, Dieqne,j Sumpo,sio ‛Plou,sioi kao ftwcoi, sthn koinwni,a thj Ellhnolatinikh,j Anatolh,jʼ, ed. Ch. Maltezou, Venice 1998, 53– 72. 99 Уп. даље излагање. 100 Kiousopoulou, Basileu,j, 56. 101 Mazaris, 8. 102 Ganchou, Rachat, 164. 18 хиљада номизми.103 Приходи од комеркиона су 1402. године у Пери износили 20.375 номизми.104 Ако претпоставимо да је аналогија 1:6 остала непромењена, одатле проистиче да је цар на име комеркиона, главнох извора прихода Царства, сакупио суму од само 3.395 номизми.105 Неки архонти Царства Ромеја су, дакле, били далеко богатији од самог Царства. Пред крај његовог боравка у Аду Манојло Оловол каже Мазарису да никоме у горњем свету, у који ће се вратити, не прича о његовим пословима, јер се бојао да би они из горњег света, а то су били avrciqu,thj, avrciereu.j, i`ereu.j, mona,zwn, satra,phj, mesi,aj, h`gemw.n, a;rcwn, strathgo.j, naua,rcoj, dikasth.j, avpografeu.j, grammateu.j, r`h,twr, ivatro.j, будући завидни, могли да му науде.106 Ово су, дакле, била угледна занимања која су обезбеђивала лагодан живот и социјални статус, с обзиром на то да су изазивала завист. Коначно, можда је најсликовитије структуру највишег друштвеног слоја Царства у XV веку описао Мазарис такође кроз Оловолове речи да су га, захваљујући царевој милости, волели и ценили и племићи и мудри сународници, они који су припадали царском роду и они у служби (hvgapa,to kai. evtima/to di v h]n ei=ce tou/ basile,wj eu;noian, kai. para. tw/n euvpatridw/n kai. tw/n eu= fronou,ntwn kai. tw/n ge,nei prohko,ntwn tw|/ basilei/ kai. tw/n evn te,lei), једном речју сви. А он сам је, задобивши цареву наклоност и поверење, истовремено постао и секретар и сенатор, тајни посланик и носилац меморандума (grammateu.j kai. bouleuth.j kai. diakomisth.j musthri,wn kai. u`pomnhma,twn evxaggeleu,j). 107 И сви они су били архонти. 103 Oikonomides, Hommes d’affaires, 46. 104 Balard, Romanie génoise, I, 420. 105 Kiousopoulou, Basileu,j, 143. 106 Mazaris, 58. 107 Ibid., 12. 19 II Архонти ‒ опште карактеристике 1. Архонти – појам Социјалном, економском, политичком и културном улогом најистакнутијег друштвеног слоја у Византији, који најчешће називамо аристократијом, у претходним периодима, од X до XIV века, бавили су се многи византолози.108 Консеквентно, можда најтежи проблем са којим су се срели ови истраживачи био је како дефинисати ову друштвену групу. Настојања да се она што егзактније одреди започела су са ослањањем на породична имена као начело које неку личност или породицу сврстава у овај слој. Ако је овај критеријум могао бити начело за раније векове,109 то није случај са периодом Палеолога, јер су за ово доба карактеристични нови обрасци у преношењу породичних имена, а мења се и сам појам рођачких веза као фактора јединства.110 Мења се, коначно, друштвени миље аристократа. Иако су и даље наследност и богатство били кључни фактори који су утицали на то ко се може сматрати припадником ове друштвене групе, пре свега је цар био тај који је имао прву и последњу реч.111 Однос са и према цару одређивао је друштвени положај. Византијски писци користили су различите термине да означе аристократу или аристократију. Тако они говоре о онима evn t,elei, evndo,xouj, lamprou.j, evpi,simouj, evpifanei/j, perifanei/j и сл.112 а царско законодавство X века је чак поделило становништво на моћне (dunatoi,) и на сиромаше (ptwcoi, pe,nhtej).113 Византијски писац из XI века, Михаило Аталијат, рецимо, користи термин аристократи (avristokratoi,) да означи припаднике наjвише друштвене класе. На једном месту он 108 Kazhdan, Socijal’nyj sostav, sq; J.–C. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance (963–1210), Paris 1990; The Byzantine Aristocracy IX to XIII centuries, ed. M. Anglod, London 1984; Kyritses, Aristocracy, sq. 109 Kazhdan, Socijal’nyj sostav, 87‒221. 110 Kyritses, Aristocracy, 2. 111 Ibid., 3. 112 Kazhdan, Socijal’nyj sostav, 27‒87. 113 Morris, Powerful and the poor, 3‒27. 20 чак дели градско становништво на avristokratikoi, и на dhmotikoi,.114 Ипак, најчешћи термин који се од античког до модерног грчког константно среће у изворима је термин архонт (a;rcwn) и он истовремено означава и ‛владаре’ и ‛магистрате’.115 Реч ‛архонт’, онај који има власт или моћ, тј. avrch, је још у антици коришћена да означи личност која је имала функцију магистрата. У Византији је овај термин био синоним за megistanes и dunatoi, означавајући било ког чиновника који је имао неку моћ или функцију. Aрхонти су били они који су имали поштовање (timh,) и моћ (avrch,). Св. Симеон Нови Богослов дефинише strategou.j и avrco,ntaj као цареве слуге и пријатеље који су, насупрот обичним људима, имали непосредан контакт са њим.116 У техничком смислу, архонт је пре свега означавао управника. Тактикон Успенског из IX века помиње архонте Крита, Далмације и Кипра, док печати од X до XII века помињу архонте као управнике појединих градова, попут Кратије, Клаудиопиља, Хрисопоља, Атине, Паниона и др. Сходно томе, термин avrconti,a је пре свега означавао област којом је управљао архонт. Исто тако, ван византијских граница је термин означавао независног владара неке државе или области.117 Тако се патријарх, по свој прилици Матеј I, обраћа Николету Гатилузију у једном писму као господару Еноса (euvgene,state, evndoxo,tate, fronimo,tate a;rcwn th/j Ai;nou).118 У XV веку се, такође, термин архонти, осим у смислу угледних и моћних Византинаца, користио и да означи неке конкретне магистрате или чиновнике. Тако се у једној синодалној одлуци помињу архонти царске ризнице (tw/n bestiarikw/n avrco,ntwn).119 Улога и утицај архоната су се током времена мењали. У X и XI веку они су играли одлучујућу улогу у локалној управи и локалне власти су зависиле од њихове кооперативности, што је представљало један од темеља њиховог друштвеног и политичког утицаја. Они су потицали из старих истакнутих породица и имали су 114 Ataliates, 40. 115 Magdalino, Court Society, 218. 116 Syméon le Nouveau Théologien. Traités théologiques et ethiques, II, ed. J. Darrouzès, Paris 1967, 70; Magdalino, Court Society, 223. 117 ODB 160 (A. Kazhdan). Cf. J. Ferluga, Archon, Tradition als historische Kraft, Berlin, New York 1982, 254‒266. 118 ММ II, 338. 119 Ibid., 472–473; уп. поглавље Oivkei,oi. О вестиариону и његовим чиновницима cf. ODB 2163 (A. Kazhdan). 21 изражене локалне интересе.120 Према опису који је у XIII забележио Георгије Акрополит, у једном граду су се на врху, у социјалном смислу, налазили архонти, потом су иза њих долазили војници, затим oivkodespo,tai или власници кућа и на крају народ (dh/moj, lao,j).121 Ови власници кућа представљају ону групу која се помиње као me,soi. Неки од њих бавили су се трговином, други су били рентијери, а поседовали су и земљу у околини града, као и урбану имовину унутар градских бедема. Неки од њих поседовали су значајно богатство. Са друге стране, према дефиницији датој у Oxford Dictionary of Byzantium, појам ‛аристократијаʼ, иначе врло широк и флуидан концепт у савременој науци, обично означава владајућу класу, али и оне социјалне кругове који су носиоци моралног, културног и политичког вођства. Иако су Византинци настојали да избегну термине avristoi, и avristokrati,a у корист термина euvgenh.j, што би буквално преведено значило ‛доброг родаʼ, а који је истицао концепт часног порекла и високоумних духовних и моралних квалитета,122 понегде се у списима XIV и XV века јављају и они. Налазимо их, тако, рецимо, и у делу историчара Дуке. Наиме, приповедајући како се Бајазит I, пошто је укинуо малоазијске државице Витинију, Фригију, Мизију и Карију, окренуо према Цариграду и затражио од цара Јована V да плаћа данак и пошаље једног сина са 100 војника да са њим ратује, Дука нам саопштава да је цар прихватио емиров захтев јер није добио помоћ ниједног tw/n r`hga,dwn h; tw/n avristokratou,ntwn h; tw/n dhmokratou,ntwn.123 Додуше, рекло би се да Дука овим терминима, као што то иначе чини у читавом свом делу,124 сугерише врсту власти која је постојала у одређеним областима или државама, али је ово, свеједно, редак пример употребе овог термина у текстовима XV века. На једном другом месту, међутим, Дука је експлицитнији када приповеда да је цар Манојло II, пре него што ће се запутити на Запад 1399. године, најпре у Цариграду одржао говор пред племићима 120 Angold, Archons and Dynasts, 237‒238. 121 Acropolites, 77; Angold, Archons and Dynasts, 239. 122 ODB 169 (M. Bartusis). 123 Ducas, 75. 124 Уп. Николић, Српска држава, 485‒486. 22 и онима из народа (kai. dhmhgorh,saj katenw,pion pa,ntwn tw/n avri,stwn kai. tw/n tou/ dh,mou), а потом престоницу предао Јовану VII.125 Дука је, дакле, изузетак у употреби термина avristoi, и avristokrati,a када говоримо о означавању припадника највишег друштвеног слоја у Византији XV века. Термин који се, у том смислу, најчешће среће у изворима јесте термин архонт. Међу архонтима, је, међутим, постојала одређена разлика те, тиме, и хијерархија. У Ekthesis nea, приручнику за pittakia световним и духовним достојанственицима, с краја XIV века, наводе се, између осталог, и начини на којe се цар обраћао одређеним личностима или функционерима. Тако је наведено да се цар обраћа архонтима просто, без епитета ku/r, инвокацијом „Oivkei/e th|/ basilei,a| mou, VIwa,nnh La,skari Kalo,qete“.126 Са друге стране, једна инвокација која наводи како се цар обраћао архонту који му је био рођак, гласила је: „Eivj a;rconta prosgenh/ auvtou/, o` basileu,j “Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou, me,ga dome,stike, ku/r VAndro,nike Palaiolo,ge Kantakouzine,“.127 Бележећи правила церемонијала када би царска невеста стигла у Цариград, Псеудо‒Кодин нам саопштава да су је дочекивале супруге tw/n avxiwmatikw/n kai. sugklhtikw/n kai. loipw/n avrco,ntwn.128 Он на неколико места помиње архонте високог ранга (tou.j evnti,mouj tw/n avrco,ntwn) и, супротно томе, нижи свет (to.n paraka,tw lao.n).129 Исти аутор, такође, наглашава да о великим празницима сви архонти, али и остали (pa,ntej a;rcontej te kai. oi` loipoi,) улазе на пријем код цара истовремено.130 Да ли се архонти могу третирати као аристократија, зависи од начина како се дефинише сама аристократија. Према тзв. макрсистичкој дефиницији, како је назива Д. Кирицис, аристократија се дефинише са стриктно социјално–економског становишта: аристократи су ‛феудалнаʼ класа. Најпре је постојала јака тенденција у 125 Ducas, 83. 126 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. Чини се се архонт Јован Ласкарис Калотет не помиње ни у једном другом извору. Закључак да је био oivkei/oj цара Јована VIII Палеолога из друге четвртине XV века донесен je на основу тога што је у претходној инвокацији наведен Андроник Палеолог Кантакузин, као архонт царев рођак, ibid. 69; PLP no. 10614. 127 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 128 Pseudo‒Kodinos, 286. 129 Ibid., 192. 130 Ibid., 192. 23 византологији да се аристократија види као група која је поседовала огромне земљишне поседе. Родоначелником оваквог приступа сматра се Георгије Острогорски.131 Нешто касније, К.‒П. Мачке ће, у својој студији посвећеној друштвеним сукобима XIV века, у извесном смислу довести у питање овакво схватање аристократије истицањем постојања огромних разлика између високе аристократије и нижих поседника проније и тезом да је висока аристократија чинила урбани патрицијат.132 А. Лаиу разликовала је две подгрупе у оквиру аристократије: вишу, коју су чинили неколико великих породица и провинцијска аристократија, и нижу, коју су чинили ситни пронијари.133 Александар Каждан препознао је од средине IX века појаву аристократских породица које су чинили земљопоседници и војни магнати, чија је моћ проистицала из тематске организације Царства. Они су постали dunatoi, XI и XII века.134 Настојећи да у изворима нађе термине које су сами Византинци употребљавали да означе аристократу, попут термина evpi,shmoj, a;ristoj, fau/loj, euvgenh,j, Д. Кирицис наглашава да се његов приступ у односу на Кажданов разликовао утолико што он није настојао да у изворима пронађе ‟доминантну” или ‟владајућу” класу, већ аристократију титула, служби, епитета и сл.135 Ако кажемо да су аристократи они који су били носиоци достојанстава која сугеришу да су обављали одређену службу на двору или ван њега или почасних епитета, онда они то свакако јесу. Чини се да је немогуће дати прецизну дефиницију архонта. Јасно је само да је социјални статус неке личности у Византији могао бити дефинисан његовим рођењем, богатством, рангом, професијом, образовањем и достигнућима. Ове компоненте, једнако као и само једна од њих, могле су одредити аристократу.136 Њега је, другим речима, одређивало све оно што му је давало могућност да може да се идентификује са одређеном друштвеном групом чијим се 131 G. Ostrogorsky, Pour l’histoire de la féodalité byzantine, Brussels 1954; Ostrogorsky, Aristocracy, 1‒32. 132 Matschke, Fortschritt, 39–40, 46–49 sq. 133 Laiou, Aristocracy, 131, 132sq, 140–141. 134 Kazhdan, Socijal’nyj sostav, 87‒221; ODB 169‒170 (M. Bartusis). 135 Kyritses, Aristocracy, 11 n. 11. 136 Magdalino, Snobbery, 58. 24 делом сматрао.137 Са друге стране, како је то приметио Д. Кирицис за период XIII и прве половине XIV века, а што се итекако може претпоставити и за XV столеће, ако су рођење и крв могли бити довољни да се одреди нечији високи статус за оне који су били у круговима родбински повезаним са царем, што се више крећемо ка средњим слојевима друштва, све више појединац зависи од царске наклоности, тј. служби и награда које му се додељују, како би се на тај начин разликовао од личности сличног порекла и иметка.138 Поред тога, различити текстови XV века употребљавају различите епитете како би означили истакнути положај одређених личности и друштвеног слоја. Тако, рецимо, Симеон Солунски помиње угледне људе (oi` dokou/ntej).139 Јован Хортазмен се обраћа Андронику Апокавку Мелисину као tw/| evndoxota,tw| a;rconti kurw|/ … tw|/ Melisshnw|/.140 Он такође бележи да је Теодор Кантакузин Палеолог био a;noqen euvgenh/ kekthme,noj kai. oi-on crush/n th.n plokh.n th.n tou/ ge,nouj, proh/lqon euvtucw/n gennhto,rwn, avndrw/n avri,stwn, euvgenw/n kai. plousi,wn, evndoxo,tatoj.141 Георгије Апокавк био је nounecou/j kai. kosmi,ou lamprou/ proshnou/j euvgenou/j qaumasi,ou.142 Дука назива Палеолога Лаханаса и Марка Јагариса, цареве посланике Мурату II, људима племенитим и мудрим (a;ndraj euvgenei/j kai. sunetou,j).143 Исти писац бележи да је Јован VII, пошто је ушао у Солун, према споразуму у Галипољу, послао у све градове и утврђења Ромеје оне од племића (tw/n evndo,xwn) и они су преузели све отеравши Турке.144 За Висариона је Јован Ласкарис Леонтарис био megaloprepe,statoj, lampro,tatoj, perifane,statoj poqeino,tatoj ku/r.145 Јован Мосх је саставио посмртни 137 Magdalino, Byzantine aristocratic oikos, 92. 138 Kyritses, Aristocracy, 11‒12. 139 Balfour, Symeon, 55–56. 140 Chortasmenos, 207–208. 141 Ibid., 190, 192, 194. 142 Politis, Schreiberschule, 32. 143 Ducas, 231. 144 Ibid., 113. 145 Mohler, Bessarion, 437. 25 говор tw|/ evndoxota,tw| kai. evklamprota,tw| mega,lw| douki. kurw/| Луки Нотарасу.146 Коначно, на једном месту Мазарис чак користи термин euvpatri,dhj да означи аристократу.147 У синодалним одлукама Цариградске патријаршије током периода 1399–1401. године помињу се извесни људи као oi` politikoi. a;rcontej или o` avpo. th/j politei,aj a;rcwn или o` avpo. tw/n politw/n a;rcwn.148 Личности које се у изворима помињу са овим квалитетом су Тома Калокирис,149 Јован Мелидонис150 и Андреа Аргиропул.151 Једино се Андреа Аргиропул помиње као царев oivkei/oj.152 Сва тројица су били богати и активни у трговачким и банкарским пословима у Цариграду и ван њега. Т. Кјусопулу претпоставила је да термин oi` politikoi. a;rcontej, осим ако не означава само њихов јак економски положај, можда сугерише да су ови људи били чланови неке врсте градске власти (dhmotikh,j arch,j) и они су чинили једно здружено тело, у коме учествују богати становници града, који се називају politikoi, a,rcontej. Они нису поседовали достојанства, осим, можда, карактеристике tou/ oivkei,ou коју им је некад доделио цар како би осигурао њихову подршку. Ауторка је, такође, мишљења, да најмоћнији пословни људи у Цариграду, пре свега у време владавине Јована VIII Палеолога, нису присутни и виљдљиви на двору стога што су управо били чланови једне овакве градске власти. На тај начин су, закључује Кјусопулу, у Цариграду уобличена два пола власти, један око цара и архоната и дуги око ‟dh,mo”, са јасним аналогијама са италијанским градовима‒државама у фази њиховог формирања.153 Индикативно је, међутим, да се Тома Калокирис тек у, хронолошки, последњем документу, од укупно четири који га помињу, а који су нам сачувани, назива 146 Legrand, VEpita,fioj, 413. 147 Mazaris, 12. 148 MM II, 326‒328, 372‒374, 374‒375, 380‒382, 472, 492‒494, 495‒496. 149 PLP no. 10640. 150 PLP no. 17782; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 151 PLP no. 1255; уп. поглавље Oivkei,oi. 152 ММ II, 374. Kiousopoulou, Basileu,j, 132 n. 123 неосновано тврди и да су Тома Калокирис и Јован Мелидонис носили карактеристику царевих oivkei,ouj јер их извори тако не помињу. Ову тврдњу понавља још једном, користећи је готово као непобитну чињеницу како би донела неке озбиљне далекосежније закључке (Kiousopoulou, Basileu,j, 163). 153 Kiousopoulou, Basileu,j, 132–133, 135, 136, 137. 26 архонтом. У претходнима се назива просто ku/r.154 Може ли то значити да му је богатство омогућило да напредује на друштвеној лествици, било уласком у неку врсту стварне јавне власти или магистрата или му је на тај начин дозвољен приступ двору? Питање се, наравно, односи на све оне који се помињу под овим епитетом и на њега се, бар у овом тренутку, не може са прецизношћу одговорити. Иако изричити извештаји о постојању ‛градске властиʼ нису забележени у изворима, има индиција које су ауторку навеле на помисао да су становници Цариграда имали сопствену власт (avrch,), независну од царске власти (exousi,a). Она истиче да Дука у читавом свом делу говори о заједничким одлукама Цариграђана (to.n dh/mou, oi` evn Kwnstantinoupo,lei oivkou/ntej) које, иначе, и критикује.155 Кјусопулу је, такође, мишљења,156 да у прилог њеној тези говори и Дукина вест у којој он извештава како је h` ga.r mwra. tw/n ~Rwmai,wn sunagwgh. evske,yanto, tina matai,an boulh,n упутила посланство Мехмеду II, иако је, чини се, из саме ове вести јасно да је у питању била порука коју су султану упутили цар и сенат.157 Politei,a, шта год да је означавала, у изворима се сасвим јасно препознаје и често се наводи као посебан ентитет који је постојао паралелно са сенатом. Тако, рецимо, Симеон Солунски говори о члановима сената и грађанства од којих је сваки требало да приложи одређена лична средства за одбрану Солуна (e[kastoj tw/n te th/j sugklh,tou kai. politei,aj).158 Аргиропул, такође, говори о многима avpo, te th/j sugklh,tou kai. th/j politei,aj који су дошли на сахрану епархове таште и овде, чини се, термин има једну социјалну и збирну дименизју.159 Политичку службу друштвене групе назначене као politei,a најбоље илуструје Георгије Схоларије који у једном свом писму бележи да је намеравао да оде у палату и разговара о унији са ta.j trei/j ta,xeij tw/n politw/n: na. e;lqw eivj to. pala,tion, protei,nei, kai. a;j e;ne ai` trei/j ta,xeij tw/n 154 Епитети ku/r и ku,rioj у синодалним одлукама Цариградске патријаршије у периоду између 1399. и 1401. године искључиво се односе на истакнуте предузетнике, рентијере и трговце (ММ II, 326, 328, 367, 372, 374, 385, 386, 399, 407, 420, 421, 433, 448, 452, 454, 472, 511, 546, 550, 560; Oikonomidès, Hommes d’affaires, 123 n. 289). 155 Ducas, 81, 83. 156 Kiousopoulou, Basileu,j, 133. 157 Ducas, 289; уп. поглавље Сенатори. 158 Balfour, Symeon, 57, 162; уп. поглавље Архонти Солуна. 159 Comédie de Katablattas, 63; Kiousopoulou, Basileu,j, 134. 27 politw/n, h` su,gklhtoj, h` evkklhsi,a kai. h` politei,a.160 Исто се односи и на вести које су забележили Критовул и Халкокондил.161 И у неким другим изворима срећемо термин a;rcontej th/j politei,aj. Псеудо–Кодин је, тако, забележио да је био обичај да када цар носи круну, у церемонији проглашења патријарха или деспота, или неком другом приликом, уз њега стоје четворица најистакнутијих архоната грађанства (te,ssaraj avpo. tw/n evntimo,terwn avrco,ntwn th/j politei,aj).162 Исто тако, у једном недатованом говору се патријарх, не каже се који, али вероватно Матеј I, обратио становницима Цариграда са ‟oi` th/j politei,aj a[pantej, a;rcontej, i`erwme,noi te kai. i`eromo,nacoi kai. a[paj o` cristw,numoj tou/ kuri,ou lao.j, te,kna evn kuri,w| avgaphta. th/j h`mw/n metrio,thtoj, ca,rij u`mi/n a[pasin ei;h kai. eivrh,nh”.163 Чини се, међутим, да су у патријарховом обраћању ‟oi` th/j politei,aj a[pantej” заправо сви становници Цариграда. Међу њима је он разликовао архонте, свештенство и хришћански народ (lao.j). Критовул са Имброса приповеда да је, пошто је приспео са својим лађама и људима у Цариград, Ђовани Ђустинијани Лонго, италијански племић и искусни ратник, био величанствено дочекан од стране tou/ basile,wj kai. tw/n evn te,lei kai. th/j politei,aj.164 И из ове вести се стиче утисак да су politei,a становници Цариграда. Халкокондил помиње како је деспот Димитрије, у намери да преузме власт, чему је тежио после смрти Јована VIII, био у томе спречен u`po. tw/n evn th|/ po,lei kai. th/j mhtro.j kai. mesitw/n kai. tou/ dh,mou kai. tw/n mesazo,ntwn, Kantakouzhnou/ te kai. Notara/.165 Међутим, као што је сама Кјусопулу закључила, постојање једне овакве власти, иако није лако докучиво из извора, није немогуће.166 Оно што је, сматрам, немогуће, јесте да је таква једна ‛градскаʼ или ‛грађанскаʼ власт имала одговарајућу аутономију у односу на цара, те да је била потребна њена сагласност у доношењу 160 Scholarios, Oeuvres completes, IV, 169; Kiousopoulou, Basileu,j, 135. 161 Critobulos, 19: basileu.j de. Kwnstanti/noj kai. oi` th/j po,lewj tou/to ma,qontej, deino.n h`gou/nto to. pra,gma… e;doxe de. ou=n w`j evk tw/n paro,ntwn auvtoi/j presbei,an te pe,mpein. Chalc. II, 156: tau/ta wj` avnhne,cqh evj tou.j {Ellhnaj, evbouleu,onto me.n kai. evdo,kei avmu,nesqai avnakinduneu,ontaj ma/llon h; ou[to avmachti. evklipo,ntaj th.n po,lin oi;cesqai avpople,ontej. 162 Pseudo–Kodinos, 273. 163 ММ, II, 463. 164 Critobulos, 41. 165 Chalc. II, 141. 166 Kiousopoulou, Basileu,j, 134. 28 одлука о кључним питањима, попут избора новог цара, и која је захтевала самосталну и, стога, одлучујућу, улогу у обликовању веза Цариграда и Турака.167 То би значило да је ова власт онда имала већи степен независности и од чланова сената, а да је то био случај, то би било јасно видљиво и у изворима. Несумњиво је, дакле, да су међу грађанством постојали његови угледни, истакнути и богати појединци чији је друштвени и, чак, политички значај долазио до изражаја у неким ситуацијама и то је нарочито долазило до изражаја у областима којима је цар управљао преко свог управника ‒ у Солуну и у Мореји. Исто тако, можда је то често само проста дистинкција која је истицала разлику између световних архоната и архоната Цркве. Коначно, постојање једног ентитета као што је politei,a можда сугерише ону врсту друштевних надлежности каква је некада била карактеристична за деме. То би, тако, био још један показатељ да су многе институције формиране у рановизантијском периоду наставиле да постоје до самог пада Цариграда, као што је то, рецимо, био случај са синклитом. Класификација архоната Византијског царства XV века која следи, заснована на титулама и службама које су у име византијског цара носили и вршили, извршена је на темељу основне препоставке да је највиши друштвени слој у свакој државној творевини, како да год се он називао или дефинисао, нераскидиво везан за власт, без обзира ког облика и карактера она била. 167 Ibid., 134, 135. 29 2. Архонти XV века – профил С обзиром на друштвене промене које су се одиграле током XIV века, крајем столећа, а пре свега током прве половине наредног, израња слика једног новог аристократе: он је био успешан предузетник и његова економска моћ му, пре свега, даје право и могућност да се сматра и идентификује као припадник највишег друштвеног слоја Царства. Ови нови аристократи временом стичу све већи и видљивији значај у византијском друштву, а разлике између ‛старихʼ и ‛новихʼ аристократа постају готово неприметне. Тако су, опште узев, спољни показатељи припадности реду архоната или аристократије били достојанство или служба у царској администрацији или нека друга карактеристика, попут оне oivkei/oj, која је сугерисала да је нека личност блиска василевсу или је у његовој служби, сродство са царем, царском или неком другом старом аристократском породицом,168 путем крвних или брачних веза, појава, повезана са одећом коју је нека личност носила, а која је сугерисала њен истакнути ранг, луксизан начин живота, раскошна кућа и, на крају, манастир као породична гробница. Извори XV века дају нам опречне представе архоната овог периода. Списи реторичке садржине често нам дочаравају слику идеалног архонта, истичући његове врлине, савршено образовање, друштвене активности које доносе славу како њему лично, тако и цару и роду, његове политичке квалитете и сл.169 Тако је Јован Хортазмен упутио једно од писама ‟најславнијем архонту господину ... Мелисину”, посебно наглашавајући његову политичку вештину, достојну похвале коју му је упутио.170 Хортазмен у Мелисину види политичара за узор, човека који је у себи спојио четири главне платоновске врлине: мудрост, праведност, храброст и 168 Kiousopoulou, Basileu,j, 86‒89. 169 Још је Ихор Шевченко приметио да су интелектуалци били сиромашни, зависни од једног такође сиромашног цара, те су се међусобно надметали који ће му више ласкати (I. Ševčenko, Society and Itellectual Life in the Fourteenth Century, Actes du XIVe Congrès International d’Études byzantines, I, Bucaresti 1974, 89–91). 170 Necipoğlu, Byzantium, 196 верује да ово писмо описује атмосферу извесних унутрашњих социјалних сукоба у византијској престоници. 30 разборитост (swfrosu,nhj, diakosu,nh|, avdrei/aj, fronh,sewj). Он је својом мудрошћу савладао велике проблеме, победио неразумност народа и избавио владаре (tou.j kratou/ntaj) из многих невоља. Стога су и законодавци, мудро увидевши да је много тога достојан један човек државник (o` politiko.j avnh,r), давали таквима највише почасти (ta.j prw,taj tima.j), не само речју, него и првенством и положајем. Јер није само правично, већ је и неопходно величати врлину како би се казниле покварености. Када, међутим, прилике не допуштају да се тако нешто учини, треба им, у најмању руку, упутити заслужену похвалу.171 На сличан начин је Хортазмен хвалио врлине Георгија Гуделиса, Манојла Тарханиота Вулотиса и Вријенија Леонтариса.172 Супротно томе, неки историјски и списи сатиричног и погрдног карактера дају нам потпуно опречну слику, слику корумпираног архонта, понекад ниског порекла али и врлина, који се на положај није успео захваљујући својим достугнућима, већ улизичким методама и преваром.173 Исто тако, солуснки митрополити Исидор Главас, а потом и Симеон, у својим делима говоре о архонтима који израбљују оне који су под њиховом влашћу, о њиховој похлепи за новцем и уопште о архонтима који искључиво воде рачуна о својим личним интересима и не дорпиносе општем добру.174 Четворица историчара XV века, али и неки други списи, опет, дају њихов профил са становишта њихових (али подједнако и пишчевих!) политичких избора и деловања и деле их, тако, на добре и лоше архонте. Георгије Сфранцис, велики противник Турака и сарадње са њима, са иронијом говори о „храбрим“ архонтима (oi` gennai/oi a;rcontej) Матеју Асану и Никифору Луканису, који су августа 1458. године предали Коринт Мехмеду II. Луканис је, каже Сфранцис, био кефалија града, иако то није требало (h=n kefalh. eivj auvth,n $w`j mh. w;felen%), а Асан је журно претходно ушао у град, да ли да би га боље бранио или раније предао, Сфранцис не зна, али је, каже, 171 Chortasmenos, 207–208. 172 Ibid., 158‒159, 175, 226. 173 Mazaris, sq; Comédie de Katablattas, sq. 174 A. C. Hero, Five Homilies of Isidore, Archbishop of Thessalonica: Edition, Translation, and Commentary, M.A. thesis, Columbia University, 1965, 1. 11, 1.12, 5, 15 (цитирано према Necipoğlu, Aristocracy, 138); Balfour, Symeon, 47, 55‒56; уп. поглавље Архонти Солуна. 31 јасно из њихових дела (eiv kai. dh/lon evk tw/n pragma,twn).175 Нешто касније, Сфранцис нам саопштава да је Матеј Асан, узрок свог зла у Мореји (o` tw/n kakw/n pa,ntwn tou/ More,wj ai;tioj) умро 29. марта 1467. године, као и да је Никифор Луканис био уништитељ Мореје (Moreofqo,roj).176 Негативну слику архоната осуђује и Манојло II Палеолог. Јер, ‟бити племенитог рода и аристократа који води упадљив живот, окружен гомилом робова и китити се великим богатством и стицати славу у свим оним делима која омогућавају уздизање трофеја узетих од непријатеља и стицати послушност у сваком крају света – таква би могла бити судбина и бесмислених људи који воде ирационалне животе. Између врлине и таквих људи без сумње нема ништа заједничког (To. ga.r euvgenh/ tina ei=nai kai. euvpatri,dhn kai. perifanei,a| pollh/| suzh/n kai. avndraÕ po,dwn plh,qesi perirrei/sqai kai. plou,tw| sucnw|/ koma/n kai. pa/sin evkei,noij evneudokimei/n, di v w-n te tro,paia avpo. tw/n evcqrw/n i[statai kai. oi-j a'n proskunoi/nto oi` mete,contej evk tw/n pantacou/ th/j oivkoume,nhj pera,twn, kai. avnqrw,poij avvlloko,toij e;stin, o[te paragi,netai, avlo,gista perai,nousi to.n au`tw/n bi,on\ avreth/| de. kai. toi/j toiou,toij ouvde.n a'n ei;h dh,pou koino,n)”.177 Саопштавајући колико му је било тешко да донесе одлуку по питању предложеног брака са Маром Бранковић, Константин Драгаш, између осталог, саопштава Сфранцису да није у овој ствари могао да се ослони на архонте, јер међу њима није могао да нађе неког непристрасног и да није наклоњен нечему, те да о свему не исприча другима.178 Индикативан је и опис архоната који се у Мореји супротстављају централној власти цара Манојла II Палеолога. Били су у крвном сродству са царском династијом (Prosh,kontej h=san h`mi/n kaq v ai-ma), од које су имали корист не давши ништа за узврат (eu= pepo,nqasi par v h`mw/n ,hde.n proeisenegko,ntej), уживали су не мале почасти и дали су заклетву по својој слободној вољи – чак се и сељак кад се закуне обавеже заувек и држи се строго своје заклетве – а они су се увредили без тога да им је нанесена штета 175 Sfranze, Cronaca, 150. 176 Sfranze, Cronaca, 180, 152. 177 Funeral Oration, 109. 178 Sfranze, Cronaca, 116. 32 у било ком смислу (timh/j avpe,lausan ouv smikra/j\ o[rkouj e`kousi,ouj pare,scon,ou]j ka'n avnh.r avgroi/koj ovmwmokw.j hv|Õ de,sqh te dia. panto.j kai. dieth,rhsen avkribw/j\ proskekrou,kasin hvdikhme,noi mhd v o`tiou/n\). Удружили су се са непријатељем, те се чини да никада нису мислили на своју дужност (Oi` de. mhde,n, w`j e;oike, prosh/kon evnqumhqe,ntej ouvde.n).179 Архонти су боравили у царској палати. За њу их је везивала или одређена служба коју су имали на двору или, просто, неопходност која се наметала као друштвени императив, да буду што је могуће више ближе цару од кога је зависио њихов положај. Тако нам стихови са једног четворојеванђеља саопштавају да је архонт Георгије Апокавк, дародавац Влахернске цркве, живео на двору (avnakto,rwn oi;koij te diaitwme,nou) и истовремено био пријатељ царева (fi,lou kratou,ntwn avsfalou/j kai. gnhsi,ou). Неки од њих су се такође и образовали на двору. То је, рецимо, био случај са царевим рођацима, али и са синовима истакнутих аристократа – архонтопулима. Архонтопули (avrconto,pouloi, paido,pouloi, avskepei/j) су, како је забележила још Ана Комнина, били синови архоната, а сам термин је био инвенција њеног оца, цара Алексија I Комнина. Тагма архонтопула формирана је 1090/91. године и састојала се од две хиљаде младића, синова војника који су претходно погинули у борбама. Постојање ове тагме није посведочено у изворима после Алексијеве владавине. Иако је било мишљења да је термин у XIV и XV веку у неким случајевима означавао аристократе нижег ранга,180 у изворима се архонтопули или ne,oi euvgenei/j181 помињу као дворани, синови истакнутих достојанственика, државних службеника, царских рођака или просто људи блиских владару, који су одгајани у царској палати и, сходно томе, веома рано узимали учешћа у одређеним церемонијалима или дужностима. Тако нас Псеудо–Кодин обавештава да је један од архонтопула (avrconto,poulon), и то оних који су били у сродству са царем (tw/n evggu.j kata. ge,noj proshko,ntwn tw|/ basilei/), 179 Funeral Oration, 125‒127. 180 Као илустрација се, између осталог, наводи и једна грчка повеља Стефана Душана из 1346. године (Actes de Zographou nos. 37. 49), у којој се помињу архонти и архонтопули (ODB, 161 (M. Bartusis)), али то је, по свој прилици само превод српских термина властелин и властеличић. 181 Pseudo–Kodinos, 264. 33 доносио цару мач приликом једне церемоније у склопу прослављања Божића, у тренутку када цар заврши са одевањем и стављањем инсигнија своје власти.182 Исти ови архонтопули сродници су, осим тога, први који, после деспота, севастократора и цезара, цару певају многољетије када овај, пошто је завршио са обедом, крене у своје одаје.183 Један од њих придржава столицу на коју цар, сутрадан, такође приликом обеда, у једном тренутку ставља своје стопало.184 Коначно, Псеудо–Кодин бележи да је цар, у дане свог крунисања, делио новац архонтима који би га окруживали, али и архонтопулима, јер му је била жеља да се сви – и архонти и архонтопули и војска и народ радују са њим, једући и пијући у царево здравље.185 У дане крунисања новог царског пара, када се данима одржавају раскошне свечане гозбе, архонтопул којег одреди василевс служи царски пар за њиховим столом, уз доместика и evpi. th/j trape,zhj.186 Архонти су, тако, између осталог, и слањем синова на царски двор, настојали да осигурају, тј. продуже сопствени утицај и моћ.187 Архонтопули су, пре свега, стицали исто образовање као и царевићи. Такав развојни процес је, верује се, имао и Лука Нотарас.188 И стихови које је Јован Евгеник саставио за гроб Исакија Асана саопштавају нам да је овај „племенитог рода изданак и царских крви грана“ „одгојен племенито у царским одајама“, а потом је „брзо напредовао, стигао до највеће славе, мењајући службе“.189 Да су се лову и ратничким вештинама заједно са царевићима учили млади аристократи потврђује и цар Манојло II Палеолог који у посмртном слову састављеном поводом смрти брата Теодора I бележи да су царевићи били окружени вршњацима и упражњавали су све оно што је приличило младом свету њиховог узраста, попут војних вежби, лова, такмичења која јачају вежбањем и доносе здравље и живот славе (evn toi/j eivwqo,sin o;nta kai. ta. ne,oij pre,ponta meta. tw/n 182 Ibid., 202. 183 Pseudo–Kodinos, 212. 184 Ibid., 217–218. 185 Ibid., 271. 186 Ibid., 272. 187 Kiousopoulou, Basileu,j, 90. 188 Kiousopoulou, Louka,j Notara,j, 164–5. 189 ПП I, 211. 34 h`li,kwn dra/n evn o[plwn gumnasi,oij, evn qh,raij, evn avgw/si corhgou/si toi/j avskou/si sw,masi r`w,mhn kai. u`gi,eian kai. to. meta. do,xhj biw/nai).190 Извори нас у највећој мери, међутим, обавештавају да су архонтопули често учествовали у различитим посланствима. Тако Сфранцис приповеда да је цар Манојло II, када се 1419–20. године османски султан Мехмед I, на свом путу ка Анадолији, зауставио крај Цариграда, упутио посланство које су чинили Димитрије Ласкарис Леонтарис, Исакије Асан, протостратор Манојло Кантакузин и многи архонтопули и војници са даровима, док су се цар и његови синови налазили на другом броду, са којег су поздравили уваженог неочекиваног госта.191 Сфранцис такође бележи да се он лично, са огромном свитом, коју су чинили архонтопули, војници, јеромонаси, певачи, лекари и музичари са својим инструментима, упутио октобра 1449. године у Грузију и Трапезунт, са задатком да уговори брак Константина Драгаша и једне од принцеза ове две земље.192 Сфранцис нам такође саопштава да је, пошто је сазнао да се Мара Бранковић вратила кући оцу после смрти Мурата II, а са циљем да убеди цара да се њоме ожени, преко једног од архонтопула који су се налазили у његовој свити, послао два поверљива писма Драгашу са одређеним инструкцијама.193 Како је њихов друштвени положај поглавито зависио од цара и односа са њим, архотни су настојали да му, на овај или онај начин, буду блиски и близу. Колико је царева реч била послења или коначна у том смислу, сугерише и податак да је, у неким случајевима, цар ограничавао и право кретања појединих архоната. То је, рецимо, био случај са Манојлом Палеологом Раулом, који је 1399. године хтео да се са читавом породицом исели из Цариграда, али га је цар у томе спречио (evkwlu,qh). Пошто је претходно продао једну њиву, покренуо је пред патријаршијским судом процес како би је сада, будући да није могао да оде, вратио назад. Иако је у томе имао и подршку Николе Софијана, није успео у свом науму.194 190 Funeral Oration, 105. 191 Sfranze, Cronaca, 16. 192 Ibid., 102. 193 Ibid., 108. 194 ММ II, 305. 35 Пишући Јовану V Палеологу у име Теодора Кавкадина,195 потоњег тутора деце цара Манојла II Палеолога, како би му цар доделио неку службу на двору, Димитрије Кидон оставио је сликовит опис како је неко постајао царски чиновник и шта је то значило. На Кидонову препоруку, наиме, цар је издао простагму којом му је додељено место у царској бирократији са скромном платом. У томе су га дуго времена, на различите начине, спречавали извесни чиновници. Коначно, они су нашли начин и да га удаље без тога да узме царев дар.196 Иако је Кавкадин убрзо добио своју службу и плату, све је то поново изгубио по свој прилици делатношћи истих тих чиновника. Кидон је, наиме, око 1386. године писао царевом месазону Гуделису да се заложи како би овај добио назад своју службу, јер су му „наудили безобразни људи који настоје да ојачају своје позиције на рачун Царства. Завидели су на ситним средствима за живот које је примао од цара и лишивши га тога, осудили су га на сиромаштво. Стога он седи код куће, са женом и децом, немајући ништа да у њу уђе, а трошећи оно што је током многих година уштедео“. Кавкадин је стога желео да се врати на своју пређашњу службу (u`phresi,an) и на скромну плату како би достојно служио (leitourgi,an) цару .197 Без обзира, дакле, колико је била мала, та чиновничка плата је, изгледа, могла да обезбеди и извесну уштеђевину. Плату која није била занемарљива (pronoi,aj evtetuch,kein ou;toi smikra/j) добијао је и Јован Аргиропул док је управљао једном школом у Цариграду.198 И у једном свом говору упућеном Јовану V је Димитрије Кидон набрајао добити које је имао један државни службеник: стицао је земљу и куће, позајмљивао је новац уз камату трговцима, узимао је поклоне од оних који су захтевали да их препоручи код цара, сам је делио положаје стичући личну моћ и омогућавао је рођацима да имају приступ државном богатству.199 Има, међутим, и примера како се неодговорно обављање дужности и кажњавало. Наиме, једном приликом када се цар враћао из Селимврије у Цариград, 195 Уп. поглавље Dou/loi. 196 Cydonès, II, 88, 93. 197 Ibid., 300‒301. 198 Comédie de Katablattas, 73. 199 Cydonès, I, 21, 22–24. 36 како бележи Јован Аргиропул, Катавлата је кренуо пред њега да га дочека. Међутим, погрешио је пут, па се вратио у град необављене дужности. Зато је морао да плати десет сребрњака.200 Манојло Оловол приповеда Мазарису како га је, пошто га је један племић довео на двор, цар примио са почастима, и он је почео да обавља службу његовог секретара. Обогатио се, каже, пишући свете и пречасне хрисовуље и простагме (o[pwj peplou,thken evxapi,nhj avf v w-n ge,grafe qei,wn te kai. septw/n crusobou,llwn kai. prostagma,twn), па је почео да гради сјајне велелепне куће (avnw|kodo,mhsen oivkei,aj lampra.j kai. perikallei/j). Почео је да живи бољи живот него до тада, постао је веома богат, оженио је племениту жену и завршио је своје куће у великом стилу (e;mmelon zwh.n evn tw|/ bi,w| zh/sai plei,w te kai. belti,w th/j h-sper bebi,wka o` tala,ntatoj, plou/to,n te kai. plei/ston plouth/sai kai. tw/n euvpatridw/n mi,an gh/mai kai. ta.j oivkei,aj lampra.j kai. perikallei/j evktele,sai).201 Поседовао је Оловол и закопано благо и велико поље које је недавно засадио.202 Дакле, онај ко би постао близак цару, укључујући и секретара, стицао би богатство и углед. Тако је, каже Мазарис, извесни Падијат доласком у Ад напустио родни град, породицу, куће, богатство и све остало, и морао је да се одрекне бољег друштва и високог положаја који је уживао на двору, будући да је био сарадник великом цару у Цариграду, Филиповом граду, у Анатолији, чувеном Лемносу и свуда (patri,da kai. ge,noj kai. oivki,aj kai. plou/ton kai. a;ll v a;tta kataleipw.n e;ti te diatribh.n kai. politei,an beltiwte,ran th/j h-j avph,lausa evn basilei,oij, o` kai. tw|/ mega,lw| basilei/ sugkopoia,saj kavn th|/ Kwnstanti,nou kavn th|/ Fili,ppou kavn th|/ VAnatolh/| kavn th|/ poluumnh,tw| Lh,mnw| kai. pantacou/).203 200 Comédie de Katablattas, 63. 201 Mazaris, 12‒14. 202 Ibid., 92. 203 Ibid., 28. 37 У Мазарисовој сатири, извесни Мисаило Мускаран,204 рачуновођа двора, човек дволичан и перфидан, паписта и борац против Симбола вере, који је одржавао тесне везе са Ђеновљанима из Пере, има политички и економски профил архоната скоројевића, тј. нових богаташа који су, пошто су царевима понудили своје економске услуге, заузврат добили утицајне положаје на двору и у политици Царства уопште.205 Са друге стране, многи су, пре него што су добили службу на двору, поседовали имовину која није много вредела. Мазарис саркастично помиње ‟покојног рогоњу Каранциса,” чије је имање, пре него што је издао цара и пошао са Јованом VII у Солун, што је био и почетак његовог богаћења, вредело само 70 златника.206 Пошто је Андроник Тарханиот Филантропин,207 желећи да се замонаши у Ватопеду, приспевши на Св. Гору готово одмах умро, без деце и наследника, по обичају је његова имовима коју је стекао avpo. te promhqei,$aj) kai. u`phrethma,t$wn% kai. euvergesi$w/n% w-n ei=ce para. th/j basilei,$aj% h`mw/n, подељена на три дела: рођацима, Ватопеду и царској благајни.208 И Мазарис бележи како му је Манојло Оловол рекао да га не би задесиле несреће да није остао веран цару: имао би новца у изобиљу, славу, поштовање и здравље и обављао би важне јавне функције (i`kano.n d v a'n ei=cej avrgu,rion do,xan te kai. timh.n kai. u`gi,eian, kai. mega,laj evleitou,rgeij a'n leitourgi,aj).209 Мазарис, такође, инсинуира да је састављање хрисовуља и простагми било уносна активност на двору. Манојло Оловол обогатио се пишући свете и пречасне хрисовуље и простагме, како у 204 Ранији истраживачи идентификовали су га као Димитрија Скарана, адресата Манојла II и Димитрија Кидона, човека са везама у Италији и рачуновође двора, како га назива у писмима Манојло II. Мисаило је било његово јеврејско име, а име Димитрије је добио на крштењу (Dennis, Letters, lvii– lx, 141). Th. Ganchou, Démètrios Kydonès, les frères Chryssobergès et la Crète (1397–1401), Bizanzio, Venezia e il mondo franco–greco (XII–XV secolo), ed. Ch. Maltezou, P. Schreiner, Venice 2002, 477 sq. и D. Jacoby, Byzantine Traders in Mamluk Egypt, Buza,ntio. Kra,toj kai Koinwni,a. Mnh,mh Ni,kou Oikonomi,dh, ed. A. Abramea, A. Laiou, E. Chrysos, Athene 2003, 258, n. 44 сумњају у ову идентификацију. 205 Mazaris, 48; Kiousopoulou, Basileu,j, 94. 206 Mazaris, 36. 207 Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 208 Dölger, Schatzkammern, 67. 209 Mazaris, 36. 38 Цариграду, тако и у Мореји.210 То потврђује и Јован Аргиропул који бележи да је Катавлата, пошто је постао судија у Цариграду, доносио незаконите одлуке, противне истини, издавао илегална и лажна документа, фалсификате (plastografi,ai), примао је мито, сваки дан доносећи одлуке за новац и сакупљајући мало по мало много злата (pro.j avrgu,rion ta.j kri,seij diatiqei.j kai. polu, ge crusi,on auvto,qen pareklego,menoj), поставши тако од Ироса Калијас. Јер како је другачије, пита се Аргиропул, стекао све оно што се зна да је поседовао: коње, робове, лепу одећу, многобројне и различите пурпурне огртаче.211 И Манојло Калекас је, пишући свом пријатељу Мелидонису, хвалио положај који имао крај цара, положај који му је давао престиж и унапређивао његово снабдевање новцем.212 Ово посредно донекле потрвђује и констатација цара Манојла II који каже да се Константин Иванко, судија у Солуну и истакнути учитељ и ретор, није, иако је то могао, одавао луксузу пошто би се вратио кући са својих дужности (geno,menoj oi;koi ou;te th/| trufh/| sauto.n evxedi,douj paro.n kai. to. r`a|qumei/n evxo,n soi die,ptuej).213 То да је контакт са двором тј. могућност да се буде што ближе цару, била гаранција сваког друштвеног напретка, сведоче различити извори. То се подједнако односило како на саме становнике Цариграда, тако и на оне из провинције, који су желели да дођу у престоницу. Тако је Теолог Коракс,214 од хришћанског рода и по положају од архоната византијске Филаделфије, по свој прилици пошто је град коначно пао у руке Турака, дошао у Цариград, тамо се спријатељио са једним из палате (kai. tini tw/n tou/ palati,ou) и стога је тамо често одлазио. Једно приликом је хитно затребао тумач и он се прихватио посла јер је одлично знао турски. Од тада су га цареви амбасадори укључивали у своје мисије због знања језика.215 Не само да је, поставши готово незаобилазни члан византијских посланстава, добио прилику да буде ближе цару, али и турским достојанственицима, већ је стекао и имовину у 210 Ibid., 12, 66. 211 Comédie de Katablattas, 51, 53. 212 Calecas 179. 213 Dennis, Letters, 123. 214 PLP no. 13160→92415; уп. поглавље Посланици. 215 Ducas, 161, 229. 39 Цариграду. Дука сведочи да му је кућа, пошто је умро, најпре конфискована, а потом и спаљена заједно са многим благом.216 Мазарис је, такође, забележио да је Манојла Оловола као секретара на Стари Несрећни Двор довео Алексије Каваларије Цамплакон, чиме је овај започео своју каријеру у царској служби.217 Када су се, опет, посалници Базелског сабора пожалили месазонима што им није дозвољено да узму секретара из Галате, док је састанцима са византијском страном, који је требало да буду поверљиви, присуствовао и секретар Анђео Филоматис Клидас,218 ови су одговорили да он није макар ко и да тим састанцима није присуствовао као секретар, већ као један од изабраних (w`ri,sqh … para. tou/ basile,wj parei/nai … w`j ei-j tw/n evklelegme,nwn, kai. ouvc w`j grammatiko,j).219 Архонти су учествовали у различитим церемонијама на двору. Тамо се, према строгим правилима, тачно знало место сваког од њих. Псеудо–Кодин на неколико места помиње архонте високог ранга (tou.j evnti,mouj tw/n avrco,ntwn),220 али и архонте првог реда (th/j prw,thj ta,xewj tw/n avrco,ntwn).221 Поменути извор прави и јасну разлику између достојанственика (oi[ te avxiw,mata u`pere,contej), а то су били деспоти, севастократори и цезари, и других архоната (oi` a;lloi pa,ntej a;rcontej), али издваја и највише и најплеменитије архонте (oi` krei,ttonej kai. euvgene,steroi tw/n avrco,ntwn) међу овим последњим.222 Деспоти, севастократори и цезари носили су царска обележја (basieli,aj su,mbola), док су паниперсеваст и протовестијар носили карактеристичне инсигније (para,shma), а сви заједно су чинили прву пентаду.223 Георгије Сфранцис такође на једном месту бележи да је била састављена и потписана хрисовуља да ће грузијска принцеза да буде царева жена и царица Цариграда. Тим поводом је грузијски владар послао са Сфранцисом у Цариград и једног архонта другог ранга 216 „th.n de. oivki,an auvtou/ dhmeu,santej evne,prhsan polu.n qhsauro.n ge,mousan“,Ducas, 235; Jorga, Notes I, 324, n. 1; уп. поглавље Посланици. 217 Mazaris, 10. 218 PLP no. 29927; уп. поглавље Посланици. 219 Syropoulos, 154. 220 Pseudo–Kodinos, 192, 221 Ibid., 210. 222 Ibid., 252, 256. 223 Ibid, 344. 40 (a;rcwn avpo. tou.j deute,rouj), пред којим је Драгаш начинио три крста црвеним мастилом на почетку документа, потврђујући тако грузијску традицију.224 Одећа коју су носили архонти представљала је визуелну манифестацију њиховог друштвеног положаја. Скупоцени материјал и украси од којих је била сачињена показивали су богатство и моћ оних који су је носили. Сходно томе, она их је издвајала од осталих, тј. припадника других друштвених слојева. Свеукупно, међутим, у дворском церемонијалу Царства огледа се један од елемената његовог континуитета: до самог Пада Византинци су настојали да и у овом смислу одрже везу са прошлошћу која је представљала језгро њиховог колективног идентитета.225 То, између осталог, потврђује и забелешка италијанског хуманисте Веспазијана да Бистићија који је, коментаришући како је била обучена византијска делегација која је пристигла на сабор у Ферари–Фиренци, приметио да Византинци више од петсто година нису променили свој стил одевања.226 Одећа коју су носили архонти такође је показивала и њихов хијерархијски ранг на двору, а сходно томе су и сви архонти у одређеним церемонијама учествовали према свом рангу.227 Наиме, нису сви архонти носили исте одежде. Псеудо–Кодин најпре уопштено бележи да су у време вечерње службе поводом великих празника архонти носили скараника, турбане, кавадионе и епилурика и то сваки према свом рангу (e[kastoj kata. th.n ta,xin auvtou/).228 Знамо такође да су приликом церемоније проглашења деспота носили своја уобичајена обележја (ta. oivkei/a forou,ntwn para,shma), тј. скараникон и остало.229 Међутим, када би цар носио круну, што се догађало приликом церемоније проглашења патријарха или деспота, али и у неким другим приликама, уз њега су стајала четворица најистакнутијих архоната, по двојица са сваке стране, носећи златни епилурикон и црвени скараникон и држећи у руци округли штит са царевим ликом на коњу и по копље од позлаћеног 224 Sfranze, Cronaca, 118. 225 Parani, Identity and Dress, 95, 125. 226 Vespasiano da Bisticci, The Vespasiano Memoirs, Lives of Illustrious Men of the XV Century, trans. W. George, E. Waters, Toronto 1997, 26. 227 Pseudo–Kodinos, 210. 228 Ibid., 195, 220. 229 Ibid., 274. 41 дрвета.230 Имали су, дакле, и одежде за посебне прилике. Исти извор, потом, бележи да, пошто цар уђе у триклин и седне за сто, за њим најпре улазе и клањају се они који носе златно–црвена скиадиа (skia,dia crusoko,kkina), а то су били архонти од паниперсеваста до великог стратопедарха,231 потом су следили они који носе жичане капе (surmathra, surmate,i?na), тј. они од великог примикирија до паракимомена печата,232 те потом архонти по даљем хијерархијском реду (oi` evfexh/j a;rcontej), тј. они који су носили капе вежене златом (klapwta,).233 Исто тако, скараникон су носили сви архонти од оног на врху лествице до логотета tw/n avgelw/n.234 Коначно, постојао је прописани dress–code и за ситуације када би се цар нашао у жалости. Ако би изгубио неког члана породице, цар би се оденуо у бело, док су сви архонти носили црно.235 Архонтима је, такође, било дозвољено и да носе одежду по имену гранаца (grana,tza), коју су они називали лапацас (lapa,tzaj) и коју је носио и цар. Цар ју је, међутим, носио без појаса, док су архонти морали да је носе са појасом.236 Псеудо–Кодин бележи да су сви архонти, од великог доместика до великог друнгарија вигле, носили, ако су тако желели, кавадион (kabba,dion) или епилурикон (evpilou,rikon), док они који су се налазили ниже на лествици нису на то имали право.237 Кавадион238 је био врста кафтана, тј. горње хаљине која је напред била отворена, дугих рукава, са златно извезеном крагном и порубима и која се везивала каишем, попут оне у којој је представљен и Теодор Метохит у Хори. Епилурикон је био врста капута пореклом са Истока који се, по правилу, носио заједно са турбаном.239 230 Ibid., 273. 231 Ibid., 132, 302. 232 Ibid., 132. 233 Ibid., 132, 207–208, 210. 234 Ibid., 132. 235 Ibid., 284. 236 Pseudo–Kodinos, 219. 237 Ibid., 158. 238 ODB 1088 (N. P. Ševčenko); Parani, Identity and Dress, 106. 239 Ibid., 107. 42 Скараникон је, поред турбана, био тип капе који је имао извесну званичну ноту.240 Скараника дворских достојанственика, почевши од великог доместика па све до протојеракариjа имали су и представе цара како стоји, на трону и како јаше.241 Најчешће је био златно–црвене боје, али су дворани нижег ранга носили и оне у боји кајсије, жуте или златно–беле.242 На скараникон управо личи o` me,gaj pi/loj, који је носио и Катавлата, како то сведочи Јован Аргиропул.243 Табарион (tampa,rion) је био огртач без рукава који су имали право да носе само највиши достојанственици и цареви рођаци, без обзира да ли су имали офикион или не.244 Скарамангион (skarama,ggion) је била туника дугих рукава, изрезана са стране, напред или позади, са каишем. Цар је носио пурпурни, златни или црвени, док су остали дворани носили скарамангионе других боја као своју основну званичну одежду. Изгледа да није имао карактер церемонијалне одеће.245 Скиадион (skia,dion) је био врста капе коју су, како сведочи Псеудо–Кодин, носили цар и већина дворана. Ова капа јавља се у Византији у XIV веку и верује се да је потекла са Запада.246 Како Псеудо–Кодин сведочи да је велики логотет носио скиадион, тако је било мишљења да је Теодор Метохит у Хори представљен са скиадионом, а не турбаном на глави. Други научници су скиадион идентификовали са капом са којом је на италијанским портретима био представљен цар Јован VIII.247 На једном месту, такође, Симеон Солунски бележи да су скиадион носили како ђакони и свештеници, тако и сенатори, па чак и цар.248 Понекад су га, међутим, као део свакодневне одеће, носили и архонти, као што то сведочи и фреска на којој је, у 240 Kiousopoulou, Kape,la, 190, 192; Parani, Identity and Dress, 108. Има, међутим, мишљења, да је скараникон био врста тунике која је често мењала скарамангион, ODB 1909 (A. Kazhdan), 1908 (N. P. Ševčenko). 241 Pseudo–Kodinos, 152–162. 242 Ibid., 132, 145, 152–164, 166, 177, 195, 206, 211, 216, 219, 273, 274, 302. 243 Comédie de Katablattas, 53. 244 Pseudo–Kodinos, 143, 147, 148, 149, 153. Parani, Identity and Dress, 106, n. 34 и 119–120 мишљења је да је табарион наследник средњевизантијске одежде хламиде коју Псеудо–Кодин ниједном не помиње. 245 ODB 1908 (N. P. Ševčenko). 246 Kiousopoulou, Kape,la, 192. 247 ODB 1910 (N. P. Ševčenko). 248 PG 155, 396 BC. 43 манастиру Богородице Пантанаса, представљен архонт Манојло Ласкарис Хацикис.249 Додела одговарајућих одежди појединим архонтима према њиховом хијерархијском положају, али и на основу заслуга, од стране цара такође је била део дворског церемонијала. Сфранцис нас обавештава да је цар Манојло II заповедио свом гардероберу да му да кавадион тамне боје, пресвучен крзном, као и ковчег који је историчар претходно затражио.250 И Мазарис сведочи да је цар својим дворанима и блиским људима поклањао одежде.251 Постојала су и строга правила која су прецизно дефинисала како се опходило према архонтима, што је, опет, било у складу са њиховим рангом. Јован Хортазмен је, тако, забележио да му је један дворанин пренео прекор неког архонта из палате (tina tw/n avrco,ntw/n evn tw|/ palati,w|) јер je једном приликом презрео његову племенитост (katefro,nhsa th/j sh/j euvgenei,aj), будући да му није климнуо главом, како је то био обичај (u`pokli,nein soi th.n kefalh,n, h-| qe,mij evsti,n), те га, тако, није поздравио како је то приличило његовом достојанству (pro.j to. avxi,wma). 252 Статусни симбол једног архонта био је, очигледно, и коњ којег је поседовао или је, на известан начин, на основу друштвеног положаја који је заузимао, могао, тј. имао право да јаше. Чини се да је то, пре свега, била одлика оних који су обављали неку јавну функцију. О томе нам најсликовитије сведочи писмо које је, негде између 1403. и 1408. године, цар Манојло II упутио Димитрију Хрисолорасу, очигледно поводом његовог именовања за месазона Јована VII у Солуну.253 У њему цар каже да је поседовање племенитог коња својствено војнику те да, стога, захтева и вештину јахања. То је, такође, живот оружја, плена, ратова, гоњења дивљих звери, гајења паса, речју, живот вештог стрелца и искусног ловца. Цар му предлаже да му обезбеди, стога, и другог, бољег коња (deu,teroj i[ppoj parenegkei/n dunhso,menoj th.n avreth.n tou/ prote,rou). Ако, међутим, настави да се бави књигама, а тек потом, на другом месту 249 Kiousopoulou, Kape,la, 192. 250 Sfranze, Cronaca, 28. 251 Mazaris, 10: “Где су оне блиставе одежде од беле свиле које ти је велики цар недавно поклонио, а које су те, док си се у њима наоколо шепурио, чиниле да личиш на сина квестора?“. 252 Chortasmenos, 174‒175. 253 Уп. поглавље Архонти–титуле. 44 јавним пословима, коњ му онда није ни потребан. Јер све што му је потребно за бављење књигама унутар је градских бедема и у непосредној градској околини, а за кретање градом није био потребан коњ. Супротно томе, неки достојанственик или чиновник имаo би потребу и да, из различитих разлога, напусти град, те би му за шуме, мочваре, планине и равнице, где може да покаже своју брзину, снагу и друге квалитете, наравно, био потребан и коњ. Цар на крају поручује Хрисолорасу да или пошаље њему тог коња, који му није од користи, како би га искористио неко други и како не би нанео неправду како цару тако коњу, или да призна да је коњ обичан и на тај начин оправда то што га користи, па га нико неће кривити што користи коња који му је прикладан.254 И Јован Аргиропул нас обавештава, сугеришући притом да му то по рангу није приличило, да је корумпирани судија Катавлата сваког дана, на коњу добро негованом и дебелом, којег је лично украсио, са косом и брадом добро очешљанима, пролазио посред агоре и другим улицама града као олимпијски победник који прави свој круг око стадиона, весео и блистав, захтевајући да му се диве и говоре како је судија великог града, често обавијен у величанствену тунику, носећи на глави нешто што би се могло узети као тијара, тј. велику пурпурну капу, уздигнутих обрва, ногу које висе, ослањајући се на узенгије како би се усправио. ... ‟Али можда су твој изглед достојанства и твојa уображеност, који ти уопште не стоје, могли да буду мамац за известан свет који је веровао да си племенитог порекла, јер си често држао такав став. Али гле како твор, како се каже, ставља шафран, или ако хоћеш, магарац лављу кожу”. 255 Одређена одећа је, дакле, другима, који нису познавали онога који ју је носио, сугерисала његов друштвени ранг. 254 Dennis, Letters, 113–115. 255 ‟ {Oqen kai. dh. kaq v h`me,ran evp v ovch,mati fero,menoj euvtrafei/ te kai. pi,oni, liparo.j w'n kauvto.j kai. euvanqh.j kai. th.n te ko,mhn kai. to. ge,neion eu= diatiqe,menoj, ou[twj h;dh dia. me,shj th/j avgora/j kai. tw/n a;llwn th/j po,lewj avguiw/n, w[sper tij ovlumpioni,khj geghqw.j kai. ma,la faidro.j perie,rch|, avxiw/n h;dh kauvto.j avpoble,pesqai tw|/ ge dikasth.j avkou,ein th/j mega,lhj po,lewj, avmpeco,menoj me.n polla,kij kai. th.n perikallh/ sou xusti,da, e;cwn d v evpi. kefalh/j kai. th.n oi-on eivpei/n sou tia,ran, le,gw dh. to.n shrikoi/j u`fa,smasin evndedume,non me,gan sou pi/lon, kai. ta.j me.n ovfru/j metew,rouj avnaspw/n, tw. de. po,de kaqiei.j kapi. Æ toi/j th/j evfestri,doj kli,maxin evpereido,menoj kai. to.n loipo.n avnakoufi,zwn a;nqrwpon... VAlla. ga.r h=n a'n i;swj ta. th/j semno,thtoj th/sde kai. tou/ mhde,n soi prosh,kontoj o;gkou kai. evxapath/sai, tinaj w[ste kai. oivhqh/nai, se tw/n eu= gegono,twn ei=nai, ei; ge, soi ta. toiau/ta eivj te,loj evpi. tou/ toiou/de sch,matoj evmemenh,ken· nu/n d v o[ fasi, to.n krokwto.n h` galh/, eiv de. bou,lei ge, th.n leonth.n o` o;noj”, Comédie de Katablattas, 53‒54. 45 Сфранцис нас извештава да је, када су пред њега, како би га дочекали, 1421. године послати Димитрије Ласкарис Леонтарис, Исакије Асан и протостратор Кантакузин, султан Мехмед I Асану поклонио племенитог коња, овај га је дао свом зету Георгију Филантропину, а овај, потом, свом рођаку Комнину, зету протостратора Кантакузина. Кад је Комнин на том коњу бежао у Галату, Сфранцисов брат га је ухватио и цар му је као награду дао тог истог коња. Он је, коначно, завршио код Сфранциса, када је овај кретао за Мореју.256 И Руј Гонзалес де Клавихо бележи да је пратња, у којој се налазио и царев зет, Иларион Дорија, која је Шпанца и његово посланство водила у обилазак Цариграда, била на коњима.257 Псеудо–Кодин је забележио да када би неко од војника плаћеника, који нема деце, тј. синова, погинуо, његов коњ припао би великом доместику.258 И коњ се, дакле, наслеђивао и био је, очигледно, статусни симбол, сугеришући да је личност која га јаше архонт. Када је византијска делегација приспела у Ферару, цар је од папе затражио да обезбеди коње за јахање њему и његовим архонтима. После многих молби, послато им је 11 мула (parippi,dia) које уопште нису биле добре нити су имале потребне квалитете коња. Како ниједна није одговарала цару, догодило се да је тада из Русије стигао Гуделис, те је цар од њега купио једног коња на којем је ишао у лов. Остале коње узео је деспот Димитрије.259 Јован Хортазмен се у једном писму, упућеном Манојлу Тарханиоту Вулотису, жалио што његов адресат, упркос позиву, није дошао код њега. Узнемиравајуће је било и то што је Вулотис, да је хтео, могао да стигне брзо будући да је имао коња (to. mhde. avporei/n i[ppou, di v ou- du,nait v a;n tij, o[poi bou,letai, diata,couj evlqei/n).260 Обраћајући се, у име сина Николе, Теодору Каристину, у време док се овај 1439. године налазио у Италији, заједно са царем, pra,ttontoj to,te ta. sunodika, 256 Sfranze, Cronaca, 46. 257 Clavijo, 78. 258 Pseudo–Kodinos, 251. 259 Syropoulos, 296. 260 Chortasmenos, 182. 46 месазон Лука Нотарас започео је писмо које му упућује констатацијом да су код њих, Витантинаца, коњи често потребни. Они су, тако, били незамењиви у лову, када би се ловац затекао на неком непроходном простору, али су се, такође, користили и ради такмичења на Хиподрому у којима су учествовали млади аристократи попут Николе Нотараса, о чему се и говори у писму. Његовог, наиме, жутог (u`po,xanqoj) коња претрчала су три купљена коња (new,nhtoi) и он је био осрамоћен. Стога је Никола замолио оца да од Каристина, очигледно њиховог власника, затражи да му завешта једног од њих, најбржег.261 У другом писму Никола му тражи да му буде учитељ лова и свих ствари које су се тицале стицања ратничких вештина.262 Сваки од архоната имао је и свој барјак (fla,moulon). Знамо да су током литургије или вечерње службе, у време прославе Божића, ако би била субота или недеља, архонти који су служили у церемонји пријема носили царске барјаке (ta. basilika. fe,rontej fla,moula) којих је било укупно 12: ту су била два барјака са ликом једног од архистратига, два барјака са ликом неког од јерараха, два са крстом и ликом четворице великомученика, Димитрија, Прокопија, Теодора Тирона и Теодора Стратилата, два барјака са ликом Св. Ђорђа, два са представом змаја и два са ликом цара на коњу (tou/ basile,wj e;con sth,lhn e;fippon). Иза ових царских барјака следили су барјаци деспота и архоната, без посебног редоследа, а иза њих барјаци димарха (tw/n dhma,rcwn).263 Архонти високог ранга су користили и печате, иако за овај период о томе немамо сфрагистичког материјала који би то посведочио. Само је Псеудо–Кодин забележио да је паракимомен печата печатио у воску у име цара, царице мајке, царице цареве супруге и царевог сина, док је за деспоте, патријарха и остале архонте високог ранга (tou.j loipou.j a;rcontaj tw/n evntimote,rwn) печатио оловним печатом.264 Неки од њих су користили и монограме. То се, рецимо зна за Димитрија Анђела Филоматиса Клидаса.265 Верује се да се његов монограм налази на печату 261 ПП II, 182–184. 262 Ibid., 184–185. 263 Pseudo–Kodinos, 195–196. 264 Ibid., 175–176. 265 PLP no. 29927; уп. поглавље Посланици. 47 хрисовуље из 1414. године коју је цар Манојло II издао у корист Ватопеда.266 Монограм Јована Франгопула,267 протостратора и генералног месазона у Мистри, налази се на зидовима његове задужбине Богородице Пантанаса у престоници Мореје. Архонти су учествовали и у неким другим активностима на двору, можда мање фомалним, али не и мање значајним. Једна од њих је била и да су били саставни део царевог литерарног кружока, бар када је у питању цар Манојло II Палеолог. Тако из једног царевог писма Михаилу Валсамону, протекдику и потом великом хартофилаксу, сазнајемо да је његово писмо било прочитано „para. tw/n mousolh,ptwn“, а Јагарис који га је читао, био је толико усхићен њиме, да није био у стању да настави.268 Са друге стране, Мазарис исмева не толико кружок, колико неке од оних који су му припадали, истичући како су у њему учествовале и личности које томе нису биле склоне или нису имале литерарног талента. Пре него што ће да напусти Ад, Манојло Оловол му поручује да поздрави најплеменитијег и неуког Асана, вољеног ујака најсветијег цара (to.n euvgene,staton kai. pa,shj avmaqi,aj te kai. avmousi,aj ge,monta peripo,qhton qei/on tou/ qeiota,tou kai. mega,lou auvtokra,toroj to.n VAsa/n), највећег од говорника (r`htorikw,tat v avndrw/n), јер ни у Аду није могао да заборави његове златне речи, баш као што ни на двору није пропуштао прилику да чује његове списе заједно са царем и осталима (evn tai/j basilikai/j auvlai/j tw|/ te kratou/nti kai. toi/j e`te,roij evkoi,noun o[sai w-rai ta. sa. xuggra,mmata). Тако сада ноћу Плутону и Персефони беседи његове кристално јасне расправе о васкрсењу мртвих, а дању ужива да пред Минојем, Еаком и Радамантом рецитује све што је написао, тј. свих 69 бесмислених и збрканих говора.269 Говорничку вештину Никифора Принкиписа Хиласа хвалио је у једном писму Генадије Схоларије,270 а овај архонт саставио је и посмртно слово Клеопи Малатести Палеологини, супрузи деспота Теодора II Палеолога.271 Спомиње 266 Laurent, Monogrammes, 334‒336. 267 PLP no. 30100; уп. поглавља Архонти‒титуле и Архонти и религиозне задужбине. 268 Dennis, Letters, 95, lvi где га идентификује са Марком Палеологом Јагарисом (уп. поглавља Oivkei,oi, Посланици и Архонти–титуле). 269 Mazaris, 56‒58. 270 ПП II, 227; Bogiatzides, Ceila/dej, 206–7. 271 Ibid., 144‒152. 48 се у једном рукопису с краја XV века као “avnh.r evpisth,mwn kai. th,mioj a;rcon”.272 Одличан говорник био је, коначно, и Манојло Оловол, ‟најбољи секретар великог и најплеменитијег цара”.273 И архонти су, по угледу на царски двор, у својим домовима организовали литерарне вечери. То сигурно знамо за Луку Нотараса.274 Ово нас, тако, доводи до још једне веома важне карактеристике која је била својствена аристократији ‒ то је било врхунско високо образовање.275 Колико је оно било важно за највише социјалне слојеве, те да се племенитост није налазила само у пореклу, сугерише и сам цар Манојло II Палеолог у Посмртном слову посвећеном деспоту Теодору I констатацијом да су се њихови родитељи можда чинили сјајнијима због њиховог ранга и пурпура, али су такође улепшали ове симболе власти подједнако својом физичком и душевном лепотом (Eiv ga.r kai. to. sch/ma tou,touj kai. h` porfu,ra lamprote,rouj avpe,fainon, avlla. kai. auvtoi, pwj au=qij avpe,fainon evkei/na lampro,tera ouv mo,non w[ra| sw,matoj, avlla. kai. yuch/j kosmio,thti). Теодор је одгојен како је доликовало царском изданку. Ревностан у учењу, превазишао је учитеље реторике, физичке инструкторе и остале који су га подучавали корисним стварима (tw/n sofistw/n kai. tw/n paidotribw/n kai. tw/n o`tiou/n crhsto.n evpith,deuma didasko,ntwn). Надмашивао је све у гимнастици и такмичењима и свим активностима ове врсте (u`pernikw/n h=n kavn toi/j gumnasi,oij kavn tai/j a`mi,llaij kavn a[pasin), тако да је било узалудно изазивати га. Иако је био последњи од браће, био је испред осталих у свему овоме, тј. у образовању и вештинама. Јер, био је мудар, праведан, храбар, истрајан у најстрашнијим ситуацијама (Nounech,j te ga.r h=n, di,kaioj, avndrei/oj, avklinh.j kavn toi/j ma,lista foberoi/j).276 Цар‒филозоф у још једном свом делу истиче значај образовања констатацијом да када би млади покушали да воде оне са седом косом, они који су 272 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 339. 273 Mazaris, 10, 12. 274 ‟h=n sullo,gouj o`ra/n evn toi/j oi;koij evkei,nou, avndrw/n ouvk o`li,gwn sunercome,nwn me,roj ti tw/n evpitetame,nwn nuktw/n auvtw|/ sundia,gontaj· w-n oi` me.n peri. dogma,twn qeologikw/n evpoiou/nto to.n lo,gon, kai. toi/j toiou/toij prosei/con to.n nou/n· oi` de. filoso,fwn h[ptonto zhthma,twn te kai. qewriw/n· a;lloi de. ta.j i`storika.j meth|,esan bi,blouj, ta. te tw.n ~Ellh,nwn e;rgakai. tw/n ~Rwmai,wn skepto,menoi”, Legrand, VEpita,fioj, 418‒419. 275 Ostrogorsky, Aristocracy, 29‒30. 276 Funeral Oration, 85‒87. 49 потчињени и неуки да покушају да воде владаре и зналце, софизмима и заблудама, а не убедљивим аргументима, настало би расуло и све би било наопако (kai. h` me.n neo,thj th.n polia.n, to. d v au= avrco,menon kai. to. avmaqe.j, to. a;rcon fe,rein peira/tai, kai. to. pei/ran evschko.j, eivj o[ dokei/ a;riston ei=nai paragwgh|/ kai. sofi,smasin, ouv peiqoi/ pa,nth| do,lou kaqareuou,sh|, avnte,straptai h` ta,xij, kai. sugke,cutai pa,nta).277 Да је високо образовање било својствено аристократији Манојло II још једном сугерише констатацијом коју је изрекла његова мајка Јелена, у замишљеном дијалогу на тему морала и брака који су водили, да није могуће натерати на филозофију људе којима уопште не пада на памет да филозофирају док њихов ранг позива на друге активности (pw/j ouv prw/ton me.n ta. me,gist v a'n avdikoi,hj, bi,on dh, tina filo,sofon pareisa,gwn, oi-j ouvd v eivj nou/n evph/lqe pw,pote to. filosofei/n, avll v e[tera, tina to. sch/ma pra,gmata evpagge,lletai*).278 То исто сугерише и солунски архиеписком Исидор Главас. Објашњавајући, наиме, на једном месту зашто они, обичан свет, тј. они који раде са својим рукама, мајстори, занатлије и сељаци (di,kellan kai. u[nnin kai. ske,parnon kai. pri,ona kai. sfu/ran kai. a;kmwna kai. a;llo ti tw/n tecnikw/n evrgalei,wn kalw/j oi=de metaceiri,zein), не би могли да управљају градом, Исидор је веровао да је то стога што не поседују потребно образовање које разикује владајућу елиту од њих самих (politei,an de. o[pwj crh. dioikei/sqai kai. th.n euvnomi,an diathrei/sqai; gewrgw|/ kai. skapanei/ kai. ceirwna,kth| politei,aj evgceiri,zein dioi,khsin kai. pra,gmata nou/ kai. pei,raj a;llhj deo,mena; ouvk a'n avgorai/oj a;nqrwpoj kai. skhnorra,foj kai. skutode,thj sou/ dih,lattein euvgenou/j a;llhj euvmoirhko,toj paidei,aj; tw/n cudai,wn dhladh. kai. mh. th.n prw,thn ta,xin kata, te nou/n evco,ntwn kai. dia,noian).279 Стога не чуди да су понекад интелектуални таленат и делатност били пропусница у највише друштвене кругове. Цар Манојло II Палеолог саопштава да је говорничка вештина Константину Иванку донела позиве на саборе, академије и дворове (prosklh,seij te kai. timai. para. ta. bouleuth,ria, para. ta. mousei/a, para. ta.j 277 Dialogue, 64. 278 Ibid., 88. 279 Laourdas, VIsidw,rou ~Omili,ai, 61, 63. 50 di,kaj auvta,j). Јер људи су желели да га слушају, а они високог ранга су му са задовољством омогућавали напредак (to, te pei/qeswai oi-j gnoi,hj kai. to. pa,ntaj soi su.n h`donh/| paracwrei/n tw/n prwtei,wn).280 У посмртном говору који је, поводом смрти Луке Нотараса, 1470. године саставио Јован Мосх каже се да је Лука Нотарас стекао само основно образовање.281 Он сам то потврђује у писму Генадију Схоларију и каже да „Ne,w| moi e'ti o;nti kai. evj didaska,louj foitw/ntai h;koustai par v auvtw/n pe,nte crh/sqai glw,ssaij tou.j {Ellhnaj. ~H de. tw/n pragma,twn avnwmali,a kai. to. a;llote a;llouj avmei,bein to,pouj ouvk avfh/kan maqei/n me tau,taj kai. o`pwsou/n scedo,n, mi,an de. mo,nhn th.n koinh.n crw,meqa“.282 Међутиом, и поред тога, он је био један образован човек. Сигурно је говорио италијански, што сугерише његов положај тумача. Бавио се филозофијом,283 а читао је и, тако, познавао и теологију. Очигледно је касније, или непрестано, Нотарас своје образовање допуњавао.284 Његово образовање хвалили су и Георгије Схоларије285 и Јован Аргиропул.286 Са друге стране, непотпуно образовање доводило се у везу са ниским пореклом, како то сведочи Аргиропул бележећи да је Катавлата постао учитељ у Солуну иако је био потпуно неупућен у основе граматике и реторике и без искуства у преосталом образовању (th/j a;llhj tw/n lo,gwn paidei,aj), полуписмен (Lo,gwn gou/n paidei,aj avmoirw/n). Настојећи да, у складу са захтевима највиших стандарда интелектуалног изражавања, његова књижевна вештина буде и духовита, Аргиропул то и илуструје веома пластично ‒ Катавлата је једном приликом, док је био 280 Dennis, Letters, 123. 281 Legrand, VEpita,fioj, 415. 282 ПП II, 194. 283 ‟filosofi,an meth,ei evpimelw/j”, Legrand, VEpita,fioj, 416. 284 Legrand, VEpita,fioj, 419. 285 ‟VEdo,qh soi po,qoj kai. spoudh. para. qeou/, i[na ma,qh|j avkribw/j kai. tupw,sh|j th|/ dianoi,a| kai. oi-on evgkola,yh|j avmetasta,twj ta. tw/n a`gi,wn didaska,lwn r`hta.”, ПП I, 141; ‟VEpei. de. ge kai. to.n evk tw/n lo,gwn ko,smon evzh,teij. ou-toj ga.r evne,dei tw|/ mege,qei th/j fu,sewj. evn bracei/ cro,nw| sunele,xw ta. ka,llista, bibli,oij evgku,yaj h' prose,cwn avnagignwsko,ntwn e`te,rwn, ou]j h` th/j sh/j avreth/j aivdw,j, evni,ouj de. kai. h` crei,a kaq v h`me,ran eivj th.n sh.n oivkei,an sunh/gein”, ПП II, 205. 286 ‟ouvc h=tton de. kai. th.n h]n e;ceij peri. out.j lo,gouj spoudh,n, ou]j tw/n evn u`mi/n a`pa,ntwn nomi,zw to. timiw,taton nu/n me.n i`stori,aj cai,rein kai. a[per evn xugrafai/j perie,cetai, nu/n de. filosofei/j avkribw/j, w[sper tij evn VAkadhmi,a| trafei.j h' ploka.j eivdw.j lo,gwn”, Arguropou,leia, ed. S. Lampros, Athene 1910, 108. 51 службеник судије Константина Иванка у Солуну, извесног монаха Симона потписао на једној од одлука као o`lo,ceston avnt v evlaci,stou. Исмевали су га и други аристократи који су за њега говорили ‟Саул међу пророцима, а Катавлата међу интелектуалцима”.287 Темељном и добром образовању византијских архоната показатељ је била и чињеница ко су им били учитељи. ‟Јер од добрих учитеља, добро знање (kalw/n ga,r fasi didaska,lwn, kala. ta. maqh,mata)”.288 Тако знамо да је један од истакнутих учитеља византијске аристократије XV века био Јован Хортазмен. Међу његовим ученицима били су Георгије Палеолог Кантакузин, син царевог ујака Теодора Кантакузина Палеолога, Манојло Палеолог Асан, син Андрее Асана, син Георгија Јагуписа.289 Могуће је да је његов ђак био чак и Јован Аргиропул, који се, иначе, хвали својим напорним и марљивим школовањем којим је свима био за пример. Он сам је, такође, био угледни цариградски професор и учитељ.290 У директној вези са образовањем стајао је и начин живота (th/j politei,aj, bi,on kai. politei,a)291 који је један архонт требало да води. Јер, ко нема образовања, природно је да нема срама (toiou/ton ga.r avpe,deutoj yuch, e;mfuton e;cousa th.n avnai,eian).292 Јован Аргиропул, одговарајући на оптужбе које је против њега изрекао Катавлата, на почетку свог дела упереног против овог чиновника каже да ће испричати све детаље о његовом животу и моралу и показати свету да га ништа није издвајало од обичног развратника или једног свирача флауте (corau,lou tino.j). Јер и то име му пристаје јер је често узимао гитару у руке и дириговао плесу и певању на дегутантан начин (pornika. kai. avko,lasta) као хоровођа.293 Није се сматрало племенитим ни бити мамуран и пијан (kraipalw/n kai. mequ,wn) и изводити пантомиме, дакле уопште се понашати као забављач, тј. не разликовати се од света у позоришту (ouvde,n ti scedo.n diafe,ronta tw/n evpi. skhnh/j), мимичара, плесача, пајаца (geloi,wn) и 287 Comédie de Katablattas, 43, 47, 65. 288 Ibid., 75. 289 Chortasmenos, 186, 187, 227‒237, 176‒177. 290 Comédie de Katablattas, 73‒75. 291 Ibid., 35, 43. 292 Comédie de Katablattas, 61. 293 Ibid., 29; уп. поглавље Dou/loi. 52 читавог света спектакла.294 А архонти Ромеја (oi` tw/n ~Rwmai,wn a;rcontej) нису ценили Катавлатину врлину, иако су итекако знали да цене истакнуте међу угледнима и озбиљнима (evpi,shmon to. tou.j evllogi,mouj kai. a;llwj spoudai,ouj o;ntaj).295 Породица, тј. порекло, заузимали су истакнуто и важно место у друштвеном положају архоната. Породични углед и, пре свега, континуитет, један су од темеља социјалног статуса. Јован Аргиропул, одговарајући на Катавлатине оптужбе, које је овај изнео тврдећи да је безбожан и увредивши његово понашање и његову породицу (ta. d v eivj tou.j tro,pouj kai. to. ge,noj evxu,brisaj), каже да се неће обазирати на прво, али да ће говорити о овом другом (pro.j de, ge ta. deu,tera kai. dh. to.n lo,gon toih,somai) тј. да ће бранити своје манире и род. Јер изрекао је против њих (kaq v h`mw/n) такве грубости, сугеришући нискост његовог рода и манира (th.n tou/ ge,nouj dhlono,ti kai. tw/n tro,pwn faulo,thta aivnitto,menoj). Јер његова породица имала је храбрости (avndrei,an), богатство (plou/ton), сјај живота (lampro,thta bi,ou), власт (avrca,j), почасти од царева (para. basile,wn tima,j), а њено име било је познато широм Хеладе и Македоније (w-n evpi. tou,toij e;ti kai. tou;noma para. pa/si toi/j th.n ~Ella,da kai. th.n a;llhn Makedonikh.n e;cousin cw,ran diabebo,htai).296 Аргиропул, дакле, својим списом против Катавлате брани колективитет садржан у сопственом роду. Катавлатина нискост није се, међутим, огледала само у понашању, већ и у пореклу ‒ он је био син радника, ткача, чувеног megakle,hj, како су Византинци иронично називали занатлије.297 Иако је од њега наследио занат, ипак је био брз да се ослободи судбине коју му је наметало порекло, што су заборавили ‛људи од писмаʼ, па је постао признат за филозофију, он, потпуни аналфабет.298 И ниско порекло Манојла Оловола Мазарис кометарише констатацијом да се он од сиромаштва уздигао до богатства, од нечасти ка поштовању, из анонимности ка слави, из безначајности ка признавању.299 И место рођења играло је, у овом смислу, велику улогу. Да је и у томе Цариград био царица градова, сведочи још једном Аргиропул ироничном опаском да 294 Comédie de Katablattas, 31, 43. 295 Ibid., 75. 296 Comédie de Katablattas, 31, 33. 297 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 114–115. 298 Comédie de Katablattas, 33. 299 Mazaris, 28. 53 је Катавлата био порелком из Сера, док је он рођен у Цариграду, а ‛између њих је многоʼ (tou,toin de. polu. to. metaxu,).300 Директно у вези са тим била је и брачна политика архоната. Архонти су се, наиме, међусобно повезивали браковима, при чему се нарочито настојало, и сматрало успешним, да се, на било који начин, вежу у том смислу за царску породицу. То је било једно од средстава јачања њихове моћи. Знамо, тако, да је велики стратопедарх Димитрије Палеолог Метохит удао ћерке за Јована Дисипата, Николу Гуделиса и Димитрија Ласкариса Леонтариса млађег. Лука Нотарас помиње се у изворима као царев gambro,j, а ћерке је удао у породице Гатилузи, Палеолог и Кантакузин. Георгије Филантропин био је зет Исакија Асана, а његов нећак Комнин био је зет протостратора Кантакузина. Верује се да су старе аристократске породице орођавањем са новим архонтским породицама настојале да искористе њихово богатство, а ове су, опет, орођавањем са старом аристократијом, стицале друштвено признање.301 Најочигледнији показатељ ових међусобних бракова између аристократа јесу породична имена која су, на основу њих, носили. Ови бракови су им, наиме, давали прво да усвајају презимена својих рођака чак и ако је та брачна веза била успостављена у даљој прошлости.302 У овом смислу је, бар када је у питању XV век, најилустративнији пример Јован Торницис Дука Анђео Палеолог Раул Ласкарис Асан,303 аристократа, рекло би се, који је на овај начин потписан на икони коју је даровао манастиру Мега Спилеон у близини Калаврите. Многе вести извора сведоче о великом богатству појединих византијских архоната. Јер, архонтима је била потреба и одређена имовина за одређени начин раскошног живота који су водили.304 Јавна манифестација њиховог богатства, попут поседовања велелепних кућа и вођења једног раскошног живота, често је, међутим, изазивала осуду савременика, што добија посебну димензију ако се њихов луксузни живот повеже са њиховом неспремношћу да бар део своје огромне имовине ставе на 300 Comédie de Katablattas, 35. 301 Kyritses, Aristocracy, 268; Kiousopoulou, Basileu,j, 87‒88; уп. даље излагање. 302 Laiou, Aristocracy, 135. 303 PLP no. 1502; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 304 Dennis, Letters, 113. 54 располагање отаџбини, како би се одбранила. Врло оштар је, тако, у својим оптужбама био Симеон Солунски. Он је нападао архонте што чувају своје богатство, не дају ништа Богу и отимају од становништва које им је подређено, дајући, истовремено, и њима лош пример.305 Јосиф Вријеније је негде после 1415. године одржао један говор у којем је оптуживао богате цариградске архонте да зидају троспратне куће, а не дају новац да се оправе градске зидине. Њихово лоше стање могло би да омогући Турцима да прегазе Цариград у року од једне седмице.306 И потоњи кардинал Висарион је у једном писму деспоту Константину изнео мишљење да је раскошан и декадентан живот морејских ароната био главни узрок што је становништво било спремно да се преда Турцима без отпора. Стога је деспот требало да ограничи њихова богатства, која су подразумевала златни и сребрни накит, скупоцену одећу од свиле, вежену златом, китњасту војну опрему, скупе куће испуњене многобројним слугама, раскошне прославе, свадбене банкете или сахране.307 Плитон је, такође, критиковао луксуз морејских архоната, верујући да би требало да своје богатство дају на располагање у корист општег добра како би се, пре свега, унапредила војна моћ Мореје.308 Без обзира на то, било међу архонтима и оних који су давали своја лична средства на располагање држави како би користила читавој заједници. Знамо да је, рецимо, Лука Нотарас својим богатством у неколико наврата био гарант новачног зајма који је требало да буде употребљен за одбрану Цариграда.309 Јован Хортазмен је нашироко прослављао врлину Георгија Гуделиса јер је од своје велелепне куће у Цариграду, која се, верује се, налазила на форуму Таври, тј. у трговачком делу 305 Balfour, Symeon, 47; уп. поглавље Архонти Солуна. 306 VIwsh.f Bruenni,ou Dhmhgori,a peri. tou/ th/j Po,lewj avnakti,smatoj (1415 m. C.), ed. N. B. Tomadakis, EEBS 36 (1968) 3–12. О хронологији настанка овог говора cf. Necipoğlu, Byzantium, 187 n. 10. 307 ‟Perikopte,on th.n evn crusw/| kai. avrgu,rw| th.n evn shrikoi/j i`mati,oij kai. diacru,soij tou/to me.n avndrw/n, tou/to de. gunaikw/n ei;te evn kouleoi/j ei;te evn evfippei,oij, ei;te evn o`poioisdh,pote skeu,esi polute,leian, th.n evn plh,qei qerapeni,dwn, th.n evn tai/j tw/n frenw/n evpido,sesin avlogi,an, th.n evn e`ortai/j, th.n evn ga,moij, th.n evn tafai/j te kai. kh,desi, th.n evn oivkodomh,masi, th.n evn th/| loiph|/ diai,th| dapa,nhn”, ПП IV, 38. 308 ‟Th.n de. tou/ bi,ou di,aitan toi/j te a;lloij poli,taij kai. ma,lista a;rcousi mh. polutelh/, avlla. metri,an ei=nai, xenikw/n me.n evsqh,twn a;llwn matai,wn kai. avnwfelw/n ovligwrou/si, pro.j de. to.n po,lemon pa/si tetagme,noij kai. ta.j evntau/qa ferou,saj qerapeu,ousi paraskeua,j, a]j avna.gkh meiou/sqai, te kai. avsqeneste,rwj i;scein, a;llose, ph evxanaloume,nwn tw/n dapanw/n”, ПП IV, 124; Woodhouse, Plethon, 95. 309 Matschke, Notaras Family, 65; Ganchou, Rachat, 164, 188. 55 Цариграда,310 начинио болницу‒сиротиште.311 То исто је учинила и једна архонтиса, Теодора Кантакузина Комнина, некадашња трапезунтска царица, ћерка севастократора Нићифора Кантакузина и супруга Алексија III Комнина, пошто се, после мужевљеве смрти 1390. године вратила у Цариград и замонашила под именом Теодосија.312 Сачуван је један натпис који сведочи да је Манојло Вријеније Леонтарис313 1438. године о сопственом трошку обновио капију Пиги, тј. Селимвријску капију у Цариграду.314 Са друге стране, опет, иам вести да је Манојло Палеолог Јагарис, који је био задужен за поправку бедема у време последње опсаде Цариграда, проневерио државни новац дат у ту сврху.315 Без обзира што су многи од њих настојали да стекну положај на двору и, тако, и одређене приходе или приступ службама које су, на различите начине биле профитабилне, велики део прихода није долазио од надокнада за вршење служби, него из других извора. Неки од њих су били земљопоседници, неки су поседовали градску имовину (куће, радионице, продавнице), неки су се бавили трговином, банкарством и бизнисом. Иако је већина архоната поседовала куће, радње, вртове, винограде или земљишне парцеле, у почетку је избегавала да прода своје некретнине, те је позајмљивала новац од поверилаца. Овај новац, међутим, нису поново улагали у послове, већ су од њега настојали да преживе. Њихови дугови су се, тако, множили, те су архонти постепено бивали принуђени да продају оно што су поседовали од некретнина. Последња ствар којој су прибегавали били су и мирази њихових супруга.316 Иако међу патријаршијским одлукама има примера где су се, услед неких посебних прилика, дозвољавале извесне промене власништва над имовином мираза, закони о њеној заштити су веома ревносно поштовани.317 Како то показују управо многе синодалне одлике, жена је могла да тужи мужа суду јер је лоше управљао 310 Matschke, Fall vom Konstantinopel, 216; Kiousopoulou, Basileu,j, 33. 311 Chortasmenos, 158‒159; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 312 ММ II 394–395; Darrouzès, Regestes no. 3137; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 313 PLP no. 14682; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 314 Janin, Constantinople, 257. 315 Melville–Jones, Seven Accounts, 12–41; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 316 Necipoğlu, Byzantium, 80‒83, 166. 317 Cf. ММ II, 299‒300, 382‒384, 393, 420‒421, 439‒441. Овом темом се бавила Macrides, Dowry and Inheritance, 89–98. 56 њеном имовином од мираза и он је био обавезан да јој надокнади штету, додуше ако такав чин њега не би отерао у потпуно сиромаштво.318 Многе синодалне одлуке Цариградске патријаршије помињу жене као самосталне правне субјекте које су често у том својству наступале не само како би заштитиле сопствене, већ и економске интересе своје деце или неких других чланова породице.319 Имање једне Ирине Палеолог у Цариграду, чији је део дала свом сину Алексију 1400. године садржало је, између осталог, виноград са пашњаком и околном земљом, куће са двориштем, црквом која се налазила унутар њега и пекару (avmpe,lion meta/ th/j nomh/j kai. perioch/j auvtou/ kai. ta. o`sph,tia meta/ th/j auvlh/j kai. tou/ evn auvtoi/j peri$ke%klei$s%me,nou qei,ou naou/ kai. to/ magkipiko.n evrgasth,rion).320 Из једне синодалне одлуке из априла 1400. године сазнајемо да је извесни Кумусис, очигледно богати цариградски занатлија, поседовао покретну и непокретну имовину у престоници у вредности од седам хиљада перпера.321 Из једне друге синодалне одлуке, из новембра 1397. године, сазнајемо и шта је чинило део једног богатог мираза пронађеног у кући једног, такође, имућног Цариграђанина, по имену Калоидаса. Тако су у документу наведени виноград, величине 16 музурија и две трећине (to. me.n avmpe,lin mouzouri,wn eu`reqe.n dekae.x kai. di,moiron) у вредности од 500 перпера, кућа заједно са вуном која се у њој налазила, у вредности од 16 перпера, од зграда је то био новоподигнути триклин заједно са пратећим просторијама (meta. tw/n su.n auvtw|/ kelli,wn), половином дворишта и половином баште (th/j h`misei,aj auvlh/j kai. tou/ h`mi,seoj periboli,ou), у вредности од 208 перпера, друге зграде које су се налазиле уз пекарску радионицу у вредности од 218 перпера, сама пекарска радионица у вредности од 110 перпера, као и радионичарске зграде у вредности од 200 перпера. Касније се у тексту помиње да је триклин „велика кућа“ (mega,lou o`sphti,ou). Ту је била и разна дуга спрема од мираза (ta. proikw|/a ei;dh) у вредности од 163 перпере. Ту 318 Laiou, Role of the Women, 237. 319 Уп. излагање које следи. 320 ММ II 375–377; Darrouzès, Regestes no. 3122; Ферјанчић, Поседи, 159; Necipoğlu, Byzantium, 170. Уп. поглавље Архонти и манастири. 321 ММ II, 377–379; Darrouzès, Regestes, nos. 3046, 3123. 57 је, коначно, била и још једна кућица (meta. tou/ e`te,rou o`sphtopouli,ou) процењена на 23 перпере.322 Слично је било и са синовима сер Перија Лампадина, Михаилом, Гаврилом и Јованом Палеологом, који су, притиснути сиромаштвом, били принуђени да продају наслеђену имовину. Она се састојала од приземне куће (to. camaipa,laton) вредне 120, пекаре (to. magkipei/on) вредне 50 и триклина (to. tri,klinon meta. tou/ avnw,g¿ewÀ kai. tou/ dipa,tou) вредног 160, што је укупно износило 330 перпера.323 У биографским и генеалошким белешкама једног рукописа с краја XV века, које се односе на Матеја Асана Палеолога Раула Меликиса,324 каже се да ниједан господар није могао рећи да је живео уз више уживања од њега, са свом слободом и влашћу коју је имао свуда и са највишим почастима и слободом воље (mhde.n ei;ph| kanei.j auvqe,nthj o[ti e;zhsen h`donikw,teran zwh.n par v auvtou/ me. evleuqeri,an pa/san kai. evxousi,an pantoi/an kai. avrcai/j timi,aij kai. mega,laij me. pa/san auvtexousio,thta). Његово богатство чинили су a;nqrwpoi ti,mioi, a;lloga ka,llista, o;rnea pantoi/a qhreutika, Éme.Ë ku,naj pantoi,ouj avri,stouj, o`moi,wj qhreutikou.j kai. o[sa cersai/a zw/a a;gria kai. qhri,a zw/a kai. qalla,sia pantoi/a kai. petou,mena o`moi,wj, o[pou de,n ta evkunh,gise kai. evskw,tose me. ta. ceri,a tou. … Kai. a;lla o[moia o[sa avforou/n pro.j ta.j h`dona.j ta.j kaqo,lou tou/ fqeirome,nou tou/ ko,smou tou,tou nomi,mwj.325 Многи Цариграђани су имали раскошне куће. Кућа Теодора Кантакузина Палеолога,326 царевог qei/oj, у Цариграду, била је троспратна. Налазила се у најбољем делу града (evn kalli,stw| to,pw|, lo,fon tina. me,giston klhrwsame,nh). Изнесено је мишљење да је једна сачувана кула у јужном делу цариградских копнених бедема, изнад мора, била део његове куће,327 иако, чини се, Хортазменов опис не подупире 322 ММ II, 347‒352. 323 Ibid., 355–358. 324 PLP no. 17790; уп. поглавље Архонти Мореје. 325 Laurent, Mélikès, 355. 326 PLP no. 10966; уп. поглављa Сенатори, Архонти‒титуле Посланици. 327 Такво мишљење je изнеo U. Peschlow, „Mermerkule“ – ein spätbyzantinischer Palast in Konstantinopel, Studien zur byzantinischen Kunstgeschichte. Festschrift für Horst Hallensleben zum 65. Geburstag, ed. B. Borkopp, Amsterdam 1995, 93–97. 58 ову тезу.328 Пленила је својом архитектуром и уопште лепотом и била је подигнута од најскупоценијих материјала ‒ најбољег дрвета (xu,lwn avri,stwn) и најфинијег мермера (th|/ lampro,thti marma,rwn).329 Хортазмен је, треба нагласити, саставио пет различитих јамбичких стихова посвећених велелепној кући Теодора Кантакузина Палеолога. У писму које му је упутио, велики хартофилакс Михаило Валсамон окарактерисао их је као невеште (th/j … ivdiwtei,aj). Хортазмен се бранио чињеницом да је у томе искључиво следио вољу наручиоца стихова, чак и онда када је није могао разумети.330 Тако се екстраваганција архоната испољавала и на овај начин. Кућа Луке Нотараса имала је кулу (evn tw|/ pu,rgw|) у којој су се налазили његови синови, ћерке и супруга, покушавајући да се одупру Турцима који су настојали да уђу унутра.331 Неки истраживачи је идентификују са кулом Ирини на Златном рогу и ако је ова идентификација тачна, то би значило да се и она налазила у трговачком делу престонице.332 У једном тренутку Дука, када приповеда да је дан по освајању Цариграда Мехмед II поново ушао у град, чак каже да се упутио ка Нотарасовим кућама (eivj tou.j oi;kouj tou/ mega,lou douko.j).333 По свој прилици је у питању оно што је П. Магдалино дефинисао као византијски аристократски икос.334 Кућа једног Софијана била је подигнута у четврти Псатарија (to. ovsph,tion, o[per peri. ta. Yaqari,a o ` avnh.r auvth/j avpo. goniko,thtoj ke,kthnai).335 Дука нас, такође, извештава да су се Турци, пошто су продрли у град, упутили ка манастиру Св. Јована у Петри. Потом наставља да су упали у протостраторову кућу (to.n tou/ prwtostra,toroj oi-kon evmba,ntej) и развалили су ризнице које су одавно биле напуњене.336 Манојло Хрисолорас је, описујући Цариград у писму које је 1411. године адресирао на Јована VIII, забележио 328 Kiousopoulou, Basileu,j, 34 n. 49. 329 Chortasmenos, 190‒191, 194. 330 Ibid., 165‒166. 331 Ducas, 371. 332 A. Berger, Zur Topographie der Ufergegend am Golden Horn in der byzantinischen Zeit, Istanbuler Mitteilungen 45 (1995) 158‒159; A. Berger, J. Bardill, The Representation of Constantinople in hartmann Schedel’s World Chronicle, and Related Pictures, Byzantine and Moder Greek Studies 22 (1998) 9‒10; Kiousopoulou, Basileu,j, 33. 333 Ducas, 381. 334 Magdalino, Byzantine aristocratic oikos, 92–111. 335 MM II, 393. 336 Ducas, 363. О идентитету овог протостратора и о Дукиној конфузији две личности cf. Ganchou, Sur quelques erreurs, 76–82 и уп. поглавље Архонти‒титуле. 59 да су куће у Цариграду oi-ai h;rescan a'n po,leij ei-nai tw|/ mege,qei.337 Он сам је у далекој Италији патио за својом кућом у Цариграду и env auvth|/ kremasto.n kh/pon, kai. ta.j h`mete,raj kupari,ttouj.338 На једном месту је и Јосиф Вријеније, начелно критикујући архонте, забележио да се ниједан део цариградских бедема не би захтевао обнову да су само десеторица од богатих архоната, почевши пре тридесет година, уложили онолико бриге и трошкова у њих као што су то чинили градећи себи троспратне куће (w`j eiv de,ka tine.j avf v u`mw/n tw/n plousi,wn avrco,ntwn, pro. tw/n tria,konta tou,twn evtw/n evnarxa,menoi, tw/n h;dh parw|chko,ntwn, tosau,thn peri. ta. tei,ch th/j po,lewj kateba,lonto spoudh.n kai. dapa,nhn, o[shn peri. to. kti,zein triw,rofa e`autoi/j, ouvde,n a'n h=n me,roj th/j po,lewj to. th,meron avkainou,rghton).339 Сличне куће поседовали су и архонти на Пелопонезу. Заправо, једино су тамо и сачивани остаци кућа византијских аристократа. У самој престоници Мистри, услед брдовитог терена и малог простора, куће су биле готово уклесане у стене. У Мистри су се, тако, развила три типа великих кућа. Најједноставнији и најчешћи тип била је кућа на два спрата без куле. Други тип представљала је кућа са дугачком терасом и погледом према долини.340 Таква је била кућа Франгопула, која се налазила у близини манастира Богородице Перивлепте, из прве половине XV века. То је била дугачка правоугаона грађевина, постављена на нагиб тако да је њен задњи део потпуно продирао у стену. Имала је приземље и један спрат, помало повучен, који је на тај начин формирао балкон са погледом на Евротас. Кућа је имала и подземне цистерне.341 Слична је била и кућа Ласкариса, такође двоспратна, која се налазила у близини Митрополије. Трећи тип куће чиниле су куће‒палате које су имале и кулу подигнуту у одбрамбене сврхе. Једна таква кућа могла је бити и тзв. мала палата у Мистри, која се налазила изнад деспотске палате. Оно што је данас од ње остало сугерише да је то била грађевина састављена из две зграде из различитих периода. 337 Chrysoloras, Palaia/ kai. Ne,a Rw,mh, 41. 338 PG 156, 56. 339 Thomadakes, Brue,nnioj, 249. 340 Chatzidakis, Mistras, 119. 341 A. Orlandos, Ta. pala,tia kai. ta. spi,tia tou/ Mustra/, VArcei/on Buzantinw/n Mnhmei,wn th/j ~Ella,doj 3 (1937) 9 sq. 60 Северна зграда са кулом је старија. Свеукупно је ова кућа имала три спрата, али је старија грађевина била двоспратна, будући да се велики прозори налазе на другом спрату. Породица је, иначе, живела на првом, тј. горњем спрату, док се нижи користио као остава или штала. Горњи спрат састојао се од трпезарије или триклина, са многобројним прозорима и нишама около просторије. 342 Јован Евгеник се, услед унутрашњих превирања која су уследила после Фирентинског сабора, преселио на Пелопонез, где је добио kw,mh crhsth., тј. село Петрину у Лаконији. Тамо је неколико година живео и оставио је идиличан опис села. Оно се налазило у близини Спарте, у сунчаном пределу са добрим ветровима, водом која лечи, богатим пашњацима и пољима, и обиловало је разичитом дивљачи ‒ срнама и јеленима, дивљим свињама, лисицама, јаребицама, препелицама и паткама. Како се налазило и близу мора, али и једног језера, обиловало је и рибом. Ту су се гајиле маслине, дивље смокве, узгајали су се виногради и правио се мед. А што се тицало занатства и производње (te,cnh kai. filergi,a) тамошњих становника, подигли су једну кулу која је доминирала селом и доприносила је безбедности становника. Мир који је ту владао погодовао је контемплативном животу посвећеном Богу.343 Слично Евгенику, и Димитрије Мамонас Григора344 поседовао је кућу са кулом у области Елос, као и село Приникон са околином.345 Не може се са прецизношћу рећи како је изгледало покућство неког припадника највишег друштвеног слоја у Византији у истраживаном периоду, али се, на основу неких сачуваних докумената, може наслутити шта се у њој најчешће налазило. То су, дакле, најчешће били различити ковчези (kibw,tia, sentdou,kia), ћилими (ta,phtej), душеци (pilw,ta, u`paplw,mata), разни прекривачи, јастуци и јастучнице (belesiko,n, proskefaloe,ndusij, krebatostrw,sin, skepa,smata), одећа, накит, различити каишеви (zwna,rion), иконе, оружје, кухињско посуђе.346 Кревети су ретко били у употреби. Најчешће се помињу у царској палати и у појединим 342 Chatzidakis, Mistras, 119, 123. 343 ПП I, 49‒55. 344 PLP no. 4440; уп. поглавља Dou/loi и Архонти Мореје. 345 ПП IV, 17. 346 ММ II, 300, 309, 419, 446, 474‒475, 481‒483, 486, 487, 511‒512, 558, 559, 563, 587‒588. 61 аристократским кућама. Ретке су биле и књиге јер су биле скупе, па су само богати људи могли да их купују те, тако, поседују. Карактеристичан је, такође, редак помен столова и намештаја за седење.347 Мазарис нас извештава да се Какоалексије, нећак Манојла Оловола, ушуњао овом у кућу и украо узде, седло, књиге, мачеве, котлове, столице, одежде, тепихе и бројно друго покућство, чак и ексере на зиду (calinou,j, evfestri,daj, bibli,a, a;oraj, le,bhtaj, qw,,kouj, evsqh/taj, ta,phtaj, a;ll v a;tta skeu,h polla, me,cri kai. patta,lwn.348 Извори су нам сачували и понеки податак и томе како су се хранили архонти и у чему су уживали. Тако нас, рецимо, Мазарис извештава да је један од браће Покварењаковића (Xanqou.j u`pou,louj), тј. монаха манастира Ксантопула, подвалио Манојлу Оловолу и свакодневним гозбама од зелене салате, ендивије, цикорије и гњечених маслина навео га је да му препише читаво своје имање.349 Оловол је, доспевши у Ад, ноћу проклињао дан када је напустио отаџбину, а дању се сећао деце, својих кућа, земље, стабала, јесењих плодова, зарада, цветних мириса, рибе, богатства, меса, забава, најбољег друштва, и свих других удобности и уживања (pai,dwn, oivkeiw/n, avgrw/n, de,ndrwn, ovpwrw/n, kerdw/n, avnqosmi,a, trufh/j, ivcqu,wn, plou,tou, krew/n, qe,aj, o`mili,aj avndrw/n avri,stwn, kai. a;llhj avpolau,sew,j te kai. qumhdi,aj).350 Исто тако, саветовао је Мазариса да из Ада оде на Пелопонез како би напунио свој стомак месом и маслинама, хлебом и нектаром, шунком и панатинском супом (krew/n te kai. evlaw/n avlfi,twn te kai. ne,ktaroj, kwlh/j kai. panaqhnai?kou/ zwmou/).351 Корумпирани и развратни судија Катавлата такође је живео живот на високом нивоу. Обезбеђивао га је, међутим, пљачкањима (ta. th/j lh|stei,aj). Уцењивао је, претио и плашио људе, пре свега трговце, те је тако себи прибављао бесплатну свежу и усољену рибу (tw/n tariceutw/n), воће, поврће, сир, кавијар, остриге (tw/n ovstre,wn), 347 Oikonomides, Content, 209, 211, 212. 348 Mazaris, 22. 349 Ibid., 20. 350 Ibid., 92. 351 Ibid., 8. 62 месо (tw/n te avrnei,wn kai. boei,wn krew/n euvmoirh,saj), вино и друге ствари које су му биле потребне за његове сибаритске трпезе (ai` subaritikai, soi tra,pezai).352 Треба, коначно, рећи нешто и о профилу византијских архонтиса прве половине XV века.353 Оно што се, пре свега, очекивало и што је најчешће и забележено у изворима, јесте да су жене водиле живот заснован на хришћанским законима и вредностима. Један од могућих животних путева је био и одлазак у манастир. Тако је Генадије Схоларије у писму упућеном Симониди Палеологини Асанини,354 euvgenest,ath| kai. timiwta,th| kuri,a|, потоњој монахињи Софросини, сестри василисе Теодоре, супруге деспота Димитрија Палеолога, хвалио kaqario,thti th/j gnw,mhj и evk tou/ karpou/ th/j yuch/j sou, toute,stin evk tw/n gramma,twn sou, а нешто касније наставља да је h` gnw/sij h`mw/n a;neu tou/ evk Qeou/ fwto.j skoteinh,.355 Хвалио је, дакле, њено образовање, али и одлуку да се замонаши. Приповест коју је забележио Георгије Сфранцис о својој куми Томаиди356 такође потврђује да су се многе учене племкиње, из различитих разлога, одлучивале на исти корак. То је, рецимо, био случај и са извесном Палеологином,357 женом честитом и ученом (gunaiko.j evnare,tou kai. logi,aj), о којој је историчар често слушао похвале од цара Манојла II и чије је химне у славу Св. Димитрија, Св. Теодоре и других светитеља прочитао, или Кипријановом женом,358 која је отишла у манастир због мужевљевих грубости (h[tij avganakth,sasa to. sklhro.n tou/ avndro.j auvth/j).359 Сама Томаида је била пореклом из добре породице, пошто је остала сироче, усвојиле су је припаднице аристократије, а подучавали су је најистакнутији чланови клира. Пошто је дошла у Цариград, а како се њена врлина прочула, толико Цариграђанки је 352 Comédie de Katablattas, 55‒57. 353 Положајем жена у византијском друштву доста се бавила А. Лаиу и међу многобројним текстовима које је написала на ову тему треба свакако издвојити Laiou, Role of the Women; eadem, Observations on the Life and Ideology of Byzantine Women, BF 9 (1985) 59‒102; eadem, The Festival of Agathe: Comments on the Life of Constantinopolitan Women, Byzantium: Tribute to Andreas Stratos, I, Athens, 1986, 111‒122; eadem, Women in the Marketplace of Constantinople, 10th‒14th Centuries, Byzantine Constantinople: Monuments, Topography and Everyday Life, ed. N. Necipoğlu, Leiden, Boston, Köln 2001, 261‒273. 354 PLP no. 1534. 355 ПП II, 320–321, 322‒324. 356 Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 357 PLP no. 21339. 358 PLP no. 13906. 359 Sfranze, Cronaca, 48. 63 похрлило да ступи у њену пратњу да су манастири Константина Липса и Госпође Марте (kura/j Ma,rqaj) били премали да их приме. За помоћ и духовни савет су им се обраћали сви ‒ цареви и царице, архонти и архонтисе.360 Многе архонтисе су биле и патрони и оснивачи манастира.361 Присуство аристократа међу онима који су се сматрали светим људима, тражење њихових савета и благослова, окупљање око истакнутих црквених отаца, појаве су које бележе извори током читавог периода постојања Царства.362 Уколико се не би замонашиле, најважнија друштвена обавеза жена била је удаја и, следствено томе, брига о деци.363 Међутим, иако се брак третирао као света заједница и иако је закон обесхрабривао други, посебно за жене,364 синодалне одлуке Цариградске патријаршије показују да је 13 жена и 14 мушкараца, од укупно 41 пара који се венчао у периоду између августа 1399. и априла 1400. године, склопило свој други брак.365 Многе цариградске племкиње XV века биле су и економски веома активне. Веома често су, наиме, свој мираз улагале у трговину или у зеленашке активности. То је, рецимо, био случај са монахињом Ипомонијом Хрисокефалином Кавканином,366 Теодором Палеологином,367 Ирином Палеологином,368 Аном Ласкарином Тагарином,369 архонтисом Теодором,370 Ирином Гавреном371 или Ватацином Гавреном.372 Неке од њих су имале удела у власништву над појединим предузетничким фирмама, попут монахиње Нимфеодоре која је заједно са неким другим личностима учествовала у експлоатацији рудника у Сидерокавсији.373 360 Ibid., 48‒50. 361 Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 362 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 114, 116. 363 Laiou, Role of the Women, 233‒234, 236. 364 G. Ralles, M. Potles, Su,ntagma tw/n qei,wn kai. i`erw/n kano,non, IV, Athene 1854, 481. 365 ММ II, 297‒299, 303‒304. 366 Ibid., 358‒359; уп. поглавље Oivkei,oi. 367 ММ II, 399‒400, 511‒512, 550‒551; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти‒титуле. 368 Ibid., 368‒369. 369 Ibid., 424‒426; уп. поглавље Oivkei,oi. 370 ММ II, 437‒438; уп. поглавље Oivkei,oi. 371 ММ II, 439‒441. 372 ММ II, 513‒515; уп. поглавље Oivkei,oi. 373 Actes de Xéropotamou, 214‒218. 64 Манојло II Палеолог у енкомиону посвећеном преминулом брату чињеницу да се он налази на небу пореди са мајком удовицом која шаље јединицу ћерку у страну земљу да се уда за истакнутог човека. Она плаче на растанку јер зна да више неће моћи да види своје дете чију је срећу ставила испред сопствене радости (:Idoij d v a;n pou kai. mhte,ra meta. chrei,an ko,rhn monogenh/ kai. kalh,n, u`pe.r h-j kai. th.n zwh.n a'n evdi,dou, eivj avllodaph,n tina pe,mpousan avndri. lamprw|/ sunafqhsome,nhn, kai. da,kruon me.n avfiei/san tw/n ovfqalmw/n tw|/ cwrismw|/ th/j paido,j, w`j ouvk o'n ou;te r`a,|dion ou;te tuco.n dunato.n evkei,nhn au=qij qea,sasqai, th.n tau,thj d v ou=n euvdaimoni,an protiqei/san th/j ivdi,aj avpolau,sewj).374 Срећа за жену је, дакле, била удаја, по могућству, за истакнутог човека. Када је у питању њихов свакодневни живот, немамо много директних података о томе како су га проводиле. Жене су своје време у кућу, поред старања о породици, преле, ткале и правиле одећу, тј. evrgo,ceiron.375 Поред тога што су се старале о деци и кући, жене су одлазиле на службе у цркву и учествовале су у важним јавним догађајима. Тако су, рецимо, истакнуте племкиње учествовале у дочеку цареве веренице. Будућу царицу су ai` tw/n avxiwmatikw/n kai. sugklhtikw/n kai. tw/n loipw/n avrco,ntwn gunai/kej ai` krei,ttouj kai. euvgene,sterai u`pode,contai, filofronou,menai basilikw/j auvth.n kai. qerapeu,ousai. Ако би будућа царица стигла у престоницу морем, и тада би је дочекивале архонтисе, заједно са женама деспота, севастократора и цезара, и облачиле би је у црвено (ta. ko,kkina).376 Треба, такође, нагласити да је било примера да неке архонтисе учествују и у важним политичко‒дипломатским догађајима, као што је то био случај са протостраторисом Кантакузином,377 која је цара Константина Драгаша, пошто се састала са њим, уверавала да ће бити користи од његовог брака са Маром Баранковић, а то исто је, ‟у име тетке протостраторисе”, деспоту Ђурђу Бранковићу саопштио њен нећак Манојло Палеолог.378 374 Funeral Oration, 253. 375 Laiou, Role of the Women, 243‒246. 376 Pseudo‒Kodinos, 286‒287. 377 PLP no. 21416; уп. поглавље Архонти‒титуле. 378 Sfranze, Cronaca, 112, 116, 118; PLP no. 21512; уп. поглавља Архонти‒титуле и Посланици. 65 III Титуле и квалификације архоната 1. Oivkei,oi Највећи број људи који су припадали слоју архоната били су цареви oivkei,oi. Спектар значења самог термина је веома широк ‒ могао је означавати личност која припада породици, некога поверљивог, верног, личног, погодног, блиског пријатеља, неког у служби.379 Oivkei/oj a;nqrwpoj, посведочен на једном натпису с краја X и у документима XI века, припадао је групи или пратњи људи пре свега окупљених око цара, али и неког достојанственика. Они се, као oivkeiakoi. a;nqrwpoi, помињу у изворима X, XI и XII века.380 Везе цара и његових oivkei,ouj заснивају се на evkdou,leusij и pi,stij. У чувеном трактату који је Теодор II Ласкарис упутио Георгију Музалону каже се да је царев пријатељ (fi,loj) за своју верност и службу добијао цареву заштиту, многе погодности, плату (misqo,j) и моћ која поризилази из његове близине владару чији се ауторитет на њега односи.381 Чини се да су, до извесне границе, термини ‛архонтʼ и ‛oivkei/ojʼ представљали синониме, како то сугерише инвокација из Ekthesis nea, која бележи да се цар обраћао ‟Eivj a;rconta a`plw/j, cwri.j tou/ ku/r ‟Oivkei/e th|/ basilei,a| mou”.382 Занимљиво је, такође, да исти приручник наводи да се, рецимо, митрополит, дакле високи црквени достојантсвеник, обраћао архонту који је имао одређени ovffi,kion (Eivj a;rconta ovffikia,lion) са ‟Oivkei/e kata. pa,nta tw|/ krataiw|/ kai. a`gi,w| h`mw/n auvqe,nth| kai. basilei/”.383 Управо на овај начин се цареви oivkei,oi помињу у синодалним одлукама Цариградске 379 E. Kriara, Lexiko, thj Mesaiwnikh,j Ellhnikh,j Dhmw,douj Grammatei,aj, XII, Thessalonike 1993, 183‒184; Verpeaux, Oikeioi, 90. 380 Verpeaux, Oikeioi, 89‒90. 381 Svoronos, Serment, 133–142; Verpeaux, Oikeioi, 91, 92. Svoronos, Serment, 138 је чак био мишљења да је постојао стварни уговор између цара и царевог пријатеља. 382 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 383 Ibid., 71. 66 патријаршије између 1399. и 1401. године. У овим документима се, такође, помиње највећи број царевих oivkei,ouj у XV веку. Треба, ипак, нагласити да карактеристика ‛oivkei/ojʼ није била титула, што се, између осталог, види и из чињенице да није постојао женски облик термина, као што је то, рецимо, био случај са скоро свим дворским титулама.384 Многи цареви oivkei,oi XV века били су пословни, дакле, имућни људи који су се бавили трговином ван (Влашка, Видин, острва у Егеју) и унутар византијске престонице. Ове делатности биле су карактеристичне за Цариград и Солун, с обзиром на то да су као велики приморски градови били у непрестаним контактима са италијанским трговцима. Многи су се бавили купопродајом некретнина унутар Цариграда, њиховим рентитањем, давањем новца на зајам и сл. Неки од њих су, на основу свог друштвеног угледа, деловали често као гаранти, посредници, извршиоци тестамената, адвокати, различити заступници, сведоци, дефенсори. Као цару блиски људи, што је у основи квалификације коју су носили, често су узимали учешћа у доношењу најважнијих одлука и били су цареви лични заступници у различитим приликама. Многи су, опет, били или царски чиновници у најужем смислу те речи, а неки су обављали, истовремено, и одређене управне или неке друге службе. Оно што је извесно је и чињеница да су то били архонти, а не црквени људи. Индикативан је, у том смислу, пример Георгија Триакондафила, евнуха и to,te oivkei/on toi/j basileu/si toi/j a`gi,oij, а сада монаха Галактиона.385 Другим речима, када би неко престао да обавља одређену службу, престајао је да буде oivkei/oj. У једном писму, опет, упућеном пријатељу у Цариграду, негде око 1400. године, Манојло Калекас не крије своје изненађење што је овај, пошто се цар Манојло II упутио на Запад, остао у Цариграду. Јер цару је, будући e[na se tw/n oivkei,wn tiqe,menoj, био често потребан. Сада, међутим, када је био најпотребнији, a'n h=sqa th.n Du,sin periio,nti, kai. glw,tthj kai. gnw,mhj kai. tw/n a;llwn e[neka, њега нема у царевој пратњи. То је било стога што се 384 Уп. поглавље Архонти‒титуле. 385 ММ II, 535–540; уп. даље излагање. То, међутим, чини се, није био случај раније, како то сведочи једно писмо Конcстантина VII митрополиту Кизика Теодору, cf. Verpeaux, Oikeioi, 91. 67 повукао у манастир и постао игуман.386 И ово, можда, сведочи да су цареви oivkei,oi били архонти који су обављали неку световну службу. Oivkei,oi, коначно, често немају никакву политичку компетенцију или нам бар тако сугеришу сачувани извори који их помињу са овом квалификацијом. Постојала је, чини се, не сасвим јасна или дефинисана хијерархија међу царевим oivkei,oi. Најистакнутији међу њима срећу се као чланови синклита. Многи су, међутим, били цареви dou/loi и, тако, његови чиновници. Они су, на основу plh,rh a;deian kai. Õ evntelh/ evxousi,an,387 извршавали наредбе или обављали послове за које их је овластио цар. На тај начин су они учествовали у царској власти. Они су били људи из цареве околине и за владара су били везани везама дефинисаним верношћу, што их је чинило блискијим од обичног слуге или чиновника. То је, истовремено, био однос који је био својствен Византији и нема везе са вазалским односима.388 Документ из 1409. године, којим су осуђени епископи Макарије Анкирски и Матеј Мидијски, сугерише да су неки од царевих oivkei,oi, бар када је то било важно, учествовали и као део синклита који је одлучивао о неким важним и осетљивим питањима. Да су овој групи припадале и друге личности, поред ових наведених, сведочи и начин на који су петнаесторица царевих oivkei,oi поменути у овом докумнету ‒ они су били evk tw/n oivkei,wn th|/ krataia|/ kai. a`gi,a| basilei,a auvtou/.389 Цар се архонту обраћао са ‛oivkei/ojʼ, а овај се називао и потписивао као царев ‛dou/lojʼ. У документима се, у том смислу, среће увек иста формула: ‟o` oivkei/oj tw|/ krati,stw| kai. a`gi,w| mou auvtokra,tori, kata. pneu/ma ui`o.j th/j h`mw/n metrio,thtoj, ku/r (име)” или је ‟o` oivkei/oj th|/ basilei,a| mou”.390 На двојство елемената који су дефинисали идентитет једног царевог oivkei/oj, pi,stij‒evkdou,leusij, указују и два документа која показују како се постајало царев oivkei/oj и како је једна личност са овом карактеристиком добијала одређени оффикион. 386 Calecas, 261. 387 Уп. даље излагање. 388 Verpeaux, Oikeioi, 92. 389 Laurent, Trisépiscopat, 134. 390 Максимовић, Управа, 14, 75, нап. 56. 68 У два документа, готово идентичног садржаја,391 којима је цар Јован VIII Палеолог августа 1439. године доделио титулу ko,mhta palati/non двојици Фирентинаца, Ђакому де Морелису и Микеле Фединију, један параграф у њиховом првом делу може да нам укаже на процедуру на који начин је неко постајао царев oivkei/oj, као и на неке појединости које је ова карактеристика у себи носила. Наиме, у документу издатом де Морелису, иначе prw/ton de. tw/n tecnw/n (priore delle arti), каже се да је цар (h` basilei,a mou) приметио (avpoble,yasa) овог племенитог (euvgenh/) и мудрошћу украшеног (fronh,sei kekosmhme,non) човека и пошто је сазнао (gnou/sa) за његову наклоност ка добром (peri. ta. kala. spoudh,n), његов морални интегритет (tou/ h;qouj avke,raion), али и његову префињеност (kai. avstei/on), за његов беспрекоран живот (tou/ bi,ou to. avnepi,lhpton), постојан карактер (to. tou/ fronh,matoj staqhro.n), исправно и истинољубиво понашање (to. tou/ tro,pou evpieike.j kai. fila,lhqej), цар га је прихватио (avpodexame,nh), и у жељи да му покаже своју наклоност (h`mete,ran dia,qesin), али и да је обзнани другима, цар га је укључио и убројао и уврстио групи tw/n oivkei,wn (h;dh h ` basilei,a mou proslamba,nei auvto.n kai. tw|/ corw|/ tw/n oivkei,wn auvth|/ sunariqmei/ kai. evgkatale,gei). Како би га почаствовао и уздигао, цар му, као свом oivkei/oj (a[te dh. oivkei/oj th|/ basilei,a| mou), дарује (dwrei/tai), поклања (corhgei/) и додељује (evpibrabeu,ei), од сада па надаље (i[na avpo. tou/ nu/n kai. eivj to. e`xh/j), право да користи уобичајени царски знак (e;ch| a;deian crh/sqai tw|/ sunh,qei shmei,w| th/j basilei,aj mou), са свим одговарајућим поштовањем и почастима (meta. th/j ovfeilome,nhj kai. proshkou,shj aivdou/j kai. timh/j), на својим барјацима, истакнутим у јавним функцијама, достојанствима и службама, које град и комуна Фиренце додељују својим грађанима. Стога га је цар својом влашћу (th/| par v e`auth/| evxousi,a|), указујући му част и уздижући га (timw/sa o`mou/ kai. evxai,rousa), поставио (poiei/ proceiri,zetai kai. kaqhsta|/) за ko,mhta palati/non.392 Он тиме има дозволу и потпуну власт (evgceiri,zousa kai. evpicorhgou/sa auvtw|/ plh,rh a;deian 391 Простагма издата Ђакому де Морелису, чији се оригинал чува у Националној библиотеци у Паризу, а чији се факсимил даје Dölger, Facsimiles, no. 57, послужила је да се реконструише документ издат Фединију, који је, иначе, сачуван као копија; cf. Oikonomidès, Byzantine Overlord, 237. 392 О термину и његовом садржају током ране Византије cf. ODB 485 (A. Kazhdan). 69 kai. Õ evntelh/ evxousi,an) да поставља нотаре и табуларије.393 На овај начин је, сматрао је Н. Икономидис, веза овог фирентинског аристократе са византијским царем јавно прокламована, његова титула је озакоњена, могућност да тражи царски заштиту очигледна, а он је, у духу феудалних односа, признао цара као свог врховног господара.394 Не само да су, дакле, цар и његови људи који су, рецимо, предводили византијску војску или деловали у име цара на било који начин, посебно у различитим мисијама, имали право да носе, тј. истичу уобичајени царски симбол – бели барјак на којем се налазио црвени крст и четири слова В,395 већ су то могли да чине и његови oivkei,oi. Они су имали право да истичу царски знак на својим барјацима или на својим кућама, јер су припадали царевој пратњи и, тиме, његовој проширеној породици. Истицањем царског симбола показивали су како своју зависност, тако и своје блиске везе са царем, али и могућност да уживају цареву заштиту.396 То би, дакле, значило да је нека личност, коју, из неког разлога, цар одабере, најпре убрајана међу његове oivkei,ouj, а потом јој је додељивана нека функција или служба. Припадање групи царевих oivkei,ouj отварало је могућност даљег друштвеног напредовања. Сачувана је једна формула из средине XIV века која сугерише како је нека личност постављана на одређени ovffi,kion: ~H basilei,a mou tima/| dia. th/j parou,shj auvth/j prosta,xewj to.n… tw|/ ovffiki,w| tou/… o[qen kai. ovfei,lei avpolau,ein th/j evnteu/qen avnhkou,shj auvtw|/ timh/j\ tou,tou ga.r ca,rin evge,neto tw|/ dialhfqe,nti oivkei,w| th/j basilei,aj mou… ku/r…397 Дакле, извесна личност је већ била oivkei/oj, те би потом добила офикион. Н. Икономидис био је, на основу документа издатог поменутим Фирентинцима, мишљења да су цареви oivkei,oi били и Ђеновљани из Пере, 393 ПП III, 346. 394 Oikonomidès, Byzantine Overlord, 237. 395 Basileu.j basilew,n basileu,wn basileuo,ntwnÆbasileu/si. 396 Oikonomidès, Byzantine Overlord, 236. 397 Sathas, Mnhmei/a, VI, 651. 70 укључујући и сваког подесту, а потом и Гатилузији са Лезбоса, Имброса, Самотраке и из Еноса, пошто су и они на својим утврђењима, уз сопствени, истицали и хералдички знак византијског цара.398 То потврђује и Псеудо–Кодин. Наиме, ђеновљански подеста Пере, заједно са својим архонтима, учествовао је у церемонији th/j proku,yewj заједно са осталим архонтима. Пошто би, наиме, сви архонти до великог друнгарија флоте заузели своје место, певали би многољетије на латинском (polucroni,zoun latinikw/j). Подеста би са својима ушао, поклонио би се (proskunh,santoj) цару, овај би му пожелео многољетије и руком дао комад хлеба (koli,kion), после чега би се подеста удаљио.399 На Васкрс, када би сви присутни архонти цару целивали десно стопало, шаку и колено, исто је, ако је био присутан, чинио и подеста Галате са својим људима. Млечани, као ни представници других италијанских градова нису учествовали у церемонијалу на начин на који су то чинили Ђеновљани, а разлог томе наводи Псеудо–Кодин. Он приповеда да је још цар Михаило VIII начинио трајни споразум и љубав са Ђеновљанима, а у споразуму је био назначен начин на који су они били обавезни да поштују цара (evn h-| kai. evta,cqh h` ovfeilome,nh avpodi,dosqai tw|/ basilei/ par v auvtw/n timh,): када би подеста први пут из Ђенове стигао у Цариград, поклонио би се цару, целивао би цареву руку на трону, исто би учинили и његови архонти, док би пристигли ђеновљански бродови поздрављали (euvfhmi,zousi) цара. Са Млечанима то није био случај стога што цар Михаило VIII са њима није начинио споразум. Они само клекну, не целивају и њихови бродови не поздрављају цара.400 Однос цара и Пере није одражавао један реалан однос моћи, већ је, на једном идеолошком нивоу, изражавао свој феудални карактер – ласкао је цару који је сачувао своју традиционалну улогу као врховног господара, док је за Ђеновљане представљао доказ да су уживали привилегије, а не да су цару били дужни обавезу.401 И Мазарис нам саопштава понешто о односу Цариграда и Галате. Наиме, пре него што ће се из Ада вратити у горњи свет, Мазарису прилази извесни Латин 398 Oikonomidès, Byzantine Overlord, 237–238. 399 Pseudo–Kodinos, 208–209. 400 Ibid., 234–237. 401 Oikonomidès, Byzantine Overlord, 235. 71 Сирвартоломеј Деалагаск402 који му саветује да упозори цара на шугавог Мисаела Мускарана,403 сплеткароша и џепароша, непоштену хуљу, лажног астронома, који не говори грчки ваљано, а латинофил је, јер је неверан подједнако цару и Господу. Цар не треба да га, као свог посланика, шаље подести у Галату. На његов савет је, наиме, подеста намеравао да оборио царски барјак (th.n basilikh.n shmai,an) као јалово дрво, иако је следећег тренутка променио мишљење, као пијанац који се отрезни, и вратио га уз сву могућу помпу и свечаности (auvth.n e;sthsen w[sper h=n pro,teron meta. pomph/j qaumasth/j kai. do,xhj o[ti pollh/j). Ако га цар не отера дођавола, подеста ће припредити многе невоље царици градова преко интрига овог развратника и прељубника.404 Индикативно је, коначно, да је мали број личности у прегледу који следи био било у крвном, било у сродству путем брачних веза, а да то са сигурношћу можемо да тврдимо, са царем.405 Царев oivkei/oj и sumpe,nqeroj био је, извесно, Никола Нотарас. Постоји могућност да су са Палеолозима били повезани и Матеј Палеолог Ласкарис и, извесније, Марко Палеолог Јагарис, будући да је био и носилац неколико високих дврских титула. Рекло би се, опет, да носиоцима високих дворских титула није било потребно додатно објашњење или потврда достојанстава која су стекли.406 Јер, управо та достојанства сугерисала су да су они били део групе људи најближих василевсу. Велики број људи блиских, на овај или онај начин, цару, који је припадао групи његових oivkei,ouj, сугерише, можда, да је то такође био начин да се последњи цареви Палеолози заштите и ограниче број оних који су заузимали највише положаје и били најближи цару, као што то сугерише и њихова политика када је било у питању додељивање највиших достојанстава. Само су малобројни и посебни припадали најужем кругу око владара. 402 Dennis, Letters, lviii n. 124 веровао је да је у питању био припадник италијанске породице Де Лангоско, али је могуће да се ради о Бартоломеју који је 1401. године примио православље (ММ II, 454). 403 Dennis, Letters, lvii, lx, 140 идентификовао га је као Димитрија Скарана, коресподента Манојла II и Димитрија Кидона. 404 Mazaris, 46–48. 405 Kiousopoulou, Basileu,j, 117 верује да се квалификација oivkei/oj, између осталог, односила на цареве рођаке. 406 То ге мишљења, такође, Kiousopoulou, Basileu,j, 117. 72 Многи међу онима које извори помињу као цареве oivkei,oi бавили су се различитим пословно‒трговачко‒банкарским активностима унутар и ван Цариграда. Архонт Андреа Аргиропул,407 забележен у изворима и као царев oivkei/oj,408 носио је име чувене солунске аристократске породице, која је, иначе, била умешана у спор око вртова који су припадали манастиру Ивирон,409 и бавио се трговином веверичјим крзном (gou,naj berberi,tzaj) у Влашкој.410 Верује се да је управо он поменут у Мазарисовом путу на онај свет као песник Среброљуб (o` avoido,j Pw/loj VArguro.j), који се обогатио од својих трговачких послова у Влашкој.411 Није извесно, међутим, да ли је припадао солунској грани ове породице, јер о његовом пореклу нема података. Неколико чланова ове породице поменути су 7. јула 1425. године као ‛племићи и ситни племићи’ у документу који бележи Солуњане које су плаћали Млечани током њихове владавине градом.412 Три синодалне одлуке помињу његове пословне активности. Прва од њих, без наведеног датума,413 говори о спору са извесним господином (ku,rioj) Теодором Мамалисом,414 царевим oivkei/oj, око веверичјег крзна (gou,naj berberi,tzaj) из Влашке, које је, као и неке друге ствари и одела, Аргиропул најпре предао Теодоровом брату Јовану, а које је, по Јовановој смрти, Теодор незаконито присвојио. И Теодор Мамалис и Јован Аргиропул поменути су овде као oivkei,oi и ku,rioi. Пошто је установљено да је вредност те робе износила 587 перпера и пошто је Теодор пристао да врати новац Аргиропулу, њему је издато писмо као потврда да треба да му се врат новац.415 407 PLP no. 1255. 408 ММ II, 374. 409 Actes d’Iviron, IV, no. 97, no. 98; Matscke, Ankara, 159–175; Necipoğlu, Aristocracy, 62. 410 ММ II, 375, 564. 411 Mazaris, 38, 50–52; Trapp, Identifizierung, 95–6; Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 201–202 n. 97. 412 Mertzios, Mnhmei/a, 48 sq; Necipoğlu, Byzantium, Appendix II, 297–298. 413 Darrouzès, Regesten, 367 овај акт датира у март–април 1400. године. 414 PLP no. 16549; уп. даље излагање. 415 ММ II, 374–375; Darrouzès, Regesten no. 3120; K.-P. Matschke, Zum Charakter des byzantinischen Schwartzmeerhandels im 13. bis 15. Jahrhundert, Wissenschaftliche Zeitschrift der Karl–Marx–Universität Leipzig, Gesselschafts– und sprachwiss, Reihe 3, 1970, 448 sq; Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 183. 73 Други, такође недатовани документ,416 помиње господина Андрију Аргиропула од грађанских архоната (avpo. th/j politei,aj avrco,ntwn). Он је тврдио да се, док је пословао у Видину (evn th|/ Bidri,nh|), посвађао са извесним Михаилом Лахумаром, те су њих двојица склопили споразум по којем су дали Михаилу Аплоравдису Лахумарину бронзу у вредности од 120 перпера, а овај се својеручним писмом обавезао да ником неће дати овај залог, пре него што се обојица, и Аргиропул и Лахумарас, врате и јасно огласе Аргиропулов дуг. Сада Аргиропул тужи јеромонаха Макарија, извршиоца Аплоравдисовог тестамента, пошто његови наследници тврде да је бронзу узео свети цар (o[ti e;llaben o` basileu.j o` a[gioj) још док је Лахумарас био жив, због чега су и затражили да се поменути извршилац тестамента појави. Овај је дошао пред синод и у своју одбрану показао је признаницу коју су му издали архонти царске ризнице (avpo,deixin tw/n bestiarikw/n avrco,ntwn), говорећи да су узели и ставили у царску ризницу Лахумарине сребрњаке и перпера ...417 (o[ti pare,labon kai. eivseko,mhsan eivj to. basiliko.n bestia,rion avsh,mion komma,tia, kai. u`pe,rpura…) од Аплоравдиса. Тврдио је истовремено да уопште није имао потврду колико перпера је била вредност бронзе која је била залог Аргиропуловог дуга. Одлучено је да јеромонах, будући Аплоравдисов заступник, кад се Лахумарас буде вратио и кад се буде установио Аргиропулов дуг, треба да плати суму од највише 120 перпера, на начин који сам нађе за сходно. У ту сврху, Аргиропулу је издато гарантно писмо.418 Још један судски случај, из 1400–1401. године, који помиње Аргиропула, бави се Манојлом Вузином, који је такође био царев oivkei/oj, и његовом женом Теодором Вузином Филантропином. Наиме, током Бајазитове опсаде Цариграда, Манојло, који је већ продао или дао под закуп своје поседе, упао је у велике дугове. Куга је њега, његову жену и децу довела до глади и он није више имао средстава да самостално издржава породицу. Стога се обратио патријарху за дозволу да прода 416 Darrouzès, Regestes, 418 га датује у април‒мај 1401. године. 417 Лакуна у тексту (М. Н.) 418 ММ II, 472–473; Darrouzès, Regestes, no. 3192. Жан Дарузес, коментаришући овај судски спор и пресуду, није се упуштао у објашњавање зашто и како се ова бронза нашла у царској ризници. Једино је претопставио да се у наведеном документу вероватно ради о случају конфискације имовине, упућујући на један сличан случај под бројем 3183 (Darrouzès, Regestes, 419). 74 неке куће које су биле део мираза његове жене. Он је пре тога већ постигао споразум са извесним Аргиропулом, који је нешто пре тога стигао у Цариград из иностранства и који је био спреман да му за куће плати 270 перпера. Верује се да је овај Аргиропул управо поменути Андрија Аргиропул.419 Патријарх је, пошто се уверио да нема других средстава за издржавање породице, дозволио Вузину да прода куће. Овај је, међутим, затражио да се у року од осам дана потаржи купац који ће дати већу цену за куће. Како се нико није јавио, а Аргиропул у међувремену одлучио да не купи куће, за њих се заинтересовао o` avpo. tw/n politikw/n avrco,ntwn, Тома Калокирис, и купио их по понуђеној цени од 270 перпера. Вузин је требало да од дела тог новца плати своје дугове, а остатак да сачува за издржавање породице.420 Георгије421 и његов син Јован422 Гуделис убрајају се у ред најистакнутијих архоната Византијског царства у првој половини XV века. Њихова каријера може се пратити и у византијским и у ђеновљанским документима. Сматрају се, уз Манојла Кавасилу и Николу Нотараса, најугледнијим и најутицајнијим присталицама Јована VII, које је он користио као агенте у својим трговачким пословима са Ђеновом.423 Георгије Гуделис био је најпре један од трговачких агената Јована VII у Ђенови крајем 80–их и током 90–их година XIV века. Помиње се већ у уговору који је цар Јован V 2. новембра 1382. године склопио уз посредство Ђеновљана и подесте Пере Лоренца Ђентилеа, који су били гаранти споразума између старог цара те његовог сина Андроника IV и унука Јована VII.424 Зна се, такође, да је 1390. године превезао и продао у Ђенови велику количину жита која је припадала Јовану VII. Ове везе су му омогућиле и стицање ђенованског држављанства.425 Његови трговачки послови учинили су га и једним од најбогатијих људи свог времена. Био је и сведок приликом потписивања документа којим је Јоваан VIII Палеолог, 30. септембра 1423. 419 PLP no. 1255 и PLP. no. 1251. 420 ММ II, 492–494; Necipoğlu, Byzantium, 163–164. 421 PLP no. 4334→ 91696; уп. поглавља Сенатори, Архонти‒титуле и Архонти и религиозне задужбине. 422 PLP no. 4337→ 91697. 423 Necipoğlu, Byzantium, 134–135, као и n. 65 и 66 за одговарајућу литературу. 424 Dölger, Regesten, no. 3177. 425Kiousopoulou, Basileu,j, 91. 75 године, потврдио раније споразуме између Византије и Венеције.426 Позиције које је заузимао – месазон, сенатор, oivkei/oj – говоре нам да је био једна од најутицајнијих личности Царства Ромеја овог доба. Један податак из похвале коју му је упутио Јован Хортазмен, пошто је своју велелепну кућу у Цариграду претворио у сиротиште, саопштава нам да је обављао неку службу која је имала везе са судским овлашћењима. Хортазмен, наиме, бележи да је Гуделис, на основу овлашћења која му је доделио цар, делио правду грађанима (toi/j poli,taij brabeu,wn ta. di,kaia dia. evk tou/ megi,stou basile,wj soi dedome,nhj avrch/j).427 Да ли овај податак сугерише да је обављао можда функцију дефенсора, или пак сугерише да је положај месазона имао и неке судске надлежности, остаје нејасно. Ову вест поткрепљује донекле синодални документ који сведочи да је Георгије Гуделис, царев oivkei/oj, заступао у једном процесу пред патријаршијским судом, маја. 1401. године,428 Томаиду, игуманију манастира Пресвете Богородице th/j Pausolu,phj, која је поднела тужбу против извесног Манојла Спиридона. Она је тврдила да су монахиње манастира дале овом Манојлу и његовом брату да раскрче околно манастирско земљиште и потом засаде виноград, а да после 5 година, поделе, Спиридони и монахиње, вино које ће тај виноград дати. Под овим условима су браћа могла да своје право на виноград завештају наследницима. Како је један од браће у међувремену умро, а његов наследник због опсаде био спречен да дође, манастир је захтевао да узме натраг свој врт. Како су монахиње успеле да докажу да су браћа запоставила своје обавезе везане за овај виноград, патријарх је одлучио да он у потпуности припадне манастиру.429 У документу из 1400. године, царева peripo,qhtoj qei,a Ана Асанина Палеологина,430 тужила је царевог oivkei/oj, Георгија Гуделиса, коме је, заједно са 426 MM III, 172. 427 Chortasmenos, 158. 428 Документ, иначе, бележи само годину и индикт, а Darrouzès, Regestes, 434 га датује у мај месец 1401. године. 429 MM II, 499–501; Darrouzès, Regestes, no. 3211. 430 Ана Асанина Палеологина, сестра Георгија Гуделиса, била је супруга, а не сестра извесног Палеолога (Papadopoulos, Versuch, no. 149), Ферјанчић, Поседи, 158, нап. 162; Necipoğlu, Byzantium, 160–161. Међутим, Matschke, Late Byzantine Kephalai, 142 даје могућност да је тачна претпоставка И. Божилова да је Асанинин супруг заправо био Исакије Асан, што се не чини убедљивим. Уп. поглавље Дефенсори. 76 супругом Палеологом, 1393. године продала виноград у близини цркве Св. Романа431 у Цариграду. Иако је виноград припадао њеном супругу, Ана је тврдила да и она има нека права на њега, будући да јој је пропао читав мираз који је удајом унела у тај брак. Она, међутим, није имала ни писменог доказа, нити сведока како би поткрепили њене тврдње. Са друге стране, Гуделис је тврдио да је виноград купио по уговореној цени од 600 перпера, што је укључивало и бербу од те године. Њен супруг је виноград продао у нужди, пошто је, под претњом затвора, требало да плати за кефалатикион. Георгије се појавио на суду са сином Јованом, царевим oivkei/oj, коме је, у међувремену, дао поменути виноград у мираз. Како је документ, који је потврђивао Гуделисове тврдње пронађен, синод је пресудио у његову корист. После нове расправе о цени, а на понуду Гуделиса да врати виноград за цену његове куповине и половине трошкова које је око њега имао, одустало се од откупа и Гуделис је проглашен његовим легитимнин власником.432 Можда исказ да је Гуделис био Асанинин брат (o` auvqe,nthj mou, o` avdelfo,j mou) не треба схватити као дословно сродство, јер исту формулу Асанина користи и за супруга (tou/ auvqe,ntou mou, tou/ avndro.j mou), али и Гуделис користи исту формулу за Палеолога, Асанининог мужа (o` auvqe,nthj mou, o` avdelfo,j mou o` Palaiolo,goj).433 Све ово сведочи да су цареве везе са богатим и угледним Ромејима биле у суштини економске. Између осталог, и на основу овог документа, закључујемо да је цар продавао достојанства која је додељивао. Георгије се, очигледно, бавио и зеленашким активностима. Једна патријаршијска одлука нам саопштава да је 15. јуна 1400. године извесна Ватацина одлучила да се одрекне права који је штитио њен мираз,434 како би њен супруг позајмио 20 перпера од господина Георгија Гуделиса и вратио их у року од три месеца. Овај новац био им је потребан како би купили комад земље за издржавање. То је, дакле, била цена једног комада земље у Цариграду, током опсаде 1394‒1402. 431 О цркви cf. Janin, Églises, 463–465. 432 MM II, 361–366; Darrouzès, Regestes, no. 3113; Ферјанчић, Поседи, 158–159. 433 MM II, 362. 434 О томе како је закон штитио имовину мираза жене у позној Византији Macrides, Dowry and Inheritance. 77 године. Њен мираз, као и имовина њеног супруга, биће гаранција за ову позајмицу.435 Треба напоменути да су камате за позајмљени новац у време Бајазитове блокаде Цариграда изразито порасле. Док су се у XIV веку каматне стопе кретале између 6 и 12 %, у зависности од тога да ли су позајмљивачи били приватна или правна лица, у доба опсаде оне достижу износ од 26 % на годишњем нивоу. Ово, међутим, не изненађује, с обзиром на чињеницу да је било потребе за новцем, којег, са друге стране, није било довољно у оптицају.436 Господин Георгије Гуделис је, као oivkei/oj и тако део синклита, потписан у документу који је осуђивао смену васељенског патријарха Матеја I од стране цара Јована VII, на патријаршијском синоду из 1409. године.437 Знамо, такође, да је Георгије Гуделис поседовао велику и раскошну кућу у Цариграду која се, верује се, налазила на форуму Таври, тј. у трговачком делу Цариграда.438 Ово велелепно здање је истакнути цариградски архонт претворио у сиротиште–болницу. И Георгијев син Јован био је тесно повезан са Ђеновљанима.439 Јован, или Callojane, био је dominus et patronus великог брода којим је пловио на релацији Пера– Хиос. Када је 1402. године покренута истрага против некох високих чиновника Пере, Јован је морао да се брани од оптужби да је неке од њих поткупио како би његов брод имао посебан третман.440 Из истог извора сазнајемо и да се бавио трговином житом које је 1401. године утоварио на Хиосу, а потом га дотерао у Цариград и становништву изгладнелом од турске опсаде продавао по веома високој цени. Поменути ђеновљански чиновници били су оптужени да су у томе сарађивали са Гуделисом.441 У Јованову трговачку делатност су, такође, инвестирајући свој новац, били укључени и други цариградски архонти. О томе сведочи неколико синодалних докумената. Наиме, Теодора Палеологина намеравала је да својој ћерки да мираз у 435 MM II, 400–401; Darrouzès, Regestes, no. 3140. 436 Necipoğlu, Byzantium, 165–167 и n. 80. 437 Laurent, Trisépiscopat, 134, 57. 438 Matschke, Fall vom Konstantinopel, 216; Kiousopoulou, Basileu,j, 33. 439 Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 221. 440 Balard, Romanie génoise, II, 758; Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 221; Matschke, Ankara, 131. 441 Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 221. За додатну литературу о везама Гуделиса и Ђенове cf. Necipoğlu, Byzantium, 159, n. 54. 78 вредности од 400 перпера, али како ту суму није поседовала, дала је зету Трихи у залог један виноград, у близини цркве Св. Евдокима, који је био својина њеног брата Петра Палеолога.442 Како синови поменутог Петра не би истакли своја права, синодалном одлуком из јуна 1400. године била су потврђена Трихина права на виноград.443 У документу из јула 1401. године, у поступку у којем тужи своју прију, Теодору Трихадену, каже се да је Палеологина заложила накит, иначе део мираза своје ћерке, како би износ од 300 перпера уложила у посао са Јованом Гуделисом, царевим oivkei/oj. Када је, наиме, уговаран брак између њене ћерке и Трихе, договорено је да она задржи мираз како би издржавала децу. У договору са Теодором Трихаденом, мајком овог Трихе, Палеологина је позајмила, како је поменуто, Трихаденином зету Јовану Гуделису, који је требало да се упути на путовање eivj ta. ka,tw me,rh. Пошто је Јован на том путовање нешто зарадио, Палеологина је тражила свој део, а синод је пресудио у њену корист.444 Јован Гуделис се помиње и у документу из октобра 1401. године. Из њега сазнајемо да је претходне, 1400. године, царев oivkei/oj Георгије Гуделис инвестирао велику суму новца, тачније 2600 перпера, у заједнички посао који је покренуо са Манојлом Коресисом са Хиоса. Коресис је, са друге стране, у поменути посао уложио 1000 перпера и лично је предузео путовање у Амисос, Синопу и друге црноморске области, које је требало, као и њихов посао, да се оконча до октобра 1400. године. Гаранција за Гуделисов капитал, у случају да се посао не заврши до краја поменутог октобра, био је Никола Коресис, Манојлов отац. Добит је, наравно, требало међусобно да поделе. Како му рат који је трајао у овим областима није дозволио да тргује дуго, оно што је купио за договорено време послао је једним бродом за Цариград. Сам је задржао један део робе и на пролеће, кад су му то услови дозволили, кренуо је назад. Доживео је, међутим, бродолом, због чега је и тражио од суда да га ослободи дуговања Гуделису. Гуделис је, са своје стране, најпре затражио да се подели роба која се налазила у Галати, јер ризикује да плати казну. Иако је на 442 О цркви cf. Janin, Églises, 121. 443 MM II, 399–400, 550–551. 444 MM II, 511–512; Darrouzès, Regestes, no. 3217; Ферјанчић, Поседи, 160; Necipoğlu, Byzantium, 159 и n. 53. 79 следећем рочишту подела робе обављена на основу споразума, Гуделис је оптужио Коресиса да је прекршио њихов споразум, не вративши се у договорено време, те да сам треба да сноси материјалне губитке од бродолома. На основу рачуна од комеркиона (tou/ kommerki,ou avpo,deixin), патријарх је одлучио да обојица сносе исти ризик у послу те да треба да деле како добит, тако и трошкове. Патријарх, такође, забрањује Гуделису да о овоме узнемирава цара (ta.j qei,aj basilika.j avkoa.j).445 У једном недовршеном документу из маја 1400. године каже се да је пре извесног времена обустављена куповина куће смештене наспрам кућа извесног Анконе (tou/ katantikru. tw/n VAgkw/na o`sphti,wn diakeime,nou),446 коју је Теодор Варниотис купио од извесног господина Јована Гуделиса, пошто је имао удела у њеном власништву (avpo. plisiasmou/ protimw,menon), а његовој жени (th.n gunai/ka evkei,nou) је, на основу патријархове одлуке, дат новац. Извесном Торнику, који је такође имао права на кућу, дали су законски рок од 30 дана, да, по свој прилици, може да уложи жалбу. Ако је уопште у питању иста личност, што се чини мало вероватним, у овом документу Гуделис се не помиње као царев oivkei/oj, а помиње се и као покојни.447 Неки међу царевим oivkei,oi настојали су да на различите начине дођу до материјалних средстава или поседа у настојању да преживе тешке године економске кризе, нарочито током Бајазитове опсаде Цариграда, или увећају сопствени иметак. Манојло Палеолог Раул448 помиње се као царев oivkei/oj у једном синодалном документу из октобра 1399. године. Ту се каже да је он продао манастиру Св. Великомученика Мамаса у Цариграду једну њиву, иначе породично наслеђе, величине 44 модија, за 800 перпера, пошто је намеравао да, услед немаштине, са читавим покућством напусти Цариград, али га је у томе спречио цар (eiv kai. nun/ evkwlu,qh pro.j tou/to, do,xan ou[tw lusitele,steron tw|/ krati,stw| kai. a`gi,w| mou 445 MM II, 546–550; Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 199–200; Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 176. Darrouzès, Regestes, no. 3232, где ta.j qei,aj basilika.j avkoa.j преводи као ‛царски судʼ. 446 По свој прилици Георгије Анконас, PLP nos. 266 и 267. 447 MM II, 388; Darrouzès, Regestes, no. 3130. Ж. Дарузес је, чини се, с правом веровао да је Јован Гуделис (no. 3130, no. 3217) заправо брат, а не син Георгија Гуделиса, тј. да се у документима помињу и његов брат и његов син Јован. 448 PLP no. 24134; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 80 auvtokra,tori). Патријарх му је поводом ове продаје издао и потврду. Документ, даље, саопштава да је царев oivkei/oj, Никола Софијан, нови ктитор манастира и Манојлов пријатељ, овоме понудио да му врати њиву и да Манојло чак задржи део новца који је за њу примио. Јер, чини се да је њиву хтео назад, пошто није могао да напусти престоницу. Манојло се, међутим, жалио да није ни добио новац од продаје. Како су се монаси Св. Мамаса пожалили патријарху, овај је, на крају, одлучио да је продаја земље била пуноправна и важећа.449 Најпре, међу историчарима није усклађено мишљење ко је, заправо, био Манојло Палеолог Раул. Има мишљења да су он и Манојло Раул поменут у документу султана Мехмеда II из 1454. године, упућеном истакнутим византијским архонтина Пелопонеза, иста личност.450 С. Фасулакис, аутор студије посвећене породици Раул–Ралис, сматра да је он пре идентичан неименованом Палеологу Раулу, антипаламити који је живео у Цариграду у време цара Јована V Плеолога, а коме је Јован Кантакузин упутио једно од својих теолошких дела,451 настало између 1354. и 1383. године.452 Наиме, једно необјављено побијање Кантакузинове Расправе о таворској светлости, које написао анонимни аутор, показује да је један Раул Палеолог постојао у време исихастичких распри. Иако има и других претпоставки, две претходно изнесене чине се најизвеснијим.453 449 ММ II, 304–312; Darrouzès, Regestes, no. 3067, no. 3076; Necipoğlu, Byzantium, 174–175. 450 ММ III, 290; A. Ch. Chatzes, Oi` ~Raou,l, ~Ra,l, ~Ra,lai (1080–1800), Kirchhain N.‒L. 1909, 36–37 (наведено према PLP). 451 Nicol, Kantakouzenos, 98‒99. 452 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 56–57 који даје могућност и да је извесни Манојло Раул, адресат цара Манојла II и Манојла Калекаса, антипаламит, који је живео на Кипру, идентичан Манојлу Палеологу Раулу (ibid. 62–63). 453 Увод и крај овог текста објавио је Mercati, Notizie, 275–278. Ту се, између осталог, каже и следеће:“ VAnh,r tij tw/n euvgenw/n Palaiolo,goj a[ma te kai. ~Raou.l evk tw/n gone,wn e;cwn ovno,mata, ne,oj me.n w;n th.n h`liki,an ouv kata. ne,ouj de. th.n su,nesin w;n, kavn toi/j avnakto,roij te diatri,bwn kavkei/se polloi/j tw/n th.n Palamh/tin ai[resin presbeu,ein proelome,nwntugca.nwn o`shme,rai...“, ibid. 277. Меркати (ibid. 236) је био склон да верује да је он заправо или Манојло Палеолог Раул из 1399. године или Исак Палеолог Раул. Овај други помиње се у једном натпису на Имбросу из 1391/2. године и ништа се друго не зна о њему (Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 59). 81 Манојло Палеолог Раул по свој прилици је био рођак царске породице по очевој или мајчиној линији.454 Јасно је да презиме Палеолог није понео по супрузи, јер би она у документу вероватно тако била и названа. Напротив, не помиње се ни њено лично име ни презиме, већ само да је била ћерка Макродуке. У овом синодалном документу помињу се два рођака Манојла Палеолога Раула. То је његов таст, Макродука,455 кога неки истраживачи идентификују са Николим Макродуком, царевим oivkei/oj.456 Такође, у овом случају, изложеном у синодалном документу, Манојла подржава рођак Ласкарис (o` La,skarij ku/r…., suggenh.j w'n auvtou/), чије се лично име не наводи. Сматра се да је 800 перпера, новац који је Манојло Палеолог Раул добио за њиву, био веома велика сума. Заправо, цена земље и винограда унутар Цариграда, током Бајазитове опсаде, расла је, паралелно са опадањем цене земље ван градских бедема, јер је могућност пољопривредне продукције унутар града добијала све већи значај. Према расположивим подацима о цени земље и винограда пре и после периода о којем је реч (1394–1402), Цариград је, чини се природно, био најскупљи простор.457 Стога Манојлово настојање да поново дође у посед продате парцеле не изненађује. Јер, непокретна имовина се, ипак, и даље сматрала безбеднијим обликом богатства у односу на новац, који је непрестано губио вредност. Осим тога, очекивало се да цене непокретних добара порасту одмах пошто се опсада оконча.458 О томе сведоче и неки синодални документи. У једном акту из јануара 1401. године, који говори о купопродаји куће у Цариграду, између извесне Хрисокефалине и Прокопија Псилијана, патријарх, образлажући своју одлуку, бележи да постоји могућност да вредност куће порасте ако се у међувремену буде склопио мир (w`j a;n 454 Ферјанчић, Поседи, 156 био је мишљења да он није био у сросдству са Палеолозима, јер се у документу не наводи да је царев рођак, већ да је просто присвојио царско презиме, што се не чини извесним. 455 PLP no. 16393. 456 PLP no. 16399; Polemis, Doukai, 209; уп. даље излагање. 457 Детаљније о овоме cf. C. Morrisson, J.–C. Cheynet, Prices and wages in the Byzantine World, The Economic History of Byzantium: From the seventh through the Fifteenth Century, vol. II, ed. A. E. Laiou, Washington D.C. 2002, 815–878; cf. Necipoğlu, Byzantium, 153–154. 458 Necipoğlu, Byzantium, 175. 82 eiv me.n, bohqei,a| qeou/, eivrh,nh ge,vhtai kai. to. tou/ oivkh,matoj evk tou/tou ti,mhma auvxhqh/|).459 Други пример представља процес који је априла 1400. године покренуо Манојло Папилас против свог зета Алексија Палеолога.460 У акту се најпре каже да је Ирина Палеологина поклонила свом сину, Алексију Палеологу, башту у Еримијама,461 која даје 20 перпера годишњег прихода. Истовремено, Алексијев таст, Папилас, захтева од зета да надокнади у некретнинама мираз од 1000 перпера покретне имовине који је добио, а који је делимично пропао. Папилас стога тражи да и Ирина Палеологина да сину одговарајућу имовину у тој вредности. Она се са тим сложила и дала је сину виноград, куће са двориштем и са црквом, те једну пекарску радњу (magkipei/on).462 У претходно изложеном случају помиње се извесни Макродука, коме се не наводи лично име, као таст Манојла Палеолога Раула. Д. Полемис га је идентификовао са Николом Макродуком, царевим oivkei/oj.463 У синодалној одлуци из новембра 1399. године каже се да је царев peripo,qhtoj gambro.j Астрас предао половину својих ктиторских права на цркву Св. Мученика Теодорâ у Палеокастру на Лемносу манастиру Богородице Евергетиде. Пошто је патријарх наложио да се овај случај испита, установљено је да је цркву најпре обновио покојни Лав Мод, пошто се налазила у лошем стању. Да би то могао да учини, исплатио је 20 перпера њеном другом ктитору, покојном великом стратопедарху Астрасу. Тако, је, практично, Астрас покушао да оспори претходни споразум између Мода и његовог покојног оца, великог стратопедарха. Међутим, пошто су цркву подједнако запоставили и монаси Евергетидског и царев зет Астрас, те с обзиром на то да 20 перпера нису дати као цена за продају, а како је Макродука, зет поменутог Лава Мода, стекао у потпуности право ктитора над црквом, патријарх му то право и потврђује.464 У једном другом документу, по свој прилици од 20. децембра 1400. године,465 Никола Макродука се помиње као царев oivkei/oj. Овом приликом је он, заједно са 459 ММ II, 461. 460 PLP no. 21422. 461 Cf. Janin, Constantinople, 324‒325. 462 ММ II, 375–377; Darrouzès, Regestes, no. 3122; Ферјанчић, Поседи, 159; Necipoğlu, Byzantium, 170, 175. 463 PLP no. 16399; Polemis, Doukai, 209; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 464 ММ II, 322–323; Darrouzès, Regestes, nos. 3068, 3082. 465 Darrouzès, Regestes, no. 3179. 83 Луком Линардом, тужио Стилијана Халкеопула. Овај им је заложио своје продавнице вина (kaphlika.) на име позајмице од 300 перпера, коју је требало да врати у року од три године. Пошто су прошле још три године, а он им ништа није дао, одлучили су да га туже. Халкеопул је одбио да призна дуг, пошто су повериоци презентовали документ њиховог споразума. Пошто није могао да исплати дуг од мираза своје жене, коју је штитио закон, он је предложио да преда својој нећаки део од својих кућа у врдности од 100 перпера. Повериоци су затражили да се претходно процени вредност његове непокретне имовине. Установљено је да вредност имовине може да покрије дуг и да Халкеопулу преостане нешто мало новца. На дужников захтев за поновно одлагање плаћања дуга, повериоци су пристали уз услов да надзиру имовину чија је вредност била 300 перпера. Патријарх је одлучио да повериоци располажу овом имовином док Халкеопул не врати дуг. Ако овај то не буде учинио у року од шест месеци, повериоци постају власници.466 Никола Софијан467 најпре се, у горе поменутом случају са Манојлом Палеологом Раулом, помиње као царев oivkei/oj и ктитор манастира Св. Мамаса у Цариграду. Он се, са истом квалификацијом oivkei/oj, помиње у још неколико синодалних документа. У првом наредном, из марта 1400. године, каже се да су монахиња Ипомонија Хрисокефалина Кавканина и Јован Антиохитис Калоидас468 продали за 200 перпера царевом oivkei/oj Николи Софијану апотекарску радњу (mureyiko.n evrgasth,rion) коју су заједнички поседовали и која се налазила крај Кинигу капије (tou/ Kunhgou/ pu,lhn)469 у Цариграду. Једна трећина апотеке припадала је Кавканини, пошто ју је наследила од рођака (tou/ evggo,nou auvth/j), а две трећине су припадале Калоидасу. Софијан је, како би се осигурао, јер је Калоидас још био малолетан и у обавези да гарантује мираз жени, затражио од патријарха да се провери валидност ове продаје. Патријарх је, установивши да Калоида има 13 година и да од мираза његове жене недостају 400 перпера, одлучио да се најпре Калоидиној жени 466 ММ II, 452–454; Darrouzès, Regestes, no. 3179. 467 PLP no. 26412; уп. поглавље Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 468 G. Schmalzbauer, Medizinischc–Diätetisches über die Podagra aus spätbyzantinischer Zeit, JÖB 23 (1974) 234–236 га идентификује са Калоидом кога помиње Хортазмен (Chortasmenos, 208), cf. PLP no. 10563 469 Cf. Janin, Constantinople, 288. 84 врати овај новац. Њој су, стога, додељени један виноград kai. ta. avnw,gew katw,gaia auvtou/ у вредности од 600 перпера, чиме је радионица постала Калоидино власништво. Он ју је потом, продао Софијану, а овај је добио писмо гаранције да нема никаквих обавеза према њему или његовој жени.470 Никола Софијан се помиње и у документу од 23. марта 1401. године као oivkei/oj и ктитор, очигледно манастира Св. Мамаса. Документ је потписао монах Гаврило који се пред ктитором и црквеним архонтима свечано заклео да ће се придржавати црквене дисциплине и да ће живети живот достојан свештеника.471 У документу из априла 1400. године помиње се, без навођења личног имена, титуле или карактеристике oivkei/oj, један Софијан.472 Без обзира који је од припадника ове истакнуте породице у питању, овај документ нам пружа много драгоцених информација. Из њега сазнајемо да је, пошто јој је умро муж, извесна Кумусина са синовима затражила од претходног патријарха Антонија IV да се попише његова имовина како би свако добио део очеве заоставштине која му по закону припада. Патријархови представници су отишли у његову кућу и установили да целокупна његова имовина, покретна и непокретна, вреди 7300 перпера. Најпре је Кумусина узела од тога 3000 перпера на име свог мираза, а потрошила је чак и више од тога, тако да је њеној деци преостало свега 2300 перпера. Од тога је, даље, дала Софијану (tw|/ Sofianw|/) на име очевог (cre,ouj e[neka patrikou/) дуга 100 перпера, а пошто су подмирени и неки други трошкови и пошто је укупно остало 2300 перпера, сваком од наследника требало је да припадне 335 перпера.473 Никола Софијан потписан је као oivkei/oj те тако део синклита у документима насталим у процесу против епископа Макарија Анкарског и Матеја Мидијског 1409. године.474 470 ММ II, 358–359; Darrouzès, Regestes, no. 3111. 471 ММ II, 463; Darrouzès, Regestes, no. 3188. 472 Његову идентификацију као Николе Софијана предложила је, чини се, Kiousopoulou, Basileu,j, 26 n. 12. 473 ММ II, 377–379; Darrouzès, Regestes, nos. 3046, 3123. 474 Laurent, Trisépiscopat, 57, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 85 Господин Јован Софијан475 био је, такође, царев oivkei/oj и човек чије су, пре свега, банкарско–трговачке активности излазиле и изван граница Византије последњих Палеолога. Помиње се, између осталог, у неколико синодалних докумената. У првом, од маја 1400. године, каже се да је царев oivkei/oj Јован Софијан, пошто је намеравао да отпутује у Русију, затражио да му бивша ташта, извесна Пепагомена, дâ половину куће, која се налазила evn tw/| mega,lw| u`dragwgei,w. То му је припало у мираз, а како је документ о његовом првом браку био изгубљен, било му је потребно како би обезбедио свог сина из овог, првог, брака. Пошто су сведоци потврдили да је Пепагомена обећала половину куће Софијану, а другу половину другом зету, од друге ћерке, to.n diermhneuth.n,476 патријарх је упутио своје посланике Пепагомени како би се она изјаснила поводом свега. Она је саопштила да је укупан износ мираза био 500, од чега је половина куће вредела 200, један виноград 100 перпера, а остатак је био у другим предметима, новцу и одећи. Пошто се са тим сагласио и Софијан, патријарх је одлучио да ова имовина припадне дечаку.477 Августа исте године, брат (avdelfo.j) Јована Софијана, Георгије Вутелијарис обавезао се пред патријархом да ће бити гарант Софијановог дуга од 90 перпера према сину извесног Макропула.478 Овај Вутелијарис се не помиње више ни у једном извору. Могуће је да је термин avdelfo.j и у овом случају употребљен колоквијално. Ако су и били у сродству, могао је да буде Софијанов даљи рођак, јер не носи ниједно од знаменитих аристократских презимена, а вероватно би био наведен термином auvtadelfo,j да му је био рођени брат. Једна архонтиса, по имену Теодора, по свој прилици удата за неког Мелидониса,479 помиње се у једној патријаршијској одлуци у Цариграду октобра 1400. године. Она је била мајка Марије Мелидонине, а ташта Јована Софијана и Димитрија Скутариота.480 Наиме, преко заступника, свог зета, господина Јована Софијана (di v evntole,wj tou/ gambrou/ auvth/j, ku/r VIwa,nnou tou/ Sofianou/), поднела је 475 PLP no. 26406. 476 Могуће је да је у питању Никола Нотарас (М. Н.). 477 MM II 385–386; Darrouzès, Regestes, no. 3128; Matschke, Ankara, 188. 478 MM II 421; Darrouzès, Regestes, no. 3153. 479 PLP no. 7301; Darrouzès, Regestes, no. 3166 сматрао је да је Архонтиса било њено лично име. 480 PLP no. 26203. 86 тужбу против другог зета, Димитрија Скутариота, тврдећи да јој овај дугује, на основу писаног сведочанства, 500 перпера и других 230, које су биле уписане у инвентар њене свекрве, бабе њене деце, као и износ од 122 перпера, које му је дала као залог да плати неки дуг и затражила је да јој исплати цео износ. Скутариот није негирао дуг од 500 перпера, али је за оних 230 перпера тврдио да су заправо његов мираз, као и да инвентар њене свекрве није био резултат њене воље. Стога је затражио да се она испита под претњом изопштења. По патријарховом налогу, велики хартофилакс Михаило Валсамон ју је испитао и установио да она није сама саставила документ, али да је он сачињен у складу са њеном вољом. Према томе, дуг од 230 перпера припадао је Скутариоту. Што се тиче 122 перпера, Теодора је пристала на попуст од 47 перпера, те је Скутариот требало да јој врати 75 перпера. Тако је укупан дуг износио 805 перпера, од чега је Скутариот требало да исплати ташти 605 перпера, а осталих 200 перпера Марији Мелидони, сестри своје жене.481 Господин Јован Софијан се помиње и у синодалном документу из децембра 1401. године. Преко њега је, као заступника, извесни Евфимијан тужио Константина Анђела. Евфемијан му је, наиме, дао 100 перпера како би овај обавио један, очигледно заједнички, трговачки посао на Хиосу на броду извесног бродовласника чије име није у целости сачувано (… neli,aj). Анђео је, међутим, ангажовао један други брод и са њим је био заробљен. Евфимијан сада тражи свој новац и, због болести, шаље као заступника Софијана. Анђео се, са своје стране, бранио тврдњом да је Евфимијан знао да им недостаје брод те да је требало да наредни чекају месец дана, па је, ако је хтео да откаже своје учешће у послу, могао за то време да поништи уговор и узме свој новац. Патријарх је проценио да је Анђелова одбрана разумна и да се Евфимијан прећутно сложио са унајмљивањем другог брода, а Анђео не може бити одговоран за оно што се дешава на пучини. Пошто је Софијан изјавио да је роба одаслата на Хиос на првом броду, што Анђео пориче, он не треба да се секира све док Евфимијан за то не буде поднео доказе. Синод је званично поништио њихов уговор и за то је Анђео добио писмену потврду. Ако се, међутим, пронађе заплењени 481 MM II, 437–3488; Darrouzès, Regestes, no. 3166. 87 брод који је превозио заједничку робу, Анђео ће бити обавезан да Евфимијану и осталим ортацима врати оно што су уложили.482 Ђакомо Бадоер у својој књизи рачуна помиње, међу десет банкара, три Грка – Јована Софијана, Николу Сарантена и Константина Критопула. Најбогатији међу њима, Јован Софијан, имао је годишњи обрт од 10. 751 перперa, у чему је, када се упореди са западним банкарима поменутим у Бадоеровом извештају, заостајао само за двојицом.483 Вулотис Димитрије484 помиње се као царев oivkei/oj у два синодална документа, из јуна и јула месеца 1401. године. У првом документу забележено је да је Вулотис тужио монахиње манастира Св. свештеномученика Кипријана тврдећи да је рођака његове жене, Ирина Апокавхиса (Eivrh,nh h` VApokau,cissa), која се упокојила пре извесног времена, тестаментом њега овластила за свог наследника и управитеља њеном имовином, а пошто се разболела, монахиње су то искористиле и узеле читаву њену имовину, због чега их он и тужи. Монахиње су се на то правдале тврдећу да је њихова игуманија, госпођа Марта, поштовала последњу вољу покојнице, пошто је Апокавхиса на самрти затражила да је прихвати и прихвати њену имовину, те да је постриже за монахињу, како би у покајању отплатила дуг и нашла спокој, јер је, будући човек, и она грешила у Господу. Посаветовала је игуманију и да пошаље једну од својих монахиња да о свему овоме обавести Вулотиса. Вулотис се са женом томе успротивио, а у међувремену је Апокавкиса, према речима монахиња, саставила поред сведоцима нови тестамент. Патријарх је, стога, пресудио у корист монахиња.485 Из овог документа, између осталог, сазнајемо да је Вулотис био ожењен женом из истакнутог рода Апокавка. Други документ нас обавештава да је Ватацина Гаврена тужила царевог oivkei/oj Димитрија Вулотиса пошто је од њене сестре Атанасије узео икону Пресвете Богородице, назване Кувуклареа, иначе породично добро завештано њеној ћерки, Ани Ватацини, те сада убира приходе од ње. Упитан како се икона сада код њега 482 MM II 560–561; Darrouzès, Regestes, no. 3242. 483 Badoer, 15, 139; Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 204. 484 PLP no. 3084; уп. поглавље Дефенсори. 485 MM II, 509–510; Darrouzès, Regestes, no. 3216. 88 налази, Вулотис је одговорио да је икону узео њихов брат, свештеник Гаврас, уз цареву дозволу и гаранцију од 300 перпера и да ју је изнео ван Цариграда. Он ју је из нужде, међутим, убрзо поново вратио цару, ослобађајући тако гаранцију коју је за њу предао. Потом је он, Вулотис, дао цару гаранцију од 200 перпера и дошао у посед иконе, уз цареву наредбу да је не износи из престонице и не отуђује без цареве писмене дозволе (a;neu o`rismou/ evkei,nou), јер би у том случају изгубио гаранцију од 200 перпера коју је предао цару. То је, очигледно, била значајна сума новца. Пошто је цар отишао на пут поводом неких хришћанских послова (to. u`pe.r tw/n cristianw/n taxi,deion),486 и икона доспела у Вулотисове руке, а Ватацина није имала шта да дода на његову приповест, патрихарх је одлучио да икона остане у Вулотисовој надлежности док се цар не врати са пута. Приходи од иконе делиће се на три дела – један део ће да иде цркви у којој се налази, а друга два дела припашће Ани Ватацини. Ако се у међувремену буде појавио свештеник Гаврас или његов наследник, њима ће припасти трећи део. Што се тиче прихода од служби и параклиса, пошто се икона налази у Вулотисовој цркви (evpei. evn th|/ evkklhsi,a| euvri,sketai tou/ Boullwtou/), да се поделе на пола, те да један део иде свештенику који поје, а дриго део такође Ани Ватацини, док се, евентуално не буде појавио свештеник Гаврас и узео свој део.487 Димитрије, забележен као Вулиотис, помиње се као oivkei/oj и у простагми цара Манојла II Палеолога из 29. септембра 1404. године. Њега је, наиме, цар упутио на Атос са задатком да посредује у сукобима који су постојали између Светогораца и Турака са једне стране, а са друге стране између Светогораца и Јована VII, поводом неких светогорских поседа у Македонији, а у склопу промена, пре свега територијалних, које је Византији и осталом балканском свету донео споразум у Галипољу с почетка 1403. године.488 Требало је да Вулиотис, ако Светогорци одлуче да своје поседе повере неком, ове поново опорезује. Ако Светогорци, каже се у простагми, нису способни да сами среде своје послове, нека им у томе помогне Вулиотис, а уколико се ни то не догоди, онда ће интервенисати сам цар. Управо то се 486 Из овог податка се јасно види да је цар о којем је реч Манојло II Палеолог. 487 MM II, 513–515; Darrouzès, Regestes, no. 3219; Kiousopoulou, Basileu,j, 153–154. 488 О споразуму у Галипољу cf. Dennis, Byzantine–Turkish Treaty, 72–88. 89 и догодило, јер је цар, како је речено, издао хрисовуљу–типик 1406. године.489 Простагма нам, такође, саопштава да је Вулиотис, пре него што ће се упутити на Св. Гору, требало да посети емира Сулејмана, а потом поднесе кратак извештај. Потом је требало да преузме новац, који је држао Али паша од метоха светогорских манастира, да добије од Сулејмана и паше пуномоћје да може да интервенише за све што узнемирава атоске манастире, да потом оде на Атос, а затим и царевом ‟сину” Јовану VII, са којим је требало да утаначи споразум и, евентуално, по потреби, о томе комуницира са царем. Поседи које су светогорски манастири имали пре турског освајања Солуна требало је поново да им припадну. Харач који су, међутим, Турцима плаћали за своје поседе није укинут. Монасима је, наиме, цар поклонио 2/3 харача, а преостала трећина ишла је цару. У области Солуна ова трећина припадала је Јовану VII. О оваквој прецизној прерасподели новца се није водило рачуна, па је штету која је на тај начин нанета царској благаниј Вулиотис требало да надокнади. Јер, Вулиотисов претходних, Тарханиот, био је сувише попустљив и имао је мањак у наплаћивању дажбина од манастира. Вулиотис је у овом послу као помоћника имао Јована Граматика. Њихове плате требало је да обезбеде манастири. Сам Вулиотис је требало да добије 500 перпера за годину дана, и то од манастирских прихода у струмској области, пошто су приходи од манстирских имања у области Солуна припадали, како ке речено, Јовану VII. Јован Граматик требало је да добије 200, а Вулиотисов син и нећак Анђео по 100 перпера годишње, и то од прихода од пореза на куће (o`spitia,tikon).490 Неки истраживачи су видели њега у једној личности коју помиње Мазарис у својој сатири.491 Наиме, на питање извесног Пепагомена, да ли ће остати у Аду, Мазарис одговара одрично, с обзиром на то да је у животу трпео сиромаштво које су пратили лош глас, прогонство, немилост, понижавања, клевете, лажне оптужбе и разне болести и, још горе, застрашивање и немилосрдан царев бес, излагање јавном презиру, час у градовима, час на острвима, не мало пословних крахова, губитак деце 489 Actes de Prôtaton, 107‒109, 254‒261. 490 Простагма се налази у архиву манастира Ватопеда, а објавио ју је Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta, 449–452; Dölger, Regesten, no. 3301; Острогорски, Византија, вазална држава, 384‒385. 491 Trapp, Identifizierung, 96. 90 и хиљаду других несрећа – од којих је најгора та што његове невоље нису готове ни сад. Јер, кад год племенити цар жели да уплаши некога кога шаље на задатак (eivj leitourigi,aj evkpe.mph|), он користи или Мазариса или несрећног Меликнасара Вулотиса како би указао на морал, осуђујући њихове злочине и истичући их као застрашујуће примере порочности. Стога Мазарис очекује, на основу речи Јеванђеља, да буде ослобођен од свега, јер је током живота све претходно пропатио.492 Господин Георгије Мамалис,493 царев oivkei/oj, тужио је новембра 1401. године брата Андреу Мамалиса,494 такође tou/ oivkei,ou tw|/ krati,stw| kai. a`gi,w| auvtokra,tori. Георгије је тврдио да поседује три петине врта који је заједно са кућом њихових родитеља чинио целину – један део је купио од брата Николе Мамалиса, други део стекао је на основу дуга другог брата, Константина Мамалиса и трећи део је био његов. Кривицом његовог брата Андреаса Дуке Мамалиса, који је поседовао само једну петину, као и њихова сестра, архонтиса Мамалина (Mamali,nhj th/j VArconti,sshj)495, сада је тај врт опустео и необрађен. Стога Георгије захтева правду. Андреас Дука Мамалис тврдио је, међутим, да врт припада њему и његовом брату Николи јер нису били пунолетни у време смрти њихове мајке и јер је преосталој двојици браће и сестри, који су били венчани у тренутку смрти њихове мајке, већ био дат по део имовине у мираз (tw/n a;llwn evxwproi,kwn o;ntwn). Георгије је показао Николин продајни акт, где је наведен као петнаестогодишњак. Дука је приложио један доказ да је у име њихове мајке свештеник Димитрије Хрисококис, референдаријев отац, редиговао тестамент и затражио је да се изопшти онај ко га оспори. Георгије је захтевао да се ствар у вези заједничког власништва над вртом испита. На поновни захтев Андреаса Дуке под претњом изопштења, Георгије је најзад показао тестамент њихове мајке, којим је сваком од њих завештан један део врта. Коначно, Константинов део постао је Георгијева имовина, док је Николин део постао проблем. Дука, игноришући стављање на продају овог дела, искористио је 492 Mazaris, 40. 493 PLP no. 16556. 494 PLP no. 16555. 495 Darrouzès, Regestes, no. 3237 такође је сматрао да је Архонтиса породично име и да је вероватно била удата за неког Архонта, припадника породице која се помиње у једном ранијем акту (cf. MM II, 528–30; Darrouzès, Regestes, no. 3226). 91 право прече куповине. Добио је једну четвртину Николиног дела и имање је одмах разграничено.496 Константин Мамалис, Андреас Дука Мамалис и њихова сестра не помињу се више у изворима. Једино се Никола Мамалис497 помиње још једном, као посланик цара Манојла II Палеолога, који је имао за задатак да са Млечанима на Криту уговори ослобађање византијских трговаца на острву од пореза.498 Теодор Мамалис499 помиње се као царев oivkei/oj у једном синодалном документу из марта–априла 1400. године,500 у процесу који је против њега покренуо Андреа Аргиропул, такође царев oivkei/oj, и патријарховом пресудом био је обавезан да Аргиропулу врати 587 перпера, на име вредности веверичјег крзна које је овом припадало, а које је, без дозволе, Мамалис претходно продао.501 Андроник Палеолог502 помиње се као oivkei/oj у два документа у оквиру регистра одлука Цариградске патријаршије, баш као и његов рођени брат, чије име недостаје у њима. Наиме, Ана Палеологина,503 царева qei,a, подигла је јануара 1400. године тужбу против својих синова, Андроника и још једног чије име недостаје. Њен мираз је, како је саопштила, у почетку износио 3000 перпера, али му је вредност „услед неправилности и сметености прилика“ пала. Током времена она и супруг, покојни Вранас Комнин,504 су се чак споразумно развели. Од имовине су јој остали још само куће у којима је живела породица и један виноград. Њих је њен покојни супруг дао у мираз када им се ћерка удала за Астраса.505 Вранас је, међутим, задржао неке винограде и куће које је сам купио. Породица је била принуђена да напусти Цариград и оде са царем (=Јованом VII), оставивши куће и винограде на чување зету Астрасу. Док су били одсутни, Вранас је умро без тестамента, а Ана је остала са три 496 MM II, 543–546; Darrouzès, Regestes, no. 3237; Macrides, Dowry and Inheritance, 96. 497 PLP no. 16559; уп. поглавље Посланици. 498 Ganchou, Badoer et Batatzès, 66, n. 59; Kiousopoulou, Basileu,j, 128. 499 PLP no. 16549; уп. претходно излагање. 500 Darrouzès, Regesten, 367. 501 ММ II, 374–375; Darrouzès, Regestes, no. 3120. 502 Papadopoulos, Versuch, 143; PLP no. 21430. 503 PLP no. 21346; уп. поглавље Цареви рођаци. 504 PLP no. 3177. 505 Астрас Михаило Синадин, уп. даље излагање. 92 сина и неудатом ћерком. Када је она стасала за удају, мајка је одлучила да је уда за Филипа Цикандилиса, такође царевог oivkei/oj. Мираз су јој у највећој мери обезбедили царева мајка Марија Кераца и сам Јован VII. Ана није могла ништа да дâ ћерки у мираз, осим поменуте имовине коју је дала на чување Астрасу. Када је 1399. године склопљен мир између Манојла II и Јована VII и када су се архонти вратили у Цариград захтевајући своју имовину, исто је учинила и Ана Палеологина. Томе су се, међутим, успротивили њени синови, Андроник и онај други, сматрајући да они, као синови, имају право на њу. Ана стога захтева од синода да јој се врати њен мираз, а што преостане, да припадне синовима. Пошто је изгубила свој уговор о миразу, патријарх је наложио да треба да јој се преда износ њеног мираза од мужевљеве имовине. Јер чак и ако је била сагласна што је муж њену имовину дао ћерки у мираз, није била упућена у закон који јој помаже, тако да јој је муж дуговао оно што је претходно предао.506 Међутим, августа исте године Ана Палеологина се појавила поново на синоду, потпуно променивши исказ и узимајући сада страну својих синова. Тврдила је, наиме, да је она, а не њен покојни муж, дала свој мираз ћерки када ју је удавала за Астраса. Она се, каже, њега потпуно одрекла. Стога су виногради, о којима је било речи у спору, иначе власништво њеног покојног мужа, очевина њене деце. Била је спремна да раскине и споразум који је била склопила са Цикандилисом и преда ову имовину синовима. Како, међутим, није имала доказа за ове нове тврдње, њен случај је одбачен, а нови зет, Цикандилис, постао је власник винограда.507 Последња деценија XIV века прожета је династичким сукобима унутар владајуће династије Палеолога. Јован VII, син Андроника IV, узурпирао је најпре 1390. године, на неколико месеци, од априла до септембра, престо свом деди Јовану V. Септембра исте године отишао је у Селимврију. Покушај измирења из 1393. године, када је Манојло II предложио синовцу да га усвоји, а овај усвоји Манојловог сина Јована, пропао је. Иако је то првобитно прихватио, убрзо потом Јован VII је о 506 MM II, 329–333; Darrouzès, Regestes, no. 3092; Ферјанчић, Поседи, 156; Macrides, Dowry and Inheritance, 97. 507 MM II, 422–423; Darrouzès, Regestes, no. 3155; Ферјанчић, Поседи, 156; Macrides, Dowry and Inheritance, 98. 93 томе обавестио Бајазита. Стриц и синовац су се коначно измирили децембра 1399. године, пре него што се Манојло II упутио на запад Европе.508 Поред обичног света,509 Јован VII је имао доста присталица међу угледним становницима Цариграда, како то саопштава и претходно изложени судски случај Ане Палеологине. Зна се да је, непосредно пре него што ће узурпатор ући у Цариград априла 1390. године, Јован V наредио да се ухапси око 50 неименованих људи, који су ковали заверу у корист његовог унука. Некима од њих су одсечени носеви, а неки су ослепљени.510 Када је, међутим, Јован VII био приморан да напусти власт и престоницу, са њим су пут Селимврије кренули и неки архонти. Међу њима су били и Ана Палеологина, њен муж Вранас Комнин, и бар њихово троје деце.511 Двојица њихових синова били су, како је поменуто, oivkei,oi цара Јована VII.512 Њихове две ћерке биле су удате за људе који су били oivkei,oi. Најпре је старија њихова ћерка удата за једног Астраса,513 пре септембра 1390. године. Али иако се претпоставља да је био oivkei/oj Јована VII, јер се помиње у документима која су издата док је овај владао у Цариграду, он остаје у престоници кад породица његове жене, због наклоности према Јовану VII, напушта Цариград и оставља му преосталу имовину на чување. Реколо би се, стога, да он, у најмању руку, није био persona non grata у Цариграду којим влада Манојло II. Чини се да поменути зет Ане Палеологине, Астрас, није иста личност са Михаилом Астрасом Синадином.514 Овај последњи је најпре октобра 1366. године потписан као царев dou/loj у једном нотарском писму (taboulariko.n gra,mma) којим 508 Мешановић, Јован VII, 82, 85 509 “to.n cudai/on lao.n”, како га назива Ducas, 83. 510 Majeska, Russian Travelers, 100–1. 511 Necipoğlu, Byzantium, 133, n. 60 мишљења је да су и Ана и њен муж Вранас отишли у Селимврију, наглашавајући да је та чињеница изостављена у оквиру PLP одреднице за Вранаса (no. 3177). Исто тако, она верује да је Ана заправо била qei,a Јована VII, а не Манојла II, како је то такође наведено у PLP no. 21346. Она се, опет, слаже са могућношћу да је архонт Комнин Вранас, поменут 1376. године као dou/loj Андроника IV (V. Kravari, Nouveaux documents du monastère de Philotheéou, TM 10 (1987) 323; PLP no. 93272), идентичан мужу Ане Палеологине, што би, у политичком смислу, било и логично да је најпре био у служби Андроника IV, а потом и на страни његовог сина. 512 Necipoğlu, Byzantium, 133–4 сматра да су сва тројица њихових синова носили овај епитет, иако се у изворима помињу само Андроник и још један чије је име изгубљено (MM II, 329–333; 422–3). 513 Чини се да су у праву Hannick, Schmalzbauer, Synadenoi, 152–153 који су изнели сумњу у то да је овај Астрас, како се помиње у патријрашијском регистру, исто што и Михаило Синадин Астрас, јер се не помиње нити именом, нити презименом Синадин. Necipoğlu, Byzantium, 161 верује да је у питању иста личност. 514 PLP no. 1599. 94 потврђује Ватопеду поседе од 2 хиљаде модија у селу Мудру на Лемносу, а које је манастиру претходно доделио његов отац, покојни велики стратопедарх Астрас, „dia,docoj w'n tw/n auvtou/, dia,docoj gi,nomai kai. tou/ e;rgou auvtou/“.515 У простагми цара Андроника IV из 1378. године поменут је као је као његов ујак (o` qei/oj th/j basilei,aj mou ku/r Micai.l VAstra/j o` Sunadhno.j).516 Исто важи и за један документ издат манастиру Хиландар.517 Он се, потом, помиње новембра 1399. године, дакле у време када је Манојло II још увек у престоници, као царев зет (peropo,qhtoj gambro.j) и као син покојног великог стратопедарха Астраса.518 Помиње се, затим, у још једном у синодалном документу од јуна 1400. године, у процесу који је Теодора Палеологина519 покренула против извесног Трихе. У овом документу Астрас се помиње као qei/oj покојне Ане Палеологине, супруге Петра Палеолога. Њен рођени брат био је Алексије Аспиетис.520 То би значило да је она постала Палеологина удајом, а можда је тиме и њен ујак стекао породичне везе са Палеолозима. Био је адресат Димитрија Кидона негде између 1388. и 1390. године.521 Његов отац, Георгије Синадин Астрас, помиње се у изворима као кефалија Еноса, Лемноса и Солуна, као архитекта у Цариграду, као sumpe,nqeroj Јована V Палеолога и као велики стратопедарх.522 Један Петар Палеолог,523 царев oivkei/oj, помиње се у синодалном документу од августа 1400. године. У њему се каже да се Теодора Палеологина Дермокаитиса524 жалила патријарху Матеју на зета Николу Вранаса, који је узео свог сина, а њеног унука, кога је она издржавала, да би га он издржавао. Он то, међутим, није испунио, него му је само одузео виноград који је пре бербе уступио царевом oivkei/oj Петру Палеологу. Судском одлуком враћени су јој и 515 Actes de Vatopédi, 324–325. 516 Actes de Zographou, 107; Hannick, Schmalzbauer, Synadenoi, 151 наводе да је син великог стратопедарха Георгија Синадина Астраса носио исто достојанство као и отац, али документи које наводе то не потврђују. 517 Actes de Chilandar, 331. 518 MM II, 322–323. 519 PLP no. 21376. 520 MM II, 399–400; Darrouzès, Regestes, no. 3139; Ферјанчић, Поседи, 160; уп. претходно излагање. 521 Cydonès, II, 377–378. 522 PLP no. 1598; MM II, 322; ММ III, 126. 523 PLP no. 21535. 524 PLP no. 5216; Papadopoulos, Versuch, no. 140. 95 дете и виноград.525 Постоји могућност да су овај Патар Палеолог, oivkei/oj, и Петар Палеолог, земљопоседник, брат Теодоре Палеологине, помињане у претходно навођеном случају, иста личност.526 Други зет Ане Палеологине, Филип Цикандилис,527 такође се помиње као oivkei/oj. У време када се оженио млађом ћерком цареве тетке, 1400. године, био је времешан господин. Извори бележе да је био близак још цару Јовану V Палеологу. Наиме, када се Јован V, октобра 1369. године, одрекао православља и прихватио римокатоличко исповедање вере, овој свечаности су, осим четворице кардинала и неколицине других духовника, присуствовали и аристократи из цареве свите који су до тог доба већ били римокатолици – Франћеско Гатилузи, Димитрије Кидон, Михаило Стронгило и Филип Цикандилис.528 Цикандилис је био и писац грчког и латинског текста уговора од 1. фебруара 1370., којим је Јован V продужио претходни уговор са Млечанима, из 1363., на још пет година.529 Био је личност која је интензивно била укључена у преговоре између папске столице и Цариграда о склапању уније, те је тако априла 1371. године од папе Григорија XI примио два писма препорука за кипарски двор, принцу Јовану Антиохијском. Управо он је у јесен 1374. приспео у Авињон као гласник византијског цара,530 о чему сведочи и папин сачувани одговор из наредне године.531 Један млетачки документ помиње га 13. фебруара 1375. године као ‟nobilis vir dominus Philippus, ambaxiator domini imperatoris Constantinopolitani”.532 Његово име наведено је и у уговору од 2. јуна 1390. године, који је цар Јован VII Палеолог склопио са Млечанима. У њему се, наиме, каже да се Венецији, за потврду свега наведеног у уговору, шаљу два писма – на грчком, које је саставио царски нотар Теофилакт Василик, и на латинском, које је саставио tou/ oivkei,ou th/j basilei,aj h`mw/n ku/rou Fili,ppou tou/ Tzukandu,lh.533 Сматра се 525 MM II 420; Darrouzès, Regestes, no. 3152; Ферјанчић, Поседи, 160. 526 Cf. PLP no. 21535 и PLP no. 21534. 527 PLP no. 28131. 528 Halecki, Empereur, 195–6; Радић, Време Јована V, 345–6. 529 Dölger, Regesten, no. 3127; Halecki, Empereur, 225. 530 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 592. 531 Halecki, Empereur, 294–5, 305, 309; Радић, Време Јована V, 369. 532 Senato Misti vol. 34, fol. 158, наведено према Halecki, Empereur, 307. 533 MM III, 143. 96 да је он, као познавалац латинског и секретар Димитрија Кидона, преписао његове преводе Томе Аквинског.534 У синодалном документу из јануара 1401. године помиње се, као царев oivkei/oj, један други Андроник Палеолог.535 Против њега и његовог ујака, монаха господина Давида Палеолога, поднела је тужбу госпођа Ирина Палеологина, Андроникова сестра. Она је са њима делила ктиторска права над црквом Св. Богородице Пречисте (evpikeklhme,non th/j VAmolu,ntou). Цркву, која је у међувремену опустела, подигао је извесни евнух Филиалит на земљишту које му је дала покојна протовестијарија, царева тетка, иначе мајка поменутог монаха Давида и Теодоре Палеологине, мајке поменутих Ирине и Андроника Палеолога. Протовестијарија је захтевала да после Филиалитове смрти црква припадне њеним наследницима. Патријарх је, у покушају њеног брата и ујака да јој оспоре део, потврдио Иринина ктиторска права, потврдивши тако њихово заједничко ктиторство над поменутом црквом.536 Један Гаврило Палеолог537 се такође помиње као царев oivkei/oj у документу од фебруара–марта 1400. године. У њему се каже да су браћа, иначе цареви oivkei,oi, господин Михаило Раул,538 господин Гаврило Палеолог539 и Јован Палеолог, синови сер Перија Лампадина (su.r Peri,ou tou/ Lampadinou/), притиснути сиромаштвом, одлучили да продају наслеђену имовину и захтевали су од синода да одреди њен део који је требало да припадне још једном њиховом брату, тада малолетном, Јовану.540 Експерти су проценили вредност имовине, у коју је спадала приземна кућа (to. camaipa,laton) од 120, пекара (to. magkipei/on) од 50 и триклин (to. tri,klinon meta. tou/ avnw,g¿ewÀ kai. tou/ dipa,tou) од 160, на укупно 330 перпера, те је тако сваком од браће 534 Halecki, Empereur, 193. 535 PLP no. 21431; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 536 ММ II 455–458; Darrouzès, Regestes no. 3182; Ферјанчић, Поседи, 161; Thomas, Private religious foundations, 268–269. 537 PLP no. 21442. 538 Он, иначе, има две одреднице у PLP (no. 21531, no. 24135). Има мишљења да је, као најстарији, заправо био Лампадинов син из првог брака са извесном Раулином. То би онда значило да су му остали полубраћа, а да су сви узели презимена по мајкама, Раул и Палеолог, cf. Fassoulakis, Raoul– Ral(l)es, 64; Ферјанчић, Поседи, 158; Necipoğlu, Byzantium, 162, n. 67. 539 PLP no. 21442. 540 PLP no. 21482. 97 припао удео од 110 перпера. Гаврило је захтевао да, пошто тренутно живи у њој, задржи приземну кућу, а браћи исплати разлику од 10 перпера. То се, међутим, није допало његовом брату Раулу, који је тражио 150 перпера. Пекару је требало продати, а триклин је за суму од 164 перпера купио свештеник Михаило Сгуропул.541 Пошто је подела суме ипак обављена, патријарх се уверио да малолетни Јован није изостављен, иако није добио некретнину, већ новац за издржавање.542 У одлуци синода Цариградске патријаршије у време понтификата Матеја I од децембра 1401. године помињу се још једном цареви oivkei,oi Гаврило Палеолог543 и Михаило Палеолог,544 по свој прилици исте личности. Наиме, његов брат, Гаврило Палеолог, такође царев oivkei/oj, хтео је да купи део имања које је припадало Михаилу. Како није имао новца за то, у сагласности са родбином своје жене, затражио је дозволу да за то заложи накит од њеног мираза (ta. proikw|/a kataseista.) у вредности од 150 перпера. Патријарх је сматрао да би куповина једног продуктивног имања са обрадивом земљом била боље решење, а то имање ће се уписати уместо накита и убележити као имање од мираза. Њиме Палеолог неће моћи да располаже слободно, све док накит буде под залогом.545 Михаило Палеолог поменут је нешто раније као архонтопул у два документа. Он је, наиме, 1399. године позајмио од Михаила Магистра Пота 75 перпера и дао му као залог за овај новац свој виноград. Уговорено је да се, уколико новац не врати до септембра 1399. године, виноград прода и ако се за њега добије више од 75 перпера, да се тај преостали новац да Михаилу Палеологу. Према синодској одлуци од априла 1400. године, виноград, који је у том тренутку Михаило хтео да поклони својој малолетној супрузи као део мираза, морао је да се прода, јер је установљено да је у тренутку потписивања споразума са Потом Михаило био пунолетан, те да је рок за враћање новца истекао. Вредност винограда износила 541 PLP no. 25031. 542 MM II 355–358; Darrouzès, Regestes, no. 3109; Ферјанчић, Поседи, 157–158. 543 PLP no. 21443 где се само констатује да вероватно није у питању иста личност са Гаврилом Палеологом поменутим у претходном документу. 544 PLP no. 21523, где се износи сумња да су Михаило Палеолог и Михаило Раул исте личности, јер је у тренутку потписивања споразума са извесним Михаилом Магистром Потом овај Михаило Палеолог био малолетан, што није тачно, јер се у самом документу (MM II, 382–384) наглашава да је био пунолетан. Ферјанчић, Поседи, 158 сматрао је да је у питању Михаило Раул из претходног документа. Cf. и Papadopoulos, Versuch, no. 156 545 MM II 559; Darrouzès, Regestes, no. 3241. 98 је 94 перпере.546 Новембра месеца 1401. године Михаило је од синода којим је председавао патријарх затражио дозволу да, услед тешког материјалног положаја, дугова и потребе да прехрани супругу и дете, прода виноград у близини цркве Вазнесења Христовог, у парохији Св. Романа у Цариграду.547 Купци су, међутим, имали резерви због права Михаилове малолетне супруге, која је могла да захтева део свог мираза. Синод је одлучио да Михаило најпре треба да регулише права своје супруге, а потом прода виноград. Црквени архонти (evxwkata,khloi), велики сакеларије Асинарис, велики хартофилакс Валсамон и протекдик Евгеник су установили да Михаиловој жени припада укупна вредност мираза од 260 перпера. Пошто је то установљено, Михаилу је дата дозвола да прода виноград.548 Марко Палеолог Јагарис,549 царев oivkei/oj, поменут је у једном документу из маја 1401. године.550 Ту се каже да се Јагарис обратио патријарху саопштавајући да се у близини његовог врта, у четврти Кинигос,551 налазио посед извесног Мавроматиса, на којем су биле неке куће и на којем су били засађени винова лоза и дрвеће. Његова свастика, монахиња ...552 Петралифина порушила је ова здања и почупала растиње, тако да је земљиште остало пусто. Стога је Марко Палеолог Јагарис, иначе власник суседног врта, почео да узгаја пшеницу на овом опустелом парчету земље. Како је Мавроматис и даље био одсутан, патријаршијски суд је, на Јагарисов захтев, одобрио овом да настави да користи Мавроматисову земљу уз годишњу надокнаду од једне перпере. Јагарис је, уз то, био обавезан да о сопственом трошку огради ово парче земље, како би га заштитио од разбојника који су угрожавали овај крај. Јер, и патријаршијски суд и сам Јагарис сумњали су у могућност Мавроматисовог повратка у Цариград, с обзиром да је толико година прошло од његовог одласка.553 У овом 546 MM II, 382–384; Darrouzès, Regestes, no. 3069, no. 3126; Ферјанчић, Поседи, 159; Necipoğlu, Byzantium, 168. 547 Janin, Églises, 23. 548 MM II, 557–558; Darrouzès, Regestes, no. 3240; Ферјанчић, Поседи, 159–60; Macrides, Dowry and Inheritance, 94–95. 549 PLP no. 7811; уп. поглавља Посланици и Архонти–титуле. 550 Миклошић и Милер датовали су овај документ у октобар 1400. (MM II, 497), а Darrouzès, Regestes, 433 га је редатовао у мај 1401. године. 551 Вероватно је у питању део града код капије Кинигу, cf. Janin, Constantinople, 288. 552 Недостаје име (прим. М. Н.). 553 MM II, 497–499; Darrouzès, Regestes no. 3210. 99 документу Марко Палеолог Јагарис није поменут са неком од титула које је касније носио, а које је, очигледно, стекао после 1401. године. Многи међу царевим oivkei,oi обављали су, очигледно захваљујући угледу који су поседовали, често функције гараната, адвоката, те дефенсора. Михаило Гавалас554 помиње се као царев oivkei/oj у једном синодалном документу од маја месеца 1400. године. Документ бележи да је покојни Димитрије Кидон тестаментом завештао своју имовину нећаку Јовану, сину извесне Протомајсторисе, 50 перпера. Како је Јован у том тренутку био малолетан и сиромашан, извршиоци тестамента су затражили да им патријарх дозволи да тај новац предају дечаковој мајци. Она би уз помоћ ових 50 перпера, као и од сопствених средстава, издржавала дечака. Пред патријархом се тада појавио један од извршилаца тестамента, царев oivkei/oj Михаило Гавалас, очигледно и најугледнији међу њима, и затражио је да му се, за сваку сигурност, изда писмена потврда да је новац пре времена предат из нужде, те као доказ да према дечаку, када буде достигао пунолетство, немају у том смислу више никаквих обавеза.555 Господин Манојло Кантакузин Факрасис556 помиње се у изворима најпре као царев oivkei/oj. Тако је први пут поменут у писму из 1370. године којим је Михаило Каваларије Цамплакон поклонио неке поседе манастур Ватопеду.557 Исти документ је Факрасис потписао као царев dou/loj и сведок.558 По свој прилици он је исти Манојло Факрасис Кантакузин који је поменут у једном натпису на рељефу нађеном на бедемима Цариграда са стране Златног рога, који се чува у Археолошком музеју у Истанбулу.559 Узео је, као oivkei/oj, учешћа у синклиту те тиме и синоду који је 1409. године изопштио Макарија Анкарског и Матеја Мидијског.560 554 PLP no. 3310. 555 MM II, 390–391; Darrouzès, Regestes, no. 3133. 556 PLP no. 29586; уп. поглавља Dou/loi и Сенатори. 557 Theocharides, Tzampla,kwnej, 143. 558 Ibid., 145. 559 Под инвентарским бројем 4816, cf. Chortasmenos, 103, n. 3a. 560 Laurent, Trisépiscopat, 57, 134; Darrouzès, Regestes no. 3284; уп. поглавље Сенатори. 100 Димитрије Палеолог Ириник561 помиње се као царев oivkei/oj у једном патријаршијском документу из новембра 1401. године, као адвокат (o` sunhgorw/n) јеромонаха Макарија. Наиме, најпре су извесни Кавкадин и његова супруга Кавкадина завештали једну зграду и у оквиру ње цркву Св. Мученика Христофора и Акилине манастиру који је основао монах Теологитис (evn tw|/ tou/ Qeologi,tou kaqi,smati). Када је Кавкадин умро, Кавкадина и Теологитис продали су зграду, без цркве и једног стана, јеромонаху Макарију. Овај је срушио зграду и на том земљишту подигао је виноград. Кавкадина је, међутим, на самрти признала да је оно што је продато Макарију припадлао цркви. Установљено је да су Теологитис и Кавадина, супротно црквеним канонима, продали једно свето добро, па је патријарх пресудио да се јеромонаху врати новац који је дао за зграду, док је он требало да је врати цркви.562 Осим тога, Ириник је, као oivkei/oj, потписан као члан синклита у документу који осуђује незакониту смену патријарха Матеја I од стране цара Јована VII Палеолога.563 Јагупис Алексије564 био је апографевс на Лемносу и царев oivkei/oj.565 Манојло II му је упутио једно писмо, још увек неиздато, о студијама теологије. У писму цар одговара Јагупису на забрунитост једног од Јагуписових блиских људи (tij soi tw/n evpithdei,wn) што се цар бави теологијом.566 У патријаршијској одлуци од фебруара 1400. године помиње се као oivkei/oj. Наиме, у одлицу се каже да је Јаков Тарханиот 1398. године, пошто му је умро отац, Триакондафил, продао свој део једног поседа наслеђеног од оца манастиру Мирелеон, за противвредност од 100 перпера. Међутим, он се потом жалио да је тај износ био мали, па је патријарх, да би заштитио интересе иначе малолетног Тарханиота, наложио да се вредност продате земље преиспита и одредио је Алексија Јагуписа да као куратор (koura,twr) прати процес и заступа дечакове интересе. Накнадном проценом установљено је да овај износ јесте био мали 561 PLP no. 5979; Papadopoulos, Versuch, 148. 562 MM II, 551–556; Darrouzès, Regestes, no. 3239. 563 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58. 564 PLP no. 7819; уп. поглавље Архонти на Лемносу. 565 Dölger, Regesten, nos. 3258, 3259. 566 Dennis, Letters, XIII, XVII, XXIII, XXIV; Barker, Manuel II, 410–413; 528–530. 101 и манастиру Мирелеону наложено је да дечаку исплати новчану разлику у износу од 95 перпера и 8 кератиа.567 Исто тако, један Јагупис помиње се као архонт у Цариграду и као представник Манојла II на синоду на којем је Макарије, потоњи епископ Анкаре, рукоположен за јеромонаха, али кога је протерао потоњи патријарх Матеј I. Постоји могућност да су Јагупис Алексије и овај Јагупис иста личност.568 Александар Ласкарис569 помиње се у једној повељи Великој Лаври јуна месеца 1407. године. Он је, наиме, заједно са васељенским судијом Ромеја Георгијем Инеотисом и са Дуком Стравомитисом потписан на позадини повеље. Ласкарис и Стравомитис наведени су као oi` oivkei/oi tw/ krataiw/ kai. a`gi,w| h`mw/n auvqe,nth kai. basilei/ a;rcontej defe,nsorej u`phre,tai.570 Никола Макрин571 био је геометар, проценитељ и царев oivkei/oj у Цариграду, како га, у периоду између 1397. и 1402. године помињу документи у патријаршијском регистру. Најпре се, без наведеног личног имена, један Макрин пониње у документу из новембра 1397. године. Наиме, месец дана раније, монахиња Ипомонија, удовица извесног Калоиде, тужила је зета Теодора Варзаниса да не поштује тестамент њене ћерке. Она је, наиме, тестаментом оставила трећину свог мираза мужу, другу трећину својој малолетној деци и трећу својој мајци, за покој душе јој. Када се појавио на суду, Варзанис је све то признао, жалећи се на тешке прилике (u`po. th/j tou/ kairou/ avnwmali,aj kai sugcu,sewj). Патријарх је наложио да се ћеркина имовина попише, како би се на првом месту обезбедила деца, да отац остане њихов старатељ, али под надзором њихове бабе Ипомоније, те да она прими део од ћеркиног мираза, за молитве за покој јој души, што зет треба да јој врати у складу са својим могућностима.572 Месец дана касније, пошто су патријархови архонти проценили имовину Калоидине ћерке, уз помоћ геометара (gewme,traj) Макрина и Василика, који су премерили виноград смештен крај цистерне часног пророка Продрома (evn th|/ 567 MM II, 354–355; Darrouzès, Regestes, no. 3108. 568 Darrouzès, Regestes, 288‒289; PLP no. 7814. 569 PLP no. 14523. 570 Actes de Lavra III, 153. 571 PLP no. 16368. 572 ММ II, 347–348; Darrouzès, Regestes, no. 3061. 102 kinste,rnh| tou/ timi,ou profh,tou prodro,mou)573 и уз помоћ столара (to.n de. leptourgo.n) Манојла Филипу за зграде, установељно је да је вредност мираза износила 2250 перпера. Патријарх је одлучио да се мираз подели на подједнаке делове између малолетне деце, њихове бабе монахиње Ипомоније и њиховог оца Варзаниса.574 У једном другом документу, из фебруара 1400. године, каже се да је Јаков Тарханиот, Триакондафилов син, пре две године затражио да прода свој део очевог винограда, дворишта и зграда које су му припипадале. Имовина је процењена на 100 перпера и он ју је продао манастиру Мирелеон у Цариграду. Сада се, међутим, жали да та цена није била реална, а после поновне процене имовине, патријарх је одлучио да је Мирелеон дужан да му исплати још 95 перпера и 8 кератија. Међу личностима које су обавиле ову поновну процену имовине налазио се, наравно, и Никола Макрин, овде поменут као ku/r.575 Коначно, Никола Макрин се помиње у још једном документу, овог пута као oivkei/oj. У питању је један од докумената који није објављен у Миклошић–Милер издању судских одлука Цариградске патријаршије. У документу се каже да су се, јануара 1402. године, пред патријархом суочили у једном процесу Никола Макрин, царев oivkei/oj, и Гаврена, жена покојног Каранциса, око Гавренине имовине од мираза.576 Извесни Инеотис577 помиње се, без навођења личног имена, у синодалном документу од августа 1400. године као судија царског суда (krith.j tou/ basilikou/ sekre,tou) у Цариграду и царев oivkei/oj. Из њега сазнајемо да је госпођа Ана Ласкарина Тагарина578 позајмила господину Филипу Дуки Априну579 45 перпера које је овај требало да врати у року од две године. Документ који су том приликом саставили, давао је Тагарини право на Апринов аделфат у манастиру Пресвете Богородице звани Марули (evpikeklhme,nh| tou/ Marou,lh) у случају да јој се новац не врати у назначеном 573 Могуће је да је у питању цистерна Св. Јована tw/n Stoudi,ou, cf. Janin, Constantinople, 215. 574 ММ II, 348–352; Darrouzès, Regestes, no. 3063. 575 ММ II, 354–355; Darrouzès, Regestes, no. 3108. 576 Hunger, Inedita, 63–65; Darrouzès, Regestes, no. 3255. 577 PLP no. 21020; уп. поглавље Dou/loi. 578 PLP no. 27397. 579 PLP nos. 1208, 1211. 103 року. Ласкарина је, будући да је рок истекао, више година уживала аделфат и сада је захтевала од садашњих судија, великог скевофилакса Јована Сиропула, и од toi/j oivkei,oij tw|/ krati,stw| kai. a`gi,w| mou auvtokra,tori, Хрисокефала580 и Инеотиса, или да јој се врати дуг или да јој се потврди документ. Судије су јој, стога, издале нови документ, а како је Апринова ћерка Јаковина покушала да оспори ову одлуку, патријарх је на крају пресудио да ће аделфат остати Тагаринино власнисшто до краја њеног живота.581 Личност царевог oivkei/oj Инеотиса можда се, како је то већ сугерисано, може идентификовати са личностима које се помињу у још два извора. Наиме, један Георгије Инеотис,582 потписан као царев dou/loj, помиње се као генерални судија који је са митрополитом Верије Евстатијем, у спору између манастира Велике Лавре и архиепископије Имброса документом од 15. јуна 1407. године пресудио у корист Лавре.583 У овом документу поменути су и извесни Дука Стравомитис584 и Александар Ласкарис585 као a;rcontej defe,nswrej586 и писар их је потписао као цареве oivkei,oi.587 Друга личност са којом је предложена идентификација је један од судија у Аду, кога зову зову Винопија уместо Чедомир (Oivnofa,gon, ouv th/j Eivrh,nhj ui`o,n), како га помиње Мазарис.588 Издавачи Мазарисовог дела, међутим, дају могућност да је у питању неки припадник породице Факрасис (fa,gw; krasi,).589 Неки од царевих oivkei,oi помињу се само једном у изворима, те о њима не знамо, осим имена, ништа друго. Јован Ласкарис Калотет590 помиње се, тако, као 580 PLP no. 31135; уп. поглавље Dou/loi. 581 ММ II, 424–426; Darrouzès, Regestes, no. 3157; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 582 PLP no. 21025; уп. поглавље Dou/loi. 583 Actes de Lavra III, 152–153. 584 PLP no. 26853. 585 PLP no. 14523. 586 Уп. поглавље Дефенсори. 587 Наиме, на полеђини акта забележена су имена Стравомитиса и Ласкариса од стране писара. Како, дакле, ова двојица нису била лично потписана, поменути су као цареви oivkei/oi. Да су се својеручно потписали, сами себе би назначили као цареве dou/loi, Actes de Lavra III, 151. 588 Mazaris, 18. Тако га идентификује Theocharides, Buzantinoi. kaqolikoi. kritai., 497‒498. 589 Mazaris, 103; cf. PLP no. 21031. 590 PLP no. 10614. 104 oivkei/oj у Ekthesis nea, приручнику за pitta,kia цариградског патријарха световним и духовним достојанственицима, с краја XIV века. Приручник га, наиме, помиње у примеру који показује како се цар обраћао архонтима просто, без епитета ku/r, инвокацијом „Oivkei/e th|/ basilei,a| mou, VIwa,nnh La,skai Kalo,qete“.591 Исти је случај са Дермокаитис Николом592 који је забележен као царев oivkei/oj у уговору од 22. маја 1406. године којим је цар Манојло II Палеололог потврдио претходне споразуме између Венеције и Византије.593 Извесни Кантакузин,594 без наведеног личног имена, поменут је као царев oivkei/oj 1409. године. Он је, наиме, био део сената те, тако, учесник на синоду из 1409. године који је расправљао о смени васељенског патријарха Матеја I у време управе цара Јована VII Цариградом, док је Манојло II боравио на Западу.595 Извесни Анђео596 помиње се као evpi. th/j trape,zhj и царев oivkei/oj око 1400. године.597 И Георгије Кантакузин598 помиње се као oivkei/oj у монодији коју је поводом његове смрти саставио анонимни аутор.599 Господин Димитрије Палеолог Факрасис600 још једна је од личности назначених у изворима као царев oivkei/oj. Помиње се у документу од 22. маја 1406. године којим је цар Манојло II Палеолог на пет година продужио претходне споразуме са Венецијом.601 Јаков Тарханиот Кутахис Филантропин602 помиње се као царев oivkei/oj у једном документу из августа 1420. године.603 Њиме се потврђује његова даровница којом је манастиру Ватопеду на Св. Гори поклонио свој посед у Лагади крај Солуна у 591 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. Чини се да се архонт Јован Ласкарис Калотет не помиње ни у једном другом извору. Закључак да је био oivkei/oj цара Јована VIII Палеолога из друге четвртине XV века донесен je на основу тога што је у претходној инвокацији наведен Андроник Палеолог Кантакузин, као архонт царев рођак, ibid. 69; PLP no. 10614. 592 PLP no. 5214. 593 MM III, 153. 594 PLP no. 10952. 595 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58. 596 PLP no. 171; уп. поглавље Архонти–титуле. 597 Bees, Sumbolh., 277. 598 PLP no. 92317; уп. поглавља Сенатори, Кефалије и Посланици. 599 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 366. 600 PLP no. 29577. 601 MM III, 153; Nicol, Kantakouzenos , 237. 602 PLP no. 27482; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 603 Vatopedinus, ~Agioreitika., 339. 105 замену за два аделфата.604 Оба документа, грешком или тенденциозно, буде ивесне недоумице. Најпре, иако је у њима записано да је први, из августа месеца 1405. године, датован индиктом 19, његов индикт је заправо 13. То би значило да су оба документа датована истим месецом и индиктом, што поткрепљује сумње неких истраживача да су документи, или један од њих, погрешно датовани. Јер, према њиховој постојећој хронологији, протекло је 15 година између издавања даронице и његове потврде од стране „деспота“, што је врло чудно.605 Потом, други документ, оризму из 1420. године, потписао је „деспот Јован“ (VIwa,nnhj Despo,thj).606 Деспотово име је сасвим сигурно погрешно, пошто је, како се зна, Андроник Палеолог био деспот у Солуну између 1408. и 1423. године. Изостанак управо презимена Палеолог у деспотовом потпису такође изазива сумњу. Поред тога, о Тарханиотовој породици не знамо много, осим да му је тетка по оцу била удата за извесног Милитиса, те да је имао најмање две сестре.607 Иако је припадао знаменитој византијској аристократској породици Тарханиота, по свој прилици је сам био аристократа средњег ранга.608 Међу оним који су се називали царевим oivkei,oi налазио се и један Србин. У питању је Радослав Сабља или ~Radosqla,boj Sa,mpiaj.609 Он је био крупни земљопоседник у Каламарији на Халкидику, између 1378. и 1405. године, када се и помиње као oivkei/oj цара Јована VII Палеолога. Радослављева породица је стекла значајне поседе у околини Солуна у време освајања Стефана Душана, а у службу Византинаца ступила је пошто су ови поново заузели ове области од Срба.610 О томе нас обавештавају две повеље – повеља цара Андроника IV из 1378. и повеља цара Јована VII Палеолога из 1405. године, у којој се и помиње као oivkei/oj.611 Радослав је 1. јуна 1405. године, уз посредовање Антонија Багаша, такође Србина, иначе свог 604 Ibid., 337–339. 605 Leontiades, Tarchaneiotai, 109. 606 Vatopedinus, ~Agioreitika., 339. 607 Ibid., 338. 608 Pavlikianov, Aristocracy, 146. 609 PLP no. 24781. Преглед свих извора и литературе који помињу Радослава Сабљу, те да је у питању придевак или породично име Сабља, што је у српском језику била и јесте реч која означава једну врсту хладног оружја, уп. Бубало, ~Radosqla,boj Sa,mpiaj, 459–463. 610 Dölger, Schatzkammern, 48–49; Острогорски, Пронија, 86. 611 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 263–265, 284–286. 106 духовника и игумана светогорског манастира Св. Павла, завештао овом манастиру половину своја два села у Каламарији. Друга половина припала је Радослављевим синовима, Дуки и Ласкарису и она је, после њихове смрти, требало такође да припадне манастиру.612 Овај дар је хрисовуљом из истог месеца потврдио цар Јован VII.613 Цар је, потом, поново, октобра 1406. године, након Радослављеве смрти, простагмом, поново потврдио манастиру поменуте поседе,614 што је касније, септембра 1419. године, учинио и деспот Андроник Палеолог.615 Иако српског порекла, будући у служби византијског цара, двојицу синова крстио је грчким именима, тј. именима знаменитих аристократских породица Царства. Звали су се Дука и Ласкарис. Можда су имена добили по породицама чије је име или наслеђе баштинила њихова мајка, у том случају Гркиња, или су, рецимо, добили имена по патронимима угледних кумовима. Иако се историчари не слажу око његове аутентичности,616 у једном документу из 1386. године617 Мурат I поврђује, по свој прилици, Сабљи извесне поседе који су се граничили са онима наведеним у повељама владара из династије Палеолог. То би, онда, значило, да је Радослав признао османску власт на овим просторима (1383–1403), те потом опет, после 1403. године, власт Византинаца.618 Са друге стране, неки од њих су, осим карактеристике tou/ oivkei,ou, носили и неке дворске титуле, били посланици или обављали неке административне службе. Јован Ласкарис Дисипат619 помиње се као царев oivkei/oj620 и велики хетеријарх 1437. 612 Ibid., 278–281; Chryssochoidis, Kata,logoj, 276–277. 613 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 284–286; Chryssochoidis, Kata,logoj, 256. 614 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 286–287; Dölger, Schatzkammern, 119–120; Chryssochoidis, Kata,logoj, 259. 615 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 292–293 (који је приписује деспоту Јовану VIII); Dölger, Schatzkammern, 86–87; Chryssochoidis, Kata,logoj, 261. 616 Уп. Бубало, ~Radosqla,boj Sa,mpiaj, 461, нап. 18. 617 Уп. V. Boškov, Jedan originalan nišan Murata I iz 1386. godine u manastiru Svetog Pavla na Svetoj Gori, Prilozi za orijentalnu filologiju 27/1977 (1979) 225–246. 618 Бубало, ~Radosqla,boj Sa,mpiaj, 461. 619 PLP no. 5537; уп. поглавља Посланици и Архонти‒титуле. 620 И њега и Димитрија Тарханиота Вулотиса папа помиње као familiarii Јована VIII, Epistolae pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes, Pars I. Epistolae pontificiae de rebus ante Concilium Florentinum gestis (1418‒1438), ed. G. Hofmann, Romae 1940, n. 85, 84‒88, цитирано према Ђурић, Сумрак, 314 н. 160. 107 године.621 Био је брат Георгија и Манојла Дисипата, те зет Димитрија Палеолога Метохита. Презиме Ласкарис уз његово име забележено је у латинским изворима622 и, према мишљењу В. Лорана, потиче од мајчине линије.623 Манојло Ескаматисмен624 се у изворима помиње као oivkei/oj и кефалија. Тако му се најпре априла 1396. године625 обраћа патријарх Антоније IV у питакиону упућеном кефалијама Лемноса, царевом qei/oj и протовестијариту Теодору Палеологу и oivkei/oj Ескаматисмену.626 Треба поменути и да документ, у којем су царев dou/loj Павле Газис и јеромонах Јоасаф саставили списак добара цркве Богородице Зоодохос Пиги на Лемносу, из августа 1415. године, бележи Ескаматисмена као поседника бар једног винограда на Лемносу.627 Он се, потом, помиње поново као царев oivkei/oj, али и кефалија Солуна 1409. године.628 Коначно, Ескаматисмен је потписан као dou/loj и кефалија Солуна поново 1414. године.629 Нешто касније, Ескаматисмена срећемо као царевог представника у Венецији 1424. године. Он је, наиме, заједно са Манојлом Јагарисом, 27. јануара био сведок изјаве Јована VIII Палеолога, изречене пред нотаром, да ће млетачком дужду вратити позајмљених 1500 дуката првом приликом када овај то буде захтевао. Обојица посланика наводе се као становници Константинопоља и по свој прилици су пратили Јована VIII приликом његовог путовања по Западној Европи.630 Матеј Ласкарис Палеолог631 још једна је од личности које се као царев oivkei/oj и као такав део синклита 1409. године помиње у документима везаним за случај 621 Dölger, Regesten, no. 3470; Syropoulos, 126. Ово је, иначе, податак који је промакао пажњи Kiousopoulou, Basileu,j, 127 n. 102. 622 Dölger, Regesten, no. 3451; Orientalium documenta minora, ed. G. Hofmann, T. O’ Shaughnessy, J. Simon, Roma 1953, 18. 623 Syropoulos, 127 n. 13. 624 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Кефалије и Посланици. 625 Чини се да су издавачи погрешно навели 1394. годину, иако су на самом документу тачно забележени 6904. година и индикт 4. 626 MM II, 267–269; Darrouzès, Regestes, no. 2941, no. 3023. 627 Actes de Lavra, III, 168. 628 Ibid., 157. 629 Actes de Docheiareiou, 285. 630 Lampros, Su,mmikta, 371–372. 631 PLP no. 14552; уп. поглавља Сенатори и Посланици. 108 збацивања патријарха Матеја I од стране Јована VII и касније осуде тог чина.632 Зна се, такође, да је 1422. године био и посланик Мурату II.633 У једном рукопису који се чува у Националној библиотеци у Паризу забележено је да је примерак Мазарисове сатире ‛Путовање у подземни свет’, који се, уз многе друге текстове, налази у њему, настао о трошку tou/ paneugenesta,tou kurou/ Matqai,ou Palaiolo,gou La,skari, 11. септембра 6928. (=1419) године. На једном другом листу истог рукописа помиње се † Matqai/oj Palaiolo,goj o` Sgouroma,lhj Peloponh,sioj, Spartia,thj kai. Lakedaimo,nioj, а испред крста је наведена 1426. година.634 Већ је С. Ламброс изнео амбивалентно мишљење да је потписани Спартијат и Лакедемоњанин или претходно поменути Матеј Палеолог Ласкарис или неко ко је био истог имена као он. Да је у питању иста личност, сматрају приређивачи актуелног критичког издања Мазарисове сатире.635 Супротног мишљења је Р. Валтер, који сматра да тешко може бити речи о истој особи. Он верује да је Матеј Палеолог Ласкарис поменут као сенатор 1409. године, док је заправо Матеј Палеолог Сгуромалис Пелопонежанин, Спартијат и Лакедемоњанин био поседник рукописа Мазарисовог дела 1426. године.636 Исто тако, по његовом мишљењу Матеја Палеолога Ласкариса једном приликом помиње и Сиропул, наводећи име једног царског посланика.637 Вријеније Леонтарис638 помиње се у једном синодалном документу из јуна 1401. године као oivkei/oj цара Јована VII Палеолога.639 Он је најпре у Селимврији био кефалија града, а потом и дефенсор у служби локалног суда пре 1399. године, а нешто касније, сматра се између 1402. и 1422. године640 и кефалија Цариграда, како га ословљава Јован Хортазмен у једном писму које му је упутио.641 632 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58. 633 Sfranze, Cronaca, 22. 634 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 183. 635 Mazaris, XXXI. 636 Walter, Hadesfahrt, 202; cf. Laurent, Mélikès, 365. Уп. поглавље Архонти Мореје. 637 Syropoulos, 308, n. 1. 638 PLP no. 14669→92519; уп. поглавља Дефенсори и Кефалије. 639 MM II, 502–505; Darrouzès, Regestes, no. 3213. 640 Matschke, Ankara, 248, n. 51. 641 Chortasmenos, 226. 109 К.–П. Мачке даје могућност да је управо Вријеније Леонтарис, кога, иначе, овај историчар идентификује са Манојлом Вријенијем Леонтарисом,642 потписао споразум у Галипољу са Сулејманом Челебијем, јануара или фебруара 1403. године, у име цара Јована VII.643 Иначе, у судском поступку који су власти Пере покренуле против својих чиновника, нелегално уплетених у трговину житом Јована Гуделиса, помиње се извесни Леонтарис као агент византијског цара, чије је име довођено у везу са подмићивањем ових ђеновљанских службеника. Није, међутим, извесно, да ли је у питању био Манојло Вријеније Леонтарис, дефенсор и кефалија Селимврије и Цариграда, или Димитрије Ласкарис Леонтарис, такође царев oivkei/oj.644 Овде поменути Леонтарис био је такође укључен у трговачке послове и сарађивао је са Ђеновљанима из Пере. У овом случају, требало је да два ђеновљанска чиновника доставе јефтиније жито у Перу, а оно је касније требало да се, по скупљој цени, прода у Цариграду. Извештени смо да су цар, Леонтарис и два Италијана стекли 11 хиљада перпера у једном наврату који открива поље њиховог деловања.645 Манојло Вријеније Леонтарис646 помиње се као oivkei/oj у Цариграду 1409. године. Његов потпис налази се у синодалном документу који се бави проблемом трисепископата патријарха Матеја I.647 Манојло Вријеније Леонтарис помиње се 1438. године и као личност о чијем је трошку обновљена капија Пиги у Цариграду.648 Леонтарис Вријеније Палеолог649 поменут је у једној краткој хроници као учесник у завери после смрти деспота Теодора II Палеолога 1448. године. У хроници се каже да су, пошто је јуна месеца умро деспот Теодор II Палеолог, да су се нашли неверни, не малобројни, тајно, а јавно Теофил Палеолог, Вријеније Леонтарис Палеолог, Сегрула, Стратигопул Сканцилерис, судија, секретар и многи други.650 642 Исто чини и Laurent, Trisépiscopat, 58 као и Kiousopoulou, Basileu,j, 57 n. 114, 94, 96 n. 30, 106 n. 48, 131; cf. PLP no. 14682. 643 Matschke, Ankara, 46–47; споразуму у Галипољу cf. Dennis, Byzantine–Turkish Treaty, 82f. 644 Matschke, Ankara, 130, 248, n. 51; Necipoğlu, Byzantium, 160. 645 Jorga, Notes I, 66–7; Necipoğlu, Byzantium, 160, која прави разлику између Вријенија Леонтариса и Леонтариса Манојла Вријенија (ibid. 198; App. IV). 646 PLP no. 14682. 647 Laurent, Trisépiscopat, 58, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 648 Janin, Constantinople, 257. 649 PLP no. 14670; уп. поглавље Посланици. 650 Kleinchroniken I, 99, no. 9. 110 Вријеније Леонтарис Палеолог се вероватно звао Андроник,651 и касније је као дипломата био у служби Константина Драгаша и деспота Димитрија Палеолога. И П. Шрајнер652 и И. Ђурић653 га доводе у везу са Леонтарисом Вријенијем, кефалијом Селимврије.654 Андроник Апокавк Мелисин655 помиње се, у периоду између 1397. и 1409. године, у неколико извора као сенатор и царев oivkei/oj у Цариграду. Најпре је поменут као oivkei/oj који је, уз неке друге угледнике, потписан као сведок у документу од 22. маја 1406. године, којим је цар Манојло II Палеолог продужио раније споразуме са Венецијом на пет година.656 Поменут овог пута као Андроник Мелисин, он је, поново као oivkei/oj, био присутан на синоду који је изопштио из црквеног заједништва епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског, августа 1409. године.657 Верује се, исто тако, да је управо он извесни Molissinus који је као посланик Јована VII Палеолога отпутовао у Брусу ради преговора око мира са Османлијама. Он је, наиме, заједно са епископом Готије 6. августа 1401. године отпутовао у Брусу, Челебијиној мајци, да са Турцима преговарају о миру, заједно са млетачким и ђеновљанским представницима. Мир је требало да се склопи по принципу да византијски цар задржи све градове који су му припадали пре рата. Требало је да посланици потом отпутују у Севастеју, где се налазио Бајазит I, те да се врате у Цариград тек пошто им султан овакав споразум потврди.658 Такође, иако се сматра да помен извесног Мелисина (Melisino) у регистру Ђакома Бадоера сведочи да су породици Мелисина припадали појединци који су се бавили трговином у сарадњи са италијанским трговцима, нема података да је у питању био Андроник Апокавк Мелисин.659 651 Kiousopoulou, Basileu,j, 266, 268 га само наводи у списку људи који су у првој половини XV века убрајани у личности са извесном политичком моћи у Царству, као и у списку царских посланика. 652 Kleinchroniken II, 449 n. 72. 653 Ђурић, Сумрак, 399 н. 167. 654 Уп. поглавље Кефалије. 655 PLP no. 17809; уп. поглавље Сенатори. 656 MM III, 153. 657 Laurent, Trisépiscopat, 58, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 658 Jorga, Notes I, 112–113; Dölger, Regesten, no. 3196; Barker, Manuel II, 212; Necipoğlu, Byzantium, 196. 659 Badoer, 405, 610; Necipoğlu, Byzantium, App. III, 301. 111 Никола Нотарас,660 високи достојанственик и близак човек цара Манојла II Палеолога, потицао је из породице која је водила порекло из Монемвасије. Његов отац, Георгије Нотарас, дошао је средином XIV века у Цариград, где се бавио трговином усољеном рибом.661 Пошто је убрзо проширио своје активности на луке у Црном мору, на Хиосу и Криту, успоставио је тесне пословне везе са италијанским трговцимa, поглавито Ђеновљанима из Пере. На царски двор је ушао као тумач Андроника IV, којег је пратио и у Селимврију.662 И његов син Никола најпре је био присталица Андроника IV и Јована VII, које су, као што је познато, подржавали и Ђеновљани.663 Своју економску моћ, која ће бити темељ моћи његових наследника, Никола је, као и његов отац, стекао превасходно бављењем трговином, још од 1386. године. Захваљујући својим пословним везама са италијанским градовима стекао је статус Ђеновљанина (Ianuensis), како се помиње 1390. године.664 Касније ће оно бити додељено и његовим потомцима, као и грађанство Пере, те млетачки држављанство. Од 1391. године већ је у служби цара Манојла II као тумач (diermhneuth,j) и посланик, све до смрти 1423. године. У уговору из октобра 1418. године, којим се обнављају и продужавају претходни уговори са Венецијом, Никола Нотарас је потписан као царев oivkei/oj, diermhneuth,j и kaballa,rioj.665 Био је ожењен Евпрепијом, са којом је имао синове Јована и Луку Нотараса.666 Зна се да је Никола Нотарас 1391. године закупио 1/6 пореза на потрошњу у ђеновљанској колонији Пери. Само током 1398. године он је имао улагања у износу од 2.532 ђеновљанске фунте у обвезницама Ђенове. Зна се да је, такође, улагао велике суме новца у банке у Венецији и Ђенови. Кад је основана Banca di San Giorgio, 1408. године, стекао је акције у вредности од 12.100 фунти, које су, опет, 1420. године достигле вредност од 27.600 фунти.667 Осим тога, улагао је новац и у 660 PLP no. 20733; уп. поглавља Посланици и Цареви рођаци. 661 Matschke, Notaras Family, 59–62; Matschke, Personengeschichte, 788–797; Ganchou, Rachat, 159. 662 Ganchou, Rachat, 160. 663 Barker, John VII, 236–237. 664 Barker, Manuel II, 486–487. 665 MM III, 162. 666 Аутори PLP су, грешком, навели Николу Нотараса, а не Луку Нотараса као сина тумача Николе Нотараса. 667 Balard, Romanie génoise, I, 347–349. 112 црноморске колоније Кафу и Тану. Промене на његовом рачуну показују да је имао трансакције са великим трговачким именима Ђенове, која су, изгледа, у његово име полагала значајне своте новца у банке.668 Јован Марахас669 помиње се у једном синодалном документу из јануара 1402. године као me,gaj avdnoumiasth,j и царев oivkei/oj. Њега је његов унук, Манојло Палеолог, тужио пред патријаршијским судом. Он је, наиме, саопштио да га је, после мајчине смрти, отац поверио на старање деди, поменутом Марахасу, заједно са мајчиним миразом, а деда га је потом дао Манојловој сестри приликом њене удаје. Манојло, стога, сада тражи од деде половину мајчиног мираза. На саслушању је Марахас рекао да се старао о сирочету и да га је школовао о свом трошку. Тврдио је да није примио ни новчић од мираза своје ћерке из руку свог зета, покојног Палеолога, а он је тај који је удао и Манојлову сестру, такође о свом трошку. Манојло Палеолог, стога, мора да изведе сведоке за своје трвдње. То су били већ помињани Алексије Цамплакон Каваларије и други чије име је изостављено у документу. Требало их је, наиме, испитати под претњом изопштења, са чим се сложио и Марахас. Дошло је и до следећег саслушања на којем је затражено да се сада испита његов деда, такође под претњом изопштења. Документ, иначе, није сачуван у целости, тако да се не зна коначни исход овог спора.670 Алексије Каваларије Цамплакон671 помиње се као царев oivkei/oj у Цариграду између 1382. и 1409. године. Он се најпре помиње 2. новембра 1382. године у једном документу као један од сведока у споразуму који је цар Јован V Палеолог склопио, уз посредство Ђеновљана, са сином Андроником IV и унуком Јованом VII.672 У синодалној пресуди из 16. октобра 1385. године потврђује се претходно донета пресуда о рашчињењу протопопа Влахернске цркве, Константина Кавасиле, након поновне расправе коју је наложио лично цар. Због тога је на синод послао to,n te peripo,qhton qei/on th/j a`gi,aj basilei,aj auvtou/, ku/r Kwnstanti/non to.n VAsa,nhn, kai. to.n 668 О овоме детаљније cf. Ganchou, Rachat, 158–167; Kiousopoulou, Basileu,j, 55. 669 PLP no. 16829; уп. поглавље Архонти–титуле. 670 Hunger, Inedita, 65–66; Darrouzès, Regestes, no. 3256. 671 PLP no. 27749; уп. поглавља Сенатори и Dou/loi. 672 Dölger, Regesten, no. 3177. 113 oivkei/on th|/ a`gi,a| basilei,a| auvtou/, ku/r VAle,xion to.n Kaballa,rion, avxiou/ntaj w`j evk prwso,pou tou/ basile,wj tou/ a`gi,ou.673 Алексије Цамплакон Каваларије се поново помиње као царев oivkei/oj у синодалном документу из децембра 1399. Он је тврдио да је неколико дана пре тога Раул Асан захтевао своја ктиторска права над цариградским манастиром Христа Филантропа, чему се успротивио тадашњи хартофилакс Јован Холовол, тврдњом да је, поседујући извесно имање, имао ктиторска права и покојни извесни Хаварон. Међутим, извесни покојни Филантропин, који је такође имао ктиторска права над манастиром, приликом продаје овог имања је тврдио да није купио имање од Хаварона, него му је овај то поклонио. Али Цамплакон није знао да ли је имао права на овај посед на основу заједничке имовине (peri. tou/ plhsiasmou/ lo,gon), како је то од њега захтевао онај Филантропин, будући да је у питању био поклон, а не продаја и с обзиром на то да је од овог чина прошло 36 година. Патријарх је проценио да, пошто су и Хаварон и Филантропин покојни, нема никога ко би могао да посведочи у Цамплаконову корист. Манастир Христа Филантропа стога неће бити узнемираван.674 Цамплакон се још једном помиње као oivkei/oj у синодалном документу из јануара 1402. године. Био је сведок Манојлу Палеологу у процесу који је овај покренуо против свог деде Јована Марахаса.675 Део је, такође као oivkei/oj, синклита који учествује на синоду из 1409. године.676 Њега, такође, у свом спису помиње и Мазарис, 1414. године и то као већ покојног. Наиме, у приповести како су почеле његове несреће и како је на крају завршио у Аду, Манојло Оловол Мазарису саопштава како га је најпре преварио један од аристократа (tw/n euvgenw/n), а тај преварант био је покојни Цамплакон Каваларије (h=n de. o` evxapath,saj Tzampla,kwn evkei/noj o` Kabala,rioj), који га је довео на Стари Несрећни Двор као секретара (evj th.n Palaia.n :Athn h-ke fe,rwn w`j grammate,a).677 673 MM II 56–59; Darrouzès, Regestes, no. 2791. 674 MM II 324–325; Darrouzès, Regestes, no. 3087; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 675 Hunger, Inedita, 65–66; Darrouzès, Regestes, no. 3256; уп. претходно излагање. 676 Laurent, Trisépiscopat, 134. 677 Mazaris, 10, 102. 114 Господина Андроника Тарханиота Филантропина678 извори помињу као сенатора и царевог oivkei/oj у Цариграду између 1397. и 1414. године, јер је пре ове последње засигурно умро. Најпре је, заједно са неким црквеним архонтима и архонтима синклита, Алексијем Цамплаконом Каваларијем и Апокавхом Мелисином 1397. године обавио инвентар ризнице цркве Св. Софије у Цариграду.679 Као сенатор је, опет, поменут у документима из 1409. године који се баве проблемом епископа Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.680 Зна се да је желео да постане монах у Ватопеду, али и да је, убрзо пошто је приспео на Свету Гору, умро. Како није имао деце, завештао је своју имовину, по трећину, рођацима, царској благајни (bestia,rion) и Ватопеду, што је потврђено сигилионом цара Манојла II из 1414. године.681 Димитрије Хрисолорас682 био је једна од најугледнијих и најмаркантнијих личности XV века у Византији, књижевник, филозоф, астроном, месазон, сенатор и царев oivkei/oj. Мало се зна о његовој биографији. Верује се да је рођен пре 1360., а умро после априла–маја 1416. године. У једном писму које му је упутио негде између 1403. и 1408. године, цар Манојло II му каже да не троши своје старачке године (geghrakw,j) на клевете.683 Забележено је, заправо, да је тада, заједно са месазоном Димитријем Палеологом Гуделисом и Димитријем Анђелом Филоматисом, послат на синод у Цариград како би учествовао у избору новог патријарха.684 Има, међутим, индиција да је био монах, што сугерише неколико писама која му је упутио цар Манојло II Палеолог, у периоду између 1403. и 1408. године. У првом, у којем износи своје негативно мишљење поводом Димитријевог именовања за месазона Јована VII, цар каже да би пријатељи требало да га снабдеју оним што је потребно једном младожењи, јер Димитрије сада засигурно планира и да се ожени, ако то већ није учинио.685 У друга два цар хвали његове списе и каже да су они његово потомство 678 PLP no. 29754; уп. поглавља Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 679 MM II 566–570; Darrouzès, Regestes, no. 3062. 680 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 681 Dölger, Schatzkammern, 67‒68. 682 PLP no. 31156, ODB 454 (A. M. Talbot) са основном литературом и издањима дела. 683 Dennis, Letters, 139. 684 Dölger, Regesten, no. 3359; Syropoulos, 102. 685 Dennis, Letters, 113. 115 (to,kon so.n ei=nai tau/ta; e;ce para. soi tou.j toiou,touj pai/daj).686 Непозната је и његова евентуална родбинска веза са Манојлом Хрисолорасом. Иако су обојица били пријатељи цара Манојла II, имали су опречна политичка схватања – Димитрије је био велики противник уније Цркава, а Манојло, опет, њен ватрени присталица и човек који је прешао у римокатоличку веру. У једном од укупно осам писама које му је, између 1397. и 1417. године упутио цар Манојло II,687 као веома блиском пријатељу, он каже за њега да је човек чија је природа боља од његове вештине. У једном другом писму, судији Константину Иванку,688 цар га је окарактерисао као човека који уме да говори, да ћути, да дела, да се опусти, помало и да се игра, и све то у право време и са разлогом.689 Упркос личном пријатељству са автократором, Димитрије је, у периоду између 1403. и 1408. године, био месазон Јована VII Палеолога у Солуну, поводом чега му је Манојло II, показујући да му због тога нимало није било свеједно, написао једно изузетно подругљиво и духовито писмо.690 Сматра се да је Димитрије, као посланик Јована VII, боравио у Цариграду 1407. године.691 Пре тога, боравио је у престоници у периоду између 1401. и 1403. године, када је и објавио једну похвалу Богородици поводом годишњице битке код Ангоре.692 Био је посланик цара Јована V „варварском владару“, по свој прилици Мурату I 1384/5. године.693 Написао је више полемичких дела у којима образлаже антиунионистичке ставове. Један спис је посветио полемици против папског примата. Његов опис идеалног владара, кога је видео у Манојлу II,694 био је извор његовог другог дела, под називом „Сто писама“, збирке кратких писама упућених управо овом цару.695 Осим тога, Димитрије Хрисолорас био је пријатељ и адресат и Јована Хортазмена, који га у једном свом 686 Ibid., 121, 137. 687 Ibid., 109‒111. 688 PLP no. 7973; уп. поглавље Dou/loi. 689 Dennis, Letters, 123‒135. 690 Dennis, Letters, 113‒115; уп. поглавље Архонти–титуле. 691 Dölger, Regesten, no. 3207. 692 P. Gautier, Action de grâces de Démétrius Chrysoloras à la Théotocos pour l’anniversaire de la bataille d’Ankara (28 Juillet 1403), REB 19 (1961) 340–357. 693 Dennis, Letters, 21‒23, App. 226. 694 Chrysoloras, Su,gkrisij, 222–245. 695 Cento epistole a Manuele II Paleologo, ed. F. C. Bizzarro, Napoli 1984, са италијанским преводом. 116 писму, између осталог, назива изванредним архонтом (a;rconta, te avgaqo.n o;nta).696 Био је, међутим, и адресат свог политичког неистомишљеника, Манојла Хрисолораса, који му се 1411. године обратио као avndrw,n avri,stw| kai. perifanesta,tw|.697 Помиње се као сенатор на синоду који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.698 Триакондафила Георгија699 извори помињу у време између 1392. и 1401. године као царевог oivkei/oj, а потом монаха у Цариграду. Њему су монаси манастира Богородице Перивлепте,700 to,te oivkei/on toi/j basileu/si toi/j a`gi,oij и евнуху, због неког дуга дали на уживање један манастирски врт који је он требало да врати, а да му монаси, заузврат, током године држе 12 помена за душу све док постоји манастир. Сада монах Галактион, он тај врт још увек није вратио. Патријарх је најпре констатовао да на овај споразум нису имали право ни монаси нити Триакондафил, пошто је, супротно канонима, једно црквено добро предато лицу које није ни клирик нити земљорадник, већ архонту (evxedo,qh pro.j pro,swpon ou;te klhrikou/ ou;te gewrgou/, avlla., para. kano,naj, avrcontiko.n). Стога је Галактион био дужан да манастиру врати не само врт, већ и приходе које је од њега до тог тренутка убирао. Нешто касније је патријарх променио одлуку, па је одлучио да Галактион задржи новац који је прелазио продајни износ врта, а ако је он био нижи, манастир је требало њему да надокнади новчану разлику.701 Положај овог Триакондафила је веома интересантан. Најпре, пошто се замонашио, не помиње се више као oivkei/oj. Док је третиран као oivkei/oj, сматран је за архонта. Неки цареви oivkei,oi забележени су у изворима само као део синклита и тиме учесници синода из 1409. године. Манојло Агатон702 био је, као царев oivkei/oj, део 696 Chortasmenos, 173. 697 PG, 156, 57. 698 Laurent, Trisépiscopat, 134, 136, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 699 PLP no. 29267; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 700 О манастиру Богородице Перивлепте cf. Janin, Églises, 227–231; ODB, 1629 (A. M. Talbot, A. Cutler). 701 ММ II, 535–540; Darrouzès, Regestes, no. 3231. 702 PLP no. 88; уп. поглавље Сенатори. 117 сената који је 1409. године расправљао о Макарију Анкирском и Матеју Мидијском.703 Исти је случај и са Сфранцисом Севастопулом.704 И Димитрије Ласкарис Леонтарис705 се, очекивано, помиње као царев oivkei/oj те тако сенатор и учесник синода 1409. године.706 Потписан је као oivkei/oj и у три уговора којима су Манојло II (30. октобар 1418) и Јован VIII (30. септембра 1423; 26. мај 1431) продужавали на пет година претходно потписане споразуме са Венецијом.707 Неки научници су веровали да је управо он био царски агент Leondarios поменут у документима Пере, а у вези са покушајем подмићивања двојице тамошњих ђеновљанских службеника 1402. године, али се то чини мало вероватним.708 Јован Ласкарис Дисипат709 и Манојло Тарханиот Вулотис710 поменути су у писму папе Евгенија IV као familiarii Јована VIII јула 1437. године. тада их је и папа примио у familiares suos.711 Неке међу царевим oivkei,oi извори помињу као дворане у најужем смислу речи. То чини Силвестер Сиропул у својим Мемоарима са извесним господином Манојлом Адамом,712 to.n oivkei/on и kelliw,th цара Јована VIII Палеолога. Када је, наиме, цар, октобра 1437. године713 угледао папске лађе које су пристале у цариградску луку, послао је поменутог архонта да о томе обавести своју мајку, царицу Јелену Драгаш. Пошто јој је пренео цареве речи, Манојло Адам био је, очигледно, слободан и да јој предочи своје мишљење о предстојећем црквеном сабору, констатујући да су се обистиниле речи господина Димитрија Хрисолораса 703 Laurent, Trisépiscopat, 58, 134, 163‒164. 704 PLP no. 25085; Laurent, Trisépiscopat, 134, 164; уп. поглављa Dou/loi и Сенатори. 705 PLP no. 14676; уп. поглавља Сенатори, Кефалије, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 706 Laurent, Trisépiscopat, 58, 134. 707 ММ III, 162, 172, 185. 708 Jorga, Notes I, 66–7; Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy, 220 и n. 26; Chortasmenos, 127–129; Matschke, Ankara, 130–131, 248; Necipoğlu, Byzantium, 82, 160, 198. 709 PLP no. 5537; уп. поглавља Архонти–титуле и Посланици. 710 PLP no. 3088; уп. поглавља Сенатори и Посланици. 711 Epistolae pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes, Pars I. Epistolae pontificiae de rebus ante Concilium Florentinum gestis (1418‒1438), ed. G. Hofmann, Romae 1940, n. 81, 80‒81, n. 85, 84‒88, цитирано према Ђурић, Сумрак, 314 н. 160. 712 PLP no. 286. 713 Syropoulos, 606 бележи да се, одмах пошто су лађе приспеле у луку, догодио велики земљотрес, што је схваћено као знак Божјег гнева. 118 које је овај 1405. године изрекао покојном цару Манојлу II, да ће VII Палеолог714 склопити унију са Латинима. Тога се, по сопственом признању, како то бележи Сиропул, сећала и сама царица мајка. Поменути Манојло Адам такође је тада био присутан.715 Своје oivkei,ouj имале су и царице. Тако се Каликринитис Јован716 помиње у једној синодалној одлуци цариградског патријарха Матеја I из маја 1400. године као oivkei/oj th/| krati,sth| mou kai. a`gi,a| despoi,nh|. У питању је, по свој прилици, мајка Јована VII, Марија Кераца.717 Наиме, господин Јован Каликринитис, евнух, затражио је, зарад помена души му, један од светих манастира унутар царице градова, да га организује и обнови од свог блага, те да му потом завешта и сву своју имовину. Како је царици веома значио манастир Васос718 и пошто је био запустео, додељен је Каликринитису како би се читавог живота старао о њему.719 И деспоти су имали своје oivkei,ouj. То су били и Георгије Гемист Плитон,720 велики византијски филозоф, те његови синови, Димитрије721 и Андроник.722 Тако се сва тројица помињу у аргировуљи из новембра 1427. године којом деспот Теодор II најпре Плитону додељује у кефалатикион Фанарион, те то потврђује, додељујући му и село Врисис најпре у једној изгубљеној аргировуљи, а потом и у трећој из 1433. године. После његове смрти, требало је да ове поседе наследе његови синови, што им потврђује најпре деспот Константин 1449., а потом и деспот Димитрије Палеолог 714 Према Хрисолорасовом пророчанству, седми Палеолог би био Јован VIII. Очигледно је да једног од царева Палеолога није сматрао за легитимног. То се, међутим, не доноси на Јована VII, чији је био месазон, упркос својој блискости са Манојлом II (Syropoulos, 174). Историчар Дука бележи да се најстарији син Јована V, Андроник IV, прогласио за цара и присвојио царство (th/j basilei,aj avntepoiei/to, Ducas, 73). То потврђује и једна кратка хроника, која саопштава да се узурпатор крунисао 18. октобра 1377. године (Kleinchroniken, I, no. 18, 67; Kleinchroniken II, 319; Ферјанчић, Савладарство, 346), што би значило да се као нелегитиман сматрао Андроник IV. И кратка хроника Marc. Gr. 595 бележи да је 19. јануара 1421. године Јован VII Палеолог крунисан за цара (Mioni, Inedita cronaca bizantina, 76). 715 Syropoulos, 606, 173 n. 13, 323 n. 3. 716 PLP no. 10370; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 717 Darrouzès, Regestes, 375. 718 О манастиру cf. Janin, Églises, 66–67. 719 MM II, 388–389; Darrouzès, Regestes, no. 3131; Ganchou, Autour de Jean VII, 370. 720 PLP no. 3630; уп. поглавље Кефалије. 721 PLP no. 3632. 722 PLP no. 3629. 119 1450. године.723 Деспот Теодор II, између осталог, каже да је његов oivkei/oj Плитон, наредбом његовог покојног оца, цара Манојла II, ступио у његову службу (o` oivkei/oj th/| basilei,a| mou/ ku/r Gew,rgioj o` Gemisto.j h-lqe me.n pro, tinwn cro,nwn o`rismw|/ tou/ a`gi,ou mou auvqe,ntou kai. basile,wj tou/ patro,j mou… kai. eu`ri,sketai eivj th.n doulosu,nhn h`mw/n).724 Михаило Кавакис725 спомиње се као oivkei/oj Томе Палеолога у аргировуљи којом му деспот уступа половину села Валими (oi` Balloi,moi). Овај посед му деспот додељује уместо целокупне имовине коју му је, будући без деце и законитих наследника, уступио извесни Константин Димитропул726 dia. gra,mmatoj caristikou/. Како је, међутим, деспотова мајка, монахиња Ипомонија Палеологина, затражила, још за живота (dia. to.n evna,reton kai. o[sion bi,on auvth/j),727 да се сва земља и приходи овог села доделе женском манастиру th/j VElpi,doj tw/n VApelpisme,nwn, званог још и Пепелиница, крај Егиона,728 Каквакис се са тим сложио. Зато је деспот Тома одлучио да му у замену додели село Валими, са истим приходима, које не припада ником другом него држави и поводом тога му издаје аргировуљу.729 Деспот Тома Палеолог доделио је својим oivkei,ouj Томи Пиропулу730 и Јовану Василику731 село Потамија у Лагади. Један други деспот, Ламброс је веровао Константин Драгаш, потврдио им је право на ово село.732 Атанасије Ласкарис733 био је oivkei/oj, посланик и каваларије (kabala,rioj) деспота Димитрија Палеолога. Овај га, у писму упућеном господару Фераре, Борсу, назива oivkei/on th|/ basilei/a| mou ku,rion VAqana,sion La,skarin to.n kabala,rion.734 Тако се 723 ПП IV, 104–105, 106–109, 19–22, 192–195. 724 Ibid., 106–109. 725 PLP no. 10022; уп. поглавље Кефалије. 726 PLP no. 5345; уп. поглавље Архонти Мореје. 727 Дакле, аргивровуља је издата пре 1450. године, када се она упокојила; cf. Lampros, Sigi,llion, 297. 728 О томе где су се налатили манастир и поменута села Lampros, Sigi,llion, 295. 729 ПП IV, 239–240. 730 PLP no. 23920; cf. Darrouzès, Lettres de 1453, 86, 114. 731 PLP no. 2465. 732 ПП IV, 14. О овој двојици cf. K.‒P. Matschke, Leonhard von Hios, Gennadios Scholarios, und die ‛Collegaeʼ Thomas Pyropoulos und Johannes Basilikos vor, während und nach der Eroberung von Konstantinopel durch die Türken, Buzantina, 21 (2000) 227‒236. 733 PLP no. 14522; уп. поглавља Посланици и Архонти Мореје. 734 ПП IV, 201. 120 помиње и у писму Матеја Палеолога Асана, зета деспота Димитрија Палеолога, маркизу Фераре , pa,nta oivkei/on tw|/ auvqenth| mou tw|/ despo,th| и euvgene,statoj a;rcwn.735 Он сам се потписао као †o` dou/loj th/j basilikh/j megaleio,thtoj tou/ paneuticesta,tou kai. panuyhlota,tou kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. despo,tou ~Rwmai,wn, kuri,ou Dhmhtri,ou tou/ Palaiolo,gou tou/ porfurogennh,tou kai. kabala,rioj VAqana,sioj La,skarij†, у документу који је, у име деспота Димитрија, гарантовао привилегије Фирентинцима.736 У изворима се, како је већ помињано, као цареви oivkei,oi помињу и двојица Латина. Један од њих је Јаков Деморелис (Giacomo Giovanni Paolo de Morelli(s)),737 а други Вракантиос Феидинис (Pangrazio Michele Fedini), priore delle arti (prw/toj tw/n tecnw/n).738 Обојица су били comes palatinus и oivkei,oi цара Јована VIII Палеолога од августа 1439. године. Када је, наиме, отишао у Италију како би присуствовао сабору који је требало да уједини подељену Цркву, цар Јован VIII је, у својим настојањима да на сваки начин истакне своје високо достојанство, доделио неколицини угледних Фирентинаца одређене титуле. Међу њима су била и двојица поменутих господина. Наиме, двема простагмама истог садржаја цар је овој двојици Фирентинаца доделио титулу comes palatinus.739 Значење ове титуле је нејасно, али су на основу ње поменута двојица Фирентинаца имала право да постављају царске нотаре. Цар их је овим документима укључио међу своје oivkei,oi доделивши им право да користе царски симбол, црвени крст на белој позадини са четири капитална слова В, чиме је истакнута њихова лична веза са византијским царем. Прихватајући је, они су цара признали за свог врховног господара.740 Коначно, неки цареви oivkei,oi помињу се са овом карактеристиком бивајући, заправо, царски чиновници те, тако, цареви dou/loi. У документу из 14. априла 1421. године, којим су васељенске судије Солуна пресудиле у корист Ивирона, с у спору који је манастир имао са породицом Аргиропула, поменути су као avrco,nt$wn% tw/n th/j sugklh,tou tw/n oivkei,wn tw/ krataiw/ kai. a`gi,w h`m$wn% auvq$e,n%t$h% kai. basilei/ kai. tw/ 735 Ibid., 265. 736 Ibid., 204. 737 PLP no. 20757. 738 PLP no. 29678. 739 ПП III, 345–348, 349–352; Dölger, Regesten, nos. 3489, 3490. 740 Oikonomidès, Byzantine Overlord, 237. 121 peripoqh,tw ui`w/ auvt$ou/% tw/ paneutucesta,tou auvq$e,n%t$h% h`m$w/n% tw/ despo,t$h%741 Јован Анђео Филантропин,742 Тома Хрисолорас,743 Димитрије Палеолог Принкипс,744 Михаило Палеолог Кривициотис,745 Андроник Метохит,746 Михаило Анђео Трипомитис747 и Теодор Јагупис748 помињу се као цареви oivkei,oi и архонти синклити у Солуну у документу од 14. априла 1421. године. Тома Хрисолорас помиње се нешто касније као Thomas Grusulora/ Chrussulora у једном млетачком документу из 1425. године, тј. из времена млетачке владавине Солуном, који набраја 59 Солуњана, наведених као gentilomeni e gentilomeni piçoli.749 Антоније Калотет750 био је апографевс на Лемносу 1406–1407. године. Помиње се у два документа који имају везе и са српском историјом. Наиме, простагмом од 20. октобра 1406. године цар Манојло II Палеолог је, на молбу свог рођака, деспота Стефана Лазаревића (tou/ peripoqh,tou evxade,lfou th/j basilei,aj mou evutucesta,tou despo,tou tou/ ku/r Stefa,nou) и своје супруге, Јелене Палеолог, наложио тројици чиновника са Лемноса, наведеним као цареви oivkei,oi, Георгију Јагупису, Антонију Калотету и Тарханиоту Падијату да доделе манастиру Св. Пантелејмона на Св. Гори комад земље од три зевгарија. Манастир је, каже се у простагми, претходно уживао заштиту родитеља Јелене Палеолог и деспота Стефана Лазаревића.751 Деспот Стефан Лазаревић се на исти начин помиње и у документу од јуна 1407. године, који су потписали, као цареви dou/loi, Јагупис и Калотет и који сада извештавају да земља која је, на основу поменуте цареве простагме, дата Св. Пантелејмону, износи 748 модија.752 741 Dölger, Schatzkammern, 263–272; Actes d’Iviron IV, 158. 742 PLP no. 29767. 743 PLP no. 31158. 744 PLP no. 23747. 745 PLP no. 13840. 746 PLP no. 17978. 747 PLP no. 29382. 748 PLP no. 7822. 749 Mertzios, Mnhmei/a, 49–52; Necipoğlu, Byzantium, 82, App. II. 750 PLP no. 10603; уп. поглавља Dou/loi и Архонти на Лемносу. 751 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 118–120; Dölger, Regesten, no. 3314, који наводи 8. октобар 1406. године као датум простагме. 752 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 120–125. 122 Што се тиче поменутог Тарханиота Падијата,753 верује се да је његова служба окончана пре јуна 1407. године, с обзиром на то да се у овом другом документу не помиње. Верује се, такође, да је Падијат његово лично име.754 Јагупис Георгије,755 апографевс и царев oivkei/oj, поменут у претходна два документа, био је и адресат Јована Хортазмена, који је био учитељ његовог сина. Хортазмен хвали Јагуписа што даје велики значај синовљевом образовању, како би га одгојио у духу врлине, али и мудрости. Због тога сам Јагупис заслужује да се назове учитељем, као и Хортазмен. Јер људи лако успевају да постигну све ако их усмеримо ка добром примеру. Јагупис може да се држи Есхилових речи да је боље најбољим бити него најбољим се показивати. Јер мудрост и врлина се стичу временом само уз велике напоре.756 753 PLP no. 27508; уп. поглавље Архонти на Лемносу. 754 Leontiades, Tarchaneiotai, no. 85. У PLP no. 27508 погрешно је наведено Leontiades, Tarchaneiotai, no. 87. 755 PLP no. 7821; уп. поглавља Dou/loi и Архонти на Лемносу. 756 Chortasmenos, 176, 95. 123 2. Сенатори Сенат (su,gklhtoj, boulh,),757 најважније политичко тело Римске државе још од доба Републике, преображено у доба Царства, и у Византији наставља да постоји као царски савет са нејасно дефинисаним надлежностима и овлашћењима. Основао га је Константин Велики, када и Цариград, и током историје, а постојао је до саме пропасти Царства, играо је углавном саветодавну и церемонијалну улогу. Често је деловао у сагласности са конзисторијумом (qei,on sune,drion).758 Његови чланови (sugklhtikoi,) увек су чинили највиши друштвени слој. Упркос неким анти-сенаторским потезима појединих царева током раног и средње- византијског периода, сенаторска класа је поново институционализована до XI века.759 Сенат је, у најмању руку одајући бар утисак јавног консензуса и легитимитета царских одлука, био неопходан елемент имиџа Царства као државе, res publica или politei,a.760 Међутим, већ ће Комнини, уместо на сенаторски слој, почети да се ослањају на свој клан, а одређену дистанцу имао је, касније и Кантакузин, који прави извесну разлику између сенатора и племића, сматрајући старе племиће (eu= gegono,twn kai. kaq v ai-ma proshko,ntwn basilei/ avlla. kai. tw/n a;llwn sugklhtikw/n) посебном друштвеном групом међу сенаторима.761 Сенатори су припадали највишем слоју архоната и у првој половини XV века. Из ретких сачуваних изворних података о надлежностима, чини се да је сенат и тада имао саветодавну улогу, и то када се радило о важним питањима од општег интереса за Царство. Могуће је да Манојло II, бележећи да је, пошто је одлучио да лично оде на Запад и потражи помоћ против Турака, своју одлуку саопштио pro.j tou.j avri,stouj 757 Sfranze, Cronaca, 120, 136 758 Cf. ODB 496, 1868 (A. Kazhdan). О сенату у Византији cf. A. A. Christophilopoulou, ~H su,gklhtoj eivj to. buzantino,n kra,toj, Athene 1949. 759 ODB 1869 (A. Kazhdan). 760 Magdalino, Court Society, 218. 761 Cant. II,166. 124 tw/n te evn te,lei, заправо мислио на синклит.762 Знамо да се право гласа сената да, када је то било потребно, учествује у одлучивању о личности која ће заузети царски трон, износећи своје мишљење, одржало до саме пропасти Царства. Тако, изненађујуће, Халкокондил извештава да је, после смрти Јована VIII, деспот Димитрије хтео да узме престо, али је у томе био спречен од стране оних у граду, и мајке и сенатора и народа и месазона (u`po. tw/n evn th|/ po,lei kai. th/j mhtro.j kai. mesitw/n kai. tou/ dh,mou kai. tw/n mesazo,ntwn).763 С обзиром на то да је двојицу месазона поменуо одговарајућим термином (mesa,zwn), oi` mesi,tej очигледно означавају сенаторе. Могуће је, стога, да је извесни VAlhqino,j, који се помиње као mesi,thj у Солуну 1419. године,764 био сенатор у овом граду. Дука извештава да је Цариград упутио посланство Мехмеду II док се овај налазио у Малој Азији, и када је Халил паша, који га је примио, чуо шта има да му поруче цар и сенат (para. tou/ basile,wj lo,gouj kai. th/j sugklh,tou tou.j mhnuqe,ntaj), одржао им је чувени говор упозоравајући Византинце да морају да промене своју политику.765 Цар заједно са сенатом присуствује поновном проглашавању уније у Св. Софији децембра 1452. године.766 И у дворским церемонијалима су сенатори играли истакнуту улогу. Пошто је завршио све припреме за напад на Цариград, Мехмед II је упутио посланика у град предлажући да му се преда, како би становници и њихова имовина били сачувани. На то су му цар и сенат одговорили (~O basileu.j d v avpekri,nato su.n th|/ sugklh,tw|) да султан треба да живи у мирду са Цариградом, као што су то чинили и његови преци, те да право да га предају освајачу немају ни цар нити било ко од његових становника.767 Како нас извештава Псеудо‒Кодин, дан по крунисању, царски пар одлазио је из велике у друге палате и тамо би један од сенатора народу бацао новац (evpoko,mbia).768 А приликом гозби које су се одржавале у дане крунисања новог царског пара, били су присутни сви сенатори, који су седели и 762 Funeral Oration, 163. 763 Chalc. II, 141; Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 269. 764 Kugéas, Notizbuch, 144. 765 Ducas, 293. 766 Ibid., 315. 767 Ibid., 351. 768 Pseudo–Kodinos, 255, 271. 125 веселили се испред цара и царице.769 И Дука извештава да су Цариграђани заједно са патријархом и th|/ sugklh,tw| изашли да дочекају цара Манојла II када се овај враћао у престоницу са Пелопонеза, певајући му и славећи га док су га пратили до палате.770 Чини се и да је положај сенатора имао већи углед или утицај у поређењу са дворским достојанствима. Како сведочи Сфранцис, приповедајући о разговору са царем Константином Палеологом око достојанства које ће му доделити, Лука Нотарас био је, како је цар веровао, спреман да се одрекне и свог положаја месазона како би имао прво место у савету и сенату (to. prwtei/on th/j sta,sewj kai. th/j boulh/j).771 О истакнутом и посебном положају сенатора сведочи и један податак који је забележио Генадије Схоларије. У једном свом писму он бележи како је намеравао да оде у царску палату и тамо размотри питања око уније Цркава са три сталежа грађана ‒ сенатом, Црквом и грађанством (trei/j ta,xeij tw/n politw/n, h` su,gklhtoj, h ` evkklhsi,a kai. h` politei,a).772 На основу сачуваник извора закључујемо да је најважнија улога коју је обављао синклит у периоду који се истражује била учешће у доношењу одлука које су се тицале важних црквених питања. То је, најпре, био случај са чувеним питањем трисепископата Матеја I. Када је, наиме, 1397. године дотадашњи митрополит Кизика, Матеј, био постављен за цариградског патријарха, томе су се успротивили епископи Макарије Анкирски и Матеј Мидијски тврдећи да је нови патријарх неканонски постављен на своју нову функцију, будући да му је то трећи пут да заузима епископску столицу.773 Први пут је, наиме, 1387. године, био постављен, али не и посвећен, на чело Халкидона пре него што ће постати епископ Кизика. Међутим, пошто се цар Манојло II, са својом свитом, отиснуо пут Западне Европе, Јован VII је, уз подршку својих присталица, 1402. године сменио патријарха. Чим се, међутим, вратио у престоницу, Манојло II је Матеја I вратио на положај, а Јованов, као и потез 769 Ibid., 272, 360. 770 Ducas, 139. 771 Sfranze, Cronaca, 120. Kiousopoulou, Basileu,j, 124 је, међутим, мишљења да је то што је Нотарас имао почасно место у савету и сенату била одлика службе месазона. 772 Scholarios, Œuvres complètes III, 169. 773 О трисепископату детаљније cf. Laurent, Trisépiscopat, 64‒87. 126 Макарија Анкирског и Матеја Мидијског, који су и екскомуницирани, био је осуђен на синоду одржаном 1409. године.774 Двадесеторица архоната помињу се као чланови синклита који је 1409. године дефинитивно ставио тачку на један велики канонски процес у Византији на почетку XV века. ~H perifanh.j su,gklhtoj, који је, заједно са царем, одлучивао о овој ствари, чинили су двојица царевих qei,oi, двојица царевих evxa,delfoi, царев sumpe,nqeroj и њих петнаесторица evk tw/n oivkei,wn.775 Најистакнутији и цару, из одређених разлога, најближи evk tw/n oivkei,wn били су, дакле, део синклита. Теодор Палеолог Кантакузин776 и Константин Асан,777 цареви peripo,qhtoi qei,oi, Андреа Асан778 и Димитрије Палеолог Гуделис,779 цареви peripo,qhtoi evxa,delfoi и Никола Нотарас,780 царев peripo,qhtoj sumpe,nqeroj, били су 1409. године сенатори– чланови синода који је осудио епископе Макарија Анкарског и Матеја Мидијског.781 Алексије Каваларије Цамплакон782 потписан је као први evk tw/n oivkei,wn који су као чланови синклита, учествовали у његовом раду 1409. године. Исти је случај и са Манојлом Кантакузином Факрасисом.783 Андроник Тарханиот Филантропин784 помиње се као сенатор најпре 1397. године у инвентару ризнице цркве Св. Софије, који је саставио заједно са неким црквеним архонтима и архонтима синклита, царевим oivkeiou,j, Алексијем Цамплаконом Каваларијем785 и Апокавхом Мелисином. Наиме, у документу се каже да су се пред патријархом Матејом I окупили црквени архонти и архонти синклита, Алексије Цамплакон Каваларије, Андроник Филантропин и Апокавх Мелисин и 774 Ibid., 138; Ђурић, Сумрак, 130‒131. 775 Laurent, Trisépiscopat, 134. 776 PLP no. 10966; уп. поглавља Цареви рођаци и Посланици. 777 PLP no. 1503; уп. поглавља Dou/loi и Цареви рођаци. 778 PLP no. 1486; уп. поглавље Цареви рођаци. 779 PLP no. 4335; уп. поглавље Цареви рођаци. 780 PLP no. 20733; уп. поглавља Oivkei,oi, Цареви рођаци и Посланици. 781 Laurent, Trisépiscopat, 133, 136, 56; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 782 PLP no. 27749; уп. поглавље Oivkei,oi; Laurent, Trisépiscopat, 134; Darrouzès, Regestes no. 3284. 783 PLP no. 29586; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi; Laurent, Trisépiscopat, 134; Darrouzès, Regestes no. 3284. 784 PLP no. 29754; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти и религиозне задужбине. 785 Уп. поглавље Oivkei,oi. 127 прегледали шта се налазило у црквеној ризници. Потом следи детаљан списак и опис свих богослужбених сасуда, књига, икона и реликвија. На крају се посебно набрајају дарови које су најсветијој Божјој Великој цркви завештали патријарх Нил и света царица госпођа Ипомонија,786 као и патријарх Антоније IV.787 Са истим епитетом је, као сенатор, опет поменут у документима и 1409. године који су настали у процесу против Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.788 И Алексије Каваларије Цамплакон се у овим документима такође помиње као сенатор.789 Верује се да је поменути Апокавх Мелисин заправо Андроник Апокавк Мелисин.790 Извори га најпре, као и Алексија Каваларија Цамплакона, помињу као tw/n th/j sugklh,tou 1397. године.791 Исти је случај и са његовим учешћем у раду синода 1409. године.792 Иако му не помиње лично име, верује се да је њему Јован Хортазмен упутио једно писмо између 1404. и 1416. године.793 Обраћајући се као tw/| evndoxota,tw| a;rconti kurw|/ … tw|/ Melisshnw|/, Хортазмен га велича као човека који је у себи објединио четири врлине које је још Платон сматрао за темељ политичке врлине уопште (o` th/j politikh/j avreth/j o[roj) – мудрост, правичност, храброст и разборитост (swfrosu,nh, dikaiosu,nh, avndrei,a, fro,nhsij). Својом мудрошћу је успео да савлада велике потешкоће које је изазвала неразумност народа (th.n avlogi,an tou/ dh/mou), чиме је оне који владају избавио од многих опасности (tou.j kratou/ntaj kindu,nwn polla,kij evxh,rpazej). Када, међутим, околности не дозвољавају да се водећи политичари материјално награде, треба им упутити бар заслужену похвалу, сматра Хортазмен (Eiv de. tw/n mega,lwn evkei,nwn ovnoma,twn toi/j avri,stoij tw/n evn te,lei ~Rwmai,wn evfqo,nhsen o ` kairo,j, ouv pareco,menoj nu/n ta.j tw/n pragma,twn u`poqe,seij proshkou,saj toi/j avxiw,masin, 786 Иако Дарузес не коментарише помен свете царице, госпође Ипомоније (h` a`gi,a de,spoina, h` kura. ~Upomonh,), чини се да је овде поменута царица Јелена Палеолог, супруга цара Јована V и мајка цара Манојла II Палеолога, која се замонашила под именом Ипомонија и која се упокојила 4. августа 1397. године, како то сведочи једна византијска кратка хроника (Mioni, Inedita cronaca bizantina, 75). 787 MM II, 566–570; Darrouzès, Regestes, no. 3062. 788 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 789 Laurent, Trisépiscopat, 134, 162, 53, 57; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 790 PLP no. 17809; уп. поглавље Oivkei,oi. 791 MM II 566–570; Darrouzès, Regestes, no. 3062. 792 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 793 Иако Мелисин, којем је Хортазмен упутио ову похвалу, има посебну одредницу у PLP (no. 17803), и она, као и одредница no. 17809, сугерише да је у питању иста личност. 128 avllV avmfote,rwn o`moi,wj avposterw/n, ouv para. tou/to kai. h`ma/j th/j evk tw/n lo,gwn euvfhmi,aj evkei,nouj ǁ avposterei/n di,kaion, avlla. toi kai. avnakhru,ttein auvtw/n a[pasi th.n avreth.n kai. fanerou.j gi,nesqai tw/n avgaqw/n evpaisqanome,nouj). Он на крају благосиља Мелисина, пожелевши му да буде узор врлина синклиту Ромеја (para,deigma pa,shj avreth/j e`stw/ta th|/ sugklh,tw| ~Rwmai,wn).794 Димитрије Ласкарис Леонтарис795 био је један од најближих сарадника цара Манојла II Палеолога. Блискост и поверење које је василев гајио према њему објашњавају чињницу да је не само био присутан у свим важнијим догађајима првих деценија XV века, већ је у многима од њих био и главни актер. Подухвати у којима је учествовао показују да је његова улога у збивањима често била вишезначна. Иза његовог деловања као царевог oivkei/oj, сенатора, дипломате или кефалије налазила се још једна важна служба коју је вршио – војничка. Још јула 1390. године помиње се један Леонтарис, верује се Димитрије Ласкарис Леонтарис, који је посетио ђеновљанског подесту Антонија Леарда, вероватно као посланик Манојла II Палеолог, а који је настојао да ступи у контакт са оцем, све угроженијим у престоници.796 Он је, потом, будући мудар човек и вешт у стварима рата (a;ndra suneto.n kai. peri. ta. polemika. eu;strofon) у име Јована VII Палеолога преузео Солун од Бајазитовог сина Сулејмана, како је то и предвиђао уговор у Галипољу из 1403. године.797 По налогу Манојла II најпре је примио, а потом пребацио Мустафу, Бајазитовог сина и претендента на османски престо 1416. године из Солуна у Цариград.798 После смрти Мехмеда I 1421. године војно га је помогао као претендента на османски престо и са њим опседа Галипољ. Предводио је, потом, византијску флоту у поморској бици коју су Византинци добили против Тока код Ехинадских острва на улазу у Патраски залив у зиму 1426/27. године.799 У 794 Chortasmenos, 207–208, 118. 795 PLP no. 14676; уп. поглавља Oivkei,oi, Кефалије, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 796 Jorga, Notes I, 48–49; Мешановић, Јован VII, 80–81. 797 Ducas, 113. 798 Dölger, Regesten, no. 3362. 799 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 363 n. 1 где се, међутим, истиче да се Леонтарис не помиње именом, али се подразумева да је он на основу фразе meta. kai. e`te,rou e`no.j th/j auvth/j ta,xewj, те на основу податка у анонимном панегирику састављеном за цареве Манојла II и Јована VIII Палеолога, 129 међувремену, тачније 1409. године, учествује, као oivkei/oj, као члан синклита у процесу против епископа Макарија Анкарског и Матеја Мидијског.800 Према белешци једне кратке хронике, умро је 6. септембра 1431. године као монах Данило и сахрањен је у престоничком манастиру Св. Јована Продрома у Петри.801 Димитрије Хрисолорас,802 једна од најистакнутијих личности интелектуалног и политичког живота Византијског царства прве половине XV века, учествовао је, као oivkei/oj те тако део синклита, у раду синода који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.803 Димитрије Палеолог Ириник,804 царев oivkei/oj, такође је један од сенатора који су 1409. године потписали документ који као незакониту осуђује смену цариградског патријарха Матеја I од стране Јована VII Палеолога.805 Сфранцис Севастопул806 помиње се као oivkei/oj и члан сената у раду синода који се састао поводом процеса против епископа Макарија Анкирског и Матеја Мидијског. Он је, најпре поменут само као Сфранцис у једном рукопису, био сенатор којег је цар Манојло II Палеолог око 1403. године послао поменутим црквеним достојанственицима.807 По налогу синода био је, потом, 1409. године послат овим архијерејима како би им пренео синодску наредбу. Учествовао је и у синодалном заседању августа исте године, на којем су ова двојица епископа изопштени из Цркве.808 Верује се да је он иста личност са двојицом достојанственика који се, у нешто измењеној форми, помињу у другим изворима. Наиме, познат нам је један Андроник Сфранцис Севастопул809 који је, потписан као dou/loj деспота Димитрија где се каже да је цар avnadei,xaj a;rconta kai. strathgo.n kai. u`poqei.j auvtw|/ pa,nq v o[sa pro.j avsfa,leian prw/ton kai. su,stasin kaqora|/ tw/n ivdi,wn, Leonta,rion to.n kalo,n (ПП III, 196), 368; cf. Zakythinos, Despotat I, 201. 800 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 801 Kleinchroniken I, 649. 802 PLP no. 31156; уп. поглавље Oivkei,oi. 803 Laurent, Trisépiscopat, 134, 136, 57; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 804 PLP no. 5979; Papadopoulos, Versuch, 148; уп. поглавље Oivkei,oi. 805 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 806 PLP no. 25085; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi. 807 Cod. Parisin. gr. 1379 f. 68ʳ, наведено према Laurent, Sfrantzh/j, 375. 808 Laurent, Trisépiscopat, 134, 164; Darrouzès, Regestes no. 3284. 809 PLP no. 25081; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi. 130 Палеолога, 1430. године саставио један практик.810 Он се, такође, идентификује и са Севастопулом Фоком,811 апографевсом са Лемноса. И Никола Софијан812 и Георгије Гуделис813 били су цареви oivkei,oi и сенатори чији се потпис налази на документу који је осуђивао незакониту смену Матеја I.814 Манојло Агатон815 помиње се као сенатор и oivkei/oj цара Манојла II 1409. године.816 Могуће је да су он и извесни Агатон, поседник једног рукописа у Цариграду крајем XIV века, иста личност.817 Исти случај је и са великим примикиријем чије се име не наводи, са извесним Кантакузином818 који је, без наведеног личног имена, такође потписник горе поменутог документа,819 као и са Матејом Палеологом Ласкарисом,820 те Манојлом Вријенијем Леонтарисом.821 Извесни Георгије Кантакузин,822 коме је посвећена једна анонимна монодија, припадао је чувеној царској и аристократској византијској породици, али се осим тога ништа више не може рећи о његовом пореклу. Све што знамо о овој личности саопштава нам овај текст, састављен поводом његове смрти.823 Монодија нам, истовремено, у парадигматском смислу, саопштава како су одређени архонти добијали и мењали своје функције и одговорности, а тиме и место службовања. Поштовао га је, каже аноним, како цар Манојло II, тако и његов син, од кога је добио већу част и славу (plei,ona th.n timh.n par v auvtou/ kai. th/n do,xan eu[rato). Монодија нам најпре сопштава да је, као један од најистакнутијих, био сенатор (ei-j tw/n ta. prw/ta fero,ntwn, kai. th/j sugklh,tou boulh/j evkoinw,nei kai. pantacou/ perible,ptoj w'n evj ta. 810 Actes de Dionysiou, 151. 811 PLP no. 25086 812 PLP no. 26412; уп. поглавље Oivkei,oi. 813 PLP no. 4334→ 91696; уп. поглавља Oivkei,oi, Архонти‒титуле и Архонти и религиозне задужбине. 814 Laurent, Trisépiscopat, 57, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 815 PLP no. 88; уп. поглавље Oivkei,oi. 816 Laurent, Trisépiscopat, 58, 134, 163‒164. 817 PLP no. 80. 818 PLP no. 10952. 819 Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 820 PLP no. 14552; Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284; уп. поглавља Oivkei,oi и Посланици. 821 PLP no. 14682; Laurent, Trisépiscopat, 134, 58; Darrouzès, Regestes, no. 3284; уп. поглавље Oivkei,oi. 822 PLP no. 92317; уп. поглавље Кефалије. 823 Monw|di,a eivj to.n evndoxo,taton kai. euvgene,staton oivkei/on tw|/ krataiw|/ kai. a`gi,w| h`mw/n auvqe,nth|/ kai. basilei/ ku.r Gew,rgion to.n Kantakouzhno,n, а објавио ју је Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 366–372. 131 ma,lista).824 Знамо и да је имао извесну управну функцију на острву Лемнос, између 1420. и 1425. године, али се, такође, ништа више не може рећи о њеној природи.825 Када је деспот Димитрије Палеолог почео да управља острвом као својом апанажом, 1425. године, Георгије Кантакузин се вратио у Цариград. Учествовао је, одлуком синклита, заједно са још једним из свог реда (sumparalabw.n kai. tou/ton koinwno.n th/j boulh/j kai. th/j avpodhmi,aj, meta. kai. e`te,rou e`no.j th/j auvth/j ta,xewj), верује се, Димитријем Леонтарисом, у поморској бици коју су Византинци добили против Тока код Ехинадских острва на улазу у Патраски залив у зиму 1426/27. године.826 После битке провео је годину дана у Цариграду, јер је цар хтео да га има вазда уз себе на двору у претходном достојанству (e;cein auvto.n dia. panto.j evn toi/j basilei,oij eivj o[per e;fqhn eivpw.n avxi,wma), тј. као сенатора.827 Потом је био посланик „владару Европе“ (kai. pre,sbuj evkpe,mpetai pro.j to.n th/j Euvrw,phj h`gemo,na).828 Верује се да је Кантакузин заправо био део неког посланства које је било упућено неком од европских владара, папи или неком од италијанских градова, али можда и Турахан–бегу.829 Година 1448. узима се као terminus ante quem његове смрти. Можда је он Кантакузин који се, као oivkei/oj и сенатор, помиње у поменутим одлукама синода из 1409. године. Састављач монодије, иначе, истиче духовне и моралне дарове Кантакузинове, његов праведнички карактер, његову брачну посвећеност,830 посебно наглашавајући његово човекољубље и близак однос са Црквом. Цар узурпатор, Јован VII Палеолог, потписао је 2. јуна 1390. године, у палати у Цариграду, уговор са Млечанима.831 Њиме је Венеција поново обезбедила сигурност својих грађана и трговачких привилегија на Леванту. Уговор је у име млетачког дужда Антонија Венерија потписао млетачки баило Франћеско Фоскарини, а као сведоци са византијске стране потписани су архонти сената (tw/n 824 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 362, 368. 825 Ibid., 362, 368. 826 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 363, 368. 827 Ibid., 363, 368. 828 Ibid., 368. 829 Ibid., 363; cf. Chalc. II, 88–89. 830 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 369. 831 MM III, 135–144; Dölger, Regesten no. 3192; Мешановић, Јован VII, 76–77. 132 sugklhtikw/n avrco,ntwn) Георгије Амарант,832 Теодор Кумусис833 и Андреа Комнин Калотет.834 Док се Калотет и Кумусис помињу само у овом документу, Георгија Амаранта помињу и други извори. Зна се да је био познаник Димитрија Кидона.835 Помиње га и Мазарис у једној епизоди свог дела. Наиме, у препирци која је избила између Манојла Оловола и извесног Падијата, овај последњи је, бесан ударио штапом свог саговорника, од чега је „мозак почео да му се слива низ ноздрве“. На повике окупљеног света, који је то посматрао, да дође неки лекар, појавио се фини и поштени (kalo.j kavgaqo.j) Пепагомен, који је једном приликом уместо лека справио отров и дао га самом себи и Фокидију, винопији и помоћнику (u`pogrammatei/), сада покојног, Јапета Евмаранта.836 Умро је, у сваком случају, пре 1414. године, јер га Мазарис помиње као покојника, а своје дело је саставио пре тога. Још једном су византијски архонти као сенатори узели учешћа у једној важној ствари која се тицала Цркве. То су били архонти синклита који су били део византијске делегације на сабору у Ферари‒Фиренци. Сфранцис је забележио да су се 27. новембра 1437. године цар, патријарх, деспот Димитрије и многи архонти синклита и цркве (pollw/n avrco,ntwn th/j sugklh,tou kai. th/j evkklhsi,aj), као и готово сви митрополити и епископи, упутили на синод у Италију.837 Неки од њих су учествовали у раду синода пре самог сабора ‒ присутни су на синодском заседању 1435. године где се разматрала могућност да се упути једно посланство сабору у Базелу.838 Присутни су на и заседањима у Италији.839 Не знамо, међутим, колико је синклит тада бројао чланова и ко су они били. У тзв. редакцији Б Сиропуловог мемоарског списа забележено је да су Георгије Филантропин, Манојло и Андроник 832 PLP no. 751. 833 PLP no. 13469. 834 PLP no. 10602. 835 Cydonès, 49. 836 Mazaris, 34. Јапет (VIapeto,j) је био титан, Уранов и Геин син, а Прометејев отац, иначе синоним за дубоку старост. За идентификацију овог Евмаранта као Георгија Амаранта заложио се Trapp, Identifizierung, 97 искључујући могућност да је реч о извесном Николи Амаранту (PLP no. 753), који је, будући Латин, 1404. године прешао у православље, писмено исповедивши своју нову веру (ММ II, 99). Приређивачи и издавачи Мазарисовог списа, међутим, не виде разлога за тако нешто (Mazaris, 108). 837 Sfranze, Cronaca, 80. 838 Syropoulos, 134. 839 Ibid., 252, 288, 290, 318, 398, 583. 133 Јагарис, Јован и Георгије Дисипат и Манојло Вулотис били evk de. tw/n sugklhtikw/n avrco,ntwn.840 Било, је, даклле, и других. Георгије Дука Филантропин841 био је један од најистакнутијих представника византијске аристократије овог доба. Помиње се у изворима као сенатор и, 1438– 1439. године, као месазон. Умро је или 1452. године или нешто раније. Био је зет Исакија Асана, дефенсора и цариградског епарха842 и отац Манојла Филантропина. Имао је једну ћерку која је рано умрла и која је сахрањена поред деде по мајци у манастиру Христа Филантропа у Цариграду. То нам саопштава Јован Евгеник у стиховима које је саставио за гроб господина Асана Исакија и његове унуке у манастиру Христа Филантропа.843 Георгије Филантропин био је, такође, рођак извесног Комнина,844 иначе зета протостратора Кантакузина.845 Георгије Сфранцис приповеда да је, 1429. године, приликом борби око Патраса, изгубио свог коња. То је, каже, био племенити коњ, којег је емир, по свој прилици Мурат II, поклонио Исакију Асану кад су се срели. Овај је потом коња дао свом зету Георгију Филантропину, а овај свом сестрићу Комнину, зету протостратора Кантакузина. Када је овај последњи бежао на том коњу у Галату, Сфранцисов брат га је стигао и ухватио, па је овог коња добио као награду од цара. Сфранцис га је, каже, узео од брата када је кретао за Мореју.846 Георгије је имао три унука. Био је рођак цариградског патријарха Јосифа II. Знамо да је августа 1439. године приложио манастиру Св. Марија Новела у Фиренци 50 дуката како би се сваке године, о годишњици патријархове смрти, одржавала миса за помен душе му.847 Био је близак човек цара Јована VIII Палеолога и присталица уније Цркава. Као месазон и део византијске делегације на сабору у Ферари и Фиренци, играо је кључну улогу у покушајима да се они византијски клирици који нису били наклоњени унији 840 Ibid., 628. 841 PLP no. 29760; уп. поглавља Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 842 PLP no. 1493; уп. поглавља Дефенсори и Архонти и религиозне задужбине. 843 ПП I, 211–212. 844 PLP no. 12074. 845 Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 246 мишљења је да је Комнин био зет протостратора Манојла Кантакузина који се помиње 1425. године, cf. PLP no. 10979 и поглавље Архонти‒титуле. 846 Sfrance, Cronaca, 46. 847 Laurent, Un agent, 192, n. 20. 134 убеде да је потпишу.848 Зна се да је био и веома богат. Када је, наиме, као члан византијске делегације приспео у Италију, депоновао је Млечанину Франћеску Венериу новац, накит и друге драгоцености у вредности од 3 хиљаде дуката.849 Његов син Манојло Филантропин оженио се ћерком другог аристократе присталице уније по имену Грагин Палеолог,850 кога је цар Конастантин XI Драгаш упутио као посланика папи Николи V 1452. године.851 Манојло је, иначе, погинуо 29. маја 1453. године, а његова жена и три сина допали су турског заробљеништва.852 Манојлов шурак, Манојло Грагин Палеолог, који је избегао у Италију после пада Цариграда,853 у жељи да откупи своје рођаке, обратио се 1457. године папи Каликсту III са молбом да му се поменута средства, која је Георгије Филантропин заложио 1439. године, дају на располагање.854 За српску историју је значајан што је у два наврата, најпре 1429, а потом 1446. године, донео деспотске инсигније у Србију, крунисавши најпре Ђурђа, а потом и његовог сина Лазара Бранковића, овим највишим византијским дворским достојанством.855 Манојло Тарханиот Вулотис856 у изворима се, између осталог, помиње као сенатор. По мајчиној линији водио је порекло из чувене породице Тарханиота која се помиње још од краја XIII века.857 У периоду између 1404. и 1416. године био је адресат, можда и ученик, Јована Хортазмена. Верјуе се да је, негде у том периоду, из 848 Уп. поглавље Архонти–титуле. 849 Laurent, Un agent, 194–195. 850 Ganchou, Sur quelques erreurs, 64–67 предложио је да је име ‛Грагинʼ настало погрешним спеловањем имена Јагарис, те да је заправо Манојлов таст био Андроник Палеолог Јагарис, уп. поглавље Посланици. 851 Laurent, Un agent, 193, n. 24, 194. 852 По свој прилици Манојло Филантропин који је био задужен за одбрану Платиа капије 1453. године, Ubertini Pusculi Brixiensis Constantinopoleos Libri IV, Analekten der mittel- und neugriechischen Literatur, ed. A. Ellissen, vol. III, Leipzig 1857, reprint 1976, 64, цитирано према Necipoğlu, Byzantium, 214, n. 118. 853 Један Манојло Палеолог поменут је на списку избеглица које су 1453. године побегле и Цариграда на броду Ђеновљанина Зорза Дорије (K. D. Mertzios, Peri. Palaiolo,gwn kai. a;llwn euvgenw/n Kwnstantinoupoli,twn, Ge,raj A. Keramopou,llou, Athens 1953, 355–372) и могуће је да је у питању иста личност, cf. Necipoğlu, Byzantium, 214. 854 Laurent, Un agent, 194–195. 855 Sfrance, Cronaca, 98; Ducas, 259. Уп. Ферјанчић, Деспоти, 15, 188, 191; Ферјанчић, Византинци у Србији, 214. 856 PLP no. 3088; уп. поглавља Oivkei,oi и Посланици. 857 Laurent, Profession, 63–64. 135 неког разлога боравио у затвору (evn tw|/ desmothri,w|).858 Извори га помињу као истакнуту личност још у време владавине Манојла II Палеолога, али га срећемо као посланика цара Јована VIII. Такође, један је од чланова византијске делегације на сабору у Ферари–Фиренци859 и у почетку је, чини се, најпре био наклоњен Базелском сабору.860 Без обзира на то, у редовима присталица Базелског сабора доживљавали су га, као и византијског посланика Јована Дисипата, као човека који је реално у служби Евгенија IV, а не Јована VIII.861 Међутим, промениће став и биће међу Византинцима који су прихватили црквену унију склопљену у Фиренци јуна 1439. године. Сачувано је, наиме, његово писмено исповедање вере прокламоване овим сједињењем.862 Као човек који се, као мирјанин (kosmiko.j w;n), по сопственом признању, не разуме у црквена питања, у овом документу он заправо прихвата компромисну саборску формулацију спорне интерполације у Симболу вере, Filioque, да Свети Дух исходи од Оца кроз (DIA) Сина, што је била једна од тема око које су се западни и источни на сабору највише спорили. Пошто су, како исповеда Вулотис, на овај компромис пристали патријарх и сви архијереји осим Марка Ефеског, посланици источних патријараха, те архонти синклита, упитани за мишљење, свако понаособ рекавши оно што што је сматрао за исправно, он, Манојло Тарханиот Вулотис, га такође прихвата, и у том смислу се ослања на Бога и Цркву, којима је дужан да се покорава и да их слуша. Сматра да је унија Христових Цркава, у погледу подједнако световних и политичких питања, корисна читавом хришћанском роду (tw|/ ge,nei tw/n cristianw/n), meta, th/j proshkou,shj timh/j th|/ h`mete,ra| VEkklhsi,a|. То је најпре на добробит Богу, потом цару, те на част његовом роду (eivj timh.n tou/ h`mete,rou ge,nouj).863 Андроник Палеолог Јагарис,864 посланик Јована VIII Палеолога, био је, такође, и архонт синклита и члан византијске делегације на сабору у Ферари и Фиренци. Тамо је, заједно са Георгијем Филантропином, обављао функцију месазона, док су 858 Chortasmenos, 198. 859 Syropoulos, 232, 248, 436, 492, 512, 604, 606, 630; Leontiades, Tarchaneiotai, 107‒108. 860 Syropoulos, 224; Ђурић, Сумрак, 321. 861 Ђурић, Сумрак, 314. 862 Laurent, Profession, 60–69. 863 Ibid., 68–69. 864 PLP no. 7808; уп. поглавља Архонти‒титуле и Посланици. 136 истовремено друга двојица месазона, Димитрије Палеолог Кантакузин и Лука Нотарас, помагали Константину Драгашу у Цариграду.865 Манојло Палеолог Јагарис866 помиње се као део византијске делегације и архонт синклита 1438. године на сабору у Ферари–Фиренци.867 Георгије Схоларије868 био је члан царског синклита у склопу византијске делегације која је учествовала на унионистичком сабору. Дука га, поред Плитона и Аргиропула, помиње као једног avpo. de. th/j sugklh,tou.869 Георгије Гемист Плитон,870 неоплатоничар и највећи византијски филозоф XV века, био је књижевник, учитељ, судија и кефалија. Најпре је на османском двору, вероватно у Бруси, био ученик јеврејског учењака Елисеја, где је проучавао Аристотела и Заратустрино учење. По повратку у Цариград га је цар Манојло II Палеолог око 1410. године прогнао у Мистру,871 под сумњом да је паганин и јеретик. У Мистри је живео до смрти, играјући значајну улогу у политичком, друштвеном и интелектуалном животу византијског Пелопонеза. Дука га, такође, помиње као сенатора, члана византијске делегације која је отпутовала у Италију на сабор у Ферари и Фиренци.872 Један је, међутим, од неколико њених чланова који нису потписали финални документ о сједињењу, напустивши сабор заједно са деспотом Димитријем Палеологом.873 Умро је у Мистри 1465. године, а тело му је одатле пребачено у Римини, где је и сахрањено. Јован Аргиропул874 био је један од најистакнутијих представника интелектуалне и политичке елите у Цариграду у првој половини XV века. Био је пореклом из богате солунске аристократксе породице, иначе син Манојла Аргиропула и извесне Хрисовергине. Имао је и синове Александра, Николу, 865 Syropoulos, 295, n. 3. Ganchou, Sur quelques erreurs, 66–67 истиче да Сиропул помиње Јагариса, али не и његово лично име, на којем је инсистирао В. Лоран, приређивач Сиропуловог дела. 866 PLP no. 7810→92054; уп. поглавље Посланици. 867 Syropoulos, 628. 868 PLP no. 27304. 869 Ducas, 267; уп. поглавље Dou/loi. 870 PLP no. 3630; уп. поглавља Oivkei,oi, Dou/loi и Кефалије. 871 Woodhouse, Plethon, 29–30. 872 Ducas, 267; Syropoulos, 258, 284, 312, 316, 318, 330‒332, 366‒368, 370, 380, 420, 426, 446. 873 Ibid., 460. 874 PLP no. 1267. 137 Вартоломеја и Исака Аргиропула. Поред тога, био је и свештеник. Зна се да је између 1444. и 1452. године обављао и дужност еклисијарха. Био је део византијске делегације на сабору у Ферари и Фиренци и у том периоду, 1438/9. године, га извори помињу као сенатора.875 Између 1441. и 1443. године студирао је на универзитету у Падови где је, научивши латински, стекао и диплому из медицине. После тога се вратио у Цариград и од 1448. године па све до пада града био је учитељ у Краљевом ксенону у престоници.876 Као велики присталица уније до тада је, верује се, већ прихватио католицизам. Обављао је, осим тога, и јавне функције – поменут је и као krith.j tou/ dhmosi,ou у Цариграду 1441. године. Преживео је пад Цариграда, а све до своје смрти, 26. јуна 1487. године, подучавао је, у Падови, Фиренци и Риму, грчки језик и филозофију. Извори га помињу као књижевника и писца рукописа. Сачувани су, између осталог, његова монодија посвећена цару Јовану VIII Палеологу, три беседе посвећене цару Константину XI, писма, теолошки списи, као и његови преводи Аристотела, Порфирија и Василија Великог на латински. Верује се да је његов спис и инвектива посвећена Катавлати.877 Био је пријатељ Франћеска Филелфа и кардинала Висариона. Георгије Дисипат878 био је посланик цара Јована VIII Палеолога у периоду између 1434. и 1440. године. Део је византијске делегације која се упутила у Италију879 и један је од чланова синклита који у Венецији коначно одлучују да се сабор одржи у сарадњи са папом.880 Јован Ласкарис Дисипат881 такође је био дипломата Јована VIII у периоду између 1433. и 1440. године и део је синклита.882 У Солуну је у доба Палеолога такође постојала нека врста градског сената састављена од чланова аристократских породица, које су бирали угледни грађани и са којима је кефалија сарађивао, односно делио власт. Кефалија је вероватно био и председник сената, чији је основни задатак био да решава муниципане проблеме. 875 Ducas, 267. 876 Живојиновић, Болница, 113–114; Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 206–213, 308–310. 877 Comédie de Katablattas, sq. 878 PLP no. 5529; уп. поглавље Посланици. 879 Syropoulos, 240, 500. 880 Ibid., 630. 881 PLP no. 5537; уп. поглавља Oivkei,oi, Посланици и Архонти–титуле. 882 Syropoulos, 628. 138 Синклит је био једини представнички орган власти који је релативно редовно заседао и чије су компетенције биле дефинисане. Синклит је био суштина самоуправних привилегија града и тиме један од елемената специфичног положаја Солуна. Заправо, поред Цариграда, Солун је био једини град Царства који је имао синклит.883 Постојање сената у Солуну у XV веку помињу два светогорска документа. У питању је акт солунског кефалије Манојла Ескаматисмена из 1414. године, у којем се помињу двојица архоната синклита, међутим, без наведених имена.884 Други документ је из априла 1421. године. У њему су, као цареви oivkei/oi и сенатори у Солуну, поменути Јован Анђео Филантропин, avneyiou/ tou/ avoidi,mou kai. makari,tou kai,saroj,885 Тома Хрисолорас,886 Димитрије Палеолог Принкипс,887 Михаило Палеолог Кривициотис,888 Андроник Метохит,889 Михаило Анђео Трипомитис890 и Теодор Јагупис.891 Наиме, још 1404. године су монаси манастира Ивирон дали на коришћење, за противвредност од 30 перпера годишње, неколико вртова у близини Златне капије, изван бедема града, солунској породици Аргиропула који су успели да им повећају продуктивност, али су такође почели да се односе према њима као према сопственој имовини. Не желећи да Аргиропули даље убирају приходе са њихових поседа, монаси Ивирона су захтевали и коначно добили ове поседе назад, о чему сведочи и поменути документ.892 Од поменутих сенатора једино се још Тома Хрисолорас893 помиње и у другим изворима. 883 Максимовић, Управа, 154–156; уп. поглавље Архонти Солуна. 884 Actes de Docheiareiou, 283. 885 PLP no. 29767; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 886 PLP no. 31158; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 887 PLP no. 23747; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 888 PLP no. 13840; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 889 PLP no. 17978; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 890 PLP no. 29382; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 891 PLP no. 7822; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Солуна. 892 Dölger, Schatzkammern, 266; Actes d’Iviron IV, 151–162; о односу породице Аргиропул и манастира Ивирон опширније cf. Matschke, Ankara, 159–175. 893 Уп. излагање Oivkei,oi. 139 3. Дворске службе и титуле Дворске титуле и службе биле су, током читаве хиљадугодишње историје Византије, па тако и у XV веку, један од индикатора да су личности које су их носиле припадале аристократском слоју или су на то претендовале. Поред истакнутих породичних имена, оне се нарочито истичу и хвале у изворима који помињу њихове носиоце. За оне, који су током своје политичке каријере стекли више од једне, наглашава се, осим неких других квалитета, и њихов титулатурни континуитет. Тако, рецимо, из епитафа који је на гробу Исакија Асана саставио Јован Евгеник сазнајемо да је овај архонт „брзо напредовао, стигао до највеће славе, мењајући службе, у свакој изванредан“.894 Својом службом „општег месазона“ и титулом протостратора дичио се и Јован Франгопул натписима у својој задужбини Богородица Пантанаса у Мистри.895 Коначно, њихови носиоци се врло често само тако и помињу, без имена, као да је чињеница да су они имали одређену титулу сасвим позната ствар која их је у потпуности идентификовала. Највећи број титула, од укупно 91, које бележи Псеудо–Кодин, извор настао половином XIV века или нешто касније,896 у изворима XV столећа није забележен. То се објашњава чињеницом да се Царство територијално смањило и да губљење територија више није правдало извесне функције и достојанства. Ово је, природно, довело и до појаве концентрације свих служби у рукама малог броја личности које су сачињавале двор или државну администрацију. Осим тога, потребе двора су биле ограничене, а верује се да су многе титуле које су и преживеле имале само почасни карактер или су биле нераздвојиве од дворског церемонијала који је у свом фокусу имао личност цара.897 Коначно, то што извори не помињу неке од титула или достојанстава, а по правилу помињу личности које су на известан начин учествовале или одлучивале о политичком животу Царства, не значи да оне апсолуто нису 894 ПП I, 211. 895 Уп. даље излагање. 896 Pseudo–Kodinos, 25–31; Macrides, Ceremonies and the City, 218. 897 Kiousopoulou, Basileu,j, 117. 140 постојале, јер њихово непомињање у сачуваним изворима може бити просто пропорционалано сведочанствима на основу којих иначе констатујемо да се и значајније титуле помињу ређе. Међутим, без обзира на чињеницу да дворске титуле губе свој значај, има сведочанстава извора која нам саопштавају да су их архонти ипак веома ценили и настојали да их добију. Најсликовитији пример нам је дускусија коју је потакла царева жеља да Сфранцису додели достојанство великог логотета. Томе су се успротивили најпре велики дукс Лука Нотарас, али, по свој прилици, и други архонти.898 Са друге стране, Сфранцис бележи да се и његова супруга сагласила да он поново оде у дипломатску мисију пошто ће, како је то цар обећао, њен супруг стећи више достојанство, а тиме и она to,pon kai. timh.n kai. avnadoch.n plei,w tw/n a;llwn avrcontissw/n.899 Стицање титула је, дакле, представљало част, а њеним носиоцима давало друштвени углед, те тиме и моћ. Не треба, међутим, занемарити ни чињеницу да је сваки офикион био и значајан извор прихода. Лука Нотарас је, читамо, био спреман чак и да се одрекне месазонства, како би имао првенство у савету и сенату, али и некакав додатни приход (pro,sodo,n tina di v a;llou tro,pou).900 И Манојло Оловол је веровао да ће, напредујући у служби на двору, стићи и до положаја велког логотета, да му се није у томе испречила зла срећа.901 Треба нагласити да нам извори изричито помињу само двојицу личности које су сукцесивно носиле више титула – Димитрија Палеолога Метохита и Манојла Палеолога Јагариса. Могуће је, коначно, да је био обичај да нови цар дарује вишом титулом постојеће достојанственике са двора свог претходника. Сматра се да, током испитиваног периода, не постоје достојанственици који нестају са једног двора на другом, осим ако у међуврмену нису умрли.902 Псеудо–Кодин сведочи на једном месту да је, пошто би се велики доместик повукао са првим редом архоната (th/j prw,thj ta,xewj tw/n avrco,ntwn), доместик трпезе 898 Sfranze, Cronaca, 120–130. 899 Ibid., 122. 900 Ibid., 120. 901 Mazaris, 12. 902 Kiousopoulou, Basileu,j, 85. 141 помагао evpi. th/j trape,zhj да служи цара и позивао сваког од архоната по реду, почевши са протовестијаритом, и давао му тањир.903 То би, онда, значило да су архонти првог реда били велики доместик, велики дукс, протостратор, велики логотет, велики стратопедарх, велики примикирије, велики кондоставло, пинкерн (evpike,rnhj), паракимомен печата, паракимомен собе и куропалат, тј. сви до протовестијарита који, стога представља првог архонта међу онима који су били другог или нижег реда.904 Међу архонтима првог реда су се, према сачуваним листама достојанственика и чиновника, налазили и протосеваст и протовестијар, али њихову позицију није могуће одредити, нити је могуће тврдити да су у првој половини XV века уопште постојали. Међутим, да су ове листе достојанственика и даље биле примењиване и да су титуле и у XV веку заузимале, мање–више, исти ранг, такође сведочи расправа о додели вишег достојанства Георгију Сфранцису.905 Настављајући претходну вест, Псеудо–Кодин саопштава да је све то ишло до логотета tw/n avgelw/n, јер је овај представљао неку врсту границе (meqo,rion), поштo није носио нити златни нити црвени скараникон.906 Заузимајући место на хијерархијској лествици између паракимомена печата и протовестијарита, он није носио ни жичани ни златом везени скиадион, већ dia. blati,ou a;sprou meta. margelli,wn. Такође су сви архонти до логотета tw/n avgelw/n носили скараникон.907 Додела офикиа (euvergeth,sh| ovffi,kion pro.j tina) одигравала се на двору, приликом церемоније пријема, по завршетку литургије или вечерње службе, на основу царске наредбе (pro,staxhj) специфичне формуле лији нам је текст сачуван.908 Оно што је, такође, нарочито индикативно је чињеница да током XV века нема архоната који су носили једно од три највиша дворска достојанства – достојансто деспота, севастократора и цезара – на простору на ком је признавана врховна власт 903 Pseudo–Kodinos, 210. 904 Pseudo–Kodinos, 136–139. 905 Тако је, како следи према Сфранцисовој приповести, протостратор био испред великог логотета, а иза њега су били велики стратопедарх, велики примикирије и велики кондоставло, Sfranze, Cronaca, 124. 906 Pseudo–Kodinos, 210. 907 Ibid., 132. 908 Ibid., 177; Sathas, Mnhmei/a, VI, 651; уп. поглавље Oivkei,oi. 142 византијског цара. Наиме, деспотска достојанства носили су само синови Манојла II и браћа Јована VIII. Ван најуже владарске породице Палеолога то је био случај још само са Србијом: деспотиским венцем су најпре крунисана двојица српских владара (1402, 1429), а потом и наследник престола (1446). Управо на овај начин су, пре свега, последњи Палеолози, штитили своју власт и њен континуитет и легитимитет у оквиру најуже владарске породице.909 Остале највише дворске титуле најчешће су, али не и искључиво, тј. по правилу, носиле личности које су на одређени начин биле у неком степену сродства са Палеолозима, чиме су ови само настављали праксу својих претходника на царском трону да свој водећи положај осигуравају ослањањем на своју ширу породицу.910 Најважније податке о томе колико се овај хијерархијски поредак променио у XV веку у односу на оно што нам саопштава Псеудо–Кодин и шта су ове титуле значиле пружа нам драгоцена дискусија поводом тога коју ће титулу добити Георгије Сфранцис. Пошто се вратио са пута по Грузији и Трапезунту, Сфранцис је требало поново да отпутује, овог пута на Кипар, царевој братаници. Пожалио се, међутим, цару, како се његова супруга неће са тим сложити. Цар му обећава да ће то бити последња мисија којој ће бити на челу и подсећа га на договор који су имали, а према коме је цар требало да саопшти великом дуксу Луки Нотарасу да не може држати положај месазона. Цар је веровао да ће га се, иако није било могуће да му се, због његовог угледа, месазонство одузме, Нотарас сам одрећи, како би имао првенство у савету и сенату, али и некакав приход са друге стране.911 Сфранцис бележи да је велики дукс то учинио, вољно или невољно (evkousi,wj avkousi,wj, ouvk oi=da), а чак се претварао да је и сам то хтео да учини, како би василевс узео у чин његове синове (na. poih,sh| tou.j ui`ou.j auvtou/ eivj timh,n).912 Цар је, наиме, намеравао да уместо двојице месазона одреди двојицу архоната који би од раног јутра до касне вечери били са њим док обавља своје послове. Један од тих архоната требало је да буде Сфранцис, а други Никола Гуделис. У изгледу је био и брак између Сфранцисовог сина и 909 Уп. поглавље Архонти Мореје. 910 Cf. Kiousopoulou, Basileu,j, 120, 121. 911 Sfranze, Cronaca, 120. 912 Ibid., 120. 143 Гуделисове ћерке.913 Цар је, потом, саопштио великом дуксу да, због заслуга, жели да додели Сфранцису виши офикиум, јер је овај који поседује заслуга покојног Јована VIII и тражи од њега да предложи која би титула била умесна. Сфранцис је, потом, великом дуксу, пошто га је срео, изразио жељу да добије неки од офикија који нема нико други и који, стога, неће бити додељен неком другом за Сфранцисовог живота. Чуо је, каже, много прекора док је боравио у Трапезунту, јер су се у Цариграду на једној дужности налазила тројица архоната. Стога је затражио чин великог кондоставла. Цар је, међутим, био против тога јер је још Манојло II поставио за великог кондоставла Леонарда II Токо, царевог првог таста. Стога предлаже да се Сфранцису додели више достојанство, великог логотета, четврто у хијерархији, док је велики кондоставло било седмо. Нотарас га подсећа да ће Метохит Палеолог дати душу ђаволу ако Сфранциса учини великим логотетом, јер је већ, на молбу свог брата деспота, Кантакузиновог сина учинио протостратором, због његовог оца и брачног сродства (dia. th.n sugge,neian th/j suggambri,aj), па ће тако и Сфранцис имати виши чин од Метохита, тј. великог стратопедарха.914 Стога Нотарас предлаже да се Сфранцису додели чин великог примикирија.915 Овај то одбија, чак и у случају кад би та титула била виша и од титуле великог дукса, јер је хтео титулу коју није нико носио.916 Расправа око Сфранцисове титуле се, потом наставила. Нотарас је, наиме, преко посланика, затражио од цара да додели његовом старијем сину достојанство великог логотета, а млађем достојанство великог кондоставла, пошто је и сам Нотарас у том тренутку био заповедник најамника, јер је то служба овог офикиума. Цар коначно саопштава Сфранцису да ће Нотарасовим синовима дати нижа достојанства, а да ће он бити велики логотет. Цар, заузврат, тражи, само привремено, да се у церемонијама не клања према свом новом рангу, а да се у документима бележи према њему, додуше у тајности.917 913 Ibid., 120, 122. 914 Kiousopoulou, Louka,j Notara,j, 171 погрешно интерпретира ову Сфранцисову вест те наводи како је велики дукс рекао цару да ће се Димитрије Палеолог Метохит противити томе да Сфранцис добије титулу великог логотета, јер ју је он сам имао. 915 Sfranze, Cronaca, 124. 916 Ibid., 126. 917 Ibid., 128–130. 144 Дакле, из ове дискусије сазнајемо неколико ствари. Најпре, неке титуле носило је истовремено више личности. То сведоче како критике из Трапезунта, тако и чињеница да Сфранцис одбија титулу великог примикирија, јер ју је већ носио неко други. Потом, ингеренције одређених офикијума више нису биле тако јасне. Велики дукс Лука Нотарас је, рецимо, био заповедник плаћеника, „јер је то служба овог офикиа“. Била је, иначе, надлежност великог кондоставла, а ову титулу у том тренутку нико није носио, из поштовања према поменутим првом тасту Константина Драгаша, Леонарду II Токо. Даље, титуле су се могле добити због личних заслуга према цару или члану цареве породице, али и према заслугама сродника личности која треба да добије титулу. Иницијатива да одређена личност добије титулу могла је потећи од самог цара, али и од деспота. Титуле су се, осим због заслуга, могле добити и због сродства са царском породицом. Са друге стране, оно што нам извори саопштавају о личностима које су током прве половине XV века носиле одређене титуле или обављале одређене службе јесте да је свака врховна власт или њен носилац имала устројен двор по угледу на царски и организовала је јавне послове на начин на који је то чињено у престоници. Зато постоје цареви месазони, али и месазони деспота, те цариградске дворске титуле које постоје на Пелопонезу. Очекивало би се, опет, да се титуле, осим да би се њима архонти окитили или да би се показао њихов углед, истичу у званичним документима, попут оних које су византијски цареви од 1342. до 1447. године потписали са Венецијом. То, међутим, није случај. Наиме, такав је случај само са уговорима који су потписани током XIV века, за време владавине Јована V. У овим уговорима се наводе титуле потписника.918 У уговору из 1390. године потписници су само нотари и поред њих се помињу тројица архоната синклита као kuri,oi.919 Од владавине Манојла II потписници су рођаци и oivkei,oi, а једини офикион који се помиње је diermineuth,j.920 Притом су последња три уговора (1436, 1442, 1447) потписала само двојица месазона, Лука 918 ММ III, 114, 119, 126. 919 Ibid., 143. 920 Ibid., 153, 162, 172, 185, 195, 215, 224. 145 Нотарас и Димитрије Палеолог Кантакузин. Уговор из 1447. године је једини изутетак, јер га је, уместо одсутног Димитрија Палеолога Кантакузина, потписао Андроник Палеолог Кантакузин, и то само као велики доместик. Коначно, у последња два уговора, из 1442. и 1447. године, Лука Нотарас се не помиње са титулом великог дукса коју је, како се чини из Сфранцисове приповести стекао 1441. године.921 Да ли Сфранцисово релативно и неодређено meta. tau/ta gegono,toj mega,lou douko.j означава само узрок због којег је Нотарас добио ову титулу или неодређени тренутак кад се то договдило, остаје нејасно. Утолико је занимљивије што је Андроник Палеолог Кантакузин потписао исти документ као велики доместик. Са друге стране, Ekthesis nea, приручник за питакиа владарима и достојанственицима бележи да се званичан документ који се обраћа архонту који је царев рођак обраћа са “Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou, me,ga dome,stike, ku/r VAndro,nike Palaiolo,ge Kantakouzine,“.922 Исту праксу потврђује и документ који је деспот Димитрије Палеолог упутио, негде између 1435. и 1437. године, Димитрију Палеологу Метохиту, обраћајући му се са „Mega,le primmikh,rie ku/r Dhmh,trie Palaiolo,ge Metoci/ta“.923 И документа настала као одлуке синода који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског саопштавају нам најпре да је о овој ствари одлучивао и сенат, а у овом случају су најпре наведени цареви рођаци (qei/oj, evxa,delfoj, sumpe,nqeroj), потом oivkei,oi, те на крају архонти који су носили одређене титуле, у овом случају само један велики примикирије чије име није сачувано.924 Рекло би се, дакле, да је блиско сродство са василевсом имало предност у односу на остале квалификације.925 Штавише, можда архонти инсистирају на томе да добију највише титуле када то сродство не постоји или није блиско. Међутим, све претходно ипак показује да су сва дотадашња постојећа правила етикеције била релативизована и да више нису била толико стриктна. Додела титула, али и уопште 921 Уп. даље излагање. 922 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 923 Laurent, Gouverneur, 197–200. 924 Laurent, Trisépiscopat, 134. 925 Verpeaux, Hiérarchie, 435–437 је, међутим, био мишљења да је у епохи Палеолога било супротно, тј. да се, за разлику од епохе Комнина, тада предност давала функцијама, а не крвним везама. 146 положај одређених личности, били су, као, уосталом, све у Царству Ромеја, ствар која је у својој крајњој инстанци зависила искључиво од воље цара. Отуда и постојање „нејасних критеријума“926 на основу којих су бирани људи у царевом наближем окружењу. Цареви су настојали да уз себе имају личности од поверења, а прилике и потребе су њиховим изборима давале смернице. Месазон није била титула, већ главна политичка служба током читавог XV века. Њене компетенције нигде нису наведене експлицитно, али се сматра да је месазон управљао свим значајним пословима Царства. Буквално значењe речи mesa,zwn и њеног синонима mesiteu,wn је посредник.927 Од XI и XII века термин се у изворима јавља да означи како амбасадора, тако и посредника у јавним пословима уопште.928 Током XIV века месазон се налазио на челу неке административне службе која се није бавила ни финансијама нити спољним, већ, можда, цивилним пословима, попут царевог приватног кабинета.929 Псеудо–Кодин бележи да је to. de. tou/ mesastiki,ou evnergei/n, w|- a'n evpita,xoi o` basileu,j.930 У XV веку се њихов број повећава, што је очигледно последица тога да су се на овом положају бирала двојица угледних људи.931 Штавише, пошто су двојица месазона остала у Цариграду да њиме управљају (dioikei/n ta. th/j Po,lewj), цар је, као њихову замену, са собом повео другу двојицу месазона који су били део византијске делегације у Италији током сабора у Ферари–Фиренци.932 До овог доба месазон је већ обављао функције првог министра и првог секретара.933 Мазарис сведочи како је цар Манојло II поставио Манојла Оловола за доживотног секретара, исто као што је и месазоне именовао за доживотне (euvergeth,qhn kai. auvto.j para. tou/ qeiota,tou auvtokra,toroj pro,stigma qei/on, i[n v evj avei. tugca,nw dh,pouqen eu`risko,menoj monw,tatoj grammateu.j r`htw/n te kai. avporrh,twn, w[sper 926 Kiousopoulou, Basileu,j, 102–103. 927 Syropoulos, 482. 928 Verpeaux, Contribution, 270–271. 929 Ibid., 279. 930 Pseudo–Kodinos, 174. 931 Syropoulos, 118, 140, 142, 168, 214, 294; Ducas, 349; Sfranze, Cronaca, 120; Chalc. II, 141; Mazaris, 20. 932 Syropoulos, 214. 933 Verpeaux, Contribution, 285. 147 kai. tou.j mesi,aj mesa,zein to.n a[panta th/j zwh/j auvtw/n cro,non pepoi,hken).934 Има, међутим, индиција и да је Константин XI Палеолог намеравао да му да нову форму. Без обзира што Сфранцисова вест да је цар намеравао да одузме Луки Нотарасу месазонство, тј. да уместо двојице месазона постави просто двојицу архоната који ће са њим бити даноноћно док он обавља послове, може да се посматра и кроз призму личног анимозитета великог дукса и овог историчара, чињеница је и да је Драгаш имао свог, посебног, месазона Евдемоноиоаниса на Пелопонезу и да је овлашћења и послове другог месазона Мореје постепено пребацивао на блиске му људе и сараднике који су, као кефалије, управљали већим областима византијског Пелопонеза. Коначно, стиче се утисак да је Драгаш заправо настојао да се огради или ограничи толики утицај Луке Нотараса. Сфранцис такође бележи да је, када се преговарало о царевом евентуалном браку са Маром Бранковић, Нотарас јавно и тајно говорио да никакви други савети осим његових не могу да помогну.935 У сваком случају, месазони су били најближи цару и били су испред осталих достојанственика бар када је у питању извршна власт. Сиропул нас извештава да су, када је одржан синод у цариградској Неа Мони, цар и патријарх најпре већали сами, а потом је цар позвао по месазоне и великог доместика, те су наставили са њима.936 Месазони, дакле, учествују у одлучивању о свим важним државним питањима. Тако они учествују у разговорима и преговорима око учешћа на црквеном сабору у Италији и, у царево име, покушавају да за то придобију оне црквене архонте који нису наклоњени унији.937 Преговарају и са представницима Базелског сабора.938 Ови се, заправо, жале месазонима јер им нису дозволили да узму секретаре из Галате, пошто су њихови умрли на путу до Цариграда. Месазони су то објашњавали жељом да све што буде речено између њих остане тајно.939 Георгије Схоларије и Јован 934 Mazaris, 32. Kiousopoulou, Basileu,j, 124, 125 верује да је то био разлог што Константин Драгаш, у разговору са Сфранцисом, каже да не може да одузме месазонство Нотарасу, иако цар дословно каже да је то било због Нотарасовог угледа. Cf. Sfranze, Cronaca, 120 и даље излагање. 935 Sfranze, Cronaca, 116. 936 Syropoulos, 138. 937 Ibid., 156, 168, 558, 562, 564, 566, 568, 572, 602. 938 Ibid., 580, 590. 939 Ibid., 154. 148 Евгеник су се више пута обраћали Луки Нотарасу по питању уније.940 Месазони посредују и у неким чисто црквеним споровима, заступајући одсутног цара.941 Они су, послати у име цара, учествовали и на заседањима синода.942 Имали су, очигледно, и утицај да цару препоручују чиновнике. Тако Мазарис извештава да је Манојло Оловол, некада лични секретар цара Манојла II, пошто је пао у немилост, преко месазона (dia. mesazo,ntw/n) покушао да поврати свој положај.943 Месазони су, верује се, посредовали између царева и италијанских градова у економским пословима. Знамо, рецимо, да је цар Јован VIII овластио Луку Нотараса да понуди Млечанима стубове за подизање пристаништа, где би везивали своје бродове и укинуо је привилегије које је претходно дао Фирентинцима, што је ишло у прилог Венецији.944 Да ли је, међутим, то била њихова компетенција која је била логичан след развоја моћи и утицаја месазона или је у питању била чињеница да су то били људи који су иначе пословали са италијанским градовима–републикама, остаје нејасно.945 Сфранцис, у сваком случају, бележи да је Константин Драгаш био свестан тога да је Нотарас био у положају pa,nta li/qon kinei/.946 Мишљења, заснована на Сфранцисовом податку како од великог дукса Луке Нотараса није било могуће одузети месастикион због угледа који је уживао, али да је он ипак био спреман да га се одрекне како би имао првенство у савету и сенату, да је служба месазона сама по себи обезбеђивала ономе који ју је обављао првенство у савету и сенату, просто су контрадикторна.947 Начин на који се личности које су обављале ову службу помињу у изворима показује да је постојала и некаква хијерархија унутар месазонства. Дука помиње да је Лука Нотарас био први месазон.948 Месазони су били цареви саветници у свему и део су, како је речено, царског савета.949 Месазони, као и царева мајка, шаљу, преко 940 ПП I, 137 сл; ПП, II 182 сл. 941 Syropoulos, 100; уп. даље излагање. 942 Ibid., 102. 943 Mazaris, 20. 944 Maltezou, Qe,smoj, 190–193; Matschke, Builders and Buildings, 320. 945 Kiousopoulou, Basileu,j, 124 мишљења је да су они регулисали цареве економске везе са италијанским градовима. 946 Sfranze, Cronaca, 116. 947 Тог мишљења је Kiousopoulou, Basileu,j, 125. 948 Ducas, 329. 949 Syropoulos, 118, 138, 140, 612. 149 Кантакузина Факрасиса, писма цару у Италију, обавештавајући га о турској претњи Цариграду.950 Једна вест Јована Хортазмена, у похвали упућеној Георгију Гуделису који је своју кућу у Цариграду претворио у сиротиште, можда сугерише и да су месазони имали одређене судске компетенције. Хортазмен, наиме, бележи да је Гуделис, на основу овлашћења која му је доделио цар, грађанима делио правду (toi/j poli,taij brabeu,wn ta. di,kaia dia. evk tou/ megi,stou basile,wj soi dedome,nhj avrch/j).951 Са друге стране, месазони деспота били су и активни војници. Неки од њих су чак управљали и одређеним областима под влашћу неког од деспота које нису биле део деспотових матичних земаља. То је, очигледно, била последица територијалне раситњености на самом Пелопонезу. Димитрије Палеолог Гуделис952 помиње се као рођак (evxa,delfoj) и месазон цара Манојла II Палеолога. С. Ламброс је веровао да је он био најмоћнији припадник ове истакнуте породице у окружењу поменутог цара. Сињорија Фиренце је, наиме, 1416. године наложила Бартолију Бетину да затражи од цара Манојла II да Фиренци обнови извесне привилегије и у том смислу искористи, поред Николе Нотараса и Јована Хрисолораса, и утицај који је имао Димитрије Гуделис.953 Он је, као peripo,qhtoj evxa,delfoj и peripo,qhtoj qei/oj, потипсан као сведок три уговора којима су Манојло II (1406, 1418) и Јован VIII (1423) обновили претходне споразуме са Венецијом.954 Као царев рођак помиње се и у документима везаним за синод који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.955 Верује се да је он био месазон који је употребио сву своју моћ убеђивања (pa/san th.n par v e`autou/ peiqou/j du,namin kinh,saj) како би се патријарх сложио да некадашњи епископ Полеанине уђе у Цариград као новоизабрани митрополит Молдовлахије, у чему је, на крају, и успео.956 Цар га, заједно са Димитријем Хрисолорасом и Димитријем 950 Ibid., 396. 951 Chortasmenos, 158. 952 PLP nos. 4331, 4335 јер се верује да је у питању иста личност. 953 Lampros, Goude,lh, 218. 954 MM III, 153, 162, 172. 955 Laurent, Trisépiscopat, 133, 137. 956 Syropoulos, 100–102. 150 Анђелом Филоматисом, шаље априла‒маја 1416. године на заседање синода око питања уније које се одржало у цркви Св. Апостола у Цариграду.957 Сматра се да је Георгије Гуделис, царев oivkei/oj958 и сенатор, био месазон. Из писама које му је, по свој прилици 1396. године, упутио Димитрије Кидон, сазнајемо да је Георгије Гуделис у ово време држао ову високу политичку службу. Још једно Кидоново писмо, иако без навођења конкретне службе, помиње да је Гуделис био царев саветник.959 Једног Евдемоноиоаниса960 срећемо као месазона цара Константина XI у Мореји. Сфранцис, наиме, приповеда да му је цар Константин дао Мистру у кефалатикион (eivj kefalati,kion) због његове добре службе, цареве наклоности према њему, али и стога што је желео да и у Мистри буде као у Коринту и Патри, где су управљали Јован Кантакузин и Алексије Ласкарис. Цар није, међутим, намеравао да у Мистри постави другог месазон поред оног којег је већ имао, а то је био Евдемоноиоанис (e[teron mesa,zonta ouvde.n qe,lw poih,sein pa,rex auvto.n dh. to.n Euvdaimonoi?wa,nnhn, o[n e;cw). Планирао је, такође, да обилази своју територију и намеравао да, када се буде налазио у Коринту, тамошње послове обавља са Кантакузином и Евдемоноиоанисом, у Патри да то чини са Ласкарисом и Евдемоноиоанисом, а у Мистри са Сфранцисом и својим месазоном.961 Дакле, функцију другог месазона требало да, у овом случају, обављају кефалије. Сфранцис нам, међутим, не бележи његово лично име, те остаје недоумица да ли је мислио на Георгија Евдемоноиоаниса, великог стратопедарха деспота Теодора ΙΙ,962 или на Андроника, сина Николе Евдемоноиоаниса, посланика морејског деспота којег често помињу извори.963 Ekthesis chronica бележи да је Матеј Палеолог Асан био ожењен tou/ Euvdai,monoj VIwa,nnou qugate,ra.964 957 Ibid., 102; Dölger, Regesten, no. 3359. 958 Уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 959 Cydonès, I 108, 117; Cydonès, II 300. 960 PLP no. 6221. 961 Sfranze, Cronaca, 96. 962 Zakythinos, Despotat, II 99; уп. даље излагање. 963 Barker, Manuel II, 324; Dölger, Regesten, nos. 3345, 3355; Sfranze, Cronaca, 97, n. 3. 964 Ekthesis chronica, 22. 151 Силвестер Сиропул извештава да је Андроник Палеолог Јагарис,965 архонт синклита и искусни царски дипломата, био месазон. Млетачки архонти су, наиме, били веома разочарани кад су, уместо месазона Луке Нотараса и Димитрија Палеолога Кантакузина, који су остали у Цариграду, угледали њихове заменике Андроника Јагариса и Георгија Филантропина који су се налазили у пратњи Јована VIII.966 Њих двојица су временом стекли и рођачке везе браком своје деце.967 Знамо да је он, такође, марта 1449. године био посланик које је посредовао у склапању мира између новог цара (di v avpokrisari,ou kai. me,sou tou/ Gia,garh kurou/ VAndroni,kou), Константина Палеолога и његове браће, деспота Томе и Димитрија, са Муратом II, што можда може да буде и потврда његовог месазонства.968 Георгије Дука Филантропин969 истакнута је личност византијске политике прве половине XV века. Извори, између осталог, бележе и да је био месазон. У том својству га помиње Сиропул и то као члана византијске делегације која је присуствовала црквеном сабору у Ферари–Фиренци 1438–1439. године. Када је, наиме, делегација пристигла у Венецију, тамошњи архонти су се интересовали да ли је цар са собом повео и своје месазоне, Кантакузина и Нотараса, добили су одговор да се уз цара налазе Филантропин и Јагарис са другим архонтима.970 Имао је своју резиденцију у којој је боравио док се делегација налазила у Венецији (ou- o` Filanqrwpino.j w;|kei) и у којој је био припремљен оброк за све њене чланове.971 Имао је своју резиденцију и у Фиренци.972 Сиропул нас такође обавештава и да је, у сали у Ферари у којој је требало да се одржи заседање сабора, цар седео на трону, док је Филантропин је стајао близу престола држећи царски мач како је и приличило (i[stato de. Õ o` Filanqrwphno.j plhsi,on Îtou qro,nouÐ to. basiliko.n xi,foj kate,cwn kata. to. e;qoj).973 По византијском дворском протоколу је право да држи царски мач припадало 965 PLP no. 7808; уп. поглавља Сенатори и Посланици. 966 Syropoulos, 214. 967 Ganchou, Sur quelques erreurs, 66–67. 968 Lampros, Sullogh, 159; Ducas, 279; Malamut, Ambassades, 435. 969 PLP no. 29760; уп. поглавља Сенатори и Посланици. 970 Syropoulos, 214. 971 Ibid., 224, 628. 972 Ibid., 420. 973 Ibid., 324. 152 великом доместику, у његовом одсуству протостратору, а у његовом одсуству паракимомену шечата или паракимомену собе. С обзиром на то да Сирпул саопштава да је Филнатропин по обичају држао царски мач, то би значило или да је он у овом тренутку носио једну од поменутих титула или да је у првој половини XV века та привилегија припадала месазону или у извесном смислу најугледнијем од присутних архоната. Он је, очигледно, током сабора био једна од кључних личности на које се цар ослањао како би извршио притисак на све оне који нису били склони да се сагласе са унијом. Једна од личности коју је цар настојао да придобије у том смислу био је и патријарх Јосиф II. Једном приликом је цар упутио епископа Никомедије и великог хартофилакса у Филантропинову резиденцију како би заједно убедили патријарха да изнесе јасно своје мишљење.974 Филантропин је био тај који је у једном тренутку, у царево име, критиковао великог хартофилакса, протекдика и самог Сиропула јер су збуњивали патријарха и уопште деловали против уније. Он исто тако преноси цару и њихов одговор.975 Филантропин их нешто касније сазива и преноси цареву наредбу да потпишу унионистички декрет.976 Он учествује у унионистичкој литургији.977 Њему су, пошто се делегација вратила у Цариград, Сиропул и велики хартофилакс образложили своје неслагање са избором новог патријарха, дотадашњег митрополита Кизика, Митрофана.978 Димитрије Палеолог Кантакузин979 био је отац протостратора Кантакутина.980 У изворима се помиње као evxa,delfoj Јована VIII.981 Верује се да је, пошто је имао и једну ћерку, био таст Никифора Палеолога. После смрти Мехмеда I подржавао је струју, на чијем челу се налазио Јован VIII, која је веровала да треба подржати Мустафу уместо Мурата II као будућег османског султана.982 Иако се веровало да је погинуо бранећи Цариград, 29. маја 1453, има новијих интерпретација да је умро око 974 Syropoulos, 428. 975 Ibid., 434–436. 976 Ibid., 486–492. 977 Ibid., 498–500. 978 Ibid., 558. 979 PLP no. 10962; уп. даље излагање и поглавље Посланици. 980 Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 254. Уп. даље излагање. 981 Lampros, Sunqh,kh, 169–170; MM III, 172, 185, 195, 215. 982 Sfranze, Cronaca, 18. 153 1450–1451. године.983 Халкокондил, наиме, помиње једног Кантакузина (avnh.r geno,menoj avgaqo.j), који је погинуо приликом османског заузећа Града раме уз раме са царем.984 То, међутим, није био Димитрије Палеолог Кантакузин, већ Јован Палеолог Кантакузин.985 Био је месазон заједно са Луком Нотарасом.986 Мада помирљив према папским изасланицима по неким питањима, није пристајао, каже Сиропул, у свему на компримис са њима, за разлику од Нотараса који је са њима разговарао са великом наклоношћу.987 И он је, међутим, касније вређао оне од црквених архоната који нису хтели да потпишу декрет о уједињењу Цркава.988 Има мишљења да је он био супруг протостраторисе Кантакузине, чији је нећак, Манојло Палеолог, послат у Србију 1451. године.989 Лука Нотарас990 једна је од најимпресивнијих и најзначајнијих личности читавог последњег периода византијске историје. Његово богатство, које је било темељ његове политичке моћи, али и његове очигледне многобројне способности биле су и јесу предмет огромног интересовања истраживача, те је литература о његовој личности и активностима изузетно обимна.991 Дука га већ 1424. године назива месазоном.992 Кратка хроница Marc. Gr. 595 понавља ову вест, али наводи да је Нотарас потоњи месазон и велики дукс.993 Ако се има на уму Верпоова претпоставка да постоји аналогија између положаја месазона и појаве одређених личности као потписника званичних докумената, у овом случају споразума са Венецијом,994 онда су Димитрије Палеолог Кантакузин и Лука Нотарас месазони од 1431. године, јер су обојица потписали поменуте споразуме у четири наврата – 1431, 983 Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 270–271. 984 Chalc. II, 159. 985 Ganchou, Sur quelques erreurs, 67–70; уп. излагање у поглављу Кефалије. 986 Syropoulos, 156, 168, 192, 214, 558, 566, 580, 590, 602, 612; Chalc. II, 141. 987 Syropoulos, 152. 988 Ibid., 566. 989 Ganchou, Rachat, 154 n. 22. 990 PLP no. 20730. Уп. даље излагање. 991 Издвајају се нарочито радови Runciman, Notaras; Zachariadou, Lo,gia; Matschke, Notaras Family; Matschke, Personengeschichte; Ganchou, Hélèna Notara Gateliousaina; Matschke, Fall vom Konstantinopel; Ganchou, Rachat; Maltezou, :Anna Notara/; Kiousopoulou, Louka,j Notara,j. 992 Ducas, 245. 993 Mioni, Inedita cronaca bizantina, 76. 994 Verpeaux, Contribution, 288. 154 1436, 1442. и 1447. године.995 Сиропул га у својим Мемоарима помиње као месазона у пару са Димитријем Палеологом Кантакузином.996 Халкокондил, приповедајући о паду Цариграда, помиње га као basile,wj ~Ellh,nwn pru,tannin.997 Дука наводи, бележећи чувену реченицу коју је, пред турско освајање Цариграда, изговорио Лука Нотарас: „Боље да у Граду видим турски турбан него латинску митру“998 да је велики дукс био први месазон и члан синклита (evk th/j sugklh,tou to.n prw/ton mesa,zonta to.n me,gan dou,kan).999 Иларион Дорија1000 био је Ђеновљанин кога извори помињу као царевог зета,1001 јер је био ожењен Забијом, или Изабелом, ванбрачном ћерком цара Манојла II Палеолога.1002 Забележено је да је априла 1392. године, пошто је дошао „од Латина“, Дорија примио православље, што је, верује се, претходило његовом орођавању са Палеолозима.1003 Пошто је папа Бонифације IX 1. априла 1398. године издао булу којом је позвао западни свет да обезбеде војну или финансијску помоћ како би се, после пропасти код Никопоља 1396. године, покренуо нови крсташки поход против Турака, цар Манојло II је, да би искористио овај позитиван корак и успоставио директан контакт са Куријом, упутио римском епископу свог зета Илариона Дорију. Папа је већ марта 1399. године, спомињући изричито Доријину мисију, издао нову булу која је поновила захтеве из претходне, а којом је дато овлашћење за прикупљање новца по италијанским градовима путем индулгенција.1004 У сврху прикупљана новца за помоћ опсађеном Цариграду Дорија је почетком 1399. године путовао и у Енглеску.1005 Зна се да је 1403. године већ био у византијској престоници, јер га Руј Гонзалес де Клавихо помиње као царевог зета и једног од 995 ММ III, 185, 195, 215; Lampros, Sunqh,kh, 170. 996 Syropoulos, 146, 152, 158, 174, 176, 214, 396, 562–564, 586, 592, 608. 997 Chalc. II, 165. 998 О Нотарасовом чувеном исказу и политичкој реалности у којој је изречена cf. Zachariadou, Lo,gia. 999 Ducas, 329. 1000 PLP no. 29091уп. даље излагање. 1001 Syropoulos, 112. 1002 Dąbrowska, Ought one to marry, 149. 1003 ММ II, 159. 1004 Dölger, Regesten, no. 3270; Barker, Manuel II, 158–159; Matschke, Ankara, 189–192. 1005 Dölger, Regesten, no. 3273. Зна се да је крајем XIV века Дорија обављао дипломатске мисије и за Ђеновљане из Кафе, cf. Balard, Romanie génoise, I 148, 250, 461. 155 царевих људи у пратњи која му је показивала знаменитости Цариграда.1006 У лето 1423. године побегао је заједно са Димитријем Палеологом најпре у Галату, одакле га, заједно са Матејем Асаном, прати у Угарску.1007 Последњи пут га помиње једна књига рачуна која бележи да је јануара 1424. године цар Жигмунд Луксембуршки начинио Дорију, који је био familiaris цара Манојла II, својим familiaris.1008 Верпо је веровао да постоји аналогија између имена достојанственика који се, од 1406. па све до средине XV века, јављају као потписници споразума са Венецијом и имена која се у изворима јављају као месазони.1009 Иларион Дорија је у уговору из 30. октобра 1418. године потписан као tou/ peripoqh,tou gambrou/ th/j basilei,aj h`mw/n kurou/ ~Ilari,wnoj Nto,ria.1010 Извори га, међутим, не помињу изричито као месазона. Своје месазоне имали су и деспоти на Пелопонезу, али и Јован VII у Солуну, те то није била служба везана само за личност цара. Георгије Палеолог1011 најпре је био месазон деспота Томе на Пелопонезу, а потом је пришао деспоту Димитрију. Он је јануара 1456. године, на захтев деспота Томе Палеолога, од млетачког сената примио документ који му је гарантовао заштиту, што би значило да се тада још увек налазио у његовој служби.1012 Сфранцис нас обавештава да је, у сукобима између Палеолога почетком 1459. године, деспот Димитрије заузео Леонтари са околином и Пидиму уз помоћ Георгија Палеолога, љубљеног рођака и месазона (peripoqh,tou evxade,lfou kai. mesa,zontoj o;ntoj) деспота Томе и његовог зета Манојла Бохалиса, а убрзо је заузео Каламату, Левтрон и велики део гребена Мани. Пошто се, међутим, деспот Димитрије појавио како би преузео Леонтари, деспот Тома, сазнавши то, брзо је и сам стигао тамо и, отеравши брата, сам га је заузео. Тако је Димитрије остао без ичега, а Палеолог и Бохалис су побегли и придружили су му се тек кад је овај дошао у Мистру.1013 Нешто касније, Сфранцис бележи да је Георгије Палеолог био 1006 Clavijo, 62, 78. 1007 Syropoulos, 112; Sfranze, Cronaca, 24; Kleinchroniken I, 117. 1008 Matschke, Ankara, 191–192. 1009 Verpeaux, Contribution, 288. 1010 MM III 162. 1011 PLP no. 21447; уп. поглавље Архонти Мореје. 1012 Thiriet, Régestes III, no. 3010. 1013 Sfranze, Cronaca, 154. 156 prwtexa,delfoj мајке беглербега Махмуд–паше Анђеловића.1014 На беглербегово инсистирање су и Георгије и Бохалис избегли смрт на коју је Мехмед II, пошто је маја 1460. године заузео Леонтари и Гардики, осудио сво становништво. Јер, пошто је претходно пребегао деспоту Димитрију у Мистру, Георгије је био рањен и заробљен када је дошло до сукоба код Вордоније и Трипе и одведен деспоту Томи. Пошто се излечио од рана, успео је, иако је био у оковима код Драча, да побегне и поново оде деспоту Димитрију у Нафплио, где се задржао дуже времена, док су му жена и деца боравили на млетачким поседима.1015 Не зна се ништа о његовој смрти. У једном документу из 1471. године који је издао деспот Леонардо III Токо помиње се на Закинтосу извесни Георгије Палеолог, али нема начина да се утврди да ли је у питању иста личност.1016 Никола Севастопул1017 је, слично Георгију Палеологу, из неког разлога променио страну у сукобу између деспота Димитрија и деспота Томе. Он је најпре био месазон и шурак (mesa,zonta kai. su,ggambron) деспота Димитрија. Сфранцис га иронично назива врлим протостратором (a;riston prwtostra,tora), јер је, пошто је деспот Тома упао у област свог брата и опсео Каламату и Мантинеју, нашао савезника у достојанственику и рођаку свог брата како би их заузео.1018 Јован Франгопул1019 био је протостратор и месазон у Мореји. Тако га, као ктитора, помиње натпис у манастиру Богородице Пантанаса у Мистри и око медаљона Богородице Влахерниотисе са Христом.1020 Текст натписа, штавише, наводи да је био kaqoliko.j mesa,zwn.1021 Сам манастир речитије је сведочанство 1014 О Махмуд–пашином пореклу и породици cf. Stavrides, Sultan of Vezirs, 73–106. 1015 Sfranze, Cronaca, 162. 1016 MM V, 71; PLP no. 21445. 1017 PLP no. 25084; уп. поглавље Архонти Мореје. 1018 Sfranze, Cronaca, 154. 1019 PLP no. 30100; уп. поглавља Архонти Мореје и Архонти и религиозне задужбине. 1020 “o ktÉhËtwr IwanÉnhjË FrÉaËggopÉouËlÉojË protostratwr; mesazwn”, “o kthtwr iwan ÉnhjË frÉaËggÉoËpÉouËloÉjË prÉwËtostratwr“, а на Богородичином медаљону “!pollw/n soi (;) tucw/n tw/n cari,twn parqene mikro,n komi,zw sÉoiË dw,ron neon to,ndeË VIwa,nnÉhËj Fraggo,pouloj prwtostra,twr qeopro,blhtoj evn dexi,w| tucei/n qe,lwn”, Millet, Inscriptions byzantines, 134–137; Zesios, VEpigrafai, 440– 441. 1021 Millet, Inscriptions, 462; Zakythinos, Despotat II, 103 n. 1 био је мишљења да овај квалитет, иначе посведочен само у овом тексту, одговара оном prw/toj mesa,zwn, а овај је супротстваљен квалитету merikw/j mesa,zwn, што је, опет, била функција непозната у Византији. 157 његовог великог угледа и политичке и економске моћи, него што су то оскудни извори који су дошли до нас.1022 Сфранцис извештава да је, пошто је у једном тренутку деспот Теодор II одлучио да се замонаши, из тог разлога василевс Јован октобра 1427. године отпловио из Цариграда у Мистру заједно са братом Константином који је требало да преузме власт у Мореји. Тројица браће, Јован, Константин и Тома, покренула су поход против Патре, али у томе нису имали успеха због, како каже Сфранцис, тога што је деспот Tеодор, који је остао у Мистри, одлучио да се ипак не замонаши, а то је био узрок многих зала. Пошто је уговорено да Патрани сваке године плаћају деспоту Константину 500 флорина, овај се повукао у Хлумуцину, а цар Јован је отишао у Мистру. Када је одлучио да се одатле врати за Цариград, Константин је најпре отишао у Мистру. Након што су браћа тамо провела заједно неколико дана, василевс и Константин су заједно кренули ка Коринту октобра 1428. године. Одатле је цар отпловио за престоницу, деспот Теодор се вратио у Мистру, а деспот Тома у Калавриту. Деспот Константин и сам Сфранцис су, међутим, кренули ка Востици. Јер, иако се Теодор није замонашио те стога нису ни сви његови поседи припали Константину, ипак му је предао Востицу као и поседе у другој области којима је управљао протостратор Франгопул (o` Fragko,pouloj prwtostra,twr), тј. Андрусу, Каламату, Пидиму, Мани, Ниси, Спитали, Гребени, Аетос, Лои, Неокастрон, Архангелос и многе друге. Њих је од поменутог протостратора, као Константинов изасланик, преузео Сфранцис.1023 Сукоби последњих Палеолога настављени су и у наредним деценијама. Јуна месеца 1443. године поново нас Сфранцис обавештава да су у Цариград пристигли он сам, из Селимврије, и поменути протостратор Франгопул, посланик деспота Теодора. Тамо је склопљен споразум по коме је Константин требало да пође у Мореју и преузме Теодорове поседе, а овај да дође у Цариград и преузме Селимврију.1024 Један документ деспота Константина га касније, 1444. године, помиње са титулом genera,lhj. У питању је аргировуља издата господину Димитрију Мамонасу 1022 Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 1023 Sfranze, Cronaca, 30, 38, 40; уп. Ферјанчић, Међусобни сукоби, 141–143. 1024 Sfranze, Cronaca, 92; уп. Ферјанчић, Међусобни сукоби, 153. 158 Григори1025 за заслуге учињене eivj th.n tou/ printzipa,tou … kai. a;lla polla. auvqentika. avgwni,smata, а којом му се додељују кућа и кула у селу Приникон у Елосу са читавом околином. Овиме је стекао право да убира све приходе, како му је гарантовано dia. gra,mmatoj avpo. to.n i;dion genera,lh th/j basilei,aj mou, ku,rion VIwa,nnhn Fragko,poulon.1026 Наглашена употреба латинских термина, као и наглашена овлашћења генерала Франкопула, наводе на помисао да у аутентичност овог документа, сачуваног у копији из каснијег периода, с правом сумња Х. Калига.1027 Без обзира на то, јасно је да је Јован Франгопул био једна од најистакнутијих личности у Мореји током прве половине XV века. Забележено је да је, између 1403. и 1408. године, Димитрије Хрисолорас1028 био месазон цара Јована VII док је овај управљао Солуном. У два сачувана рукописа Енкомиона буви Димитрија Хрисолораса, забележено је да је то дело Dhmhtri,ou tou/ Crusolwra/ tou/ mesa,zontoj yu,llhj evgkw,mion.1029 Тако га ословљава и Јован Хортазмен у писму које му је упутио (Tw|/ Crusolwra|/ kurw|/ Dhmhtri,w| mesa,zonti tou/ basile,wj kurou/ VIwa,nnou tou/ evn Qessaloni,kh|).1030 То потврђују и писма цара Манојла II које му је овај упутио. У првом од њих, насталом вероватно док је још боравио у Селимврији, цар одбија предлог Хрисолораса који очигледно покушава да посредује између василевса и његовог нећака Јована VII.1031 У другом писму цар се жали пријатељу да га, због несаница које има услед притиска обавеза, јако узнемиравају уобичајени јутарњи јавни послови, управо када му глава жуди за починком, и вика судија, тужилаца, тужених и осталих о којима не мора да пише, пошто Хрисолорас зна о чему говори (ta=lla o[sa perie,rgon le,gein, eivdo,ti ga.r a'n le,goito). Оно што, каже василевс, додатно отежава постојеће тешкоће заједничко је обојици, и овде и тамо (to. 1025 PLP no. 4440; ММ III, 258; Meliarakes, Oikoge,neia Mamwna, 39. 1026 ПП IV, 18; Zakythinos, Despotat II, 99, 103. 1027 Kalligas, Monembasi,a, 244 n. 154. 1028 PLP no. 31156; уп. поглавља Oivkei,oi и Сенатори. 1029 J. Iriarte, Regiae Bibliothecae Matritensis codices graeci mss, I, Madrid 1769, 158; E. Miller, Catalogue des manuscrits grecs de la Bibliothèque de l’Escurial, Paris 1848, 133; P. A. Revilla, Catálógo de los códices griegos de la Biblioteca de el Escorial, I, Madrid 1936, 510. Енкомион је издао G. Andres, Demetrio Crisoloras el Palaciego, Encomio de la pulga, Helmantica 35 (1984) 51–69. 1030 Chortasmenos, 171. 1031 Dennis, Letters, 91–93. 159 de. evpau/xon ta. duscerh/ koino.n oi=mai kavntau/qa kavkei/), а то је недостатак новца који наноси штету сваком појединачно, али и државним пословима, пошто зна да су и „они“ тиме погођени (th.n tw/n crhma,twn e;ndeian le,gw lumainome,nhn e`ka,stw| kai. toi/j koinoi/j pra,gmasin, oi=da ga.r kai. u`mw/n kratou/san evkei,nhn).1032 Службу месазона је Димитрије обављао упркос блиском пријатељству са Манојлом II. Учени цар му је поводом тога написао једно изузетно иронично и духовито писмо. Цар пише Хрисолорасу да је чуо да овај поседује племенитог коња достојног војника (i[ppon euvgenh/ stratiw,th| pre,ponta) и не може да замисли да је изабрао да постане вичан у другој вештини, вештини јахања, коју је увек сматрао губљењем времена. Није ни обезбедио имовину која би одговарала његовом животном стилу, а ни не приличи му ни раскош. Ако је, међутим, одлучио да живот филозофа замени животом ратника, ловца и стрелца, онда му је потребан још један коњ, бољи од овог којег већ има. Ако, ипак, остане у свом чину (Eiv de. dh. threi/j th.n ta,xin) и његова брига остану књиге и тек после тога јавни послови, послови у име пријатеља, борбе у име правде (kai. metv evkei/na po,noi me.n peri. ta. koina. pra,gmata, po,noi de. u`pe.r fi,lwn, avgw/nej de. u`pe.r tou/ dikai/ou), онда му тај коњ није ни потребан, посебно стога што би се у том случају, тј. у случају примарне посвећености књигама, све одвијало унутар градских бедема или у непосредној градској околини, за шта му, такође, није био потребан коњ. Цар му, коначно, поручује да или пошаље њему тог коња, који Хрисолорасу није од користи, како би се искористио, а како не би нанео неправду подједнако цару и коњу (eiv mh. me,lleij avdikh,sein evme. kavkei/non), или да призна да је обичан, да би на тај начин оправдао то што га користи и нико га стога неће кривити што користи коња који му је прикладан (dh,lwson o;nta fau/lon kai. to,te crw/ dikai,wj auvtw|/, kai. ouvdei,j se me,myetai crw,menon katallh,lw| pra,gmati).1033 Дакле, читав проблем је био тај што је Хрисолорас користио коња који му, будући научнику, није приличио, већ је приличио некоме са јавном функцијом. Хрисолорас је као посланик Јована VII боравио у Цариграду 1407. године. Сиропул, наиме, сведочи да су се Цариграђани, када су папске галије 1437. године пристале у луку, сетили пророчанства Димитрија Хрисолораса који је 1032 Ibid., 115. 1033 Dennis, Letters, 113–115. 160 тридесет година пре тога дошао цару Манојлу II као посланик Јована VII из Солуна и прорекао тада да ће седми Палеолог склопити унију са Латинима. На Манојлову констатацију да ће то бити Јован VII као седми владар Палеолог, Хрисолорас је одвратио да то неће бити његов господар, а царев синовац, већ царев син.1034 У доба Палеолога је једно од највиших дворских достојанстава било достојанство протовестијара. Још је Михаило VIII Палеолог обдарио свог нећака Михаила Тарханиота и поставио га испред великог доместика у хијерархији. Верује се да је последњи познати протовестијар Алексије Асан (половина XIV века).1035 Извори XV века не помињу ниједног протовестијара, али помињу једну протовестијарису (th.n prwtobestiari,an), цареву тетку. Она је даровала земљиште да извесни евнух Филиалит сагради цркву Богородице th/j VAmolu,notu, уз услов да после његове смрти она припадне њеним наследницима.1036 Да ли је она била супруга поменутог Алексија Асана, није јасно. Велики доместик био је врховни заповедник византијске војске, после цара.1037 Имао је право да носи царев мач приликом дворских церемонија, што можда симболизује његову врховну војну функцију.1038 Док је током XIII века заузимао нешто нижи хијерархијски ранг, испод протовестијара и великог стратопедарха, Псеудо–Кодин сведочи да је у наредном столећу практично био на њеном челу, заузимајући позицију одмах иза цезара.1039 Он је носио златно–црвени скиадион, вежен, са истим таквим велом и кићанкама. Његова палица је фино изрезбарена, а њен врх био је златан и гладак, са сребрном плетеницом. Његов скараникон је био златно–црвени, златно извезен, са ликом цара како стоји са круном, утиснутим напред и назад, са по једним анђелом са леве и десне стране, оивиченим бисерима, и са царевим ликом. Скараникон је око лица био оивичен бисерима. Његов кавадион био је двобојан, са златно извезеним пругама. Он је носио и одежду коју носи и цар, а 1034 Syropoulos, 172–174; Dölger, Regesten, no. 3207. 1035 Pseudo–Kodinos, 135‒136. О пореклу титуле и њеном значају током византијске историје cf. ODB, 1749 (A. Kazhdan). 1036 ММ II 455–458; Darrouzès, Regestes no. 3182; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 1037 Pseudo–Kodinos, 248–251. О пореклу титуле cf. ODB 1329–1330 (A. Kazhdan). 1038 Ibid., 168, 190, 191. 1039 Ibid., 134, 136. 161 која се зове гранаца и коју носе и архонти, али се тада назива лапаца. Док ју је, међутим, цар носио пуштених рукава, рукави архоната су причвшћени, а само је, због части (timh/j e[neka) један рукав великог доместика опуштен.1040 Током прослава Господњих празника, пошто цео двор поздрави цара, свако према свом рангу, из церемоније се у трпезарију најпре повлачи велики доместик са архонтима првог реда. Велики доместик је тај који, уз доместика трпезе и evpi. th/j trape,zhj, за столом служи цара и позива и пружа, по редоследу њиховог ранга, архонтима тањир.1041 Приликом свечаних гозби поводом крунисања новог цара или царског пара, за столом за којим седе сенатори седи и велики доместик на свом месту.1042 Извори XV века забележили једну личност са титулом великог доместика, коју је носио Андроник Палеолог Кантакузин.1043 Он је, уз Манојла Палеолога Јагариса и Георгија Сфранциса, личност која се у изворима помиње током читаве прве половине XV века.1044 Био је син Теодора Кантакузина, qei,on Манојла II те, тако, рођак царске породице.1045 Заједно са двојицом месазона присуствовао је септембра 1434. године састанку цара и патријарха у цариградској цркви Неа Мони поводом доласка делегације Базелског сабора.1046 Био је у сродству и са српском владарском породицом Бранковић, пошто је његова сестра Ирина била удата за деспота Ђурђа Бранковића. Због тога га је цар Јован VIII, у склопу припрема за сабор у Ферари– Фиренци, 1436. године упутио у Србију.1047 Као изразити присталица уније није симпатисао Србе, пошто нису упутили посланика на сабор и тиме подржали унију Цркава. Он ће 1451. године бити и најљући противник браку византијског цара Константина XI Драгаша и Муратове удовице Маре Бранковић.1048 Убрзо по повратку из Србије, добио је, заједно са епископима Ефеса и Хераклеје, петорицом црквених архоната ставрофора, духовником Григоријем, јеромонахом Марком 1040 Ibid., 151–152, 219. 1041 Ibid., 210, 213, 215, 216. 1042 Pseudo–Kodinos, 272. 1043 PLP no. 10957; уп. даље излагање. 1044 Kiousopoulou, Basileu,j, 84. 1045 Ферјанчић, Византинци у Србији, 178–181. 1046 Syropoulos, 138, 140. 1047 Ibid., 164, 598. 1048 Sfranze, Cronaca, 116; Nicol, Kantakouzenos, 180. 162 Ефеским и двојицом месазона, будући да су били најученији од свих присутних (tou.j tw/n evnqa,de logiwte,rouj) да сачини план по којем ће се одвијати дискусије са Латинима.1049 Потписан је, уместо Димитрија Палеолога Кантакузина (VAnti. kurou/ Dhmhtri,ou Palaiolo,gou tou/ Kantakouzhnou/, evpei. ouv parh/n no,sw| tini. kwluqei,j), у документу из јула 1447. године којим су продужени претходни споразуми са Венецијом, као o` me,gaj dome,stikoj ku/r VAndro,nikoj Palaiolo,goj o` Kantakouzhno,j.1050 У Ектесис неа поменут је као љубљени рођак царства ми, велики доместик господин Андроник Палеолог Кантакузин као пример како се цар обраћа неком архонту који му је рођак.1051 Дука сведочи да је син великог доместика, иначе зет Луке Нотараса, Кантакузин, којем не наводи име, заједно са тастом погубљен по турском освајању Цариграда, те да је његов отац у том тренутку био мртав, пошто је погинуо током опсаде града.1052 Ектесис хроника сведочи, међутим, да су велики дукс (Лука Нотарас), велики доместик и протостратор Кантакузин ухапшени и погубљени пет дана по турском освајању Цариграда.1053 Кратко сведочантсво које је, међутим, оставио Исидор Кијевски у писму Висариону од 6. јула 1453. године, да су три дана по освајању Града Турци погубили великог дукса са тројицом синова, али и magni domestici filios tres pulcherrimos et optimos, потврђује вест кратке хронике.1054 Начин на који Дука, међутим, помиње великог доместика, не наводећи му име и подразумевајући, очигледно, да је свима познат, сугерише да је то била титула која је додељивана доживотно или је бар то био случај са Андроником Палеологом Кантакузином. Ако је он личност о којој говори Дука, онда би његово војно ангажовање у одбрани Цариграда 1453. године био и једини његов помен као великог доместика у контексту првобитне суштине ове титуле, тј. као војног достојанственика. 1049 Syropoulos, 600. 1050 ММ, III, 224. 1051 Eivj a;rconta prosgenh/ auvtou/, o` basileu,j “Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou, me,ga dome,stike, ku/r VAndro,nike Palaiolo,ge Kantakouzine,”, Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 1052 Dukas 383. Ganchou, Rachat, 154 n. 23 верује, на основу ђеновљанских докумената, да се звао Теодор. Уп. даље излагање. 1053 Ecthesis chronica, 16. 1054 Ganchou, Sur quelques erreurs, 71, 73. 163 Титула великог доместика није нестала са Византијским царством. Срећемо је у документима Васељенске патријаршије током XVI века и означава достојанство које је било наследно и додељивано истакнутим и поштованим појединцима грчке заједнице у Цариграду, који су, поред угледа, носили и престижне патрониме.1055 То је био, чини се, логичан след, с обзиром на то да је титула била почасна, јер свакако није одговарала ономе што је у прошлости представљала, и на цариградском двору. И супруге неких достојанственика називане су по титулама које су носили њихови мужеви. Тако се помиње једна Ана Палеологина Кантакузина1056 у акту од августа 1373. године којим је, уз сагласност свог супруга, великог доместика Димитрија Палеолога,1057 продала свој мираз манастиру Дохијар за 600 перпера и којим тврди да се овој продаји неће противити Ватопед, с обзиром на то да је овај манастир поседовао један млин на поменутом имању. Из акта сазнајемо да је имала сина, великог примикирија Јована Палеолога и ћерку Евдокију Кантакузину.1058 Њен други син, који се не помиње у овом документу, био је велики стратопедарх Алексије Палеолог. Браћа Јован и Алексије Палеолог значајни су актери у освајању византијских територија, припојених Српском царству, после Душанове смрти и ктитори су светогорског манастира Пантократора.1059 Као покојну велику доместикису Палеологину помиње је и цар Манојло II у простагми од јануара 1409. године којом Дохијару потврђује неке поседе.1060 Велики дукс је, како сведочи Псеудо–Кодин, био заповедник флоте.1061 Овај извор нам саопштава и које је то одежде овај достојанственик носио. Његов скиадион је, тако, био златно–црвен, украшен везом и без вела. И његов скараникон је био златно–црвен, порубљен златним концем, и имао је такође спреда представу цара како стоји, а позади представу цара како седи на трону. Његов кавадион је био од 1055 Ibid., 74–75 наводи пример двојице Михаила Кантакузина, деде и унука (1522, 1575). 1056 PLP no. 10934→92315. 1057 PLP no. 21455. 1058 Actes de Docheiareiou, 235–240. 1059 Острогорски, Серска област, 147–154; Ферјанчић, Поседи, 143–144. 1060 Actes de Docheiareiou, 270. 1061 Pseudo–Kodinos, 167. О пореклу титуле cf. ODB 1330 (A. Kazhdan). 164 свиле, а његова палица била је слична оној великог доместика.1062 Како је сваки од архоната имао сопствени барјак,1063 то је био случај и са великим дуксом. Само, док су, рецимо, архонти који су заповедали другим бродовима истицали уобичајени царски барјак (to. su,nhqej basiliko.n fla,moulon), тј. крст са четири оцила (purekbo,lwn), велики дукс је истицао представу цара на коњу (th.n tou/ basile,wj sth,lhn i[sthsin e;fippon).1064 Лука Нотарас1065 рођен је у Цариграду око 1400.1066 и први пут га извори помињу 1411. године, у збивањима везаним за погибију његовог брата Јована, evpi. th/j trape,zhj.1067 Новија истраживања показују да је имао тројицу синова, као и ћерке Ану, Марију, Теодору и Јелену.1068 Ана је играла значајну улогу у животу грчке заједнице у Венецији после 1453. године.1069 Јелена је била удата за Георгија Гатилузија, господара Еноса. Касније ће узети монашко име Фросини.1070 Марија је била удата за Теодора Кантакузина, старијег сина великог доместика Андроника Палеолога Кантакузина.1071 Теодора је била удата за извесног Манојла Палеолога.1072 Ослањајући се на богатство које је стекао његов отац,1073 склапајући корисне брачне везе и стичући највиша достојанства и положаје, Лука је постао најбогатија и најутицајнија личност у Цариграду током готово читаве прве половине XV века. После титуле тумача, коју је носио као и његов отац, те положаја месазона, стекао је и достојанство великог дукса, како ће га извори најчешће и ословљавати, често не 1062 Ibid., 153–154. 1063 Уп. поглавље Архонти–профил. 1064 Pseudo–Kodinos, 167. 1065 PLP no. 20730; уп. поглавље Посланици. 1066 Matschke, Personengeschichte, 787. 1067 Ducas, 129. 1068 Ganchou, Rachat, 152–153. 1069 Њеној личности и делатности недавно је посвећена једна монографија (Maltezou, :Anna Notara/). 1070 Cf. Ganchou, Hélèna Notara Gateliousaina. 1071 Ganchou, Rachat, 153. 1072 Ibid., 153, 154 n. 22 и 23 верује да је у питању Манојло Палеолог, нећак протостраторисе Кантакузине, кога је Константин XI 1451. године упутио у Србију. 1073 О италијанских економским активностима породице Нотарас cf. Oikonomidès, Hommes d’affaires; Matschke, Ankara; Matschke, Notaras Family; Matschke, Personengeschichte; Matschke, Fall vom Konstantinopel; Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft; Ganchou, Rachat, 160–168 који верује да је Нотарас просто сакупљао новац како би се суочио са падом Цариграда који се приближавао. 165 наводећи му име.1074 Када је, наиме, Константин Драгаш крено на Лезбос, јула 1441. године, по своју другу невесту, ћерку Дорина Гатилузија, управо је Нотарас био тај који је као капетан (kapetani,ou o;ntoj eivj ta. ka,terga) сватове пребацио царским бродовима (kate,rgwn basilikw/n) на острво. После овога је, каже Сфранцис, Лука постао велики дукс (tou/ meta. tau/ta gegono,toj mega,lou douko.j).1075 Без обзира на то, Лука се и после овога у званичним документима, тј. уговорима са Млечанима које је, верује се, као месазон потписао септембра 1442. и јула 1447. године, помиње без ње, већ само као царски зет и тумач.1076 Додељивање ове титуле једино је у случају Нотараса и било оправдано, с обзиром на чињеницу да је он, изгледа, био једина личност која је поседовала бродове. Биће, такође, да је и ова титула била почасна и да је, као и остале титуле, додељивана утицајним и заслужним људима из цареве најближе околине.1077 Дука га помиње, не наводећи му име, као великог дукса и бележи како је пред одсудни султанов напад на Цариград, заједно са пет стотина војника, обилазио град, охрабривао браниоце и прегледао страже.1078 Коначно, велики дукс је заробљен пошто су Турци освојили Цариград и султан је најпре намеравао да му поверу управу градом.1079 Лука Нотарас, један од неколико најистакнутијих византијских архоната који је неколико дана по турском освајању Цариграда убијен заједно са својим синовима,1080 личност је која је током последњих деценија постојања Царства Ромеја био најмоћнији његов човек после василевса. Покушаји да се на основу својих, наизглед често опречних, политичких, пословних и верских избора или потеза окарактерише као неко ко је био наклоњен потпуном окретању западном свету или 1074 Critoboulos, 51, 84. Cf. ПП I, 170, 175. 1075 Sfranze, Cronaca, 88; Ibid., 26, 120, 124. 1076 ММ III, 215, 224; уп. претходно излагање. 1077 Matschke, Ankara, 118. 1078 Ducas, 345. 1079 Ibid., 379. 1080 О Лукиној смрти и чувеној реченици, тј. дилеми да ли је бољи турски турбан или латинска тијара cf. Zachariadou, Lo,gia, 135–146 и Reinsch, Lieber der Turban, 377–389 (где се не доводи у сумњу сам исказ, али се износи став да се он не може узети као доказ Нотарасовог антилатинског става, јер се не ради о архијерејској митри, већ о царској круни). 166 као неко ко је био спреман да сарађује са Османлијама, јер се надао да ће тако задржати своје позиције, само наглашавају њихову амбивалентност.1081 Поред једног неодређеног помена на једном рукопису извесног Александра Ласкариса1082 као великог дукса негде средином XV века,1083 извори помињу још неколицину личности са Пелопонеза са овом титулом. Павле Мамонас1084 био је господар Монемвасије и потицао је из угледне аристократске породице са Пелопонеза. Халкокондил нас извештава да је овај архонт, некада господар града (o` th/j VEpidau,rou to. palaio.n geno,menoj a;rcwn) отужио пред Бајазитом, на скупу османских вазала у Серу, у јесен 1393. године,1085 деспота Теодора I Палеолога јер му га је одузео.1086 На основу одлуке млетачког сената од марта 1384. године, знамо да је кастелан Корона и Модона, Пјетро Гримани, био овлашћен да преузме град (terram Malvasie) као захвалност за заслуге које је, као цариградски баило, овај чиновник пружио члановима царске породице.1087 Без обзира који су били разлизи овој деспотовој одлуци, град није прешао у млетачке руке. О граду се не зна ништа до 1391–2. године, када се бележи да је у деспотовим рукама.1088 Последица, међутим, Мамонасове оптужбе деспота Теодора пред Бајазитом, била је предаја града Турцима.1089 Верује се да је он велики дукс и некада господар Монемвасије (mega,lou douko.j tou/ Mamwna/ kai. auvqe,ntou pote. th/j Monembasi,aj) који је био и отац Григорија Палеолога Мамонаса. Њега, као свог зета, ожењеног једном од сестара, помиње Георгије Сфранцис, бележећи да је јануара– фебруара 1417. године, пошто је као кефалија боравио на једној тврђави на Црном мору, заједно са женом и ћерком умро од куге.1090 1081 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 19–21 истиче комплексност Лукиног положаја, а Necipoğlu, Byzantium, 214–218, 227 га прилично уравнотежено излаже и релативизује. 1082 PLP no. 14524. 1083 Andrés, Catálogo, 85. 1084 PLP no. 16580. Његово лично име, Павле, помиње једино Pseudo–Phrantzes, 198. 1085 За ову хронологију састанка у Серу залаже се Живојиновић, Драгаши и Света Гора, 54, нап. 102. 1086 Chalc. I, 74–75. 1087 Thiriet, Régestes, I, no. 668. 1088 Kleinchroniken I, 233; Kalligas, Monembasi,a, 196–197; Necipoğlu, Byzantium, 244, 246. 1089 Necipoğlu, Byzantium, 256. 1090 Sfranze, Cronaca, 12. 167 Међутим, како није потврђено да је његово лично име било Павле, могуће је да се велики дукс Мамонас заправо звао Манојло, с обзиром на то да једна кратка хроника, која иначе приповеда поглавито о догађајима везаним за Пелопонез, бележи да је 1409/10. године ku/r Manouh.l o` me,gaj dou,kaj умро од куге.1091 Један Манојло Франкопул1092 је носио титулу великог дукса. Коначно, Георгије Сфранцис помиње да је 25. марта 1436. године у Цариград стигла Зоја, ћерка великог дукса Параспондила (tou/ Paraspondu,lou mega,lou douko.j), на царској лађи која је са Манојлом Палеологом послата по њу. Неколико дана потом они су се венчали.1093 Чини се да се велики дукс Параспондил у изворима више не помиње. Његов идентитет није познат. Што се тиче Манојла Палеолога, највероватније је да је у питању незаконити син цара Јована V, који је 1411. године, као заповедник флоте, поразио бродове принца Мусе.1094 Шта год било са поменутим Параспондилом, али и осталим личностима које извори помињу са титулом великог дукса, најпре треба приметити да се ниједан од њих не помиње истовремено, што би значило да је и ова титула била само једна и, могуће, додељивана доживотно. После Параспондила, једини човек који се помиње са овим достојантсвом, које је практично постало део његовог идентитета, и по којем је, више него по нечем другом, остао запамћен, јесте Лука Нотарас. Можда је и из тог разлога Димитрије Ласкарис Леонтарис назначен само као стратег у бици код Ехинадских острва 1426/7. године, иако је предводи флоту,1095 јер је титула великог дукса, иако можда скроз почасна, додељивана само једној личности. Протостратор је предводио читаву копнену војску, што је и буквално значење ове титуле.1096 Док је током претходних столећа заузимао релативно низак положај у дворској хијерархији, Псеудо–Кодин га ставља на високу трећу позицију, одмах иза великог доместика и великог дукса. Док је у XII веку забележен само један, њихов 1091 Kleinchroniken I, 246; PLP no. 16711. 1092 Уп. даље излагање. 1093 Sfranze, Cronaca, 76. 1094 Barker, Manuel II, 258 n. 153. Pseudo–Phrantzes, 226 бележи да је био drougga,rioj. 1095 ПП III, 196: „avnadei,xaj a;rconta kai. strathgo.n kai. u`poqei.j auvtw|/ pa,nq v o[sa pro.j avsfa,leian prw/ton kai. su,stasin kaqora|/ tw/n ivdi,wn, Leonta,rion to.n kalo,n“; уп. поглавље Сенатори. 1096 Pseudo–Kodinos, 173. 168 број се од краја XIII века повећава.1097 У одсуству великог доместика, протостратор носи царев мач. Пошто би цар узјахао коња, протостратор га придржава за узде и води до четвртог или петог дела палате. Одатле га до капије води велики хартуларије. Исто се дешава и када цар жели да сјаше – од капије га, до поменутих места, води велики хартуларије, а потом преузима протостратор. Ако протостратор није присутан, његов део преузима велики хартуларије, а ако је и он одсутан, то онда чини најистакнутији (o` evntimo,teroj) од присутних архоната.1098 Протостратор је такође био и заштитник (defe,nswr) оних који врше препаде (tw/n kourseuo,ntwn). Они нису посебан род војске и не поседују свој барјак, већ делују као нерегуларни одреди. Протостратор се налази иза њих и покрива их, ако се налазе у рату. Скиадион, скараникон и кавадион протостратора слични су онима великог дукса.1099 Јован Франгопул, kaqoliko.j mesa,zwn у Мистри за владе деспота Теодора II, носио је и титулу протостратора.1100 Манојло Франкопул1101 у служби је деспота Теодора I крајем XIV века. Он је, наиме, 27. маја 1394. године у Модону, заједно са Манојлом Палеологом Ласкарисом и Димитријем Газисом, склопио споразум са представницима Венеције, а касније исте године наставио са њима преговоре и ту се не наводи са одређеном титулом.1102 Идентификује се са једном Франгопулом коме је, негде између 1392. и 1396. године, цар Манојло II упутио писмо.1103 Ова личност очигледно је са Пелопонеза и очигледно има неку функцију, јер пише, чини се, о техничким или војним стварима. Са друге стране, чудно је што га цар, ако је у питању иста личност и ако је носио титулу протостратора, не ословљава и са титулом коју је носио, што иначе чини.1104 1097 О пореклу титуле cf. ODB 1748–1749 (A. Kazhdan). 1098 Pseudo–Kodinos, 168. 1099 Ibid., 154. 1100 Уп. претходно излагање. 1101 PLP no. 30139; уп. поглавље Архонти Мореје. 1102 Zakythinos, Despotat I, 138, 166; II, 98. 1103 Dennis, Letters, xli, 67. 1104 Necipoğlu, Byzantium, 252 n. 69 мишљења је да ни титула великог дукса ни титула протостратора нису поменуте у изворима за Манојла Франгопула. Уп. Ферјанчић, Деспоти, 112–114. 169 Један млетачки документ од 30. маја 1429. године помиње „Manoli Megaducha, dictus protostratora, subditus domini despotae Mistrae“.1105 Тврдње К. Хопфа,1106 да је Манојло Франгопул управљао Морејом током малолетства Теодора II, није заснована на изворима. Верује се, такође, да је Франгопул, кастрофилакс Гревенона на северозападном Пелопонезу, кога је, на захтев Максима, митрополита Патре, августа 1395. године заробио протостратор Саракинопул (prwtostra,tora to.n Sarakino,poulon),1107 био брат протостратора Манојла Франгопула. Чудно је, међутим, што се Франгопул овде не помиње са титулом протостратора. Због тога се Теодор жалио брату Манојлу II, а овај је случај изнео пред патријаршијски суд.1108 Резултат суђења пред патријаршијским судом у Цариграду није познат, али се зна да је јануара 1397. године именован нови митрополит Патре.1109 Манојло Кантакузин1110 помиње се, између 1420. и 1429. године, као протостратор. Њега је, најпре, заједно са Димитријем Леонтарисом и Исакијем Асаном, цар Манојло II послао у сусрет Мехмеду I када је овај, 1420. године, пролазио поред Цариграда на свом путу за Анадолију. Касније је коњ којег је том приликом султан поклонио Асану, овај потом свом зету Георгију Филантропину, а он свом рођаку Комнину, зету протостратора Кантакузина, припао најпре Сфранцисовом брату, те, коначно, 1425. године, самом Сфранцису. Ово су, истовремено, једина два експлицитна помена ове личности.1111 Међутим, помиње се касније, тачније 1451. године, један покојни Кантакузин. Када је, наиме, покренуто питање брака Константина Драгаша и Маре Бранковић, цар се јадао Сфранцису да није ниоткога могао да добије савет, пошто су му и мајка, али и Кантакузин, умрли.1112 Сфранцис, потом, у фамозној расправи око тога ко ће да добије коју титулу, бележи да је Драгаш на молбу свог брата деспота начинио 1105 Sathas, Mnhmei/a, III, 350. 1106 Hopf, Geschichte, 98. 1107 PLP no. 24855. 1108 MM II, 250. 1109 Ibid., 275; Necipoğlu, Byzantium, 249. 1110 PLP no. 10979; уп. поглавље Посланици. 1111 Sfranze, Cronaca, 16, 46; Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 245. 1112 Ibid., 116. 170 протостратором сина покојног Кантакузина, због сродства (dia. th.n sugge,neian th/j suggambri,aj).1113 Док је у старијој литератури прихваћено да је у питању син протостратора Манојла Кантакузина,1114 новија истраживања предлажу другачију идентификацију. Т. Ганшу је, наиме, аргументовано и уверљиво показао да је покојни Кантакузин заправо месазон Димитрије Палеолог Кантакузин, те да је његов син личност којој је Драгаш доделио титулу протостратора. Он је, дакле, протостратор Кантакузин који је погинуо 1453. године.1115 У изворима се, такође, и то као друштвено веома активна, помиње и протостраториса Кантакузина.1116 Сфранцис нас извештава да је, на његов предлог да се цар Константин XI ожени Муратовом удовицом Маром, 1451. године у ту сврху, како би преговарао са њеним родитељима, у Србију послат Манојло Палеолог,1117 нећак (avneyio.n) протостраторисе Кантакузине. Протостраториса се, наиме, поводом тога сусрела са царем и изложила да ће од тога у будућности бити многих користи и дарова. Он је то српском владарском пару саопштио ‟у име тетке протостраторисе”. Деспот Ђурађ и деспотица Ирина су благонаклоно гледали на ту могућност, али ју је одбацила сама Мара, јер је дала завет Богу да ће, ако је икад избави од мужа, остати сама и служити му. Када су Византинци чули за разлог који се испречио, одустали су од даљих преговора.1118 1113 Ibid., 124. У старијој литератури се, на основу вести Псеудо–Сфранциса (Pseudo–Phrantzes, 372), узима да је Кантакузиновог сина Драгаш начинио стратопедархом, што Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 248, 250 одбацује, јер Сфранцис бележи да га је учинио протостратором. 1114 У старијој литератури се, на основу вести Псеудо–Сфранциса (Pseudo–Phrantzes, 372), узима да је Кантакузиновог сина Драгаш начинио стратопедархом, јер нас тако обавештава овај компилатор из XVI века. 1115 Ганшу се ослања на вести кратке хронике која, верује, разјашњава збрку у изворима. Ekthesis chronica, 16 бележи да су пет дана по освајању Цариграда Турци погубили великог дукса, великог доместика и протостратора сина Кантакузина месазона (to.n prwtostra,tora ui`o.n Kantakouzhnou/ tou/ mesa,zontoj), cf. Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 253–254, 270–271. 1116 PLP no. 21416. Старија литература сматрала је да је била удовица протостратора Манојла Кантакузина (I. Papadrianos, VH prwtostrato,rissa Kantakouzhnh, Buzantina, 1 (1969) 161–165), али је потом идентификована као супруга протостратора Кантакузина, сина месазона Димитрија Палеолога Кантакузина, cf. Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène, 271. Исти очигледно прави омашку када у једном каснијем раду каже да је она била месазонова супруга, што не може бити, јер Димитрије Палеолог Кантакузин није носио титулу протостратора (cf. Ganchou, Rachat, 154 n. 22). 1117 PLP no. 21512; уп. поглавље Посланици. 1118 Sfranze, Cronaca, 112, 116, 118. 171 Новија истраживања сугеришу да је протостратор Палеолог, за кога Дука каже да је, заједно са двојицом синова, погинуо током опсаде Цариграда,1119 заправо историчарева конфузија две личности: великог стратопедарха Палеолога (Метохита) и протостратора (Палеолога) Кантакузина.1120 У једном синодалном документу од маја 1401. године каже се како је извесни свештеник Гаврас, не знајући, по четврти пут венчао протостратора (tou/ prwtostra,toroj) и поводом тога је покренута истрага. Према исповести Кантакузина Факрасиса,1121 он је био тај који је најпре напио свештеника, а потом му подметнуо да потпише некакав документ о браку. Патријарх је намеравао да се овај случај одложи док се не сакупи потребан број архијереја, а и свештеникова грешка се чинила неопростивом, те стога није захтевала истрагу, будући да су канони по том питању били јасни. Међутим, како су чланови синода били на свештениковој страни, патријарх је затражио исповест обојице, и Гавраса и Факрасиса, с обзиром на то да је свештеник био злоупотребљен од стране свог ктитора и господара и заштитника (o[pwj te o` presbu,teroj hvpath,qh, kai. o[ti kai. para. kth,toroj auvtou/ kai. oi`oinei. despo,tou kai. khdemo,noj). Митрополит Кизика био је мишљења да свештеник није крив, јер је био evxapathqe,nta para. avndro.j euvgenou/j… kai. kth,toroj auvtou/. Што се тиче пијанства, митрополит предлаже казну од годину дана без пића и 50 метанија дневно. О остали архијереји су се сложили, а митрополит Северина предложио је казну од шест месеци и 10 метанија дневно. Свештеник је на крају ослобођен уз казну годину дана може да пије само чашу вина и чини 150 метанија дневно и није требало ништа да плати, пошто је био сиромашан и бавио се зидарством.1122 Идентитет поменутог протостратора, који се оженио четврти пут, није известан. Да ли је у питању сам Кантакузин Факрасис, ни то није сасвим јасно, али је могуће. Сигурно је само да је он тај племић који је преварио свештеника. Могуће је да је овде поменути Кантакузин Факрасис заправо Манојло Кантакузин Факрасис, 1119 Ducas, 383. 1120 Ganchou, Sur quelques erreurs, 76–82. 1121 PLP no. 29582. 1122 MM II, 488–490; Darrouzès, Regestes, no. 3207. 172 сенатор, oivkei/oj и dou/loj.1123 Он се својеручно потписао у документу из августа 1370. године на исти начин на који је поменут у овом синодалном документу – само као Кантакузин Факрасис.1124 Могуће је, такође, да су он и Кантакузин Факрасис, посланик упућен из Цариграда 1439. године Јовану VIII иста личност.1125 Георгије Сфранцис бележи и да је Марко Палеолог Јагарис у једном тренутку носио титулу протостратора (o` u[steron prwtostra,twr), али ни он ни неки други извор нас не обавештавају кад је то било.1126 Коначно, титулу протостратора носио је и Ђовани Ђустинијани Лонго, јунак одбране опседнутог Цариграда 1453. године.1127 Његова титула је, очигледно, била повезана са акцијама које је тада, као први међу војском, предводио. Када је он са два велика војна брода, добро опремљена и са добро наоружаним ђеновљанским војницима приспео у Цариград, цар га је, бележи Дука, топло дочекао и одликовао га је титулом протостратора (prwtostra,tora tou/ton evti,mhse).1128 Тако нам извори саоптавају да су 1453. године постојала истовремено двојица протостратора у Цариграду, мада је, стиче се утисак, титула протостратора додељена Ђустинијанију била у највећој мери последица ванредних околности у којима се Град тада налазио. У почетку је термин логотет означавао чиновника са примарно, али не и искључиво фискалним функцијама. Међутим, од XII века се логотет секрета, кога је потом у неком тренутку на тој функцији заменио велики логотет, налазио на челу цивилне администрације.1129 Како извештава Псеудо–Кодин, његова функција је, током XIV века, била да се стара о простагмама и хрисовуљама које је цар слао страним владарима. Исти извор наставља, доводећи тако у везу ове две службе, да је месазонство припадало ономе кога за то одреди цар.1130 На основу ове вести, али и онога што је постало пракса крајем XIV и у првој половини XV века, рекло би се да 1123 PLP no. 29586; уп. поглавља Сенатори и Oivkei,oi. 1124 Theocharides, Tzampla,kwnej, 145. 1125 Уп. поглавље Посланици. 1126 Sfranze, Cronaca, 66. Уп. даље излагање. 1127 PLP no. 8227. 1128 Ducas, 331. 1129 О пореклу титуле cf. ODB 1247 (A. Kazhdan). 1130 Pseudo–Kodinos, 174. 173 се функција великог логотета некако поделила и да су његове дужности, пре свега оне које нису биле везане за канцеларију, постепено прешле у надлежности месазона, а да су све надлежности око послова везаних за царску канцеларију и даље остале његов посао. Мазарис бележи да је Манојло Оловол, лекар, ретор, филозоф и лични секретар цара Манојла II, могао, пишући свете и пречасне хрисовуље и простагме, овлашћен да слуша и записује извесне ствари, јавне и поверљиве, те тако истовремено бивајући и секретар и саветник, тајни посланик и носилац меморандума, у свом напредовању на двору да стекне чак и титулу великог логотета, да није било ривала Анђела Филоматиса Клидаса и да се није, приликом повратка са једног званичног путовања, спетљао са монахињом, због чега се није старао о својим дужностима.1131 Ова вест сведочи да је титула великог логотета била повезана са администрацијом, али и то колико је била угледна. Осим тога, опис који о свом положају и перцепцији и перспективи службе на двору даје Оловол сличан је професионалном путу који је имао сам Георгије Сфранцис и коме је цар обећао титулу великог логотета. Да је ова титула била угледна и значајна сведочи и разговор који је Сфранцис водио са Константином XI поводом одлуке да историчара одликује овим дворским достојанством, али се томе противио Лука Нотарас, те, изгледа, и неки други архонти, пошто су је желели за себе или свију децу. Одежде великог логотета, у току дворских церемонија, скиадион, скараникон и кавадион, сличне су онима протостратора. Он, међутим, нема палицу.1132 Осим веома недоређеног помена једног великог логотета са Пелопонеза негде током XV века,1133 једина личност која је носила ово достојанство, забележена у изворима, је историчар Георгије Сфранцис.1134 Из његовог већ неколико пута помињаног и коментарисаног разговора са царем Константином Драгашем сазнајемо да је он, до тада протовестијарит, тражио да му се додели неко достојанство које није поседовао нико други и које се неће доделити никоме током његовог живота.1135 1131 Mazaris, 12, 20. 1132 Pseudo–Kodinos, 154. 1133 Bees, Kata,logoj, 51; PLP no. 8599. 1134 PLP no. 27278. 1135 Sfranze, Cronaca, 124. 174 Василевс му је доделио титулу великог логотета, али је, заузврат, „само привремено“ тражио да се у церемонијама не клања према свом новом рангу, а да се у документима, у почетку такође тајно, помиње са њом, док архонти то не прогутају (to. katapiei/n).1136 Међутим, индикативно је и то да Сфранцис на почетку свог историјског дела за себе каже да је протовестијарит (prwtobestiari,thj), не и велики логотет, иако је то достојанство било вишег ранга.1137 Иако му је цар, према његовом писању, титулу додело, она му, очигледно, није формално додељена у церемонији за такве прилике, те се стиче утисак да ни сам Сфранцис није сматрао да је био њен носилац. У сачуваним изворима помиње се и један логотет – Матеј Хрисокефал.1138 Пратио је, као логотет, цара Манојла II на његовом путу у Париз.1139 Мазарис помиње Златомозгића Сирматеја, једног од оних који су на врху (tw/n korufai,wn), који не иде чак ни у тоалет, а да не провери положај звезда астролабом.1140 Сачуван је један његов кратак текст поводом смрти деспота Теодора I.1141 Помиње се, без титуле, као човек који преноси цареве наредбе у спору који је резултирао рашчињењем епископа Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.1142 Велики стратопедарх био је чиновник снабдевања војске.1143 Његов скиадион, скараникон и кавадион су слични одеждама протостратора и великог логотета, док је његова палица украшена сребрним мотивима.1144 Димитрије Палеолог Метохит1145 аристократа је који је сукцесивно носио неколико дворских титула. Забележено је, најпре, да је био протовестијарит 1433. 1136 Ibid., 128–130. 1137 Ibid., 4. 1138 PLP no. 31140. 1139 Lampros, Kata,logoj, 131. 1140 Mazaris, 38. Trapp, Identifizierung, 96 верује да он није иста личност као Хрисокефал, царев oivkei/oj који се помиње у једном патријаршијском документу из 1400. године, јер је у то време цар Манојло II био на путу у Западној Европи. 1141 ПП III, 10; Funeral Oration, 71. 1142 Laurent, Trisépiscopat, 157. 1143 Pseudo–Kodinos, 174. О пореклу титуле cf. ODB 1966–1967 (A. Kazhdan). 1144 Ibid., 154. 1145 PLP no. 17981; уп. поглавља Кефалије, Посланици и Архонти на Лемносу. 175 године.1146 Био је царев посланик на сабор у Базелу 1433. године.1147 Силвестер Сиропул га, тако, већ 1433. године помиње као великог стратопедарха, али је то титула коју је стекао касније. Срећемо га, потом, као великог примикирија између 1435. и 1437. године.1148 Коначно, између 1444. и 1453. године био је велики стратопедарх. Сфранцис бележи да је велики дукс Лука Нотарас рекао Константину Драгашу како ће Палеолог Метохит продати своју душу ђаволу ако Сфранциса начини великим логотетом, пошто је то више достојанство од великог стратопедарха, које је тада овај носио.1149 Чини се да је очекивао још једну, вишу титулу. Једна кратка хроника сведочи и да је био кефалија Цариграда.1150 Имао је неколико деце, а три ћерке је удао за византијске истакнуте архонте. Био је, тако, таст Јована Ласкариса Дисипата и Николе Гуделиса, као и Јована Ласкариса Леонтариса, који је био ожењен његовом ћерком Евфросином Палеологином Леонтарином.1151 Погинуо је, заједно са двојицом својих синова, за време опсаде Цариграда 1453. године. Марко Палеолог Јагарис1152 је још једна личност која је сукцесивно носила највиша дворска достојанства – протовестијарита, великог стратопедарха и протостратора. Георгије Сфранцис, извештавајући о свом посланству на султанов двор, 1429. године, поводом збивања везаних за освајање Патре, помиње да му је ко– амбасадор (sunapokrisia,rioj) у овој мисији био Марко Палеолог Јагарис, тада протовестијарит, а потоњи протостратор (o` u[steron prwtostra,twr, to,te de. prwtobestiari,thj).1153 Да је носио и титулу великог стратопедарха, извештавају нас Силвестер Сиропул и Сфранцис. Цар Јован VIII га је, наиме, заједно са игуманом манастира Христа Пантократора, Макаријем Макрисом, упутио папи Мартину V.1154 1146 Dölger, Regesten, no. 3437, међутим, бележи да је био prwtobestia,rioj. 1147 Syropoulos, 126, 136, 138 га у овој вести помиње као великог стратопедарха, али В. Лоран тврди да је то достојанство он стекао касније. 1148 Laurent, Gouverneur, 197, 206. 1149 Sfranze, Cronaca, 124. 1150 Kleinchroniken I, 647. 1151 Ibid., 647; уп. одељке Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 1152 PLP no. 7811; уп. поглавља Oivkei,oi и Посланици. 1153 Sfranze, Cronaca, 66. 1154 Syropoulos, 118. 176 Августа 1430. године су они, враћајући се за Цариград, по василевсовој заповести произвели младог господара Тому за деспота.1155 Један Франгопул поменут је као велики стратопедарх у једном млетачком документу из 1429. и једном писму Јована Евгеника Висариону пре 1439. године.1156 Само једном се и Никола Евдемоноиоанис1157 помиње са титулом великог стратопедарха, када је, фебруара 1416. године, заједно са сином Андроником и Јованом Владинтером, био упућен као посланик на сабор у Базелу.1158 Титула великог примикирија јавља се крајем XI века.1159 Током XIV века велики примикирије је учествовао у церемонијама на царском двору. Унутар палате он прихвата царев скиптар од пажа вестијарија и потом га у триклину предаје цару. Када га поново од њега прими, често има право и да га држи, части ради. Своју палицу он даје поменутом пажу. У војсци се велики примикирије налази на челу царске свите и има посебан барјак.1160 Скиадион великог примикирија оивичен је златним везом, а кавадион је исти као код достојанственика који му претходе. Његов скараникон је боје кајсије, са златним порубима, и налази се, као што се сива налази између црне и беле, између црвене и беле. На његовој предњој страни налази се представа цара како стоји, у емајлу, а позади представа цара како седи на трону. Његова палица је од позлаћеног дрвета, попут цареве.1161 Сфранцис помиње великог примикирија Лазара1162 у Мореји. Када су Нићифор Луканис и Матеј Асан предали Коринт Мехмеду II, августа 1458. године, деспот Тома је, пошто је сазнао за то, послао свог великог примикирија Лазара да 1155 Sfranze, Cronaca, 70. 1156 “megastrato Pedarchi Franchopulo”, Sathas, Mnhmei/a, III, 366; PLP no. 30090; ПП I, 165: „o[ te kalo.j Fraggo,pouloj o` me,gaj stratopeda,rchj“; cf. Zakythinos, Despotat II, 99 који је веровао да је у питању Јован Франгопул. То, међутим, компликује датовање подизања манастира Богородице Пантанаса у 1428. годину (уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине), пошто се, како је речено, Франгопул помиње као протостратор. Закитинос је био склон да оспори натпис са плоче олтарског стола који, као запис из XVIII века, сведочи о 1428. години као години освећења манастира, cf. Zakythinos, Despotat II, 103, n. 2. Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. Cf. V. Laurent, Les premiers patriarches de Constantinople sous domination turque (1454–1476), REB 26 (1968) 246. 1157 PLP no. 6223; уп. даље излагање и поглавље Посланици. 1158 Dölger, Regesten, no. 3355. 1159 О пореклу титуле cf. ODB 1719–1720 (A. Kazhdan). 1160 Pseudo–Kodinos, 174–175, 177, 191, 192. 1161 Ibid., 155. 1162 PLP no. 14337; уп. поглавље Архонти у Мореји. 177 преда султану све области које је некада држао деспот Константин, Патру, Калавриту и Гревенон.1163 Јован Хортазмен је упутио пет писама извесном Аинарису Димитрију,1164 примикирију, око 1407. године, као, очигледно, учењаку чије је атичко образовање и мишљење ценио. Од њега очекује да прочита неке текстове које му је послао, али и да, ако сматра за потребно, приложи своју критику у виду посебног писма.1165 Осим тога да је био веома учен, ништа друго о Димитрију Аинарису не знамо. Један велики примикирије, поменут само титулом, не и именом, забележен је у документима синода који је заседао 1409. године поводом случаја епископа Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.1166 Георгије Сфранцис, коначно, поредно сведочи да је и 1451/2. године у Цариграду постојао један велики примикирије, али му не помиње име. Када је, наиме, велики дукс Лука Нотарас предочио цару да ће се, ако начини Сфранциса великим логотетом, Димитрије Палеолог Метохит, иначе и сам велики примикирије између 1435. и 1437. године, веома наљутити, он му истовремено предлаже да Сфранцису додели титулу великог примикирија. Цар на то одговара да Сфранцис неће прихватити ниједан чин, ако га држи и неко други.1167 То би значило да је у том тренутку ова титула била заузета. Протовестијарит је био задужен за церемонију пријема. Пошто би, наиме, цар напустио своје одаје, он се налази у триклину заједно са великим хетеријархом и примикиријем двора. Кад цар седне на трон, протовестијарит одлази и позива архонте високог ранга (tw/n avrco,ntwn evntimote,rouj). Потом одлази и велики хетеријарх и позива и он неке од архоната високог ранга (tinaj tw/n prote,ron plei,ouj). Исто, потом, чини и примикирије двора и позива преостале од архоната. Ако цар овом приликом не намерава да одржи беседу или да додели неко достојанство или службу, онда протовестијарит лагано удари својом палицом о тло, а хетеријарси, 1163 Sfranze, Cronaca, 150. 1164 PLP no. 1133. 1165 Chortasmenos, 153–154, 155, 156, 159, 201. 1166 Laurent, Trisépiscopat, 134. 1167 Sfranze, Cronaca, 126. 178 носећи дрвене палице, саопштавају онима који су ушли после давања скиптра цару да напусте салу. Ако, опет, током пријема изненада треба саопштити нешто хитно цару, нико од архоната нема право да то учини осим протовестијарита, а ако је одсутан, великог хетеријарха те, у његовом одсуству, примикирија двора.1168 Његов скиадион је украшен везом, а скараникон и кавадион су као они логотета геникона, тј. кавадион је свилени, а скараникон је златно–бели, а напред и назад се налази емајлирана представа цара. Његова палица је златно–црвена.1169 Извори крајем XIV века помињу још једног протовестијарита. То је био Теодор Палеолог.1170 Патријархов питакион од априла 1394. године помиње га као кефалију Лемноса, царевог qei/oj и протовестијарита.1171 Био је и адресат Димитрија Кидона, који му је упутио два писма, између 1380. и 1382, те 1387–88. године, у којима га ословљава као протовестијарита.1172 Георгије Сфранцис је, како је већ речено, носио титулу протовестијарита. Овим дворским достојанством га је, јануара месеца 1432. године, одликовао цар Јован VIII Палеолог.1173 Као протовестијарити се 1429. помињу Марко Палеолог Јагарис1174 и Димитрије Палеолог Метохит 1433. године.1175 Тако изгледа и да је службу протовестијарита ообављало више личности истовремено. Служба епи тис трапезис (evpi. th/j trape,zhj) била је везана за церемоније на двору и повезана са службама великог доместика и доместика трпезе.1176 Епи тис трапезис је, наиме, заједно са њима служио цара за трпезом.1177 Ипак, у време банкета поводом великих празника, велики доместик седи за столом са осталим сенаторима, док епи тис трапезис и доместик трпезе служе.1178 Носио је одежде 1168 Pseudo–Kodinos, 176–178. 1169 Ibid., 157. 1170 PLP no. 21461; уп. поглавља Кефалије и Архонти на Лемносу. 1171 ММ II, 267. 1172 Cydonès II, 128, 332. 1173 Sfranze, Cronaca, 4, 72; уп. претходно излагање. 1174 Sfranze, Cronaca, 66. 1175 Dölger, Regesten, no. 3437, који бележи да је био prwtobestia,rioj; уп. претходно излагање. 1176 О пореклу титуле cf. ODB 722–723 (A. Kazhdan). 1177 Pseudo–Kodinos, 178, 210, 213, 214, 215, 216, 217, 218, 237. 1178 Ibid., 272; уп. претходно излагање. 179 попут оних које су носили протовестијарит и доместик трпезе. Његова палица је била златно–црна.1179 Један Анђео1180 помиње се као evpi. th/j trape,zhj и царев oivkei/oj око 1400. године.1181 О њему ништа друго није познато. Познатији је, међутим, Јован Нотарас,1182 син Николе Нотараса и брат великог дукса и месазона Луке Нотараса, који је могао и да га смени на тој дворској служби. Јеромонах и велики протосинђел Јоасаф1183 саставио је стихове поводом његове смрти (eivj to.n evpitrape,zhn VIwa,nnhn to.n Notara/n). Из њих сазнајемо да га је крстио цар (pro.j tou/ kratou/ntoj genna/tai),1184 по свој прилици Јован VII,1185 те да је имао петнаест година кад му је додељена ова дворска титула, када је ожењен и женом evk ge,nouj basilikw/n, чиме је gambro.j gegw,j te tw/n kratou,ntwn kai. fi,loj.1186 Како се његов отац Никола у једном документу из 1409. године помиње као царев sumpe,nqeroj, то би значило да је ово уједно и terminus ante quem подједнако за његову женидбу и стицање титуле. Дука извештава да је током 1412. године, док је принц Муса опседао Цариград, Јован погинуо приликом једног испада византијскох одреда ван бедема града. Турци су том приликом заробили e[na tw/n evndo,xwn, evpi. th/j trape,zhj Јована и одсекли му главу. Византинци су некако успели да се докопају његовог тела и врате га у град, док су главу Турци однели Муси. Његов отац Никола, будући веома богат (plou,sioj w'n sfo,dra) откупио је синовљеву главу за велики новац (dia, pollw/n kenthnari,wn)1187 и сахранио је, двадесетосам дана касине, заједно са телом.1188 Ово се 1179 Pseudo–Kodinos, 157. 1180 PLP no. 171; уп. поглавље Oivkei,oi. 1181 Bees, Sumbolh., 277. 1182 PLP no. 20729. 1183 Acconcia Longo, Versi di Ioasaf, 265–268 верује да је у питању митрополит Ефеса, игуман цариградског манастира Св. Јована Продрома, посланик (PLP no. 8916). 1184 Ibid., 277 n. 3. 1185 Ganchou, Rachat, 162. 1186 Acconcia Longo, Versi di Ioasaf, 278. 1187 Кентинарион (kenthna,rion) је била мера римског порекла, која је од средине VI века означавала количину од 100 logarikai, li,trai, тј. 32 кг злата или златног новца, ODB 1121 (E. Schilbach). 1188 Ducas, 129; Acconcia Longo, Versi di Ioasaf, 279. 180 догодило код места званог Trei/j Po,lei Tou,mpaj, а Јован је сахрањен у цариградском манастиру Ксантопула.1189 Коначно, у изворима се помиње и једна жена, Асанина, удовица једног evpi. th/j trape,zhj. У документу из септембра 1400. године каже се да је протекдик Велике Цркве, Георгије Евгеник, пре неког времена купио од Асанине, удовице evpi. th/j trape,zhj, један врт поред оног који је раније под закупом држао Манојло Евгеник, а који га је такође закупио од Асанине. На њега је истакла право и извесна монахиња Марта, која је у том врту имала право да користи бунар као и излаз на царски друм. Испоставило се да је потпуно право на овај врт имао протекдик, док је монахиња само задржала право да преко њега пролази, што је била и патријархова пресуда.1190 Велики хетеријарх првобитно је био заповедник хетерије (e`tairei,a), јединице царске личне гарде. Oд XIV века термин хетерија односи се на приватну пратњу неког магната. Велики хетеријарх првобитно је био полувојна функција и њен носилац је био одговоран за сигурност царске палате, али су неки од њих често обављали мисије ван палате као царски посланици. Временом му утицај и значај опадају.1191 Његова униформа, скиадион и кавадион, слична је оној протовестијарита, а његова палица била је златно–црвена.1192 Његова служба била је повезана са службом протовестијарита.1193 Он је, заједно са протовестијаритом, великим хетеријархом и примикиријем двора боравио у триклину и било му је дозвољено, у случају одсуства првог, да приликом церемоније пријема цару саопшти неку хитну поруку.1194 Његова дужност је била и да се брине о странцима. Због тога се и називао хетеријарх, јер је прихватао пријатеље (w`j tou.j e`tai,rouj h;toi tou.j fi,louj deco,menoj).1195 1189 Ibid., 279. 1190 ММ II, 427–429; Darrouzès, Regesten, no. 3159. 1191 О пореклу титуле cf. ODB 925–926 (A. Kazhdan). 1192 Pseudo–Kodinos, 159. 1193 Ibid., 190, 207, 213–214. 1194 Pseudo–Kodinos, 176, 177, 186. 1195 Ibid., 178, 186. 181 Јован Ласкарис Дисипат1196 помиње се као царев oivkei/oj и велики хетеријарх 1437. године.1197 Био је брат Георгија и Манојла Дисипата, те зет Димитрија Палеолога Метохита. Презиме Ласкарис уз његово име забележено је у латинским изворима,1198 и, према мишљењу В. Лорана, потиче од мајчине линије.1199 Активан је као царски посланик у служби Јована VIII и учествује у различитим дипломатским мисија. Велики аднумиаст био је један од достојанственика задужен за команду војском.1200 Он је био присутан, рецимо, када би велики доместик вршио смотру војске. Ако би војсци или коњима нешто недостајало, он то бележи и стара се да се то исправи.1201 Његове одежде су биле као одежде неколицие достојанственика који су се налазили испред у хијерархији. Његов кавадион је био свиле, скиадион обрубљен златним концем, а скараникон је био од златно–жуте свиле, напред са представом цара како седи на трону, а позади са представом цара како јаше. Његова палица је била сребрне боје.1202 Јован Марахас1203 помиње се у синодалном документу из јануара 1402. године као me,gaj avdnoumiasth,j и царев oivkei/oj. Документ говори о судском спору између њега и унука му Манојла Палеолога, чији исход, с обзиром на то да није сачуван у целини, није познат.1204 Велики тумач био је први међу тумачима који се обично називају драгумани (ou]j koinw/j dragouma,nouj kalou/sin; o` me,gaj diermhneuth.j o]j me,gaj dragouma,noj).1205 носио је на церемонијама скиадион и кавадион као велики аднумиаст, а његов 1196 PLP no. 5537; уп. поглавље Посланици. 1197 Dölger, Regesten, no. 3470; Syropoulos, 127, n. 13. Ово је, иначе, податак који је промакао пажњи Kiousopoulou, Basileu,j, 127, n. 102, која га наводи као једног од десеторице посланика који се у изворима помињу само као посланици. 1198 Dölger, Regesten, no. 3451; Orientalium documenta minora, ed. G. Hofmann, T. O’ Shaughnessy, J. Simon, Roma 1953, 18. 1199 Syropoulos, 127, n. 13. 1200 О пореклу титуле cf. ODB 20–21 (A. Kazhdan). 1201 Pseudo–Kodinos, 131, 250. 1202 Ibid., 156, 158, 160, 162. 1203 PLP no. 16829; уп. поглавље Oivkei,oi. 1204 Hunger, Inedita, 65–66; Darrouzès, Regestes, no. 3256. 1205 Pseudo–Kodinos, 184, 348. 182 скараникон био је прекривен црвеним плишом и имао је малу црвену кићанку на врху. Његова палица била је црвено–сребрна.1206 Један велики тумач по имену Сирианон помиње се, крајем XIV или почетком XV века у Цариграду.1207 Од њега је, међуитим, далеко познатији и значајини био тумач Никола Нотарас.1208 Он је, као и многи, већ помињани архонти, био присутан на синоду који је осудио епископе Макарија Анкарског и Матеја Мидијског. У том документу је потписан као peripo,qhtoj sumpe,nqeroj tou/ basile,wj tou/ a`gi,ou ku/r Niko,laoj Notara/j o` diermhneuth,j.1209 Осим тога, помиње се, као царев oivkei/oj, тумач (diermhneuth,j) и каваларије (kabala,rioj) и у документу од 30. октобра 1418. године, којим је цар Манојло II Палеолог продужио претходне споразуме са Венецијом на пет година.1210 Верује се да је карактеристика kabala,rioj грчки превод западног појма miles, али да није означавала просто коњаника, већ припадника племенитог рода. Византинци су иначе у западним изворима XIV и XV века на често означавани као milites Constantinopolitani или milites imperatoris Constantinopolitani.1211 У случају Николе Нотараса ова карактеристика, поменута у уговору са Венецијом, само наглашана његове везе са италијанским градовима–републикама. Документ којим Млечани додељују Николи Нотарасу своје држављанство помиње и њега и његовог оца Георгија као тумаче (dermonophiti).1212 Епи ту каниклиу (evpi. tou/ kaniklei,ou) је дворска титула која је, рекло би се, била значајнија што ју је носио чувени Нићифор Хумн, царев рођак по брачним везама његовог сина и Хумнове ћерке, него што је то била важна или титула којој су се знале компетенције. Верује се да је био један од царевих личнох секретара.1213 Он никада није био присутан приликом церемоније пријема, нити целива цара, те је због 1206 Ibid., 163. 1207 A. Delatte, Anecdota Atheniensia et alia, I, Paris 1939, 514. 1208 PLP no. 20733; Matschke, Ankara, 175‒197; упореди поглавља Oivkei,oi и Посланици. 1209 Laurent, Trisépiscopat, 53, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 1210 ММ III, 162. 1211 Bartusis, Kavallarioi, 348–350; упореди поглавља Oivkei,oi. 1212 Barker, Manuel II, 154 n. 46, 486–487. 1213 О пореклу титуле cf. ODB 1101 (A. Kazhdan). 183 тога његов положај нејасан. Његова палица била је од глатког дрвета. Тако бар тврди Псеудо–Кодин.1214 Последњи позанти епи ту каниклиу био је Алексије Палеолог Цамплакон.1215 Његова ћерка Јелена удала се 26. јануара 1438. године за Георгија Сфранциса.1216 Ништа друго о њему није познато. Функција великог миртаита (tou/ mega,lou murtai?,tou) је непозната.1217 Његов скиадион и кавадион били су исти као и великог тумача, његов скараникон био је црвен, а палица сребрна. Исто је важило и за мистаита који се налазио неколико места иза њега у хијерархији.1218 Мазарис на неколико места помиње извесног миртаита Андроника.1219 Он је, наиме, пророковао Манојлу Оловолу да ће постати велики логотет и 1414. године био је покојни.1220 Он је приповедао како је Анђео Филоматис Клидас био унук извесног Анђела који је помогао цару Јовану V и његовим синовима да побегну из куле Анема у коју их је заточио Андроник IV.1221 Титулу паниперсеваста створио је Алексије I Комнин и тада је додељивана члановима аристократских породица.1222 Псеудо‒Кодин га смешта на позицију одмах иза великог дукса и истиче да су ова двојица једнаки.1223 У време првих Палеолога паниперсевасти су били блиски сарадници и цареви рођаци.1224 И извори на самом почетку XV века помињу једног паниперсеваста у Цариграду. У питању је извесни Тобр. Синодални документ из новембра месеца 1401. године бележи да му је цар хрисовуљом поклонио једну зграду у оквиру које се налазила црква Св. Мученика Христофора и Акилине, која је, некако, после његове смрти, пре новембра 1401. 1214 Pseudo–Kodinos, 140. 1215 PLP no. 27751. 1216 Sfranze, Cronaca, 86. 1217 Pseudo–Kodinos, 188. 1218 Ibid., 166. 1219 PLP nos. 955 и 960. 1220 Mazaris, 10. 1221 Ibid., 26. 1222 ODB, 1570 (A. Kazhdan). 1223 Pseudo–Kodinos, 136. 1224 Kyritses, Aristocracy, 40. 184 године, доспела у власништво извесног Кавадина.1225 Ништа друго о њему није познато. Коначно, анонимни чиновник Солунске митрополије бележи да је децембра 4. индикта дао архонту севасту Мирепсу1226 (pro.j to.n a;rconta to.n sebasto.n to.n Mureyo.n), пред Андрианом Цимаристом због Паксимада осам ставрата.1227 Севаст је најпре био почасни епитет, а Алексију I Комнину послужиће као основа његове реформе титула, послуживши као корен за многе нове које ће овај цар створити и додлеити члановима своје породице.1228 Од XIV века, међутим, налази се на ниском рангу хијерархијске лествице.1229 Има мишљења да је у доба Палеолога титула севаста додељивана личностима без привилегија или обавеза и то кроз један нејасан процес који је можда подразумевао продају титула. Међу нижим слојевима аристократије ова титула је успешним појединцима обезбеђивала начин да се друштвено издвоје. Она се, такође, међу вишим аристократским круговима сматрала неважном и избегавала се.1230 1225 PLP no. 29067; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 1226 PLP no. 19862. 1227 Kugéas, Notizbuch, 148–149. 1228 ODB, 1862‒1863 (A. Kazhdan). 1229 Pseudo–Kodinos, 139. 1230 Kyritses, Aristocracy, 32. 185 4. Цареви рођаци Поред презимена Палеолог које је, верује се, изражавало бар некакву, иако не увек блиску, родбинску повезаност појединца који га је носио са царском династијом, у изворима се јављају и неке друге квалификације (qei/oj, qei/a, evxa,delfoj, avnhyio,j, sumpe,nqeroj, gambro,j, gunaikadelfo,j) које сугеришу сродство са царем или његовом породицом. Без обзира што се оне могу схватити и условно, у смислу да само сугеришу одређену, али не увек и родбинску, блискост са василевсом, рекло би се да је већина личности које се помињу у просопографском прегледу који следи била у блиском сродству са царском породицом јер је, пре свега, припадала једној од друге две царско–аристократске породице које су биле у сродству са Палеолозима – породицама Асана и Кантакузина. Припадници ове две породице помињу се као цареви qei,oi и evxade,lfoi, што су били термини који су сугерисали крвно сродство. Ово потврђује и инвокацкоја наведена у Ekthesis nea, која нас обавештава да се архонту који му је био рођак (Eivj a;rconta prosgenh/ auvtou/, o` basileu,j) цар обраћао са ‟Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou”.1231 Осим њих, помиње се још само један Манојло Филантропин и то истовремено као царев qei/oj и као царев evxa,delfoj. Двојица Франгопула са Пелопонеза, Михаило и Димитрије, поменути су, чини се, више симболично, због заслуга, као avnhyioi. деспота Димитрија Палеолога, као што је то био случај и са деспотом Стефаном Лазаревићем, који је у две простагме поменут као царев evxa,delfoj. Остале квалификације показују сродство са Палеолозима стечено склопљеним браковима. Изненађује, међутим, одсуство података из извора који би показали да су настојања нове аристократије XV века, предузетника, да се ороде са династијом Палеолога, била успешна и бројна. Извори су забележили да је то био случај једино са Нотарасима, Гуделисима и Евдемоноиоанисима, али и у овим случајевима били су у питању само најмоћнији представници ових породица. Коначно, Матеј Палеолог Асан је, чини се, придодао презиме Палеолог на основу 1231 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 186 тога што се ородио са династијом удајом своје сестре за деспота Димитрија. Последњи Палеолози се, дакле, нису лако орођавали ни са другим аристократским породицама, нити са моћним и утицајним породицама које су развиле и одржавале своје пословне контакте са Западом. То је, вероватно, био и разлог зашто су архонти настојали да стекну дворске титуле. Индикативан је, такође, и редослед којим су, у документу из 1409. године, насталом у вези са изопштењем епископа Макарија Анкирског и Матеја Мидијског, као чланови синклита који је о томе одлучивао, наведени његови чланови ‒ најпре су поменути цареви peripo,qhtoi qei,oi, потом његови peripo,qhtoi evxa,delfoi, затим његов peripo,qhtoj sumpe,nqeroj и, на крају, неки од царевих oivkei,oi.1232 Константин Асан1233 најпре се, у документу од 24. августа 1383. године, којим синод осуђује свештеника Константина Кавасилу, помиње као peripo,qhtoj qei/oj цара Јована V Палеолога. Њега је, заједно са oivkei/oj Алексијем Каваларијем, на синод послао цар и они су, дакле, били његови представиници.1234 Исти је случај и са документом из 1409. године, у којем се помиње као члан синклита.1235 Међутим, овде је он qei/oj Манојла II. Његову родбинску везу са Палеолозима тешко је утврдити, али је извесно да је била по женској линији.1236 Највише података о њему нам пружају писма која су му упутили Манојло Калекас, Димитрије Кидон и сам Манојло II Палеолог. Кидон му је писао у периоду између 1358. и 1381. године и у њима га представља као истакнутог и образованог човека, посланика и сарадника подједнако Јована V и Манојла II.1237 Манојло Калекас, који му пише током последње деценије XIV века, представља га као свог утицајног заштитника и доброчинитеља који поседује библиотеку из које му повремено позајмљује књиге.1238 Био је антипаламита 1232 Laurent, Trisépiscopat, 134. 1233 PLP no. 1503; уп. поглавља Сенатори и Dou/loi. 1234 MM II, 56–57. 1235 Laurent, Trisépiscopat, 134. 1236 Dennis, Letters, xxvii–xxviii сматрао је да је био син Исака Асана, стрица Јелене Кантакузине Палеологине, супруге Јована V и мајке Манојла II. Са тим се не слаже Trapp, Asanen, 172 n. 58–173 који сматра да је отац Константина и Јована Асана био Михаило Асан; уп. Божилов, Асеневци, 325– 336. 1237 Cydonès I, 25, 102, 146, 153; II, 11, 16, 25, 34, 58, 151, 290, 293, 311, 380; уп. Божилов, Асеневци, 326. 1238 Calecas, 181, 217, 219, 238, 244, 264. 187 и верује се да је он потписао исповедање вере којим се одриче учења Варлаама и Акиндина. У овом документу је, међутим, потписан само као dou/loj.1239 Цар Манојло II га, у писму написаном у зиму 1391. године у Малој Азији, помиње као пријатеља који је далеко (tou/j makra.n diesthko,taj tw/n fi,lwn).1240 Друго писмо које је цар упутио Константину Асану састављено је у Цариграду у јесен 1396. године. Оно је, међутим, по свој прилици одговор Манојлу Калекасу, који је у том тренутку боравио, побегавши из Цариграда, у Пери, где је примио католицизам.1241 У овој ствари је Константин Асан деловао као посредник, јер је Калекас био његов пријатељ, а цар је сматрао да је писмо упућено Асану заправо упућено њему, те је, одговарајући Асану, одговарао Калекасу. Коначно, оно што се да закључити и из претходно изложеног, да је Константин Асан био део литерарног круга цара Манојла II, потврђује и Мазарис. Пошто, наиме, испрати Мазариса до излаза из доњег света, Манојло Оловол му поручује да поздрави најплеменитијег и неуког Асана, вољеног ујака најсветијег цара (to.n euvgene,staton kai. pa,shj avmaqi,aj te kai. avmousi,aj ge,monta peripo,qhton qei/on tou/ qeiota,tou kai. mega,lou auvtokra,toroj to.n VAsa/n) и поручи му: „Чак ни у Аду, највећи међу говорницима (r`htorikw,tat v avndrw/n), нисам заборавио твоје златне речи. Као што ни на двору нисам пропуштао прилику да чујем твоје списе заједно са царем и осталима (evn tai/j basilikai/j auvlai/j tw|/ te kratou/nti kai. toi/j e`te,roij evkoi,noun o[sai w- rai ta. sa. xuggra,mmata), сећам те се и овде и ноћу понављам Плутону и Персефони твоје кристално јасне расправе о васкрсењу мртвих, а дању уживам да рецитујем пред Минојем, Еаком и Радамантом све што си написао, свих твојих 69 бесмислених и збрканих говора.1242 И сви у Аду се радују и једва чекају да дођеш“.1243 Ово би такође значило да је 1415. године још био жив и, пошто су га нестрпљиво ишчекивали у Аду, у својим позним годинама. Ерих Трап је, на основу писма Димитрија Кидона упућеног 1383. године Јовану Асану, који се налазио на Еубеји, а у које се, између осталог каже „{Omwj, eiv 1239 MM II, 267. 1240 Dennis, Letters, 55. 1241 Ibid., 75–79. 1242 Константинови списи сакупљени су у S. Eustratiades, A. Vatopedinos, Catalogue of the Greek Manuscripts in the Library of the Monastery of Vatopedi on the Mount Athos, Cambridge 1924. 1243 Mazaris, 56–58. 188 kai. touvmo.n ovli,ghj e;doxe, soi fronti,doj, avll v ouv kai. to. th/j despoi,nhj evcrh/n, avneyia/j te ou;shj kai. evpitro,pou, kai. pollh/j me,cri nu/n evpimelei,aj avxiou,shj ta. sa,“1244 закључио да је и Јован Асан,1245 за којег је, опет, веровао да је брат Константина Асана,1246 такође био царев qei/oj. Извори му, међутим, не приписују изриком ову квалификацију. Сматра се да је Теодор Палеолог Кантакузин1247 био син Матије Кантакузина, те тако унук цара Јована VI Кантакузина.1248 Јован Хортазмен изричито каже да је био qei/oj ga,r evsti pro.j mhtro.j basile,wj.1249 Његов близак однос са Манојлом II датира још из 1383. године, када је Теодор добровољно напустио Цариград како би помогао рођаку у његовим покушајима да брани Солун од Турака.1250 Чини се, тако, да је његова оданост Манојлу II играла бар исто толико важну улогу као и то да су били рођаци у чињеници да је Теодор био један од најблискијих царевих сарадника. Поменут је као царев посланик и avunculum у писму које је Манојло II 1397. године упутио француском краљу Шарлу VI.1251 Помиње се, потом, као царев qei/oj и члан синклита на синоду који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкарског и Матеја Мидијског.1252 Верује се да је он Теодор Кантакузин који је умро 1410. године од куге.1253 Један питакион патријарха Антонија IV из 1396. године обавештава нас да је један Теодор Палеолог,1254 иначе у то време кефалија на Лемносу, био царев qei/oj. Патријарх му се, наиме, на почетку питакиона, обраћа са Peripo,qhte qei/e tou/ krati,stou kai. a`gi,ou mou auvtokra,toroj, ku/r Qeo,dwre Palaio,loge, prwtobestiari/ta.1255 1244 Cydonès II, 182–183. 1245 PLP no. 1497→91371. 1246 Trapp, Asanen, 171–172 што доводи у сумњу Божилов, Асеневци, 332. На различитим идентификација ове две личности, као и на опречним ракључцима о њиховом сродству са Палеолозима најбоље се види генеалошка и просопографска збрканост када се ради о овој грани царско–аристократске породице Асан. 1247 PLP no. 10966; уп. поглавље Сенатори и Посланици. 1248 Chortasmenos, 106. 1249 Ibid., 190. 1250 Cydonès II, no. 250; cf. Nicol, Kantakouzenos, 165. 1251 Barker, Manuel II, 489. 1252 Laurent, Trisépiscopat, 133, 136, 56; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 1253 Kleinchroniken I, 97. 1254 PLP no. 21461; уп. поглавља Кефалије и Архонти на Лемносу. 1255 MM II, 267. 189 Иако је Д. Никол првобитно био мишљења да је у питању иста личност,1256 касније је, на основу аргументације Х. Хунгера,1257 прихватио да су у питању двојица различитих достојанственика.1258 Хунгерова аргументација своди се на чињеницу да се Димитрије Кидон у два наврата обраћа једном Теодору Палеологу, протовестијариту, који се налази на Лемносу, без епитета qei/oj, већ га помиње као царевог пријатеља (fi,loj).1259 Међутим, поменути питакион наводи га као царевог qei/oj. Ова, као и чињеница да је 1394. године заједно са Манојлом Ескаматисменом био кефалија на Лемносу, те да су и Теодор Палеолог Кантакузин и Ескаматисмен били блиски људи цара Манојла II, сугеришу да Николов првибитни став не треба олако одбацити. Исакије Асан1260 је поменут као царев peripo,qhtoj qei/oj Јована VII у синодалном документу из јануара 1400. године.1261 Могуће је да је ово сродство било преко цареве мајке Марије Кераце, ћерке бугарског цара Јована Александра Асана. У једном синодалном документу из јануара 1400. године помиње се и царева qei,a Ана Палеологина,1262 супруга покојног Вранаса Комнина, која је патријаршијском суду тужила своје синове, захтевајући имовину која је била део њеног мираза. Од имовине су јој, наиме, остали само куће и виногради које је, пошто је породица била принуђена да напусти Цариград заједно са Јованом VII, оставила на чување зету Астрасу. Кад су се, по измирењу Манојла II и Јована VII, 1399. године вратили у Цариград, Ана је затражила своју имовину назад, али су се томе успротивили њени синови, јер су сматрали да и они на њу имају право. Августа исте године она је променила исказ и одлуком патријаршијског суда власник винограда 1256 Nicol, Kantakouzenos, 165‒167. 1257 Chortasmenos, 106. 1258 Nicol, Addenda, 312‒313. 1259 Chortasmenos, 106. 1260 Уп. поглавља Дефенсори, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 1261 MM II, 333; Darrouzès, Regestes, no. 3093. 1262 PLP no. 21346; уп. поглавље Oivkei,oi. 190 постао је њен зет Филип Цикандилис.1263 Ана Палеологина је, стога, по свој прилици била qei,a Јована VII, не цара Манојла II.1264 Једна друга царева peripo,qhtoj qei,a, Ана Асанина Палеологина,1265 тужила је 1400. године „брата“ (o` auvqe,nthj mou, o` avdelfo,j mou), царевог oivkei/oj, Георгија Гуделиса, коме су она и њен супруг, извесни Палеолог (tou/ auvqe,ntou mou, tou/ avndro.j mou), 1393. године продали виноград у близини цркве Св. Романа у Цариграду. Овај процес је завршен у Гуделисову корист.1266 Најпре, можда није постојало стварно сродство између Асанине и Георгија Гуделиса, јер овај братом, а не зетом назива и свог зета Палеолога (o` auvqe,nthj mou, o` avdelfo,j mou o` Palaiolo,goj). Не чини се убедљивом ни претпоставка да је Палеолог о којем је овде реч заправо Исакије Асан, јер за њега знамо да је био од рода Асана и нигде се не помиње као Палеолог.1267 Манојло Филантропин,1268 могуће син Теодоре филантропине Палеологине,1269 помиње се као evxa,delfoj Манојла II Палеолога у синодалној одлуци из априла 1400. године у Цариграду. Ту се каже да су монаси цариградског манастира Христа Акаталипта, будући у немогућности да плате порез на своје винограде (boutziatiko.n tw/n avmpeli,wn auvtw/n) за наредни, 9. индикт, добили су дозволу од патријарха да један комад земље (mikro.n topi,dion), који се налазио поред винограда Дуке Кавкадина, продају царевом evxa,delfoj Манојлу Филантропину, а који је сада такође био власник Кавкадиновог винограда, за 32 перпере.1270 Димитрије Палеолог Гуделис,1271 како је већ речено, био је месазон. Потписан је најпре као peripo,qhtoj evxa,delfoj Манојла II, а потом и као peripo,qhtoj qei/oj Јована VIII у уговорима које су ови цареви 1406, 1418. и 1423. године склопили са 1263 MM II, 329–333, 422–423; Darrouzès, Regestes, nos. 3092, 3155; Ферјанчић, Поседи, 156; Macrides, Dowry and Inheritance, 97–98. 1264 Necipoğlu, Byzantium, 133, нап. 60. 1265 PLP no. 1526. 1266 MM II, 361–366; Darrouzès, Regestes, no. 3113; Ферјанчић, Поседи, 158–159; уп. поглавље Oivkei,oi и Дефенсори. 1267 Божилов, Асеневци, 349; Matschke, Late Byzantine Kephalai, 142. 1268 PLP no. 29769; уп. поглавље Посланици. 1269 PLP no. 21383. 1270 MM II, 379‒380; Darrouzès, Regestes, no. 3124. 1271 PLP no. 4335; уп. поглавље Сенатори и претходно излагање. 191 Венецијом.1272 Поменут је, такође, као peripo,qhtoj evxa,delfoj у документима везаним за синод који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског.1273 Велики доместик Андроник Палеолог Кантакузин1274 био је син Теодора Кантакузина, царевог qei/oj, те је тако био рођак царске породице. Иако га званични документи не помињу са карактеристиком царевог рођака, Ектесис неа бележи, као пример, да се цар архонту који му је рођак обраћа са “Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou, me,ga dome,stike, ku/r VAndro,nike Palaiolo,ge Kantakouzine,”.1275 То је, дакле, било правило етикеције. Није, изгледа, међутим, било нужно и да се сваки пут примењује. Као што је речено, Андроник Палеолог Кантакузин потписан је, уместо Димитрија Палеолога Кантакузина, у споразуму са Венецијом из јула 1447. године не као царев evxa,delfoj, већ као велики доместик.1276 И Георгије Палеолог Кантакузин1277 је био син Теодора Палеолога Кантакузина, царевог qei/oj, те је тако несумњиво био рођак царске породице Палеолога. Тако га, међутим, помиње и један рукопис, настао у Мистри 1436. године, који садржи дела Аријана, Диодора, Григоре, Висариона и других, и који је, „dia. sundromh/j tou/ … evxade,lfou tou/ … basile,wj … Gewrgi,ou tou/ Palaiolo,gou tou/ Kantakouzinou/“, преписао Петар Буа.1278 Треба подсетити да је Сфанцис, пишући о евентуалним разлозима због којих Константин Драгаш не би могао да се ожени Маром Бранковић, навео и противљење Цркве због њиховог сродства (Éto.Ë th/j evkklhsi,aj dia. th.n sugge,neian).1279 С обзиром на то да су браћа српске деспотице Ирине Бранковић у изворима поменути као цареви рођаци, могуће је да је по тој, мајчиној линији, и Мара Бранковић била рођака византијског василевса. 1272 MM III, 153, 162, 172. 1273 Laurent, Trisépiscopat, 133, 134, 137. 1274 PLP no. 10957; уп. претходно излагање и поглавље Посланици. 1275 Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 1276 ММ, III, 224. 1277 PLP no. 10959; уп. поглавља Посланици и Архонти Мореје. 1278 Zakythinos, Despotat, II, 316–319. 1279 Sfranze, Cronaca, 110. 192 Манојло Филантропин1280 помиње се као царев рођак у синодалној одлуци од априла 1400. године. У њој каже се да су монаси царског и патријаршијског манастира Христа Акаталипта (Недокучивог) (Cristou/ tou/ VAkatalh,ptou)1281 примили извештај о плаћању пореза на винограде (to. boutziatiko.n tw/n avmpeli,wn) за индикт који ће уследити, те да су дошли пред његову смерност патријарха да се пожале на своје сиромаштво и да затраже зајам. Патријарх је, пошто је констатовао да манастир поседује један комад земље у близини винограда Дуке Кавкадина, чији је тренутни власник био господин Манојло Филантропин, царев рођак (o` peripo,qhtoj evxa,delfoj tou/ krati,stou kai. a`gi,ou mou auvtokra,toroj), дозволио монасима да ту земљу продају Филантропину за 32 перпера, о чему су издате потврде како њему тако и манастиру. Документ га помиње потом као peripo,qhton evxa,delfon tou/ krati,stou kai. a`gi,ou mou auvtokra,toroj, evn a`gi,w| pneu,mati avgaphto.n avdelfo.n th/j h`mw/n metrio,thtoj, да би га на самом крају навео као tw|/ peripoqh,tw| qei,w| tou/ krati,stou kai. a`gi,ou mou auvtokra,toroj.1282 Верује се да је Манојло Филантропин био у сродству са Палеолозима преко Теодоре, сестре цара Јована V, која се удала за извесног Филантропина.1283 Андреа Асан1284 такође је, као peripo,qhtoj evxa,delfoj цара Манојла II, поменут 1409. године као део синклита који је одлучивао о епископима Макарију Анкирском и Матеју Мидијском.1285 Цар Манојло II Палеолог упито му је, пре 1398. године, једно писмо–есеј О сновима (Peri. ovneira,twn).1286 Очигледно је припадао царевом литерарном кругу. Јован Хортазмен саставио је посмртно слово Андреи и његовом сину Манојлу Палеологу које изговара супруга и мајка Асанина (para. th/j euvgenesta,thj VAsani,naj lego,menoj).1287 Она га је, дакле, наручила. Она се нада да ће 1280 PLP no. 29769. Уп. поглавље Посланици. 1281 Darrouzès, Regestes, 370 бележи да је форма VAkatalu,tou грешка издавача. 1282 ММ II, 379–380; Darrouzès, Regestes, no. 3124. 1283 Papadopoulos, Versuch, no. 79; Darrouzès, Regestes, 370. 1284 PLP no. 1486; уп. поглавље Сенатори. Божилов, Асеневци, 358 мишљења је да је Андреа Асан био син Исакија Асана и Ане Асенине Палеологине, што се не чини убедљивим. 1285 Laurent, Trisépiscopat, 134. 1286 Boissonade, Anecdota Nova, 239–246; Chortasmenos, 132. 1287 Х. Хунгер веровао је да је она била из рода Палеолога, пошто јој се син у епитафу назива Манојло Палеолог (Chortasmenos, 44). 193 супруга поново срести после смрти, али пре свега оплакује сувише рано преминулог сина, кога је после дводневне болести узела fqo,nw| Tu,chj, те тако није доживео радост брака, као ни његови родитељи (a;numfoj, avsto,litoj ouvde. pasta,daj ei=dej gamika.j ouvd v oi` soi. futospo,roi avnh/yan soi. nu/n numfikh.n da|douci,an). Јер изгубила је много деце пре њега, а њега последњег, иако су се и она и њен муж надали да ће бити ослонац и почетак њиховог рода (avformh. tou/ ge,nouj h`mw/n).1288 Андреа Асан, царев рођак, верује се, прикупљао је порез на Лемносу. Монаси Велике Лавре су, наиме, затражили да се један њихов посед на острву ослободи намета kaphlia,tikon, што им је простагмом из 1405. године и одобрено.1289 Димитрије Кидон је 1373/4. године са Лемноса упутио једно писмо једном Андреи Асану (VAndre,ai tw/i VAsa,nhi), у којем му пише како је своје свакодневне интелектуалне навике заменио ловом, јурећи већ од свитања са псима дивље звери, што његов адресат сигурно не би поверовао, да су му то којим случајем други испричали.1290 Јован Палеолог Кантакузин1291 први пут се у изворима помиње у документу од 15. маја 1436. године. Ту се, наиме, каже да је, e;mprosqen tou/ peripoqh,tou evxade,lfou tou/ kratai/ou kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. basile,wj ku/r VIwa,nnou tou/ Kantakouzhnou/, изречена пресуда Јеврејину по имену Соломон, Аврамовом сину.1292 Димитрије Палеолог Кантакузин,1293 месазон, помиње се у изворима као evxa,delfoj Јована VIII.1294 Његовом сину Кантакузину је Константин Драгаш доделио титулу протостратора dia. th.n sugge,neian th/j suggambri,aj kai. dia. to.n au`tou/ pate,ra на молбу свог брата деспота.1295 То ће рећи и да је и протостратор Кантакузин оженио неку припадницу рода Палеолога. 1288 Chortasmenos, 227–237. 1289 Actes de Lavra III, 142. 1290 Cydonès II, 4. 1291 PLP no. 10974; уп. поглавље Кефалије. 1292 Gerland, Neue Quellen, 218–220; Zakythinos, Despotat, II, 127–128, 188; Nicol, Kantakouzenos, 197. 1293 PLP no. 10962; уп. претходно излагање. 1294 Lampros, Sunqh,kh, 169–170; MM III, 172, 185, 195, 215. 1295 Сфранцис, 124. 194 Георгија Палеолога1296 Сфранцис помиње као peripoqh,tou evxade,lfou kai. mesa,zontoj o;ntoj деспота Томе Палеолога, који је, у сукобима међу браћом током 1459. године, потом пришао деспоту Димитрију.1297 Двојица браће, Михаило1298 и Димитрије Франгопул,1299 названи су нећацима (avnhyioi.) деспота Димитрија Палеолога који им је септембра 1456. године издао сребрнопечатну оризму (avrguro,boulloj o`rismo.j). Овим документом им деспот потврђије доделу два села, Хелидовуниона и Врестене, које су они, неким претходним документима, добили од мајке Франгопулине, после њене смрти, као наследство. Овим документом им деспот, такође, уступа и ta.j du,o mu,zaj и флориатикон (to. flwriatiko.n), као и све приходе два села, њима и њиховој деци, дефинитивно, не пронијарски (o`ristika., o;ci pronoiastikw/j). Деспот је љубазно прихватио њихов захтев ‛због поверења и спремности kai. doulosu,nhn коју су показивали и увек показују према царству ми (pro.j th.n basilei,an mou)1300 и спремно и одлучно служећи јој (evkdoulkeu,ontej auvth/), у исто време још и садашњом нуждом притиснутом, приложили су благајни царства ми (pro.j to. bestia,rion th/j basilei,aj mou) довољну количину флоринаʼ.1301 Њихова мајка, Франгопулина, била је крупна земљопоседница, са поседима, између осталог, и у Хелидовуниону и Врестени у Лаконији. Умрла је пре септембра 1456. године.1302 Никола Нотарас1303 се, поред тога што је имао титулу тумача, у изворима помиње и као царев sumpe,nqeroj. И он је, као други истакнути архонти, био присутан на синоду који је 1409. године осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја Мидијског. У том документу потписан је као peripo,qhtoj sumpe,nqeroj tou/ basile,wj tou/ a`gi,ou ku/r Niko,laoj Notara/j o` diermhneuth,j.1304 Пре 1409. године се, дакле, његов 1296 PLP no. 21447; уп. претходно излагање. 1297 Sfranze, Cronaca, 154. 1298 PLP no. 19029; уп. поглавље Архонти Мореје. 1299 PLP no. 91772; уп. поглавље Архонти Мореје. 1300 Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 350‒351. 1301 Ibid., 351. 1302 PLP no. 30078. 1303 PLP no. 20733; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Посланици. 1304 Laurent, Trisépiscopat, 53, 134; Darrouzès, Regestes, no. 3284. 195 син Јован оженио женом из рода Палеолога. До тог времена је успео да склопи породичне везе са царском династијом Палеолога. Никола Евдемоноиоанис,1305 једна од најистакнутијих личност у Мореји током првих деценија XV века и посланик у служби цара Манојла II, помиње се на једном рукопису из 1419–1420. године (=6928),1306 који је настао његовим доприносом и старањем, као tou/ evndoxwta,tou kai. peripoqh,tou sumpenqerou/ tou/ a`gi,ou tou/ basile,wj kurou/ Nikola,ou tou/ Euvdaimonoi?w¿a,nnÀou. Његов писац био је Стефан Синадин, a;rcwn tw/n kontaki,wn најсветије Божије Велике Цркве и доместик Лакедемоније.1307 За сада је немогуће прецизније установити степен сродства између царске породице и Евдемоноиоаниса,1308 али је сигурно да је орођавање са једним од најмоћнијих људи на Пелопонезу итекако одговарало цару. Можда је он био царев брат који се помиње у једном латинском тексту из 1416. године.1309 У сваком случају, извори помињу троје од његове деце, иако је могуће да их је имао више. Његова ћерка била је удата за сина Павла Асана, таста деспота Димитрија Палеолога.1310 О браковима његових синова, Андроника и Георгија, који је, у време док је Пелопонезом управљао деспот Константин, стекао положај месазона, немамо података.1311 Михаило Синадин Астрас,1312 помиње се у документу из новембра 1399. године као царев зет (peropo,qhtoj gambro.j) и син покојног великог стратопедарха Астраса.1313 Исти је случај и са документом из јуна 1400. године, где се Астрас 1305 PLP no. 6223; уп. поглавље Посланици. 1306 Код Kalligas, Monembasi,a, 218, стоји, очигледно омашком, 1415–1416. година; cf. Mazaris, 116. 1307 Andrés, Catálogo, 26–27. 1308 Приређивачи Мазарисовог текста изнели су мишљење или да је Николин син оженио једну од незаконитих ћерки цара Манојла II или да је та титула имала почасни карактер (Mazaris, 101), док Kalligas, Monembasi,a, 219 само наводи да је у питању брак између његове и цареве деце. Kalligas, Monembasi,a, 220 даје могућност да је деспот Теодор II најпре био верен једном ћерком Николе Евдемоноиоаниса која је, међутим, умрла пре 1417. године када је уговорен деспотов брак са Клеопом Малатеста или да је евентуално деспот Андроник био ожењен једном његовом ћерком. 1309 Loenertz, Dominicains byzantins, 95 n. 2. 1310 Ekthesis chronica, 22. 1311 Kalligas, Monembasi,a, 219, 251 идентификује Евдемоноиоаниса, месазона деспота Константина, као Георгија, Николиног сина. 1312 PLP no. 1599; уп. поглавље Oivkei,oi. 1313 MM II, 322–3. Necipoğlu, Byzantium, 134 сматра да ову његову квалификацију као царевог gambro.j, као и све такве квалификације које су означавале сродство са византијским царем, не треба схватити дословно. Уп. поглавље Oivkei,oi. 196 помиње као ујак покојне Ане Палеологине, жене Петра Палеолога (to.n qei/on th/j gunaiko.j auvtou/ evkei,nhj, kura/j :Annhj th/j Palaiologi,nhj, to.n peripo,qhton gambro.n tou/ krati,stou kai. a`gi,ou mou auvtokra,toroj, evn a`gi,w| pneu,mati avgaphto.n ui`o.n th/j h`mw/n metrio,thtoj, ku/r Micah.l ton. VAstra/n). Њен рођени брат био је господин Алексије Аспиетис. То би значило да је она постала Палеологина удајом, а тиме је можда и Михаило Синадин Астрас био царев рођак.1314 Верује се, иако то извори не наводе, да је Лука Нотарас оженио једну припадницу рода Палеолога. Он се, наиме, у изворима, помиње као царев gambro,j.1315 Чињеница је, међутим, и да је његова најмлађа ћерка Ана Нотарас задржала и име Палеолог, што показује да је имала нејасну, али некакву везу са царском породицом.1316 Томе, међутим, може да буде разлог и чињеница да је његов брат био ожењен припадницом рода Палеолога, те је његов отац, био sumpe,nqeroj, а он сам, стога, gambro,j. Иларион Дорија1317 био је Ђеновљанин и царев зет, ожењен вабрачном ћерком Манојла II Палеолога Изабелом или Забијом. Тако га, као царевог зета, помињу извори,1318 а потписан је као tou/ peripoqh,tou gambrou/ th/j basilei,aj h`mw/n kurou/ ~Ilari,wnoj Nto,ria у уговору из 30. октобра 1418. године између Царства и Венеције.1319 Знамо да је Матеј Палеолог Асан1320 био шурак деспота Димитрија Палеолога. Тако је, наиме, потписан (Matqai/oj Palaiolo,goj o` VAsa,nhj kai. gunaikadelfo.j tou/ auvqe,ntou mou tou/ despo,tou) у писму које је лично упутио маркизу Фераре Борсу, а које му је предао oivkei/oj деспота Димитрија Атанасије Ласкарис, каваларије. Матеј се маркизу обраћа са peripo,qhte sumpenqere. tou/ paneutucesta,tou mou auvqe,ntou kai. 1314 MM II, 400. 1315 Будући да га извори помињу као царевог gambro,j, Runciman, Notaras, 447–449 мислио је да се Лука оженио ћерком Јована VII Палеолога. Matschke, Personengeschichte, 804 сматра да је Лукина жена била пореклом од рода Асана, који су имали везе са Палеолозима. 1316 Verpeaux, Hiérarchie, 435 n. 90; Kiousopoulou, Louka,j Notara,j, 167. 1317 PLP no. 29091; уп. претходно излагање. 1318 Syropoulos, 112; Clavijo, 62, 78 . 1319 MM III 162. 1320 PLP no. 1508; уп. поглавља Архонти Мореје, Посланици и Кефалије. 197 despo,tou ~Rwmai,wn.1321 Осим тога, помиње се да је у име деспота Димитрија и у име tou/ peripoqh,tou gunaikadelfou/ auvtou/ kai. h`mw/n kuri,ou tou/ evndoxwta,tou kai. evklamprota,tou kurou/ Matqai,ou Palaiolo,gou tou/ VAsa,nh јануара 1463. године наложено да се саставе катастарске белешке за острво Лемнос.1322 Андроник Ласкарис Падијат1323 помиње се у једном рукопису као рођак деспота Томе Палеолога. Индикативно је, коначно, да се као царев рођак помиње и деспот Стефан Лазаревић. Тако га ословљава цар Манојло II Палеолог у простагми од 20. октобра 1406. године коју је, на молбу свог рођака, деспота Стефана Лазаревића (tou/ peripoqh,tou evxade,lfou th/j basilei,aj mou evutucesta,tou despo,tou ku/r Stefa,nou) и своје супруге, Јелене Палеолог, издао у корист манастира Св. Пантелејмона на Св. Гори, а којом се овој монашкој заједници, која је раније уживала заштиту родитеља Јелене Палеолог и деспота Стефана Лазаревића, додељује нека земља на Лемносу.1324 Цар му се, дакле, обраћа на начин на који се иначе обраћао неком свом рођаку.1325 Деспот Стефан Лазаревић се на исти начин помиње и у документу из јуна 1407. године.1326 Било је мишљења да се сродство цара Манојла II и деспота Стефана Лазаревића заснивало на Стефановом браку са ћерком Франћеска II Гатилузија, таста Јована VII Палеолога, са једне стране, а са друге стране на чињеници да је мајка Франћеска II била сестра Јована V Палеолога.1327 Могуће је, међутим, да термин не сугерише толико степен сродства, који, бар ако се ради о овом о којем је реч, и није близак, већ да је употребљен како би показао какав је био однос Царства Ромеја и цара васељене према Србији и њеном владару у датом тренутку. Оваква адреса није била упућена деспоту Стефану као царевом рођаку по крви, већ као царевом рођаку по месту у хијерархији држава које је Србија у том тренутку заузимала у очима Византинаца. 1321 ПП IV, 265. 1322 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 300. 1323 PLP no. 21290; уп. поглавља Кефалије, Посланици и Архонти Мореје. 1324 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 118–120. 1325 „Eivj a;rconta prosgenh/ auvtou/, o` basileu,j “Peripo,qhte evxa,delfe th/j basilei,aj mou, me,ga dome,stike, ku/r VAndro,nike Palaiolo,ge Kantakouzine,“, Darrouzès, Ekthésis néa, 69. 1326 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 123. 1327 Ibid., 119 (коментар S. Ćirković). 198 IV Архонти у служби цара 1. Dou/loi Они блиски цареви људи, које су документи и други називали царевим oivkei,oi, себе су, најчешће, називали или, боље рећи, потписивали као цареви dou/loi. Њихов потпис, који илуструје њихов однос према владару, увек је исти: o` dou/loj tou/ krataiou/ kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. basile,wj, после чега се наводи име конкретне личности.1328 И док су у претходном периоду, током XIV века, у коме још увек постоји земљопоседничка аристократија, цареви dou/loi подједнако и независни апанажисти и чиновници, током XV века, чини се, квалификација одређене личности као царевог dou/loj сугерише или његов близак однос са владарем као царевог oivkei/oj, што је био и један од услова за стицање угледног социјалног статуса, или његов чиновнички положај. Јер, као и у претходним столећима, они који су били нижег социјалног статуса, тј. они који нису били аристократи по рођењу, настојали су да се докопају неке јавне службе у администрацији како би ушли у највиши друштвени слој у Царству. Ови људи су били веома образовани и најчешће су своју каријеру започињали стицањем доброг образовања или у Цариграду или у неком другом важном урбаном центру. Неки од њих који би успели да се домогну неке службе касније би имали истакнуте каријере високих дворских достојанственика, вероватно у различитим логотесијама. Неки би постајали блиски владару и успевали да се чак и брачним везама вежу за њега.1329 Многи dou/loi су, тако, били истовремено и oivkei,oi. Неки се, међутим, помињу само једном у неком документу и не знамо ништа више о њиховим животима или функцијама. Dou/loi цара, били они oivkei,oi или не, чине једну групу људи и немају нужно нешто заједничко, осим што су у некој врсти служења држави. Могуће је да је термин dou/loj у вези са речју doulei,a, што значи, између 1328 Dölger, Schatzkammern, 151; Максимовић, Управа, 14, 75, нап. 56. 1329 Kyritses, Aristocracy, 47‒48, 51. 199 осталог, државну службу, посао. У сваком случају, сви дворски достојанственици, фискални чиновници, војни заповедници, царски секретари, управници царских имања, сви који су ангажовани у државној служби или су у служби цара лично, себе називају, бар званично, dou/loi. Нису, међутим, сви од њих oivkei,oi. Њихов статус је нижи од статуса oivkei,oi. Наравно, није сасвим јасно зашто су једни oivkei,oi, а други, са сличном функцијом, нису.1330 Биће да је и то зависило од њихове личне везе са василевсом. Извори, тако, као цареве dou,louj помињу неке истакнуте личности, цареве рођаке, oivkei,ouj и сенаторе. Константин Асан,1331 qei/oj царева Јована V и Манојла II, потписан у једном недатованом документу, којим се одриче учења Варлаама из Калабрије и Георгија Акиндина, као царев dou/loj.1332 Андроник Сфранцис Севастопул1333 помиње се само у једном документу као царев dou/loj. Он је по налогу деспота Димитрија Палеолога, који је 1430. године добио на управу Лемнос, саставио попис добара манастира Дионисијата на овом острву.1334 Могуће је да су он и Севастопул Сфранцис, сенатор, били иста личност.1335 Иста идентификација могућа је и са Севастопулом Фоком, апографевсом са Лемноса.1336 Један апографевс овог имена помиње се на Лемносу између 1393. и 1396. године.1337 Могуће је да је он био заповедник брода цариградског цара који се у Венецији задужио за 300 дуката како би снабдео свој брод.1338 Верује се, такође, на основу још увек неиздатих докумената, да је Севастопул Фока најпре потписао један практикон за манастир Ватопед јуна 1387. године. Потом се, заједно са Јованом Дуком Принкиписом Хилом, помиње у, такође неиздатом, практику из априла 1388. године који се односи на поседе манастира Пантократора, а који је поменут у 1330 Kyritses, Aristocracy, 15–16. 1331 PLP no. 1503; уп. поглавље Архонти–титуле. 1332 MM II, 267. 1333 PLP no. 25081; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Архонти на Лемносу. 1334 Actes de Dionysiou, 135–152. 1335 Cf. PLP no. 25085. 1336 PLP no. 25086; уп. поглавље Архонти на Лемносу. 1337 Dölger, Schatzkammern, 51; Actes de Pantocrator, 148, 149. 1338 Matschke, Ankara, 110 n. 390, 114 n. 417, 119 n. 439. 200 хрисовуљи Манојла II из 1393. године.1339 Сматра се да је он Фокс кога спомиње Мазарис, ‟са очима као у чавке, цењени процењивач земље како на Црном тако и у Белом мору (Егеј) (o` melai,nhj me.n kai. leukh/j qalla,thj crhmati,saj avpografeu.j dokimw,tatoj) који је вођен духом, боље рећи деменцијом, постао монах”.1340 И Јован Палеолог Кантакузин,1341 царев evxa,delfoj и кефалија Патре, Мистре и Коринта, помиње се, заједно са извесним Теодором Ерастопулом,1342 као dou/loj деспота Томе Палеолога у једном документу из августа 1438. године.1343 Георгије Ласкарис Леонтарис1344 помиње се као dou/loj цара Јована VII Палеолога у једној хронолошкој белешци из 1408. године.1345 Алексије Каваларије Цамплакон1346 и Јован Каваларије Цамплакон1347 били су синови Михаила Каваларија Цамплакона1348 и сву тројицу извори, у периоду између 1370. и 1376. године помињу као цареве dou/loi. Наиме, августа 1370. године Михаило Каваларије Цамплакон поклонио је манастиру Ватопеду неку земљу у Принариону под условом да монаси у службама помињу њега и његовог покојног брата Алексија и да њему или неком његовом наследнику, сину или унуку, обезбеде један аделфат.1349 Алексије Каваларије Цамплакон поседовао и један врт у Верији, како нам то саопштава један документ из марта 1376. године. Тај врт је Алексије наследио од покојног оца и покојног деде, великог папије. Међутим, монаси манастира Ватопед приложили су документа која доказују да је тај врт припадао манастиру Св. Јована Продрома, метоха Ватопеда у Верији, који је основао и потом Ватопеду завештао извесни Сарантин. Како је Алексије јако волео Ватопед, али и врт, у којем је лично посадио већину дрвећа (oivkei,aij cersi.n), он тражи од Ватопеда да до краја 1339 Actes de Lavra III, 217. 1340 Mazaris, 36; Trapp, Probleme, 187. 1341 PLP no. 10974; уп. поглавља Кефалије и Цареви рођаци. 1342 PLP no. 6112 где се наводи да овај начин читања његовог имена није сасвим известан, пошто оно није сачувано у целини. 1343 Gerland, Neue Quellen, 218–222; Zakythinos, Despotat, II, 112. 1344 PLP no. 14674. 1345 Kleinchroniken II, 616. 1346 PLP no. 27749; уп. поглавља Oivkei,oi и Сенатори. 1347 PLP no. 27757. 1348 PLP no. 27760. 1349 Theocharides, Tzampla,kwnej, 141–147; Pavlikianov, Aristocracy, 142–143. 201 живота држи врт, али да манастиру за то плаћа шест унци дуката. После његове смрти врт би у потпуности припао Ватопеду, који би тада једино био дужан да уклони капију која је одвајала врт од Алексијеве куће.1350 Док Алексија Каваларија Цамплакона помињу многи други извори као царевог oivkei/oj и сенатора, Јован Каваларије Цамплакон није познат из других докумената. У истом документу су, најпре као цареви oivkei/oi, а потом као dou/loi потписани господин Манојло Кантакузин Факрасис1351 и Димитрије Мелитиниотис.1352 Антоније Калотет1353 и Георгије Јагупис,1354 апографевси, потписани су најпре као oivkei,oi у простагми Манојла II Палеолога из 20. октобра 1406. године којом је цар на молбу свог деспота Стефана Лазаревића и своје супруге Јелене Драгаш доделио манастиру Св. Пантелејмона на Св. Гори неку земљу.1355 Јагупис и Калотет су, овог пута као цареви dou/loi, потписали документ из јуна 1407. године која је била вредност земље дате манастиру.1356 У цареве dou,louj свакако су биле убрајане и генералне судије (kritai. kaqolikoi,) Ромеја. Реформом судства, коју је 1329. године извршио цар Андроник III Палеолог, постали су врховни судски колегијум Царства, састваљен од четири члана, двојице лаика и двојице црквених лица, од којих је један требало да буде епископ. Заменили су трибунал од 12 чланова, свештених лица и сенатора, који је 1296. године основао Андроник II.1357 Пошто је њихов рад, често праћен скандалима, био у извесном смислу компромитован,1358 цар Манојло II Палеолог је, вероватно 1398. године, формулисао правила њиховог рада. Овом регулативом су сви поданици Царства и судски случајеви долазили под њихову јурисдикцију, а одлука се доносила 1350 Theocharides, Tzampla,kwnej, 150–153. 1351 PLP no. 29586; уп. поглавље Сенатори. 1352 PLP no. 17850; cf. PLP no. 17849. 1353 PLP no. 10603; уп. поглавље Oivkei,oi. 1354 PLP no. 7821; уп. поглавље Oivkei,oi. 1355 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 118–120; Dölger, Regesten, no. 3314, који наводи 8. октобар 1406. године као датум простагме. 1356 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 120–125. 1357 Lemerle, Juge général, 292–316; ODB 1158 (A. Kazhdan). 1358 И Mazaris, 18 на једном месту осорно констатује да када правда нестане, право је на страни утицајних и оних који боље плате, или боље рећи на страни најмоћнијих и најбогатијих (tou/ ga.r dikai,ou avpolwlo,toj tw/n ma,la ivscuo,ntwn kai. plei,w parecome,nwn, ma/llon de. tw/n mega,la duname,nwn kai. euvrubi,wn kai. plou,tw| briqo,ntwn to. di,kaion gi,gnetai). 202 већином гласова у колегијуму. Под њиховим ауторитетом налатили су се и табуларији, који нису имали овлашћења да делују независно.1359 Поред ових, има сведочанстава да су постојале и локалне судије, нпр. у Мореји. Међутим, у одлукама Цариградске патријаршије не користи се термин „генералне судије“, већ термин „судије секрета“ (sekretikoi. kritai,),1360 а њихова пресуда носи назив sekretiko.n gra,mma.1361 Сервопул Франгулиос1362 помиње се као генерални судија Ромеја у Цариграду између 1448. и 1453. године. Пре тога, 1422. године био је секретар (kantzela,rioj) Марка Квиринија, млетачког баила у Цариграду. Цар Јован VIII је, наиме, 19. септембра 1442. године продужио претходне уговоре са Млетачком Републиком на пет година. Оба текста овог документа, и на грчком и на латинском, била су сачињена „dia. ceiro.j logi,ou avndro.j Fraggouli,ou tou/ Serbopou,lou, basilikh|/ kai. doukikh|/ tw/n Beneti,kwn evxousi,a|, diplou/ notari,ou kai. kantzelari,ou tou/ eivrhme,nou su,r mpai?oo,lou kai. th.j kou,rthj tw/n Beneti,kwn evn th|/ Kwnstantinoupo,lei“.1363 У писму деспота Димитрија Палеолога, упућеном француском краљу Шарлу VII 1455. године, он је помеут као fratrum olium meorum Imperatorum Cancellarium, et Romeorum Judicem generalem.1364 Исто тако, арагонски краљ Алфонсо V ословио га је у писму из јуна 1454. године са olim imperialis cancellarius ac judex Romaeorum generalis. Марта 1456. године био је посланик деспота Томе миланском војводи.1365 Међутим, вероватно није био васељенски судија на Пелопонезу, већ за време владавине последња два византијска цара, те је по паду Цариграда побегао из престонице у Мореју.1366 Извори га помињу и са епитетом miles 1474. године. Георгије Инеотис1367 помиње се, уз митрополита Верије Евстатија, као генерални судија у документу од 15. јуна 1407. године. Њих двојица су, као 1359 Schilbach, Hypotyposis, 64–70. 1360 MM II, 380–382, 424–426; Darrouzès, Regestes, nos. 3125, 3157. 1361 Darrouzès, Regestes, 393 (crit). 1362 PLP no. 25183. 1363 MM III, 215. 1364 ПП IV, 197. 1365 Zakythinos, Despotat, I, 281‒283. 1366 Ibid., II, 131. 1367 PLP no. 21020; уп. поглавље Oivkei,oi. 203 генералне судије Ромеја, пресудили, у спору између светогорског манастира Велике Лавре и архиепископије Имброса, у корист Лавре. Спорна је била једна икона Св. Архангела Михаила, из манастира званог tou/ Kalamidiw,tou у Палеолопољу на Имбросу. Архиеископ је, наиме, тврдио, да су икону незаконито присвојили монаси Лавре. Ови су, подносећи простагме царева Андроника III и његовог сина Јована V Палеолога, доказали да су читав манастир и сва његова имовина били власништво Лавре. Овај документ је, као царев dou/loj и генерални судија Ромеја, својеручно, потписао Георгије Инеотис.1368 Он је, по свој прилици, иста личност са Инеотисом, царевим oivkei/oj. Силвестер Сиропул,1369 потоњи цариградски патријарх (1463–1464) и аутор списа посвећеног збивањима пре, током и после Фирентинске уније, био је, такође, и генерални судија 1437. године. Наиме, с обзиром на то да је цар имао намеру да као део византијске делегације са собом у Италију поведе и Сиропула, месазон Лука Нотарас је у неколико наврата покушао да Јована VIII одврати од ове идеје, сматрајући i[na to. kaqoliko.n krith,rion evnergh//tai.1370 Коначно, и Генадије Схоларије,1371 први васељенски патријарх под османском влашћу, био је генерални судија, верује се, у време између 1437. и 1442. године. Извесни Варанг Адам1372 помиње се као генерални судија Ромеја 1395. године у Цариграду.1373 Најчешће се сматра да је Георгије Гемсит Плитон1374 такође, између осталог, био и генерални судија Ромеја у Мореји 1415. године. Наиме, своју приповест Мазарису о несрећама које су га задесиле, Манојло Оловол, саопштава нам писац, започиње најпре помињањем четворице судија, али по именима по којима их знају у Аду. Међу њима, као другог по реду, помиње to.n de. Mo,gwn mesto,n, тј. Проблема 1368 Actes de Lavra III, 152–153. 1369 PLP no. 27217. 1370 Syropoulos, 176, 1371 PLP no. 27304; уп. поглавље Сенатори. 1372 PLP no. 2150→91436. 1373 A. Tselikas, VAntibolh. tou/ keime,nou th/j ~Exabi,blou tou/ VArmenopo,lou, ~O ~Eranisth,j 8 (1970) 284; M. Fögen, Zeugnisse byzantinischer Rechtspraxis, Fontes Minores V, Frankfurt 1982, 223. 1374 PLP no. 3630; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Кефалије. 204 Изобиљног.1375 Њих је, као четворицу генералних судија Ромеја, идентификовао Г. Теохаридис.1376 Међутим, такав став су оспоравали неки научници.1377 Извесно је, ипак, да је Плитон био судија. Тако га бар назива Јероним Харитоним у посмртном слову, истичући да никада ниједна страна, било да је добила или изгубила парницу, није напустила суд незадовољна његовом одлуком.1378 У другој монодији поводом Плитонове смрти, коју је саставио монах Григорије, помиње се као заштитник tw/n patrw|,wn kai. koinw/n no,mwn, те као заштитник највишег суда Хелена (prosta,thj tou/ tw/n ~Ellh,nwn megi,stou dikasthri,ou).1379 Има мишљења да су ово били само конвенционални атрибути, с обзиром на то да ниједан израз не одговара било којој посебној дужности или положају, а поглавито функцији васељенског судије1380 и да су обојица панегиричара просто хвалила његово изванредно познавање права.1381 Међутим, с обзиром на то да су у питању два реторичка списа, и није за очекивати да се у њима користе прецизни технички термини. Никола Вулотис Агалон1382 се помиње као генерални судија Мореје и dikaniko,j у Мистри 1447. године. Био је и нотар, писац, посланик и поседник рукописа.1383 Наиме, у рукопису који се чува у Националној библиотеци у Паризу, он је, као писац књиге (nomi,mou bibli,ou), која је завршена маја 1447. године, потписан као kaqoliko.j krith.j tou/ Morai,ou.1384 Константин Иванко1385 био је судија у Солуну између 1402. и 1420. године. Родом Солуњанин, вероватно је нешто од свог образовања стекао и у престоници. Зна се да је био учитељ реторике Манојла II Палеолога, током 60-их или 70-их година XIV века. Одржавао је писмену коресподенцију са царем, о чему нам сведочи 1375 Mazaris, 18. 1376 Theocharides, Buzantinoi. kaqolikoi. kritai., 495–500, идентификујући их као Факрасиса, Плитона, митрополита Анкаре и скевофилакса Св. Софије. 1377 Zakythinos, Despotat II, 131; Th. Nikolaou, Ai` peri. politei,aj kai. dikai,ou ivde,ai tou/ G. Plh,qwnoj Gemistou/, Thessalonike 1974, 122, n. 1. 1378 PG, 160, 808. 1379 PG, 160, 817. 1380 I. Mamalakis, ~O Gew,rgioj Gemisto.j Plh,qwn, Athens 1939, 109. 1381 Woodhouse, Plethon, 87. 1382 PLP no. 107. 1383 Zakythinos, Despotat I, 281–283. 1384 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 303, 305, 493; ПП IV, 197; Zakythinos, Despotat II, 130–131. 1385 PLP no. 7973; уп. поглавље Архонти Солуна. 205 једно од василевсових најдужих, нама познатих, писама,1386 које му је упутио између 1404. и 1408. године и у којем га описује као изванредног учитеља. Зна се да је сам Иванко саставио говор поводом смрти солунског митрополита Исидора Главаса (c. 1396), те једно писмо упућено светогорском проту Симону (1410–1416).1387 Зна се, такође, да је Иванко био учитељ и извесног Катадокина, знаног као Катавлатас, кога је, у свом подругљивом делу, Јован Аргиропул назвао Скатавлатас. Њега је, због умешаности у извесну љубавну аферу са једним од ученика, Иванко лишио даљег подучавања. Овај спис потврђује да су и Иванко и поменути прот Симон били судије у Солуну, те да им је Катадокин био секретар.1388 Постоји могућност да је он иста личност као и извесни Иванко кога је кефалија Лемноса, Георгије Синадин Астрас, послао у инспекцију у манастир Велику Лавру на Св. Гори.1389 У поменутом писму које му је упутио, цар Манојло II најпре приповеда како се Иванко, још од младићких дана, истицао својом говорничком вештином, којом другима није давао повода за завист. Као резултат, уследиле су почасти, позиви на саборе, академије и дворове (prosklh,seij te kai. timai. para. ta. bouleuth,ria, para. ta. mousei/a, para. ta.j di,kaj auvta,j). Људи су, наставља цар, желели да слушају његово мишљење и настојали су да му сви они високог ранга са задовољством омогућавају напредак (to, te pei/qesqai oi-j gnoi,hj kai. to. pa,ntaj soi su.n h`donh/| paracwrei/n tw/n prwtei,wn). Иако је он то настојао да избегне, други су га поставили и на највишу столицу (eivj th.n avnwta,tw kaqe,dran).1390 Јер за племените људе је потпуно пројављивање зла срамније него за злоделатеље да заиста буду такви (ka,toi toi/j gennai,oij avndra,si to. dokei/n fau,loij ei-nai ma/llon luphro.n h' toi/j ponhroi/j to. ei-nai toitou,toij). Када би се, опет, вратио кући, не би се одавао луксузу, како је могао и одбацио је опуштање (geno,menoj oi;koi ou;te th/| trufh/| sauto.n evxedi,douj paro.n kai. to. r`a|qumei/n evxo,n soi die,ptuej). Пошто је постигао такав ниво образовања, користио је своју говорничку вештину како би била на корист домовини и грађанима (kai. th.n 1386 Dennis, Letters, no. 45. 1387 Dennis, Letters, xlvi. 1388 Comédie de Katablattas, 47. 1389 Cydonès, I, 131. 1390 Dennis, Letters, 123. 206 patri,da kai. tou.j poli,taj avgaqh|/ glw,tth|), јер није сматрао добрим да дар који има чува у тишини и тако се покаже незахвалним и према домовини и према њеној деци. Радије је служио као пример својим савременицима. Осим тога, не само да је на најлепши могући начин садио цвет књижевности у душама младих, благошћу концизног метода који је сам, после много муке, открио, него је суделовао у многим стварима за које је знао да ће донети добра отаџбини (tw|/ patri,di), бранећи законе када би били нападани, дајући савете кад год је требало, као и подршку људима са великим проблемима.1391 А још импресивније је што је све то постигао у Солуну, граду‒мајци ретора, који је увек имао бројно потомство ове врсте.1392 Како се и у овом писму сугерише, а како нам то потврђује и Јован Аргиропул у инвективи посвећеној Катавлати, Иванко је држао школу реторике која је, без сумње, била вишег нивоа и можда орјентисана према праву.1393 Личност и дело Катадокина Димитрија Катавлатаса,1394 али и у извесном смислу друштвени профил корумпираних царских чиновника, остали су овековечени у инвективи коју му је посветио чувени Јован Аргиропул. Овај текст је, уједно, најбољи извор информација о Катавлати или, како га је називао Аргиропул, Скатавлати. Катавлатас је био пореклом из Сера. У неком тренутку свог живота затекао се у османској војсци из које је дезертирао и потом 1403. године дошао у Солун. Ту је најпре био ученик протонотара Форвина Алексија, а почетком XV века био је код Константина Иванка, који га је, после једне афере са једним учеником, избацио из школе, како тврди Аргиропул.1395 Између 1405. и 1421. године био је царски табуларије у Солуну, те Иванков и секретар Симона, светогорског прота, обојице судија у Соулуну. Потписао је једну даровницу августа 1405. године у Солуну као ÂDhmh,trioj o` Katablat¿a/jÀ ¿kai.À basil¿ikÀo.¿jÀ taboull¿a,Àr¿iojÀ bebaiw/n 1391 Dennis, Letters, 125. 1392 Ibid., 127. 1393 Comédie de Katablattas, 11. 1394 PLP nos. 11410, 11411, 92341. 1395 Издавачи Аргиропуловог списа, међутим, сумњају у ову тврдњу, с обзиром на то да га је нешто касније Иванко ангажовао као свог старог ученика у својој служби и као свог штићеника, Comédie de Katablattas, 11. 207 ¿kai.À marturw/n u`p¿e,grayÀaÂ.1396 Шест година касније потписаће на реверсу једну судску одлуку солунског црквеног суда коју су 10. априла 1421. године потписали епископ Кампаније Мелетије и велики хартофилакс Солуна Никола Превезијан: ÂVEde,qh to. paro.n dia. ceiro.j Dhmhtri,ou tou/ Katablata/ ¿kai.À basil¿ikÀou/ taboull¿aÀri,ou dia. to. avdia,blhtonÂ.1397 Помиње се, потом, као kri,thj tou/ bh/lou у Цариграду између 1430. и 1449. године.1398 Ова посебна врста судија деловала је у Цариграду још од X века. Према Валсамону, чинили су један колегијум од дванаест чланова, а има мишљења да су били судије приликом надметања на Хиподрому. Заправо су чинили један од најважнијих судова у Царству. Име им потиче, по свој прилици, од места где су се састајали ‒ иза завесе (bh/lon) на Хиподрому. Иако се сумњало у то да су преживели 1204. годину, има извора, од којих је најексплицитнија Аргиропулова инвектива, који их повремено помињу током XIV и у првој половони XV века.1399 Димитрије Катавлатас саставио је и један говор посвећен Костантину XI приликом његовог устоличења за цара.1400 Георгије Комис1401 помиње се као царев dou/loj у Солуну 1404. године. Наиме, у документу из октобра поменуте године, који је, као dou/loj tou/ krataiou/ kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. basile,wj, потписао судија Константин Иванко,1402 царски трибунал у Солуну наложио је манастиру Дохијару да Марији Девлицини исплати новац на име годишњег износа за три аделфата. Документ су на крају потписали сакеларије солунске митрополије ђакон Никола Превезијан и царев dou/loj Георгије Комис.1403 Кавкадин Теодор1404 био је царски службеник у Цариграду крајем XIV и почетком XV века. Наиме, почетком 80–их година XIV века Димитрије Кидон га је, као доброг човека и ретора, препоручио за царску службу Јовану V Палеологу, а овај 1396 Batopedinus, ~Agioreitika., 337–339. 1397 Dölger, Schatzkammern, no. 102, који га је, погрешно, прочитао и приписао извесном Катавласту (Katablastou/). 1398 Comédie de Katablattas, 35, 43, 47, 61, 65. 1399 ODB 2157‒2158 (A. Kazhdan). 1400 Comédie de Katablattas, 85‒86. 1401 PLP no. 92400; уп. поглавље Архонти Солуна. 1402 PLP no. 7973. 1403 Actes de Docheiareiou, 267–269. 1404 PLP no. 11561; уп. поглавље Архонти‒профил. 208 му је, потврдивши то простагмом, доделио место у царској бирократији са скромном платом. Али, у томе су га дуго времена спречавали извесни чиновници који су ‟тврдили да то треба даље испитати и сматрали за исправно да тебе (цара) наново питају исту ствар и уопште они уништавају човека својим свакодневним одлагањима. Иако говоре да су га волели и иако су обећали да нема ничег што не би учинили само да климнеш главом, сада чак и после простагме они су лењи и на одмору и не сматрају да уопште треба да обрате пажњу. Уместо тога, једном приликом су га једноставно отерали када је дошао да разговара о овој ствари, а другом приликом су га обасули загонеткама несхватљивијим од Сфингиних. Коначно, налазе начин да га удаље без тога да узме твој дар”.1405 Кавкадин је убрзо добио своју службу и плату, али је све то убрзо и изгубио, чини се, делатношћи истих тих чиновника. Кидон, који тада више није био у милости Јована V, око 1386. године писао је царевом месазону, Гуделису, да се заложи како би овај добио назад своју службу. Кидон је писао да су му „наудили безобразни људи који настоје да ојачају своје позиције на рачун Царства. Завидели су на ситним средствима за живот које је примао од цара и лишивши га тога, осудили су га на сиромаштво. Стога он седи код куће, са женом и децом немајући ништа да у њу уђе, а трошећи оно што је током многих година уштедео“.1406 Кавкадин је стога желео да се врати на своју пређашњу службу (u`phresi,an) и на скромну плату како би достојно служио (leitourgi,an) цару и како ником не би дозволио да краде или присваја државне фондове на начин на који су многи то учинили. Кидон је, као човек који је једно време био месазон, био прецизан у употреби термина који су се тицали државне службе. Одатле произилази да је Кавкадин био чиновник који је на неки начин надгледао финансије.1407 Да ли је чињеница да га је Кидон у овим писмима хвалио као изузетног ретора утицала на то или не, тек, цар Манојло II му је упутио једно писмо постављајући га за учитеља, по свој прилици, своје деце. Цар му пише да је писмо које је овај претходно упутио њему прочитано пред малим, али не и неугледним (ouv fau,lw|) аудиторијумом 1405 Cydonès, II, 88. 1406 Ibid., 93. Cf. Cydonès, II, 300‒301 где се обраћа месазону Гуделису. 1407 Dennis, Letters, xlviii. 209 и да су сви до једног били очарани његовом лепотом. Сам цар је, међутим, био нарочито импресиониран начином на који Кавкадин придаје значај умеренсоти (me,tron). Пошто је, како се каже у писму, успео да убеди цара и пошто му је надање испуњено, рекло би се да је овога пута сам Кавкадин искао од василевса да му додели службу. Није, међутим, јасно да ли је поново тражио исту. Јер, овог пута постављен је за тутора (swfronisth.n) цареве деце и на крају писма цар изражава наду да ће овај нови, иначе не тежак задатак, Кавкадин обављати како ваља, ако се на то буде усредсредио.1408 Многи међу онима који се у документима помињу као цареви dou/loi обављали су службу апографевса (avpografei/j). Апографевси су били порески контролори и ревизори, најважнији фискални чиновници епохе Палеолога, који су били именовани не за одређени посао, већ на временски период. Јован Кантакузин записао је да апографевс (evxiswth,j)1409 праведно одузима од оних који имају сувише и даје онима који имају мање, припремајући тако све за будуће ратове.1410 Иако локални чиновници, они нису били само извршни органи централне власти у процесу додељивања власничких и широких имунитетних права, већ су често, када је то било потребно, имали и улогу арбитара, доносећи пресуде по сопственом суду.1411 Георгије Принкипс1412 помиње се у неколико повеља између 1407. и 1409. године као апографевс.1413 Идромен Димитрије1414 помиње се, заједно са Стефаном Дуком Радином, Константином Палеологом Инеотисом и Јованом Радином као царев dou/loj у једном документу из новембра 1421. године којим су управо поменути чиновници, одлуком 1408 Dennis, Letters, no. 27. 1409 Уп. Максимовић, Управа, 123, нап. 61а. 1410 Cant. III, 8; II, 62. 1411 Максимовић, Управа, 9, 112, 122, 128; ODB 134 (A. Kazhdan). 1412 PLP no. 23746; уп. поглавље Архонти Солуна. 1413 Actes de Xéropotamou, 210, 214; Actes de Lavra III, 160; Actes de Docheiareiou, 278; Actes de Dionysiou, 86. 1414 PLP no. 8077; уп. поглавље Архонти Солуна. 210 деспота Андроника Палеолога, доделили манастиру Дионисијату десет зевгарија земље и један рибњак у околини селишта Марискин на Халкидикију.1415 Док о Идромену не знамо ништа више, остали достојанственици поменути у овом познати су нам из других докумената и са другим титулама. Константин Палеолог Инеотис1416 и Јован Радин1417 помињу се као avpografei/j у Солуну између 1415. и 1421. године, тј. за време владавине деспота Андроника Палеолога другим градом Царства.1418 Исти је случај и са Стефаном Дуком Радином,1419 који је, међутим, био и кефалија Касандрије на Халкидикију.1420 Он, Михаило Цамплакон1421 и Јован Радин потписали су, као цареви dou/loi, још један документ који се тицао села tou/ La,ntzou, марта 1415. године.1422 У докумнету од децембра 1418. године, којим, по наредби деспота Андроника Палеолога, манастиру Дохијар потврђују сва права на поседе, уз обавезу да плаћа фиску порез и половину кефалатикиона, потписани су Стефан Дука Радин, Константин Палеолог Инеотис и Јован Радин, цареви и деспотови dou/loi.1423 Исти је случај и са документом од јануара 1420. године који су издали манастиру Велика Лавра на Св. Гори, а који се тицао његових поседа у области Рентина.1424 Једино потпис Стефана Дуке Радина као царевог и деспотовог dou/loj је видљив на документу од априла месеца 1421. године којим се, поново на заповест деспота Андроника, манастиру Великој Лаври даје 50 перпера за трошкове поводом прославе празника Св. Апостола Петра и Павла. Пошто је Лавра давала до тада за фиск 72 номизме од села tou/ La,ntzou, од сада ће, сходно свему претходно изложеном, давати само 22 перпере.1425 1415 Actes de Dionysiou, 114–121; Ферјанчић, Поседи, 137. 1416 PLP no. 21028; уп. поглавље Архонти Солуна. 1417 PLP no. 23991; уп. поглавље Архонти Солуна. 1418 Actes de Docheiareiou, 290; Actes de Lavra, III, 175; Actes de Dionysiou, 121. 1419 PLP no. 23999; уп. поглавља Кефалије и Архонти Солуна. 1420 Actes de Docheiareiou, 290; Actes de Saint–Pantéléèmôn, 128; Actes de Lavra, III, 175; Actes de Dionysiou, 121. 1421 PLP no. 27759; уп. поглавље Архонти Солуна. 1422 Batopedinus, ~Agioreitika., 336. 1423 Actes de Docheiareiou, 290. 1424 Actes de Lavra III, 175. 1425 Batopedinus, ~Agioreitika., 335; Ферјанчић, Деспот Андроник, 229. 211 И Павле Газис1426 помиње се у документима као царев dou/loj, али и avpografeu.j у Солуну између 1406. и 1409. године, те на Лемносу 1416. године. Поменут је, такође, и као свештеник у Солуну 1419. године.1427 Мелахрин Јован Дукс1428 помиње се у документу из септембра 1415. године као царев dou/loj у Солуну. Документ нам, иначе, саопштава да су се солари Солуна одлучили да доделе јеромонаху цркве Св. Павла годишњу пензију од 100 аспри.1429 Он је по свој прилици био солунски племић Ducha Melacrino којем је млетачки Сенат 1425. године подигао месечну плату са 70 на 100 аспри.1430 Није извесно да ли реч Дукс у његовом потпису означава титулу (дукс Солуна), с обзиром да се у изворима помињу личности које су и током XV века носиле достојанство великог дукса, или је то био део породичног имена.1431 И Димитрије Мамонас Григора1432 помиње се као kalo.j kai. pisto.j dou/loj у аргорвуљи којом му је 1444. године деспот Константин доделио неке поседе на Пелопонезу.1433 Није јасно какву је службу тачно обављао, али је јасно да је деспота верно служио. 1426 PLP no. 3452; уп. поглавља Архонти Солуна и Архонти на Лемносу. 1427 Kugéas, Notizbuch, no. 3; Batopedinus, ~Agioreitika., 337; Actes de Xéropotamou, 214; Actes de Dionysiou, 86; Actes de Lavra, III, 169, 219. 1428 PLP no. 17665; уп. поглавље Архони Солуна. 1429 Actes de Dionysiou, 92–97. 1430 Mertzios, Mnhmei/a, 50–51; Actes de Dionysiou, 93; Necipoğlu, Byzantium, 82, App. II. 1431 Polemis, Doukai, 145; Actes de Dionysiou, 95. 1432 PLP no. 4440; уп. поглавља Архонти‒профил и Архонти Мореје. 1433 ПП IV, 17‒18. 212 2. Дефенсори Defensor civitatis (=dhfe,nswr, e;kdikoj, evkdikhth,j) био је чиновник позног Римског царства који је деловао као полуприватни адвокат грађана провинције у односима са централном управом. Порекло ове службе је нејасно. Верује се да су у првој половини IV века на Истоку, у Египту и Арабији постојали тзв. синдики или екдики, који су били саветници градског становништва у конфликтима са администрацијом. На Западу их 368. године уводи Валентинијан I, у Илирику, као део царске антиаристократске политике. Први дефенсори постављани су од бивших функционера попут agentes in rebus, а неки су имали и сенаторски ранк. Њихов значај постепено опада, али цар Јустинијан I настоји да им га поврати. Њихова овлашћења била су широко дефинисана: бележили су жалбе и тиме проверавали локалну администрацију, а имали су и судска овлашћења у неким мањим случајевима. Током VII веку ова функција губи значај и смисао.1434 У доба Палеолога је, изгледа, ситуација другачија. Постојала су двојица дефенсора који су имали извршну власт тамо где су обављали ову службу и били су пре свега извршни орган суда. Из ~Upotu,pwsij, тј. правила која је пред крај XIV века објавио цар Манојло II Палеолог, а која су се односила на генералне судије Ромеја, сазнајемо неке детаље о надлежностима дефенсора. Тако су они (dia. tw/n defenso,rwn), у случају да није присутан приликом читања пресуде, осуђеног о томе обавештавали два пута.1435 Потом, ако би неко рекао или учинио нешто недозвољено свом противнику у судском процесу или судији, треба у складу са личношћу или прекршајем, да добије прекор од дефенсора. Ниједан други службеник осим дефенсора није имао право да утамничи, ослободи, да узима заклетве (avmaceu,ein) или печати (boullw,nein). Све одлуке и докази генералних судија требало је да испише писар на лицу места. Оне треба да се предају обојици дефенсора. Ако је осуђена личност рођак или пријатељ са једним од дефенсора, онда доказ треба да се преда само другом дефенсору и само он 1434 ODB, 600 (A. Kazhdan). 1435 Schilbach, Hypotyposis, 52. 213 треба да брани ту ствар. Без пресуде дефенсор не може да брани (i[na mhde.n defendeu,wsin).1436 Коначно, нико нема право да тамничи осим судија и кефалије, а извршење притвора је искључиво у надлежности дефенсора. Ако дефенсори не поступају у складу са својим овлашћењима, генералне судије их могу опоменути, а ако то не помогне, треба да их пријаве цару.1437 Исакије Асан1438 помиње се јануара 1400. године као дефенсор. Наиме, у питакиону од поменутог датума, којим се патријарх Матеј I обраћа митрополиту Хераклеје, каже се да је извесни презвитер Михаило, зет протопопа Влака из Каликратије, дошао да се жали како му је таст, пошто му је умрла ћерка, узео сву имовину од жениног мираза, иако је њихово троје деце остало са оцем. Патријарх позива митрополита да истражи ствар и да покаже писмо које му шаље царевом ујаку (pro.j ton. peripo,qhton qei/on), Исакију Асану, како би овај спровео (i[na defendu,sh|) патријархову одлуку. Ако је све онако како је то презвитер Михаило саопштио, и ако је патријархова одлука, да мајчина имовина припада деци, законита, нека је Асан одбрни као тамошња власт (a;rcwn tw/n auvto,qi pragma,twn)1439 и вољени син патријархове смерности.1440 Умро је по свој прилици после 1429. године као монах у манастиру Христа Филантропа у Цариграду. Стихови које је поводом његове смрти саставио Јован Евгеник саопштавају нам да је одрастао на двору и да је обављао различите службе, поставши и епарх Цариграда.1441 Знамо и да је повремено обављао дипломатске послове у име цара Манојла II Палеолога. Вријеније Леонтарис,1442 царев oivkei/oj, помиње се, између осталог, и као дефенсор у Селимврији. У синодалном документу из јуна 1401. године Вријеније се помиње као a[te defe,nstori o;nti th/j e`autw/n kri,sewj. Наиме, у њему је забележено да 1436 Ibid., 53. 1437 Schilbach, Hypotyposis, 54. 1438 PLP no. 1493; уп. поглавља Архонти‒титуле, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 1439 Matschke, Late Byzantine Kephalai, 142 на основу овога износи могућност да је Исакије Асан био чак кефалија у Каликратији (‟… and maybe governor of Kallikrateia in the surrounding area leading up to the town in 1400.”(?!)). Ако је то тачно, онда је Асан био „the governor of yet a third Byzantine city or held important administrative posts there, and in at least one case he bought his post in order to improve his financial situation and to get more from it than he has invested in it”. Уп. поглавље о царевим Oivkei/oi. 1440 MM II 333; Darrouzès, Regestes, no. 3093. 1441 ПП I, 211–212. 1442 PLP no. 14669→92519; уп. поглавља Oivkei,oi и Кефалије. 214 је монахиња Калони Пузулу примила ћерку ...1443 и потом је удала за ђакона Кондодуку. Уговором је осигурала и мираз, како у новцу тако и у другим предметима, што му је у највећој мери и предала. Убрзо по венчању Кондодука се пожалио царском суду у Селимврији,1444 док је још цар (=Јован VII) тамо боравио, захтевајући да се потврди стање његове имовине и тиме наложи да му монахиња преда читав мираз. Вријеније Леонтарис, који је био дефенсор у овом суђењу, био је овлашћен да пренесе пресуду. Како се успоставио мир између Цариграда и Селимврије, ова монахиња се, као и многи други, преселила у престоницу. Пратио ју је и зет, Кондодука, тражећи јој остатак мираза. Монахиња се на крају жали патријарху, тврдећи да не дугује ништа и подноси му једно Вријенијево писмо са његовим потписом. Кондодука се претвара да је писмо лажно и захтева да сведочи и Вријеније. Овај писмо проглашава фалсификатом протонотару ђакону Манојлу Валсамону, који му га је, по патријарховом налогу, однео на увид. Након тога су се обе стране поново појавиле на суду пред патријархом, где је Вријеније усмено поновио своју тврдњу, а Кондодука, замољен да покаже венчани лист, саопштава да га је изгубио и оптужио је монахињу да га је сакрила у својој келији. Она, под претњом изопштења, саопштава да о томе не зна ништа. Коначно, под патријарховом поновном претњом изопштења, монахиња Калони тврди да поседује само један прекривач за кревет, котао од 14 литара, врч од четврт литра, комад златног накита у вредности од 2 унце (ouvggi,aj b), икону у вредности од 10 перпера, један молитвеник, три пешкира, 25 перпера злата и три венчане бурме. Икона и бурме се још увек налазе у Селимврији, а она од свог зета тражи 70 мерица вина које јој овај, такође, дугује. На то је патријарх одлучио да Кондодука преузме готово сву њену имовину, уз извесна ограничења око њеног новчаног дела. Узео је, наиме, само 10 од 25 перпера, а остатак је требало да преузме тек пошто монахињи исплати оно што јој 1443 Недостаје име, тј, део текста (М. Н.). 1444 Darrouzès, Regestes, 436 закључио је да из текста није јасна функција овог суда у Селимврији, сматрајући да је било могуће да је Јован VII именовао сопствене генералне судије. То је предложио још Lemerle, Recherches, 382 sq. Велика аутономија ове апанажне области под Андроником IV и Јованом VII Палеологом, недостатак везе са Цариградом, те пространа територија око самог града могли су утицати на појаву васељенских судија као највише судске инстанце у Селимврији, Мешановић, Последњи век, 270. 215 дугује или докаже да јој није дужан. Исплаћено му је и додатних пет перпера које је требало да врати монахињи пошто му она преда икону и бурме из Селимврије.1445 Иако има мишљења да је Вријеније Леонтарис био дефенсор пре 1399. године,1446 податак да му је током овог процеса из 1401. године протонотар ђакон Манојло Валсамон однео на увид његово писмо за које се тврдило да је фалсификат (h` metrio,thj h`mw/n kri,nasa pe,mpei tou/to tw|/ polla,kij r`hqe,nti Bruenni,w| meta. tou/… ku/r Manouh.l tou/ Balsamw.n), можда говори у прилог претпоставци да није био у Цариграду у том тренутку.1447 Занимљива је подударност у каријерама Исакија Асана и Вријенија Леонтариса. Обојица су, најпре, готово истовремено, били дефенсори у градовима (Хераклеја Трачка, Селимврија) који су били део апанаже коју је још Андроник IV добио на управу 1381. године,1448 а потом је тим истим областима управљао и његов син Јован VII. Очигледно су најпре били присталице ове гране Палеолога.1449 Вријеније је био oivkei/oj Јована VII, а Исакије Асан, чини се, његов qei/oj преко мајке Марије Кераце.1450 Она је заједно са сином боравила у Селимврији пре него што су се вратили у Цариград крајем 1399. године и окупљала је и подржавала архонте који су били присталице њеног сина, те је могуће да је то био случај и са њеним рођацима.1451 По династичком измирењу и, пре свега, по смрти Јована VII 1408. године, обојица су пристали уз Манојла II и можда као награду обојица добили на управу сам Цариград. Није, међутим, из овог документа у којем се помиње Леонтарис јасно какав је однос између кефалије и дефенсора био бар у Селимврији. Јер, у року од годину дана Вријеније се најпре помиње као кефалија, тј. заузима 1445 MM II, 502–505; Darrouzès, Regestes, no. 3213; Ферјанчић, Оглед, 75; Мешановић, Последњи век, 269–270. 1446 Laurent, Trisépiscopat, 58 n. 113; Matschke, Ankara, 46. 1447 Chortasmenos, 127. 1448 Радић, Време Јована V, 406–407. 1449 О архонтима присталицама Јована VII cf. Ganchou, Autour de Jean VII, 367–385, нарочито 370–372. 1450 Божилов, Асеневци, 218‒224. 1451 „… o` de. basileu.j o` a[gioj, o` ku/r VIwa,nnhj, o` avneyio.j auvtou/, evpanh/lqen evntau/qa avpo. th/j Shlubri,aj meta. th/j krati,sthj kai. a`gi,aj despoi,nhj, th/j mhtro.j auvtou/, kai. tw/n avrco,ntwn auvtou/ pa,ntwn“, MM II, 360. Подсетимо да су Марија Кераца и њен син помогли царевој qei,a Ани Палеологини да припреми мираз ћерки коју је удала за Филипа Цикандилиса, такође присталицу Јована VII (MM II, 329–330). Уп. поглавље Oivkei,oi. 216 истакнутији положај, а потом постаје дефенсор, чија су овлашћења била незнатнија. Могуће је да је истовремено обављао обе дужности, иако га ниједан од документата не помиње истовремено са обе функције. Извесни Факрасис1452 је поменут као дефенсор у Солуну 1422. године. Анонимни чиновник Солунске митрополије је, наиме, забележио да је од 25 номизми које је “њима“ дуговао извесни Музалон на име ренте за апотеке (mureyÉikw/nË evrgasthri,wn) до 1. маја 1422. године, дао преко дефенсора Факрасиса (dia. tou/ defe,nsoroj tou/ Fakrash/) 15 номизми и дугује тако још десет.1453 Најпре, ове апотеке су очигледно биле власништво Солунске митрополије и даване су под закуп солунским занатлијама и трговцима.1454 Дефенсор Факрасис је, са друге стране, могао предати митрополији заостали закуп или као Музалонов пријатељ или је, што се чини извеснијим, то учинио као посредник тј. чиновник у име дужника, судским путем примораног да врати дуг. Могуће је, с обзиром на то да му се не помиње име и с обзиром на то да су за дефенсоре постављане истакнуте личности, он иста личност са Манојлом Кантакузином Факрасисом.1455 У једном документу из августа 1400. године,1456 испод потписа генералних судија, Инеотиса и митрополита Верије, помињу се цареви oivkei/oi Дука Стравомитис1457 и Александар Ласкарис1458 као a;rcontej defe,nswrej. Недоумицу, међутим, изазива формулација, иначе непозната из других правних докумената, a;rcontej defe,nswrej u`pÎhrÐe,tai avpo. te Dou,ka tou/ Strabomi,tou k¿ai.À La,skari tou/ VAlexandrh/.1459 Није, заправо, јасно, да ли су ова двојица били a;rcontej defe,nswrej или су то била нека друга двојица чиновника, која су од Стравомитиса и Ласкариса добила мандат.1460 1452 PLP no. 29568. 1453 Kugéas, Notizbuch, 148. 1454 Ibid., 156. 1455 PLP no. 29586; уп. поглавље Oivkei,oi. 1456 ММ II, 424–426; Darrouzès, Regestes, no. 3157; уп. поглавље Oivkei,oi. 1457 PLP no. 26853. 1458 PLP no. 14523. 1459 Actes de Lavra III, 153. 1460 Ibid., 151. 217 Задатак eivj defe,ndeusin kai. boh,qeian kai. evpime,leian tou/ ~Agi,ou ;Orouj1461 добио је, простагмом цара Манојла II Палеолога из 29. септембра 1404. године, и царев oivkei/oj Димитрије Вулотис.1462 1461 Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta, 449. 1462 PLP no. 3084; уп. поглавље Oivkei,oi. 218 3. Кефалије Још је родоначелник последње византијске царске династије, Михаило VIII Палеолог, дајући сину упутства како треба да управља државом, препоручио да кефалије треба да буду биране из редова аристократије (tij tw/n eivj kefala.j avpotetagme,nwn mega,lwn avnqrw,pwn).1463 Да је централна власт слала у градове и утврђења која су се налазила под њеном влашћу истакнуте људе, сведочи и Дука који нас извештава да је цар, у овом случају Јован VII, пошто је преузео Солун 1403. године, у све градове и утврђења послао оне tw/n evndo,xwn који су их преузели и из њих истерали Турке.1464 Кефалије су се налазиле не само на челу градова, већ о области. У доба Палеолога помињу се на челу катепаникија, који се, међутим, од средине XIV века под овим термином не налазе у изворима, али је могуће да су се, тамо где је то могло, одржали до самог нестанка византијске државе. Чини се да су на Пелопонезу током XIV века постојале две врсте кефалија – опште (kaqolikh, или perie,cousa kefalh,) и локалне (merikw/j или kata. to,pouj).1465 У првој половини XV века су, тако, кефалије Мистре, Коринта и Патре, па и Мухлија, што сведочи пример Димитрија Асана, коме се Георгије Амируцис обраћа као h`gemo,na Нафплија, управљале не само градовима, већ и областима. Кефалија у доба првих Палеолога замењује дукса на положају провинцијског управника.1466 Термин, kefalati,kion, иако може да означава и порез или област којом управља кефалија, превасходно означава службу, функцију, положај и достојанство кефалије.1467 1463 A. Hiesenberg, Aus der Geschichte und Literatur der Palaiologenzeit, München 1920, 40 (цитирано према Максимовић, Управа, 11). 1464 Ducas, 113. 1465 Zesios, VEpigrafai., 546; Максимовић, Управа, 80. 1466 Максимовић, Управа, 42, 43, 50, 70, 79. 1467 Ibid., 73; Matschke, Late Byzantine Kephalai, 139. 219 Кефалије су на своје положаје постављане царском одлуком и, вероватно, царском наредбом (e;ntalma kefalatiki,ou).1468 Разлози због којих су кефалије могле бити и биле смењиване могли су бити напредовање у служби, смена због грешака, промене врховне власти.1469 Кефалије на Пелопонезу у XV веку смењивале су се у скалду са тим који је од деспота држао одређену територију. Тако је Сфранциса, који је био кефалија Селимврије док је град био апанажни посед деспота Константина, на том положају наследио Тома Кантакузин, када је град припао деспоту Теодору II. Кефалије као државни службеници нису добијали плату за своју службу. Њихов најважнији и најраширенији извор прихода представљао је тзв. митат (to. mita,ton), тј. право кефалије да купује жито и друге локалне производе по сниженој цени. Само део тих производа коришћен је да се подмире потребе локалне администрације, док је са остатком кефалија могао да се појави на тржишту као препродавац.1470 Ово је омогућило некима од њих, наравно, пре свега онима који су управљали приморским градовим, да се од средине XIV века све активније баве трговином. Знамо да је 1437. године, као кефалија Агатопоља, један Константин Палеолог био уплетен у трговину житом Црног мора.1471 Не чуди, стога, што је једном простагмом цар Манојло II Палеолог забранио солунском кефалији да спречава, што је до тада чинио, продају вина док не прода сопствено.1472 Чини се и да су у надлежност кефалије постепено прешли сакушљање пореза везаних за пристајање бродова у луку, а до извесне мере и комеркион.1473 Има, наравно, примера да се служба кефалије, као и у претходном периоду, куповала.1474 О томе говори један синодални документ из 1400. године у којем се каже да је Ана Палеологина Асанина, царева qei/a, тужила Георгија Гуделиса, царевог oivkei/oj, тражећи да јој се 1468 Cf. ММ V, 81; Sathas, Mnhmei/a, VI, 642–643. 1469 Максимовић, Управа, 78. 1470 Ibid., 95–97; Matschke, Late Byzantine Kephalai, 140. 1471 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 120–121. 1472 Мошин, Акти, 166; Максимовић, Управа, 97. 1473 Matschke, Late Byzantine Kephalai, 140. 1474 О трговини кефалатикионима у доба Палеолога уп. Максимовић, Управа, 76–77, 97–100; Kyritses, Aristocracy, 26, 194. 220 врати један виноград који је њен муж седам година пре тога продао Гуделису, пошто је, под претњом затвора, требало да плати за кефалатикион.1475 Није сигурно које су тачно биле компетенције кефалије у XV веку. Он је, пре свега, у владарево, царево или деспотово име, управљао одређеним градом или облашћу. Оно што је сугерисао сам указ о постављењу кефалије, потврђује се и на примерима из XV века. Био је одговоран за одржавање и обнављање градских утврђења, за одржавање поретка у граду, снабдевање војника и убирање прихода. Кефалија је, у смислу својих војних компетенција, заповедник градске посаде која, пре свега, треба да чува сам град и у њему обавља полицијску службу.1476 Његова војна овлашћена, међутим, у XV веку добијају све више на значају. У контексту турских освајања, сви византијски поседи су током читаве прве половине XV века били у непрестаној опасности. Зато је основни императив био да се они одбране или сачувају. Стога је дужност кефалије захтевала и одређене војничке вештине или компетенције, чему је најбољи пример Димитрије Ласкарис Леонтарис, kefalh. tw/n kefala,dwn. И заиста, војне актвности кефалија су упадљиве из примера који следе и то не само на простору Мореје, већ и другде. Изузетак је, међутим, Цариград, али византијска престоница била је сложенија урбана структура у односу на остале византијске поседе. Тако су кефалије не само управљале градовима, већ су браниле утврђења, настојале да прибаве помоћ, како војну тако и у храни, преговарале су са освајачем али су их, ако су били одани врховној власти, задржавале или предавале у скаду са одлуком цара или деспота. Наравно, било је и примера да су прекорачивали своје компетенције. Сфранцис, описујући устанак деспота Томе против Турака и деспота Димитрија на Пелопонезу, каже како су они са којима се ујединио почетком фебруара 1459. године од поседа Турака заузели Калавриту, а од поседа деспота Димитрија оне које су држали као кефалатикионе (evkratou/san w`j kefalati,kia), тј. Каритену, Вордонију, Кастрицу и неке друге како би њима опет владали, али овог пута као господари, а не као кефалије (i[na pa,lin e;cwsin auvtoi. tau/ta w`j auvqe,ntai 1475 MM II, 361–366; Darrouzès, Regestes, no. 3113; Ферјанчић, Поседи, 158–159; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти–титуле. 1476 Максимовић, Управа, 78, 89–90. 221 auvtw/n, ouvc w`j kefala,dej).1477 Тако историчар, чини се, наглашава разлику између чиновника који је неком облашћу управљао као кефалија и врховне власти у чије је име то чинио. Кефалија је имао и одређене судске компетенције.1478 ~Upotu,pwsij цара Манојла II нас, између осталог, обавештава да нико није имао право да тамничи осим судија и кефалије (kefalh. th/j po,lewj).1479 Иако се верује да се под овим подразумева кефалија Цариграда,1480 чини се да се то односило и на кефалије других градова, тим пре што су они били легитимни представници врховне власти у граду или области којом су управљали. Пре половине XIV века кефалије су углавном били припадници високе аристократије, често цареви рођаци или припадници истакнутих породица. То не чуди, с обзиром на војни карактер високе аристократије и управе позновизантијског града. Припадници ове групе били су искључиво окренути према високо ранкираним службама војног карактера, а од њих су се такође постављале и кефалије, чије су функције такође биле превасходно војног карактера. Синови аристократа требало је да се науче војној вештини, а јунаштво, ратнички квалитети и физичка снага врлине су које су величане у текствима не само претходног периода, већ и прве половине XV века.1481 Након промена половином XIV века, висока аристократија почела је да се стапа са имућним нижим слојевима и активности ове две друштвене групе, управљачке функције високе аристократије и предузетничке активности средње– ситне аристократије, почињу да се преклапају. Тако се у првој половини XV века јављају кефалије–предузетници попут Леонтариса, Мамонаса, Софијана, Радена, Коливаса и других, који се не јављају као висока аристократија под првим Палеолозима.1482 1477 Sfranze, Cronaca, 152. 1478 Максимовић, Управа, 91–92. 1479 Schilbach, Hypotyposis, 53. 1480 Ibid., 69. 1481 Kyritses, Aristocracy, 257–258 за претходни период. Уп. поглавље Архонти–профил. 1482 Matschke, Late Byzantine Kephalai, 143, n. 26; Kyritses, Aristocracy, 197. 222 Епарх, тј. кефалија Цариграда, управник византијске престонице, био је један од најважнијих достојанственика Царства током IX и X века.1483 Његова моћ у наредним столећима опада, а када су Византинци поново постали господари Цариграда, нису му додељена некадашња овлашћења.1484 У једном тренутку, у XIV веку, постојала су чак двојица (kefalattikeu,ontej) цариградских кефалија, Нићифор Хумн и Георгије Торник.1485 Без обзира на то, извесно је да је и у доба Палеолога имао и одређена судска овалшћења, што је, иначе, опште било типично за кефалије.1486 Био је заповедник полиције, одговоран за ред у граду, за његову декорацију и церемонијал. Контролисао је, такође, и трговачку и занатску активност Цариграда.1487 Извори су забележили да су кефалије Цариграда током прве половине XV века били Исакије Асан, Вријеније Леонтарис, Павле Асан и, као последњи Византинац на овој дужности, Димитрије Палеолог Метохит. Димитрије Асан1488 помиње се најпре као кефалија Коринта 1443. године. Ћириако из Анконе, наиме, бележи, највероватније новембра месеца те године, да је сазнао у Коринту од префекта деспота Константина, Димитрија Асана (Demetrio Axanio praefecto suo), како је деспот окупио велику војску са Пелопонеза те да планира да, заједно са својим братом Томом, крене из Мистре ка Истму.1489 Георгије Амируцис му се, негде између 1448. и 1453. године, обраћа као h`gemo,na Naupli,ou Dhmh,trion, у једном трактату о сабору у Фиренци.1490 Овај податак изазива недоумице. Јер, знамо да су Млечани 1389. године заузели Нафплион.1491 Стога, с обзиром на то да знамо да је био кефалија Мухлија, важног византијског утврђења у централном Пелопонезу, а које је гравитирало ка области Нафплиа, овај термин, чини 1483 О служби и њеним надлежностима уопште cf. Guilland, L’éparque, и ODB 705 (A. Kazhdan). 1484 Matschke, Rolle, 82 n. 11 истичући како Дука (Ducas, 43, 393) не употребљава више terminus technicus да означи епарха. 1485 ММ I, 188. 1486 Matschke, Rolle, 91. 1487 Gregoras, 605 користи термине dioikhth,j, avgoranomoj и evpi,tropoj да објасни надлежности Георгија Апокавка као цариградског кефалије. 1488 PLP no. 1492→91370; уп. поглавље Архонти Мореје. 1489 Cyriac of Ancona, 6. 1490 Jugie, Lettre, 81. 1491 Kleinchroniken I, 232. Безуспешни су били покушају Манојла II да преговорима, које је децембра 1407. године у Венецији, у његово име, водио Манојло Хрисолорас, припоји поседима његово сина Теодора II (Jorga, Notes I, 159–160; Thiriet, Régestes II, no. 1290; Ђурић, Сумрак, 148 н. 168). 223 се, означава да је био војсковођа и да су се у том смислу његове компетенције протезале на област око града који је био млетачки посед. Марта месеца 1453. године овлашћен је Павле Морозини да затражи повраћај дела млетачких поседа од деспота Димитрија Палеолога који узнемирава Нафплион и Аргос заједно са chiefalià Mucli (kefalh, Moucli,ou).1492 Димитрије је имао синове Алексија и Јована Асана, као и још једног сина и ћерку непознатог имена.1493 Био је таст Франка Ачајуолија и Георгија Амируциса.1494 Био је, такође, адресат Георгија Амируциса и Јована Докијана који му је упутио једно утешно писмо поводом губитка синова,1495 а Франћеско Филелфо га, заједно са Михаилом Асаном, препоручује Лудовику, маркизу Мантове. Затражио је 1456. године, уз посредство власти Еубеје, млетачку помоћ и сизеренство.1496 Сфранцис нам саопштава да је Мехмед II 15. маја 1458. године дошао у Мореју и, пошто је опсео Коринт, сам је упао у њено средиште и тамо све заробио и спалио, посебно Акову, Аетон и Пентахорион. Одатле је отишао у Мухли који му је предао kalo.j kavgaqo.j Димитрије Асан, иронично коментарише историчар.1497 Допуњава га Критовул који бележи да је султан кратко опседао Тегеју, сада звану Мухли, после чега ју је предао Димитрије Асан, o` tau,thj e;parcoj.1498 Халкокондил наводи да су становници били приморани да предају град јер нису имали воде, те да је Асан, proeisth,kei de. auvth/j, o` th/j po,lewj a;rcwn, одлучио да преда град и тако не претрпи никакву штету. Султан је заузврат доделио Леодорикион његовом сину (evdwrh,sato Leodwri,kh| to.n pai/da auvtou/).1499 Матеј Палеолог Асан1500 једна је од најистакнутијих личности Мореје половином XV века и један од најближих сарадника деспота Димитрија Палеолога. Први пут се помиње у лето 1423. године када се, заједно са царевим зетом Иларијом 1492 Jorga, Notes III, 282. 1493 ПП I, 249. 1494 Ekthesis chronica, 27; Tomadakes, Gew,rgioj VAmirou,tzhj, 117. 1495 ПП I, 249. 1496 Sathas, Mnhmei/a, I, 230. 1497 Sfranze, Cronaca, 148. 1498 Critobulos, 122. 1499 Chalc. II 206–207. Stavrides, Sultan of Vezirs, 130, 201 прави очигледну грешку наводећи да је Димитрије Асан био зет деспота Димитрија Палеолога, јер у питању је Матеј Палеолог Асан. 1500 PLP no. 1508; уп. поглавље Посланици и Архонти–титуле. 224 Доријом, налазио у групи архоната (meta. ku/r Matqai,ou tou/ VAsa,nh kai. tou/ Nto,ria kai, tinwn e`te,rwn avrco,ntwn) која је, по налогу царског пара Манојла II и Јелене Драгаш, била у пратњи деспота Димитрија, претходно одбеглог у Галату, који је, вероватно преко Београда (VAsproka,strou),1501 приспео у Угарску.1502 Како су и Јовану VIII и деспоту Димитрију, док су боравили на сабору у Ферари–Фиренци, преминуле супрге, Димитрије се 1441. године оженио Теодором, Матејевом сестром. Отуда га извори помињу као Димитријевог gunaikadelfo.j. Кратка хроника бр. 22 бележи да се то догодило без сагласности подједнако царице–мајке и цара (para. gnw,mhj th/j mhtro.j kai. tou/ basile,wj).1503 Да Димитријева нова невеста из неког разлога није сматрана за добар избор, потврђују и Сиропул и Сфранцис, који тврде да су Теодора Асанина и њен отац Павле Асан побегли из Цариграда у Месемврију, где се налазио Димитрије и где се обавило венчање.1504 Сам Матеј Палеолог Асан је, како извештава Ekthesis chronica, био ожењен ћерком Евдемоноиоаниса (th. tou/ Euvdai,monoj VIwa,nnou qugate,ra).1505 Матеј Асан истакао се и као војсковођа. Халкокондил нас обавештава да је управо он заробио Турахановог сина Ахмеда (e`a,lwn u`po. VAsa,new tou/ h`gemo,noj gunaiko.j avdelfou/). Турахана је, наиме, Мехмед II, како би спречио деспоте да дођу у помоћ Цариграду, послао са војском на Пелопонез октобра 1452. године.1506 Халкокондил приповеда и о његовој улози у устанку који су Албанци, подстакнути активностима Никифора Луканиса, подигли у Мореји, али и о сукобу ове двојице архоната.1507 Значајна је његова улога и приликом османске опсаде Коринта. Још је 25. јуна 1454. године арагонски и напуљски краљ Алфонсо V захтевао од управника Коринта, Матеја Асана, да га чува, у светлости турских војних припрема. Краљев амбасадор је, 1501 Ферјанчић, Међусобни сукоби, 138. 1502 Syropoulos, 112; Sfranze, Cronaca, 24, који не помиње Асана. 1503 Kleinchroniken I, 187. 1504 Syropoulos, 570; Sfranze, Cronaca, 88. Cf. Chalc. II, 141. 1505 Ekthesis chronica, 22. 1506 Chalc. II, 148; Zakythinos, Despotat I, 246. 1507 Chalc. II, 170–176. 225 такође, убрзо после тога приспео пред Матеја Асана.1508 Халкокондил саопштава да је градом, када је султан започео опсаду Коринта, будући да је Матеј Асан био одсутан, управљао Никифор Луканис, сугеришући тако да је био његов кефалија.1509 Сфранцис, међутим, бележи да су августа 1458. године град султану предали његови храбри архонти, Матеј Асан и Никифор Луканис, овај други који је у њему владао (kefalh. eivj auvth,n) иако то није требало, а Асан је, претходно побегавши, дошао у град, да ли да би га пре одбранио или предао, Сфранцис не зна, али је, каже, јасно из њихових дела (eiv kai. dh/lon evk tw/n pragma,twn).1510 Када је Асан убрзо сазнао да је град опседнут, будући да је уз себе имао добре људе из Нафплија, кришом је морем ноћу приспео и преваривши турску војску успео је да уђе у град и унесе у њега нешто жита, у чему је овај веома оскудевао.1511 Критовул бележи да је деспот Димитрије Асана послао како би помогао граду. Требало је да покуша да испослује споразум између султана и деспота и склопи са њим повољне услове, али не и да преда град. Уз себе је имао и седамдесет војника који су носили на плећима жито, јер је град оскудевао, и они су, пошто су знали пут са стране са које је био најнедоступнији, успели да ноћу уђу у Коринт. Када је, међутим, Асан, ушавши у град, видео у каквом се страшном стању налазе његови житељи, послао је гласника султану да преговара око услова предаје.1512 Султан шаље Асану посланика Ису, Евреносовог сина, захевајући да му преда град. Иса (VIhsou/j) се обраћа Асану, али и присутним Грцима, рекавши како је Асан стигао дотле да је међу најмудријима и искусан на двору византијског цара (h[keij evj ta. prw/ta sune,sewj, kai. ~Ellh,nwn ma,lista dh. e;mpeiroj ei= tw/n basile,wj qurw/n).1513 Асан је пристао на услове које је султан понудио. Они су подразумевали да Коринт и трећина Пелопонеза припадну Мехмеду II, а за остатак Пелопонеза којим је требало да владају, деспоти су били дужни да султану плаћају 1508 Fr. Cerone, La politica orientale di Alfonso d’Aragona, Archivio storico per le Provincie Napoletane, XVII, 823–824, XVIII, 189; цитирано према Zakythinos, Despotat I, 281 n. 4 и 7. 1509 Chalc. II, 203: “(Louka,nhj ga.r h=n a`rmosth.j o` Lakedaimo,nioj avpo,ntoj tou/ VAsa,new)”. 1510 Sfranze, Cronaca, 150. 1511 Chalc. II, 203. 1512 Critobulos, 126–127. 1513 Chalc. II, 207. 226 данак од три хиљаде златника. Деспоти су били приморани да се сложе са овим условима.1514 Критовул, такође, саопштава да је деспот Димитрије послао Асана како би убедио султана да му преда на управу Имброс и Лемнос и заузврат плаћа данак од три хиљаде дуката.1515 Халкокондил бележи да је Матеј Асан 1459. године принудио, уз помоћ једног турског одеда коме се налазио на челу, деспота Тому да се затвори у Леонтари.1516 Када је, коначно, Мехмед II започео поход на Пелопонез 1460. године, деспот Димитрије му је као посланика упутио Матеја Асана са многим даровима.1517 Он је преговарао са султаном, затраживши турски помоћ против деспота Томе, а можда му је понудио ћерку за жену и читав Пелопонез на управу, у замену за неку другу област, јер приповедало се и то, саопштава нам Критовул. Султан је то искористио да са војском дође на Пелопонез. Иако је било договорено да га лично дочека Димитрије, то је учинио Асан. Првог дана он је имао дугачак састанак са султаном и Махмуд–пашом, али га је наредног дана султан затворио. Султан је, потом, послао Махмуд–пашу да узме Мистру, а Димитрије је био вољан да је преда тек пошто ослободе Асана. Пошто је то учињено, вољени деспотов шурак је пошао пут Епидавроса по Димитријеву жену и ћерку.1518 Пошто је освојио не само Мистру, већ и друге градове на Пелопонезу, султан је, водећи са собом и Асана, кренуо у правцу Ахаје, где му нека села предају архонти (ta. tau,th| cwri,a paralabw.n parado,ntwn tw/n avrco,ntwn).1519 Ekthesis chronica сведочи да је, пошто се деспот Димитрије потчинио султану 1460. године, Асан у његово име учествовао у Мехмедовим походима против Еноса и Босне.1520 О везаности, и то не само политичкој, између деспота Димитрија и Матеја Асана сведочи Георгије Сфранцис. Он нас извештава да је на Васкрс, 29. марта 1467. године, испустио душу o` tw/n kakw/n pa,ntwn tou/ More,wj ai;tioj Матеј 1514 Critobulos, 127. 1515 Ibid., 134. 1516 Chalc. II, 226. 1517 Ibid., 227. 1518 Critobulos, 142–144. 1519 Chalc. II, 233. 1520 Ekthesis chronica, 23, 24. 227 Асан. И испунила се, тако, Давидова песма: Устаће Бог и расуће се непријатељи Његови, и побјећи ће од лица Његова који мрзе на њ.1521 Када се то догодило, деспот је вратио своју ренту коју је добијао од султана и приход од службе у војсци, јер је он стар и слаб и јер је онај који је вршио службу (o` evkplhrw/n th.n doulosu,nhn) умро.1522 Павле Асан,1523 отац Матеја Палеолога Асана, био је кефалија Цариграда (h` kefalh. th/j Po,lewj) током сабора у Ферари–Фиренци. Сиропул нам, наиме, саопштава да је он сачекао цара када је овај, враћајући се из Италије, приспео у византијску престоницу.1524 Био је и посланик у служби цара Јована VIII. Још је Сиропул био мишљења да су Димитријево противљење црквеној унији и подршка коју му је, напустивши своју службу цару, дао Павле Асан играли велику улогу у њеном општем одбацивању.1525 Уосталом, Павлово орођавање са Димитрјем Палеологом уследило је после сабора. Све то га, заједно са сином Матејем Асаном, сврстава у најоданије присталице деспота Димитрија Палеолога и тиме присталице сарадње са Турцима. Није, стога, чудно што Сфранцис осорно бележи да је умро (evnape,yuxen) јануара месеца 1442. године од последица тешког можданог удара.1526 Једна белешка у Бадоеровом регистру тумачи се како је управо Павле Асан (miser Asani chapetanio)1527 1439. године купио жито у турском Панидосу и дотерао га у Цариград на византијском или латинском броду. Из предострожности је пошиљку осигурао код једног Млечанина, а овај се, са своје стране, оградио од могућих турских претњи.1528 Верује се и да је Павле, осим Матеја и Теодоре, имао и ћерку Симонду Палеологину Асанину, којој је Георгије Схоларије упутио два писма, једно 1521 Псалам 68. 1522 Sfranze, Cronaca, 180. 1523 PLP no. 1518; уп. поглавље Посланици. 1524 Syropoulos, 544. 1525 Syropoulos, 568–570. 1526 Sfranze, Cronaca, 90. Глагол evnapoyu,cw који писац употребљава да означи Асанову смрт има изузетно негативну конотацију, ibid., 91 n. 2. Kiousopoulou, Basileu,j, 100 прави омашку када каже да Димитрија Палеолога заједно са Турцима помаже таст када је овај 1443. године опсео Цариград. Опсада града је, наиме, започета априла 1422. године, а Павле је умро претходног јануара (Sfranze, Cronaca, 90). Димитрија је, стога, могао да помаже само шурак Матеј Палеолог Асан (Chalc. II, 80–81). О Димитријевој опсади Цариграда уп. Ферјанчић, Сукоби, 151–152. 1527 Badoer, 499. 1528 Matschke, Rolle, 84 и n. 39 прави, чини се омашку, јер пише да је кефалија Цариграда 1440. године био Јован Асан; Matschke, Commerce, 786. 228 нешто пре пада Цариграда као th|/ euvgenesta,th| kai. pa,shj avreth/j peplhrwme,nh| evk qeou/, th|/ kura|/ Simwni,di Palaiologi,nh| th|/ VAsani,nh|,1529 а друго око 1458. године као монахињи Софросини, сестри деспотициној.1530 Пример који следи сликовитије нас обавештава о компетенцијама кефалије. Георгије Гемист Плитон1531 и његови синови Андроник и Димитрије Гемист такође су обављали ову службу.1532 Најпре је деспот Теодор II, као свом oivkei/oj аргировуљом од новембра 1427. године доделио Плитону ‛тврђаву и земљу Фанарион’, да је држи и њом управља (w`j a'n krath/| kai. kefalatikeu,sh|), убира све дажбине (lamba,nwn kat v e;toj evnto.j tou/ prosodi,ou auvtou/ pa,ntata. di,kaia tou/ kefalatiki,ou th/j auvth/j cw,raj) осим флориатикона, који је државни приход (h[thj ovfei,lei ei-nai tou/ dhmosi,ou),1533 а да га после смрти у томе наследе синови Димитрије и Андроник.1534 У другој, несачуваној аргировуљи, деспот му је доделио и село Врисис, али само да га „има, држи и поседује“ (e;cein, kate,cein, neme,sqai), не и да врши дужност кефалије. У трећој аргировуљи из септембра 1433. године ова разлика се губи и она прописује да Плитонов старији син Димитрије управља Фанарионом, а млађи Андроник да влада селом Врисис. Деспот све то чини јер је пре свега Плитон ko,smon au`to.n parascw.n h`mi/n te kai. tw|/ koinw|/ tw/n ~Rwmai,wn ge,nei.1535 Међутим, цар Константин Драгаш им је хрисовуљом допустио да убирају чак и флориатикон, који је био регална дажбина, иначе неопходна за одржавање фортификације на Пелопонезу.1536 Коначно, Плитоновим синовим то исто, укључујући и изузеће од флориатикона, аргировуљом гарантује и деспот Димитрије Палеолог, јула 1450. године.1537 1529 ПП II, 320–321. 1530 Ibid., 322–324; Blanchet, Scholarios, 222. 1531 PLP no. 3630; уп. поглавља Oivkei,oi, Dou/loi и Сенатори. 1532 Уп. поглавље Oivkei,oi. 1533 Овај порез помиње се у изворима после 1427. године и уведен је за одржавање Хексамилиона, Zakythinos, Despotat, II, 237–239; cf. Necipoğlu, Byzantium, 262, n. 11, 269. 1534 ПП IV, 104–105. 1535 Ibid., 106–109; Максимовић, Управа, 99. 1536 ПП IV, 19–22. 1537 Ibid., 192–195. 229 Из једне аргировуље деспота Томе Палеолога сазнајемо да је извесни господин Константин Димитропул,1538 звани Јеврејин, пошто није имао законите деце (gnhsi,ouj auvtou/ pai/daj) и наследника, доделио у харистикион (dia. gra,mmatoj caristikou/)1539 деспотовом oivkei/oj Михаилу Каваки1540 сву земљу коју је поседовао, стечену наслеђем и миразом, у селу Диливина, са парицима, виноградима, њивама, стаблима (de,ndra) и свим осталим што се тамо налазило. Кавакис је требало да овом земљом управља и поседује је наследно (kata. lo,gon goniko,thtaj kata. diadoch,n). Деспот Тома му је тим поводом издао и повељу која је то све потврђивала cwri.j mo,nou tou/ avfierou/n. Пошто је, међутим, деспотова мајка, монахиња Ипомонија Палеологина, тј. царица Јелена Палеологина затражила, још за живота (dia. to.n evna,reton kai. o[sion bi,on auvth/j),1541 од сина да се сва земља и приходи овог села доделе женском манастиру th/j VElpi,doj tw/n VApelpisme,nwn, званог још и Пепелиница, крај Егиона,1542 које је аргоривуљом деспотовог брата, деспота Порфирогенита (tou/ Porfurogennh,tou)1543 манастиру и припало, уз знање и добру вољу Кавакиса. А пошто је и он, Кавакис, имао не мале везе са светињом (evpi. to. qei/on), деспот Тома је одлучио да му додели, у замену, село Валими (oi` Balloi,moi), са истим приходима, које не припада ником другом него држави (ouvc u`po,keitai e`te,rw| tini. to. kaqo,lou h' mo,non tw/| dhmosi,w|). Стога му деспот издаје ову аргировуљу којом му додељује w`j a'n la,bh| kai. krath/| kai. kefalattikeu,h| avpo. tou/ nu/n kai. eivj to. e`xh/j половину села Валими, да убира од становника (avpo. tw/n toiou,twn evpoi,kwn) све оно што је годишње припадало кефалатикиону, тј. 406 перпера, ouvggi,aj шест (ваљда перпера), као и половину канискиона (to. h[misu kani,skion), те тако управља (kefalattike,uh|) и половином становника.1544 1538 PLP no. 5345. 1539 Cf. ODB, 412–413 (M. Bartusis). 1540 PLP no. 10022; уп. поглавље Oivkei,oi. 1541 Дакле, аргивровуља је издата пре 1450. године, када се она упокојила; cf. Lampros, Sigi,llion, 297. 1542 О томе где су се налатили манастир и поменута села Lampros, Sigi,llion. 1543 Lampros, Sigi,llion, 297 веровао је да су то били или деспот Константин Палеолог или сам Тома Палеолог. Рекло би се, међутим, да је у питању деспот Теодор II Палеолог, који се у изворима веома често помиње као porfuroge,nnhtoj. 1544 ПП IV, 239–240. 230 Манојло Ласкарис Асан1545 био је кефалија Имброса од 1438/9. до 1444. године. Ћириако из Анконе, наиме, у писму Георгију Схоларију од 29. септембра 1444. године, написаном на Имбросу, саопштава свом пријатељу да је заједно са најученијим од Имбриота, Михаилом Критовулом, обишао антички град Имброс. Тамо је, каже, сазнао да је Манојло Асан, по царевој заповести, подигао и украсио на цитадели ново утврђење опасано кулама. Због тога су очигледно он и Критовул саставили, према атичким обичајима античке учености, један натпис и поставили га на главну капију. Италијан такође бележи да је у управниковој палати (praetorianam ad aulam) пронашао, као добро знамење свог путпвања, један римски царски натпис на мермеру. Ћириако је напустио острво 2. октобра на малом броду са четворицом веслача које је обезбедио Асан (ab Asanio praeside).1546 Један сачувани натпис помиње да је 1442. године он обновио је тамошња утврђења.1547 Верује се да је Георгије Палеолог Дермокаитис (Dromoka,thj)1548 наследио Манојла Асана Ласкариса као кефалија Имброса. И њега помињу два натписа са острва, од којих је један из 1446/7. године,1549 а други није датован. У једном писму млетачког Сената од 12. новембра 1456. године забележено је да је nobilis Greci Chyrgeorgii Dromocati био спреман да преда острва Имброс и Лемнос Венецији.1550 Био је последњи представник византијске власти на Имбросу. Јован Палеолог Кантакузин1551 био је најпре кефалија Патре. Један документ од 15. маја 1436. године помиње да је, као царев evxa,delfoj, председавао судом, sugkaqeudo,ntwn met v auvtou/ tinw/n euvgenw/n avndrw/n, који је изрекао пресуду једном Јеврејину по имену Соломон.1552 Он и извесни Теодор Ерастопул1553 потписани су у документу од 6. августа 1438. године као dou/loi tou/ a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou tou/ paneutucesta,tou despo,tou VIwa,nnhj Kantakouzhno.j Palaiolo,goj, Qew,doroj 1545 PLP no. 1507. 1546 Cyriac of Ancona, 96, 98. 1547 Lampros, VEpistolh., 115. 1548 PLP no. 5206; уп. поглавље Архонти на Лемносу. 1549 Lampros, VEpistolh., 116–117. 1550 Sathas, Mnhmei/a, I, 231; Nicol, Dermokaites, 9–10. 1551 PLP no. 10974; уп. поглавља Dou/loi, Архонти–титуле, Архонти Мореје и Архонти на Лемносу. 1552 Gerland, Neue Quellen, 218–220; Zakythinos, Despotat, II, 127–128, 188; Nicol, Kantakouzenos, 197. 1553 Читање презимена овог Теодора као Ерастопул није сасвим сигурно, cf. PLP no. 6112. 231 VErasto,pouloj.1554 Алфонсо V Арагонски ословљава га у једном писму од 16. јула 1443. године као управника Патре.1555 Нешто касније, Георгије Сфранцис бележи да му је 1. септембра 1446. године деспот Константин Драгаш дао на управу (euvhrgeth,qhn to. kefalati,kion) Мистру са свим околним местима због његове добре службе (th.n su.n kalh.n doulosu,nhn) и поверења и љубави које гаји према њему, али и стога што је желео да и у Мистри буде као у Коринту и Патри, које држе Јован Кантакузин и Алексије Ласкарис. Тако ће моћи да, уз помоћ свог месазона Евдемоноиоаниса, када је у Коринту тамошње послове обавља са месазоном и Кантакузином, у Патри са месазоном и Ласкарисом, а у Мистри са месазоном и Сфранцисом.1556 Јован Палеолог Канталузин је личност која је 1451. године подржавала идеју, са којом су се сви сложили, да се Драгаш ожени трапезунтском принцезом.1557 Сфранцис такође бележи да су само Јован Кантакузин и он знали да је Јован Хуњади тражио од цара Селимврију или Месембрију, како би помогао опседнутом Цариграду.1558 Ћириако из Анконе приповеда како је 17. априла 1448. године поново посетио Акрокоринт и тамо је срео „Јована Кантакузина, величанственог човека од краљевске лозе и изванредног како у вештинама мира тако и рата, управника области Коринта у име спартанског краља Константина (Iwhannem Katakouzino.n, magnificum ac regia de stripe virum nec non pacis bellique artibus praestantem pro Spartano rege Constantino Corintheae provinciae praesidem comperimus; VIwa,nnhn to.n Katakouzino.n pana,riston kai. megalopreph/ basilikou/ te ge,nouj a;ndra, dia. tou/ spartia,twn a;naktoj korinqi,aj me,ntoi VEparci,aj h`gemoneu,onta eu-ron)“. Када га је препознао као старог пријатеља још из Патре, Јован је Ћиријака примио са изузетном љубазношћу и дарежљиво му је дао, будући да се управо био вратио из лова, велику порцију јелена, као и друге прикладне дарове. Били су свесни, наставља даље Ћириако, да је Јованов угледни и славни син Константин, заслужно постављен за 1554 Gerland, Neue Quellen, 218–222; Zakythinos, Despotat, II, 112. 1555 Laurent, Familiae, 99. Nicol, Addenda, 313 слаже се са Лорановом исправком, али сам, чини се омашком, наводи погрешну годину, 1453. 1556 Sfranze, Cronaca, 96. 1557 Ibid., 116. 1558 Ibid., 140. 232 Comitem Palatinum Lateranensem (Ko,mita Palati,non to.n Laterane,nsion)1559 од стране истог краља Константина, јер је истакнуто управљао некада славним ахајским градом Егионом (Востица), а у време немира између Турака и Мађара пребацио је са Пелопонеза у Етолију, Локриду и Парнаску Фокиду војску састављену од коњице и пешадије како би ослободио градове које су окупирали варвари и сукобио се са непријатељем код Неопатре и на падинама планине Пинд, како доликује великом човеку, и заузео је два града, Лидорикију и Евантију, који се „сада“ по њему зове Кантакузинопољ, и обновио је њихове бедеме и цитаделе онолико величанствено колико се то могло.1560 Могуће је и да је био и чиновник на Лемносу 1463. године.1561 Д. Никол био је мишљења да је побегао из Цариграда када су Турци продрли у град, с обзиром на то да се извесни Giovanni e Demetrio Catacuseni налазе се на списку путника који су на броду ђеновљанскг адмирала Зорза Дорије побегли из Цариграда 1453. године.1562 Константин Палеолог Кантакузин1563 био је син Јована Палеолога Кантакузина и, како је већ поменуто, управник Востице (Егиона) на обали Коринтског залива. Тамо га априла 1448. године помиње Ћиријако из Анконе.1564 Знамо да је папа Евгеније IV документом од 22. јуна 1446. године доделио титулу comes palatinus Латерана dilectus filius nobilis vir Constantinus Cantacuzinus Paleologus због труда који је овај уложио по питању уније Цркава.1565 Очигледно је, дакле, био ревносни присталица уније.1566 Августа 1452. године он је послао Јована Спањола (Spagnolo) краљу Алфонсу V поводом преговора чија тема није јасна. На крају писма које је њему упутио напуљско–арагонски краљ, Константин је поменут као Illustri 1559 Грчке речи су додате касније на маргини рукописа, Cyriac of Ancona, 400 n. 61. 1560 Cyriac of Ancona, 338–342. 1561 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 300; Actes de Dionysiou, 137. 1562 Nicol, Kantakouzenos, 198 и n. 18. Cf. Mertzios, Peri. tw/n diafu,gontwn, 172. 1563 PLP no. 10977; уп. поглавље Архонти Мистре. 1564 Cyriac of Ancona, 338–342. 1565 Jorga, Notes, II, 418; Zakythinos, Despotat, II, 231 n. 7. 1566 Nicol, Kantakouzenos, 199 верује и да је био обраћеник. 233 Catacosino Constantino Paleologo Comiti Palatino consanguineo et amico nostro carissimo.1567 Кантакузин Стравомитис,1568 храбар човек (a;ndraj gennai/oj, eiv crh. kalei/n auvto.n a;ndra), послат је као управник Зитунија (evn Zhtouni,w| stalei.j eivj u`patei,an) у време када је, током 1422. године, Мурат II опсео Солун и пустошио околину града, као и град Зитунион и његову околину.1569 Овај Стравомитис нанео је велике штете Турцима који су тамо живели и успешно је бранио и само утврђење и његову околину.1570 Д. Никол је био мипљења да је Стравомитис тај Кантакузин који је поменут као eivj tw/ Skeinou,dhn kefalh/ o` Kantakouzhno.j.1571 Недовршена и недатирана вест једне кратке хронике (o` de. Dhmh,trioj Kantakouzhnou/ tou/ Strabomi,th th.n ko,rhn …)1572 дала је повода да се у одредници посвећеној овој личности у Prosopographishes Lexikon der Palaiologenzeit претпостави да је био таст деспота Димитрија Палеолога. Вријеније Леонтарис1573 се помиње као кефалија Селимврије у синодалном документу од јуна месеца 1400. године. У питању је судски случај у којем је презвитер Михаило Хумн оптужио Јована Зарахуниса за бигамију. Наиме, према презвитеровим тврдњама, Зарахунис је отишао из Селимврије, у којој је имао жену и дете, у Цариград и оженио се његовом ћерком уз мираз од 600 перпера. И кад су се мир и ситуација са Селимвријом средили,1574 пошто се његова прва жена појавила да тражи мужа, презвитер је, уплашивши се за свој положај, ћерку и имовину, затражио да се Зарахунис оптужи за превару. Овај је, међутим, на суду тврдио да се оженио својом првом женом под присилом кефалије (u`po. th/j kefalh/j) Селимврије, Вријенија 1567 Fr. Cerone, La politica orientale di Alfonso d’Aragona, Archivio storico per le provincie napoletane 27 (1902) 597–598 (цитирано према Nicol, Kantakouzenos, 199 n. 20); Zakythinos, Despotat, II, 111, 115. 1568 PLP no. 10987. 1569 Уп. Николић, Византијски писци, 80–81. 1570 Ducas, 239. Верије се да се Зитунионналазио у области данашње Ламије, cf. Matschke, Ankara, 56– 63. 1571 Lampros, Sullogh, 153; Nicol, Kantakouzenos, 167, који идентификује Skeinou,dh као Зитунион. 1572 Kleinchroniken I, 186. У то сумња Nicol, Kantakouzenos, 167 n. 13, јер није познато да се деспот Димитрије женио три, већ два пута. 1573 PLP no. 14669→92519; уп. поглавља Дефенсори и Oivkei,oi. 1574 Под миром у Селимврији се вероватно подразумева измирење између цара Манојла II и Јована VII, које се одиграло 1399. године. Манојло II је, наиме, пре него што ће се упутити у Западну Европу, како би од тамошњих владара и држава добио помоћ за опсађени Цариград, управу престоницом препустио свом синовцу, Ђурић, Сумрак, 94–95. О томе у чијим се рукама налазила Селимврија на прелазу из XIV у XV век, уп. Мешановић, Последњи век, 262–265. 234 Леонтариса, тврдећи да то могу да потврде како сам Вријеније тако и становници Селимврије. Они то, међутим, нису учинили и оптужени такође није имао шта да одговори на приповест коју је његова жена саопштила о њиховом браку и крштењу њиховог детета. Патријарх је проценио да је други брак, са презвитеровом ћерком, незаконит. Зарахунис је требало да узме своју прву жену, врати мираз другој, уз триста перпера компензације и да преузме одговорност о детету из другог брака. Кад се, потом, покушало да установи који су Захарунисови приходи, испоставило се да је он уговор о другом браку фалсификовао. Зарахунис је, на основу тога, требало да исплати све трошкове од сопствене имовине, како не би извукао корист из нелегитимног брака. Читав овај износ презвитеру је дала Зарахунисова тетка, која је у овом случају била proikana,docoj.1575 Да је Вријеније Леонтарис био кефалија Цариграда,1576 саопштава нам Јован Хортазмен. Он му се обраћа као кефалији престонице (Bruenni,w| tw|/ Leonta,rh| kefalh|/ Kwnstantinoupo,leowj): „Баш као што архонту приличи да може да чини добро, онима којима је рад да частољубиво пружа милост, тако они који прихватају од њега дато, из частољубља не треба да употребе више од онога што је потребно. Јер тако би се и једнима и другима сачувало оно што им припада (ta. prosh,konta avposw,|zoito). Баш због тога ти, насветлији од архоната (lampro,tate avrco,ntwn), пружио си ми јуче извесну милост у обиљу, а ја сам је опет прихватио са разложном захвалношћу (met’ euvgnwmosu,nhj euvdiakri,toi). Јер уче нас да пријатељство моћних користимо, не да злоупотребљавамо“.1577 Манојло Ескаматисмен1578 помиње се, заједно са царевим qei/oj и протовестијаритом Теодором Палеологом,1579 као кефалија на Лемносу. Тако им се 1575 MM II, 401–404; Darrouzès, Regestes, no. 3141; Ферјанчић, Оглед, 74. О овом случају и термину proikana,docoj, који се јавља само у патријаршијском регистру, cf. Macrides, Dowry and Inheritance, 91, 95. 1576 Matschke, Ankara, 248, n. 51 расправља о могућностима када је могао да постане кефалија Цариграда и сматра да је то било могуће између 1402. и 1422. године. 1577 Chortasmenos, 226. 1578 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Oivkei,oi, Посланици, Архонти Солуна и Архонти на Лемносу. 1579 PLP no. 21461; уп. поглавља Архонти‒титуле и Архонти на Лемносу. 235 (tou.j kefala,daj th/j Lh,mnou) обраћа цариградски патријарх Антоније IV у питакиону од априла 1396. у којем подсећа да је Калоитис Хрисолорас,1580 пошто је своју жену оставио evpi. cro,nioj polloi/j незбринуту, имао намеру да јој пошаље све што је било део њеног мираза, иначе великог и вредног. Међутим, умро је пре него што је то успео да уради. Сада жена тражи свој мираз у вредности од u`perpu,rwn litrw/n ei;kosi pe,nte. Пошто је и цар био упознат са случајем и пошто је сазнао за Хрисолорасову смрт, упутио је оризму патријарху да се жени да оно што јој по закону припада. Стога патријарх тражи од кефалија да продају његову непокретну имовину, зграде, винограде, села и, ако има, шта друго, те да покретну и новац од продате непокретне имовине пошаљу њему, као и тестамент, ако постоји. Ако тестамента, међутим, нема, треба то да напишу патријраху, како би постојао доказ, за случај да се неко у будућности појави и оспори овај чин. Истовремено ће патријархово писмо бити послато по читавој земљи (pro.j pa/san th.n cw,ran).1581 Убрзо после тога Ескаматисмен је поменут као кефалија Солуна. Наиме, у акту царевих dou/louj Павла Газиса и Георгија Принкиписа из априла 1409. године, који су, на заповест цара Манојла II, издате нешто пре овог датума, обавили размену неких метоха између Велике Лавре и фиска, Ескаматисмен се помиње као to.n oivkei/on th/ krat$aia/% k$ai.% a`gi,a basil$ei,a% auvtou/ lampro,taton kefalh.n Qessaloni,khj.1582 Зна се да је ту службу је сигурно обављао и фебруара 1414. године. Тада је, наиме, као dou/loj и kefalh. th/j qeosw,stou kai. perifanou/j pole,wj Qessaloni,khj, објавио један документ у којем детаљно објашњава спор између Дохијара и Ксиропотама око села Ермелиа. Дохијар је, захваљујући Ескаматисмену, повратио највећи део својих поседа и очувао их је у време Турака.1583 Обично се узима да је Димитрије Ласкарис Леонтарис у два наврата, од 1403. до 1408. и 1415–1416. године, био кефалија у Солуну.1584 Дука нас извештава да је цар Јован VII послао Димитрија Леонтариса, мудрог и у стварима рата вештог 1580 PLP no. 31162. 1581 MM II, 267–269; Darrouzès, Regestes, no. 2941, no. 3023. 1582 Actes de Lavra, III, 157. 1583 Actes de Docheiareiou, 279–285. 1584 PLP no. 14676; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 236 човека, да преузме управу над Солуном, пошто га је, са другим областима, Бајазитов син Сулејман предао Византинцима на основу уговора у Галипољу који је са синовцем Манојла II склопио јануара–фебруара 1403. године.1585 Након потписивања уговора организована је експедиција, са Ласкарисом на челу, како би његова одредба која се тицала враћања византијских територија била спроведена у дело. О томе је, додуше помало конфузно, опис оставио солунски архиепископ Симеон. Леонтарисов долазак под Солун изазвао је пометњу међу Турцима, од којих су неки побегли, а преостали су одбили да се повуку. Унутар самог града становништво је било подељено – било је оних који су се противили предаји града Византинцима, а које Симеон назива mikro,yucoi. Услед настале збрке, Турци су се повукли на акропољ, а o` para. basile,wj pemfqei,j, th.n tou/ Dhmhtri,ou Dhmh,trioj, th.n avreth.n qaumasto,j, o` lampro.j Leonta,rij, повукао се даље од града, одакле је покушавао да приволи грађане Солуна да пређу на његову страну. У свему је помогао и заштитник Солуна, Св. Димитрије, а Симеон Солунски се игра речима и именима, подразумевајући и Св. Димитрија и Димитрија Леонтариса за спасиоце града (kai. di,ca strathgou/ntoj evni,stantai). Како су становници Солуна почели да се организују против Турака, позвали су Леонтариса на преговоре, те је, коначно, Солун прешао у византијске руке (toi/j cristianoi/j basileu/sin) 17. јуна 1403. године, како то архиепископ изричито наводи истовремено именујући Леонтариса.1586 Дука извештава да је Леонтарис, преузевши град и обавестивши о томе цара, увео у Солун цара Јована (VII) и поставио га је за цара читаве Тесалије.1587 Или необавештен добро, или наклоњен царевом синовцу, тек Дука у овој вести, чини се, греши. Град је, наиме, предат Леонтарису, који га је преузео у име Манојла II, а који је нећака протерао на Лемнос. Овај ће доспети у други град Царства тек у јесен 1403. године.1588 Нешто касније, приповедајући о збивањима везаним за покушај Мустафине узурпације трона Мурата II, Дука бележи да је цар Манојло II опозвао договор који је имао са Мустафом, изгнаним на Лемнос, и одлучио је да позове Димитрија Ласкариса Леонтариса, мужа и, треба рећи, храброг 1585 О уговору у Галипољу и његовим одредбама cf. Dennis, Byzantine–Turkish Treaty, 82f. 1586 Balfour, Symeon, 44–47, 115–116; Мешановић, Јован VII, 108–109. 1587 Ducas, 113. 1588 Balfour, Symeon, 44–46; Ђурић, Сумрак, 127 н. 101. 237 војсковођу који је био поштован подједнако у Лакедемонији и у Тесалији док је њом још владао царев синовац Јован Палеолог. Димитрије, каже Дука, ei=ce ta. prw/ta tw/n timw/n par v auvtou/. А када је Јован умро, цар је послао свог трећег сина, крунисавши га за деспота, у Тесалију, док је Леонтариса опозвао одатле, како би га имао уз себе у Цариграду као мудрог човека и изврсног у војним стварима.1589 Симеон Солунски, међутим, бележи да је по смрти Јована VII, септембра 1408. године, цар поставио једног архонта који је управљао Солуном у име малолетног деспота Андроника (a;rconta tau,thj evgkaqista|/ kai, tina evkdi,dwsi tw/n evklelegme,nwn auvtw|/ ta. th/j avrch/j dioikei/n). У граду се још једном испољило незадовољство против управника из Цариграда, који је постављен да влада градом у име малолентог деспота, па је лично цар дошао како би средио прилике.1590 Манојло II боравио је у Солуну после септембра 1408, највероватније током пролећа 1409. године. Симеон, треба нагласити, овог пута не именује тог архонта. Верује се да је овај архонт био Димитрије Ласкарис Леонтарис и да је он представљао василевсов ауторитет у граду све до 1415. године.1591 Међутим, како је већ речено, у акту издатом манастиру Велика Лавра пре априла 1409. године као кефалија града се помиње Манојло Ескаматисмен, а исти документ нам саопштава да је цар заповедио свом сину и кефалији Ескаматисмену да обаве размену неких поседа између манастира и државне благајне. То би значило не само да је малолетни деспот Димитрије био у Солуну у том тренутку, већ да је управљање градом било у рукама Ескаматисмена.1592 То би, такође, значило да је тачна Дукина вест да је цар Манојло II најпре послао сина у Солун, а одатле опозвао Леонтариса како би га имао уз себе у Цариграду.1593 У пролог томе иде и чињеница да се Леонтарис, као царев oivkei/oj, помиње као учесник синода из 1409. године који је осудио епископе Макарија Анкирског и Матеја 1589 Ducas, 175. 1590 Balfour, Symeon, 48, 122–123. 1591 Ђурић, Сумрак, 146, 147 н. 161. 1592 Ђурић, Сумрак, 147 н. 161 неутемељено је био мишљења да је прави аутор акта у коме се Ескаматисмен помиње као кефалија Солуна, што му је преомакло, заправо, уместо малолетног деспота, био Леонтарис. 1593 Супротниг мишљења био је Ферјанчић, Деспот Андроник, 228. 238 Мидијског.1594 Ако је, дакле, Леонтарис био кефалија Солуна, ову функцију је обављао од јуна до јесени 1403. и нешто касније, тј. после фебруара 1414. године, јер се тада као кефалија града поново помиње Ескаматисмен. У документу из фебруара 1415. године, којим се манастиру Ватопеду потврђује као посед село Ланца, он је потписан као dou/loj tou/ krataiota,tou kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. basile,wj.1595 Марта исте године помињу га, као tou/ oivkei,ou tw|/ krataiota,tw| kai. a`gi,w| h`mw/n auvqe,nth| kai. basilei/ ku.r Dhmhtri,ou tou/ Leonta,rh, као цареви dou/loi, Михаило Цамплакон, Јован Радин и Стефан Дука Радин.1596 То даје, евентуално, основа да је, иако ови документи то изричито не тврде, у ово време био кефалија Солуна. Не треба, коначно, заборавити да га његов унук помиње, у краткој хроници коју је саставио о својој породици, као кефалију над кефалијама (kefalh. tw/n kefala,dwn).1597 Ако и јесте био кефалија Солуна који је градом управљао уместо малолетног депота Андроника, то се мења, пошто је цар Манојло II лично предао сву власт свом сину у пролеће 1415. године.1598 Оно што је, пре свега, видљиво у свим овим вестима које се тичу Леонтариса, јесте, чини се, његова војничка функција. Леонтарис је, наиме, одуграо значајну улогу у односима између Османлија и Византинаца у догађајима који су уследили пошто је Мустафа, Бајазитов син, покушао да узме престо од свог брата Мехмеда I. Дука извештава да су се њихове снаге сукобиле у близини Солуна крајем 1416. године и да је Мехмед био бољи. Мустафа и Џунеид били су присиљени да уђу у Солун, где их је срдачно дочекао Димитрије Ласкарис Леонтарис. Ујутро му је Мехемд послао гласника тражећи да му овај, у име пријатељстав које је имао са царем Ромеја, преда обојицу или ће султан, у супротном, узети Солун, као и Леонтарисов живот. Леонтарис, будући најмудрији (fronimw,tatoj w;n) одговара му како он сам није господар, већ слуга (dou/loj tugca,nw) подједнако царев и емиров, али да му је дужност да о свему обавести цара. Јер, није обичан Турчин доспео на царев двор, већ султанов брат. Стога га моли да се стрпи, док од цара, кога је већ о свему 1594 Laurent, Trisépiscopat, 134. 1595 Batopedinus, ~Agioreitika., 335; Ферјанчић, Деспот Андроник, 229. 1596 Batopedinus, ~Agioreitika., 336. 1597 Kleinchroniken I, 648. 1598 Ферјанчић, Деспот Андроник, 234. 239 обавестио, не добије заповест шта треба да учини. Султан се са тим сложио. Цар се, потом, обавезао да ће и Мустафа и Џунеид остати у затвору током читавог Мехмедовог живота. Леонтарис је добио заповест од цара да их пошаље њему. Пошто су приспели у Цариград, цар је потом Мустафу послао на Лемнос, а Џунеид је затворен у манастир Богородице Памакаристос.1599 Међутим, И. Ђурић, показујући да је током ових збивања у Солуну боравио и Јован VIII, сумња да је Леонтарис, ако је уопште и био у граду, у том случају могао да води главну реч у преговорима.1600 Када је, 1421. године, на престо дошао Мурат II, цар је, приповеда Дука, позвао Леонтариса, храброг војсковођу, и поставио га је на чело флоте од десет тријера коју је одаслао на Лемнос и заповедио му је да ослободи Мустафу и постави га владара у Тракији.1601 Пошто је ослободио и Мустафу и Џунеида, Леонтарис их је, добивши њихову заклетву да ће бити верни цару и да ће му предати неке територије, обојицу пребацио у Галипољ, где заједно са њима покушава да заузме тврђаву.1602 Пошто су успели да заузму Галипољ, Леонтарис је, ослањајући се на залкетву, почео да пребацује наоружање са бродова у град. Томе се успротивио Џунеид, саопштавајући му да је гест његове добре воље то што ће византијски војсковођа безбедно доспети у Цариград – његова нетакнута глава му је награда за све што је учинио. Пошто му је то исто, опширно, образложио и Мустафа, Леонтарис је, пошто је и сам одржао дугачак говор, отпловио за Цариград.1603 Знамо да је, потом, цар Манојло II боравио у Солуну током јесени и зиме 1414/1415. године.1604 Знамо да је његов син Јован Ласкарис Леонтарис1605 био кефалија Селимврије. Кратка хроника бр. 98Ц бележи да је умро јануара 1437. године и да је, као кефалија Селимврије, сахрањен у Продромовом манастиру у Селимврији.1606 Он је 1599 Ducas, 157–159; Imber, Ottoman Empire, 80–82, 87. 1600 Ђурић, Сумрак, 196. 1601 Ducas, 173–175. 1602 Ibid., 181–183. 1603 Ibid., 195–201; Ђурић, Сумрак, 233. 1604 Ibid., 188. 1605 PLP no. 14679. 1606 Kleinchroniken I, 649. То је по свој прилици био исти манастир који је у овом граду подигао велики дукс Алексије Апокавк. Индикативно је и то што је 1462/3. године сва покретна имовина манастира „великог дукса“ у Селимврији пренета у Св. Продрома у Петри у Цариграду, исте године кад је 240 идентификован као Јован Леонтарис који се, како извештава Халкокодил, истакао у сукобу који је 1434. године избио између Цариграда и Галате стога што је цар Јован VIII предузео кораке како би ставио под контролу трговачке послове ове ђеновљанске колоније, јер је наносила штету цариградској трговини. Сукоб је окончан у корист Византинаца.1607 Знамо и да је био адресат кардинала Висариона.1608 Димитрије Палеолог Метохит1609 био је, верује се, последњи кефалија Цариграда. Породична хроника Леонтариса, коју је саставио Димитрије Ласкарис Леонтарис (млађи), обавештава нас да је био ожењен Евфросином Палеологином Леонтарином, ћерком Димитрија Палеолога Метохита, tou/ mega,lou stratopeda,rcou kai. kefalh. th/j Kwnstantinoupo,lewj.1610 Верује се, такође, и да је пре тога, негде између 1435. и 1444. године, био и кефалија на Лемносу. Наиме, препис једне повеље, сачуван у Cod. Vat. Gr. 1557, упућен је великом примикирију Димитрију Палеологу Метохиту, evn tauth|/ th|/ nh,sw| eu`risko,menon eivj kaqolikh.n kefalh,. Актом се извесном Кондостефану одобрава да увећа проходе за 20 перпера, а помињу се и сељаци у Палеокастру које је „покојни цар и отац царства ми“ ослободио од пореза.1611 В. Лоран је, стога, веровао да је у питању острво Лемнос, а повељу је приписао деспоту Димитрију и датовао је у време између 1435. и 1444. године.1612 Манојло Бохалис,1613 зет Георгија Палеолога, месазона најпре деспота Томе, а потом деспота Димитрија, помиње се као кефалија Леонтарија. Халкокондил приповеда да се Бохалис, o` Leonta,rhj a;rcwn, још 1453. године побунио против деспота Томе Палеолога, али га је његов војсковођа Раул ослепео.1614 Георгије Сфранцис нас, потом, извештава да је Мехмед Освајач, пошто је 1460. године заузео манастир дат мајци Махмуд паше Анђеловића, cf. P. Magdalino, Byzantine Churches of Selymbria, DOP 32 (1978) 309–318, нарочито 314, n. 44, и 315. 1607 Chalc. II, 61; Necipoğlu, Byzantium, 191. 1608 Mohler, Bessarion, 437‒439. 1609 PLP no. 17981; уп. поглавља Архонти–титуле, Посланици и Архонти на Лемносу. 1610 Kleinchroniken I, 647. 1611 Laurent, Gouverneur, 197‒198; Branuses, :Eggrafa Pa,tmou, 323‒325; Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 349‒359. 1612 Ibid., 200. 1613 PLP no. 19805; уп. поглавље Архонти Мореје. 1614 Chalc. II, 171. 241 Леонтари, побио сво становништво које се одатле склонило у Гардики. Исто би се, наставља историчар, догодило и са некадашњим управницима Леонтарија (oi[ pote avrchgoi. auvtw/n Mpocalai,oi), да их те судбине није спасао беглербег Махмуд, јер је жена Михаила Бохалиса била беглербегова рођака. Халкокондил допуњава да су у питању били Михаило Бохалис, o` th/j po,lewj a;rcwn, kai. oi` prosh,kontej auvtw/|, вероватно његови сродници.1615 Он им је дао људе који су их отпратили ван града. Пошто су се ови код Понтика докопали брода, побили су беглербегове људе и побегли на Крф.1616 Андроника Ласкариса Падијата1617 помиње Георгије Сфранцис као посланика кога је 1429. године деспот Константин Драгаш упутио у Патру ради преговора који су имали за циљ да се изнађе решење како би овај град дошао под његову власт. Андроник је, разговарајући са тамошњим свештеницима и световњацима, одбио тајне предлоге становника Патре, да се град преда Византинцима, као немогуће и непотребне. Њега је Драгаш као кефалију (eivj kefalh.n) послао у Андрусу, а други архонти били су послати у тамошње тврђаве као кефалије (eivj ta. evkei/se ka,strh kefala,dej). Исти је био случај и са првим архонтом ове куће (o` prw/toj tw/n avrco,ntwn tou/ o`spiti,ou auvtou/), Алексијем Ласкарисом који је као кефалатикион добио Востицу, где је и остао.1618 Постоји могућност да је он иста личност као и један Ласкарис, кефалија Андрусе 1422. године, који се борио против Еркулиа Токо.1619 Алексије Ласкарис Филантропин,1620 o` prw/toj tw/n avrco,ntwn tou/ o`spiti,ou auvtou/, тј. Ласкариса, је, како је већ речено, 1429. године постао кефалија Востице. Како би Драгаш као нови господар области које су биле под влашћу принца Асана Чентуриона Цакарије прошао кроз њих на начин на који му је то доликовало и стигао у околину Андрусе, написане су наредбе свима у околини овог града да се 15. марта те године свако од њих појави са оружјем и мноштвом људи из своје области. О томе 1615 Ibid., 230. 1616 Sfranze, Cronaca, 162. 1617 PLP no. 21290; уп. поглавље Архонти Мореје. 1618 Sfranze, Cronaca, 40–42. 1619 Schiró, Cronaca dei Tocco, 506, 508; cf. PLP no. 14520. 1620 PLP no. 29753; уп. поглавља Посланици и Архонти Мореје. 242 је био обавештен и Ласкарис у Востици.1621 Како је то такође већ помињано, Сфранцис је забележио да је, пошто му је септембра 1446. године доделио у кефалатикион Мистру и околину, деспот Константин саопштио свом пријатељу да жели да и његова управа у Мистри буде попут оне Јована Кантакузина у Коринту и Алексија Ласкариса у Патри.1622 Коначно, пошто је умро цар Јован VIII, а Цариграђани, царица Јелена Драгаш, деспоти и архонти подржали деспота Константина као његовог наследника, из престонице су у Мореју постати Алексије Филантропин Ласкарис, кога је Драгаш пре тога упутио у Цариград да помаже деспоту Томи, и Манојло Палеолог Јагр. Они су 6. јануара 1449. године Драгаша начинили царем (basile,a pepoih,kasin).1623 По свој прилици је он o` pa,nta kalo.j Ласкарис који је 1435. године однео Схоларијево писмо његовом ученику Јовану.1624 Потоњи цариградски патријарх је и њему, крајем 1435. године, упутио једно писмо. У њему му се захваљује на саветима и обећањима да ће му се ускоро указати добра срећа, захваљујући деспоту Константину, због чега је, иако је претходно намеравао да напусти престоницу, Схоларије одлучио да проведе зиму у Цариграду.1625 Алексије се занимао за питања уније и верује се да је био њен противник. Најкасније 1437. године преноси преписку између Јована Евгеника и потоњег кардинала Висариона.1626 Висарион је, по повратку са сабора у Фиренци, на Алексијев захтев, саставио спис О исхођењу Св. Духа и адресирао га на њега.1627 Један Манојло Палеолог1628 управљао је Монемвасијом у када је, маја 1460. године, Фатих покренуо експедицију против деспота Палеолога на Пелопонезу. Најпре се упутио у престоницу, Мистру, коју му је, немајући избора, деспот Димитрије предао. Султан му је саопштио да не може више њом да управља (to.n to,pon tou/ton ple,on ouvde.n hvmporei/ na. to.n a;rch|j). Али пошто је одлучио да узме 1621 Sfranze, Cronaca, 40–42. 1622 Ibid., 96. 1623 Ibid., 102; Kleichroniken I, 269. 1624 ПП II, 285. 1625 ПП II, 312–313; Blanchet, Scholarios, 306–307. 1626 ПП I, 165. 1627 Bessarion Nicaenus, De spiritus sancti processione, ed. E.Candal, Concilium Florentinum, Documenta et scriptores, Ser. B, VII 2, Roma 1961, 3. 1628 PLP no. 21515; Papadopoulos, Versuch, no. 183; уп. поглавље Архонти Мореје. 243 његову ћерку за жену,1629 деспот ће област дати њему, а овај ће му, за узврат, дати другу у којој ће да живи (e[teron ko,smon, eivj to. na. e;chte na. zh/te). Деспот је, потом, послао и неке од својих архоната заједно са Турцима који су се упутили у Моневасију, по будућу младу и њену мајку, јер су оне боравиле тамо. Деспотица и њена ћерка одмах су изашле из града, али су Монемвасиоти на челу са Манојлом Палеологом (o` eivj kefa.lhn eu`risko,menoj Manouh.l o` Palaiolo,goj) задржали тврђаву и предали је потом деспоту Томи, а овај папи.1630 Шта се дешавало са градом неколико наредних година, није сасвим јасно. По свој прилици се налазио под папским протекторатом већ од краја 1460. године.1631 Једна кратка хроника бележи да су негде током 6972. (=1463/4) године Млечани узели Монемвасију од кефалије (avpo. th.n kefalh,n) господина Манојла Палеолога.1632 Он је, највероватније, и у међувремену управљао градом.1633 Михаило Палеолог1634 најпре се у једном акту из 1407. године, којим су Георгије Јагупис и Антоније Калотет, на основу цареве простагме, доделили манастиру Св. Пантелејмона на Св. Гори неке поседе на Лемносу, помиње као земљопоседник на овом острву.1635 Није могуће прецизно га идентификовати. Помиње се и као кефалија Лемноса 1415. године и секретар Манојла II Палеолога.1636 У династичко-политичком сукобу двојице преосталих деспота Палеолога, Томе и Димитрија, узели су, као и остали архонти на Пелопонезу, учешћа и Тома Палеолог Ралис1637 и његов брат Георгије Раул, архонт.1638 Сачувано је једно писмо које је Qwma/ Palaiolo,gou tou Ra,lh kefalh/ Palaiw/n Patrw/n 1. августа 1456. године, као господару и брату, упутио Филипу Фоскарију. У њему му саопштава да је примио Фоскаријево писмо и да ће се према његовом сину Урбану, који је као 1629 О преговорима око овог брака cf. Chalc. II, 224–228; Sfranze, Cronaca, 152; Critobulos, 142 и претходно излагање. 1630 Sfranze, Cronaca, 160. 1631 Крекић, О Монемвасији, 131–132; Kalligas, Monembasi,a, 253–255. 1632 Kleinchroniken I, 275. 1633 Kalligas, Monembasi,a, 255–256. 1634 PLP no. 21526. 1635 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 123–124. 1636 Batopedinus, ~Agioreitika, 434. 1637 PLP no. 24061; уп. поглавље Архонти Мореје. 1638 PLP no. 24115; уп. поглавље Архонти Мореје. 244 kousoulie,rioj пристигао у Модон, односити као према свом детету. Тома се такође нада и да ће Урбан na. plhrw,sei kai. to. ovffi,kio,n tou, o`pou to.n euverge,thsen h` auvqenti,a, те да ће се вратити назад и затећи оца у здрављу.1639 Није јасно овде какав је то офикион требалао да плати Урбан. Смисла једино има да је требало да плати за то да му се уступи тј. преда управа Старом Патром. У сваком случају, непуне три године касније Тома није у Страој Патри. Једна кратка хроника нас извештава да су он и његов брат током јануара и фебруара 1459. године заједно са деспотом Томом Палеологом побунили локално становништво против Турака у морејским областима под османском влашћу, а центар им је био Влахернски манастир у Кларенци.1640 Не зна се шта се даље догађало са Томом. Можда се, као и његов брат Георгије, децембра 1458. године склонио у Модон, чекајући расплет у сукобу између деспота Томе и Димитрија.1641 Интересантно је и да се Тома потписивао презименом Палеолог. Можда је, као и његов брат, за кога се верује да је био ожењен ћерком Георгија Кантакузина Палеолога, непознатог имена,1642 узео супругу из царског рода. Његов брат, са друге стране, не помиње се у изворима са презименом Палеолог. Коначно, неки истраживачи верују да је он иста личност као и Тома Раул1643 који је јуна 1429. године безуспешно покушао да преотме Јоануца Балоту, управника тврђаве Халандрица која је била под влашћу принца Чентурионеа Цакарије. Балота је, наиме, најпре предао кључеве тврђаве, коју је опседао деспот Тома, деспоту Константину, а овај га је, одбивши да је преузме, како не би дошао у сукоб са братом, у пратњи Георгија Сфранциса, послао назад.1644 Као што је познато и у неколико наврата помињано, Георгије Сфранцис1645 обављао је у три наврата функцију кефалије. Најпре га је деспот Константин Палеолог, пошто је заузео Патру, 6. јуна 1429. године, на захтев становика града који су хтели управо њега (evme. eivj kefalh.n auvtw/n evzh,thsan), али и стога што му је пуно 1639 Maltezou, Foscari, 22. 1640 Kleinchroniken I, 273–274; Necipoğlu, Byzantium, 280. 1641 Sfranze, Cronaca, 156; Maltezou, Foscari, 17. 1642 Brayer, Lemerle, Laurent, Vativanus latinus 4789, 72, 91; Nicol, Kantakouzenos, no. 86. 1643 PLP no. 24119. 1644 Sfranze, Cronaca, 60; Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 69. 1645 PLP no. 27278; уп. поглавља Архонти–титуле и Архонти Мореје. 245 дуговао (ple,on tou,tou to.n crewstou/men) поставио за кефалију (ei=stai auvto.j eivj kefalh.n u`mw/n) овог важног града на Пелопонезу.1646 Међутим, управа над градом поверена му је (euvergeth,qh) тек септембра наредне године, тек пошто су Византинци у мају 1430. године овладали и градском тврђавом (to.n kou/lam th/j Pa,traj).1647 Потом, пошто је новембра 1442. деспот Константин стигао у Цариград, 1. марта наредне, 1443. године узео је од цара Јована VIII Селимврију. Тамо је као кефалију послао Сфранциса који је требало да сачува град како од емира, тако и од деспота Димитрија, па и самог цара (i[na kai. avpo. to.n avmhra/n kai. to.n despo,thn ku/r Dhmh,trion kai. auvto.n dh. to.n dedwko,ta basile,a prosta,xaj fula,ttw).1648 Када је, потом, дошло до нове прерасподеле поседа међу царевом браћом јуна исте године, по којој је деспот Константин требало да се врати у Мореју, а деспот Теодор да дође у Цариград и преузме Селимврију, сам Сфранцис је, као кефалија, град предао деспоту Теодору марта 1444. године. Ћиријако из Анконе помиње да га је, када је 25. јула 1444. године приспео у град, тамо дочекао magnifico iuvene Тома Кантакузин,1649 син Георгијев, quam honorifice suscepti, а који је управљао градом (praefecto) у име порфирородног деспота Теодора.1650 Пошто је приспео у Мистру, одбио је, како пише, многе молбе деспота Теодора да настави да управља Селимвријом и постане један од његових најближих људи (i[na kai. th.n Shlumbri,an e;cw kai. tw/n prw,twn auvtou/ u`poceiri,wn eu`ri,skwmai).1651 Коначно, деспот Константин му је 1. септембра 1446. године доделио eivj kefalati,kion Мистру са околним местима – Кулом, Евреком, Трипом, Церамионом, Пакотама и Склавохорионом – како би је држао као што је то био случај са Коринтом и Патром (o[ti qe,lw na. e;ni kai. tou/tou e[n w`j h` Ko,rinqoj kai h` Pa,tra, w-n th.n me.n e;cei o` Kantakouzhno.j VIwa,nnhj, th.n de. VAle,xioj o` La,skarij).1652 Требало је, осим тога, да Сфранцис добро управља (a;rce kalw/j th.n avrch.n sou), да спречи неправду и власт 1646 Sfranze, Cronaca, 62. 1647 Ibid., 70. 1648 Ibid., 92. 1649 PLP no. 10969. 1650 Cyriac of Ancona, 60; cf. Nicol, Kantakouzenos, 203. 1651 Sfranze, Cronaca, 92 1652 Ibid., 96. 246 многих (ta.j polla.j avrca.j tw/n evntau/qa euvriskome,nwn) и да их принуди да признају само његову власт, а Драгаша за господара (poi,hson pa,ntaj tou.j evntau/qa, i[na se. mo,non e;cwsin avrch.n w`j evme. mo,non auvqe,nthn). Све је то Сфранцис требало да учини сам, јер је Драгаш намеравао да оде за Хексамилион, како би га боље утврдио.1653 Нема сигурних података да је, како је то назначено у Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, Сфранцис у континуитету, тј. сво време између постављења за кефалију једног града, па све до постављења за кефалију наредног, обављао ту функцију. Ако номинално и јесте, паралелно са тим је обављао и друге службе. Четири месеца пошто је преузео функцију кефалије Патре, Сфранцис је као апокрисијариј отишао Јовану VIII који му је доделио достојанство протовестијарита, а из Цариграда султану.1654 Он и даље наставља да обавља дипломатске послове. Сам бележи да је заједно са деспотом Константином отпутовао за Цариград септембра 1437. године, пре него што ће византијска делегација на челу са василевсом отпутовати за Италију. Стиче се утисак да се одатле, заједно са Драгашем, вратио у Мореју тек септембра 1441. године.1655 Селимвријом је, како је речено, управљао само годину дана. И пошто је постављен за кефалију Мистре обављао је дипломатске мисије. Послат је, наиме, августа 1447. године најпре у Цариград, а одатле у Трапезунт и Грузију. У Трапезунт и Грузију је отпутовао тек октобра 1449. године, што значи да се у међувремену налазио у Цариграду. Јер, бележи такође да је 6. децембра 1448. године отишао султану како би га обавестио о Драгашевим ступању на престо.1656 Једна анонимна монодија, састављена поводом његове смрти, обавештава нас да је Георгије Кантакузин1657 имао извесну управну функцију на острву Лемнос (th.n Lh/mnon evgkecei,risto eivj h`gemoni,an), пре него што је оно дато на управу царевом брату 1653 Sfranze, Cronaca, 98. 1654 Ibid., 72. 1655 Ibid., 78, 88. 1656 Ibid., 100. 1657 PLP no. 92317; уп. поглавље Сенатори, Oivkei,oi и Посланици. 247 и деспоту Димитрију, тј. пре 1425. године. Није, каже анонимни писац, тамо провео дуго времена, а цар га је позвао себи, јер је желео вазда да га има уз себе.1658 Георгије Сфранцис нас, са изразитим цинизмом и презиром, обавештава да су 6. августа 1458. године, пошто је султан Мехмед II опсео Коринт, Матеј Асан и Никифор Луканис,1659 његови храбри архонти (oi` gennai/oi a;rcontej), предали град. Луканис је био његов кефалија, што, према Сфранцисовом мишљењу, није требало да се догоди, а Асан је претходно ушао у град, да ли да би га боље бранио или раније предао, Сфранцис не зна, али је, каже писац, јасно из њихових дела (eiv kai. dh/lon evk tw/n pragma,twn). Предали су, каже Сфранцис, главу тела Мореје и склопили споразум да ће и деспот Тома тако предати Патру са њеном облашћу, тј. све што је пре тога држао цар Константин док је био деспот у Мореји, са чим се овај и сложио.1660 Међутим, јануара 1459. године је добар и најбољи (o` kalo.j kavgaqo.j) Луканис Никифор, или боље рећи уништитељ Мореје (Moreofqo,roj), који се сматрао за једног од првака и поверљивих архоната деспота господина Димитрија (kai. tw/n prw,twn kai. pistw/n avrco,ntwn tou/ despo,tou ku/r Dhmhtri,ou logizo,menoj), са неким Албанцима и становницима Мореје, које је сакупио како би извeо своја лоша дела, убедио деспота Тому да се побуни и против емира и против брата и поједе као купус претходно дате заклетве.1661 Коначно, Сфранцис још једном помиње Луканиса када приповеда о Фатиховим освајањима градова у Аркадији и Месенији током 1460. године, бележећи да је овај умро и предао душу у канализацију са својим изметом (o[j proape,qanen eivj avpo,paton diabiba,saj th.n yuch.n a[m’ evgka,toij).1662 А пошто је Мехмед II у лето 1460. године заузео Мистру, Вордонију Кастрицу, Леонтари и тврђаву Св. Ђорђа, исто је учинио и са Каритеном у Аркадији, којом је управљао Сгуромалис Палеолог,1663 шурак великог Луканиса, који је претходно умро у нужнику, предавши му душу заједно са утробом.1664 1658 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 362, 368. 1659 PLP no. 15089; уп. поглавља Архонти Мореје и Архонти и религиозне задужбине. 1660 Sfranze, Cronaca, 150; Kleinchroniken I, 273. 1661 Ibid., 152–154. 1662 Ibid., 164. 1663 PLP no. 24996; уп. поглавље Архонти Мореје. 1664 Sfranze, Cronaca, 164. 248 Георгије Палеолог Мамонас1665 био је кефалија једне тврђаве на Црном мору. Био је зет Георгија Сфранциса који бележи да је овај, по свој прилици син некадашњег господара Монемвасије, Павла Мамонаса,1666 јануара–фебруара 1417. године заједно са женом, Сфранцисовом сестром, и њиховом ћерком умро од куге.1667 Стефан Дука Радин1668 помиње се као кефалија Касандрије на Халкидикују 1419. године. Документом од маја 1419. године кефалија полуострва Касандрије (kefalh/ t$h/%j nh,sou Kasandrei,$aj%), Стефан Дука Радин, по заповести деспота Андроника враћа манастиру Св. Пантелејмона (monh/ tw/n ~Rw.j) неке поседе.1669 Осим тога, помиње се, између 1415. и 1421. године, у изворима као апографевс, те, стога, dou/loj цара Манојла ΙΙ и деспота Андроника Палеолога. Међу архонтима који су се противили обнови Хексамилиона коју је 1415. године предузео цар Манојло II Палеолог, Мазарис у својој сатири помиње Крокодила1670 и мачем опасаног Елеавурка (te tou/ Krokodei,lou kai. ~Elleabou,rkou tou/ drepanhfo,rou tou.j lo,gouj). Цар је, пише Мазарис, кренуо на њих са јаком силом и помешаних осећања. Са једне стране било му је драго не само што је њихова издаја коју су дуго ковали и спроводили изашла на видело, већ се показало како су били лажни, покварени и нечасни и њихова глупост и помама никад не би били откривени да није било овог корисног подухвата (ouvde. ga.r a;llwj a'n evxefa,nqh h` tou,twn a;noia kai. mani,a, eiv mh. dia. tw/n toiou,twn crhstw/n e;rgwn), као што јако вино открива лудака или што индикациони камен открива лажно злато.1671 Овај Крокодил вероватно припада истој породици као и магнат који је, заједно са своја два сина, предао трвђаву Св. Ђорђе Мехмеду Освајачу 1460. године. Сфранцис извештава да је, угледавши султана, Крокондил, или боље рећи Крокодил (tou/ Krokontu,lou, h' ma/llon Krokodei,lou eivpei/n oivkeio,teron) заједно са синовима изашао да му се поклони, а као захвалност за тај чин „добио је Лои (Lwi<), боље рећи елои–елои (evloi< evloi<), тј. Боже 1665 PLP no. 16578. 1666 Уп. поглавље Архонти–титуле. 1667 Sfranze, Cronaca, 12. 1668 PLP no. 23999; уп. поглавље Dou/loi. 1669 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 128. 1670 PLP no. 13822. 1671 Mazaris, 84. 249 Боже мој, зашто га раније ниси оставио, творца претходно описаних несрећа“.1672 Могуће је да је отац или деда овог Крокондила којег помиње Сфранцис тај Крокодил којег помиње Мазарис. О повезаности ове морејске магнатске породице свдочи и податак француске верзије Морејске хронике која бележи да 1296. године један грчки трговац свилом, из Велике Арахове, по имену Corcondille, заузео тврђаву Св. Ђорђе уз помоћ свог зета који је био њен магационер. У томе им је помогао и одред од стотину турских плаћеника под командом грчког генерала Лава Мавропапаса.1673 Иако хроника бележи да је Крокондил требало да преда тврђаву византијском цару, чињеница да се 1460. године она налазила у рукама једног његовог потомка сугреише или да никада није предата василевсу, или да му је сам владар дозволио да је задржи као награду.1674 Верује се, такође, да је Крокондил којег помиње Сфранцис basiliko.j i`ke,thj који је основао Богородичину цркву у Каритени.1675 1672 Sfranze, Cronaca, 162; уп. Мт. 27, 46 и Мк. 15, 34. 1673 Livre de la conqueste de la princée de l’Amorée. Cronique de Morée (1204–1305), ed. J. Longnon, Paris 1911, 319–324, 326–327; Zakythinos, Despotat I, 65; II, 253–254. 1674 Necipoğlu, Byzantium, 266. 1675 Уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 250 4. Посланици Велики број архоната срећемо у изворима као царске дипломате. Дука нас извештава да је цар Манојло II, када је сазнао да је Мехмед I постао једини османски владар, упутио новом султану најплеменитије апокрисијарије од својих архоната (avpokrisiari,ouj stei,laj euvgeneste,rouj tw/n avrco,ntwn auvtou/).1676 И заиста, преглед личности које извори помињу у својству посланика, који следи, показује да су, бар ако је судити према презименима која су носили, на известан начин припадали највишем друштвеном слоју у Византији. Стога треба рећи нешто о дипломатској делатности последњих царева Палеолога, која не само да је можда била најактивнија током читаве византијске историје, већ је, по мишљењу неких истраживача, била главни разлог што је Царство преживело до 1453. године.1677 Најпре, суштинска разлика у схватању, па, тиме, и вођењу дипломатије између Византије и Запада била је у томе што је у Европи уобичајена дипломатска пракса подразумевала директне преговоре између два владара, што са Царством Ромеја није био случај, jeр je то сматрано деградирајућим за василевса–владара целе васељене.1678 Личност византијског цара је била централна тачка на којој је византијска дипломатија у поменуто доба била утемељена. Други ослонац представљала је Цариградска патријаршија. То посебно долази до изражаја током последњег века постојања Царства, с обзиром да је, из познатих разлога, број оних под духовним вођством патријарха далеко премашио број царевих поданика.1679 Поред чувеног писма цариградског патријарха Антонија IV московском великом кнезу Василију I, у коме поглавар византијске Цркве брани ауторитет цара,1680 о томе, рецимо, сведочи и мисија коју је цариградски патријарх Матеј I упутио 1676 Ducas, 133. 1677 Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 75–76. 1678 F. L. Ganshof, The Middle Ages. A History of International Relations, New York 1970, 127–129, 283– 285; Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 588. 1679 Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 74–75. 1680 ММ II, 188–192. 251 почетком 1400. године кијевском митрополиту Кипријану, како би га убедио да прикупи новац као помоћ опседнутом Цариграду.1681 Тематски гледано, византијску дипломатију последњег столећа њене историје одређивале су две политичке реалности: са једне стране су то биле Османлије и њихово ширење на рачун византијских територија, а са друге стране су то биле западне силе које су јачале своју економску моћ на постојећим и некадашњим територијама Царства и, као највиши духовни, уједињујући ауторитет, папство, које је настојало да византијску Цркву духовно потчини Св. Столици. Византијски извори употребљавају три термина да означе посланика: pre,sbuj, presbeuth,j и avpokrisia,rioj. Они нам ни на који начин не сугеришу било какву разлику у рангу, карактеру или значају подједнако посланика и посланстава чији су били део.1682 Међутим, термини које доносе латински извори су изнијансиранији и једино на основу њих можемо донекле да направимо извесну хијерархију међу византијским посланицима који су своје службе обављали на Западу. Тако термини ambaxiator/ambassiator, legatus и orator означавају било ког дипломату значајног статуса.1683 Термин nuncius је означавао дипломату нешто нижег ранга, чија се суштинска улога састојала у преношењу порука. Његов грчки еквивалент би могао бити pittakofo,roj. Постојали су, као саставни део неког посланства, и обични курири. Када је на пролеће 1421. године Мехмед I, враћајући се са истока, приспео у Једрене, Манојло II му је послао Димитрија Леонтариса како би овај дознао султанове намере, подсетио га на љубав коју су претходно учинили, дарове које је примио од Византинаца и на самог Леонтариса, султан га је примио са највећим почастима и љубављу, рекавши му да се већ неколико дана не осећа добро и да ће разговарати кад се опорави. После три дана је, међутим, умро. Леонтариса о томе нису обавестили, па је он дане проводио у свом шатору, питајући се зашто га султан не позива. Схватио је да је умро када је увидео да су пресечени сви путеви према Цариграду, јер ниједан од многих курира (grammatokomista.j) које је Леонтарис послао 1681 Ibid., 359–361; Obolensky, Embassy to Russia, 123–132. 1682 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 589, n. 6, 590. 1683 Ibid., 590–591. 252 није успео да се пробије. Тек када је послао једног човека другим путем, преко Месемврије, он је одатле морем стигао у престоницу и обавестио о Мехмедовој смрти.1684 Коначно, као термин који је означавао посланике нижег ранга, али који су имали право да преговарају или закључују споразуме у име стране коју су заступали, коришћен је procurator.1685 Стране амбасадоре је примао лично цар или његови људи од поверења. На основу Псеудо–Кодина знамо да је у XIV веку велики логотет био тај који се старао о царској коресподенцији са страним државама.1686 Ситуација се променила у другој половини XIV и у XV веку, када су се појавила двојица месазона, преузевши све активности у вези спољне политике, чиме је титула великог логотета постала почасна и без управних овлашћења. На нижем нивоу, за ову коресподенцију био је одговоран протонотар, као први међу царским секретарима, а уз њих је било и тело тумача (diermhneute,j), на челу са великим тумачем (me,gaj diermhneuth,j), који се као чиновник јавља у изворима још од XII века.1687 Постојале су две врсте дипломатских мисија: обичне мисије и посланства. Обичне мисије углавном су преносиле неки важан документ и/ли чекале одговор како би га пренеле у Цариград. Посланства су имала за циљ да расправљају или преговарају о важнијим и комплекснијим питањима, попут, рецимо, склапања споразума између две државе или, као што је то случај у XV веку, о унији Цркава. Ово најбоље илуструје податак да је већ поменута мисија Матеја I, упућена кијевском митрополиту Кипријану почетком 1400. године, најпре требало да се повери писмоноши (pittakofo,ron), по свој прилици црквеном лицу нижег ранга, али је патријарх одлучио да му упути архиепископа Витлејема, како би му указао већу част. То није била једина промена везана за ово посланство. Из напомене у тексту сазнајемо да су промењени како садржај писма, тј. поруке, тако и чланови посланства. Наиме, уз архиепископа Витлејема су у Русију отпутовали и „Раул и 1684 Sfranze, Cronaca, 16, 18. 1685 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 592. 1686 Pseudo–Kodinos, 174. 1687 Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 78. 253 Кантакузин“.1688 Дакле, од обичне мисије, у којој је требало да учествује само писмоноша, ова је прерасла у посланство у којем су узели учешћа највиши црквени и државни архонти. Ово, као и многи други примери, сугерише да је од важности мисије или посланства зависила и његова величина, али и састав, тј. да је један од критеријума за избор амбасадора који ће ићи у одговарајућу земљу био углед и значај те земље за планове Царства. Није, стога, случајно што је Теодор Палеолог Кантакузин, царев qei/oj, био посланик француском краљу Шарлу VI. Исти је случај и са Манојлом Филантропином, царевим evxa,delfoj, послаником Жигмунду Луксембуршком, пољском и литванском владару, те са Андроником Палеологом Кантакузином, који не само да је био царев evxa,delfoj, већ и рођак српског деспота Ђурђа Бранковића.1689 Мисије су бројале најчешће једног, двојицу или тројицу чланова. Највеће су биле оне у којима су узели учешћа сами цареви. Тако је пратња Манојла II током његовог путовања по Западу (1399–1403) бројала близу 50 чланова.1690 Пратња Јована VIII, када се упутио на црквени сабор у Ферари‒Фиренци, бројала је неких 700 клирика и дворана.1691 Сигурно да су постојале неке очекиване карактеристике које је један посланик требало да има. Док је Нићифор Григора извештавао да је такав човек требало да поседује мудрост, да познаје јавне послове, али и теологију и класични грчки, како би вешто водио дискусије,1692 чини се да су у XV веку основни критеријуми били лични квалитети посланика и, још важније, његова блискост са царем. Међутим, ипак се могу уочити одређене нијансе у профилу дипломата последња три византијска цара. Логично би било да се очекивало да посланик говори језик земље у коју би био упућен. Но, о томе немамо сваки пут прецизне податке, а то и није увек био 1688 Obolensky, Embassy to Russia, 127, 128; Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 79. Верује се да су у посланици о којима је реч Теодор Палеолог Кантакузин и Константин Ралис Палеолог, Obolensky, Embassy to Russia, 129–131. Уп. поглавље Сенатори и даље излагање. 1689 Malamut, Au coeur, 92; Николић, Византијски писци, 133–134. 1690 Barker, Manuel II, 170, n. 81, 228–229, 232, n. 60. 1691 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 603. 1692 Gregoras, 194. 254 неопходан тражени квалитет. Штавише, имамо доста примера где су угледни амбасадори заправо уз себе имали преводиоце, што би значило да они нису нужно говорили језик земље у коју су путовали. То илуструје и пример Константина Ралиса Палеолога. Приликом његовог боравка у Каталонији, заједно са сином Теодором пратио га је, као тумач, Никола са Родоса.1693 Исти је, рецимо, случај и са Теодором Палеологом Кантакузином, коме је приликом боравка у Француској био потребан тумач.1694 Када су у питању словенске или османска држава, византијски посланици су се углавном сусретали са саговорницима који су говорили грчки. Са друге стране, Теолог Коракс је био Грк пореклом из Филаделфије који је знао и турски, па су га цареви амбасадори укључивали у своје мисије управо због знања језика.1695 Иако су чланови мисија и посланстава често били црквени људи, главни посланици су били архонти. Могли су имати неку дворску титулу, али то није било нужно. Могли су припадати кругу царевих oivkei,oi, али ни то није било правило. Оно што је нарочито важно нагласити за период који се истражује, јесте чињеница да се од друге половине XIV века, а то долази до пуног изражаја током прве половине XV века, све чешће међу посланицима јављају породична имена богатих трговаца, јер од тада престаје да бива јасна друштвена разлика између припадника традиционалне земљопоседничке аристократије и припадника me,soi.1696 Многи међу посланицима били су чувени интелектуалци, који су имали и завидно образовање. Ово је, пре свега, била карактеристика дипломатског кора цара‒филозофа Манојла II Палеолога. Коначно, као и свему, и правцу спољне политике највећи печат давала је личност цара, али и њени примарни захтеви у конкретном историјском тренутку. Оно што је пре свега препоручивало византијске посланике на њиховим мисијама била је њихова веза са византијским царем. Носили су, међутим, са собом, приде, и акредитивна писма. То су била или писма препоруке или писма која су садржала инструкције којима су биле дефинисале границе деловања неког посланика 1693 Malamut, Au coeur, 87 n. 38, 96. 1694 Malamut, Au coeur, 96 n. 93. 1695 Ducas, 161; уп. даље излагање. 1696 Oikonomidès, Hommes d’affaires, 120 sq. 255 или посланства.1697 Писмо акредитација или писмо препоруке неког посланика садржало је шаблонске формулације ‒ да се у конкретног посланика може имати потпуно поверење по питању ствари које ће му овај усмено изнети, баш као да их чује из уста самог цара.1698 Посао посланика свакако је, на различите начине, била профитабилна делатност и, нарочито током XV века, један од ретких начина се стекне одређена материјална зарада или нека друга корист. Извори нам саопштавају да су многи од њих не само стекли велику матријалну корист у поклонима које су током мисија добијали, већ и честим злоупотребама и проневерама новца. Јован Хортазмен у једном писму Манојлу Тарханиоту Вулотису наводи као један од могућих разлога да се неко лати посланичког задатка управо материјални.1699 Нема много података о новцу који су посланици добијали приликом учешћа у дипломатским мисијама. Сиропул је на једном месту забележио да је цар Јован VIII поделио новац од 15 хиљада флорина које му је послао папа, тако што је брату, деспоту Димитрију, дао 2 хиљаде, дао је хиљаду посланицима пошто је и то било нужно (VEdw,kamen kai. ci,lia toi/j avpokrisiari,oij. h=n de. kai. auvto. avnagkai/on), док је остатак од 12 хиљада оставио за себе, будући да је и сам имао много трошкова.1700 Византијски цар је, чини се, био одговоран за посланство докле год се оно налазило на његовој територији. После тога је оно постајало одговорност господара земље у коју је посланство упућено.1701 Алексије Вранас је, рецимо, јуна 1403. године од арагонског краља Мартина I добио пропусницу која му је гарантовала да су му на располагању 40 коња и мазги.1702 Цар Манојло II је у једном писму од Млечана тражио да покрију трошкове његових посланика.1703 Цар, односно држава, је, као што је то случај и данас, био одговоран и за резиденције страних амбасадора у Цариграду. Тако сазнајемо да је млетачки сенат 30. јуна 1396. године одобрио цару позајмицу од 1697 Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 86–87. 1698 Barker, Manuel II, 489, 154–157; ПП IV, 198, 265. 1699 Chortasmenos, 163; уп. даље излагање. 1700 Syropoulos, 190. 1701 Oikonomides, Byzantine Diplomacy, 84–85; Malamut, Au coeur, 115. 1702 Malamut, Au coeur, 114, 119 n. 241. 1703 Ibid., 113–116, нарочито 115, n. 217. 256 150 перпера како би обновио резиденцију млетачког вице‒баила у византијској престоници.1704 Знамо, такође, да су посланици добијали поклоне од владара којима су били упућени. Тако је Манојлов qei/oj, Теодор Кантакузин, јануара 1397. узео од француског краља износ од 300, а наредне године чак 14.400 златних номизми. Током истог посланства Никола Нотарас узео је као поклон хиљаду номизми, док је Алексије Вранас 1409. године у Француској добио 400 флорина посредством једног нотара из Тулуза.1705 Са друге стране, Константин Ралис Палеолог и Алексије Дисипат, посланици француском краљу 1405‒1406, били су оптужени за економске преваре.1706 Амбасадори су, такође, са собом носили поклоне владару којем су били упућени. Турцима су обично поклањани скупоцени предмети од племенитих метала.1707 Западним владарима најчешће су поклањане реликвије.1708 Цар Манојло II је, рецимо, током свог путовања по Западној Европи, одлучио да подели Христову тунику на неколико делова и поклони је неколицини владара.1709 Касније је, као што је познато, као поклоне слао скупоцене рукописе, попут оног са делима Св. Дионисија Ареопагита који је Манојло Хрисолорас, pemfqe,ntoj pre,sbewj para. tou/ … basile,wj, поклонио опатији Сен Дени и који се данас чува у Лувру.1710 Поклони које су амбасадори са собом носили зависили су, наравно, од земље у коју је слата нека мисија. Сфранцис бележи да се његова богато опремљена пратња, када се 1449. године упутио у Грузију и Трапезунт, састојала од архонтопула и војника, јеромонаха и појаца, лекара и мајстора и да је носила многе вредне дарове.1711 Чувени раговор између Георгија Сфранциса и Константина Драгаша око доделе више титуле овом блиском сараднику последњих Палеолога сведочи да је и успон на хијерархијској, а тиме и друштвеној лествици могао бити добра страна учешћа у дипломатским мисијама и посланствима. Наиме, Сфранцис пристаје да и 1704 Thiriet, Régestes I, no. 911. 1705 Malamut, Au coeur, 115, n. 216–218. 1706 Ibid., 116. 1707 Ducas, 233; Syropoulos, 544. 1708 Malamut, Au coeur, 122‒123. 1709 G. Dennis, Two unknown documents of Manuel II Palaeologus, TM 3 (1968) 397–404. 1710 Barker, Manuel II, 263–264, 545. 1711 Sfracze, Cronaca, 102‒104. 257 даље учествује у дипломатским мисијама (ta. avpokrisiari,kia) тек пошто му цар обећа вишу титулу.1712 Исти писац нас извештава да је мисија у Грузији за њега била вишеструко успешна. Не само да је уговорио брак грузијске принцезе и византијског цара, већ је његова ћерка постала штићеница будуће царице, која је требало да јој нађе мужа и обезбедити мираз, а Сфранцис је требало да, када буде дошао по младу, од гурзијског краља добије скупоцену свилу у вредности од 2000 флорина.1713 Међутим, било је ситуација када служби посланика није било за завидети. Наиме, пошто су Византинци подржали Бајазитовог сина Мустафу против Мурата II, овај је јуна 1422. године опсео византијску престоницу и стигао под бедеме града водећи са собом, свезане, посланике који су му претходно били упућени ради закључења мира.1714 Има примера и да је дипломатска активност у извесном смислу постала породична традиција. То је, рецимо, био случај са Николом Евдемоноиоанисом и његовим сином Андроником,1715 Константином и Теодором Ралисом,1716 Манојлом Хрисолорасом и његовим нећаком Јованом, Јованом, георгијем и Манојлом Дисипатом, Андроником, Манојлом и Марком Палеологом Јагарисом и, коначно са Нотарасима ‒ Георгијем, Николом и Луком.1717 Цар Манојло II Палеолог бирао је своје дипломате међу својим рођацима и из круга интелектуалаца који су га окруживали и са којима је био близак. То су били веома образовани људи, склони католицизму, а неки међу њима чак и обраћеници, попут Манојла и Јована Хрисолораса, Константина Раула Палеолога, Алексија Дисипата и Алексија Вранаса.1718 Десеторица њих су знала латински.1719 Једино се Никола Нотарас, пореклом из средње класе, као diermhneuth,j, и Никола Евдемоноиоанис, као велики стратопедарх, помињу са одговарајућим титулама чији 1712 Ibid., 118‒122. 1713 Sfranze, Cronaca, 114. 1714 Ibid., 22. 1715 Dölger, Regesten, nо. 3345. 1716 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 67; Malamut, Au coeur, 87 n. 38–40, 96 n. 94. 1717 Уп. даље излагање. 1718 Malamut, Au coeur, 98 n. 104. 1719 Јован Владинтер, Теодор Хрисовергис, Манојло Хрисолорас, Јован Хрисолорас, Иларион Дорија, Никола Евдемоноиоанис, Андроник Евдемоноиоанис, Никола Нотарас, Јувенис Каталанус и Галеоти Ломелини, Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 599 n. 96. 258 су били носиоци. Верује се да је 21 посланик Манојла II обављао неких тридесет мисија на Западу.1720 Најистакнутији међу овим посланицима, као цареви рођаци и блиски сарадници, учествовали су у мисијама упућеним на адресе које су имале приоритет у спољној политици Царства (Венеција, Француска, Енглеска, Констанца, Жигмунд Луксембуршки, папство, Османлије). Стиче се утисак да су остали посланици, који нису били носиоци неких титула или нису вршили одређену функцију, обављали мање важне дипломатске задатке. Теодор Палеолог Кантакузин1721 био је qei/oj цара Манојла II Палеолога. Овај га је 1397. године упутио као посланика француском краљу Шарлу VI, у потрази за помоћу против Османлија које су, у том тренутку, већ три године опседали византијску престоницу. Текст билингвалног писма које је Теодор том приликом однео француском владару сачуван је само у латинској форми. У њему се Теодор Палеолог Кантакузин помиње као вољени ујак, племенит, мудар и искусан човек Царства (ambassiatorem nostrum strenuum et desideratissimum avunculum, imperii nostri nobilem et circumspectum virum atque sapientem et expertum, dominum Theodorum Palaelogum Canthacosino), у кога његово краљевско величанство, краљ Шарл, може имати потпуног поверења, по питању ствари које ће му овај усмено изнети, баш као да их чује из уста самог цара.1722 Његово учешће у овом посланству није било случајно. У посету француском краљу могао је отићи само неко ко је био високог, царског рода.1723 Нешто касније, децембра 1398. године, Теодор је поново као Манојлов амбасадор у Венецији.1724 Две године касније поново је у функцији амбасадора, овог пута у служби патријарха Матеја I, који га је упутио кијевском митрополиту. Ф. Дворник га је идентификовао као Кантакузина који је, заједно са 1720 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 598 n. 89. 1721 PLP no. 10966; уп. поглављa Сенатори и Цареви рођаци. 1722 Barker, Manuel II, 489, 154–157. 1723 Malamut, Au coeur, 92. 1724 Nicol, Kantakouzenos, 165 сматра да је Теодор тада стекао млеталко држављанство, позивајући се на податак који доноси Thiriet, Régestes, no. 951, иако се ту ова чињеница не помиње; Matschke, Ankara, 179 n. 163. 259 Константином Раулом (Ралисом) Палеологом, био упућен у Кијев уместо Михаила, архиепископа Витлејема, који је за ову мисију био постављен пре тога.1725 Са Теодором Палеологом Кантакузином је у Француску и Енглеску путовао и Никола Нотарас,1726 царев тумач (diermhneuth,j) и sumpe,nqeroj, једна од најзначајнијих личности византијског света прве половине XV века. Био је, такође, један од највећих предузетника свог доба и сакупио је огромно богатство које ће бити темељ моћи његовог сина Луке, најистакнутије личности Цариграда у поменуто доба. Никола је, од 1391. па све до смрти 1423. године, у служби цара Манојла II као тумач (diermhneuth,j) и посланик. Учествује у мисијама на француском и енглеском двору 1397. и 1398. године. Забележено је да је он за време мисије у Француској добио као поклон 1000 номизми. Одатле, заједно са Теодором Палеологом Кантакузином, одлази у Венецију, где је, априла месеца, стекао млетачко држављанство. Вероватно је у истом периоду успео да сакупи од градова Тоскане 500 дуката за помоћ византијској престоници.1727 Има мишљења да, поред тога што је био ‟un parfait bilingue italo-grec”, Никола подједнако био тумач и за турски.1728 Документ којим Млечани додељују Николи Нотарасу своје држављанство помиње и њега и његовог оца Георгија као тумаче (dermonophiti).1729 Касније ће ово звање бити везивано и за Луку Нотараса, па чак и за Лукину ћерку Ану Палеологину и тако, практично постати породични атрибут. Нема, међутим, изричитих потврда у изворима да су Нотараси говорили стране језике. Из увода Аниног тестамента, који је забележио један Млечанин, сазнајемо да она није знала латински.1730 Теодору Палеологу Кантакузину и Николи Нотарасу је, у време мисије у Енглеској, крајем 1398, а потом и у мисији папи Бонифацију IX јануара 1399. године1731 помагао Иларио Дорија.1732 Енглески краљ му је, чак, доделио титулу 1725 ММ II, 359–361; Obolensky, Embassy to Russia, 128‒132. 1726 PLP no. 20733; Matschke, Ankara, 175‒197; уп. поглавља Oivkei/oi и Цареви рођаци. 1727 Hatzopoulos, H prw,th poliorki,a, 133. 1728 Malamut, Au coeur, 95‒96. 1729 Barker, Manuel II, 154 n. 46, 486–487. 1730 Maltezou, :Anna Notara/, 80–87; Matschke, Notaras Family, 62. 1731 Dölger, Regesten, nо. 3270. 260 витеза.1733 Иларио Дорија био је Ђеновљанин, зет цара Манојла II, ожењен царевом ванбрачном ћерком Изабелом (Забијом), те, одатле, православни обраћеник. Сачувано нам је његово исповедање вере приликом преласка у православље из априла 1392. године.1734 Био је, као царев peripo,qhoj gambro,j, сведок продужењу уговора са Венецијом, склопљеном 30. октобра 1418. године.1735 Сфранцис извештава да је Дорија побегао заједно са деспотом Динитријем и својим зетом Гиургијем Исаулом најпре у Галату, а одатле у Угарску.1736 Никола Евдемоноиоанис1737 био је истакнути посланик у служби Манојла II, али и његовог сина, деспота Теодора II, у периоду између 1415. и 1422. године. Његов политички успон започиње у Мореји, где је, верује се, чак имао удела у збацивању моћне породице Мамонас. Наиме, њихов нестанак из политичког живота византијског Пелопонеза отворио је пут управо успону породице Евдемоноиоанис. Никола се већ током друге деценије XV века помиње као најбогатији и најмоћнији човек на Пелопонезу, а могуће је и да је једно време био господар Монемвасије.1738 Све је, наравно, започело блиским везама са Палеолозима. У панегирику Манојлу II и Јовану VIII каже се да је цар Манојло II, пошто му је 1407. године умро брат Теодор, поставио свог сина, Теодора II, као његовог наследника. Како нови деспот није имао снаге и вештине да, услед сложених прилика у Мореји, самостално управља овим делом византијске територије, сам цар је током свог боравка на Пелопонезу, крајем 1407. године, настојао да му из тог разлога осигура ослонац у некој тамошњој искусној личности.1739 Њено име се у изворима не наводи све до 1415. године, када је цар поново посетио Мореју. То нам саопштава Мазарис. Наиме, када му Манојло Оловол, саветујући му да иде на двор деспота Мистре, приповеда о предностима 1732 PLP no. 29091; Matschke, Ankara, 189‒192; уп. поглавље Цареви рођаци. 1733 Malamut, Au coeur, 99 n. 117. Cf. D. M. Nicol, A Byzantine Emperor in England: Manuel’s II visit to London in 1400–1401, Byzantium: its ecclesiastical history and relations with the western world, London 1972 (VR) 204‒210. 1734 ММ II, 159. 1735 Ibid., III, 162. 1736 Sfranze, Cronaca, 24; Syropoulos, 112. 1737 PLP no. 6223; уп. поглавља Цареви рођаци, Архонти Мореје и Архонти и религиозне задужбине. 1738 Kalligas, Monembasi,a, 209. 1739 ПП III, 164‒165. Kalligas, Monembasi,a, 217 n. 72 верује да је уатор овог панегирика Исидор Кијевски. 261 таквог чина, каже му и следеће: „Осим тога, међу осталим тамошњим блаженствима (tw/n evkei/se euvdaimoniw/n) срешћеш се са најмудријим и дубокоумним човеком (sunetwta,tw| kai. baqugnw,moni avndri.), подједнако званим Евдемон (o`mwnu,mwj me.n keklhme,nw| Euvdai,moni),1740 моћним и богатим, вичним многим владарским стварима и највећим делима, које не поседује нико на двору порфирородног (деспота). Пошто будеш нашао овог најплеменитијег (to.n gennaio,taton), прилепи се уз њега и испуњавај његове заповести као што би цареве, како би себе и оне који су са тобом обасуо многим добрима. Не оклевај да му приповедаш причу да ће за кратко време постати најбогатији и узвишен (euvdaimone,stero,n te kai. belti,w) и најславнији (evndoxo,teron) од свих који тамо живе. И то све да говориш тајно.“1741 Никола Евдемоноиоанис се први пут помиње, заједно са породицом, у посвети на једном везу, који је настао у периоду смене власти на Пелопонезу 1407. године.1742 Један рукопис из 1419–1420. године помиње га као tou/ evndoxwta,tou kai. peripoqh,tou sumpenqerou/ tou/ a`gi,ou tou/ basile,wj kurou/ Nikola,ou tou/ Euvdaimonoi?w¿a,nnÀou.1743 Сматра се да су марта 1415. године, нешто пре смрти Манојла Хрисолораса, заједно са њим у Константцу упућени Никола Евдемоноиоанис и његов син Андроник поводом преговара око уније.1744 После Хрисолорасове смрти, он ће практично преузети улогу главног преговарача са сабором у Констанци.1745 Фебруара 1416. године водио је у Венецији преговоре око утврђивања Коринтске превлаке. Требало је и да у царево име посредује између Жигмунда Луксембуршког и Млетака.1746 Након тога су Евдемоноиоанис, његов син Андроник и Јован Владинтер поново у Констанци.1747 Очигледно пре свега овлашћен и у извесном смислу специјализован за преговоре са сабором у Констанци, у два наврата је преносио 1740 Мазарис овде, чини се, употребљава реч o`mwnu,mwj у контексту у којем она означава појаве које имају исто име, али двосмислено значење. 1741 Mazaris, 8; Trapp, Identifizierung, 97. 1742 Kalligas, Monembasi,a, 217, n. 71; Schlib, Embroidered Aëres and Epitaphioi, 343‒349. 1743 Andrés, Catálogo, 26–27. 1744 Dölger, Regesten, no. 3345. 1745 Syropoulos, 104‒110, 116 извештава да је Евдемоноиоанис отпутовао за Рим, али је у ствари у питању Базел, где стиже крајем марта 1416. године (Syropoulos, 105 n. 9). 1746 Dölger, Regesten, nos. 3354 (Monoiani), 3355. 1747 Ibid., no. 3355. Један члан овог посланства поменут је као царев брат верује се да је можда био у питању Никола Евдемоноиоанис, Loenertz, Dominicains byzantins, 95 n. 2. 262 поруке између Рима и Цариграда на свом повратку у византијску престоницу.1748 Пре јануара 1420. године два пута је у Венецији.1749 Верује се да је, пролазећи кроз Венецију, априла 1419. године испословао дозволу да увезе 400 дебала дрвне грађе са Крита у Мореју, како би изградио цркву.1750 Могуће је да су ова дебла искоришћена за подизање крова митрополитске цркве посвећене Путу на Голготу (~Elkome,nou Cristou/) у Монемвасији, базилике великих димензија, која је тада, али и све до XVI века, имала дрвени кров.1751 Наредне, 1420. године, пратио је Софију од Монферата и Клеопу Малатеста, невесте за Јована VIII за Теодора II.1752 Срећемо га у служби посланика и фебруара 1422. године. Забележено је да су јула исте године Серенисима предлагала да додели њему и његовим синовима феуд у областима Пелопонеза које су насељавали Млечани, са којима је ова породица одржавала везе.1753 Умро је по свој прилици 1423. године.1754 Јован Владинтер,1755 у монаштву Јосиф, био је такође активни дипломата Манојла II, пореклом са Пелопонеза. Учествовао је, заједно са Николом Евдемоноиоанисом, у многим посланствима на сабор у Констанци.1756 Знамо да је знао латински.1757 Када се Евдемоноиоанис повукао из мисија, услед болести или старости, Владинтер је наставио. Два пута га, наиме, извори помињу у посланству Мартину V, почетком 1419. и почетком 1421. године.1758 1748 Dölger, Regesten, nos. 3374, 3386. Чини се да су неке од њих биле погрешно схваћене или изречене без мандата, како сугеришу одговори цариградског патријарха Јосифа II на девет тачака које му је упутио папа Мартин V октобра 1422. године, Laurent, Préliminaires, 37‒40, 44. Има мишљења (Kalligas, Monembasi,a, 221, 232) да је Никола Евдемоноиоанис путовао по читавој Западној Европи, између Базела и Венеције, Француске, Енглеске и Шпаније, у различитим мисијама, која су заснована на једном писму Исидора Кијевског, за кога је, међутим, чини се с правом, издавач установио да је упућено Манојлу Хрисолорасу (Ziegler, Briefe Isidors von Kiev, 133, 139–140). 1749 Dölger, Regesten, nos. 3378, 3380. 1750 Thiriet, Régestes, II, no. 1734. 1751 Kalligas, Monembasi,a, 222, n. 90. 1752 ПП IV, 143 (Cum Egregius Miles Dominus Nicolaus Monosani (sic) ambaxator Domini Imperatoris Constantinopolis); Dölger, Regesten, nos. 3372; Thiriet, Régestes, II, no. 1782. 1753 Kalligas, Monembasi,a, 223. 1754 Mercati, Notizie, 478 n. 4, 479. 1755 PLP no. 2780; уп. поглавље Архонти Мореје. 1756 Dölger, Regesten, no. 3355; Loenertz, Dominicains byzantins, 94‒100. 1757 Laurent, Préliminaires, 12‒15. 1758 Syropoulos, 110; ПП III, 126; Dölger, Regesten, nos. 3374, 3386; Dominicains byzantins, 112‒118. 263 Димитрије Анђео Филоматис Клидас1759 био је најпре, од 1414. године или и нешто раније, секретар цара Манојла II Палеолога. Његов монограм се налази на печату хрисовуље из 1414. године издате у корист манастира Ватопеда.1760 Како нас извештава Мазарис, он је био конкурент другог царевог секретара, Манојла Оловола, у његовом успону на двору. Оловол, наиме, саопштава Мазарису, чим га је упознао, да би у свом друштвеном напредовању догурао чак и до положаја велког логотета, да није било Филоматеја Поломљене кључне кости (to.n th.n klei/n kateago,ta Filomma,taion).1761 Клидас је преузео место Оловолу, пошто је овај, заљубивши се у монахињу, почео да занемарује своје обавезе на двору. Цар је, наиме, за секретара поставио од Злих анђела помињаног Филоматеја (evx VAgge,lwn ponhrw/n to.n dialhfqe,nta Filomma,taion).1762 Нешто касније, извесни Падијат критикује Оловола што се окомио на потомка Злих анђела, Филоматеја (to.n tw/n evx VAgge,lwn ponhrw/n avpo,gonon Filomma,taion), којег је цар веома ценио из много разлога, али највише због његовог деде, који је заложио своју грчку кућу (kth,rion ~Ellhniko.n) како би га извукао из затвора. Зато га је цар ценио изнад његових личних вредности, а он је ишао у мисије сатрапима.1763 Дука нам даје објашњење зашто Мазарис Филоматиса назива потомком Злих анђела. Наиме, Јована V и његове синове Теодора и Манојла, које је заточене у кули Анема држао Андроник IV, ослободио је осветник (tino.j avla,storoj) по имену Анђео, са надимком ђаво, што му је заједно дало надимак Диаволанђео (Diabola,ggeloj). Уз његову помоћ, демонску или анђеоску, цар и његови синови су побегли у Скутари.1764 Нешто касније, 1422. године, Филоматис је, као секретар, заједно са Димитријем Палеологом Кантакузином и Матејом Ласкарисом Палеологом, упућен Мурату II ради склапања мира, али их је емир свезане довео под бедеме Цариграда, када је започео опсаду града.1765 1759 PLP no. 29927. 1760 Dölger, Schatzkammern, 327; Dölger, Regesten, no. 3340; Laurent, Monogrammes, 334‒336. 1761 Mazaris, 12, 62; Trapp, Identifizierung, 98–99. 1762 Mazaris, 20. 1763 Ibid., 26‒28. 1764 Ducas, 73; Mazaris, 105–106. 1765 Sfranze, Cronaca, 22. 264 Клидас је активно учествовао и у припремама сабора у Ферари‒Фиренци. Тако нас Сиропул извештава да је априла 1416. године Клидас узео учешћа у синоду који је одржан у цркви Св. Апостола, заједно са другим архонтима које је послао цар, приликом избора Јосифа II за патријарха.1766 Упућен је, овог пута као секретар Јована VIII, потом, заједно са Марком Палеологом Јагарисом и игуманом Манганског манастира Макаријем Курунасом, 1431. године папи Мартину V. Ово посланство је стигло до Галипоља и пошто је тамо сазнало да је папа умро, вратило се у Цариград. Ново посланство, у којем је, уместо манганског игумана, сада учествовао игуман Продромовог манастира, упутило се почетком 1433. године новом папи Евгенију IV.1767 Филоматис је био присутан и када су папина писма, потом, била представљена патријарху.1768 Поново је, потом, 1435. године присутан на састанку одржаном у манастиру Св. Атанасија у разговорима са представницима Базелског сабора и заједно са ефеским митрополитом Јосифом, великим хартофилаксом и оцем Исидором саставља преамбулу декрета који су ови донели са собом.1769 Пошто су се томе посланици из Базела успротивили, јер су сматрали да преамбула не одговара питању којим се бави декрет, Клидас је правда.1770 Када су се посланици Базелског сабора у Цариграду пожалили месазонима што им не дозвољавају да узму секретаре из Галате, наводећи да је њиховим разговорима, чији садржај су Византинци настојали да сакрију, присуствовао секретар Анђео, они су одговорили да он није неки скоројевић и случајно присутан, већ је један од бољих и најистакнутијих архоната и кад цар има потребу да уз себе има једног од четворице најплеменитијих архоната, и он је међу њима (ouvk e;ni tw/n tuco,ntwn; avll v e;stin ei-j tw/n kalw/n kai. evkkri,twn avrco,ntwn, kai. o[tan di v avnagkai?a, tina e;ch| o` basileu.j meq v e`autou/ te,ssaraj tou. krei,ttonaj a;rcontaj, e;sti kai. auvto.j ei-j met v evkei,nwn). Он је, завршавају месазони, на тим састанцима по царевој одлуци био присутан не као секретар, већ као један од 1766 Syropoulos, 102. 1767 Syropoulos, 118, 122; Dölger, Regesten, no. 3436. 1768 Ibid., 124. 1769 Ibid., 140, 148, 584, 590. 1770 Ibid., 156. 265 изабраних представника (w`ri,sqh … para. tou/ basile,wj parei/nai … w`j ei-j tw/n evklelegme,nwn, kai. ouvc w`j grammatiko,j).1771 Јован Хрисолорас1772 био је нећак (avdelfidou/j) Манојла Хрисолораса, византијског дипломате и пријатеља цара Манојла II Палеолога. Са њим је око 1400. године боравио у Фиренци и северној Италији, када се, по свој прилици, оженио Манфредином Доријом из Ђенове.1773 Његова ћерка Теодора је, опет, била удата за Франћеска Филелфа, коме је био и учитељ.1774 Јован се, од 1403. до 1409. године, налази, заједно са стрицем, у Цариграду.1775 Цар га је, децембра 1409. године, упутио папи Александру V, како би му честитао на избору за новог римског епископа.1776 Фебруара 1410. године стигао је у Болоњу, с обзиром на то да га цар Манојло II у једном свом писму помиње као личност која је Манојлу Хрисолорасу однела његово писмо и Посмртно слово које је цар саставио поводом смрти свог брата деспота Теодора I. Цар Јована у писму назива изванредним човеком, који извршава сваку његову заповест као да има крила (avgaqo.j avnh.r kai, ei; pou, ti kai. neu,metai pro.j auvto.n evpita,xaimi, pterw/n tou/ ta,couj ca,rin evpiqumw/n).1777 Утицај који је Јован имао на двору Манојла II уочили су и Фирентинци, који су 1416. године сугерисали свом човеку Бартолију Бетину, који је требало да испослује да василевс Фиренци обнови извесне привилегије, у том смислу искористи Николу Нотараса, Јована Хрисолораса и Димитрија Гуделиса.1778 Негде пре лета 1414. године упућен је као посланик Жигмунду Луксембуршком.1779 Овај му је 15. јуна те године доделио титулу comes palatinus.1780 Био је, такође, царев посланик упућен у Мореју. То сазнајемо из једног писма Гварина Гваринија који свом пријатељу пише да се недавно у Венецију 1771 Ibid., 154. 1772 PLP no. 31160. 1773 Њено име, очигледно, није сасвим извесно. Dennis, Letters, lvi је помиње као Манфредину, а тако је наведена и у PLP no. 31160. Matschke, Ankara, 192 n. 240 бележи да је K. Hopf, Chroniques Gréco‒romanes inédites ou peu connues, Berlin 1873, 536 наводи као Аргентину Дорију. 1774 PLP no. 29803. 1775 Dennis, Letters, lvi. 1776 Dölger, Regesten, no. 3326. 1777 Dennis, Letters, 159. 1778 Lampros, Goude,lh, 218; уп. поглавље Архонти‒титуле. 1779 Dölger, Regesten, no. 3339. 1780 W. Altmann, Die Urkunden Kaiser Sigismunds, 1400‒1437, I, Innsbruck 1896, 57 (наведено према Matschke, Ankara, 192 n. 241). 266 вратила једна млетачка флота из Мореје у лето 1417. године и донела му писмо његовог некадашњег учитеља Јована Хрисолораса. Овај му је саопштио како би већ био у Италији, да га цар није послао у Мореју, како би тамо средио извесне проблеме.1781 Умро је, верује се, пре 1427. године.1782 Манојло Хрисолорас1783 био је један од најистакнутијих дипломата цара Манојла II Палеолога и његов блиски пријатељ.1784 Хрисолорас је био један од претеча сталних посланстава и једини међу византијским дипломатама коме су била дата широка овлашћења на дужи. За то је у великој мери била заслужна чињеница да га је фирентинска општина поставила за учитеља младих аристократа од 1396. године.1785 Општина Фиренце Град напушта у марту 1400. године, како би се у Павији сусрео са царем, који ће одатле кренути на пут по Западној Европи. Као царев посланик боравио је, сукцесивно, у Фиренци, Павији, Венецији (1406–7), потом у Паризу (1408–9), Лондону (1409)1786 и у Шпанији (1410). Он је тај који је манастиру Сен‒Дени у име цара Манојла II поклонио рукопис са делима Дионисија Ареопагита са чувеном илуминацијом царске породице.1787 Хрисолораса је цар чак овластио да, током 1401. и 1402. године, управља фондом формираним од индулгенција које је папа Бонифације IX издао за помоћ Цариграду.1788 Деловао је и у мисијама за папу Јована XXIII.1789 Током 1410. и 1411. године поново у том својству путује по Италији.1790 Латински извори га помињу као ambasiator et general procurator.1791 Као присталица уније Цркава, а потом и обраћеник у римокатоличку веру, Манојло 1781 Dennis, Letters, 168 n. 1. 1782 Ibid., lvi. 1783 PLP no. 31165. 1784 Dennis, Letters, 99‒103. 1785 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 601; I. Thompson, Manuel Chrysoloras and the Early Italian Renaissance, Greek, Roman and Byzantine Studies 7 (1966) 76 sq био је мишљења да је ово његово намештење имало политичку димензију. Matschke, Ankara, 193, 223 наглашава да он, као и његов пријатељ Димитрије Кидон, није био уплетен у у било какве новчане трансакције нити трговачко‒банкарске послове. Cf. такође и S. Mergiali–Sahas, Manuel Chrysoloras (ca. 1350–1415), an Ideal Model for a Scholar–Ambassador, Byzantine Studies⁄Etudes Byzantines 3 (1998) 1–12. 1786 Dennis, Letters, 155‒157. 1787 Barker, Manuel II, 263‒264. 1788 Calecas, 68. 1789 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 601. 1790 Dennis, Letters, 159‒160. 1791 Diplomatari de l’Orient Català (1301‒1409), ed. A. Rubió i Lluch, Barcelona 1947, no. DCXCIV, 717 (наведено према Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 591 n. 27). 267 Хриолорас учествовао је и у обнављању преговора између Цариграда и Рима по питању сједињења.1792 Сусреће се са Жигмундом Луксембуршким у Лугану 1413. године. И њему је, као и његовом нећаку Јовану, Жигмунд Луксембуршки је доделио титулу comes palatinus. Манојло Хрисолорас је, коначно, упућен као посланик на сабор у Констанцу, где је и умро априла 1415. године.1793 Један Манојло Филантропин, пошто извори помињу двојицу, био је рођак (evxa,delfoj) и посланик Манојла II Палеолога.1794 Он је у том својству најпре 1395/6. године путовао у Будим, Жигмунду Луксембуршком, одакле се у Цариград вратио преко Венеције.1795 Нешто касније, јануара 1420. године, поново путује у Венецију, где је безуспешно покушао да посредује у склапању мира између угарског краља и Серенисиме.1796 Исте године је отишао у Пољску, а потом и у Литванију, јер су њихови владари били заинтересовани за помирење између Млетака и Жигмунда Луксембуршког, али и за поход против Турака. С обзиром на ово искуство, има мишљења да је управо Манојло Филантропин био византијски дипломата задужен зa Угарску.1797 Међутим, са друге стране треба имати у виду да су подједнако Манојло Филантропин, али и Никола Евдемоноиоанис и Манојло Хрисолорас били дипломате које су деловале као посредници у помирењу између Жигмунда Луксембуршког и Венеције. Алексије Вранас један је од посланика који се у изворима не помињу са одрећеном титулом. У име Манојла II борави од 1400. до 1403. године у Арагону, Кастиљи, Навари и Авињону, где преговара са шпанским краљевинама и авињонским папом Бенедиктом XIII.1798 Њега су као посланици на поменутим просторима заменили Константин Ралис Палеолог и његов син Теодор. Они спадају међу личности које се у изворима не помињу са неким другим квалитетом или титулом. Верује се да се Теодор Ралис 1792 Syropoulos, 108. 1793 Malamut, Au coeur, 98–99. 1794 PLP no. 29769; уп. даље излагање и поглавље Цареви рођаци. 1795 Dölger, Regesten, no. 3255. 1796 Ibid., no. 3379. 1797 Barker, Manuel II, 338. 1798 Dölger, Regesten, nos. 3281, 3285, 3287; Malamut, Au coeur, 114, 115, 119 n. 241, 122. 268 Палеолог бавио трговином и да је он заправо Todaro Ralli, којег помиње Ђакомо Бадоер.1799 Иако обојица носе патроним Палеолог, није утврђен степен њиховог сродства са царском династијом.1800 Константин је најпре, како је већ помињано, учествовао, децембра 1398. године, заједно са царевим ујаком Теодором Палеологом Кантакузином, у мисији кијевском митрополиту.1801 Учествовао је, потом, у мисијама у шпанским краљевинама у време између 1404. и 1410. године. Његов син Теодор боравио је у Навари 1405. године и тамо је остао све до 1410. године.1802 По свој прилици, Константин је априла 1405. године оставио сина Теодора у Шпанији и упутио се у Француску. Забележено је, такође, да су он и Алексије Дисипат, као посланици које је 1405–1406. године Манојло II именовао и упутио у Француску са овлашћењима да прикупљају донације на име помоћи Византији, смењени са тих функција пошто су проневерили неки новац, те их је, 1409. године, заменио Манојло Хрисолорас. Константина је и нешто раније француски краљ окарактерисао као некомпетентног и сменио са његове функције, али се он позвао на то што је странац и што не познаје језик, те је успео да ублажи ствари на сопствену корист.1803 Без обзира на то, Константин се опет помиње у једном писму арагонском краљу Фердинанду из марта 1416. године које му је послао Јован VIII, а у коме тражи од краља извесне псе које му је овај претходно обећао.1804 Већ је поменуто да Алексије Дисипат заједно са Константином Ралисом Палеологом, као посланик француском краљу 1405‒1406. године, био оптужен за промеверу новца.1805 Сматра се да је исти Алексије Дисипат (Alexio Disupa,tw|)1806 био капетан царске лађе (regio trierarcho) на којој је Ћиријако из Анконе септембра 1444. године допловио из Цариграда на Имброс. На путу ка оствру сусрели су на Хелеспонту крсташку флоту на челу са Лудовиком Лореданом и том приликом су се 1799 D. Jacoby, Byzantine Traders in Mamluk Egypt. Buza,ntio. Kra,toj kai Koinwni,a. Mnh,mh Ni,kou Oikonomi,dh, ed. A. Abramea, A. Laiou, E. Chrysos, Athene 2003, 261. 1800 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 598–599, 600. 1801 ММ II, 359–361; Obolensky, Embassy to Russia, 128-132. 1802 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 67; Malamut, Au coeur, 87 n. 38–40, 96 n. 94. 1803 Malamut, Au coeur, 116 n. 223. 1804 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 67 n. 6. 1805 Malamut, Au coeur, 116. 1806 PLP no. 5528. 269 обојица, и Дисипат и Ћиријако сусрели са њим.1807 Да ли је и овом приликом, у сусрету са адмиралом крсташке флоте која се упутила ка мореузима како би спречила Мурата II да са војском пређе из Азије у Европу, Дисипат обављао одређени дипломатски задатак, није познато. Посланици Манојла II Палеолога упућени на другу страну, Османлијама, били су угледни архонти, такође његови рођаци и најближи сарадници. Исакије Асан1808 је, између осталог, повремено или у континуитету, о чему већ немамо података, био посланик у служби византијских царева. Сигурно знамо да је у једном таквом посланству, Мехмеду I, учествовао 1420. године. Када је наиме, султан, у намери да се пребаци у Малу Азију, приспео, крајем поменуте године, у околину Цариграда, цар Манојло II му је упутио Димитрија Леонтариса, Исакија Асана и протостратора Манојла Кантакузина са многим архонтопулима, заједно са многим даровима.1809 Сфранцис, помињући га нешто касније као таста Георија Филантропина, саопштава да му је том приликом султан поклонио племенутог коња.1810 И Димитрије Ласкарис Леонтарис био је царски дипломата. Када је султан Мехмед, у намери да се пребаци у Малу Азију, стигао у близину Цариграда, како извештава Сфранцис, по свој прилици крајем 1420. године, Византинци су од његових људи сазнали да му је намера да, пошто среди ствари на истоку, нападне Град. Стога су архонти којима је цар поверио ову тајну, као и неки од свештенства (pa,ntej oi` tou/ basile,wj tou/ a`gi,ou evmpisteuqe,ntej a;rcontej kai. tw/n i`erwme,nwn parw,trunon) саветовали Манојла II да га ухвати. Цар није хтео да прекрши заклетве које је претходно дао султану, па је из тог разлога, уместо једног од својих синова, у сусрет невернику послао најбољег човека (to.n a;riston a;ndra) Димитрија Леонтариса, Исакија Асана и протостратора Манојла Кантакузина1811 са многим архонтопулима, заједно са многим даровима. Султан је, опет, приликом овог сусрета, разговарао само 1807 Cyriac of Ancona, 94‒96; Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 598. 1808 PLP no. 1493; уп. поглавље Дефенсори. 1809 Sfrance, Cronaca, 14, 16. 1810 Ibid., 46. Уп. одељак о сенаторима. 1811 PLP no. 10979; уп. поглавље Архонти‒титуле. 270 са Леонтарисом.1812 Леонтарис је поново на пролеће 1421. године послат султану у Једрене, са задатком да сазна султанове намере и подсети га на претходне споразуме.1813 Дука приповеда да се, у време када је Мехмед I 1417. године пустошио Влашку, због подршке коју је пружила његовом брату Мустафи,1814 појавио неки човек из Филаделфије, a;nqropoj to. me.n ge,noj cristiano,j, th.n tu,chn (по положају) ei-j evk tw/n avrco,ntwn th/j po,lewj Filadelfei,aj, th.n pra/xin panou/rgoj kai. do,lioj. У питању је био Теолог Коракс.1815 Он је, како каже Дука, у време кад су Монголи пустошили Малу Азију, као један од главних у граду (ei-j w;n tw/n prokaqhme,nwn) предао многе од хришћана неверницима како би, пошто су били богати, платили Тимуру данак, а варвари су их запалили пошто ови нису имали новца. Кад је Теолог дошао у Цариград, спријатељио се са једним човеком из палате (kai. tini tw/n tou/ palati,ou) и са њим често тамо одлазио. Једног дана је хитно затребао тумач и он се прихватио посла јер је одлично знао турски. Од тада су га цареви амбасадори укључивали у своје мисије због знања језика.1816 На тај начин се Теолог, или боље Смутљивац (Qo,logoj), како каже Дука, зближио са Бајазитом, везиром Мехмеда I и њему је откривао тајне Ромеја, али је и он од Турака извлачио информације. Толико га је, каже Дука, волела добра срећа, да је постао и царев католички посланик1817 и често је обедовао и са Бајазитом и са Мехмедом. Византинци су почели да сумњају да Теолог није радио у интересу Ромеја. Како је новац, који је, споразумевши се са царем Манојлом II, Мехмед I обећао да ће давати Византинцима који су се, са своје стране, обавезали да Мустафу држе заточеног на Лемносу,1818 повремено каснио, кад год би се византијски посланици пожалили Турцима, Теолог је увек био присутан. Када је, после Мехмедове смрти 1421. године, његов син Мурат II преузео престо, цар Манојло II послао му је Палеолога Лаханаса и Теолога Коракса, са циљем 1812 Sfranze, Cronaca, 14, 16; Dölger, Regesten, no. 3384. 1813 Sfranze, Cronaca, 16, 18. 1814 Kleinchroniken II, 405–406. 1815 PLP no. 13160→92415. 1816 Ducas, 161, 229. 1817 „kath,nthsen ou=n eivj tosou/ton a;kroj th/j tu,chj, w`j kai. kaqoliko.j avpokrisia,rioj tou/ basile,wj gene,sqai“, Ducas, 161. 1818 Imber, Ottoman Empire, 80–82, 87. 271 да обнове споразум који је склопљен још са Мехмедом, а који се тицао заточеног Мустафе.1819 Султан на то није пристао и започиње припреме да нападне византијску престоницу, пошто су Византинци ослободили Мустафу. Цар поново шаље Коракса, са Палеологом Лаханасом и Марком Јагарисом, људима племенитим и мудрим (a;ndraj euvgenei/j kai. sunetou,j) султану, марта 1422. године. Мурат је, међутим, бацио амбасадоре у окове и пустио их након неколико дана, пошто су припреме за напад на Цариград завршене.1820 Цариграђани су тада већ постали озбиљно сумњичави према Теологу, а када је то схватио, цар га поново шаље да преговара са Муратом, који је у то време већ опсео Град. Теолог је, каже Дука, подигао шаторе крај Силивријске капије. Током преговара, један од његових најближих људи чуо је његове издајничке предлоге султану. Требало је, наиме, да Теолог, на дан турског напада, отвори Силивријску капију и пусти Турке у Град. Када је Теолог стигао пред цара, овај пријатељ га је оптужио за издају, подносећи доказе. Како га нападају и они који су били kai. me,roj tw/n avrco,ntwn kai. to. basmouliko.n,1821 цар је заповедио да се обојица, и Коракс и његов пријатељ, затворе, како би се истина сазнала наредног дана. Кад су то сазнали Крићани који су чували Царску капију најпре су хтели да га линчују, али цар им је заповедио да га испитају. Током истраге нашли су у његовој кући златне и сребрне вазе које су биле царев поклон за Турке, као и документа која су га теретила да је радио против цара. Потом су га одвукли до Царске капије и ископали му очи. Теолог је умро после три дана у затвору, а кућа му је потом конфискована и спаљена заједно са благом. Дука такође извештава да је, када је султан сазнао да је један од Кораксових доушника био извесни Михаило Пилис,1822 пореклом Ромеј из Ефеса, по вери хришћанин, изданак племства свог града (th.n tu,chn evx euvgenw/n th/j auvth/j po,lewj), један од његових секретара и писара за грчки и арапски, одлучио је да га казни. Пошто је Пилис задржао своју веру док је радио за султана, овај га је присилио 1819 Ducas, 173. 1820 Нешто другачије о томе приповеда Сфранцис, који бележи да су ти посланици били Димитрије Кантакузин, Матеј Ласкарис и Анђео Филоматис (Sfranze, Cronaca, 22). Уп. наредно излагање. 1821 Гасмули, деца потекла из брака очева Латина и мајки Гркиња. 1822 PLP no. 23895; E. Zachariadou, Ertogrul Bey il sovrano di Teologo (Efeso), Atti della Società ligure di storia patria 5/79 (1965) 155sq. 272 да бира између прихватања ислама и смрти. Пилис који је, како резигнирано бележи Дука, по својим делима био Турчин пре свог отпадништва, одрекао се своје вере.1823 Дукину приповест потврђују и млетачки документи. Забележено је, наиме, да су Грци са Крита и Еубеје ослепели богатог и моћног Византинаца, по имену Теолог и лишили га имовине, јер је имао договор са султаном.1824 Има посланика које извори само једном помињу у тој функцији. Тако је Павла Софијана1825 цар Манојло II крајем 1419. године упутио напуљском краљу Алфонсу V.1826 Исто важи и за Јована Мосхопула и Николу Мамалиса. Први је, као посланик Манојла II, крајем 1404. и почетком 1405. године боравио у Венецији и својом дипломатском активношћу настојао да осујети ограничавање слобода византијских трговаца на Криту којима су уговором биле гарантоване привилегије.1827 Ова прва интервенција није уродила плодом, па је, потом, Никола Мамалис1828 упућен, као царев изасланик, 1406. године у Кандију како би се овај проблем решио.1829 Обојица су, међутим, бар како то сугеришу њихови патроними, припадали истакнутим византијским породицама.1830 Коначно, забележено је да је један извесни Ливадарије представљао цара једном приликом, 1402. године, у Пери.1831 Димитрије Палеолог послат је у привремену мисију у Фиренцу 1401. године.1832 Наиме, у одговору фирентинске општине на царев апел за помоћ Византији, у којем се објашњава немогућност да се на њега одговори, овај се помиње 1823 Ducas, 161–163, 173, 229–235; Barker, Manuel II, 360–366; Necipoğlu, Byzantium, 88, 142–144, 188. 1824 Jorga, Notes I, 324, n. 1: “…uno dicto Theologo, suo baron greco, de mazor del suo Conseio, più ricco; e de prexente, dado in le man di Greci de Candia e de Nigroponte, i fexe cavar gli occhi e tutto el suo haver, el qual, scasiado de fuora, Fosse appresentado al signor Turco in suo confusion, per caxon cum lui haveva fatto el trattado”. Necipoğlu, Byzantium, 144 је мишљења да су се 1418. године Млечани жалили цару управо на Теолога Коракса, који је физички злостављао Млечане у Цариграду, те да су или Теолог Коракс или неки члан његове породице исте године предводили одред Албанаца који је напао млетачке поседе у Мореји. Она верује да су тако Теолог Коракс и евентуално неки чланови његове породице у континуитету заступали антилатински став, фаворизујући сарадњу са Османлијама. Одатле постаје јасније зашто су против Теолога, како то сведочи Дука, иступили и гасмули (to. basmouliko.n). 1825 PLP no. 26413. 1826 Dölger, Regesten, nо. 3377; Matschke, Ankara, 119. 1827 Thiriet, Régestes II, no. 1175. 1828 PLP no. 16559; уп. поглавље Oivkei,oi. 1829 Matschke, Ankara, 226; Ganchou, Badoer et Batatzès, 66 n. 59. 1830 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 599; за Николу Мамалиса уп. поглавље Oivkei,oi. 1831 M. Balard, La société pérote aux XIVe‒XVe siècles: autour des Demerode et des Draperio, Byzantine Constantinople. Monuments, Topography and Everyday Life, ed. N. Necipoğlu, Leiden 2001, 306 n. 29. 1832 Dölger, Regesten, nо. 3286. 273 као nobilissimus miles dominus Dimitrius Palleologus, frater vestre Celsitudinis patrnelis.1833 Постоји могућност да је у питању Димитрије Палеолог Гуделис, царев evxa,delfoj, иако у документу изостаје патроним Гуделис.1834 Ђакомо Бадоер је, касније, у свом регистру забележио да је господин Теодор Ватац, трговац рибом, био таст извесног Димитрија Палеолога.1835 У изворима се помињу 23 амбасадора Јована VIII Палеолога који су учествовали у 21 мисији на Западу. Њих тринаест били су архонти и световни људи.1836 Од тога су тројица петорица били сенатори, један је био царев лични секретар, а пре тога лични секретар Манојла II, четворица су носили високе дворске и војне титуле, а петорица се не помињу са било каквом титулом. Њих седморица су били људи које је и његов отац пре тога ангажовао у дипломатским мисијама. То би значило да су постојали исти критеријуми у избору посланика као и за владавине његовог оца. Десеторица посланика Јована VIII су, и то је била највећа промена у односу на дипломатски кор Манојла II, били црквени људи, што је и логично, с обзиром на то да су се преговори које је цар водио са Западом искључиво тицали уније Цркава. Потреба за унијом заснивала се на очајничкој потреби Царства за војном помоћи против Турака. Ово је била политичка реалност која је диктирала приоритете спољне политике Јована VIII. Консеквентно, рекло би се да је владавина његова период у којем је византијска дипломатија била најактивнија током читаве историје Царства. Многобројни посланици и мисије слати су на различите стране екумене ‒ на Запад, султану, на Левант, у Србију. Каристин Теодор1837 био је дипломата и посланик цара Јована VIII Палеолога. Из два писма која му је упутио месазон Лука Нотарас, сазнајемо да је заједно са царем боравио у Италији, током одржавња унионистичког сабора у Ферари‒Фиренци 1833 ПП III, 124–125; Dölger, Regesten, nо. 3286 је то прочитао као frater patruelis. Cf. Barker, Manuel II, 188; Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 600. 1834 Уп. поглавље Цареви рођаци. 1835 ‟Vatazi suoxero de chir Dimitri Paleologo”, Badoer, 265, 282; Ganchou, Badoer et Batatzès, 79 објашњава ову вест да је Ватац био гарант кредита од 515 перпера који је Палеолог тражио. Kiousopoulou, Basileu,j, 88 погрешно наводи да је Теодор Ватац био зет Димитрија Палеолога. 1836 Mergiali-Sahas, Byzantine Ambassador, 602. 1837 PLP no. 11297. 274 1438‒9. године.1838 Силвестер Сиропул нас извештава да је Каристин, кога је послао цар, на коњу (e;fippon to.n Karusthno.n) дочекао Јосифа II пошто је приспео у Ферару и пренео му да га папа очекује како би му се патријарх поклонио и пољубио му стопе, око чега се већ три дана Јован VIII бринуо да ли ће се догодити.1839 Након сабора у Италији и даље је у дипломатским мисијама. Царев је посланик у Млецима маја 1443. године, где се пред Сенатом жали на сукобе са Турцима који и даље трају, упркос склопљеном миру, најкасније априла те године.1840 У истом својству боравио је, такође, почетком 1443. године, и код бургундског војводе.1841 Андроник Палеолог Јагарис1842 био је посланик Јована VIII у периоду између 1425. и 1449. године. У том својству га срећемо најпре као посланика у Египат, негде између 1422. и 1436. године,1843 потом 1436. у Трапезунт и Грузију1844 и 1437. и 1449. године Мурату II.1845 Сфранцис нас, наиме, извештава да је цар Јован VIII Палеолог, пошто је одлучио да отпутује на сабор у Ферару, упутио емиру посланика, Андроника Јагариса,1846 како би га, као пријатеља и брата, о томе обавестио. Емир је одговорио да не сматра исправном цареву одлуку, јер није видео шта ће цар тиме постићи. Јер, ако је цару потребан новац због расхода или чега другог, емир је спреман да му помогне. Ово је изазвало многе полемике међу Византинцима да ли да се ипак оде на сабор или да буде по емировом (na. ge,nhtai to. tou/ avmhra/). На крају је било онако како је василевс желео, или боље рећи зао удес (kakh. tu,ch), завршава Сфранцис.1847 Андроник је, заједно са Георгијем Филантропином, као месазон био 1838 ~O lampro,tatoj mesa,zwn kai. gambro.j tou/ basile,wj w`j evk prosw,pou tou/ ui`ou/ auvtou/ kurou/ Nikola,ou tou/ Notara/ pro.j ku/rhn Qeo,dwron to.n Karusthno.n o;nta evn VItali,a| meta. tou/ basile,wj, pra,ttontaj to,te ta. sunodika. (ПП II, 182‒184); ~O auvto.j pa,lin pro.j to.n auvto.n w`j evk prows,pou tou/ ui`ou/ auvtou/ kata. to.n auvto.n kairo,n (ПП II, 184‒185); уп. поглавље Архонти‒профил. 1839 Syropoulos, 230. 1840 Jorga, Notes, III, 122‒123; Thiriet, Régestes, III, no. 2603; Ђурић, Сумрак, 376 н. 83, 384. 1841 Dölger, Regesten, no. 3500. 1842 PLP no. 7808; уп. поглавља Сенатори и Архонти‒титуле. 1843 Dölger, Regesten, no. 3405. 1844 Syropoulos, 162, 596, 604; Dölger, Regesten, no. 3458. 1845 Sfranze, Cronaca, 84; ПП IV, 91. 1846 Syropoulos, 182 бележи да је у питању био Павле Асан. 1847 Sfranze, Cronaca, 84. 275 члан византијске делегације на сабору у Ферари‒Фиренци.1848 Сиропул извештава да су млетачки архонти били веома разочарани кад су, уместо месазона Луке Нотараса и Димитрија Палеолога Кантакузина, који су остали у Цариграду, угледали њихове заменике Јагариса и Филантропина који су се налазили у пратњи Јована VIII.1849 Он је, обављајући своју дужност месазона, требало да, заједно са Сиропулом, обавести папу да је византијска делегација била спремна да започне разговоре око постизања уније по њеном приспећу у Ферару.1850 После сабора је, потом, био посланик и папи Евгенију IV. Папа је, наиме, упутио цару 13. јуна 1443. године писмо у којем Андроника помиње као оратора.1851 Он је на челу византијског посланства, отпутовао у Италију како би, у име византијског цара, молио папу да пошаље флоту која је требало да спречи прелазак Мурата II из Азије назад у Европу.1852 Обавештени смо, такође, да је марта 1449. године управо господин Андроник Јагарис (di v avpokrisari,ou kai. me,sou tou/ Gia,garh kurou/ VAndroni,kou) посредовао у склапању мира између Константина Палеолога и његове браће са Муратом II.1853 Око личности Манојла Палеолога Јагариса има извесних недоумица. Наиме, новија истраживања сугеришу да су постојала двојица царских посланика истог имена. Извори нас извештавају да је Манојло Палеолог Јагарис1854 најпре путовао 1424. године са Јованом VIII у Венецију. Том приликом је, заједно са Манојлом Ескаматисменом1855 био сведок склапања уговора о зајму од 1500 дуката који су, 27. јануара, склопили цар и Република Св. Марка.1856 Као део византијске делегације и 1848 Syropoulos, 628‒630. Тројица Јагарисa била су део византијске делегације на сабору у Ферари‒Фиренци. Сиропул на неколико места помиње једног од њих, не прецизирајући увек који је у питању (Syropoulos, 214, 288, 294, 438, 628‒630). 1849 Ibid., 214. 1850 Ibid., 320. 1851 “Accessit ad presentiam nostrum dilectus filius noster vir Andiomeiagaris, orator serenitatis tue”, Epistolae pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes, ed. G. Hofmann, Roma 1940–1946, III, no. 266 (цитирано према Ganchou, Sur quelques erreurs, 66 n. 1). 1852 Dölger, Regesten, no. 3503 који, преводећи овај податак, Андроника назива ретором. 1853 Lampros, Sullogh, 159; Ducas, 279; Malamut, Ambassades, 435. 1854 PLP no. 7810→92054; уп. поглавља Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. Kiousopoulou, Basileu,j, 85 очигледно прави грешку када каже да је Манојло Палеолог Јагарис, који се 1400. године помиње као царев oivkei/oj, касније носио титуле протовестијарита, протостратора и, 1438. године, великог стратопедарха, јер у питању Марко Палеолог Јагарис. 1855 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Oivkei,oi и Кефалије. 1856 ‟Scamatismenos”, Jorga, Notes V, 155. 276 архонт синклита, како се помиње 1438. године, учествовао је и на сабору у Ферари– Фиренци.1857 Везе са Италијом омогућиле су му и да развије банкарске активности. Он је, по свој прилици, 1439. године поменут у књизи рачуна Ђакома Бадоера, као Jagari Manoli.1858 Манојло је, заједно са Алексијем Филантропином Ласкарисом, из Цариграда био послат у Мореју, где је 6. јануара 1449. године крунисао Константина Драгаша за цара.1859 Знамо такође да је пред коначан пад Цариграда Манојло био задужен да се постара око поправке бедема града, али је био оптужен да је присвојио новац који је за тај посао био намењен. Наиме, Леонард са Хиоса је забележио да су он и Неофит, јеромонах са Родоса, “пљачкаши, а не бранитељи Града”, новац који им је био поверен у ту сврху, потрошили. Манојло је, приповеда Леонард са Хиоса, примио суму од скоро 20 хиљада флорина, тј. 60 хиљада номизми. Ова двојица су, такође, оставила 7 хиљада флорина у једном ћупу, а тај новац био је сакривен за Турке.1860 Могуће је да је његов син био Дионисије Јагарис,1861 старац на Св. Гори, у чијој служби је једно време био Св. Нектарије. У Нектаријевом житију је забележено да је Дионисије био син једног сенатора, знаменитог становника Цариграда.1862 Марко Палеолог Јагарис1863 био је посланик цара Јована VIII Палеолога. Тако га већ новембра 1417. године помиње један млетачки документ.1864 Сфранцис приповеда да му је 1429. године Марко Палеолог Јагарис, тада протовестијарит, а потоњи протостратор, одређен као ко–амбасадор (sunapokrisia,rioj) у мисији која је требало да буде упућена на султанов двор и преговора о ситуацији око Патре. Он је, каже историчар, био више против Сфранцисовог ангажовања него за то. Сфранцис 1857 Syropoulos, 240, 260, 628‒630. 1858 Badoer, 783, 784, 785. 1859 Sfranze, Cronaca, 102; Kleinchroniken I, 269. 1860 Melville–Jones, Seven Accounts, 30. 1861 PLP no. 92053, где се наводи да је можда био син Андроника Палеолога Јагариса. 1862 Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 179, n. 101; cf. E. A. Zachariadou, A safe and holy mountain: early Ottoman Athos, Mount Athos and Byzantine Monasticism, ed. A. Bryer, M. Cunningham, Aldershot 1996, 127‒132. 1863 PLP no. 7811; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти–титуле. Dennis, Letters, lvi је веровао да се он помиње у писму Манојла II протекдику Валсамону као човек који је прочитао Валсамоново писмо пред царевим литерарним кружоком (cf. PLP no. 7806), иако ова личност може да буде и Андроник Палеолог Јагарис. 1864 “Chirmarcum Paleologum Jagari ambassiatorem serenissimi dominis Imperatoris iuvenis”, Sathas, Mnhmei/a, I, 90. 277 није видео други разлог таквом ставу осим оног који даје једна пословица, да завист не зна да цени оно што је корисно (‘fqo,noj ouvk oi=de protima/n to. sumfe,ron). Иако му се Јагарис подсмевао, сматрајући га за неспособног, Сфранцис наглашава да је, као резултат ових преговора, један турски посланик упућен Константину Драгашу, што је уједно био и први корак у преговорима који су се тицали Патре, а који су се завршили позитивно по Византинце.1865 Марку Јагарису, међутим, ово није био први пут да иде на султанов двор. Цар Манојло II је, желећи да горчину, која је, како приповеда Дука, током догађаја у вези са емировим стрицем Мустафом,1866 настала између Византинаца и Турака, претвори поново у сласт, упутио Мурату II као посланике Палеолога Лаханаса и Марка Јагариса, људе племените и мудре (a;ndraj euvgenei/j kai. sunetou,j). Емир је одбио да саслуша посланике и држао их је затворене неколико дана. Када је завршио са припремама за напад на Цариград, до чега су догађаји са Мустафом и довели, ослободио је посланике и посало цару са речима да ускоро долази. Неколико дана након тога, пошто је сакупљена војска од више од 200 хиљада људи, Мурат II је кренуо на Град.1867 Палеолог Лаханас1868 био је и раније у једном посланству упућеном Мурату II. Дука приповеда да га је 1421. године цар Манојло II упутио, заједно са Теологом Кораксом да емиру, који је на престолу наследио оца, честитају долазак на власт.1869 Фебруара 1430. године је велики стратопедарх Марко Јагарис, заједно са Макаријем Макрисом, игуманом цариградског манастира Пантократора, упућен папи Мартину V, у склопу преговора око уније Цркава.1870 По повратку са овог посланства су Јагарис, сада већ велики стратопедарх, и Макрис, августа исте године, по царевој заповести, начинили деспотом принца Тому.1871 Марко Јагарис путовао је поново као посланик, почетком 1431. године, заједно са Макаријем Курунасом, игуманом Манганског манастира и царским секретаром Димитријем Анђелом Филоматисом 1865 Sfranze, Cronaca, 66. 1866 О збивањима у вези Мустафе cf. Imber, Ottoman Empire, 91–94. 1867 Ducas, 231; Dölger, Regesten, no. 3391. 1868 PLP no. 21502; Papadopoulos, Versuch, 169. 1869 Ducas, 173; Dölger, Regesten, no. 3388. 1870 Syropoulos, 118; Dölger, Regesten, no. 3425. 1871 Sfranze, Cronaca, 70. 278 Клидасом, папи Мартину V.1872 Његовом наследнику, Евгенију IV, цар је почетком 1433. године упутио посланство које су, поред Марка Јагариса, чинили Јоасаф, игуман манастира Св. Јована у Петри и поново Клидас.1873 Коначно, цар га, заједно са Манојлом Дисипатом, маја 1438. године шаље у Венецију како би тражили две галије за одбрану Цариграда.1874 Има мишљења да је Марко Палеолог Јагарис био деда по мајци Махмуд паше Анђеловића, великог везира Мехмеда II.1875 Јован Ласкарис Дисипат1876 био је дипломата цара Јована VIII Палеолога. Он активно учествује у припремама предстојећег црквеног сабора и у њиховом склопу дипломатским мисијама, подједнако папи и Базелском сабору. Путовао је, тако, новембра 1433. године, заједно са својим тастом, тада протовестијаритом Димитријем Палеологом Метохитом1877 и потоњим кардиналом Исидором, у Базел.1878 Том приликом је преко истог посланства послата порука и Жигмунду Луксембуршком са царевом молбом да порджи напоре око постизања уније.1879 По повратку у Цариград, октобра 1435. године, веровали су да ће доћи до споразума између Византинаца и Базела.1880 Јован је поново, овог пута заједно са Манојлом Тарханиотом Вулотисом, посланик у Базелу крајем 1436. године. Пошто су се споразумели са Базелом, маја 1437. године, одатле истог месеца одлазе папи, од кога су, такође добили сагласност за одржавање будућег сабора.1881 На јесен 1437. године су се обојица вратила у Цариград и то на папским галијама које су пристигле у престоницу.1882 Извори, поглавито западни, сликају га као човека који је, у тим преговорима, више заступао папске него цареве интересе. Папа Евгеније IV му је чак, 1872 Syropoulos, 118, 122, 124; Dölger, Regesten, no. 3431. 1873 Dölger, Regesten, no. 3436. 1874 Syropoulos, 276, 278; Dölger, Regesten, no. 3480. 1875 Stavrides, Sultan of Vezirs, 81. Исти аутор мишљења је да није јасна веза тројице Јагариса, Андроника, Манојла и Марка, те да су прва двојица могла да буду браћа или бар рођаци, а да је Марко могао да им буде отац или стриц (ibid., 80–81). 1876 PLP no. 5537; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Архонти–титуле. 1877 PLP no. 17981; уп. поглавља Кефалије, Архонти–титуле и Архонти на Лемносу. 1878 Syropoulos, 126; Dölger, Regesten, no. 3437, no. 3439, где прави грешку називајући Дисипата царевим зетом. 1879 Dölger, Regesten, no. 3438. 1880 Syropoulos, 134, 136, 138, 140; Dölger, Regesten, no. 3451; Ђурић, Сумрак, 311. 1881 Syropoulos, 168, 604; Dölger, Regesten, nos. 3465–3467, 3470; Laurent, Profession, 65. 1882 Syropoulos, 172, 174, 606; Ђурић, Сумрак, 321‒322. 279 примајући га у „familiares suos“ јула 1437. године, доделио годишњи приход од 1000 флорина.1883 И оно што је забележио Силвестер Сиропул сугерише да је његов положај био у најмању руку амбивалентан.1884 Сиропул, такође бележи да су Дисипати (tw/n Disupa,twn, oi` Disu,patoi), не прецизирајући који, боравили у Венецији приликом приспећа византијске делегације у Италију.1885Децембра 1438. или јануара 1439. године је Јован послат у Фиренцу како би се цару дале гаранције да по сопственом нахођењу може боравити у граду, али и напустити га ако то пожели.1886 Манојло Тарханиот Вулотис1887 је, као што је речено, био део посланства Базелском сабору и папи 1436/7. године.1888 Чини се да је, за разлику од свог синапокрисијарија, током припрема предстојећег сабора најпре био склонији споразуму са Базелом, али се на крају и он приклонио вољи већине у одлуци да се сабор одржи под папиним покровитељством.1889 Учествовао је као члан византијске делегације на сабору у Ферари‒Фиренци и један је од архоната који су прихватили унију, о чему сведочи документ који представља његово исповедање вере.1890 О његовој амбасадорској делатности сведочи и једно писмо које му је упутио Јован Хортазмен. Из писма сазнајемо да се Вулотис жалио Хортазмену пошто ће поново бити спречен да се бави науком, будући да ће ићи у иностранство. Хортазмен узалудно покушава да нађе разлог оваквој одлуци, јер ни материјални разлози (to. ga.r crhma,twn e[neken oi;esqai se tou,touj katalei/pein) нити жеља да се упозна земља ван отаџбине (evpiqumi,a| tou/ th.n e;xwqen th/j patri,doj gh/n katidei/n avmelh/sai tw/n lo,gwn) нису прихватљиви.1891 Из једног другог писма сазнајемо да, иако је Вулотис молио 1883 Epistolae pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes, Pars I. Epistolae pontificiae de rebus ante Concilium Florentinum gestis (1418‒1438), ed. G. Hofmann, Romae 1940, n. 81, 80‒81, цитирано према Ђурић, Сумрак, 314 н. 160, 320. 1884 Syropoulos, 174, 176, 178, 180, 606, 610. 1885 Ibid., 212, 226, 232, 300, 625. 1886 Ibid., 354, 376; Dölger, Regesten, no. 3485. 1887 PLP no. 3088; уп. поглавља Oivkei,oi и Сенатори. 1888 Syropoulos, 162, 168, 172, 604, 606. 1889 Ibid., 224, 248, 436, 630; Ђурић, Сумрак, 321. 1890 Syropoulos, 232, 492, 512; Laurent, Profession, 68–69. 1891 Chortasmenos, 163. 280 Хортазмена не би ли овај од његовог оца затражио разлоге због којих би му син остао у отаџбини, он сам је величао одлазак у иностранство (avpodhmi,an evpainei/n).1892 Георгије Дисипат1893 учествовао је у неколико дипломатских мисија заједно са својим братом Манојлом, новембра 1434. године упућених папи и у Базел.1894 Сфранцис саопштава да је крајем 1436. или почетком 1437. године цар Јован VIII Палеолог послао у Мореју најпре митрополита Сарда Дионисија и Георгија Дисипата како би успоставили мир међу завађеном царевом браћом деспотима, што су они делимично и успели.1895 Убрзо потом цар је упутио у Мореју још једно посланство ‒ јеромонаха Григорија, каснијег цариградског патријарха, и поново Георгија Дисипата, и овог пута је био постигнут споразум: Драгаш је требало да се врати у Цариград, а Теодор и Тома да остану у Мореји.1896 Георгије је, као и његова браћа, део византијске делегације током одржавања сабора у Ферари‒Фиренци.1897 Касније је, по повратку у Цариград, заједно са великим протосинђелом, требало да испита епископа Трапезунта да ли је присталица уније, а поводом избора новог цариградског патријарха, пошто је, као што је познато, Јосиф II умро у Италији.1898 Манојло Дисипат,1899 чини се најмлађи од тројице браће, најпре је био посланик цара Јована VIII Палеолога. Знамо да је у том својству, заједно са братом Георгијем, 1434. боравио у Ђенови,1900 Фиренци и у Базелу,1901 као и у посланству папи Евгенију IV.1902 Сиропул извештава да се 1437. године, путујући 40 дана преко Србије и Македоније (dia, te Serbi,aj kai. Makedoni,aj) вратио из посланства Жигмунду Луксембуршком и пренео цару његов савет да сада није момена да се иде 1892 Ibid., 174. 1893 PLP no. 5529; уп. поглавље Сенатори. 1894 Dölger, Regesten, nos. 3444–3446; уп. даље излагање. 1895 О датуму и уопште о сукобима деспота Палеолога на Пелопонезу уп. Ферјанчић, Међусобни сукоби, 131–160, нарочито 145. 1896 Sfranze, Cronaca, 78. 1897 Syropoulos, 240, 500. 1898 Ibid., 550. 1899 PLP no. 5540. 1900 У документу се, међутим, не помиње презиме посланика па је Dölger, Regesten, no. 3441 претпоставио да је у питању Манојло Дисипат. 1901 Dölger, Regesten, nos. 3445, 3446. 1902 Ibid., no. 3444. 281 Латинима.1903 Манојло је, заједно са Марком Јагарисом, 1438. године послат у Венецију да тражи две галије које би биле послате у помоћ Цариграду.1904 Са ступањем на власт Константина XI постао је део његовог дипломатског корпуса. Фебруара 1449. године најпре је отпутовао папи Николи V у настојању да обезбеди помоћ Царству против Турака, а истог месеца и у Напуљ, арагонском краљу Алфонсу V, тражећи помоћ против Турака и са задатком да испослује брак између Драгаша и ћерке португалског краља, нећака арагонског краља, те између брата португалског краља и ћерке краља Кипра.1905 Верује се да је он (Манојло) Анђело Дисипат који је, заједно са Манојлом Анђелом Палеологом и Михаилом Радославом, маја 1453. године био упућен Алфонсу V како би се купило жито за опседнуту византијску престоницу.1906 Димитрије Палеолог Кантакузин,1907 evxa,delfoj и месазон цара Јована VIII Палеолога, Матеј Ласкарис Палеолог,1908 царев oivkei/oj и сенатор бар једанпут су били део значајне посланичке мисије. Наиме, по успону на трон Мурата II они су, заједно са Анђелом Филоматисом, део посланства новом османском владару које је том приликом заробљено. Када се султан лично нашао 1422. године на челу одреда који су опседали византијску престоницу, са собом је водио и чланове овог посланства.1909 И Павле Асан1910 је обављао посланичке послове. Сиропул сведочи да га је 1437. године Јован VIII послао на двор Мурата II да обавести султана о предстојећем царевом учешћу на црквеном сабору. Том приликом су му везири саопштили да нема потребе да цар иде Латинима, јер ће му емир помоћи ако има неку потребу. Јер, више ће имати користи од пријатељства са емиром него од пријатељства са Латинима.1911 1903 Syropoulos, 180‒182; Dölger, Regesten, no. 3471. 1904 Syropoulos, 276, 278; Dölger, Regesten, nos. 3480–3482. 1905 Dölger, Regesten, no. 3522; Malamut, Ambassades, 435, nоs. 3, 4. 1906 Malamut, Ambassades, 438, nо. 37. Dölger, Regesten, no. 3551 наводи, међутим, само Манојла Анђела (Палеолога). 1907 PLP no. 10962; уп. поглавље Цареви рођаци. 1908 PLP no. 14552; уп. поглавља Oivkei,oi и Сенатори. 1909 Sfranze, Cronaca, 22. 1910 PLP no. 1518; уп. поглавље Кефалије. 1911 Syropoulos, 182. Са друге стране, Sfranze, Cronaca, 84 тврди да је царев посланик био Андроник Јагр. 282 Има мишљења да су паше успеле да увере Павла у то и да се он споразумео са њима.1912 Павле Макрохерис1913 био је посланик цара Јована VIII Палеолога. Силвестер Сиропул извештава да је на јесен 1436. године послат источним патријарсима са царевим и патријарховим писмима, али и извесним царевим усменим порукама.1914 Зна се, такође, да је пре тога Макрохерис био послат у мисију у Италију, новембра‒децембра 1422. године.1915 Факрасис Кантакузин1916 упућен је из Цариграда, 1439. године, као посланик цару Јовану VIII, који је боравио у Италији, како би му пренео поруке tw/n te despoinw/n kai. tou/ despo,tou kai. tw/n mesazo,ntwn да је престоница у опасности и да се што хитније пошаљу бар још две папске галије.1917 Манојло Коресис,1918 из једне синодалне одлуке познат као трговац и власник брода који је имао послове на Црном мору, вероватно је истоимени посланик у служби цара Јована VIII Палеолога.1919 Мамалиса Ласкариса1920 је Јован VIII упутио, по повратку византијске делегације из Италије, јануара месеца 1440. године османском управнику Галипоља како би му предао поклон. Наиме, када се галија на којој се, враћајући се за Цариград налазио цар, појавила пред Галипољем, његов управник је упутио једног свог изасланика како би цара поздравио и ставио му до знања да може, ако то жели, да се одмори или у самој тврђави или на султановој територији. Цар је то прихватио и послао му је на поклон једну сребрну чашу по Ласкарису Мамалису.1921 Није извесно 1912 Necipoğlu, Byzantium, 279–280. 1913 PLP no. 16433. 1914 Syropoulos, 164. 1915 Ibid., 165 n. 3. 1916 PLP no. 29581. Није јасно да ли је он иста личност са Кантакузином Факрасисом, поменутим у синодалном документу из маја 1401. године (уп. поглавље Архонти‒титуле). 1917 Syropoulos, 396. 1918 PLP no. 13180; уп. поглавље Oivkei,oi. 1919 C. Marinescu, Contribution à l’histoire des relations économiques entre l’Empire byzantine, la Sicile et le royaume de Naples de 1419 à 1453, Studi Bizantini e Neoellenici 5 (1939) 212‒214. 1920 PLP no. 16558. 1921 Syropoulos, 544. Kiousopoulou, Basileu,j, 88 нетачно наводи да је Ласкарис Мамалис био царев дворанин који је носио поклон за султана. 283 да ли је он иста личност са Мамалисом који је, пошто су Османлије 1453. године освојиле Цариград, препознао одсечену главу цара Константина Драгаша.1922 Византинци су одржавали и дипломатске везе са Србијом. Први византијски посланик који је дошао у Србију био је Георгије Дука Филантропин.1923 Он је, наиме, двапут путовао у Србију, 1429. и 1446. године, када је у име византијског цара Јована VIII српске владаре Ђурђа и Лазара Бранковића крунисао деспотским инсигнијама.1924 Био је, потом, као месазон, део византијске делегације на сабору у Ферари‒Фиренци.1925 У међувремену, док су трајале припреме за сабор који је требало да резултира сједињењен Западне и Источне Цркве, у Србију је упућен још један посланик. Био је то Андроник Палеолог Кантакузин, велики доместик и царев рођак.1926 Њега је цар Јован VIII Палеолог упутио српском деспоту Ђурђу Бранковићу како би га приволео да пошаље делегацију на предстијећи црквени сабор. Пре тога се цариградски патријарх Јосиф II успротивио идеји да се будући сабор одржи у Италији већ се залагао за то да се одржи у Цариграду. Сматрао је да цар преко добрих посланика треба јасно да стави до знања позванима на сабор да дођу са приходима којима располажу, јер су они потребни како би се овакав божански посао обавио. Патријарх је био уверен да ће на сабор доћи руски митрополит Фотије са многим благом и преко сто хиљада перпера, а цар ће без проблема добити 50 хиљада. Доћи ће, потом и архиепископ Грузије, и сам богат, и од њега ће се добити 30 хиљада, или најмање двадесет. А „доћи ће и пећки и добиће се од њега 20 хиљада“ (evleu,setai o` Peki,ou, kai. lh,yetai evx evkei,nou cilia,daj ei;kosi).1927 Сиропул извештава да ‟су поверили да деспоту Србије оде његов шурак, велики доместик Кантакузин, и он о овоме рече многе ствари деспоту. А овај нити је желео да упути посланике, нити да пише”.1928 У редакцији Б Сиропуловог дела забележена је другачија реакција српског деспота. 1922 Ecthesis chronica, 16; cf. PLP no. 16554. 1923 PLP no. 29760; уп. поглавља Сенатори и Архонти и религиозне задужбине. 1924 Sfrance, Cronaca, 98; Ducas, 259. Уп. Ферјанчић, Деспоти, 15, 188, 191; Ферјанчић, Византинци у Србији, 214. 1925 Уп. поглавље Архонти–титуле. 1926 PLP no. 10957; уп. претходно излагање и поглавље Посланици. 1927 Syropoulos, 120‒122. 1928 Ibid., 164. 284 Њен писац наводи следеће: ‟Потом је одлучио велики доместик Кантакузин да иде свом зету (eivj to.n gambro.n auvtou/) деспоту Србије због личног посла. Јер поверио му је цар да каже деспоту ствари у вези сабора и приволи га да и он упути посланика на сабор. А деспот, пошто је саслушао излагање у вези сабора, рекао је Кантакузину: ‟Ја сам сусед Латина и често сам општио и разговарао са њима и знам тачно и њихове прилике и обичаје. Пошто сам, дакле, добро схватио све у вези њих, ипак нећу упутити посланика на сабор”.1929 Андроник Палеолог Кантакузин био је брат Георгија Палеолога Кантакузина и Ирине Кантакузин, жене деспота Ђурђа. Цар је, дакле, у ову очигледно осетљиву мисију упутио великог доместика, једног од највиших достојанственика Царства, изразитог присталицу уније1930 и притом Ђурђевог рођака. Јер, треба подсетити, Српска црква је у очима патријарха Јосифа II била у том тренутку једна од три најбогатије праволсавне Цркве и очекивало се да помогне организацију сабора у Цариграду, што је најпре била жеља Византинаца.1931 Податак редакције Б Сиропуловог списа, да је Андроник Палеолог Кантакузин пошао у Србију због личног посла, подсећа нас на једну врло важну чињеницу - септембра 1436. године прослављене су свадбене свечаности поводом одласка Маре Бранковић у харем Мурата II.1932 Управо негде у то време, не знамо тачно кад, Кантакузин је пошао пут Србије, као високи достојанственик Царства и рођак српске владарске породице, да својим присуством увелича свадбене свечаности или честита на већ склопљеном браку и приволи српског владара да пошаље послансво на сабор. Сиропул нас такође обавештава да се Манојло Дисипат1933 1437. године из мисије краљу Угарске враћао преко Србије.1934 Иако је то био најкраћу пут ка Цариграду, могуће је да је и у Србији имао неког дипломатског посла, с обзиром на планове и жеље које је Византија по питању српског учешћа на предстојећем сабору. 1929 Ibid., 598. 1930 Има мишљења, на основу Сфранцисове вести да је велики доместик био непријатељски настројен према предлогу да се Константин Драгаш ожени Маром Бранковић (Sfranze, Cronaca, 116) да Андроник Палеолог Кантакузин није симпатисао Србе јер су одбили да упуте посланство на сабору у Ферари‒Фиренци (Nicol, Kantakouzenos, 180). 1931 Syropoulos, 122. 1932 Николић, Византијски писци, 99‒100. 1933 Уп. претходно излагање. 1934 Syropoulos, 180‒182; Dölger, Regesten, no. 3471. 285 Коначно, није сасвим извесно ко је био Гуделис (tou/ Goude,lh), посланик цара Јована VIII московском великом кнезу у јесен 1436. године.1935 Редакција Б Сиропуловог списа бележи да је то био Никола Гуделис (pre,sbij ku/r Niko,laoj o` Goude,lhj).1936 С обзиром на очекивања од руске Цркве, а ако се узме у обзир да је велики доместик послат Ђурђу Бранковићу, рекло би се да је у Москву упућен Димитрије Палеолог Гуделис, царев peripo,qhtoj qei/oj. Међутим, сам Сиропул не наводи никакву другу квалификацију или титулу овог Гуделиса, што иначе чини, када оне постоје. Нове историографске студије посвећене византијским посланицима последњег столећа, вероватно сасвим свесно, уопште не помињу било ког Гуделиса као посланика Јована VIII. Једино Н. Неџибоглу верује да је у питању био Никола Гуделис, царев месазон, сенатор, oivkei/oj, који је из Москве отишао у Ферару.1937 Можда је, заправо, у питању био други Никола Гуделис.1938 У време владавине последњег ромејског цара, са његовог двора је упућено, како нам то саопштавају расположиви извори, осам посланстава османском султану, девет посланстава арагонском краљу Алфонсу V, пет посланстава Венецији, четири посланства Риму и Дубровнику, по три посланства у Угарску и у Мореју, те по једно посланство у Србију, Трапезунт, Грузију, Фиренцу, Ђенову, Хиос и Модену.1939 Међу посланицима цара Константина XI налазе се и неки од већ помињаних посланика његовог брата Јована VIII ‒ Андроник Палеолог Јагарис, Манојло Палеолог Јагарис (старији) и Манојло Дисипат и Лука Нотарас. Иако је Георгије Сфранцис, према мишљењу Е. Малами, учествовао у бројним дипломатским мисијама, оне ипак нису превазилазиле породичне или династичке оквире из два разлога. Најпре, ауторка је уверена да он није знао италијански или 1935 Syropoulos, 162. 1936 Ibid., 596; Dölger, Regesten, no. 3460. 1937 Она наводи и да је Никола Гуделис, као царев представник, био присутан на Дијети у Нирнбергу 1438. године (Acta camerae apostolicae et civitatum Venetiarum, Ferrariae, Florentiae, Ianuae, de Concilio Florentino, ed. G. Hofmann, Roma 1950, no. 56 (наведено према Necipoğlu, Byzantium, 211 n. 105). 1938 Necipoğlu, Byzantium, 211 идентификује овог Николу Гуделиса са Николом Гуделисом који је, како извештава Убертино Пускуло, бранио Цариград 1453. године раме уз раме са својим зетом Димитријем Палеологом Метохитом. То се чини мало вероватним, пошто би, у том случају, Никола Гуделис тада имао око 90 година. 1939 Malamut, Ambassades, 439. 286 каталански. Осим тога, она верује да је Драгаш свесно инсистирао на очувању дипломатског корпуса наслеђеног још од Јована VIII, јер је настојао да спроводи исту спољну политику, у којој за Сфранциса оправдано није било места.1940 Без обзира на овако искључив став, Георгије Сфранцис је, сходно подацима које је оставио у свом историјском делу, један од дипломата који је често учествовао у посланствима и то на другом, подједнако, ако не и више, важном сегменту византијске спољне политике ‒ у дипломатским контактима са Османлијама. Ако је судити према Халкокондиловом коментару, чињеница да је сам Лука Нотарас често одлазио на султанов двор, као и чињеница да није био део византијске делегације у Италији, већ је остао у Цариграду, сведочи о важности дипломатскимм контаката са Турцима. Према сопственој приповести, Сфранцис се први пут у својству посланика нашао на двору Мурата II, фебруара 1424. године, заједно са Луком Нотарасом и Манојлом Мелахрином, како би се са Османлијама склопио мир. Он објашњава зашто је састав овог посланства био управо такав какав јесте. Манојло Мелахрин1941 је био његов део јер је и пре тога боравио на емировом двору и он је обзнанио жељу Цариграда да се споразуме са Османлијама. Лука Нотарас1942 је био ту како би то обавио како ваља, пошто је по својим способностима (kata. to. dunato.n) био користан и частан. Дука, опет, прецизира да га је цар послао емиру са многобројним поклонима.1943 Халкокондил на једном месту бележи да су Византинци на двор Мурата II често слали своје људе, а међу њима је био истакнут блажени Лука Нотарас (prwteu,ontaj a;llouj te dh. kai. Notara/n to.n Louka/n o;lbion evpipe,myasi).1944 Сфранциса је као део овог посланства поставила царица Јелена Драгаш, емирова рођака по његовој мајци да би, ако затреба, писао цару Манојлу II и његовом сину Јовану VIII који се налазио у Угарској.1945 Већ од почетка је, дакле, обављао и посланичке и дипломатске задатке као неко ко је био веома близак читавој царској породици. 1940 Ibid., 445. 1941 PLP no. 17659. 1942 PLP no. 20730; уп. поглавље Архонти–титуле. 1943 Ducas, 245–247. 1944 Chalc. II, 17. 1945 Sfranze, Cronaca, 26. 287 Неколико година касније, јуна месеца 1429., деспот Константин га је најпре упутио у Цариград како би василевса известо о збивањима око Патре, одакле је, заједно са једним архонтом кога буде одредио цар, требало да иде Турахану и са њим среди односе, пошто је султан био против тога да Византинци заузму град.1946 Са њим је, као ко–амбасадор (sunapokrisia,rioj), пошао Марко Палеолог Јагарис.1947 Сфранцис је убрзо још једном био посланик Турахану, септембра исте године, када је са њим и изгладио спор око Патре.1948 Марта наредне године Сфранцис је као апокрисијарије отишао у Епирску деспотовину (eivj to. Despota/ton), како би измирио нећака Карла Токо, шурака деспота Константина, и Карлових незаконитих синова. Том приликом су га заробили Каталонци.1949 Јануара 1434. године је, такође као апокрисијарије, отпутовао Антонију Ачајуолију, господару Атине. Пошто је овај, почетком лета 1435. године, умро, на молбу његове супруге га је деспот Константин са аргировуљом послао тамо како би преузео град. У томе га је, међутим, предухитрио Турахан.1950 Из различитих разлога, потом, Сфранцис путује султану јуна 1436., октобра 1441., те марта 1450. године.1951 Он такође бележи да је, неколико дана пошто се јуна 1444. године папски легат кардинал Ћезарини са мноштвом бродова упутио ка Цариграду поводом похода краља Угарске (tou/ r`hgo.j th/j Ouvggari,aj) против безбожника, био упућен као посланик цару, султану, истом овом краљу, али и папском легату и капетану ове флоте, Алојзу Лоредану због нодложног посла који је ситуација налагала (evsta,lhn kai. evgw. pa,lin avpokrisia,rioj pro,j te to.n basile,a kai. pro.j to.n avmhra/n kai. auvto.n Õ dh. to.n r`h/ga, avlla. dh. kai. pro.j to.n lega/ton kai. pro.j to.n kapeta,nion VAlwi,zw Lorda/n di v avnagkai,aj doulei,aj, pro.j ou- probw/si ta. pra,gmata). Требало је да се сусретне са флотом код Еврипа, али је тамо није затекао, па се упутио за Лемнос, а одатле за Цариград, почетком новембра месеца. Једанаестог новембра султан је, међутим, убио краља Угарске.1952 У два наврата је 1946 Ibid., 64. 1947 Уп. претходно излагање; Sfranze, Cronaca, 66. 1948 Ibid., 68. 1949 Ibid., 68. 1950 Ibid., 72, 74. 1951 Sfranze, Cronaca, 78, 90, 104. 1952 Ibid., 94. 288 уговарао брак деспота Константина ‒ децембра 1440. на Лезбос и октобра 1449. године у Грузију и Трапезунт.1953 На овом последњем путу уговорио је брак између Константина Драгаша и грузијске принцезе. Сам Сфранцис је имао користи од ове мисије. Грузијски краљ му је, наиме, обећао да ће од тог тренутка Сфранцисова ћерка постати штићеница будуће царице и ова ће је, кад за то буде дошло време, и удати и обезбедити јој мираз. Када, пак, буде дошао по принцезу, како би је отпратио у цариград, Сфранцис ће добити од грузијског краља четири ролне скупоцене свиле у вредности од 2000 флорина.1954 Требало је и да путује као посланик цара Константина његовој нећаки, кипарској краљици, али је то осујетила турска опсада Цариграда 1453. године.1955 По паду града у руке Османлија најпре је допао заробљништва, из кога је откупљен, а потом је ступио у службу деспота Томе, децембра 1453. године. На пролеће наредне године требали је да путује као његов изасланик у Србију, због неких важних послова. Међутим, како је султан кренуо против Србије и заузео Ново Брдо, од тога ништа није било.1956 Када је деспот Тома јула 1460. године напустио Пелопонез и стигао на Крф, за њим је пошао и Сфранцис.1957 Италијан Умбертино Пускуло помиње Георгија Сфранциса у једној поеми као дворанина и дипломату. Он чак бележи да је Сфранцис предводио византијско посланство које је 1451. године Фатиху честитало успон на трон, иако из Сфранцисове приповести знамо да се он тад налазио у Трапезунту. Пускуло је очигледно знао за њега као познатог дипломату и није знао идентитет посланика упућених султану.1958 Андроник Вријеније Леонтарис1959 водио је порекло од истакнутих византијских аристократских породица. Он је априла месеца 1451. године, 1953 Ibid., 88, 102‒103. 1954 Ibid., 114. У једном претходном раду, посвећеном Георгију Сфранцису и његовом делу, непажњом је погрешно наведено да је у пиатњу вредност од 1600 флорина (Nikolić, Georgios Sphrantzes, 287). 1955 Sfranze, Cronaca, 118, 120, 122. 1956 Ibid., 144. 1957 Sfranze, Cronaca, 164. 1958 Наведено према The Siege and the Fall, 141–142. 1959 PLP no. 14668; уп. поглавље Oivkei,oi. Ђурић, Сумрак, 398‒399 изнео је претпоставку да је он у ствари Вријеније Леонтарис Палеолог, кога једна кратка хроника помиње као учесника у завери архоната из 1448. године (Kleinchroniken I, 99). 289 сукцесивно, као посланик Константина XI, путовао најпре у Венецију, потом у Модену, у Рим, папи и коначно Алфонсу V у Арагон.1960 Сачувано је једно писмо папе Николе V Константину Драгашу од октобра 1451. године, које је на грчки превео Теодор Газис, а у коме папа изричито помиње Андроника Вријенија Леонтариса као посланика кога му је упутио византијски цар.1961 У писму које је, опет, деспот Димитрије Палеолог упутио Борсу Д’Есте 25. марта, по свој прилици, исте године, читамо да је Андроник Вријеније Леонтарис, царев посланик маркизу Фераре, требало истовремено да искаже и деспотову наклоност.1962 Убертино Пускуло бележи да је један Leontaris della famiglia Brienni бранио Харисијску капију приликом турске опсаде Цариграда 1453. године.1963 Истој породици Леонтариса припадао и Андреа Леонтарис, који је маја 1453. године носио једно писмо у Венецију молећи за помоћ опседнутом Цариграду.1964 Има мишљења да је други Манојло Палеолог Јагарис (Грагинус), млађи, онај Манојло који се, заједно са својим „оцем“, помиње као посланик папи Николи V у лето 1452. године.1965 Није извесно, али се претпоставља да је његов отац био Андроник Палеолог Јагарис.1966 Овај Манојло Палеолог Јагарис, млађи, био је шурак Манојла Филантропина, сина Георгија Филантропина, пошто је Манојло Филантропин ожењен ћерком Андроника Палеолога Јагариса.1967 Један Манојло Палеолог био је најпре 1447. године на двору Алфонса V као део посланства које је у име цара Јована VIII тражило помоћ против Турака. Како је по свој прилици знао каталански и како је имао искуства са каталанским двором, цар Константин XI га је упутио на исту дестинацију и на пролеће 1451. године, када је од 1960 Dölger, Regesten, nos. 3532–3535; Malamut, Ambassades, 436–437, 446. 1961 “VAndro,nikon Brue,nnion Leonta,rin, a;ndra tw/n eu= gegono,twn, o]n presbeuth.n pe,pomfaj w`j h`de,wj ei;domen”, ПП IV, 49. 1962 ПП IV, 198. 1963 Pertusi, Caduta I, 209, 419. 1964 Dölger, Regesten, no. 3552; Malamut, Ambassades, 438, 447. 1965 Laurent, Un agent, 194‒195. 1966 Ganchou, Sur quelques erreurs, 66. 1967 Laurent, Un agent, 193 изнео је мишљење да је Филантропин био ожењен ћерком Палеолога Јагариса, посланика папи Николи V, за кога, како је већ речено, Ganchou, Sur quelques erreurs, 64–67 верује да је Андроник Палеолог Јагарис. 290 домаћина добио титулу grand chambellan, али и новац због којег је и дошао.1968 Маја 1453. године поново је поменут, овог пута као Манојло Анђео Палеолог, заједно са Манојлом Анђелом Дисипатом, као део још једне мисије арагонском краљу.1969 Податак да је Манојло Палеолог маја месеца 1451. године боравио на арагонском двору показује да је друга личност истог имена, Манојло Палеолог,1970 нећак протостраторисе Кантакузине, боравио на српском двору, такође маја исте године, како би уговорио брак између Маре Бранковић и последњег византијског цара.1971 Може бити да је један Манојло (Грагин) Палеолог, наведен међу избеглицама из Цариграда на броду капетана Зорзи Дорије, био шурак Манојла Филантропина. Можда је управо он архонт Манојло Палеолог, којег 1465. године помиње Франћеско Филелфо у једном свом писму.1972 Други Манојло Финатропин,1973 син Георгија Дуке Филантропина, оженио је ћерку извесног Грагина Палеолога којег је Константин Драгаш 1452. године послао папи Николи V. Погинуо је приликог освајања Цариграда 1453. године, а његова жена и три сина постали су османски заробљеници. Његов шурак, Манојло Грагин Палеолог, који је после пада Цариграда побегао у Италију и настојао да откупи рођаке, 1457. године тражио је од папе Калиста III да му дозволи да у ту сврху употреби средства која је непуних 20 раније Георгије Дука Филантропин пребацио у Венецију.1974 Један Филантропин, по свој прилици Манојло Филантропин о којем је реч, помиње се као бранитељ Платиа капије у Цариграду 1453. године.1975 1968 Dölger, Regesten, no. 3529; Malamut, Ambassades, 436, 446. 1969 Dölger, Regesten, no. 3651; Malamut, Ambassades, 446. 1970 PLP no. 21512. 1971 Sfranze, Cronaca, 112, 118; Dölger, Regesten, no. 3536; Malamut, Ambassades, 436, 446. Ganchou, Rachat, 154 n. 22 верује да је он био ожењен Маријом, ћерком Луке Нотараса и да је његова тетка била удата за месазона Димитрија Палеолога Кантакузина. Уп. поглавље Архонти‒титуле. 1972 Cent–dix letters grecques de François Filelfe, ed. E. Legrand, Paris 1892, no. 68; Necipoğlu, Byzantium, 214 и App. V. 1973 Уп. претходно излагање. 1974 Laurent, Un agent, 194–195. 1975 Ubertini Pusculi Brixiensis Constantinopoleos Libri IV, Analekten der mittel- und neugriechischen Literatur, ed. A. Ellissen, vol. III, Leipzig 1857, repr. 1976, 64 (наведено према Necipoğlu, Byzantium, 214, n. 118); Belagerung und Eroberung von Constantinopel im Jahre 1453 aus der Chronik von Zorzi Dolfin, ed. G. M. Thomas, München 1868, 21 (наведено према Necipoğlu, Byzantium, 214, n. 118); Ganchou, Sur quelques erreurs, 64–65, који предлаже идентификацију Андроника Палеолога Јагариса као таста 291 Коначно, без обзира на оскудност извора, и најмоћнији човек Царства после василевса, Лука Нотарас1976 обављао је дипломатске мисије током владавине последња три Палеолога. Први пут је у својству амбасадора био део посланства које је 1424. године упућено Мурату II ради склапања мира, w`j crh,simoj kai. kalo,j.1977 Чини се, стога, да је његова делатност у том смислу била усмерена превасходно на Османлије. Турски хроничар Нешри бележи да је једно византијско посланство, на челу са Луком Нотарасом, марта 1452. године било упућено Мехмеду II како би га убедило да одустане од изградње Румели хисара.1978 Није јасно да ли је обављао неке дипломатске послове на Западу, пре свега са италијанским градовима. У том смислу је индикативно изненађeње Млечана када су приметили да се у оквиру византијске делегације која је, на челу са царем, стигла у Италију, не налази Нотарас.1979 Чињеница да је током сабора у Ферари‒Фиренци остао у Цариграду можда сугерише да је, ако је и посећивао Италију, то чинио приватно и услед неких других послова који нису подразумевали дипломатске. Поједини архонти обављали су дипломатску службу и у име деспотâ Палеолога. Строго узевши, то је био и Алексије Ласкарис Филантропин,1980 кефалија Востице (1429) и Патре (1446) на Пелопонезу. Њега је најпре деспот Константин Драгаш упутио у Цариград, код василевса Јована. Пошто је овај умро, по вољи царице‒мајке Јелене, његове браће деспота, Цариграђана, првенству по рођењу и, наравно, уз султанов благослов, Алексије је, заједно са Манојлом Палеологом Јагарисом (старијим), био део посланства које је јануара 1449. године у Мистри крунисало Константина Палеолога Драгаша за цара (basile,a pepoih,kasin).1981 Манојла Филантропина, јер предлаже да је Гагарис заправо латинско читање грчког Јагарис (ibid. 65– 67). 1976 PLP no. 20730; уп. поглавље Архонти‒титуле. 1977 Sfranze, Cronaca, 26. 1978 Malamut, Ambassades, 437, 447. 1979 Syropoulos, 214. 1980 PLP no. 29753; уп. поглавље Кефалије. 1981 Sfranze, Cronaca, 100‒102; Kleichroniken I, 269. 292 Андроник Ласкарис Падијат1982 био је посланик Константина Драгаша Патранима 1429. године у деспотовим настојањима да град прикључи својој апанажи.1983 Нема података да је његова посланичка активност, међутим, прелазила границе локалних оквира. Манојло Ескаматисмен,1984 царев oivkei/oj и кефалија на Лемносу и у Солуну, потписао је, заједно са Манојлом Јагарисом, 27. јануара 1424. године у Венецији документ којим се цар Јован VIII Палеолог обавезивао да ће вратити кредит од 1500 дуката који му је дала Серенисима. Њих двојица су по свој прилици пратили Јована VIII на његовом путовању на Запад.1985 Забележено је, такође, и да је, бар једном, посланички задатак обавио и Георгије Кантакузин,1986 oivkei/oj, сенатор и кефалија. Како нас извештава једна монодија састављена поводом његове смрти био је посланик „владару Европе“, по царевом повратку са Пелопонеза (pro.j to.n th/j Euvrw,phj h`gemo,na, meta. th.n evpana,zeuxin tou/ ktatou/ntoj evk th/j Peloponnh,sou).1987 То би значило да је у ову мисију отишао после октобра 1428., јер је тада цар кренуо назад из Мореје, у којој је боравио од децембра 1427. године.1988 Издавач монодије верује да је Георгије био део неког посланства упућеног неком од европских владара, папи или некој од италијанских градова.1989 Постоји могућност, међутим, да се то односи на соманског војсковођу Турахан–бега, како га једном помиње Халкокондил.1990 Матеј Палеолог Асан1991 био је шурак и близак сарадник деспота Димитрија Палеолога. Обављао је, између осталог, и посланичке мисије у име деспота Димитрија. Халкокондил сведочи да је 1442. године Димитрије, незадовољан што је цар Јован VIII давао предност Константину као наследнику престола, а и због неких 1982 PLP no. 21290; уп. поглавље Кефалије. 1983 Sfranze, Cronaca, 40–42. 1984 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Oivkei,oi и Кефалије. 1985 Jorga, Notes I, 354; Lampros, Su,mmikta, 371–372. 1986 PLP no. 92317; уп. поглавље Сенатори, Oivkei,oi и Кефалије. 1987 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 368. 1988 Sfranze, Cronaca, 30, 38. 1989 Chryssochoidis, VAne,kdoth monw|di,a, 363. 1990 „... tw|/ Euvrw,phj strathgw|/“, Chalc. II, 88–89. 1991 PLP no. 1508; уп. поглавља Кефалије, Архонти–титуле и Архонти Мореје. 293 територија, затраживши помоћ од Османлија, опсео је Цариград. Послао је током опсаде свог шурака, Матеја Асана, цару да са њим преговара (tou/ VAsa,new tou/ gambrou/, avndro.j me,ga duname,nou evn Buzanti,w| kai. dokou/ntoj sumpra,xein auvtw|/ ta. pro. th.n basilei,an), али га је овај затворио. Како је султан убрзо дигао опсаду, у затвор је доспео и сам Димитрије. Обојица су се спасили уз помоћ веза које је Асан имао међу Ђеновљанима и побегли су у Галату.1992 У својству посланика га срећемо и 1449. године на двору Мурата II, од кога је Димитрије требало да добије помоћ Османлија у сукобу са братом Томом. Као резултат, Турахан бег је приморао Тому да преда Димитрију Каламату као компензацију за Скорту, коју је претходно заузео.1993 Хвалећи Димитријеве војне и дипломатске успехе, Плитон посебно истиче посланичку улогу која је у њима припала Матеју Асану.1994 Деценију касније, када се њихов сукоб поново заоштрио, Матеј је на султановом двору преговарао о војној помоћи Димитрију и браку Мехмеда II са деспотовом ћерком Јеленом.1995 Колико је његов положај био истакнут, сведочи и чињеница да је он лично, у деспотово име, упутио једни писмо маркизу Фераре Борсу Есте, које му је предао Атанасије Ласкарис, а у којем га обавештава о спремности Димитрија Палеолога да са њим сарађује.1996 Атанасије Ласкарис1997 био је, између осталог, посланик деспота Димитрија Палеолога. У писму упућеног маркизу Фераре, Борсу Д’Есте, деспот Димитрије практично поставља Атанасија Ласкариса као свог опуномоћеника у свим стварима око којих ће он и маркиз разговарати и сарађивати. Све што, наиме, он буде саопштавао, деспотове су речи.1998 То се потврђује и у писму које је, у име деспота Димитрија, господару Фераре послао и Матеј Палеолог Асан, уверавајући маркиза да 1992 Chalc. II, 80–81. Уп. Ђурић, Сумрак, 377 који има резерве према овој Халкокдиловој вести. 1993 Chalc. II, 141, 144–145; cf. Chalc. II, 172 (eiv mh. diapraxame,nou tou/ VAsa,new evn tai/j basile,wj qu,raij). 1994 ПП IV, 207–210: „VEn de. toi/j lo,goij dialuome,noij o` presbeuth,j, h;n ge kalw/j katorqwqh|/, oi-oj dh. kavntau/qa o` kalo.j VAsa,nhj, pro.j polloi/j a;lloij toi/j e`te,rwqi kalw/j pepresbeume,noij auvtw|/ kai. tau,thn ka,llista th.n presbei,an pepresbeukw,j, pei,saj me.n ton. so.n avdelfo.n u`fe,sqai ti th/j avgnwmosu,nhj, se. de, kai. auvto.n w`rmhme,non avgapa/n toi/j didome,noij, prosparakale,saj kai. auvto,j“. 1995 Chalc. II, 213, 224–226; Sfranze, Cronaca, 152; Critobulos, 142. 1996 ПП IV, 265. 1997 PLP no. 14522; уп. поглавља Oivkei,oi и Архонти Мореје. 1998 “pa,nta o[sa dhlw,sei o` toiou/toj a;rcwn eivsi.n h`me,teroi lo,goi”, ПП IV, 201. 294 ће све што деспот буде имао да каже њему бити саопштено преко овог најплеменитијег архонта (ta. h`me,tera pa,nta avnaggelei/ o` toiou/toj euvgene,statoj a;rcwn).1999 Исто је тврдио и сам Атанасије Ласкарис у изјави коју је, у име деспота Димитрија, као његов посланик (e;pemyen evme. pre,sbun eivj ta. evntau/qa me,rh th/j VItali,aj kai. diwri,sato, moi, i[na e;lqw kai. eivj th.n perifanh/ koino,thta th/j Flwrenti,aj) дао Фирентинцима потврђујући им трговачке привилегије у Мореји које им је деспот обећавао.2000 Коначно, Атанасије Ласкарис, који је боравио у боравио у Напуљу од јануара до јуна месеца, потписао je у деспотово име и споразум са арагонским краљем Алфонсом о међусобној војној сарадњи и помоћи против Турака 5. фебруара 1451. године.2001 Георгије Палеолог Кантакузин,2002 брат српске деспотице Ирине и Томе Кантакузина, најпре се истакао у служби деспота Константина Палеолога на Пелопонезу, у чије име је предводио неке диполматске мисије. Сачувано је једно писмо које је Дубровачка република упутила деспоту Константину Палеологу, које помиње ornata relatione magnifici et generosi viri, domini Georgii Palleologi Cantacuxinen, као човека који је донео писма написана на грчком.2003 Он је, опет, у име деспота Константина, потписао и уручио Дубровчанима 17. фебруара 1431. године једно писмо које се тицало преговора о трговини између Дубровчана и области на Пелопонезу које су се налазиле под Драгашевом влашћу.2004 Д. Никол веровао је да је Георгије Палеолог Кантакузин управо током свог боравка на Пелопонезу добио турски надимак Sachatai,2005 који, називајући тако и Тамерлана (Tamburlain Sachatai), наводи Теодор Спандуњино.2006 Међутим, Руј Гонзалес де 1999 Ibid., 265. 2000 Ibid., 203‒204. 2001 F. Cerone, La politica orientale di Alfonso d’Aragona, Archivio storico per le province Napoletane 27 (1902) 568; cf. М. Спремић, Вазали краља Алфонса Арагонског, Зборник Филозофског факултета XII/1 (1974) 462–464. Уопште о његовој дипломатској делатности cf. Zakythinos, Despotat I, 242, 276–279, 283. 2002 PLP no. 10959; уп. поглавља Цареви рођаци и Архонти у Мореји. 2003 Jorga, Notes, II, 292–293. 2004 ПП IV, 29–30. 2005 И његов син, Димитрије Кантакузин (PLP no. 10963), помиње се у изворима са надимком Сехтанис. 2006 Spandugnino, 147, 151. 295 Клавихо бележи да је извесни „Zagatay“, човек племенитог рода, био у Тимуровом заробљеништву.2007 Могуће је да је Георгије Палеолог Кантакузин имао некакав физички дефект, попут Тимура, те да његов надимак потиче од турцизма „сакат“. Уосталом, само га Спандуњино и Клавихо помињу под овим надимком. Поред знамените и бурне политичке каријере, Георгије Палеолог Кантакузин, иначе ученик Јована Хортазмена,2008 остао је забележен у изворима као човек интелектуалне суштине. Ћириако из Анконе записао је да га је посетио 1436. године у Калаврити на Пелопонезу и тај сусрет од 27. априла описује речима: „per niveos Saturnei montis, et difficiles calles Calabrutam adveni, ubi Georgium Catacuzinon, virum hac aetate graecis litteris eruditum, ac librorum Graecorum omnigenum copiosissimum, qui mihi Herodotum historicum, ac alios plerosque suos optimos, et antiquos libros accomodavit“.2009 Исто тако, сачуван је један рукопис, копиран у Мистри 1436. године, који садржи дела Аријана, Диодора, Григоре, Висариона и других, а који је преписао Петар Буа, „dia. sundromh/j tou/ … evxade,lfou tou/ … basile,wj … Gewrgi,ou tou/ Palaiolo,gou tou/ Kantakouzinou/“.2010 Када је деспот Константин 1437. године отишао за Цариград, како би управљао градом за време царевог боравка у Италији, Георгије Палеолог Кантакузин најпре је посетио сестру Јелену, удату за трапезунтског цара Давида, а потом другу сестру Ирину, удату за деспота Ђурђа Бранковића. Чини се да је у Смедереву наставио да негује своју страст према књигама, јер је на једном грчком рукопису, који се данас налази у Ватикану (Cod. Vat. Gr. 278 ), а који садржи дела Прокопија, забележено под датумом 31. маја 1454. године, руком Димитрија Ласкариса Леонтариса ‟To. parw.n bibli,on u`pa,rch tou/ evndoxota,tou a;rcontoj2011 ku/r 2007 Најстарији преводилац Клавиховог путописа преводи реченицу на следећи начин: „Загатај (Zagatay) је човек кога је Тимур угостио, племенитог рода“, Narrative of the Embassy of Ruy Gonzalez de Clavijo to the Court of Timour at Samarcand, a.d. 1403–6, transl. C. R. Markham, London 1859, 69. Нешто каснији превод исто место интерпретира на другачији начин: „Име Шагатај (Chagatay) се даје свима који су од клана и породице којој је припадао Тимур, бивајући тако краљевског рода и племена“, Clavijo. Embassy to Tamerlane 1403–1406, trans. G. Le Strange, London 1928, 122. 2008 Chortasmenos, 107. 2009 W. Bodnar, Cyriacus of Ancona and Athens, Brussels 1960, 42; Nicol, Kantakouzenos, 178. 2010 Zakythinos, Despotat, II, 316–319. 2011 Наиме, Д. Никол (Nicol, Kantakouzenos, 178) био је мишљења да у рукопису стоји „a;rcontoj“, док је Ферјанчић (Ферјанчић, Византинци у Србији, 198) сматрао да је написано „avrcistr¿ath,gouÀ“. Мени се извеснијим чини Николово читање, посебно што није познато достојанство или звање архистратига, 296 Gewrgi,ou tou/ Kantakouzinou/. evne,tucon de. auvto.j tou/to evn tw/ Smentero,bw evn mhni. mai,w lah , in. oj b , tou/ jou900ou xou bou e;touj: Dhmh,trioj La,skarij, o` Leonta,rij +”.2012 Верује се, у сваком случају, да је Георгије Палеолог Кантакузин боравио у српској престоници и да ју је бранио од Угара 1456. године, али да није био у граду када је коначно пао под Турке 1459. године. Чини се да је умро између 1456. и 1459. године.2013 већ се термин најчешће користи за анђеле херувиме, нити се овај епитет више јавља у вези са Георгијем Палеологом Кантакузином. 2012 J. Haury, Über Prokophandschriften, Sitzungsberichte der bayerischen Akademie der Wissenschaften, philos.-philol. und hist. Classe, München 1895, 163, 166–168; Nicol, Kantakouzenos, 178; Ферјанчић, Византинци у Србији, 198. 2013 Nicol, Kantakouzenos, 179; Ферјанчић, Византинци у Србији, 201. 297 V Архонти ван Цариграда 1. Архонти Солуна Солун је до коначног пада у турске руке 1430. године био други ‟географски центар аристократије”. Био је привлачан за аристократију најпре јер је поседовао широко и плодно залеђе, где су многи аристократи имали земљу, нарочито на Халкидикију, што је првобитно била основа њихове моћи. Од друге половине XIV века, када аристократи широм Царства почињу све више да се баве трговином, чињеница да је, поред тога, био и лука, била је други разлог због кога је други град Царства постао важан центар припадника новог слоја архоната.2014 Освајањима српског цара Стефана Душана, који га никада није заузео, Солун је изгубио копнену везу са Цариградом. Та чињеница накратко је била промењена када је, после Маричке битке, Манојло II Палеолог искористио српски пораз и вратио у границе Царства југоисточну Македонију, област око Сера и Халкидики са Св. Гором.2015 Међутим, Солун ће, тако што ће га његови становници предати освајачима,2016 по први пут пасти у руке Османлија 1387. године, после више од четири године опсаде, чиме ће његова веза са Цариградом још једном бити прекинута.2017 Иако је град са околином и Халкидикијем враћен византијском цару уговором у Галипољу 1403.,2018 његова копнена веза са престоницом неће бити успостављена ни до коначног пада 1430. године. Оно што је Солун везивало за Цариград били су његови управници, цареви представници у граду. 2014 Necipoğlu, Aristocracy, 133. О аристократима Солуна последњих деценија XIV и првих деценија XV века, њиховим поседима, економским приликама и уопште о стању у граду пре 1423. године исцрпно је писала Necipoğlu, Byzantium, 56‒102. 2015 Радић, Време Јована V, 359. 2016 Balfour, Symeon, 42. 2017 Cf. Dennis, Manuel II in Thessalonica, 77‒102. 2018 О Галипољском споразуму cf. Dennis, Byzantine-Turkish Treaty, 72-88. 298 Још од, рекло би се, грађанског рата четрдесетих година XIV века и краткотрајне зилотске владавине градом (1342‒1349)2019 Солун готово да је баштинио једну антиаристократску и антицариградску традицију. Вероватно и због овакве предисторије, град је уживао значајне царске привилегије и имунитете и имао је известан степен аутономије. Овај ‟сепаратизам” није, међутим, био феномен везан искључиво за Солун, већ је био у вези са слабљењем централне власти и стицањем значајнијег степена независности у односу на престоницу, што је потом давало већа овлашћења локалној аристократији.2020 Цар Манојло II је 1383. године, обраћајући се грађанима2021 као потомцима Филипа и Александра, рекао да им је дарована већа слобода него осталим градовима у Македонији и Малој Азији и да су били изузети од пореза који су сви слободни Византинци били обавезни да плате цару.2022 Током друге половине XIV и прве половине XV века у Солуну постоје социјални сукоби подједнако на релацији локални архонти–централна власт и њени представници, те локални архонти–локално становништво.2023 У изворима су сачуване информације да су се солунски архонти у два наврата јасно супротставили централној власти – 1403. и 1408. године. Солунски митрополит Симеон сведочи да је Димитрије Ласкарис Леонтарис, који је по налогу цара Јована VII био задужен да 1403. године преузме град од Османлија, према споразуму склопљеном у Галипољу, био суочен са отпором и интригама. То се поновило и 1408. године, када је цар Манојло II допутовао у град како би као његовог управника поставио свог сина, деспота Андроника, и једног архонта као његовог регента.2024 Митрополит нам саопштава да су се архонти противили управницима послатим из Цариграда, али и да су ови за узврат стога били супротстављени грађанима.2025 Другим речима, то што су се солунски архонти успротивили власти управника из Цариграда, било је пре свега на штету становника града. 2019 Детаљније уп. Радић, Време Јована V, 131‒134, 194‒195, 196‒201. 2020 Necipoğlu, Aristocracy, 136 и n. 14 о основној литератури о овом проблему. 2021 Laourdas, Sumbouleutiko.j, 304 био је мишљења да је говор одржан на заседању синклита. 2022 Ibid., 296‒297, 298. 2023 Necipoğlu, Aristocracy, 136. 2024 Balfour, Symeon, 44, 48, 115 n. 59, 122‒123; уп. поглавље Кефалије. 2025 „kata. tw/n evn toi/j basilei,ouj me.n oi` proe,contej tou/ koinou/, kat’ avstw/n de. pa,lin evkei/noi“, Balfour, Symeon, 53. 299 Континуитет социјалних сукоба у граду се, такође, манифестовао на два нивоа. Крајем XIV века, а током турске владавине градом, постојао је жесток сукоб између градских архоната и становништва. Солунски архиепископ Исидор Главас извештава да су 1393. године архонти, услед побуне градског становништва против њихове власти, чак намеравали да се повуку са својих положаја.2026 Међутим, архиепископ је сматрао потребним, корисним и нужним да грађани поштују, воле и подржавају градске архонте (tima/n ga.r auvtou.j kai. polloi/j a;lloij tro,poij avgapa/n kai. evpisthri,zein kai. avnagkai/on h[ghmai kai. di,kaion kai. sfo,dra lusitele,j), бојећи се да би сукоб могао да доведе до промене постојећег стања.2027 Јер, не треба заборавити, током прве турске владавине Солун је задржао извесну самоуправу, с обзиром на то да су власт у граду и даље држали Грци.2028 Исидор је сматрао да архонти заслужују поштовање грађана, јер посредују између њих и Турака, подносе турске увреде и жртвују се како би Солуњани имали мир.2029 Током прве три деценије XV века, кад год би био опседнут од стране Турака, постојала је дубока подељеност грађана око тога коме град треба предати ‒ Турцима или Млечанима. Тако је, сматрајући да град не треба да падне у руке било кога, митрополит Симеон 1420. године забележио да су архонти безобзирни, да чувају своје богатство, не дају ништа Богу, него отимају од њега и односе се према становништву (kata. tw/n u`po. cei/ra) као да нису људи. Ови се, опет, по угледу на њих, наоружавају и похлепни су, криве архонте због тога што граду прете Турци и спремни су да се побуне против њих и чак издају своје господаре који су исте вере и расе, те предају град или Турцима или Млечанима.2030 Иако су, наизглед, описи архоната које су забележила двојица архијереја контрадикторни, они, чини се, суштински то нису. Јер, Исидор Главас је своје говоре писао у време турске владавине градом, када Солун поседује извесну самоуправу, и плашио се да евентуални одлазак архоната ту аутономију не укине. Симеон је 2026 Laourdas, VIsidw,rou ~Omili,ai, проповеди 4 и 5, посебно 64‒65. 2027 Ibid., 39, 61, 63. 2028 Necipoğlu, Aristocracy, 139. 2029 Laourdas, VIsidw,rou ~Omili,ai, 57‒58. 2030 Balfour, Symeon, 47. 300 нападао оне архонте који нису доприносили општем добру, а то је била одбрана од Турака. Обојица су, дакле, били против Турака и њихове проповеди су прожете овим мотивом.2031 У временима веома тешким за други град Царства, могуће је да су локалне власти чак наметале и ванредне порезе становништву, што је могао бити додатни разлог њихове непопуларности. О томе такође сведочи архиепископ Исидор Главас, који каже да је 1383. године сиромашним становницима града наметнут нови порез, због недостатака других прихода за одбрану града.2032 Са друге стране, становништво је сматрало да локалне власти само штите сопствене интересе, не и интересе маса. Грађани Солуна су, наиме, оптуживали архонте, али и самог митрополита, да се нису старали за добробит свих становника.2033 Ово тим пре што архонти и богати Солуњани, који су били присталице отпора Турцима, нису финансијски помогли одбрану града.2034 То је, нешто раније, сведочио и Исидор Главас, тврдећи да је један од предуслова да се отпочне са отпором Турцима био да се они који су имали материјална средства убеде да их дају за војне потребе.2035 Стога је логична била реакција градског становништва које се побунило против архоната јер су 1423. године одбили предлог команданта послатог из Цариграда да се формира заједнички градски фонд у који би сваки од чланова сената и грађанства (e[kastoj tw/n te th/j sugklh,tou kai. politei,aj) приложио одређена средства.2036 Управници Солуна и војни команданти, који су постављани и слати из Цариграда, били су припадници престоничке аристократије.2037 Знамо да је јуна 1403. године Солун од Турака преузео Димитрије Ласкарис Леонтарис2038 и чини се да је управљао градом до септембра исте 2031 Necipoğlu, Aristocracy, 140 мишљења је да се њихови извештаји разликују јер је Главас истцао идеализоване карактеристике архоната, Богом даних да владају, а Симеона то није занимало те је изобличавао подједнако архонте и обичан свет који их је опонашао. 2032 A. C. Hero, Five Homilies of Isidore, Archbishop of Thessalonica: Edition, Translation, and Commentary, M.A. thesis, Columbia University, 1965, 1. 11 (цитирано према Necipoğlu, Aristocracy, 138). 2033 Balfour, Symeon, 55‒56. 2034 Necipoğlu, Aristocracy, 138. 2035 A. C. Hero, Five Homilies of Isidore, Archbishop of Thessalonica: Edition, Translation, and Commentary, M.A. thesis, Columbia University, 1965, 1.12, 5, 15 (цитирано према Necipoğlu, Aristocracy, 138). 2036 Balfour, Symeon, 57, 162. 2037 Necipoğlu, Aristocracy, 134. 301 године.2039 Од јесени 1403. па до септембра 1408. године градом је, као својом апанажом, управљао Јован VII Палеолог.2040 По његовој смрти Манојло II поставио је Манојла Ескаматисмена2041 као управника града у име малолетног деспота Андроника и неки документи га, спорадично, као кефалију спомињу пре априла 1409. и фебруара 1414. године.2042 Могуће је да је, потом, Леонтарис, иако га извори не помињу изричито са том титулом, био кефалија Солуна после фебруара 1414.2043 па до пролећа 1415. године, јер је тада цар Манојло II боравио у граду и предао власт свом сину Андронику.2044 Деспот Андроник владао је Солуном као својом апанажом све до 1423., када је град прешао у руке Млечана, а потом је 1430. године пао у руке Османлија.2045 Солуњани које извори помињу као градске архонте били су припадници аристократије средњег и нижег ранга и чиновници‒носиоци одређених титула и доминирали су јавним животом града чинећи његову владајућу елиту.2046 На основу докумената светогорских манастира Н. Неџибоглу идентификовала је двадесеторицу солунских архоната у првој половини XV века.2047 Неки до њих били су сенатори у Солуну (Јован Анђео Филантропин,2048 Димитрије Палеолог Принкипс,2049 Тома Хрисолорас,2050 Михаило Палеолог Кривициотис,2051 Андроник Метохит,2052 Михаило Анђео Трипомитис2053 и Теодор Јагупис2054). Константин Иванко2055 био је 2038 Balfour, Symeon, 44–47, 115–116. 2039 Ibid., 44–46; Ђурић, Сумрак, 127 н. 101. 2040 Мешановић, Јован VII, 110‒111, 114. 2041 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Oivkei,oi, Кефалије и Посланици. 2042 Actes de Lavra, III, 157; Actes de Docheiareiou, 279–285. 2043 Извори га, наиме, помињу као царевог dou/loj фебруара (Batopedinus, ~Agioreitika., 335) и као царевог oivkei/oj марта 1415. године (Batopedinus, ~Agioreitika., 336). 2044 Ферјанчић, Деспот Андроник, 234. 2045 Ђурић, Сумрак, 247, 297. 2046 Necipoğlu, Aristocracy, 135. 2047 Ibid., 142‒143; Necipoğlu, Byzantium, 294‒296. 2048 PLP no. 29767; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2049 PLP no. 23747; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2050 PLP no. 31158; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2051 PLP no. 13840; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2052 PLP no. 17978; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2053 PLP no. 29382; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2054 PLP no. 7822; уп. поглавља Oivkei/oi и Сенатори. 2055 PLP no. 7973; уп. поглавље Dou/loi. 302 судија у Солуну између 1402. и 1420. године. Многи се помињу као апографевси (Георгије Принкипс,2056 Идромен Димитрије,2057 Константин Палеолог Инеотис,2058 Јован Радин,2059 Стефан Дука Радин,2060 Павле Газис,2061 Карапинакис Михаило2062), неки као цареви dou/loi (Јован Дукс Мелахрин,2063 Михаило Цамплакон,2064 Георгије Комис2065), а неки без неких конкретних титула или квалификација (Теодор Дука Кипријан,2066 Јован Кантакузин,2067 Јован Априн,2068 Вартоломеј Комис2069). Извори, такође, вадећи тако из анонимности поједине од њих, бележе имена и неких солунских земљопоседника. Такав је, рецимо, случај са Маријом Девлицином2070 и Петром Палеологом.2071 И анонимни чиновник солунске митрополије је забележио помешто о архонтима у Солуну између 1419. и 1422. године. Тако он помиње господина Вартоломеја Музалона,2072 извесног Пота2073 и извесног Протомакеларија.2074 Иако се у изворима помиње само једном, Јован Анђео Филантропин побудио је, из других разлога, интересовање истраживача. Он је, наиме, у документу из 1421. године2075 поменут као нећак покојног кесара (avneyiou/ tou/ avoidi,mou kai. 2056 PLP no. 23746; уп. поглавље Dou/loi. 2057 PLP no. 8077; уп. поглавље Dou/loi. 2058 PLP no. 21028; уп. поглавље Dou/loi. 2059 PLP no. 23991; уп. поглавље Dou/loi. 2060 PLP no. 23999; уп. поглавља Dou/loi и Кефалије. 2061 PLP no. 3452. 2062 PLP no. 11123; не помиње га Неџибоглу. 2063 PLP no. 17665; уп. поглавље Dou/loi. 2064 PLP no. 27759; не помиње га Неџибоглу. 2065 PLP no. 92400; не помиње га Неџибоглу. 2066 PLP no. 92474, PLP no. 92318. Обојица су, наиме, потписани као сведоци, без неке наведе титуле или карактеристике, једног документа који је 1414. године издао кефалија Солуна Манојло Ескаматисмен, Actes de Docheiareiou, 285; уп. поглавље Кефалије. 2067 PLP no. 92318. 2068 PLP no. 1209. Он је, такође, потписан без неке титуле или карактеристике, саставио један документ из 1409. године, Actes de Esphigménou, 180. 2069 PLP no. 92399. Комис је поменут у неколико докумената између 1404. и 1419. године просто као ku/r, те зет Марије Девлицине и супруг Теодоре, Actes de Docheiareiou, 268, 292, 296. О поседима породице Девлицин у XIV и XV веку писао је Oikonomidès, Deblitzenoi, 176‒198. 2070 Уп. претходну напомену. 2071 PLP no. 21533; Actes de Chilandar, 71. 2072 PLP no. 19435. 2073 PLP no. 23434. 2074 PLP no. 23874; Kugéas, Notizbuch, nos. 13, 14, 24, 33, 46. 2075 Dölger, Schatzkammern, 266; Actes d’Iviron IV, 151–162. 303 makari,tou kai,saroj).2076 То је по свој прилици био Манојло Анђео Филантропин,2077 кесар и господар Тесалије пре 1394. године. Када су Турци освојили Тесалију, 1393. године, Манојло је отишао у Солун где је постао управник града. О његовом боравку (avpo. tou/ gra,mmatoj tou/ euvtucesta,tou kai,saroj) у другом граду Царства, по свој прилици, говори једна одлука цариградског патријарха Антонија IV из јануара 1394. године, посвећена манастиру Акапниу у Солуну. Одлуком се, наиме, манастиру враћа један посед који су запосели монаси манастира Неа Мони.2078 Сматра се да је ово високо достојанство Манојло добио од Манојла II Палеолога, признавши његову власт, док је управљао Солуном. То исто је учинио пре њега и Алексије Анђео Филантропин,2079 за кога није сигурно у каквој је родбинској вези био са Манојлом, да ли његов стриц, брат или син, добивши такође титулу кесара. Верује се и да је овај Манојло по оцу био деда Махмуд паше Анђеловића, великог везира Мехмеда II.2080 Алексије Анђео је, 1389. године, поклонио солунском манастиру Неа Мони манастир Св. Фотија, такође у Солуну.2081 Документ нам саопштава и да се Алексије споразумео са Османлијама око манастира и друге своје имовине.2082 Иако није јасна природа овог споразума, вероватно је на основу њега Алексије задржао своју имовину и имао право да слободно њоме располаже и пошто су Турци заузели Солун.2083 Неки од претходно поменутих архоната (Јован Радин, Тома Хрисолорас, Јован Дукс Мелахрин, Тома Алусијан2084) или чланови њихових породица помињу се у једном млетачком документу из 1425. године који бележи 59 солунских gentilomeni e gentilomeni piçoli.2085 То би значило да су многи солунски архонти остали у граду за време млетачке владавине. Штавише, овај документ сведочи и да су их млетачке 2076 Dölger, Schatzkammern, 266. 2077 PLP no. 29771. 2078 ММ, II, 200–202, 202‒203; Darrouzès, Regestes, nos. 2943 и 2944. 2079 PLP no. 29750; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 2080 Critobulos, 88; Stavrides, Sultan of Vezirs, 75‒78. 2081 Actes de Lavra III, 119–121. 2082 Cf. коментар у Actes de Lavra III, 120. 2083 Necipoğlu, Byzantium, 90. 2084 PLP no. 695; Kugéas, Notizbuch, nos. 53, 58. Necipoğlu, Aristocracy, 148 верује да је Алусијан кога помиње анонимни чиновник солунске митрополије Тома Алусијан (PLP no. 696). 2085 Mertzios, Mnhmei/a, 48; Necipoğlu, Aristocracy, 145‒146; Necipoğlu, Byzantium, 297‒298. 304 власти плаћале, што ће рећи да су, као што су претходно задржали своје управне функције у граду и за време прве турске окупације, архонти, бар у извесној мери, управљали Солуном и у време млетачке владавине. То показује и да је тачна била тврдња Симеона Солунског да је деспот Андроник 1423. године пристао на предају Солуна Млечанима као одговор на савет ‟оних који са њим делили управне функције” (oi` su.n evkei,nw| de. th/j avrcontikh/j moi,raj) и ‟првака нашег грађанства” (kai. auvtoi. de. oi` th/j politei,aj h`mw/n prw/toi), тј. архоната.2086 Када Симеон Солунски извештава да је из Цариграда био послат човек искусан, храбар и способан да преузме војну команду над градом, јер су, претходно, подједнако и деспот и митрополит писали цару искајући да пошаље неког искусног у војним стварима, али и да би помогао сопственим средствима (th|/ periousi,a| ivscu,ontaj bohqei/n), настала је пометња. Овај је, наиме, како је већ речено, предложио да се оснује заједнички фонд у који ће део своје имовине уложити чланови сената и припадници грађанства, што је ове веома узнемирило. Неки од њих су одлучили да беже, а други су тражили неко друго решење (oi` me.n feu,gein, oi` d v a;llo ti ai`rei/sqai evtra,ponto). То је такође наводило и деспота да преда град, јер су га они који су се бојали да ће изгубити новац (tw/n deiliw,ntwn th.n tw/n crhma,twn zhmi,an) на то подстицали, пошто су се и они коју су желели да оду, подједнако као и они који су желели да остану, надали да ће сачувати своју имовину (tw/n te avpai,rein boulome,nwn kai. tw/n meno,ntwn evlpizo,ntwn a`pa,ntwn kekth,sqai ta. i;dia).2087 Неки солунски архонти су, дакле, остали у граду и после 1425. године. Неки су, међутим, отишли. Анонимни чиновник солунске митрополије, који нам је оставио неке белешке, а које се односе на Солун у периоду између 1419. и 1425. године, сугерише, иако не експлицитно, да су неки архонти отишли у Цариград. Наиме, то је био случај са њим лично, као и са његовом породицом.2088 Може се претпоставити, стога, да су тај пример следили и други. 2086 Balfour, Symeon, 55; Necipoğlu, Byzantium, 83. 2087Balfour, Symeon, 57, 162. 2088 Kugéas, Notizbuch, nos. 82, 83. 305 Неки од архоната одлазили су и у Србију. То је био случај са Јованом Росотасом.2089 Њега, као једног tw/n politw/n, oi` evk Qessaloni,khj Tzumisch/j o` kalo.j, Klhmatiko.j, ~Rwsota/j kai. a;lloi Исидор Главас помиње у једном свом писму.2090 Верује се да је он покојни Росотас (tou/ ~Rwsota/ evkei,nou) кога помиње Јован Аргиропул у свом спису упућеном Катавлати. Наиме, Аргиропул нас обавештава да је Катавлата био присутан на прослави свадбе (toi/j gamikoi/j dhlono,ti dei,pnoij) ћерке покојног Росотаса, од кога се усудио да прими млетачки дукат (evf v w-| ge par v auvtou/ komi,sasqai to. crusou/n evkei/no kai. benetiko.n no,misma).2091 Описујући Катавлатино ласцивно понашање и неукусно играње, које је изазвало громогласан смех код осталих званица, Аргиропул, завршавајући овај опис, каже како су га одвели пред Росотаса који је такође био тамо, да прими оно злато као награду за све дивно и племенито што је извео (kai. pro.j ~Rwsota/n avpago,menon para, tw/n metewrizo,ntwn, evkei/se, pou kaqezo,menon, w`j a'n evkei/qen to. crusou/n e;paqlon la,bh|j evkei/no, avnq v w-n tou.j kalli,stouj evkei,nouj kai. gennai,ouj dih,negkaj ave,qlouj).2092 Аргиропул у овој вести помиње, дакле, Росотаса као покојног. Могуће је да је он и био покојни у тренутку када је писац писао о овом догађају. Очигледно је, међутим, био присутан на свадби своје ћерке. С обзиром на то да издавачи Аргиропуловог дела сматрају да је оно настало између 1430. и 1440., а да су се догађаји из Солуна који се помињу у спису одиграли између 1403. и 1430. године,2093 рекло би се да је, према тој хронологији, Росотас умро пре 1440. године. У сваком случају, у Солуну је до 1430. године, ако је судити према овим вестима. Јован Росотас се често у литератури идентификује са извесним Caloiani Rusota који се помиње у дубровачким документима. Ови документи најпре помињу једног Теодора Катароса (Theodorus Chataro, Grecus civis vestre civitatis Salonichi), који је током 1424. године пословао са Републиком Св. Влаха и као човек који је трговао са 2089 PLP no. 24579. 2090 Lampros, VIsidw,rou evpistolai., 380. 2091 Comédie de Katablattas, 49. 2092 Ibid., 49. 2093 Ibid., 9. 306 Србијом.2094 Поменут је 18. септембра, 16. новембра и 7. децембра поменуте године као заступник Јована Русоте (Johannes Rusota) из Солуна и то као трговац који је пословао са Дубровчанима и Млецима.2095 У документу из 26. априла 1425. године се каже да је Теодор Катаро из Солуна у Венецији дао новац и робу у вредности од 2052 дуката и 13 гроша Николи Радосаљићу. Пошто је овај умро, Теодор се обратио његовом оцу Ђорђу, а овај није признавао дуг, јер Грк за то није имао доказа, па му је предложио да се обрати млетачким ‟супраконзулима”. Ови су, међутим, обавестили дубровачки суд да је Теодоров захтев неоправдан и да не треба ништа да му исплате. Након прегледа свих докумената везаних за овај случај, који је трајао више од годину дана, Дубровчани су одлучили да Теодору треба да се исплати још 908 дуката и 2 гроша.2096 Нешто касније Теодор поново тражи да му Ђорђе Радосаљић исплати новац који му је дужан и суд пресуђује у његову корист.2097 Тек 15. јуна 1433. године помиње се да се Јован Русота (Caloiani Rusota) налазио у Србији.2098 Дубровачке власти су, наиме, упутиле писмо својим амбасадорима у Србији. Амбасадори су примили једно писмо за Калојана Русоту и требало је, било да га нађу на деспотовом двору или негде другде, да га поздаве, уруче му акредитивна писма као добром пријатељу Дубровчана и захвале му због његовог доброг односа према дубровачким трговцима, у нади да ће и у будућности бити тако.2099 У једној вести Георгија Сфранциса неки истраживачи су, такође, препознали овог Росотаса.2100 Хроничар последњих Палеолога помиње Јована Росатаса2101 (VIwa,nnhn to.n ~Rwsata/n) који га је, по заповести деспота Константина Палеолога, 1429. године откупио из заробљеништва.2102 2094 Krekić, Dubrovnik et le Levant, nos. 686, 688, 690, 691, 695, 699, 2095 Ibid., nos. 702, 708, 709. 2096 Krekić, Dubrovnik et le Levant, no. 718. 2097 Ibid., no. 721. 2098 K.‒P. Matschke, Zum Anteil der Byzantinr an der Bergbauentwicklung und an den Bergbauerträgen Südosteuropas im 14. und 15. Jahrhundert, BZ 84–85 (1991–1992) 62–63 сугерисао је да је Росотас отишао у Србију већ током прве турске владавине Солуном, што се не чини вероватним. 2099 Krekić, Dubrovnik et le Levant, nos. 808, 810. 2100 Jorga, Notes, II, 316; Ферјанчић, Византинци у Србији, 202. 2101 PLP no. 24552; уп. поглавље Архонти Мореје. 2102 Sfranze, Cronaca, 56. 307 Претходно изложене, као и многе друге вести из дубровачког архива,2103 навеле су Б. Ферјанчића да, с правом, препозна двојицу Калојана у Србији прве половине XV века. Један од њих дошао је почетком столећа, био је цариник у Новом Брду, а помиње се у изворима све до 1445. године. Други, Калојан Русота, дошао је у Србију после 1429., а српски летописи забележили су да је умро 1437. године.2104 У прилог овом мишљењу ишле би још две чињенице. Најпре, угледни Солуњани нису имали потребу да беже из града у време прве турске владавине, јер су Грци, како је поменуто, задржали одређену самоуправу. Са друге стране, Јован Анагност нас извештава да је, пошто су Турци по други пут заузели Солун 1430. године, српски владар (tou/ tw/n Se,rbwn a;rcontoj) откупио многе Грке из ропства.2105 Рекло би се да су тек тада настале повољније прилике и клима за долазак истакнутих солунских архоната на територију Србије. 2103 Уп. Ферјанчић, Византинци у Србији, 201‒202. 2104 Стари српски родослови и летописи, приредио Љ. Стојановић, Ср. Карловци 1927, бр. 652; Ферјанчић, Византинци у Србији, 203. 2105 VIwa,nnou VAnagnw,stou Dih,ghsij peri. th/j teleutai,aj a`lw,sewj th/j Qessaloni,khj, ed. G. Tsaras, Thessaloniki 1958, 56. Овом вешћу се детаљније бавио Ј. A. Papadrianos, ~Η α[λωση τh/j Θεσσαλονι ,κηj sτα. 1430 και. ο` sε,ρβος dεσπο,τηj Γεω,ργιος Μπρα,νκοβιτς (Đurađ Branković), Μακεδονικα , 8 (1968) 401–405. 308 2. Архонти Мореје Византинци су после IV крсташког рата, између осталог, изгубили и Пелопонез, где је као најтранспарентнија последица овог похода формирана крсташка кнежевина Ахаја.2106 Неколико деценија касније, Цариградским уговором из 1262. године успели су да поврате одређене поседе,2107 који ће, тако, постати темељ на којем ће Византинци базирати и, постепено, ширити своје присуство и моћ на полуострву, што ће 1430. године коначно резултирати њиховом потпуном владавином Пелопонезом, изузев млетачких поседа Корона и Модона.2108 Нуклеус моћи византијске Мореје представљаће област коју ће организовати и дуго њоме управљати деспот Манојло Кантакузин (1349‒1380).2109 По Манојловој смрти, морејски деспотат преузео је Теодор I, те, после његове смрти 1407. године, његов нећак, син Манојла II Палеолога, Теодор II. Током владавине Јована VIII његова браћа управљаће различитим деловима Мореје, што ће их често доводити у међусобне сукобе.2110 Ови сукоби између Палеолога, деспота Димитрије и Томе, настављају се и после 1453. године. Пошто су Османлије заузеле Цариград, више није било цара. Односно, на његовом месту је сада седео султан Рума. Мореја је, међутим, наставила да живи по истим начелима по којима је то у Византији чињено пре 1453. године. Будући старији од двојице преосталих деспота, синова Манојла II, Димитрије је, чини се, био носилац врховне власти у Мореји или се бар осећао тако. У прилог томе пре свега 2106 Целовит приказ латинске доминације на Пелопонезу дао је A. Bon, La Morée franque. Recherches historiques, topographiques et archéologiques sur la principauté d’Achaïe (1205‒1430), I, Paris 1969. О распарчавању Ахајске кнежевине, витезовима Хоспиталцима, Наварежанима и осталим латинским поседима на полуострву cf. R‒J. Loenertz, Hospitaliers et Navarrais en Grèce (1376‒1383). Regestes et documents, OCP 22 (1956) 319‒360; K. M. Setton, Catalan Domination of Athens, 1311‒1388, London 1975, 125‒148; A. Luttrell, Appunti sulle compagnie navarresi in Grecia, 1375‒1404, Rivista di studi bizantini e slavi 3 (1983) 113‒127. 2107 Zakythinos, Despotat, I, 15‒25. 2108 Ђурић, Сумрак, 290‒291. 2109 О његовој владавини Морејом cf. Nicol, Kantakouzenos, 123‒128; S. Runciman, Mistra: Byzantine Capital of the Peloponnese, London 1980, 50‒57. 2110 О сукобима последњих Палеологга уп. Ферјанчић, Сукоби, 131‒159. 309 сведочи начин на који се деспот Димитрије потписивао у својим званичним документима, „Dhmh,trioj evn Cristw/| tw|/ Qew/| pisto.j despo,thj ~Rwmai,wn o` Palaiolo,goj“. Тако је потписан у сребрнопечатној оризми (avrguro,boulloj o`rismo.j) коју је септембра 1456. године издао браћи Михаилу и Димитрију Франгопулима. Оригинал документа налази се у атинском музеју Бенаки и, нажалост, до данас није издат. Његовим садржајем и специфичностима бавио се Е. Вранусис.2111 На исти начин деспот Димитрије је потписан и у писмима упућеним француском краљу Шарлу VII децембра 1455. године и у недатованој изјави, коју је, у његово име као деспота Ромеја, дао Атанасије Ласкарис, обећавајући Фирентинцима олакшице у пословању на деспотовим територијама.2112 Дакле, Димитрије се сматрао или осећао деспотом Ромеја, те је у, до тада, иначе, сасвим једноставан потпис једног деспота, личности која је, сматра се, била само носилац једне дворске титуле, без било какве антиципације власти, унео саставни део некадашње царске титуле.2113 Ово утолико пре што је неке своје друге документе, пре и после 1453. године, Димитрије потписао као ‟Димитрије Палеолог деспот”,2114 ‟Димитрије деспот Палеолог”2115 или ‟Димитрије деспот Палеолог порфирородни”.2116 Његов брат Тома, такође деспот, није се, колико је познато, потписивао као деспот Ромеја, већ као ‟Тома профирородни деспот”.2117 Биће, дакле, да је ово била Димитријева амбиција и политичка идеологија те да је, очигледно, деспотска титула била потенцијални носилац и/или давалац th/j evxousi,aj. Ово, такође, сугерише и Георгије Сфранцис. Приповедајући о побуни Албанаца, у којој је учествовао и Никифор Луканис, он нам саопштава како је овај архонт убедио деспота Тому да се побуни и против емира и против брата и тако као 2111 Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j. 2112 ПП IV, 197, 203‒204, 265. 2113 Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 355–356 објашњава да су се до 1417. године, деспоти потписивали једноставно, само именом и титулом (уп. Ферјанчић, Деспоти). Од 1425. године, они се потписују пуним именом и презименом и титулом, јер их је, примера ради, између 1429. и 1430. године било тројица на Пелопонезу (Теодор, Константин и Тома). Стога он сматра да се Димитрије потписао на овај начин како би било јасно о ком деспоту је реч. 2114 Actes de Dionysiou, 153. 2115 Dölger, Facsimiles, no. 31. 2116 MM IV, XIII, XIV. Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 355. 2117 ПП IV, 232, 235, 237, 238, 241, 243, 244. 310 купус поједе заклетве које је са њима мало пре тога начинио (kai. kata. tou/ avmh/ra kai. kata. tou/ avdelfou/ auvtou/ evpana,stasin poih,sh| Õ kai. fa,gh| tou.j o[rkouj w`j la,cana, ou[j pro. ovli,gou met v auvtou.j evpoi,hse).2118 Мало потом, историчар, приповедајући о акцијама Матеја Асана и Никифора Луканиса, цинично наставља да ови мудри, предузимљиви и храбри архонти (oi` fro,nimoi kai. praktikoi. kai. gennai/oi a;rcontej) ништа нису постигли, осим што су одвратили од себе и Бога, творца свега, и најјачег господара на Земљи и брата и господара те области (avph/ran kat v auvtw/n qeo.n to.n tou/ panto.j poihth,n, auvqe,nthn evpi. gh/j ivscuro,teron kai. avdelfo.n kai. auvqe,nthn evnto.j tou/ to,pou).2119 Коначно, још једном, нешто касније, Сфранцис бележи да је, заједно са Георгијем Раулом, у Модону чекао расплет сукоба међу деспотима, не би ли се ови безумни обратили Богу, а још и султану, те да се милосрдни Бог сажали на њих и постави над њима султана као свог џелата и дозволи им да живе даље. Јер султан код Бога заузима оно место које код султана заузимају његови џелати.2120 Иако џелат због греха Византинаца, султан је и према Сфранцисовим схватањима постављен од Бога. Хијерархија је, чини се, сасвим јасна. Мореја је била најпространија област Византијског царства која је већ крајем XIV и свакако током прве половине XV века представљала његов економски и војно најпотенцијалнији део. Тамо, с обзиром на чињеницу да постоји земља, што није случај више ни са једним делом Царства, постоји и земљишна аристократија. Многи локални архонти поседовали су огромне наследне домене, што им је давало реалну моћ. Тиме су, истовремено, били претња централној власти.2121 Печат који су дали овом простору, који је приметан чак и данас, огледа се у многобрјним топонимима који су сачували имена истакнутих аристократских породица.2122 Општа лоша ситуација у Царству и непостојање много могућности да се напредује у безмало свим сегментима живота, начинили су Пелопонез простором који је многим угледим личностима тадашњег византијског света постао база. Тамо су, бар неко време, 2118 Sfranze, Cronaca, 152. 2119 Ibid., 152. 2120 Ibid., 152, 156. 2121 Zakythinos, Despotat, I, 126. 2122 Ibid., II, 217. 311 боравили Висарион, Јован Евгеник, Плитон и многи други. Утисак да Пелопонез може више да пружи чак и од Цариграда одаје и Мазарисов спис. Мазарис је, стигавши из Цариграда у Ад, тамо најпре срео Манојла Оловола, који му је саветовао да оде у Мореју. Јер, тамо ће лако придобити поштовање Пелопонежана, угледна позиција ће му доћи сама по себи, а могао би и да сакупи доста новца (timhqh,sh| ga.r evkei/se r`a|di,wj u`po. tw/n th.n Pe,lopoj oivkou,ntwn, kai. doxasqh,sh| ma,la eivko,twj\ avf v w-n kai. avrgu,rion u`pokth,seiaj a'n i`kano,n). Нешто касније Оловол му понавља да треба да оде на Пелопонез и обогати се.2123 Оно што је карактерисало византијску Мореју још од времена кад је њом управљао Манојло Кантакузин, ‟човек племенитог карактера који је знао да управља добро”,2124 била је непрестана супротстављеност локалних архоната централној власти. Сам цар Јован Кантакузин је тврдио да је Манојла послао у Мореју како би средио тамошње прилике. Манојло је успешно наметнуо свој ауторитет непослушним локалним земљопоседницима.2125 Са истим изазовом се, наравно, суочио и деспот Теодор I. Иако постављен за управника Мореје одмах по смрти Манојла Кантакузина, Теодор I je тамо отишао тек у јесен 1382. године. Тек пошто је 1387. године признао Мурата I као сизерена и пошто је од њега добио војну помоћ, Теодор I је успео да сузбије побуне архоната и поврати градове и тврђаве од Наварежана.2126 Овај сукоб централне власти и понашање локалних архоната описао је цар Манојло II Палеолог у посмртном слову састављеном поводом смрти Теодора I. Архонти који су се, зарад ситних личних интереса, супротставили централној власти, били су као риба која једе ситну, али коју касније поједе крупнија.2127 Удруживали су се са непријатељима, подједнако Латинима и Турцима,2128 иако деспот није занемарио ни да чини добро онима који су се дичили својим богатствима (Ouv mh.n avlla. kai. tou.j plou,tw| komw/ntaj euvergetw/n ouv pare,trecen). Сматрао је, наиме, да од њега сви треба да имају корист, јер је чак и најимућнијима била потребна 2123 Mazaris, 2, 4, 8, 66. 2124 Funeral Oration, 115. 2125 Cant. III, 85, 88. 2126 Funeral Oration, 15‒16, 18. 2127 Ibid., 117. 2128 Ibid., 125‒127, 159. 312 издашност најистакнутијих, као што је биљкама које расту у води потребна киша са неба како би давале плодове (dei/sqai ga.r ka.i tou.j euvporwte,rouj th/j dwrea/j tw/n u`yhlote,rwn, kaqa,per ta. fuo,mena, fasin evn toi/j u[dasi tw/n avp v ouvranou/ u`etw/n, eiv me,lloien oi;sein karpo,n).2129 Најбољи опис морејских архоната у XV веку оставио нам је Мазарис. Пошто је стигао на Пелопонез, Мазарис почиње да сумња да тамо постоје ствари као што су богатство или дарежљивост или милосрђе или мир или искреност или правда или гостопримство или умереност или било шта што има вредност (Plou/toj h' do,sij h' avga,ph h' eivrh,nh h' avlh,qeia h' dikaiosu,nh h' filoxeni,a h' metrio,thj h' a;llo ti tw/n avgaqw/n a`pa,ntwn).2130 Мазарис се, касније, боји да пише о томе како је у Спарти, јер ако га ухвате да пише о начину на који живе и делују и о њиховом друштву и начину понашања (politei,an te kai. diatribh,n), убиће га стрелом или пробости копљима која непрестано држе у рукама. Јер, тако они обично поступају не само са непријатељима, већ и са пријатељима и рођацима на гозбама.2131 Пелопонежани су уображени, крвожедни, грамзиви и сујетни, увек спремни на кавгу, а њихова оданост је увек лажна и пуна издајства и лукавства. Сваки од њих је подељен на три дела у односу према другом: једно каже, друго намерава, а треће ради (eu`rh,seiaj a'n ta.j me.n a`pa,ntwn yuca.j tetufwme,naj kai. fo,eion pneou,saj, pleonektika.j de. kai. evphrme,naj, kai. avei. cairou,saj eivj ma,caj, th.n de. pi,stin avei. ki,bdhlon kai. avpa,thj kai. do,lou mesth,n, kai. pro.j tou,toij e[na e[kaston merizo,menon evn tai/j pro.j avllh,lwn sumfwni,aij\ a;lla ga.r glw,tth| fqe,ggetai, kai. a;lla frh.n meleta/|, kai. e[ter v a;tta div e;rgwn pra,ttei).2132 Цар Манојло II је, бележи Мазарис, стигао на Пелопонез 1415. године како би подигао Хексамилион, што је и учинио за 25 дана. Међутим, и пре него што је овај посао завршен, локални топарси (topa,rcai), читав свој живот реметећи мир на Пелопонезу, увек спремни на битке, побуне и крвопролиће, преваранти, вероломници и лажови, варвари, несталне издајице и вазда нелојални царевима и деспотима, дрзнули су се да се дигну против свог доброчинитеља и спаситеља, сваки од њих 2129 Ibid., 245. 2130 Mazaris, 66. 2131 Ibid., 68. 2132 Ibid., 72. 313 планирајући да себи приграби власт, и међусобно су ковали завере против цара (turanni,da tou,twn e[kastoj evmele,thse, kai. o[rkouj kai. sumbou,lia calepa. pro.j avllh,louj sune,qento kai. do,louj kata. tou/ gennaiota,tou basile,wj e;rrayan). И разметали су се да ће се отарасити цара или убивши га или уз помоћ оружја и војске (tou/ton toinu/n to.n avh,tthton kai. gennaiota,ton auvtokra,tora diaceiri,sai evkauch,santo h' kru,fa h' meq v o[plwn kai. stratia/j). Цар је, са друге стране, проводио време у ратовању, биткама, заузимању тврђава, преговорима са глупацима, дипломатским контактима са барабама, чињењу уступака незахвалницима и милошћу према крвожедним дивљацима (pro.j pole,mouj, ma,caj, policni,wn a`lw,seij, sponda.j evp v avgroi,kwn, evp v ouvde,nwn presbei,aj, euvergesi,aj pro.j avcari,stouj, pro.h avnhme,rouj kai. fo,nion pne,ontaj sumpa,qeian meta. filanqrwpi,aj).2133 Мазарисов спис настао је, како је сам писац на крају дела назначио, по налогу деспота Теодора II Палеолога.2134 Показује, стога, и какав је био однос деспота Пелопонеза према цару у Цариграду. Отпадништвима и превртљивошћу су Пелопонежани, дакле, показивали цару, свом спаситељу и доброчинитељу, заједничком заштитнику Ромеја (tw|/ swth/ri tou,twn kai. euverge,th| kai. koinw|/ tw/n ~Rwmai,wn fu,laki), своју захвалност. Уместо да се за њега моле даноноћно, уместо да су срећни што могу да му се покоре и ревносно извршавају његове заповести, да хвале његове племените подухвате и угравирају његово име у своја срца и душе, показали су се незахвалним доброчинитељу и спаситељу, побуњеницима против заштитника, отпадницима од бесаног чувара, завереницима против човека који је напустио све да би спасао њихове животе, кривоклетницима, издајицама наспрам првака, свог бедема против надолазеће опасности (peri. to.n euverge,thn avca,ristoi, peri. to.n swth/ra avgnw,monej, peri. to.n a;grupnon fu,laka avposta,tai, peri. to.n ta. pa,nta proe,menon eivj to. sw/sai stasiastai. kai. evpi,bouloi, peri. to.n pro,macon kai. pro,bolon tw/n evpercome,nwn auvtoi/j deinw/n evpi,orkoi kai. fonikoi. kai. do,lou kai. kaki,aj memestwme,noi).2135 У спису се, дакле, осећа јака централистичка идеја – велича се 2133 Mazaris, 80‒88. 2134 Ibid., 98. 2135 Ibid., 86. 314 оданост не само цару, већ и деспотима, тј. династији. Велича се идеја јединства, а осуђује сваки покушај децентрализације и угрожавања постојећег устројства. Чињеница да су ковање новца и издавање закона остали регална права која су поштована и на Пелопонезу такође говори у прилог томе да децентрализација, као доминантни феномен на територији читавог Царства, није потпуно тријумфовала.2136 Однос морејских архоната према централној власти илуструје и једна вест коју доноси Геодргије Сфранцис. Он бележи да је Константин XI најпре намеравао да упути у Мореју једног од старијих чиновника и желео је да Сфранцис тамошњим архонтима преда цареве личне инструкције у пет тачака. Посланик је требало да их изложи тако што би, како би постигли договор, преговарали најпре о првој тачки, а ако она не би била прихваћена, онда о другој и трећој и тако редом. Цар се, међутим, бојао да би, ако би послао неког другог уместо Сфранциса, овај одмах попустио и потписао пету тачку, пошто би му локални архонти аргировуљом доделили неко село или би њему и његовој деци обећали нешто.2137 Коначно, и Критовул је забележио да су деспоти Димитрије и Тома међусобно заратили 1459. године јер су oi` u`po, sfisin o;ntej tw/n evn te,lei kai. avrca.j e;contej kai. proso,douj mega,laj kai. po,lewn kai. frouri,wn evpistatou/ntej били незадовољни тиме што су имали и, будући хапалљиви, хтели су још, бунећи се и непрестано правећи немире, нападајући и лажно оптужујући један другог и мењајући стране. То је, коначно, довело и деспоте у стање конфузије.2138 Када, после 1453. године, започињу сукоби између деспота Димитрија и Томе Палеолога, у њему, природно, учествују и морејски архонти. Најчешће се подршка коју су пружали једном или другом деспоту везивала са подршком протурској, односно пролатинској политици коју је сваки од деспота заступао. Међутим, ни ту није било правила. Иако су, рецимо, Георгије Палеолог, некадашњи месазон деспота Томе, и његов зет Михаило Бохалис, пребегли и сарађивали са деспотом Димитријем и иако им је сродтсво са беглербегом Махмуд–пашом 2136 Zakythinos, Despotat, I, 140; Ђурић, Сумрак, 43. 2137 Sfranze, Cronaca, 122. 2138 Critobulos, 141. 315 Анђеловићем спасило живот,2139 то никако није била индикација њиховог протуског става, с обзиром на чињеницу да су и Георгије Палеолог и његова жена и деца доста времен провели у млетачком Нафплију. Сам Бохалис је, опет, побио беглербегове људе који су били пратња њему и његовој породици приликом напуштања Гардикија, чије је целокупно становништво, пошто га је освојио, Мехмед Освајач побио. Бохалис се најпре склонио на млетачки Крф, али се касније вратио у Мореју и погинуо борећи се против Турака заједно са Млечанима.2140 Исти случај је био и са Николом Севастопулом који је најпре био месазон и протостратор деспота Димитрија, али је помогао деспоту Томи да од брата заузме Каламату и Мантинеју.2141 Стога има смисла констатација да је земљопоседничка аристократија Мореје настојала да задржи своје поседе, а да истовремено нема никаквих обавеза према централној власти. То је разлог због ког су непрестано стварали конфликте, верујући да ће на тај начин себи најбоље обезбедити једну независну позицију.2142 Двор или дворови морејских деспота били су устројени по угледу на онај у Цариграду. Знамо да су и деспоти имали своје достојанственике, рођаке који су се налазили у њиховој служби, посланике који су за њих обављали различите задатке и кефалије које су управљале појединим градовима или мањим областима на њиховим апанажама. Георгије Палеолог2143 био је најпре месазон деспота Томе на Пелопонезу, а потом је подржавао деспота Димитрија. Георгије Сфранцис га 1459. године помиње као рођака и месазона деспота (peripoqh,tou evxade,lfou kai. mesa,zontoj o;ntoj) Томе.2144 Супротно томе, Никола Севастопул2145 је најпре био месазон и шурак (mesa,zonta kai. su,ggambron) деспота Димитрија, а потом је пришао деспоту Томи.2146 Манојло 2139 Уп. излагање у поглављу Архонти–титуле. 2140 Sfranze, Cronaca, 162; Necipoğlu, Byzantium, 283. 2141 Sfranze, Cronaca, 154; уп. излагање у поглављу Архонти–титуле. 2142 Necipoğlu, Byzantium, 254. 2143 PLP no. 21447; уп. поглављa Архонти‒титуле и Цареви рођаци. 2144 Sfranze, Cronaca, 162. 2145 PLP no. 25084; уп. поглавље Архонти‒титуле. 2146 Sfranze, Cronaca, 154. 316 Бохалис,2147 кефалија Леонтарија, побунио се против деспота Томе, али га је потом ослепео Томин војсковођа Раул.2148 Он и његови сродници успели су да извегну смрт када је Мехмед II 1460. године освојио Леонтари, јер је Бохалис по жени био рођак Махмуд‒паше Анђеловића. Паша им је дао пратњу која им је чувала одступницу из Гардакија, али су је они, пошто су се докопали брода код Понтика, побили и побегли на Крф.2149 И Јован Франгопул2150 био је kaqoliko.j mesa,zwn деспота Теодора II и протостратор у Мореји.2151 Можда је Манојло Франкопул2152 био „Manoli Megaducha, dictus protostratora, subditus domini despotae Mistrae“. Овај је, наиме, одлучио да стави своју имовну под млетачки надзор.2153 И један Франгопул помиње се као велики стратопедарх на Пелопонезу 1429. и пре 1439. године.2154 Сфранцис августа 1458. године помиње великог примикирија деспота Томе, Лазара,2155 у Мореји.2156 Матеј Палеолог Асан2157 један је од најближих сарадника деспота Димитрија на Пелопонезу. Михаило2158 и Димитрије Франгопул2159 поменути су у аргировуљи деспота Димитрија из 1456. године као његови нећаци (avnhyioi.).2160 Андроник Ласкарис Падијат2161 помиње се у једном рукопису као рођак деспота Томе Палеолога. Димитрије Асан2162 помиње се 1443. године као кефалија Коринта у служби деспота Константина. Плитон и његови синови били су одани деспотима Палеолозима на Пелопонезу, а ови су за то умели и да им захвале, додељујући им 2147 PLP no. 19805; уп. поглавље Кефалије. 2148 Chalc. II, 171; уп. претходно излагање. 2149 Sfranze, Cronaca, 162. 2150 PLP no. 30100; уп. поглавља Архонти‒титуле и Архонти и религиозне задужбине. 2151 Sfranze, Cronaca, 30, 38, 40, 92. 2152 PLP no. 30139; уп. поглавље Архонти‒титуле. 2153 Sathas, Mnhmei/a, III, 350. 2154 PLP no. 30090; Sathas, Mnhmei/a, III, 366; ПП I, 165; уп. поглавље Архонти‒титуле. 2155 PLP no. 14337; уп. поглавље Архонти‒титуле. 2156 Sfranze, Cronaca, 150. 2157 PLP no. 1508; уп. поглавља Кефалије, Цареви рођаци и Посланици. 2158 PLP no. 19029; уп. поглавље Цареви рођаци. 2159 PLP no. 91772; уп. поглавље Цареви рођаци. 2160 Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j, 350‒351. 2161 PLP no. 21290; уп. поглавља Кефалије, Цареви рођаци и Посланици. 2162 PLP no. 1492→91370; уп. поглавље Кефалије. 317 села Фанарион и Врисис и ослобађајући их постепено чак и од регалних дажбина.2163 Јован Палеолог Кантакузин2164 био је кефалија Патре, Мистре и Коринта у служби деспота Константина. Његов син Константин2165 био је кефалија Егиона (Востице). Андроника Ласкариса Падијата2166 деспот Константин је поставио за кефалију Андрусе, док је Алексија Ласкариса Филантропина2167 поставио за кефалију Востице, а потом Патре.2168 Један Манојло Палеолог2169 био је 1460. године кефалија Монемвасије и предао ју је деспоту Томи, не желећи да је препусти Турцима.2170 И Георгије Сфранцис2171 био је кефалија, постављен од стране деспота Константина, Патре и Мистре.2172 Никифор Луканис2173 био је кефалија Коринта. Коначно, многе утицајне личности са Пелопонеза обављале су и посланичке послове, како за цара, тако и за деспоте (Никола Евдемоноиоанис,2174 Јован Владинтер,2175 Георгије Сфранцис, Алексије Ласкарис Филантропин, Андроник Ласкарис Падијат, Матеј Палеолог Асан, Атанасије Ласкарис, Георгије Палеолог Кантакузин2176). Атанасија Ласкариса2177 извори помињу као архонта, oivkei/oj, посланика и каваларија (kabala,rioj) деспота Димитрија Палеолога у Мореји. Позновизантијски каваларији, како је то закључио М. Бартусис, нису били само коњаници, како је то био случај са личностима које су са овим епитетом поменуте у изворима, раније, током XIII и XIV века, већ су то били људи који су као oivkei,oiÆdou/loi били блиски цару или деспоту, били су њихови саветници или амбасадори и уживали су значајан утицај немајући конкретну титулу или службу. Могуће је да византијска употреба 2163 PLP nos. 3630, 3632, 3629; ПП IV, 104–105, 106–109, 19–22, 192–195; уп. поглавља Oivkei,oi, Dou/loi и Кефалије. 2164 PLP no. 10974; уп. поглавља Dou/loi, Архонти–титуле, Кефалије и Архонти на Лемносу. 2165 PLP no. 10977; уп. поглавље Кефалије. 2166 PLP no. 21290; уп. поглавље Кефалије. 2167 PLP no. 29753; уп. поглавља Кефалије и Посланици. 2168 Sfranze, Cronaca, 40–42, 96. 2169 PLP no. 21515; Papadopoulos, Versuch, no. 183; уп. поглавље Кефалије. 2170 Sfranze, Cronaca, 160. 2171 PLP no. 27278; уп. поглавља Архонти–титуле, Кефалије и Посланици. 2172 Sfranze, Cronaca, 62, 96. 2173 PLP no. 15089; уп. поглавља Кефалије и Архонти и религиозне задужбине. 2174 PLP no. 6223; уп. поглавља Цареви рођаци, Посланици и Архонти и религиозне задужбине. 2175 PLP no. 2780; уп. поглавље Посланици. 2176 PLP no. 10959; уп. поглавља Цареви рођаци и Посланици. 2177 PLP no. 14522; уп. поглавља поглавље Oivkei,oi и Посланици. 318 речи каваларије крајем XIV и у XV веку има корене у пракси Западне Европе. Византинци су у изворима XIV и XV века на Западу често означени као milites Constantinopolitani или milites imperatoris Constantinopolitani, чак и када нису имали никакве везе са војним функцијама. Јер, miles (витез) у XIV веку већ значи нешто више од коњаника – то је статусни симбол и означава племенит род, сасвим извесно упућујући бар на аристократу нижег ранга. Бартусис верује да је византијски двор Палеолога крајем XIV и у XV веку присвојио позносредњевековно значење појма miles, превео га у kavallarios и применио га на извесне људе који су му били блиски.2178 Атанасије је био посланик Ласкариса кога као свог посланика помиње деспот Димитрије Палеолог у писму упућеном маркизу Фераре, Борсу Есте, као avpo. tw/n h`mete,rwn avrco,ntwn to.n kata. pa,nta euvgenh/ kai. oivkei/on th|/ basilei/a| mou ku,rion VAqana,sion La,skarin to.n kabala,rion.2179 Сам Атанасије Ласкарис потписао је као †o` dou/loj th/j basilikh/j megaleio,thtoj tou/ paneuticesta,tou kai. panuyhlota,tou kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. despo,tou ~Rwmai,wn, kuri,ou Dhmhtri,ou tou/ Palaiolo,gou tou/ porfurogennh,tou kai. kabala,rioj VAqana,sioj La,skarij†,2180 документ који је, у име деспота Димитрија, гарантовао привилегије Фирентинцима. Он се, исто тако, помиње и у писму Матеја Палеолога Асана,2181 шурака деспота Димитрија Палеолога, поменутом маркизу Фераре, наведеном као Димитријевом тасту (sumpenqere.), као pa,nta oivkei/on tw|/ auvqenth| mou tw|/ despo,th| и euvgene,statoj a;rcwn. Поред тога, Атанасије Ласкарис био је miles magnus и Comes palatinus који је потписао споразум са арагонским краљем Алфонсом о међусобној војној сарадњи и помоћи против Турака 5. фебруара 1451. године. Краљ Алфонсо га је лепо дочекао и дао му поклон у вредности од 50 дуката. Ласкарис је боравио у Напуљу од јануара до јуна месеца.2182 Не дуго пошто су Османлије 29. маја 1453. године освојиле Цариград, њихова пажња се окренула Мореји. Тако је Мехмед II Освајач 26. децембра 1454. године упутио писмо архонтима Пелопонеза, од којих је захтевао да се ставе под 2178 Bartusis, Kavallarioi, 348–350. 2179 ПП IV, 201. 2180 Ibid., 204. 2181 Ibid., 265. За личност Матеја Палеолога Асана cf. PLP no. 1508 и поглавља Кефалије и Посланици. 2182 Уп. поглавље Посланици. 319 његов протекторат.2183 Заузврат, султан им је гарантовао њихову личну безбедност, као и безбедност њихове деце и имовине.2184 Поред тога што је, очигледно, ово писмо било јавни проглас упућен свима, како би се подрило јединство Морејског деспотата и потакли збуњеност и страх тамошњег живља, оно се обраћало и сасвим конкретним личностима. Иако је Фатих већ пре тога склопио споразум са деспотима Ромеја,2185 нема сумње да је његов позив знаменитим људима и породицама Пелопонеза, Георгију Сфранцису, Манојлу Раулу, Димитрију Ласкарису, Дипловатацима, Кавакама, Пагоменима, Франгопулима, Згуромаласима, Мавропапасаима, Филантропинима и Петро-Бујама, имао смисла тј. имао политички циљ.2186 Ко су били ови архонти? Георгија Сфранциса не треба посебно представљати, а о њему је и било доста речи до сада.2187 То што га је Освајач поменуо првог, само је још једна потврда знаменитог места које је овај чиновник, дипломата и достојанственик имао у држави последњих Палеолога. Сматра се да је Манојло Раул поменут у претходном документу заправо Манојло Раул Исис.2188 Он је адресат једног дугачког писма које му је 1451–1452. године, као “tw|/ fronimwta,tw| kai. euvsebei/ a;rconti kurw|/” упутио Генадије Схоларије, вођа противника уније са Римском Црквом, описујући га као бранитеља хришћанске вере против паганских тенденција неких Грка (e`llhnista.j) на Пелопонезу.2189 С. Фасулакис, аутор последње студије посвећене византијској породици Раул (Ралис) био је мишљења да се може идентификовати са Манојлом Ралијем који се помиње у неким млетачким документима као вођа одреда регрутованих Албанаца са 2183 “tou/ mega,lou auvqento.j kai. mega,lou avmhra. soulta.n Moucame,q pro.j tou.j kata. pa,nta h`mete,rouj th/j auvqenti,aj mou a;rcontaj”, ММ, III, 290. 2184 “avpo. pra,gmata, saj kai. avpo. ta. paidia, saj kai. avpo. ta. kefa,lia saj kai. avpo. pa/sa saj pra/gma ti,potai na. mhn ... saj evgki,sw, avmh na saj avnapau,sw, na. h;sqai ka,lion par’ ou- prwin”, ibid., 290. 2185 Zakythinos, Despotat, I, 248‒249. 2186 “evn mprw,toij a;rcon ku.r Sfrantzh/j me. o[llouj tou.j evdikou,j, tou kai. ku.r Manouh/l ~Raou/l me. o[llouj tou.j evdikou,j tou kai. ku.r Swfiano.j me. o[llouj tou.j evdikou,j tou kai. La,skarij ku.r Dhmh,trioj me. o[llouj tou.j evdikou,j tou kai. Diplobatatze,oi, Kabake,oi, Pagomene,oi, Frangkopoule,i kai. Sgouromalai,oi kai. Mauro,papaj kai. Filanqrophne,ouj kai. Petrwmpouiei. kai. eivj o[soi a;loi qelh,soun n’ avrqou/n, o[llouj caireta, saj h` auvqenti,a mou ”, ibid., 290. 2187 Уп. поглавља Кефалије и Архонти‒титуле. 2188 PLP no. 24133. 2189 Ово је, наиме, време у које су поменуто писмо датовали преиређивачи последњег издања дела Генадија Схоларија, cf. Scholarios, Œuvres complètes IV, 476–489, no. 2. 320 Пелопонеза, који су током 1456–14557. године наносили штету млетачким поседима и поданицима, посебно у Модону, као, иако то није сигурно, и са Ралисом који је заједно са Петром Буа убеђивао Млечане да обнове Хексамилин 1463. године.2190 Овог Ралиса су убиле Османлије, негде између 17. јула 1457. и 28. јула 1465. године.2191 Његов син, Михаило Раул (Ралис) Исис,2192 како то верује Фасулакис,2193 био је архонт на Пелопонезу који је такође погинуо у сукобу са Турцима, борећи се против њих. Најпре га 1436. године помиње Георгије Сфранцис. Он бележи да је, у време сукоба међу браћом цара Јована VIII Палеолога, деспот Теодор на све начине настојао да се задржи у Цариграду, као наследник престола. То се, приповеда Сфранцис, цару није допадало, што му је често у поверењу говорио. Цар је заправо планирао да Теодора и Димитрија остави у Граду, а да Константина и Тому, чији је први архонт његовог двора, Раул Михаило Исис (o` prw/toj a;rcon tou/ o`spiti,ou evkei,nou ~Raou.l Micah.l o` VIsh/j) боравио тада у Цариграду, пошаље као господаре у Мореју (oi` du,o auvqe,ntai eivj to.n More,an).2194 Да ли је Исис био месазон деспота Томе, није јасно. Био је, међутим, најистакнутији од његових сарадника и имао је, очигледно, мандат преговарача у деспотово име. Исти историчар касније приповеда како је капетан генерал (kapeta,nioj tzenera,l) Виктор Капелос, адмирал млетачке флоте, августа 1466. године заузео Имброс, Атину и околину, а потом освојио област Старе Патре. Иако је Амар, Тураханов син, дошао са одредима у помоћ граду, префект града (o` prebedou/roj),2195 уз помоћ Раула Михаила Исиса гони његове трупе, упркос саветима локалних Ромеја да то не чине. Када је Амар схватио да они то чине без плана и у нереду, он почиње да гони своје гониоце. Сустигавши их, најпре је убио префекта града. Турци су том приликом убили многе заробљенике, укључујући и самог Михаила Раула, кога су набили на колац.2196 Његову херојску смрт августа 1466. 2190 Thiriet, Régestes, III, nos. 3030, 3040; Chalc. II, 300; Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 77. 2191 Chalc. II, 301. 2192 PLP no. 24136. 2193 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 78. 2194 Sfranze, Cronaca, 76. 2195 У питању је био Јакопо Барбариго, млетачки префект (provveditore) Мореје, Kleinchroniken II, 509. 2196 Sfranze, Cronaca, 178; Necipoğlu, Byzantium, 280–1. 321 године описује и Теодор Спандуњино,2197 као и један епиграм.2198 Међутим, другачије мишљење о овом Михаилу Раулу Исису изнесено је у Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit,2199 где је забележено да је заправо овај Михаило Раул Исис 1463. године убеђивао Млечане да обнове Хексамилион, о чему проповеда Халкокондил. Додуше, и С. Фасулакис допушта могућност да је он или његов отац Ралис био тај који је убеђувао Млечане да обнове Хексамилион.2200 Један архонт Ралис2201 помиње се 1421/22. године као присталица деспота Теодора II, кога је заробио Франко Оливерио у Кларенци. Из заробљеништва га је откупио Карло I Токо.2202 Један архонт Раул2203 помиње се као поседник рукописа 1451/2. године.2204 Било је још истакнутих чланова породице Раул‒Ралис на Пелопонезу који се јављају као присталице деспота Томе Палеолога, док су присталице деспота Димитрија били чланови породице Асан.2205 Тако се један Раул2206 помиње као војни заповедник деспота Томе 1446. године који је заробио и ослепео Манојла Бохалиса, кефалију Леонтариона.2207 С. Фасулакис био је мишљења да овај Раул мора бити или Тома или Георгије Ралис.2208 Георгије Раул/Ралис,2209 син Јована Раула/Ралиса, био је архонт у Мореји. Верује се да се оженио ћерком Георгија Кантакузина Палеолога, непознатог имена, са којом је имао ћерку.2210 Истакао се у борбама против Турака на страни деспота 2197 Spandugnino, 161. 2198 „Oi;de pe,lousi po,nhma tou/ sofou/ VIwa,saf pro.j to.n evn th/| Palaia/| Pa,tra| foneuqe,nta Ra,lhn to.n euvgenh/ ge Micai.l r`wmale,on evkei/non para. tw/n avsebw/n, feu/, VIsmahlitw/n th/j :Agar…“, Ph. K. Bubulides, VEpi,gramma kai. lo,goj paramuqhtiko.j evpi. tw|/ qana,tw| Micai.l ~Ra,lh (1466), Parnasso,j II 6 (1964) 221– 226. 2199 PLP no. 24136. 2200 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 78. 2201 PLP no. 24056. 2202 Schiró, Cronaca dei Tocco, 488, 91. 2203 PLP no. 24100. 2204 H. Hunger, Katalog der griechischen Handschriften der Österreichischen Nationalbibliothek, I, Wien 1961, 352. 2205 Necipoğlu, Byzantium, 280. 2206 PLP no. 24104. 2207 Chalc. II, 171; уп. поглавље Кефалије. 2208 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 69. 2209 PLP no. 24115. 2210 Brayer, Lemerle, Laurent, Vativanus latinus 4789, 72, 91; Nicol, Kantakouzenos, no. 86. 322 Томе Палеолога. Једна кратка хроника бележи да су браћа Ралис (oi` ~Ralai/oi), тј. он и његов брат Тома, током јануара и фебруара 1459. године заједно са деспотом Томом Палеологом побунили локално становништво против Турака у морејским областима под османском влашћу, а база им је био Влахернски манастир у Кларенци.2211 Сфранцис га најпре помиње децембра 1458. године. Наиме, историчар се тада из Аркадије, где се налазио, упутио у Модон. Тамо је, оставивши господара, деспота Тому, и већи део свог иметка, такође стигао и Георгије Раул, архонт користан због свог знања и искуства (o` crh,simoj a;rcon avpo, te gnw,sewj kai. pra,xewj). Ту су, како каже писац, обојица чекали расплет у сукобу између деспота Палеолога.2212 Сфранцис даље бележи да је намеравао да се одатле укрца на брод и оде или на Крит или у манастир Св. Николе код Верије, који је његов деда по мајци подигао из темеља. Али пошто су и Георгије Раул и његов зет и ћерка, а такође и деспот Тома са осталима, отишли на Крф, убедили су га да и он пође са њима, што је и учинио.2213 Пошто су приспели на Крф, деспоту Томи је стигла порука од субаше Ангелокастрона како султан жели да му деспот упути неког од својих архоната, не би ли закључили мировни споразум. Августа 1460. године Георгије Раул, као Томин посланик, одлази Мехмеду II, а његов зет, Јован Ралис (Исис),2214 упућен је папи. Први је требало да сазна какве су султанове намере, а други да објасни папи зашто се деспот задржао на Крфу.2215 Раул је прошао кроз Ангелокастрон и затекао је султана у близини Верије. Овај га је, заједно са пратњом, свезао, оковавши им ноге у гвожђе. Након неколико дана сви су кренули на пут и пошто су, после неколико дана хода, стигли до планина Црне Горе (tou/ Mau,rou :Orouj bouna.), султан их је ослободио рекавши да је очекивао како ће доћи сам деспот или његов син са архонтима (e;lqh| o` despo,thj h' stei,lh| ui`o.n tou/ meta. avrco,ntwn) и да би му се тада смиловао. Пошто није било тако, нека буде како деспот жели. Султан, међутим, поново, преко Раула, поручује деспоту да дође или пошаље неког од своје деце и 2211 Kleinchroniken I, 273–274; Necipoğlu, Byzantium, 280. 2212 Sfranze, Cronaca, 156. 2213 Ibid., 164. 2214 PLP no. 24063. 2215 Sfranze, Cronaca, 166. 323 онда ће му се учинити добро. Раул се вратио на Крф окробра 1460. године, а наредног новембра се деспот Тома са већином архоната укцао у лађу и отишао за Анкону, одакле је требало да оде папи, миланском војводи и на друга места. На Крфу су му остали жена, деца и неки од архоната, avlla. dh. famili,aj tw/n evkai/non avkolouqou,ntwn.2216 С. Фасулакис веровао је да се он помиње у два документа, издата у Напуљу и датована у 1474. односно 1482. годину,2217 али да се две песме из друге половине XV века, које су посвећене извесном Георгију Ралису не односе на њега.2218 Његов брат Тома Палеолог Ралис2219 био је кефалија Патре 1456. године.2220 Може бити да су он и Тома Раул,2221 кога помиње Георгије Сфранцис 1429. године као заповедника тврђаве Халандрица, иста личност.2222 Димитрија Палеолога Раула2223 најпре помиње цар Манојло II Палеолог у Посмртном слову посвећеном деспоту Теодору I као генерала и ‟доброг Раула” који је 1395. године2224 заробио принца Пјера де Сен Суперана, викара Наварежана у Ахајској кнежевини.2225 За Софијана који се, заједно са својим, помиње у писму Мехмеда II, зна се једино да је био архонт 1454. године.2226 Верује се да је, иако се то не каже децидно у документу, Димитрије Ласкарис2227 млађи био је син Јована Ласкариса Леонтариса,2228 заповедника (tou/ pote. 2216 Sfranze, Cronaca, 166–168. 2217 „Noviter pro parte magnificorum virorum Jeorgij palaeologii rales pauli palaeologi rales patruelium Illustris quondam dispoti more ac etiam andronici rales habitancium in terra santi petri in galatina fuit in eadem camera facta…“, S. Lampros, Metana,steusij ~Ellh,nwn ivdi,wj Peloponnhsi,wn avpoi,kwn eivj to. basi,leion th/j Neapo,lewj, NE 8 (1911) 385. 2218 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 70–72, посебно нап. 10, 11, 12 и 13. 2219 PLP no. 24061; уп. поглавље Кефалије. 2220 Maltezou, Foscari, 22. 2221 PLP no. 24119; уп. поглавље Кефалије. 2222 Sfranze, Cronaca, 62. 2223 PLP no. 24117. 2224 Kleinchroniken, I, 245. 2225 ‟Ou-toj de. ti,j* o` strathgo,j* ouvdamw/j\ eiv ga.r evcrh/to tai/n ceroi/n, w[sper evcrh/n, kai. toi/j o[ploij, o` th/j VAcai?,aj to,t v a;rcwn, mh. a'n auvto.n oi=mai e`lei/n mhde,na e[teron tw/n a`pa,ntwn pro. tou/ th/j stratia/j h`gemo,noj. +Hn ga.r pa,nta avgaqo.j kai/ avndrei/oj\ ~Raou.l ga.r h=n o` crhsto,j, o]j kai. par v evmoi. me,nwn e;ti kai. evntauqoi/ paragegonw.j ouvde,na le,lhqe be,ltistoj w;n”, Funeral Oration, 125‒126. 2226 PLP no. 26396. Cf. S. Papageorgios, Mwa,meq B , tou/ katakthtou/ evpistolimai/on dia,tagma, Parnasso,j 13 (1917) 195‒198. 324 th.n Sulhbri,an kratou/ntoj) Силиврије и Марије Ласкарине Леонтарине, а са поносом је истицао и да је био унук господина Димитрија Ласкариса који h=n kefalh. tw/n kefala,dwn.2229 Био је ожењен Евфросином Палеологином Леонтарином,2230 ћерком великог стратопедарха и кефалије Цариграда Димитрија Палеолога Метохита. Она се упокојила 30. марта 1455. године и сахрањена је у митрополији у Једрену, 15 дана пошто је ослобођена из ропства којег је, очигледно, допала по турском освајању Цариграда 1453. године.2231 У писму Мехмеда II архонтима Пелопонеза именом су поменути само Георгије Сфранцис, Манојло Раул, Димитрије Ласкарис и један Софијан. Остало су породице. Само Каваке, Раули/Ралиси и Филантропини имају радове који су посвећени њиховим члановима.2232 За неке од њих немамо никаквих података о присуству на Пелопонезу (Дипловатаци, Пагомени).2233 Неки припадници породице Франгопула, како је већ било речи, били су лојални високи достојанственици деспота Палеолога на Пелопонезу.2234 Коначно, оно што је забележено о Згуромаласима2235 и Мавропапасима2236 сугерише њихове локалне корене и везаност искључиво за Пелопонез. Извори, такође, помињу неколико крупних земљопоседника на Пелопонезу. Некима од њих деспоти су додељивали земљу због одане службе. Тако је, рецимо, учинио деспот Константин, доделивши фебруара 1444. године кућу са кулом која се налазила у Елосу, као и село Приникон са читавом околином, Димитрију Мамаонасу Григори,2237 w`sa.n kalo.j kai. pisto.j dou/loj.2238 Не зна се када, али деспот Константин 2227 PLP no. 14677; уп. поглавље Архонти и религиозне задужбине. 2228 PLP no. 14679; уп. поглавље Кефалије. 2229 Kleinchroniken I, 648. 2230 PLP no. 14688. 2231 Kleinchroniken I, 647–648; Chortasmenos, 128–129; 2232 Fassoulakis, Raoul-Ral(l)es; S. Fassoulakis, The Family of Kabakes, Lakonikai, Spoudai, V, Praktika., II (1980) 39‒48; Athenagoras, Contribution to the history of the Byzantine house of Philanthropenos, Delti,on th/j ~Istorikh/j kai. VEqnologikh/j ~Etairei,aj th/j ~Ella,doj, I (1929) 61‒74. 2233 Бар тако сугеришу подаци наведени у PLP. 2234 Necipoğlu, Byzantium, 251‒252; уп. поглавље Архонти‒титуле. 2235 PLP nos. 24994, 24995, 24996. 2236 PLP nos. 17473, 17474. 2237 PLP no. 4440; уп. поглавља Архонти‒профил и Dou/loi. 2238 ПП IV, 17‒18. 325 је доделио Димитрију Палеологу Дермокаитису2239 и Јовану Росатасу2240 један врт у близини Патре, а то им је касније потврдио деспот Тома Палеолог.2241 Могуће је да је Росатас био, такође, награђен за одану службу деспоту Константину, пошто је учествовао 1429. године у његовом успешном нападу на Патру.2242 Између 1452. и 1457. године помиње се један господин Акрокондил Епифаније, таст извесног Матеја Ралиса Меликиса, као крупни земљопоседник у Месенији.2243 Један Матеј Асан Палеолог Раул Меликис2244 помиње се као крупни земљопоседник и интелектуалац на Пелопонезу током XV века. У белешкама једног рукописа, с краја поменутог столећа, поменут је као рођак царева (Matqai/e ~Raou.l Meli,kh lampro,tate kai. poluti,mhte kai. gnh,sie suggenh/ tw/n auvqe,ntwn kai. basile,wn tw/n ~Rwmai,wn).2245 Опште узев, овај текст личи на генеалогију у којој се истиче сродство са царевима и показује истакнути положај чланова његове породице. Био је, дакле, син Манојла Раула Меликиса и Јеленe Асанинe Палеологинe, а она је, опет, била ћерка Јована Асана и сестре Ласкариса Палеолога, oi[tinej kata,gontai evk ge,nouj ~Ellh,nwn, Persw/n kai. ~Rwmai,wn, katoikou/ntej evn th|/ kwnstantinoupo,lei evk tw/n megista,ntwn avndrw/n th/j po,lewj tau,thj kai. suggenei/j gnh,sioi tw/n basile,wn auvtw/n. Његов прадеда је са великом војном силом дошао у помоћ Цариграду, због чега га је цар наградио, како се види на његовом гробу, на којем је представљен. Њему самом никад није понестало имовине, а она се пре свега састојала од стоке. Све што је имао било је на Пелопонезу (evn th|/ perioch|/ th/j Peloponnh,sou). Нико му није био раван по животу у изобиљу и задовољствима, као ни по племенитости душе, вештини ратовања и лепотама подједнако душе и тела.2246 Овај Матеј био је припадник 2239 PLP no. 5207. 2240 PLP no. 24552; уп. поглавље Архонти Солуна. 2241 ПП IV, 231‒232, где је документ датован у 1445. годину. Necipoğlu, Byzantium, 269 n. 47 сматра да је у питању или 1440. или 1450. година. 2242 Sfranze, Cronaca, 56. 2243 PLP no. 93039; Manusakas, :Agnwsta avrguro,boulla, 350, 354. 2244 PLP no. 17790; уп. поглавље Архонти‒профил. 2245 Laurent, Mélikès, 350. 2246 Ibid., 355, 357. 326 потомака турске породице Мелека, чији су чланови дошли у Византију током друге половине XIII века, где су и хеленизовани.2247 Његов отац, поменути Манојло Раул Меликис,2248 обновио је 1439/40. године један мост на Алфеју код Каритене у Аркадији.2249 Константин Димитропул,2250 звани Јеврејин, крупни земљопоседник крај Егиона (Востица) Пелопонезу, завештао је село Диливину Михаилу Кавакису. На молбу царице Јелене Драгаш, међутим, село је деспот Тома Палеолог поклонио манастиру Пепелиница крај Егиона.2251 Никифор Принкипс Хилас2252 помиње се, у време између 1444. и 1452. године, као архонт‒интелектуалац чија је делатност поглавито била везана за Лаконију и Пелопонез. Јован Евгеник га на једном месту назива украсом, дивним цветом и похвалом Лаконаца.2253 Потицао је из породице коју извори помињу још од XIII века. Када је, под притиском присталица уније, био приморан да напусти Цариград, Јован Евгеник је нашао уточиште на Пелопонезу, а у Мистри га је најпре дочекао Никифор Принкипс Хилас. Деспот Константин Палеолог је Евгенику доделио одређене приходе, али га је материјално подржао, чини се, и Хилас.2254 Због туге за братом Марком, прваком антиуниониста, који се упокојио јула 1444. године, али и услед збивања везаних за пораз хришћана у бици код Варне, те османског разарања Хексамилиона 1446., Јован Евгеник је 1447. године напустио Пелопонез.2255 Личност која се, међутим, старала о његовим поседима, превасходно селу Петрини, које је добио од деспота, био је опет Хилас.2256 Иако у три сачувана писма2257 упућена 2247 Ibid., 360‒368. 2248 PLP no. 17788. 2249 N. A. Bees, Manouh.l Raou.l Palaiolo,goj Meli,khj, o` avnakainisth.j th/j para. th.n Karutai,nan ge,furaj kai. bibliogra,foj, Buzanti,j 1 (1909) 189‒190; N. K. Mutsopoulos, ~H avrcitektonikh. tw/n evkklhsiw/n kai. tw/n monasthri,wn th/j Gortuni,aj, Athene 1956, 122. 2250 PLP no. 5345; уп. поглавље Oivkei,oi. 2251 ПП IV, 239‒240; Lampros, Sigi,llion, 289‒298; Lampros, Su,mmikta, 347‒348. 2252 PLP no. 30767. 2253 ПП I, 198. 2254 Ibid., 197; Bogiatzides, Ceila/dej, 197–198. 2255 Ibid., 202. 2256 ПП I, 201, 204; Bogiatzides, Ceila/dej, 199–201. 2257 ПП I, 166–7, 197–8, 203–4; Bogiatzides, Ceila/dej, 204 верује да је постојало бар још једно, које се није сачувало. 327 Хиласу има индиција да су “caire,kakoi, tinej” покушали да му оклеветају Евгеника, чини се да је њихово пријатељство опстало. Има мишљења да је деспот Константин Палеолог Хиласа поставио за управника Спарте, као и да је потом чак био месазон деспота Димитрија. Захваљујући управо његовој заштити је, верује се, 1452. године Јован Евгеник постављен за епитропа митрополије Лаконије.2258 То је, уједно, и година када се Никифор Принкипс Хилас последњи пут пимиње у изворима, тачније у писму које му је, хвалећи његову вештину говора, упутио Генадије Схоларије, а у којем хвали његов, као и труд деспине Теодоре Асанине, супруге деспота Димитрија, што су успели да помире завађену браћу деспоте на Пелопонезу.2259 Зна се да је Хилас био и адресат кардинала Висариона,2260 те познаник Георгија Гемиста Плитона. Објављено је његово посмртно слово које је саставио и посветио Клеопи Палеологини, супрузи деспота Теодора II Палеолога.2261 Спомиње се у једном рукопису који је крајем XV века исписао Димитрије Раул Кавакис као “avnh.r evpisth,mwn kai. th,mioj a;rcon”.2262 Дакле, за разлику од архоната у Цариграду, архонти Мореје нису се везивали за централну власт, већ су, чак штавише, настојали да се од ње на све могуће начине дистанцирају. Ово се, наравно, не односи на све, јер је било појединаца, али и читавих родова, који су подржавали деспоте и њихову власт на Пелопонезу. Међутим, дезинтеграција која је много раније започета, па тиме и окончана, у другим деловима Царства, на Пелопонезу је, стицајем историјских околности, била одложена, те у XV веку добија свој потпуни замах. Она у Мореји добија и једну другу димензију ‒ испољава се у појави и препознавању сопственог идентитета и интегритета појединих истакнутих личности као Спартијата, Пелопонежана или 2258 Bogiatzides, Ceila/dej, 208. 2259 ПП II, 227; Bogiatzides, Ceila/dej, 206–7. 2260 Mohler, Bessarion, 430, 469. 2261 ПП IV, 144‒152. 2262 Наиме, у белешци која се налази испод говора Нићифора Григоре састављеног поводом Метохитове смрти, каже се да је Плитон рекао Хиласу да нико није достигао великог логотета Метохита, Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 339. 328 Лакедемоњана. Пелопонез, Спарта или Лакедемон били су њихова отаџбина, баш као што је то, са друге стране, за многе био Цариград.2263 Извори, тако, помињу четворицу личности које су се осећале и идентификовале, и које су и други на тај начин препознавали, као Пелопонежани, Лакедемонци, Спартијати и Византинци. Хронолошки, први међу њима био је Никифор Луканис.2264 Халкокондил га назива o` Peloponnh,sioj и o` Lakedaimo,nioj.2265 Епитети Пелопонежанин и Лакедемонац, сами по себи, не саопштавају нам само суштину идентитета овог великаша, већ сугеришу да је његова моћ била искључиво локалног карактера. Траг о себи оставио је као ктитор Спасове капеле у Мистри, где се помиње као најплеменитији Луканис (tou/ euvgenesta,tou Louka,nh). Георгије Сфранцис бележи да је шурак великог Луканиса (gunaikadelfou/ tou/ mega,lou Louka,nh),2266 био Сгуромалис Палеолог,2267 што ће рећи да је Луканис био у сродству са једном од најзначајинијих породица на Пелопонезу. Има мишљења да је он заправо Матеј Палеолог Сгуромалис,2268 који је на једном рукопису, насталом 1426. године, потписан, индикативно, као Matqai/oj Palaiolo,goj o` Sgouroma,lhj peloponh,sioj, Spartia,thj kai. Lakedaimo,nioj.2269 Димитрије Триволис,2270 Peloponnhsi,ou evk Spa,rthj, tou/ Spartia,tou,2271 био је, између 1461. и 1481. године, кописта и библиофил и многе поруџбине радио је за кардинала Висариона, чијем је кругу пропадао.2272 И Димитрије Раул Кавакис2273 први пут је споменут у једној рукописној белешци 1441. године.2274 С. Фасулакис био је мишљења да је Димитрије био син или 2263 Смислом и схватањем отаџбине, какав се препознаје у списима појединих византијских интелектуалаца бавила се недавно Kiousopoulou, Basileu,j, 204‒216. 2264 PLP no. 15089; уп. поглавља Кефалије и Архонти и религиозне задужбине. 2265 Chalc. II, 176, 203, 210, 214. 2266 Sfranze, Cronaca, 164. 2267 PLP no. 24996; уп. поглавље Кефалије. 2268 PLP no. 24995. 2269 Ово мишљење заступају приређивачи савременог издања Мазарисовог дела, који, међутим, сматрају да је он, који је очигледно написао реукопис, идентичан другој личности поменутој у белешци на овом рукопису, Матеју Палеологу Ласкарису, који је рукопис наручио, cf. Mazaris, XXXI. Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 183. 2270 PLP no. 29298. 2271 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 316‒318. 2272 Ibid., 316‒325. 2273 PLP no. 10016. 329 брат Манојла Кавакиса, поменутог у млетачким документима из 1422. и 1432. године као посланика деспота Пелопонеза.2275 Он сам је трвдио да је по мајчиној линији водио порекло од породице Метохит.2276 У аутобиографским белешкама које је остављао на рукописима које је писао називао се Спартијатом, Лакедемоњанимом, Византинцем, Хеленом и Трачанином (Spartia,thj, Buza,ntioj, Lakedaimo,nioj, {Ellhn, Qra |/x).2277 Генадије Схоларије му је упутио једно писмо ословљавајући га као господара и брата,2278 а монах Гаврило му се у једном писму обраћа као Tw|/ euvgenesta,tw| a;rconti kurw|/ Dhmhtri,w ~Raou/l tw|/ Kaba,kh|.2279 Зна се, такође, да је био близак са Плитоном. Вероватно је напустио Мореју по турском освајању и отишао је у Италију. Сахрањен је у цркви Св. Апостола у Риму.2280 Сложеност постојања и живота византијске Мореје захтева, међутим, даља, комплекснија и дубља истраживања, укључујући и она елементарна ‒ просопографска. И најновији осврт на овај простор крајем XIV и у првој половини XV века такође је један општи преглед, изложен кроз призму положаја Мореје између Латина и Османлија.2281 2274 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 185‒186. 2275 Sathas, Mnhmei/a, I, 126‒127; Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 341. 2276 Ibid., 339‒340. 2277 Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi, 331–339. 2278 ‟Tw|/ auvqe,nth| mou tw|/ avdelfw|/ mou kurw|/ Dhmhtri,w| ~Raou.l tw|/ Kaba,kh|”, ПП II, 179‒181. 2279 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 84 n. 9. 2280 Ibid., 84‒85. 2281 Necipoğlu, Byzantium, 235‒289. 330 3. Архонти на Лемносу Лемнос, острво у северном Егеју је, поред Солуна, до 1430. године, и Мореје био једини преостали византијски простор у првој половини XV века. Контролисао је везу између Цариграда и Солуна, због чека постаје важна стратешка тачка, нарочито пошто су Византинци током XIV века изгубили поседе у Малој Азији.2282 С обзиром на то да је имао такав стратешки значај, Лемнос је током векова, такође, привлачио пажњу западних сила, пре свега италијанских република.2283 Породица Гатилузија се утврдила на острву још 1355. године, али је Дорино I успео да заузме тврђаву Коцинос 1440. године, те су тако он и византијски цареви Јован VIII и Константин XI делили власт током последњих година византијске владавине оствром.2284 На Лемносу је најпре, крајем XIV века, боравио Манојло II Палеолог. Пошто је био приморан да напусти Солун, непосредно пред пад града у турске руке, те с обзиром на то да отац није хтео да га прими у Цариград, Манојло II се најпре упутио на Лезбос, али је Франћеско II Гатилузи одбио да га прими. Одатле је, потом отишао на Тенедос, а затим, на Муратов позив, у Брусу. Из Брусе се враћа у Цариград, али га отац протерује и он налази уточиште на Лемносу, одакле у пролеће 1390. године долази у помоћ Јовану V опседнутом у Цариграду.2285 На острву је, потом, кратко боравио и Јован VII, у лето 1403. године, пошто га је тамо протерао Манојло II.2286 Деспот Димитрије Палеолог у два наврата је, пре пре него што ће му султан доделити апанажу, управљао Лемносом. Једна оризма из децембра 1429. године, којом је манастиру Велика Лавра потврдио неке поседе на острву, сугерише да се тамо налазио и нешто пре тога.2287 О његовој власти на острву сведоче и један практик поседа манастира Дионисијата на острву из 1430. и деспотова оризма овој 2282 ODB 1205 (T. E. Gregory). 2283 Topping, Latins on Lemnos, 217‒221. 2284 Ibid., 222. 2285 Barker, Manuel II, 59, 61‒63, 64, 65, 69. 2286 Ducas, 111. 2287 Actes de Lavra III, 181‒183. У историографији се доста расправљало о хронологији Димитријеве владавине острвом као апанажом, па се њен почетак ставља у време између 1425. и 1429. године, Ферјанчић, Сукоби, 140; Ђурић, Сумрак, 279. 331 светогорској лаври из исте године.2288 Између 1445. и 1448. године Димитрију је, због доброг држања у царевом сукобу са Теодором II, Јован VIII дао острва која је он и раније имао под својом влашћу (evdi,dou me.n auvti,ka ta.j nh,souj, th.n de. prote,ran avrch.n avne,balen). У питању су Лемнос, Имброс и Самотрака.2289 Приповедајући, ретроспективно, о збивањима која су претходила паду Цариграда и о томе шта је све последњи византијски цар учинио како би спасао своју отаџбину, Георгије Сфранцис нас обавештава да је каталонски краљ Алфонсо V тражио да му василевс преда Лемнос, те ће он вазда бити против Турака на мору и на страни Цариграда, ако му затреба помоћ.2290 Критовул бележи да се причало како је цар Ђустинијанију обећао Лемнос као награду за помоћ, уколико Цариград одоли Османлијама.2291 Дука, међутим, извештава да је цар хрисовуљом доделио Ђованију Ђустинијанију Лонгу Лемнос у случају да Мехмед II не успе у свом науму да заузме престоницу.2292 После пада Цариграда Лемнос је на кратко дат породици Гатилузи са Лезбоса,2293 али је потом припао деспоту Димитрију Палеологу као део апанаже коју му је 1460. године доделио султан.2294 После краткотрајне млетачке окупације острва (1463‒1479), Лемнос постајне турски посед.2295 Иако ‟најнеугледнија”2296 од апанажа које су током прве половине XV века додељиване царевим синовима и браћи, те често готово аутоматско место прогонства,2297 Лемнос је био ретка преостала територија Византијског царства, па су, стога, паралелно са врховним ауторитетом цара или деспота, тамо били присутни и византијски архонти, као чиновници или поседници одређених некретнина. 2288 Actes de Dionysiou, 148‒151, 154. 2289 Ђурић, Сумрак, 371‒372. Н. Икономидис (Actes de Dionysiou, 157) био је мишљења да је Димитрије преузео Лемнос 1447‒1448. године. 2290 Sfracze, Cronaca, 142. 2291 Critobulos, 40. 2292 Ducas, 331. 2293 Critobulos, 86; Ducas, 411‒413. 2294 Sfracze, Cronaca, 172 2295 Topping, Latins on Lemnos, 228. 2296 Ђурић, Сумрак, 252. 2297 Поред већ помињаних епизода прогонстава чланова династије Палеолога, исти је случај био и са једним принцом из лозе Османлија, Мустафом, сином Бајазита I, Chalc. II, 1; Sfranze, Cronaca, 10. 332 Поред изгнаних чланова царске породице и управника острва као дела апанаже, на Лемносу током прве половине XV века срећемо најистакнутије архонте Царства. Тако се Манојлу Ескаматисмену2298 и Теодору Палеологу,2299 протовестијариту и царевом qei/oj, патријарх Антоније IV обраћао као кефалијама на Лемносу у једном питакиону из априла 1396. године. Требало је да се њих двојица позабаве да се жени покојног Калитиса Хрисолораса надокнади имовина од мираза, што није учињено док јој је супруг био још жив.2300 Андреа Асан,2301 peripo,qhtoj evxa,delfoj Манојла II Палеолога, био је сакупљач пореза на Лемносу. На основу цареве простагме из 1405. године требало је да ослободи намета један посед манастира Велике Лавре на острву.2302 Један Михаило Палеолог2303 помиње се 1415. године истовремено као секретар и генерални кефалија на Лемносу (tou/ peripoqh,tou grammate,wj tou. krataiou/ kai. a`gi,ou h`mw/n auvqe,ntou kai. basile,wj, kaqolikh/j kefalh/j th/j Lh,mnou kurou/ Micai.l tou/ Palaiolo,gou).2304 Верује се да је он, нешто раније, 1407. године, поменут као земљопоседник на Лемносу.2305 Опште прихваћено је и мишљење да је Димитрије Палеолог Метохит,2306 ословљен као велики примикирије, био општи кефалија Лемноса између 1435. и 1444. године. Фоку Севастопула,2307 Алексија Јагуписа2308 и Георгија Теологитиса2309 извори најпре помињу као апографевсе на Лемносу 1394.2310 и 1396. године.2311 Док се 2298 PLP no. 6145→91872; уп. поглавља Oivkei,oi, Посланици, Кефалије и Архонти Солуна. 2299 PLP no. 21461; уп. поглавља Цареви рођаци и Кефалије. 2300 MM II, 267–269; Darrouzès, Regestes, no. 2941, no. 3023. 2301 PLP no. 1486; уп. поглавље Цареви рођаци. 2302 Actes de Lavra III, 142. 2303 PLP no. 21526. 2304 Batopedinus, ~Agioreitika., 434. 2305 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 123‒124. 2306 PLP no. 17981; уп. поглавља Архонти–титуле, Посланици и Кефалије. 2307 PLP no. 25086; уп. поглавље Dou/loi. 2308 PLP no. 7819; уп. поглавље Oivkei,oi. 2309 PLP no. 7512. 2310 Actes de Pantocrator, 144, где су потписани као dou/loi. 333 Теологитис више не помиње у изворима, друга двојица су позната и из других докумената. Верује се да је Фока Севастопул, царев dou/loj и сенатор, идентичан Андронику Сфранцису Севастопулу2312 и Севастопулу Сфранцису.2313 Алексије Јагупис помиње се као царев oivkei/oj и у једној синодалној одлуци из фебруара 1400. године.2314 Исти је случај са Николом Макродуком,2315 царевим oivkei/oj, који је био ктитор цркве Св. Мученика Теодорâ у Палеокастру на Лемносу.2316 Антоније Калотет,2317 Георгије Јагупис2318 и Тарханиот Падијат2319 поменути су, као цареви oivkei,oi и апографевси, у документима из 1406. и 1407. године којим се манастиру Св. Пантелејмона додељује и потврђује нека земља на Лемносу.2320 Павле Газис2321 и јеромонах по имену Јоасаф2322 поменути су као апографевси на Лемносу 1415. године.2323 Нешто касније, између 1425. и 1430. године поново се на острву помиње један апографевс и свештеник Јоасаф, па се сматра да је у питању иста личност.2324 Верује се, такође, да је он јеромонах Јоасаф са Лемноса који је 1408. године, заједно са извесним Аспиентисом, предао цару Манојлу II спис Макарија Анкирског уперен против патријарха Матеја I.2325 Коначно, у једном неиздатом документу манастира Ватопед помиње се један Манојло Палеолог Севастопул као апографевс на Лемносу пре 1442. године.2326 Једна епизода из Мазарисовог ‟Путовања у подземни свет” помиње неколико архоната на острву, укључујући и самог писца, у време када се тамо налазио Јован 2311 Actes de Pantocrator, 148, 149, 155, где су поменути, у простагми Манојла II и акту патријарха Антонија IV, као цареви oivkei,oi. 2312 PLP no. 25081; уп. поглавља Oivkei,oi, Dou/loi и Сенатори. 2313 PLP no. 25085. 2314 MM II, 354–355; Darrouzès, Regestes, no. 3108. 2315 PLP nos. 16393, 16399; уп. поглавље Oivkei,oi. 2316 ММ II, 322–323; Darrouzès, Regestes, nos. 3068, 3082. 2317 PLP no. 10603; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi. 2318 PLP no. 7821; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi. 2319 PLP no. 27508; уп. поглавља Oivkei,oi и Dou/loi. 2320 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 118–120, 120–125. 2321 PLP no. 3452; уп. поглавља Dou/loi и Архонти Солуна. 2322 PLP no. 8883. 2323 Actes de Lavra, III, 169, 219. 2324 PLP no. 8884; Actes de Dionysiou, 128, 154. 2325 Laurent, Trisépiscopat, 161. 2326 PLP no. 94496; Actes de Pantocrator, 110. 334 VII Палеолог. Приповедајући, наиме, о једној сцени у Аду, док је још боравио тамо, Мазарис, на питање извесног Пепагомена откуд он ту, одмах наводи и његов одговор. Наиме, Пепагомен се одмах досетио да ће бити стога што је Мазарис остао веран цару. Јер, да је, наставља, прекршио своју лојалност док је био на Лемносу, као многи други, а посебно онај покојни рогоња Каранцис, чије је читаво имање тада вредело само 70 златника, и да је пратио царевог нећака милог имена (Јован VII) у Филипов град (Солун), никада га не би оклеветао онај Хијанин из Либије, гнусни књиговођа, и не би пао као жртва завере оног Фокса са очима као у чавке, цењеног процењивача земље како на Црном тако и у Белом мору (Егеј) (o` melai,nhj me.n kai. leukh/j qalla,thj crhmati,saj avpografeu.j dokimw,tatoj) који је вођен духом, боље рећи деменцијом, постао монах. Имао би новца у изобиљу, славу, поштовање и здравље и обављао би важне јавне функције (i`kano.n d v a'n ei=cej avrgu,rion do,xan te kai. timh.n kai. u`gi,eian, kai. mega,laj evleitou,rgeij a'n leitourgi,aj), као покојни црнопути побеснели Каранцис и једнако зачађављени Тарханиот, и оловно–бакарни Махитарис и многи други.2327 Неке од поменутих личности извори више не помињу, а на основу Мазарисове вести не можемо утврдити какав су положај или функцију имали, иако је јасно да су у неком својству били део двора Манојла II или Јована VII (Каранцис,2328 Мазарис,2329 Клаудиот2330). Зачађављени (kapni,aj) Тарханиот,2331 међутим, можда може бити идентификован са другим личностима. Наиме, издавачи Мазарисовог дела предложили су његову идентификацију са Тарханиотом,2332 који се помиње у простагми цара Манојла II из 1404. године као чиновник који је у наплаћивању дажбина у корист фиска био сувише попустљив, па је тако резултат његове службе био мањак прихода у царској благајни.2333 Могуће је, међутим, да је идентичан и 2327 Mazaris, 36. 2328 PLP no. 11117. 2329 PLP no. 16117; уп. поглавље Извори, литература и истраживачки поступак. 2330 Mazaris, 32, 36, 44. 2331 PLP no. 27466. 2332 PLP no. 27464. 2333 Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta, 451; Leontiades, Tarchaneiotai, no. 81; у PLP nos. 27464, 27466 иначе, погрешно наведено као Leontiades, Tarchaneiotai, nos. 89 и 84f; Mazaris, 108. 335 Тарханиоту2334 који се 1415. године помиње као земљопоседник на Лемносу.2335 Такође, један Тарханиот Падијат2336 поменут је 1406. године као чиновник и царев oivkei/oj у простагми цара Манојла II манастиру Св. Пантелејмона.2337 Мазарис, такође, помиње извесног Падијата,2338 секретара цара Манојла II Палеолога. Наиме, Манојло Оловол, у извесном смислу главна личност Мазарисовог дела, приповеда да је његова прва служба на двору, пошто је напустио лекарску праксу, била служба подсекретара презреном брбљивцу Падијату (u`pogrammatei/ Padia,tou tou/ kataptu,stou te kai. flhna,fouj). Будући да је предано радио, постао је омиљен (evpe,rastoj), док је вредни Падијат постао омражен и некористан.2339 Верује се да је умро пре 1414. године, јер га Мазарис помиње као покојног. Он је био ‟онај лицемерни брбљивац, који не зна за захвалност свом доброчинитељу, који је цару говорио једно, а записивао друго из личне користи, покојни Падијат,” тј. Бандијат (Mpantia,ta), и који је и у горњем свету био пре пајац него озбиљан чиновник, који је стално вређао, злоупотребљавао и ругао се свима, подједнако женама и мушкарцима. Он је, доласком у Ад, напустио родни град, породицу, куће, богатство и све остало, и морао је да се одрекне бољег друштва и високог положаја који је уживао на двору, будући да је био сарадник великом цару у Цариграду, Филиповом граду, у Анатолији, чувеном Лемносу и свуда (patri,da kai. ge,noj kai. oivki,aj kai. plou/ton kai. a;ll v a;tta kataleipw.n e;ti te diatribh.n kai. politei,an beltiwte,ran th/j h-j avph,lausa evn basilei,oij, o` kai. tw|/ mega,lw| basilei/ sugkopoia,saj kavn th|/ Kwnstanti,nou kavn th|/ Fili,ppou kavn th|/ VAnatolh/| kavn th|/ poluumnh,tw| Lh,mnw| kai. pantacou/). Оловол је Падијату био ривал на двору, због чега је овог последњег изједала љубомора те је зато отишао на Лемнос. Међутим, Оловол је тврдио да је Падијат побегао на Лемнос, плашећи се извесног Малакина, Солуњанина са чијом је женом починио прељубу. 2334 PLP no. 27467. 2335 Actes de Lavra, III, 219; Leontiades, Tarchaneiotai, no. 87. 2336 PLP no. 27508; уп. поглавље Oivkei,oi. 2337 Actes de Saint–Pantéléèmôn, 118–120; Leontiades, Tarchaneiotai, no. 85. У PLP no. 27508 погрешно наведено Leontiades, Tarchaneiotai, no. 87. 2338 PLP no. 21289. 2339 Mazaris, 12. 336 Падијатов син, извесни Сеселкој,2340 са друге стране, није био његов, већ извесног Рифе Халкеопула.2341 Рекло би се, стога, да је Лемнос, иако је често представљао дестинацију на коју се ишло по казни, у извесном смислу за многе био и оаза могућности стицања одређених служби на двору и, још важније, земљишних поседа. Неки од чиновника на острву, како смо видели, били су и тамошњи земљопоседници. Јер, поред Мореје, једнио је на Лемносу било могуће поседовати земљу, нарочито после 1430. године. И заиста, извори помињу неке личности које су биле крупни земљопоседници на острву. То су, рецимо извесни покојни Евдоким и његов син Никола пре 1407. године.2342 Исти је случај био и 1415. године са извесним Каридакисом2343 и Јованом Критиотисом,2344 иако се не може са сигурношћу рећи да су припадали слоју архоната. Међутим, у помињаном документу деспота Димитрија упућеном Димитрију Палеологу Метохиту, помиње се један Кондостефан као крупни земљопоседник на Лемносу између 1435. и 1444. године.2345 Такође, крупни земљопоседник на острву био је и Коста Лагадиотис између 1425. и 1430. године.2346 Неки од земљопоседника завештавали су своје поседе на острву светогорским манастирима. Манојло Дроморитис завештао је Дионисијату један посед пре 1425. године.2347 Јован Таласин завештао је цркви Богородице Zwodo,coj Phgh/j, evpikeklhm$e,n%on tou/ Sugke,llou неколико некретнина.2348 Један јеромонах Теодосије био је ктитор цркве Св. Јована Продрома у Коциносу на Лемносу пре 1415. године.2349 Извесна Манурина, монахиња на Лемносу, даровала је 1430. године или нешто раније цркву Св. Спаса у Коциносу на Лемносу манастиру Св. Дионисија на Св. Гори.2350 2340 PLP no. 25224. 2341 Mazaris, 24‒34; Trapp, Identifizierung, 98; Matschke, Ankara, 238, 244. 2342 PLP nos. 6243, 20436; Actes de Saint–Pantéléèmôn, 123‒124. 2343 PLP no. 11272; Actes de Lavra, III, 168‒169. 2344 PLP no. 13767; Batopedinus, ~Agioreitika., 435. 2345 PLP no. 13115; Laurent, Gouverneur, 197. 2346 PLP no. 14295; Actes de Dionysiou, 123‒124, 127‒128, 149‒151. 2347 PLP no. 5849; Actes de Dionysiou, 124, 127, 149‒151, 154. 2348 PLP no. 5849; 7014; Actes de Lavra, III, 168‒169, 219. 2349 PLP no. 7137; Actes de Lavra, III, 218. 2350 PLP no. 16755; Actes de Dionysiou, 148. 337 Неки, међутим, нису више могли да се старају о религиозним задужбинама које су поседовали. Тако је неки Михаило, син једног хартофилакса, завештао монаху Теодулу цркву Св. Николе у Коциносу на Лемносу још пре 1430. године, а монах ју је, потом, завештао манастиру Св. Дионисија на Св. Гори.2351 Извесни Спатал, земљопоседник и монах на Лемносу пре 1430. године, поклонио је манастиру Св. Јована Продрома, иначе метоха манастира Св. Дионисија, један посед.2352 Коначно, Теодор Дипловатац завештао је 1429‒1430. године своју кућу у Коциносу на Лемносу манастиру Ватопед на Св. Гори.2353 Георгије Палеолог Дермокаитис,2354 вероватно је nobilis Greci Chyrgeorgii Dromocati који се помиње у једном писму млетачког Сената из 12. новембра 1456. године у коме се каже да је био спреман да преда острва Имброс и Лемнос Венецији.2355 Има неких индиција и мишљења да је Јован Палеолог Кантакузин2356 био чиновник на Лемносу 1463. године.2357 Коначно, Халкокндил у свом историјском спису помиње читаву једну породицу архоната, породицу Цамплакона, у Керкиди на Лемносу, око 1463–4. године, које су ослободили Млечани.2358 Исто тако, он наводи и извесног Комнина2359 који је 1463. године предао острво Млечанима.2360 2351 PLP nos. 19031, 7253; Actes de Dionysiou, 87‒88, 149. 2352 PLP no. 26520; Actes de Dionysiou, 148. 2353 PLP no. 5521. 2354 PLP no. 5206; уп. поглавље Кефалије. 2355 Sathas, Mnhmei/a, I, 231; Nicol, Dermokaites, 9–10. 2356 PLP no. 10974; уп. поглавља Dou/loi, Архонти–титуле, Кефалије и Архонти Мореје. 2357 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 300; Actes de Dionysiou, 137. 2358 Chalc. II, 307. 2359 PLP no. 12077. 2360 Chalc. II, 306. 338 VI Архонти и религиозне задужбине Не само да је византијски киновијски манастир чинио породицу, утемељену на духовном сродству са циљем да замени ону биолошку, већ су многи од њих настали као породични, а многи монаси и монахиње задржавали су везе са својим рођацима и својом имовином. Манастир је, такође, пружао уточиште људима у нужди, који нису имали рођаке или чије породице више нису могле да брину о њима. Манастири су исто тако били скровишта за сирочад, злостављане жене, ментално болесне, удовице и удовце, старије људе. У његовом окриљу утеху су тражили и они који су се заветовали, они који су остали без деце или супружника. Било је и брачних парова који су, уз заједничку сагласност, ступали у одвојене манастире у позним годинама свог живота или пошто би им дете постало пунолетно.2361 Све ово илуструје и једна приповест коју је забележио Георгије Сфранцис. Пишући о недаћама које су га задесиле приликом покушаја да Византинци освоје Патрас, 1429. године,2362 он прекида своје излагање како би читаоцу испричао нешто о својој куми, праведној (th/j o`siwta,thj) Томаиди, чије су га молитве и избавиле из заробљеништва којег је, том приликом, допао.2363 Томаида је била пореклом из добре породице (ge,nouj crhsi,mou u`pa,rcousa). Пошто је остала сироче у Анадолији, рођаци су је довели у Цариград и предали сестри тројице архијереја и браће Кавасила,2364 иначе мајци најмудријег (sofwta,tou) Николе Кавасиле.2365 Она се старала о Томаиди и школовала је, а после извесног времена отишла је у Солун, где је њен брат Нил Кавасила2366 био митрополит. Тамо се настанила у манастиру Св. Теодоре, заједно са 2361 Talbot, Byzantine Family, 121. Cf. A.- M. Talbot, Late Byzantine Nuns: By Choice or Necessity?, BF 9 (1985), 103‒17. 2362 Sfranze, Cronaca, 46. 2363 Ibid., 52. 2364 О знаменитој породици Кавасила cf. Aggelopoulos, Genealogiko.n de,ndron, 367–396; cf. Kaplaneres, Drei familien, 97‒140. 2365 Тј. Хамаета Николе Кавасиле, cf. PLP no. 30539; Sfranze, Cronaca, 46. 2366 Нил Кавасила био је митрополит Солуна између 1361. и 1363. године, cf. PLP no. 10102. 339 Палеологином,2367 женом честитом и ученом, о којој је, како каже, Сфранцис често слушао похвале од блаженопочившег цара Манојла II, а чије је многе песме у славу Св. Димитрија, Св. Теодоре и других светитеља Сфранцис прочитао. Уз себе су имале и Томаиду, одгајајући је у врлини и речи Божијој (ei;j te avreth.n kai. lo,gon). Када се Кавасили и Палеологини приближио крај, одлучиле су да сву своју имовину оставе Томаиди, али и Кипријановој жени, која је, пошто је била узнемиравана грубостима свог мужа (h[tij avganakth,sasa to. sklhro.n tou/ avndro.j auvth/j), дошла овим монахињама и сама се замонашила. Њен муж Кипријан је, каже Сфранцис, пошто је дошао у Цариград, подигао манастир посвећен Св. Теодорима, звани Кипријанов (th.n monh.n kti,santoj eivj th.n o;noma tw/n a`gi,wn Qeodo,rwn, evponomazome,nhn de. tou/ Kuprianou/).2368 Пошто су Турци заузели Солун, 1387. године, Томаида је са Кипријановом женом отишла на Лемнос, где се тада налазио и Сфранцисов деда по мајци са женом и децом. Најстарија његова ћерка, напустивши родитеље, браћу, сестре и вереника, придружила се Томаиди и постала je монахиња.2369 Одатле су све три отишле у Цариград, где су се најпре настаниле у манастиру Склерена (th/j Skle,rainaj).2370 Када су се Томаидина врлина и искуство у Божанском Писму (h` eivj th.n qei,an grafh.n evmpeiri,a) прочули све до цара, патријарха и свих у Граду, цар (=Јован V) дао јој је већи манастир, са више прихода, патријарх (Антоније IV 1389- 90; 1391-97) јој је дао духовну власт (e;ntalma pneumatikh/j evxousi,aj) над женама у Граду које су то хтеле (eivj ta.j boulome,naj th/j Po,lewj gunai/kaj), а требало је да се Цариграђани старају о њиховим потребама. „У њих нити је било злата нити сребра нити чега другог, него рад њихових руку (to. evrgo,ceiron) и Божије старање кроз архонте (h` tou/ Qeou/ dia. tw/n avrco,ntwn promh,qeia)“. Томаида је узела за себе мању резиденцију (ka,qisma), а толико Цариграђанки је похрлило да ступи у њену пратњу да 2367 Палеологину (PLP no. 21339) је најпре O. Tafrali, Thessalonique au quatorzième siècle, Paris 1913, 156 идентификовао као Евдокију Палеологину, жену Константина Палеолога из Солуна (PLP no. 21369), а потом јој је Aggelopoulos, Genealogiko.n de,ndron, 387‒395 приписао име Ана. Cf. H.–G. Beck, Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reiche, München 1959, 797; E. Catafygiotu-Topping, Women Hymnographers in Byzantium, Di,ptuca 3 (1982‒83) 110–111. 2368 Janin, Églises, 301. 2369 Касније ће то учинити још једна Сфранцисова тетка, Sfranze, Cronaca, 52. 2370 Sfranze, Cronaca, 48; Janin, Églises, 291. 340 су манастири Константина Липса (tou/ Libo.j) и Госпође Марте (kura/j Ma,rqaj)2371 били премали да их приме. Она је, међутим, уз себе узела само њих дванаест. Заједништво ових монахиња у храни, одећи, одсуству личне имовине, нечињењу ни најмање ствари из опште или личне потребе, без благослова, у ходању без обуће, у томе што су мало јеле и у спавању на земљи, тј. стварима које су сведочанства врлине, довеле су дотле да су Цариграђани почели да их називају „свете“. За помоћ и мишљење су јој се обраћали чак и цареви (basile,wn), царице (despoinw/n), архонти (avrco,ntwn) и архонтисе (avrcontissw/n), једни да би се исповедили, други по молитву и савет.2372 И на самрти се, каже Сфранцис, показала часном пред Богом и људима. Пошто се разболела, овластила је Сфранцисову тетку да се надаље стара о монахињама, а она се, не узимајући ни храну ни пиће, већ само Свето Причешће, предала химнама и тако се упокојила. Али и цар господин Јован и царице који су често код ње долазили, и архонти и архонтисе, угледни људи (kai. evkkri,twn), јеромонаси и монаси дошли су како би узели последњи благослов од ње, а она је праштала и благосиљала. Сфранцис каже да је била достојно сахрањена у присуству готово свих свештеника и јеромонаха, архоната и архонтиса.2373 Архонти су, дакле, старањем о манастирима и црквама, те монасима и монахињама као носиоцима врхунских врлина, деловали као инструмент Божије воље и они су, тако, испуњавали његове заповести. Монаштво је представљало модел идеалног, анђеоског, начина живота, те су они који се нису одлучили да га воде на земљи, настојећи да обезбеде Царство Небеско, старали о овим Божијим људима током живота.2374 Још од XI века, када диференцирање аристократских породица постаје сасвим јасно видљиво у изворима, аристократи предузимају богату грађевинску 2371 Манастир Кира Марта у Цариграду основала је у другој половини XIII века Марија Палеологина, у монаштву Марта, сестра Михаила VIII Палеолога и жена великог доместика Нићифора Тарханиота. Првобитно повезан са Палеолозима, манастир прелази у руке породице Кантакузин. Тамо је сахрањена мајка Јована VI Кантакузина, његова жена Јелена се тамо склонила после мужевљеве абдикације, а две њихове ћерке су се тамо замонашиле после смрти супруга, ODB 1163 (A. M. Talbot). 2372 Sfranze, Cronaca, 50. 2373 Ibid., 52. 2374 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 112‒113, 117. 341 активност.2375 Стога можемо констатовати да је подизање религиозних задужбина и, бар када је у питању XV век, обнављање и даривање старијих, постојећих, нераскидиво везано за начин живота елитног друштвеног слоја у Византији. У XIII и XIV веку, тј. током владавине династије Палеолога, ктитори навеличанственијих религиозних грађевина, пре свега у Цариграду, били су најзнаменитији припадници византијске аристократије. Ова пракса видљива је, наравно, и у XV веку. Уобичајено је, дакле, било међу византијским аристократама да подижу, односно најчешће обнављају већ постојеће манастире, додељују им неопходна средства за издржавање и дарују их типицима, који су садржали правила о начину живота монаха или монахиња. Ктитори су очекивали да тамо буду сахрањени и да их монаси у молитвама помињу после смрти. С обзиром на то да су се ове привилегије често односиле и на ктиторове рођаке и потомке, овакве религиозне задужбине означаване су као ‛породичне гробнице’. Како, међутим, ниједна од ових породичних гробница није ископавана, у одсиству археолошког материјала ослањамо се на податке који пружају фунерални портрети, пре свега за XIV век, и, наравно, литерарни извори.2376 Случајеви о којима знамо више потичу из XIV века и везани су за цариградске манастире Вевеа Елпис, Богородице Памакаристос2377 и Хору. Типик манастира Вевеа Елпис написала је између 1327. и 1342. године ктиторка, Теодора Синадина, а на минијатурама његове луксузне сачуване копије2378 представљени су ктиторка, њени родитељи, деца, унуци и унуке са супружницима.2379 Они коje je требало помињати у службама деле се у две групе. У првој су били непосредни ктиторкини рођаци: родитељи, муж, два сина и ћерка која је такође постала монахиња. У другој групи су разни рођаци, сви покојни, који су, међутим, дали донације манастиру како би били помињани. Број оних који имају аутоматски помен мањи је чак од броја 2375 Mango, Monuments, 351–365; Morris, Aristocracy and the Monasteries, 112‒114. 2376 Kyritses, Aristocracy, 238–239. 2377 Belting, Mango, Mouriki, Pammakaristos, sq. 2378 A. Cutler, P. Magdalino, Some Precisions on the Lincoln College Typicon, Cahiers Archéologiques 27 (1978) 179–198. 2379 Delehaye, Deux typica, 12–14. 342 људи предтсављених на минијатури. Типик нам, иначе, не даје податке ко је могао да буде сахрањен у манастиру.2380 У манастиру Христа Хоре сахрањени су Теодор Метохит, монахиња Меланија, ћерка Михаила VIII Палеолога, позната као ‛монголска госпођа’, ктитор из XII века, Исак Комнин, велики кондоставло Михаило Торник, особа која носи презимена Асан, Палеолог и Раул,2381 извесни Палеолог са женом Асанином Палеологином Дермокаитисом (вероватно) и њихово дете, те извесни Димитрије, кога Андервуд идентификује као деспота, сина Андроника II Палеолога.2382 На породичну гробницу највише подсећа манастир Богородице Памакаристос, јер је тамо сахрањено неколико чланова породице Тарханиот.2383 И поред тога што се очекује да у неком манастиру или цркви, за коју се претпоставља да је ‛породична’ гробница, буду сахрањени сви чланови једне породице, то није увек био случај. Први изузетак представљају супружници. Најпре, како је било уобичајено да се у позним годинама живота замонаше, то су, као што је познато, чинили у одвојеним манастирима, па су, у складу с тим, и сахрањивани на различитим местима. Исто тако, један од разлога да се неко не сахрани у постојећој породичној гробници била је и жеља да оснује сопствену.2384 Са друге стране, верује се да је, рецимо, Теодора Палеологина, удовица Михаила VIII, додала цркву посвећену Св. Јовану Продрому већ постојећем манастиру Константина Липса јер је оближња црква Св. Апостола, до тада царска гробница, била уништена током латинске окупације Цариграда.2385 Оснивање или обнављање постојећих манастира и њихово установљавање као породичне гробнице посебно је било значајно за 2380 Kyritses, Aristocracy, 240–241. Исти аутор (Kyritses, Aristocracy, 242) сматра да манастир Вевеа Елпис није био ни породична гробница Синадина, нити породична гробница Палеолога, тј. да уопште није представљао породичну гробницу, већ лични манастир Теодоре Палеологине и њене најуже породице. 2381 Kyritses, Aristocracy, 243 сматра да је у Хори сахрањен извесни Раул Асан Палеолог, вероватно Метохитов рођак по жени, а не Ирина Раулина Палеологина, жена Константина Порфирогенита, сина Михаила VIII, како је то предложио Underwood, Kariye Djami, I, 276–280; III, 537–539, јер на гробу пише Асан, Палеолог и Раул. 2382 Underwood, Kariye Djami, I, 295–299; III, 550–552; Kyritses, Aristocracy, 243–244 који поново наглашава да Хора није била гробница породице Метохит. 2383 Ibid., 245. 2384 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 122. 2385 Macridy, Monastery of Lips, 258. 343 породице које су постајале богате и моћне и требало је да дâ легитимитет њиховим амбицијама да се уброје у највиши друштвени слој.2386 Ово нарочито добија на значају у првој половини XV века, када у њега ступају породице неаристократског порекла, некадашњи меси који су се у међувремену обогатили својим предузетничким активностима. Д. Кирицис, на основу свега изложеног, закључује да, бар када су у питању породичне гробнице, нема осећаја припадности некој породици или осећања породичних верности, осим према најближим рођацима, супружницима и деци. Најближи рођаци су и полагали аутоматска права на задужбину ктитора, која је у суштини била лична, приватна. Тек око ове основне породице ствара се потом мрежа крвних или брачних рођака.2387 Теодора Палеологина је, рецимо, оставила упутства да се припреме гробна места за њу, њену ћерку и мајку. Било ко од њене деце и зетова могао је да буде сахрањен у цркви такође, ако би то била њихова жеља.2388 Одсуство помена њеног покојног супруга је логично, с обизом на то да је, због потписивања Лионске уније, био изопштен из Цркве. Проблем у дефинисању религиозне задужбине као ‛породичне гробнице’ заснива се на проблему дефинисања саме породице. Свакако да један манастир није представљао гробницу читавог рода. Коначно, то што чланови једне уже или шире породице нису сахрањени на истом месту, из различитих разлога, не значи да то место није било замишљено као породична гробница. Другим речима, да би неко буријално место било породична гробница, није било нужно да сви њени чланови буду ту сахрањени. Коначно, чак ни припадници царске династије Палеолога нису сви били сахрањени у манастиру Христа Пантократора у Цариграду. За историју приватних религиозних задужбина у Византији, последња два века њеног постојања имају велики значај, јер овај период представља тријумф реформистичких снага усмерених против лаичког искоришћавања црквене имовине. 2386 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 122. 2387 Kyritses, Aristocracy, 246. 2388 Delehaye, Deux typica, 130. Ту су касније сахрањени и њени синови Андроник II и Константин, као и Ирина од Брунсвика, жена Андроника III. Тамо је, коначно, 1417. године сахрањена и Ана, жена Јована VIII Палеолога, BMFD, 1254–1255. 344 У том смислу су конфискације половине црквених поседа од стране Јована V после 1371. године и Манојла II простагмом из 1408. године, ради додељивања у пронију, очигледно само најдрастичнији примери покушаја да се економски профитира од црквене имовине.2389 Верује се да је хијерархија XIV века коначно ипак успела да наметне строго спровођење Јустинијановог права по коме су ктитори били обавезни да обезбеде одговарајућу економску подршку својим задужбинама. Захваљујући томе, ктиторство последњих деценија постојања Царства било је на путу да постане само јавна служба уместо традиционалног патронског права поседовања. Можда најважније од ограничења била је забрана приватног економског профита који потиче од управе приватном црквеном установом.2390 Сачуване патријаршијске одлуке с почетка XV века, које говоре о оваквим забранама, сугеришу да је ова појава била распрострањена. И архонти XV века су настојали да, у условима потпуне промене темеља њихове економске моћи и општег сиромашења Царства, профитирају од својих религиозних задужбина. Дакле, у епохи Палеолога аристократске куће оснивају приватне религиозне задужбине које је требало да служе као породичне гробнице. Њихова архитектура, декорација, натписи и подаци које нам пружају други извори показују да је њихово подизање или обнова било део стратегије да се ојача породична идеологија. Према најраспорострањенијој пракси, породице су подизале или обнављале манастире и цркве додајући капеле, нартексе или друге додатке фунералног карактера, додељујући им истовремено и велике донације.2391 За Византинце је једна од основних мотивација за донацију религиозних задужбина била да се осигурају молитве монаха и монахиња за спасење душе. Оне су, међутим, биле нужне и за обезбеђивање средстава за живот једне монашке заједнице. Аристократи који су ступали у манастир и монашили се у њему, прилагали су му сву или бар део своје имовине. Теодора Синадина, ктиторка 2389 Острогорски, Пронија, 109‒110; Радић, Време Јована V, 383; Smyrlis, State, Land and Private Property, 72‒76. 2390 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 125‒128; Thomas, Private religious foundations, 167–270, нарочито 244–270 за последња столећа. 2391 Melvani, Renforcement, 1, 5. 345 манастира Вевеа Елпис, обавештава нас да је, рецимо, њена снаја приложола манастиру један виноград за спас душе.2392 Поред непокретне, аристократи су завештавали и покретну имовину, у новцу и драгоценим предметима. Сматра се, тако, да је новчана донација од 100 до 200 номизми била, бар у XI веку, уобичајени годишњи трошак који је један припадник највишег слоја имао према одређеној задужбини.2393 Изненађујуће, у том смислу нема великих одступања ни у XV веку. Георгије Сфранцис, рецимо, сведочи, да је грузијски краљ обећао да ће његова ћерка, која је требало да се уда за Константина XI, имати, између осталог, на располагању и три хиљаде флорина годишње како би даривала цркве и сиротињу.2394 Верује се да је постојала међусобна условљеност између величине или количине донације и броја литургија за помен покојникове душе. Тако је поклон од 500 перпера уз сребрну лампу вредео шест, док је прилог од 100 перпера и златно кандило обезбеђивало четири литургије. Са друге стране, знамо да је Ирина Хумнина имала проблема са својом породицом стога што је манастиру Христа Филантропа поклонила део свог богатства.2395 Најзначајнија духовна улога коју су имале аристократске религиозне задужбине било је обезбеђивање молитви и помена у богослужењима којима би архонти, пошто су их обезбедили управо својим прилозима, стекли вечни живот. Захвални уживаоци милосрђа овим молитвама су, као посредници, представљали ктитора Господу.2396 Молитве које је ктитор својим прилозима обезбеђивао за свој живот после смрти нису се односиле увек или само на њега лично, већ и на његове рођаке. Тако су ови помени обезбеђивали и континуитет њихове породице. Никифор Луканис,2397 морејски архонт, оставио је најнепосреднији траг о себи као ктитор Спасове капеле у Мистри. У њеним рушевинама пронађена је мермерна плоча на којој пише: “Начини се овај храм из темеља, странче, од стране најплеменитијег Луканиса (tou/ euvgenesta,tou Louka,nh) за спас његове душе, како би 2392 Delehaye, Deux typica, 84. 2393 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 125. 2394 Sfranze, Cronaca, 114. 2395 Talbot, Byzantine Family, 126‒127. 2396 Morris, Aristocracy and the Monasteries, 117‒118. 2397 PLP no. 15089; уп. поглавља Кефалије и Архонти Мореје. 346 га, приносећи га, дао свима који приносе жртве (auvtw|/ qu,ein di,dwsi pa/si toi/j qu,taij)2398 †. Начини се и купола2399 Спасовог храма лета 1455, индикта 3”.2400 Луканис је, по свој прилици, био човек незназног порекла. Изостанак његовог личног имена са натписа сугерише, међутим, да је био у питању веома и свима познат човек. Треба нагласити да извори нису забележили ниједног другог припадника или припадницу породице Луканис, нити било кога ко је са поменутим Никифором био у патрилинеарном сродству.2401 Према Сфранцисовој приповести, знамо да је његов шурак био Сгуромалис Палеолог, што би значило да је Луканис био у сродству са једном од најутицајнијих породица на Пелопонезу. Епитет euvgene,statoj очигледно је стекао својим способностима и заслугама. Евнух Јован Каликринитис2402 помиње се у синодалној одлуци из маја 1400. године као oivkei/oj th/| krati,sth| mou kai. a`gi,a| despoi,nh|, по свој прилици мајке Јована VII, Марије Кераце.2403 Он је, наиме, од патријарха затражио један од цариградских манастира како би га, за покој своје душе, од сопственог блага обновио и завештао му сву своју имовину. Тако се нашао запустео манастир Васос (tou/ Ba,ssou), о коме се нико није старао, беспомоћан, и коме је била потребна помоћ пошто је постојала опасност да се сруши, јер се нико од надлежних и компетентних није ангажовао да га, не само за добробит душе, већ из економских разлога (pro.j pragma,twn oivkonomi,an) обнови. Добром вољом свете царице, којој је овај манастир посебно значио, патријарх издаје сигилион (sigilliw,dej gra,mma),2404 којим га додељује Каликринитису, да га читавог живота обнавља и унапређује и стара се о његовој добробити.2405 2398 По свој прилици мисли се на свештенике, који се често у хришћанским натписима називају qu,tai, Drandakes, Ktitorikh, evpigrafh, 365, n. 2. 2399 Drandakes, Ktitorikh, evpigrafh, 366 сматра да је у питању капија куполастог облика која се налазила наспрам капеле. 2400 Ibid., 362–363. 2401 Ово бар сугеришу резултати, иначе темељни и поуздани, изложени у оквиру PLP. 2402 PLP no. 10370; уп. поглавље Oivkei,oi. 2403 Darrouzès, Regestes, 375. 2404 Сигилион од средине XIII века издаје патријарх као посебан документ којим потврђује неки канон или привилегију, ODB 1893–1894 (N. Oikonomidès). 2405 MM II, 388–389; Darrouzès, Regestes, no. 3131; Ganchou, Autour de Jean VII, 370. 347 Манастирску цркву подигао је Васос, префект преторија за време Јустинијана I, а манастир постаје током прве половине IX века.2406 Његов игуман Јакинт и неки монаси су 1363. године били део комисије која је процењивала аутентичност неких реликвија.2407 Током XIV века помиње се јеромонах Макарије којем је, по свој прилици, Филотеј из Селимврије саставио житије.2408 Манастир је бригом и новцем новог ктитора очигледно добио и нови изглед. Да је био и више него репрезентативан, сведочи чињеница да су у манастиру tou/ Ba,ssou Византинци 1437. године разговарали са папским представником Христофором, епископом Корона, о предстојећем сабору.2409 Није извесно где се манастир налазио. Међутим, како је забележено да се налазио између четврти Карпиану и Оксија,2410 од којих се прва налазила на Златном рогу, у близини Зиндан капије, а друга на југоизападу града, онда локацију цркве треба тражити на нагибу источне падине трећег цариградског брда.2411 Константин Стрелицас2412 и његова супруга Константина2413 купили су један виноград у Св. Козми и поклонили су га даровницом (yucikodotiko.n gra,mma) јуна 1457. године, за спас душе, сопствени, али и помен њихових родитеља, цркви Св. Недеље у Мухлију у Лаконији.2414 Монахиње једног од најугледнијих престоничких манастира, Вевеа Елпис,2415 1397. године, које су трпеле због опсаде, затражиле су да потроше 200 перпера, од укупно 300 које су биле намењене куповини поседа. Манастиру је била потребна обнова, иако је био рестауриран две године пре почетка опсаде. Обновила га је 1391‒1392. године, сопственим средствима, монахиња Ксени Филантропина.2416 2406 Preger, Scriptores, 235; Janin, Églises, 66. 2407 ММ V, 275. 2408 Janin, Églises, 67. 2409 Syropoulos, 154. 2410 Preger, Scriptores, 235. 2411 Janin, Églises, 67. 2412 PLP no. 26925. 2413 PLP no. 14117. 2414 Manusakas, Act de donation, 319; A. Turyn, Dated Greek Manuscripts of the Thirteenth and Fourteenth Centuries in the Libraries of Great Britain, Washington DC 1980, 96. 2415 О месту где се манастир налазио cf. Janin, Églises, 168. 2416 Delehaye, Deux typica, 104; cf. PLP no. 29746. 348 Њена ћерка, монахиња Евгенијa Кантакузина Филантропина2417 о свом трошку је очистила двориште које је припадало њеној покојној сестри Ани Кантакузини2418 и претворила га у житно поље које је било процењено на 300 перпера. Она је такође манастиру дала прилог у новцу 1398. године. Потом је, пошто је то на њен захтев одобрио цар Манојло II, септембра месеца 1399‒1400. године продала кућу извесног Марахаса за 70 перпера, па је са овим новцем и додатних 130 перпера обновљен манастирски звоник који је претио да ће се срушити. Овај новац био је утрошен на плочице, ексере, гипс, мајсторе и друге трошкове (eivj kera,mia, karfi,a, avsbe,sthn, mastori,kin kai. eivj e`te,ran e;xodon a`rmodi,an).2419 Тако се ктиторка манастира, Евгенијa Кантакузина Филантропина, показала и по својој ревности правом праунуком ктитора (gnhsi,a evggo,nh kai. klhrono,moj tw/n avoidi,mwn progo,nwn auvth/j kai. kthto,rwn h`mw/n).2420 Она се као веома млада замонашила и сву своју имовину портошила је на манастир. Њена последња жеља била је да се од 100 перпера које је завештала врт Св. Ђорђа претвори у виноград и припоји манастирксим виноградима. Умрла је 11. фебруара 1402. године.2421 Сматра се да је Крокондил Кладас,2422 по свој прилици син или унук Крокодила, пелопонеског архонта који се, према Мазарисовом писању, одметнуо од царске власти, личност која је 1460. године предала тврђаву Св. Ђорђе на Пелопонезу султану Мехмеду II, као basiliko.j i`ke,thj био средином XV века ктитор Богородичине цркве у Каритени у Аркадији. Из сачуваног натписа, који је најпре прочитао и објавио Н. Веис, а потом, уз извесне корекције, његов ученик Г. А. Стамирис, сазнајемо да је Крокодил, заједно са супругом, чије име недостаје, вероватно из темеља обновио и украсио (avgegei,raj de. kai. evklampru,naj th.nde) цркву.2423 Неки чланови његове породице (VAkroko,ndiloi) су изгледа, током XIV века били, из одређених разлога, везани за манастир Вронтохион у Мистри, с обзиром на 2417 PLP no. 10936; Nicol, Kantakouzenos, 164; Nicol, Addenda, 314. 2418 PLP no. 10932; Nicol, Kantakouzenos, 165; Nicol, Addenda, 314. 2419 Delehaye, Deux typica, 104; BMFD, 1567. 2420 Тј. Теодоре Синадине Палеологине и Јована Комнина Дуке Синадина. 2421 Delehaye, Deux typica, 105; BMFD, 1568. 2422 PLP no. 13823; уп. поглавље Кефалије. 2423 Bees,Buzantinai. evpigrafai., 70‒72; Stamires, VEpigrafh. tou/ Kroko,ntilou, 84‒86. 349 то да су 1375. године манастиру поклонили неке посед крај села Теркова. Н. Беис био је мишљења да је иста породица (Кладас) поменутом манастиру Вронтохион 1366. године поклонила и један виноград у Трипи.2424 Јован Мелидонис,2425 o` avpo. tw/n politw/n a;rcwn, помиње се у Цариграду јула месеца 1402. године као ктитор цркве Св. Јована Богослова у Дипиону на цариградском Хиподрому. Наиме, он је, подстакнут побожним мотивима, а охрабрен од стране патријарха Матеја I (1397-1410), преузео најсветији божански храм Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова као ктитор (lo,gw| kthtorei,aj). Падом западог дела (th/j ou=n ptw,sewj tou/ dusikou/ me,rouj auvtou/ sumba,shj) цркве, не само да је имао многе трошкове, већ и напоре око обнове, како би исплатио свештенику плату (ro,gan)2426 за певање химни, већ је издвојио и средства за лепоту светог олтара, и од тада није престајао да обезбеђује све за њено старање, као и напредак свештеника. Увидевши да је немогуће да се то тако настави без неког годишњег прихода, пошто је приметио једну парцелу крај Хиподрома, на којој су раније становали људи, који су плаћали одређене таксе храму, напуштену од оних који су ту становали, која је током времена доспела у лоше стање, преместио је одатле преостале настањене, којима је исплатио одређену суму. Разматрајући да га узме и очисти и огради и начини га трајним добром храма, патријарховом одлуком се поменути Мелидонис охрабрује да преузме све што је припадало овом поседу испред трема светог храма и да га огради све до јавног трема. Мелидонис је требало да се стара о цркви и њеним поседима до краја живота, а да га у томе нико не омета, како они који су ту претходно становали, тако ни било ко други. Исто тако је дужан и његов наследник да добије одлуку за ктиторство над храмом од тада владајућег патријарха. Зато му се за сваку сигурност издаје ово писмо.2427 Т. Кјусопулу мишљења је да је Јован Мелидонис носио епитет tou/ oivkei/ou, иако се то не наводи у изворима. Ауторка верује да је своје богатство стекао куповином и продајом некретнина по Цариграду за 2424 Bees,Buzantinai. evpigrafai., 70‒72; Bees, Diorqw,seij, 241–248. 2425 PLP no. 17782. 2426 Термин, између осталог, означава и новчани износ који су црквене власти или ктитори давали монасима или свештенству неке задужбине, ODB, 1801 (A. J. Cappel). 2427 MM II, 495–496; Darrouzès, Regestes, no. 3259. 350 време масовног одласка становника града током Бајазитове опсаде, о чему извори, такође, не говоре експлицитно.2428 Сама црква Св. Јована Богослова налазила се у цариградској четврти Дипион, крај самог улаза у Хиподром, са леве стране улице Меси и датира још из средњевизантијског периода.2429 То је, заправо, био црквени комплекс који је чинила главна црква, на коју су, опет, биле везане мање капеле и други анекси.2430 Црква је негде крајем XV или почетком XVI века претворена у зверињак.2431 Један каснији опис некадашње цркве Св. Јована Богослова дао је Жилијен Бордје, који се налазио у пратњи француског амбасадора у Истанбулу. Он извештава да је некадашња црква, у којој се тада налазио зверињак, била кружног облика, обложена мозаицима који су представљали сцене из Апокалипсе, те да је била задивљујућа. Његов извештај односи се на време између 1607. и 1609. године.2432 Иако Бордје бележи да је то била црква Св. Јована Крститеља, “коју Грци називају Св. Јован на Хиподрому”, Ж.-П. Грелуи мишљења је да је забуна настала услед сличности грчких речи Хиподром и Продром.2433 Није, наравно, могуће рећи да ли је Јован Мелидонис обновио или наручио ове мозаике, или су они постојали од раније. Из синодалне одлуке је јасно једино да је, поред грубих поправки грађевине, он финансирао и њено улепшавање, пре свега олтара. Из синодалног документа од јула месеца 1400. године сазнајемо да је господин (ku/r) Георгије Куналис2434 затражио још патријарха Нила (1379‒1388), дакле пре 1388. године, те добио дозволу да преузме манастир Богородице Евураниотисе и обнови га, пошто је претио да се сруши.2435 Он је манастир (monu,drion) обновио, и то не само цркву, него и двориште са келијама, оградом и 2428 Kiousopoulou, Basileu,j, 132–3, нап. 123. 2429 Mango, Diippion, 152‒156. 2430 Магдалино, Цариград, 29, нап. 53. 2431 Mango, Diippion, 158‒159. 2432 Grélois, Saint‒Jean au Dihippion, 370. 2433 Ibid., 371‒372, где доводи у сумњу и опште прихваћено мишљење, у које је посумњао једино А. ван Милинген (A. van Millingen, Byzantine Churches in Constantinople, London 1912, 50‒51), да се опис цркве Св. Јована, који доноси Руј Гонзалес де Клавихо (Clavijo, 34) односи на цркву Студитског манастира, већ верује да је у питању црква Св. Јована Теолога у Дипиону. 2434 PLP no. 13475. 2435 Darrouzès, Regestes, no. 2838. 351 капијом, утрошивши много личних средстава. Осим тога, он је и цркву украсио (th/j tou/ naou/ euvkosmi,aj fronti,saj) не само тако што је осликана (ouvc o[sa zwgra,fwn cei.r oivde mo,non kosmei/n, a;ll v o[sa kai. a;llai te,cnai to. h`du. kai. cari,en evpife,rousin), већ ју је снабдео и иконама, намештајем, књигама и литургичким сасудима, обезбедивши јој и зграде и имање (i`erai. ga.r kai. qei/ai eivko,nej evx avrgu,rou te kai. ko,smou polutelou/j u`p v auvtou/ filoti,mwj kateskeua,sqhsan, e;pipla, te lampra. kai. filo,timoi bi,bloi kai. i`era. keimh,lia kai. euvpro,sodoi oi=koi kai. kth,mata). Тако се наводи у писму којим је он манастиру дао донацију (tw|/ monudri,w| toutw|/ avfie,rwse, te kai. evggra,fwj pare,dwke). Стога је од патријарха затражио потврду (siggiliw/dej gra,mma) да нико не може оспорити његову вољу, како од сродника, тако и од неког другог.2436 Другим документом, такође из јула месеца исте године, патријарх је, како није могао да нађе неког бољег од њега, Куналиса поставио за ефора и управника манастира, јер је годинама показивао љубав и бригу према њему. Патријарх му документом додељује ефорство, визитацију, старање и управу (th.n evfori,an kai. evpi,skeyhn kai. evpime,leian kai. dioi,khsin) над манастиром као ктитору (w`h kth,twr ga.r auvtou/). Ову службу има да држи док је жив, а после његове смрти да то чини, ако буде жива, његова жена. Она може, ако пожели, да се настани у манастиру, а то исто, ако је и сам Куналис жив, могу да учине обоје, evk koinh/j sumfwni,aj. Они, међутим, не могу поседовати и управљати манастиром ouvde. avrcontikw/j kai. despotikw/j, већ у складу са дозволом и вољом актуелног патријарха. После њихове смрти иста права, уз претходно изречена ограничења, могла су да припадну и неком од њихових сродника, ако Куналис процени да је подобан и то предложи патријарху.2437 Јован Евгеник саставио је посмртне стихове за двојицу истакнутих цариградских архоната, Димитрија Ласкариса Леонтариса и Исакија Асана, који сугеришу да су породице Ласкарис/Леонтарис односно Асани и Филантропини били везани за престоничке манастире Св. Јована Продрома у Петри и Христа Филантропа Спаситеља. 2436 MM II, 410‒412; Darrouzès, Regestes, no. 3145. 2437 MM II, 414–415; Darrouzès, Regestes, no. 3147. 352 Манастир Св. Јована Продрома у Петри2438 био је један од најзначајнијих и, током прве половине XV века, свакако један од најбогатијих цариградских манастира. То нам сведоче драгоцени описи које су забележили руски ходочасници (друга половина XIV и прва половина XV века) и Руј Гонзалес де Клавихо приликом свог кратког боравка у граду 1403. године.2439 Исто сведочи и Дука информацијом да су јаничари, чим су 29. маја 1453. године ушли у Цариград, најпре кренули ка манастиру Св. Јована у Петри, како би га опљачкали.2440 Основан, верује се, већ крајем V или почетком VI века, манастир је крајем XI века обновио Јован Посник, који му је тада саставио и типик, још увек неиздат (Cod. Ambros. 270).2441 Највећи процват доживљава током епохе Палеолога када је, на разне начине, био везан и за српску историју. Најпре је у њему српски краљ Милутин негде после 1308. године основао ксенон–болницу, или Краљев ксенон.2442 Октобра 1395. године су Јелена Драгаш и Манојло II Палеолог даровали манастиру 500 перпера, како би се од тог новца купило једно имање у Цариграду, чији ће годишњи приход да финансира редован помен царичиног оца, Константина Драгаша, који је погинуо у бици на Ровинама, 17. маја те године.2443 Иницијативом цара Манојла II је, такође, школа, која је у манастиру постојала током XIV века, прерасла у Kaqoliko.n Mousei/on, Mousei/on tou/ Xenw/noj, где су током XV века предавали и Јован Хортазмен, Георгије Схоларије и Јован Аргиропул.2444 Јован Евгеник сведочи, у епитафу састављеном поводом смрти Димитрија Ласкариса Леонтариса, да је овај истакнути архонт сахрањен у манастиру Св. Јована Продрома у Петри.2445 Из стихова такође сазнајемо да се крај места где је сахрањен 2438 Николић, Архонти и религиозне задужбине, 367‒373. 2439 Majeska, Russian Travelers, 43–45, 95, 151, 153, 163, 187–189; Clavijo, 62–64; Malamut, Monastère Saint Jean-Prodrome, 219–220. 2440 Ducas, 363. 2441 ODB1643 (A.–M. Talbot); Malamut, Monastère Saint Jean-Prodrome, 223–224; G. Turco, La “Diatheke” del fondatore del monastero di S. Giovanni Prodromo in Petra e l’Ambr. E. 9 Sup., Rassegna di scienze storiche, linguistiche e filologiche 75 (2001) 327–380. 2442 Живојиновић, Болница, 107–108. 2443 MM II, 260–264. Уп. српски превод документа Д. Анастасијевића у прилогу чланка Ђ. Сп. Радојичића, Листина манастир Петре од октобра 1395. године, као извор за хронологију битке на Ровинама, Богословље 4 (1939) 297–300 (уп. Живојиновић, Болница, 107, нап. 10). 2444 L. Bréhier, La civilization byzantine, Paris 1970, 405–406; Живојиновић, Болница, 113–114. 2445 Sti,coi eivj ta,fon tou/ kurou/ Dhmhtri,ou tou/ Leonta,rh evn th|/ monh|/ th/j Pe,traj, ПП I, 213. 353 налазила и Леонтарисова ктиторска представа, као што је и био обичај (Zhtei/j, qeata., to.n me,gan Leonta,rhn, evkei/non auvto.n ou- ble,peij th.n eivko,na;), као и да су му браћа и најљубљенији син (pro.j tw/n avdelfw/n kai. go,nou tou/ filta,tou), “увек славни и велики у животу”, подигли споменик (ge,raj to. lampro.n mnh/ma touti. lamba,nei).2446 Могуће је да су се подизањем споменика Димитријева браћа и син такође уписали као манастирски ктитори. Међутим, иако је Димитријев син, Јован Ласкарис Леонтарис, кефалија Селимврије, сахрањен 1437. године у Продромовом манастиру у овом граду,2447 знамо да је његова мајка, Марија Ласкарина Леонтарина, 1450. године сахрањена у Цариграду, у Манастиру Св. Јована Продрома у Петри, у гробу свог таста, Димитрија Ласкариса Леонтариса, tou/ o;ntoj plhsi,on th/j pu,lhj tou/ monastiri,ou, u`poka,tou tou/ kampanari,ou.2448 Како из Клавиховог описа знамо да је спрат манастирске куле‒звоника био манастирска ризница,2449 то значи да је њен доњи ниво био гробница Леонтариса. Недавно је изнета претпоставка да је Касим Агина џамија, у којој су пронађена четири аркосолијума из византијског доба, заправо остатак манастирске куле звоника, а Одалар џамија је идентификована као католикон манастира.2450 Манастир Христа Филантропа Спаситеља (th/j sebasmi,aj monh/j tou/ Filanqrw,pou Swth/roj Cristou/)2451 основала је, обновивши га из темеља заједно са родитељима, Ирина Хумнина, ћерка Нићифора Хумна, 1307. године и у њему се после смрти супруга деспота Јована Палеолога, сина цара Андроника II, замонашила као монахиња Евлогија.2452 То је био дупли манастир у који су се повукли и Нићифор Хумн и његова супруга.2453 Руски ходочасници једини сведоче да је манастир био 2446 Ibid., 213. 2447 Kleinchroniken I, 649. 2448 Kleinchroniken I, 647. 2449 Clavijo, 80–81. 2450 Asutay–Effenberger, Kloster des Prodromos, 299–325. 2451 Meyer, Bruchstücke, 48; BMFD, 1386,1387. 2452 Cf. Laurent, Une princesse byzantine, 29–60; уп. Николић, Архонти и религиозне задужбине, 373‒380. 2453 Boissonade, Anecdota graeca I, 287; Laurent, Une fondation monastique, 42‒43; Trone, Constantinopolitan Double Monastery, 87; BMFD, 1383. 354 уграђен у део Теодосијевих бедема уз море, на крајњем истоку Цариграда, на месту неког старијег манастирског комплекса.2454 Једна синодална одлука из децембра 1399. године саопштава нам да су ктиторска права на манастир Христа Филантропа (qei,an monh.n th.n eivj o;noma timwme,nhn tou/ kuri,ou kai. qeou/ kai. swth/roj h`mw/n VIhsou/ Cristou/ kai. evpikeklhme,nhn tou/ Filanqrw,pou; swth/roj Cristou/ tou/ Filanqrw,pou) имали извесни Раул Асан,2455 Јован Оловол, епископо Готије, који је и сахрањен у манастиру Христа Филантропа (evn th|/ monh|/ tou/ filanqrw,pou cristou/),2456 те извесни покојни Филантропин.2457 Он би можда могао да се идентификује као Георгије Дука Филантропин,2458 царев dou/loj, велики хетеријарх и кефалија Лемноса 1346. године.2459 Можда је његов унук био Георгије Дука Филантропин,2460 зет Исакија Асана. А на основу епитафа који је поводом смрти Исакија Асана саставио Јован Евгеник сазнајемо, најпре, да је овај архонт и царев рођак2461 сахрањен у манастиру Филантропа (evn th|/ monh|/ tou/ Filanqrw,pou). Стихови нам, такође, саопштавају да је био “племенитог рода изданак и царских крви грана”, од рода Асана, да је одгајан на царском двору и да је мењао службе, поставши, пред крај живота, и кефалија Цариграда.2462 Потом се, већ у позним годинама, замонашио у овом манастиру и у њему и сахрањен. Поред његовог гроба стајала је и његова ктиторска представа.2463 Крај њега је сахрањена и његова унука, ћерка Георгија Дуке Филантропина,2464 која је умрла млада. За утеху патње, бележи Евгеник, “потомци са дедом заједно сведоче (sunistorou/sin) и овим стиховима придодају”.2465 2454 Majeska, Russian Travelers, 37, 97, 141, 161, 183. 2455 Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es, 75. 2456 PG, CLX, 100. 2457 MM II 324–325; Darrouzès, Regestes, no. 3087. 2458 PLP no. 29759. 2459 Actes de Lavra, III, 32; 2460 Уп. поглавља Сенатори, Посланици и Архонти‒титуле. 2461 Уп. поглавља Цареви рођаци, Кефалије, Дефенсори и Посланици 2462 ПП I, 211‒212. 2463 “Valla. ti, moi, be,ltiste, swma,twn tu,pouj kai. th.n avpastra,ptousan evk tou,twn ca,rin kai. ka,lloj avmi,mnhton euvte,cnwj gra,fwn, mh. kai. yuch/j ta.j avreta.j paragra,feij… evrou/men a] siga|/j auvto.j gra,fwn”, Ibid., 211. 2464 “lampra/j gunaiko.j avndro.j euvkleesta,tou Filanqrwphnou/ tou mega,lou patro,qen/”, Ibid., 212. 2465 Ibid., 212. 355 Још један припадник породице Филантропина био је везан за манастир Христа Филантропа. У питању је цариградски патријарх Јосиф II, који га је и обновио (avnekai,nise de. to.n Fila,nqrwpon evnto.j tou/ Buzanti,ou).2466 В. Лоран установио је да је патријарх био ванбрачни син бугарског цара Јована Шишмана и извесне Филантропине.2467 Индикативан је податак да је Исакијев зет, Георгије Дука Филантропин, magnificum militem et baronem imperii constantinopolitani, док је боравио у Италији као члан византијске делегације на црквеном сабору, 16. августа 1439. године дао прилог од 50 дуката манастиру Св. Марија Новела у Фиренци како би се једном годишње служила миса за душу Јосифа II, који је тамо умро током трајања сабора.2468 Чини се да је породица Нотараса била везана за манастир Ксантопула у Цариграду. Стихови који су састављени поводом смрти епи тис трапезис Јована Нотараса, сина тумача Николе Нотараса и брата Луке Нотараса саопштавају нам да је, пошто је погинуо у сукобу са Турцима, сахрањен у манастиру Ксантопула (monh.n Xanqopou,lwn), покрај љубљене мајке (te,qaptai mhtro.j evggu.j filta,thj).2469 Манастир се не помиње пре XIV века. Помиње га и Манојло Калекас у писму упућеном његовим монасима (Toi/j Xanqopou,loij monacoi/j) 1397‒98. године и из њега се види да је био веома близак са њима.2470 Георгије Сфранцис је забележио да је њега, учитеља Јосифа из Харсијанитског манастира и царевог духовника Макарија (o` evx VIoudai,wn) из манастира Ксантопула Манојло II Палеолог овластио за извршиоце свог тестамента.2471 Овај Макарије2472 је очигледно иста личност о којој приповеда и Мазарис. Он бележи да је Манојло Оловол, царев лични секретар који је пао у немилост, између осталог, и преко врлих, племенитих и светих људи што су свој живот посветили Богу (di v evnare,twn kai. kata. 2466 Laurent, Origines, 134 n. 1, међутим, веровао је да је патријарх Јосиф II обновио манастир Ирине Дука из XII века, тј. да је Ирина Хумнина обновила овај манастир подигнут у доба Комнина. 2467 Cod. Laurent, plut., LIX, cod. 13, fol. 171 r; наведено према Laurent, Origines, 132, 134. 2468 St. Orlandi, Necrologio di S. Maria Novella, II, Firenze 1955, 253, no. 11, цитирано према Laurent, Un agent, 190. 2469 Acconcia Longo, Versi di Ioasaf, 279; cf. Janin, Églises, 393. 2470 Calecas, 206‒207. 2471 Sfranze, Cronaca, 32. 2472 PLP no. 16233; уп. поглавље Dou/loi. 356 qeo.n bebiwko,twn, qeiota,twn kai. gennaiota,twn avndrw/n), који неприкладно носе име Браћа покварењаковићи (Xanqou.j u`pou,louj), покушавао да поврати свој некадашњи положај и цареву милост, јер они су били цареве уши као нико други. Један од њих му је, међутим, подвалио. Он је припадао неверном роду који мисли да служи Богу ако што већи број људи лише иметка (evk ge,nouj avspo,ndou kai. euvsebei/n avnapepeisme,nou, h'n pollw/n bi,ouj e[lh|) и успео је да га, свакодневним гозбама од зелене салате, ендивије, цикорије и гњечених маслина, крокодилским сузама и камелеонским плачем, брзим Притејским сменама боја, наведе да га Оловол начини управником читавог свог иметка, у новцу и у земљи (avfanw/n te kai. fanerw/n).2473 Нема сумње да истог овог Макарија (to.n timiw,taton evn i`eromona,coij kai. pneumatiko.n pate,ra ku/r Maka,rion to.n tw/n VAgi,wn tw/n Xanqopo,lwn) помиње и Сиропул као једног од присутних достојанственика на саветовању у Палатијани, одајама Јелене Драгаш.2474 Могуће је да је јеромонах Макарије имао истакнут лични углед, али је и то говорило о значају овог манастира у животу византијске престонице. Сфранцис, коначно, августа 1444. године бележи да је умро коринтски митрополит Марко,2475 који је рођен и одрастао на двору (evn th|/ auvlh/| h`mw/n kai. evgennh,qh kai. meq v h`mw/n avnetra,fh) и о коме су се старали Сфранцисови родитељи. Пошто је злобом своје маћехе био приморан да побегне од оца, отишао је у манастир Ксантопула (eivj th.n tw/n Xanqopou,lwn monh.n) и постао је користан човек.2476 Д. Балфор изнео је претпоставку да је чак и солунски архиепископ Симеон (1416/7‒1429) био монах овог манастира.2477 Исти аутор мишљења је да је Симеон упутио своје писмо (B6: VEpistolh. pro.j i`eromo,naco,n tina kai. pneumatiko.n) управо поменутом духовнику јеромонаху Макарију.2478 Посмртно слово које је Јован Хортазмен, по налогу извесне Асанине, саставио за њеног супруга Андреу Асана и младог преминулог сина Манојла Палеолога 2473 Mazaris, 20‒22, 88, 92. 2474 Syropoulos, 118. 2475 PLP no. 17061. 2476 Sfranze, Cronaca, 94. 2477 Balfour, Symeon, 282‒283. Исти аутор расправља да ли је и када ова монашка заједница од келије постала манастир (ibid., 279‒286). 2478 Ibid., 91‒93, 285. 357 саопштава нам да је Андреа Асан био везан за један манастир, у којем је и сахрањен, али нам, на жалост, не помиње који. У разговору који мајка води са сином, који јој се као утеха јавио у сну, она га пита како ће да прежали губитак супруга. Син јој каже да то што је отац напустио овај свет тек пошто је уредио ствари како приличи. Начинио је тестамент (to. e`autou/ qe,lhma poihsa,menoj) и највећи део свог блага завештао је Господу (to. plei/ston th/j auvtou/ periousi,aj tw|/ Qew|/ avnaqe,menoj) и обезбедивши своју децу како приличи, mnhmo,sunon katalipw.n tai/j evfexh/j geneai/j avi?,dion th.n peri, te ta. a;lla kai. ma,lista th.n i`era.n monh,n, evn h-| te,qaptai, filotimi,an. Зато сећање на његова добра дела (th.n tw/n avgaqw/n e;rgwn mnh,mhn) њој треба да буде утеха.2479 Мајка на крају дијалога са сином схвата крхкост људског живота и ништавило људског сјаја и одлучује да престане са жалошћу и оде у манастир, како би се сјединила са сином (filosofw,teron avntilamba,nw bi,on… monazousw/n h` ta,xij).2480 Нема сумње да се замонашила у породичном манастиру. Георгије Сфранцис, приповедајући о сукобу који је, крајем 1458. и почетком 1459. године, на Пелопонезу избио између деспота Томе и Димитрија Палеолога и њихових присталица, бележи како се упутио у Модон и тамо чекао расплет догађаја. Намеравао је да се, бродом, одатле упути или на Крит, или у Верију крај Солуна, јер је тамо поседовао дивни манастир Св. Николе, који је из темеља подигао његов деда по мајци (dia. to. e;cein me evkei/ kalli,sthn monh.n eivj o;noma tou/ a`gi,ou Nikola,ou, h[nper th/j mhtro.j mou o` path.r avnhmgeiren evk ba,qrwn).2481 Његов деда по мајци је, иначе, очигледно био архонт који је обављао неку службу, јер га негде на почетку свог дела, приповедајући о својој куми Томаиди, Сфранцис помиње, заједно са породицом, на Лемносу.2482 Неки од ктиторских подухвата истакнутих аристократа сведочили су, поред несумњиве жеље да обезбеде живот будућег века, о њиховом друштвеном положају, идеологији и политичким аспирацијама. Јован Франгопул2483 ктитор је једног од 2479 Chortasmenos, 233. 2480 Ibid., 237. 2481 Sfranze, Cronaca, 164. 2482 Ibid., 48. Уп. претходно излагање. 2483 PLP no. 30100; уп. поглавље Архонти–титуле. 358 најлепших сачуваних византијских манастира на Пелопонезу – манастира Богородице Пантанаса у Мистри.2484 Текст натписа са плоче олтарског стола, који је изгубљен, забележио је 1730. године француски путник Мишел Фурмон и према том запису манастир је био царска и патријаршијска задужбина, освећена септембра 1428. године. Ктитор је траг о томе да је манастир његов скромни дар Богородици као захвалност за милост коју је примио и за вечно спасење, оставио у преко десет монограма распоређених по зидовима унутрашњости цркве.2485 Импозантност манастира и раскошност његове декорације, али пре свега централно место које заузима у оквиру комплекса морејске престонице, говори о друштвеном значају и моћи његовог ктитора, али и његовим готово владарским аспирацијама, и следи већ установљену цариградску традицију покровитељства највишег ранга. Зидно сликарство Пантанасе јединствено је у сачуваном позно–византијском опусу и насликали су га цариградски уметници, чему је сведок његов високи квалитет. То је још једно сведочанство да су везе Мистре и Цариграда биле интензивне у доба последњих Палеолога.2486 На јужном зиду нартекса цркве сачуван је леп погребни портрет Манојла Ласкариса Хацикиса. У питању је dou/loj деспота Константина који се упокојио око 1445. године. Сачуван је и натпис који нас о томе обавештава: evkhmh,qh o` dou/loj tou/ p@a#neu,t@u#cest,tou despo,tou/ h`mw/n kwnstantinou tou/ palewlogou manouhl\ la,skarij o` cazti,khj e;touj ,jϡn/g/ ivndiktiw/noj h/.2487 Раскошно дело у којем је представљен на портрету, а пре свега скиадион који носи, сугеришу да је припадао слоју архоната.2488 2484 M. Asprada‒Bardabake, M. Emmanouel, H Monh, thj Panta,nassaj, Athene 2005. 2485 Millet, Inscriptions byzantines, 134–137; Millet, Inscriptions, 462; Zesios, VEpigrafai, 440–441. 2486 Mouriki, Wall Paintings of Pantanassa, 217, 230, 231. 2487 Millet, Inscriptions byzantines, 139. 2488 PLP no. 30727; Etzeoglou, Églises de Mistra, 517‒518; Kiousopoulou, Kape,la, 192. 359 Исто тако, у цркви Св. Теодора у Мистри, на јужном зиду североисточне капеле, изнад гробнице, представљен је Манојло Палеолог2489 како клечи испод Богородице са Христом. Изнад његове главе налази се натпис: † o` paromoioj manou@h.l o` pa#laio,lo,goj hvkaitiko.j deo,m@enoj th.n# uperagi,an qeoto,kon ka.i meshteuh au@tw/# eij ton. ku,rion. Испод ове оредставе налази се други натпис, по свој прилици настао касније: † @evkoi#mh,qh o` dou/loj to@u/ qeou/# manouh,l pal@aio#logoj @mh#ni. oktobriw ivndiktiw/noj baj etouj j/$ϡl%b.2490 У југоисточној капели цркве, посвећеној Богородици, налазе се две представе на којима се, међу светима или анђелима који их представљају Богородици, односно Св. Јовану Крститељу, два портета која се не виде јасно, али одећа коју носе сугерише да су такође били архонти, од којих је онај други, на северном зиду, можда чак био цар или деспот.2491 Осим есхатолошких, архонте су и практични мотиви везивали за цркве и манастире којима су били ктитори. Јер пре оног будућег века, требало је да себи и, евентуално, члановима своје породице, мирни крај овоземљаског живота у благостању. То су најчешће обезбеђивали аделфатима.2492 Такође, настојали су да, на одређени начин, заштите породичну и своју личну имовину. У документу од августа 1400. године каже се да је госпођа Ана Ласкарина Тагарина2493 покренула пред патријаршијским судом у Цариграду против господина Филипа Дуке Априна.2494 Овај је од Ласкарине позајмио 45 перпера које је требало да врати у року од две године. Као доказ овог споразума састављен је и документ, на основу којег је Ласкарина, у случају да јој Априн не врати новац у назначеном року, стицала право на његов аделфат у манастиру Пресвете Богородице звани Марули 2489 PLP no. 21508. 2490 Millet, Inscriptions byzantines, 121; Etzeoglou, Églises de Mistra, 514‒515. 2491 Ibid., 515‒516. 2492 Уп. Живојиновић, Аделфати, 241–270. 2493 PLP no. 27397. 2494 PLP no. 1208, PLP no. 1211. 360 (evpikeklhme,nh| tou/ Marou,lh). Пошто је договорени рок истекао, Ласкарина је преузела аделфат и уживала га више година. Како је, међутим, документ, који су јој тада издале судије, никомедијски митрополит Макарије, Алусијан и Каваларопул, иначе сада сви покојни, делимично уништен, она је захтевала од садашњих судија, великог скевофилакса Јована Сиропула и од toi/j oivkei,oij tw|/ krati,stw| kai. a`gi,w| mou auvtokra,tori, Хрисокефала и Инеотиса, или да јој се врати дуг или да јој се потврди претходна пресуда. Пошто Априн није имао шта да каже поводом тога, судије су јој издале нови документ. Међутим, Апринова ћерка, Јаковина, тврдила је, такође подносећи документ који јој је издао суд, да су права на поменути аделфат искључиво њена, јер јој је то наслеђе од деде по оцу. Како аделфат није био Јаковинино лично добро и како је њен отац имао право да га искористи на начин на који је то учинио, патријарх је одлучио да аделфат остане законска својина Ане Ласкарине Тагарине током читавог њеног живота.2495 Манастир Богородице tou/ Marou,lh по свој прилици је био женски манастир који је основао доместик th/j trape,zhj Фока Марулис2496 на рушевинама цркве Св. Минодоре, Нимфодоре и Митродоре крај капије Св. Романа. Његов син, prwtoieraka,rioj Јован Синадин,2497 покушао је да га, наводно по очевој жељи, претвори у мушки манастир, али је синод донео један декрет маја 1341. године, којим је овај покушај спречен и којим се манастир ослободио утицаја и мешања породице Марулис у ствари које га се тичу.2498 Јаков Кутахис Филантропин Тарханиот2499 помиње се као царев oivkei/oj у једном документу из августа 1420. године.2500 Документ потврђује његову даровницу којом је манастиру Ватопеду на Св. Гори поклонио половину села Кутахис у Лагади крај Солуна у замену за два аделфата.2501 Сама даровница датована је у 1405. годину, али индикт назначен на оба ова документа као и потпис „деспота Јована“ који је 2495 ММ II, 424–426; Darrouzès, Regestes, no. 3157; уп. поглавље Oivkei,oi. 2496 PLP no. 17157. 2497 PLP no. 27123. 2498 ММ I, 221‒226; Janin, Églises, 204‒205. 2499 PLP no. 27482; уп. поглавље Oivkei,oi. 2500 Vatopedinus, ~Agioreitika., 339. 2501 Ibid., 337–339. 361 потврдио даровницу сугеришу да је један од докумената био погрешно датован или чак фалсификован.2502 Знамо да је Тарханиот, очигледно аристократа средњег ранга, имао тетку по оцу која је била удата за извесног Милитиса, као и да је имао најмање две сестре.2503 Његови захтеви, које је, поводом донације требало да испуни Ватопед, су веома скромни. Исто тако није јасно да ли се други аделфат, који је исплаћен у новцу, односио на њега лично или на слугу који је требало да са њим ступи у манастир.2504 Један Франгопул2505 помиње се као монах 1409. и 1420. године у документима манастира Велике Лавре. Одатле знамо да је манастиру поклонио један виноград.2506 Ништа се више о њему не зна. Очигледно је био припадник истакнуте породице Франгопула и могуће је да је овај виноград манастиру завештао на име аделфата. Индикативан је и пример монахиње Нимфодоре.2507 Наиме, она је 1445. године, у својој 84. години, саставила тестамент и своју имовину завештала манастиру Ксиропотам. Њен покојни муж, Маркел, био је „други“ ктитор Ксиропотама, у којем се замонашио и којем је завештао своју имовину како би се манастир обновио. Сада и Нимфодора чини исто – пише тестамент у корист Ксиропотама који ће је хранити до смрти. Тестаментом манастиру поклања цркву Св. Николе са свим што јој, унутар и ван ње, припада, укључујући виноград и врт са воћњаком, кућу, виноград и воћњак у селу Изворо, кућу са приходима у Сидерокавсијама, као и удео у два рудника (trocoi. evrgastikoi,), заједно са другим становницима.2508 У једној судској одлуци донетој у Солуну октобра 1404. године, помиње се, само као ku/r, Вартоломеј Комис, зет Манојла и Марије Девлицин.2509 Он је, наиме, тада најпре заступао интересе своје таште, која је суду тужила манастир Дохијар, јер јој није исплаћивао приходе на име три аделфата на која је, после мужевљеве смрти, 2502 Leontiades, Tarchaneiotai, 109; Vatopedinus, ~Agioreitika., 339. 2503 Ibid., 338. 2504 Pavlikianov, Aristocracy, 146. 2505 PLP no. 30092. 2506 Actes de Lavra III, 159, 174. 2507 PLP no. 20781. 2508 Actes de Xéropotamou, 216–218; Laiou, Role of the Women, 246. 2509 PLP no. 92399. 362 имала право. Наиме, још је Манојло Девлицин, њен супруг, завештао Дохијару једно имање у Ермилији на Халкидикију у замену за поменута три аделфата.2510 Суд је овом приликом пресудио у њену корист.2511 У другом акту, из децембра 1419. године, архонт Вартоломеј Комис и његова супруга Теодора су, пошто су примили извесну суму од Дохијара, потврдили манастиру право на Ермилију.2512 Он се, коначно, поново помиње, овога пута опет само као ku/r, у још једној судској одлуци, у којој солунски митрополит Симеон, такође децембра 1419. године, најпре изложивши историјат сукоба две стране, потврђује овај њихов споразум.2513 У синодалном документу из октобра 1400. године помињу се синови извесног свештеника Пепагомена, Пепагомен2514 и Хрисовергис.2515 Они су, услед тешких прилика, били приморани да заложе кућу и цркву посвећену великомученику Теодору Влахопулу монасима оближњег манастира (tw|/ kaqi,smati) Христа Филантропа званог Филантропиновог (tou/ Filanqrwphnou/) за 50 перпера. Претходно су своју имовину завештали јеромонаху Макарију за 22 перпере, али је тај споразум отказан и браћа Пепагомени су му вратили новац. Нови споразум предвиђао је да манастир постане власник половине куће и цркве и обезбеди помен ако старији брат, Хрисовергис, умре. Ако умре његов брат, онда ће сва имовина припасти њему, а монасима ће се вратити 50 перпера. Ако би, међутим, по Хрисовергисовој смрти, његов брат пожелео да откупи и његов део имовине, манастир је требало да му исплати половину цене имовине и тако остане власник читаве куће и читаве цркве.2516 Радослав Сабља,2517 Србин који је био у служби византијских царева Андроника IV и Јована VII Палеолога, био је ктитор манастира Св. Павла на Св. 2510 О поседима породице Девлицина cf. Oikonomidès, Deblitzenoi, 176–98; Necipoğlu, Byzantium, 57, 58. 2511 Actes de Docheiariou, 268. 2512 Ibid., 291–2. 2513 Ibid., 296. 2514 PLP no. 22348. 2515 PLP no. 31100. 2516 ММ II 443–444; Darrouzès, Regestes no. 3170. Cf. Necipoğlu, Byzantium, 171. 2517 PLP no. 24781; уп. поглавље Oivkei,oi. 363 Гори.2518 Повеље царева Андроника IV из 1378. и Јована VII Палеолога из 1405. године сведоче да је Сабља овом манастиру поклонио половину своја два села у Каламарији.2519 Друга половина ових села најпре је требало да припадне Радослављевим синовима, Дуки и Ласкарису, а после њихове смрти манастиру.2520 Јован VII је поново октобра 1406. године, након Радослављеве смрти, још једном потврдио манастиру поменуте поседе,2521 а исто је, септембра 1419. године, учинио и деспот Андроник Палеолог.2522 Андроник Тарханиот Филантропин,2523 сенатор и царев oivkei/oj, желео је да постане монах у Ватопеду, али се на путу за Свету Гору разболео и убрзо по свом доласку у овај монашки центар умро. Није имао деце, па је своју имовину, коју је стекао старањем и доброчинствима светог цара, али и служећи му (avpo. te promhqei,$aj) kai. u`phrethma,t$wn% kai. euvergesi$w/n% w-n ei=ce para. th/j basilei,$aj% h`mw/n), завештао, по трећину, рођацима, царској благајни (bestia,rion) и Ватопеду. Сигилионом цара Манојла II објављеном после 1414. године потврђена су права Ватопеда на Филантропинову имовину.2524 Претпоставља се да је део имовине завештан Ватопеду у замену за аделфат, пошто је, према документу, Андроник намеравао да се тамо постриже за монаха.2525 Случај болесне Ирине Апокавхисе, рођаке царевог oivkei/oj Димитрија Вулотиса, пример је преноса улоге породице у контексту старања о остарелим и болесним члановима на манастир. Ирина је, наиме, најпре сву своју имовину завештала зету Вулотису, али се пред смрт повукла у манастир Св. 2518 О манастиру Св. Павла, другој значајној српској обитељи на Атосу, уп. Г. Суботић, Обнова манастира Св. Павла у XIV веку, ЗРВИ 22 (1983) 207–258. 2519 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 263–265, 284–286. 2520 Ibid., 278–281; Chryssochoidis, Kata,logoj, 276–277. 2521 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 286–287; Dölger, Schatzkammern, 119–120; Chryssochoidis, Kata,logoj, 259. 2522 Binon, Xéropotamou et Saint-Paul, 292–293 (који је приписује деспоту Јовану VIII); Dölger, Schatzkammern, 86–87; Chryssochoidis, Kata,logoj, 261. 2523 PLP no. 29754; уп. поглавље Oivkei,oi и Сенатори. 2524 Dölger, Schatzkammern, 67‒68. 2525 Matschke, Ankara, 201; Pavlikianov, Aristocracy, 146–147. 364 свештеномученика Кипријана и променила свој тестамент, оставивши имовину монахињама које су се старале о њој све до смрти.2526 Везивање архоната за одређене религиозне задужбине имало је за циљ и да истакне значај рода или породице истицањем знаменитих патронима. То је требало да нагласи континуитет између прошлости и садашњости, али и сродство са другим угледним породицама. Јован Торницис Дука Анђео Палеолог Раул Ласкарис Асан,2527 рекло би се, бар по томе што је у свом потпису навео најпознатије византијске патрониме, аристократа, потписан је на овај начин на икони из XV века која се налази у манастиру Мега Спилеон у близини Калаврите.2528 Поред очигледне претенциозности, треба нагласити да су облици неких патронима, забележени на овом натпису, непознати из других сведочанстава. То се пре свега одности на облик Torni,tzhj.2529 То такође важи и за облик Filanqrwpio,j. Могуће је, додуше, да су ова одступања од стандардних облика ова два патронима, посведочених у изворима, резултат рестаурације коју је средином XIX века обавио локални сликар.2530 Пападопулос је био мишљења да је ова личност била некадашњи архонт у Аркадији и да је био повезан са најистакнутијим породицама на царском двору, те да је са својим синовима, Манојлом и Димитријем, побегао царици Софији у Русију.2531 Шмалцбауер га назива “последњим Торником”, наглашавајући да је род Торника успео да опстане, али да је, истицањем веза са осталим истакнутим породицама епохе, то било у међусобној вези са опадањем њиховог значаја пред сам крај Царства.2532 Ипак, сама чињеница де је манастиру даровао икону такође сугерише да је деловао у маниру византијских аристократа као ктитор и приложник. 2526 MM II, 509–510; Darrouzès, Regestes, no. 3216; Talbot, Byzantine Family, 127; уп. поглавље Oivkei,oi. 2527 PLP no. 1502. 2528 IWANNHS DOUKAS AGGELOS PALAIOLOGOS RAOUL LASKARHS TORNITZHS FILANQRWPIOS O ASANHS…, Soteriu, ~H eivkw.n tou/ Palaiolo,gou, 31. 2529 Polemis, Doukai, 104. Schmalzbauer, Tornikoi 133 n. 97 био је мишљења да овакав облик просто треба схватити као форму деминутива. 2530 Polemis, Doukai, 105. 2531 Papadopoulos, Versuch, no. 193. 2532 Schmalzbauer, Tornikoi 133‒134. 365 Коначно, има примера и да су практични мотиви даривања манастира или цркава прерастали у покушаје да се из тог чина економски профитира. Из једног синодалног документа из јануара 1401. године сазнајемо да је Ирина Палеологина2533 покренула парницу пред патријаршијским судом тражећи да се њен ујак Давид2534 и брат Андроник,2535 царев oivkei/oj, лише ктиторства над црквом Богородице Пречисте (th/j Panagi,aj th/j VAmolu,notu) под оптужбом да су занемарили старање о цркви, за чије старање, плату свештеника и трошкове око осветљења, су били обезбеђени довољни проходи (th.n kthmatikh.n u`posta,sin, avrkou/san pro,j te lucnayi,an te kai. evpime,leian tou/ toiou,tou qei,ou naou/ kai. pro,j auvta,rkeian tou/ evxuphretei,sqai me,llontoj evn auvtw|/ i`ere,wj). Андроник и монах Давид тврдили су, међутим, да је ктиторство над црквом само њима припадало, оптужујући Ирину да је неовлашћено на пашњаку посадила један виноград који је затварао улаз у цркву. Патријарх је наложио да се од почетка испитају tou/ naou/ a[panta di,kaia. Црвку је, иначе, подигао евнух Филиалит на земљишту које му је дала царева qei,a, протовестијарија (th.n prwtobestiari,an), уз услов да после његове смрти црква припадне њеним наследницима, поменутом монаху Давиду и његовој сестри Теодори Палеологини.2536 Пошто је Теодора, потом, умрла, њена ктиторска права су припала њеној деци, Андронику и Ирини. Тако је, дакле, монах Давид поседовао половину права на цркву, а Андроник и Ирина по четвртину. Међутим, претходно је извесни покојни Пепагомен затворио пролаз извеђу цркве и јавног пута. Патријарх је осудио отуђење освећене имовине и наложио Ирини да надокнади штету коју је нанела цркви. Патријарх је, стога, проценио да Ирина није починила никакав преступ, пошто јој је ујак продао овај пашњак. Она је била обавезна само да начини пролаз према цркви. На крају је Ирина оптужила ујака и брата да од цркве желе да начине амбар и предложила је да су у њој постави свештеник који ће истовремено служити и у цркви која се налазила на њеним поседима. Њени рођаци су, међутим, обећали да ће у цркви поставити другог свештеника, који ће у њој служити јутрења, вечерња и 2533 PLP no. 21355; Papadopoulos, Versuch, 160. 2534 PLP no. 21450; Papadopoulos, Versuch, 158. 2535 PLP no. 21431; уп. поглавље Oivkei,oi. 2536 PLP no. 21378; Papadopoulos, Versuch, 159. 366 литургије сваке недеље и празника током читаве године, али и помене како покојних, тако и живих ктитора (mnhmoneu,ein evn auvtw|/ tou,j te kekoimhme,nouj kth,toraj, avlla. dh. kai. tou.j zw/ntaj), у овом случају Давида, Андроника, Ирине и њеног сина Алексија. Тако је патријарх на крају и пресудио.2537 Ово је, дакле, била породична религиозна задужбина, а синодална пресуда је спречила да се на њој економски профитира.2538 Овај документ нам, такође, саопштава, да су бар четири лица имала ктиторско право над црквом Богородице Пречисте: монах Давид, Андроник, Ирина и њен син Алексије. То би значило да су на ову вркву ктиторска права полагале три генерације. Локација ове цркве не може се одредити. Из документа сазнајемо да се налазила у близини поседа извесног покојног Пепагомена, али и поред јавног пута (th.n dhmosi,an o`do.n).2539 Алексије Палеолог,2540 овде поменути син Ирине Палеолог, по свој прилици је иста личност са Алексијем Палеологом који се помиње у два ранија синодална докмента. Најпре је марта 1400. године Ирина Палеологина тужила свог сина и његовог таста Папиласа због врта у Еримијама (evn tai/j VErhmi,aij),2541 иначе део свог мираза. Она му је, наиме, најпре продала овај врт, али су се тајно споразумели да она годишње добија 20 перпера, те да је не спречава ако би пожелела да га прода.2542 Из синдалног документа из априла исте године сазнајемо да је Михаило Папалис затражио да се њговој ћерки Ирини надокнади, у непокретној имовини, мираз у вредности од 1000 перпера, јер је толико он, у новцу (kinhta. pra,gmata), дао свом будућем зету Алексију Палеологу, али га је овај, због тешких прилика, потрошио. пресуђено је у његову корист и предато му је све оно што је Ирина Палеологина сину дала у мираз од непокретне омовине: виноград са пашњаком и околном земљом, куће са двориштем, црквом која се налазила унутар њега и пекару (avmpe,lion meta/ th/j nomh/j 2537 ММ II 455–458; Darrouzès, Regestes no. 3182; Ферјанчић, Поседи, 161; Thomas, Private religious foundations, 268–269. 2538 Necipoğlu, Byzantium, 178‒179. 2539 Janin, Églises, 164 био је мишљења да се црква, на основу тога што се у документу помињу један виноград и пашњак, налазила у ненасељеном делу града. 2540 PLP no. 21422. 2541 Простор око манастира Константина Липса, cf. Janin, Constantinople, 324‒325. 2542 ММ II 368–369; Darrouzès, Regestes no. 3115. 367 kai. perioch/j auvtou/ kai. ta. o`sph,tia meta/ th/j auvlh/j kai. tou/ evn auvtoi/j peri$ke%klei$s%me,nou qei,ou naou/ kai. to/ magkipiko.n evrgasth,rion).2543 У синодалном документу из новембра месеца 1401. године се каже да су пре неког времена пред његову смерност патријарха приспели покојни Кавадин и његова супруга Кавадина који су Теологитисовом манастиру (tw|/ tou/ Qeologi,tou kaqi,smati), како би тамо били сахрањени и помињани, завештали једну зграду. У оквиру ње се налазила и велика и знаменита (me,gaj te kai. perifanh.j) црква посвећена Св. Мученицима Христофору и Акилини.2544 Пошто је Кавадин умро, Теологитис и Кавадина продали су јеромонаху Макарију читав комплекс, осим једног стана и цркве. Макарије је срушио зграду и на том земљишту је засадио виноград. Међутим, на самрти је Кавадина поклонила цркву и стан митрополиту Мидије, признавши да је оно што је продато припадало цркви. Током истраге која је уследила, јеромонах Макарије донео је на увид једну стару хрисовуљу коју је извесном покојном паниперсевасту Тобру (To,mproj)2545 издао цар, поклањајући му зграде и цркву. На крају је Кавадина, под претњом да ће морати да врати 25 од 50 перпера забележених у уговору, то потврдила. Пошто су, тако, Теологитис и Кавадина продали једно свето добро, патријарх је наложио да се јеромонаху врати новац који је дао, а да се земљиште врати цркви.2546 Из синодалне одлуке из 20. октобра 1401. године сазнајемо да је Триакондафил Георгије,2547 најпре царев oivkei/oj, иначе евнух, а потом монах Галактион, добио од монаха цариградског манастира Богородице Перивлепте један врт, без мишљења епископа, без судске одлуке и без претходне провере од стране синода, због неког дуга (eivj crei,an tina). Галактион је требало да овај врт после извесног времена врати манастиру, а монаси су се обавезали да му током године држе 12 помена за душу, све док постоји манастир. Од тада је, међутим, прошло више од девет година, а овај Галактион и даље држи врт и убира приходе од њега. 2543 ММ II 375–377; Darrouzès, Regestes no. 3122; Ферјанчић, Поседи, 159; Necipoğlu, Byzantium, 170. 2544 Janin, Églises, 553. 2545 PLP no. 29067; уп. поглавље Архонти–титуле. 2546 ММ II 551–556; Darrouzès, Regestes no. 3239; уп. поглавље Oivkei,oi. 2547 PLP no. 29267; уп. поглавље Oivkei,oi. 368 Када је за то сазнао, патријарх је, наљутивши се због таквог споразума, констатовао да на њега нису имали право ни монаси нити Триакондафил, јер је најбезбожније убирати камату од онога што припада Богу (avpo. tw/n qei,wn), пошто је то забрањено Св. Писмом. Свој став, даље, патријарх поткрепљује и конкретним одредбама црквених сабора, васељенских и помесних. Тако једна одредба VII васељенског сабора (787) каже да, ако се нађе неки епископ или игуман да преда нешто што је од епископије или манастира неком архонту или другом лицу (eivj a;rcontikh.n cei/ra h; e`re,rw| prosw,pw| evkdidou.j), да се то поништи, пошто тако што може да се преда или клирицима или сељацима. Једна одредба Картагинског сабора, потом, забрањује да се архонтима додељују црквени или манастирски поседи. Патријарх је најпре одлучио да Галактион треба да врати манастиру не само врт, већ и приходе које је од њега до тог тренутка убирао. Нешто касније је променио одлуку, па је Галактион требало да задржи новац који је прелазио продајни износ врта. Ако је износ био нижи, манастир је требало њему да надокнади новчану разлику.2548 Из синодалне одлуке нису сасвим јасни разлози због којих је овај манастирски врт дат Триакондафилу. Јасно је само да је у питању био некакав манастирски дуг према овом архонту, као и да је он убирао камату, иако се не види од кога, што је било забрањено Св. Писмом и каснијим црквеним канонима.2549 Није, такође, јасно да ли је овај манастирски дуг према Триакондафилу Галактиону имао неке везе са, по свој прилици, његовим далеким претком из XI века. Тек, манастирску цркву је подигао цар Роман III Аргир (1028–1034) пошто је најпре, након свог неуспешног похода у Сирији (1030), to.n oi;kon tou/ Triakontafu,llou evxwnhsa,menoj2550 у западном делу Цариграда, желећи да подигне грађевину која по својој величанствености неће заостајати за Јустинијановом црквом. Јован Скилица бележи да је цар Аргир је у овом манастиру и сахрањен, што је био случај и са њеним другим добротвором, Нићифором Вотанијатом. Током XI и XII века манастир је учествовао у збивањима везаним за проблем богумила. Манастир је обновио 2548 ММ II, 535–540; Darrouzès, Regestes, no. 3231. 2549 Matses, To,koj, 81–82. 2550 Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum, ed. I. Thurn, Berolini et Novi Eboraci 1973, 884. 369 Михаило VIII Палеолог и он игра значајну улогу током епохе Палеолога, надживевши сам пад Цариграда 1453. године.2551 Да је манастир очувао своју раскош и у XV веку, сведоче руски ходочасници и Руј Гонзалес де Клавихо.2552 Никола Макродука,2553 царев oivkei/oj и зет извесног Лава Мода, од таста је наследио половину ктиторских права на цркву Св. Мученикâ Теодора у Палеокастру на Лемносу, коју је покојни Мод обновио и која је, тако, постала његово наследство (avnekti,sqh kai. h=n goniko,qen avnh,kwn). Друга половина ктиторских права припала је покојном великом стратопедарху Астрасу. Како се, међутим, он о цркви уопште није старао, а како се она налазила у тако страшном стању да је постојала опасност да се потпуно сруши, Макродука је Астрасу за ту другу половину ктиторских права исплатио 20 перпера. Потом се сам побринуо за цркву, поставио је у њој свештеника и о њој се од тада непрестано стара. У међувремену је царев зет Астрас, син покојног великог стратопедарха Астраса, сматрајући да има право на половину ктиторских права на цркву, одлучио да је завешта по свој прилици чувеном цариградском манастиру Богородице Евергетиде, покупавајући да оспори Макродукина права на целу цркву тврдњом да је овај прекршио патријархову забрану о продаји црквене имовине. Како се ни Евергетидски манастир ни Астрас нису старали о цркви, патријарх је одлучио да Макродуки додели ктиторска права над њом, не и само цркву, пошто је то било супротно канонима.2554 Једна синодална одлука из октобра 1399. године бележи да је ктитор цариградског манастира Св. Мамаса био Никола Софијан.2555 Наиме, у њој се каже да је Манојло Палеолог Раул продао манастиру Св. Великомученика Мамаса у Цариграду једну њиву, иначе породично наслеђе, величине 44 модија, за 800 перпера, која је измерена и процењена од стране државних експерата (para. tw/n eivdhmo,nwn eivj tau/ta th/j politei,aj). По патријарховом налогу је тадашњи велики хартофилакс, а сада 2551 Janin, Églises, 227–229. Манастир Богородице Перивлепте додељен је 1643. године Јерменима за њихову патријаршију, када и мења име у манастир Св. Ђорђа у Псаматији или Сулуманастир (ODB, 1629 (A. M. Talbot, A. Cutler)). 2552 Majeska, Russian Travelers, 276‒283; Clavijo, 31‒34. 2553 PLP no. 16399; Polemis, Doukai, 209; уп. поглавље Oivkei,oi. 2554 ММ II, 322–323; Darrouzès, Regestes, nos. 3068, 3082; Thomas, Private religious foundations, 267. 2555 PLP no. PLP no. 26412; уп. поглавље Oivkei,oi. 370 епископ Готије, Јован Оловол, требало да се постара да права Манојлове супруге, која је у том тренутку била малолетна, буду заштићена. Њу је тада, из тог разлога, заступао отац, Манојлов таст, Макродука. Манојло је намеравао да са читавим својим покућством (panoiki.) напусти Цариград, али га је у томе спречио цар Манојло II. Међутим, царев oivkei/oj, Никола Софијан, којем је у међувремену поверено ктиторство над манастиром (th.n kthtorei,an evmpepisteume,noj), подстакнут пријатељством према Манојлу, понудио је да му врати њиву и да овај задржи и део новца који је за њу, приликом продаје, примио. Са друге стране, Манојло се жалио да уопште није ни добио свој део новца од продаје ове земље, пошто му га је таст исплаћивао месечно. Манојло, такође, Софијана назива оцем (tw|/ patri, mou, tw|. Sofianw|/). Софијан је, иначе, био o` th.n evforei,an avnh|rhme,noj sebasmi,aj tau,thj monh/j. Услед свега тога, монаси су одлучили да патријарху поднесу жалбу. Уз присуство многих црквених архоната и после неколико сучељавања између Манојла Палеолога Раула и Николе Софијана, патријарх је одучио да потврди претходну продају њиве, поновивши претњу изопштењем ако то неко буде нарушио.2556 Софијан се као ктитор помиње и у једној заклетви монаха Гаврила из марта 1401. године. У тексту овај монах исповеда да, пошто су многи неки против њега говорили патријарху, због чега су и изгласали његово отпуштање из свештенства, на захтев најчаснијих црквених архоната и господара и ктитора (tou/ auvqe,ntou mou kai. kthtoro,j mou), царевог oivkei/oj, Николе Софијана, тражи да му се опрости и обећава пред његовом великом светошћу да ће, најпре, бити послушан игуману, те да неће напуштати манастир без његовог знања, већ ће се са покајањем држати у скромном владању (evn semnh|/ politei,a| kai. katasta,sei), даље од опијања, како унутар, тако и ван манастира, као и даље од седења са другима (sugkaqismou/), безобразлука и сваке друге непажње.2557 Овај документ нам представља Николу Софијана у улози ефора. Ефор је, посведочено је у изворима од X века па надаље, заправо био световни управитељ манастира, који је био одговоран за његове економске послове. Ефору је додељивано 2556 ММ II, 304–312; Darrouzès, Regestes, no. 3067, no. 3076; Necipoğlu, Byzantium, 174–175. 2557 ММ II, 463; Darrouzès, Regestes, no. 3188. 371 ктитортсво над манастиром и његовом имовином и овај је требало да га штити и заступа манастирске интересе. Учествовао је, такође, и у бирању игумана, а имао је власт и да га смени. Сам термин често је еуфемизам за харистикара, који је уживао економски профит од манастира.2558 Најранија историја манастира Св. Мамаса у Цариграду је, због природе извора који о њој приповедају, и даље опскурна. Ипак, верује се да је прву цркву манастира, који се налазио у југозападном делу Цариграда, поред капије Ксилокерка (данашња Београдска капија), основао epi tou koitonos Јустинијана I, а нешто касније обновила Гордија, сестра цара Маврикија. Тамо је овај цар и сахрањен, заједно са женом и децом. Зна се да је тамо једно време, у притвору, почетком IX века, боравио Теодор Студит. До тада је манастир већ постао царски, што потврђује одлука Романа I Лакапина да се гробови цара Маврикија и његове породице преместе у цареву задужбину Мирелеон.2559 Према подацима које нам пружа манастирски типик, пљачка његових многоборјних харистикара довела је манастир до ивице пропасти. Георгије Кападокијац, управник царске ризнице Манојла I Комнина, упсео је да дође у посед манастира и обезбеди патријархову потврду о манастирској независности. Ангажовао је и Атанасија Филантропина, економа царског манастира Христа Филантропа, да надгледа обнову манастира, а он је саставио и први манастирски типик 1158. године. Атанасије је 1171. године, из предострожности, повукао оригинални типик, инвентар и различите оснивачке привилегија Св. Мамаса и ставио их на чување у манастир Христа Филантропа. Неколико дана касније, сачињен је тзв. друга shmei,oma како би се претходни чин констатовао.2560 Знамо, даље, да је цар Исак II Анђео обновио манастир и том приликом је глава Св. Мамаса из Кападокије донесена у манастир. Латини су је 1209. године однели у Француску. Јован Кантакузин је размишљао да се, 1350. или 1351. године, повуче у манастир Св. Мамаса.2561 2558 ODB, 707–708 (A. Kazhdan, A. M. Talbot). 2559 Janin, Églises, 326; Grierson, Tombs and Obits, 28‒29; BMFD, 973. 2560 Janin, Églises, 327–329; BMFD, 974. 2561 Janin, Églises, 329‒330. 372 Димитрије Палеолог Калист2562 је октобра 1400. године пред патријаршијским судом тужио монахиње манастира Богородице званог Евергетиде Севастократорисе,2563 тврдећи да је његов покојни отац, који је имао ктиторска права над манастиром, обезбедио један аделфат. Димитрије је требало да наследи аделфат, али га је његова мајка продала манастиру. Како Калист није имао никаквих доказа за своју тврдњу, монахиње су испитане под претњом изопштења. Оне су изјавиле да је покојни Палеолог, ефор манастира, тврдио како му манастир, на име пореза на вино (boutziatiko,n) дугује износ еквивалентан једном аделфату. Он је износ примао док је био жив, а потом и његова жена, док га није продала. Патријарх је пресудио у корист манастира.2564 Октобра месеца 1400. године пекар Манојло Хрисовергис тужио је монахиње манастира Кира Марта. Он је, наиме, три године раније, од монахиња купио једну кућу, која се налазила у манастирском дворишту, близу цркве Св. Ђорђа, за 14 перпера, што је била цена коју су утврдили експерти. Он се обавезао да ће за њу плаћати годишњи порез. Ако он и његова жена, после њихове смрти, не буду имали живе деце, кућа је требало поново да припадне манастиру, а новац дат за њу требало је да им обезбеди сахрану и обичајене молитве за упокојене. Како је, у међувремену, због ратних прилика, осиромашио, Хрисовергис је затражио да за своје потребе поново прода кућу. Пошто су све тачке претходног уговора са монахињама биле поштоване, патријарх је Хрисовергису дао дозволу да прода кућу.2565 Имућни архонти су сопственим економским средствима често помагали и подупирали функционисање градова или области у којима се њихово битисање препознавали као истакнуто из неког разлога те су, тако, често предузимали и јавне радове.2566 Тако из једног сачуваног натписа сазнајемо да је Манојло Вријеније Леонтарис2567 1438. године о сопственом трошку обновио капију Пиги, тј. 2562 PLP no. 21457. 2563 Cf. Janin, Églises, 191‒192. 2564 MM II, 430–431; Darrouzès, Regestes, no. 3161; Живојиновић, Аделфати, 262; Ферјанчић, Поседи, 160. 2565 MM II, 441–442; Darrouzès, Regestes, no. 3169. 2566 Kiousopoulou, Basileu,j, 57. 2567 PLP no. 14682; уп. поглавља Oivkei,oi и Сенатори. 373 Селимвријску капију у Цариграду. На јужној кули капије, са стране која гледа ка граду, сачуван је натпис: VAnekaini,sqh h` qeo,statoj pu,lh au[th th/j Zwod$o,%cou Phgh/j dia. sundromh/j kai. evxo,dou Manouh.l Bruenni,ou tou/ Le& onta,ri evpi. th/j basilei,aj tw/n euv& sebw/n basile,wn VIwa,nnou kai. Mari,aj tw/n Palaiolo,gwn, evn mhni. mai?w|/ @ivndiktw/n#oj a , evn e;tei (jϡmst ,.2568 У овом контексту свакако треба поменути и Манојла Палеолога Јагариса,2569 који је предузео обнову бедема у време последње опсаде Цариграда и био је оптужен да је отео државни новац.2570 Доброчинстсво једног од њих, међутим, овековечено је у стиховима које је оставио Јован Хортазмен. Георгије Гуделис2571 се, каже Хортазмен, постарао да не само за живота стекне углед (euvdoxi,aj evme,lhsen), већ да и после смрти буде славан. Јер, пошто се најпре својим начином живота (politei,aj), како у приватним, тако и у јавним стварима (e;n te ivdiwtikoi/j kai. dhmosi,oij pra,gmasi), а није могуће описати великодушност његове мисли, показао као неко ко је водио добар живот, потом је и своју кућу предао Христу за болницу за сиромашне, чиме је себи обезбедио спасење и вечну славу после смрти. Тако се, као веран и добар управник (pisto,n te kai. fro,nimon oivkono,mon), како је рекао Христос у јеванђељу, определио за највећу од врлина, тј. човекољубље према онима који су у нужди или боље рећи љубави према ближњем (th.n u`yhlote,ran tw/n avretw/n, th.n peri. tou.j avsqenou/ntaj filanqrwpi,an h;, ma/llon eivpei/n, th.n pro.j to.n plhsi,on avga,phn). Такав човек, такав архонт (tou/t v avnh.r, tou/t v a;rcwn)! И управо таквом човеку припада част великог цара, заслужена врлином (di v avreth.n avxiou,menon th/j para. tou/ megi,stou basile,wj timh/j). Често се богатство и моћ везују код ништавних међу људима и неке међу њима је срећа (Tu,chj) на врхунцу уништила. Јер, врлина, најчасније добро људи, не долази од среће, већ од 2568 Janin, Constantinople, 257. 2569 PLP no. 7810→92054; уп. поглавље Сенатори. 2570 Melville–Jones, Seven Accounts, 12–41. 2571 PLP no. 4334→ 91696; уп. поглавља Oivkei,oi, Сенатори и Архонти‒титуле. 374 човекове слободе избора. Онај који је поседује, уистину заслужује да се назива архонтом (th.n evpwnumi,an tou/ a;rcontoj).2572 Осим тога, милост и саосећање са немоћнима највеће су врлине које је и сам Господ, наш образац и узор, речју и делом сведочио. Раније је Гуделис, захваљујући овлашћењима која му је доделио највећи цар, делио правду грађанима (pro,teron toi/j poli,taij brabeu,wn ta. di,kaia dia. evk tou/ megi,stou basile,wj soi dedome,nhj avrch/j), увек сачувавши чисте руке и срце. Сада на други начин служи грађанима који се пате у немоћи, чиме је с правом заслужио похвале од свих. Обиље његових добрих дела оправдава дужину писма које му Хортазмен упућује. Доброћудна публика ће прихватити добру намеру писца (par v avkroatai/j euvgnw,mosi lo,gon u`pe,contej). Јер врлина треба не само да се воли, већ и да јој се диви и да се слави.2573 Гуделис није био усамљени пример доброчинитеља. То је била и Теодора Кантакузина Комнина, h` de,spoina th/j VAnatolh/j (1351–1390).2574 Теодора је била ћерка севастократора Нићифора Кантакузина и супруга Алексија III Комнина. После мужевљеве смрти, 1390. године, вратила се у Цариград, замонашила се под именом Теодосија. Знамо да се упокојила пре 1400. године.2575 Из једног документа из јуна 1400. године сазнајемо да је покојна монахиња Теодосија Кантакузина, још док је била трапезунтска царица (eivj th.n th/j VAnatolh/j avrch,n te kai. auvqentei,an e;ti eu`riskome,nh) послала својој рођеној сестри, царици (pro.j thn. avoi,dimon evkei,nhn kai. a`gi,an mou de,spoinan, th.n auvtade,lfhn auvth/j), којој документ не бележи име,2576 одређени износ у перперама како би за њу купила одређене поседе да их користе они којима је то потребно, а који су из Трапезунта долазили у Цариград, а пошто се после извесног времена и сама вратила у Цариград и замонашила се, чинећи дело подједнако царско и племенито, и све своје напоре усмерила је ка подизању ксенона, 2572 Chortasmenos, 157. 2573 Ibid., 158‒159. 2574 PLP no. 12068. 2575 Nicol, Kantakouzenos, 143‒146. 2576 Њен идентитет није решен. Nicol, Kantakouzenos, 144 n. 21 предложио је да је у питању царица Јелена Кантакузина Палеологина, али да се израз “сестра” односи на духовно сродство, будући да је и она постала монахиња. То се не чини убедљивим, јер је термин auvtade,lfh прилично конкретан и означава рођену сестру. 375 његових поседа и прихода, и додељивала је приходе манастирима и црквама. Сада, пошто је умрла, монахиња Марта Канавина враћа ксенону један врт у Вланги који су она и њен покојни муж Нил добили на коришћење уз обавезу да се врт по њиховој смрти врати у посед ксенона.2577 У библиотеци Екуменске патријаршије у оквиру које су се налазили и рукописи манастира Св. Тројице Теолошке школе у Халки, налазило се и једно четворојеванђеље, које носи датум 14. јули 1403. године, 11. индикта.2578 Ову белешку је, по свој прилици, записао Јоасаф, јеромонах чувеног цариградског манастира tw/n ~Odhgw/n, који се налазио источно од Св. Софије, близу зидина са стране Марморног мора.2579 После белешке, у десној колони истог листа, записани су стихови који саопштавају да је архонт Георгије Апокавк2580 даровао знаменитој цркви Св. Богородице Влахернске у Цариграду једно четворојеванђеље и оловни кров. Оба ова дара Апокавк прилаже због a;nw ca,rin, tw/n ptaisma,twn ca,rin ge tw/n evn bi,w|, w- doqei,h ge pro.j Q$eo%u/ s$wth%ri,a kai. lampro,thj bi,ou te kai. euvqumi,a. Писац ових стихова, који је вероватно и песник, обасипа Георгија Апокавка ласкавим речима и означава га као човека двора (avnakto,rwn oi;koij te diaitwme,nou) и пријатеља владара (fi,lou kratou,ntwn avsfalou/j kai. gnhsi,ou).2581 Њихов издавач, пак, верује да нема сумње да је овај архонт био потомак чувеног великог дукса Алексија Апокавка († 1345) и верује да других података о њему нема. Приклаља се, притом, мишљењу, које је изнео О. Тафрали, да дукс Георгије Апокавк, који је уз помоћ деспота Манојла обновио једну кулу на северном делу бедема Солуна, како је поменуто у једном натпису,2582 није идентичан архонту Апокавку, дародавцу Влахернске цркве, јер је сам деспот Манојло идентификован са Манојлом, братом Теодора Анђела и деспотом у Солуну у периоду између 1230−1232. године.2583 Међутим, изнета је и друга, чини се сасвим оправдана претпоставка, да је деспот који се помиње у натпису заправо 2577 ММ II 394–395; Darrouzès, Regestes no. 3137. 2578 Politis, Schreiberschule, 31−32. 2579 Ibid., 19, 26. 2580 PLP no. 1181. 2581 Politis, Schreiberschule, 32. О цркви cf. Janin, Églises, 169‒179. 2582 „@Sqe,n@e#i Manouh.l tou/ krati,stou despo,tou h[geire to,nde pu,rgon ÉauvË @su.n# tw|/ teici,w| Gew,rgioj dou.x VApo,kaukoj evk ba,qrwn Sqe,n@e#i Manouh.l tou/ krati,stou @despo,tou#“, Tafrali, Topographie, 44. 2583 Tafrali, Topographie, 45; Politis, Schreiberschule, 32. 376 Манојло Палеолог, будући цар, који је као деспот управљао Солуном у периоду између 1369. и 1373. године.2584 На тај начин је хронолошки могуће да се идентификује и са великим друнгаријем Георгијем Дуком Апокавком, који је поменут у споразуму између Јована V Палеолога са Млечанима из 1342. године.2585 У овом случају би и различите титуле, великог друнгарија и дукса, сугерисале да је у питању иста личност, с обзиром да су обе биле војног карактера.2586 Верује се да је дрвени кров монемвасијске митрополитске цркве посвећене Путу на Голготу (~Elkome,nou Cristou/) подигао истакнути морејски архонт Никола Евдемоноиоанис.2587 Забележено је, наиме, да је априла 1419. године испословао дозволу да увезе 400 дебала дрвне грађе са Крита у Мореју, како би изградио цркву.2588 Црква је све до XVI века имала дрвени кров.2589 Осим тога, на једном везу из 1407. године забележено је да је ‟De,hsij tou/ dou,lou tou/ qeou/ Nikola,ou tou/ Euvdaimonoi?,wannou a[ma sumbi,w| kai. tw/n te,knwn auvtou/ avmh,n. :Etouj ,jϡie ,” био његов поклон некој, логично је, локалној цркви. Први део натписа на везу помиње Јосифа из Ариматеје који је Христово тело са Крста обавио у чисто платно и, заједно са мирисима, положио у припремљен гроб.2590 Како се сам натпис заснива на две химне које су биле саставни део ритуала прославе Великог Петка и Велике Суботе, а с обзиром на саму посвету митрополитске цркве у Монемвасији, могуће је да је овај вез био дар овој цркви, што, опет, потврђује претпоставку Х. Калигас да је Евдемоноиоанис био њен ктитор. Коначно, један архонт, по имену Матеј Анђео Палеолог Калодиикит,2591 полонио је негде током XV века један рукопис манастиру Св. Јована Продрома крај Сера.2592 Ништа друго о овој личности није познато. 2584 Spieser, Inscriptions, 177; PLP no. 1182. 2585 ММ III, 114; PLP no. 1183. 2586 О титулама великог друнгарија и дукса cf. ODB 695 (A. Kazhdan), 663 (E. McGeer); уп. поглавље Архонти–титуле. 2587 PLP no. 6223; уп. поглавља Цареви рођаци и Посланици. 2588 Thiriet, Régestes, II, no. 1734; Kalligas, Monembasi,a, 222. 2589 Kalligas, Monembasi,a, 222, n. 90. 2590 Schlib, Embroidered Aëres and Epitaphioi, 347. 2591 PLP no. 10542. 377 Треба нагласити да извори не доносе много података о односу солунских архоната према религиозним задужбинама у граду. Знамо да је Алексије Анђео Филантропин2593 1389. године поклонио солунском манастиру Неа Мони2594 мали манастир (monu,drion) Св. Фотија.2595 Он се, наиме, споразумео са Турцима око манастира и друге своје имовине.2596 Археолошка истраживања показала су да ни нема трагова било какве велике градитељске активности у Солуну или околини после 1380. године.2597 Могуће је и да су многе цркве и манастири били уништени током прве турске владавине градом (1387‒1403).2598 Знамо такође да је извесна Марија Агиоритиса, од богатсва услед неприлика сведена на потпуно сиромаштво, у немогућности да се о њој стара, поклонила 1420. године келију (kellu,drion) 40. мученика, коју је наследила, манастиру Св. Дионисија на Св. Гори. Она је то учинила како се келија не би потпуно срушила, пошто се налазила у веома лошем стању, и пошто је, претходно, покушала да нађе неког побожног појединца како би се о њој старао. Келија се налазила у четврти Омфал, југоисточно од стaре јеврејске четврти, близу велике улице (th/j lewfo,rou me,s$on%) и припадала јој је једна оронула зграда, коју је Марија претходно купила на основу права заједничке имовине.2599 2592 “To. paro.n bibli,on prosune,cqh th|/ sebasmi,a| moni/ tou/ timi,ou evndo,xou profh,tou kai. Baptistou/ VIwa,nnou th/j evn tw|/ o;ri tou/ Menoikai,wj diakeime,nh avpo. to.n evndoxo,taton a;rconta ku/r Matqai/on :Aggelon Paleolo,gon to.n Kalodioi,khton”, Guillou, Archives de Saint-Jean-Prodrome, 191. 2593 PLP no. 29750; уп. поглавље Архонти Солуна. 2594 Cf. V. Laurent, Une nouvelle fondation monastique des Choumnos: la Néa Moni de Thessalonique, REB 13 (1955) 109‒127. 2595 Actes de Lavra III, 119–121. 2596 Cf. коментар у Actes de Lavra III, 120. 2597 Ch. Bakirtzis, The urban continuity and size of late Byzantine Thessalonike, DOP 57 (2003) 35–64. 2598 Balfour, Symeon, 42. 2599 Actes de Dionysiou, 112‒114. Издавачи су предложили идентификацију ове капеле са црквом Четрдесет светих која се помиње у Солуну у синодалном документу из 1400. године (ММ II, 525), ibid., 112. 378 Уместо закључка Византијски архонти XV века били су, како се чини из анализе која претходи, заправо у највећој мери припадници ‛старихʼ аристократских породица. Неки међу њима припадали су породицама које су још у првој половини XIII века чиниле h` megalogenh. seira. kai. crush/ (Кантакузини, Филантропини, Тарханиоти, Каваларији, Раули).2600 Најближи цару били су његови рођаци, припадници царско‒аристократских породица које су биле у сродству са Палеолозима, Асана и Кантакузина, али и Филантропина, Франгопула, Синадина, Астраса, те породица које су се више од једног века бавиле трговином, Гуделиса, Нотараса и Евдемоноиоаниса. Они се у изворима помињу једноставно термином који је означавао њихову родбинску везу са царем. Ништа друго им није било потребно. Остали архонти су настојали да стекну дворске титуле или неку административну (кефалија) или службу у дворској администрацији. Јер, како је то већ констатовано за период XIII и прве половине XIV, а што се итекако може уочити и током прве половине XV столеће, ако су рођење и крв могли бити довољни да се одреди нечији високи статус за оне који су били у круговима родбински повезаним са царем, што се више крећемо ка средњим слојевима друштва, све је више појединац зависио од царске наклоности, тј. служби и награда које му се додељују.2601 Међу архонтима прве половине XV века највише је оних који се називају царевим oivkei,oi. Чини се да су oivkei,oi, цару на овај или онај начин блиски људи, пошто би формално добили ову квалификацију, заједно са њом добијали и одређену службу на двору, у администрацији или неку политичку дужност. Ова чињеница, као и чињеница да је релативно мали број архоната носио истакнуте дворске титуле, сугерише да ни до саме пропасти Царства није нестала једна од основних карактеристика аристократије током читаве његове историје ‒ да чиновничка аристократија или аристократија служби не само да није била инфериорна у односу на аристократију која је то била на основу порекла, већ је сама 2600 Pachymérès, I, 93. 2601 Kyritses, Aristocracy, 11‒12. 379 представљала аристократију у најчишћој форми.2602 Чини се, такође, и да је приступ двору тј. администрацији био најфункционалнији вид друштвене мобилности. Исто тако, изненађује мали број оних који се могу сматрати ‛новомʼ аристократијом или новим богаташима, некадашњим месима који су постали имућни бавећи се трговином. Њихово присуство највидљивије је међу архонтима који су обављали посланичке задатке и то у највећој мери током владавине Јована VIII Палеолога, када је византијска дипломатија била можда и најактивнија. Без обзира на чињеницу да су сведене потребе двора последњих Палеолога узрочно‒последично резултирале поједностављењем његовог састава, чини се да су последњи цареви Палеолози настојали да се заштите и ограниче број оних који су заузимали највише положаје, тј. број и, у крајњој линији, порекло оних који су припадали њиховом најближем кругу. То, коначно, доводи до истог закључка до ког су дошли К.‒П. Мачке и Ф. Тинефелд: византијску аристократију прве половине XV века нису чинили неки ‛новиʼ аристократи који су то постали захваљујући бављењу трговином, већ су их чинили ‛стариʼ аристократи који су почели да се баве предузетништвом, превасходно трговином и банкарством, пошто су изгубили земљишне поседе.2603 Коначно, основне карактеристике једног аристократе у Византији XV века нису се промениле у односу на оно што је још Георгије Острогорски закључио да су биле: он је био царски достојанственик или је обављао неку службу, имао је одређене земљишне поседе или неку другу врсту непокретне имовине, бавио се предузетништвом, што је нешто што постаје својствено аристократији од друге половине XIV века, био је високо образован, и, ако је то могао и био у прилици, био је ктитор неког манастира који је намеравао да начини својом породичном гробницом. 2604 2602 Magdalino, Court Society, 221. 2603 Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft, 158‒220, нарочито 389‒390. 2604 Ostrogorsky, Aristocracy, 28‒32. 380 СПИСАК СКРАЋЕНИЦА Acconcia Longo, Versi di Ioasaf –A. Acconcia Longo, Versi di Ioasaf ieromonaco e grande protosincello in morte di Giovanni Notaras, Rivista di Studi bizantini e neoellenici 14–16 (1977–1979) 249–279. Acropolites – Georgii Acropolitae Opera I‒II, ed. A. Heisenberg, Leipzig 1903 (editionem anni MCMIII correctionem curravit P. Wirth, Stuttgart 1978). Actes de Chilandar – Actes de Chilandar, Première partie: Actes grecs, publiés par L. Petit, ВВ 17 (1911). Actes de Dionysiou – Actes de Dionysiou, ed. N. Oikonomidès (Archives de l’Athos IV), Paris 1968. Actes de Docheiareiou – Actes de Docheiareiou, ed. N. Oikonomidès (Archives de l’Athos XIII), Paris 1984. Actes de Esphigménou – Actes de Esphigménou, ed. J. Lefort (Archives de l’Athos VI), Paris 1973. Actes d’Iviron III – Actes d’Iviron III, de 1204 à 1328, ed. J. Lefort, N. Oikonomidès, D. Papachryssanthou, V. Kravari, avec la collaboration de H. Métrévéli, (Archives de l’Athos XVIII) Paris 1994. Actes d’Iviron IV – Actes d’Iviron IV, de 1328 au début de XVe siècle, ed. J. Lefort, N. Oikonomidès, D. Papachryssanthou, V. Kravari, avec la collaboration de H. Métrévéli, (Archives de l’Athos XIX) Paris 1995. Actes de Lavra – Actes de Lavra I–IV, ed. P. Lemerle, A. Guillou, N. Svoronos, D. Papachryssanthou (Archives de l’Athos V), Paris 1970–79. Actes de Pantocrator ‒ Actes de Pantocrator, ed. V. Kravari (Archives de l’Athos XVII), Paris 1991. Actes de Prôtaton – Actes de Prôtaton, ed. D. Papachryssanthou (Archives de l’Athos VII), Paris 1975. Actes de Saint–Pantéléèmôn – Actes de Saint–Pantéléèmôn, ed. P. Lemerle, G. Dagron, S. Ćirković (Archives de l’Athos XII), Paris 1982. 381 Actes de Vatopédi – Actes de Vatopédi II, de 1330 à 1376, ed. J. Lefort, V. Kravari, C. Giros, K. Smyrlis (Archives de l’Athos XXII), Paris 2006. Actes de Xéropotamou – Actes de Xéropotamou, ed. J. Bompaire (Archives de l’Athos III), Paris 1964. Actes de Zographou – Actes de Zographou, W. Regel, E. Kurtz, B. Korablev, ВВ 13 (1907). Andrés, Catálogo – G. De Andrés, Catálogo de los Códices Griegos de la Real Biblioteca de Escorial, III, Madrid 1967. Aggelopoulos, Genealogiko.n de,ndron – A. Aggelopoulos, To. genealogiko.n de,ndron th/j oivkoge,neiaj tw/n Kabasilw/n, Makedonika, 17 (1977) 367–395. Angold, Archons and Dynasts – M. Angold, Archons and Dynasts: Local Aristocracies and the Cities of the later Byzantine Empire, The Byzantine Aristocracy IX to XIII centuries, ed. M. Anglod, London 1984, 236–253. Asutay–Effenberger, Kloster des Prodromos ‒ Asutay–Effenberger N., Das Kloster des Ioannes Prodromos th/j Pe,traj in Konstantinopel und seine Beziehung zur Odalar und Kasım Ăga Camii, Millennium 5 (2008) 299–325. Ataliates – Miguel Ataliates, Historia, ed. I. Pérez–Martin, Madrid 2002. Badoer – Il libro dei conti di Giacomo Badoer (Constantinopoli 1436–1440), ed. V. Dorini, T. Bertelè, Roma 1956. Balard, Romanie génoise –M. Balard, La Romanie génoise (XIIe–début XVe siècle), I–II, Rome–Genoa 1978. Balfour, Symeon – D. Balfour, Politico–historical Works of Symeon Archbishop of Thessalonica (1416/17 to 1429). Critical Greek Text with Introduction and Commentary, Wien 1979. Barker, John VII – J. W. Barker, John VII in Genoa: a problem in late Byzantine source confusion, OCP 28 (1962) 213–238. Barker, Manuel II – J. W. Barker, Manuel II Palaeologus (1391-1425): A Study in Late Byzantine Statemanship, New Brunswick, New Jersey 1969. Bartusis, Kavallarioi – M. Bartusis, The Kavallarioi of Byzantium, Speculum 63/2 (1988) 343–350. 382 Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta ‒ A. Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta, Grhgo,rioj o` Palama/j 2 (1918) 449–452. Batopedinus, ~Agioreitika. – A. Batopedinus, ~Agioreitika. avna,lekta evk tou/ avrcei,ou th/j monh/j Batopedi,ou, Grhgo,rioj o` Palama/j 3 (1919) 326– 339, 429–441. Bees, Buzantinai. evpigrafai. ‒ N. A. Bees, Buzantinai. evpigrafai. Gortuni,aj, ВВ 11 (1904) 63‒72. Bees, Sumbolh. – N. A. Bees, Sumbolh. eivj th.n i`stori,an tw/n monw/n tw/n Metew,rwn, Buzanti,j 1 (1909) 191–332. Bees, Kata,logoj – N. A. Bees, Kata,logoj tw/n e`llhnikw/n ceirogra,fwn kwdi,kwn th/j evn Peloponnh,sw| monh/j tou/ Mega,lou Sphlai,ou, Athene 1915. Bees, Diorqw,seij ‒ N. A. Bees, Diorqw,seij kai. parathrh,seij eivj avfierwth,rion tou/ 1375 e;touj pro.j th.n evn Mustra?| Monh.n th.j Panagi,aj tou/ Brontoci,ou, Ne,a Siw,n 5 (1907) 241–248. Belting, Mango, Mouriki, Pammakaristos ‒ H. Belting, C. Mango, D. Mouriki, The Mosaics and Frescoes of Saint Mery Pammakaristos (Fethiye camii) at Istanbul, Washington D.C. 1978. BF – Byzantinische Forschungen, Amsterdam. Binon, Xéropotamou et Saint-Paul – St. Binon, Les origines légendaires et l'histoire de Xéropotamou et de Saint-Paul de l'Athos, Louvain 1942. Blanchet, Scholarios – M.–H. Blanchet, Georges–Gennadios Scholarios (vers 1400–vers 1472). Un intellectuel orthodoxe face à la disparation de l’empire byzantine, Paris 2008. BMFD – Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founders’ Typika and Testaments, ed. J. Thomas, A. Constantinides Hero, G. Constable, Washington DC 2000. Bogiatzides, Ceila/dej – I. Bogiatzides, Oi` Pri,gkhpej Ceila/dej, NE 19 (1925) 197-209. Boissonade, Anecdota graeca – J. Boissonade, Anecdota graeca I–IV, Paris 1829–1833 (repr. Hildesheim 1962). Boissonade, Anecdota Nova – J. Boissonade, Anecdota Nova, Paris 1844 (repr. Hildesheim 1962). 383 Божилов, Асеневци – И. Божилов, Фамилията на Асеневци (1186–1460), генеалогия и просопография, Софија 1985. Branuses, VAne,kdotoj o`rismo.j – E. Branuses, :Enaj avne,kdotoj o`rismo.j tou/ Dhmhtri,ou Palaiolo,gou kai. ta. problh,mata, tou, Buzantina, 10 (1980) 349‒359. Branuses, :Eggrafa Pa,tmou ‒ E. Branuses, Buznatina. e;ggrafa th/j Monh/j Pa,tmou, I, Athene 1980. Brayer, Lemerle, Laurent, Vaticanus latinus 4789 – E. Brayer, P. Lemerle, V. Laurent, Le Vaticanus latinus 4789. Histoire et alliances des Cantacuzènes aux XIVe–XVe siècles, REB 9 (1951) 47–105. Бубало, ~Radosqla,boj Sa,mpiaj – Ђ. Бубало, ~Radosqla,boj Sa,mpiaj – Радослав Сабља, ЗРВИ 44 (2007) 459–463. Bsl – Byzantinoslavica, Praha. Byz. – Byzantion, Bruxelles 1924 sq. BZ – Byzantinische Zeitschrift, München 1892 sq. Calecas – Correspondance de Manuel Calécas, ed. R.–J. Loenertz, Vatican 1950. Cant. ‒ Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum I‒IV, vol. I‒III, ed. L. Schopeni, Bonnae 1828‒1832. Chatzidakis, Mistras ‒ M. Chatzidakis, Mistras. The Medieval City and the Castle. A Complete Guide to the Churches, Palaces and the Castle, Athens 2005. Chalc. – Laonici Chalcocandylae Historiarum Demonstrationes I–II, ed. E. Darkó, Budapestini 1922. Chortasmenos – Johannes Chortasmenos (ca. 1370-ca. 1436/37). Briefe, Gedichte und Kleine Schriten. Einleitung, Regesten, Prosopographie, Text, ed. H. Hunger, Wien 1969. Chrysoloras, Palaia/ kai. Ne,a Rw,mh ‒ Manouh.l Crusolwra/ Su,gkrisij Palaia/j kai. Ne,aj Rw,mhj, PG 156, 23–54. Chrysoloras, Su,gkrisij – Manouh.l Crusolwra/ Su,gkrisij palaiw/n avrco,ntwn kai. ne,ou, tou/ nu/n auvtokra,toroj, ПП III, 222–245. Chrysostomides, Venetian Commercial Privileges – J. Chrysostomides, Venetian Commercial Privileges under the Palaeologi, Studi Veneziani 12 (1970) 267–356. 384 Chryssochoides, Kata,logoj – K. Chryssochoides, ~Iera. Monh. ~Agi,ou Pau,lou. Kata,logoj tou/ avrcei,ou, Symmeikta 4 (1981) 251–300. Chryssochoides, VAne,kdoth monw|di,a – K. Chryssochoides, VAne,kdoth monw|di,a sto.n “oivkei/on” tou/ auvtokra,tora Gew,rgio Kantakouzhno, Symmeikta 5 (1983) 361‒372. Clavijo – Clavijo. Embassy to Tamerlane 1403–1406, trans. G. Le Strange, London 1928. Comédie de Katablattas – Jean Argyropoulos, Comédie de Katablattas: invective byzantine du XVe siècle, ed. P. Canivet, N. Oikonomidès, Di,ptuca 3 (1982–1983) 5–97. Critobulos – Critobuli Imbriotae Historiae, ed. D. R. Reinsch, Berlin, New York 1983. Cydonès – Démétrios Cydonès, Correspodance I–II, ed. R. Loenertz, Vatican 1956–60. Cyriac of Ancona – Cyriac of Ancona. Later Travels, ed. E. W. Bodnar, C. Foss, Harvard University Press 2003. Dąbrowska, Ought one to marry – M. Dąbrowska, Ought one to marry? Manuel II Palaiologos' point of view, Byzantine and Modern Greek Studies 31/2 (2007) 146-156. Darrouzès, Lettres de 1453 – J. Darrouzès, Lettres de 1453, REB 22 (1964) 72–127. Darrouzès, Ekthésis néa – J. Darrouzès, Ekthésis néa. Manuel des pittakia du XVe siècle, REB 27 (1969) 5–127. Darrouzès, Regestes – J. Darrouzès, Les regestes des actes du patriarcat de Constantinople, vol. I, Les actes des patriarches, fasc. VI, Les regestes de 1377 à 1410, Paris 1979. Delehaye, Deux typica – H. Delehaye, Deux typica byzantins de l’epoque des Paléologues, Brussels 1921, 3–105. Dennis, Manuel II in Thessalonica ‒ G. T. Dennis, The Reign of Manuel II Palaeologus in Thessalonica, 1382‒1387, Roma 1960. Dennis, Byzantine–Turkish Treaty – G. T. Dennis, The Byzantine–Turkish Treaty of 1403, OCP 33, Fasc. 1 (1967), 72–88. Dennis, Letters – The Letters of Manuel II Palaeologus, ed. G. T. Dennis, Washington 1977. Dialogue ‒ Manuel II Palaiologos. Dialogue with the Empress-Mother on Marriage, ed. A. Angelou, Wien 1991. 385 Dölger, Facsimiles – F. Dölger, Facsimiles byzantinischer Kaiserurkunden, München 1931. Dölger, Schatzkammern – F. Dölger, Aus den Schatzkammern des Heiligen Berges. 115 Urkunden und 50 Urkundensiegeln aus 10 Jahrhunderten, München 1948. Dölger, Regesten – F. Dölger, Regesten der Kaiserurkunden des oströmischen Reiches von 565–1453, 5. Teil – Regesten von 1341–1453, München, Berlin 1965. DOP – Dumbarton Oaks Papers, Washington 1941 sq. Drandakes, Ktitorikh, evpigrafh, – N.B. Drandakes, ~H ktitorikh, evpigrafh, nai?,skou tou/ Mustra/, EEBS 28 (1958) 362‒366. Ducas – Ducas, Historia Turco–Byzantina (1341-1462), ed. V. Grecu, Bucharest 1958. Ђурић, Сумрак – И. Ђурић, Сумрак Византије. Време Јована VIII Палеолога, 1392– 1448, Београд 1984. Ecthesis chronica – S. Lampros, Ecthesis chronica, Amsterdam 1969. EEBS – VEpethri.j e`tairei,aj buzantinw/n spoudw/n, Athene. EHB –The Economic History of Byzantium. From the Seventh through the Fifteenth Century, ed. A. E. Laiou, Dumbarton Oaks Studies XXXIX, Washington D.C. 2002. EO – Échos d’Orient, Kadiköy (1897–1937); Bucarest (1938–1940). Etzeoglou, Églises de Mistra ‒ R. Etzeoglou, Quelques remarques sur les portraits figurés dans les églises de Mistra, JÖB 32/5 (1982) 513‒521. Fassoulakis, Raoul–Ral(l)es – S. Fassoulakis, The Byzantine Family of Raoul–Ral(l)es, Athens 1973. Ферјанчић, Деспоти – Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Београд 1960. Ферјанчић, Деспот Андроник – Б. Ферјанчић, Деспот Андроник Палеолог у Солуну, Зборник Филозофског факултета у Београду X–1 (1968) 227–235. Ферјанчић, Међусобни сукоби – Б. Ферјанчић, Међусобни сукоби последњих Палеолога (1425–1449), ЗРВИ 16 (1975) 131–160. 386 Ферјанчић, Поседи – Б. Ферјанчић, Поседи припадника рода Палеолога, ЗРВИ 17 (1976) 127–164. Ферјанчић, Оглед – Б. Ферјанчић, Оглед о парохијском свештенству у позној Византији, ЗРВИ 22 (1983) 59–118. Ферјанчић, Савладарство – Б. Ферјанчић, Савладарство у доба Палеолога, ЗРВИ 24– 25 (1986) 307–384. Ферјанчић, Византинци у Србији – Б. Ферјанчић, Византинци у Србији прве половине XV века, ЗРВИ 26 (1987) 173–215. Funeral Oration – Manuel II Palaeologus Funeral Oration on his brother Theodore, introduction, text, translation and notes by J. Chrysostomides, Thessalonike 1985. Ganchou, Démètrius Paléologue Cantacuzène – T. Ganchou, Le mésazon Démètrius Paléologue Cantacuzène a–t–il figuré parmi les défenseurs du siege de Constantinople (29 mai 1453)?, REB 52 (1994) 245–272. Ganchou, Sur quelques erreurs – T. Ganchou, Sur quelques erreurs relatives aux derniers défenseurs Grecs de Constantinople en 1453, Qhsauri,smata 25 (1995) 61–82. Ganchou, Autour de Jean VII – T. Ganchou, Autour de Jean VII: Luttes dynastiques, interventions étrangères et résistance orthodoxe à Byzance (1373–1409), Coloniser au Moyen Âge, ed. M. Balard, A. Ducellier, Paris 1995, 367–385. Ganchou, Hélèna Notara Gateliousaina – T. Ganchou, Hélèna Notara Gateliousaina d’Ainos et le Sankt Peterburg Bibl. Publ. Gr. 243, REB 56 (1998) 141–168. Ganchou, Badoer et Batatzès – T. Ganchou, Giacomo Badoer et kyr Théodoros Batatzès chomerchier di pesi à Constantinople (flor. 1401–1449), REB 61 (2003) 49–95. Ganchou, Rachat – T. Ganchou, Le rachat des Notaras après la chute de Constantinople ou les relations « étrangères » de l’élite byzantine au XVe siècle, Migrations et Diasporas Méditerranéennes (Xe–XVe siècles), ed. M. Balard, A. Ducellier, Paris 2002, 149–229. Garland, Mazaris’s Journey to Hades – L. Garland, Mazaris’s Journey to Hades: Further Reflections and Reappraisal, DOP 61 (2007) 183–214. Gerland, Neue Quellen – E. Gerland, Neue Quellen zur Geschichte des lateinischen Erzbistums Patras, Leipzig 1903. Gregoras – Nicephori Gregorae Byzantina historia, II, ed. L. Schopeni, Bonnae 1830. 387 Grélois, Saint‒Jean au Dihippion ‒ J.-P. Grélois, Notes sur la disparition de Saint‒Jean au Dihippion, REB 64‒65 (2006) 369‒372. Grierson, Tombs and Obits ‒ Ph. Grierson, The Tombs and Obits of the Byzantine Emperors (337-1042), with an Additional Note by C. Mango and I. Ševčenko, DOP 16 (1962) 1–63. Guilland, L’éparque – R. Guilland, Etudes sur l’histoire administrative de l’empire byzantine. L’éparque. 1. L’éparque de la ville, Bsl 41 (1980) 17–32, 145–179. Guillou, Archives de Saint-Jean-Prodrome ‒ A. Guillou, Les Archives de Saint-Jean- Prodrome sur le mont Ménécée, Paris 1955. Halecki, Empereur – O. Halecki, Un Empereur de Byzance à Rome. Vinght ans de travail pour l’union des églises et pour la défence de l’Empire d’Orient 1355–1375, Warszawa 1930 (=VR, London 1972). Hannick, Schmalzbauer, Synadenoi – Ch. Hannick, G. Schmalzbauer, Die Synadenoi, JÖB 25 (1976) 125–161. Hatzopoulos, H prw,th poliorki,a – D. Hatzopoulos, H prw,th poliorki,a thj Kwnsantinoupo,lewj apo, touj Oqomanou,j (1394–1402), Athens 2004 (рад објављен као D. Hatzopoulos, Le premier siège de Constantinople par les Ottomans (1394–1402), Montréal 1995, а потом га сам аутор превео на грчки). Hopf, Geschichte – K. Hopf, Geschichte Griechenlands vom Beginn des Mittelalters bis auf unsere Zeit, II, Leipzig 1868. Hunger, Inedita – H. Hunger, Zu den restlichen inedita des Konstantinopler Patriarchatsregisters im Cod. Vindob. Hist. Gr. 48, REB 24 (1966) 58–68. Imber, Ottoman Empire – C. Imber, The Ottoman Empire 1300–1481, Istanbul 1990. Janin, Constantinople – R. Janin, Constantinople byzantine, Paris 1950. Janin, Églises − R. Janin, La géographie ecclésiastique de l’Empire Byzantin, I, tome III: Les églises et les monastères, Paris 1969². JÖB – Jahrbuch der österreichischen byzantinistik. Jorga, Notes – N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l' histoire des croisades au XVe siècle I–IV, Paris 1899–1915. 388 Jorga, Notes V – N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l' histoire des croisades au XVe siècle V, Revue de l'Orient Latin 5 (1897) 108–212; 311–388. Jugie, Lettre – M. Jugie, La lettre de George Amiroutzès au duc de Nauplie Démétrius sur le concile de Florence, Byz 14 (1939) 77–93. Kalligas, Monembasi,a – H. Kalligas, H Buzantinh, Monembasi,a kai oi phge,j thj istori,aj thj, Monembasia 1990. Kaplaneres, Drei familien – S. Kaplaneres, Drei grosse bzantinische familien im dienst der Megale Ekklesia, Diplomarbeit, Geistes–wissenschaftlichen Fakultät, Institut für Byzantinistik, Universität Wien, Wien 1985. Kazhdan, Socijal’nyj sostav – A. P. Kazhdan, Socijal’nyj sostav gospodstvujuščego klassa Vizantii XI–XIII vv, Moskva 1974. Kiousopoulou, Kape,la – T. Kiousopoulou, Stoicei,a thj buzantinh,j endumasi,aj kata, thn u,sterh epoch,. Ta kape,la, To Buza,ntio w,rimo gia allage,j. Epiloge,j, euaisqhsi,ej kai tro,poi e,kfrashj apo. ton 11o ston 15o aiw,na, Praktika, tou 13ou Dieqnou,j Sumposi,ou, ed. Ch. Aggelide, Athene 2004, 187–196. Kiousopoulou, Louka,j Notara,j – T. Kiousopoulou, Louka,j Notara,j: Yh,gmata miaj biografi,aj, Klhto,rion eij mnh,nhn Ni,kou Oikonomi,dh, ed. F. Euaggelatou–Notara, T. Maniate–Kokkine, Athens–Thessalonike 2005, 161–176. Kiousopoulou, Basileu,j – T. Kiousopoulou, Basileu,j h, oikono,moj. Politikh, exousi,a kai ideologi,a prin thn VAlwsh, Athens 2007. Kleinchroniken – Die byzantinischen Kleinchroniken I–III, ed. P. Schreiner, Wien 1975– 1979. Крекић, О Монемвасији – Б. Крекић, О Монемвасији у доба папског протектората, ЗРВИ 6 (1960) 129–135. Krekić, Dubrovnik et le Levant ‒ B. Krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Âge, Paris 1961. Kugéas, Notizbuch – S. Kugéas, Notizbuch eines Beamten der Metropolis in Thessalonike aus dem Anfang des XV Jahrhunderts, BZ 23 (1914), 143–163. Kyritses, Aristocracy – D. Kyritses, The Byzantine Aristocracy in the Thirteenth and Early Fourteenth Centuries, Unpublished PhD Thesis, Harvard 1997. 389 Laiou, Aristocracy ‒ A. E. Laiou, The Byzantine aristocracy in the Palaiologan period: a case of arrested development, Viator 4 (1973) 131‒151. Laiou–Thomadakis, Byzantine Economy – A. E. Laiou–Thomadakis, The Byzantine Economy in the Mediterranean Trade System: Tirtheenth–Fifteenth Centuries, DOP 34–35 (1980–81) 177–222. Laiou, Role of the Women ‒ A. E. Laiou, The Role of the Women in Byzantine Society, JÖB 31/1 (1981) (XVI. Internationaler Byzantinistenkongress Akten I/1) 233‒260. Laiou, Greek merchant – A. E. Laiou, The Greek merchant of the Palaeologan period: A collective portrait, Praktikα , th/j VAkadhmi,aj VAqhnw/n 57 (1982) 96‒132. Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi – S. Lampros, Lakedaimo,nioi bibliogra,foi kai. kth,torej kwdi,kwn kata. tou.j me,souj aivw/naj kai. evpi. tourkokrati,aj, NE 4 (1907) 153–187; 303–357; 492–494. Lampros, Sigi,llion – S. Lampros, Sigi,llion tou/ patria,rcou Swfroni,ou peri. th/j monh/j Taxiarcw/n para. to. Ai;gion kai. to. cwri,on Dhmhtropou,lou, ΝΕ 6 (1909) 289–298. Lampros, Sullogh, – S. Lampros, VEnqumh,sewn h;toi cronikw,n shmeiwma,twn sullogh, NE 7 (1910) 113–278. Lampros, VIsidw,rou evpistolai. ‒ S. Lampros,VIsidw,rou mhtropoli,tou Qessaloni,khj ovktw. evpistolai. avne,kdotoi, NE 9 (1912) 343‒414. Lampros, VEpistolh. – S. Lampros, VEpistolh. Pi,ou b , pro.j VAle,xandron VAsa,nhn, NE 10 (1913) 113–126. Lampros, Su,mmikta – S. Lampros, Su,mmikta, NE 7 (1910) 324‒348; 12 (1915) 371–380; NE 14 (1917) 399‒412. Lampros, Sunqh,kh – S. Lampros, Sunqh,kh metaxu. VIwa,nnou h , Palaiolo,gou kai. tou/ douko.j th/j Beneti,aj Franki,skou Fo,skarh, NE 12 (1915) 153–197. Lampros, Kata,logoj – S. Lampros, Kata,logoj tw/n kwdikw/n tw/n evn VAqhnai/j Biblioqh,kwn plh,n VEqnikh/j, NE 13 (1916) 121–140. Lampros, Goude,lh – S. Lampros, ~O Buzantiako.j oi=koj Goude,lh, NE 13 (1916) 211–221. Laourdas, VIsidw,rou ~Omili,ai ‒ VIsidw,rou VArciepisko,pou Qessaloni,khj ~Omili,ai eivj ta.j e`orta.j tou/ ~Agi,ou Dhmhtri,ou, ed. B. Laourdas, Thessalonike 1954. 390 Laourdas, Sumbouleutiko.j – B. Laourdas, O “sumbouleutiko.j pro.j tou.j Qessalonikei/j” tou/ Manouh.l Palaiolo,gou, Makedonika, 3 (1955) 290–307. Laurent, Une princesse byzantine – V. Laurent, Une princesse byzantine au cloître. Irène– Eulogie Choumnos Paléologine, fondatrice du convent de femmes tou/ Filanqrw,pou Swth/roj, EO 29 (1930) 29–60. Laurent, Sfrantzh/j – V. Laurent, Sfrantzh/j et non Frantzh/j, BZ 44 (1951) 373–378. Laurent, Profession – V. Laurent, La profession de foi de Manuel Boullotès, REB 10 (1952) 60–69. Laurent, Une fondation monastique – V. Laurent, Une fondation monastique de Nicéphore Choumnos. ~H evn KP monh. th/j Qeoto,kou th/j Gorgoephko,ou,” REB 12 (1954) 32–44. Laurent, Origines – V. Laurent, Mélanges I. Les origines princières du patriarche de Constantinople Joseph II (†1439), REB 13 (1955) 131–134. Laurent, Mélikès – V. Laurent, Une famille turque au service de Byzance : les Mélikès, BZ 49 (1956) 347–368. Laurent, Gouverneur – V. Laurent, Mélanges I. Le dernier gouverneur byzantin de Constantinople, REB 15 (1957) 196–206. Laurent, Un agent – V. Laurent, Un agent efficace de l'unité de l'église à Florence, REB 17 (1959) 190‒195. Laurent, Préliminaires – V. Laurent, Le préliminaires du Concile de Florence. Les neuf articles du Pape Martin V et la réponse inédite du Patriarche de Constantinople Joseph II (Oct. 1422), REB 20 (1962) 5–60. Laurent, Familiae – V. Laurent, Familiae augustae Byzantinae, Rezension zu D. I. Polemis, The Doukai und D. M. Nicol, The Kantakouzenoi, BZ 65 (1972) 92–99. Laurent, Trisépiscopat – V. Laurent, Le trisépiscopat du Patriarche Matthieu Ier (1397– 1410). Un grand procès canonique à Byzance au début du XVe siècle, REB 30 (1972) 5– 166. Laurent, Monogrammes – V. Laurent, Monogrammes byzantins pour un hommage, EEBS 39–40 (1972–1973) 325–341. Legrand, VEpita,fioj – E. Legrand, VIwa,nnou tou/ Mo,scou Lo,goj VEpita,fioj evpi. tw|/ Louka|/ Notara/|, Delti,on thj Istorikh,j kai Eqnologikh,j Etairei,aj thj Ella,doj 2 (1887) 413– 424. 391 Lemerle, Juge général – P. Lemerle, Le Juge général des Grecs et la réforme judiciaire d’Andronic III, Mémorial L. Petit, Bucarest 1948, 292–316. Lemerle, Recherches – P. Lemerle, Recherches sur les institutions judiciaires à l’époque des Paléologues, Mélanges H. Grégoire I, Annuaire de l’Inst. de Philol. et d’Hist. orient. et slaves 9 (1949) 369–384. Leontiades, Tarchaneiotai – I. G. Leontiades, Die Tarchaneiotai, Wien 1988 (рукопис магистарског рада). Loenertz, Dominicains byzantins – R.–J. Loenertz, Les dominicains byzantins Théodore et Antoine Chrysobergés et les négociations pour l’union des églises grecque et latine de 1415 à 1430, Byzantina et Franco–Graeca, II, Byzantina et Franco–Graeca, II, Roma 1978, 77– 130. Macrides, Dowry and Inheritance – R. J. Macrides, Dowry and Inheritance in the Late Period: Some Cases from the Patriarchal Register, Eherecht und Familiengut in Antike und Mittelalter, ed. D. Simon, Schriften des Historischen Kollegs, Kolloquien 22. Munich, 1992, 89–98 (=VR 1999). Macrides, Ceremonies and the City – R. Macrides, Ceremonies and the City: The Court in Fourteenth–century Constantinople, Royal Courts in Dynastic States and Empires: A Global Perspective, ed. J. Duindam, T. Artan, M. Kunt, Leiden 2011, 217–235. Macridy, Monastery of Lips – Т. Macridy, The Monastery of Lips and the Burials of the Palaeologi, DOP 18 (1964) 253–278. Magdalino, Byzantine aristocratic oikos – P. Magdalino, The Byzantine Aristocracy XI to XIII Centuries, ed. M. Angold, Oxford 1984, 92–111. Magdalino, Snobbery – The Byzantine Aristocracy XI to XIII Centuries, ed. M. Angold, Oxford 1984, 58–78. Магдалино, Цариград ‒ П. Магдалино, Средњовековни Цариград. Студија о развоју урбаних структура, Београд 2001. Magdalino, Court Society – P. Magdalino, Court Society and Aristocracy, A Social History of Byzantium, ed. J. Haldon, Oxford 2009, 213–232. Majeska, Russian Travelers – G. P. Majeska, Russian Travelers to Constantinople in the Fourteenth and Fifteenth Century, Washington 1984. Makrembolites ‒ I. Ševčenko, Alexios Makrembolites and his ‛Dialogue between the Rich and the Poorʼ, ЗРВИ 6 (1960) 187‒228. 392 Максимовић, Управа – Љ. Максимовић, Византијска провинцијска управа у доба Палеолога, Београд 1972. Malamut, Monastère Saint Jean-Prodrome – E. Malamut, Le monastère Saint Jean- Prodrome de Pétra de Constantinople, Le sacré et son inscription dans l’espace à Byzance et en Occident, ed. M. Kaplan, Paris, 2001, 219–233. Malamut, Au coeur – E. Malamut, De 1299 à 1451. Au coeur des ambassades byzantines, Bizanzio, Venezia e il mondo franco–greco (XII–XV secolo), ed. Ch. Maltezou, P. Schreiner, Venezia 2002, 79–124. Malamut, Ambassades – E. Malamut, Les ambassades du dernier empereur byzantine, Mélanges Gilbert Dagron, Paris 2002, 429–448. Maltezou, Qe,smoj – Ch. Maltezou, O qesmo,j tou en Kwnstantinoupo,lei Benetou, bai?,lou (1268–1453), Athene 1970. Maltezou, Foscari – Ch. Maltezou, Proswpografika. buzantinh/j Peloponnh,sou kai. xenokratou,menou e`llhnikou. cw,oru (me. avformh. to.n fa,kelo Foscari th/j Beneti,aj), Su,mmeikta 5 (1983) 1–27. Maltezou, :Anna Notara/ – Ch. Maltezou, :Anna Palaiologi,na Notara/, mia. tragikh. morfh. avna,mesa sto.n bizantino. kai. to.n ve,o e`llhniko. ko,smo, Venice 2004. Mamones, Ma/rkoj o` Euvgeniko,j – K. G. Mamones, Ma/rkoj o` Euvgeniko,j, bi,oj kai. e;rgon, Qeologi,a 25 (1954) 377–404, 521–575. Mango, Diippion ‒ C. Mango, Le Diippion, Étude historique et topographique, REB 8 (1950) 152‒161. Mango, Monuments ‒ C. Mango, Les monuments de l’architecture du XI siècle et leur signification historique et sociale, TM 6 (1976) 351–365. Manusakas, Act de donation ‒ M. Manusakas, Un acte de donation à l’église Sainte- Kyriakè de Mouchli (1457), TM 8 (1981) 315‒319. Manusakas, :Agnwsta avrguro,boulla ‒ M. I. Manusakas, :Agnwsta avrguro,boulla tou/ Qwma/ Palaiolo,gou kai. avne,kdota benetika. e;ggrafa gia. tou.j feoudalikou.j qesmou.j sth. fragkokratou,menh, buzantinh. kai. benetokratou,menh Pelopo,nnhso, Praktika. VAkadhmi,aj VAqhnw/n 59 (1984) 343‒357. Matschke, Rolle – K.– P. Matschke, Rolle und Aufgaben des Gouverneurs von Konstantinopel in der Palaiologenzeit, Byzantinbulgarica 3 (1969) 81–101. 393 Matschke, Fortschritt ‒ K.‒P. Matschke, Fortschritt und Reaktion in Byzanz im 14. Jahrhundert. Konstantinopel in der Bürgerkriegsperiode von 1341 bis 1354, Berlin 1971. Matschke, Ankara – K.– P. Matschke, Die Schlacht bei Ankara und das Schicksal von Byzanz. Studien zur spätbyzantinischen Geschichte zwischen 1402 und 1422, Weimar 1981. Matschke, Late Byzantine Kephalai – K.–P. Matschke, Notes on the Economic Establishment and Social Order of the Late Byzantine Kephalai, BF 19 (1993) 139-143. Matschke, Notaras Family – K.–P. Matschke, The Notaras Family and its Italian connections, DOP 49 (1995) 59–72. Matschke, Personengeschichte – K.–P. Matschke, Personengeschichte, Familiengeschichte, Sozialgeschichte: Die Notaras im späten Byzanz, Oriente e Occidente tra Medioevo ed Età Moderna. Studi in onore di Geo Pistarino a cura di Laura Balletto, vol. II, Genova 1997, 787–812. Matschke, Fall vom Konstantinopel – K.–P. Matschke, Der Fall vom Konstantinopel in der Rechnungsbüchern der genuesischen Statsschuldenverwaltung, POLUPLEUROS NOUS. Miscellanea für Peter Schreiner zu seinem 60. Geburstag, ed. C. Scholz, G. Makris, München–Leipzig 2000, 203–222. Matschke, Builders and Buildings – K.–P. Matschke, Builders and Buildings in Late Byzantine Constantinople, Byzantine Constantinople. Monuments, Topography and Everyday Life, ed. N. Necipoğlu, Leiden 2001, 316–328. Matschke, Tinnefeld, Gesellschaft – K.– P. Matschke, F. Tinnefeld, Die Gesellschaft im späten Byzanz: Gruppen, Strukturen und Lebensformen, Cologne, Weimar, Vienna 2001. Matschke, Commerce – K.– P. Matschke, Commerce, Trade, Markets, and Money: Thirteenth–Fifteenth Centuries, EHB 771–806. Matses, To,koj – N. P. Matses, ~O to,koj evn th/ nomologi,a| tou/ patriarcei,ou Kwnstantinoupo,lewj kata. tou.j id , kai. ie , aivw/naj, EEBS 38 (1971) 71–83. Mazaris – Mazaris’s Journey to Hades, ed. L. Westerink et alii, Seminar Classics 609, State University of New York and Buffalo 1975. Мазарис – Оде Мазарис на онај свет. Византијска сатира, прев. Д. Јевтић, Београд 2004. 394 Meliarakes, Oikoge,neia Mamwna, – A. Meliarakes, Oikoge,neia Mamwna,: Istorikh, kai genealogikh, mele,th thj oikoge,neiaj Mamwona, apo, thj emfani,sewj auth,j en th istori,a me,cri sh,meron (1248–1902), Athene 1902. Melvani, Renforcement – N. Melvani, Renforcement du lignage et alliances familiales: le témoignage des monuments funéraires, Stratégies familiales dans le monde gréco–latin des XIIIe–XVe siècles, Actes de la journée d’études de Rouen, 12. mai 2007, ed. G. Grivaud, Rouen 2010 (у штампи). Melville–Jones, Seven Accounts – The Siege of Constantinople 1453: Seven Contemporary Accounts, transl. J. R. Melville–Jones, Amsterdam 1972. Mercati, Notizie – G. Mercati, Notizie di Procoro e Demetrio Cidone, Manuele Caleca e Teodoro Meliteniota ed altri appunti per la storia della teologia e della litteratura bizantina del secolo XIV (Studi e Testi 90), Vatican 1937. Mergiali–Sahas, Byzantine Ambassador – S. Mergiali–Sahas, A Byzantine Ambassador to the West and his Office during the Fourteenth and Fifteenth Centuries: A Profile, BZ 94 (2001) 588-604. Mertzios, Mnhmei/a – K. D. Mertzios, Mnhmei/a makedonikh/j i`stori,aj, Thessalonike 1947. Mertzios, Peri. tw/n diafu,gontwn – K. D. Mertzios, Peri. tw/n evk Kwnstantinoupo,lewj diafu,gontwn to. 1453 Palaiolo,gwn kai. avpobibasqe,ntwn eivj Krh,thn, Actes du XIIe Congrès international d’études byzantines, II, Belgrade 1964, 171–176. Мешановић, Јован VII – С. Мешановић, Јован VII Палеолог, Београд 1996. Мешановић, Последњи век – С. Мешановић, Последњи век византијске Селимврије, ЗРВИ 37 (1998) 259–272. Meyer, Bruchstücke – Ph. Meyer, Bruchstücke zweier typika ktetorika, BZ 4 (1895) 45–58. Millet, Inscriptions byzantines – G. Millet, Inscriptions byzantines de Mistra, Bulletin de Correspondance Hellénique 23 (1899) 97‒156. Millet, Inscriptions – G. Millet, Inscriptions inédites de Mistra, Bulletin de Correspondance Hellénique 30 (1906) 453‒466. Mioni, Inedita cronaca bizantina – E. Mioni, Una inedita cronaca bizantina (dal Marc. gr. 595), Rivista di studi bizantini e slavi, Miscellanea Agostino Pertusi, tomo I (1981), Bologna 1981, 71–87. 395 MM - F. Miklosich, J. Müller, Acta et diplomata graeca medii aevi sacra et profana, I-V, Vindobonae 1860-1887. Mohler, Bessarion ‒ L. Mohler, Cardinal Bessarion, III, Paderborn 1942. Morris, Powerful and the poor – R. Morris, The powerful and the poor in tenth-century Byzantium: Law and Reality, Past and Present 73 (Nov. 1976) 3–27. Morris, Aristocracy and the Monasteries – R. Morris, The Byzantine Aristocracy and the Monasteries, The Byzantine Aristocracy IX to XIII centuries, ed. M. Anglod, London 1984, 112–137. Мошин, Акти – В. Мошин, Акти из светогорских архива, Споменик српске краљевске академије 91 (1939) 153–260. Mouriki, Wall Paintings of Pantanassa – D. Mouriki, The Wall Paintings of Pantanassa at Mistra: Models of a Painters’ Workshop in the Fifteenth Century, The Twilight of Byzantium, ed. S. Ćurčić, D. Mouriki, Princeton 1991, 217–231. NE – Ne,oj ~Ellhnomnh,mwn, Athens 1904–1927. Necipoğlu, Aristocracy – N. Necipoğlu, The Aristocracy in Late Byzantine Thessalonike: A Case Study of the City’s Archontes (Late 14th and Early 15th Centuries), DOP 57 (2003) 133–151. Necipoğlu, Byzantium – N. Necipoğlu, Byzantium between the Ottomans and the Latins. Politics and Society in the Late Empire, Cambridge 2009. Nicol, Kantakouzenos – D. M. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100–1460. A Genealogical and Prosopographical Study, Washington 1968. Nicol, Addenda – D. M. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos: Some Addenda and Corrigenda, DOP 27 (1973) 309–315. Nicol, Dermokaites – D. M. Nicol, The Byzantine Family of Dermokaites circa 940–1453, Bsl 35/1 (1974) 1–11. Николић, Српска држава ‒ М. Николић, Српска држава у делу византијског историчара Дуке, ЗРВИ 44/2 (2007) 481‒491. Nikolić, Georgios Sphrantzes ‒ M. Nikolić, Georgios Sphrantzes or how to become an archon in Byzantium in the XV century, ЗРВИ 47 (2010) 277‒289. 396 Николић, Византијски писци – М. Николић, Византијски писци о Србији (1402–1439), Београд 2010. Николић, Архонти и религиозне задужбине ‒ М. Николић, ~H tou/ Qeou/ dia. tw/n avrco,ntwn promh,qeia – византијски архонти XV века и религиозне задужбине. Два примера, ЗРВИ 49 (2012) 365‒380. Obolensky, Embassy to Russia – D. Obolensky, A Byzantine grand embassy to Russia in 1400, BMGS 4 (1978) 123–132. ODB – The Oxford Dictionary of Byzantium, vol. I–III, New York, London 1991. OCP – Orientalia christiana periodica, Roma. Oikonomidès, Hommes d’affaires – N. Oikonomidès, Hommes d’affaires grecs et latins à Constantinople (XIIIe-XVe siècles), Montreal 1979. Oikonomidès, Deblitzenoi – N. Oikonomidès, The properties of the Deblitzenoi in the fourteenth and fifteenth centuries, Charanis Studies: Essays in Honor of Peter Charanis, ed. A. E. Laiou–Thomadakis, New Brunswick, New York 1980, 176–98. Oikonomides, Byzantine Diplomacy – N. Oikonomides, Byzantine Diplomacy, A. D. 1204– 1453: means and ends, Papers from the Twenty-fourth Spring Symposium of Byzantine Studies, Cambridge, March 1990, ed. J. Shepard, S. Franklin, Aldershot 1992, 73‒88. Oikonomides, Content ‒ N. Oikonomides, The Content of the Byzantine House from the Eleventh to the Fifteenth Century, DOP 44 (1990) 205‒214. Oikonomidès, Byzantine Overlord – N. Oikonomidès, The Byzantine Overlord of Genoese Possessions in Romania, Porphyrogenita. Essays on the History and Literature of Byzantium and the Latin East in Honor of Julian Chrysostomides, ed. Ch. Dendrinos, J. Harris, London 2003, 235–238. Острогорски, Пронија ‒ Г. Острогорски, Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и јужнословенским земљама, Београд 1951. Острогорски, Серска област – Г. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965. Острогорски, Византија, вазална држава – Г. Острогорски, Византија, вазална држава Турског Царства, Сабрана дела III, Београд 1970, 377–389. Ostrogorsky, Aristocracy ‒ G. Ostrogorsky, Observations on the Aristocracy in Byzantium, DOP 25 (1971) 1‒32. 397 Papadopoulos, Versuch – A. Th. Papadopoulos, Versuch einer Genealogie der Palaiologen, München 1938. Parani, Identity and Dress – M. G. Parani, Cultural Identity and Dress: The Case of Late Byzantine Ceremonial Costume (with eight plates), JÖB 57 (2007) 95–134. Pavlikianov, Aristocracy – C. Pavlikianov, The medieval aristocracy on Mount Athos. The philological and documentary evidence for the activity of Byzantine, Georgian and Slav aristocrats and eminent churchmen in the monasteries of Mount Athos from the 10th to the 15th century, Sofia 2001. Pertusi, Caduta ‒ A. Pertusi, La Caduta di Constantinopoli I‒II, Milano 1976. PG – Patrologiae cursus completus, series graecolatina, ed. J. P. Migne, Paris 1857–1866. PLP – Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, Wien 1976 sq. Polemis, Doukai – D. Polemis, The Doukai, London 1968. Politis, Schreiberschule − L. Politis, Eine Schreiberschule im Kloster tw/n ~Odhgw/n, BZ 51 (1958) 17−36. ПП − Palaiolo,geia kai, Peloponnhsiaka, I–IV, ed. Sp. Lampros, Athena 1912–1930. Preger, Scriptores ‒ T. Preger, Scriptores originum Constantinopolitanarum, III, Leipzig 1907. Pseudo–Kodinos – Pseudo–Kodinos. Traité des offices, ed. J. Verpeaux, Paris 1966. Pseudo–Phrantzes – Pseudo–Phrantzessive Macarios Melissenos. Cronicon 1258–1481 (in Georgios Sphrantzes Memorii 1401–1477, ed. V. Grecu, Bucuresti 1966). Радић, Време Јована V – Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Београд 1993. REB – Revue des études byzantines, Bucaresti–Paris 1943 sq. Reinsch, Lieber der Turban – D. R. Reinsch, Lieber der Turban als was? Bemerkungen zum Dictum des Lukas Notaras, FILELLHN. Studies in Honour of Robert Browning, ed. C. N. Constantinides, N. M. Panagiotakes, E. Jeffreys, A. D. Angelov, Venice 1996, 377–389. Runciman, Notaras – S. Runciman, Lucas Notaras, gambro,j basile,wj, Polychronion. Festschrift F. Dölger, Heidelberg 1966, 447–449. 398 Sathas, Mnhmei/a – K. N. Sathas, Mnhmei/a ~Ellhnikh/j ~Istori,aj. Documents inédits relatifs à l’histoire de la Grèce au moyen âge, I–IX, Paris 1880–1890. Schilbach, Hypotyposis – E. Schilbach, Die Hypotyposis der KAQOLIKOI KRITAI TWN RWMAIWN vom Juni 1398 (?), BZ 61 (1968) 64–70. Schiró, Cronaca dei Tocco – G. Schiró, Cronaca dei Tocco di Cefalonia, Roma 1975. Schlib, Embroidered Aëres and Epitaphioi ‒ H. Schlib, Byzantine Identity and its Patrons: Embroidered Aëres and Epitaphioi of the Palaiologan and Post‒Byzantine Periods, Indiana University 2009 (необјављена докторска дисертација). Schmalzbauer, Tornikoi ‒ G. Schmalzbauer, Die Tornikoi in der palaiologezeit. Prosopographische Untersuchung zu einer byzantinischen Familie, JÖB 18 (1969) 115‒135. Scholarios, Œuvres complètes – Œuvres complètes de Georges (Gennadios) Scholarios, ed. L Petit, H. A Sideridès, M. Jugie, 8 vols, Paris 1928–36. Smyrlis, State, Land and Private Property ‒ K. Smyrlis, The State, the Land and Private Property. Confiscating Monastic and Church Properties in the Palaiologan Period, Church and Society in Late Byzantium, ed. D. G. Angelov, Western Michigan University 2009, 58‒87. Sfranze, Cronaca – Giorgio Sfranze, Cronaca, a cura di R. Maisano, Roma 1990. Soteriu, ~H eivkw.n tou/ Palaiolo,gou ‒ G. Soteriu, ~H eivkw.n tou/ Palaiolo,gou th/j monh/j tou/ Mega,lou Sphlai,ou, VArcaiologiko.n Delti,on 4 (1918) 30‒44. Spandugnino – Theodoro Spandugnino, patritio Constantinopolitano, de la origine degli imperatori Ottomani, ordini de la corte, forma del guerreggiare loro, religione, rito et costumi de la natione, Sathas, Mnhmei/a, IX, 135–261. Spieser, Inscriptions – J. M. Spieser, Les inscriptions de Thessalonique, TM 5 (1973) 145– 180. Stamires, VEpigrafh. tou/ Kroko,ntilou ‒ G. A. Stamires, ~H evpigrafh. tou/ Kroko,ntilou, Peloponnhsiaka, 3–4 (1958–1959) 84–86. Stavrides, Sultan of Vezirs – Th. Stavrides, The Sultan of Vezirs. The Life and Times of the Ottoman Grand Vezir Mahmud Pasha Andjelović (1453–1474), Leiden, Boston and Cologne 2001. 399 Svoronos, Serment – N. G. Svoronos, Le serment de fidélité a l’Empereur byzantin et sa signification constitutionnelle, REB 9 (1951) 106–142. Syropoulos – Les „Mémoires“ du Grand Ecclésiarque de l’Eglise de Constantinople Sylvestre Syropoulos sur le concile de Florence (1438‒1439), éd. par V. Laurent, Paris 1971. Tafrali, Topographie – O. Tafrali, Topographie de Thessalonique, Paris 1913. Talbot, Byzantine Family - A. M. Talbot, The Byzantine Family and Monastery, DOP 44 (1990) 119‒129. The Siege and the Fall – The Siege and the Fall of Constantinople in 1453: Historiography, Topography and Military Studies, ed. M. Philippides, W. K. Hanak, Ashgate 2012. Theocharides, Buzantinoi. kaqolikoi. kritai. ‒ G. Theocharides, Te,ssarej Buzantinoi. kaqolikoi. kritai. lanqa,nontej evn buzantinw|. gnwstw|/ keime,nw|, Makedonika. 4 (1955‒1960) 495–500. Theocharides, Tzampla,kwnej – G. I. Theocharides, Oi`Tzampla,kwnej, Makedonika, 5 (1963) 125–183. Thiriet, Régestes – F. Thiriet, Régestes des délibérations du Sénat de Venise concernant la Romanie, I–III Paris–La Haye 1958–1961. Thomas, Private religious foundations – J. P. Thomas, Private religious foundations in Byzantine Empire, Washington D.C. 1987. TM – Travaux et Mémoires, Paris. Tomadakes, Gew,rgioj VAmirou,tzhj – N. B. Tomadakes, VEtou,rkeusen o` Gew,rgioj VAmirou,tzhj, EEBS 18 (1948) 99–143. Thomadakes, Brue,nnioj ‒ N. Thomadakes, VIwsh.f tou/ Bruenni,ou Dhmhgori,a Suntomwta,th Peri. tou/ th/j Po,lewj avnakti,smatoj, Peri. ~Alw,sewj th/j Kwnstantinoupo,lewj, Thessalonike 1993. Topping, Latins on Lemnos ‒ P. Topping, Latins on Lemnos Before and After 1453, Continuity and Change in Late Byzantine and Early Ottoman Society, Birmingham, ed. A. Bryer, H. Lowry, Washington D.C. 1986. Trapp, Identifizierung – E. Trapp, Zur identifizierung der personen in der Hadesfahrt des Mazaris, JÖB 18 (1969) 95–99. 400 Trapp, Asanen – E. Trapp, Beiträge zur Genealogie der Asanen in Byzanz, JÖB 25 (1976) 163–177. Trapp, Probleme ‒ E. Trapp, Probleme der Prosopographie der Palaiologenzeit, JÖB 27 (1978) 181‒201. Trone, Constantinopolitan Double Monastery ‒ R. Trone, A Constantinopolitan Double Monastery of the XIV Century: The Philanthropic Savior, Byzantine Studies/Études byzantines 10 (1983) 81–87. Underwood, Kariye Djami ‒ P. A. Underwood, The Kariye Djami, Princeton 1975. ВВ – Византийский временник. Verpeaux, Contribution – J. Verpeaux, Contribution à l’étude de l’administration byzantine: O mesa,zwn, Bsl 16 (1955) 270–296. Verpeaux, Oikeioi – J. Verpeaux, Les oikeioi. Notes d’histoire institutionnelle et sociale, REB 23 (1965) 89–99. Verpeaux, Hiérarchie – J. Verpeaux, Hiérarchie et préséances sous les Paléologues, TM 1 (1965) 421–437. VR – Variorum reprints, London (Collected Studies Series, London). Walter, Hadesfahrt – R. Walter, Zur Hadesfahrt des Mazaris, JÖB 25 (1976) 195–206. Woodhouse, Plethon – C. M. Woodhouse, George Gemistos Plethon, the Last of the Hellenes, Oxford, New York 1986. Zachariadou, Lo,gia – E. Zachariadou, Ta lo,gia kai o qa,natoj tou Louka, Notara, Rodw,nia. Timh, ston M. I. Manou,saka, I, Rethymno 1994, 135–146. Zakythinos, Despotat – D. A. Zakythinos, Le Despotat grec de Moreé I–II, edition revue et augmentée par Ch. Maltézou, London Variorum 1975. Zesios, VEpigrafai. – К. Zesios, VEpigrafai. cristianikw/n cro,nwn th/j ~Ella,doj, Buzanti,j 1 (1909) 422–460, 541–556. Ziegler, Briefe Isidors von Kiev – A. V. Ziegler, Die restlichen vier unveröffentlichen briefe Isidors von Kiev, OCP 18 (1952) 135–142. ЗРВИ – Зборник радова Византолошког института, Београд 1952 сл. 401 Живојиновић, Аделфати ‒ М. Живојиновић, Аделфати у Византији и средњовековној Србији, ЗРВИ 11 (1968) 241‒270. Живојиновић, Болница – М. Живојиновић, Болница краља Милутина у Цариграду, ЗРВИ 16 (1975) 105–117. Живојиновић, Драгаши и Света Гора – М. Живојиновић, Драгаши и Света Гора, ЗРВИ 43 (2006) 53–54. Биографија аутора Маја Николић рођена је 13. маја 1973. године у Београду, где је завршила основну и средњу школу. Дипломирала је на Филозофском факултету 2002., на Катедри за историју Византије, где је завршила и постдипломске студије 2007. године, одбранивши магистарску тезу ‟Византијски извори о српским земљама (1402-1439)”. Запослена је на истом факултету од 2003. као асистент‒приправник, а од 2008. године као асистент на Катедри за историју Византије. Похађала је школе новогрчког језика у Солуну (2003) и Атини (2008, 2011) и била је стипендиста фондације ‟Александер С. Оназис” (2009‒2010). Истраживала је у Centre de rechercher d' Histoire et de Civilisation de Byzance, Paris, у оквиру српско–француског научног пројекта ‟Павле Савић”. Учествовала је на више међународних и националних научних конференција (IV национална конференција византолога, Београд 2005; XXI International Congress of Byzantine Studies, London 2006; Слика другог у византијском свету, у организацији Филозофског факултета у Београду и Универзитета Париз IV–Сорбона, Београд 2007; Српско-бугарска узајамност у византијском свету XIII века, Београд 2008; Between Worlds: The Union of Florence, Клуж-Напока, Румунија 2009; Before and After the Fall ‒ Center and Peripheries of the Byzantine World in the Turbulent Times Before and After the Conquest of Constantinople in 1204 and 1453, Београд 2012). Објавила је једну књигу (Византијски писци о Србији (1402‒1439), Београд 2010) и десетак чланака у угледним стручним часописима. Сарадник је на научним пројектима ‟Традиција, иновација и идентитет у византијском свету” и ‟Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Србија и Бугарска од IX до XV века” које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Прилог 1. Изјава о ауторству Потписани-а МајаНиколић број уписа _______________________________ Изјављујем да је докторска дисертација под насловом Византијска аристократија у XV веку • резултат сопственог истраживачког рада, • да предложена дисертација у целини ни у деловима није била предложена за добијање било које дипломе према студијским програмима других високошколских установа, • да су резултати коректно наведени и • да нисам кршио/ла ауторска права и користио интелектуалну својину других лица. Потпис докторанда У Београду, 7.6.2013. Маја Николић Прилог 2. Изјава o истоветности штампане и електронске верзије докторског рада Име и презиме аутора Маја Николић Број уписа __________________________________________________________ Студијски програм ____________________________________________________ Наслов рада Византијска аристократија у XV веку Ментор _____________________________________________________________ Потписана _ Маја Николић ______________________________________ изјављујем да је штампана верзија мог докторског рада истоветна електронској верзији коју сам предао/ла за објављивање на порталу Дигиталног репозиторијума Универзитета у Београду. Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског звања доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране рада. Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду. Потпис докторанда У Београду, 7.6.2013. Маја Николић Прилог 3. Изјава о коришћењу Овлашћујем Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ да у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом: Византијска аристократија у XV веку која је моје ауторско дело. Дисертацију са свим прилозима предао/ла сам у електронском формату погодном за трајно архивирање. Моју докторску дисертацију похрањену у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла. 1. Ауторство 2. Ауторство - некомерцијално 3. Ауторство – некомерцијално – без прераде 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима 5. Ауторство – без прераде 6. Ауторство – делити под истим условима (Молимо да заокружите само једну од шест понуђених лиценци, кратак опис лиценци дат је на полеђини листа). Потпис докторанда У Београду, 7.6.2013. Маја Николић