УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ Ивана П. Равић ЦРКВА И ДРЖАВА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ОД XI ДО XIII ВЕКА (докторска дисертација) Београд 2013. UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOSOPHY Ivana P. Ravić CHURCH AND STATE IN THE SERBIAN LANDS FROM THE 11TH TO THE 13TH CENTURY (Doctoral Dissertation) Belgrade 2013. ПОДАЦИ О МЕНТОРУ И ЧЛАНОВИМА КОМИСИЈЕ ЗА ОЦЕНУ И ОДБРАНУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Ментор: проф. др Ђорђе Бубало ванредни професор, Универзитет у Беогарду, Филозофски факултет Чланови комисије: ___________________________________ ___________________________________ ___________________________________ ___________________________________ ___________________________________ ___________________________________ Датум одбране докторске дисертације: ______________________________ ЦРКВА И ДРЖАВА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ОД XI ДО XIII ВЕКА Резиме У раду се обрађује однос цркве и државе на простору српских земаља у периоду од ΧΙ до XIII века. Термин црква односи се на канонски и историјски утемељене црквене организације и на канонски непризнате јеретичке покрете и заједнице. Под термином држава подразумева се сваки облик државне власти (непосредне и посредне) која је у датом хронолошком оквиру деловала на простору српских земаља (Србије, Дукље, Травуније, Захумља и Босне). Хронолошки је рад ограничен на период од ΧΙ до ΧΙΙΙ века, али су неки историјски процеси имали корене у претходним епохама, те се у раду пажња посвећује, у мери у којој је то неопходно, и њима. Кроз истраживање односа цркве и државе на простору српских земаља циљ је да се дође до одговара на питања као што је време настанка појединих римокатоличких архиепископија – Дубровачке и Барске, да се испита утицај православних, византијских цркава (Драчке митрополије и Охридске архиепископије) на реченом подручју, прецизира време настанака Српске архиепископије, прикаже њена организација и развој, затим да се утврди време јављања, ширења, начин деловања и устројства јереси (богумилске и патаренске), посматрајући све то у контексту политичких збивања која су пратила сваки од ових процеса. Кључне речи: црква, држава, српске земље, Дубровник, Бар, архиепископија, папске повеље, Сава Немањић, јерес, средњи век Научна област: Историја Ужа научна област: Историја српског народа у средњем веку УДК: 322(497.11)″10–12″ CHURCH AND STATE IN THE SERBIAN LANDS FROM THE 11TH TO THE 13TH CENTURY Summary The dissertation analyzes the relationship between church and state in the Serbian lands between the 11th and 13th centuries. The term church refers to the canonically and historically rooted church organizations as well as to the unrecognized heretical movements and communities. The term state means any form of temporal authority (direct and indirect), which was operating on the territory of Serbian lands (Serbia, Dioclea, Travunia, Zachulmia and Bosnia) in the given chronological framework. Chronologically, the work is limited to the period from the 11th to the 13th century, but some historical processes had their roots in earlier epochs, and that is why they were also given some necessary attention in the work. By exploring the relationship between church and state in the Serbian lands, the goal is to get to the answers to questions such as the time of the establishment of certain Roman Catholic archdioceses – that of Ragusa and of Antivari, to examine the influence of the Orthodox, Byzantine churches (the Metropolitanate of Dyrrhachium and the Archbishopric of Ohrid) in the said area, to determine more precisely the time of the emergence of the Serbian Archbishopric, to present its organization and development, and then to determine the time of occurrence, spread, way of action and organization of heresy (Bogomil and Patarin), observing all of that through the context of the political events that accompanied each of these processes. Keywords: church, state, Serbian lands, Ragusa, Antivari, archbishopric, papal charters, Sava Nemanjić, heresy, Middle Ages Scientific Field: History Specific Field of Research: History of the Serbian people in the Middle Ages UDC: 322(497.11)″10–12″ САДРЖАЈ Предговор....................................................................................................1 Увод Политичка и црквена организација Римског царства на Балкану од IV до VII века....................................................................................................6 Долазак Словена и промене у црквеној организацији које су њиме условљене...................................................................................................14 Јачање и ширење Цариградске патријаршије на Балкану у VIII и IX веку и реакција римске цркве...................................................................21 1) Између Рима и Цариграда (XI и прва половина XII века) Обнова црквених средишта у IX и X веку: Сплит, Дубровник, Драч и Бугарска......................................................................................................25 Византијска власт и развој Охридске архиепископије..........................66 Приморски црквени центри у условима византијске власти, српске борбе за самосталност и збивања на Западу...........................................97 Босна на Истоку и Западу.......................................................................125 2) Верске размирице и (не)моћ државе (друга половина ΧΙΙ и почетак ΧΙΙΙ века) Православље и јерес у држави Стефана Немање.................................132 Римокатоличанство у приморским градовима између Дубровника и Бара...........................................................................................................167 Правоверје и појава јереси у Босни.......................................................203 3) Modus vivendi: Од сукоба до суживота (XIII век) Оснивање и уређење Српске архиепископије......................................221 Разрешење спора дубровачке и барске цркве.......................................272 Босанска црква: крстјани и крсташи.....................................................309 Епилог......................................................................................................339 Закључак.................................................................................................367 Библиографија.......................................................................................383 Списак скраћеница чешће навођених наслова.....................................404 Прилози...................................................................................................424 Биографија аутора................................................................................430 1 Предговор У докторској дисертацији Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века обрађује се однос и међусобна условљеност цркве и државе на подручју српских земаља у периоду од XI до XIII века. Термин црква односи се како на правоверне, канонски и историјски утемељене црквене организације (православну и римокатоличку) тако и на канонски непризнате јеретичке покрете и заједнице. Под термином држава подразумева се сваки облик државне власти која је у датом хронолошком оквиру деловала на простору српских земаља и утицала на црквене прилике. Дакле, посматра се пре свега непосредна власт над одређеном територијом, али се узимају у обзир и ситуације у којима она делује као подређена и некој другој, врховној, власти. То укључује непосредну и посредну византијску власт у српским земљама, дукљанску државу, државу српских великих жупана и краљева, босанских банова, хумских кнежева, као и утицај страних држава, пре свега Дубровника, Млетака, Угарске и Бугарске. Однос цркве и државе у поменутом раздобљу испољава се на више различитих нивоа: кроз утицај државе на образовање црквених седишта и опсег њихове јурисдикције (на пр. бугарске цркве, Барске архиепископије, Српске архиепископије), или пак кроз њен утицај на институционализовање јеретичког покрета, какав је био случај у Босни; кроз утицај државе на верске прилике; кроз њен утицај на културну делатност унутар цркве. С друге стране црква је често утицала на спољнополитичку оријентацију владара, али исто тако је црква, на пр. православна и римокатоличка, делила државу, или пак читаво поднебље, у верском погледу. Ипак, осим истраживања тих појава у раду се посматра и узајамни утицај православних, римокатоличких и јеретичких центара који су се одвијали мимо домашаја државне политике. Територија на којој се посматра однос цркве и државе ограничена је на простор српских земаља: Србију, Дукљу, Травунију, Хум и Босну, а раздобље у коме се тај однос посматра на време од XI до XIII века. У раду се стога догађаји на сваком од поменутих простора обрађују као посебна географско–хронолошка целина. Период истраживања ограничен је на речено раздобље, уз неизоставан преглед ранијих догађаја који су директно утицали на потоње (римска 2 администартивна и црквена организација, долазак Словена, њихова христијанизација и обликовање нових политичких и црквених оквира). За доњу хронолошку границу узет је XI век. Управо тада почиње реорганизација византијске власти на Балкану и интензивнија борба Срба за стварање самосталних држава. Са друге стране, у верском смислу то је период када бугарска црква оличена у Охридској архиепископији налази своје место у новом византијском поретку на Балкану, али и време појачаног деловања јеретичких заједница на Балкану, као и првих посведочених (фалсификованих или не) аката која отварају сукоб барске и дубровачке цркве. Горња хронолошка граница којом је тема ограничена је XIII век. Будући да се прати више црквених и политичких оквира тешко је пронаћи заједничку, прецизну хронолошку границу. Стога, у унутрашњости Србије процеси се прате до 1282–1299. г. када су границе јурисдикције Српске архиепископије, која је утемељена 1219. г., знатно проширене; у Приморју је коначно 1255. г. окончан дуготрајни спор дубровачке и барске цркве; ускоро, међутим, настаје нови спор, Бара и Котора, око јурисдикције над католицима у залеђу, али ће он обележити тек наредни век, те ће се само дати благи осврт на његове почетке; у Босни су јеретици превладали над католичком црквом, те се босански епископ морао повући у Угарску средином XIII века (Ђаково, дан. Славонија), док једини легитимни представници католичке цркве у Босни од 1291. г. постају фрањевци, наместо доминиканаца. Дакле, до краја XIII века процеси започети у претходна два столећа добијају свој епилог и стање које је тиме успостављено опстаће до краја средњег века. Црква и држава без обзира на начелну раздвојеност пресудно утичу једна на другу. Након насељавања Словена упоредо са њиховом христијанизацијом на простору Балкана долази до сукобљавања интереса византијске и римске цркве те у IX и X веку долази до ширења утицаја старих црквених средишта – Дубровника, Сплита и Драча, а Цариградска патријаршија христијанизациом Бугарске и оснивањем бугарске цркве ствара чврсте позиције према централном делу српских земаља. Сплитска архипископија је имала јурисдикцију над Захумљем и Травунијом, све до оснивања Дубровачке архиепископије средином X века, када су се те две кнежевине нашле под њеном јурисдикцијом. Дубровачка црква је највероватније након великог раскола проширила своју власт и на подручје 3 кнежевине Дукље, која је до тада била у саставу византијске цркве оличене у Драчкој митрополији. На простору Србије у ужем смислу јурисдикцију је имала бугарска црква која је опстала и након Самуилових освајања да би у време цара Василија II, када је дошло до обнове византијске власти на простору северног Балкана, прерасла у Охридску архиепископију, а у којој се, као и у време династије Вишеславића, тако и у време Војислављевића, налазила рашка епископја. Простор Босне је највероватније делио судбину Србије у црквеном погледу све до политичког осамостаљења, када се и она нашла у оквиру дубровачке цркве. У Дукљи се средином XII века наилази на прве трагове тежње за црквеном самосталношћу у односу на Дубровник, што је у држави Вукана Немањића прерасло у фактичко стање 1199. г., јер је тада на сабору у Бару основана Барска архиепископија. Путем осамостаљења кренула је и српска црква, која је нарочито ојачала у време првих Немањића, те је залагањем Саве Немањића створена Српска архиепискоија 1218/1219. г., тако што је издвојена из Охридске архиепископије. Крајем прве половине XIII века отпочиње и парница дубровачке и барске цркве око јурисдикције над дукљанским градовима, која је вођена пред папском куријом. Босна се пак на прелазу из XII у XIII век суочава са појавом јеретика чије деловање, за разлику од Србије, није успела да спречи. Босна је устукнула пред јеретицима понекад из немоћи државе, понекад из користи, а све је то утицало да се правоверна римокатоличка црква повуче са тог простора, те се и само седиште босанске епископије нашло изван њених граница, у Ђакову, тадашњој Угарској. Од тог тренутка јерес у Босни могла је неометано да делује. Период у коме се посматра однос цркве и државе у српским земљама релативно је добро покривен историјским изворима. Користе се домаћи извори, затим византијски и извори западне провенијенције. Природа тих извора је различита, али свакако предњаче документарни у односу на наративне. Срећна околност је та што се они најчешће односе на исту материју због чега се она може потпуније сагледати. Од документарних извора у највећој мери се користе писма. Сачуване су обимне кореспонденције између папа и његових суфрагана, односно папа и представника световне власти, као и обимне преписке које су водили охридски архиепископи Теофилакт и Димитрије Хоматин. Користе се и повеље, натписи, материјални остаци као и епископски спискови (Notitiae episcopatuum) 4 византијске, римске и српске цркве. Најзначајније збирке у којима је објављена дипломатичка грађа, а које се користе у раду су: Acta Albaniae, више томова Diplomatičkоg zbornika Т. Смичикласа, затим Diplomatički zbornik који је настао трудом И. Кукуљевића, као и едиције А. Тајнера, Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia и Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia. Незаобилазни су и регистри папских писама папа Гргура VII и Иноћентија III. Акта охридских архиепископа Теофилакта и Димитрија Хоматина користе се према новим издањима П. Готјеа и Г. Принцинга. Од великог значаја су и домаће збирке изворне грађе: Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, који је настао залугом В. Мошина, С. Ћирковића и Д. Синдика, као и збирке А. Соловјева и Љ. Стојановића. Што се тиче наративних извора, највише се користе српска средњовековна житија (Житија Св. Симеона, Житија Св. Саве, Животи краљева и архиепископа српских – Данилов зборник) и службе, затим словенски и византијски списи који говоре о јереси, српски синодици и записи. Поступци папа и деловање на простору српских земаља свакако се боље разумеју ако се узме у обзир и саме личности папа, тј. њихово целокупно деловање, које је садржано у сабраним папским биографијама, Liber Pontificalis. Такође, приликом реконструисања овог периода значајни су и подаци које пружа Historia Salonitana Томе Архиђакона, а у обзир ће се узети и у историјској науци контроверзни Летопис попа Дукљанина, који се посматра више са аспекта његове намере, а не суштине. Све ово, опет, представља само део заиста богате грађе посвећене поменутом периоду. Приликом самог рада са побројаним изворима, њихови искази се подвргавају критици, и предност се даје аутентичним, веродостојним, или пак временски ближим исказима. Наравно, осим извора у раду се користе и разматрају различита гледишта многих научника који су се бавили сличним предметом истраживања. С тим у вези незаобилазна је монографија Станоја Станојевића посвећена проучавању положаја римокатоличке цркве на простору српских земаља, затим студије и радови Јованке Калић посвећени питањима односа српске цркве и државе, монографија Т. Живковића о најранијој црквеној организацији на простору српских земаља, али и радови других истакнутих научника који су укључени у зборнике радова који су посвећени Стефану Немањи 5 – Св. Симеону, Сави Немањићу – Св. Сави, српским манастирима Студеници и Милешеви, српској цркви као и они посвећени оснивању и организацији Дубровачке архиепископије и питањима јереси и правоверне цркве у Босни и Хуму. Међутим, ни у једној студији се однос цркве и државе на простору српских земаља у периоду од XI до XIII века не обрађује као посебна целина, што је, чини ми се, било неопходно како би се сви процеси испратили у континуитету и на тај начин дошло до потпуног и веродостојног историјског прегледа црквених и политичких прилика на том простору. У овом раду, колико су могућности допуштале, приступило се једном таквом истраживању. Из техничких разлога, нажалост изостављене су историјске карте које би свакако додатно допуниле и на прави начин представиле истраживање. Сви недостаци рада су пропусти аутора и надам се да ће они само побудити нова, даља истраживања ове теме и на тај начин изменити или допунити резултате који су пред вама. 6 Увод Политичка и црквена организација Римског царства на Балкану од IV до VII века Политичка и црквена историја Срба, након досељавања на Балканско полуострво, нераскидиво је везана за балканско поднебље и тековине прошлих времена које је оно баштинило, а које су обликоване вековном влашћу Римског царства и дуготрајним присуством хришћанске вере. За време царевања Диоклецијана (284–305) и Константина (306–337) извршена је административна реформа Римског царства. Створене су три префектуре које су подељене на дванаест дијецеза од којих је свака обухватила одређен број провинција.1 Првобитно, Балканско полуострво било је подељено између две префектуре. Префектури Италије, Илирика и Африке припадале су дијецезе Панонија и Мезија која је убрзо подељена на Дакију и Македонију, док је под префектуром Истока била дијецеза Тракија. Упркос многим освртима на питање црквене припадности Балканског полуострва у првој половини IV века оно још увек није довољно расветљено. Четврто правило Првог васељенског сабора 325. г. прописује да је епископ главног града сваке провинције старешина над свим епископима те провинције, тј. њихов митрополит.2 Шесто правило истог сабора налаже да се поштује право и власт александријског епископа „за Египат, Ливију и Пентапољ“, дакле на простору дијецезе Египат, а исто тако „сходно обичају“ такву власт има римски епископ и епископ антиохијски. Такође се наводи да „и у другим епархијама нека се чувају повластице црквама“.3 Јасно је да сваки епископ главног града једне дијецезе има власт над целом дијецезом, тј. над митрополитима свих провинција које улазе у њен састав. Дакле, александријски над дијецезом Египтом, римски над Италијом Субурбикарис, антиохијски над дијецезом Истоком. Ово гледиште 1 Број и обим префектура и дијецеза касније се мењао, Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959, 54–55. 2 I Вас., 4, Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895, 175–176. 3 I Вас., 6, Милаш, Правила I, 189. 7 потврђује и друго правило Цариградског сабора 381. г. које изричито наглашава и самосталност Понтијске, Азијске и Трачке дијецезе, а сем тога налаже и самосталност сваке дијецезе у односу на другу.4 Иако се нигде изричито не наводи, може се претпоставити да је овакво црквено устројство, тј. да је на челу сваке дијецезе био епископ њеног главног града, важило и на осталој територији Балканског полуострва. То значи да је црквено средиште дијецезе Дакија била Сердика, дијецезе Македоније Солун а, дијецезе Паноније Сирмијум.5 Такође, тада још нема помена о некој вишој јединици црквене организације у односу на дијецезу. Према томе, још нема главне црквене власти која би била надлежна за цео Илирик. Не постоји институција патријаршије, тј. епископима Рима и Цариграда признаје се првенство части, али не и власт над епископима изван њихових дијецеза. Оно што је главна карактеристика црквене организације Римског царства у овом периоду јесте то да је она у потпуности заснована на администартивној организацији Царства. Убрзо након Теодосијеве поделе Царства на Источно и Западно 395. г. дошло је до промене у административном уређењу Балкана, што је условило промене у црквеној организацији. У источном делу Царства створена је нова префектура Илирик спајањем дијецеза Дакије и Македоније.6 Главни град префектуре Илирик био је Солун. Дијецеза Панонија остала је у Западном Царству у оквиру префектуре Италије, а дијецеза Тракија под префектуром Исток. Као што је већ речено, Илирик током IV века, није био јединствена црквена област, него се састојао из више самосталих дијецеза од којих је свака била засебна и самостална црквена јединица.7 Такво стање се постепено мењало под утицајем римске цркве. Већ од времена папе Дамаса I (366–384), примећује се тежња да се Илирик у црквеном смислу стави под јурисдикцију Рима. Он је епископа Солуна Ахолија одредио за свог претставника у Илирику без тачно 4 II Вас., 2, Милаш, Правила I, 242. 5 J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’ Empire Romain, Paris 1918, 143–144, 155–158 364–370. 6 Острогорски, Историја, 73–74. У састав дијецезе Дакије улазиле су провинције: Горња Мезија, Приобална Дакија, Средоземна Дакија, Дарданија и Превалис, а у састав дијецезе Македоније улазиле су провинције: Прва Македонија, Друга Македонија, Тесалија, Стари Епир, Нови Епир, Ахаја и Крит. 7 Другачијег мишљења је био Ф. Гранић који је сматрао да је постојала црквена дијецеза Илирик која се територијално поклапала са границама префектуре Илирик, Оснивање архиепископије у граду Јustiniana Prima 535 године пре Хр., Гласник СНД 1 (1925) 113–114. 8 назначених овлашћења. Положај солунског митрополита као епископа главног града префектуре Илирик послужио је папи као инструмент да обезбеди утицај римске цркве у Илирику. Зачеци папског викаријата, тј. папског намесништва са центром у Солуну, могу се препознати тек за време понтификата његовог наследника Сириција (384–399), а папа Иноћентије I (401–417) установио је 412. г. и званично Солунски викаријат.8 Митрополиту Солуна је тада предао врховну власт над свим митрополитима префектуре Илирик – над дијецезом Дакијом и дијецезом Македонијом, тј. предао му је право пресуђивања у споровима између подручних митрополита. Тиме је читава територија префектуре Илирик стављена под јурисдикцију једног црквеног поглавара (солунског викара) који је сам као највишу црквену власт признавао римског папу. Овакав положај солунског епископа изазвао је незадовољство осталих илирских епископа, нарочито митрополита Сердике, јер се он као митрополит главног града дијецезе Дакије сада морао потчинити митрополиту главног града дијецезе Македоније. Не види се још увек озбиљнија реакција Цариграда на овакве потезе римске цркве, која и у наредном периоду настоји да учврсти своју власт над територијом Солунског викаријата. Цар Теодосије II је едиктом из 421. г., покушао да подржи недовољно енергичне тежње цариградског епископа за утицајем у Илирику, дајући му права да он решава спорове међу илирским епископима. Због оштре реакције папе Бонифација I (418–422) одредбе едикта се нису спроводиле. И наследници папе Бонифација I истрајно су се залагали да заштите права солунских викара чиме су наравно, штитили и своја. Несугласице у односима између илирских епископа и солунског викара, понекад су реметиле однос између папе и солунског викара. Истичући права свог викара у односу на остале митрополите Илирика, папе су упоредо морале још снажније да ојачају и утврде своја права у односу на викара. То је учињено на тај начин што су све одлуке солунског викара биле подвргнуте папском суду. Такође викар је задржао право да посвећује митрополите, али не и њихове подручне епископе, већ је то радио сам митрополит одређене провинције уз дозволу викара.9 8 Zeiller, Origines, 369–370; Гранић, Оснивање архиепископије, 115–116; Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Београд 2004, 35. 9 Гранић, Оснивање архиепископије, 121–123; Zeiller, Оrigines, 372. 9 Осим солунског викара, папску власт у оквиру префектуре Илирик признавао је и епископ Сирмијума, будући да је 437. г. Панонска дијецеза изузета из области префектуре Италије и припојена Илирику. Штавише тада је Сирмијум постао административни и црквени центар увећеног Илирика па и седиште викара за Илирик. Чини се да је управо та дијецеза највише и страдала током варварских најезда, најпре хунске, када ју је епископ Сирмијума заједно са префектом Илирика напустио и пребегао у Солун 441. г.10 Убрзо после Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. г. солунски викар показао је још једном оданост римској цркви тиме што је одбио да у корист цариградског епископа потпише саборске акте који су садржавали споран 28. канон којим се изједначава цариградски епископ са римским.11 Дакле, од оснивања Солунског викаријата до пред крај V века папска власт, тј. утицај римске цркве над Илириком био је неоспоран. Такаво стање ствари промењено је када је цар Зенон (474–491), 482. г., због монофизитске јереси која је тада узела маха на простору Источног царства, а којој је и сам био наклоњен, издао Хенотикон. У њему је цар изнео план да се помире и обједине правоверни и монофизити. Наравно, царева жеља одмах је наишла на одобрење цариградског патријарха, али не и на сагласност римског папе. Папа се оштро успротивио намери цара и патријарха, те је за њега било неприхватљиво да учини било какав уступак јеретицима. Међутим, солунски епископи су тада стали уз Цариград. Окретање Цариграду значило је и нестанaк правне подлоге за опстанак римског утицаја у Илирику, али и да солунски епископи немају више снажну подршку папе у односу на непокорне илирске епископе. Варварски напади, пре свих хунски, готски и гепидски, на подручје Илирика у овом периоду онемогућили су трајно обнављање независне црквене организације. Највећи део Панонске дијецезе са Сирмијумом до краја V века нашао се у рукама Острогота који су након освајања Италије тај део прикључили префектури Италији, којој је и раније припадао. Један мали део, који је обухватао југоисточни Срем, са седиштем у Басијани од 510. г. прикључен је као провинција 10 В. Поповић, Јужноподунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века, Sirmium град царева и мученика, ур. Д. Познановић, Сремска Митровица 2003, 202; Đ. Bubalo, K. Mitrović, R. Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, Beograd 2010, 15–16; Острогорски, Историја, 77. 11 IV Вас., 28, Милаш, Правила I, 390; Гранић, Оснивање архиепископије, 123. 10 Панонија дијецези Дакији.12 Дијецеза Дакија је у време спора око монфизитизма остала верна Риму. Додуше папе нису стварале неко ново намесништво, наместо солунског, већ су непосредно вршиле власт над Илириком.13 Доласком Јустина I (518–525) на цариградски престо јавила се тежња за обновом политичке власти у областима Западног римског царства, што је условило и заокрет у црквеној политици Цариграда. Дати су уступци римској столици који су подразумевали одрицање од ранијих монофизитских тежњи цариградске цркве. Односи између Рима и Солунског викаријата су нормализовани. Врховна права над илирским епископима обављала је римска столица. Солунски епископ био је најугледнији међу митрополитима, али није вршио никакву јурисдикцију над црквом у Илирику, него је био ограничен на митрополитску јурисдикцију на територији провинција Македонија и Македонија Салутарис.14 Солунски викаријат, дакле, постоји формално, али фактички више нема права која је раније имао. Цар Јустинијан (527–565) извршио јe административну реформу и реорганизацију цркве у Илирику. Та промена се пре свега односила на статус дијецезе Дакије. Својом XI Новелом издатом 535. г. учинио је омаж patriae suae, Првој Јустинијани, смештеној у провинцији Средоземној Дакији.15 Од малог места Тауресијума у коjeм је рођен сачинио је велики град који је у своју част назвао Прва Јустинијана. Њу је изабрао за седиште архијереја који ће бити „не само митрополит већ и архиепископ под чијом влашћу треба да буду провинције: Средоземна Дакија, Приобална Дакија, Горња Мезија, Дарданија, Превалитана, Друга Македонија и Друга Панонија која је око града Бача“.16 Осим личних 12 Bubalo, Jurisdikcija, 16.. 13 Гранић, Оснивање архиепископије, 124. 14 Исти, 126. 15 У науци се узима да је Прва Јустинијана смештена у провинцији Дарданији, L. Duchesne, L’ Illyricum ecclésiastique, BZ 1(1892) 533–534; Гранић, Оснивање архиепископије, 127; В. Кондић –В. Поповић, Царичин град, Београд 1977, 12 (карта); R. A. Markus, Carthage – Prima Iustiniana – Ravenna: An aspect of Iustinian’s Kirchenpolitik, Byzantion 49 (1979) 289, ипак, како је већ примећено ВИИНЈ I, 55–56, нап. 118 (Ф. Баришић) из расположивих извора није јасно да ли се новоосновани град налазио у провинцији Дарданији или у провинцији Средоземној Дакији. Да се Царичин град налази у Средоземној Дакији, Кондић – Поповић, Царичин град,13, 164–166. 16 ...ut Primae Iustinianae patriae nostrae pro tempore sacrosanctus antistes non solum metropolitanus, sed etiam archiepiscopus fiat, et certae provinciae sub eius sint auctoritate, id est tam ipsa Mediterranea Dacia, quam Dacia Ripensis, nec non Mysia secunda(!) et Dardania et Praevalitana provincia et secunda Macedonia et pars secundae Pannoniae, quae in Bacensi civitate..., Imp. Iustiniani Novellae I, ed. C. E. Z. von Ligenthal, Lipsiae 1881, 130–131. 11 разлога Јустинијан у својој Новели XI наводи и политичке околности које су га потакле на овај чин. Наиме, цар се осврће на то да је некад Сирмијум био седиште префектуре Илирика (437–441), али да је потом, услед Атилиних разарања, илирски префект напустио Сирмијум и прешао у Солун. У таквим околностима је и солунски епископ задобио и црквену власт над Илириком, не због свог свог права него због присуства префектуре. Истичући тријумф Римљана над варварима, и поновну успоставу римске власти над обалама Дунава, Јустинијан је увидео да ја Солун превише удаљен од те границе. Због тога је одлучио да седиште префектуре премести из Солуна „у своју отаџбину“ Прву Јустинијану, пошто је „Средоземна Дакија много ближе Другој Панонији него Прва Македонија“.17 Управо због тога одређује да епископ града који је седиште префектуре буде и црквени поглавар свих горе наведених провинција. Архиепископ се према Новели XI бира од стране синода који чине митрополити потчињених му провинција и ни у чему није потчињен епископу Солуна.18 Дакле, реорганизација црквене управе у Илирику, извршена је тако што је територија некадашње дијецезе Дакије,19 увећане територијом провинције Друге Македоније, издвојена из Солунског викаријата. Солунски викаријат је овим знатно умањен и сведен је на подручје некадашње дијецезе Македоније с изузетком једне провинције. При свему томе, ни римски папа ни његова власт уопште се не спомињу, иако је у црквено-правном погледу целокупна територија Илирика потпадала под Рим. Због тога папа шаље легате да испитају ствари у вези са оснивањем архиепископије Прве Јустинијане.20 Незадовољство римског папе, а свакако и преко потребна папска помоћ Царству у рату са Готима на тлу Италије, утицали су на цара Јустинијана да својом Новелом CXXXI, промени карактер новоосноване архиепископије.21 Већ првом одредбом ове Новеле одређује се „да се држе као закони свети црквени канони који су постављени или утврђени од стране света четири сабора“, затим се 17 Novellae I, 131. О Јустинијановој црквеној политици в. Markus, Carthage – Prima Iustiniana – Ravenna, 277–302. 18 Novellae I, 132–133 . 19 У VI веку дијецезе Дакија и Македонија као ниже административне јединице унутар префектуре Илирик више не постоје, Љ. Максимовић, Северни Илирик у VI веку, ЗРВИ 19 (1980) 31–32, тако да описана реорганизација није формално везана за административну поделу. 20 В. Zeiller, Оrigines, 390–391. 21 Живковић, Црквена организација, 38–40. 12 они поименице наводе и још једном се истиче да „гореречених св. сабора догме и каноне као законе чувамо“.22 To свакако подразумева и поштовање 28. канона Четвртог васељенског сабора, тј. даље се истиче још једном да је папа имао већу почаст у односу на патријарха Цариграда.23 Из ових наведених одредби чини се да се ништа конкретно није променило по питању положаја Прве Јустинијане, јер су свакако правила Васељенских сабора и раније морала бити поштована. Даље се у Новели CXXXI наводи да архиепископ Прве Јустинијане има право да рукополаже епископе себи потчињених провинција, а да њега поставља синод архиепископије. Оваква права и положај имао је архиепископ Прве Јустинијане и према Новели XI, али се сада уз то наводи „да у свим епархијама он има место апостолског римског престола према одређењу светог папе Вигилија“.24 Управо овим се папи признаје врховна црквена власт у области aрхиепископије, али и ограничава самосталност aрхиепископије. Архиепископ је као папин викар могао да обавља своје надлежности, с тим што папа не утиче на његов избор и звање него му је то загарантовано a priori постојањем његовог црквеног седишта.25 Солунски викар и даље је то место заузимао уз обавезну дозволу папе. Такође, измена у односу на Новелу XI била је и смањење опсега надлежности архиепископа Прве Јустинијане, јер је из њега изузета провинција Друга Македонија.26 Не тако обимна сачувана коресподенција сведочи о добрим везама између aрхиепископије и папе. Последњи пут се архиепископија Прве Јустинијане помиње у папском акту из марта 602. г.27 Средином XII века титула је поново оживела у грчком облику код аутокефалних oхридских архиепископа.28 Некадашња дијецеза Дакија остала је без црквене организације због учесталих 22 Novellae II, 267. 23 ... да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царском Риму, уздигнут буде и у црквеним пословима као онај и да буде други послије њега, IV Вас., 28, Милаш, Правила I, 390. 24 Novellae II, 267–268. 25 Zeiller, Оrigines, 390–391; Гранић, Оснивање архиепископије, 129; Живковић, Црквена организација, 39. 26 Novellae II, 267–268. 27 У питању је акт у коме се папа Гргур Велики обраћа последњем познатом архиепископу Прве Јустинијане Јовану, Gregorii I papae Registrum epistolarum II, edd. P. Ewald, L. Hartmann, MGH, Epp. II, Berolini 1899, 357–358; Zeiller, Оrigines, 393. 28 Р. Љубинковић, Традиција Приме Јустинијане у титулатури охридских архиепископа, Старинар, Н. с. 17 (1966) 61. 13 напада варварских скупина Авара и Словена. Њихови напади, нарочито словенски имали су другачији карактер од ранијих варварских пустошења. Они су створили нове политичке структуре на Балкану, али су истовремено и сами примали хришћанство, о чему ће бити речи у наредном поглављу. Када се сагледа простор Балканског полуострва током VI века уочава се да је он и даље подедљен између три префектуре у политичком смислу. У црквеном, границе некадашње дијецезе Дакије представљају обим Прве Јустинијане, чији се траг замеће 602. г. На простору некадашње дијецезе Македоније опстаје Солунски викаријат и његово постојање неће у будуће пресудно утицати на простор северно од граница поменуте дијецезе. У дијецези Тракији нема већих промена током VI и почетком VII века. Ипак, западни део Балкана који има посебни значај за даља истраживања односа цркве и државе претрпео је одређене промене и у политичком и у црквеном смислу. Дијецеза Панонија уништена је током најезда Острогота, Лангобарда и Гепида у првој половини VI века, њен главни град Сирмијум за кратко је враћен у царске руке 567. да би га коначно 582. приграбили Авари.29 Од целе некадашње дијецезе Паноније Царство је задржало чврсту власт само над провинцијом Далмацијом коју је 537. г. ослободило од Острогота.30 Још од IV века њен неприкосновени административни и црквени центар био је град Салона, као седиште Салонитанске митрополије/архиепископије. Границе провинције Далмације тачно се могу омеђити на основу спискa учесника који доносе одлуке два црквена сабора одржана у Салони 530. и 532/533. г., где се помињу суфрагани митрополита Салоне.31 Митрополит Салоне почиње да преузима све значајнију улогу у црквеним пословима провинције Далмације услед губитка северних провинција дијецезе Паноније, несигурног положаја Сирмијума и опадања ауторитета његовог епископа. О односима црквених поглавара Салоне 29 Острогорски, Историја, 99; В. Поповић, Последњи епископ Сирмијума, Sirmium, 265–278; Bubalo, Jurisdikcija, 16–17. 30 О политичком положају Далмације у V и VI веку в. J. Ферлуга, Византиска управа у Далмацији, Београд 1957, 21–37. 31 Саборима су присуствовали поред архиепископа Салоне Хонорија још и епископи Задра, Раба, Сиска, Епидаура, Скрадина, Нароне, Бистуа, ecclesiae Mactaritanae, ecclesiae Muncorensis, ecclesiae Ludroensis, ecclesiae Sarsenterensis; Historia Salonitana Maior, прир. Н. Клаић, Београд 1967, 77–85; Живковић, Црквена организација, 42; I. Basić, Pristupna razmatranja uz popise biskupa Zapadnoga Ilirika u aktima crkvenih koncila u Saloni 530. i 533. godine, Tusculum 2 (2009) 59–69. 14 са Светом Столицом сведоче сачувана писма из кореспонденције папе Гргура.32 Сем тога у писмима упућеним архиепископима Салоне помињу се и неки његови подручни епископи.33 Авари у својим пустошењима нису поштедели ни провинцију Далмацију, већ 597. г. разарају Вонке, који се налазио највероватније у Босни.34 Није је заобишло ни словенско насељавање почетком VII века. Црквена организација, како ће се видети, замрла је и на њеној територији. Долазак Словена и промене у црквеној организацији које су њиме условљене Први упади словенских скупина (Анта) на Балкан, у Тракију, забележени су почетком VI века, у време цара Јустина I. Напади су постали учесталији у време цара Јустинијана I, а он је покушао да њихове нападе усмери ка Италији где је водио ратове против Гота.35 Тако код Прокопија, који подробно излаже историјат византијско-словенских односа, наилази се и на вести о ангажовању Словена и Анта у рату против Гота.36 Ипак, то није спречило даље упаде и пљачкашке походе Словена на територији Царства, тачније у области префектуре Илирик. У једном од таквих похода стигли су и до Драча 548. г.37 Према Прокопију, у пролеће 550. г. Словени су предузели нападе ка Тракији,38 највероватније они из средњег Подунавља, док у позну јесен 550. и почетком 551. 32 Gregorii I papae Registrum epistolarum I, edd. P. Ewald, L. Hartmann, MGH Epp. I, Berolini 1891, 25–26, 116–121, 146, 152–154, 168–169, 179–180, 190; MGH Epp. II, 150, 155–156, 159, 171–173, 176, 229–233, 249–250, 275, 286, 309, 329, 375–376, 382, 403–405, 421–422, 460. 33 Помињу се епископ Епидаура Флоренције и епископ Задра Сабинијан, MGH Epp. I, 168–169, 421–422; Живковић, Црквена организација, 43. 34 Византиски извори за историју народа Југославије I, ур. Г. Острогорски, Београд 1955, 121 (Ф. Баришић–М.Марковић); Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд 1981, 122 (J. Ковачевић). 35 ИСН I, 109–110 (Ј. Ковачевић). 36 ВИИНЈ I, 34–35, 37–38 (Ф. Баришић). 37 Исто, 38. Већ је у историографији примећено да овакви подухвати Словена нису могли долазити само из области доњег Дунава, јер су они по правилу најчешће били усмерени на Тракију, него да су одређене скупине Словена долазиле из области средњег Подунавља, В. Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, 50–51. Овакaв закључак намеће се на основу посматрања праваца кретања Словена који се описују у изворима, али и сама географија простора Балкана упућује на њега. Наиме, Карпатске планине и Стара планина су свакако биле велика препрека коју су Словени доњег Πодунавља морали превазићи уколико су њихови напади били усмерени на област провинција Горње Мезије и Дарданије. 38 ВИИНЈ I, 41–44 (Ф. Баришић). 15 г. он смешта догађаје који сведоче о поновном упаду Словена у Илирик и Тракију.39 Већи напади Словена, изузев једног упада 559. г., до доласка Авара нису забележени. Дакле, сви напади Словена на Илирик од краја V до половине VI века описују се као хитри, пре свега пљачкашки походи, а у плану за могуће освајање помињу се само градови Солун и Цариград, који су уједно увек представљали и крајњи циљ њихових похода, и то опет зарад пљачке. Нема помена о разарању или пак заузимању утврђења на простору дијецезе Дакије, нити на простору дијецезе Македоније. Другим речима, ови пљачкашки походи јесу засигурно реметили безбедност становништва и деловање црквених средишта у пракси, али нису нарушили организацију новоосноване Прве Јстинијане. Напротив, цар Јустинијан још увек сматра да су ови напади кратког даха те управо тада врши важну црквену реорганизацију. Иначе, да су ови напади подразумевали већу озбиљност, у смислу насељавања Словена на територији царства, цар вероватно не би стварао ново црквено средиште у свом родном месту, у унутрашњости Балканског полуострва. На основу новела које је обзнанио 535. и 545. г. јасно се види који су га разлози навели на тај корак. Изградња лимеса на Дунаву, такође сведочи да Словени још увек нису унутрашњи проблем Царства, већ погранични.40 Као што је већ речено, већи упади Словена након оних 550–551. г. нису забележени у сачуваним изворима, а затишје је уследило вероватно због појаве Авара, који се тих година први пут појављују у сфери византијске политике. Након ратовања за рачун Царства на Кавказу, они прелазе из Азије у Малу Скитију, а затим у Панонију где су се коначно населили након победе над Гепидима. У почетку су они задржали савезнички однос са Византијом, те су у 39 Они су били подељени на два одреда. Један, који је „прешавши реку Дунав стигао у околину Ниша“ и „одустао од напада на Солун“ те се „упутио ка Далмацији“, и други који је „нешто доцније реку Дунав прешао“ пошто је подељен на три одреда напредује ка Једрену и Цариграду до Дугог зида, ВИИНЈ I, 45–48 (Ф. Баришић). Овај одломак Прокопијевог дела О ратовима може да укаже на синхронизоване нападе Словена из средњег и доњег Понудавља, мада за то нема изричите потврде у извору. Другачијег мишљења је Т. Живковић, који сматра да је овај напад изведен преко северног Илирика тј. од стране средњеподунавских Словена, Живковић, Словени и Ромеји, 52, као и Максимовић, Северни Илирик, 35. За одбацивање неутемељене тезе о насељавању Словена у Босни при преласку у Далмацију в. Живковић, Словени и Ромеји, 50, нап. 145. 40 ВИИНЈ I, 53–70 (Ф. Баришић); Максимовић, Северни Илирик, 37–41; ИСН I, 110 (Ј. Ковачевић). 16 таквим околностима највише штете трпели Словени.41 Сарадња Авара и Царства прекинута је када су Авари напали и након трогодишње опсаде заузели византијски Сирмијум 582. г.42 Двогодишње примирје које је уследило није спречило Словене, вероватно средњеподунавске, да пустоше по Тракији, Тесалији и Грчкој. Њихова пустошења трају три године, а том приликом долази и до првог самосталног словенског напада на Солун 584. г.43 Те године отпочиње и аварско- словенска сарадња у борби против Византије.44 Напади који су уследили веома су уздрмали Царство. Освојени су и разорени важни градови: Сингидунум, Августе, Виминацијум, Рацијарија, Бононија, Доростол, Маркијанопољ, а 586. г. уследила је седмодневна аварско-словенска опсада Солуна.45 Ова пустошења свакако су утицала на црквени живот унутар архиепископије Јустинијане Приме. Сингидунум, Виминацијум, Бононија и Рацијарија као важна црквена седишта дијецезе Дакије свакако су претрпела уништења, али недостатак изворних података који се односе на црквени живот онемогућује да се дâ било какава прецизна слика црквених прилика. Слично се може рећи и за епископије Доростола и Маркијанопоља и других градова у подунавском делу дијецезе Тракије, која је била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Међутим, као што ће се видети, ови напади, будући привременог карактера нису довели до трајног уништења црквене организације. Цар Маврикије (582–602) схватио је озбиљност заједничког деловања Авара и Словена те је стога отпочео реорганизацију одбране дијецезе Тракије. Пораз Авара код Једрена и враћање под окриље Царства Сингидунума и Виминацијума били су знаци да Византија може да се обрачуна са варварима. У борбама које су отпочеле око градова на лимесу у последњој деценији VI века 41 ВИИНЈ I, 88–92 (Б. Крекић – Л. Томић), в. Живковић, Словени и Ромеји, 54. Први на удару били су доњеподунавски Словени, које су Авари напали 578. г. Сматра се да су они тада побеђени и задржани да не пређу Дунав, али и да су задржали своји независност, Љ. Максимовић, О хронологији словенских упада на византијску територију крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година VI века, ЗРВИ 8/2 (1964) 267–268; Т. Живковић, О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку, ЗРВИ 35 (1996) 98, нап. 11; Живковић, Словени и Ромеји, 55. Средњеподунавски Словени вероватно нису имали независност, него су од насељавања Авара у Панонији потпали под њихову власт. 42 ИСН I, 116 (Ј. Ковачевић), 43 ВИИНЈ I, 175–176 (Ф. Баришић). 44 Максимовић, Северни Илирик, 46–47. 45 ВИИНЈ I, 176–184 (Ф. Баришић); ИСН I, 117 (Ј. Ковачевић). 17 Авари поново ангажују Словене.46 И након склопљеног мира са Аварима 594. г. Византија наставља походе против Словена на левој обали Дунава у Влашкој са циљем да спречи њихово насељавање у Тракији, а предузима и нападе на Словене средњег Подунавља, али се сви они завршавају безуспешно. Рушење подунавске границе 602. г. условило је велике промене. Цар Маврикије је изгубио престо, а Словени доњег Подунавља прелазе реку и насељавају се у Тракији. Словени са средњег тока Дунава и даље врше нападе на Илирик. Главни циљ им је био освајање Солуна.47 У Чудима Димитрија Солунског у виду хомилија између осталог описане су варварске опсаде града током VII века и представљају драгоцено сведочанство о тим догађајима. Из њих сазнајемо да су се Словени, које непознати аутор Miracula II (Miracula S. Demetrii), поименице набраја – Другувити, Сагудати, Велегезити, Вајунити и Верзити – у сарадњи са Аварима опседали Солун 614–616. Поменута племена су се и населила у околини Солуна и организовала прве Склавиније. Две године касније Авари и Словени поново у савезништву нападају Солун, а непознати аутор у оквиру свог исцрпног описа опсаде наводи и да је Солун окружен словенским насељима, „а сем тога он (Солун) прима и све избеглице из Подунавља, Паноније, Дакије, Дарданије, као и осталих провинција и градова, и пружа им уточиште“.48 Посебан утисак на њега оставила је невоља становника избеглих из Сердике и Ниша који су се жалили да упркос томе што су напустили свој завичај нису успели да утекну варварској најезди.49 Другим речима, овде се јасно говори о размери словенских напада на простору дијецезе Дакије, чије се становништво морало повући ка Солуну, чврсто утврђеном граду. Сличан опис словенског „пустошења скоро читавог Илирика, односно његових провинција ... обе Паноније, исто тако и обе Дакије, Дарданије, Мезије, Превалиса, Родопе и свих осталих, па још и Тракије....“ састављач Чуда излаже нешто касније, када приповедајући причу о Куверовој сеоби из Паноније у 46 ИСН I, 118–119 (Ј. Ковачевић). 47 Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025), Београд 2002, 191–193, сматра да су читаво Балканско полуострво у овој прилици населили искључиво тзв. „влашки“ Словени, тј. Словени са доњег Дунава. 48 Les plus anciens recueils des Miracles de Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans I. Le texte, éd. P. Lemerle, Paris1979, 185; ВИИНЈ I, 195(Ф. Баришић); 49 Живковић, Јужни Словени, 184–185, 191. 18 Македонију која се десила 680–685. г., наводи да су се поменути догађаји одигралили „пре око шездест и више година“.50 Ове чињенице указују да су словенски напади почетком VII века утицали, за разлику од ранијих напада, да становништво напушта своја у нападима опустошена и разорена насеља и градове што је допринело фактичком урушавању позноримске политичке организације. Истина, поједини њени облици преживели су ове догађаје, понајпре институција префектуре Илирик која се спомиње све до почетка IX века. Међутим, фактичко подручје њеног деловања није досезало далеко изван зидина Солуна.51 Са страдањем градова и замирањем градског живота ишчезла је црквена организација јер су управо ти градови били најзанчајнија црквена средишта. Као што је већ указано, архиепископ Прве Јустинијане се не помиње у изворима након 602. г., а није забележена ни коресподенција са неким од њему подређених епископа. Као последица свега тога и само хришћанство уступа пред нападима нових паганских веровања које су донели варвари, што доводи до промене и саме верске слике Балканског полуострва. Простор дијецезе Тракије био је мање захваћен ратним разарањима. Ипак, након пропасти лимеса на Дунаву 602. г. словенска племена населила су читав простор између Дунава и планине Балкан.52 Територије јужно од планине Балкан остале су међутим под непосредном царском влашћу и у њима је у великој мери очувана дотадашња црквена организација.53 Што се тиче провинције Далмације, на њеном простору деловала је Салонитанска архиепископија, за коју се може тврдити да је опстала и након 602. г., али не дуго. Судбина која је задесила централне делове Балканског полуострва услед аварских и словенских најезди није заобишла ни Далмацију. О пропадању провинције Далмације заједно са Салоном као главним епископским седиштем под варварским најездама највише података се може наћи у спису цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio и у Historia Salonitana 50 Miracles I, 227–228; ВИИНЈ I, 211–212 (Ф. Баришић); Живковић, Јужни Словени, 219–222. 51 Острогорски, Историја, 146, и нап. 5. 52 Исто, 100–101. 53 Notitiae episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae, ed. J. Darrouzès, Paris 1981, № 1.117–122, 418–424, 438–449. 19 Томе Архиђакона.54 Време разарања Салоне није прецизно утврђено. Последњи споменик античке Салоне потиче из 612. г.55 Драгоцено сведочанство о приликама у Далмацији након варварских разарања пружа опис мисије опата Мартина кога је папа Јован IV (640– 642), и сам родом Далматинац, послао да од варвара откупљује хришћанске заробљенике и мошти хришћанских мученика.56 У то време већ скоро читава територија некадашње провинције Далмације налазила се чврсто у рукама словенских народа – Срба и Хрвата. Дело De administrando imperio, ученог византијског цара Константина VII, једини је извор који нам доноси вести о насељавању Срба на Балкан. Пошто саопшти одакле Срби воде порекло цар на почетку 32. главе DAI излаже један занимљив догађај. Он, наиме, наводи да је, након што су два брата била разделила наследство у прапостојбини Белој Србији, један од њих је отишао цару Ираклију (610–641) са својом половином народа. Иако му је цар дао да се са својим народом насели у солунској теми, у граду Сервији, он је после кратког времена са народом одлучио да се врате у Белу Србију. Ипак, чим су прешли реку Дунав предомислили су се, а онда им је цар још једном изашао у сусрет и „пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара...“ дозволио им да те земље населе и потичинио их себи.57 Очигледно је да цар Константин VII Порфирогенит у 32. глави не спомиње Дукљу међу земљама које су Срби населили, али се зато у 35. глави његовог знаменитог дела изричито наводи да је и она остала пуста након аварске инвазије, „и за цара Ираклија поново је насељена, као и Хрватска и Србија, земља Захумљана, Травунија и Конавли“.58 Дакле, процес насељавања Срба на Балкан био је последица сарадње са византијском царем Ираклијем. Срби су у то време населили област Крштене Србије, и приморске области (Дукљу, Травунију, Захумље, Конавле и Паганију), а 54 Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio I, edd. Gy. Moravcsik, R.H.J. Jenkins, Washington 19672 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 1) 122–124, 134, 138–142; Византиски извори за историју народа Југославије II, ур. Г. Острогорски, Београд 1959, 9–13, 20–21, 26–29 (Б. Ферјанчић). 55 ВИИНЈ II, 12, нап. 11 (Б. Ферјанчић). 56 Liber pontificalis II, ed. L. Duchesne, Paris 1955, 330; Живковић, Јужни Словени, 318. 57 DAI I, 152–154; ВИИНЈ II, 46–49 (Б. Ферјанчић). 58 DAI I, 162–164; ВИИНЈ II, 63 (Б. Ферјанчић); Живковић, Словени и Ромеји, 109. 20 Порфирогенит јасно наводи и границе Крштене Србије и Приморских области.59 Ипак, у делу се не наводи прецизно када су Срби населили поменуте територије сем да је то било у време цара Ираклија (610–641). Оквирно се насељавање може сместити после 626. г. када Авари након пораза пред Цариградом више не нападају Царство и када је Царство однело победу над Персијом.60 Паралелно са насељавањем започет је и процес христијанизације. Када говори о насељавању Срба, Порфирогенит наводи како „цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење“.61 За време цара Ираклија везује се и покрштавање у исто време насељених Хрвата.62 Насупрот ових вести које се налазе у 31. и 32. глави списа DAI, у 29. глави истог списа стоји да већина Срба и Хрвата „не покрсти се, него дуго времена остадоше некрштени“, а затим и следеће да су они „за Василија христољубивог цара“, послали посланике „тражећи и молећи да некрштене међу њима покрсти“. Цар је, како Константин Порфирогенит пише, услишио њихове молбе те је послао своје преставнике који су покрстили све оне који се међу Србима и Хрватима нађоше некрштени. На сличан начин о покрштавању Срба и Хрвата цар пише и у свом другом делу Vita Basilii). 63 Наизглед контрадикторне вести из 31. и 32. главе у односу на 29. главу списа DAI и оних из Vita Basilii, у суштини сведоче о једном процесу који је потрајао дуже време. Процес христијанизације Срба и Хрвата почео је у VII веку, а завршен је у Василијево време,64 а у њему су улогу имала оба велика хришћанска центра Рим и Цариград. Дакле, разрушена епископска седишта ипак нису утихнула хришћански дух. Напротив, Срби и Хрвати су упркос непостојању „активних“ епископских седишта били покрштени, а из доступних извора који о томе говоре не види се њихово одупирање том процесу. 59 DAI I, 144–146; ВИИНЈ II, 34–36 (Б.Ферјанчић). 60 Живковић, Словени и Ромеји, 107; Исти, Јужни Словени, 285–296. 61 DAI I, 154; ВИИНЈ II, 49 (Б. Ферјанчић). 62 DAI I, 146–148; ВИИНЈ II, 38–42 (Б. Ферјанчић); Љ. Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 160–161. 63 DAI I, 124–126; Chronographiae quae Theophanis Continuati nominee fertur liber quo Vita Basilii imperatoris amplectitur, ed. I. Ševčenko, Berolini 2011 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 42), 188, 194–196; ВИИНЈ II, 16–17, 79–80 (Б. Ферјанчић). 64 П. Коматина, Црквена политика Византије (843–886), Београд 2012, 254–282 (докторска дисертација у рукопису), сматра да је процес христијанизације Срба и Хрвата окончан пре Василијевог времена. 21 Jачање и ширење Цариградске патријаршије на Балкану у VIII и IX веку и реакција римске цркве Процес христијанизације Срба и Хрвата, као што је већ изложено у претходном поглављу, започет је у оквиру царске политике. Њега су царске власти из Цариграда спроводиле посредством римске цркве. И поред замирања црквеног живота у највећем делу Илирика и Далмације, услед словенских пустошења и насељавања, формална црквена права над овим простором и даље је неоспорно задржала Света Столица. О томе сведочи чињеница да су епископи градова који су задржали црквену организацију на простору Илирика, на пример Коринта и Солуна, учествовали на Шестом васељенском сабору у Цариграду 680/681. г. као представници римске цркве.65 Другим речима, то што су права римске цркве поштована на југу некадашње префектуре Илирик указује на то да су она поштована и у њеним северним деловима. До тог времена политичка нестабилност изазвана варварским упадима припадала је већ прошлости и ситуација се у великој мери смирила. То је повољно утицало и на црквени живот. У прилог овој тврдњи иду и одређени канони поменутог сабора. У њима се наводи да сви епископи и клирици који су напустили своја седишта услед варварских најезди, сада треба у њих да се врате.66 Писмо папе Агатона упућено цару Константину IV (668–685) и његовој браћи поводом поменутог васељенског сабора, у коме се наводи да многи од епископа служе и међу „Лангобардима, Словенима, Францима, Визиготима, Британцима“,67 сведочи о томе да је римска црква већ повратила и фактичко присуство на простору Илирика и Далмације, чак и међу новим словенским живљем. Дакле, утициј римске цркве је посведочен. Са друге стране у изворима нема података о присуству и утицају Цариградске патријаршије у то време на том простору. За територијално распростирање Цариградске патријаршије прворазредни извор представљају епископске нотиције. Најстарија сачувана, нотиција бр. 1, потиче управо из овог периода тј. из VII или с почетка VIII века и сведочи о томе да Илирик и Далмација 65 J. D. Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima colectio, XI, Florentiae 1765, 640D, 641A, 669A–B. 66 Трул., 18, 37, Милаш, Правила I, 488–489, 519–520. 67 S. Agathonis papae epistolae, PL 87, 1226 A. при чему под поменутим Словенима би требало препознати Јужне Словене, Максимовић, Покрштавање, 171. 22 у ово време још увек не потпадају под јурисдикцију Цариградске патријаршије.68 Тежњу за проширењем на области до тада под неоспорном јурисдикцијом римске цркве Патријаршија је показала нешто касније. Временски се она везује за почетак иконоборског периода и владавину цара Лава III (717–741). Такво датирање се не доводи у питање и оно је у највећој мери прихваћено у историографији.69 Чињеница је да је због отпора папа Григорија II и Григорија III његовој верској политици цар Лав III 732. г. конфисковао папска имања на Сицилији и у Калабрији и одузео римској цркви власт над Сицилијом, Калабријом и Критом. Међутим, проблем представља питање да ли се ова царева одлука односила и на Илирик и Далмацију како се обично сматра у науци,70 или само на поменуте три провинције.71 68 Према поменутој нотицији јурсдикционом подручју Цариградске потријаршије припадале су само митрополије некадашњих дијецеза Тракије, Азије и Понта, Notitiae, 7–9; № 1.1–455. 69 M. Anastos, The Transfer of Illyricum, Calabria and Sicily to the Jurisdiction of the Patriarchate of Constantinople in 732 /33, Studi Bizantini e neo ellenici 9 (1957) 14–31. 70 F. Šišić, Povjest Hrvata od najstarijih dana do podkraj 1918. I. Za narodnih vladara, Zagreb 1925, 681–689; А. Dabinović, Kada je Dalmacija pala pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije?, Rad JAZU 239 (1930) 242; I. Goldstein, Hrvatski rani srednji vijek, Zagreb 1995, 131; I. Prlender, „Totius gentis metropolim“, HZ 51 (1998) 4–6; Живковић, Црквена организација, 56–57. 71 Постоји гледиште и да су се мере Лава III односиле само на Сицилију, Калабрију и Крит, а да је припајање провинција источног Илирика Цариградској патријаршији био дуготрајан и постепен процес. У прилог тези да су се мере царе Лава III односиле само на Сицилију, Калабрију и Крит говори једна епископска нотиција настала управо неко време после 732. г., у којој се Сицилија наводи као део подручја Цариградске патријаршије, док се области Илирика, Солуна и Словена наводе у оквиру подручја Римске цркве, Hieroclis Synecdemus et notitiae Graecae episcopatum, ed. G. Parthey, Berolini 1866, № 5.2, 7, 12–13, 21–22. To значи да је средином VIII века, након што је изгубила власт над Сицилијом, Калабријом и Критом, римска црква још увек имала власт над Солуном, Илириком и тамошњим Словенима, тј. да се царева одлука 732. г. односила само на подручје Италије и Крита, док је ширење Цариградске патријаршије на простору Солуна, Илирика и Далмације ипак било, као што ће се видети дуготрајан, континуиран и постепен процес. Први корак у правцу даљег проширења Цариградске патријаршије учињен је већ средином VIII века. Тако у протоколима Седмог васељенског сабора одржаног у Никеји 787. г. налазимо митрополите и Солуна, Коринта, епископе са Пелопонеза и Атике као представнике Цариградске патријаршије, Mansi, XIII, Florentiae 1767, 369, 392, 133, 365. Са друге стране, чини се да у истој прилици митрополит Драча и даље иступа као представник римске цркве јер му се у протоколима даје неуобичајено високо место и интересантна титула митрополита Илирика. Нотиција 2, позната и као нотиција патријарха Нићифора, настала између 805. и 814. г., П. Коматина, Оснивање Патраске и Атинске митрополије и Словени на Пелопонезу, ЗРВИ 46 (2009) 29, нап. 8, сведочи да су поред Сицилије, Калабрије и Крита сада и митрополије Солуна и Коринта укључене у опсег Цариградске патријарше. Notitiae, № 2.10–13, 86–87, 207–243. Међутим у њој и даље нема епархија Тесалије, Старог Епира, Новог Епира тј. Драча, као ни подручја некадашње дијецезе Дакије нити пак Далмације. Даљe постепено ширење Цариградске патријаршије на епархије трaдиционално потчињене римској цркви можемо пратити кроз нотиције 4, 5 и 6, које су све настале пре средине IX. Notitiae, 42–51.Тако је према нотицији 4 Цариградској патријаршији припојена и митрополија Никопоља у провинвинцији Стари Епир, а према нотицијама 5 и 6 и митрополија Ларисе у провинцији Тесалији, Notitiae, № 4.483–492, 5.34–43, 6.37–46. Према томе, у овом периоду у оквирима Цариградске патријаршије још нема Драча, Далмације и територије некадашње дијецезе Дакије. 23 Ипак, највеће територијално проширење јурисдикције Цариградске патријаршије припада ипак времену цара Василија I (867–886). Главно место у томе има покрштавање Бугара и организација цркве у њиховој земљи. Бугари су покрштени заслугом цара Михаила III и цариградског патријарха Фотија између 864–866. Упркос томе, због неодлучности и политичке тактике бугарског кнеза Бориса Михаила (852–889), између 866. и 870. г. на подручју Бугарске делује и мисија римске цркве. Коначно, на Цариградском сабору 870. донета је одлука да Бугарска у црквеном погледу треба да припадне ипак цариградској цркви. С обзиром да су Бугари до средине IX века проширили своју политичку власт и над Словенима моравско-вардарске долине тако је и највећи део некадашње дијецезе Дакије сада био у саставу бугарске државе. Ширећи своју јурисдикцију на Бугарску Цариградска патријаршија је 870. г. не само повратила северне делове некадашње дијецезе Тракије који су јој пре досељавања Бугара припадали, већ је успоставила своју власт и над највећим делом некадашње дијецезе Дакије.72 Што се тиче територије Срба и Хрвата, чини се да је папа још увек успевао да одржи своју власт, ако је судити према писму папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру 873. г. и бројним писмима истог папе и његовог претходника Хадријана II хрватском кнезу Домагоју. Ипак, и ту се ситуација убрзо променила. Цар Василије I успео је да Цариградској патријаршији потчини Хрватску и епископије далматинских градова чиме се њена јурисдикција проширила и на Далмацију и достигла границе веће него икад до тада. Међутим, римска црква успела је да поврати своје позиције у Далмацији и Хрватској већ 879. г.73 Црквена припадност српских земаља након папиног писма из 873. г. још увек није јасна, али ће то бити једна од тема којој ће се посветити више пажње у наредном поглављу. У науци се углавном сматра да писмо папе Николе I цару Михаилу III од 25. септембра 860. г. сведочи о томе да су све провинције источног Илирика већ биле одузете од Рима и потчињене цариградској цркви зато што папа у том писму набраја све те провинције, наводно, тражећи да му се врате (Горња Мезија, Приобална и Средоземна Дакија, Дарданија, Превалис, Македонија, Нови Епир–Илирик, Стари Епир, Тесалија, Ахаја), Nicolai I. papae epistolae, ed. E. Perels, Epp. Carolini aevi IV., MGH Epp. VI, Berolini 1925, 438–439. Међутим, у писму се не говори о враћању провинција, већ папа од цара тражи да обнови Солунски викаријат који је био намесништво Апостолске столице за све провинције источног Илирика, а који је очигледно престао да постоји када је припојен Цариградској патријаршији. 72 Коматина, Црквена политика, 179–196, 224–253. 73 Коматина, Црквена политика, 254–282, 319–321, 341–342. 24 До краја IX века Балканско полуострво од интегралног и једног од најзанчајнијих делова Римског царства постало је у политичком погледу подељено између неколико држава, а у црквеном погледу граница између утицаја великих средишта Рима и Цариграда, која је некада делила полуострво простирући се источнио од Софије сада је била померена, на штету Рима, даље на Запад, врло близу српским земљама које су започињале свој историјски развитак. 25 Између Рима и Цариграда (XI и прва половина XII века) Обнова црквених средишта у ΙΧ и Χ веку: Сплит, Дубровник, Драч и Бугарска Сплит и Задар Процес христијанизације Словена након њиховог насељавања одвијао се под будним оком римске цркве, будући да је Света Столица имала јурисдикцију над већим делом Балканског полуострва. Важну улогу у том подухвату имали су некадашњи црквени центри, важна духовна и културна седишта Ромеја. Разарање античке Салоне у првој половини VII века од стране варвара означило је нестанак важног града римско-византијске управе у Далмацији, али и уништење главног центра Салонитанске архиепископије. Наместо Салоне, значајан центар византијске власти постаје не много удаљени град Сплит (Аспалатон) у коме се населило становништво пребегло из страдале Салоне. Границе римске провинције Далмације сведене су фактички на узак приморски део, јер се византијска власт одржала само у градовима и на острвима: Задру, Трогиру, Сплиту, Дубровнику, Котору, Рабу, Крку и Цресу.74 Док са једне стране византијски цар постепено обнавља своју политичку власт, која ће достићи свој врхунац организовањем теме Далмације у ΙΧ веку,75 римске папе чврсто чувају своја права на подручју Јадрана. Тако, убрзо након разарања Салоне, папа Јован IV (640–642), иначе родом Далматинац, шаље опата Мартина у Далмацију и Истру да прикупи мошти тамо поштованих светитеља – мученика и да их донесе у Рим. Прeма ономе што се излаже у Liber Pontificalis 74 Ферлуга, Византиска управа, 38–40. 75 Политички положај Далмације под византијском влашћу током VII и VIII века није довољно расветљен. У првој половини IX века она представља војно-административну јединицу Византијског царства у рангу архонтије, да би 867/868. г. наишли на први податак о њеном стратегу што сведочи да је тада већ била уздигнута у ранг теме, Ферлуга, Византиска управа, 38– 67. 26 мошти светих Венанција, Анастасија и „многе друге мошти“ мученика положене су у цркви Св. Јована Латеранског.76 У истој цркви, у капели Св. Венанција поред апсидалног лука, израђени су мозаици у част светих Венанција, Анастасија, Мавра, Дујма, Астерија, Септимија, Павлинијана,Телија, Антиохијана и Кајана, који су сви далматински мученици.77 Дакле, може се претпоставити да су они свеци који су представљени на мозаицима управо сви они чије су мошти пренете у Рим заслугом поменутог папе. Вести о преносу моштију светих са простора Далмације проналазе се и у добро познатом, али доста познијем спису сплитског архиђакона Томе – Historia Salonitana. Међутим, већ је у историографији примећено да он о томе пише на два различита места и на два различита начина. У осмом поглављу свог дела он излаже истоветну причу о преносу моштију светих у Рим какву доноси Liber pontificalis.78 У дванестом поглављу свог списа, архиђакон Тома пренос моштију светих Дујма и Анастасија везује за личност епископа Јована Равењанина, који их у договору са грађанима Сплита преноси из разорене Салоне у новоосновани град.79 Другим речима, Тома у свом спису жели (свесно) да истакне да се мошти светих Дујма и Анастасија, заштитника Салоне, седишта некадашње далматинске митрополије, налазе у Сплиту, њеном наследнику у црквеном смислу, а не у Риму. Читаво дело Томе Архиђакона у служби је традиције о томе да је сплитска црква наследница древне салонитанске,80 па и у овом случају. Почетак црквеног живота у новооснованом Сплиту Тома Архиђакон везује за лик и дело поменутог Јована Равењанина. Вести да је архиепископ Јован Равењанин утицао да се организује црквени живот у граду он смешта одмах након помена о смиривању ситуације након словенског пустошења истичући да су „Словени мало по мало почели друговати са Сплићанима“, а Јовану чак приписује и мисионарску делатност међу Словенима како у Приморју тако и Залеђу.81 Без обзира да ли је Јован Равењанин 76 Liber pontificalis I, 330. 77 W. Oakeshott, Mozaici Rima, Beograd 1977, 139–141. 78 Тhomae archidiaconi Spalatensis Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum, edd. O. Perić. D. Karbić, M. Matijević Sokol, J. Ross Sweeney, Budapest – New York 2006, 44–46. Ове вести Тома највероватније преузима из Liber pontificalis, ibidem, 44 nap. 2. 79 Тhomae archidiaconi Historia, 56. 80 Тhomae archidiaconi Historia, XXXI. 81 Тhomae archidiaconi Historia, 52, 54. 27 историјска личнст или плод касније традиције,82 његов спомен у Томином спису има за циљ да прикаже како је сплитска црква од самог свог настанка преузела место и улогу некадашње салонитанске цркве, што се одражава и у чињеници да му Тома (анахроно) приписује титулу архиепископа. Познтао је да је епископ Салоне у позноантичко време био признат за митрополита читаве римске провинције Далмације. Међутим, таква слика је промењена под утицајем већ поменутих политичких дешавања. Обим провинције Далмације је смањен, и у таквим новим околностима поставља се питање како је настављен црквени живот у хијерархијском погледу, тј. да ли је неко од преосталих црквених седишта одмах преузео првенство над осталима које је некад имала Салона. Традиција је то место доделила Сплиту. Ипак, поставља се питање да ли се традиција може потврдити у подацима малог броја сачуваних савремених извора. Након пада Салоне епископи из далматинских градова се први пут помињу међу учесницима на Седмом васељенском сабору у Никеји 787. г. – Јован епископ Салоне/Сплита, Урс епископ Раба, Лаврентије епископ Цреса и Јован епископ Котора.83 Чињеница је да се у саборским протоколима салонитанско/сплитски епископ наводи на првом месту међу епископима из Далмације. То међутим не значи да је он имао митрополитски ранг. О томе најбоље сведочи то што се међу потписима на завршном акту – Оросу сабора потпис епископа Салоне/Сплита иако испред потписа епископа Раба и Цреса, ипак налази међу потписима обичних епископа, а не међу потписима митрополита.84 Иако је сплитска епископија очигледо већ била призната за наследницу салонитанске, ипак је далеко већу улогу у политичком и црквеном животу Далмације тог времена имао један други град – Задар. За разлику од римске Далмације чији је административни центар била Салона, главни град византијске Далмације био је Задар. Захваљујући томе што зидине града нису поклекле пред 82 I, Basić, Venerabilis presul Johannes. Historijski Jovan Ravenjanin i začetci crkvene organizacije u Splitu u VII. stoljeću, Povjesni prilozi 29 (2005) 7–28, са старијом литературом. 83 Mansi, XIII, 140 E, 141 A, 368 A–B, 373 A, 388 B; J. Darrouzès, Listes epicsopalés du concile de Nicéé (787), REB 28 (1970) 24–25, 59–60, 62–68. 84 Mansi, XIII, 388 B; P. Komatina, Dalmatian bishops at the Council of Nicaea in 787. and the states of the Dalmatian church in the 8th and 9th centuries, (рад у припреми за штампу); Живковић, Црквена организација, 100, из овог податка изводи само закључак да је епископ Сплита наследник епископа Салоне, не упуштајући се у разматрање питања примата над Далмацијом. 28 варварским ударима, али и чињеници да је са свих страна окружен морем Византинци су баш због тих околности одлучили да он буде центар њихове управе.85 Овакав политички положај давао је овом граду и одређену истакнутију улогу црквеним пословима. Сем тога баш као и Сплит и Задар је могао да се похвали моштима светаца поштованих не само у Далмацији него и шире – Св. Хрисогона и Св. Анастасије.86 Нарочито истакнуту улогу у црквеним пословима у Далмацији почетком IX века имао је задарски епископ Донат. Управо је он пренео мошти Св. Анастасије, сирмијске мученице, из Цариграда у Задар и такође је он заједно са византијским управитељом Далмације дуксом Павлом 806. г. представљо народ Далмације у преговорима са Карлом Великим након франачких продора на источну обалу Јадрана.87 Један франачки теолог, Амаларије из Меца, пролазећи на свом путу за Цариград кроз Задар 813. г. сусрео се са Донатом и назвао га чак архиепископом.88 Са истом титулом Донат се јавља и у познијој легенди о преносу моштију Св. Анастасије.89 Из свега наведеног може се закључити да црквена организација у ономе што је преостало од римске Далмације након словенског насељавања није имала признатог поглавара. Право на примат су истицала два најзначајнија црквена центра – Сплит као наследник древне Салоне и Задар као главно административно средиште византијске управе. Свој значај сплитска црква истиче нарочито када жели да стекне нове поседе и дарове од суседних хрватских владара. Тако се у даровници хрватског кнеза Трпимира из 852. г. први пут наилази на јасно заокружену идеологију сплитске цркве, исту ону о којој вековима касније пише Тома Архиђакон. Хрватски кнез у даровници преноси речи које му је упутио сплитски епископ 85 N. Klaić, I. Petricioli, Prošlost Zadra II. Zadar u srednjem veku, Zadar 1976, 62–63. 86 Isto, 66. 87 Einhardi Annales, ed. G.H. Pertz, MGH SS I, Hannoverae 1819, 193; Klaić, Petricioli, Prošlost Zadra II, 69. О верској делатности епископа Доната и преношењу светачких моштију у Задар в. Д. Прерадовић, Преноси реликвија из Византије на Јадран у периоду између VI и XI века, Ниш и Византија XI (2012) 192–193, 196–197, 206. Иста, Култови светитеља у византијским градовима на источној обали Јадрана (VI–IX век), Ниш и Византија X (2011) 531–532. 88 T. Vedriš, Još jedan franački teolog u Dalmaciji: Amalarije iz Metza i njegovo putovanje u Carigrad 813. godine, HZ 58 (2005) 14–19. Мада аутор чланка није мишљења да је у извору споменути archiepiscopus de civitate Iadhare задарски епископ Донат, него да је у питању неки други архиепископ који је надређен епископу града Задра, мишљења сам да је извор врло прецизан те да је споменути архиепископ заиста архиепископ Задра. 89 Живковић, Црквена организација, 61–63. 29 Петар. Он себе назива архиепископом, а своју цркву митрополијом и мајком црквом чија се надлежност простире све „до обале Дунава“ и „скоро над целом хрватском државом“.90 Међутим, у прилог томе да је све наведено још увек само претензија сплитског епископа сведочи чињеница да ће титула архиепископа сплитском епископу бити призната тек на сабору у Сплиту 925. г, али чак ни тада, као што ће се видети, границе архиепископије неће бити у обиму у каквом их епископ Петар наводи. Он, наиме, претендује на све територије до обале Дунава што би се могло објаснити једино као позивање на некадашњи опсег Салонитанске архиепископије. У оквир тих граница средином IX века улазила је и територија насељена Хрватима, па је сасвим јасно да сплитски црквени поглавар претендује на црквену надлежност над хрватском државом. Ипак, не постоје подаци да је Хрватска у то време била под јурисдикцијом сплитске цркве. Још од Ахенског мира између Византинаца и Франака из 812. г, Хрватска је била под врховном влашћу Франака и у њој је био изражен франачки црквени утицај највероватније посредством суседне Аквилејске патријаршије.91 У сваком случају негде између 858. и 867. г. у Хрватској је основана посебна хрватска епископија са седиштем у граду Нину, највероватније такође франачком потпором јер чак и папа Никола Ι (858–867) протестује против њеног оснивања.92 Упркос почетном негодовању Света Столица је ипак морала да се помири са постојањем посебне хрватске епископије. Више писама папе Јована VIII упућено је 879–880. г. тадашњим световним и црквеним поглаварима у Хрватској и Далмацији и она добро осветљавају тамошње црквене прилике тог времена. У писму упућеном свештеницима и хрватском народу папа изражава задовољство због њиховог повратка Светој римској цркви,93 а слично пише и хрватском кнезу Бранимиру.94 Истом приликом папа се обраћа и ђакону Теодосију који је изабран за хрватског нинског епископа. Осим тога што поздравља и његову оданост цркви, папа га ипак упозорава да његов положај нинског епископа може бити законит само ако 90 ...sanctae Salonitanae ecclesiae ...ut in fatam mater ecclesiam, que mеtropolis usque ripam Danubii et pene per totum regnum Chroatorum..., Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, edd. M. Kostrenčić, J. Stipišić, M. Šamšalović, Zagrabiae 1967, 4–5. 91 Goldstein, Rani srednji vijek, 235–236. 92 CD I, 8. 93 CD I, 13. 94 CD I, 14–15. 30 дође у Рим и лично од њега прими епископско посвећење.95 Дакле, временом су папе прихватиле деловање нинског епископа, али, као што се види, само ако је он подложан римској цркви. Ипак, на такву папску одлуку није утицала само бојазан од франачког утицаја, већ и од византијске цркве. Утицај цариградске цркве на простору Далмације и Хрватске успостављен је за време цара Василија I (867–886).96 Због тога, папа не само што се, као што је показано, обраћа хрватском свештенству и народу, већ се на исти начин обраћа и епископима (Виталу Задарском, Доминику Цреском и другима, Јовану „архипрезвитеру свете салонитанске столице“), свештеницима и народу Далмације.97 Наиме, у писму упућеном 10. јуна 879. г. папа њих позива да се врате Римској цркви, штавише он одлучује да ће посветити и „архиепископа“ кога они сами између себе изаберу.98 Ово писмо открива више појединости. Прво, папа је спреман да посвети за архиепископа једног од далматинских епископа, и очигледно му је свеједно да ли ће то бити епископ града Задра, Сплита, Цреса или неког другог. Друго, јасно је да у то време још увек не постоји примат једног црквеног седишта над осталима и да Апостолска столица не признаје првенство ни Задру ни Сплиту. Такође, овај папин гест се можда може посматрати као легитиман вид борбе против утицаја византијске цркве, јер како папа наводи, они не треба да се због свог повратка Римској цркви плаше „Грка или Словена“.99 На основу сачуваних извора не може се тврдити да су далматински епископи поступили по папиној жељи у вези за избором архиепископа. Нински пак епископ Теодосије отишао је 880. г. у Рим да буде посвећен од папе Јована VIII,100 али је неколико година касније искористио смрт сплитског епископа Марина да преузме његову епископију уз помоћ аквилејског патријарха, што је изазвало оштри прекор новог папе Стефана VI (885–891).101 Међутим, папа је био 95 CD I, 15–16. 96 V. Košćak, Pripadnost istočene obale Jadrana do splitskih sabora 925–928, NZ 33–34 (1980/1981) 291–355; L. Margetić, Marginalije uz rad V. Košćaka » Pripadnost istočne obale...«, HZ 36 (1983) 261– 264, 284; N. Budak, Prva stoljeća Hrvatske, Zagreb 1994, 26; Коматина, Црквена политика, 319–321. 97 CD, 16–17. 98 CD I, 16–17. 99 CD I, 17. 100 CD I, 18–19. 101 CD I, 19–21. 31 спреман да прихвати Теодосија и у овој новој улози уколико он поново дође у Рим да прими посвећење на нови положај од њега самог.102 Након краткотрајне управе епископа Теодосија над сплитском и нинском епископијом после његове смрти две епископије су раздвојене и сплитски епископ постаје извесни Петар, а нински Алдефред. Њих двојица су убрзо дошли у сукоб око питања одређених земљишних поседа који је својом познатом даровницом од 27. септембра 892. г. пресудио хрватски кнез Мутимир.103 Премда се и у овом акту сплитски црквени поглавар назива „архиепископом“ то је и даље ствар његових личних претензија. Ипак, те претензије убрзо ће постати реалност на црквеном сабору у Сплиту 925. г. У време папе Јована X (914–928) одржана су два црквена сабора у Сплиту. Првом сплитском сабору који је одржан 925. г. присуствовали су хрватски владар Томислав, захумски кнез Михаило, папски изасланици епископ Јован анконски и Лав пренестински, епископи далматинских градова – Јован сплитски, Формин задарски, Гргур нински и остали, затим представници далматинских градова и хрватски и српски великаши („primoribus Chroatorum atque Serborum“).104 На сабору су, између осталих, донете одлуке које су коначно дефинисале уређење далматинске и хрватске цркве. Поглавару сплитске цркве коначно је признат примат над свим црквама Далмације и додељена му је титула „архиепископа и митрополита“ над свим осталим епископијама, са правом да сазива синод и посвећује остале епископе. Установљено је да епископска седишта могу бити само у градовима у којима су постојала у давна времена, а не у малим местима. Такође, оно до чега је папи у том тренутку и највише било стало, донета је одлука о забрани употребе словенског језика у богослужењу. Епископ Хрвата, тј. Нина се као и далматински епископи потчињава архиепископу Сплита. Хрватском владару се забрањује да на било који начин угрози права неког од далматинских епископа тако што би део њихових епископија прикључио нинском епископу.105 Све одлуке Првог сплитског сабора убрзо су признате од стране папе, изузев оне која се односи на нинског епископа.106 Папа је желео да се то питање 102 CD I, 21–22. 103 CD I, 22–24. 104 CD I, 32–33. 105 CD I, 31–32. 106 CD I, 35–36. 32 додатно испита, па је својим изасланицима на путу за Бугарску епископу Мадалберту и дуксу Јовану ставио у задатак да сврате у Сплит и са далматинским и хрватским епископима одрже још један сабор. Нови сабор одржан је у Сплиту након њиховог повратка из Бугарске 928. г. На њему су потврђене одредбе претходног сабора у вези са приматом сплитске цркве и другим питањима, а спорно питање нинске епископије решено је на следећи начин: позивајући се на одредбу претходног сабора да епископије треба да постоје само у значајним градовима са древном епископском традицијом, а пошто није био епископија у старини, одлучено је да нински епископ треба да столује у једном од старих епископских седишта тада на територији Хрватске – Скрадину, Сиску или Дувну, а допуштена је и могућност да управља над сва три.107 Одлуке овог сабора убрзо је и потврдио нови папа Лав VI (928–929).108 Ова два сабора имају веома велики значај за проучавање развоја црквене организације у српским земљамa. Њихов кључни значај је у томе што се из њихових одлука може разазнати да се новооснованој Сплитској архиепископији додељује власт и над једним делом српских земаља и неким приморским центрима који ће касније имати веома запажену улогу у политичком и црквеном животу српских земаља. Један од главних учесника Првог сплитског сабора био је захумски кнез Михаило, а уз њега су поменути и српски великаши. Његова кнежевина се простирала између Дубровника и Неретве. Са истока се граничио са Травунијом, са запада са Хрватском и Паганијом, а са севера његов сусед била је Србија. Међутим, Србија је 924/925. г. била покорена од стране Бугара. Михаило је раније био савезник бугарског цара Симеона, али чини се да је пад Србије учинио и његов положај несигурним и довео до тога да се он окрене сарадњи са суседним Хрватима и византијским властима у Далмацији. Вероватно је то разлог његовог присуства на поменутом сабору заједно са српским великашима, свакако његовим пратиоцима. 107 CD I, 37. 108 CD I, 37–38. 33 Дубровник и Котор При разматрању развоја римске црквене и византијске политичке власти у Приморју која је непосредно утицала на црквени живот приморских кнежевина, Дукље, Травуније и Захумља, као и на оне у залеђу, пре свега Србије и Босне, посебну пажњу треба посветити још једном важном црквеном седишту – Дубровнику. Дубровник (Ragusium) је смештен између Бококоторског залива и ушћа Неретве. Захваљујући свом географском положају, као утврђење (castrum) постаје важно упориште византијске царске власти.109 Након словенско-аварских напада на Далмацију током VI и VII века уништени су бројни центри римске власти. Традиција је као наследника старе, разрушене Салоне означила Сплит. Што се тиче Дубровника, анонимни писац географског списа Космографија из VII века изричит је када наводи „Дубровник то је Епидаур“.110 Ипак, сачувано је више легенди које сведоче о постанку града, а које су међусобно несагласне. Неке традиције чврсто везују настанак Дубровника са некадашњим Епидауром. Најпре то чини цар Константин VII Порфирогенит у 29. глави дела De administrando imperio када наводи да се становници Епидаура, „они који су успели да побегну и да се спасу“ од словенске најезде, „населише на стеновитом месту на коме се сада управо налази град“ – Дубровник. Штавише, и неки становници Салоне су се доселили у Дубровник. Такође, према Порфирогениту, то се све одиграло „пет стотина година раније“.111 Другачију традицију налазимо у Летопису попа Дукљанина, код сплитског хроничара Томе Архиђакона, песника Милеција и познијих дубровачких аналиста Анонима, Рањине. Легенда коју поп Дукљанин доноси у бити је слична са традицијом коју доноси Тома Архиђакон, тј. 109 V. Foretić, Povjest Dubrovnika do 1808. I, Zagreb 1980, 17–18. 110… Ragusium id est Epidaurum, Ravennatis Anonymi Cosmographia et Guidonis Geographica, edd. M. Pinder G. Parthey, Berolini 1860, 208. 10;. Foretić, Povjest Dubrovnika I, 17. Т. Živković, On the foundation of Ragusa: The Tradition vs. Facts, ИЧ 54 (2007) 9–25. 111 Овај Порфирогенитов податак треба посматрати као опште место, јер помињање Словена свакако не дозвољава да се хронолошки овај део стави у 448/449. Као што је већ примећено, Živković, On the foundation, 20–21, место хронолошки треба разумети као да је то било давно. Порфирогенитову легенду о оснивању Дубровника преузима каснији дубровачки хроничар Ј. Лукаревић, G. Luccari, Copioso ristretto de gli Annali di Rausa, Venetia 1605, 1. 34 у оба случаја су Дубровник основали и населили људи из Рима уз помоћ потомака становника Епидаура. 112 Дакле, на основу најранијих извора, равенског космографа и списа DAI, који први доносе традицију о оснивању града Дубровника може се закључити да су град основали највероватније становници Епидаура, које махом помињу и позније традиције, убрзо након словенског пустошења, крајем VI и почетком VII века.113 Као castrum, како га Порфирогенит у свом делу назива, Дубровник се до X века, знатно развио и проширио на бројне отоке.114 Издржао је и напад Арабљана 866/867. г., када су опустошили јадранску обалу и опљачкали Будву, Росе и Котор и показао се као важно упориште византијске војне и политичке власти.115 У вези са поменутим догађајима наилази се на први податак о стратегу Далмације и о томе да је Дубровник под његовом влашћу.116 У то време Дубровчани су имали пријатељске односе са својим словенским суседима. О томе најбоље сведочи чињеница да су својим лађама превозили снаге Захумљана, Травуњана, Дукљана, Срба и Хрвата који су по заповести цара Василија I имали да се прикључе франачко-византијској опсади арабљанског Барија 871. г.117 Њихови међусобни односи су убрзо прецизније регулисани одредбом цара Василија I према којој је дотадашњи данак који је био намењен стратегу Далмације у будуће имао да буде исплаћиван кнежевима суседних земаља Травуније и Захумља, на име коришћења поседа које су Дубровчани обрађивали изван градских зидина, на територији поменутих кнежевина.118 112 Летопис попа Дукљанина описује како је Павлимир Бело, потомак ранијих тобожњих словенских краљева, дошао из Рима са групом Римљана и заједно са становницима разореног Епидаура подигао Дубровник, Ljetopis popa Dukljanina, prir. V. Mošin, Zagreb 1950, 70–71. Тома Архиђакон наводи да су дошљаци из Рима опседали град Епидаур и да су га заузели, а затим са осталим становницима Епидаура основали Дубровник, Тhomae archidiaconi Historia, 46. Познији дубровачки аналисти преносе ову легенду на сличан начин, Annales Ragusini Anonimi item Nicolai de Ragnina, ed. S. Nodilo, MSHSM XIV, Scriptores I, Zagrabiae 1883, 3–4, 173–174. Премa Živković, On the foundation, 19–20, мотив о римском пореклу Дубровника потиче из легенде о пореклу Амалфићана забележене у Саленитарској хроници, јужноиталијанском спису из X века. 113 Foretić, Povjest Dubrovnika I, 17. Новија археолошка истраживања такође потврђује чињеницу да је Дубровник постојао као утврђење почетком VII века, Živković, On the foundation,11–12. 114 Foretić, Povjest Dubrovnika I, 20. 115 Ферлуга, Византиска управа, 68. 116 DAI I, 128,146; ВИИНЈ II, 36 (Б. Ферјанчић); Ферлуга, Византиска управа, 70. 117 DAI I, 128; Vita Basilii, 198–200; ВИИНЈ II, 18–19 (Б. Ферјанчић). 118 DAI I, 146; ВИИНЈ II, 36 (Б. Ферјанчић); Ферлуга, Византиска управа, 74–75. Ова дажбина представља претечу из каснијих извора познатог могориша, Лексикон српског средњег века, прир. С. Ћирковић, Р. Михаљчић , Београд 1999, 746. 35 Поставља се питање како се у таквим околностима развијао духовни и културни живот Дубровника и какав је статус имао у црквеној хијерархији. Древни Епидаур, претеча Дубровника посведочен је међу суфраганима Салонитанске архиепископије.119 Пре уништења града епископ Епидаура се последњи пут помиње у писмима папе Гргура I.120 У историјским изворима уз помен да је град Дубровник наследник Епидаура, најчешће налазимо и тезу да је дубровачка црква наследница епидаурске. Традиција о томе забележена је код дубровачког песника Милеција, али се и пре тога јавља и у фалсификованим булама папа Захарије и Бенедикта VIII. Иако за обе буле постоје чврсти аргументи који оспоравају њихову аутентичност и време настанка, прве из 743. г. и потоње из 1022. г., већина палеографа не спори да су као фалсификати настали пре средине ΧΙΙΙ века.121 У повељи папе Захарије се дубровачки архиепископ назива “архиепископом свете епидаурске цркве“ (archiepiscopo sanctae Pitauritanae ecclesiae), а у повељи папе Бенедиката VIII „архиепископом свете епидаурске столице из града Дубровника“ (archiepiscopo sanctae Pitauritanae sedis e civitate Labusedi).122 Песник Милеције, по свој прилици из XIV века, доноси легенду према којој је извесни архиепископ Јован означен као последњи архиепископ разрушеног Епидаура, али и као инспиратор изградње новог града Дубровника и самим тим утемељитељ цркве у њему.123 Другим речима, традиција настанак дубровачке цркве везује чврсто за епидаурску, с тим што се у хијерархијском смислу термином црква означава архиепископија. Њен настанак се везује за време самог постанка Дубровника. 119 Historia Salonitana Maior, 81–85. Епидаур се као епископско место помиње пети по реду на Салонитанском сабору из 530. г., а на челу епископије налазио се епископ Фабрицијан, на сабору из 533. г. не наводи се изричито епископија Епидаура, али се на основу места које заузима може закључити да место епископа Епидаура припада извесном Павлу, Basić, Pristupna razmatranja, 63, 65. 120 MGH Epp. I, 168–169. 121 О историјату ових повеља в. CD I, 1; Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Европа и Срби. Средњи век, Београд 2006, 125–141. Више о томе и њиховој аутентичности биће речи у даљем тексту. 122 „…Castellum statuunt monitis actuque Joannis, qui jam praedictae fuit Archiepiscopus urbis...“,CD I, 1, 61. 123 Annales Ragusini, 174. О сличним околностима настанака Дубровачке архиепископије пише и Ј. Растић, Chronica Ragusina Junii Resti (ab origine urbis usque ad annum 1451) item Ioannis Gundulae(1451–1484), ed. S. Nodilo, Zagrabiae 1893, 18. Рањина, Лукаревић, па и сам Растић доносе и другу легенду према којој је Дубровачка архиепископија настала након Самуилових освајања, крајем X века, тако што је тобожњи дукљански архиепископ Јован услед тих дешавања напустио Дукљу и прешао у Дубровник, који је његовим доласком постао архиепископско седиште, Annales Ragusini, 202; Luccari, Annali di Rausa, 9–10; Chronica Ragusina, 25, 30. 36 Међутим, најранији сачувани савремени извори документарног карактера који помињу дубровачку цркву сведоче супротно. У питању су акти сплитских сабора из 925. и 928. године. У њима се не наводи никаква веза између дубровачке и епидаурске цркве, већ се она једноставно назива „дубровачком црквом“ (ecclesia Ragusitana). Сем тога, она се помиње као епископија потчињена сплитској архиепископији, а не као самостална архиепископија. Коначно, најинтересантнији податак који пружају акти сплитских сабора из 925. је онај који се тиче односа дубровачке цркве са црквом града Котора. Наиме, VIII канон поменутог сабора наводи следеће: „О епископима дубровачком и которском, којих се очигледно признаје једна столица, саму ту дијецезу међусобом нека поделе на једнаке части, тако да ако један пастир речене цркве премине, док се не зареди (нови) епископ, преживели епископ те исте цркве нека води црквену бригу.“124 На први поглед уочава се да односи између дубровачке и которске цркве нису сасвим јасни. Наиме, њима се према канону до 925. г. признавало једно заједничко седиште, али се од тог времена од једне дијецезе стварају две. Такође убудуће ће заједничког епископа имати само ако један од њих премине. Постоје различита тумачења шта представља тврдња о заједичком седишту и јединственој дијецези. Чини се тешким дати исправно тумачење канона за који су оновремени учесници сигурно прецизно знали на шта се односи. Под седиштем се свакако подразумева епископско место, али је недоумица у томе да ли је то Дубровник или то место припада Котору, или се ипак има у виду позноантичка црквена организација. Уколико се претпостави да је дубровачки епископ у раније време имао и власт над Котором, наилази се на потешкоћу у чињеници да се Котор већ 787. г помиње као седиште засебног епископа. Наиме, последњем заседању Седмог васељенског сабора у Никеји 787. г присуствовао је и Јован, епископ Котора.125 Такође, пронађена су два натписа с почетка IX на коме се помиње которски епископ Јован, вероватно исти онај са сабора у Никеји.126 Дакле, которска епископија 124 „...De episcopis ragusitano et catharitano, quorum manifeste una sedis dignoscitur, ipsam diocesim equa lance inter se dividant, ita ut si unus dicte ecclesie pastor obierit, donec ordinetur episcopus, residens episcopus ipsius ecclesie ecclesiasticam curam gerat...“, Historia Salonitana Maior, 100. В. и Живковић, Црквена организација, 121. 125 Mansi, XIII, 373 A; Darrouzès, Listes, 25, 68, l. 327E. 126 У питању су донаторски натпис о оснивању цркве Св. Трифуна у Котору, катедралне грађевине посвеђене свецу – заштитнику града из 809. г. и натпис са цркве Св. Петра у Бијелој у близини Котора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967, 371 (Ј. Ковачевић); Прерадовић, Преноси 37 посведочена је у савременим историјским изворима пре дубровачке. Ипак, ако претпоставимо да је Котор био седиште те јединствене епископије то би значило да Дубровник уопште није имао свог епископа до времена непосредно пред саборе у Сплиту, упркос очигледном развоју и напретку града. То би практично значило да Дубровник, иако је наследио Епидаур као градско средиште није наследио његову улогу црквеног и епископског центра, што опет изазива сумњу. У историографији је изнета још једна могућност о пореклу јединствене столице дубровачке и которске епископије. Према њој, седиште на које се позивају оба града при доказивању своје старине је некадашњи Епидаур, црква Епидаура била би претеча и једне и друге цркве.127 Истицање права старине није нимало случајно, јер друга одредба истог сабора из 925. г. прописује да епископи треба да буду постављени само у старим и значајним градовима.128 Пошто ни Дубровник ни Котор нису имали епископа у античка времена, то би Епидаур могао бити најближи град на чије право би се могли позвати.129 При таквом тумачењу проблем представља то што се которска црква при тражењу античких корена могла позвати на традиције суседног Рисна, чији се епископ помиње у писмима папе Гргура I,130 а не на много удаљенији Епидаур. Имајући све наведено у виду, питање шта се подразумева под једном столицом остаје без правог одговора. Друго питање које се намеће из текста горе наведене одредбе сплитског сабора јесте то шта представља једна дијецеза коју два поменута епископа треба да поделе на равне части. У поменутом случају дијецеза искључиво означава подручје под управом једног епископа, а не као у римско време велику јединицу административне и црквене власти састављену из више провинција. То значи да дијецеза поменута у одреби сабора мора имати само једног епископа. У том реликвија, 197. Епископу Јовану и његовим наследницима модерни истраживачи приписују велику заслугу у процесу христијанизације Приморја, те се тако периоду његовог епископата приписују и друге сакралне грађевине у околини Котора попут цркве Св. Томе у Прчњу и Св. Стефана у Врановићима у Грбљу, ИЦГ I, 356 (J. Ковачевић). О настаку поменуте цркве Св. Стефана најбоље сведочи добро очувани натпис који садржи и име донатора, Писци средњовјековног латинитета, прир. Д. Синдик, Г. Томовић, Цетиње 1996, 33; ИЦГ I, 367–368 (Ј. Ковачевић). 127 I. Puljić, Uspostava Dubrovačke mitropolije, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije. Zbornik radova znanstvenoga skupa u povodu tisuću godina uspostave dubrovačke (nad)biskupije/metropolije (998.–1998.), prir. N. A. Ančić, Dubrovnik – Split 2001, 16–19. 128 Historia Salonitana Maior, 99. 129 Puljić, nav. mesto. 130 MGH Epp. I, 40–41. 38 случају опет постаје нејасно које је од два епископска места било истинско седиште дијецезе. Међутим, чињеница је да су у време сабора оба града била седиште епископа и да су оба града полагала право на исту дијецезу тј. на исто подручје. Пошто је такво стање било супротно канонима такву дијецезу је требало поделити и од ње начинити две, као што сабор прописује. Сад се долази до питања која је то територија око које су се спорили дубровачки и которски епископ. Тешко је прихватити да се спор односио само на непосредно подручје два града Дубровника и Котора или њихову ближу околину јер би римска црква била упозната са тим и раније, нити је вероватно да би се два значајна епископска центра борила за међусобну превласт једног над другим. Пре ће бити да је у питању нека шира територија на коју је претендовала епископска власт и једног и другог града, а за коју још увек није било јасно коме заправо припада. У питању би била територија у словенском залеђу оба града,131 тј. област Травуније, за коју Константин Порфирогенит наводи да се простире од Котора до Дубровника и да обухвата градове Требиње, Врм, Рисан, Лукавете и Зетливи.132 Потврду да се епископска власт у то време ширила ван градских зидина налазимо међу одредбама другог сплитског сабора из 928. г., где се наводи да се власт епископа не простире само унутар града већ и да се „шири на широка пространства земаља, међу становништвом и селима и црквама и народом како је то од старине одређено.“133 Дакле, уколико би се примениле одредбе из 928. г. на случај из 925. г., то би могло да значи да се територија поменуте дијецезе могла ширити управо на њено словенско залеђе. Тако би се подела на једнаке части односила на поделу области Травуније, а под термином једне дијецезе, како папа наводи, подразумевала би се некадашња епидаурска дијецеза која је свакако имала већи опсег у античко време, а на чију традицију оба епископска центра и Дубровник и Котор полажу право, зарад новог територијалног проширења.134 Оно што је сигурно јесте да су оба црквена седишта, и Дубровник и Котор, у време сплитских сабора била епископије под јурисдикцијом Сплитске 131 Живковић, Црквена организација, 148. 132 DAI I, 144, 162; ВИИНЈ II, 34, 63 (Б. Ферјанчић). 133 Historia Salonitana Maior, 105; Puljić, Uspostava, 20. 134 Puljić, Uspostava, 20, nap. 24. Према Живковићу, Црквена организација, 148, спор дубровачког и которског епископа око дијецезе се односио на њихово словенско залеђе, али њихово право не изводи из наследства Епидаура, него из процеса христијанизације тог простора, што свакако представља још један додатни разлог за ширење епископске надлежности. 39 архиепископије. Такво стање, међутим, неће дуго потрајати и сплитска црква ускоро више неће бити једина митрополија у Приморју. Први хронолошки прецизнији податак који указује на промену ранга једног епископског места до тада потчињеног Сплиту у архиепископско, налазимо код млетачког хроничара Јована Ђакона. У питању је добро знани податак из 998/999. г. Описујући поход млетачког дужда Петра II Орсеола (991–1009) на Далмацију, хроничар Јован, савременик догађаја, пише о доласку млетачког дужда на острво св. Максима (Мајсан код Корчуле): „Тамо долазећи, дубровачки архиепископ са својима, истом дужду, сви свете тајне чинећи, исказаше велику покорност“.135 Ова вест савременог извора сведочи да је дубровачка епископија уздигнута у виши ранг. Она такође представља поуздан terminus post quem non за настанак Дубровачке архиепископије. Као што смо раније утврдили, пошто се на сплитским саборима 925. и 928. г. дубровачка црква наводи као епископија потчињена Сплитској архиепископији, то је уједно и terminus ante quem non за настанак Дубровачке архиепископије. Ипак, то не значи да се време њеног постанака не може прецизније одредити. У делима византијског цара Константина VII Порфирогенита (913–959) могу се пронаћи назнаке, па и, како ће се видети, чврсти докази о уздизању ранга дубровачке цркве најмање пола века пре податка Јована Ђакона. У своја три дела Порфирогенит доноси сличну причу о арабљанском нападу на Дубровник и друге јужнодалматинске градове 866/867. г. У 29. глави списа De administrando imperio цар наводи да су Арабљани са 36 бродова продрли у Далмацију и опустошили Будву, Росе, Котор, затим су дошли до Дубровника који су опседали 15 месеци.136 У спису Vita Basilii, петој књизи Теофановог настављача, Порфирогенит исти догађај описује на следећи начин: Арабљани су послали флоту од 36 ратних бродова на Далмацију и напали различите далматинске градове – Будву, Росе, Котор, а затим су напали и митрополију целог народа, град звани Дубровник, и 135 „...Illic Ragusiensis archiepiscopus cum suis conveniens eidem principi sacramenta omnes facientes, obsequia multa detulerunt...“, Iohannis diaconi chronicon Venetum et Gradenese usuque ad. a. 1008., ed. G. H. Pertz, MGH SS VII, Hannoverae 1846, 33. Андрeја Дандоло четири века касније дословно преноси вести Јована Ђакона, Аndreae Danduli ducis Venetiarum Chronica per extensum descripta, Rerum Italicarum Scriptores XII, ed. L. A. Muratori, Mediolani 1728, 199. 136 DAI I, 126; ВИИНЈ II, 17 (Б. Ферјанчић). 40 опседали га дуже времена.137 Коначно, у спису De thematibus наводи како су Арабљани напали „различите градове Далмације, и Будву и Росе и Котор“ и дошли „и на њихову митрополију, град звани Дубровник“ и њега опседали дуже времена.138 Сва три извора су сагласна по питању арабљанске офанзиве, али се у два (Vita Basilii и De thematibus) Дубровник означава и као митрополија поменутих градова – Будве, Котора и Роса, односно целог народа. Поставља се питање шта конкретно представља појам митрополија (μητρόπολις) у наведеним Порфирогенитовим вестима. У римско време појам митрополија означавао је главни град једне провинције, њен административни и црквени центар. Међутим, у средњовизантијском периоду он је изгубио своје значење административног центра и представља искључиво центар црквене управе у једној провинцији, тј. оно што је на Западу архиепископско средиште.139 Дакле, према наведеним подацима Дубровник би представљао митрополију у црквеном смислу. Међутим, из разматрања за сада неће бити искључена ни могућност да то представља грађански административни центар. Како се поуздано зна да се Дубровник и 925. г. помиње као епископија, на први поглед се Порфирогенитово излагање и смештање постојања митрополије Дубровника у средину IX века (арабљанска опсада 866/867. г.) може посматрати као потпуно неосновано. Чак и ако се под термином митрополија мисли на средиште државне управе ни у том случају не одговара статусу Дубровника у IX веку, јер је из излагања самог Порфирогенита јасно да је град потчињен стратегу Далмације чије је седиште у Задру. Према томе, ни у једном случају Порфирогенитов податак не одговара положају Дубровника 866/867. г. Међутим, тешко је поверовати да је Порфирогенит тај податак једноставно измислио, нарочито када се има у виду да би податак сам по себи имао смисла када би се 137 Vita Basilii, 190. 138 Constantino Porfirogenito De thematibus, ed. A. Pertusi, Vaticano 1952, II, 97. 139 Lexikon zur byzantinsichen Gräzität, besonders des 9.–12. Jahrhunderts, 5. Faszikel, ed. E. Trapp, Wien 2005, 1023. Сам Порфирогенит у спису De thematibus, када пише о савременим приликама појмом митрополија означава искључиво црквено средиште неке области. То се види најбоље на примеру Коринта и Патраса. Оба града налазила су се у теми Пелопонез, при чему је Коринт био и главни град теме и црквена митрополија, док је Патрас био само црквена митрополија. Пишући о Пелопонезу, Порфирогенит наводи да је Коринт његова митрополија, али да постоји „и друга митрополија“ – Патрас, De thematibus, 90; Коматина, Оснивање, 42, нап. 83–84, из чега је јасно да под митрополијом подразумева црквено средиште. 41 сместио у одговарајући хронолошки оквир. То значи да би овај податак могао представљати анахронизам, тј. да Порфирогенит оно што зна о Дубровнику свог времена уклапа у причу о догађајима из претходног столећа. Остаје сумња зашто је Константин VII пропустио да тај податак наведе у свом главном делу De administrando imperio, а налазимо га у Vita Basilii и De thematibus. Одговор лежи у хронологији настанка поменутих списа. Поглавље 29. списа De administrando imperio, у коме се налази наведени податак, настало је како у њему самом на једном месту пише, 6457. године од Стварања света, тј. 948/949. г.140 За Vita Basilii утврђено је да је настало после списа DAI, у сваком случају након 950. г.141 Што се тиче списа De thematibus у науци је важило традиционално схватање да је настао убрзо после 934. г. Међутим, Т. Лунгис и Е. Арвелер су убедљиво показали да се време настанка списа може ипак померити после 952. г., односно чак после 956. г., тј. пред сам крај живота Константина Порфирогенита.142 Чињеница је да се податак о Дубровнику као митрополији јавља у оним Порфирогенитовим списима који настају касније, тј. после 949. г. Тог податка нема у 29. глави DAI или зато што у тренутку када је цар пише 948/949. г. то још увек није чињенично стање, или зато што је он једноставно пропустио то да спомене. У сваком случају у списима које саставља 950-их година Порфирогенит наводи да је Дубровник митрополија. Остаје да се дефинитивно утврди да ли је мислио на црквени или административни систем. У административном смислу Дубровник је припадао теми Далмацији са седиштем у Задру. У време када Порфирогенит пише све наведене списе такво стање је и даље на снази. Заједничко свим списима је да Порфирогенит о Далмацији говори као о јединственој целини чији је Дубровник део. Чак и Ескоријалски тактикон, који је настао између 971. и 976. г. познаје и даље једну тему Далмацију и не помиње 140 DAI I, 134; ВИИНЈ II, 21 (Б. Ферјанчић). 141 Vita Basilii, 3*–14*; P. Varona, Contribución al problema de la cronología y las fuentes de la “Vita Basilii”, BZ 101 (2009) 774–775. 142 Т. C. Lounghis, Sur la date De themathibus, REB 31 (1973) 299–305, истиче да у самом делу има индиција о привременој византијској реконкисти Сицилије коју Скилица смешта око 952. г. H. Ahrweiler, Sur la date De themathibus de Constantin VII Porphyrogénète, TM 8 (1981) 1–5, упозорава да се у De thematibus говори о томе да мошти св. Григорија Богослова почивају у цркви св. Апостола у Цариграду, а зна се да су оне тамо пренете у време самовладе истог Константина Порфирогенита, дакле после 945. г. , односно највероватније у време патријарха Полиевкта, тј. између 956. и 959. г. 42 никакву другу административну јединицу чији би центар могао бити Дубровник. Дакле, у време када Порфирогенит саставља Vita Basilii и De thematibus Дубровник није могао бити митрополија у административном смислу. Према томе у ова два списа Дубровник се очигледно сматра митрополијом у црквеном смислу, што је управо онај ранг у коме његовог архијереја помиње Јован Ђакон пола века касније. Тиме добијамо нову горњу хронолошку границу за уздизање дубровачке цркве у ранг митрополије тј. архиепископије. Уместо 998/999. г. засноване на вестима Јована Ђакона, као нови terminus post quem non за тај значајан догађај можемо узети време настанка Порфирогенитових списа Vita Basilii и De thematibus, тј. после 950. г. Из свега наведеног следи да је дубровачка епископија постала архиепископија између 928. и 950-их година. Посебно је питање који је био опсег новоосноване архиепископије. Већ је на сплитском сабору из 928. г наглашена подела међу суфраганима тадашњег сплитског архиепископа на оне који се се налазе источно и оне који се налазе западно од Сплита. У првој групи наведени су Дубровник, Котор и Стон.143 Након оснивања Дубровачке архиепископије њена јурисдикција се највероватније протегла на оближње епископије Котора и Стона. Ако узмемо у обзир да је подручје стонске епископије обухватало целу захумску кнежевину можемо закључити да се цела земља Захумљана нашла у саставу Дубровачке архиепископије. Горе је већ показано да су на сплитском сабору из 925. г. дубровачки и которски епископ поделили власт над Травунијом, српском кнежевином која се налазила између та два града, стога се и Травунија нашла у оквиру нове архиепископије. У то време још увек се не помиње требињска епископија, те се може претпоставити да је она настала касније, у оквиру Дубровачке архиепископије на територији Травуније која би била изузета из непосредне надлежности дубровачког архиепископа и которског епископа. Дакле приликом оснивања Дубровачке архиепископије средином X века у њеном саставу нашла су се два града византијске Далмације – Дубровник и Котор и две српске приморске кнежевине – Захумље и Травунија. 143 Similiter unaquaque ecclesia vel civitas, que pontificali munere constipata consistit, simul sedem qum prefinitis terminis diocesei sui a patribus institutis regulariter abutatur tam Iadaritana quam cetere ecclesie Dalmatiarum, Arbensis, Velclensis, Absaranensis, que sunt in occindue parte posite; ecclesie vero alie, que in oriente habentur, id est Stagnensis, Ragusitana et Catharitana, eandem plenitudinem sedibus et terminis suis in omnibus catholice fidei dogma adsequantur, CD I, 37. 43 Читава Далмација, дакле током прве половине X века била је под непосредном управом византијског стратега. Такво стање се променило када на чело теме Далмације долази приор Задра, као представник највише власти у главном граду теме, током друге половине X века. Дакле, уместо византијског стратега долази представник локалног грађанства, али изгледа да је Царство и даље задржало непосредну власт над Далмацијом.144 Прилике у Далмацији остају непознате и крaјем X века.145 Драч и Дукља Из досадашњег излагања у оквиру овог поглавља може се закључити да су на развој црквених прилика у Приморју, посебно на географском подручју које улази у оквир истраживања овог рада, области Захумља и Травуније, нарочито утицали велики и важни црквени центри византијске Далмације: Задар, Сплит, Дубровник и Котор. Лако је уочити да у овом набрајању приморских српских кнежевина недостаје Дукља. Она, као што ће се видети из расположивих историјских извора, није била изложена утицају поменутих црквених центара. Исто се може рећи и за кнежевину Србију, која је заузимала широка пространства у унутрашњости Балканског полуострва у залеђу поменутих приморских кнежевина. Пишући о Дукљи, често помињани у овом раду византијски цар Константин VII Порфирогенит, наводи да су на простору Дукље постојала три градска ценра (κάστρα οἰκούμενα, kastra oikoumena): Градац, Новиград и Лонтодокла, али ниједан од њих не означава као црквени центар.146 Црквена 144 Ферлуга, Византиска управа, 87. 145 Међутим, у Летопису попа Дукљанина, описује се борба Самуила и његова офазива на Дакљу и Далмацију, а ти догађаји се у науци обично датирају после 997. г, тј. крајем X века, Mošin, Ljetopis, 78–81; Ферлуга, Византиска управа, 87–88; Пириватрић, Самуилова држава, 105–115. Puljić, Uspostava, 15–55, смешта настанак Дубровачке архиепископије управо у контекст Самуилових освајања на источнојадранској обали и односа папе Гргура V (996–999) према тим догађајима. 146 DAI I, 164; ВИИНЈ II, 64 (Б. Ферјанчић). За разлику од тих градова, за старе далматинске градове, попут Сплита, Задра, Дубровника, Котора и других, Порфирогенит доста пише о различитим и врло развијеним светачким култовима, сакралним грађевинама, па и бројним легендама у вези са њима, DAI I, 134–138; ВИИНЈ II, 20–24 (Б. Ферјанчић); Прерадовић, Култови светитеља, 523–535. 44 историја Дукље у периоду од словенског насељавања све до друге половине X века због недостатка историјских извора остаје тамна. Она се не помиње ни у једном важном црквеном догађају који се везује за Сплит, Дубровник, нити оближњи Котор, о којима је било речи. Нема је ни у епископским нотицијама цариградске цркве, пре свега оним из прве половине X века, као што су нотиција 7, настала у време патријарха Николе Мистика (901–907, 912–925) и нотиције 8 и 9 око 940. г. У њима се набрајају епископије потчињене митрополиту Драча, који је био Дукљи најближи центар византијске цркве, али међу тим епископијама још увек нема ниједне са простора Дукље. Помињу се као суфрагани драчког митрополита само следећи епископи: 147 Епископ Стефанијака Епископ Кроје Епископ Хунавије Епископ Љеша Први пут податке о црквеном положају Дукље налазимо у нешто каснијој нотицији 10, насталој у другој половини X века. У њој се међу суфраганима драчког митрополита наводе и епископи градова који ће касније бити чврсто везани за подручје Дукље. Према том списку, драчком митрополиту потчињени су следећи епископи:148 Епископ Стефанијака Епископ Главинице, или Акрокеравније Епископ Хунавије Епископ Авлоније (Валоне) Епископ Кроје Епископ Ликинида (Охрида) Епископ Љеша Епископ Антибара (Бара) Епископ Дукље Епископ Черника Епископ Скадра Епископ Пулхеропоља Епископ Дриваста Епископ Градца Епископ Пулата (Пилота) Као што се може приметити, у овом списку први пут се наводе епископи градова који ће у каснијем раздобљу искључиво бити везни за црквене прилике у Дукљи: Дукља, Скадар, Дриваст, Пулат и Бар. С великом опрезношћу истиче се чињеница да се епископске столице ових градова касније сигурно налазе у оквиру Дукље. На такав закључак упућују вести Константина Порфирогенита, који за Бар 147 Notitiae, № 7.643–647, № 9.517–521. Сви наведени градови налазе се на подручју Драчке теме, односно данашње Албаније. 148 Notitiae, № 10.607–623. 45 и Улцињ наводи да су градови Драчке теме, тј. да „Дукља лежи према кастелима Драча, тј. до Љеша, Улциња и Бара...“149 Према томе, средином X века Улцињ и Бар још увек не припадају Дукљи.150 Може се претпоставити да је слично важило и за неке друге градове, епископске столице које се наводе у нотицији 10 – Скадар, Дриваст и Пулат (Пилот). Остаје нејасно шта представља у нотицији 10 епископ града по имену Градац. Да ли у њему можемо препознати Градац, један од три насељна града које Порфирогенит налази на простору кнежевине Дукље? Без обзира на различиту транскрипцију у оба извора (Γράδεται, Γραδίτζιν/Γραδίτζιον), која на први поглед може изазвати сумњу, јасно је да је у оба случаја у њиховој основи словенска реч Градац. Ипак, и ако се устврди да је Порфирогенитов Градац истоветан Градцу нотиције 10, да ли се тај град може препознати у неком од топонима на територији средњовековне Дукље?151 Тим питањем бавили су се многи истраживачи, али као најприхватљивија чини се теза К. Јиречека да је у питању Будва, која се у каснијим вековима називала Старим Градом (Civitas Аntiqua).152 Сем тога, Будва је у познијем раздобљу потврђена и као епископско седиште, о чему ће бити речи касније. Изузев Градца, у нотицији 10 помиње се и епископија града Дукље. На изглед познат и јасан топоним опет ствара недоумицу. У делу Константина Порфирогенита, када пише о Дукљи, стоји: „Дукља се назива по граду у овој 149 DAI I, 144; ВИИНЈ II, 34 (Б. Ферјанчић); ИЦГ I, 331(Ј. Ковачевић) . 150 У ова два града такође је посведочено цркевно градитељство током IX века. У Улцињу је подигнута црква између 813. и 820. г. о чему сведочи натпис са циборија, док се претпоставља да је у Бару био раширен култ Св. Теодора коме је у том периоду посвећена црква. Писци средњовјековног латинитета, прир. Д. Синдик, Г. Томовић, Цетиње 1996, 31; ИЦГ I, 325, 435 (Ј. Ковачевић). 151 Живковић, Црквена организација, 151, ово место из нотиције 10 другачије је транскрибовао. По њему, у питању је место Градица, које он убицира очигледно источно од Драча, пошто сматра да припада групи епископија одвојених од Бугарске цркве. За такво становиште, међутим, нема аргумената. Топоним Градац или Градица на простору између Драча и Охрида не помиње се ни у једном од аката везаних за Охридску архиепископију у XI и XII веку, о којима ће бити речи у наредном поглављу. 152 О питању убикације топонима Градац, уп. ВИИНЈ II, 64, нап. 231 (Б. Ферјанчић). Један од најстаријих сачуваних натписа са простора Дукље из 840. г сведочи о оснивању цркве Св. Марије у Будви, вероватно међу првом подигнутом након словенског разарања и христијанизације ових крајева, Писци средњовјековног латинитета, 32; ИЦГ I, 352 (Ј. Ковачевић); Писци средњовјековног латинитета, 32. Будва у средњовековним српским текстовима, Животи краљева и архиепископа српских, написао архиепископ Данило II, изд. Ђ. Даничић, Загреб 1866, 251. ИЦГ I, 308 (J. Ковачевић); С. Ћирковић, „Насељени градови“ Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација, ЗРВИ 37 (1998) 21–22; Б. Новаковић, Дукља у спису De administrando imperio, ЗРВИ 49 (2012) 80, сматрају да је Порфирогенитов Градац локалитет Градина у Мартинићима, а не Будва. 46 земљи који сагради цар Диоклецијан, а сада је то пуст град (ἐρημόκαστρον) и до данас се зове Дукља.“153 Дакле, Константин Порфирогенит, који дело пише између 948. и 952. г., изричито каже за град Дукљу да је пуст, а као насељене градове наводи већ помињане Градац, Новиград и Лонтодоклу. Мало је вероватно да се у периоду између писања DAI и настанка нотиције 10 – друга половина X века, пусти град Дукља обновио и постао епископско седиште, нарочито ако се има у виду да ни у каснијем периоду Дукљу не налазимо ни као градско ни као епископско седиште. Откуда онда и да ли су заиста контрадикторни подаци које налазимо у два поменута извора? Једна од могућих претпоставки је да се у Дукљи нотиције 10 препозна управо Лонтодокла из 35. главе списа DAI. Упркос различитим теоријама које истраживачи нуде у погледу значења и убикације топонима Лонтодокла, није спорно да се други део овог назива односи на Дукљу.154 Могуће је да је на неки начин Лонтодокла постала наследница разорене и од Словена опустошене Дукље, слично као што је то био случај са Сплитом и Дубровником, те се на тај начин и термин Дукља нашао у епископским нотицијма цариградске цркве. О црквеној припадности Дукље пре друге половине Х века нема никаквих података, мада археолошки налази и епиграфски споменици сведоче о постојању црквеног живота већ у првој половини IX века, бар када су у питању простор античке Дукље и Будве.155 Црквена организација у Дукљи какву приказује нотиција број 10, постојала је у време када је та нотиција настала, у другој половини X века. Према тој нотицији Дукља је у саставу Драчке митрополије. Није јасно како је до тога дошло. Поставља се питање да ли је и како на такав исход утицала промена политичких околности. Познато је да је цар Јован Цимискије уништио бугарску државу. Као што ће бити изложено у наредном поглављу византијска власт се проширила на моравско-вардарску долину, али и 153 DAI I, 162–164; ВИИНЈ II, 63 (Б. Ферјанчић). 154 ВИИНЈ II, 64, нап. 233 (Б. Ферјанчић); ИЦГ I, 320 (Ј. Ковачевић); Ћирковић, „Насељени градови“, 22–23; Б. Новаковић, Карта као извор за поглавље 29–36 списа De administrando imperio, Иницијал 1 (2013) 37–38, стоји такође претпоставка да је назив Лонтодокла настао спајањем два имена од чега је једно сигурно Доклеа, а други део имена се доводи у везу са Λογγ од lùgý, што би могло да се односи на жупу Лушку (Lusca, Лушка – Луг), смештену у близини античке Дукље. 155 У питању је познати натписи из цркве Св. Марије у Будви и надгробни натпис ђаконисе Аузоније из прве половине IX века, Писци средњовјековног латинитета, 32; ИЦГ I, 309, 320, 369 (Ј. Ковачевић). 47 на простор Србије, где је формиран катепанат у Расу.156 У јеку ове свеопште обнове византијске власти на Балкану, није јасно каква је била судбина кнежевине Дукље и да ли је она можда дошла под непосреднији политички утицај Драчке теме. У том случају било би лакше разумети изненадни пораст броја суфрагана Драчке митрополије и улазак Дукље у њен састав. Бугарска и Србија Као и Дукља, ни кнежевина Србија није била под утицајем неког јаког црквеног центра из Приморја. И њен црквени положај након словенског насељавања остаје помало загонетан. За време првих, именом незнаних архоната Срби су примили хришћанство. Процес христијанизације тих крајева започет је у време цара Ираклија, али посредством римске цркве.157 Неоспорна је чињеница да се хришћанство временом укоренило у Срба. Кнежевићи су добијали хришћанска имена, а археолошке ископине потврђују постојање и црквених грађевина током VIII и IX века.158 Међутим, трвења између византијске и римске цркве постајала су све чешћа, нарочито током IX века. У таквим околностима и византијском цару постаје важно да ли ће његову стварну, неоспорну политичку власт над архонтијом Србијом пратити и црквена. Ситуација постаје озбиљнија када Бугари покушају да прошире своју политичку власт на простору кнежевине Србије. Кнез Властимир (пре 850) и његови синови Мутимир (пре 880–891/892), Стројимир и Гојник водили су два рата против Бугара с великим успехом.159 Граница између Србије и Бугарске у време тих ратова налазила се до Раса.160 Будући да су Бугари покрштени 864. г. византијској цркви и цару било је важно да политичке непријатеље задрже макар у сфери црквеног утицаја. На сличан начин и папа се односи према земљама које су биле у политичкој сфери византијског цара, Србији 156 Љ. Максимовић, Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018. гоине, ЗРВИ 36 (1997) 35–36; С. Пириватрић, Византијска тема Морава и „Моравије“ Константина VII Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997), 174–176; B. Krsmanović, The Byzantine Province in Change (on the Threshold Between the 10th and the 11th Century), Begrade–Athens 2008, 135–136. 157 Максимовић, Покрштавање, 160–161. 158 ИЦГ I, 355–358, 367–380 (Ј. Ковачевић); ИСН I, 230 и даље (В. Ј. Ђурић). 159 ИСН I, 147–149 (С. Ћирковић). 160 ИСН I, 148 (С. Ћирковић). 48 и Бугарској, а од времена Василија I (867–886) и према Хрватској, коју је цар поново придобио од Франака. Представницима световне власти упућује писма у којима их позива да са својим народом остану верни римској цркви.161 Српском кнезу Мутимиру писмо таквог садржаја упућено је 873. г. Међутим, то писмо открива и папину опомену кнезу Мутимиру да се његова земља врати „по обичају предака“ под Панонску дијецезу „у којој је управо постављен епископ од Апостолске столице“,162 при чему мисли на Св. Методија који је постављен за панонског епископа 869. г.163 У једном другом писму које је настало истом приликом и истим поводом као поменуто писмо Мутимиру папа истиче како „од старине римској цркви припадају права не само над провинцијама Италије и Запада него и над Панонијом и Илириком“,164 а Србија се јесте налазила на простору Илирика. Дакле, извесно је да су Срби у периоду од прихватања хришћанставa, тј. од VII века, па до времена цара Василија Ι били под утицајем римске цркве. Византијским, тј. ромејским царевима такво стање није сметало, јер је постојала једна круна и из цареве перспективе једна црква. Када је франачки владар добио од папе царску круну 800. г. и папе су добиле ближег цара, те се у црквеној политици византијских царева почео уочавати чвршћи став према римској цркви. Он је нарочито изражен од времена цара Михаила III (842–867).165 Још је патријарх Фотије у једном писму приликом своје преписке са папом 861. г. изнео став да подручја црквене администрације треба да се подударају са државним границама.166 Цар Василије Ι снажно је желео да ту патријархову идеју пренесе у дело, наравно све у служби јачања царске моћи. Изражена експанзионистичка црквена политика Византијског царства у то време видљива је 161 CD I, 8–9. 162 Fragmenta registri Iohannis VIII papae, ed. E. Caspar, Epp. Carolini aevi V, MGH Epp. VII, Berolini 1928, 282. 163 Коматина, Црквена политика, 339. 164 MGH Epp. VII, 284; Коматина, Црквена политика, 276–277, 341–342. 165 Након тридесетогодишњег иконоборског периода, када су односи између православног Рима и иконоборског Цариграда били генерално поремећени у време намесништва царице Теодоре (842– 856) дошло је до побољшања односа. Међутим, од 858. г. насатаје унутар цариградске цркве раскол између збаченог патријарха Игњатија и новог патријарха Фотија у коме римска црква преузима активну улогу сврставајући се отворено на страну првог. То је доводи у велики сукоб са цариградском црквом на челу које је био патријарх Фотије уз подршку цара Михаила III и кесара Варде. Тај сукоб резултира првим отвореним расколом између два највећа хришћанска центра. На тај сукоб надовезује се и спор око мисионарске делатности и јурисдикције над новопокрштеном Бугарском који ће обележити и владавину новог цара Василија I, Острогорски, Историја, 218–237; О томе подробно в. Коматина, Црквена политика, 73–89, 100–135, 179–210, 196–254, 321–331. 166 Photius eppistolae et amphilochia III, edd. B. Laurdas, L. G. Westerink, Leipzig 1985, № 290. 49 не само на простору Балкана него и према средњој Европи (великоморавска мисија Ћирила и Методија), и у степама јужне Русије (хазарска мисија, прво крштење Руса). Наравно, папе су покушале да на сваки начин осујете планове цара и цариградског патријарха. Борба око јурисдикције на подручју Балкана између римске и византијске цркве, најбоље је видљива, захваљујући богатој изворној грађи, на примеру Бугарске. Прво је у периоду од 864–866. г. у Бугарској деловало византијско свештенство. Затим су након протеривања византијских дошли римски мисионари, који су на том простору деловали пуне три године, све до саборске одлуке из 870. г. којом им је забрањено деловање.167 Римске папе Хадријан II и Јован VIII протестују због такве одлуке, али читаво питање добија свој епилог на сабору 879/880. након кога је римска цркава лишена свих права над Бугаском.168 Што се тиче Србије, познато је да је папа Јован VIII у писму упућеном кнезу Мутимиру маја 873. г. покушао да у контексту борбе за Бугарску ојача свој положај у Србији, позивајући српског кнеза да се веже за новоосновану панонску архиепископију Св. Методија, под окриљем римске цркве. Нажалост, то је и једино сачувано писмо из тог периода упућено неком српском владару. Стога, можемо само претпоставити да су трвења око јурисдикције над областима српске кнежевине била једнако интензивна као у случају Бугарске. Потоња историја је посведочила да је превагу ипак однела византијска црква. Победу византијске цркве у борби за примат над Балканом обезбедило је добијање Бугарске 870. г. Током десет година 870–880. г. црква на простору Бугарске организована је у низ митрополија укључених непосредно у састав цариградске патријаршије. Када је бугарска црква стекла аутокефалност 880. г. све оне су постале њен део.169 Једана од поменутих митрополија у оквиру граница тадашње бугарске државе била је и митрополија Мораве, која је посебно значајна 167 Коматина, Црквена политика, 197–209, 224–229. 168 У питању је тзв. Фотијев сабор на коме су папски посланици несмотрено пристали на уступке византијској цркви. Фотије се одрекао права да рукополаже епископе у Бугарској и шаље им омофор, али византијски епископи и свештеници нису били обавезани да напусте Бугарску. Иако, неповољно по римску цркву, папа је одлуке морао прихватити јер се на саборским одлукама налазио потпис његових посланика. О овоме в., Коматина, Црквена политика, 350–353. 169 В. Гюзелев, Бележки върху йерархическия статус на българската църква и нейния върховен предстоятел през първия век от покръстването 865–971, Религия и църква в българия, София, 1997, 98–107, смешта добијање аутокефалности бугарске цркве у период владавине Василија I (867–886); П. Коматина, Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г., Српска теологија данас 2009. Први годишњи симпосион, Београд 2010, 363–363, убедљивом аргументацијом тај догађај смешта прецизније у 880. г. В., исти, Црквена политика, 353–355. 50 за тему овог рада јер се налази на простору који ће се касније наћи у саставу Србије. Она је обухватала области Моравске долине. Њен митрополит по имену Агатон вршио је дипломатску мисију за византијског цара на франачком двору 873. г., а помиње се и на цариградском сабору 879/880. г. Извесно је да је његов суфраган био и београдски епископ Сергије, „родом Словен“, који се спомиње у писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису из 878. г. После 880. г. моравска митрополија остала је у оквиру аутокефалне бугарске цркве.170 Међутим, какво је стање у црквеној организацији на простору кнежевине Србије Мутимира и његових наследника, чија се граница на истоку у то време простирала до Раса, било непосредно након што је бугарска црква издејствовала аутокефалност 880. г.? Да је питање међусобног односа бугарске и византијске цркве и државе кључно у решавању овог проблема види се из историчарима драгоцених, додуше познијих Охридских повеља цара Василија II. У другој Охридској повељи из 1020. г. цар Василије II прибраја оним епископијама које је доделио Охридској архиепископији својом првом повељом годину дана раније и остале епископије за које изричито каже „како су припадале области бугарских архиепископа и у време цара Петра (927–969) и Самуила (976–1014).“ Међу њима се наводи и епископија Раса.171 То би онда значило да је Рас укључен у оквир Бугарске архиепископије најкасније у време цара Петра. Будући да се Рас не спомиње у нотицијама Цариградске патријаршије X века, али ни у вези са црквеним центрима Приморја, можемо само да поверујемо наведеном извору из познијег времена који и једини доноси вести о рашкој епископији, да је током Χ века она била у саставу аутокефалне бугарске цркве. Од ког времена рашку епископију можемо посматрати као саставни део бугарске цркве?172 Појављују се три могућности. Прва, да је рашка епископија била саставни део Моравске митрополије тј. потчињена византијској цркви у периоду од после 873. до 880. г., дакле већ у време кнеза Мутимира на кога је политички утицај цара Василија I могао деловати снажније него духовни утицај 170 Коматина, Моравски епископ, 359–368. 171 H. Gelzer, Ungedruckte und wenig bekannte Bistümerverzeichnisse der orientalischen Kirche II, BZ 2 (1893) 44–45; Й. Иванов, Български старини из Македония, София, 1970, 555–558. 172 Катедрална цркве рашке епископије посвећена је Св. Апостолима Петру и Павлу. Сматра се најстаријом црквом у Србији није познато када је тачно подигнута, али њена основа са полукружном апсидом формирана је свакако у рановизантијском периоду, највероватније у VI веку, Ј. Нешковић, Р. Николић, Петрова црква код Новог Пазара, Београд 1987, 18. 51 римског папе. Оног тренутка када се Моравска митрополија нашла у оквиру аутокефалне бугарске цркве 880. г. и рашка епископија је припала новооснованој бугарској архиепископији. Друга могућност је да се утицај бугарске цркве на неки начин проширио на територији Србије између 880. и 924. г. Тада су српски кнежеви, без обзира на међусобну суревњивост, понекад и начелну наклоност Бугарској (Петар, Павле и Захарија), ипак били одани византијском цару. Такве политичке околности у великој мери умањују њену извесност. Трећа могућност је да се утицај бугарске цркве није могао проширити на простор кнежевине Србије све до тренутка када је бугарски цар Симеон војнички поразио и покорио Србију 924. г. Другим речима, цар Симеон могао је између 924. и 927. г. да искористити своју непосредну политичку власт над Србијом зарад проширења јурисдикционог подручја бугарске цркве. Без обзира на прецизан одговор на питање када је рашка епископија ушла у састав бугарске цркве, несумњиво је остала у њеном оквиру до уништења самосталности бугарске државе и њене цркве 971. г. Државност Србије је 927. г. обновио кнез Часлав, који је рођен у Бугарској у којој је до тада и живео. Верује се да су његове духовне везе са Бугарском биле чврсте и да је захваљујући њима у Србију доспела византијско–словенска књижевност и култура коју су у претходних пола столећа у Бугарској развили ученици Ћирила и Методија.173 Након сабора из 879/880. бугарска црква добила је посебан статус. Она је била аутокефална, тј. није била потчињена ниједној од великих патријаршија, премда је у духовном погледу остала под неоспорним утицајем византијске цркве. Њени епископи имали су право да сами бирају архиепископа и да га сами рукополажу. Такав положај поглавара бугарске цркве забележен је и у званичним византијским списковима достојанственика – тактиконима. Тако у Филотејевом Клиторологиону из 899. г. и Тактикону Бенешевича из 934–944. г. „архиепископ Бугарске“ заузима место одмах после „синкела Рима, синкела Цариграда и четири патријарха Истока и њихових синкела према редоследу њихових патријаршија.“174 Ранг поглавара бугарске цркве мења се у време владавине византијског цара Романа Лакапина (920–944), када су цар и цариградски сенат бугарског 173 Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001, 84–109. 174 N. Oikonomidès, Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles, Paris 1972, 137, 245. 52 архиепископа Дамјана почаствовали титулом патријарха.175 Уништење бугарске државе у походу цара Јована Цимискија 971. г. донело је потпуно нове околности бугаркој цркви. У истим околностима наћи ће се тада и црква у Србији. Пријатељски односи који су неговани између Бугарске и Византије након смрти цара Симеона 927. г. прекинути су када је на византијски престо дошао цар Нићифор ΙΙ Фока (963–969).176 Услед погоршања односа између два суседа византијски цар затражио је 967/968. г. војну помоћ од руског кнеза Свјатослава (946–972).177 Међутим, руска помоћ се убрзо окренула против Византије, јер је руски кнез све освојено задржао за себе. У таквим околностима долази до смрти бугарског цара Петра 969. г, али и до убиства цара Нићифора Фоке. Царски престо у Византији припао је војсковођи Јовану Цимискију (969–976), који је повео успешан поход против Бугара и Руса. Након што је покорио Бугарску византијски цар лишио је новог бугарског цара Бориса II царске круне.178 Није познато каква је била судбина свих територија на којима се простирало Бугарско царство. Према списку царских чиновника (стратега), који доноси Ескоријалски тактикон, настао вероватно између 971. и 975. г., да се приметити да је у састав Византијског царства у виду тема укључен само североисточни део покорене Бугарске. У питању су теме чија су се седишта налазила у Доростолу, Великом Преславу (Јованопољ), Малом Преславу (Месопотамија Запада), област града Боруи (Стара Загора). У оквир тематског уређења ушла је и област тема Стримон, Нови Стримон, Драгувитије и Верије, све северно и северозападно од Солуна. На крајњем западу, на јадранској обали 175 Иванов, Български старини, 566. Овакво схватње почива на подацима познијег византијског извора, тзв. Диканжовог каталога бугарских архиепископа из средине XII в., С. Пириватрић, Самуилова држава, Београд 1997, 37–38, 148–152; Гюзелев, Бележки, 103–106; S. Pirivatrić, Some Notes on the Byzantine–Bulgarian Peace Treaty of 927, Byzantinoslovaca II, Bratislava 2008, 43–48. Чињеница да се у Тактикону Бенешевича, насталом између 934. и 944. г. поглавар бугарске цркве назива архиепископом, сведочи о томе да до његовог уздизања у патријаршијски ранг није могло доћи пре настанка Тактикона, о чему в. Б. Николова, Устройство и управление на българската православна църква (IX – XIV век), Софиъ 1997, 150; Pirivatrić, Some Notes, 44, n. 19. Упркос томе, С. Пириватрић настоји да успостављање патријаршије доведе у везу са склапањем бугарско– византијског мировног уговора 927. г., Pirivatrić, Some Notes, 43–48. Старија гледишта оснивање бугарске патријаршије приписивала су још цару Симеону, у време између његовог царског крунисања 913. и смрти 927. г., Острогорски, Историја, 258. Преглед старијих мишљења в. у Пириватрић, Самуилова држава, 37–38, нап. 23. 176 Пириватрић, Самуилова држава, 42. 177 Пириватрић, исто, 48–51 . 178 Острогорски, Историја, 281–282; Пириватрић, Самуилова држава, 50–53. 53 посведочен је и стратег Јерихона.179 Ипак, два печата која су пронађена осамдесетих година прошлог века,180 на којима се помињу катепан Раса и стратег Мораве, сведоче о томе да се византијска офанзива није завршила само на покоравању оних територија које се помињу у Ескоријалском тактикону. Наиме, функције Јована катепана Раса и Адралеста Диогена протоспатара и стратега Мораве не сведоче само о томе да је Византија на том простору створила управни систем у виду катепаната и њему подређене теме, него разуме се, и да је тај простор освојен. Стога, с правом неки истраживачи износе тврдњу да је област у сливу реке Велике Мораве и територија Часлављеве Србије заузета од стране војсковођа цара Јована Цимискија, који су након његовог повратка у Цариград наставили да пустоше даље ка западу. У вези са овом тврдњом која је утемељена на документарним изворима показале су се као тачне и вести које Поп Дукљанин доноси у вези са освајањем Србије. Он, у свом Летопису наводи да, након што се цар вратио у Цариград, „његове војсковође дођу, упадну у Рашку и читаву је заузму“.181 Дакле и област кнежевине Србије освојена је за време владе цара Јована Цимискија и укључена у византијски административни систем. Након организовања новог или чвршћег управног система на покореној територији од стране цара, неизбежно је питање какво је било црквено устројство на том простору. Другим речима, да ли је цар Јован Цимискије укинуо бугарску патријаршију након покоравања Бугарске? Заузет је Доростол, седиште бугарског патријарха, цару Борису је одузета царска круна, а наместо ње додељен му је царски сан магистра. У изворима нема потврде да је укинута бугарска црква, али се са приличном сигурношћу у односу на касније догађаје може тврдити да је њен ранг ипак умањен, те да је сведена на ниво архиепископије.182 У рангу архиепископије она се помиње у Филотејевом Клиторологиону из 899. г., затим у Тактикону Бенешевича 934–944.г., али се не наводи у Ескоријалском тактикону, насталом за време Цимискијеве владе. Разлози за изостављање навођења бугарске 179 Пириватрић, Самуилова држава, 53–54; Максимовић, Организација византијске власти, 34–35; Пириватрић, Византијска тема Морава, 174–175; Krsmanović, Province in Change, 135–137; 180 За оба нема сумње да потичу из X века, в. Пириватрић, Византијска тема Морава, 176, нап. 13; Максимовић, Организација византијске власти, 35, нап. 20; Krsmanović, Provice in Change, 135– 136. 181 Mošin, Ljetopis,73; Пириватрић, Византијска тема Морава, 176; Исти, Самуилова држава, 54; Максимовић, Организација византијске власти, 35–36. 182 Б. Крсмановић, О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије, Византијски свет на Балкану I, прир. Б. Крсмановић, Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд 2012, 34. 54 цркве у последњем, Ескоријалском тактикону, више су него једноставни. Она се не изоставља зато што више не постоји, него зато што се не наводе ни друге самосталне, аутокефалне црквене области хришћанског света, које се заједно са Бугарском архиепископијом набрајају у претходна два тактикона – римска црква и четири источне патријаршије. У Ескоријалском тактикону нема бугарске цркве, али нема ни других аутокефалија, него су само набројани суфрагани Цариградске патријаршије. То значи да је сасвим извесно да је бугарска црква опстала након уништења бугарске државе, али не сигурно у рангу патријаршије, ако је судити по аналогији imperium sine patriarcha non staret, него као архиепископија. Што се тиче њеног територијалног простирања, може се рећи да је највероватније задржала границе које је имала у време постојања бугарске државе. Потврда таквог мишљења може се наћи у нотицији бр. 10, која потиче управо из овог времена у којој се не наводи ниједна од епископија са простора Бугарске у саставу Цариградске патријаршије или неке од њених митрополија. Према истом извору, може се закључити да је одређених промена било само у подручју југозападних граница, пошто се Охрид и неки градови у јужној Албанији попут Главинице и Черника ту први и једини пут јављају у саставу Драчке митрополије.183 Податке о положају бугарске цркве након Цимискијевог освајања 971. г. налазимо у два извора: Другој охридској повељи цара Василија II из 1020. г. и тзв. Диканжовом каталогу бугарских архиепископа из средине XII века. У Диканжовом каталогу налазимо име првог патријарха Дамјана и податке да је столовао „у Доростолу који је назван Дристра“, али и да је на тај положај уздигнут за време цара Романа Лакапина који је то учинио „уз помоћ царског сената“, такође тај положај је изгубио управо одлуком цара Јована Цимискија.184 У старијој, Другој охридској повељи не наводи се име патријарха, јер се и не спомиње да је бугарска црква имала тај ранг, али се за Дристру наводи да је „за царевања Петра сијала архиепископским достојанством“.185 Већ наредни подаци из оба извора сведоче о тешком положају бугарске цркве након освајања цара Јована Цимискија 971. г. За Дамјановог наследника Германа (Гаврила) у Каталогу 183 Notitiae, № 10.616–617, 619. 184 Иванов, Блгарски старини, 566. 185 Gelzer, Ungedruckte, 44; Иванов, Български старини, 557. 55 стоји да је столовао у Водену и Преспи,186 док се у Другој охридској повељи каже да се након Дристре „архиепископ селио из једног места у друго, један у Сердику, други у Воден и Моглен“ да би се коначно сместили у Охрид.187 Према каталогу први бугарски архиепископ који је столовао у Охриду био је наследник Германа (Гаврила), Филип.188 Може се приметити да се у Другој охридској повељи као место столавања архиепископа наводе Сердика и Моглен, који се не наводе у Каталогу, али он познаје још једно место кога нема у повељи – Преспу. Прецизнија хронологија тих пресељења ни најмање није јасна. Међутим, како ће сва наведена места бити значајна упоришта Самуиловог покрета у периоду између 976. и 1018. г. намеће се претпоставка да она стоје у чврстој вези са политичким збивањима наведене епохе на том простору. У изворима се налазе назнаке да већ 969. г. на историјску сцену у Бугарској ступају Комитопули и судбина Бугарске у наредних неколико деценија налазиће се управо у њиховим рукама.189 Синови комеса Николе – Мојсије, Давид, Арон и Самуило – названи комитопули, започели су устанак против византијске власти након вести о смрти цара Јована Цимискија, 976. г., али убрзо Самуило остаје једини одметник. Иако су најважнији извори прећутали податак о областима избијања устанка, на основу чињеница да се центар Самуилове државе налазио једно време у Преспи и што су Самуилови родитељи сахрањени у селу Герман, у близини Преспе, многи истраживачи као област где је устанак могао избити наводе југозападну Македонију.190 На овакве догађаје византијска власт је остајала без одговора. Разлози за то леже свакако у чињеници да је цар Василије II (976–1025) одмах по ступању на престо морао да се разрачуна са осталим претендентима на тај положај. Тек, када је сузбио завере 985. г., Василије II је фактички почео да влада. Освајање Ларисе од стране Самуила 985. или 986. г. довело је до покретања првог самосталног похода Василија II на Балкан. Након неуспелог царевог покушаја да освоји Сердику уследила је битка код Трајанових врата 986. г., велики пораз византијске 186 Иванов, Блгарски старини, 566. 187 Gelzer, Ungedruckte, 44–45; Иванов, Блгарски старини, 557. 188 Иванов, Блгарски старини, 566. 189 О покрету комитопула 969. г., Пириватрић, Самуилова држава, 57–71 . 190 Пириватрић, Самуилова држава, 77–78. 56 војске, која није резултирала само даљим надирањем Самуилових устаника, него и поновним избијањем грађанског рата у Византији због чега Василије II наредних десет година прекида активности на Балкану.191 Самуило за то време осваја подунавску Бугарску, Тесалију, Епир, део Албаније са Драчем.192 Није јасно када је своју власт проширио и на простор српских земаља. Ако је судити према акту, који је сачуван међу документима манастира Велике Лавре, а који сведочи о једном српском посланству упућеном у Цариград 991/992. г. Самуило још увек није своју власт проширио на тај простор.193 Наиме, сматра се да је посреди ове преписке било византијско-српско савезништво против Самуила.194 Након сузбијања побуне у Византији уз помоћ Руса – Варјага, цар Василије се поново окренуо западним границама свог Царства. Пораз Самуилове војске у бици код Термопила 996. г. постако је нове офанзиве византијске војске, а консолидација Самуилових снага је убрзо уследила, ако се прихвати претпоставка да је његов поход на Дукљу и Далмацију уследио између 997. и 999. г.195 Такве акције нису омеле цара Василија да поврати значајан део области преотетих од Бугара и већ првих година XI века он осваја Преслав, Плиску и читаву подунавску Бугарску. Затим осваја тврђаве у залеђу Солуна, а заузимањем Скопља и Видина Самуило се нашао у пат позицији. Драч се 1005. г. предао византијском цару, а највећи тријумф над устаницима Василије II је остварио у бици на Беласици 1014. г. када је у потпуности сломио и устанике, а и самог Самуила. Наследници Самуилови нису били достојни противници Василију II Бугароубици. Страдали у међусобним сплеткама, нису успели да одбране последњи трачак Бугарског царства. Византијски тријумф био је потпун када је цар Василије 1018. г. ушао у Охрид, некадашњу престоницу бугарских одметника и у њихово црквено средиште.196 191 Пириватрић, Самуилова држава, 73–92. 192 Исто, 95–104, 110–111. 193 О посланству, Г. Острогорски, Једно српско посланство цару Василију II, Византија и Словени, Београд 1970, 148–157; Пириватрић, Самуилова држава, 101; 194 Живковић, Црквена организација, 142. 195 Ферлуга, Византиска управа, 87–90; Пириватрић, Самуилова држава, 113. Т. Живковић, Поход бугарског цара Самула на Далмацију, ИЧ 49 (2002) 9–25; Живковић, Црквена организација, 142, ипак овај поход смешта око 1009/1010. г. Главни аргумент за то је да би Јован Ђакон, млетачки хроничар, сигурно забележио податак о Самуиловом походу. Пошто он то није, а његова се хроника завршава 1008. годином, излази да је поход на Дукљу и Далмацију могао да уследи тек након те године. 196 Пириватрић, Самуилова држава, 115–132. 57 О положају и територијалној организацији цркве у време Самуила (976– 1014) нема пуно података. Изузев охридских повеља, на основу наративних византијских извора једва да би се и знало да је црква деловала у Самуилово време. Само се у Скиличиној Краткој историји два пута помиње „архиепископ Бугарске Давид“, додуше у вези са догађајима после Самуилове смрти. Први пут, када говори како је Јован Владислав на превару убио Јована Владимира, упркос датом обећању и заклетви да то неће учинити, а коју је упутио „преко Давида, архиепископа Бугарске“, што се догодило 1016. г.197 Други пут 1018. г., када је након погибије Јована Владислава под Драчем „архиепископ Бугарске Давид“ (Јован) био у пратњи Владислављеве удовице Марије.198 У уводу Прве охридске повеље цара Василија II, која је издата 1019. г., стоји да је „бугарска држава присаједињена ромејској те да су под једним јармом“.199 Разуме се, то присаједињење је уследило након победе над Самуилом и његовим наследницима. Ипак, о опсегу цркве у Самуилово време у повељи нема ни речи. У њој само стоји да се монаху Јовану додељује почаст „да буде архиепископ Бугарски“, и пописано је седамнаест епископија: Охрид, Костур, Главиница, Моглен, Битољ, Струмица, Моровижд, Велбужд, Сердика, Ниш, Браничево, Београд, Срем, Скопље, Призрен, Липљан и Сервија.200 Међутим, у Другој охридској повељи која је датирана 1020. годином, а која је настала због незадовољстава архиепископа Бугарске областима које су укључене у опсег архиепископије првом повељом, стоји царева наредба којом се одређује да „садашњи пречасни архиепископ држи и има све епископије које су у време цара Петра и у време Самуила држали тадашњи архиепископи, и да има све остале градове“.201 Број епископија који се наводи у другој охридској повељи је тринаест. У питању су Дристра, Видин, Рас, Ореја, Черник, Химара, Дринопољ, Бутринто, Јањина, Кожељ, Петра, Риги, и још један град чије име није забележено у сачуваном тексту повеље, али за који издавач претпоставља да је 197 ВИИНЈ III, 118 (Ј. Ферлуга). 198 ВИИНЈ III, 125 (Ј. Ферлуга). 199 Gelzer, Ungedruckte, 42; Иванов, Български старини, 550. 200 Gelzer, Ungedruckte, 42–43; Иванов, Български старини, 550–555. 201 Gelzer, Ungedruckte, 44; Иванов, Български старини, 555–556. 58 Бела у данашњој Албанији.202 Дакле, у време цара Петра и у Самуилово време опсег бугарске цркве био је далеко већи него онај што је наведен у првој повељи. Разлог за изостављање тринаест епископија у првој повељи лежи свакако у чињеници да су се у време њеног састављања налазиле у оквиру других митрополија.203 Коначно, Трећом охридском повељом насталом између 1020. и 1025. г. у потпуности је уоквирен некадашњи опсег бугарске цркве. Њом су придодате још две епископије на југу, Стаги и Бер, за које се изричито каже да се налазе „унутар бугарских граница“.204 Један натпис у апсиди тзв. Велике цркве, која се налази у близини Преспе на острву Св. Ахилија Ларишког, доноси списак суфрагана бугарске архиепископије. Натпис је највероватније настао између 989. и 1002. г.205 Назире се списак од осамнаест епископских столица, али нам је по имену, нажалост, познато само девет. То су Видин, Главиница, Бер, Битољ, Велбужд, Селасфор (Девол), Скопље, Сердика и Едеса.206 Пада у очи разлика у односу на списак епископских столица који доносе охридске повеље. Епископија Едеса (Воден) не наводи се ни у једној од охридских повеља, премда је познато да је град био у Самуиловим рукама до 1002. године, и да су у околини града били његови дворци.207 Девол се такође не спомиње у повељама као епископија, али се спомиње као град (κάστρον) у епископији Костура.208 Већи територијални опсег који бугарској цркви приписује Друга охридска повеља потврђен је подацима који се налазе на натпису, с обзиром да се на њему помиње Видин, који се наводи и у другој повељи, али га нема у првој. Што се тиче Водена (Едесе), то што се наводи 202 Gelzer, Ungedruckte, 44–46, 56; Иванов, Български старини, 557–561; G. Prinzing, The autocephalous Byzantine ecclesiastical province of Bulgaria/Ohrid, Bulgaria Mediaevalis 3(2012) 374– 377. 203 Живковић, Црквена организација, 174. 204 Такође, у њој се помиње и епископија Сервије, која је већ наведена у првој охрдској повељи, Gelzer, Ungedruckte, 46; Иванов, Български старини, 561–562. Самуило је освојио Бер 989. г., а Василије II га је повратио 1001, Пириватрић, Самуилова држава, 95, 116; Живковић, Црквена организација, 175. 205 Иванов, Български старини, 57, и према њему Живковић, Црквена организација, 175–176, погрешно датирају настајање натписа између 996. и 1002. г., заснивајући то на схватању да је Бер, који се на натпису помиње као једана од епископија у оквиру Бугарске цркве, пао у Самуилове руке 996. г., а да га је Василије II преузео 1002. Уствари, Самуило је освојио тај град 989. г, а Василије II га је повратио 1001. г., Пириватрић, Самуилова држава, 95, 116. Ипак, terminus post quem non за настанак натписа остаје 1002. г. јер тада освојен Воден, који се такође у њему наводи. 206 Иванов, Български старини, 556–557; N. Moutsopoulos, Η βασιλική του Αγίου Αχιλλείου στην Πρέσπα, Тhessalonikē 1989, 398–405; Живковић, Црквена организација, 175. 207 Пириватрић, Самуилова држава, 78, 116. 208 Gelzer, Ungedruckte, 42; Иванов, Български старини, 551. 59 на натпису из 989–1002. г., али ни у једној од три повеље сведочи и о томе да Василије II ни након издавања све три повеље није васпоставио територијални опсег бугарске цркве из Самуиловог времена. Према томе, укупан број по имену познатих епископија бугарске цркве у Самуилово време био би тридесет три.209 Да се приметити да се њен територијални опсег и број епископија временом мењао. Те промене биле су условљене по свој прилици променом граница области под Самуиловом контролом. Премда није јасно да ли су све побројане епископије припадале цркви у Самуиловој држави у исто време, оквирно територија бугарске цркве у време њене највеће распрострањености током Самуилове владавине обухватала би географски простор од Саве и Дунава на северу са градовима Сирмијумом, Београдом и Браничевом до Епира и Тесалије на југу са градовима Јањином, Кожељом, Стагима и Сервијом. На истоку би обухватала целу подунавску Бугарску између Дунава и Старе планине са Видином и старом црквеном престоницом Дристром (Доростолом), на западу до српских земаља обухватајући епископију Раса, а на југозападу припадали су јој бројни градови драчке области (Ореја, Черник, Химера, Главиница). Централни део ове територије припадао је градовима у моравско-вардарској долини – Охрид, Битољ, Скопље, Ниш, Призрен, Сердика, Велбужд и др. Променљивост граница бугарске цркве била највише условљена политичким догађајима. Показано је како је бугарска црква преживела уништење бугарске државе 971. г. и опстала у облику аутокефалне архиепископије. У односу на пространства из времена цара Петра њена територија била је умањена, као што је већ речено у области југозапада, пошто су Охрид и градови јужне Албаније били прикључени Драчкој митрополији. Самуилова освајања доста су променила црквене границе које су највероватније важиле у време цара Јована Цимискија. Након што је освојио подручја у околини Солуна и велики део Тесалије и Епира првих година свога деловања, између 976. и 989. г. онда је и њих придодао обиму бугарске цркве Цимискијевог времена. На тај начин су се у њеном саставу нашле епископије Бера, Водена, Сервије, Јањине, Кожеља, Петре, Стага, Химаре, Беле, 209 Могуће је да тај број износи тридесет четири, ако се Девол са натписа из Велике цркве рачуна као посебна епископија одвојена од Костурске. С друге стране, могуће је да је у питању иста епископија која је 989–1002. г. имала седиште у Деволу, а 1019/1020. г. у Костуру. 60 Дринопоља, Бутринта, које су се до тада налазиле у оквиру византијских митрополија Солуна, Ларисе и Навпакта,210 а које се све помињу на натпису Велике цркве на острву Св. Ахилија, или у другој и трећој охридској повељи где се изричито напомиње да су припадале бугарској цркви у време Самуила.211 Када је драчка област у питању, у њој је Самуило утврдио своју власт сигурно пре 996. г.212 Тада су се и поједине епископије Драчке митрополије нашле у оквиру бугарске цркве, као што су Главиница, Черник и највероватније Ореја.213 Главиница се наводи већ на натпису из Велике цркве из 989–1002. г., а Черник и Ореја се помињу у другој охридској повељи. Коначно интересантно је питање града Охрида који је у каснијим годинама постојања Самуилове државе постао центар бугарске цркве, што ће и остати наредних векова, захваљујући повељама цара Василија II. Тај град је према нотицији 10, такође припадао Драчкој митрополији.214 Међутим, у науци се сматра да је он од самог почетка био један од центара Самуиловог покрета.215 Ипак, чињеница је да Охрид у почетку није био ни политички ни верски центар Самуилове државе, већ су то пре њега били неки други градови – Моглен, Воден, Преспа. Разлог за премештање столице поглавара бугарске цркве из Дристре (Доростола) у подунавској Бугарској у далеке југозападне пределе свакако треба тражити у формирању новог политичког центра у тим пределима након 976. г. Према томе, и долазак бугарског црквеног старешине Германа (Гаврила) у Воден и Моглен догодио би се убрзо након избијања устанка 976. г. Успутну станицу на том путу представљала је Сердика. Након Моглена и Водена, бугарски црквени старешина, и то, према Диканжовом каталогу исти Герман (Гаврило) прешао је у Преспу. У том граду био је Самуилов двор, а недалеко одатле, у селу Герман, налазио се гроб његових родитеља и брата, који је он обележио познатим натписом из 992/993. г.216 Преспа је била центар бугарске цркве сигурно и у време осликавања Велике цркве на острву Св. Ахилија на Преспанском језеру, где су насликани и забележени престоли суфрагана бугарског архијереја, у време између 210 Notitiae, № 10.217, 219, 222, 524, 536–541. 211 Gelzer, Ungedruckte, 44–46; Иванов, Български старини, 555–562. 212 Пириватрић, Самуилова држава, 104–105. 213 Notitiae, № 10.616, 621. 214 Notitiae, № 10.619 (Λυκινίδων = Лихнидос, старо име Охрида) 215 Пириватрић, Самуилова држава, 77–78. 216 Нав. дело, 78. 61 989. и 1002. г. Велика црква имала је, у то време, улогу катедралног места бугарске цркве. Њу је саградио сам Самуило неколико година раније, како би у њој положио мошти Св. Ахилија, које је донео у Преспу након што је освојио Ларису 985. или 986. г. Према томе, могло би се закључити да је већ у то време Преспа била и црквени центар Самуилове државе. Према Диканжовом каталогу, наследник Германа (Гаврила) Филип био је први бугарски архијереј који је столовао у новом центру – Охриду. Када је тачно престо бугарске цркве пренесен из Преспе у Охрид није познато. Извесно је само да је то било пре 1018. г, када Скилица описује улазак цара Василија у тај град, називајући га метрополом, тј. црквеном престоницом целе Бугарске.217 Међутим, тада је у овом граду већ столовао наследник поменутог Филипа, Јован (Давид). Извесно је и то да је тај премештај био у вези са премештањем центра политичке моћи Самуила и његових наследника у Охрид. Поставља се питање да ли се Бугарска архиепископија у Самуилово време поново уздигла на ранг патријаршије, с обзиром да је он узео царску круну. Питање Самуилове царске круне свакако заслужује подробну историјску анализу.218 Ако се крене од претпоставке да је сигурно крунисан за цара, намеће се питање које је црквено лице то учинило. Са црквеног аспекта, нема потврде у изворима да је било који поглавар Самуиловог доба узео наслов патријарха, а такође нема ни протеста Цариграда против таквог чина који би свакако уследио да се то збило.219 То значи да ако се и Самуилу прида царска круна, онда је он, са становишта цркве, према до сада познатим изворима, imperator sine patriarcha, односно самозвани цар. Као што је експанзија Самуилове власти довела до ширења подручја бугарске цркве, тако су и војнички одговори Василија II доводили до сужавања тог подручја. До таквог закључка се долази када се упореде спискови епископија охридских повеља и подаци који говоре о току Василијеве реконкисте. Царева војска најпре око 1000. г. осваја Велики и Мали Преслав и Плиску, тако да је 217 ВИИНЈ III, 128 (Ј. Ферлуга); Пириватрић, нав. дело, 78. 218 O питању Самуилове царске круне, са прегледом старије литературе, в. Пириватрић, Самуилова држава, 161–168. 219 Исти, Самуилова држава, 157. 62 Византија поново загосподарила подунавском Бугарском. То је највероватније време када је епископија у Дристри (Доростолу) издвојена из састава бугарске цркве, у који је враћена Другом охридском повељом. Након повратка са похода на Истоку, цар се придружује војсци на Балкану. Тврђаву Бер заузима без борбе, пошто му се град предао, а затим осваја Сервију и наставља пут ка Тесалији 1001. г. Дакле, издвојени су јужни ободи Самуилове државе, тј. Бер, који се наводи у другој и Сервија коју налазимо и у првој и у трећој повељи. Видин, који цар осваја 1002. г., срећемо у другој повељи у којој цар изричито каже како му је „епархија тог града била најкориснија, јер му је отворила прилазе директног пута у земљу (Бугарску)“. Према Јовану Скилици, цар Василије II заузео је Скопље већ 1004. г., које се, за разлику од раније побројаних епископија наводи у Првој охридској повељи. Круна царевих освајања у првој деценији XI века било је ослобођење Драча, 1005. г. Тада је вероватно цар из оквира бугарске цркве издвојио Химеру, Черник и Ореју, у југозападном делу Самуилове државе, који се наводе у Другој охридској повељи. Из свега наведеног намеће се закључак да су оне територије Бугарског царства које је цар Василије II освојио у периоду од 999–1005. г, биле управо оне које се наводе искључиво у другој и трећој охридској повељи. То значи да друга и трећа повеља уствари представљају отргнути део бугарске цркве, који је цар истог момента по освајању подређивао митрополијама Цариградске патријаршије.220 Шта онда представља прва охридска повеља, и какав је онда био положај епископије у Скопљу која се само у њој и спомиње, а град је освојен већ почетком XI века? Она осликава територијални обим бугарске цркве у тренутку када је Василије II уништио Самуилову државу. Епископије Охрид, Костур, Главиница, Моглен, Битољ, Струмица, Моровижд, Велбужд, Сердика, Ниш, Браничево, Београд, Срем, Скопље, Призрен, Липљан и Сервија последње су дошле под византијску власт, али су управо стога нашле место у првој охридској повељи. Повод за издавање друге две повеље јесте, као што је раније речено, тежња бугарског архиепископа да поврати оне епископије које су његовој цркви одузете у ранијој фази рата против Самуила. Статус Скопља наизглед ремети ову слику. Премда код Скилице опис заузећа Скопља детаљима подсећа на битку код Сперхеја из 996. г., научници ипак не доводе у питање 220 Живковић, Црквена организација, 174–175. 63 Василијево заузеће овог града 1004. г.221 Међутим, питање је да ли је град тада остао трајно под византијском влашћу. Наиме, описујући како је Василије спроводио ликвидацију последњих остатака Самуилове власти 1018. г., Скилица наводи како је тек тада цар „ушао у Скопље и тамо поставио стратега автократора“.222 То би значило да пре тога није постојао византијски заповедник у граду. Поред тога у својим допунама Скиличином тексту деволски епископ Михаило наводи како је у граду цара Василија II дочекао „млади Николица који је водио прву и најхрабрију чету Самуила“.223 По свој прилици Скопље се знатно дуже одржало у бугарским рукама. Што се тиче српских земаља, посебну пажњу истраживача заокупљују питања у вези са епископијом у Расу. Она се не наводи у Првој охридској повељи међу епископијама на територији бугарске државе. Налази се у Другој охридској повељи из 1020. г., где су наведене оне епископије које је цар Василије II морао да укључи у састав новоосноване Охридске архиепископије, јер су припадале бугарској цркви „у време цара Петра и у време Самуила“. Ипак, за разлику од других епископија из поменуте повеље, она се према цариградским нотицијама, не наводи ни у једном списку као суфраган неког од византијских митрополита.224 Како је онда рашка епископија добила своје место у Другој охридској повељи, и да ли је, ипак, припадала некој од митрополија потчињених Цариграду? Управо, навођење Рашке епископије у Другој охридској повељи утицало је да се упркос њеном не спомињању у нотицијама, њој нађе место под неким подручним митрополитом. Тако се на основу података из Друге охридске повеље појавила теза да је рашка епископија, до њеног укључивања у Бугарску (Охридску) архиепископију била суфраган Драчке митрополије. Аргумент који је изнет у прилог таквој тези је то што се у повељи из 1020. г. након набрајања епископија Дристре, Видина, Раса, Ореје, Черника, Химаре, упозорава драчки митрополит да се „задовољи својим подручјем и да се не меша у епископије бугарске цркве“.225 Од свих наведених епископија, након којег следи упозорење, једино је Черник од 221 ВИИНЈ III, 101–102, нап. 85 (Ј. Ферлуга). 222 ВИИНЈ III, 125 (Ј. Ферлуга). 223 ВИИНЈ III, 125 (Ј. Ферлуга). 224 Епископије Бера, Водена, Сервије, Јањине, Кожеља, Петре, Стага, Химаре, Беле, Дринопоља, Бутринта, наводе се у Другој охридској повељи, а до времена враћања у састав Бугарске архиепископије, као што је речено, припадале су епархијама Хеладе, Тесалије и Старог Епира. 225 Gelzer, Ungedruckte, 45; Иванов, Български старини, 558–559; Калић, Црквене прилике, 119–120. 64 времена нотиције 10, дакле од времена Цимискијеве владе, потврђен као епископија у оквиру Драчке митрополије. На основу тумачења да се упозорење драчком митрополиту односи и на Рас поред Ореје, Черника и Химаре, дошло се до закључка да је Рас био под Драчком митрополијом.226 Епископије Дристра и Видина су највероватније дошле под непосредну јурисдикцију Цариградске патријаршије,227 Черник под јурисдикцијом Драчке митрополије, а Химара под митрополијом Навпакта.228 Неосновано је, да се и поред тога што се Рас не наводи у цариградским нотицијама под јурисдикцијом митрополије Драча њему то место ипак додељује. Не доводи се у сумњу да је рашка епископија имала себи надређену митрополију, али то није био Драч. Нарочито ако се има у виду и чињеница да Драчка митрополија ни у тренутку свог највећег обима, а то је онај каквим га омеђава нотиција 10, није обухватала Рашку епископију.229 Дакле, према изворима Драчка митрополија је своје јурисдикционо подручје у време владе цара Цимискија проширила и на Дукљу, Скадар, Дриваст, Пилот и Бар, али не и на Рас. Према томе, тешко да би се тако нешто десило и почетком XI века, када је Драчка митрополија имала далеко мањи обим с обзиром да је у међувремену део епископија које су јој припадале према нотицији 10, биле укључене у састав цркве у Самуиловој држави, попут Главинице, Черника и Ореје. Ипак, у чијем се онда јурисдикционом подручју налазила рашка епископија, будући да се не наводи у Првој охридској повељи, налази се у другој, али за разлику од осталих епископија нема према нотицијама познатог подручног митроплолита? Свакако за ову компликовану ситуацију при одређивању јурисдикционе припадности Раса заслужан је простор на ком се епископија налази. 226 С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Сабрана дела II. Списи из историјске географије, Београд 2003, 99 ; С. Станојевић, Борба за самосталност католичке црккве у немањићској држави, Београд 1912, 18; Калић, Црквене прилике, 119–121, износе тезу да је Рас био под јурисдикцијом Драчке митрополије. 227 Дристра ће и касније током XI и XII века бити део Цариградске патријаршије, Коматина, Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије, Византијски свет I, 52–53, нап. 75–76. 228 Notitiae, № 10.541, 621. Епископија Ореја се не спомиње у нотицији 10 и није јасно где се налазила, мада је истраживачи углавном смештају у североисточну Албанију, тј. на подручје Драчке митрополије, Крсмановић, О односу, 30, нап. 49. 229 Notitiae, № 10.607–623. 65 Као што је већ показано, рашка епископија била је у саставу бугарске цркве, сасвим сигурно и у време цара Петра (927–969). Показано је такође и да је након што је Јован Цимискије уништио бугарску државу 971. г., бугарска црква опстала задржала своју аутокефалност и територијални опсег. У таквим околностима је и рашка епископија остала у њеном саставу, што се може поткрепити и чињеницом да се не помиње у нотицији 10, а која је настала у то време ни под једном од митрополија Цариградске патријаршије. На основу навода Друге охридске повеље може се закључити да је рашка епископија и у време цара Самуила припадала бугарској цркви. Остаје питање зашто се онда она не спомиње у Првој охридској повељи као део бугарске цркве. Рашка епископија имала је једну битну посебност у односу на све остале епископије бугарске цркве. Она се није налазила на територији бугарске државе. У време цара Петра налазила се на територији кнежевине Србије. У време Цимискијевог режима у Бугарској налазила се на територији посебног катепаната у Расу. И за све то време била је везана за бугарску цркву. Политички положај територије коју је она обухватала крајем X века није сасвим јасан. Могуће је да је Самуило кратко заузео Србију приликом свог похода на Дукљу 997/998. г.230 Извесно је да је након тога њоме владао дукљански кнез Владимир (крај X века – 1016), за кога Скилица изричито пише да је „владао Трибалијом и суседним пределима Србије“.231 Пошто Скилица каже да су „прилике у Драчу тада биле мирне“232, може се поуздано закључити да се податак односи на време након повратка Драча у византијске руке 1005. г. па до Владимирове смрти 1016. г. Према томе рашка епископија налазила се увек на територији која је претежно имала посебан политички положај у односу на Бугарску. Када је Василије II даровао прву повељу Охридској архиепископији 1019. г. он јој сасвим изричито поверава власт над Бугарском. Под тим термином Василије је свакако подразумевао територију оне државе коју је он уништио у победоносним походима између 1014. и 1018. г. Рашка епископија није се налазила на територији те државе, без обзира што је била под јурисдикцијом бугарске цркве. Тек када му се охридски архиепископ Јован пожалио на повреду својих права и указао да треба да му припада власт над свим оним епископијама 230 Ј. Ферлуга, Драч и драчка област пред крај X и почетком XI века, ЗРВИ 8/2 (1964) 118–119. 231 ВИИНЈ III, 117 (Ј. Ферлуга). 232 Исто. 66 које су у време цара Петра и Самуила биле под управом бугарске цркве, а не државе, цар је и Рас укључио у Охридску архиепископију, маја 1020. г. Византијска власт и развој Охридске архиепископије Црквена историја града Охрида одувек је била условљена политичким околностима. Позноантички Лихнид налазио се у провинцији Нови Епир и био је епископија под митрополијом Драча у периоду од IV до почетка VII века.233 Лихнид је након словенског насељавања променио име у Охрид. Након тога град и његова црква први пут се помињу у време одржавања такозваног Фотијевог сабора у Цариграду 879/880. г. и то под својим словениским именом. Наиме, на поменутом сабору био је присутан и „епископ Гаврило Охридски“.234 Није јасно под чијом јурисдикцијом се епископија Охрида тада налазила, али с обзиром да се не јаваља у нотицијама Цариградске цркве с краја IX и почетком X века, највероватније је била епископија у оквиру новоосноване Бугарске архиепископије. Услед пропасти Бугарског царства 971. г. Охрид се поново нашао у византијским рукама и у оквиру Драчке митрополије, како је то забележено у нотицији 10.235 Услед избијања Самуиловог устанка Охрид се нашао у оквиру Самуилове државе и убрзо постао центар бугарске цркве, „метропола целе Бугарске“,236 о чему је већ било речи. Након победоносног уласка цара Василија у Охрид 1015. г. град је задржао позицију важног црквеног и политичког центра. При реорганизацији Балканског полуострва од стране Василија II, Охрид је у административном смислу постао стратигида (нижа војно-управна јединица), али је зато задржао улогу главног црквеног седишта.237 О оснивању и почетном развоју Охридске архиепископије најбоље сведоче више пута спомињане Охридске повеље. 233 Parthey, Hieroclis Synecdemus, 653.8; Е. Naxidou, An Aspect of the Medieval History of the Archbishopric of Ohrid: its Connection with Justiniana Prima, Byzantinoslavica 64 (2006) 155. 234 Mansi, XVII, Venetiis 1772, 376 А–Е; Naxidou, Aspect, 157; Коматина, Црквена политика, 240– 241. 235 Notitiae, № 10.619 236 ВИИНЈ III, 128 (Ј. Ферлуга). 237 Крсмановић, О односу, 20–22. 67 Повеље нису сачуване у оригиналу. Њихов текст је до модерних истраживача доспео захваљујући преписима који су начињени у XVI и XVII веку. Први рукопис који садржи препис повеља је из Божигропског метоха у Цариграду и потиче из XVI века. Други је Синајски рукопис, који је због својих особености постао предложак за издавање повеља, а настао је у XVI или XVII веку. Наиме, ту су повеље сачуване у пуном тесту, али на специфичан начин. Цар Михаило VIII Палеолог (1261–1282) издао је хрисовуљу Охридској архиепископији 1272. г. и у њен оквир укључио текст трију Василијевих повеља. У њој се такође истиче, да је привилегије које је Охридској цркви доделио цар Василије II потврдио и цар Манојло I Комнин (1143–1180).238 Дакле, повеље цара Василија II сачуване су тако што су инкорпориране у споменуту повељу цара Михаила VIII, чији је текст сачуван у наведеном Синајском рукопису. Управо је то разлог због чега се до данас води полемика о аутентичности охридских повеља.239 Услед недостатка убедљиве аргументације против њихове аутентичности, ја сам им у овом раду, као и готови сви истраживачи, поклонила пуно поверење. Прва охридска повеља цара Василија II представља темељни акт Охридске архиепископије. Иако није датирана, поуздано се њен настанак везује за 1019. г. У њој се поред Охрида, који је означен као седиште архиепископије наводи још шеснаест епископија. У питању су епископије градова: Костура, Главинице, Моглена, Битоља, Струмице, Моровижда, Велбужда, Сердике, Ниша, Браничева, Београда, Сирмијума, Скопља, Призрена, Липљана и Сервије.240 У оквиру сваке од њих наводе се и одређени градови, као и одређени број клирика и парика који припадају свакој. Тако на пример епископија града Охрида обухвата градове Преспу, Мокро и Кичево и укупно четрдесет клирика и тридесет парика.241 Важно је истаћи да поменути градови (κάστρα) представљају средишта нижих нивоа црквене организације, тј. области на које се делила свака епископија, оно што би данас у православној цркви било архијерејско намесништво. 238 Иванов, Български старини, 549–550. 239 M. Mullett, Theophylact of Ochrid. Reading the Letters of a Byzantine Arcbishop, Aldershot (UK) und Brookfied/Vermont 1997, 57f., 64 – 66; G. Prinzing, Die autokephale byzantinische Kirchenprovinz Bulgarien/Ohrid, Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies, Sofia 22–27 August 2011, I. Plenary Papers, Sofia 2011, 393–395; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 361. 240 Gelzer, Ungedructe, 42; Иванов, Български старини, 550–555. 241 Gelzer, Ungedructe, 42; Иванов, Български старини, 550–551; Mullett, Theophylact, 64, сматра да се број клирика и парика односну на сваки град појединачно. Ипак, на основу текста повеља јасно је да се број клирика и парика не односи на сваки град, него на целокупну епископију. 68 Друга охридска повеља је датирана мајем 1020. г. Њом се у оквир Охридске архиепископије укључују друге епископије које су припадале Бугарској цркви у време цара Петра и Самуила: Дристра, Видин, Рас, Ореја Черник, Химера, Дринопољ, Бела, Бутринт, Јањина, Кожељ и Петра. За сваку од њих се као и у првој повељи наводи број клирика и парика али не и градови који се налазе у оквиру сваке епископије. Такође, њоме се охридском архиепископу потчињавају и Власи у целој Бугарској и Турци Вардариоти који се налазе унутар бугарских граница.242 Трећа охридска повеља настала је током преосталих пет година Василијеве владавине, између 1020. и 1025. г. Њоме се Охридској архиепископији прикључују епископије Стаги и Верија свака са одређеним број парика и клирика, али без припадајућих градова, потврђује се епископија Сервије са оним бројем парика и клирика који је за њу одређен у првој повељи.243 Међутим, највећи број ових епископија које су придодате Охридској архиепископији другом и трећом охридском повељом чини се да је врло брзо изашао из њеног оквира и само две од њих Рас и Видин трајно су остале у саставу Охридске архиепископије.244 Дакле, током XI и XII века територија Охридске архиепископије је географски обухватала простор између Саве и Дунава на северу, до Епира и Тесалије на југу. Источна граница била је линија повучена у правцу север–југ источно од Видина и Софије,245 а на западу је обухватала Србију. Након овог кратког прегледа садржине повеља, неопходно је истаћи какав је био њихов карактер, тј. јесу ли оне биле оснивачки акти Охридске архиепископије? Одговор је одречан. Цар Василије II у свим повељама истиче континуитет између цркве којој он дарује привилегије и цркве из времена бугарских владара Петра и Самуила – бугарске цркве.246 Ни на једном месту у повељама, он о бугарској цркви свог времена не говори као о новој творевини. Он 242 Gelzer, Ungedructe, 44–46; Иванов, Български старини, 555–561. 243 Gelzer, Ungedructe, 46; Иванов, Български старини, 561–562. 244 Коматина, Појам Бугарске, 51–53. Табеларни преглед епископија потчињених Охридској архиепископији према разним изворима од XI до XIII века, Prinzing, Autokephale, 407–410; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 374–378. 245 Важно је истаћи да Охридска архиепископија није обухватла простор подунавске Бугарске, будући да је епископија Дристре која јој је припојена другом повељом убрзо изузета из њеног састава и потчињена Цариградској патријаршији, Коматина, Појам Бугарске, 52–53, нап.76. 246 Gelzer, Ungedructe, 42, 44–46; Иванов, Български старини, 550, 556, 558–560, 562. У документу се Охридска архиепископијa назива Бугарска црква. 69 својим повељама само признаје њено постојање и потврђује њена права у измењеним политичким околностима. Посебно је значајно питање да ли је ранг и статус Бугарске цркве у таквим околностима остао непромењен? Што се тиче ранга, да подсетим бугарска црква је имала ранг архиепископије, никако патријаршије како се често приписивало цркви Самуиловог времена, те је у таквом положају и остала, тако да се не може говорити да је цар Василије II деградирао њен ранг. Што се тиче статуса, задржала је исти, тј. и даље је била аутокефална у односу на Цариградску патријаршију. Никаква промена се није десила ни по питању новог архиепископа. Цар је само потврдио на том положају архиепископа Јована, који је на то место постављен још последњих година постојања Самуилове државе. 247 На тај положај Јован је дошао 1015. г, а пре тога био је игуман манастира Св. Богородице у Дебру.248 До промена није дошло ни када је у питању црквено средиште. Охрид је постао столица бугарске цркве још у време Јовановог претходника, архиепископа Филипа, за Самуиловог живота. Мишљења сам да три охридске повеље нису оснивачки акти, оне само сведоче о континуитету црквене организације на једном географском подручју, упркос политичким променама. Дакле, у време Василија II није било великих промена у индентитету и устројству бугарске цркве. Промена је уочљива тек од времена цара Михаила IV Пафлагонца када је након смрти архиепископа Јована 1037. г., изабран Лав Пафлагонац за охридског архиепископа. Михаило Деволски пише у допунама Краткој историји Јована Скилице: „када је умро архиепископ Бугарске Јован цар постави другог пореклом из Пафлагоније, и који се био истакао у Великој цркви (Света Софија) и који је много година вршио дужност хартофилакса“.249 Осим тога што нас Михаило Деволски обавештава о високом достојанству које је Лав заузимао пре доласка на место архиепископа, он истиче да је на то место дошао тако што га је цар поставио. Ово је први случај да је лично цар поставио поглавара охридске цркве. Међутим, то није никакав преседан у историји односа византијске државе и цркве, с обзиром да су цареви одувек имали права да се 247 Gelzer, Ungedructe, 42; Иванов, Български старини, 550. 248 Б. Прокић, Први охридски архиепископ Јован, Глас 88 (1911) 267–303. 249 ВИИНЈ III, 170 (Ј. Ферлуга), 176, 186–187 (Б. Радојчић). 70 мешају у избор црквених великодостојника.250 У случају Охридске архиепископије постављање архиепископа од стране цара постало је пракса, иако такво право цара ничим формално није било утврђено.251 Та пракса остављала је толики утисак на савременике да је средином XII века Нил Доксопатрид у Спису о патријаршијским престолима Истока, представља скоро као правну норму пишући како „,Бугарска добија од цара епископе“.252 Дакле, Охридска архиепископија је била аутокефална у односу на Цариградску патријаршију, патријаршија се није мешала у унутрашња питања архиепископије, те тиме њена аутокефалност није била нарушена. Умешаност цара у црквене послове не значи и нарушавање аутокефалности одређене црквене области, пошто аутокефалност представља само независност једне црквене области од друге. Већ је напоменуто да охридске повеље Василија II нису донеле никакву промену у правном статусу бугарске цркве, него да је она задржала свој аутокефални положај који је имала у време бугарских владара. Такав став подупире и пасус поменутог трактата Нила Доксопатрида у коме пише: „Бугарска је, слично Кипру, аутокефална, непотчињена ниједном од највећих престола, већ се као самовласна води и рукополаже од сопствених епископа. Она с почетка, није била Бугарска већ је касније, пошто су Бугари њом загосподарили, названа Бугарском. Дакле, „она остаде (ἔμεινεν) аутокефална“, због тога што је од царске власти, односно цара господина Василија Порфирородног (Василија II) била одузета из руку Бугара, а није била потчињена никад цркви Цариграда. Зато све до сада Кипар и Бугарска добијају од цара епископе, а рукополажу се они, као што је речено, од сопствених епископа и зову се архиепископије као аутокефалне“.253 Наиме, из овог одељка јасно произилази да аутокефалност бугарске цркве потиче из времена пре цара Василија II, тј. из времена док је она била у политичком оквиру бугарске државе. Како у охридским повељама нема никакве назнаке о статусу бугарске цркве (Охридске архиепископије),254 вести Нила Доксопатрида самим тим постају још драгоценије, јер омогућавају да на исправан начин схватимо зашто је то тако. Охридске повеље нису настале да би 250 Ж. Дагрон, Цар и првосвештеник, Београд 2001; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 359. 251 ВИИНЈ III, 170, (Ј. Ферлуга). 252 Parthey, Hieroclis Synecdemus, 285; ВИИНЈ III, 364 (Б. Ферјанчић). 253 Parthey, Hieroclis Synecdemus, 285–286; ВИИНЈ III 362–364 (Б. Ферјанчић). 254 Крсмановић, О односу, 28. 71 одредиле статус бугарске цркве и даровале јој аутокефалност, као што се до сада мислило.255 Она је задржала статус који је имала до тада. Још једна значајна вест која се односи на бугарску цркву налази се у цитираном одељку Доксопатридовог списа. У питању је одељак у коме се каже да „она (Бугарска црква) с почетка, није била Бугарска, већ је касније, пошто су Бугари њом загосподарили, названа Бугарска.256 Дакле, Доксопатрид јасно истиче да порекло Бугарске цркве није везано за Бугарску. Ако није везано за Бугарску, за кога онда Доксопатрид везује настанак Охридске архиепископије? Мада Доксоппатрид не помиње експлицитно, разуме се да је у питању Прва Јустинијана, архиепископија коју је цар Јустинијан I основао да би изузео области централног Балкана из надлежности Солунског викаријата, тј. римске цркве.257 Ипак, како је у Доксопатридово дело доспела традиција о историјском континуитету између Прве Јустинијане и Охридске архиепископије? У охридским повељама се ниједном речју не помиње архиепископија Прва Јустинијана, те стога нема речи ни о каквом континуитету између ње и Охридске архиепископије. Напротив, у све три повеље, како је већ показано, истиче се континуитет између цркве из времена бугарских владара и Охридске архиепископије. Дакле, традиција о вези између Охридске архиепископије и Прве Јустинијане сигурно није творевина Василијевог времена. Она је настала нешто каснијe, а у време када Нил Доксоптарид пише Спис о патријаршијским престолима на Истоку четрдесетих година XII, традиција се већ увелико била укоренила. Ову традицију је правно уобличио Теодор Валсамон у другој половини XII века у својим коментарима уз „Фотијев Номоканон у XIV наслова“.258 Доласком Лава из Пафлагоније на место Охридског архиепископа наступиле су велике промене унутар Охридске архиепископије. Лав је, као „први од Ромеја“ (πρῶτος ἐκ Ῥωμαίων), како је то забележено у век каснијем 255 Како у домаћој, тако и у страној историографији влада погрешно мишљење да је цар Василије II својим повељама „нову архиепископију прогласио аутокефалном, што значи независном од Цариградске патријаршије“, ИСН I, 176 (Б. Ферјанчић). За старију литературу која такође држи до оваквог схватања, в. исто, нап. 28. В. и Острогорски, Историја, 295–296; Д. Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 1991, 50–51; Naxidou, Aspect, 160; Крсмановић, О односу, 28. 256 Parthey, Hieroclis Synecdemus, 285; ВИИНЈ III, 363 (Б. Ферјанчић). 257 Љубинковић, Традиција, 62–63. 258 Исто, 65–68; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 363. 72 Диканжовом каталогу бугарских архиепископа,259 био постављен на чело архиепископије 1037. г. од стране свог земљака цара Михаила IV Пафлагонца. За Лава Пафлагонца сви извори бележе да је био веома образован човек, а пре но што је дошао на чело архиепископије био је хартофилакс цркве Свете Софије у Цариграду. Такође, зна се да је цар био у пријатељским односима са Лавом. Ипак, свакако да је његово образовање било кључна ствар при одабиру човека који ће бити на челу важне црквене институције као што је Охридска архиепископија. Дакле, његово наименовање нимало није било случајно, већ је архиепископија постала инструмент царске политике, преко које ће западне области Царства бити чвршће везане за престоницу.260 Такође, није занемарљива ни чињеница да је био пореклом Грк, за разлику од свог претходника Јована, Словена, због тога што ће та чињеница одредити идентитет Охридске архиепископије, о чему ће касније бити речи. У сјајном раду Б. Тодића, прецизно се образлаже теза да Лав Пафлагонац, како је истакнуто, није случајно постављен „из далеког“ Цариграда на положај архиепископа Охрида. Наиме, анализирајући фрескопис цркве Св. Софије у Охриду, чији је иначе сам Лав био ктитор, Б. Тодић, долази до закључка да је Лав осликавањем римских папа Вигилија и Иноћентија I, и цариградског патријарха Јевстатија хтео да истакне аутокефалност Охридске архиепископије, али и да њено порекло веже за Прву Јустинијану.261 Познато је да се за папу Иноћентија I везује настанак Солунског викаријата 412. г., док се за папу Вигилија везује настанак Прве Јустинијане 535. г., као аутокефалне архиепископије, независне од викаријата. Јевстатије (1019–1025) је био цариградски патријарх у време издавања повеља цара Василија II. Осликавање фрескописа се датира између 1052. и 1056. г.262 То значи да је већ педесетих година ΧΙ века формирана традиција о пореклу Охридске архиепископије и њено чврство везивање за Прву Јустинијану. Очигледно је да се у Лаву Охридском може препознати ако не главни идеолог, онда бар њен први заговорник. Намеће се питање, зашто се јавила потреба да се Охридска архиепископија повеже са Првом Јустинијаном, дакле насупрот традицији коју доносе охридске 259 Иванов, Български старини, 566. 260 Б. Тодић, Архиепископ Лав – творац иконографског програма фресака у Светој Софији Охридској, Византијски свет I, 120. 261 Тодић, Архиепископ Лав, 130–133. 262 Тодић, Архиепископ Лав, 131–134. 73 повеље. Идеја је сигурно потекла из Цариграда, а Лавове намере вероватно је знао и сам цар, али и патријарх. Оно што није одговарало Лаву, а што се у охридским повељама истиче, јесте бугарско порекло цркве. Да ли је тада све јачем утицају Цариграда и како сам истакла јасних намера да се ојача византијска власт у западним областима, сметало варварско (бугарско) порекло Охридске архиепископије? Непосредно везивање охридске цркве за Прву Јустинијану, архиепископију коју је основао један од најзначајнијих византијских царева Јустинијан I, свакако има за циљ да истакне не само њену старину, него и њено право ромејско порекло. Ипак, оно што ће спојити ромејско и бугарско у једно била је титулатура охридског архиепископа. У питању је добро позната формулација „архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске (ἀρχιεπίσκοπος α΄ Ἰουστινιανῆς καὶ πάσης Βουλγαρίας)“, која је први пут употребљена у ΧΙΙ веку, 1157. г., од стране охридског архиепископа Јована (Комнина).263 Ова титулатура се нарочито користи од времена Димитрија Хоматина (1216–1235), а у употреби ће остати до укидања Охридске архиепископије 1767. г.264 Осим Лава Охридског, још један врхунски интелектуалац био је на челу Охридске архиепископије током XI века. У питању је Теофилакт Хефест, или према својој најпознатијој улози познат као Теофилакт Охридски. Највероватније је на архиепископску столицу Охрида дошао 1089. или 1090. г.265 Теофилакт се родио на острву Еубеји између 1050. и 1060. г. У Цариграду је завршио више науке (граматика, реторика и филозофија), био је и ђакон цркве Св. Софије, али и учитељ реторике.266 Опет је један изузетно образован и поштован човек из престонице послат у провинцију, у Охрид на место архиепископа. Д. Оболески сматра да је његово постављање за архиепископа била награда за његов успешан рад, а не последица царске нетрпељивости или жеље за даљом хеленизацијом Бугара.267 Истини за вољу, таква награда очигледно није пријала самом Теофилакту, јер добар део његове обимне коресподеције обилује или 263 Љубинковић, Традиција, 63; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 363–364. 264 Љубинковић, Традиција, 61; G. Prinzinig, Enstehung und Rezeption der Justiniana Prima–Theorie im Mittelalter, Byzantinobulgarica 5 (1978) 269–287; А. Поповић, Титулатура охридског архиепископа у писмима Димитрија Хоматијана, ЗРВИ 38 (1999/2000) 279–286. 265 Оболенски, Шест портрета, 50. 266 Оболенски, Шест портрета, 47–48; М. Angold, Church and Society in Bizantium under the Comneni, Cambridge– New York 1995, 160–173; Mullett, Theophylact, 8–9. 267 Исто, 50. 74 негодовањем због царских чиновника на простору архиепископије или жалом за престоницом.268 До данас је сачувано сто тридесет и пет (како су нумерисана у збирци П. Готјеа) Теофилактових писама.269 Највећи број писама се може прецизније датирати. Учени архиепископ је путем обимне преписке, упркос чињеници да су та писма понекад тешко стизала до прималаца,270 успевао да обавести Цариград о свему што се дешавало у његовој архидијецези, али и да упути прекор или похвалу својим епископима. Нека од њих су чисто пословне природе, друга пак откривају сентименталну страну Теофилактове ћуди и упућена су његовом брату, рођацима или пријатељима. Из тога се може уочити да је Теофилакт водио преписку са највећим световним фигурама свог доба, попут царице Марије Аланске, Ирине Дукене, царевих сродника Адријана Комнина, Јована Комнина, Нићифора Мелисина, ипак не и са самим царем Алексијем I и његовим братом севастократором Исаком. Није занемарљива ни његова коресподенција са високим црквеним великодостојницима, међу које не спадају само њему потчињени епископи него и поглавари суседних црквених области, митрополити и епископи Солуна, Навпакта, Крфа, Китре, па и сам цариградски патријарх Никола III Граматик (1084–1111) и чланови његовог клира.271 Поред чињенице да су као веома образовани људи дошли на чело Охридске архиепископије, Лаву и Теофилакту Охридском се приписује још једна појава: да су обојица спроводили хеленизацију становништва на подручју архиепископије. Лав Охридски је без икаквих доказа означен као зачетник процеса хеленизације словенског живља и затирања словенске културе. Једини, неосновани аргумент таквој тези била је чињеница да је он био Грк, а континуитет процеса посматрао се према томе што су и сви његови наследници били Грци. Навођење грчког порекла епископа узимало се као довољан разлог да је на неком подручју отпочео процес хеленизације.272 Теофилакт Охридски, осим тога што је био Грк по пореклу, у оквиру своје коресподенције често је наводио негативне ствари које се 268 Тheophylacti Achridensis Epistulae, ed. P. Gautier, Thessalonique 1986, № 5, 11, 57, 88, 96, 98; ВИИНЈ III, 263–264, 268–269, 273–278, 281–282, 289–292 (Б. Крекић). 269 Тheophylacti Achridensis epp., № 1–135, pp. 134–597. 270 Тheophylacti Achridensis epp., № 18; ВИИНЈ III, 352–353 (Б. Крекић); Mullett, Theophylact 31–43. 271 О личностима са којима је Теофилакт имао коресподенцију види табеларни преглед у Mullett, Theophylact, 164–381. 272 Прокић, Први охридски архиепископ, 293–303; В. Н. Златарски, История на българската държава през срѣднитѣ вѣкове II. България подъ византийско владиченство (1018–1187), София 1934, 28–33 и даље; ИСН I, 177 (Љ. Максимовић). 75 односе на Бугаре (Словене).273 С друге стране, он је написао два хагиографска списа Дуго житије Климента Охридског и Мучеништво петнаест светих и славних мученика из Тивериопоља (Струмице).274 У оба списа он, у скаду са самим жанром коме припадају, на достојан начин приказује хришћанску прошлост крајева у којима је вршио црквену власт. Представљање постигнућа Климента и Наума и њихових учитеља за словенску културу на, како смо рекли, позитиван начин, а с друге стране неповерење према пастви и упркос таквим околностима остајање у Охриду, често се приписује томе да су се у Теофилакту временом изродиле две природе – цариградска и бугарска.275 Сигурно је да се Теофилакт дивио свим културним дометима, па и словенским, а да му је насупрот томе сметала сирова природа простог народа. Ипак, однос према пастви не значи нужну хеленизацију. Како се види, он је чак написао житије словенског учитеља, а иако је грчки језик био званични језик архиепископије, не значи да словенски није био коришћен у парохијским црквама.276 Такође, то што нема пуно сачуваних јужнословенских рукописа не значи да је то последица наводне хеленизације.277 Штавише, млађи рукописи и докуменатрна грађа сведоче да је на простору централног Балкана постојао суживот словенске и грчке културе.278 Могло би се рећи да је управо та словенско-грчка културна симбиоза одредила идентитет Охридске архиепископије. Према томе, најистакнутијим архиепископима Охридске архиепископије погрешно је приписана незахвална улога прогонитеља словенске културе централног Балкана. 273 У више наврата Теофилакт даје негативне, погрдне коментаре уперене према Охриђанима, Тheophylacti Achridensis epp., № 5, 34, 55, 57; ВИИНЈ III, 263–266, 268–269, 332–333, 346–347 (Б. Крекић); Оболенски, Шест портрета, 67–68; 274 ВИИНЈ III, 259 (Б. Крекић); Оболенски, Шест портрета, 70–84; Angold, Church and Society, 171–173. 275 У писму царици Марији Аланској пише: „И тако се враћам Бугарима, ја који сам прави Цариграђанин, али, ма колико то чудно било, и Бугарин,“ Тheophylacti Achridensis epp., № 4; Оболенски, Шест портрета, 87–88; Mullett, Theophylact, 273–274. 276 Како истиче Трифуновић, Ка почецима, 121, у сачуваним историјским изворима нема вести о забрани богослужења на словенском језику. В. и Оболенски, Шест портрета, 86. 277 Трифуновић, Ка почецима, 138–141. 278 Исто, 128–135. 76 Српске земље под Охридском архиепископијом Охридским повељама цара Василија II потврђене су Охридској архиепископији и епископије Београда, Сирмијума, Ниша, Раса, Призрена, Липљана и Скопља.279 Оне су од посебног значаја када је реч о црквеним приликама у српским земљама између XI и XIII века, будући да ће се све оне до краја разматраног периода наћи у оквиру српске државе и цркве и остати за њу трајно везане. Међутим, у XI веку једино се Рас налазио на територији Србије, док су остали наведени градови били на простору византијске Бугарске. Василијевом реокупацијом Балканског полуострва, након уништења Самуилове државе 1018/1019. г. и српске земље доспеле су непосредно под византијску власт. Неке тековине Бугарског царства византијски цар Василије ΙΙ је задржо попут црквене организације и пореског система. Ипак, до великих промена дошло је у административном систему, увођењем непосредне царске власти на новоосвојеном простору широм кога су основане византијске војноуправне јединице различитог ранга.280 Тако је и на простору континенталне Србије, некадашње архонтије Србије, формирана тема Србија. Њен први стратег био је Константин Диоген, војсковођа цара Василија ΙΙ и освајач северозападних делова Самуиловог царства.281 Што се тиче приморских српских земаља, за Дукљу и Травунију није јасно у каквом положају су се нашле непосредно након 1018. г., док за Захумље има индиција да је задржало дотадашњу управу са домаћим владарима.282 О њима се прве вести бележе тек у вези са српским устанцима против византијске власти. На основу излагања Јована Скилице у његовој Краткој историји, јасно се разазнаје да су два устанка вођена у Србији. Први у периоду између 1034–1036. г. и може се само претпоставити да је на његовом челу био Стефан Војислав, кога Скилица означава као главног вођу 279 Gelzer, Ungedruckte, 43, 45; Иванов, Български старини, 553–554, 558. 280 Максимовић, Организација византијске власти, 36–42. 281 Максимовић, Организација византијске власти, 38–42; П. Коматина, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012), 172–179, са прегледом старије литературе. 282 Са титулом стратега Србије и Захумља помиње се Љутовид у повељи којом је даривао бенедиктински манастир на острву Локруму, а која је позната као један од Локрумских фалсификата. У науци још увек постоје дискусије о аутентичности ове исправе. Да је у питању фалсификат, в. Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд–Загреб 1928, 204–209; ИСН I, 173 (Љ. Максимовић); ВИИНЈ III, 157, нап. 250 (Ј. Ферлуга). Аутентичност повеље покушала је да докаже V. v. Falkenhausen, Eine byzantinische Beamtenurkunde aus Dubrovnik, BZ 63 (1970) 10–23. 77 другог устанка, који је избио 1039–1040. г., а завршио се протеривањем царског намесника Теофила Еротика.283 Осим тога „архонт Срба“ Стефан Војислав је опљачкао један византијски брод који је „ударио у илирске обале“, што је довело до двеју византијских експедиција. Обе су се завршиле неславно по византијску страну. То се све одиграло између 1040. и 1042. г. „Те године“ тј. 1040. г. како је забележио Скилица, „одметну се и Бугарска“.284 На челу устанка нашао се Петар Одељан, који се издавао за унука цара Самуила. Устанак је захватио територију од Београда на северу, преко Ниша и Скопља до Солуна на југу, дакле територију византијске Бугарске. Тај устанак био је безуспешан. Не зна се у каквом су односу били Одељанови устаници са простора моравско-вардарске долине и устаници Стефана Војислава који су у исто време деловали на територији српских земаља. Ако и нема непосредних податка о заједничком деловању између покрета Стефана Војислава и Петра Одељана четрдесетих година XI века, врло је добро позната значајна улога коју су српски владари имали у једном другом устанку на простору византијске Бугарске. Ђорђе Војтех изабран је за вођу тог устанка 1072. г., а убрзо му се придружио и син српског кнеза Михаила и унук Стефана Војислава, Константин Бодин. Након што је Ђорђе Војтех предао Византинцима Скопље и пошто је Бодин претрпео пораз код места Пауни на Косову и био заробљен, устанак је доживео крах. Поменуто је да је непосредна византијска власт над Србијом наступила одмах након Самуиловог пораза. Ипак није јасно до када се она одржала. Да ли је такво стање остало до осамдесетих година XI века, или је пољуљана већ првим устанцима који су вођени против Царства? Према новим истраживањима изнето је мишљење да се под о појмовима Србија и земља Срба које користи Јован Скилица када пише о устанцима Стефана Војислава подразумева не Дукља,285 него управо земља Србија.286 Ипак, чињеница да византијски писац Кекавмен назива Стефана Војислава Дукљанином и Травуњанином Србином и да истиче да је владао Зетом 283 ВИИНЈ III, 156–157 (Ј. Ферлуга) 284 Исто, 141 (Ј. Ферлуга) 285 ИЦГ I, 386–387 (Ј. Ковачевић). 286 Према речима византијског историчара Јована Скилице, после смрти цара Романа III Аргира 1034. г. Србија се одметнула од царске власти, али је већ 1036. г. поново потчињена, ВИИНЈ III, 156 (Ј. Ферлуга). Након тога 1039–1040. г., српски вођа Стефан Војислав избегавши из Цариграда заузео је земљу Срба и из ње истерао царског намесника Теофила Еротика, ВИИНЈ III, 156 (Ј. Ферлуга); Коматина, Србија и Дукља, 161–162, 179–180. 78 тј. Дукљом и Стоном у Захумљу,287 као и то што Јован Скилица пише за његовог сина Михаила да је после очеве смрти постао владар Трибала и Срба као да сведоче о томе да је Стефан Војислав створио јединствену државу која је обухватила највећи део српских земаља укључујући и Србију.288 Ипак, на тако једном великом простору српских земаља, од епископија које се наводе у охридским повељама, једино се Рас налазио на територији Србије. Црквени положај приморских крајева (Дукље, Травуније и Захумља) обавијен је тајном, како због оскудних и противуречних историјских извора, тако због посебности њиховог политичког положаја. Због наведених разлога питању припадности црквених центара Приморја биће посвећено посебно, наредно поглавље овог рада. Што се тиче рашке епископије речено је да је она била у саставу бугарске цркве, сигурно и у време цара Петра (927–969). Након што је цар Јован Цимискије уништио бугарску државу 971. г., остала је у оквиру аутокефалне бугарске цркве, на територији катепаната у Расу. У време цара Самуила, такође је рашка епископија припадала бугарској цркви. Њен статус у оквиру бугарске цркве (Охридске архиепископије) потврдио је цар Василије II. Ипак, да ли је она припадала Охридској архиепископији све до XIII века, када је укључена у оквир српске цркве,289 или су можда већ политичке прилике крајем XI века условиле промену јурисдикције над њом? У науци већ постоји теза да је положај рашке епископије током XI века чврсто везан за политичке прилике које су задесиле Дукљу и Србију осамдесетих година поменутог периода.290 Вести о политичким догађајима тог периода налазимо у добро познатом спису, Летопису попа Дукљанина. Наиме, према Летопису у време кнеза Михаила Дукља је освојила Рашку,291 а затим се према Летопису, исти догађај везује и за краља Бодина, Михаиловог сина, када су освојене Србија и Босна и када су тамо постављени жупани Вукан и Марко, односно кнез Стефан, што се догодило осамдесетих година XI века у време 287 ВИИНЈ III, 210 (Ј. Ферлуга). 288 ВИИНЈ III, 162 (Ј. Ферлуга) 289 К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952, 73; И. Снегаров, История на Охридската архиепископия Ι, София 1924, 189–192. 290 Калић, Црквене прилике, 144–145. 291 Овај догађај се датира у шесту и седму деценију ΧΙ века, Калић, Црквене прилике, 144. 79 византијско-норманских борби.292 Према, Ј. Калић, стварање дукљанске државе условило је и настанак Барске архиепископје, а границе архиепископије су се поклапале са границама новоосноване државе. Овакав став додатно се поткрепљује повељама о оснивању Барске архиепископије из 1067. и 1089. г. у којима се Србија, Босна и Травунија стављају под њену јурисдикцију.293 На тај начин се и епископија у Расу, наводно, нашла у оквиру Барске архиепископије. То даље значи, ако се прихвати овакав став, да је на неки начин, вероватно при смутним политичким збивањима, рашка епископија изашла из оквира јурисдикционог подручја Охридске архиепископије, након скоро вишевековног припадања бугарској цркви тј. Охридској архиепископији и то тако што је освојена од стране дукљанских владара. Питање времена настанка Барске архиепископије и саме аутентичности докумената који о томе сведоче посебно ће бити истражени у оквиру наредног поглавља. Но ипак, на основу до сада изнетог може се са сигурношћу тврдити да епископија у Расу ипак није напустила црквене границе Охридске архиепископије, приликом политичких промена на простору српских земаља. Показано је да је континентална Србија ушла у оквир државе Стефана Војислава већ у време његове борбе са Византијом 1039–1042. г. Дакле, постављање темеља независности српских земаља као и њихово окупљање догодило се већ са првим устанцима против Византије. Према томе, догађаје које Дукљанин неспретно везује прво за владавину кнеза Михаила, а потом за његовог сина краља Бодина, одиграли су се пар деценија раније, како о томе пишу византијски писци Скилица и Кекавмен. Самим тим неосновано је да се и оснивање Барске архиепископије доводи у везу, временску и територијалну, са ширењем такозване дукљанске државе осамдесетих година XI века, пошто се очигледно тај политички догађај није тада збио. Што се тиче епископије у Расу то значи да политичке прилике нису биле те које су могле да допринесу промени њеног статуса. Без обзира што се рашки 292 Mošin, Ljetopis, 96–97; Калић, Црквене прилике, 144 293 Documenta historiae chroaticae periodum antiqam illustrantia, ed. F. Rački, Zagrabiae 1877, 201– 203; P. Kehr, Papsturkunden in Rom I , Nachrichten von der königl. Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen 2 (1900) 148–149; Станојевић, Борба за самосталност, 157–160; Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I, edd. L. Thalloczy, C. Jireček, E. Shufflay, Wien 1913, 17–19, 21– 22. 80 епископ не помиње у обимној преписци Теофилакта Охридског, постоје извори који потврђују припадање рашке епископије Охридској архиепископији у другој половини XI и првој половини XII века. Учени охридски архиепископ упућивао је велики број писама, скоро четвртину од укупног броја, разним црквеним великодостојницима. Преписка је вођена са епископима са подручија Охридске архиепископије, али и са поглаварима суседних митрополија и њима подређеним епископима.294 Нека од њих била су упућена и цариградском патријарху Николи III и имају ноту дужног поштовања.295 Иако сва писма нису сачувана, загонетна су и она која јесу, јер не пружају довољно података о личности или положају онога коме су упућена.296 Ипак, њихов значај је изнад свега у томе што поред неких историјских чињеница, просопографских и топографских података откривају и личност самог охридског архиепископа Теофилакта. Након њиховог читања намеће се закључак, да су неки црквени великодостојници били врло блиски пријатељи архиепископу, јер Теофилакт њима пише о интимним догађајима. То се посебно види у писмима упућеним епископу Китра, који није био суфраган Охридске архиепископије, него Солунске митрополије.297 Писао је Теофилакт и самом солунском митрополиту кир Теодулу, крфском митрополиту Николи, али и митрополиту Навпакта Хрисовергу, кога је имао чак намеру и да посети.298 Посебно привлачи пажњу Теофилактова преписка са епископима суфраганима Охридске архиепископије. У њима се налазе бројне вести о немилим догађајима које су задесиле Царство на територији архиепископије, те се често помињу крсташи Првог крсташког рата, Кумани, али и монофизитски Јермени. Осим 294 Mullett, Theophylact, 293–346. 295 Тheophylacti Achridensis epp., № 45, 54, 64. 296 Такав је на пр. случај са писмом упућеним једном високом црквеном великодостојнику које има пријатељски тон, али осим чињенице да је био клирик о њему за сада нема других података, cf. Тheophylacti Achridensis epp., № 106. Такође, некада се у писму открива име епископа, али не и епископија на челу које се налази и обрнуто, Тheophylacti Achridensis epp., № 15 (извесни Дијавологирис, чије је име познато, али не и епископија), 21, 36 (епископу Пелагоније, непознатог имена), 58, 59, 60, 81 (епископу Тријадице/Сердике, непознатог имена), 122 (епископу Дебра, непознатог имена); ВИИНЈ III, 272–273, 354–355 (Р. Катичић). 297 Сва четири писма колико је упутио епископу Китре имају пријатељски тон. У њима се Теофилакт извињава епископу због тога што не пише редовно, а у некима пише о тузи и болу који у га притисли због болести, потом и смрти његовог брата Димитрија, Тheophylacti Achridensis epp., № 14, 52, 113, 121; ВИИНЈ III 271–272, 321 (Р. Катичић). 298 Тheophylacti Achridensis epp., № 35, 72, 75, 77; ВИИНЈ III, 313–317, 343–344, 356 (Р. Катичић); Mullett, Theophylact, 351–352, 357. 81 таквих има оних која говоре, тачније опомињу, подложне епископе да се придржавају својих пастирских дужности.299 Ипак, у читавој сачуваној преписци Теофилакта Охридског не спомиње се епископ Раса. Управо је тај податак, тј. непомињање Раса у Теофилактовој преписци, утицао да се у историографији додатно поткрепи теза да је рашка епископија осамдесетих година XI века изузета из оквира Охридске архиепископије. Поставља се питање да ли се такав закључак заиста може извести из Теофилактове коресподенције. Најпре ћу навести којим суфраганима је архиепископ Теофилакт упутио писма. Најобимнија је преписка са епископом Сердике (Софије).300 Затим следе епископи Пелагоније,301 Видина,302 Семне,303 Дебра,304 извесни Григорије Каматир, за кога се још увек не може са довољном сигурношћу тврдити да ли је био епископ Сланице или Девола,305 као и неки Дијавологирис, иза чијег се имена највероватније крије епископ Девола.306 Дакле, заиста, ниједно није упућено епископу Раса. Но ипак, довољно је истаћи да се међу адресатима нису нашли ни бројни други суфрагани, попут призренског, нишког, моравског-браничевског, сирмијског епископа, али и бројни други „са централног и јужног подручја“ Охридске архиепископије. Неки од наведених епископа који се нису нашли међу адресатима писама охридског архиепископа на неки начин су поменути у оквиру писма упућених наведеним епископима. Такав је случај са епископима градова: Призрена, Мораве (Браничева), Београда, Костура, Канине, Главинице, Липљана, Малешева (Морозвижда) и Струмице.307 Међутим, епископ Раса се не помиње ни на тај начин. Међутим, ни у оваквим случајевима нису набројани ни многи други, чак врло значајни епископи, попут 299 Тheophylacti Achridensis epp., № 15, 21, 22, 36, 56, 57, 58, 59, 60, 74, 87, 122; ВИИНЈ III, 268– 269, 272–273, 295–296, 302–313, 354–355 (Р. Катичић). 300 Тheophylacti Achridensis epp., № 58, 59, 60, 87; ВИИНЈ III, 302–313 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 366–367. 301 Тheophylacti Achridensis epp., № 31, 36; ВИИНЈ III, 354–356 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 352. 302 Тheophylacti Achridensis epp., № 57; ВИИНЈ III, 268–269 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 367. 303 Тheophylacti Achridensis epp., № 56, 74; ВИИНЈ III, 334–335, 344 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 357. 304 Тheophylacti Achridensis epp., № 122; ВИИНЈ III, 322–323 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 366. 305 Тheophylacti Achridensis epp., № 53, p. 79; Mullet, Theophylact, 313, 361. 306 Тheophylacti Achridensis epp., № 15, p. 53–54; ВИИНЈ III, 272–273 (Р. Катичић); Mullet, Theophylact, 298–299, 359. 307 Тheophylacti Achridensis epp., № 18, 35, 40, 58, 59, 87; ВИИНЈ III, 305, 308, 313, 353, 358 (Р. Катичић). 82 епископа град Ниша, Сирмијума, Скопља, Велбужда... Сем тога веома је важно обратити пажњу и на контекст у коме су на посредан начин поменути одређени епископи. Тако на пример епископ Канине се помиње узгредно у писму митрополиту Навпакта, јер је Теофилакт Охридски намеравао да га посети при једном путовању.308 Епископ Липљана се спомиње приликом преписке архиепископа са непослушним епископом Сердике, који је упорно одбијао да дође на Синод, где се између осталог решавао и спор око липљанског епископа.309 У једном писму упућеном Таронитопулу, скопском дуки, помињу се призренски, моравски, београдски и костурски епископ, али само са циљем истицања њихових квалитета на основу којих су доспели на тај положај. Наиме, скопски дука је желео да обезбеди епископски положај једном свом добром пријатељу. Будући да се архиепископ Теофилакт није слагао да се на такав начин долази до тако важног положаја, нити да се дука, тј. цивилна власт меша у црквене послове, морао се на учтив начин и оправдати због свог става. Најпре је навео да се „то достојанство стиче тако што се служи у цркви и што се неко покаже као побожан и честит, такав је моравски епископ и призренски“, други пак, пише Теофилакт, „су се у Цариграду истакли као говорници и учитељи, такав је епископ костурски и београдски“.310 Дакле, када је у писмима Теофилакт помињао епископе суфрагане, то је увек било у вези са конкретним околностима, а не са намером да наведе све своје подложне епископе. Из неког разлога, вероватно и без неке одређене намере, место спомена у Теофилактовој преписци нису нашли многи други епископи попут нишког, сирмијског, скопског, па ни рашки. Међутим, то не значи да су они изузети из оквира Охридске архиепископије. Напротив, епископске нотиције које су настале у другој половини XI и првој половини XII века сведоче да је епископија Раса остала све време у оквиру Охридске архиепископије. Нотиција бр. 13 према Дарузесовом издању, садржи и списак епископских престола Прве Јустинијане, тј. целе Бугарске и то у две 308 Тheophylacti Achridensis epp., № 35. 309Тheophylacti Achridensis epp., № 58, 59; ВИИНЈ III, 306–308 (Р. Катичић). 310Тheophylacti Achridensis epp., № 18; ВИИНЈ III, 352–354 (Р. Катичић). Јован призренски епископ живео највероватније у то време, а познат је као аутор коментара на Шестопсалам. В. и В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920 26; К. Jиречек, Историја Срба I, Београд 1952, 126–127; Снегаров, История, 274 83 рецензије са извесним разликама. Епископ Раса наводи се у обе.311 Издавач Ж. Дарузес је нотицију датирао другом половином XI и првом половином XII века,312 међутим у њој има елемената који би омогућили њено донекле прецизније датирање. У њој се наводе митрополити Лакедемоније на Пелопонезу, Паронаксије и Анталије, које су тај ранг стекле између 1082. и 1084. г.,313 тако да је и сама нотиција морала настати после те године.314 На основу тога се са сигурношћу може утврдити да је рашка епископија крајем ΧΙ века била у саставу Охридске архиепископије. Поред тога чврста православна традиција рашке епископије забележена у Житијима св. Симеона у вези са његовим крштењем у првој половини ΧΙΙ века,315 не би могла постојати без трајне и снажне духовне власти и утицаја Охридске архиепископије. Иако у Теофилактовој преписци нема помена о рашкој епископији, то не значи, за шта налазимо и потврду у цариградским нотицијама, да су борбе српског жупана Вукана против византијске власти утицале на промену граница Охридске архиепископије.316 Нажалост, ни у спису византијске принцезе Ане Комнине, Алексијади, нема помена о рашкој епископији. Ана Комнина подробно описује ратовање „човека који је држао сву власт у Далмацији“,317 у периоду између 1091. и 1094. г., посебно царев поход против Вукана, када је имао за циљ да Липљан 311 Notitiae, № 13.850, 846 (col. II) 312 Notitiae, 152. 313 Notitiae, № 13.788–790, 807– 809; p.123. 314 Такође у нотицији бр. 13 и епископ Сервије се наводи као суфраган солунског митроплита, Notitiae, № 13.229, 825. Према првој и трећој охридској повељи Василија II епископ тог града био је потчињен охридском архиепископу, Gelzer, Ungedruckte, 43, 46, док се према Кекавмену и у време влашког устанка 1066–1067. г. налазио у оквиру Бугарске, што би значило да је тада и даље припадао Охридској архиепископији, Коматина, Појам Бугарске, 49, 51–52, нап. 74. 315 Оба животописца Симеона Немање, и Сава и Стефан, наводе да је Немања пошто се родио у Зети након бекства његове породице из Србије, крштен тамо по латинском обреду, јер свештеника грчког обреда коме је његова породица очигледно припадала, тамо није било. Због тога, након повратка у Рас Немања је примио и друго крштење, по православном обреду, „од руке епископа и архијереја посред српске земље у храму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла“, Стефан Првовенчани, Сабрана дела, изд. Љ. Јухас–Георгиевска, Т. Јовановић, Београд 1999, 18– 20; слично и Свети Сава, Сабрана дела, изд. Т. Јовановић, Београд 1998, 188. 316 Охридска архиепископија није морала делити судбину Византијског царства, како стоји у: Ј. Калић, Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку, ЗРВИ 44/1 (2007) 199, што потврђује чињеница да се Бугарска црква одржала више векова на простору где су се политичке околности често мењале. Историја односа цркве и државе показује да не постоји правило када ће се црквене и државне границе поклапати а када не. 317 ВИИНЈ III, 386 (Б. Крекић). 84 поново врати у византијске руке.318 Тада она не даје никакав наговештај ни у вези са црквом тј. епископијом у Липљану. Само након успешне византијске борбе и закључивања мира са Србима, Ана констатује да је „цар благонаклоно примио варварина (Вукана)... јер, мада то беху Далмати, ипак беху хришћани“.319 Последње борбе Вукана и Византије бележе се у 1106. г., али ни тада нема никаквих вести о црквеним приликама.320 Први следећи помен Раса, додуше само као утврђења, налазимо у спису византијског историчара Јована Кинама, у склопу вести о устанку Срба, при угарско-византијском рату 1127–1129. г.321 Но, ни овог пута, осим описа побуне Срба у време великог жупана Уроша I нема вести о рашкој епископији у Кинамовом делу, а исто тако ни у делу нешто познијег Никите Хонијата, који описује исте догађаје. Срби су тада „срушили тврђаву Рас“, а Византинци су, како то сликовито приказује Кинам, главног одговорног за тај пораз, Критопла, изложили јавном сраму.322 Каква је била судбина рашког епископа у таквим околностима није познато. Ипак, сви ти догађаји након Вуканове смрти нису могли да услове „обнову византијске власти над подручјем рашке епископије“,323 јер би то значило да је она била изузета из оквира Охридске архиепископије, што се, као што је показано, није догодило. На челу Охридске архиепископије, према Диканжовом каталогу, после Теофилакта Охридског, био је архиепископ Лав Мунг, потом архиепископ Михаило, а 1139/1140. г. на место архиепископа дошао је Јован (Адријан) Комнин (1139/1140–1163).324 Као и скоро свим осталим архиепископима бугарске цркве и њему су световна каријера, али и порекло, утрли пут ка значајном месту у духовном животу. Мирско име било му је Адријан и био је човек из најужег круга царске породице Комнина. Био је син првог севастократора Исака Комнина, тј. синовац цара Алексија I Kомнина. Посебно се истакао у војним походима цара Јована II Комнина (1118–1143).325 318 ВИИНЈ III, 383–389 (Б. Крекић); ИСН I, 198 (Ј. Калић). 319 ВИИНЈ III, 388 ( Б. Крекић). 320 ВИИНЈ III, 389–391 ( Б. Крекић); ИСН I, 199 (Ј. Калић). 321 Ioannis Cinnami epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum, ed. A Meineke, Bonnae 1836, 12–13; ВИИНЈ IV, 14–16 (Ј. Калић). 322 Исто. 323 Калић, Српска држава, 200. 324 Иванов, Български старини, 567; Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 380. 325 Калић, Српска држава, 201; В. Станковић, Комнини у Цариграду, Београд 2006, 78–81. 85 Када су Срби за време великог жупана Уроша II (пре 1146 – после 1155), као део једне велике антивизантијске коалиције повели нове борбе против Царства, опет се Београд, Браничево, Ниш и Рас, у делима византијских писаца спомињу само као важна утврђења. У време великог жупана Уроша II, Византинци, 1149. г., нападају тврђаву Рас, која је очигледно тада била у српским рукама. Визанатинци су тада постигли велики успех. Поробили су становништво, у утврђењу су поставили свој гарнизон и спалили зграде намењене великом жупану за владарско седиште.326 Ни у измењеним приликама у односу на оне из 1127. г., није јасно шта се догађало са епископом који је боравио у Расу, нити какав је био његов однос, као претставника византијске црквене јерархије, према српском великом жупану који је столовао у истом граду. Политичка дешавања на том простору оставила су у сенци црквене прилике током XII века. У таквим нејасним околностима, догодило се и рођење Стефана Немање. Од самог почетка живота, његова личност повезана је са црквеном подељеношћу српских земаља. Рођен je у породици на неки начин повезаној са великим жупанима православне Србије, али у изгнанству, у Дукљи, тада већ римокатоличкој. Стога је морао бити крштен од стране тамошњих латинских свештеника, по латинском обреду. Када се, међутим, његова породица вратила у Рас, био је он тамо поново крштен, или како Св. Сава каже, миропомазан, од стране православних свештеника и архијереја и уведен у православну веру.327 Живећи потом у изразито православној средини, он је остао чврсто везан и посвећен православној вери, што ће одиграти веома значајну улогу и у његовом политичком деловању, но о томе подробно у једном о наредних поглавља. Када је у питању територијални опсег оних епископија које ће се до краја XIII века наћи у оквиру српске државе и цркве – у питању су скопска, призренска, липљанска, нишка, моравска (браничевска), београдска и сремска, посматрано од југа према северу, може се само претпоставити да се он није много променио током XII века у односу на стање какво приказују охридске повеље. На основу 326 Ioannis Cinnami epitome, 101–103; ВИИНЈ IV, 22–26, 122–124 (Ј. Калић). 327 Стефан Првовенчани, 18–20; Свети Сава, 188. Према познијим српским летописима Стефана Немању је крстио рашки епископ Леонтије, Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд–Сремски Карловци 1927, 16–19, 46, 51, 176, 279. 86 Прве охридске повеље која, за разлику од друге две, једина доноси податке о обиму и простирању епархија набрајајући градове који су им припадали, може се утврдити опсег горе наведених епископија. Нажалост, опсег рашке епископије који је она имала у оквиру охридске цркве није познат, јер се Рас помиње у другој, а не у првој охридској повељи. Због значаја који ти подаци могу имати за развој територијалне организације касније српске цркве на њих вреди обратити пажњу. На основу Прве охридске повеље може се видети да се у оквиру скопске епископије налазе следећи градови: Скопље, Бинча, Премор, Луково и Принип. Након убикације ових места излази да би скопска епархија обухватала област Скопског поља, обе стране скопске Црне Горе, врањско Поморавље и долину Пчиње.328 За призренску епископију у повељи стоји да њој припадају осим самог Призрена и топоними Хвосно, Лесковац (Лешки) и Врет. На основу тога може се закључити да је призренска епископија обухватала целу Метохију, 329 а могуће је и област Полога са јужне стране Шар планине. За липљанску епископију не наводе се градови у њеном саставу, али је јасно да је обухватала простор Косова.330 Нишка епископија обухватала је осим Ниша и топониме Мокро, Компло, Топлицу и Сврљиг, тако да је према томе нишка епархија обухватала пространо подручје са обе стране Јужне Мораве.331 На ред затим долазе подунавске епархије браничевска и београдска. У састав браничевске епископије улазили су градови и области: Моравиште, Смедерево, Гружа, Дивисиск, Сталаћ и Бродарско. То значи да се епископија простирала са обе стране Велике Мораве, између Хомољских планина на истоку и Рудника на западу, односно Дунава на северу и Западне Мораве на југу.332 Београдска епископија обухватала је места: Градац, Омцон, Главентин и Белу Цркву. Убикација свих ових места није сасвим јасна, али је извесно да је београдска епархија обухватала северни део Шумадије и долину Колубаре.333 Коначно, у оквиру сремске тј. епископије древног Сирмијума не наводи се ниједан други град. Међутим, полазећи од значења топонима Срем у средњем веку врло је вероватно да се територија ове епархије протезала са обе 328 Gelzer, Ungedruckte, 43, 54; Иванов, Български старини, 554; Новаковић, Охридска архиепископија, 91–92. 329 Новаковић, Охридска архиепископија, 92–94. 330 Новаковић, Охридска архиепископија, 94. 331 Новаковић, Охридска архиепископија, 82–84. 332 Исти, Охридска архиепископија, 84–88. 333 Новаковић, нав. дело, 88–90. 87 стране реке Саве, тј. у данашњем Срему и Мачви.334 Након што су Угри заузели простор северно од Саве и сам град Сирмијум, надлежност епархије је сведена на област јужно од реке Саве тј. данашњу Мачву, а њен центар се нашао највероватније у Мачванској Митровици.335 Осим што је навођење свих поменутих градова омогућило да се оцртају границе међу епархијама, оно је корисно за расветљавање још једног аспекта развоја црквене организације у српским земљама. Наиме поједини од градова и области који су наведени као припадајући одређеним епархијама у првој Василијевој повељи и сами ће постати епископије приликом оснивања Српске архиепископије 1219. г. У питању су Хвосно из призренске и Топлица из нишке епископије. Сем тога на основу свега изложеног могла би се донекле одредити и источна граница рашке епископије. Извесно је да је рашка епископија обухватала простор јужно од београдске, западно од нишке и северно од призренске и липљанске. То значи да је најисточнији део рашке епископије обухватао долину реке Ибра, врхове Копаоника и горњи ток Западне Мораве. Докле се протезала на западу и југозападу остаје непознато, али се свакако дотицала подручја приморских црквених центара. Духовни покрети на простору Охридске архиепископије – богумилство и пустињаштво Духовни живот на простору Охридске архиепископије током ΧΙ и ΧΙΙ века обележила су два потпуно различита религијска феномена. У питању је појава богумилског, дуалистичког јеретичког покрета, чије учење није у сагласју са канонски признатим учењима Цркве и појава пустињачког (еремитског) монаштва, својственог хришћанској религији као посебан вид исказивања побожности и духовности. Богумилство је било нова карика у дугом низу дуалистичких јереси присутних већ од првих векова хришћанства. Суштина дуалистичког учења је веровање да постоје два супротна начела која владају светом, добро и зло. 334 М. Динић, Средњовековни Срем, Српске земље у средњем веку, прир. С. Ћирковић, Београд 1978, 270–284; Bubalo, Jurisdikcija, 41–42. 335 Bubalo, Jurisdikcija, 40–42. 88 Гностичко семе ширило се кроз источњако манихејство из којег је потекло масалијанство и павликијанство, а из ових потоњих потекло је и богумилство.336 Због значаја који ће оно имати на развој верских прилика на Балкану и у Европи током средњег века треба се укратко осврнути на почетке богумилства и његове основне одлике. Најстарији познати извор који говори о присуству ове дуалистичке јереси која ће касније понети назив богумилска на простору Бугарске представља писмо цариградског патријарха Теофилакта Лакапина (933–956) бугарском цару Петру (927–969). Документ је настао између 946. и 956. г.337 Наиме, Теофилакт, иначе стриц Петрове жене Марије–Ирине, упутио је то значајно писмо цару Петру као одговор на царево писмо којим га он обавештава о присуству јеретика у Бугарској.338 Патријарх је очигледно добро проучио наводе из Петровог писма и закључио да је „њихова нечастивост манихејство помешано са павликијанством“.339 У другом делу писма излаже листу од четрнаест анатема које треба да изговори сваки јеретик како би био примљен у православну цркву. У питању су познати текстови који су још током IX века коришћени у Византији приликом преобраћања павликијана. Њима се проклињу они који верују да постоје два почетка, добро и зло, да је једно створило светло, а друго ноћ, једно анђеле, а друго људе; они који верују да је ђаво творац и начелник материје, целог видљивог света и људских тела; они који одбацују законити брак; они који хуле да један од Свете Тројице, јединосушни Син и Слово Бога–Оца по замисли и представи, није постао уистину човек без греха; они који не верују да је крст, смрт и васкрсење Христово било стварно; они који не верују у тело и крв Христову у 336 У науци постоје различита мишљења о генези богумилске јереси. Спор се у суштини своди на питање од које од ранијих дуалистичких јереси потичу, да ли непосредно из гностицизма, манихејства, масалијанства, павликијанства или пак из масалијанско–павликијанске мешавине. Највише присталица има теза о павликијанском, односно масалијанско–павликијанском пореклу богумила. За исцрпан преглед литературе о том питању в. Д. Драгојловић, Богомилство на Балкану и у Малој Азији II, Београд 1982, 85–86. 337 У литератури се писмо оквирно датује временом Теофилактовог патријархата (933–956), Д. Ангелов, Богомилството в българия, София 1969, 38, Драгојловић, Богомилство, 35 или првим његом делом, 933–944. г., I. Dujčev, L’ epistola sui bogomili del patriarca constatinopolitano Teofilatto, Medioevo byzantino-slavo I, Roma 1965, 310. Ипак, на основу тога што патријарх ословљава Петра титулом цара може се закључити да је писмо настало после 946. г. када је у Цариграду званично призната царска титула бугарском владару, P. Komatina, Traduction des titres de souverains et de chefs étrangers dans le monde byzantin au Xe siècle – la forme et l’essence, Remanier, métaphraser: fonctions et techniques de la réécriture dans le monde byzantin, édd. S. Marjanović – Dušanić, B. Flusin, Belgrade 2011, 139, nap. 33. 338 Dujčev, Еpistola, 311–315; Ангелов, Богомилството, 38–40; Драгојловић, Богомилство, 35; S. Ransiman, Srednjovekovni maniheizam, Čačak–Beograd 2008, 70–71. 339 Dujčev, Еpistola, 312. 89 виду хлеба и вина приликом причешћа; такође и најзначајнији учитељи и предводници манихејске, масалијанске и павликијанске јереси.340 На крају писма патријарх налаже да сви који изговоре те анатеме буду примљени у цркву, а они који одбију да то учине да буде кажњени „законитом казном грађанских власти“. Потом бодри цара да буде „гласник благочестивости, учитељ православља и исправитељ и истребитељ јеретичке заблуде“.341 Теофилакт дакле јерес препознаје само као манихејско-павликијанску и не даје јој никакво друго име. При набрајању предводника јереси спомиње само некадашње вође манихејског и павликијанског покрета и не спомиње попа Богумила, који је две деценије доцније означен као утемељитељ јереси у Бугарској. Према томе, у време настанка Теофилактовог писма дуалистичка јерес која се јавила у Бугарској још није посматрана независно од до тада познатих дуалистичких јереси у Византији. Убрзо потом бугарски писац Козма Презвитер говори о тој јереси као о богумилству и доводи је у везу са деловањем извесног попа Богумила, наводећи како се „догоди у Бугарској земљи у лета правовернога цара Петра да би поп по имену Богумил, а уистину Богу не мио, који први поче учити јерес у Бугарској земљи“.342 Његова Беседа, прва уперена против богумила на словенском језику, настала је највероватније после смрти цара Петра 969. г., а пре његове канонизације 972. г. у Преславу тј. североисточној Бугарској.343 Беседа је подељена у две или три целине и њен циљ је да се правовернима укаже ко су заправо дуалисти – богумили и која је њихова доктрина. Презвитер Козма најпре износи које су то заблуде које јеретици шире, а потом сваку оспорава захваљујући 340 Ibidem, 313–314. 341 Ibidem, 314–315. 342 ...  àko`(é) slú~iŁ vþ bolgarýstñi zémli v läta pravovärnaago cr÷á pétra. b$ Ł popþ ičménémý b÷úmilþ. ač po i čstinä réði bg÷ú né milþ. ič`é na~á pérvoé ou~iti éčrésý vþ zémli bolgarstä..., Козма Пресвитеръ. Болгарсскiй писатель X века, изд. М. Г. Попруженко, Български старини XII, София 1936, 2. Исту вест, о попу Богумилу који је при Петру цару бугарском примио манихејску ту јерес и у бугарској земљи расејао, доносе и цариградски патријарх Козма (1075–1081) и, према њему, Синодик цара Борила, Борилов синодик издание и превод, прир. И. Божилов, А. Тотоманова, И. Билярски, София 2010, 121 и сл; J. Hamilton, B. Hamilton, Dualist heresies heresies in the Byzantine world c.650 – c.1450, Manchester–New York 1998, 165–166, 261. 343 Козма, LX–LXIX; I. Dujčev, Zur Datierung der Homelie des Cosmos, Medioevo byzantino-slavo I, Roma 1965, 317–320; Hamilton and Hamilton, Dualist heresies, 114. У литератури постоје различита мишљења о времену али и о месту настанка Козминог дела. Већина истраживача заступа тезу да је спис настао у X веку, ипак неки истраживачи време настанка везују за XIII век. Оштрија расправа је по питању места настанка списа где се издвајају две претпоставке, тј. да је спис настао у Преславу на тлу Бугарске односно у Охриду на тлу дан. Македоније, о томе в. Драгојловић, Богомилство, 48–50. 90 доктирни правоверне цркве, најчешће цитирајући Св. Писмо и Св. Оце. Због тога овај спис обилује подацима који говоре како о самом „погрешном“ учењу јеретика тако и о њиховом свакодневном животу. Козма прво подсећа на дугу борбу хришћанске цркве против јереси, коју су први објавили Арије, Савелије и Македоније одбацујући учење цркве о Св. Тројици. Потом, пише Козма, биле су разне јереси на разним местима које су се односиле на питање о природи божанској, па се слично догодило и у Бугарској појавом попа Богумила и његових следбеника. Ти јеретици заправо одричу да је Бог творац свега видљивог и невидљивог, него део заслуге за то приписују и Сатани. Они такође не поштују Св. Богородицу, Јована Крститеља, Св. Оце, али ни Часни Крст ни иконе. Начин њихове молитве није у складу са литургијском праксом цркве, ни суштински ни практично, јер се, како Козма наводи, јеретици моле закључани у својим кућама четири пута дању и четири пута ноћу, упућујући молитве само Господу. Не признају ни причешће, тј. не верују у тело и крв Христову у виду хлеба и вина, не признају брак ни остале Свете Тајне, а одбацују и сваку земаљску власт. Козма на крају моли правоверне да се уколико примете јеретике постарју да се они врате на прави пут.344 На основу свега изложеног да се закључити да се опис богумилског учења које описује Козма поклапа са оним које описује патријарх Теофилакт, с тим што је Козмин опис детаљнији. Описи богумилске јереси које дају потоњи византијски писци, Јевтимије из Перивлепта из средине XI и Јевтимије Зигавин с почетка XII века неће се битно разликовати од оног какав је представљен у Беседи Козме Презвитера.345 Током XI и XII века богумили су присутни на територији Византијског царства, претежно у самом Цариграду, али и у Филипопољу и Малој Азији. Податке о њима пружају поменути Јевтимије из Перивлепта и Јевтимије Зигавин, помиње их цариградски патријарх Козма (1075–1081),346 а један од најсликовитијих приказа борбе царске власти против богумила пружа спис учене византијске принцезе Ане Комнине, Алексијада. Ана, наиме, сведочи како су се 344 Козма, 1–80. 345 Euthymii Zygabeni Panoplia dogmatica, PG 130, coll. 1289–1332; Euthymii monachi venerabilis coenobii Periblebtae liber invectivus contra haeresim exsecrabiliumet impiorum haereticorum qui Phundagiatae dicuntur, PG 131, coll. 47–58. 346 Ј. Gouillard, Une source grecque du Sinodikon de Boril. La lettre inédite du patriarche Cosmas, TM 4 (1970) 369−372. 91 њен отац цар Алексије I и стриц севастократор Исак на превару приближили богумилима и вођи њиховог покрета у Цариграду, извесном Василију, да би се боље упознали са њиховим веровањима. Након тога су их због јеретичког учења похватали и судили им, а на крају и спалили на ломачи, негде око 1098. г. Управо том приликом наложио је цар Алексије свом главном дворском поверенику за јеретичка питања, Јевтимију Зигавину, да састави спис против те јереси.347 Ипак борба против богумилске јереси није окончана Алексијевим мерама.348 У време владавине цара Манојла I сазвана су два сабора против јеретика – богумила. На првом из 1143. г. осуђена су два епископа због богумилстава, а затим 1144. г. и један монах, који ће бити помилован захваљујући интервенцији тадашњег патријарха Козме II, који је и сам убрзо осуђен као богумил.349 Јерес је, дакле, била присутна у Цариграду и широм Византије током XII, па и XIII века.350 Ширећи се Византијским царством у јеку највеће експанзије није заобишла ни простор Охридске архиепископије. Као што смо видели јерес богумила појавила се у X веку у време Првог бугарског царства које је тада у свом оквиру имало и територије касније Охридске архиепископије. У време владавине цара Самуила на том простору нема података о присуству богумила.351 Богумили се не спомињу ни у обимној преписци охридског архиепископа Теофилакта (о.1089–после 1108). У његовим писмима налазе се само трагови који сведоче о присуству јерменског монофизитизма, а они су се нашли на подручју Охридске архиепископије као последица политике пресељавања коју су спроводили византијски цареви. Теофилакт је, како се из писама види, активно учествовао у њиховом преобраћењу у православље, а једно од њих доноси и теолошку расправу уперену против учења монофизита о једној природи Христа.352 Дакле, иако му је као Цариграђанину, ерудити, било мрско 347 Hamilton and Hamilton, Dualist heresies, 175–180. 348 D. Obolensky, The Bogomils, Cambridge 1948, 168–229; Loos, Dualist Heresy in the Middle Ages, Praha 1974, 67–102; Ангелов, Богомилството, 417–419. 349A. Solovjev, Svedočanstva pravoslavnih izvora o bogomilstvu na Balkanu, Godišnjak 5 (1953) 15; Hamilton and Hamilton, Dualist heresies, 215–225. 350 Obolensky, Bogomils, 219–229; Ангелов, Богомилството, 405–420; Драгојловић, Богомилство, 40–43; Angold, Church and Society, 477– 501.Интересантно је да анатеме против богумила садржи и Синодик православља који је био у употреби на подручју Атинске митрополије у XII веку, што сведочи да је јерес била присутна и на тој територији, J. Gouillard, Le synodikon de l’ orthodoxie, Travaux et mémoires 2 (1967) 65, 228–237. 351 Пириватрић, Самуилова држава, 160, нап.78. 352 Тheophylacti Achridensis epp., № 15, 59, 135; ВИИНЈ III, 272–273, 306, 335 (Р. Катичић). 92 поднебље, људи и живот у тадашњој Бугарској, његова посвећена брига за паству надилазила је та осећања, те се за Теофилакта може рећи да је био велики духовни предстојатељ. Тешко да би њему као таквом остало непознато присуство јеретика, посебно богумила у Охридској архиепископији, него би се лично побринуо за њихово спасење.353 Међутим, неочекивано, први подаци о присуству извесних јеретичких скупина на простору Охридске архиепископије налазе се у два латинска извора из групе оних који описују историју првог крсташког похода и његових војски. Оба извора описују исти догађај. Војска норманских витезова предвођених Боемундом Тарентским 1096/1097. г., на путу из Валоне за Цариград наишла је у околини Битоља (Пелагонија) на јеретичко село, заузела га, спалила са све становницима, након чега је наставила пут према реци Вардар.354 Дакле, крајем XI века потврђено је на простору источно од Охрида присуство по имену непознатих јеретика. Да су ти јеретеци са којима су се сукобили крсташи били управо богумили, ничим не може бити потврђено. Први извор који недвосмислено сведочи о присуству богумила на територији Охридске архиепископије је Житије Св. Илариона Могленског, које је сачувано у две редакције. Прву, која је настала непосредно после Иларионове смрти саставио је неки од његових ученика. Другу, млађу, према првобитном оригиналу саставио је трновски патријарх Јевтимије (1375–1393).355 Иларион 353 Теофилакт често у својим писмима пише о моралним преступима своје пастве, самим тим истиче њихове негативне особине, али оне саме по себи нису довољне да би у њима препознали јеретике – дуалисте. Тако у непослушном парику Лазару који се побунио против архиепископа и онима који су му у томе помагали, о којима се говори у писмима упућеним паниперсевасту Нићифору Вријенију и царевом брату Адријану, или у извесном бившем монаху који се помиње у писму упућеном севасту Јовану, сину царевог брата севастократора Исака, Тheophylacti Achridensis epp., № 11, 96, 98; ВИИНЈ III, 273–282, 291–292 (Р. Катичић), не можемо препознати јеретике, како мисли Драгојловић, Богомилство, 37–38, него обичне преступнике. 354 „.. egressi de Castoria intravimus Palagoniam in qua erat quoddam haereticorum castrum qoud undique aggressi sumus, moxque nostro succubuit imperio, accenso itaque igne combussimus castrum cum habitatoribus suis, scilicet haereticorum congregatione, Anonymi Gesta Francorum et aliorum Hierosolymitanorum, ed. H. Hagenmeyer, Heidelberg 1890, 158–160; Historia quae dicitur gesta dei per Francos, edita a venerabili Domno Guiberto, abbate monasterii Sanctae Mariae Novigenti, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux IV, Paris 1879, 153; 355 Подаци из Житија Св. Илариона који се тичу богумила оспоравани су у науци без довољно убедљивих аргумената, пре свих Н. Благоев, Беседата на Презвитер Козма против богомилите, Годишник на Софиския Университет XVIII, София 1923, 23–25; V. Glušac, Problem bogomilstva i pravoslavlje „crkve bosanske“, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine 5 (1953) 127 и J. Šidak, Oko pitanja „Crkve bosanske“ i bogumilstva, Studije o „Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb 1975, 35, 40–41, који сматрају да су подаци о јеретицима у Житију преузети из дела Јевтимија Зигавина Паноплија догматика. Насупрот томе, A. Solovjev, Svedočanstva, 12–15, сматра да су обе 93 Могленски је био епископ Моглена у периоду 1134–1164. г.356 Његова епископија смештена је у југоисточном делу Охридске архиепископије и граничила се на северу са Битољском, а на западу са Костурском епископијом Охридске архиепископије, док се на југоистоку граничила са епископијом Водена, која је била под јуридикцијом Солунске митрополије. Првом охридском повељом цара Василија II одређено је да епископ Моглена има власт над градовима и жупама Могленом, Просеком, Мориховом, Сетином, Островом и Заодријом, а епископији је додељено и петнаест клирика и исти број парика.357 Како се из самог Житија сазнаје, Иларион је као искусан монах постављен на место епископа Моглена од стране „бугарског архиепископа Јевстатија“, коме је то наводно предочила сама Богородица.358 Како даље у Житију стоји, Илариону је одмах палo у дужност да многе од оних који су упали у јеретичку заблуду „преобрати и светлости богоразума приведе“.359 Дакле, јерес је већ постојала на подручју могленске епископије, а Иларион је очигледно био најпогоднија личност за њено сузбијање. И заиста, према Житију, цео његов епископат обележен је искључиво борбом против јереси. Он најпре саветује својој пастви да се клоне и да проклињу Арија, Савелија, Македонија, Несторија, Павла из Самосате и остале јеретичке вође.360 Потом њему верни саопштавају да многи Манихејци, Јермени и богумили покушавају да их отргну од истините, православне вере.361 Посебно се у Житију истиче расправа против манихејског учења, али и учења Јермена, монофизита којих је на простору Охридске архиепископије било и у време архиепископа редакције Житија, тј. они делови који сведоче о богумилима, самостални у односу на Зигавинову Паноплију, уп. Драгојловић, Богомилство, 52–53. 356 Ангелов, Богомилството, 410-412; Solovjev, Svedočanstva, 12–15; Obolensky, Bogomils, 223-226; Loos, Heresy, 99; Angold, Church and Society, 494. 357 Gelzer, Ungedruckte, 42; Иванов, Български старини, 551. 358 Werke des Patriarchen von Bulgarien Euthymius (1375–1393), ed. E. Kałužniacki, Wien 1901, 31. У другим изворима није потврђено име архиепископа Јевстатија, који је према Житију био на челу архиепископије средином ΧΙΙ века. У Каталогу бугарских архиепископа, који је настао у време архиепископа Јована (Адријана) Комнина (1139/1140–1163), на том положају се пре архиепископа Јована, а после Теофилакта Охридског помињу само архиепископ Лав Мунг и архиепископ Михаило, Иванов, Български старини, 567. Prinzing, Byzantine ecclesiastical province, 380, Јевстатијево архиепископство смешта у време после архиепископства Јована (Адријана), између 1163. и 1170. Остаје отворено питање у које време је Јевстатије био на положају охридског архиепископа односно када је Иларион Моглески рукоположен за епископа.. 359.... bò mnògÿh òt prälýsti obratiti i kþ svätù bogorazùmña privésti..., Werkе, 31. 360 Ibidem, 32–33. 361 Ibidem, 33. 94 Теофилакта.362 Неке од њих је прогнао из епархије, а оне који су се покајали уврстио у своју паству. Затим је примио наредбу цара Манојла Комнина која се тицала само богумила, а која је била последица цареве противбогумилске политике. Њом се Илариону налаже да искорени богумилску јерес, да оне који се покају прими у крило цркве, а да оне који то не учине „далеко негде одагна од првославног стада“.363 Иларион Могленски је одмах услишио заповест, а његова борба против богумила показала се веома успешном. На месту на ком су се јеретици окупљали подигао је цркву Св. Апостола, а њихови начелници (учитељи) проклињани су и од стране самих преобраћеника.364 Дакле, на простору Охридске архиепископије средином XII века вођена је истрајна борба против дуалистичке, богумилске јереси. Према Житију та борба је била успешна, а њен прави резултат показаће сведочанства наредног времена. Осим тих крајњих јужних предела у Охридској архиепископији, постоје назнаке у изворима да је у то време и Софија (Средац), такође део њеног јурисдикционог подручја, постала значајно јеретичко средиште. Према Синодику цара Борила у њој живео и деловао средачки дед Петар, богумилски старешина који је проклет на великом антијеретичком сабору у Трнову у време бугарског цара Борила 1211. г.365 Средина XII века донела је и иначе процват дуалистичке јереси у Европи. Тај покрет ширио се тада од Балкана, преко северне Италије до јужне Француске. Премда подељени на фракције и просторно удаљени, ти јужноевропски дуалисти сачували су велики степен узајамне повезаности и кохезије, упућености једних на друге. Тако су они 1167. г. oдржали свој велики сабор у Сaн Феликс де Караману, у Тулуској грофовији, на коме су учествовали представници свих дуалистичких 362 Како је Соловјев, бранећи историјску вредност Житија Св. Илариона, показао да првобитно Кратко житије није садржало допуне према делу Јевтимија Зигавина које се налазе у дужем Житију које је саставио патријарх Јевтимије, Solovjev, Svedočanstva, 12–15, сматрам да треба истаћи да оно садржи такве допуне само у одељцима који се односе на манихејце и Јермене, али не и у одељцима који се односе на богумиле. 363 ...dalé~é nägde òtganäti òt pravoslavn$ih stada... Werke, 52– 53. Solovjev, Svedočanstva, 14, доноси цитат из старије верзије Житија Илариона Могленског, према којој је цар наредио да се богумилство искорени, јеретици приведу правоверној цркви, с тим што се каже да они који се не преобрате заточе. 364 ...i crŠþ¹kový vþzdvi`é œälò ~Šý¹stiô svoimý mnihòmý vþ imá svátÿihý i slavnÿh i vþsvéhvalnÿh apostolþ..., i toô na~álniki kräpcä hùláðté `é i proklinaôðté..., Werkе, 53–54. 365 ...Petra kapadokñiskago dädca srädé~ýskago..., Борилов синодик, 141; Obolensky, Bogomils, 164, 244. 95 цркава, а председавао му је папа Никита, који је за ту прилику допутовао из Цариграда.366 Значајно је то што завршни акт тог сабора набраја поименично дуалистичке цркве у Европи, а међу њима је и неколицина оних које се налазе на Балкану. То су црквe Романе, Драговитије, Меленгије, Бугарске и Далмације.367 Овај податак, дакле, сведочи да су 1167. г. постојале организоване заједнице јеретика – дуалиста у блиском суседству Српских земаља. Док је прва свакако црква јеретика у Цариграду – Ромеја, дотле Драговитија, према мишљењу Д. Оболенског и М. Лооса, представља околину Филипопоља (Пловдива) у Горњој Тракији, Меленгија је област града Мелника, у Родопским планинама, код реке Струме, док Бугарска није права Бугарска коју ми познајемо, него се налазила у подручју Македоније, где је постојала византијска тема Бугарска, и Охридска архиепископија, која је званично носила назив Архиепископија Бугарске.368 Што се тиче Далмације, Лоос је јасан у ставу да се под њом подразумева управо Далмација, дакле, источна јадранска обала и њени приморски градови, док у њиховом залеђу у то време још увек нема помена о јереси. 369 Управо неке од поменутих дуалистичких цркава на сабору у Сан Феликс де Караману постаће центри из којих ће мало потом почети да се шири јерес и на простор српских земаља. Други значајни духовни покрет на територији Охридске архиепископије током XI и XII века био је појава еремитског (пустињачког) монаштва. Православна црква негује сећања на подвижнике као што су Прохор Пчињски, Јоаким Осоговски и Гаврило Лесновски. О њима податке налазимо у житијима и службама који су им посвећени. Претеча анахоретског монаштва на простору Охридске архиепископије био је Јован Рилски, који се подвизавао у западним деловима Бугарске, током прве половине X века.370 Податке, дакле, који говоре о 366 A. Dondaine, Les actes du concile albigeois de Saint – Félix de Caraman, Miscellanea Giovanni Mercati, Studi e testi 125, Vaticano 1946, 340. 367 ... Et ecclesiae Romanae, et Drogometiae et Melenguiae, et Bulgariae, et Dalmatiae..., Dondaine, Аctes, 326; Loos, Heresy, 128. 368 Obolensky, Bogomiils, 156–157, 159–162; Loos, Heresy, 127–128. 369 Loos, Heresy, 128, 221. 370 Иванов, Български старини, 345–383; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 20–26; Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1991, 354; Т. Суботин- Голубовић, Служба Светом Ивану Рилском у српском рукописном наслеђу, Прилози за КЈИФ 68– 69 (2002–2003) 135–145. 96 Прохору Пчињском налазимо у служби и житију који су њему посвећени. Према њима Прохор је родом из Овчег поља. Своје монашке, еремитске дане, проводио је у близини Старог Нагоричина, а потом у Козјак планини. У Житију се налази и легенда о оснивању манастира Прохор Пчињски.371 И о животу светитеља Јоакима Осоговског подаци се највише црпе из њему посвећеног житија и службе. Рођен је највероватније у околини Врања, будући да је на Осоговску планину дошао „са запада“.372 У близини данашње Криве Паланке налази се диван манастир посвећен овом светитељу, који је према житију подигао Теодор (Теофан) из Овчег поља. Последње године живота Прохора Пчињског и Јоакима Осоговског смештају се у XI век. Поменутој двојици се придружује још један преподобни – свети монах Гаврило Лесновски. Житија која сведоче о њему су опречна.373 Рођен је у Осечком пољу (Крива Паланка), а подвизавао се у близини, где је по једној верзији основао манастир Лесново, а по другој је тај манастир већ постојао, те се ту Гаврило замонашио. Умро је највероватније крајем XI или почетком XII века. Овој групи подвижника, односно као настављач традиције еремитства на простору потоњих српских земаља могао би се придодати и преподобни Петар Коришки у зависности од тога у који хронолошки оквир се смешта његов живот и деловање. Поједини истраживачи његов животни пут смештају у средину XIII века,374 мада има врло примамљивих аргумената који такву хронолошку границу померају у средину XII и сам почетак XIII века.375 У 371 Иванов, Български старини, 400–404; Павловић, Култови лица, 26–28. 372 Иванов, Български старини, 404–418; Павловић, Култови лица, 29, 31. 373 Иванов, Български старини, 394–400; Павловић, Култови лица, 31–33. 374 М. Бојчевић, Свети Петар Коришки и његов манастир, Скопље 1940, 17–20; Павловић, Култови лица, 81. 375 Б. Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Београд 2008, 217–220, сматра да податак из Житија овог светог у коме стоји да су његове мошти пренете у Константинов град указује да се тај догађај збио највероватније у време када је Призрен, у чијој се околини подвизавао Петар Коришки, био под византијском влашћу, дакле пре почетка XIII века. Сем тога и натписе у испосници овог светог он смешта у крај XII века, насупрот до сада устаљеног мишљења по коме се сликарство Коришке испоснице датује у време након стицања аутокефалности српске цркве, Миљковић, Исто, 219, нап. 12.Обазриво изнету тезу Б. Миљковића, чини ми се додатно поткрепљује новији рад И. Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца, Прилози за КЈИФ 76 (2010) 3–16, у коме ауторка излаже убедљиве аргументе у прилог тези да је време деловања хагиографа Теодосија, творца Житија Св. Саве и Житија Св. Петра Коришког, ипак припада другој половини XIII века, насупрот тези да је деловао крајем истог и почетком првих деценија XIV века, о томе, Шпадијер, Хронолошки оквири, 5–6 (са старијом литературом). На тај начин се и деловање самог Петра Коришког сигурније смешта у крај XII века, јер је Теодосије за његово Житије прикупљао податке од „ од следбеника Петрових непосредних ученика“, дакле између Теодосија и Петра Коришког стоје најмање две генерације, Шпадијер, Хронолошки оквири, 11. 97 случају прихватања ниже хронолошке границе Петар Коришки би дакле био непосредан следбеник већ приказаних подвижника – светих монаха. На основу житија и службе који су му посвећени зна се да се родио у селу Уњемир, у близини Пећи, а пустињачке дане проводио је на планини Кориши, у једној пећини (околина Призрена). Изразито је био везан за култ Св. Петра по коме је и добио монашко име. Као велики подвижник имао је доста ученика, или боље рећи следбеника. Српски владари Стефан Урош II Милутин и Стефан Душан изражавали су велики пијетет према овом светитељу. 376 Сећање на прве анахорете са подручја касније српске средњовековне државе подједнако је живо и данас, у народу и у виду обележавања њиховог помена у календару Српске православне цркве. Испосници, самотњаци, њих неколико представника правоверне заједнице на подручју Охридске архиепископије надживело је покрет јеретичке заједнице – богумила на том простору кроз све касније векове. Приморски црквени центри у условима византијске власти, српске борбе за самосталност и збивања на Западу Период IX и прве половине X века политички је на Балкану обележен стварањем првих српских држава и борбом Византијског царства и Бугарске око превласти над том територијом како у политичком тако и у црквеном смислу. Српске земље су, дакле, биле под врховном византијском влашћу и непосредном влашћу српских архоната, изузев периода између 924. и 927. г, када су биле под непосредном влашћу Бугарске. У црквеном погледу током IX и прве половине X века биле су подељене на следећи начин: Србија је потпадала под бугарску цркву, Паганија, Захумље и Травунија под Сплитску архиепископију, док положај Дукље још увек није јасан. Положај Босне, која је у то време неоспорно политички била интегрални део Србије, у црквеном погледу представља посебно питање с 376 Теодосије Хиландарац, Житије Петра Коришког, изд. Т. Јовановић, Књижевна историја 12/48 (1980) 635–681; Теодосије Хиландарац, Служба Светом Петру Коришком, Србљак I. Службе, канони и акатисти, прир. Ђ. Трифуновић, прев. Д. Богдановић, Београд 1970, 467–507; Павловић, Култови лица, 81–85; Миљковић, Житија Светог Саве, 217–218. 98 обзиром на то да први поуздани подаци потичу тек из XII века. Због тога ће црквеним и политичким приликама у Босни од ΙΧ до XIΙ века бити посвећено посебно поглавље. Оснивањем Дубровачке архиепископије средином X века промениле су се црквене прилике у Приморју. У територијалном опсегу Дубровачке архиепископије нашли су се византијски градови Дубровник и Котор, а од приморских српских земаља Захумље и Травунија. Тиме је смањен опсег Сплитске архиепископије, те се под њеном јурисдикциом од српских земаља налазила једино Паганија. У овом периоду, премa нотицији 10, која је настала у другој половини Χ века, наилази се и на прве поуздане податке о положају Дукље. Њени градови: Дукља, Скадар, Дриваст, Пулат и Бар, наведени су као суфрагани Драчке митрополије у време када је забележен њен највећи опсег. Није познато како су политичке околности које су наступиле након појаве комитопула и Самуилових освајања, утицале на промену опсега Драчке митрополије на простору Дукље. Оно што је извесно је да је пре краја XI века она сведена на четири потчињене епископије које је имала у IX и првој половини X века и да је изгубила све дукљанске градове.377 За простор осталих приморских кнежевина Травунију, Захумље и Паганију већ је показано да Самуилове борбе нису утицале на промену црквених прилика у тим крајевима. Дакле, Паганија је и даље била у оквиру Сплитске архиепископије, а Дубровачка је обухватала поред Дубровика и Котора и области Захумља и Травуније. Тај простор представљало је њено територијално језгро које ће се у наредном периоду проширити. Ипак, дошло је и до политичких промена у византијској Далмацији крајем X и почетком XI века. Јужни део Далмације тзв. Горња Далмација, на челу са Дубровником почиње да чини самосталну целину.378 Византија, да би заштитила сопствене интересе у северној Далмацији од напада локалних хрватских архоната, позива Млечане у помоћ. Након млетачке интервенције „у корист“ Царства, острва Крк, Раб и Осор почели су да плаћају данак Млечанима. Задар и Сплит, чинили су посебну целину, али нису плаћали никакав данак. Додуше, Млечани су и даље формално 377 Notitiae, № 13.661– 666. 378 Ферлуга, Византиска управа, 91. 99 признавали врховну власт Царства над читавом Далмацијом.379 Дакле, Далмација више није била јединствена ни у политичком смислу. На почетку ΧΙ века уништена је Самуилова држава и Византијско царство се учврстило на целој територији Балкана. Српске земље поново су се заједно нашле под византијском влашћу, но ипак подељене у црквеном погледу између Рима и Цариграда. У Горњој Далмацији Византија је у потпуности успоставила своју власт са седиштем у Дубровнику, али ни моћна рука Василија II није успела да обједини читаву Далмацију. Сплит и Задар су и даље уживали самоуправу, острва и даље испалаћивала порез Млечанима, те је Доња Далмација била само формално потчињена Царству.380 У таквим околностима у Приморју се ситуација додатно компликује када црквени центри због територијалнх претензија долазе у сукоб. Извори XI и XII века сведоче о вишеструким споровима између различитих црквених седишта. Сведочанства постоје о спору Дубровника и Сплита, Дубровника и Котора, који је довео Дубровник и у спор са Баријем у јужној Италији. Сукоб који је настао последњи, али је оставио најдубљи траг у исторји био је онај између Дубровника и Бара. Тај спор је изродио бројне фалсификоване повеље римских папа у корист једног, односно другог центра. Без обзира што оне не представљају оно за шта се издају па према томе не одсликавају реално стање ствари током XI и XII века, ипак ће свакој од њих бити посвећена одређена пажња и биће посматране у контексту оног времена коме би према својој датацији припадале. Свака од њих, разуме се, изазвала је велике полемике у историографији. Прва у низу повеља која је због свог значаја привукла пажњу бројних истраживача је повеља папе Бенедикта VIII (1012–1024) Дубровачкој архиепископији из 1022. г. С намером је прво она споменута, а не повеља папе Захарије дубровачкој цркви из 743. г . Наиме, већина истраживача усагласила се по питању аутентичности повеље папе Захарије, те је повеља означена као фалсификат.381 Поред палеографске и дипломатичке мањкавости,382 и историјска 379 Исто, 92–94. 380 Ферлуга, Византиска управа, 94. 381 Acta Albaniae I, 11–12; Станојевић, Борба за самосталност, 163, 165; CD I, 1 (са прегледом ранијих мишљења о томе да је у питању фалсификат); R. Harris, Dubrovnik: A history, London 2003, 41; С друге стране, Живковић, Црквена организација, 139–149, 156, сматра да је она фалсификат заснован на аутентичној повељи папе Захарија. 100 анализа текста повеље показује да није реч о оригиналу. У самој инскрипцији папа Захарија се „Андреји архиепископу“ обраћа са „dilecto in Christo filio“, што није одговарајући начин обраћања епископима.383 Поред тога, врло је интересантна чињеница да се међу епископима присутним на једном помесном сабору у Риму баш 743. г. који водио папа Захарија помиње и епископ Andreas Pisaurensis, тј. Андреја Пезарски.384 Да ли је тај податак због сличности облика Pisaurensis и (E)Pitaurensis, инспирисао Дубровчане у јеку њиховог спора са Барском архиепископијом да створе личност Андреје Дубровачког и њему издату повељу папе Захарије? Најзад, да је којим случајем ова повеља ипак била оригинална сигурно би била употребљена од стране дубровачког епископа на добро познатим сплитским саборима 925. и 928. г.385 Из наведених разлога, ова повеља није нашла своје место у одељку који би јој хронолошки одговарао, због тога што нема никакав значај за питање настака дубровачке цркве и прилике у VII, VIII и IX веку. То није случај са повељом папе Бенедикта VIII пошто је о њеној аутентичности у досадашњој историографији изречено доста различитих судова. Због тога је изузетно важно правилно се одредити према њој.386 Најпре је велика група научника упорно бранила став да је реч о фалсификату, а након објаве регеста повеље од стрaнe М. Шуфлаја у Acta Albaniae, са опширним коментаром у коме се изриче суд да је реч о оригиналној исправи, такво мишљење је убрзо нашло своје место у историографији.387 Њена оригиналност доказивала се најпре на основу палеографских и дипломатичких карактеристика.388 Међутим, повеља, која је написана на пергаменту, има и својих очигледних палеографских и дипломатичких пропуста. Писана је мешавином два писма, куријале и минускуле. 382 Acta Albaniae I, 11–12; CD I, 1–3. 383 Калић, Црквене прилике, 132. 384 Mansi, XII, Florentiae 1766, 384; Аcta Albaniae I, 12. 385 Puljić, Uspostava, 26; Harris, Dubrovnik, 41. 386 Аcta Albaniae I, 16–17; CD I, 61–62. 387 Ф. Рачки истиче оригиналност була за барску цркву насупрот дубровачкој, F. Rački, Documenta, 201–202; Исти, Борба Јужних Словена за државну неодвисност у XI виеку, Глас СКА (1931) 175– 17. Да је реч о фалсификату уп. Станојевић, Борба за самосталност, 163, 165. Мишљењу да је у питању фалсификат најзад се приклонио и J. v. Pflugk – Harttung, Die Bullen der Papste bis zum Ende des XII Jahrhunderts, Gotha 1901, 74, 150. Са друге стране да се ради и оригиналу уп. М. Шуфлај, Acta Albaniae I, 16–17; Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, 69–71, као и приређивачи последњег издања повеље М. Костенчић, Ј. Стипишић, и М. Шамшаловић, CD I, 61–62. Подробан преглед ових и других ранијих истраживања овог питања уп. Калић, Црквене прилике, 126–141. 388 В. претходну фусноту. 101 Такав случај мешавине писама у папским повељама забележен је и у једној повељи папе Јована XVIII (1003–1009), али је и питање њене аутентичности предмет полемике.389 На неодговарајућем месту написан је и поздрав Bene valete.390 Ипак, као најубедљивији аргумент са дипломатичке стране чини се онај што се папа обраћа архиепископу са „ dilecto in Christo filio Vitali archiepiscopo...“, наместо „venerabilis frater“, дакле ословљава га са „сине“, а не са „брате“. Исти начин обраћања папе архиепископу забележен је и у фалсификованој повељи папе Захарије за дубровачку цркву из 743. г. Како је то уочио већ Д. Фарлати, још је папа Иноћентије III (1198–1216) изражавао чуђење како се документи у којима се високи црквени достојанственик ословљава са „filius“ наместо „frater“ могу сматрати за оригинале.391 Сем тога сумњиво је и име и звање писара који је саставио повељу „Gregorii ypocancellarii“, будући да се не налази у другим докуметима папе Бенедикта VIII.392 Ипак, што се тиче унутрашње историјске анализе прво пада у очи име архиепископа коме се наводно потврђује архиепископски ранг. У питању је архиепископ Витал, који се помиње и у једном од тзв. Локрумских фалсификата.393 Како у тој фалсификованој повељи стоји, дубровачки архиепископ Витал и градски кнез Лампридије оснивају бенедиктински манастир на острву Локруму, не друге до 1023. г. Појава имена архиепископа у једном фалсификованом документу наравно не значи да он није посведочен на том положају, већ је напротив могуће да су баш због тога његово име и ранг и употребљени при стварању фалсификата. У недостаку некаквог поузданог каталога дубровачких архиепископа преурањено је било шта закључити на основу изнетих чињеница. Најзад, треба рећи и какав је садржај саме повеље. Њом се потврђују права дубровачком архиепископу, додељује му се палиј и одређују области над којима има јурисдикцију. У питању су Захумље, Србија, Травунија, Котор, Бар и 389 Калић, Црквене прилике, 131. 390 Исто, 131–132 . 391 D. Farlati, Illiricum Sacrum VI, Venetiis 1800, 43; Калић, Црквене прилике, 132; Puljić, Uspostava, 28–29. 392 I. Marković, Dukljansko–barska metropolija, Zagreb 1902, 64–65; Acta Albaniae I, 16–17; Калић, Црквене прилике, 133. 393 Шишић, Летопис попа Дукљанина, 185–188. Да није реч о фалсифиакту него о аутентичном препису, в. Калић, Црквене прилике, 134, нап. 92. 102 Улцињ.394 Истиче се веза између Дубровника и древног Епидаура тако што се црква града Дубровника назива „светом епидаурском столицом“ (sancta Pitabritana sedеs). Име самог града Дубровника је искварено – уместо Ragusa пише Labusedi, а то је случај и са називима Захумља и Србије (Lachomis, Sorbulia). Овом повељом би се, уколико би она била аутентична, знатно увећао опсег Дубровачке архиепископије у односу на онај који је она имала крајем X и почетком XI века. Дакле, поред Дубровника, Захумља, Травуније и Котора према повељи из 1022. г. у оквиру дубровачке цркве нашли би се Србија, Бар, и Улцињ. Одмах треба напоменути да се термин Србија у овом случају односи по мом мишљењу на Босну,395 а не на рашку епископију, једину у тадашњој Србији, која је баш у то време потврђена као део Охридске архиепископије.396 Иако се ово не може искористити као аргумент против аутентичности повеље, горе изнети палеографски и дипломатички аргументи убедљиво говоре у прилог томе. Према томе, повеља Бенедиката VIII за дубровачку цркву из 1022. г не може се искористити као сведочанство о територијалном проширењу Дубровачке архиепископије у то време. Цар Василије II одлучио је да 1024. г., након избијања нереда у Венецији, покрене офанзиву да би поново успоставио чвршћу власт у Доњој Далмацији и сукобио се са Хрватима. Ипак, за тај подухват он није ангажовао војску јужне Далмације него трупе Василија Војоана, катепана Лангобардије, тј. византијских поседа у Италији, чији је центар био град Бари.397 С тим у вези ваља поменути једну фалсификовану повељу која је датирана 1025. г. То је повеља папе Јована XIX архиепископу Барија Бизанцију, којом он цркви Барија додељује власт над дванаест епископија. На последњем месту налази се епископија Котора, једина која није на италијанском тлу.398 С обзиром да се ради о фалсификованој повељи, на основу њених података није могуће изводити поуздане закључке. Међутим, повеља папе Александра II издата 1063. г. архиепископу Барија Андреји, која је 394 CD I, 61–62. 395 В. и Шишић, Летопис попа Дукљанина, 70–71, нап. 47. 396 Насупрот овде изнетом мишљењу в., Калић, Црквене прилике, 139–140. 397 Lupi Protospatharii annales a. 855–1102, ed. G. H. Pertz, MGH SS V, Hannoverae 1844, 57; Ферлуга, Византиска управа, 94. 398 Codice diplomatico Barese I, edd. G. B. Nitto de Rossi, F. Nitti di Vito, Bari 1897, 21–23. О расправи о питању аутентичности ове повеље cf. F. Sforca, Bari e Kotor. Un singolare caso di rapporti fra le due sponde adriatiche, Barii 1975, 48. nap. 6. 103 оригинална, такође спомиње Котор као једну од епископија потчињених архиепископу Барија.399 Будући да није у питању оснивачка була, јасно је да је пре 1063. г. Котор некако доспео под црквену власт архијереја Барија у јужној Италији. Разлози за тај чин апсолутно нису познати. Може се само претпоставити да је у првој половини XI века дошло до извесног црквеног спора између епископа Котора и архиепископа Дубровника, која је првог навела да потражи црквеног поглавара преко мора. Да ли је на избор Барија, а не неког другог црквеног центра, утицала већа политичка улога заповедника византијске Италије у систему византијске власти на Јадрану успостављена последњих година владавине Василија ΙΙ, а манифестована акцијом катепана Василија Војоана, или неке друге околности, остаје непознато.400 Што се тиче Дукље, њен положај после 1018. г. није довољно расветљен како у политичком тако ни у црквеном погледу. Према Летопису попа Дукљанина цар Василије II је у Дукљи оставио домаћу управу под кнезом Стефаном Војиславом.401 Међутим, како је већ речено делатност Стефана Војислава је првобитно била везана за Србију где је он у два устанка 1034–1036. г и 1039–1040. г., рушио непосредну византијску власт која је тамо постојала. Тек у време борби 1039–1040. он је проширио своју делатност и на приморске пределе где ступио у борбу са царским снагама. Томе су уследиле две византијске експедиције. Прву је предводио царски намесник Георгије Проватас, под царем Михаилом IV Пафлагонацем (1034–1041), а завршила сe неславно по византијску страну 1040/1041. г. Следеће године је цар Константин IX Мономах (1042–1055) покренуо нови поход против Срба, а на челу похода је био заповедник, тј. катепан Драча „патрикије Михаило, син логотета Анастасија“.402 Јован Скилица наводи да је њему била поверна велика војска не само из Драчке теме, већ и из суседних подређених области.403 Упркос војној надмоћи византијска војска претрпела је 399 „…simul et Ecatera et aliarum civitatum atque castrorum …,“ Codice Barese I, 42–44. Неоправдано се сумња у исправно читање наведеног места. Наиме, поједини исраживачи сматрају да ту не пише „et Ecatera“, него „et caetera“, v. K. Mitrović, Mletački episkopi Kotora, Beograd 2007, 18, нап. 3. Међутим, у том случају поставља се питање има ли смисла реченица ...simul et caetera et aliarum civitatum atque castrorum...! 400 Поједини италијански историчари сматрали су чак да је Котор у XI веку био део катепаната Лангобардија тј. Италије, Sforca, Bari e Kotor, 57. 401 Mošin, Ljetopis,87–88. 402 ВИИНЈ III, 159, 210–211 (Ј. Ферлуга). 403 Исто. 104 још један пораз од војске предвођене Стефаном Војиславом.404 Изнето је мишљење да је кнежевина Дукља дошла под непосреднији политички утицај Драчке теме још у време Цимискијеве реконкисте седамдесетих година X века. Такво политичко стање објаснило би и проширење јурисдикције Драчке митрополије на дукљанске градове у то време. Да ли је можда и реконкиста Василија II донела сличан развој ситуације? С обзиром да је главни предводник локалне византијске власти у борби против Стефана Војислава био драчки катепан, могуће је да је управо преко њега цар спроводио непосреднију власт у Дукљи. За последњи поход против Стефана Војислава, тај катепан је прикупио војску и из околних, њему подређених тема.405 Није невероватно да се међу првима у борби против Срба драчком катепану Михаилу придружила војска стационирана у оближњој Дукљи или бар у појединим значајнијим градовима. Да није тако, тешко би се могао протумачити Скиличин исказ на које подређене области је могао да се ослони драчки заповедник, с обзиром да су се источно и јужно од његове налазиле добро организоване војне области Бугарске и Никопоља. Такве политичке околности остављају могућност да је Драчка митрополија још увек имала власт над епископијама дукљанских градова које је стекла у другој половини X века.406 Након победе Стефан Војислав је створио јединствену државу која је обухватала како приморске тако и загорске српске области: Србију, Дукљу, Травунију и Захумље.407 У византијским изворима наводи се да је господарио „у градовима Далмације, Зети и Стону.408 Премда нема непосредних података извесно је да су се под његовом влашћу нашли и Скадар, Бар, Будва и Улцињ, док је за његовог сина Михаила познато да је владао и Котором.409 Након свега треба испитати како је стварање нове државе утицало на црквене прилике у приморским српским областима. У претходном поглављу је већ образложено да те нове политичке околности нису утицале на статус српских територија у оквиру 404 ВИИНЈ III, 160–161 (Ј. Ферлуга). 405 О композитном карактеру војне области Драча у првој половини XI века, v. Krsmanović, Province in Change, 196–197. 406 Сличну могућност допушта и Калић, Црквене прилике, 119–123, али је темељи на погрешном датирању настанка нотиције 10 у XI веку. 407 Коматина, Србија и Дукља, 180, нап. 105 408 ВИИНЈ III, 212 (Ј. Ферлуга). 409 ВИИНЈ III, 179 (Б. Радојчић). 105 Охридске архиепископије. Међутим, ситуација у Приморју је била нешто комплексија с обзиром на то да је тамо постојало више снажних црквених центара. Савремених извора везаних за црквену историју из тог периода готово да и нема. Обрисе тих дешавања покушао је да дочара два века касније сплитски хроничар Тома Архиђакон. Он, наиме, преноси легенду о настанку Барске архиепископије чији се подаци хронолошки везују за време деловања Стефана Војислава. Због недостатка извора Томина легенда постаје значајнија те јој се као таквој придаје незаслужена пажња. Ипак, пре него што се овакав став поткрепи, најпре се треба подсетити те легенде. У време архиепископа Дабрала, између 1030 и 1050. г., сазван је сабор у Сплиту. Том сабору је, наводно, требало да присуствују, као суфрагани сплитског архиепископа, и епископи из Горње Далмације тј. епископи Котора, Бара, Улциња и Свача. Како Тома наводи, они су се упутили у Сплит на једној лађи.410 Међутим, услед бродолома настрадали су сви епископи, па је народ поменутих градова упутио молбу папи да оснује посебну архиепископију за те градове „јер им је било опасно посећивати тако далеку цркву“.411 Папа се одазвао позиву, те је због тога установио нову архиепископију са центром у Бару.412 Тако је према Томи Архиђакону настала Барска архиепископија.413 На основу свега досада разматраног у овом раду у вези са приморским црквеним центрима, јасно је да ова прича нема историјску позадину. Најпре, јурисдикција Сплитске архиепископије већ од средине X века и оснивања Дубровачке архиепископије није се простирала јужније од ушћа Нервете, тј. већ тада је била ограничена на тзв. Доњу Далмацију. Такође, простор Дукље је у црквеном погледу највероватније припадао и у првој половини XI века Драчкој митрополији. Сем тога, као делове новоосноване архиепископије Тома наводи Бар, Котор, Свач и Улцињ. Међутим, према нотицији 10 познато је да су и други оближњи градови имали епископије, Скадар, Дриваст, Пулат и Будва (Градац). Такође, показано је да је Котор свакако пре 1063. г. био под архиепископијом Барија у Италији. 410 Тhomae archidiaconi Historia, 64, 66. 411 „…quia periculosum illis erat tam remotam ecclesiam visitare...“, Тhomae archidiaconi Historia, 66. 412 Тhomae archidiaconi Historia, 66; Станојевић, Борба за самосталност, 36–37. 413 Калић, Црквене прилике, 138, поклања поверење тези о настанку Барске архиепископије одвајањем од Сплитске архиепископије. 106 Коначно Томина прича потпуно занемарује постојање Дубровачке архиепископије, чак и сам град Дубровник као епископско седиште, јер га не сврстава ни међу епископије под новом архиепископијом у Бару, нити међу оне које су остале под Сплитском архиепископијом.414 Дакле, тешко је рећи на основу Томине легенде да су успешна ратовања Стефана Војислава условила неке веће црквене промене, попут настанка новог архиепископског центра. И даље су приморске територије биле подељене између сплитске, дубровачке, драчке и цркве Барија, односно између Рима и Цариграда. Оно што свакако јесте утицало на црквенe центре у Приморју у то време јесте један догађај светско-историјског значаја. Наравно, у питању је велики раскол између цркве Рима и цркве Цариграда који се догодио 1054. г. Оштри сукоби око различитих црквених питања између Рима и Цариграда били су чести још током претходних столећа, а обично су се завршавали међусобним опаскама.415 Међутим, овога пута сукоб је ипак оставио дубљи траг у црквеним односима Истока и Запада. Најпре је отпочео на територији јужне Италије где су се јурисдикциони интереси једне и друге цркве највише преклапали. Цар Константин IX Мономах, свакако није подржавао никакве универзалистичке тежње цариградске цркве и њеног патријарха Михаила Керуларија, нарочито не у тренутку када је Царство трпело све учесталије нападе Нормана на тој територији.416 Затим су покренута и традиционална црквена питања спора две цркве: о употреби бесквасног или квасног хлеба за причешће, о целибату, о посту у римској цркви и питање о „Filioque“, тј. о происхођењу Св. Духа. Убрзо након доласка кардинала Хумберта од Силве Кандиде у име римске цркве у Цариград, постало је јасно да нема места компромису између Рима и Цариграда, упркос царевој жељи. Подела (раскол, шизма) на источну (православну) и западну (римокатоличку) цркву у хришћанству наступила је након неславних бацања анатема од стране кардинала Хумберта у име римске цркве и патријарха Михаила Керуларија у име византијске цркве током јула 1054. г.417 Рим и Цариград 414 У наставку текста Тома Архиђакон наводи епископије које су остале под Сплитском архиепископијом: крчка, осорска, рапска, задарска, нинска, биоградска, трогирска, макарска, стонска и хрватска, Тhomae archidiaconi Historia, 66, 68, 70. 415 Острогорски, Историја, 317–318. 416 Острогорски, Историја, 318–319. 417 Острогорски, Историја, 319–320. 107 наставили су борбу око јуридикције над територијама, као делови подељене хришћанске васељене. Околности налик онима у јужној Италији биле су и на источној обали Јадранског мора. И ту су се дотицала јурисдикциона подручја цариградске и римске цркве, преплитали грчки и латински црквени обреди, користили грчки и латински богослужбени језици. Након раскола све то се постепено претворило у непремостиве разлике. Сплит и Дубровник, два најзначајнија града византијске Далмације, постали су два најистуренија центра сада већ римокатоличке цркве. Дукљански градови имали су у сваком погледу специфичан положај. Њима су владали Срби који су и даље били под неспорним византијским политичким утицајем. У црквеном погледу били су под Драчком митроплијом, православне цариградске цркве, дакле грчког обреда и богослужбеног језика. Међутим, становништво дукљанских градова било је, као и оно у Дубровнику, Сплиту и другим далматинским градовима, романско.418 Та чињеница неминовно је управљала њихов поглед према Риму, али можда још и више поглед Рима према њима. Деловање Драчке митрополије на простору Дукље престало је свакако пре краја XI века, када се према нотицији 13, поново у саставу Драчке митрополије налазе поред Драчке само још четири епископије: Стефанијака, Хунавија, Кроја и Љеш.419 Не постоји извор који изричито говори о разлозима због којих је обим Драчке митрополије прилично умањен, нити под којим околностима се то догодило. Након великог раскола римокатоличка црква имала је на простору Дукље све већи утицај. Питање је да ли је он настао деловањем суседне Дубровачке архиепископије или је нека од епископија у Дукљи успела да обједини преостале епископије, насељене како је већ поменуто претежно Романима и стекне архиепископски ранг. У прилог овој последњој тези ишла би повеља за барску цркву датирана 1067. годином. Папа Александар II, према њеном садржају, даје архиепископу Петру Барском, палијум и потчињава му области једанаест епископија: Дукље, Бара, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пулата, Србије, Босне и 418 Романи у градовима Далмације током средњега века, Зборник Константина Јиречека II, прир. Г. Острогорски, Београд 1962, 51–68. 419 Notitiae, № 13.661– 666. 108 Травуније.420 Међутим, невоља је у томе што је ова повеља означена као фалсификат, а за тo постоје и бројни аргументи. Најпре, са дипломатичког аспекта, повеља је датирана шестом годином понтификата папе Александра II (1061–1073), што је била 1067. година и XII индиктом. Међутим, 1067. година није била XII, већ V индикт.421 Историјска анализа открива још један недостатак, који иде у прилог томе да повеља није аутентична. То је тзв. право crux gestatoria, које се веома ретко додељивало пре XIII века, а које је у поменутој повељи додељено барском „архиепископу“ Петру.422 Такође, да је реч о грубом фалсификату види се из и тога што се међу суфраганима барског архиепископа јавља и епископија Котора, за коју је већ наглашено да је током ΧΙ века признала примат архиепископије у Барију, што потврђује повеља истог папе Алескандра II за архиепископију у Барију из 1063. г.423 Сем тога она не представља никакав оснивачки акт, него се њом потврђују права раније успостављене архиепископије, која, наравно, није постојала. Барска архиепископија, дакле, није основана 1067. године. То значи да нема говора о оснивању независне црквене организације у Дукљи у време кнеза Михаила.424 Михаило се, као и његов отац Стефан Војислав борио против византијске власти за независност српских земаља, али, као што је показано, то није довело до црквене независности. Почетком седамдесетих година Михаило је заједно са својим сином Константином Бодином наставио политичку борбу против византијске власти активно помажући устанике Ђорђа Војтеха. Цео тај покрет доживео је неуспех, а Михаилов син Бодин пао је у византијско заробљеништво и послат је у Антиохију, одакле је ослобођен захваљујући млетачким трговцима које је за то ангажовао његов отац. 425 Победа над 420 Rački, Documenta, 201–203. 421 Rački, Documenta, 201–203; Калић, Црквене прилике, 142. 422 ... „ crux etiam ante te sicut ante praedecessores tuos per Dalmatiam et Slavoniam ubique geratur“..., Rački, Documeta, 202. Право crux gestatoria, заправо значи да он може да носи крст у одређеним приликама унутар митрополитског подручја сем у присуству папског легата, М. Фабер, Право барских надбискупа на наслов „примас Србије“ ГЗМ 17 (1905) 459; Калић, Црквене прилике, 142. 423 Codice Barese I, 42–44; Калић, Црквене прилике, 143. 424 Бројни истраживачи сматрали су повељу за барску цркву датирану 1067. г. аутентичном те стварање Барске архиепископије везивали управо за ту годину, v. Marković, Dukljansko–barska metropolija, 22–26; Фабер, Право барских надбискупа, 456–459; Рачки, Борба Јужних Словена, 175–178; Станојевић, Борба за самосталност, 23–27, такође указује поверење исправи, а заслугу за настанак архиепископије приписује кнезу Михаилу. 425 ВИИНЈ III, 177–186 (Б. Радојчић). 109 словенским устаницима била је тек само један светли тренутак у туробној деценији која је наступила у Византијском царству након битке код Манцикерта 1071. г. Поменута битка из 1071. г. против новог непријатеља Царства – Турака Селџука, лишила је Византију поседа Мале Азије, вековног центра и извора њене моћи. Истовремено Нормани су заузели последње византијско упориште у Јужној Италији, град Бари. Опште стање у Царству условило је економску и политичку нестабилност која је окончана доласком Алексија Ι Комнина на престо 1081. г.426 На Западу седамдесете године обележене су борбом за примат између папе и немачког цара. Кардинал римске цркве Хилдебранд 1073. г. постао је папа под именом Гргур VII (1073–1085). Његов понтификат обележен је великим црквеним реформама инспирисаним клинијевским покретом. Због жеље да црквену власт учини што независнијом од световне, али и због идеологије да црква стоји изнад државе, дошао је у сукоб са носиоцем највише световне на Западу царем Хенриком IV.427 Папа је најпре имао успеха у борби са царем, а његов тријумф био је 1076. г. када је цара Хенрика IV лишио власти и екскомуницирао. Освета је убрзо уследила, цар је заузео Рим и протерао папу и на његово место поставио свог човека Виберта под именом папе Климента III (1080. и 1084–1100). У таквим околностима папа Гргур VII окончао је свој живот, али је његов реформаторски дух оставио дубок траг у потоњој историји римокатоличке цркве.428 Његова преданост сређивању црквених прилика широм латинске Европе, разуме се, није заобишла ни источну обалу Јадрана. Сачувана преписка сведочи да је папа интезивно пратио и црквене и световне прилике, што свакако показује и природу његове власти у том периоду. Слао је писма дубровачкој општини 1074. г. и српском краљу Михаилу 1078. г., а преко својих легата и непосредно утицао на црквене и политичке прилике у српском Приморју и Хрватској. Писмо папе Гргура VII из 1074. упућено је Дубровчанима поводом црквеног спора који је тамо настао. Наиме, Дубровчани су заробили свог епископа Витала и наместо њега изабрали новог. Пошто је та ствар како се у писму наводи „колико нерегуларна толико и непожељна, злочиначка и божанским и људским законима противна“ папа је одлучио да пошаље као легата сипонтског 426 Острогорски, Историја, 325–330. 427 Џ. Линч, Историја средњовековне цркве, Београд 1999, 186–190. 428 Исто, 189–190. 110 архиепископа Гирарда да посредује у решавању тог спора. Уколико ипак, како папа пише, „случај код вас не буде могао да се истражи и разреши желимо да обојицу, дакле, заробљеног епископа и оног којег сте нерегуларно изабрали у наше присуство доведете“, тј. сам папа ће разрешити случај.429 Разлог за ову папину интервенцију је јасан, међутим пада у очи то што папа дубровачког архијереја назива епископом. Дубровачка архиепикопија основана је средином X века. Ако изузмемо повељу папе Бенедикта из 1022. г. која је означена као фалсификат и ону из 1023. г., једну од тзв. Локрумских фалсификата,430 не постоји извор који сведочи о рангу дубровачког архијереја у првој половини XI века. То што папа Гргур VII у поменутом писму дубровачког архијереја назива епископом могло би да наведе на помисао да је Дубровачка архиепископија тај ранг у неком тренутку изгубила. Ипак, да до тога није дошло јасно се види већ из наредног писма из 1078. г. упућеног од стране истог папе српском краљу Михаилу у коме се дубровачки архијереј назива архиепископом.431 Но, ако је папа свестан постојања Дубровачке архиепископије, зашто дубровачког архијереја назива епископом? Одговор је у томе што он на првом месту и јесте епископ града Дубровника, а потом архиепископ целе митрополије дубровачке. Спор је очигледно локалног нивоа, тј. на нивоу самог града Дубровника, а не целе архиепископије. Папа је реаговао да заштити епископа града Дубровника, првог међу епископима Дубровачке архиепископије. Да је регуларан избор дубровачког епископа за папу имао велики значај показује чињеница да је папа као легата послао архиепископа Сипонта и запретио да ће, уколико се случај ни тада не реши, у Риму добити епилог. Одређена запажања сведоче у прилог томе да је дубровачки епископ уствари архиепископ. Најпре, уобичајена је пракса да спорове који се тичу одређене епископије решава надлежни архиепископ. У овом случају, међутим, то чини непосредно папа преко свог легата. Поред тога, Апостолска столица никада није упућивала своје легате у неку епископију мимоилазећи архиепископа који је за њу надлежан, нити се у било ком извештају о сличним споровима заобилази 429 Gregorii VII registrum I, ed. E. Caspar, MGH Epp. sel. II/1, Berolini 1920, 94–95. 430 CD I, 61–65. 431 Gregorii VII registrum II, ed. E. Caspar, MGH Epp. sel. II/2, Berolini 1923, 365. 111 спомињање надлежног архиепископа.432 У овом случају не спомиње се никакав архиепископ чији би дубровачки епископ био суфраган.433 У вези са тим треба подсетити да сваки епископ може да ступи на положај тек када га рукоположи надлежни архиепископ. Дакле, Дубровчани не би могли да изаберу новог епископа без дозволе надлежног архиепископа. На основу свега реченог очигледно је да је у питању био сукоб два претендета на место епископа града Дубровника који је уједно био и архиепископ целе Дубровачке архиепископије. Следећи документ који помиње дубровачког архиепископа била би једна папска повеља из 1076. г., којом папа Гргур VII додељује палијум дубровачком архиепископу Петру. Она је, међутим, означена као фалсификат.434 Овакав став је несумњиво исправан. Текст повеље из 1076. г. скоро се у потпуности подудара са текстом фалсификоване повеље папе Бенедикта VIII из 1022. г. због чега је унутрашња критика њеног текста излишна.435 Гледано из дипломатичког угла поново су неспретно употребљени термини „filius“ наместо „frater“, као и термин „bene valеte“ који није исписан у два реда како налажу правила.436 Занимљива је чињеница да се јављају имена два писара, Јована и Петра. Не само да они нису посведочени као писари Свете Столице у време Гргура VII, него се чак у актима истог папе никада и не наводе имена писара, него само место и датум настанка акта.437 На крају, можда и најзначајнија чињеница у прилог томе да је реч грубом фалсификату је та што ове повеље нема у регистру папе Гргура VII, који садржи више стотина његових аката.438 432 Такви примери су чести нарочито током XII века на простору Далмације, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1904, 11–12, 72–73, 108–109, 144–149, 178–179, 261, 347–348. 433 Уколико се постави питање чији суфраган је могао бити дубровачки епископ, логичан одговор би био сплитског архиепископа. Међутим, дубровачки епископ није забележен као присутан ни на једном од сабора сплитске цркве одржаних током XI века, нити у било ком акту у вези са Сплитском архиепископијом, Rački, Documenta, 66, 106, 113, 199–200, 210–211, 213–214. 434 CD I, 143–145. В. и Marković, Dukljansko–barska metropolija, 65–66. Л. Талоци, М. Шуфлај и К. Јиречек означавају документ као фалсификат који је настао по узору на повељу папе Бенедикта VIII из 1022.г., а чији је препис начињен сигурно пре 1197. г., Acta Albaniae I, 20. Такво мишљење понављају и Ј. Стипишић и М. Шамшаловић, CD I, 143. 435 CD I, 61–62, 143–145. 436 Калић, Црквене прилике, 132–133. 437 MGH Epp. sel. II/1‒2. 438 Ibidem. 112 Међутим, у поменутом регистру чува се једно драгоцено писмо које је папа Гргур VII упутио „Михаилу словенском краљу“ 9. јануара 1078. г.439 Писмо је значајно јер доноси вести о црквеним и политичким збивањима тога времена у Приморју. Најпре папа обавештава српског краља Михаила да се легат Петар, кога је он упутио да реши спор, још није вратио у Рим, али и да је отпослао писма „која су тако вашима несагласна, да ваш случај или случај дубровачке цркве не можемо сасвим разлучити“.440 Дакле, јасно је да је у питању црквени спор који легат није могао лако да реши и да је дубровачка црква једна од сукобљених страна. Такође, то што папа овај спор назива „Михаиловим“, односно „спором дубровачке цркве“ очито показује да је Михаило на страни исте, тј. да штити права дубровачке цркве. Из даљег текста писма сазнаје се да је спор вођен „између сплитског архиепископа и дубровачког“.441 Но, како су писма легата била папи нејасна, папа позива краља да у Рим пошаље посланике „Петра барског епископа и дубровачког или друге подобне посланике“,442 наравно све у циљу да се истражи спор и донесе праведна, канонски исправна одлука. Дакле, папа истиче да се пошаљу подобни посланици да би се спор између Дубровачке и Сплитске архиепископије разрешио. Посебно од њих истиче Петра, барског епископа, и самог дубровачког епископа, тј. архиепископа. Очито је спор био такав да су поменута два архијереја могла имати кључну улогу у његовом разрешењу. Та чињеница можда открива и могући узрок сукоба две архиепископије. У питању би могао бити спор око црквене припадности дукљанских градова након повлачења Драчке митрополије, а на које је Дубровачка архиепископија свакако желела или већ успела да прошири свој утицај. Такво проширење свакако не би ишло у прилог сплитској цркви јер би значај дубровачке цркве веома порастао. Такође, то што се барски епископ помиње као један од могућих изасланика и заступника дубровачке стране показује да је барски епископ највероватније био суфраган дубровачке цркве. Осим тога, то значи и да још увек нема трагова који би говорили о постојању спора између цркве Бара и цркве Дубровника, који је, 439 MGH, Epp. sel. II/2, 365. 440 Ibidem. 441 Ibidem. 442 Ibidem. 113 како је познато, обележио потоњи период. Поставља се питање зашто Михаило стаје на страну дубровачког архиепископа. Свакако, разлог је тај што је велики део Михаилове државе у црквеном погледу потпадао под дубровачку цркву.443 Дубровачка архиепископија, као што је већ изложено, обухватала је Захумље и Травунију, а од средине XI века вероватно и градове у Дукљи, који су у то време били под непосредном влашћу српског владара.444 У вези са решавањем поменутог спора, папа наводи и потребу да призна част краљевства („honor regni“) Михаиловог. У литератури постоје два схватања о значењу тог израза. Прво је да он означава краљевско достојанство оличено у виду краљевске титуле,445 а друго да означава црквени ранг Михаилове државе, тј. њен ранг у црквеној хијерархији.446 Израз „honor regni“, међутим, употребљен је на више места у документима папе Гргура VII и ниједном приликом не означава ништа слично томе. Тако у писму архиепископу Ремса од 8. децембра 1074. г. папа оптужује француског краља Филипа I да је тиранин, непријатељ Бога и вере свете цркве, да је начино зло трговцима из Италије и других земаља „против Бога и части свога краљевства“ („contra Deum et regni sui honorem“).447 У писму данском краљу Харалду од 6. новембра 1077. г. папа напомиње како је поменутог краља његов отац „оставио као наследника свог телесног и световног краљевства или части“ („sui corporalis et secularis regni seu honoris heredem... reliquit“).448 У писму лотариншком војводи Готфриду од 6. маја 1073. г., на самом почетку свог понтификата, папа Гргур VII пише како је послао посланике краљу Хенрику ΙV да среде прилике које ће довести „до напретка цркве и части његовог краљевског достојанства“ („ad profectum ecclesiae et honorem regiae dignitatis suae“).449 Све наведено јасно показује да за папу Гргура VII израз „honor regni“ означава искључиво углед државе и онога који је представља. То је случај и са писмом упућеним краљу Михаилу. Папа само жели да ода признање његовој држави и њему као владару. 443 ИСН I, 189 (С. Ћирковић). 444 Према допунама Михаила Деволског историјском спису Скиличиног настављача чак је и Котор био под влашћу Михаила који је у њему имао свој двор, ВИИНЈ III, 179; ИСН I, 187 (С.Ћирковић). 445 Рачки, Борба Јужних Словена, 225–226. 446 ИСН I, 189, нап. 15 (С. Ћирковић). 447 MGH Epp. sel. II/1, 168. 448 MGH Epp. sel. II/2, 362. 449 MGH Epp. sel. II/1, 15. 114 Истакнуто је да писмо носи вести и о политичким збивањима тог времена. Наведено писмо је најстарији извор у коме се један српски владар званично назива краљем. Ту титулу он је стекао свакако пре настанка писма 9. јануара 1078. г., али је непознато тачно када и под којим околностима.450 Како је горе објашњено, синтагма „honor regni“ која се у писму помиње не сведочи о томе да је папа баш том приликом признао Михаилу краљевску титулу, пошто га у адреси писма већ ословљава краљем,451 већ означава уопштено углед државе. У вези са тим од посебног значаја су завршне реченице папиног писма. Папа је обећао да ће пошто праведно буде решио спор између дубровачке и сплитске цркве, послати заставу Св. Петра и палиј, које је Михаило претходно затражио, што би представљало истинско признање угледа Михаилове државе. Неспорно је да је Михаило носио краљевку титулу која је била призната на Западу и која је допринела стварању појма Дукљанско краљевтво чију традицију су истицали како животописци првих Немањића, тако и појединци који су желели да тиме истакну свој положај и самосталност.452 Ипак, у византијским изворима Михаило је забележен само као архиг са дворским достојанством протоспатара, коју је добио од византијског цара Константина IX Мономаха око 1052. год.453 Добијање краљевске круне из Рима, сигурно пре 1078. г. уследило је вероватно након неуспешног устанка Ђорђа Војтеха против Византије 1072. г. где је неславно учешће узео и Михаилов син Конастантин Бодин. Следећи помен Михаила и Бодина у византијским изворима је 1081. г. у спису Ане Комнине Алексијади у вези са догађајима око превртљивог драчког дуке Константина Мономахата. Ана том приликом истиче да их је Мономахат зарад сопствене користи учинио пријатељима, а назива их једноставно „ Бодин и Михаило, егзарси Далмата“.454 Затим пише да је након постављања новог драчког дуке Георгија Палеолога 1081. г., Мономахат „на брзину отишао код Бодина и 450 П. Коматина, Византијска титула Константина Бодина, ЗРВИ 48 (2011) 69–70. 451 У повељи издатој поводом крунисања Димитрија Звонимира за краља Хрватске и Далмације од стране Гебизона легата истог папе Гргура VII од 9. октобра 1075. г., Звонимир се на почетку акта назива Croatie Dalmatieque dux, а затим се истиче да је он након примања заставе, скиптра и круне investitus atque constitutus rex, Rački, Documenta, 103. 452 Ђ. Бубало, Титуле Вукана Немањића и традиција дукљанског краљевства, Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија, ур. Б. Тодић, Беране–Београд 2011, 79–94. 453 ВИИНЈ III, 162 (Ј. Ферлуга). 454 ВИИНЈ III, 376–378 (Б. Крекић). 115 Михаила“.455 Заједничко помињање Михаила и Бодина може да сведочи о њиховој заједничкој владавини.456 То је уједно и последњи помен Михаила у изворима. Већ када пише о бици под Драчем с краја 1081. г. Ана Комнина помиње само Бодина.457 Након што је преузео сву власт од оца, Бодин је склопио споразум са новим царем Алексијем I Комнином (1081–1118), који му је доделио високо дворско достојанство протосеваста, а највероватније му је признао и краљевску титулу у форми византијске титуле ексусијастис.458 И поред тога, у бици под Драчем Бодин се у одлучујућем тренутку борбе Византинаца и Нормана држао по страни.459 У наредном периоду он ће деловати и против Нормана и против Византинаца. Јован Дука, тадашњи византијски управник Драча, водио је борбе против „Далмата“ преотео многе тврђаве од Вукана, а самог Бодина је заробио и послао у Цариград након жестоке битке.460 Ово тзв. друго Бодиново заробљеништво се обично датује у 1085–1090. г.461 Након тога терет борби против византијске власти преузео је Вукан за кога византијски извори кажу да је „држао сву власт у Далмацији“.462 Бодин се до 1091. свакако избавио из заробљеништа, али његова улога у борби против Византије више није била одлучујућа. Последњи пут се помиње крајем 1096. г. када је у Скадру дочекао крсташе, и једног од најзначајнијих вођа Првог крсташког похода, Рајмунда Тулуског.463 Поред важне политичке улоге, коју је засигурно имао на простору српских земаља, Бодину се у науци приписује и велики утицај на пољу црквене политике. Ово последње је проистекло на основу повеље за барску цркву од 8. јануара 1089. г. којом антипапа Климент III Виберт даје барском „архиепископу“ Петру архиепископски плашт и потврђује митрополитска права.464 Була је први пут 455 Исто, 378. 456 О томе да су они делили власт постоје назнаке у делу Скиличиног настављача у вези са догађајима из седамдесетих година XI века где стоји да је, након што га је уз помоћ млетачких трговаца избавио из заробљеништва у Антиохији у коју је одведен после пропасти устанка Ђорђа Војтеха, Михаило „поново поверио ранију власт“ Бодину, ВИИНЈ III, 185 (Б. Радојчић). 457 ВИИНЈ III, 379 (Б. Крекић). 458 Коматина, Византијска титула, 71–72. 459 Исто, 379. 460 Исто, 382–383. 461 ВИИНЈ III, 383, нап. 28; ИСН I, 196 (С. Ћирковић). 462 ВИИНЈ III, 384–390 (Б. Крекић). 463 ИСН I, 196 (С. Ћирковић). 464 Kehr, Papsturkunden in Rom, 148–149; Станојевић, Борба за самосталност, 159–160. 116 објављена тек на самом крају XIX века, јер је тада и пронађена.465 Иако је последња у низу откривених аката који могу бити од користи за боље сагледавање црквених прилика у Приморју, у науци, чини ми се, није довољно сагледана с аспекта критике извора, те стога не постоји јасан суд по питању њене аутентичности.466 Управо због тога, важно је изложити све њене особености које би могле помоћи у тражењу одговора на то питање. Повеља је сачувана у препису који је начинио Анђело Масарели у XVI веку.467 У прилог њене аутентичности најпре се истиче то што је папа њу наводно издао „наведен молбама Бодина најславнијег краља Словена“.468 Такође, у датацији исправе наводе се имена подђакона Сервусдеија, писара, Алберта епископа Св. Руфине и кардинала Анастасија и Варина који су познати и из других документа истог папе.469 Осим ових дипломатичких особености, са тачке гледишта историјске анализе простор епископија које се наводе у повељи као подложне Барској архиепископији (Дукља, Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пулат, Србија, Босна и Травунија) подударао се са простором тадашње Бодинове државе.470 Осим тога, право crux gestatoria, које папа додељује барском архиепископу у овој повељи односи се на „omne regnum Diocliae“ што је формулација која је веродостојнија од оне „per Dalmatiam et Slavoniam“ која се среће у фалсификованој повељи папе Александра ΙΙ из 1067. г.471 С друге стране формулација у којој се помиње краљ Бодин у повељи од 8. јануара 1089. г., веома подсећа на помињање Вукана Немањића у писму папе Иноћентија III од 8. јануара 1199. г.472 Та сличност није занемарљива, као ни 465 P. Kehr, Papsturkunden in Rom I , Nachrichten von der königl. Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen 2 (1900) 148–149. 466 Први издавач П. Кер, без икакавих аргумената повељу је означио као аутентичну, Kehr, Papsturkunden in Rom, 148. Такође и бројни други научници не доводе у сумњу аутеничност исправе: Фабер, Право барских надбискупа, 464; Станојевић, Борба за самосталност, 34–37, 163; M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, Beograd–Zagreb 1991, 72, 82. Са друге стране М. Шуфлај је претходно у својој збирци повељу означио као фалсификат, Acta Albaniae I, 21–22. 467 Масарели је тврдио да је повељу преписао са оригинала „ који је написан у редовима међусобно раздвојеним празнином од два прста“, Kehr, Papsturkunden in Rom, 148. 468 Kehr, Papsturkunden in Rom, 148. 469 Ibidem, 149; Regesta pontificum Romanorum, ed. Ph. Jaffé, Lipsiae 1885, 54, № 5339; Acta Albaniae I, 21. 470 Kehr, Papsturkunden in Rom, 149. Станојевић, Борба за самосталност, 34–36; Калић, Црквене прилике, 145. 471 Rački, Documenta, 201–203; Kehr, Papsturkunden in Rom, 149; 472 У повељи из 1089. г. стоји „Hac igitur communi cura inducti precibusque fillii nostri Bodini regis Sclavorum gloriosissimi inclinati...“, Kehr, Papsturkunden in Rom, 148–149, а у писму Иноћентија III 117 чињеница да је повеља датирана 1089. г. а да хронологија Бодиновог избављења из заробљеништа у Цариграду није најјаснија, тј. тај догађај се ставља у шири оквир између 1085. г. и 1090. г. Повеља такође, има доста сличности са фалсификованом повељом Александра II из 1067. г. Једанаест епископија, које се додељују барском и дукљанском архиепископу Петру из 1067. г., у потпуности су исте као оне које се додељују барском архиепископу Петру из 1089. г., чак је и редослед навођења идентичан. На тај начин с правом се намећу иста питања у вези са помињањем Котора, Србије и Босне у оквиру такве црквене организације. Наиме, како је истакнуто помињање Котора у повељи из 1067. г., у време када је он посведочен као суфраган архиепископије у Барију, био је један од главних аргумената за одбацивање њене аутентичности. Положај которске епископије у оквиру баријске цркве у међувремену није промењен, напротив, потврђен је оригиналном папском булом управо из 1089. г.473 Чињеница да се епископија Котора поново среће у једном оригиналном документу за цркву Барија, свакако доводи у сумњу саму аутентичност повеље за барску цркву из 1089. г. Никако не треба пренебрегнути историјске околности настанка обе исправе тј. за барску и за баријску цркву. Повељу Барију издао је папа Урбан II, док се повеља за барску цркву приписује антипапи Клименту III. То би могло да наведе на помисао да је Климент III као антипапа, можда, удовољавао одређеним црквеним тежњама које су се јавиле од стране Бара, насупрот регуларно изабраном папи Урбану II (1088–1099).474 Ипак, познато је да папа Урбан ΙΙ није издао повељу за баријску цркву да би потврио њена права насупрот оној која би могла да их узурпира,475 већ из много једноставнијег повода. Архиепископ Барија Урсон умро је 1089. г., а на његово место постављен је Илија, те му папа повељом потврђује митрополитско право.476 Годину дана касније, 1090. на положају епископа Котора срећемо извесног Гримоалда, чије име сведочи да је био Вукану „Hac itaque consideratione diligenter inducti et charissimi in Christo filii (Vulcani) illustris regis Dalmatiae et Dioclie precibus inclinati... “ CD II, 311. 473 Овог пута папа, у односу на исправу из 1063. г., још прецизније наводи которску епископију „....simul et Catera que in trasmarrini litoris ora sita...“ Codice Barese I, 61– 63; Sforca, Bari e Kotor, 75–77. 474 Sforca, Bari e Kotor, 74. 475 ИСН I,195 (С. Ћирковић), сматра да се Котор сам потчинио Барију, а да је повеља папе Урбана II издата да то потврди. 476 Sforca, Bari e Kotor, 73–77. 118 лангобардског порекла, дакле из Јужне Италије.477 За Србију, тј. Рашку епископију већ је у претходном поглављу показано и образложено да је у то време била део Охридске архиепископије, о чему недвосмислено сведочи епископска нотиција бр. 13.478 Босни нема спомена у повељама које се тичу XI века изузев у овој и оној фалсификованој папе Александра II барској цркви из 1067. г. Због тога је незахвално тумачити њено навођење, док се не сагледа у светлу података које доноси наредно столеће. Наредна сличност повеље из 1089. г. са повељом из 1067. г. такође не иде у прилог њеној аутентичности. У питању је додељивање права crux gestatoria „у целом краљевству Дукље“ тј. право ношења крста које се ретко додељивало архиепископима пре XIII века.479 Када је у питању Далмација то право немају ни архиепископи Сплита ни Дубровника, а касније ни Задра. Први пут се о том праву говори 1186. г. у повељи папе Урбана ΙΙΙ сплитском архиепископу.480 Такође две повеље се у потпуности подударају и у одељку који говори о томе о којим празницима архиепископ има право да носи палиј.481 Најзад, постоје и извесне особености ове повеље, које када се упореде са осталим сачуваним исправама антипапе Климента ΙΙΙ додатно оспоравају њену аутенитичност. У тим исправама Климент ΙΙΙ се епископима и архиепископима увек обраћа формулацијом „confratri et coepiscopo“, а не „dilecto in Christo fratri“.482 Друга особеност тиче се датације. Датација повеље од 8. јануара 1089. г. 477 Писци средњовјековног латинитета, 40–43; Sforca, Bari e Kotor, 77–78, сматра чак и да је Гримоалд био из самог Барија. 478 Notitiae, № 13.850, уп. и претходно поглавље. 479 Фабер, Право барских надбискупа, 459. 480 CD II, 198. 481 У повељи из 1067. г. одређује се време ношења палија о следећим празницима: „..in natali domini, epiphania, coena domini, pascha, ascensione, pentecoste, in natali S. Joannis baptistаe, apostolorum Petri et Pauli et quatuor festivitatibus S. Mariae, scilicet nativitate, annuntiatione, purificatione, assumptione et duobus festis S. Angeli sic pro nataliciis quoque duodecim apostolorum, natali S. Georgii et sanctorum Sergii et Bacchi et festivitate omnium sanctorum atque natali tuo et quoties ordinationem vel consecrationem ecclesiarum celebraueris..“, Rački, Documenta, 201–202. На исти начин то је написано и у повељи из 1089. „...in natalе nanque domini et in epiphania, in cena domini, in pascha, ascensione domini, penthecoste, natali sancti Joannis baptistae, natale apostolorum P. et P. et quatuor festiuitatibus sanctae Mariae et duobus festis sancti Angeli et festo sancti Georgii et sanctorum Sergii et Bachi et Omnium sanctorum atque natale tuo et quoties ordinationem uel consecrationem ecclesiarum celebr[au]eris, duodecim quoque festis apostolorum...“, Kehr, Papsturkunden in Rom, 148– 149. 482 Формулација dilecto in Christo fratri није сама по себи нeисправна, она се јавља у неким актима Гргура VII, Epp.sel. I, 285, 298; II, 414, 421, 469, 510, 521, 546–547, 573, 579, 587, 594, 598–599, 609, 611, али никада у повељама антипапе Климента ΙΙΙ Виберта, Wiberti antipapae epistolae et privilegia, PL 148, 827B–842D. 119 је и иначе збркана, али се у једној појединости битно разликује од праксе канцеларије Климента ΙΙΙ. Она је наиме датрирана даном, индиктом и годином понтификата реченог папе, али не и годином од рођења Христовог („anno dominicae incarrnationis“), што је неизоставни елемент у датирању свих осталих повеља Климента III Виберта.483 Много је разлога који доводе у сумњу аутентичност и веродостојност исправе од 8. јануара 1089. г. Претензије барске цркве, које се у њој сусрећу оправдаване су границама и територијом државе краља Михаила и краља Бодина.484 Међутим, такво становиште је погрешно, не само због тога што је Србија (Рашка) била део једне друге црквене организације, Охридске архиепископије, него и због тога што се Захумље не наводи међу епископијама на које она претендује, а свакако је било интегрални део Бодинове државе. Штавише, потоња поуздана историја барске цркве сведочи да је она полагала право на далеко мањи територијални оквир.485 На основу свега изложеног о повељи из 1089. г., незахвално је износити далекоснежне закључке за историју барске цркве и градити их на тако нејаким основама.486 По мом мишљењу, настанак Барске архиепископије ипак припада неком потоњем периоду.487 483 PL, 148, 828C, 831B–C, 839B, 840D. 484 О томе видети, С. Станојевић, Борба за самосталност, 23–29, 34–36; Калић, Црквене прилике, 144–145; ИСН I, 195 (С. Ћирковић). 485 Први поуздани подаци који говоре о постојању Барске архиепископије сведоче да је она имала јурисдикцију само над подручјем градова у дукљанском Приморју (Бар, Улцињ, Дриваст, Пулат, Скадар, Арбан/Кроја, Сард), тј. да није претендовала на територије у унутрашњости, Станојевић, Борба за самосталност, 164. О томе види подробно даље у раду. 486 Не доводећи у сумњу аутентичност повеље, али не пружајући ниједан аргумент у прилог томе неки модерни истраживачи једноставно, упркос контроверзи које су одувек постојале у вези са њом, узимају повељу као сигуран податак који сведочи о оснивању Барске архиепископије, Puljić, Uspostava, 37, 54; M. Matijević-Sokol, Toma arhiđakon i uspostava Dubrovačke nabiskupije, Tisuću godina Dubrovačke (nad)biskupije, 122; B. Šekularac, Povelje dukljanskih vladara, Hrvatsko-crnogorski dodiri/crnogorsko-hrvatski dodiri: identitet povjesne i kulturne baštine Crnogorskog primorja. Zbornik radova, prir. Lovorka Čoralić, Zagreb 2008, 60; A. Gulin, Srednjovekovna barska (nad)biskupija i Kaptol, Hrvatsko-crnogorski dodiri, 124. 487 У прилог тези да је Барска архиепископија основана 1089. г. често се наводи и податак који је забележио историчар крсташа и крсташких држава у Светој земљи, Виљем Тирски. Говорећи о проласку једног дела крсташа првог крсташког похода који је предводио гроф Рајмунд Тулуски кроз Далмацију, Виљем наводи да у њој постоје четири митрополије: Задар, Сплит, Бар и Дубровник, Willermi Tyrensis archiepiscopi Historia rerum in partibus transmarinis gestarum a tempore successorum Mahumeti usque ad annum domini MCLXXXIV, edd. A.-A. Beugnot, A. Le Prévost, Recueil des historiens des croisades, Historiens occidentaux I, Paris 1844, 97; Станојевић, Борба за самосталност, 36, нап. 3. Међутим, Виљем није био савременик тих догађаја. Он те редове записује готово век касније између 1170. и 1184. г користећи се списима савременика и очевидаца Првог крсташког рата. Тако и опис похода Рајмунда Тулуског преузима из дела Рајмунда из Агилера који је био учесник догађаја, у чијем се излагању не спомињу митрополије у 120 Након Бодинове смрти, вероватно почетком ΧΙΙ века, прилике у Дукљи су се знатно промениле. Терет борби против Византије у наредном периоду преузели су рашки велики жупани. О Дукљи у византијским изворима тог времена готово да и нема помена. Према Летопису попа Дукљанина, Дукљом су и даље владали краљеви из Бодинове породице све док средином XII века нису изгубили краљевску титулу и заменили је кнежевском под притиском византијског цара Манојла Ι Комнина (1143–1180).488 У складу са непотпуним обавештењима о политичким догађајима у Дукљи из прве половине ΧII века, стоје исто тако незнатни подаци о црквеним приликама у њој. Вести које сведоче о великим црквеним центрима на јадранској обали, Сплиту и Дубровнику, могу расветлити оквир у који треба сместити епископије дукљанских градова. У сам почетак XII века датирана је једна повеља папе Паскала II, којом дубровачком архиепископу Доминику шаље архиепископски палијум, али је она оправдано означена као фалсификат.489 Ипак, архиепископ Доминик посведочен је у једном оригиналаном документу и то домаће провенијенције из 1108. г. У Далмацији, Raimundi de Aguilers, Canonici Podiensis, Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem, RHC Occ. III, Paris 1866, 235–236. Штавише, да податак није могао настати у време Првог крсташког рата недвосмислено сведочи помињање Задарске митрополије, јер је она настала тек 1154. г. Податак се односи на време Виљема Тирског тј. другу половину XII века, те ће бити разматран у том хронолошком оквиру. Више натписа који се налазе у Бару помињу барске предстојатеље. Они се према издавачима, Писци средњовјековног латинитета, 37–40, смештају у XI век, уз напомене да неке од њих други издавачи смештају у знатно познији период. Само један од тих натписа помиње барског архиепископа Сергија (Sergius archiepiscopus), Исто, 37, док се на свим осталим натписима користи термин барски пастор (Antibari pastor Petrus, односно Georgius), или предстојатељ, епископ (praesul Ioannes), Исто, 37–40. Ђ. Бошковић, Стари Бар, Београд 1962, 17–19, последња три смешта у период од почетка XIII до XV века, док се за датацију првог у коме се се помиње архиепископ Сергије не опредељује наводећи да га је И. Марковић датирао у XI век само зато што се у Фарлатијевој листи барских архиепископа не спомиње ниједан архиепископ под тим именом те га је И. Марковић означио као „једаног од најранијих“, Бошковић, Стари Бар, 18. Сем тога сам Бошковић, нав. дело, 19, тврди да црква Св. Ђорђа где су се налазила сва четири натписа по свом типу базилике хронолошки припада крају XII и почетку XIII века. Дакле, барски натписи не могу се узети као релеватни докази у прилог постојања Барске архиепископије, због тога што не постоје чврсти аргументи за датирање истих у XI век, нарочито оног у коме се помиње архиепископ Бара. 488 У питању су краљеви Доброслав, Владимир, Ђорђе, Грубеша, Градихна и кнез Радослав, Mošin, Ljetopis, 99–105; Т. Живковић, Портрети српских владара (IX–XII век), Београд 2006, 105 и даље; Бубало, Титуле Вукана Немањића, 79. Од њих је из других извора познат једино Ђорђе са једног печата на коме се међутим не назива краљем, него само „сином краља Бодина“ (Georgius regis Bodini filius), T. Gerasimov, Un sceau en plombe de Georges fils du roi Bodine, Studia historico– philological Serdicensia I, Serdicae 1938, 217–218; С. Ћирковић, Преци Немањини и њихова постојбина, Стефан Немања–Свети Симеон Мироточиви, прир. Ј. Калић, Београд 2000, 22. нап. 8. 489 М. Шуфлај је за њу изрекао да је очевидни фалсификат, Acta Albaniae I, 25–26; CD II, 3–4. 121 питању је акт којим он потврђује монахињама право коришћења црквe Св. Симеона у Дубровнику.490 Временом понтификата папе Каликста II (1119–1124) датује се више сумњивих повеља, како за дубровачку, тако и за барску цркву. Иако, су означене као сумњиве, занимљиво је да се њима додељују исте епископије и барској и дубровачкој цркви, као што је био случај и у раније спомињаним фалсификатима. Тако у повељи која је датирана 1120. г., а која је упућена дубровачком архиепископу Гирарду, папа потврђује архиепископски плашт и право над црквама у Захумљу, Србији, Травунији, Котору (тј. Росама), Будви, Бару, Улцињу, Скадру, Дривасту и Пулату.491 У повељи за барску цркву, која се оквирно датује временом понтификата Каликста II (1119–1124), папа наводно потврђује плашт барском архиепископу Илији и додељује му права над свим дукљанским градовима као и у повељи Гирарду из 1120. г., с тим што додаје Дукљу, а изоставља Котор, такође изоставља Захумље, али додаје Босну. Постоји још један сумњив акт, настао тобоже истог дана када и поменута повеља архиепископу Гирараду којим папа позива епископе Горње Далмације или Дукље да признају Гирарда Дубровачког за свог архиепископа.492 Да су у питању аутентични акти то би значило да спор између дубровачке и барске цркве већ постоји, да дубровачки архиепископ има власт над епископима дукљанских градова, али да се они буне против те власти те да их папа присиљава на потчињеност. Међутим, поставља се питање смислености папине политике да једнака права додели двема супротстављеним столицама. Проблеми нестају с чињеницом да су сва три акта очигледни фалсификати. За повељу папе Каликста II дубровачком архиепископу Гирарду јасно је да је фалсификат већ по томе што се у њој помињу повеље дубровачкој цркви папе Захарије (743), Бенедикта VIII (1022) и Паскала II (1102), а за све њих је показано да су фалсификати. Акт којим папа заповеда епископима Горње Далмације или Дукље да се потчине истом дубровачком архиепископу датиран је истим даном којим и споменута фалсификована повеља, стога је и он фалсификат сачињен истом приликом којом и та повеља. Најзад, велика сличност између повеље Каликста II Илији Барском и 490 CD II, 20–21. Документ је значајан и због тога што се у њему помиње каноник архипрезвитер извесни А. и каноник примицерије Петар што указује на почетке настајања дубровачког Каптола, A. Gulin, Srednjovjekovni dubrovački kaptol, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 178–179. 491 CD II, 33–35. 492 CD II, 36–37. 122 већ помињаних фалсификата начињених за барску цркву Александра II (1067) и Климента III Виберта (1089) говори у прилог томе да је и она фалсификат. Дакле, евидентно је да су све наведене исправе и до сада проучавани фалсификати настали као продукт спора око јурисдикционих подручја који је постојао између Дубровника и Бара, тј. последица спора који се јавио када је на делу подручја једне формирана нова архиепископија. Почетак тог сукоба још увек се не назире. У првој половини ΧΙΙ века постојање Дубровачке архиепископије није било спорно. У вези са тим треба објаснити један акт папе Иноћентија II из 1139. г. У њему поменути папа додељује палијум сплитском архиепископу Гаудију и потврђује статус Сплита као јединог митрополитског центра у целој Далмацији и да се једино у њему могу одржавати провинцијски црквени сабори. Акт папа издаје на молбу угарског краља Беле II (1131–1141) и као одговор на писмо које му је послао сплитски архиепископ жалећи се да се сви његови суфрагани нису одазвали позиву да учестују на провинцијском сабору који је он био сазвао.493 Навођење Сплита као јединог митрополитског центра у Далмацији на први поглед може изазвати недоумице по питању црквеног статуса Дубровника у то време.494 Међутим, право значење тог акта постаје сасвим јасно и очигледно када се обрати пажња на политичку позадину његовог настанка. Наиме, у првим деценијама XII века Млечани и Угри водили су честе ратове за власт над Далмацијом. У тим борбама Угри су успели да 1133. г. заузму Сплит, Шибеник, Трогир, Биоград и сву обалу до Неретве. Под млетачком влашћу остали су Задар и острва Раб, Црес, Осор и Крк.495 Сви поменути градови и острва потпадали су тада под сплитску архиепископију. Сплитска архиепископија нашла се подељена између две сукобљене државе. Стога се Бела II заузима код папе за сплитског архиепископа, како би овај потврдио његову власт над целом његовом дотдашњом територијом – и у угарском и у млетачком делу Далмације – што је у перспективи могло имати користи и за угарске политичке интересе.496 Исто тако, то је несумњиво одговарало и сплитском архиепископу, који се, како се из писма види, већ жалио 493 CD II, 48. 494 У овом раду акт се посматра само кроз однос Сплита и Дубровника. Насупрот томе, присталице тезе да је Барска архиепископија настала у XI веку приликом разматрања овог акта постављају и питање њеног статуса, Станојевић, Борба за самосталност, 47–49. 495 Ферлуга, Византиска управа, 129. 496 Иначе, у то време угарски краљеви додељују бројне повластице Сплиту и сплитској цркви, CD II, 47–50, 54. 123 папи како поједини епископи не долазе на провинцијски сабор. Мислим да у њима управо треба препознати епископе Задра и севернодалматинских острва (Раб, Осор, Црес и Крк). То је био почетак процеса дезинтеграције Сплитске архиепископије који ће кулминирати оснивањем посебне архиепископије за млетачки део Далмације, са седиштем у Задру, 1154. г.497 Од средине ΧΙΙ века статус Дубровачке архиепископије потврђен је на посредан или непосредан начин низом папских була. Тако већ 1142. г. папа Иноћентије II булом од 11. јуна потврђује архиепископски ранг дубровачком архиепископу Андреји и додељује му архиепископски плашт, а дубровачком кнезу и целој општини налаже да га прихвате и да му укажу почаст. Аутентичност тог документа не доводи се у сумњу с обзиром да је сачуван у оригиналу и са печатом.498 Једна сумњива повеља издата је истог дана као поменута була, с тим што овога пута папа Иноћентије II шаље Андреји архиепископски плашт и потврђује повластице дубровачке архиепископије. Овим актом прецизно је означен и јурисдикциони простор архиепископије, који је обухватао Захумље, Србију, Травунију, Котор тј. Росе, Будву, Бар, Улцињ, Скадар, Дриваст и Пулат. Повеља нема сумњивих унутрашњих обележја, но будући да печат није сачуван сврстава се међу сумњиве буле.499 Ипак, да је реч о аутентичном документу сведочи то што се управо тај документ наводи први у каснијим папским повељама дубровачким епископима којима се потврђује њихово право на архиепископски плашт, а чија се аутентичност не доводи у сумњу.500 Да су папе биле добро упућене у то шта се дешава с друге стране Јадрана сведочи писмо упућено дубровачком архиепископу од стране папе Евгенија III (1145–1153). У акту само стоји почетно слово архиепископовог имена (А.), но с обзиром на време када документ настаје с првом се у њему препознаје личност поменутог архиепископа Андреје. Писмом, које се иначе датира временом понтификата поменутог папе, дубровачки архиепископ се ослобађа обавезе 497 CD II, 76–79. 498 CD II, 50–51. 499 CD II, 51–53. Занимљиво је да се у првој були Иноћентија ΙΙ од 11. јуна 1142. г. наводи како је дубровачки архиепископ Андреја боравио у Риму и од папе примио палијум и писма. То може да значи да се међу њима налазила и друга споменута була, у чију оригиналност се сумња. 500 CD II, 70–72, 84 –86, 111–113, 206 –208, 226–229; Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae III, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1905, 274; Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae IV, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1906, 54. 124 доласка у Рим због „болести срца“ о којој је папа обавештен.501 Такође, папа Анастасије IV (1153–1154) упутио је 1153. г. веома опширно и подацима обилато писмо дубровачком архиепископу Андреји, дубровачком кнезу и свом свештенству и народу. О свим детаљима који се у писму наводе папу је известио легат кога је он нешто раније послао у Дубровник. Наиме, чињеница да је папа отпослао у град Св. Влаха свог подђакона Хенрика одмах указује да је дошло до некаквог црквеног спора који је легат морао да реши. Како из писма сазнајемо, по среди је била непослушност суфрагана дубровачког архиепископа. Догодило се то да је подђакон Хенрик сазвао сабор у сарадњи са архиепископом Андрејом, а да се епископи Дриваста и Улциња нису одазвали позиву. Због тога је тада донета одлука да се свргну епископи поменутих градова, али и да се екскомуницира которски кнез. Папа је ове вести примио к знању и похвалио истрајност у правој вери дубровачког архиепископа, те је у свом писму још једном нагласио дужност њих као суфрагана да се потчињавају дубровачком архиепископу као своме митрополиту.502 Писмо папе Анастасија IV је драгоцено јер се у њему бележе прве поуздане вести о непослушности епископа два дукљанска града према Дубровачкој архиепископији. То је уједно и неоспорно сведочанство о простирању јурисдикције дубровачког архиепископа и на дукљанске градове. И једна вест сплитског хроничара Томе Архиђакона подврђује наведено. Он, наиме, бележи да је 1147. г. први хварски и брачки епископ Мартин, не желећи да прими посвећење у Задру, отишао у Дубровник, где га је посветио дубровачки архиепископ Андреја заједно са епископима Улциња и Свача.503 Иако је из каснијих докумената јасно да ће се сукоб епископа дукљанских градова и Дубровачке архиепископије продубљивати док не доведе до коначног раздора, спорна ситуација у овом периоду наизглед се примирила, а о томе сведочи була новог папе Хадријана IV (1154–1159). Он том повељом из 1158. г. додељује новом дубровачком архиепископу Трибуну архиепископски палијум и потврђује права дубровачке цркве над Србијом, Захумљем, Травунијом и градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом и 501 CD II, 59. 502 CD II, 72–73. 503 Thomae Archidiaconi Historia, 110. 125 Пулатом.504 Тиме су још једном потврђена стара права Дубровачкој архиепископији. Босна на Истоку и Западу Византијска власт се учврстила у областима римске провинције Далмације након успешне борбе цара Јустинијана (527–565) против Источних Гота, током четврте деценије VI века. Иако су се, како се из Прокопијевог дела О ратовима сазнаје, борбе против Острогота водиле претежно у јужном делу поменуте провинције, Готи, као и романско становништво оставили су незнатне трагове на територији на којој ће се у потоњим вековима развити босанска држава.505 Одлазак Германа са подручја Далмације није значило крај византијског ратовања са варварским скупинама. Некадашњи савезници против Гота, Словени, постали су озбиљна претња Царству на Балканском полуострву.506 Тако, већ с јесни 550. и почетком 551. г., Прокопије бележи нове упаде Словена на простору префектуре Илирик и дијецезе Тракије, али и доноси прву вест о словенском нападу на простору Далмације. Наиме, пошто су одустали од напада на Солун из страха од одмазде тамошњег царског заповеника Германа Словени „прешавши редом све илирске планине створише се у Далмацији“.507 Податак је дакле врло значајн, јер говори о упаду Словена на простор који ће касније у свом пуном обиму обухватити и босанска држава.508 Иста територија поново је 597. г., како је у Историји Теофилакта Симокате забележено, била на удару Авара и вероватно њима делом потчињених Словена. Те године је хаган напао град Вонке и порушио у провинцији Далмацији четрдесет утврђења.509 Као и остали делови Царства на Балкану тако и простор провинције Далмације није успео да се одбрани од варварских упада чији је највећи и коначни успех на том простору био освајање 504 CD II, 84–86. 505 С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964, 32–33. 506 ВИИНЈ I, 34–35, 37 (Ф. Баришић). 507 ВИИНЈ I, 46 (Ф. Баришић). Ћирковић, Историја, 33. 508 Овај податак се обично узима као почетак словенске колонизације на простору југоисточне Босне, ВИИНЈ I, 46, нап. 92 (Ф. Баришић). 509 ВИИНЈ I, 46 (Ф. Баришић); Ћирковић, Историја, 33–34. О граду Вонки cf. Šišić, Povjest Hrvata, 225; ВИИНЈ I, 46, нап. 74 (Ф. Баришић); 126 Салоне после 612. г. Разарање Салоне имало је за последицу и урушавање црквене организације на простору римске Далмације пошто је Салона била њена митрополија. Како је римска Далмација просторала од Јадранског мора до Саве и Дрине, то је јурисдикција Салонитанске архиепископије обухватала управо тај простор. На том простору налазило се језгро средњовековне босанске државе и територија на којој ће се она развијати. Једна од епископија Салонитанске архиепископије налазила се у VI веку у долини реке Босне, на њеној левој притоци Лашви, у граду Бистуе (Bistue), у близини данашње Зенице. Епископ тог града Андреја имао је запажену улогу на оба Салонитанска црквена сабора, 530. и 533. г.510 Ипак, и она као и остале епископије древне салонитанске цркве ишчезла је услед досељавања Словена. Дакле, Словени су за кратко време у потпуности загосподарили читавим подручјем западног и централног Балкана. Након тога је на тој територији, уследило насељавање Срба и Хрвата. О тим догађајима најречитије говори византијски цар Константин VII Порфирогенит у делу О управљању царством. Према Пофрирогенитовом излагању Срби су населили територију на којој су формирали кнежевине Србију, Травунију, Захумље, Паганију и Дукљу. У оквиру кнежевине Србије налазила се и „земљица Босна“, а у њој два насељена града, Котор и Десник.511 Порфирогенит наводи још један град западно од Дрине, Соли, али за њега не каже да се налази у „земљици Босни“. Босна је представљала само географску целину у оквиру Србије и захватала само горњи ток реке Босне. Према томе, Босну су у VII веку населили Срби и она је у почетку била саставни део њихове државе. То потврђују подаци који доноси франачки летописац Ајнхард, описујући како је 822. г. панонски кнез Људевит, пошто је пред доласком франачке војске морао да напусти свој град Сисак, побегао Србима, „народу за 510 Historia Salonitana Maior, 76–85; Đ. Basler, Arheološki spomenici kršćanstva u Bosni i Hercegovini do XV. stoljeća, Kršćanstvo srednjovekovne Bosne. Radovi simpozija povodom 9 stoljeća spominjanja bosanske biskupije (1089–1989), prir. Ž. Puljić, F. Topić, Sarajevo 1991 (Studia Vrhbosnensia 4), 2; Basić, Pristupna razmatranja, 65. 511 ВИИНЈ II, 49, 58 (Б. Ферјанчић). Познији извор, Летопис попа Дукљанина доноси податак да се Србија (Загорје) дели на Рашку и Босну, а да се Босна простире од Дрине на истоку до Борове главе или Борове планине на западу, Mošin, Ljetopis, 54–55; В. Ћоровић, Територијални развој босанске државе у средњем веку, ГЛАС СКА 167 (1935) 11–13; Ћирковић, Историја, 40; Ј. Мргић –Радојчић, Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне, Београд 2002, 34–35. Без обзира који од наведених топонима се узме као западна граница Босне, Борова планина или Борова глава, територија коју је она обухватала према Летопису је она која се може препознати из Порфирогенитових вести, јер обухвата цео српски простор западно од Дрине. 127 који се каже да држи велики део Далмације.512 Далмација која се помиње у овом одељку представља римску провинцију Далмацију, а онај њен део који су држали Срби где је побегао Људевит била је управо Босна.513 Када пак Константин Порфирогенит описује сукобе унутар српског владарског дома у другој половини IX века, он наводи како су поједини његови чланови бежали или били протеривани из Србије, било у Хрватску било у Бугарску.514 Најзад, исти Порфирогенит, описујући границе јужнословенских кнежевина у своје време, изричито напомиње да се Србија граничи са Хрватском код Цетине и Ливна.515 Још и средином XII века била је жива успомена да је Босна била део Србије. Тада византијски историчар Јован Кинам пише како „река Дрина дели Босну од остале Србије“. Међутим, истом приликом он помиње да она више не припада Србији у политичком смислу, већ „народ у њој има посебан начин живота и управљања“.516 На другом месту Кинам назива босанског владара бана Борића „егзархом далматске земље Босне“, а назив Далмати иначе користи када говори о Србима.517 Почеци политичке посебности Босне обично се везују за време краља Бодина, који је, према Летопису попа Дукљанина, јединог извора који доноси податке о догађајима у Босни за период између Порфирогенитових и Кинамових вести, доделио власт над Рашком браћи Вукану и Марку, а власт над Босном извесном кнезу Стефану.518 Дакле, у раном средњем веку Босна је у политичком погледу била саставни део Србије. Да ли то значи да је она и у црквеном погледу делила судбину осталог дела земље Србије? Нема наративних извора који говоре о црквеним приликама у Босни након насељавања Словена тј. Срба до XII века. Одређени археолошки налази потврђују присуство хришћанства на подручју језгра средњовековне Босне, у периоду од VIII до XII века. У питању су скулптуре које имају хришћанске елементе, а пронађене су у остацима цркава са подручја долине реке Босне. То су локалитети у Дабравини, Зеници, Брези, Лепеници (у близини Фојнице) и Рогачићима (у 512 MGH SS I, 209. 513 Ћирковић, Историја, 39. 514 ВИИНЈ II, 52–53 (Б. Ферјанчић). 515 ВИИНЈ II, 36 (Б. Ферјанчић). 516 Ioannis Cinnami epitome, 104; ВИИНЈ IV, 28 (Ј. Калић). 517 Ioannis Cinnami epitome, 131; ВИИНЈ IV, 51 (Ј. Калић); Мргић–Радојчић, Доњи Краји, 35. 518 Mošin, Ljetopis, 96–97; Мргић–Радојчић, Доњи Краји, 32–33, сматра, на основу података које такође доноси Летопис попа Дукљанина, да се Босна издвојила из Србије већ после смрти кнеза Часлава. 128 близини Сарајева). Њихов настанак се у почетку везивао за рановизантијски период, али се њиховом подробнијом анализом дошло до закључка да припадају периоду између IX и XII века.519 Осим тога пронађени су остаци на којима се налазе латински натписи који се неосновано доводе у везу са црквеним приликама у Босни, а приписују се наводном франачком утицају. У питању је натпис на копчи која је пронађена у Врбљанима (у близини Кључа) и датује се у другу половину VIII века и натписи у Ливну и околини, који се датују у IX–X век. На истом простору, у Гламочком пољу, пронађени су и остаци архитектуре који се датују у исто време и такође приписују франачком утицају.520 Ипак, важно је истаћи да ниједан од ових извора није пронађен на географском простору Порфирогенитове „земљице Босне“. Наиме, област Кључа, која ће се наћи у саставу Доњих краја, налази се западно од жупе Пливе коју Порфирогенит наводи као једну од жупа у Хрватској.521 Област Ливна цар писац такође помиње као једну од жупа у Хрватској, а град Ливно као један од њених насељених градова. Простор Ливањског, Дувањског и Гламочког поља наћи ће се у саставу босанске државе тек почетком XIV века.522 Према томе, наведени извори који сведоче о франачком утицају односе се пре на црквене прилике у раносредњовековној Хрватској него у Босни. Нема конкретних података ни о словенском културном утицају на простору раносредњовековне Босне. Најстарији споменици писани српскословенским језиком и ћириличким писмом потичу с краја XII века, тј. из времена владавине бана Кулина. У питању је његова повеља Дубровчанима из 1189. г., која је најстарија ћириличка повеља писана српским народним језиком, као и два ктиторска натписа, бана Кулина и његовог судије Грдеше.523 Међутим, нема места сумњи да се словенска писменост јавила у Босни већ у првој половини X века, пошто се за тај период, тј. за владавину кнеза Часлава, према Ђорђу Трифуновићу везује појава словенске писмености у Србији, а Босна је тада била 519 И. Николајевић–Стојковић, Скулптура средњовековних цркава Босне и Херцеговине, ЗРВИ 5 (1958) 111–123; Eadem, La sculpture ornamentale au XIIe siècle, en Bosnie et an Herzégovine, ZRVI 8/2 (1964) 295–309; Иста, Рељефи из Билимишћа, Зеница, Зборник Светозара Радојчића, Београд 1969, 245–252. 520 Basler, Arheološki spomenici kršćanstva, 4–5; Живковић, Црквена организација, 138–139. 521 ВИИНЈ II, 33 (Б. Ферјанчић); 522 ВИИНЈ II, 33, 44 (Б. Ферјанчић); Ћирковић, Историја, 88. 523 CD II, 271; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд 1974, 35–36. 129 саставни део Србије.524 Да ли несумњиво постојање словенске писмености у Босни подразумва и да је она била у вези са црквеном организацији у Србији, тј. са бугарском црквом, а потом и Охридском архиепископијом? Да то не мора бити случај сведочи чињеница да из дванаестог века потичу и српски глагољски споменици који су настали на подручју Захумља, Травуније и Дукље,525 које су у то време неоспорно биле део римске цркве тј. Дубровачке архиепископије. Сличан пример представља и Хрватска где је богослужење на словенском језику у X и XI веку било заступљено, упркос томе што је забрањивано на сплитским саборима 925. г. и 1061. г.526 Први сигуран податак о црквеној припадности Босне потиче управо из XII века и везује је такође за Дубровачку архиепископију. У питању је повеља папе Иноћентија II дубровачком архиепископу Андреји из 1142. г. у којој се међу областима под јурисдикцијом дубровачког архиепископа наводи и regnum Serviliae, за шта ће се показати да означава Босну.527 Иста формулација налази се и у неким каснијим оригиналним документима дубровачке цркве – у питању су папске повеље из 1153. г., 1158. г. и 1167. г., да би се коначно у повељи Урбана III од 28. марта 1187. г. појавило објашњење да regnum Serviliae значи Босна – „regnum Serviliae qoud est Bosna”.528 Након ове, све наредне папске повеље дубровачкој цркви до 1238. г. садржаће управо овакву формулацију. Без обзира што је значење појма „краљевство Србија“ објашњено, он је остао неизоставни део у навођењу суфрагана Дубровачке архиепископије.529 Ипак, зна се да је Србија, тј. епископија у Расу била у XII веку била саставни део Охридске архиепископије, те нема сумње да се под regnum Serviliae и пре 1187. г. подразумевала Босна. Дакле, из XII века постоји низ података који сведоче о томе да је Босна била под јурисдикцијом Дубровачке архиепископије. Пошто је навођење regnum Zachulmiae и regnum Tribuniae у папским повељама за дубровачку цркву подразумевало постојање стонске и требињске епископије у 524 Трифуновић, Ка почецима, 82–88. 525 У питању су Гршковићев и Михановићев одломак, Трифуновић, Ка почецима, 24–32. ПремаЂ. Трифуновићу „глагољица је давнашње писмо српских богослужбених књига“, Исто, 23. 526 CD I, 32 ; CD I, 95–96; Тhomae archidiaconi Historia, 78. 527 CD II, 52. 528 CD II, 85, 111, 207. 529 CD II, 226; CD III, 274; CD IV 54. 130 саставу Дубровачке архиепископије,530 то је највероватније и regnum Serviliae подразумевало постојање епископије у Босни.531 Главно питање остаје када и на који начин је она настала и нашла се у оквиру Дубровачке архиепископије. На основу аката Сплитских сабора из 925. и 928. г. јасно је да је Сплитска архиепископија у то време обухватала епископије Дубровника, Котора и Стона и подручје српских кнежевина Захумља и Травуније.532 У тим актима нема индиција да се њена духовна власт ширила и на један део тадашње кнежевине Србије, тј. потоњу Босну.533 Самим тим ни Дубровачка архиепископија приликом оснивања средином X века на једном делу доташње територије Сплитске архиепископије, није имала простор Босне у свом саставу. То је сасвим очекивано с обзиром да у то време Босна представљала део кнежевине Србије, те је свакако делила њену судбину у политичком и црквеном погледу. Упркос повременим сукобима унутар 530 CD II, 52, 85, 111, 207, 226; CD III, 274; CD IV 54. 531 Босански епископ помиње се као суфраган дубровачке цркве у следећим актима: CD II, 51–53, 70–72, 84 –86, 111–113, 206 –208, 226–229; CD III, 274; CD IV, 54. 532 Помен српских великаша који су били присутни на сабору из 925. г., CD I, 32–33, односи се свакако на захумског кнеза Михаила који је био на сабору и његову пратњу, а можда и неке друге приморске кнежеве. 533 У историографији, нарочито хрватској, постоји теза да је босанска епископија до XII века била у саставу Сплитске архиепископије, уп. P. Babić, Crkvene prilike u srednjovjekovnoj Bosni, Kršćanstvo srednjovekovne Bosne, 97–98. Такаво мишљење се темељи на једном податку из списа познатог као Provinciale vetus, који уствари представља епископску нотицију римске цркве. У трећој глави тог списа набрајају се митрополије и епископије у Угарској и Хрватској и Далмацији. У овој потоњој набрајају се следеће митрополије и епископије: митрополија Салона, Задар, Скрадин, Трогир, Биоград, Раб, Осор, Крк, Сисак, Дубровник, Котор, Стон, Макарска, Босна, Улцињ, Свач, Бар, Дувно и Нин, Provinciale vetus sive ecclesiae universae provinciarum notitia, PL 98, 465 B–466 A. Након што се у IV глави поменутог списа набрајају митрополије и епископије у Шпанији, а у V оне у Пољској, Немачкој, Енглеској, Шкотској, Норвешкој, Данској, Шведској и Ирској, Provinciale vetus, PL 98, 466 A–470 B, у VI глави наводе се митрополије и епископије у „Далмацији изнад мора“, „Истри изнад мора“ и „Склавонији“. У прву спада митрополија Аквилеје, у другу митрополије Града, Задра и Сплита, под којим се наводе само епископије Сиња и Трогира, док у трећу, тј. „Склавонију“, спада митрополија Дубровника са следећим суфраганима: Стон, Босна, Требиње, Котор, Росе, Будва, Бар, Улцињ, Свач, Дриваст, Пулат, Скадар и Арбан (Кроја), Provinciale vetus, PL 98, 470 B–471 А. Спис је по свој прилици настао у другој половини XII века јер се у њему спомињуу митрополије Норвешке и Шведске које су настале 1152. г. односно, 1164. г. Одељак о Хрватској и Далмацији у трећој глави наводи под Сплитском архиепископијом не само Босну него и све оне епископије које су у то време потпадале под Дубровачку архиепископију, док одељци у шестој глави приказују реално стање у другој половини XII века. Нема разлога за претпоставку да одељак из треће главе потиче из неког ранијег периода у односу на одељак из шесте главе јер је у питању епископска нотиција која приказује стање римске цркве у једном тачно одређеном периоду, у којој је грађа распоређена по географском принципу, а не хронолошки. Одељак о Далмацији из треће главе и иначе садржи мањкавости (сисачка епископија више не постоји у то време, скрадинска и биоградска епископија је уствари у то време иста, дувањаска епископија још увек не постоји). У сваком случају могло би се рећи да одељак у трећој глави не приказује реално стање црквене организације у Далмацији и јужнословенским земљама између X и XII века, већ једноставно представља набрајање епископија које су у разна времена постојале на том простору. 131 српског владарског дома, слика Србије IX и X века је слика једне јединствене политичке целине, те је мало вероватно да такве прилике нису владале и на пољу црквене организације. У ком тренутку се дакле и под којим околностима Босна у црквеном погледу одвојила од Србије и нашла у опсегу Дубровачке архиепископије? Почеци самосталности Босне у политичком смислу могли би уједно бити показатељ времена њеног црквеног одвајања од остале Србије. Широк временски оквир у коме је дошло до развоја такве политичке ситуције, размиче и хронолошке границе црквеног одвајања Босне. Политичку самосталност од Србије Босна је могла стећи било кад у времену између смрти кнеза Часлава, средином Х века, и 1137. г. када се први пут она помиње као посебна територија под угарском влашћу.534 Управо у том периоду Босна је могла потпасти под јурисдикцију Дубровачке архиепископије. Чињеница је да је током ΧΙ века Дубровачка архиепископија била у експанзији и да се њен територијални опсег повећавао укључивањем епископија на подручју Дукље. Сличан развој ситуације могао је бити и са Босном. Да укључење Босне у састав Дубровачке архиепископије и настанак босанске епископије стоји у вези са политичким осамостаљивањем Босне сведочи и то што се босанска епископија никада не помиње поред рашке међу епископијама Охридске архиепископије. Разлози због којих се од Србије политички осамостаљена Босна окренула римској цркви и Дубровачкој архиепископији остају само на нивоу претпоставки. Почетак XII века доноси нове промене у политичкој ситуацији на подручју западног Балкана. Један од најзначнијих чинилаца на њему постаје Угарска. Године 1102. угарски владар осваја Хрватску и Далмацију, а из 1137. г. потиче и први податак о угарској власти на Босном. Већ 1138. г. Босна се први пут појављује у угарској краљевској титули под именом Рама.535 Те нове политичке околности нису међутим утицале на црквени положај Босне. Она тада није потпала под угарску цркву, него је остала у саставу Дубровачке архиепископије. Босна тако у XII веку остаје на размеђу Истока и Запада, као земља словенске културе и римског обреда. 534 CD II, 46. 535 CD II, 46–47. 132 Верске размирице и (не)моћ државе (друга половина ΧΙΙ и почетак ΧΙΙΙ века) Православље и јерес у држави Стефана Немање Историја Балканског полуострва средином XII века обележена је апсолутном доминацијом Византијског царства и јаке личности његовог господара, цара Манојла Комнина. Друга велика сила, Угарска, која се од краја XI века, преко Хрватске, Далмације и Босне, почела спуштати на јадранске обале, морала је са њих привремено одступити, притиснута одлучном политиком моћног источног цара. Венеција, будућа господарица Јадрана, није тада још увек ширила свој утицај на југ даље од Задра.536 Манојло Комнин принудио je 1163. г. угарског краља Стефана III да му преда свог млађег брата Белу и његову баштину, која је обухватала Хрватску и Далмацију.537 Ипак, како се Угри нису придржавали првобитног договора, тај чин цара Манојла постао је повод за вишегодишњи сукоб између Византинаца и Угара. Након тешких борби, нарочито на дунавској граници, Византијско царство успело је 1167. г. да у своје границе укључи Хрватску, Далмацију и Срем. Свакако, тада је под његову врховну власт морала доћи и Босна, до тада такође угарски вазал. 538 За то време Србија и српско Приморје, већ су од раније били под чврстом византијском влашћу, која је само ојачана након борби из педесетих година XII века. Византијски цар је тај који по својој вољи поставља и смењује српске велике жупане, нарочито у време ратова са Угарском, између 1162. и 1167. г: прво је то Урош II, затим Белош, па Деса, и коначно, од око 1165. г. породица Стефана Немање, предвођена најстаријим братом Тихомиром.539 536 Ферлуга, Византиска управа,129. 537 Ioannis Cinnami epitome, 215; ВИИНЈ IV, 66 (Ј. Калић); Ферлуга, Византиска управа, 130. 538 ВИИНЈ IV, 60–101, 130–148 (Ј. Калић); Ферлуга, Византиска управа, 130–137; ИСН I, 204 (Ј. Калић). 539 Ioannis Cinnami epitome 101–113, 203–204, 212–215; ВИИНЈ IV, 22–38, 56–66, 122–130, 138–139 (Ј. Калић); ИСН I, 202–208 (Ј. Калић). 133 Немања је већ, према речима његовог сина и животописца Стефана, примио део свога отачаства „када је узрастао до младићства“, тј. добио је на управу источне крајеве Србије – Топлицу, Ибар, Расину и Реке.540 У то време док је био господар једног дела Србије, добио је у посед од византијског цара Манојла I Комнина Дубочицу (крај око Лесковца), али и једно, за сада непознато, високо византијско достојанство.541 То што је добио „део отачаства“ и што је стекао милост цара Манојла, као и његова самостална црквена делатност на територији којом је управљао изазвало је гнев његове старије браће, која су га за казну заточила у пећини, у близини Раса.542 Након што се према опису тог догађаја на чудесан начин избавио из тамнице, поново је узурпирао власт од своје старије браће, негде средином 1166. г. Тиме је почела његова владавина,543 иако се први пут у византијским изворима помиње као владар Србије у јесен 1168. г. Његова браћа побегла су пред њим у Византију, а он је већ развио своју акцију према суседним областима, заузимао је Котор и нападао чак и Хрватску.544 Због свега тога, цар Манојло, његов врховни господар одлучио је да га казни. Заједничка војска царевог војсковође Теодора Падијата и Немањине прогнане браће сукобила се са њим на његовој територији, код места по имену Пантин, на Ситници, на Косову, али је претрпела пораз, негде у септембру 1168. г. Након тога и сам цар, који је тада боравио у Филипопољу, према причању Никите Хонијата, креће у поход против „топарха Немање“. То казивање потврђује и један извор западне провенијенције, Виљем Тирски, у својој Историји о делима у прекоморским пределима, који се сусрео са царем по завршетку поменутог похода.545 Немања је, дакле победом код Пантина, чини се, само за кратко време осигурао свој положај. Чести цареви походи, односно, како Хонијат приповеда, „кад год би запазио да он (Немања) скреће са правога пута и тежи слободи...“, чинили су упркос победе код Пантина његов положај на месту великог жупана 540 Стефан Првовенчани, 20. Слично, ослањајући се на податке Стефана Првовенчаног пише и Доментијан, Живот Св. Симеуна и Свеога Саве, изд. Ђ. Даничић, Београд 1865, 4. 541 Стефан Првовенчани, 20–22; ИСН I, 208–209 (Ј. Калић); С. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“, ЗРВИ 48 (2011) 89–96, 102–103. 542 Стефан Првовенчани, 24, 26; ИСН I, 209 (Ј. Калић). 543 ВИИНЈ IV, 144–148, и нап. 131–140 (Ј. Калић); Стефан Првовенчани, 28; С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, ЗРВИ 29–30 (1991) 130–131. 544 ВИИНЈ IV, 146, и нап. 137 (Ј. Калић); Ј. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, ЗФФБ 11/1 (1970) 196–198. 545 Willermi Tyrensis Historia, 946; Стефан Првовенчани, 30–32; ВИИНЈ IV, 147, и нап. 138 (Ј. Калић); Калић, Сукоб, 194–202; Пириватрић, Прилог, 132–134. 134 несгурним.546 Нови поход цара Манојла против Срба био је условљен чињеницом да су ови потоњи узели учешће у млетачко-византијском рату који је отпочео 1171. г. Након њега, Немања је коначно 1172. г. био принуђен да се, како га Кинам описује, „откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем у руци...“ потпуно покори цару и да својим присуством увелича његову тријумфалну поворку у Цариграду.547 Када се отуда вратио био је његов положај сасвим утврђен, фактички и формално, јер је добио и признање од цара. То је са собом носило и вазалске обавезе. Немања је њих, како и извора дознајемо, верно испуњавао, те тако Кинам забележио да је одред српских ратника 1176. г. учествовао уз Византинце у бици код Мириокефалона у Малој Азији против Турака Селџука. Његови односи са царем Манојлом остали су добри и мирољубиви све до смрти самог цара 1180. г. Врховна власт византијског цара над целим простором западног дела Балканског полуострва није истовремено значила и доминацију византијске цркве и православне вере на овим просторима. Једино је у Србији деловала православна црква, док су остале српске земље припадале римској цркви. Из Друге охридске повеље настале 1020. г. сазнајемо да је рашка епископија била једна од епископија Охридске архиепископије. То је уједно и једина епископија поменуте архиепископије чије се седиште, као и цела територија, налазило на простору ондашње Србије. Ипак, границе Србије почетком друге половине XII века, свакако су прелазиле границе рашке епископије и обухватале и делове неких других епископија Охридске цркве, о чему ће у наредном тексту бити више речи. Рас је, дакле, био главно црквено седиште у Србији, као важно византијско утврђење првих деценија XII века, постао је током истог столећа и седиште, а потом и главни политички центар српских великих жупана.548 Око утврђења Раса вођене су тешке борбе српске и византијске војске, но чини се да је поприште 546 ВИИНЈ IV, 147–148 (Ј. Калић); Калић, Сукоб, 202. 547 Ioannis Cinnami epitome, 286–288; ВИИНЈ IV, 101–104, 147–148 (Ј. Калић), 209–214, 218–220 (Б. Ферјанчић); А. Поповић, Четири портрета Стефана Немање, Стефан Немања–Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Ј. Калић, Београд 200, 121–128. Стефан Првовенчани не помиње овај очев пораз и његов боравак у Цариграду. 548 Да је у Расу средином XII века било архижупаново седиште сведочи Кинам описујући поход цара Манојла против Срба 1149. г., Ioannis Cinnami epitome, 102–103; ВИИНЈ IV, 23–26 (Ј. Калић); Ј. Калић, Престо Стефана Немање, Европа и Срби, 183. 135 дипломатског деловања Срба и Византинаца педесетих и шеседесетих година XII века, ипак био Ниш. То најпре због чињенице што је Ниш био најближе византијско упориште ка Србији. Он је и значајна тачка на путу Via Militaris, а његов значај у комнинској Византији најбоље одсликавају речи Јована Кинама који бележи да „кроз ово место (Ниш) води пут у обе земље пеонску (угарску) и српску, а овуда је потребно проћи путујући у обе“.549 Управо, је Ниш, тј. нишевски крај, према казивању Стефана Првовенчаног у житију посвећеном Стефану Немањи, био место сусрета цара Манојла и Немање 1163. г.550 Разлог том сусрету била је жеља цара Манојла да види човека о чијим је врлинама доста тога чуо. Будући да се ради о епитетима попут „изврсна чистота“, „смерност“ и „кроткост“, својствених хришћанској терминологији, јасно је да је циљ набрајања његових врлина заправо указивање на његову неизмерну побожност.551 Запажено је већ у науци, да је обавештења о Немањиним особинама цару Манојлу могао пренети охридски архиепископ Јован (Адријан) Комнин (1139/1140–1163). Он је био у царевој пратњи, када је овај из Београда 1163. г. водио преговоре са угарским двором по питању брака између његове ћерке Марије и Беле, брата актуелног краља Стефана ΙΙΙ (1162–1172). На путу до Београда Манојло и Јован су свакако прошли кроз Ниш, те се на томе заснива претпоставка да је архиепископ Јован присуствовао састанку Немање и цара односно да је он цара обавестио о Немањиним врлинама.552 Нема разлога за сумњу да је архиепископ Јован присуствовао том сусрету, али је мало вероватно да је особине које Стефан Првовенчани помиње у вези са Немањом изрекао управо он. Пре ће бити да је разлог за тај сусрет била чињеница да је Немања управљао значајним областима на истоку Србије, Топлицом, Ибром, Расином и Рекама, а не његова лична побожност, о којој нас, чини се, Првовенчани обавештава захваљујући свом личном утиску о оцу или пак повинујући се захтевима хагиографског жанра. У сваком случају Немања је том приликом био обдарен делом царске земље, Дубочицом и високим достојанством. 549 Ioannis Cinnami epitome, 213; ВИИНЈ IV, 62 (Ј. Калић); Ј. Калић, Ниш у средњем веку, Европа и Срби, 381. 550 Ј. Калић, Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку, ЗРВИ 44/1 (2007) 197–208; И. Стевовић, Историјски извор и историјско–уметничко тумачење: Богородичина црква у Топлици, Зограф 35 (2011) 75. 551 Стефан Првовенчани, 20. 552 Калић, Српска држава, 203–204. 136 Убрзо након овог догађаја отпочела је и његова црквена градитељска делатност. За такав подухват била му је потребна дозвола надлежног архијереја, коју је он могао добити од нишког епископа, или од самог охридског архиепископа, можда и од архиепископа Јована приликом сусрета.553 Дакле, Немања „ни мало не задоцнивши, почео је са журбом да подиже у отачаству своме, у Топлици, храм Пресвете Богородице“, а у близини тог манастира подигао је и манастир Светог Николе наспрам ушћа реке Бањске.554 Оба храма, како се види, саграђена су у Топличком крају, на делу Немањиног отачаства, у Србији. Ипак, у јурисдикционом погледу оба се налазе на територији која је према одредбама охридских повеља Василија II припадала нишком епископу, као и области Мокро (Бела Паланка), Компл и Сврљиг.555 У то време, док је био локални господар источних делова Србије, Немања је био упућен на епископа у Нишу, или директно на охридског архиепископа. Рашки епископ је тек по његовом потпуном преузимању власти добио улогу „дворског епископа“, будући да је био једини чије се седиште епископије налазило на тлу Србије и то у њеном стоном месту.556 Сви Немањини биографи наводе да је Немања пре заточења у пећини од стране браће подигао манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици и да је „установио монашко правило у њима“.557 Међутим Немањини животописци се не слажу у редоследу подизања поменутих храмова. Код Стефана Првовенчаног и Доментијана наводи се да је прво подигнута црква Св. Богородици, док Сава као прву наводи цркву Св. Николе. Археолошка истраживања показала су да је црква Св. Богородице, уствари обнова затечене византијске цркве, док је црква Св. Николе самостални Немањин подухват. Због тога се предност даје Стефановом, односно Доментијановом казивању, а не 553 В. и Калић, Српска држава, 204. 554 Стефан Првовенчани, 22; Архитектура Немањићког доба I, прир. М. Чанк–Медић, Ђ. Бошковић, Београд 1986, 16. 555 Иванов, Български старини, 553; Стевовић, Историјски извор, 78. 556 Калић, Српска држава, 206; Јиречек, Историја I, 127. 557 „... i ~rýnýskoè pravilo ùstavi ù nèmý…“, Стефан Првовенчани, 24; Свети Сава, 150, пише како Стефан Немања и vþsämý tämý mònast$rémý sþtvori ùpravù àko`é podobaétý…“; Доментијан, Живот Св. Симеуна, 7–8 . 137 Савином.558 Такође, уочено је да црква Св. Николе архитектонски неодољиво подсећа на средњу цркву манастира Христа Пантократора, која се налази у Цариграду.559 Иначе, тај цариградски манастир био је маузолеј комнинске династије, а задужбина је цара Јована II Комнина, брата од стрица охридског архиепископа Јована (Адријана).560 Намеће се питање како је дошло до тога да баш та црква послужи Немањи као узор за његову задужбину. Његови неимари имали су свакако непосредне везе са цариградском уметношћу тог доба, а да ли је томе посредовао и архиепископ Јован остаје непознато. Постоје јасне индиције да је Немања цркву Св. Николе градио за свој маузолеј, премда је то истакнуто место историја доделила неким другим светињама.561 Својој супрузи Ани Немања је препустио бригу о манастиру Пресвете Богородице у Топлици, а према речима Стефана Првовенчаног, Ана се о њему усрдно бринула.562 Из самог текста Житија може се закључити да је реч о манастиру у коме је боравило женско монаштво.563 Оба манастира подигнута су пре 1166.564 Немањина браћа била су незадовољна због његовог самосталног неимарства, али овога пута га кажњавају на суров начин, заточењем у пећини.565 Епилог овог заточења познат је на основу Житија: Немања је избављен захваљујући молитвама које је упутио Св. Ђорђу.566 Одмах по овом догађају и након преузимања врховне власти средином 1166. г., а пре битке код Пантина 1168, Немања започиње изградњу манастира Ђурђеви Ступови у близини Раса. Манастирску цркву је посветио Св. Ђорђу „који га је сачувао и укрепио ничим неповређеног од противника“, како Стефан пише, алудирајући на Немањину браћу као главне противнике. Манастир је, према 558 М. Шупут, Цариградски извори архитектуре цркве Св. Николе у Куршумлији, Стефан Немања– Свети Симеон, 178; Ј. Нешковић, Нека отворена питања о црквеном градитељству у доба Стефана Немање, Стефан Немања–Свети Симеон, 201. 559 Шупут, Цариградски извори, 175. 560 Angold, Church and Society, 78, 173–175; Стевовић, Историјски извор, 88, нап. 99. О добрим односима између цара Јована Комнина и Јована-Адријана Комнина и тзв. филаделфији (братољубље) која се неговала у царском роду Комнина, в. В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185), Београд 2006, 173–176, 266–267. 561 У северном делу анекса цркве Св. Николе, који није накнадо дозидан, пронађена је гробница без назнака да је неко био у њој сахрањен, Шупут, Цариградски извори, 177. 562 Стефан Првовенчани, 22. 563 В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 33, 214. 564 Марковић, Православно монаштво, 59–60; Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево 1984, 6–7; ИСН I, 273–276 (В. Ј. Ђурић). 565 Према вестима Стефана Првовенчаног нетрпељивост старије браће према Немањи потиче од времена када је он примио део отачаства на управу, а продубљује се због његовог доброг односа са царем Манојлом и коначно због његовог црквеног деловања, Првовенчани, 20–27. 566 Стефан Првовенчани, 24–29. 138 делимично сачуваном натпису, довршен 1171. г.567 И у њему је, такође, као и у манастиру Св. Николе и Св. Богородице установљено „монашко правило“.568 Свакако, у питању је манастирски устав тј. типик којим се одређује свеукупни живот у манастиру. Осим тога, Немањи се приписује и оснивање манастира Св. Николе у Ибру и Пресвете Богородице на реци Бистрици.569 Несумњиво је одмах по оснивању ових манастира, заживео како свакодневни тако и литургијски живот. Ипак, намеће се питање по ком типику се он спроводио. Важно је нагласти да су сви поменути манастири пре свега били на тлу Охридске архиепископије. Ипак, није познато који су типици били у употреби на њеној територији. Зна се да су српски манастирски ктитори преузимали уметничке образце из Византије, осим тога вероватно су прихватали и одређене црквене прописе који су важили у одређеном манастиру, градитељском узору. То значи да би у манастиру Св. Николе могао да заживи типик за манастир Пантократор чији је ктитор Јован II Комнин.570 Можда је пак у српској средини био употребљиван Евергетидски типик, неколико деценија пре но што за то имамо реалне потврде у виду типика за Кареју, Студеницу и Хиландар, а који је у то време био широко заступљен у цариградској црквеној средини. Евергетидски или Типик Тимотеја за манастир Богородице Добротворке, настао је између 1054– 1070. г., а коначно је уобличен између 1098. и 1118. г.571 Типик за манастир Пантократор настао је 1136. г. и текстуално се битно разликује од Евергетидског типика, док са друге стране у великој мери подражава правила и обичаје који се њиме прописују.572 У сваком случају изгледа да су манастири у Србији били уређени према цариградској евергетидској традицији. Пошто је средио односе са царем, након неуспешног устанка Срба 1172. г., и вратио се из заробљеништва у Цариграду у своју земљу, Немања је могао да се посвети у пуној мери унутрашњим питањима у њој, међу којима су верске 567 Нешковић, Ђурђеви Ступови, 12; Архитектура I, 55. 568 Свети Сава, 150; Стефан Првовенчани, 28–32; Дометиjан, Живот Св. Симеуна 16–17; Р. Маринковић, Немањина дворска канцеларија, Стефан Немања–Свети Симеон, 133. 569 ИСН, I, 281 (В. Ј.Ђурић); Црква посвећена Пресветој Богородици налази се у области доњег Полимља касније је названа и „Вољавац“, Петковић, Преглед црквених споменика, 33, 214. 570 Byzantine monastic foundation documents II, edd. J. Thomas, A. Constantinides Hero, Washington, D.C. 2000, 725–726. 571 Byzantine monastic, 454. 572 Ibid.,456, 725. 139 прилике заузимале истакнуто место. Јачање и неговање православља као и очување чисте вере, задатак је и одлика свих Немањића, а родоначелник Стефан Немања је ту обавезу преузео на себе по угледу на византијске самодршце. Ктиторство је било један од видљивијих начина за испуњење тог задатка, а посебно је питање да ли је стицајем околности у Немањино време то постала и борба против јереси. Борба Стефана Немање против богумила Присуство јеретика богумила, посведочено је на подручју Повардарја средином XII века, у епископији Св. Илариона Могленског. Софија је, такође, како је показано, постала значајно јеретичко средиште, јер је у њој живео и деловао средачки дед Петар. Да је јерес у то време постала потпуно институционализована и организована заједница на простору Царства сведочи и поменути сабор у Сен–Феликс де Караману из 1167. г. који доноси и попис њених епископија. Међу њима се наводи и црква Далмације, те се тако сазнаје за присуство јеретичке заједнице и у далматинским градовима. Јерес је, дакле, посведочена и на православном простору Охридске архиепископије и у латинској Далмацији. То значи да су српске земље на почетку владавине Стефана Немање биле окружене утицајем јеретичких заједница са три стране, источне, западне и јужне. Поставља се питање да ли се јерес могла проширити и на подручје српских земаља и уколико јесте, одакле се проширила. Извори, нарочито култни списи посвећени Стефану Немањи, али и ликовни споменици, можда пружају одговор. Непосредне вести о присуству јеретика на територији Немањине државе налазе се у Житију Св. Симеона које је написао његов син и наследник Стефан Првовенчани (1196–1228), између 1208. и 1216. г.573 Према Житију, управо против ње сазван је први од два велика државна сабора из Немањиног времена. Сабор је био на највишем нивоу уз учешће самог владара Стефана Немање, рашког епископа Јефтимија, монаха, игумана, свештеника и властеле, а одржан је 573 Стефан Првовенчани, VIII, XXV; Д. Поповић, Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд 2006, 52–53. 140 у Расу, код цркве Св. Апостола Петра и Павла (Петрове цркве).574 Време његовог одржавања није ближе познато. Стефан га у тексту Житија ставља у време између Немањине победе код Пантина из 1168. г. и успињања на царски престо Андроника Комнина 1183. г., или можда 1182. г, када је Андроник, две године после смрти цара Манојла Комнина, преузео регентство у име новог цара, малог Алексија II, и као такав преузео сву власт у Царству.575 Ипак, чини се да би се доња граница могла померити на после 1172. г, тј. после Немањиног повратка из Цариграда,576 те би први рашки сабор могао да се смести у хронолошки оквир после 1172. г. односно пре 1182/1183. г. Сумаран приказ Немањиног сабора против јеретика изгледао би овако: сабор је сазван да би се разобличила триклета јерес, на чије присуство су владара упозорили један правоверни војник и жена удата за јеретика. На највишем месту после велике расправе, јерес је осуђена и донета је одлука да се њени следбеници казне.577 Према том одељку у Стефановом Житију у коме се подробно описује сабор, модерни историографи су се различито односили. Предмет спорења било је питање природе и идентификације јереси која се описује с обзиром да се она у самом тексту нити именује нити ближе одређује, али и питање историчности Стефановог Житија, тј. да ли се у одељку уопште говори о јеретицима. 574 Стефан Првовенчани, 32; Ј. Калић, Српски државни сабори у Расу, Европа и Срби, 187. 575 Стефан Првовенчани, 30–36; Острогорски, Историја, 370–372. 576 Познато је да Стефан Првовенчани не помиње очев боравак у Цариграду. Међутим, он сасвим случајно одаје да му је та чињеница била позната. Наиме, Стефан описује догађаје око битке код Пантина, а у следећем одељку говори о антијеретичком сабору, из чега се стиче утисак да овај сабор треба датирати само битком, тј. после 1168. г. Ипак, када почиње опис битке, Стефан каже како је непријатељ ушао на Немањину територију, код места званог Пантин, (...i ùläzo{é ù òt(ý)~ýstviè ègo na mästo rékomoè pantino..., Стефан Првовенчани, 30). Међутим, по завршетку описа битке, пре него што ће почети да прича о сабору против јеретика, Стефан каже како се Немања вратио у државу своју, на престо отачаства свога, (Výzvraðý{ù `é sé svétomù vý vlad$~ýstviè svoè na stolý òt (ý)~ýstvià ègo…, исто, 32). Из тога се јасно види да ова реченица нема везе са описом битке, која се, по Стефану, одиграла у Немањином отачаству, те да није имао потребу да се после ње у њега враћа. Јасно је, стога, да између завршетка описа битке код Пантина и реченице да се Немања вратио у своју земљу, Стефан свесно изоставља неке догађаје за које је знао да су се одиграли после битке, а међу њима је и Немањин боравак у Цариграду. Уп. и Калић, Државни сабори, 189, која се такође ослања на Стефанове податке из Житија, помен битке код Пантина и долазак на власт Андроника II Комнина, ради датирања сабора, али из њих изводи да је сабор одржан за време Манојла, те га произвољно на основу на познатих чињеница о Немањином заточеништву из византијских извора смешта у период после 1172. г, а пре 1180. г. 577 Исти, 32–36. 141 Један од првих модерних научника који се бавио питањем јереси на Балкану, Ф. Рачки, био је склон да ову јерес идентификује са богумилством.578 Теза Рачког била је преовлађујућа у науци. За њом су се повели и највећи светски ауторитети за питање средњовековне дуалистичке јереси.579 Ова теза преовладавала је такође и у југословенској историографији.580 Посебно ју је бранио Александар Соловјев. Он је анализом описа јереси коју оно пружа утврдио да догматика те јереси не може бити друга до дуалистичка богумилска, а бранио је и саму историчност дела Стефана Првовенчаног.581 Наравно, као последица недоречености извора јавило се и супротно мишљење да јерес која је описана није била богумилска. Први је ово мишљење изнео и доследно бранио В. Глушац.582 Његово схватање почива на одбацивању Стефанових података као уопштених и препуних фраза. Закључују стога да се они не могу узимати као веродостојно сведочанство о присуству богумилске јереси у Немањиној средини. Главни аргумент притом остаје им чињеница да сам Стефан ниједном речју не помиње име богумила, као и то да се ништа од Немањине антијеретичке активности не спомиње и не описује у другом његовом житију, оном које је саставио његов најмлађи син Сава.583 Поред тога Глушац сматра да је време од два и по века сувише дуг период да би се јерес проширила из Бугарске у Србију.584 Доводећи у питање историчност Стефановог казивања, ово гледиште јеретике сматра просто Немањиним политичким противницима.585 У новије време јавило се и једно другачије гледиште које не одбацује то да Стефан говори о јеретицима, али те јеретике сматра римокатолицима.586 Основни извор за питање јереси у доба Стефана Немање јесте његово Житије које је саставио његов син Стефан Првовенчани. Због тога је неопходно 578 F. Rački, Borba Južnih Slovena za državnu neodvisnost u XI vieku. Bogomili i patareni, Beograd 1931, 376–378. 579 S. Runciman, The Medieval Manichee, Cambridge 1947, 99–100; D. Obolensky, Bogоmils, 229, 283– 285; Д. Ангелов, Богомилството, 420–421. 580 Почев од К. Јиречека, Историја I, 128–129. 581 Solovjev, Svedočanstva, 15–24. 582 Glušac, Problem, 128–129. 583 Glušac, Problem, 128–129; 584 Glušac, op. cit. 585 В. Solovjev, Svedočanstva, 15–16. 586 М. Петровић, Св. Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, ИЧ 45–46 (1998–1999) 22–25. 142 доказати његову веродостојност и детаљном анализом његовог исказа показати да оно није само пуко приповедање у циљу уздизања и величања владара – борца за православље, већ да садржи конкретне податке који откривају природу и појаву јереси којом се сабор бавио. Поређењем тих података са подацима других извора из тог и блиског времена, моћи ће да се утврди и идентитет јереси, толико споран у нашој историјској науци. За Житије Св. Симеона од Стефана Немањића може се рећи да се надовезује на култне списе Саве Немањића посвећене Св. Симеону, пре свега Житије и Службу, настале 1207/1208, одн. између 1207. и 1213. г.587 Оно је један од најобимнијих текстова о Стефану Немањи, те нам као такво доноси највише историјских података о његовом животу и владавини као и о првом делу владавине самог Стефана, писца. У њему чак ни прикази чудеса након Немањине смрти нису лишени историјске подлоге.588 Тако и опис Немањине борбе против јереси, који Стефан даје у VI глави (према модерној подели) свога списа одише историчношћу, и оставља утисак стварности, што ће се у даљем тексту детаљније образложити. Стефан сабор против јеретика описује тако сликовито, готово као да је и сам на њему присуствовао. За то, наравно треба захвалити његовом списатељском таленту. Поново је, као на много места у Житију „жива историјска материја добила свој књижевни облик“.589 Он почиње сценом када један војник долази Стефану Немањи да би га обавестио да се „већ“ у његовој држави укорењује „њему немила и триклета јерес“.590 Стефан даље наводи како је Немања благовремено реаговао, сазвавши сабор на коме је окупио, уз епископа Јевтимија, сва виђенија световна и свештена лица. Пошто су се они окупили Немања и њих обавештава о јереси. То Стефан описује врло поетично и драматично. Немањи је поверена улога браниоца вере, православља. Он сада треба да заштити лик 587 Р. Маринковић, Историја настанка Живота господина Симеона од светога Саве, Сава Немањић–Свети Сава. Историја и предање, ур. В. Ђурић, 201–213; Ђ. Трифуновић, О настанку списа Светога Саве у светлости неких агиолошких појединости, Студеница у црквеном животу и историји српског народа, Богословље 31/1 (1987) 65–70; Стефан Првовенчани, XXV (Љ. Јухас– Георгиевска); Поповић, Под окриљем светости, 52. 588 ИСН I, 335 (Д. Богдановић). 589 Стефан Првовенчани, XXVI (Љ. Јухас–Георгиевска). 590 „...dr Čznùhý výzästiti drý`avä tvoéi è`é nélõbéðaà ti vära. i trýkletaà èresý. õ`é ùkoränàèt ćsé vý vlad$~ýstvi tvoèmý...“, Стефан Првовенчани, 32. 143 Богородице и Господа, недељиво Божанство које је њему помогло да победи много непријатења још од битке код Пантина, лик оних који су чували и штитили њега и његову земљу. Стефан такође наводи „да је била велика расправа“ све време док је Немања говорио. И онда без обавештења о тематици расправе, он прекида Немањин говор чини се важнијом вешћу од пуке расправе. Он простор посвећује жени-потказивачу која доноси вести о недостојном животу у јеретичкој средини и о свом мужу који је такође јеретик. Саслушавши све оптужбе Немања се посаветовао са учесницима сабора и осудио јеретике на сурове казне.591 Најпре нас у свет реалног историјског збивања уводе његове временске и просторне димензије. Војник који долази Немањи и који га обавештава о јереси истиче да се она „већ укорењује у држави његовој“. Потакнут тиме, Немања на отварању сабора истиче исто: како није очекивао да се „злолукави (ђаво) за кратко време укоренио“. Немања се током своје владавине непрестано старао да се „кукољ злолукавог“ не посеје у његовој држави, и није веровао да се то могло догодити („...и никако нисам мислио да је он у области мојој...“).592 Из овог се намећу одређени закључци. Прво, јерес је у Србији тек однедавно. Друго, то што Немања истиче како се он трудио да своје стадо од те јереси сачува, и што се чуди да се и поред тога она ипак укоренила, показује да је он знао за ову јерес и њену погубну природу. То нас упућује на одређену јерес, која је представљала конкретну опасност по Немањину Србију у то време. То би значило да је она постојала тада у суседству Немањине Србије, одакле се проширила и на њу. Исходиште јереси могла је бити било која од околних земаља тј., како је показано, јерес се на самом почетку Немањине владе могла проширити у Србију са истока, запада или југа. Међутим, питање одакле се јерес проширила у Србију јесте важно, и свакако ћу се на њега осврнути, али није пресудно за питање одређивања њеног идентитета. Други подаци у самом Стефановом тексту доносе нам термине који се и у другим изворима јављају као одредница за једну исту јерес – богумилску. Она се спомиње као „триклета јерес“, „мрска“ и „зла вера“, „проклета вера“, чије је „триклето име“. Најпре треба обратити пажњу на придев триклет, уз јерес и њено 591 Стефан Првовенчани, 32–36. 592 „... i trýklétaà èrésý õ`é ùkoränàèt İ sé vý vlad$~ýstvi tvoèm..i nikako `é mnäti mi è`é b$ti tomù vý òblasti moèi…“, Стефан Првовенчани, 32, 34. 144 име.593 Још презвитер Козма, први који, у другој половини Х века, говори о богумилској јереси, истиче како она следи учења тројице јересијараха, проклетих на саборима IV века – Арија, Савелија и Македонија – који су говорили против веровања у Св. Тројицу.594 Такође, бугарски Синодик цара Борила, који говори о осуди богумилске јереси у Бугарској, на сабору у Трнову 1211.г, означава ову јерес као „триокајану богомилску јерес“, док други препис истог извора на овом месту има „триокајана богомрска јерес“.595 Када знамо да је у старословенском окајани синоним за проклети, јасно нам је да су употребљени идентични термини које користи и Стефан, с тим што бугарски Синодик даје и одговор на питање која је то јерес – богумилска. Најзад, и српска редакција Синодика православља, састављена у време архиепископа Јакова (1286–1292), осуђује „јеретике трипроклете бабуне“.596 Треба истаћи и то да и српски и бугарски Синодик помињу и осуђују многе јереси, али само за богумилску, односно бабунску користе епитет триклета. Ово упућује на једну од главних одлика богумилске јереси, а то је њено одбацивање Св. Тројице. Козма Презвитер почиње спис против богумила осудом тог њиховoг учења, и казује да они следе тројицу проклетих, Арија, Савелија и Македонија.597 Византијски писац Јевтимије Зигавин такође у одељку Против богомила свог списа Panoplia Dogmatica, посвећеног цару Алексију Комнину, почетком XII века истиче одбацивање Св. Тројице као једну од главних одлика богумила.598 Њихово дељење Свете Тројице потврђује и Синодик цара Борила.599 593 Стефан Првовенчани, 32, 34. 594 Козма,1.15–2.9; Превод овог одељка Козминог текста гласи: „Ђаво... уђе најпре у Арија, који поче хулити Сина Божја, не чинећи њега равним Оцу него као анђела, и потчињеног Богу, заборавивши да је Христос говорио: Ја и Отац једно јесмо. Такође у Савелија, који поче сливати божанство, говорећи како је телом Христос пострадао на крсту. Македоније, пак, што је Светог Духа хулио и худио и чинио божанством само Оца и Сина, а не и Духа Светога. Њихова учења проклели су Свети Оци на сабору у Никеји и истребили их из хришћана као кукољ из њиве, у помоћ блаженог цара Константина.“ 595 „... sñõ trýokaannôá bogomil İskôá érésý...sñõ trþokaanúõ érésý“, Борилов синодик, 125–126, 151. 596 „…z İli èrétici trýprok İlétii babùn$é…“, В. Мошин, Сербская редакция синодика в недел православияю. Тексты, Византийский временик 17 (1960) 301 и даље; Да је бабунска синоним за богумилска сведочи нам једно поглавље Савиног Номоканона, које говори о јереси масалијанској, сада званих богомила, бабуна..., Законоправило Светога Саве, прир. М. Петровић, Љ. Штављанин– Ђорђевић, Београд 2005, 602–603; о овоме подробније види М. Петровић, Помен богомила – бабуна у Законоправилу светога Саве и ,,црква босанска“, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 263–270. 597 Козма, нав. место. 598 Euth. Zyg, PG 130, coll. 1291 D – 1294 D; 145 Из овога нам се чини да средњовековни православни писци увек истичу најпре њихово порицање Тројице, а тек онда њихов дуализам. То њихово учење јасно осуђује и Стефан Немања, у свом говору пред сабором, говорећи „да хулу наносе на Светога Духа и деле недељиво божанство...пресецајући јединосушну Тројицу“, по чему су подобни безумном Арију.600 Управо због овог помена Арија неки су научници долазили на помисао да је Стефанов сабор фиктиван у циљу величања Немање – Христољубца, подобног Константину Великом, јер је Арије живео у IV веку а да богумили који су поменути немају никакве везе са јереси коју је Константин на Првом Никејском сабору осудио.601 Наравно да немају у строго физичком погледу, али као што је показано, имају у филозофско-религијском. Немања уосталом не каже да су они аријанци. Тамо где помиње Арија, он заправо цитира Свете Оце из IV века.602 Чини се да је Арије споменут као синоним за јерес уопште, а нарочито овом приликом када је у питању јерес која садржи и елементе његовог учења.603 Са друге стране има још аргумената који иду у прилог тези да је Немања прогонио богумиле. Као што је познато, њихово учење, поред неверовања у Свету Тројицу, одликује се дуализмом, тј. уздизањем сотоне на ниво раван Богу.604 Видимо да су и јеретици против којих се Немања борио следили том учењу, јер жена која против њих сведочи каже како је видела „како служе ономе који је отпао од славе Божје, самоме Сотони“.605 На овом месту треба се подсетити да и патријарх Теофилакт Цариградски у писму бугарском цару Петру, првој од 599 Борилов синодик, 127, (...täm`é radi takov$hý, édinogo ha÷ ga÷ na{égo razdäläti drþzôðihý sþstavnä, anaféma g⁄); 141 („...i`é pravä i b÷lagoïýstivä né värùôðihý vþ st÷ôá i édinosôðnôá i `ivòtvoráðôá i nérazdälnôá trcô vþ édinogo istinnago ba÷...“). 600„...zlokýznýomù i hùlù prinoseða na sveti dùhý i razdäà{a nédälimoè bo`ýstvo è`é glagola{é bézùmnÿ arii präsäkaè èdinosùð İnù troicù....“, Стефан Првовенчани, 34. 601 Најбоље је ова мишљења, којима су се одликовали нарочито Ј. Шидак и В. Глушац, сабрао и изнео Solovjev, Svedočanstva, 15–18. 602 Стефан Првовенчани, 34, 150, нап. 5. 603 И остали списи који говоре против богумлске јереси, Козма Презвитер, Јевтимије Зигавин, Иларион Могленски, не пропуштају да спомену Арија при описивању њених почетака. 604 Козма, 22.19–23 (... dñavola tvorca naricaõðé ~l÷òm i vséi tvari b ÷`ñi...); 23.6–14 (... vlastelina i kn÷zá prozva{a dñavolõ tvari b ÷`ñi...); 24.6-11 (...da sá àvôtý tvoráðé volõ b ÷`ñõ i dñavolõ...); Борилов синодик, 122–123 (...I`é satanô vidimäi tvari tvorca nari~áðihý b$ti i ikònòma naricaôðtih dþ`dévi i gradù i vþsémù ishodáðtomù ò÷ zémá..Gl÷áðñihý Adama i Evvô satana sazda....); 142 (...Prilagaôðtihý kþ b ÷`stvù ~étvrþtago ba÷ i togo ùtä{itélä nari~áðtihý...), 143 (...Nari~áðtihý mirodrþ`ca b$ti dñavola...); Euth. Zyg, coll. 1294 D – 1310 A; 605 „...i vidähý istinoõ gospodi slù`éðté ihý otýpad{ùmù slav$ bo`iè …“, Стефан Првовенчани, 34. 146 четрнаест анатема против припадника тада нове, богумилске јереси подвргава њихово веровању у Сотону како равнoг Богу.606 Можда овде припада и разлог због кога и Немања и Синодик цара Борила ову јерес називају „кукољем који је ђаво посејао“.607 Уза све ово ту су још и наводи о њиховом крстоборству, идолопоклонству, који се подударају са оним што богумилима приписују патријарх Теофилакт, Козма и Синодик.608 Занимљива су и нимало занемарљива два податка из оног дела Житија када расправу на сабору прекида једна жена која је дознала да власт испитује чињенице против богумилства, тј. мрске и зле вере. Први је када се она жали владару да је била испрошена по „брачном закону“, а други када она каже да је њен отац удао мислећи да у Немањиној држави влада „једноверје“.609 Дакле, постојао је закон у средњовековној Србији који регулише породичне односе, а жена истиче његову важност тиме што је њена породица учинила све што је по закону тј. да је ступила у брак у складу са њим. Јасно је да је закон на почетку и друга страна поштовала, али га је временом одбацила, јер она излаже на сабору да је боравила међу тим „законопреступницима“, дакле међу онима који су закон одбацили. Непоштовање брачнe институције и те како је позната одлика богумилства.610 Други податак је када она истиче да је њен отац њу удао мислећи да једноверство влада у држави Немањиној, што очигледно више није тако.611 То потврђује раније изложене вести да се јерес за кратко време укоренила у Србији. Како, дакле, из свега наведеног излази, Стефан Немања је на сабору осудио богумилску јерес. Одлуку да се она осуди, а њени следбеници казне, донео је 606 Dujčev, Еpistola, 313. 607 „…àko né výsäàti sé plävélù zlokýznýago i népriàznýago diàvola …“, Стефан Првовенчани, 34; „...poné`é vþsélôkav$i na{ý vragý. po vþséi blþgarstäi zémli. manihéiskôá érésý razsäa …“, Борилов синодик 121; 608 Dujčev, Еpistola, 313; Стефан Првовенчани, 34, 36 (i né mogùðti trýpäti smrada glùhihý kùmirý. i mrýz İkè èrési istrýg÷ İ{i sé iz rùk$ ihý); „...gor{é bo stùtý kúmirþ glúh$ihý i släp$ihý. kúmiri bo kaméni i dréváni sú{té. vé{tiõ né vidátý ni sl${tý...“, Козма, 5.8–10, 18.25; „...kùmir$ näkogda prñôtý …“, Борилов синодик, 113; Euth. Zyg, coll. 1310 D – 1311 А; 609 „...ispro{éna bÿhý po zakonù bra~nomù òtý òtýca moègo raba tvoègo. mnéðù èdinovärýstvo sùðtù vladÿ~ýstviõ tvoèmù...“, Стефан Првовенчани, 34. 610 Dujčev, Еpistola, 313; „...vþ licémärñi l`éslovésnikþ nésþzdrav$hý svoéõ sþvästiõ. vþzbranáõðiihý `énitis i ùdalátis òtý bra{énþ…“, Козма, 27.1–8; „...Gláðtéi àko `éna za~inaétý vþ ~rävä sþdälovanñémý sataninom…“, Борилов синодик, 123–124; Euth. Zyg, coll. 1326 D. 611 „... mnéðù èdinovärýstvo sùðù vlad$~stviõ tvoèmù....“, Стефан Првовенчани, 34. 147 после саборског саветовања са епископом Јефтимијем, монасима и велможама. Одлуке сабора имала је да у дело спроведе ништа мање него наоружана сила Немањиних војника. Казна је била сурова: јеретици су или спаљивани или на друге начине кажњавани, земља, домови и имања су им одузета и раздељена сиротињи. Сам њихов вођа (учитељ и начелник) претрпео је страшну казну: ишчупан му је језик, а затим је протеран из Србије, а његове јеретичке књиге и списи су спаљени да од њих не остане трага.612 Сличне описе прогона и страдања богумила налазимо и код патријарха Теофилакта, Ане Комнине и Илариона Могленског. Сада, када је јасно да је јерес коју је Немања прогонио била богумилска, није тешко ни одговорити на питање одакле се она проширила на Србију. У питању је византијска територија, простор Охридске архиепископије, где је присуство богумилске јереси средином XII века потврђено на подручју Моглена и Сердике. Дакле, Немања је био чврсто решен да ту проклету веру искорени и ту решеност је и показао на делу, најодлучнијим и најефикаснијим методама. Резултат је био видљив: јерес је била потпуно искорењена, толико да од ње у Србији више није остало ни име. Немања је изричито заповедио да се у будуће у његовој држави не помиње ни њено триклето име.613 Тако је у Србији у осмој деценији XII века, одлучношћу Стефана Немање сачувана чиста и неповређена Христова православна вера. Приређивач и коментатор Сабраних дела Стефана Првовенчаног, Т. Јовановић, судећи према свечаном завршетку овог одељка његовог текста, допушта могућност да је Стефан у своје Житије унео већ постојећу, написану, посебну причу о прогону јеретика.614 У прилог аутентичности Стефановог исказа говори и помен рашког епископа Јевтимија, иначе непознатог из других извора, па га и Стефан помиње само у вези са противјеретичким сабором. Он је свакако знао ко је био рашки епископ пре Калиника, његовог савременика, можда је Јевтимија и лично познавао, али је 612 „… ù~itélõ `é i na~é İnikù ihý èzýiký ùräza ù grýtani ègo...i knigý ègo né~ýstiv$iè i`dégİ…“, Стефан Првовенчани, 36. 613 „...i òtýnùdý iskoränii proklétùõ tù värù àko`é ni poménovati sé èi òtýnùdý vý vlad$~ýstvä ègo…“, Стефан Првовенчани, 36; Solovjev, Svedočanstva, 23, сматра да је ова Немањина наредба да искорењена јерес остане непоменита управо разлог због кога ни Сава, а ни сам Стефан, нити било ко после њих, не помињу њено име. 614 Стефан Првовенчани, 151, нап. 11. 148 чињеница да је Јевтимијево име повезано са противјеретичким сабором. Рашка црква је свакако памтила, можда је имала и записано, како је јерес осуђена у време епископа Јевтимија, исто онако како се памте у Васељенској цркви имена оних светих патријараха под којима је православље побеђивало јерес (Тарасије 787, Методије 843. г). Црква је припаднике јереси свакако анатемисала, и та анатема је могла бити записана у списима рашке епископије. Такође, записана је морала бити и Немањина заповест о непомињању триклетог имена ове јереси, иначе би остала без правне важности. Поред тога, треба помислити и на то да се прича о кривици и кажњавању јеретика могла брзо проширити земљом и остати добро упамћена. Дакле, и поред тога што ништа од тих раних списа за које верујем да су могли постојати о јереси у Немањино време није сачувано, сматрам да је Стефан могао имати довољно релевантног материјала на основу којег је саставио свој опис Немањиног противјеретичког сабора, чиме бих још једном истакла своју веру у његову аутентичност. Међутим, треба се подсетити да Стефаново Житије није једини, а вероватно ни најстарији култни спис посвећен Стефану Немањи у коме се помиње јерес у Немањиној држави. Податак о томе налази се и у Служби Св. Симеону од Св. Саве. Ова служба је настала, према модерним истраживачима, након преношења свечевих моштију из Хиландара у Студеницу 1207. г, а завршена је до 1213. г.615 У Осмој песми Службе Св. Симеону, описује се како је Немања, заштитник праве вере, вернима лице просветљаваo и „православном вером таму јеретичку прогонио“, и како је таму неверја прогнао, „држећи цркви православну веру“.616 И поред тога што је Служба спис изразито култног карактера и има један једини циљ, да прослави светитеља о коме пише, и није релевантана као историјски извор, сматрам да ипак не би требало у потпуности одбацивати овај податак о Немањи као прогонитељу јереси, јер нам је, услед оскудице изворног 615 Д. Поповић, Гроб Светог Симеона у Студеници, Осам векова Студенице, 158–159; Иста, Под окриљем светости, 52. Први је ово гледиште изнео Д. Костић, Учешће Св. Саве у канонизацији Св. Симеона, Светосавски зборник 1, Београд 1936, 39. Са друге стране, поклањајући извесно поверење исказу Доментијана, према коме је ова служба састављена као део тобожње Симеонове канонизације у Хиландару, на прву годишњицу његове смрти, 1200. г, в. Доментијан, Житије Светог Саве, изд. Љ. Јухас-Георгиевска, Т. Јовановић, Београд 2001, 138; Д. Богдановић је сматрао да је Служба састављена између 1200. и 1207. г, в. ИСН I, 333–334 (Д. Богдановић). 616 „...värnihý lice prosväðaõðé. pravoslavnoõ väroõ týmù éréti~ýskúõ progoné....týmù névärià prognavý crýkvi pravoslavnùõ väroõ sýdrý`é…“, Свети Сава, 214. 149 материјала, сваки податак користан. Примећено је, такође, да се Сава, састављајући Службу, користио Службом Св. Симеону Столпнику, чији је светачки завет Немања следио. Међутим, ова зависност се огледа само у химнографским карактеристикама и то у малом делу Службе, док је све остало Савино, оригинално.617 Стога сматрам да овај податак ипак не би требало сасвим одбацити, макар као назнаку да је и Сава могао знати за борбу свог оца против јереси.618 На крају остаје неизоставно питање зашто нема података о Немањиној борби против јеретика у Савином Житију Св. Симеона, састављеном као уводна глава за Студенички типик, 1207/1208. г.619 Одговор изгледа јасан. Поменуто Житије је једно кратко, ктиторско житије, па му је стога главни акценат на Немањином монашком животу и смрти, а не на периоду његове владавине, препуне земаљске таштине. Стога се може рећи да овај период Немањиног живота Сава занемарује, тако да целу његову, како сам каже, тридесетседмогодишњу владавину, приказује сасвим сумарно на почетку дела. Он то и сам признаје, када каже: „О владавини његовој и држави не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи“.620 За разлику од Стефана, који у наслову свог Житија јасно каже да ће описати живот и деловање Св. Симеона, „који је раније био наставник и учитељ“, али и „господар и самодржац отачаства свога“, Сава у наслову свог текста каже само да он пише о Симеону ктитору манастира (Студенице) и његовом животу пред Богом и људима.621 Јасно је већ из овога зашто је Стефанов текст потпунији, зашто он подробније описује Немањину владавину. Стефан описује Немању као владаоца, док Сава 617 Свети Сава, XXIII–XXIV; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 152; ИСН, I, 334 (Д. Богдановић);. 618 Светог Симеона као борца против јереси прославља и Теодосије, в. Теодосије Хиландарац, Служба Светоме Симеону, Србљак I, Београд 1970, 140; Исти, Служба Светоме Сави, исто, 222; исти, Заједнички канон Спасу Христу, Светом Симеону и Светоме Сави, исто, 298–300; Исти, Заједнички канон Светоме Симеону и Светоме Сави на осам гласова, исто, 320, 322, 324. 619 Свети Сава, XIX, XXI–XXII. 620 „...O vlad$~ýstvä bo ègo né ispisahòmý égo po rédù à`é sl${ahòmý i vidähòmý ùmnò`énà radi slòvésþ“ Свети Сава, 154. 621 „`itiè i `iz İný svétago i bla`énago i präpodobnýnago òtýca na{égo Siméona prä`dé b$v İ{ago nastav İnika ù~itélà gospodina `é i samodr` İca òtý~ýstvià si v İsé sr İb İsk$è zém İlé i pomor İsk$è “, Стефан Првовенчани, 14; „O naslädovani svétago monastìra sego präpodobýn$mý òtýcémý na{imý i ktitoromý gospodinomý Sìméònomý i ò `itìi égo kakovo b$stý prädý bogomý ~loväk$”, Свети Сава, 148. 150 описује Симеона монаха. У таквом Савином спису сувишно је тражити детаљније вести о Немањиној владавини.622 Само на једном месту у Савином Житију може се наслутити алузија на Немањину борбу против јереси, али увијена у општа места, тамо где истиче његову улогу наставника праве вере: „Јер како овога да назовем? Владарем ли, или више учитељем? Јер утврди нас и уразуми срца свих и поведе нас како треба правоверни хришћани да држе праву веру према Богу“.623 Остаје сада само указати на однос између Стефановог Житија и Савине Службе. Да ли је Стефана податак у њој потакао да пише о Немањиној борби против јереси? То не изгледа вероватно, јер је Стефанов исказ далеко опширнији, конкретнији и потпунији, док се у Служби спомиње само на једном месту сасвим концизно, у мору других похвала Св. Симеону. Пре ће бити да су оба податка назависна један од другог. То потврђује аутентичност Стефановог казивања и његову добру обавештеност. Расправа о овом питању, ипак, не би била потпуна ако се не би узели у обзир подаци једног другог извора, који такође чува успомену на први Немањин сабор, а око чије вредности и природе такође постоје бројна неслагања у науци. У питању је чувена фреска из цркве Св. Ахилија у Ариљу, насликана у време краља Стефана Драгутина, 1295–1296. г. Она се налази у припрати цркве у оквиру циклуса фресака које илуструју васељенске саборе. Према истраживањима Д. Војводића, а на основу натписа на њима, као и иконогрфских одлика, насликане су представе Четвртог, Петог и Првог васељенског сабора, као и визије Св. Петра Александријског.624 На крају циклуса налази се управо представа коју натпис уз 622 Сава не спомиње ни мироточење из Симеоновог гроба у Хиландару, као ни чуда на истом, о којима говори Доментијан, 128–136, али о чему има и других података, в. Поповић, Под окриљем светости, 48–51. Посебно је питање где је потекло миро из гроба Св. Симеона, у Хиландару, или тек у Студеници. Познато је да и Стефан на једном месту алудира на мироточење у Хиландару, када каже како је писао Сави на Свету Гору да донесе blagoùhan İn$è moðti svétago, Стефан Првовенчани, 74, али и да исти термин користи и за Симеонов мироточиви гроб у Студеници, в. Стефан Првовенчани, 76, где стоји „...i isto~i i raka ègo miro ~õdnoè i blagoùhannoè...“. 623 „...~to bo nar(é)~ém, vl(a)d($)kú li pa~é i ù~itélà ùtvrþdi bo i vþrazùmi vþsähý srýdýca i nastavi nÿ kakopodobaétý pravovärnÿmý hr(i)stñanòmý drþ`ati pravùõ värù kþ b(og)ù. soboõ prþväé blagovärñé pokaza. potom `é i inähý nastavi...“, Свети Сава, 150. 624 Д. Војводић, Зидно сликарство у цркви Св. Ахилија у Ариљу, Београд 2005, 142–144. 151 њу идентификује као Zborý Svétagò Siméòna.625 Она у свему подражава иконографију остатка циклуса. На њој је Стефан Немања представљен у царској одећи, попут старих ромејских царева са осталих делова циклуса, док изнад њега стоји натпис Svét$ Simäòný Némanié kralý. Са његове леве и десне стране седи по један представник православне, правоверне цркве, одевени у архијерејску одежду, са по књигом у руци. У подножју налазе се две групе архијереја. Прва група, са владареве десне стране, представља групу правоверних, јер уз њих стоји натпис svétýi pravovärni. Насупрот њима стоји група означена као polovärnici. Први су у архијерејског одежди на којој су изображени крстови, имају ореоле, које такође имају владар и два архијереја поред њега, и држе књиге у рукама. Други су у обичним хаљинама, без атрибута светости, управо као и јеретици на осталим фрескама циклуса.626 Различита су тумачења ове фреске, како модерних историчара уметности тако и историчара, и тичу се управо питања поменутих полуверника. М. Кашанин први је у овој фресци видео ликовни приказ Немањиног противјеретичког сабора описаног у његовом Житију од Стефана Првовенчаног, те је водећи се за тезом Рачког у полуверцима видео богумиле.627 Насупрот њему Св. Радојчић сматра да никако то не могу бити богумили, образлажући то натписом polovärnici, који по њему у српским средњовековним изворима искључиво означава римокатолике.628 В. Ђурић сматра, међутим, ослањајући се на једну старословенску легенду о пореклу народа, да појам полуверници не мора означавати искључиво римокатолике него и хришћанске секте истока – Јаковите и Јермене.629 Са друге стране Ј. Калић и Б. Тодић прихватили су мишљење да фреска под полуверницима приказује римокатолике, премда то не доводе у директну везу са податком из Житија, те стога и не мисле да су Стефанови неименовани јеретици које је Немања прогонио римокатолици. По њима, фреска одражава стварност времена у 625 Исто, 208. 626 Исто, 144, 208, табла 30; в. и D. Vojvodić, Un regard nouveau sur la représentation du Concile de saint-Syméon-Nemanja à Arilje, Cahiers Balkaniques 31 (2000) 11–13. 627 Војводић, Ариље, 144. 628 При овој тврдњи он се позива на Душанов законик, чл. 9, где се користи термин polùvär İcìi, Св. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. 629 Р. Грујић, Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа, Гласник СНД 13 (1933) 1–3; В. Ђурић, Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне паралеле II, ЗРВИ 10 (1967) 138–139; ЛССВ, 549 (Ђ. Бубало). 152 коме је настала тј. краја XIII века, у коме се српска црква након Лионске уније из 1274. године, осетила угроженом од стране римске цркве. Фреска наглашава традицију чувања праве вере коју одржавају и древни ромејски цареви и Стефан Немања и тадашњи краљеви Милутин и Драгутин док се природа њених противника мења. Тако су аријанци из Констаниновог врмена, као и јеретици из Немањиног времена, постали римокатолици у време сликања фреске.630 Ова тумачења ипак захтевају детаљнију проверу. Што се тиче питања да су на фресци приказани римокатолици, Д. Војводић је подробном анализом утврдио да то не може бити исправно мишљење. Једноставно начин на који су они представљени не уклапа се у строге иконографске форме помоћу којих су живописани ликови римокатоличких прелата како на западу тако и на истоку. Такође односи римске цркве и српске државе били су у то време веома добри, захваљујући краљици Јелени Анжујској и династичкој политици краља Стефана Драгутина.631 Не стоји ни аргумент живе опасности од латинског прозелитизма након Лионске уније из 1274. године, коју српска црква иначе није признавала. Једноставно, у време сликања ариљског фрескописа она више није била на снази. Након смрти унионистичког цара Михаила VIII Палеолога 1282. године, његов син и наследник Андроник II свечано се одрекао уније већ прве године своје владавине.632 Што се тиче видљивих крстозначних ознака на хаљинама полуверника, који се подударају са крстовима на хаљинама јеретика приказаних на представи Првог васељенског сабора у оквиру истог циклуса, то не искључује могућност да су њихови носиоци богумили.633 Уосталом, тај иконографски детаљ не би требало узимати као значајан податак, јер по свему судећи он је ту само као допуна иконографског обрасца према осталим фрескама у циклусу. Поменута легенда о пореклу народа чини се не искључује могућност да се под полувернике разумеју и богумили. Наиме ова легенда, била она из времена 630 Калић, Државни сабори, 190–193; Б. Тодић, Представе Св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, Стефан Немања–Свети Симеон, 300–301. 631 Војводић, Ариље, 145–147; Idem, Représentation, 15-17. 632 Острогорски, Историја, 454. 633 Сада се сматра да су и они можда поштовали крст, Војводић, Ариље 146; Д. Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд 1987, 182–184. 153 цара Самуила, како сматра Р. Грујић,634 или не, народе дели на правоверне, полуверне и неверне. Правоверни су православни хршћани, неверни су муслимани, а у полуверне спадају све неправославне хришћанске заједнице. Тако се тамо међу полуверним народима, поред Аламана, Франака, Мађара, Саксонаца, Леха (Пољака), Арбанаса, Хрвата и Немаца, који су римокатолици, помињу и Индијци, Јаковити и Јермени, припадници хришћанских источњачких, са православног становишта такође јеретичких заједница.635 Према томе полуверници могу бити било који неправославни хришћани. Тако исто и богумили који су, премда дуалисти, били хришћанска секта. То што се они не помињу у легенди међу полуверним народима мора бити стога што је то легенда о пореклу народа, а богумили нису били организован политички народ, него верска групација која се ширила међу свим народима. Дакле сматрамо да не треба одбацити могућност да се под полуверницима на представи Немањиног сабора у ариљском живопису мисли на њих. На основу свега наведеног могло би се рећи да ариљска фреска представља историјски догађај какав је био сабор против јеретика у Немањино време, али по угледу на васељенске саборе византијских владара. Представа је свaкако у сагласју и у уметничком смислу са остатком живописа у цркви Св. Ахилија. Видели смо да полуверници могу бити и богумили. У сваком случају јасно је да овај живопис слави Немању као заштитника правоверја, у рангу са васељенским царевима чијим га наследником представља. Податак о оваквом Немањином деловању живописци су могли наћи у његовом житију од Стефана Првовенчаног.636 Пошто се у овом тексту не наводи име јеретика то га ни аутори живописа нису могли знати па су употребили општи појам полуверници, који уствари, могло би се рећи, представља синоним за појам јеретик. Стога фреску из ариљског живописа не бисмо смели посматрати као независан извор о Немањином сабору,637 пошто је, уз све то, још и скоро век и по млађа. Она само приказује један историјски догађај из Немањине владавине, али на начин на који, у иконографском смислу, приказује васељенске саборе. Јасно је да је циљ ктитора 634 Грујић, Легенда, 2. Иста легенда, али свакако у старијем облику, налази се и у Й. Иванов, Богомилски книги и легенди, София 1925, 268. 635 Грујић, Легенда, 1. 636 Тодић, Представе, 300; Ђурић, Историјске композиције, 140–141. 637 В. и Vojvodić, Représentation, 14. 154 и живописца био да представи васељенске саборе, па зашто онда међу њима не приказати и допринос српске светородне династије борби за праву веру, посебно пошто је податак о томе био забележен у историји, у Стефановом Житију Св. Симеона. Немањина црквена политика у условима територијалне експанзије према истоку и југу Византијско царство нагло је почело да слаби након смрти цара Манојла I Комнина 1180. г. Власт у Цариграду припала је регентству на челу са царицом Маријом, мајком престолонаследника, тада дванестогодишњег Алексија Комнина. Убрзо потом Царство се нашло на мети како унутрашњих тако и спољних непријатеља.638 Најпре је посинак и несуђени зет Манојла I, Бела III (Алексије) 1181. г. напао византијске територије и вратио своју баштину Хрватску, Далмацију и Срем у састав Угарског краљевства.639 Изгубљена су дакле важна упоришта византијске моћи на Балкану. Затим је у Цариграду дошло до крупних промена. Наместо царице-мајке, регентство је 1182. г. преузео Андроник Комнин, брат од стрица и за живота љути непријатељ цара Манојла I Комнина.640 Он је наводно штитио права цара Алексија II, те је 1183. г. постао његов савладар, а неколико месеци касније и цар након суровог убиства Алексија II. У време успона на власт Андроника I Комнина, Немањин син и животописац Стефан Првовенчани смешта почетак нагле територијалне експанзије родоначелника Немањића. Стефан наводи како је у Константиновом граду на власт дошао други цар, „љут и крвопролитник“ који „разруши мир са преподобним и Светим“.641 Дакле, према Стефану десетогодишњи мирољубиви односи са Царством прекинути су доласком на власт Андроника I Комнина. Штавише као разлог за Немањино одметање он наводи да је Андроник желео да 638 Острогорски, Историја, 370–375. 639 ИСН I, 251 (Ј. Калић). 640 Непријатељство севастократора Андроника Комнина против накадашњег пријатеља цара Манојла Комнина према Јовану Кинаму потиче још из средине XII века. Његове завереничке подухвате на Балкану у том периоду описују Ј. Кинам и Никита Хонијат, ВИИНЈ IV, 46–49, 129– 130 (Ј. Калић). 641 Стефан Првовенчани, 36. 155 покори суседне земље.642 Околности под којима су почела непријатељства између Србије и Византије ипак су биле другачије, него што их Стефан представља. Наиме, још 1182. г. под изговором да помаже својој свастици царици Марији, Бела III је напао области Београда и Браничева. У тим борбама Бели се придружио и босански бан Кулин, а када је угарска војска кренула долином Мораве ка југу 1183. г. и Стефан Немања узео је учешћа у борби против Византије.643 У Житију се описује да су српски велики жупан и угарски краљ предузели поход у дубину византијске територије све до Средца (Софије).644 Након овог похода Бела III се вратио у Угарску, док је Немања наставио самостални поход у коме је разрушио и опустошио бројне градове, које је потом са њиховом околином припојио својој држави.645 Код Стефана се набрајају следећи градови: Перник, Стоб, Земен (Землн), Велбужд (Ћустендил), Житомитски, Скопље, Лешки (Лешак), Градац, Призрен, Ниш, Сврљиг, Равно (Ћуприја) и Козли (Кожељ).646 О освајањима на том простору, према Ансберту, Стефан Немања и његов брат Страцимир обавестили су и немачког цара Фридриха Барбаросу приликом сусрета у Нишу 27. јула 1189. г. рекавши да су заједно са трећим братом Мирославом „заузели мачем и луком својим град Ниш и околину и све до Средца и сву ту земљу из потчињености Грцима за себе присвојили“.647 Хронологија Немањиног ратовања у Поморављу није најјаснија. На основу података Стефана Првовенчаног и Ансберта те борбе и освајања могу се сместити у време између 1182/1183. и 1189. г.648 642 Исто. 643 В. Ћоровић, Бан Кулин, ГНЧ 34 (1921) 30–32; С. Ћирковић, Један прилог о бану Кулину, ИЧ 9/10 (1959) 76; ИСН I, 252 (Ј. Калић). 644 Стефан Првовенчани, 38. Историчар крсташког похода цара Фридриха Барбаросе Ансберт, описујући долазак крсташа у Ниш, пише како је град лежао у рушевинама од времена кад је угарски краљ Бела ратовао против „грчког тиранина Андроника“, Historia de expeditione Friderici Imperatoris (Der sogenannte Ansbert), Quellen zur geschichte des Kreuzzuges Kaiser Friedrichs I., ed. A. Chroust, MGH SS rer. Germ. N.S. V, Berolini 1928, 29–30. В. и у Житију Јована Рилског, Български старини из Македония, 381. 645 Немања је заједно са браћом предузео поход у то време и у Приморју, где је нападао градове у Дукљи, а затим и Дубровник. О тим догађајима биће више речи у наредном поглављу. 646 Стефан Првовенчани, 38. Посебно се у западним изворима помиње град Равно када се описују пролази крсташких војски кроз Поморавље. Иако, седамдесетих година XII века Равно, тј. област данашњег Поморавља, још није било у Немањиним рукама, западни извори јасно наглашавају да су ту област насељавали Срби, А. Узелац, „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!“ - Поморавље у другој половини XII века, Стефан Немања и Топлица, Ниш 2011, 97–107. 647 MGH SS rer. Germ. N.S. V, 30. 648 Византија и Угарска склопиле су мир 1185. г. који је потврђен браком између цара Исака II и Маргарите, ћерке краља Беле III. Исте године, Византија је морала да се помири са обнављањем 156 Међутим 1190. г. у бици на Морави Византија је нанела велики пораз Стефану Немањи и присилила га да већи део територија врати.649 Само део онога што је освојио у претходној деценији остало је трајно у оквиру српске државе. О тим трајним тековинама Немањине експанзије поред Стефана Првовенчаног податке садрже и две оснивачке повеље за манастир Хиландар и Житије Св. Симеона које је саставио Стефанов брат Сава. Према повељама следеће територије тј. жупе ушле су у састав Немањине државе: Лаб са Липљаном, Дубочица, Реке, Загрлата, Левче, Белица и Лепеница.650 Житије Св. Симеона од Саве је у сагласју са повељама што се тиче простора, с тим што је детаљније у набрајању жупа.651 Међутим, Стефан у Житију даје другачију слику. Наиме, он изричито наводи да је Немања „приложио к земљи отачаства свога“ Ниш са околином, Липљан, Мораву, Врање, призренску област и оба Полога.652 Изузев Липљана, све наведене области налазе се међу онима које је Стефан Немања морао да врати Византији након битке на Морави, а које је тек сам Стефан Немањић трајно припојио српској држави.653 бугарске државе између Дунава и Балкана. Стефан Немања је окончао рат и склопио мир 27. септембра 1186. г. са Дубровником, који је до тада већ из византијских прешао у руке Нормана. Могуће је да су тада обустављене и борбе у Дукљи, будући да је град Бар разорен 1183 /1184. г., а у Немањино име се издају исправе у Котору већ 1186. г., Острогорски, Историја, 377–380; И. Божилов, Иван I Асен и Стефан Немања – Свети Симеон: Родоначелници две породице – две династије, Стефан Немања–Свети Симеон, 50–51; И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, ССА 10 (2011) 183–190. Свеобухватно смиривање ситуације на Балкану наводи на помисао да је тада могло доћи до прекида Немањиних борби против Византије на простору Поморавља. Тај мир је такође могао бити потврђен уговором о браку, како је предложио Б. Ферјанчић, који је изнео хипотезу да је брак Немањиног сина Стефана и цареве синовице Евдокије склопљен 1186/1187. г., а не 1190. г. како се у науци обично сматра, Б. Ферјанчић, Када се Евдокија удала за Стевана Немањића?, ЗФФ 8/1 (1964) 217–224; Б. Ферјанчић, Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века, Стефан Немања– Свети Симеон, 40–41. 649 ИСН Ι, 259 (Ј. Калић). 650 Хиландарска оснивачка повеља Светога Симеона и Светога Саве, Ђ. Трифуновић, В. Бјелогрлић, И. Брајовић, Осам векова, Београд 1986, 54; Стефан Првовенчани, 2; М. Благојевић, Преглед историјске географије средњевековне Србије, Зборник Историјског музеја Србије 20 (1983) 69; 651 Сава детаљније набраја жупе у Метохији: Патково, Хвосно, Подримље као и жупе на Косову: Кострц, Дршковину, Ситницу и томе прибраја и жупу Ушку, која се налазила између жупа Реке и Загрлате, Свети Сава, 148; Благојевић, Преглед историјске географије, 69; С. Мишић, Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998, 96; 652 Стефан Првовенчани, 38; Благојевић, Преглед историјске географије, 69. 653 Дакле, осим Липљана који је остао у оквиру Немањине Србије, Стефан Првовенчани помиње, као и његов отац и брат Дукљу са градовима, но у овом делу свог рада посматрам само простор Србије, а не Приморја, Мишић, Историјска географија, 96–100. 157 Дакле, као резултат бурне деценије ратовања са Византијом 1190. г. држава српског великог жупана стекла је значајно територијално проширење у правцу севроистока и југа, обухвативши простор горњег тока Велике Мораве и данашњих Косова и Метохије. Ипак, од великих градских и црквених центара припао јој је само Липљан, док су Призрен, Скопље, Врање и Ниш остали изван њених граница. Иако је неким областима краткотрајно управљао, између 1183. и 1190. г., Немања је на том простору према Стефановом сведочењу остављао значајан црквени траг. У Нишу је подигао храм посвећен Св. Пантелејмону, а у граду Скопљу храм посвећен Арханђелу Михаилу.654 Археолошка истраживања сведоче да је наведене манастире Немања само обновио,655 но ипак тај подухват говори не само о његовој политичкој власти на том простору, него и о његовој црквеној делатности која очигледно није наилазила на осуду локалних епископа, а вероватно ни самог охридског архиепископа Јована Каматира (после 1183–1216). Треба, међутим, нагласити да ни у једном од наведених случајева црква коју је Немања обновио није била саборна црква дотичне епископије, пошто из једног писма које су представници тадашње бугарске цркве упутили папи Иноћентију ΙΙΙ 1204. г. сазнајемо да је саборна црква скопске епископије била посвећена Богородици, а нишке епископије Св. Прокопију.656 У сваком случају, освајањем града Ниша, града Сврљига и града Козли,657 нишка епископија, са Нишом као епископским центром нашла се привремено скоро у целини у саставу Немањине државе, будући да је један њен део, Топлица, још од раније припадао Србији. Исто тако, након освајања Скопља и скопска епископија нашла се у саставу Немањине државе. Међутим, осим заузимања епископског центра, града Скопља, извори не спомињу Немањино освајање других градова те епархије, мада се као делови скопске могу препознати Морава и Врање, које Првовенчани прибраја освајањима његовог оца. Осим нишке и 654 Стефан Првовенчани, 42; В. Кораћ, Свети Пантелејмон у Нишу, задужбина Стефана Немање, Стефан Немања–Свети Симеон, 163–169. 655 Марковић, Православно монаштво, 22, 48–49; В. и Петковић, Преглед црквених споменика, 241, 298–299. 656 Theiner, Monumenta Slavorum I, 29; Innocentii III Romani pontificis regestorum sive epistolarum II, PL 215, 289; Снегаров, История, 90, нап. 3. 657 Није најјасније да ли је припао нишкој или видинској епископији. 158 скопске, Немањина политичка власт се протегла и на подручје призренске, липљанске, велбуждске, средачке, земенске и браничевске епископије. Како је Немања освојио Призрен у саставу његове државе нашла се и призренска епископија и то по свој прилици у целини, јер је према Житију Првовенчаног, осим самог града Призрена, као столног места епископа, освојио и град Лешки и град Градац у Пологу, односно земљу Хвосно и њене жупе, како изричито наводи Сава у очевом Житију када говори о његовим освајањима.658 Освајањем Липљана и жупа у његовом суседству, Лаба и Ситнице, и липљанска епископија се такође нашла у Немањиној држави.659 Такође, освајањем Велбужда и Стоба, делови велбуждске епископије ушли су у састав Србије, као и делови средачке епископије након освајања Средца и Перника.660 Уколико се у Земену (Землн) препозна епископија Семне,661 коју спомиње још у својој преписци охридски архиепископ Теофилакт, то би значило да се она највероватније цела нашла у оквиру српске државе. Освајање града Равни и жупа Поморавље и Загрлата у његовој околини, као и Левча и Белице, донели су Немањиној држави и део браничевске епископије, али доста мали и удаљен од њеног епископског центра на обали Дунава. Иако су у политичком погледу на Немањиној територији, све поменуте епископије биле су под непосредном јурисдикцијом Охридске архиепископије у црквеном смислу. Нема података да је Стефан Немања на било који начин нарушавао тај црквени поредак који је у својој основи био византијски. Целокупна Немањина делатност није ишла на штету Охридске архиепископије. Насупрот томе, у исто време, Охридску архиепископију снашле су неприлике са друге стране. Наиме, крајем 1185. г. у подунавској Бугарској браћа Петар и Асен подигли су устанак против византијске власти и повели свој народ у борбу за обнављање бугарске државе. Та борба је резуртирала стварањем такозваног Другог бугарског царства са центром у граду Трнову.662 Нова држава добила је и своју посебну црквену организацију. У Трнову је основана самостална архиепископија која је обухватила целокупну територију поменуте државе. На 658 У топониму Лешак сматрам да треба препознати „Лесковац“ прве Охридске повеље, Gelzer, Ungedruckte, 43; Иванов, Български старини, 554. 659 У обе Хиландарске повеље Лаб се увек доводи у непосредну територијалну везу са Липљаном, Хиландарска повеља, 54; Стефан Првовенчани, 2. 660 Град Житомитски могао се наћи у средачкој, велбуждској или земенској епископији. 661 Коматина, Појам Бугарске, 52, нап. 73. 662 Острогорски, Историја, 378–380. 159 самом почетку држава се простирала између реке Дунав и Старе планине, те је и њена црква у почетку обухватала тај простор. Он је, међутим, канонски био подељен између Цариградске патријаршије којој је припадао већи источни део и Охридске архиепископије којој је припадао мањи западни део, на коме се налазила видинска епископија. Према речима каснијег охридског архиепископа Димитрија Хоматина (1216–1235), управо је видински епископ заједно са два епископа Дрстарске митрополије Цариградске патријаршије учествовао у чину рукополагања првог архиепископа новоосноване, самосталне Трновске архиепископије, Василија.663 Како се ширила нова бугарска држава, тако се ширило и јурисдикционо подручје Трновске архиепископије. То ширење је било на рачун цариградаске и охридске цркве. Видин је дакле био први град и епископија која је отпала од Охридске архиепикопије и постала део нове бугарске цркве. До 1195. г. Бугари су успели да освоје и Средац, који је Стефан Немања морао да врати Византинцима 1190. г., па је тако и средачка епископија изузета из састава Охридске архиепископије. Даље ширење бугарске државе и самим тим цркве на простор епископија под духовном влашћу Охрида припада времену цара Калојана (1197–1207).664 Дакле, стварање бугарске државе условило је и настанак нове бугарске цркве, а њено ширење утицало је и на ширење граница Трновске архиепископије, како на рачун Цариградске патријаршије тако и Охридске архиепископије. У Србији у време Стефана Немање није био случај да стварање државе прати и стварање цркве. Разлог није тај што је велики део освојених територија Немања морао да врати Византинцима, јер и када је неке од њих трајно заузео његов наследник Стефан Немањић, то није утицало на промене у црквеној организацији. Српски владари, без обзира на своје спољнополитичке успехе, нису се усудили да наруше законити поредак црквене организације који је успоставио још цар Василије II све до оснивања Српске архиепископије 1219. г. Од тренутка када је велики део новоосвојених територија Немања морао да преда византијском цару, после битке на Морави у јесен 1190. г., стање црквене организације у оквиру српске државе у оном њеном делу који је потпадао под 663 Снегаров, История, 88–89; Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berlin – New York 2002, № 8, p. 50, № 146, p. 424. 664 Снегаров, История, 89–93. 160 Охридску архиепископију није се много изменило у односу на почетак Немањине владавине. Посебно место је и даље припадало рашкој епископији, где се уједно налазило и столно место великог жупана. Рас више није био једини епископски центар на територији Србије. То је сада био и Липљан са целом својом епископијом.665 Такође, у границама Немањине Србије, остао је део браничевске епископије (град Равни, жупе Поморавље, Загрлата), велики део призренске (земља Хвосно), део нишке (земља Топлица), док су се оне које су остале на византијској територији (скопска, средачка, велбуждска, земенска) неколико година тј. деценију доцније нашле у оквиру бугарске држве и бугарске цркве. И за време освајачких подухвата и након њих, Немања се усрдно страо да остави траг у верском животу своје земље. Речено је да је Немања био ктитор тј. да је обновио манастире у Скопљу и Нишу које је током рата освојио. Он, међутим, у том смислу није запоставио ни своју матичну територију. У жупи Ибар, у срцу српске земље, на реци чије ће име понети, Немања гради велики манастир Студеницу, са храмом посвећеним Пресветој Богородици. Стефан у Житију свога оца изградњу величанствене задужбине смешта у време после разорења Софије,666 дакле после 1183. г. Завршена је свакако до пролећа 1196. г, када се сам Немања замонашен уселио у свој манастир.667 Живопис цркве завршен је нешто касније, између септембра 1208. и августа 1209. г, што је утврђено према натпису.668 Опис подизања Студенице заузима посебно место и простор у Житијима Немањиним од Стефана Првовенчаног и Св. Саве. Стефан Првовенчани детаљно описује градњу манастира, као Немањину духовну потребу, која је свој израз нашла кроз његове дуге и усрдне молитве да се тај посао успешно и брзо заврши. 665 Да је липљанска епископија остала у целини у саставу српске државе после 1190. г. сведочи и писмо бугарских епископа папи Иноћентију III из 1204. г., у коме се међу епископима на тлу бугарске државе помињу велбуждски, скопски, призренски, нишки, али не и липљански епископ, Theiner, Monumenta Slavorum I, 29; Innocentii III epp. II, PL 215, 289; Снегаров, История, 90, нап. 3. 666 Стефан Првовенчани, 38, 42; Симеоново Житије од Саве део је Студеничког типика, те се Студеница помиње одмах на почетку Савиног излагања што онемогућује да градњу ставимо у неки хронолошки оквир, на другом месту он помиње грађење после подизања Ђурђевих Ступова, Свети Сава, 148–150; Доментијан се води за Стефном Првовенчаним па и он градњу ставља у време после рата са Византијом из 1183. г, в. Доментијан, Живот Св. Симеуна, 23–25. 667 Г. Бабић, В. Кораћ, С. Ћирковић, Студеница, Београд 1986, 12; ИСН I, 275–277 (В. Ј. Ђурић). 668 Бабић, Студеница, 13. 161 И не само то, исто место открива и разлоге због којих је Немања одлучио да подигне овај манастир. Није то била само потреба за вечним коначиштем већ, пре свега, жеља да се у манастиру који је посвећен Пресветој Богородици Добротворки он и замонаши. Стефан детаљно описује како се након великих војних успеха из 1183. г. Немања заветовао Христу како ће се „одрећи славе овог света“, и како ће подићи храм „у коме ће испунити завете своје“. Као јемац овог обећања пред Христом он узима Богородицу Добротворку.669 Судећи по овом месту, Немања је већ тада намерио да се замонаши и управо је та намера била повод да подигне манастир посвећен Богородици Добротворки. Он се, дакле, заветује Христу да ће поћи монашким путем, а Пресвету узима као јемство свог „чврстог заступства“.670 И тек по том завету, он каже да ће подићи манастир, њој посвећен, и да ће „ту испунити завете“.671 Он своје најзначајније ктиторско дело подиже не само као место вечног коначишта, или из захвалности Богородици због окончаних борби, како се у литератури сматра,672 већ пре свега као место на коме ће провести своје монашке дане, када они дођу.673 Штавише, исто ово чини се да сведочи и текст Хиландарске повеље. У њој Немања, управо након описа својих освајања, изјављује како се онда, пошто је његова „држава одасвуд стекла мир и тишину“, у њему јавила мисао о могућности да прими „анђеоски и апостолски лик“. Ова мисао сазревала је у њему „дуго времена“, и оставрила се тек „пошто се указало погодно време“,674 тј. у пролеће 1196. г, када је и највећи део студеничког манастира био завршен и спреман да прими њега као свог станара. Податак да се Стефан Немања заветује Христу у име Богородице Добротворке утолико је интересантији пошто говори о Немањиној привржености култу Богородице Добротворке која датира још из времена пре градње Студенице. 669 Стефан Првовенчани, 42. 670 „…I azý grä{ÿi porù~nicù moègo zastùplènià...“Стефан Првовенчани, 42. 671 „...pa~é `é i sýi`dù hramý pr(ä)~(i)stÿiè i pränéporo~nÿié m(a)téré tvoèè bl(a)godatél İnicé i tù výzdam tébä òbätÿ moè è`é izrékosta ùst İné moi. I na~étý zidati hram präs(vé)tiè ù Ibrù na räcä rékomäi Stùdénici …“, Стефан Првовенчани, 42. 672 Маринковић, Немањина дворска канцеларија, 133; Поповић, Гроб Светог Симеона, 157; 673 Марковић, Православно монаштво, 61. М. Живојиновић, Стефан Немања као монах Симеон, Стефан Немања–Свети Симеон, 101, примећује да је код Немање склоност као замонашењу била видљива већ током градње Студенице. Међутим, из Стефановог текста се види да је та склоност већ и пре почетка градње овог манастира постојала код Немање, и да је управо она била разлог за то. 674 Хиландарска повеља, 54; 162 То упућује на неизоставно питање о везама Стефана Немање и цариградског манастира Богородице Евергетиде (= Добротворке). Овај манастир је основан у XI веку и према њему је српска династија имала посебан однос. Претпоставља се да је Стефан Немања дошао у додир са овим манастиром под околностима које још нису довољно познате.675 Из Стефановог Житија сазнајемо да га је богато даривао,676 такође поуздано се зна и да је Св. Сава најмање три пута обилазио исти манастир приликом свог поклоничког путовања у Света места.677 О овој вези сведочи и чињеница да је манастирска црква Студенице посвећена празнику Успенија Пресвете Богородице, управо као и црква у Евергетидском манастиру.678 У Студеници се примењивао и прилагођени Евергетидски типик, који је Сава Немањић израдио 1207. г, по свом повратку у Србију.679 По узору на Евергетидски Сава је саставио нешто раније и Хиландарски типик. Међутим, како су новија истраживања показала, Студенички није прерада Хиландарског, већ је самостални превод са Евергетидског оригинала.680 Овде можемо да се подсетимо чињенице да Стефан помиње како је Немања подарио типике Св. Николи и Св. Ђорђу које је подигао давно пре Студенице. Ти типици су, како је показано, такође били инспирисани Евергетидским. Оснивачка повеља за манастир Студеницу је изгубљена,681 као и документ којим Немања препушта ктиторско право Стефану Немањићу.682 675 То је могло бити приликом његовог заробљеништва у Цариграду 1172. г. Из Стефановог текста се види да је Немања на различите начине исказивао поштовање према Богородици, Стефан Првовенчани, 42. 676 Исто. 677 В. П. К. Христу, Манастир Пресвете Богородице Евергетидске у Цариграду, Осам векова, 69. 678 Студенички типик, гл. 11: „...a svétago éi préstavlanña praz(dýni)ký, é`é svéta svétÿmý prazdýnikomý i trý`ýstvomý…“, Свети Сава, 134. 679 Свети Сава, Сабрани списи, прев. Д. Богдановић, Београд 1986, 17, 20. 680 Христу, Манастир Пресвете Богородице, 70. 681 Оснивачка повеља је свакако постојала, и на папиру и у виду натписа на зиду манастирске цркве, о чему говори Свети Сава, 150–152, „... i à`é sùt İ pisana vþ zlatopé~at İnäi povéli égo, pa~é `(é) i vþ cr(ý)k(ý)vi napisano na stänä...“; о покушају реконструкције њених одредаба в. С. Ћирковић, Студеничка повеља и студеничко властелинство, ЗФФБ 12/1 (1974) 311–319, где се одбацује и аутентичност једног позног текста из XVIII века, који се издавао за Немањину Студеничку повељу. 682 Свети Сава, 168, каже како Симеон: „...vlŠa¹dŠÿ¹cä `é s(ÿ)nù égo òstavi{ù vþ b(o)godanäi émù òblasti kþ vsämý zapovŠä¹dämý i o sémý na{émý monastiri povelä émù péði sé i podŠý¹vignùti sé na pristroénñé égo...“; исто и Стефан Првовенчани, 56, преноси Симеонове речи: „...àko`é i prä`dé pisanièm prädah İ ti vý vlŠa¹dŠÿ¹~ýstvi tvoèmý präs(vé)tÿè b(ogorodi)cé bl(a)godatélnicé ù stùdénici...“, в. и коментар, исто, 163. 163 Но, осим градитељства, Стефан Немања је био и велики дародавац и доброчинитељ многих цркава и манастира. Поред поменутог манастира Богородице Евергетиде, то су црква Гроба Господњег и црква Св. Јована Претече у Јерусалиму, црква Св. Петра и црква Св. Павла у Риму, црква Св. Николе у Барију, Св. Теодосија у Витлејему, Св. Димитрија у Солуну;683 Са тако великим бројем манастира, који су добили и своја монашка правила, монаштво је у Србији морало цветати већ у Немањино време. Јасно је и да се он бринуо и о већем напретку монаштва и богословља и чвршћем њиховом везивању за њихове византијске изворе. Срби тада још нису имали свој манастир на Светој Гори, али има података који говоре о присуству неких српских монаха или богослова у солунском саборном храму Св. Димитрија, у време норманског напада на овај град 1185. г.684 То се може довести у везу са управо наведеним податком Стефана Немањића да је и солунска базилика Св. Димитрија била међу храмовма које је Стефан Немања богато даривао. Православље у Србији доживело је, дакле, у време Стефана Немање, свој прави процват. Поред Стефана Немање велику заслугу за учвршћење православља у Србији имала је и његова жена Ана, потоња монахиња Анастасија. Њој је Немања препустио бригу о манастиру Пресвете Богородице у Топлици.685 Док је Немања својим ктиторством желео да испуни своје завете и створи дом за искушенике и монахе, те тако угоди Христу и Богородици, његов најмлаћи син Растко је „узео крст свој“ и сам приступио једној монашкој заједници на Светој Гори. Тако је и Немања, пошто је утабао стазе правој вери и обезбедио спокојство у држави, кренуо путем свог најмлађег сина, те се замонашио, истовремено са својом супругом Аном, на Благовести 25. марта 1196. г. Немања је на замонашењу добио име Симеон, а Ана – Анастасија. Као монах, проживео је неко време у Студеници, а потом отишао на Свету Гору, ујесен 1197. г, где је заједно са сином, сада монахом Савом, обновио запустели манастир Хиландар. То је био последњи драгуљ Немањиног (Симеоновог) неимарства. 683 Стефан Првовенчани, 42. 684 Ови Срби истакли су се приликом одбране града од Нормана, в. ВИИНЈ, IV, 223 (Б. Ферјанчић). 685 Стефан Првовенчани, 22; Петковић, Преглед црквених споменика, 33. 164 И Немањина браћа оставила су трага у сакралној архитектури Србије, и тако допринела да доба Немањине владавине остане златним словима уписано у историји српске хришћанске архитектуре. Страцимиру се приписује изградња манастира Богородице Градачке, крај Западне Мораве, што је данас саборна црква у Чачку, док се за Мирослава зна да је ктитор манастира Св. Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, на Лиму, о чему ће бити речи. 686 Монах Симеон На великом сабору у Расу, на Благовести 1196. г, Стефан Немања не само да се одрекао власти, већ је „учинио себе заједничарем неизреченог, и часног, светог анђелског и апостолског лика, малог и великог“.687 Постао је, дакле, монах, великосхимник по имену Симеон. Заједно са њим замонашена је и његова супруга Ана, која је постала монахиња Анастасија. После овог светог чина, који је извршио рашки епископ Калиник, двоје нових монаха је закорачило у своје монашке дане, раздвојивши се тако заувек – Анастасија је отишла у женски манастир Богородице у Расу, а Симеон у своју велику задужбину, манастир Богородице Добротворке у Студеници.688 Коначно, дакле, Стефан Немања је испунио свој давни завет, постао монах и дошао под скуте своје заштитинице Пресвете Богородице Добротворке, у дому који јој је подигао. И сада, лишен земаљске таштине, Стефан Немања је, као монах Симеон, наставио пастирску бригу за своје стадо. У Студеници је провео негде око годину и по дана, и за то време повећао број монаха у њој.689 Међутим, овај његов манастир није био предодређен и да буде његово коначно одредиште. Наиме, већ убрзо по замонашењу, писао је Симеон свом најмлађем сину, светогорском монаху Сави, о овом свом чину. Сава му је писмено одговорио и позвао га да дође код њега на Свету Гору.690 Припремајући се за полазак, Симеон је поново сазвао 686 Петковић, Преглед црквених споменика, 243; ИСН I, 261 (Ј. Калић). 687 Хиландарска повеља, 54; Свети Сава, 164. Како сведочи Хиландарска повеља, која је најстарији извор о овоме, чин замонашења извршен је пре него што је објављено препуштање престола Стефану, Хиландарска повеља, 54. 688 Свети Сава, 164–166; Стефан Првовенчани, 50–52; Живојиновић, Монах Симеон, 103–106; Иста, Историја Хиландара I (од оснивања манастира 1198. до 1335. г), Београд 1998, 46–47. 689 Живојиновић, Монах Симеон, 106–107. 690 Ова писма наводи Стефан Првовенчани, 52. 165 своје синове и властелу, поново их благословио, оставио новог игумана у Студеници, и кренуо пут Свете Горе 8. октобра 1197. г, у пратњи неких својих велможа, који су такође одлучили да се замонаше.691 У светогорски манастир Ватопед, где је као монах живео његов син Сава, и који је, као место где су долазили да као монаси живе припадници византијске аристократије, уживао известан престиж на Светој Гори,692 Симеон је стигао 2. новембра 1197. г.693 Два српска монаха, отац и син, уживали су велики углед у Ватопеду. Потом су кренули у обилазак Свете Горе, и њених најзначајнијих манастира. Већ том приликом запазили су опустели грчки манастир Хиландар и зажелели да га обнове. Зато је Сава почетком 1198. г. отишао у Цариград и добио сигилион од цара Алексија, према коме се манастир Хиландар и подручје Милеја изузима из власти прота Свете Горе и потчињава Ватопеду.694 Међутим, тада се код њих јавила жеља да тај манастир обнове и устроје као посебан, српски манастир, у коме би живели монаси из Србије који дођу на Свету Гору, слично као што су и Грузини, Бугари, Руси и остали имали своје манастире. То је било и у интересу осталих светогорских манастира који су се бринули да манастир Ватопед сувише не ојача добијањем Хиландара. Од цара је затражена нова сагласност,695 и Алексије III издао је јуна 1198. г. хрисовуљу којом се Хиландар и његова околина – Милеје, одузимају од Ватопеда предају под власт и управу српских монаха, Симеона и Саве, да у њему установе манастир за боравак монаха из Србије.696 За обнову запустелог манастира била су потребна велика материјална средства, и њих је Симеон затражио из Србије, од тадашњег владара, свог сина великог жупана Стефана, истовремено преносећи на њега и његове потомке, будуће српске владаре, ктиторска права над манастиром.697 691 Свети Сава, 166–168; Живојиновић, Монах Симеон, 107. 692М. Живојиновић, Историја Хиландара I (од оснивања манастира 1198. до 1335. г), Београд 1998, 48. 693 Свети Сава, 170; Живојиновић, Монах Симеон, 107; Иста, Историја, 51–52. 694 Царев сигилион, највероватније с почетка 1198. г. није сачуван, али се помиње у акту од пре јуна 1198. г. у коме светогорски Протат моли цара да додели Хиландар и Милеје Сави и Симеону, Actes de Chilandar I. Des origines à 1319, édd. M. Živojinović, V. Kravari, Ch. Giros, Archives de l' Athos 20, Paris 1998, № 3, као и у другој царевој хрисовуљи из јуна 1198. г., у којој излази у сусрет молби Протата и српски монаха, Actes de Chilandar I, № 4; Живојиновић, Историја, 57. 695 Actes de Chilandar I, № 3. 696 Actes de Chilandar I, № 4; Живојиновић, Историја 58–59. 697 Стефан Првовенчани, 56; Живојиновић, Монах Симеон, 107–111; Иста, Историја, 53–54, 57–65. 166 Не треба посебно наглашавати значај који је оснивање Хиландара, посвећеног Ваведењу Пресвете Богородице, имало за православље у Србији. Овај манастир тада је постао и остао кроз све векове врело духовног битисања и непосредна веза Србије са њеним изворима и узорима у византијском православљу. Материјалну основу за манастир обезбедио је Симеон поседима дарованим својом оснивачком повељом, 1198. г., који су се налазили у околини тада још увек византијског Призрена.698 Такође, приходи за манастир обезбеђени су новим царевим сигилионом из јуна 1199. г., који је Сава добио после очеве смрти када се манастиру Хиландару између осталог уступа и опустели манастир Зиг.699 Савини животописци су изричити да је Хиландар царевим сигилионом уврштен у ред царских манастира.700 Монах Симеон умро је у својој новој задужбини, Хиландару, 13. фебруара 1199. г.701 Бригу о манастиру оставио је свом сину Сави.702 И као што је Стефан наставио његово дело државника у Србији, тако је и Сава у потпуности наставио дело свога оца просветитеља, било на Светој Гори, било у Србији. Сава је организовао манастирски живот у Хиландару увођењем типика по угледу на типик манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, који ће применити и као основу за типик манастира Студенице,703 када се са Свете Горе пресели у Србију, заједно са очевим моштима, 1207. г. Ту, у Симеоновој Студеници, крај његовог гроба из кога је потекло свето миро, Сава ће написати Симеоново Житије и Службу, створити и уобличити култ Св. Симеона Мироточивог, божанског наставника и небеског покровитеља српске земље, светог родоначелника светородне династије, светог корена на коме ће почитвати православна црква и држава у Србији. 698 „....пошто испросих парике од цара у Призрену.... Тетивљу, Трње, Ретивштицу, Трновац, Хоча, и друга Хоча... и планину Богачу...“ , Хиландарска повеља, 55. Сем тога, Симеон је приложио Хиландару и бројне винограде, пчелињаке у области Хвосна, одређене приходе из Зете (кобиле и со) као и стоку и влахе њих, 170, Хиландарска повеља, 55. Касније ће се на подручју побројаних села развити Хотачка метохија, С. Ћирковић, Хиландарски метоху Зети, ХЗ 10 (1998) 145–146; М. Благојевић, Хиландарски поседи на Косову и Метохији (XII –XV века), ХЗ 12 (2008) 16–19. Живојиновић, Монах Симеон, 111; Иста, Историја, 65. 699 Actes de Chilandar I, № 5; Живојиновић, Историја, 69–71. 700 Живојиновић, Историја, 69–71. 701 Ф. Баришић, Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, ХЗ 2 (1971) 31–58. 702 Живојиновић, Монах Симеон, 111; Иста, Историја, 65–66. 703 Христу, Манастир Пресвете Богородице, 70. 167 Кратак закључак о верској политици Стефана Немање био би следећи. Немања је Србе научио како треба држати праву веру, био им је у томе учитељ и заштитник, као што је и сам био узор у монашком животу. Очистио је православље од јереси и уредио црквени и монашки живот. Након свега што је учинио за своју државу, његовим наследницима није било тешко да наставе и негују пут православља, те су и створили култ Св. Симеона Мироточивог.704 Римокатоличанство у приморским градовима између Дубровника и Бара Прилике на источној обали Јадрана знатно су се промениле шездесетих година ΧΙΙ века. Наиме, Византија је још на почетку Манојлове владавине имала спорадичне сукобе са Угарском у којима су учествовали и Срби, додуше као угарски савезници. Борбе су се додатно распламсале након смрти Гејзе ΙΙ 1162. г., када је дошло и до сукоба око престола у самој Угарској. Борба за власт у држави „Круне Св. Стефана“ водила се између Гејзиног сина Стефана III на једној страни и Гејзине браће Ладислава II и Стефана IV на другој. Цар Манојло подржао је последњу, очигледно погрешну, јер је Стефан IV поражен 1163. г. од свог синовца Стефана III. Но ипак према договору који је нови краљ склопио са византијским царем Хрватска и Далмација требало је да припадну Византији, као баштина краљевог брата Беле који одређен за будућег зета и наследника византијског цара. Међутим, како те области нису предате Византији отпочео је рат, који се завршио Манојловом победом 1167. Како се од 1165. г. и Босна налази у византијској царској титули, у литератури се с правом те године означавају као период Манојловe апсолутне доминације на источној обали Јадрана и у њеном залеђу.705 Таква ситуација одржала се све до смрти цара Манојла 1180. г. У време борби Византије и Угарске за власт над Хрватском и Далмацијом још једна важна област, Дукља, била је такође у византијским рукама. Наиме, у једном которском документу, који говори о посвећењу олтара у цркви Св. 704 О стварању култа Св. Симеона и његовом светитељском прослављању види две посебне и пажње вредне студије Д. Поповић у: Поповић, Под окриљем светости, 27–75. 705 Јиречек, Историја I, 144–146; Острогорски, Историја, 364; Ћирковић, Историја, 43; 168 Трифуна, забележено је да је настао 19. јуна 1166. г., у време папе Александра ΙΙΙ, царевања „најпобожнијег и увек победника Манојла“, „док је дука Далмације и Дукље“ био извесни кир Исанације (Isanacius) који је и присуствовао догађају.706 Документ, дакле сведочи о постојању непосредне византијске власти у Котору. Међутим, он такође сведочи и о непосредној византијској власти у Дукљи, јер је поменути Исак био дука Далмације и Дукље. Ипак, оно што издваја Дукљу у односу на друге области које је цар Манојло у то време освајао, јесте то што није познато на који начин је он њом завладао. Историја Дукље, у првих шест деценија XII века прилично је опскурна. О Дукљи после смрти краља Бодина говори мали број извора. Изузев једног печата Бодиновог сина Ђорђа и успутних података неких византијских ретора, тај период дукљанске историје описује једино Летопис попа Дукљанина, чија је изворна вредност дискутабилна. Према попу Дукљанину после смрти краља Бодина Дукљом је владао низ краљева, што из Бодинове, што из лозе његовог стрица Радослава.707 Њихове владавине махом су протицале у међусобним сукобима и у сенци утицаја Србије и Византије.708 Последњи од њих, такође Радослав носио је за разлику од својих претходника титулу кнеза. Осим што се спомиње са нижом титулом за њега у Летопису стоји да је био „љубазно примљен“ од цара Манојла када је дошао к њему, вероватно у Цариград, и да му је он „дао да влада и управља целом земљом, „како је држао и његов отац“.709 На основу овог исказа могло би се претпоставити следеће: да је Радослав, будући да је једини био кнез, за разлику од својих претходника, морао ићи код цара да потврди власт коју је наследио од оца,710 или пак да су сви пређашњи дукљански владари морали да чине исто, тј. да добију царску потврду своје власти. У сваком случају средином ΧΙΙ века домаћи владари Дукље признавали су врховну власт византијског цара. Питање је само да ли су у тај положај доспели за време кнеза Радослава, или већ 706 “... imperante piissimo et semper triumphatore Hemanuhele, duce exixtente Dalmacie atque Dioclie kyr Isanacio, qui in eadem dedicatione sua gratuita voluntate et benignitate affuit...“, CD II, 102. 707 Најпре је власт у Дукљи, према Летопису, након Бодинове смрти преузео његов брат Доброслав, кога је потом наследио Кочопар син Бодиновог стрица Радослава. Потом је на власт дошао Владимир, који је био син Бодиновог брата Владимира, а затим Бодинов син Ђорђе, затим Кочопаров синовац Грубеша, па поново Ђорђе, а онда Грубешин брат Градихна. Последњи кога Дукљанин помиње био је Градихнин син Радослав, Mošin, Ljetopis, 99–105. 708 Т. Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006) 454– 461. 709 Mošin, Ljetopis, 104. 710 Бубало, Титуле Вукана Немањића, 79. 169 за време неког од његових претходника. Цареве речи, по Дукљанину, да даје Радославу да влада у Дукљи како је владао и његов отац, могу се односити не само на владарски положај већ и на природу тог положаја као нечег што је даровано од цара, премда сам Дукљанин у поглављу о Радослављевом оцу Градихи не спомиње његову потчињеност цару.711 У прилог тези да су дукљански владари признавали врховну власт цара и пре Радослава сведочи и један кратак податак византијског песника Tеодора Продрома. Наиме, док је по Дукљанину Радослав признао власт цара Манојла, Tеодор Продром наводи како су племена Дукљана плаћала данак већ његовом оцу цару Јовану II (1118–1143).712 Да је врховна власт Византијског царства над Дукљанима у време цара Манојла била чврста говори један други податак истог писаца где се Дукљани прибрају другим народима који су били потчињени цару – Србима и Угрима.713 Kao штo се види Дукља је средином XII века била под врховном влашћу Византије, али је задржала домаће владаре. Ипак, горе наведени которски документ из 1166. г., сведочи о постојању непосредне византијске власти оличене у дукату Далмације и Дукље.714 Дакле, у неком тренутку Византија је преузела директну власт у Дукљи. Будући да је документ датиран 1166. г., с правом се може претпоставити да је до такве промене дошло управо у склопу византијско- угарских борби које су почеле 1163. г., а које су у Далмацији највећи интензитет достигле 1165/1166. г. Приступајући проблему на шта се односила синтагма дукат Далмације и Дукље, Ј. Ферлуга изнео је тезу да је реч о остатку некадашњег дуката Далмације и Хрватске и да је то био привремени назив за остатак тог дуката у време обнове угарске власти у Хрватској и северној Далмацији 1166/1167. г., те да се са његовом употребом престало након поновног византијског освајања тих области и враћањем центра дуката у Сплит.715 П. Шрајнер потврдио је својим открићем и објављивањем једног раније непознатог извора Ферлугину тезу о постојању једног јединственог византијског дуката дуж целе источне јадранске обале. Наиме, у запису који се налази у једном грчком рукописном минеју за месец 711 Mošin, Ljetopis, 103–104. 712 ВИИНЈ IV, 177, нап. 15 (Б. Ферјанчић). 713 ВИИНЈ IV, 177 (Б. Ферјанчић). 714 Живковић, Дукља између Рашке и Византије, 460–461. 715 Ферлуга, Византиска управа, 134–137; 170 април у Националној библиотеци у Паризу, забележена је смрт севаста Константина Дуке 8. априла 1179. г., али се уједно наводе и најзначајнији догађаји из његовог живота, међу којима је и то да га је цар Манојло поставио за дуку и управитеља целе Дукље, Далмације, Хрватске, Арбаније и Сплита.716 Титула, дакле, јасно потврђује постојање једног дуката, али и оспорава Ферлугину тезу да је наслов дука Далмације и Дукље био нека ad hoc појава у једној јавно–правној исправи.717 Успомена на њега сачувана је и у немањићкој Србији, где се појам Дукља и Далмација често користи као назив за једну од српских приморских области како у владарској титули, тако и у наративним изворима.718 Посебно је питање да ли је византијски цар укључивањем Дукље у оквир свог великог источнојадранског дуката имао за циљ да одузме власт домаћој династији или, што је вероватније само да оснажи византијско присуство у Дукљи у односу на ратом захваћене околне области. То се показало као сврсисходно када је 1168. г. српски велики жупан Стефан Немања „потчињавао Хрватску и присвајао власт над Котором“ како је забележио Никита Хонијат, што је заправо био Немањин напад на византијску власт у дукљанском Приморју.719 Да је домаћа династија задржала извесну улогу у Дукљи сведочи то што се њен представник Михаило помиње 1183. г. са титулом кнеза, а грађани Бара од њега очекују заштиту пред нападима Стефана Немање.720 С друге стране да је византијска власт у Дукљи била неспорна и непосредна сведоче речи Стефана Првовенчаног који каже да се Дукља „прозвала грчка област“ јер се у њој толико била укоренила византијска власт и да је његов отац приликом освајања 1182/3–1186. г. 716 P. Scheiner, Der Dux von Dalmatien und die Belagerund Anconas im Jahre 1173. Zur Italien- und Balkanpolitik Manuels I., Byzantion 41 (1971), 286–287, 296–299. Севаст Константин помиње се као византијски заповедник у Сплиту и источнојадранској обали у три документа из 1171. и 1174. г., CD II, 129–130, 138. 717 CD II, 102. 718 Стефан Првовенчани, 18, 38, 88, 110, 124; Доментијан, Живот Св. Симеуна, 23; Доментијан, 2; Теодосије Хиландарац, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, прир. Ђ. Трифуновић, Београд 1973, 3; Бубало, Tитуле Вукана Немањића, 79–88. 719 ВИИНЈ IV, 146 (Ј. Калић). Тај податак Никите Хонијата различито је тумачен у домаћој историографији, в. ВИИНЈ IV, 146, нап. 137, (Ј. Калић), али се најисправнијим чини мишљење које је изнео Ферлуга, Византиска управа, 137, нап. 96, да Хонијатове вести сведоче о томе да су се Котор и Хрватска налазили у оквиру једног византијског дуката. Немањин напад био би дакле напад на тај дукат. 720 CD II, 170; Помиње га и познати натпис требињског жупана Грда, на коме стоји да је исклесан, „...vý dni knéza véliéga míhoíla…”, Г. Томовић, Морфологија, 34; Равић, Писмо, 189. 171 у њој „истребљивао грчко име“.721 Tај систем византијске власти који је очигледно уведен средином шездесетих година XII века нарушен је тек освајањима Стефана Немања која су започела 1182/1183. г. Исти документ који нам говори о власти цара Манојла у Дукљи и његовом намеснику Исаку, о чему сам говорила горе, датиран је према овој двојици и према понтификату папе Александра III (1159–1181),722 и најбоље осликава положај источне обале Јадрана у то време – политичка власт цариградског цара, црквена власт римског папе. У име римског папе, старешина над свим епископима јужног дела јадранског Приморја и његовог залеђа у ово време био је већ неоспорно дубровачки архиепископ. Тако је овај простор у територијалној организацији римског патријархата представљао јединствену дијецезу, чији је митрополит био архиепископ Дубровника. Потврдна писма римских папа дубровачким архиепископима, из 1142, 1153, 1158. г, показују које су епископије биле под њиховом влашћу и које је територије, осим Дубровника, ова дијецеза обухватала. У питању су земље Захумље, Србија и Травунија, и градови Котор тј. Росе, Будва, Бар, Скадар, Дриваст и Пулат.723 У свакој од њих јасно се наглашава да се под Котором подразумева град Росе на источној обали Боке Которске, а не сам град Котор. То је потпуно у складу са чињеницом да је епископ Котора од почетка XI века потчињен архиепископији у Барију, у јужној Италији, што је потврђено и повељом папе Евгенија III из 1151. г.724 Дакле Котор је био једини јужнодалматински град који није припадао дијецези дубровачког архиепископа. Дубровачки архиепископи овог времена били су одани папини ''намесници'', и римска столица је штитила њихова митрополитска права над епископима њихове дијецезе, који често нису имали намеру да поштују права свог митрополита. Први такав случај када је по среди била непослушност суфрагана дубровачког архиепископа догодио се, како је показано 1153. г. Наиме, када су 721 Стефан Првовенчани, 40. 722 „...in sede apostolica residente papa Alexandro, imperante piissimo et semper triumphatore Hemanuhele“..., CD II, 102. 723 „... scilicet Zachlumie regnum, et regnum Seruilie, Tribunieque regnum, civitatem quoque Catharinensem seu Rose, atque Buduanensem Auarorum, Liciniatensem atque Scodrensem, nec non Driuastensem et Polatensem... “, CD II, 52, 70, 85. 724 Codice Barese I, 95. 172 подђакон Хенрик, папски изасланик и дубровачки архиепископ Андреја сазвали сабор, епископи Дриваста и Улциња нису се одазвали позиву. Због тога је сабор донео одлуку да се они свргну, што је затим папа Анастасије IV (1153–1154) потврдио. Тиме је Св. Столица ставила до знања да ће штитити митрополитска права дубровачког архиепископа. У изворима наредних четрнаест година нема речи о одбацивању власти дубровачког архиепископа од стране његових подручних епископа. Да је постојао склад у црквеним приликама сведочи добро познати документ од 19. јуна 1166. г. Наиме, на посвећивању три нова олтара у храму Св. Трифуна у Котору окупили су се разни епископи и свештеници. Присутни су били клирици два обреда и три архиепископије. Осим Маја који је био которски епископ и суфраган архиепископа Барија, том чину присуствовао је и Лазар епископ Арбана, тј. Кроје, тада још увек као подручни епископ Драчког митрополита, самим тим Цариградске патријаршије, дакле грчког обреда. Место на овој церемонији имали су епископи два града који су раније први ускратили послушност дубровачком архиепископу, Мартин епископ Дриваста и Јован епископ Улциња,725 а присутан је био и новоизабрани епископ Свача Петар, сви под јурисдикцијом дубровачког архиепископа. Поред наведених епископа нашли су се и опати најзначајнијих дукљанских манастира: Св. Сергија и Вакха у Скадру, Св. Спаса у Бару, Св. Михаила у Котору, Пресвете Богородице у Будви, затим опат Св. Спаса у Арбану (Кроји) и неки други. Од представника грађанске власти осим дуке Исака помињу се и которски приор Вита и арбански приор Андреја.726 Пада у очи да се не помиње присуство дубровачког архиепископа, што опет ништа не показује с обзиром да су се у Котору нашли неки његови подложни епископи.727 Да се приметити да су окупљени клирици били различитог обреда и да су су признавали различите митрополите, али их повезивала чврста византијска власт на том простору, што потврђује присуство царевог намесника Исака на свечаности.728 725 Реч је о догађају из 1153. г., и иступању дривастанског и улцињског епископа, али се не може са сигурношћу тврдити да су у питању исте личности. 726 CD II, 102. 727 Одсуство дубровачког архиепископа приметио је и Станојевић, Борба за самосталност, 59–60, али он не помињање дубровачког архиепископа правда неслагањем архиепископа са намерама византијске државне политике. 728 CD II, 102; Станојевић, Борба за самосталност, 59–60. 173 Међутим, већ наредне 1167. г. дипломатичка грађа сведочи о великим променама на подручју Дубровачке архиепископије. Четири папске исправе датиране 29. децембром 1167. откривју узроке тих промена. По среди је било то што су неки од дукљанских суфрагана дубровачког архиепископа, барски и улцињски епископ, одбацили његову власт. У писму барском и улцињском свештенству, папа Александар III позива их да не слушају своје епископе док се они не покоре архиепископу дубровачком. Из писма се види да је папу сам дубровачки архиепископ Трибун обавестио о томе да су се поменути епископи побунили против њега, те да их је он због тога екскомуницирао. Папа даље у писму наводи како је грех непокорности један од највећих грехова, због чега је наредио епископима да понизно затраже милост од дубровачког архиепископа уз признавање митрополитских права дубровачке цркве. Уколико се то не догоди папски легат ће потврдити казну екскомумикације коју је изрекао архиепископ Трибун. Док не затраже опроштај, папа налаже свештенству и народу да не указују никакву почаст епископима Улициња и Бара.729 Истом приликом папа шаље и писмо самом дубровачком архиепископу Трибуну којим потврђује сва његова митрополитска права и повластице на подручју целе дијецезе, тј. потврђује му права над земљом Захумљем, Србијом и Травунијом и над градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом и Пулатом.730 Будући да је архиепископ Трибун постављен на то место раније (1158)731 и да папа Александар III отпчео свој понтификат још 1159. г., јасно је да је издавање ове буле имало за циљ да учврсти права дубровачког поглавара у околностима новонастале побуне. У исто време папа је упутио и писмо клиру епископија које му по праву припадају, наређујући им дa се без поговора потчињавају дубровачком архиепископу. Папа се у писму обраћа епископима Пулата, Свача и Дриваста, и клирицима стонске тј. хумске, скадарске и требињске тј. травунске цркве и 729 „... Alexander episcopus servus servorum dei dilectis filiis universis clericis et laicis per Dulchinenesem et Antivarensem episcopatus constitutis... sicut ex insinuatione venerabilis fratris nostri Tribunii Ragusini archiepiscopi nuper nobis innotuit, Dulchinenesis et Antivarensis episcopi ita contra eum et ecclesiam suam corna elationis et superbie calcaneum erexerunt, et per inobedientie vitium adeo graviter deliquerunt, quod auctoritate romane ecclesie et sua ipsos excomunicationi subiecit... CD II, 109– 110. 730 CD II, 111–113; Станојевић, Борба за самосталност, 60. 731 Прва повеља упућена архиепископу Трибуну датирана је 1158. г., CD II, 84–86. 174 подсећа их да је покорност своме архиепископу највећа врлина. Папа, такође, епископе подсећа да је њих још папа Хадријан IV својим писмима обавезао да буду покорни свом архиепископу Трибуну, када је овог поставио за архиепископа дубровачког. Нажалост, писмо је у завршном делу прилично оштећено те се самим тим губи и важна историјска нит. Оно што се може прочитати, упркос лакунама у тексту јесте то да папа поменуте клирике упозорава да истарју у верности свом митрополиту, јер у супротном ће их легат кога тамо шаље казнити на одговарајући начин.732 Штавише, папа истовремено, дакле 29. децембра 1167. г. шаље и писмо Лазару епископу „Арбаније“ тј. Кроје, до тада православном поданику драчког митрополита. Папа пише да су се вратили његови посланици из тих крајева, тројица кардинала, који су га известили о томе да арбански епископ „има предлог и вољу да грчки обред, који изгледа да се од обичаја римске цркве у многоме разликује, напусти“, и да жели да се обавести о обичајима римске цркве. То папа Александар III сматра врло пожељним и прихватљивим. Стога, наређује епископу да „ако буде могао да то потпуно спроведе у дело и обред жртвовања и осталих светих тајни чврсто према римском обичају буде могао да држи“ укаже дужну покорност и поштовање Трибуну дубровачком архиепископу као свом митрополиту и да не одлаже да своју цркву њему и митрополитском праву његове цркве потчини, јер на тај начин ће он и њему поверено стадо најбоље исказати покорност папи и Св. Петру.733 Није јасно да ли је присуство Лазара на посвећењу олтара цркве Св. Трифуна у Котору, као јединог прелата цариградске цркве средином 1166. г. могло да утиче на његову одлуку да промени обред годину и по дана касније. У сваком случају овај документ представља прво сачувано сведочанство о одбацивању православног и прихватању римског обреда на простору јужног дела источне обале Јадрана. Ипак, изнела сам претпоставку да су и епископи дукљанских градова (Бара, Улциња, Дриваста, Скадара и Пулата) 732 “... Alexander episcopus servus servorum dei venerabilibus fratribus Polatinensi, Svacensi et Drivastensi episcopis, et dillectis fillis universis clericis Staniensis, Scutariensis et Tribuniensis ecclesiarum... proposuimus... ut venerabili fratri nostro Tribuno Ragusinensi archiepiscopo... debitam obedientiam et reverentiam impenderetis...“, CD II, 113–114; Станојевић, Борба за самосталност, 61. 733 “...Alexander episcopus... venerabili fratri L. episcopo de Arbania... sicut accepimus, propositum et voluntatem habes (ritum) Grecorum... in quibus potes vitare et nostris te vellis moribus informare... quatinus T(ribuno) Ragusinensi archiepiscopo, tamquam metropolitano tuo, promptam obedientiam et reverentiam impendas et ecclesiam tuam illi ecclesie sue iure metropolitico subiicere non postponas...“, CD II, 110–111; Станојевић, Борба за самосталност, 61–62. 175 средином XI века, убрзо након великог раскола, напустили оданост грчком обреду и Драчкој митрополији и сврстали се под јурисдикцију римске цркве, која их је упутила на Дубровачку архиепископију. Као могући разлог изнела сам то што је становништво дукљанских градова претежно било романско, па је у околностима насталим након великог раскола осећало већу повезаност са римском, него са грчком црквом. Век касније и Лазар епископ града Кроје, такође напушта грчки обред. Тадашње становништво Кроје чинили су свакако Романи, Грци и Словени, али су бројни били Албанци, по којима је обаласт око града и почела да се назива Арбанијом.734 Стога није извесно да је баш романски елемент био пресудан за промену црквене оријентације целе епископије. Шта год био узрок том догађају свакако изузетног историјског значаја који је представљао ширење римске цркве на једну потпуно нову земљу, ипак се из контекста у коме је папино писмо настало и његовог садржаја намеће утисак да је чак и тај догађај стављен у службу додатне папске подршке Дубровачкој архиепископији услед побуне дукљанских епископа. Из истих разлога настало је и неколико дана касније 4. јануара 1168. г, писмо папе Александра III становницима Драча римског обреда („Латинима“) да укажу поштовање дубровачком архиепископу Трибуну и да га приме као папиног легата када буде дошао код њих. Истовремено упозорава их да никакав однос не смеју имати према екскомуницираним епископима, барском и улцињском, докле год та казна буде на снази.735 Из свега овога се јасно види колико је поверење имао папа у дубровачког архиепископа. Могло би се рећи да дубровачки архиепископ не само што је обезбеђивао папи стабилне црквене прилике на подручју своје дијецезе, него је имао активну улогу и у даљем ширењу римског обреда на рачун православне вере дуж источне обале Јадрана. Када се зна да је дубровачки архиепископ био заправо најистуренији римокатoлички прелат на истоку, на самој граници са подручјем православне цркве, јасно је и зашто је папа тако одлучно штитио његова права. На основу буле коју је папа Александар III упутио новом архиепископу Барија, Рајналду, 1172. г. да би потврдио његова митроплитска права, дознаје се о спору који је Дубровачка архиепископија имала са баријском архиепископијом 734 Scheiner, Dux von Dalmatien, 299–302. Иначе, аутор читав догађај из 1166. г. смешта потпуно неосновано у Кроју, јер сматра да се црква Св. Трифуна налазила тамо, а не у Котору. 735 CD II, 118–119. 176 око припадности которске епископије. Наиме, папа је потврђујући епископије које по праву припадају Баријском архиепископу, направио већи екскурс да би објаснио због чега је, ипак, которска епископија и у овој као и у ранијим повељама из XI и XII века прибројана цркви Барија.736 Он притом наводи да је „већ раније покренуто питање о припадности епископије Котора и да је одржано суђење пред апостолском столицом“ између дубровачког архиепископа и претходног архиепископа Барија.737 Будући да је Рајналдов претходник био Јован, а време његове службе трајало је од 1151. до 1172. г., то је уједно представља и период у коме је дошло до поменутог спора. Тада су пред папом оба епископа чврсто трвдила да је которска епископија управо њихов суфраган. Међутим, спор је убрзо добио епилог сведочењем самог которског епископа који је потврдио да је њега у чин епископа рукоположио архиепископ Барија, што је било довољно да папа потврди да је которска епископија суфраган архиепископије Барија. На основу тога папа Александар III булом из 1172. потврђује право и новоизабраном архиепископу Рајналду на ту епископију. Но, и ако забрањује да било ко лиши цркву Барија тог права папа истовремено допушта могућност да дубровачки архиепископ и његови наследници поново покрену тај спор против ње, ако буду желели.738 Дубровачка црква није успела да прошири своју јурисдикцију на епископију града Котора, под њеном влашћу биле су само Росе које доследно замењују Котор у папским повељама дубровачкој цркви.739 Без обзира што су чињенице ишле у прилог баријској цркви, папа је ипак оставио могућност дубровачком архиепископу да поново покрене спор и тиме је још једном показао у то време толико пута потврђену наклоност дубровачкој цркви. Шта је, међутим, стајало иза одбацивања његове власти од стране неколико дукљанских епископа те 1167. г.? Била је то жеља барске цркве да добије митрополитска права над неколико епископија у Дукљи, тј. тежња тих епископија за одвајањем од дубровачке, мајке-цркве. Првобитно су непослушност дубровачкој цркви исказали 1153. г. епископ Дриваста и епископ Улциња, а потом 1167. епископ Бара и поново улцињски епископ. Исте године папа опомиње неке 736 Codice Barese I, 42–44, 61–63, 94–95, 99–101. 737 „... super episcopatu Chatarino ulta mare in Dalmatie maritimis constituto gravis fuit in apostolice sedis audientia iam pridem question mota...“, Codice Barese I, 99. 738 Codice Barese I, 99–100. 739 „...civitatem quoque Catharinensem seu Rose....”, CD II, 52, 70, 85, 111, 207, 226. 177 од епископа Горње Далмације да поштију права Дубровачке архиепископије.740 Низ фалсификованих папских повеља, са привилегијама упућеним барској цркви, настао је јер је барски епископ желео да се ослободи власти дубровачког архиепископа и да сам постане архиепископ и митрополит, а у томе је очигледно имао и свесрдну подршку других епископа са подручја Дукље. Те повеље датиране 1067, 1089. и 1119–1124. годином имале су за циљ да покажу права и старину барске цркве у односу на дубровачку. Њима се барском епископу редовно „од стране папе“ додељује архиепископски плашт и право на следеће земље и градове: Бар, Будву, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пулат, Србију, Босну и Травунију.741 Наравно, реч је о грубим фалсификатима јер је већина ових епископија, у време када се поменуте повеље датирају, била у саставу дубровачке цркве, Котор пак под јурисдикцијом Баријске архиепископије, а Србија под црквеном влашћу Охридске архиепископије. Током прве половине XII века дубровачком архиепископу су папским булама из 1142, 1153, 1158, 1167. г., поново потврђена јурисдикциона права над земљама Захумљем, Србијом и Травунијом и над градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом и Пулатом. Штавише, исправа из 1172. г. која сведочи о спору око Котора који је дубровачка црква имала са црквом Барија, у исто време обесмишљава тврдњу о постојању Барске архиепископије и њено правом над том епископијом. Папа је шездесетих година успео да очува митрополитска права дубровачког архиепископа и тиме обезбеди његову победу у односу на побуњенички настројене подручне епископе дукљанских градова, но она ће по свој прилици бити привремена. Већ крајем седамдесетих година XII века барски епископ Гргур трудиће се свим силама да одбаци власт дубровачког архиепископа, до те мере да је био спреман да, уколико већ не буде могао сам да постане архиепископ, призна власт архиепископа сплитског, само не дубровачког. Тако већ у писму „оцу“, сплитском архиепископу Рајнерију, из 1179. г. барски епископ Гргур пише како је из „древних списа и споменика“ дознао како је 740 CD II, 113–114. 741 Редослед набрајања и број суфрагана варирају од повеље до повеље: Rački, Documenta, 201– 202; Kehr, Papsturkunden in Rom, 148–149; Станојевић, Борба за самосталност, 157–162; Acta Albaniae I, 17, 21, 27; 178 „салонитанска црква некад држала доминат и примат целе Далмације, и да је дукљанска црква, чије је место барска црква на себе исправним саветом пренела, у митрополију себе уврстила сагласношћу речене салонитанске цркве“.742 Дакле, барска црква је наследница дукљанске цркве, која је постала архиепископија одвајањем од Сплитске архиепископије и уз њену дозволу. Но, будући да је лишена тог положаја Гргур је, како се из писма види, желео да пошаље посланике, вероватно у Сплит или пред папу, који би се залагали за права барске цркве. Пре него што је до тога дошло, посланици сплитског архиепископа Рајнерија, магистри Феро и Рајнерије, појавили су се у Бару, где су боравили ради неког посла за свог архиепископа.743 Њима је „слуга Гргур“ указао поштовање и поновио да барска црква признаје Сплитску архиепископију „за мајку и господарицу“. Ипак, на крају писма Гргур износи веома важну молбу, у име оданости архиепископији, да се за њега затражи „палијум од Римске курије“. Осим тога Гргур се узда у вечну помоћ и сардању Сплитске архиепископије, али изражава и жељу да буде папи лично представљен. 744 Ово је прво писмо у коме се помиње Гргур Задранин и из кога се јасно види његова црквена политика и њен крајњи циљ, а то је успостављање Барске архиепископије. Да је Бар још увек само епископија, сведочи то што Гргур тек треба да затражи палијум од папе до кога очигледно не може сам да допре. Он жели да то у његово име учини сплитски архиепископ. Управо због тога он ствара идеологију по којој је салонитанска тј. сплитска црква одувек била глава целе Далмације, а Дукљанска митрополија је тобоже некада давно настала њеном дозволом, али је из неког разлога изгубила тај статус. Како би осигурао сарадњу сплитског архиепископа он се обавезује да ће га увек признавати за свог старешину, а сплитску цркву за своју мајку-цркву. На тај начин он директно оспорава права себи надређеног дубровачког архиепископа. Изванредна прилика да свој план спроведе у дело био Трећи латерански сабор, 1179. г., о чијем одржавању је Гргур очигледно био обавештен, а на коме је требало да учествује и 742 „... quod Salonitana ecclesia totius Dalmatie dominatum et primatum quondam obtinuit et quod Dioclitiana ecclesia, cuius vices Antibarensis ecclesia in se recto transtulit consilio, in metropolim predicte Salonitane ecclesie consensu se ordinavit, reverentia sue matrici servata...“ CD II, 159; Станојевић, Борба за самосталност, 64. 743 CD II, 159. 744 Isto. 179 сплитски архиепископ, те је у тим околностима видео могућност да његов глас допре до папе. Последњи корак на том путу требало је да буде појављивање самог Гргура пред папом. Највероватније у исто време Гргур шаље и писмо посланицима сплитског архиепископа, магистру Феру и Рајнерију, у којем још једном понавља оданост Сплитској архиепископији, али и своју наду да ће ускоро зарад својих тежњи да се појави пред папом. Из овог писма се дознаје и да Гргур своје горепоменуто писмо архиепископу Рајнерију шаље преко свог посланика кога упућује у Сплит заједно са Фером и Рајнеријем и поверава га њиховом старању, да га не би каква невоља задесила уз пут и да би га они представили свом архиепископу.745 Гргурове намере су јасне, он жели да уз помоћ Сплитске архиепископије добије палијум од папе и тиме уздигне своју епископију на ранг архиепископије. Цео његов план за тај чин представљен је у писму сплитском архиепископу Рајнерију. Наклоност Сплитске архиепископије осигурао је свакако тврдњом да је Дукљанска тј. њена наследница Барска архиепископија, настала одвајањем од Сплитске цркве. Време када се то догодило епископ Гргур у писму не спомиње, као ни време када је она изгубила тај ранг, што се засигурно догодило будући да тражи палијум, само се у редовима писма може прочитати да је Барска архиепископија „одавно лишена своје племенитости“.746 У вези са Гргуровом идеологијом неопходно је осврнути се и на податке које о црквеним приликама доноси Летопис попа Дукљанина, будући да се ауторство тог списа неретко приписује Гргуру барском, тј. у његовој личности се препознаје загонетно свештено лице „поп Дукљанин“.747 Неоспорно је да је аутор свештено лице и да је спис писан тендецизно, јер се ни једном речју не спомиње 745 CD II, 163. 746 CD II, 159. 747 Из уводних реченица списа које гласе: „Rogatus a vobis dilectis in Christo fratribus ac venerabilis sacerdotibus sancte sedis arhchiepiscopatus Dioclitanae ecclesiae, nec non et pluribus senioribus qui non solum in audiendo seu legend, sed etiam in exercendo bella ut iuvenum moris est delectantur ut Liberum Gothorum….”, историографи су изводили закључак да је састављач списа свештено лице из Дукље, највероватније из самог Бара, Шишић, Летопис попа Дукљанина, 82–113; Mošin, Ljetopis, 18–35; Јиречек, Историја I, 130–131. С друге стране неки научници ауторство приписују Гргуру Барском, Peričić, Sclavorum regnum, 190–214. Новија истраживања доводе у питање датирање настанка Летописа попа Дукљанина у другу половину XII века. Тако Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд 2009, 339–378, сматра да је спис настао између 1295. и 1301. г., док S. Bujan, La Chronique du prêtre de Dioclée. Un faux document historique, REB 66 (2008) 5–38, држи да је спис фалсификат који је начинио Мавро Орбин. 180 Дубровачка архиепископија, премда се град Дубровник често спомиње. Ипак да ли је та личност био Гргур барски? Аргументи којима се доказује да је баш он био аутор Барског родослова нису убедљиви. Полази се од претпоставке да је 1167. г. екскомунициран барски епископ, и да је укинута Барска архиепископија, те да је на његово место морао доћи неки странац, а то је управо по жељи сплитског архиепископа Герарда (1167–1175) био Гргур Задранин.748 Одмах треба указати да се ниједним актом из 1167. г., што се види из њиховог текста, не екскомуницира „барски архиепископ“, нити да се њима укида Барска архиепископија, него се кажњава барски епископ.749 Ипак, пошто је Гргур личност која је живела у XII веку логично би било да он као аутор списа изложи значајне догађаје из црквене историје „Барске архиепископије“, из XI и XII века. Ти догађаји су, према присталицама тезе о постојању Барске архиепископије, помињање була из 1067. и 1089. г. којима папа Александар II односно Климент III „потврђује архиепископска права барској цркви“, и она папе Каликста II (1119–1124) „о поновној потврди Барске архиепископије“, а чије се изостављање правда спомињањем архиепископа Петра из Бодиновог времена као „човека добре успомене“.750 Јасно је зашто у Летопису нема помена ових була које би биле врло значајне за састављача овог списа чија је тендеција прослављање дукљанске цркве, ко год он био. Наравно, зато што су оне фалсификати познијег времена. Ипак, њихово изостављање, као и прећуткивање настанка Задарске архиепископије 1154. г. нису једини разлози због којих се ауторство Гргура Барског доводи у питање. На првом месту ту је разлика у црквеној идеологији која је изложена у Летопису попа Дукљанина, у односу на ону коју у својим писмима отворено заступа Гргур Барски. Наиме, према деветом поглављу Летописа током IX века, за време владавине тобожњег краља Светопелека извршено је покрштавање Јужних Словена и након тога одржан је сабор на пољу Далми751 који је трајао дванаест дана, од којих је чак осам било посвећено расправи о закону 748 Peričić, Sclavorum regnum, 214. 749 CD II, 109–114; Peričić, Sclavorum regnum,193. 750 Mošin, Ljetopis, 96. 751 У литератури се топос „planitie Dalmae“ најчешће поистовећује са Дувањским пољем, али има и мишљења да је у питању Омиш, Mošin, Ljetopis, 51, нап. 54. Т. Живковић, О такозваном Дувањском сабору, Зборник за историју БиХ 4 (2004) 45–66, сматра да је Далма место у близини Сплита. 181 Божјем, Светом Писму и црквеном уређењу.752 Након што је Светопелек посвећен за краља издао је заповест „да се посвете архиепископи један у Салони, а други у Дукљи“. Првог је учинио митрополитом Доње Далмације и подредио му следеће градове: Сплит, Трогир, Скрадин, Задар, Нин, Раб, Осор, Крк и Дубровник. Другог је учинио митрополитом Горње Далмације „по старом праву“ и подредио му следеће градове и области: Бар, Будву, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пулат, Србију, Босну, Травунију и Захумље.753 Према писцу Летописа у време краља Светопелека, након што је извршено покрштавање Јужних Словена, истовремено су створене две архиепископије Салонитанско-сплитска и Дукљанско-барска. Прва је добила јурисдикцију над Хрватском и градовима и острвима северне Далмације, а друга над дукљанским градовима и српским земљама у залеђу. Епископија града Дубровника припала је сплитској цркви и представљала је њену граничну тачку са барском црквом. Насупрот томе, Гргур Барски у писмима из 1179. г. наводи како је дукљанска црква, чија је барска црква наследница постала митрополија одвајањем од салонитске тј. сплитске цркве, која је првобитно била једина митрополија надлежна за читаву Далмацију, али да је и након издвајања из ње и даље признавала примат сплитске цркве. Идеологија изложена у писмима полазна је тачка Гргуровог деловања, и очигледно је да је она различита од оне која је изложена у Летопису од стране непознатог аутора, који засигурно није био Гргур Барски. Штавише ауторство се не може приписати нити било коме из епископовог окружења, јер би се тешко могло објаснити одступање од Гргурове идеологије. Са Гргуровом идеологијом у основи се подудара она коју нешто касније у свом делу излаже сплитски историчар Тома Архиђакон. Према приповедању Томе Архиђакона, које је већ у претходном делу анализирано и означено као легендарно, Барска архиепископија настала је управо одвајањем од Сплитске и уз њену дозволу. Тома тај догађај смешта у одређен хронолошки оквир у време сплитског архиепископа Дабрала (1030–1050), a новостворена архиепископија обухватала је четири дукљанска града: Бар, Улцињ, Котор и Свач.754 Гргур са друге стране, у својим писмима, не прецизира када се Дукљанска архиепископија 752 Mošin, Ljetopis, 52. 753 Isto, 53–54. 754Thomae archidiaconi Historia, 64–66. 182 одвојила од Сплитске, нити се из њих може разазнати, што је такође важно, коју би територију она тада обухватала, а на коју он сада претендује. Гргур легитимитет Барској архиепископији обезбеђује позивањем на права некадашње Дукљанске митрополије. Црквену организацију источне обале Јадрана, какву описује Гргур, у којој постоје само две митрополије Салонитанска и Дукљанска могуће је препознати једино у римском времену, тј. периоду пре доласка Словена и разарања Салоне и Дукље почетком VII века. Ипак, тадашња Дукљанска митрополија није била подређена Салонитаској, нити је настала одвајањем од ње. Гргур, очигледно, утемељење за своје претензије проналази у древној Дукљанској митрополији, али тезу о њеној потчињености Салонитанској цркви користи како би добио подршку сплитског архиепископа у намери да обезбеди палијум, тј. архиепископски ранг за барску цркву. Гргур је, дакле, био први који је изнео тезу да је барска црква наследница древне дукљанске цркве. Та теза ће постати неприкосновена међу његовим наследницима у наредним деценијама, као и тврдња да су у стара времена само две митрополије постојале у Далмацији – Салонитанска и Дукљанска. Важно је истаћи да он утемељење за своје претензије проналази у Дукљанској митрополији из давног, римског времена, а не у тобожњим актима папа Александра II, Климента III и Каликста II о успостављању дукљанско-барске цркве. То сасвим недвосмислено сведочи да у XI и XII веку до његовог времена није постојала никаква Дукљанска или Барска архиепископија. Премда није извесно да ли је управо Гргур био онај барски епископ који се заједно за улцињским епископом 1167. године побунио против дубровачког архиепископа и због тога од њега и папе био екскомунициран, ипак се може рећи да је он нашао начин да обједини и искористи већ одраније присутно и испољавано незадовољство дукљанских градова црквеном управом Дубровачке архиепископије, и да њиховој тежњи за самосталношћу и посебној митрополитској организацији да историјско упориште и легитимитет. Тим чином је и своју, барску столицу претворио у неприкосновени центар покрета за црквену самосталност дукљанских градова. Може се, дакле, закључити да управо са њим почиње црквени спор Дубровника и Бара, који ће обележити крај XII и прву половину XIII века. 183 Није познато да ли се Рајнерије сплитски архиепископ заложио за права барске цркве пред папом, за шта је био замољен од стране епископа Гргура. Прилику за то имао је на Латеранском сабору, који је одржан у марту 1179. г. , а на коме је он заиста присуствовао, јер се његово име налази међу потписима осталих учесника.755 Међутим, саборска акта ни на који начин не спомињу барску цркву, нити је забележено да је сплитски архиепископ Рајнерије покренуо то питање. Саборским седницама присуствовала је и једна изузетна личност те епохе – Виљем архиепископ Тира, у тадашњем Јерусалимском краљевству. Овај црквени велкодостојник, дипломата и ерудита, оставио је иза себе обимно дело Историја о делима у прекоморским пределима препуно података не само за историју крсташких држава у Светој земљи него и за прилике широм Европе у XII веку. Тако се у његовом делу налази занимљив податак да „ Далмација има четири митрополије: Задар, Салону, која се другим именом зове Сплит, Бар и Дубровник“.756 Дакле, Виљем у време када пише своје дело, између 1170. и 1184. г., зна за четири митрополије на источној обали Јадрана. Поред старих Дубровника и Сплита позната му је и Задарска архиепископија скоријег постања из 1154. г. Он је, међутим, и први писац који овим трима митрополијама прибраја и Барску архиепископију. Није јасно на којим подацима Виљем Тирски заснива такву тврдњу. Није у питању сећање на некадашњу древну Дукљанску митрополију, јер он на поменутом месту изричито говори о Барској архиепископији, и не доводи Бар у везу са древном Дукљом као што то чини у случају Салоне и Сплита, али није у питању, као што је показано, ни некакав документ који би потврдио постојање Барске архиепископије. Стога је, он по свој прилици заснива на вестима о барској епископији и њеним претензијама, које су у време када он пише своју Историју између 1170. и 1184. г. очигледно биле добро познате. Наравно, у питању је време Гргура Барског и његовог агитовања. Виљем Тирски је био врло добро обавештен човек, који је доста путовао па је посећивао 755 “... Renerius spaletensis archiepiscopus...., Mansi, XXII, Venetiis 1778, 216, 464. Међу учесницима Латеранског сабора помињу се још поред сплитског архиепископа и двојица његових суфрагана, Матеј Нински и Михаило Скрадински, као и двојица суфрагана задарског архиепископа, loc. cit. Интерсесантно је да међу три стотине два епископа из латинске Европе присутних на сабору није било представника Дубровачке архиепископије, Mansi, XXII, 213–217, 239–240, 457–468. 756 “...Dalmatia...quatuor habens metropoles: Jazaram, Salonam quae alio nomine dicitur Spaletum, Antibarim et Ragusam...“ Willermi Tyrensis Historia, 97; Јиречек, Романи, 52. 184 балканске крајеве баш тих шездесетих и седамдесетих година XII века.757 Да ли је Гргурова делатност по питању успостављања Барске архиепископије била толико снажна да је на савременике остављала утисак готове чињенице? Чини се да је Гргурова делатност била ограничена само на дукљанске градове, који су Гргуровим тежњама, зарад својх интереса пружали свесрдну подршку. С друге стране нема података колико су остали српски предели под Дубровачком архиепископијом били у сфери Гргурове црквене политике. Травунија и Захумље имали су посебан положај у односу на Дукљу и у црквеном и у политичком погледу. У литератури се сматра да је у овим двема областима средином XII века власт држао Деса, потоњи српски велики жупан, што се заснива искључиво на подацима из Летописа попа Дукљанина и на тзв. Локрумским повељама.758 Након стварања темата у Дукљи и Далмацији шездесетих година XII века, нема података да су Захумље и Травунија улазиле у његов састав. На познатом надгробном натпису требињског жупана Грда стоји да је умро „у време великог кнеза Михаила“,759 што сведочи о власти овог припадника дукљанске династије над Травунијом. Узима се да је у то време, шездесетих година XII века, власт у Захумљу већ припадала кнезу Мирославу, брату Стефана Немање и да ју је он добио на управу исто када и Стефан Немања источне делове Србије.760 Када је у питању црква, у једном папском акту из 1167. г. папа упућује молбу клиру епископија Стона (Захумља) и Травуније да искажу покорност дубровачком архиепископу, али не спомиње евентуалну нелојалност поменутом архиепископу што је био случај када се обраћа епископима дукљанских 757 Он сам бележи да се 1168. г. као изасланик јерусалимског краља сусрео у Битољу са царем Манојлом који се враћао из похода против Срба. Такође, 1179. г, након сабора у Латерану папа Александар III послао га је као свог изасланика своме цару, Willermi Tyrensis Historia, 946–947, 1066. 758 CD II, 68–70; Mošin, Ljetopis, 104; Шишић, Летопис попа Дукљанина, 242–255; М. Динић, Повеље кнеза Десе о Мљету, Прилози за КЈИФ 28 (1962) 5–16; Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997) 55–58 . 759 Томовић, Морфолигија, 34. Личност жупана Грда се најчешће поистовећује са жупаном Грдешом, који је био одважан ратник великог жупана Уроша II и који се борио у бици на Тари 1150. г. Такође, на основу те претпоставке се изводи да је Травунија имала чврсте везе са Србијом, В.Ћоровић, Један српски натпис из XII вијека, ГЗМ 23 (1911) 549–551; Ђ. Сп. Радојичић, Кинамов Γουρδέσης, ЗРВИ 8/1 (1964) 255–259. 760 ИСН I, 261 (С. Ћирковић); Благојевић, Српске удеоне кнежевине, 58. 185 градова.761 Захумље и Травунија дакле не представљају у то време предмет тежње како Гргура Барског тако ни византијских власти. Стога, ни Дубровачкој архиепископији, а ни домаћим кнежевима није било тешко да остваре чвршћу и непосреднију власт у тим пределима. Управо те околности дале су домаћим српским кнежевима одлучујућу улогу у обликовању црквених прилика на том подручју. Први сигурни подаци који сведоче о власти кнеза Мирослава у Захумљу тичу се управо црквених послова. Наиме, два папска писма из 1181. г. откривају две битне ствари у вези са његовом црквеном политиком. Прво писмо папе Aлександра III од 6. јула 1181. г. упућено је угарском краљу Бели III. У њему папа позива угарског краља да се у случају потребе постара својом краљевском силом да сплитској цркви врати новац који је припадао почившем сплитском архиепископу Рајнерију и да дозволи да се посвећују „она места у којима се зна да су некада биле катедралне столице.762 Друго писмо папа упућује непосредно Мирославу 7. јула 1181. г. У њему папа кори Мирослава да нема поштовања ни према цркви ни према творцу јер није жело да прими његовог легата нити његова писма у којима га је позивао да врати новац који је припадао сплитском архиепископу. Такође му замера, као што наводи у писму угарском краљу, то што не дозвољава да се посвете „она места у којима се зна да су некада биле катедралне столице“, због чега га је његов изасланик подђакон Теобалд екскомуницирао. Стога га позива да омогући посвећивања цркава Божјих и црквених људи како не би довео у опасност своју душу.763 Како се десило да је кнез Мирослав сасвим свесно дошао у сукоб са сплитском црквом, који му је донео проблеме и пред самом Апостолском столицом? Наиме, према Томи Архиђакону, сплитски архиепископ Рајнерије, убијен је у августу 1180. г., од стране припадника племена Качића у Пољицама, приликом покушаја да одреди границе имања сплитске цркве на њиховој 761 CD II, 113–114. 762 „...quod loca illa, in quibus cathedrales sedes olim fuisse noscuntur, ordinari libere non permitas...“, CD II, 175. 763 CD II, 176. Колико је папа био огорчен Мирослављевим поступцима сведочи и то што Александар III том приликом одступа од устаљеног ословљавања хришћанских верника са „dilecto filio“, и поздрава „salutem et apostolicam benedictionem“, а како је приметила и Ј. Нералић, која је имала увид у сам документ у Ватикану, акт има и обичну врпцу од конопље, наместо свилене, а разлог за такву форму акта види у томе што је Мирослав изопштен од стране папе, J. Neralić, Srednjovjekovna Bosna u diplomatičkim spisima Rimske kurije, Fenomen „krstjani“ u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, prir. F. Šanjek, Sarajevo–Zagreb 2005, 373–374. 186 територији у гори Мосор, источно од Сплита. Архиепископ се тамо нашао јер је дознао да су одређене црквене поседе тамо присвојили извесни Словени.764 Дакле, Качићи су убили свог архиепископа јер нису хтели да плаћају цркви данак са своје земље, али остаје питање откуда се новац сплитске цркве нашао у рукама кнеза Мирослава?765 Зна се да је Хумска земља, чији је епископ столовао у Стону, спадала у надлежност Дубровачке архиепископије. Новац који је Мирослав узурпирао могао је долазити само са територија којима је он загосподарио ван Хумске земље, а на простору Сплитске архиепископије. Да ли ово значи да је и Мирослав предузимао одређене освајачке акције према Далмацији и Хрватској око 1180. г? Остаје и питање да ли се код Томе Архиђакона под Словенима који су заузели архиепископску земљу на гори Мосор мисли само на Качиће, као и то да ли су постојале одређене везе у деловању Качића и самог Мирослава. Чињеница остаје да Качићи нису хтели да плаћају дажбине сплитској цркви са земље коју су сматрали својом, као и то да су се одређене дажбине на које је она имала право на неки начин нашле у Мирослављевим рукама. Друга ствар због којих у писмима папа прекорава Мирослава је можда још значајнија. Наиме, из писама се види да Мирослав није дозвољавао да се посвете она места за које се зна да су некада биле катедралне столице (cathedrales sedes). Није јасно да ли се под тим термином мисли на епископије, како је сматрао А. Соловјев.766 Уколико је то случај онда се папина брига најпре односила на Хумску земљу, тј. стонску епископију у њој, која је била саставни део Дубровачке архиепископије, јер је мало вероватно да је Мирослав успео да освоји неки епископски град потчињен Сплитској архиепископији. У Дубровнику је у каснијим временима забележена традиција да је Мирослав протерао стонског епископа Доната и да није дао да се посвети други.767 Савремених потврда за ово нема, постоје тек писма папе Мартина IV и Хонорија IV из 1284. и 1286. г, која говоре да је столица стонског епископа већ толико времена упражњена да је право именовања новог епископа прешло са надлежне Дубровачке на саму римску 764 Thomae archidiaconi Historia, 124–126. 765 Solovjev, Svedočanstva, 71, сматра да је Мирослав свакако на неки начин био умешан у овај сукоб. 766 Solovjev, Svedočanstva, 71. 767 Chronica Ragusina, 66. 187 столицу.768 Из истих писма сазнаје се и да је иста судбина задесила и требињску епископију. Будући да су наведена писма знатно познији извори не може се рећи да ли овакво стање у тим епископијама било последица Мирослављеве политике. Немањина акција у Приморју Почетак осамдесетих година XII века означиће период великих промена на подручју Дукље. Те промене биле су последица исте оне освајачке политике Стефана Немање која је донела Србији територијална проширења на истоку. Најпотпуније вести о дешавањима у Дукљи и Немањиној политици у Приморју налазе се у Житију Св. Симеона од Стефана Првовенчаног. Стефан наводи како је у својој борби против Грка, тј. Византије, Стефан Немања, поред градова на источној страни, заузео и „Диоклитију и Далмацију, отачаство и рожденије своје, истовују дедину своју“, коју је „силом држао грчки народ“, и њене градове разорио и опустошио, међу њима: Дањ, Сард, Дриваст, Росаф-Скадар, Свач, Улцињ, Бар. Једино је оставио Котор, и у њему наместио свој двор.769 Стефан не даје прецизне хронолошке податке о тим збивањима. У Житију он те догађаје смешта након преузимања власти у Цариграду од стране Андроника Комнина, што значи 1182. или 1183. г., 770 и не доводи их у непосредну везу са Немањиним ратовањем у Поморављу. У сваком случају сигурно је да 1181. г. још увек нема трага о Немањиној власти на том простору, јер уговор који је у Котору склопљен 20. септембра те године између Котора и Дубровника, не спомиње присуство власти српског великог жупана.771 Ипак, већ у јануару 1186. г. Немањини представници су заједно са локалним великашима вршили власт у Котору, што 768 „...Lecta coram nobis tua petitio continebat..., quod Tribuniensis et Stagniensis ecclesie cathedrales tue provincie metropolitico tibi iure subiecte tanto tempore pastoribus iam vacarunt, quod earum provisio est ad sedem apostolicam secundum generalis statuta concilii legitime devoluta...“, A. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustantia I, Romae 1863, 100, 103. Наведено писмо Хонорија IV из 1286, T. Smičiklas, CD III, 142–143, погрешно приписује Хонорију III и датира га у 1216. г. Ова заблуда довела је до тога да су многи научници то писмо користили као извор за прилике из времена Хонорија III, Solovjev, Svedočanstva, 71–72; V. B. Lupis, Pregled povjesti stonske biskupije od osnutka do 1541. godine, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 205. 769 Стефан Првовенчани, 38-40. 770 Није јасно да ли Стефан под „преузимањем власти Андроника“ Комнина подразумева тренутак када је постао регент малолетног Алексија II, маја 1182. г., или сам чин његовог крунисања за цара септембра 1183. године, Острогорски, Историја, 371; Равић, Писмо, 184, 189. 771 CD II, 179. 188 сведочи да је до тада највећим делом успостављена власт српског великог жупана у Приморју.772 Међутим, могу се пронаћи назнаке да је Немањино деловање против Грка у Дукљи почело скоро у исто време када се придружио угарском краљу у борбама против Византије. То омогућује писмо добро нам познатог барског епископа Гргура упућено сплитском канонику Гвалтерију, а за које је утврђено да је настало 1183. или 1184.773 Барски епископ Гргур, пише сплитском канонику и папином легату, магистру Гвалтерију и жали се на то како његов његов град трпи притиске од великог жупана, Стефана Немање.774 Гргур, такође, наводи да је Немања још „претходне године“, дакле 1182. или 1183. г., наметнуо грађанима Бара данак у износу од 800 перепера. Пошто грађани Бара тај данак нису могли да плате јер су њихова поља поново опљачкана од стране Немање он га сада силом наплаћује.775 Гргур пише канонику Гвалтерију како се у таквим околностима „у којима сви трпе и болују“ не узда ни у помоћ дукљанског кнеза Михаила, који се бринуо за добробит барске цркве, јер су и њега „притискали ујаци“,776 под којима подразумева Стефана Немању и његову браћу. Осим што представља једини савремени извор који описује нападе на град Бар у оквиру Немањиних освајања у Приморју, писмо је значјно и због тога што доноси врло важне податке за црквену историју Дукље, јер на основу њега могуће пратити даље деловање Гргура Барског. Најпре треба разјаснити зашто се Гргур обраћа сплитском канонику, магистру Гвалтерију, а не као раније сплитском архиепископу. То је због тога, што је у то време, дакле 1183/1184. г. сплитска архиепископска столица била упражњена након смрти архиепископа Рајнерија 1180. г., па је управљање црквом до избора новог архиепископа прешло на каптол 772 „...anno 1186, mense ianuario, tempore domini nostri Nemanne iupani Rasse...“, CD II, 198–199. 773 CD II, 170; Равић, Писмо, 183–190. 774 „Magistro Gualterio inclito Spalati canonico et sancte romane ecclesie legato...“ велика невоља која је наишла на наш град од великог жупана... („...itaque magna controversia superveniente civitati nostre a magno iupano factum...“), CD II, 170. 775 „...Itaque magna controversia superveniente civitati nostre a magno iupano factum... Octingentos namque perperos, quos in preterito anno coacti sibi dari promisimus, nunc cum violentia exigit, et quia quia persolvendi facultas non adest, agrorum nostrorum red(d)itibus amissis...“ CD II, 170; I. Kukuljević, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Slavonije I Dalmacije II , Zagreb 1875, 115; ИЦГ I, 409 (Ј. Ковачевић). 776 „...ab avunculis molestatus...“, Kukuljević, Diplomatički zbornik II, 115. Овај ред је изостављен у Смичикласовом издању, CD II, 170. 189 каноника, чије је Гвалтерије био водећи члан.777 Због тога се и њему обраћа као „понизни слуга дукљанске и барске цркве“. Из писма се види да је оно део дуже преписке између Гргура и Гвалтерија, јер се у њему помињу Гвалтеријевa писма која је Гргур примио („dignitatis vestrae litterаs, quas nobis direxistis“) као и Гргурово претходно обраћање сплитској цркви за помоћ поводом новонастале ситуације („quod vobiscum locuti fuimus“). Гргур се овим писмом обраћа за помоћ сплитској цркви, при том он понавља свој став о примату сплитске цркве наводећи да барска црква и он на њеном челу „не заборављају да је сплитска црква, имала примат у целој провинцији Далмацији и да је била матица наше цркве“ при том наглашавајући да са њом није дошло „ни до каквог размимоилажења“.778 На крају писма Гргур, након што је изложио какве су недаће задесиле Бар, још једном истиче да не сумња у помоћ и савет сплитске цркве.779 Дакле, јасно је да Гргур не одуступа од своје раније формулисане идеологије ни у промењеним политичким оклоностима. Он и даље признаје за своју мајку-цркву Сплитску архиепископију и одриче права свог надређеног, дубровачког митрополита.780 Такође, види се и да барска црква има подршку дукљанског кнеза Михаила, иако, као што је напоменуто, он није могао да је заштити, али и, како Гргур наводи, да је она стекла наклоност сплитског кнеза и племића посредством сплитске цркве.781 Из података које доноси Стефан Првовенчани и наведено писмо Гргура Барског, видљиво је следеће: Немањин рат против Грка у дукљанским градовима од 1182/1183. г. до 1186. г., имао је и своје логичне последице по становнике ових градова. На примеру Бара видимо да су они били подвргнути наметима и да су њихови усеви страдали услед ратних дејстава. Међутим, нема података да је Немањино деловање у Дукљи било уперено директно против римокатоличке цркве, тј. против епископија дукљанских градова. Он је нападао пре свега градове, и оне који су у њима владали – Грке, као и представнике локалне власти, попут кнеза Михаила. Немања се бори против Грка, својих православних једноверника, тако да заиста није имао разлога да напада и локалну римокатоличку заједницу на 777 Равић, Писмо, 186–189. 778 CD II, 170. 779 Isto. 780 Што је покушавао већ и 1178–1179. г, в. CD II, 159. 781 CD II, 170. 190 верској основи. Барска црква трпела је од Немањиних напада само онолико колико је могла трпети као истакнути део локалних структура града Бара. Јасно је, према томе, да Стефан Немања у почетној фази своје експанзије на простору Дукље, приликом борбе против власти својих једноверника, православних Грка, није имао намеру да прогони њихове римокатоличке поданике. То потврђују речи из Стефановог Житија: „ а људе своје који су у њима (тј. градовима) неповређене сачува, да служе држави његовој са стархом и са уреченим делом од Светога“.782 У градовима које је он разорио да у њима „истреби име грчко“,783 страдала је, само услед ратних збивања, локална, стицајем прилика римокатоличка црква, и сасвим је нормално да ако је нпр. град славни Бар разорен, последице тога претрпи и његова црква због чега Гргур тражи помоћ. У земљи у којој се родио, а у којој пре много деценија није могао да буде крштен по православном обреду, јер у њој тада, као и сада, није било православних свештеника,784 Немања није спроводио изразито православну политику и није уводио православну црквену организацију. Немањино ратовање у Приморју није било уперено само против градова у Дукљи. Наиме, Стефан Немања је у сарадњи са својом браћом Мирославом и Страцимиром нападао и град Дубровник и његову непосредну околину. Опис тог рата пружају дела познијих дубровачких писаца. По њима је већ 1184. г. Мирослав водио поморску битку у којој је победу однела дубровачка флота, а истовремено била поражена и флота кнеза Страцимира.785 Следеће године борбе су настављене на копну опет безуспешно по српску страну. У таквим оклоностима, дакле 1185. г. Дубровник је признао врховну власт сицилијанског краља Виљема II (1166–1189) из норманске династије Отвил.786 Како нису успели да заузму град, Немања и браћа окончали су непријатељства. Након тога потписан је уговор између града Дубровника са једне, и великог жупана Немање и његове браће Страцимира и Мирослава, са друге стране, 27. септембра 1186. г, у 782 Стефан Првовенчани, 40. 783 Стефан Првовенчани, 40. 784 Стефан Првовенчани, 18. 785 ИСН I, 253–254 (Ј. Калић); М. Орбин, Краљевство Словена, прир. С. Ћирковић, Зрењанин 2006, 18–19 и коментари 302–304; Annales Ragusini, 218–219; Chronica Ragusina, 60. 786 ИСН I, 254 (Ј. Калић); Нормани 1185. г. освајају Драч и Солун и нека Јонска острва, Острогорски, Историја, 375. 191 Дубровнику. Уговор је разрешио све „спорове који су у прошло време бивали између Дубровчана и Словена“ и регулисао права дубровачких трговаца у Србији и Хумској земљи, као и права Дубровчана на земљу у околини њиховог града.787 Од тада је наступило доба мира и просперитета у међусобним односима Дубровника и његових српских суседа. Споразум из 1186. г. ипак не садржи никакве одредбе верске природе. Као што је познато, римокатолици са подручја Немањине и Мирослављеве власти још увек су били су под јурисдикцијом дубровачког архиепископа, упркос свеприсутних тежњи барског епископа Гругура да од барске цркве створи посебну архиепископију и издејствује њено признање. Нема сумње да је тадашњи дубровачки архиепископ Трибун заузимао истакнуто место приликом склапања овог уговора, јер се његово име помиње одмах након имена тадашњег сицилијанског краља Виљема II, номиналног врховног господара Дубровника, а испред имена краљевог представника Тасилгарда и градског кнеза Гервасија (у словенском облику Крваш).788 Тек у годинама које су уследиле склапању овог уговора виде се праве последице које су добри политички односи између Дубровника и српских господара у његовом залеђу имали на стање организације римокатоличке цркве у српским земљама. Већ, дакле, 28. марта 1187. г, папа Урбан III потврђује, први пут након 1167. г, истом архиепископу Трибуну, права Дубровачке архиепископије на јурисдикцију над земљама Захумљем, Србијом, што је Босна, и Травунијом, и над дукљанским градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињом, Скадром, Дривастом и Пулатом.789 На овом месту треба истаћи веома важну чињеницу. Управо овај папски акт омогућава и разрешење дилеме коју изазива доследно навођење Србије у папским повељама дубровачкој цркви.790 Зна се да је Србија, тј. њена епископија у Расу, била саствни део Охридске архиепископије, те би стога свако њено 787 CD II, 201–202; Зборник средњовековних ћириличних повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I (1186–1321), прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011, 45–48; V. Foretić, Ugovor Dubrovnika sa srpskim županom Stefanom Nemanjom i stara dubrovačka djedina, Rad JAZU 283(1951) 51–72. 788 „...in civitate Ragusii, in curia domini gloriosissimi regis W(ilhelmi), et domini Tribuni archiepiscopi in presentia et Tasilgardi regis camerarii ac Gervasii comitis cunctorumque nobilium et populi universi...“, CD II, 201–202; Зборник средњовековних повеља и писама I, 45–48. За словенски облик имена кнеза Гервасија (Крваш) в. повељу Дубровчанима бана Кулина из 1189. г, CD, II, 237. 789 CD II, 206–207. 790 CD II, 52, 70, 85, 111. 192 помињање у повељама о правима дубровачке цркве било неутемељено. Међутим, у овој папиној повељи дубровачком архиепископу први пут се јавља додатак, ради објашњења, да је „regnum Seruilie quоd est Bosna“,791 тј. да је земља Србија папиних повеља Дубровнику заправо Босна, која још од прве половине XII века више није саставни део Србије, па тако ни њене епископије, него има своју посебну епископију. Та епископија је ипак, очувала назив земље којој је њен простор првобитно припадао. Ипак, неопходно је објаснити зашто се баш након склапања српско-дубровачког уговора од 27. септембра 1186. г. у папској повељи дубровачкој цркви од 28. марта 1187. г. први пут уз појам regnum Seruilie јавља и објашњење quod est Bosna.792 То је могло бити резултат нових, пријатељских односа Србије и Дубровника после 1186. г., али и потреба српских владара да се ово место у привилегијама дубровачке цркве прецизира, тј. да се јасно истакне да она нема претензије на саму Србију, већ да јој припада само онај њен некадашњи, а сада одвојени део, познат под именом Босна. То објашњење понавља и наследник папе Урбана III, папа Климент III, у својим потврдама привилегија дубровачкој цркви од 21. јуна 1188. г, али и потоњи поглавари римске цркве.793 Исте године, октобра месеца, Дубровчани склапају уговор са истарским градом Ровињом, а новембра са италијанском Равеном.794 Свакако постоји ваљани разлог због чега је очувана тако богата дипломатичка грађа која се односи на Дубровник у време између 1186. и 1190. г, и њега треба видети у великом значају који је Дубровник завредио тих година. Уколико уговоре са Ровињом, Равеном и Качићима дугује пре свега моћној заштити сицилијанских краљева, дотле су повољне прилике које су за Дубровник настале на црквеном плану, по питању признавања јурисдикционог подручја његовог архиепископа 1187. и 1188. г., могле бити резултат добрих односа са суседним српским владарима, Стефаном Немањом и његовом браћом. Већ током, маја месеца, 1189. г, улцињски епископ Павле и фактички признаје дубровачког архиепископа за митрополита свог и целе Горње Далмације, 791 „...regnum Seruilie quod est Bosna...“, в. CD II, 206–207, 226–227; Калић, Црквене прилике, 147– 148. 792 CD II, 207, 226; в. Калић, Црквене прилике, 148–149, за тамо понуђено објашњење овог податка. 793 CD II, 226–227; CD III, 274; CD IV, 54. 794 CD II, 231–232. 193 пошто је, како сам каже, „чуо и видео привилегије од Свете римске цркве“.795 Дакле у мају, 1189. г, улцињски епископ уверен папским привилегијама, признаје права дубровачке цркве чиме је задат озбиљан ударац претензијама барске цркве и епископа Гргура. Сам Гргур очигледно није прихватио новонастало стање тј. јачање дубровачке цркве, али му није преостало ништа друго него да напусти своју столицу и град Бар. Већ 20. августа 1189. г, он се нашао у Дубровнику, у проласку на путу за Задар, свој завичај. Упечатљиво је да он том приликом не користи назив архиепископ, већ се назива скромно „Gregorius Antiuarensis antistes“, тј. барски предстојатељ.796 Гргур је дакле, док стицајем прилика био у Дубровнику, морао да прихвати фактичко стање ствари. Са њим из Бара одлази и последња представница старе дукљанске династије, Десислава, удовица кнеза Михаила, кога је Гргур сматрао за савезника барске цркве.797 С обзиром да је Бар освојен раније, још 1183/1184. г. излази да Немања није имао ништа против барског епископа и његовог деловања у које можда и није био довољно упућен све до склапања пријатељског уговора са Дубровником. Након тога долази до учвршћивања позиције дубровачке цркве у српским земљама, које је прописано папским повељама, што није наишло на противљење српских власти. У таквим околностима је идеологија Гргура Барског изгубила изгледа за успех, због чега он одлази из Бара. Коначно, 25. новембра 1189. г. папа Климент III шаље два одвојена писма истог садржаја. Прво кнезу и општини дубровачкој, а друго „великом жупану, Страцимиру и Мирославу“, којима им представља и препоручује новог дубровачког архиепископа Бернарда.798 795 „...Еgo Paulus Dulcinii episcopus relatione et antiquorum hominum et idem per me sciens, Ragusinam metropolitanam ecclesiam fore matrem et dominam cunctarum ecclesiarum superioris Dalmatie, еt inspectis privilegiis a sancta romana ecclesia sibi traditis, quid audivi et vidi confirmo... obedientiam... Ragusine ecclesie stricte tenere...“ , CD II, 235. Иначе улцињски епископ био је највернији помагач барског епископа током 1167. г, CD II, 109–110. 796Acta Albaniae I, 35; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926, 4–5; Архиепископски наслов у претходним актима користио је само у при свом обраћању магистрима Феру и Рајнерију, CD II, 163, док је сплитског архиепископа ословљавао са оче, а себе представљао само као „понизног слугу“, CD II, 159, 170. Касније, међутим, у изгнанству у Задру, он ће наставити да истиче своје претензије и да користи архиепископски наслов, CD II, 270, 282. Последњи његов помен налазимо у Задру око 1196. г, CD II, 282. 797 Acta Albaniae I, исто место; Kukuljević, Diplomatički zbornik II, 115; CD II, 170; ИЦГ I, 409 (Ј. Ковачевић); Историја Црне Горе II/1, Титоград 1970, 3 (С. Ћирковић). 798 CD II, 237–238. Папа овом приликом не шаље Бернарда ни у какву мисију у српске земље, како се то обично сматра, в. Калић, Црквене прилике, 151, већ га једноставно препоручује као новог архипастира за римокатоличке поданике Немање и његове браће, на потпуно исти начин на који га истом приликом представља као новог архипастира становницима града Дубровника, након што 194 Усрдно представљање новог дубровачког архиепископа Стефану Немањи и његовој браћи означило је још једну победу дубровачке цркве и њених права над непокорним епископима дукљанских градова. Јасно је, ипак, да она није била могућа без подршке великог жупана Стефана Немање. И епископи улцињски и барски били су његови поданици, а у крајњој линији и породица кнеза Михаила. Истовремено, дакле, сломиле су се претензије барске цркве и традиције старе дукљанске династије. Гргур Барски био је поражен, али не и његова визија. Немањина политика према римокатолицима била је мирољубива. Он није угрожавао права те задједнице ни приликом напада на Дукљу, нити током рата са Дубровником. Његова тако упечатљива православана личност није дошла до изражаја на том простору. Штавише, чини се да је до 1186. г. његово деловање имало само освајачки карактер у погледу територија. Мир са Дубровником имао је пре свега међудржавни карактер, али се одразио и на поштовање права Дубровачке архиепископије, на територијама које су биле у власти српског великог жупана. Немања није имао ништа против законитог црквеног поретка, потврђеног и папским булама. Могло би се закључити да успостављење српске власти у Дукљи није довело ни до каквих темељних промена у црквеним приликама. Дубровачка црква је и даље била неприкосновена на том простору, а барској цркви је остало да чека повољнији тренутак. Као потписник уговора са Дубровником јавља се и Немањин брат Мирослав, господар Хумске земље. У оквиру уговора посебно се регулишу права дубровачких трговаца у Хуму, а истовремено се гарантују права Хумљана у граду Дубровнику.799 Дакле, нормални трговачки и пословни односи између Дубровника и Хума не би требало да искључују права Дубровачке архиепископије на том простору. Такође, папа Климент III 1189. г. препоручује новог архиепископа Бернарда не само великом жупану Стефану Немањи него и кнезу Мирославу. С друге стране указано је да претходни папа Александар III кори 1181. г. Мирослава јер не дозвољава посвећење свештеника, а познија традиција му је у Риму уручио архиепископски палиј („...Cum venerabilis frater noster Ber(nardus) Ragusinus archiepiscopus ad sedem apostolicam accessisset... eique pallium, scilicet pontificalis officii plenitudinem, clementer curavimus impertiri. Ipsum igitur... ad vos cum gratia sedis apostolice remittentes, nobilitatem vestram monemus et per apostolica scripta mandamus... ei reverentiam debitam exhibentes...“). Такође ово је уједно и последњи пут да се у историјским изворима помиње Немањин брат Страцимир. 799 Зборник средњовековних повеља и писама I, 45–48; ИСН I, 254 (Ј. Калић). 195 бележи чак и да је из Стона протерао епископа. Зашто се Мирослав опирао присуству епископа у Стона, односно зашто није дозвољавао деловање римокатоличке цркве на простору Хума, као што је то Немања чинио у Дукљи? Одговор би могао да лежи у чињеници да је становништво Захумља било искључиво словенско, за разлику од оног у дукљанским градовима. Управо у Стону биће основана једна од првих православних епископија деловањем Саве Немањића, док, римокатоличка стонска епископија никада није била обновљена. Међутим, изгледа да поступци кнеза Мирослава према римокатолицима у дубровачком залеђу нису нарушавали односе између њега и града Дубровника, наравно због обостраних интереса. Тако је већ 17. јуна 1190. г. Мирослав склопио нови, свечани уговор са Дубровником којим му се обезбеђује слобода кретања и право азила у том граду.800 Ипак, остају недовољно јасни разлози његовог неблагонаклоног поступања према римокатоличком клиру, а он се свакако не може тумачити тиме да је Мирослав био веома одан свом православном пореклу и наслеђу. Познато је да је Мирослав био ктитор цркве Светог Петра и Павла на Лиму,801 и да је за њега написано чувено Мирослављево јеванђеље, у претпоследњој деценији XII века (1180–1191).802 С друге, његова задужбина се не налази у Хумској земљи, главној области његове управе, него у средњем Полимљу, у делу Србије тј. Рашке који је њему припао при подели очевине. Ипак, нема података да је он сам подизао православне храмове у самој Хумској земљи, мада један натпис из Благаја, града у Хумској земљи, сведочи да је један по имену непознати жупан тамо подигао цркву „у дане славног Немање“, што је и Мирослављево време.803 У сваком случају не може се рећи да је његова православна делатност израженија у односу на Немањину, који је у то време већ био посведочени борац за православље, а који, ипак, није угрожавао права римокатолика у Дукљи. 800 CD II, 245–247; И. Равић, Уговор хумског кнеза Мирослава и Дубровчана, ССА 11 (2012) 11–23. 801 Подизање цркве се датира између 1170. и 1190. г , Томовић, Морфологија, 37, премда се у ИСН I, 282 (В. Ј. Ђурић), наводи да је то било између 1195. и 1199. г. 802 Мирослављево јеванђеље (критичко издање), прир. Н. Родић, Г. Јовановић, Београд 1986, 1, в. и запис Глигорија дијака, исто, 288. 803 Томовић, Морфологија, 36–37. 196 У једном писму из 1199. г. које је Вукан упутио папи оптужује се Мирослављева жена за јерес, након његове смрти,804 док за живота кнеза Мирослава нема података који говоре о присуству јереси у Хуму осамдесетих и деведестих година XII века, након што се Стефан Немања обрачунао са богумилима у Србији. Последња деценија политичког деловања кнеза Мирослава обавијена је велом тајне. Његов положај после 1190. није јасан. Поменути уговор са Дубровчанима из 1190. г., који обезбеђује Мирославу слободу кретања и трговине, али и право азила у том граду открива више појединости. Најпре то да је Мирослав само годину дана након успешног ратовања против Византије заједно са својим братом, Стефаном Немањом, био у опасности, због чега је затражио уточиште у Дубровнику. Друго, да он у време склапања уговора није био у Хуму, јер привилегије које је обећао Дубровачнима каже да ће испунити када се буде вратио у своју земљу.805 Да ли се и када у њу вратио, није нам познато. Његову Хумску земљу највероватније је заузео његов брат велики жупан Немања из чије се недатиране повељи о слободној трговини коју је издао Сплићанима закључује да ју је предао на управу свом најмлађем сину Растку.806 Ко је управљао у Хумској земљи након што је Растко већ 1191/92. г. отишао да постане монах на Светој Гори, није познато.807 Следећи податак који имамо о Хумској земљи потиче тек из маја 1198. г, када у једној својој повељи син угарског краља Беле III, Андрија, херцег Хрватске и Далмације, каже како је задобио славну победу над Хумом и Рашком.808 До ове победе дошло је ипак пре 31. марта исте 1198. г, када се Андрија већ јавља са титулом војводе хумског, коју је придружио својој првобитној титулу војводе Далмације и Хрватске.809 804 CD II, 333–334. 805 М. Динић, Три повеље из исписа Ивана Лучића, ЗФФБ 3 (1955) 76–77. 806 У Немањиној повељи Сплићанима стоји да они могу слободно долазити у његову земљу „и у Хумску земљу сина му Растка и у Зету сина му Вука“, Динић, Три повеље, 69–70. 807 Сачувани натпис у Благају на Буни, у средишту Хумске земље, на несрећу је непотпун, Томовић, Морфологија, 36–37, али је из њега видљиво да је настао у дане славног Немање. Овај се натпис углавном датира оквирно целокупном Немањином владавином, али би можда могао да сведочи управо о Немањиној непосредној власти над Хумском земљом, када тамо није било ни Мирослава, ни Растка. Ипак, треба имати у виду да оштећени део натписа покрива и простор између речи ù dŠýni¹ и речи Šsl¹avýnago némané, тако да је овај део натписа могао садржати још неке речи и одреднице, можда име Растка, као сина славног Немање. 808 „...atque post habitam tam Chulme quam Rasse laudabilem victoriam...“, CD II, 296. 809 „...tocius Dalmacie et Chroacie Chulmeque dux...“, CD II, 293. 197 Настанак Барске архиепископије Стефан Немања је како се види из повеље Сплићанима вероватно око 1190–92. г. поверио управу над Дукљом (= Зетом) свом најстаријем сину Вукану,810 најмлађем сину Растку препустио на управу Хумску земљу, док је средњег сина Стефана, чија се посебна област у овој повељи не помиње, нешто касније одредио за наследника у самој Србији. Вукан је посведочен као господар Дукље, и то са титулом краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна и на једном натпису из Котора из 1195. г.811 Када се Немања повукао са престола 25. марта 1196. г., да би се посветио монашком животу на који се заветовао, према његовој вољи врховни владар српских земаља требало је да буде велики жупан Стефан, док је за Вукана краља Дукље и Далмације било резервисано друго место. Међутим, Вукан се није задовољавао таквим положајем. Три которска документа из 1197, 1199. и 1200. г. састављена су само у његово име без помињања великог жупана Стефана,812 за разлику од натписа из 1195. г, који поред краља Вукана помиње и великог жупана Немању. Ово може да сведочи о Вукановој тежњи за пуном самосталношћу после очеве смрти. Та тежња утицала је и на његову верску политику, која ће се као што ће се видети у потпуности разликовати од верске политике његовог оца у Приморју. Како нешто богатија сачувана изворна грађа показује, за разлику од Стефана Немање, Вукан је пружио подршку барској цркви у наставку њене борбе за независност од Дубровника и стицању архиепископског ранга. У ту сврху већ негде током 1198. г. ступио је везу са новим папом Иноћентијем III (папа од 8. јануара 1198). Наиме, писмо истог папе од 8. јануара 1199. г. упућено Вукану говори о легатима које је Вукан први послао папи што је морало бити током 1198. г. Преко ових посланика Вукан 810 Динић, Три повеље, 69–88. 811 На натпису стоји, између осталог: „...Anno ab incarnatione Domini nostri Ihesu Christi milessimo centesimo nonagesimo quinto, indictione tertia decima... sub tempore domini Nemane magni iupani et filii sui Velcani regi Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne...“, Писци средњовјековног латинитета, 160; Г. Томовић, Натпис на цркви Св. Луке у Котору из 1195. године, Црква Св. Луке кроз вјекове, ур. В. Кораћ, Котор 1997, 23–32. 812 CD II, 287 („...Anno ab incarnatione domini 1197., sub tempore domini nostri Velcanni Dioclie, Dalmacie, Tribunie atque Toplizze inclyti regis...), 324 („...Anno ab incarnatione domini nostri MCXCIX, indictione II, mense iulio, sub tempore regis Velcanni...“), 341–342 („...anno MCC., in mense januarii die 3... Hoc fuit factum sub tempore domini nostri regis Velcanni...“). Бубало, Титуле Вукана Немањића, 80–81. 198 је затражио од папе да му пошаље своје легате који ће утврдити црквене прилике у Вукановом краљевству и донети архиепископски плашт барском архијереју. У одговор на ову молбу папа шаље 8. јануара 1199. г. Јована и Симеона, капелана и подђакона Свете Столице као легате у Вуканову земљу.813 Оно што је интересантно јесте да овом приликом папа поред Вукана, шаље писмо „на готово исти начин писано“, Вукановој жени, али и великом жупану Стефану и његовој жени, Евдокији као и „дукљанском архиепископу“.814 Из овога се види да Света Столица познаје легитимне односе у српској држави и уважава Стефанова права у решавању црквених прилика на територији којом Вукан управља. Сачуван је и Стефанов одговор на то писмо у коме он каже да је писмо примио и проучио и да је упознат са делатношћу легата Јована и Симеона, а такође користи и прилику да истакне добре односе које је са Апостолском столицом одржавао његов отац, Стефан Немања.815 Папа је своје легате послао 8. јануара 1199. г. и ставио им у задатак између осталог да предају архиепископски плашт барском епископу, чиме ће потврдити његову власт над епископима Дукље и Далмације. Међутим, након неколико дана по њиховом одласку у Риму је спроведена мала истрага да се утврде права барске цркве, и она је показала, увидом у стара докумената, како се барска црква налазила међу суфраганима Дубровачке архиепископије.816 Стога је папа 26. јануара упутио ново писмо истим легатима у коме их обавештава о овоме и заповеда да не дају барском епископу архиепископски плашт док не испитају да 813 Theiner, Monumenta Slavorum I, 5; Innocentii III epp. I, PL 214, 480–482; CD II, 311–313. Поменути капелан је Јован из Каземарија, који ће као папски легат значјану улогу имати и у решавању верских прилика у Босни 1202–1203. г. О његовој богатој каријери и деловању в. I. Majnrić, Papinski kapelan Ivan od Casamarija i Bilinopoljska abjuracija 1203. Papinski legat koji to u Bosni nije bio?, Radovi Zavoda za povijesne znanosi Hrvatske akademije znanosi i umjetnosti u Zadru 50 (2008) 1–13. 814 „...Scriptum est super hoc in eundem fere modum uxori eiusdem regis. In eundem fere modum nobili viro S. magno jupano et uxori eiusdem S. magni jupani. In eundem fere modum Docliensi …archiepiscopo“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 482; CD II 313; S. је свакако од Stephanus; J. Moore, Pope Innocent III (1160/61–1216), Leiden–Boston, 74. 815 Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 726–727. 816 „...Post dies aliquos ex quo a nostra presentia recessistis, ex relatione quorumdam et inspectione libri censualis camere nostre nobis innotuit, quod Antibarensis ecclesia inter suffraganeos Ragusane metropolis numeretur...“, Innocentii III epp. I, PL 214, 490; CD II, 313. 199 ли су његови претходници заиста ову привилегију имали и да ли су били надређени осталим епископима Дукље и Далмације.817 Када су папини посланици стигли код Вукана и када је он прочито папина писма сазван је велики црквени сабор, „на месту где су се од старине одржавали сабори“,818 како изгледа, негде у Бару.819 Када се ово догодило током 1199. г. није тачно познато. Ипак можемо претпоставити да је то било у рано пролеће, у марту или почетком априла.820 Наиме, како у уводу писма, које сведочи о збивањима на Барском сабору стоји, папски посланици, капелан Јован и подђакон Симон „видећи много тога што треба исправити у свештенству и народу Далмације и Дукље“, скупа са учесницима сабора донели су следеће одредбе којих они треба да се придржавају.821 Најпре се, на поменутом сабору, одређује да епископ не сме за новац да унапређује „било кога“ у црквене чинове. Уколико се пак то догоди епископу се мора одузети свако црквено достојанство, а кажњен ће бити и онај ко се усудио да на тај начин прими чин. Посебно се заповеда целибат, онима који су се прихватили свештеничке дужности, ако пак поменути остану са својим женама мораће да напусте цркву, осим у случају да се и њихове жене заветују на уздржавање. Осим тога, тачно је утврђено да епископ може рукополагати четири пута годишње, а уколико се буде уздржавао од додељивања чинова биће искључен из цркве све док папа не одлучи супротно. Десетак односно дарови верника деле се на четири дела и то: један епископу, други за цркву, трећи за сиротињу и четврти за свештенике. Свештеник никако не сме одати исповест, а ако се то ипак догоди треба да изгуби свој положај, такође, свештеник се најстроже осуђује у случају тешких преступа попут (убиства, прељубе, кривоклетсва...). Одређује се, између осталог, да свештенику једино може да суди 817 „...Quia vero non est nostre intentionis statum ecclesiarum evertere, devotioni vestre auctoritate presencium districtius inhibemus, ne Antibarensi electo palleum aliquatenus concedatis, nisi vobis constiterit eius predecessores fuisse palleis decoratos et dignitatem metropoliticam habuisse...“, Innocentii III epp. I, PL 214, 490; CD II, 313–314. 818„ ...Accedentes itaque ad locum, ubi antiquitus concilium celebrari solitum fuit...“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 725–726; CD II, 333. 819 Калић, Црквене прилике, 151–152. Папино писмо упућено 7. септембра 1199. г. барском архиепископу Јовану јасно каже да је сабор био под Баром (...in concilio apud Antibarum...), Theiner, Monumenta Slavorum I, 10; Innocentii III epp. I, PL 214, 731; Acta Albaniae I, 39. O сабору в. и ИЦГ II/1, 15–18. 820 Станојевић, Борба за самосталност, 84. 821 Theiner, Monumenta Slavorum I, 7; Innocentii III epp. I, PL 214, 727; CD II, 335. 200 црквено лице и посебно се штити личност самог свештеног лица. Изричито се забрањује да се узимају сродници до седмог степена сродства. Црквеним лицима се одлукама сабора заповеда да морају да се брију и да носе тонзуру. Свештеник не сме да прими службовање у цркви или црквена добра од стране лаика. Екскомункација се прописује за све оне који су отели црквена имања, за оне који Латине (римокатолике) држе у ропству и за оне који узму новац за њих, а не пусте их на слободу. Такође, изопштење се прописује за оне који су отерали своје жене, и за оне који буду то учинили. Последња одредба сабора налаже да свештеник не може бити син презвитера, нити неко ко није рођен у законитом браку. Свештеник не може постати нико ко има мање од тридесет година. Потписници ових саборских одредби били су архиепископ дукљански и барски Јован, архипрезвитер Арабана, епископи: Скадра, Пилота, Дриваста, Свача, Улциња и Сарда.822 Дакле, поред тога што је до детаља одредио правила за римокатоличку цркву у Вукановој држави, сабор је ипак признао архиепископски ранг барском прелату и папини легати доделили су му архиепископски плашт. Том приликом њему је призната власт над епископима дукљанских градова: Арбана (Кроја), Скадра, Пулата, Дриваста, Свача, Улциња и Сарда.823 Упркос папиној опомени да права над Баром припадају Дубровнику, његови легати пресудили су у корист Бара. Свакако да су на сабору били изложени јаком политичком притиску краља 822 Theiner, Monumenta Slavorum I, 7–8; Innocentii III epp. I, PL 214, 727–729; CD II, 335–338; Marković, Dukljansko-barska metropolija, 90–95; Станојевић, Борба за самосталност, 85; Moore, Pope Innocent III, 74–75. 823 Theiner, Monumenta Slavorum I, 7–8; Innocentii III epp. I, PL 214, 727–729; CD II, 335–338. Сви поменути градови наводе се као подложни барском архиепископу у тзв. Нотицији цркава из времена папе Целестина III (1191–1198), ипак тај списак налази се на маргини нотиције, уз одељак у којем се као једина архиепископија у Србији („in Sclauonia“), наводи Дубровачка архиепископија и као њени суфрагани епископи стонски, босански, требињски, которски тј. Роса (са старне дописано да је суфраган Барија), будвански, барски, улцињски, свачки, дривастански, пилотски, скадарски и арбански, E. Schelstrate, Antiquitas ecclesiae II, Romae 1697, 751. Ово, најпре, истичем због тога што се у Станојевић, Борба за самосталност, 164 (у прилогу), наводи ова нотиција из времена Целестина III, али без напомене да је списак суфрагана барске цркве додатак основном делу нотиције који доноси листу суфрагана дубровачке цркве. Дакле, основни део нотиције у одељку „in Sclauonia“ приказује суфрагане Дубровачке архиепископије и то припада времену папе Целестина III, односно времену пре одржавања Барског сабора 1199. г. и одражава стварно стање тог времена. Вероватно убрзо по одржавању сабора долази и до допуне поменуте нотиције, те се тако на њеној маргини јавља попис суфрагана барског архиепископа и то следећим редом: улцињски, дривастански пулатски, скадарски, арбански, свачки и сардски (дакле управо они који су одређени за суфрагане новоосноване Барске архиепископије на сабору из 1199. г.). Истакла бих још једном да ни на овом месту није придодата ниједна епископија на коју је барска црква полагала право у својим фалсификованим повељама. 201 Вукана, његове властеле и локалних епископа, али има основа помислити и на то да су они спровели истрагу о правима барске цркве коју им је папа наложио, али су том приликом били обманути фалсификованим повељама које им је барска страна предочила. На ово упућује један акт о боравку дривастанског епископа Јована у Дубровнику. Наиме епископ града Дриваста Јован је 14. априла 1199. г. дошао у Дубровник и тамо признао права дубровачког архиепископа.824 Како изгледа он се није сложио са саборским одлукама управо сумњајући да су засноване на фалсификатима, пошто у поменутом акту стоји како је он дошао у Дубровник „и сопственим очима видео потврђене аутентичне привилегије римске апостолске столице“, које поседује дубровачка црква. На основу тог увида он се заклео на верност дубровачком архиепископу.825 То га је очигледно коштало положаја, пошто је епископ Дриваста који је својим потписом признао завршни акт о саборским одлукама носио име Петар, дакле био је то нови епископ, постављен на сабору уместо бунтовног Јована.826 Након свега овога краљ Вукан упутио је писмо којим папу обавештава о току и о одлукама сабора и обавезује се на верност власти римске цркве. Ово писмо носи и још додатну вредност тиме што је утицало на целокупну потоњу историју ових крајева, пошто се у њему налазе и реченице у којима Вукан пред 824 CD II, 315. 825 „Ego Johannes Drivastine ecclesie episcopus huic metropolitane Ragusine ecclesie supersancta dei evangelia iuro, secundum quod propriis oculis illius brivilegia authentica romane ecclesie apostolice confirmata inspexi, sine fraude diebus vite mee debitam observare reverentiam...“, CD II, 315. Ово подсећа на случај из 1189. г, када је улцињски епископ такође дошао у Дубровник да се својим очима увери у аутентичност папских привилегија за дубровачку цркву и након тога признао власт дубровачког архиепископа. 826 Theiner, Monumenta Slavorum I, 8; Innocentii III epp. I, PL 214, 729; CD II, 338. На сабору је, како изгледа, покренуто и питање недисциплине свачког епископа Доминика оптуженог за убиство. Он се додуше јавља као потписник одлука Барског сабора. Међутим, папа у поменутом писму барском архиепископу од 7. септембра 1199. г. говори како је Доминик оптужен на сабору за убиство и како је одлуком истих послат пред Свeту Столицу где је његова кривица коначно утврђена, Theiner, Monumenta Slavorum I, 9–10; Innocentii III epp. I, PL 214, 731–732. Ипак, прича о свачком епископу Доминику се не завршава том папском одлуком. Папа Иноћентије III, у писму од 9. децембра 1200. г., којим се обраћа барском архиепископу Јовану, говори како је Доминик сачинио лажна писма, наводно издата од Апостолске столице и како их је предао архиепископу, уз коментар да архиепископ није смео тако неопрезно да прихвата та писма, нарочито, истиче Иноћентије, што је очигледно да су у питању фалсификати. Затим папа још једном разложно образлаже случај свачког епископа Доминика са закључком да се свачки епископ због таквих злодела заветовао да ће отићи у Угарску, а уколико се случајно буде вратио да га архиепископ заточи у неки манастир и казни, Theiner, Monumenta Slavorum I, 13–14; Innocentii III epp. I, PL 214, 919–921. 202 папом оптужује босанског бана Кулина, његову жену и сестру, удовицу покојног Мирослава Хумског, као присталице и припаднике јереси,827 али о томе ће још бити речи у овом раду. Такође и нови барски архиепископ Јован послао је папи извештај о томе шта се збило на сабору. Папски легати су, пише архиепископ Јован, обавили и уредили све како име је било наложено. Том приликом Јован је изразио захвалност за архиепископски положај, али најавио да ће ускоро послати папи посланике који ће још једном пренети његову оданост Светој Столици и римској цркви.828 Ta писма су морала бити упућена пре месеца септембра 1199. г, јер од 7. септембра датира папино ново писмо барском архиепископу Јовану из кога се види да је папа упознат са извештајима са сабора.829 Коначно је римска столица признала архиепскопски ранг барској цркви, њену независност од Дубровника и старешинство над осталим дукљанским градовима. Вишедеценијски спор привремено је решен 1199. г. у корист Бара. Он ће се поново јавити средином XIII века, када ће исход бити исти, тј. завршити се великом победом барске цркве. Успон Бара не би био постигнут без снажне подршке краља Вукана. Истакнуто је да његов отац ту подршку Бару није пружио, већ је поштовао стара права дубровачке цркве. Поставља се питање зашто Вукан није следио верску политику свога оца у Дукљи. Наиме, може се наслутити да је Вукан овим чином изразио незадовољство због тога што није именован за наследника, он нема разлога да шири православље, напротив, он далеко више може да добије уколико буде неговао добре односе са локалним становништвом које је претежно римокатоличко и њиховим клиром. Вукану је одговарало да у својој држави има јак римокатолички центар, јер је његова област била претежно римокатоличка, а стварање јаког црквеног центра могло је допринети његовој већој самосталности. Поред тих објективних политичких околности, требало би поставити и питање о његовим личним верским убеђењима. Да ли је он био римокатолик или православни? Познато је да он није следио ктиторску традицију своје породице и 827 Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 725–726; CD II, 333–334. 828 Иако се у саборским актима то изричито не помиње, ово писмо сведочи да је Света Столица посредством легата признала епископу Јовану архиепископски ранг, Theiner, Monumenta Slavorum I, 7; Innocentii III epp. I, PL 214, 727; CD II, 334–335. 829 Theiner, Monumenta Slavorum I, 9–10; Innocentii III epp. I, PL 214, 731–732. 203 није подигао ниједан православни манастир ни цркву, такође није занемарљива ни чињеница да он при једном обраћању папи Иноћентију III истиче да је са њим у сродству.830 С друге стране његово име забележено је у запису на тзв. Вукановом јеванђељу,831 а зна се и за његово учешће на церемонији преноса моштију Св. Симеона, 1207. г, која је била православна.832 Ипак, да би се дошло до прецизнијег одговора о његовој верској оријентацији требало би размотрити неке његове друге кораке из времена када је био велики жупан Србије 1202–1204. г., но о томе у једном од наредних поглавља. Правоверје и појава јереси у Босни Босна је током XII века била под врховном влашћу Угарске. У титули угарског краља се први пут јавља титула краљ Раме, која је заменила име Босна, 1138. г., а годину дана раније угарском принцу Ладиславу се додељује титула војводе Босне.833 Негде око 1150–1163. г. појављује се бан Борић који делује под угарским патронатом.834 Међутим, последица Манојлових победоносних ратова са Угарском (1163–1167) било је и потчињавање Босне. Убрзо након смрти Манојла Комнина 1180. г. први пут се у изворима јавља бан Кулин који ће у наредне две деценије поставити темељ босанској државности.835 У црквеном погледу Босна је била под јуридикцијом Дубровачке архиепископије, што потврђују папска акта из 1142 г., 1153. г., 1158. г., 1167. г., док се у чувеном акту из 1187. г. и први пут јавља појашњење да је Србија ранијих папских повеља Босна.836 Треба нагласити да барска црква кроз њену борбу за самосталност у односу на дубровачку никада није имала за циљ да територију босанске епископије стави под своју јуридикцију. С друге стране таква ситуација 830 Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 726; CD II, 333; Бубало, Титуле Вукана Немањића, 81, нап. 14. 831 Ђ. Трифуновић, Запис старца Симеона на Вукановом јеванђељу, Прилози за КЈИФ 67 (2001) 69–74. 832 ИСН I, 270–271(С. Ћирковић). 833 CD II, 46–47. 834 Бан Борић учествовао је у угарско–византијском 1153–1154. г. рату као угарски савезник, Ioannis Cinnami epitome, 131–132; ВИИНЈ IV, 51–52 (Ј. Калић); Ћирковић, Историја 42–43. 835 Ћирковић, Историја, 46–47. 836 CD II, 52, 70, 85, 111, 207, 226. 204 није обезбедила овој земљи верски мир, јер управо крајем XII века у њој настају крупне промене на верском пољу, када се наилази на прве недвосмислене податке о присуству јереси у њој. Они су управо навели научнике да појаву јереси у Босни повежу са почетком владавине бана Кулина и чињеницом да их је Стефан Немања непосредно пре тога искоренио из Србије. Ипак, на основу оно мало података које имамо о Босни из тог периода, који су махом епиграфске природе, да се видети да на почетку и током већег дела владавине бана Кулина још увек нема података о јереси у Босни. Наиме, зна се да је бан подизао у Босни цркве, и да је у томе био веома ревностан. За његово име везано је више цркава него што се помиње у целој потоњој босанској историји. Познато је да је у време када је као вазал угарског краља ратовао против Византије у Поморављу, 1183. г, подигао у Високом, у средишњој Босни, једну цркву, чији је ктиторски натпис сачуван, у коме се још и моли Богу за здравље бана Кулина и супруге му, бане Војиславе.837 Сачуван је такође и један ктиторско- надгробни натпис Кулиновог судије Градеше, који може бити датиран било кад током Кулинове владавине (1180–1204), и који обавештава о томе како је овај достојанственик сазидао цркву Св. Јурија (Ђорђа), „у дане бана великога Кулина“, и како је сам натпис уклесао „поп Продан“.838 Јасно је, дакле, да у Босни бана Кулина, постоји сасвим уобичајено поштовање хришћанских традиција, подизање цркава, како од самог бана и његове супруге, тако и од великаша, у тим црквама постоје попови и ништа још не упућује на присуство јереси. И позната повеља бана Кулина Дубровчанима, од 29. августа 1189. г, може бити од помоћи за сагледавање његових верских опредељења у то време. Осим што се на крају повеље истиче да је она састављена на празник Усекованија главе Св. Јована Крститеља (29. август), у инвокацији бан призива Св. Тројицу – Оца, Сина и Св. Духа. Да ће држати до својих обавеза које овим актом преузима, бан се заклиње Богом и Светим Јеванђељем, при чему се види да је у тој прилици и имао Јеванђеље при руци, јер каже „тако ми Бог помогао и ово Свето Јеванђеље“.839 Све ово су ствари које су неспојиве са учењима тада у Европи присутних 837 „...siô crkvý, banþ kùliný zida égda pläni kù~évþsko zagorié…”, Томовић, Морфологија, 35. 838 „.. bý dýni bana vélikago kúlina bä{é gradé{a súdié ú néga i sazida crkvý svétago õriä azý pisahý prodaný popý...“, Томовић, Морфологија, 35–36. 839 „…tako mi bogý pomagai i sié svéto évaný}élié…“, CD II, 237. 205 дуалистичких јереси, међу њима и оне која је у време Стефана Немање, пре 1182. г. искорењена из Србије. Године 1189, дакле, босански бан био је правоверан, и свакако одани следбеник римске цркве и Дубровачке архиепископије. Још и 1195. г. босански новоизабрани епископ одлази регуларно на посвећење у Дубровник.840 Према томе, нема доказа да је јерес, која је протерана из Србије пре 1182. г. нашла уточиште у Босни током девете деценије XII века. То, међутим, није случај са Далмацијом и Хрватском где је током маја 1185. г. одржан у Сплиту велики црквени сабор, на коме су учествовали сви епископи из Далмације и Хрватске, са подручја Сплитске архиепископије. Међу одлукама овог сабора налази се и једна обредба којом се „анатемишу све секте јеретика и њихове тужбе против свете римске цркве и они који се придржавају њихове доктрине“, у једној општој анатеми заједно са свима онима који узурпирају црквене поседе и привилегије.841 То је једини податак о јереси у Далмацији у деветој деценији XII века, а ни он није баш издашан. Ипак, довољан је као доказ да је јерес у Далмацији макар била позната у то време. Ако се сада сетимо да је непуних двадесет година раније, 1167. г. посведочено постојање организоване јеретичке заједнице у Далмацији (ecclesia Dalmatiae), чији је представник присуствовао те године на јеретичком сабору у Сан Феликс де Караману, добија се ипак слика о континуитету присуства јереси у Далмацији током друге половине XII века. То се види и касније, као 1198. г., када се наилази на нове податке о јереси у Далмацији,842 који ће помоћи да се слика о њој као једином сталном упоришту јереси на источној обали Јадрана употпуни. Слику каква не постоји о Србији, Дукљи, Босни и Хуму. Да ли посведочено присуство јереси у Далмацији и Хрватској значи да је управо са тог простора начињен први корак у њеном ширењу у Босни о чему прве податке доноси дукљански краљ Вукан у свом познатом писму који је упутио папи Иноћентију III 1199. г. 840 „…cum opportuna circa Bernardum Ragusine ecclesie archiepiscopum pro electo Bosnensis ecclesie, qui ad consecrandum venerit...“, CD II, 271. 841 „...Ubi vero anathematizamus omnes sectas hereticorum et eorum complices contra sacrosanctam romanam ecclesiam et eius doctrinam oblaterantes...“, CD II, 189; в. и S. Ćirković, Bosanska crkva u bosanskoj državi, Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine I, Društvo i privreda srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1987, 199. 842 CD II, 296; Ćirković, Bosanska crkva, 199–200. 206 Као што је показано, Вукан је искористио прилику да у писму којим га обавештава о резултатима дукљанског црквеног сабора, у пролеће 1199. г, скрене пажњу папи на присуство јереси у Босни.843 Након што је изложио све у вези са поменутим сабором, Вукан пише: „стога не желимо да скривамо од Ваше светости да се јерес не мала чини се увелико укоренила у земљи краља Угарске, дакако у Босни, да у греху живи и сам бан Кулин са својом женом и својом сестром, женом покојног Мирослава Хумског и са многим својим рођацима и са више од десет хиљада хришћана које је увео у исту јерес. Када их је краљ Угарске, разљућен, присилио да дођу Вама и да од Вас буду испитани, они су писма вратили говорећи Вам да ће следити свој закон. Стога питамо да подстакнете краља Угарске да их из свог краљевства истреби као кукољ из пшенице.“844 Ово је прво директно упозорење папи да се јерес укоренила и у Босни, уједно ово је први податак да је Вукан знао за њу. Зна се да је Вукан послао једно писмо, или посланство, папи 1198. г, али у њему није било помена о јереси у Босни, јер папа то не помиње у свом одговору од 8. јануара 1199. г. Дакле, Вукан је добио вести о овоме највероватније почетком 1199. г. Пада у очи то што Вукан папу о овоме обавештава узгред, у писму које му пише поводом одлука дукљанског црквеног сабора, који је решио многа значајна питања из црквене организације Дукље и Јужне Далмације. Он не пише папи посебно писмо о проблему појаве јереси у његовом суседству, и њему денунцирање јереси у Босни није у првом плану, како се у литератури често истиче.845 Он превасходно жели да обавести папу о недавно одржаном дукљанском црквеном сабору и његовим одлукама, и само користи прилику да, као одани и ревносни хришћанин, искрено забринут појавом јереси у суседству, за коју је недавно дознао, скрене папи пажњу на ту појаву, сматрајући то својом хришћанском обавезом. Он тај део свог писма започиње речима: „не желимо да скривамо од Ваше светости...“ да 843 Писмо је, као што је показано, упућено пре септембра 1199. г. 844„...Demum vero paternitatem vestram nolumus latere, quia heresis non modica in terra regis Ungarie, videlicet Bossina, pullulare videtur in tantum, quod pecatis exigentibus ipse Bacilinus (ban Culinus) cum uxore sua et cum sorore sua, que fuit defuncti Mirosclavi Kmenti (Chemensis), et cum pluribus consanguineis seductus plus quam decem milia christianorum in eandem heresim introduxit. Unde rex Ungarie exacerbatus illos ad vestram presentiam compulit venire a vobis examinandos, illi autem simulatis litteris redierunt dicentes a vobis concessam sibi legem. Unde rogamus, ut regi Ungarie suggeratis, ut eos a regno suo evellat tamquam zizania a tritico...“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 726; CD II, 334. 845 Rački, Bogomili i patareni, 380–382; Ћирковић, Историја, 47. 207 противници праве вере узимају мах у суседству. Зашто би он иначе укључио тај одељак у писмо које већ само по себи обилује вестима од изузетног значаја, уколико тај одељак не доноси истините и пажње вредне податке? То, по мом мишљењу, искључује могућност да иза овог Вукановог упозорења папи стоји било шта друго осим његовог искреног обавештења. Није познато како је папа Иноћентије III реаговао на Вуканово писмо. Прве вести из којих се види да он подстиче акцију против јеретика у Босни потичу из његовог писма упућеног угарском краљу Емерику 11. октобра 1200. г, дакле, скоро годину и по дана после Вукановог обавештења. Оно доноси и неке нове податке. У њему папа каже како је дознао да је сплитски архиепископ Бернард „не мало патарена из градова Сплита и Трогира протерао“. Истом, прогнане је примио босански бан Кулин и пружио им не само уточиште, „већ је њиховој изопачености своју земљу и себе самог изложио, супротстављајући их католицима, поштовао их је више него католике, називајући их самовољно хришћанима“.846 Према Томи Архиђакону, Бернард је постао сплитски архиепископ 1200. г,847 што значи да се његова акција против јеретика у Сплиту и Трогиру могла догодити тек током те године. Према томе, ова акција би била узрок другог таласа доласка јеретика у Босну, новог у односу на онај о коме говори Вукан, а који се морао догодити 1198/99. г. Више детаља о овој акцији архиепископа Бернарда даје Тома Архиђакон. Према његовом казивању, дошавши у Сплит, Бернард је открио у својој архиепископији присуство двојице браће, по имену Матеја и Аристодије, златара из Задра, а пореклом по оцу из Апулије у Јужној Италији, који су били припадници јереси, коју су не само поштовали „и свим срцем веровали“ у њу, него и „проповедали“, те у њу завели мноштво људи. Због тога је архиепископ предузео одлучну акцију и не само да је мноштво јеретика искоренио и протерао 846 „...Accepimus autem, quod cum nuper venerabilis frater noster (Bernardus) Spalatensis archiepiscopus Patarenos non paucos de Spalatensi et Traguriensi civitatibus effugasset, nobilis vir Culinus banus Bossinus iniquitati eorum non solum tutum latibulum, sed et presidium contulit manifestum, et perversitati eorundem terram suam et se ipsum exponens ipsos pro catholicis, immo ultra catholicos honoravit, vocans eos autonomasice christianos...“, CD II, 351. Назив хришћанин (крстјанин) се на овом месту јаваља као назив за јеретике, а и сам бан Кулин их тако назива, што према папи представља, вероватно неопрезно упућену, похвалу јеретицима, Е. Hašimbegović, Prvi pomen krstjana u srednjovjekovnoj Bosni (Analiza izvora s kraja XII i početka XIII stoljeća, Fenomen „krstjani“, 418–419. 847 Thomae archidiaconi Historia, 136. То је било пре 13. јула 1200. г, јер од тог дана потиче најстарија позната повеља коју издаје Бернард као сплитски архиепископ, CD II, 348–350. 208 из градова Далмације, него је и ову двојицу присилио да се јереси, бар привидно, одрекну.848 То је био прогон из 1200. г, услед кога су многи јеретици отишли у Босну, о чему је писано горе. Да је то био заиста други талас у ширењу јереси у Босну, из Далмације, сведочи и Томин навод на почетку поменутог излагања, где каже да су поменута браћа Матеј и Аристодије, већ и пре него што је Бернард постао архиепископ, „боравили највећим делом у Босни“,849 и већ заводили многе у јерес. То би допустило могућност да су управо они предводили и први талас јеретика у Босни, онај из 1198/99. г, о којима говори Вукан у свом писму папи. Тиме се и овај први продор јереси у Босну јасно везује за Далмацију, док је за други то већ из самих извора очигледно. Ови подаци, према томе, недвосмислено упућују на то одакле се јерес проширила на Босну и где треба тражити њено исходиште према овој земљи. У питању је, дакле, Далмација. То није чудно када се зна да је јерес у протеклим деценијама била присутна у Далмацији. Далмацијом и Хрватском управљао је у то време Емериков млађи брат Андрија. Он је почетком 1198. г. освојио Хумску земљу након победе над Хумом и Рашком.850 И сам Андрија је био добро упознат са присуством јеретика у свом војводству. У једној својој повељи од 6. маја 1198. г. он помиње извесне псеудохришћане, који су били отели једно село у поседу 848 Због његовог значаја, овај одломак доносимо готово у целини: „...Erat autem insectator hereticorum valde solicitus. Fuerunt namque eo tempore duo fraters, filii Zorobabel, quorum alter Matheus, alter vero Aristodius vocabatur. Hi quamvis essent ex patre Appulo, errant tamen a pueritiaJaderenses cives effecti. Conversabantur vero ex maiori parte apud Bosnam, quia erant pictures optimi et in auri fabrili arte satis exercitati; competentes etiam latine et sclavonice literature habebant peritiam. Sed ita errant, fallente diabolo, in baratrum heretice pestis immerse, ut non solum impiam heresim obcecato corde crederent, sed etiam scelestis labiis predicarent. Hos invenit Bernanrdus Spalati commorante, multosque iam pestiferi dogmatis tabe ab eis infectos. Cetit ergo paulatim eos ad catholicam dogmam miti sermone allicere, frequenter eos convocans, frequenter exhortans. Sed cum illi heretica calliditate tergiversantes dissimularent converti, statim archiepiscopus fecit omnia bona eorum diripi, eosque anathematis vinculo irmodatos, cum mango opprobrio de civitate expelli. Tunc predicti fraters… ad mandatum ecclesie sunt reverse fecitque eos archiepiscopus suam heresim, tactis sacrosanctis evangeliis, abiurare… Sic autem omnes illi, qui per ipsos decepti fuerant, ab heretica sunt contagione mundati…”, Тhomae archidiaconi Historia, 138; в. и Ćirković, Bosanska crkva, 199. 849 „...conversabantur ex maiora parte apud Bosnam...“, Thomae archidiaconi Historia, 138. Каже се и да су, осим што су били вешти златари, били и веома образовани и добри познаваоци латинске и словенске књижевности, cf. ibidem. Да ли у овом Аристодију препознати Растудија, кога српски синодици из XIII века проклињу као једног од начелника босанских и хумских јеретика, Мошин, Сербская редакция синодика II, 302, 345, 348, како то сматра Solovjev, Svedočanstva, 44–68, и сматрати га непосредним оснивачем јеретичке заједнице у Босни, или ово схватање одбацити, као Ćirković, Bosanska crkva, 206–207, није сасвим јасно. Чињеница је, међутим, то да се јерес јавља у Босни управо у време када, према Томи Архиђакону, Аристодије и његов брат бораве у њој. 850 „...atque post habitam tam Chulme quam Rasse laudabilem victoriam...“, CD II, 296, његова повеља од 6. маја 1198. Ова победа збила се пре 31. марта исте године јер у једној повељи од тог датума он већ користи титулу dux Chulme, CD II, 293. 209 задарског манастира Св. Хрисогона, и наводи двојицу од њих, Малденарија из Задра и Тољена Качића.851 Из тога се јасно види да су јеретици на самом крају XII века и даље били присутни у Далмацији, и не само то, него и да су по њој неометано деловали. То објашњава и зашто се из Вукановог писма намеће закључак да је и угарски краљ Емерик већ био упознат са присуством јеретика у Босни и да је већ био покренуо прве, али безуспешне кораке против њих. Шта је, међутим, био повод њиховој појави у Босни 1198/99. г? Да ли је то био неки незабележени прогон којем су били изложени у Далмацији, пре оног који је спровео архиепископ Бернард 1200. г? Или је можда у питању одређена лична наклоност владајућих кругова у Босни према јереси? Вуканово писмо иницијативу за увођење јереси у Босни приписује Кулину, његовој жени и његовој сестри – Мирослављевој удовици, која је дошла у Босну након смрти свог мужа што је могло бити било кад, пре 1199. г., мада се на основу писма не види да је она имала главну улогу. И Вуканово писмо папи из 1199. г. и папино писмо краљу Емерику из 1200. г. указују на то да је главна улога у прихватању јереси у Босни припадала бану Кулину. Значајније је можда једно друго питање – зашто Емерик интервенише против јереси тек када она доспе у Босну, а не чини то у Далмацији? Одговор се може налазити у следећем. Од 1196. г, како је речено, Далмацијом и Хрватском влада Емериков млађи брат Андрија. У Босни, бан Кулин директни је вазал Емерика, као угарског краља. Од јуна месеца 1198. г. Андрија се налази у рату против свог брата и не признаје његову власт.852 Дакле, у ово време краљ Емерик има непосреднију власт над Босном и баном Кулином него над Андријом у Хрватској и Далмацији, и стога је своје мере и политику могао активније спроводити у Босни, него у Далмацији. Зато је он реаговао против јеретика када су се појавили у Босни, али није чинио ништа против њих у Далмацији. Са друге стране, изгледа као да је Андрија толерисао њихово присуство у свом војводству. Он поступа прилично благо са псеудохришћанима који су узурпирали један посед 851 „...Vicentius abbas Sancti Crisogoni de Jadera ad ipsus mansuetudinis excellentiam accedens humiliter et cnstanter rogavit, ut solius dei intuitu et ipsius sancti martiris meritis de predio ad locum, qui Suchovara dicitur, quod a quibusdam pseudochristianis falso invasum fuerat, rationem et iusticiam impendere dignaretur... presentibus etiam Maldenario Jadrensi et Tolenio Caciclo ipsius predii invasores..“, CD II, 296. 852 CD II, 301–302. 210 задарског Св. Хрисогона и спор решава у присуству и њихових изасланика.853 Премда директних вести које га доводе у везу са јеретицима нема, треба ипак скренути пажњу да се, нашавши се у сукобу са својим братом, својим законитим краљем, Андрија истовремено нашао и у сукобу са Римском столицом, папа му је претио изопштењем, а угарским, далматинским и хрватским епископима забранио је да опште са њим.854 У области једног таквог изопштеника из крила цркве јерес је могла неометано да напредује и да се шири и на суседство. Није искључено да је и Кулин у прихватању јеретика у својој земљи видео могућност за постављање темеља за своју већу самосталност у односу на угарског краља. Одлучнија борба против јереси у градовима Далмације започела је тек након доласка новог архиепископа сплитског Бернарда 1200. г, а након тога почиње и борба против њих у Босни. Све до тада, у току две године, могло би се рећи да Андријинa Далмација, Хрватска и Хум и Кулинова Босна, представљају јединствено подручје интензивније делатности јеретичких заједица.855 Остаје сада само још питање о којој се јереси ради. Извори готово без изузетка користе уопштени термин јерес и јеретици (heresis, heretici). Међутим, поменуто писмо папе краљу Емерику од 11. октобра 1200. г, пружа драгоцен, премда сасвим усамљен податак – да је архиепископ Бернард из градова Сплита и Трогира протерао, као што смо видели, не мало патарена, које је потом примио бан Кулин.856 Дакле, овде је за јеретике у Далмацији, који су се ширили тада и на Босну, употребљен познати назив патарена, који се давао у то време присталицама дуалистичког покрета у Италији и јужној Француској. Како се ово име не јавља за припаднике истог дуалистичког покрета на Истоку, тј. у православним земљама Балкана, где за њих превладава име богумили и потом 853 „... presentibus etiam Maldenario Jadrensi et Tolenio Caciclo ipsius predii invasores...“, CD II, 296. 854 CD II, 301–302; CD II, 307 (30. децембар 1198. г). 855 Није ли то можда и смисао речи познијег западног писца Рајнерија Сакхона, половином XIII века, да се Босна и Далмација зову ecclesia Sclavoniae („...in Bosnia et Dalmacia, que apud eos Ecclesia Sclavoniae nuncupatur...“), D. Kniewald, Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim krstjanima, Rad JAZU 270 (1949) 214; в. у Ćirković, Bosanska crkva, 199, дакле, да у Босни и Далмацији делује јединствена јеретичка заједница, која се назива црква Славоније. Насупрот томе, J. Šidak, „Ecclesia Sclavoniae“ i misija dominikanaca u Bosni, Studije o „Crkvi bosanskoj“, 179, био је мишљења да се израз ecclesia Sclavoniae односи само на јеретичку заједницу у Босни – цркву босанску. 856 “...Patarenos non paucos..., nobilis vir Culinus banus Bossinus iniquitati eorum non solum tutum labitum , sed et presidium contulit manifestum...“ CD II, 351; F. Šanjek, Papa Inocent III (1198–1216.) i bosansko-humski krstjani, Fenomen „krstjani, 428. 211 бабуни, и овај назив може бити податак више о томе да се јерес проширила на Босну управо са Запада, а не са Истока, и не из Србије. Уосталом, овај назив биће најчешће коришћен као ознака за следбенике јереси у Босни и у наредним вековима. У већ више пута навођеном писму од 11. октобра 1200. г. папа подстиче краља Емерика да употреби сву своју власт коју има као световни господар да искорени јеретике и одузме им поседе не само у земљи бана Босне него и у целом краљевству Угарске.857 Овим почиње обрачун римске цркве, угарске државе и њених епископа са јеретицима у Босни. Краљ Емерик поступио је по папиној препоруци. То се види из новог папиног писма, послатог 21. новембра 1202. г. сплитском архиепископу Бернарду и капелану Свете столице Јовану Каземарију. Из овог писма се сазнаје да је Емерик предузео одређене мере да испита питање јеретика у Босни и однос бана Кулина према њима, али да се Кулин бранио како је веровао да они нису јеретици него католици, и да ће неке од њих послати пред Апостолску столицу да изложе своје учење. Сазнаје се, такође, и да је Кулин то и учинио. Послао је у Рим „архиепископа и дубровачког архиђакона Марина“, са неколицином оних на које се сумњало да су јеретици, да их код папе испитају о њиховом веровању.858 857„ ...serenitatem regiam rogamus... et nisi banus predictus universos hereticos de terra sue potestati subiecta proscripserit, bonis eorum omnibus confiscatis tu eum et hereticos non solum de terra eius, sed de toto Ungarie regno proscribas et bona talium, ubicumque per terram tuam potuerunt inveniri, confisces, nec parcat oculus tuus bano predicto, qui contra eum iurisdictionem exerceas temporalem, si alias ad viam rectitudinis non poterit revocari...“, CD II, 351. И. Мајнарић заступа тезу да су папски прописи против јеретика, настали после Трећег латеранског сабора 1179. г., били су основа за папин позив Емерику да предузме силу против бана Кулина уколико он не буде решио питање јеретика у својој земљи, I. Majnrić, Papinski kapelan Ivan od Casamarija i Bilinopoljska abjuracija 1203. Papinski legat koji to u Bosni nije bio?, Radovi Zavoda za povijesne znanosi Hrvatske akademije znanosi i umjetnosti u Zadru 50 (2008) 8–11. 858 „...Cum igitur in terra nobilis viri bani Culini quorumdam hominum multitudo moretur, qui de dampnata Catharorum heresi sunt vehementer suspecti et graviter infamati, nos carissimo in Christo filio nostro Henrico regi Ungarorum illustri apostolica scripta direximus contra illos, qui prefatum Culinum super hoc arguens et obiurgans precepit, ut huiusmodi homines de tota terra sibi subiecta proscriberet, bonis eorum omnibus confiscatis. Ipse vero semetipsum excusans respondit, quod eos non hereticos sed catholicos esse credebat, paratus quosdam eorum pro omnibus ad sedem apostolicam destinare, ut fidem et conversationem suam nobis exponerent, quatinus nostro iudicio vel confirmarentur in bono, vel revocarentur a malo, cum apostolice sedis doctrinam velin inviolabiliter observare..., CD III, 14–15; Речи које овима следе: Nuper ergo prefatus Culinus venerabilem fratrem nostrum (Bernardum) archiepiscopum et dilectum filium Marinum archidiaconum Ragusinum et cum eis quosdam ex prefatis hominibus ad nostram presentiam destinavit...“, ibidem, 15, схватане су најчешће тако као да је Кулин у Рим послао сплитског архиепископа Бернарда и дубровачког архиђакона Марина, в. С. Ћирковић, Један прилог о бану Кулину, ГНЧ 9/10 (1959) 73; Ћирковић, Историја, 48–49. То међутим не стоји, пошто је писмо иначе упућено сплитском архиепископу Бернарду, тешко је 212 У Риму изгледа да ништа није решено.859 Пaпа је решио да ствари испита на терену и да то учине његови људи. Задатак је поверио свом капелану Јовану Каземарију и замолио сплитског архиепископа Бернарда да му у томе помогне.860 Требало је да на лицу места испитају понашање и веровања бана, његове жене и осталих њихових поданика за које се сумња на јерес. Разлог због кога је ову мисију поверио сплитском архиепископу, а не дубровачком који је надлежан за Босну, видљив је из поменутог писма од 21. новембра 1202. г. Папа наиме, каже да је то због његове близине месту дешавања и „богатог искуства за које се чуло да има у овим питањима,“861 а позната нам је његова истакнута улога у прогону јеретика у далматинским градовима 1200. г. Сем тога, чини се да папа дубровачког архиепископа и није могао послати у поменуту мисију јер, како открива богата дипломатичка грађа из тог периода, тадашњи дубровачки архиепископ Бернард у то време очигледно не заузима више тај положај, будући да, по дозволи папе Иноћентија III, каптол 1202. г. бира новог архиепископа, док је некадашњи архиепископ своју пастирску службу наставио у Енглеској, као епископ Карлајла.862 Јован Казaмарије стигао је у Босну, додуше сам, јер је сплитски архиепископ, како изгледа, остао у свом граду. Његов задатак био је јасан – испитати црквене прилике у Босни. Најбољи начин био је онај који је примењен и неколико година раније, приликом сличне посете папиних посланика Јована и Симеона Вукану и дукљанској цркви – сазивање једног општег сабора свих најзначајнијих политичких и верских чинилаца у земљи. Такав сабор је сазван и састао се 8. априла 1203. г, на Билином пољу, крај реке Босне, у присуству папиног легата Јована и бана Кулина.863 На сабору су сва битна питања схватити да једној особи говори о њој самој у трећем лицу. Из текста је јасно да се говори о неком другом. Такође види се да су издавачи име Бернард ставили у заграде, тако да не можемо бити сигурни да је оно исправно. Остаје, дакле, отворено питање ког архиепископа је Кулин упутио у Рим. 859 Ћирковић, Историја, 49. 860 Папа је већ 27. новембра 1202. г. најавио бугарском цару Калојану и архиепископу Василију да им као легата шаље Јована из Каземарија, из чега се јасно види да је легат Јован у Босни и Угарској боравио на путу за Бугарску, Majnarić, Papinski kapelan, 6–7. 861 „...te frater archiepiscope qui tam vicinitate locorum quam rerum experiential super hoc notitiam obtines pleniorem…“, CD III, 14–15. 862 CD III, 16–17, 28–29. 863 На овом месту сам се определила за мишљење да „loco qui vocatur Bolino Poli“, како стоји у извору треба индетификовати са Билиним пољем у близини данашње Зенице. Такав став изнели су у својим студијама и, Ћирковић, Историја, 49; Ćirković, Bosanska crkva, 201–202; F. Šanjek, Crkva 213 расправљена и решена, а веровање оних који су сумњичени за јерес коначно је расветљено. Управо су они саставили једну званичну изјаву, у којој су се обавезали на поштовање одређених верских норми у складу са учењем римске цркве. Ова изјава сачувана нам је као званични акт сабора на Билином пољу. Како по својој природи, тако и по свом садржају, овај акт изазивао је многе контроверзе и различита тумачења, али његова природа још није сасвим расветљена.864 Већ на почетку ове изјаве, они означавају себе као „начелнике свих оних који су се досада искључиво именом хришћани називали, на простору Босне“, и да они иступају у име „свих који су од заједнице њиховог братства. У то име они обећавају „пред Богом и његовим светима“, да ће „стајати под одредбама и надлештвом свете римске цркве, како начином живота тако и обредима“, да ће је следити и бити јој потчињени, и обавезују се у име „свих који су из њихове заједнице и околине“. Обавезују се још и да „никада убудуће неће бити заведени у јеретичку изопаченост“, и притом се најпре „одричу шизме којом су озлоглашени“, и признају „римску цркву за мајку и главу свих црквених заједница“.865 Из овог кратког одломка издвајамо неколико важних чињеница. Најпре, ти људи су себе искључиво називали хришћанима. Друго, одричу се шизме, раскола, и обећавају да неће убудуће бити заведени у јерес. Треће, представљају се као организована заједница или братство, тј. представљају одређену категорију становништва. Четврто, пошто тек тада признају власт и одредбе Римске цркве, значи да до тада нису били њен део. Није ли све ово bosanska:dualistička sljedba ili evanđeoski ideal zajedništav u duhu pracrkve, Kršćanstvo srednjovekovne Bosne, 163–164; M. Ančić, Bilinopoljska abjuracija u savremenom evropskom kontekstu. Prilozi: Institut za istoriju u Sarajevu 32 (2003) 17–38. С друге стране неколико аутора то место чита Болино поље, али га неиндетификују, други пак читају као Болино поили, које смештају у околину Високог, чије подручје означавају као место деловања бана Кулина, о томе детаљно в. A. Škegro, Bilino Polje primjer jedne historiografske kontroverze, Fenomen „krstjani“, 351–369. 864 О њему су писали: Rački, Bogumili i patareni, 391–395; Ћирковић, Историја, 55–58; Исти, Хетеродоксија, 216–218; Isti, Bosanska crkva, 201–203. 865 „…Nos priores illorum hominum, qui hactenus singulariter Christiani nominis prerogative vocati sumus in territorio Bosne, omnium vice constitute, pro omnibus qui supra de nostra societate fraternitatis in presentia domini Johannis de Casemaris capellani summi pontificis et romane ecclesie in Bosna propter hoc delegate, presente patrono bano Culino domino Bosne, promitimus coram deo et sanctis eius, stare ordinationi et mandatis sancta romane ecclesie tam da vita et conservatione nostra, quam ipsius obsecundare obedientie et vivere institutes, obligantes nos pro omnibus, qui sunt de nostra societate et loca nostra cum possessionibus et rebus omnibus, si aliquo tempore dienceps sectati fuerimus hereticam pravitatem. In primis abrenuntiamus scsmati, quo dicimur infamati et romanam ecclesiam matrem nostrum caput totius ecclesiastice unitatis recognoscimus…“, CD III, 24; L. Margetić, Neka pitanja Abjuracije iz 1203. godine, Fenomen „krstjani“, 37–38. 214 довољно да се у њима препознају следбеници јереси и тиме потврде вести које су о томе кружиле већ неко време? Други део исте изјаве пружиће нам још неке податке који ће ово гледиште потврдити. Тај део садржи појединачне одредбе које се они обавезују да ће поштовати. Најпре, имаће „храмове у свим својим местима где браћа обитавају“, „у којима ће браћа од ноћи до јутра и дању по часовима окупљени јавно појати“. У свим, пак, црквама, имаће „олтаре и крстове“, читаће књиге, „како Старог тако и Новог Завета, како то чини Римска црква“. У сваком свом месту имаће “свештенике који ће недељама и празницима држати мисе које према црквеном реду треба да се славе, слушати испосвести и делити опроштаје“. Имаће „гробља покрај храмова, где ће се браћа сахрањивати када премину“. Такође, „седам пута годишње“ ће примати причест, о највећим хришћанским празницима, и поштовати „постове које одређује црква“. Поред тога, обавезују се да ће жене, које су истог уверења као они, „бити одвојене од њих“, како на спавању, тако при одмарању и да неће „насамо водити разговоре са женом“, да то не би изазвало сумњу. Неће ни „прихватати оне или ону који/а је у браку“, док заједнички „уздржаност не обећају и обоје се раздвојени не преобрате“. Славиће ће светитеље који су од Светих Oтаца прослављани, а такође се обавезују да неће са знање „ни једног манихејца или било каквог другог јеретика прихватати“. Осумњичени за себе кажу да се од осталих световњака већ разликују по свом начину живота, али „убудуће ће се разликовати и по свом начину облачења“, јер ће носити затворену, једнобојну одећу до глежњева. Најзад, они се одричу и употребе термина хришћанин, да не би другим хришћанима неправду нанели, те ће се стога они називати браћом. Обавезују се да ће по смрти њиховог старешине (magister), њихови начелници (priores) са сабором богобојажљиве браће „изабрати новог старешину“ (prelatus) кога ће „потврдити папа“. Уз све ово они се обавезују на потпуну покорност римској цркви, јер ће са посвећеношћу прихватити све што Света Столица буде захтевала.866 866„…Et in omnibus locis nostris, ubi fratrum conventus commoratur, oratoria habebimus, in quibus fratres de nocte ad matutinas et diebus ad horas cantandas publice simul conveniemus. In omnibus autem ecclesiis habebimus altaria et cruces, libros vero tam novi quam veteris testamenti, sicut facit ecclesia 215 Из текста се на основу неких општих места јасно може закључити да је реч о jеретицима. Они на сабору јавно прихватају учења римске цркве по сегментима, те се тиме уставари одричу својих дотадашњих учења. Када се реконструишу та учења на основу ових изјава, излази да употпуности одговарају учењима тада познатих дуалистичких јереси. Они кажу да ће поштовати: храмове, крстове, олтаре, Свете књиге, празнике, постове, свеце, држати литургије недељом и празником и да ће се редовно причешћивати и све ово по правилима римске цркве. Уколико они ово до сада нису практиковали, сасвим је јасно да их не можемо сматрати правоверним хришћанима. Друга њихова карактеристика коју овом приликом мењају тиче се њиховог самоодређења. До тада они су име хришћани користили искључиво за себе, и тиме вређали правоверне хришћане. То је позната јеретичка пракса која је посведочена код разних огранака средњовековних европских дуалиста у разним епохама.867 Места на којима у изјави говоре о односу према женама, тј. браку и начину одевања изазивала су највише недоумица код историчара и понекад онемогућавала правилно и целовито сагледавање и разумевање природе оних који су ову изјаву дали. Тако је С. Ћирковић због овога у њима видео припаднике romana, legemus. Per singula loca nostra habebimus sacerdotes, qui dominicis et festivis diebus adminus missas secundum ordinem ecclesiasticum debeant celebrare audire et penitentias tribuere. Cemeteria habebimus iuxta oratoria, in quibus fratres sepeliantur et adventantes, si casu ibi obierint. Septies in anno adminus corpus domini de manu sacerdotis accipiemus, scilicet in natali domini, pascha, pentecoste, natali apostolorum Petri et Pauli, assumptione virginis Marie, nativitate eiusdem et omnium sanctorum commemoratione, que celebratur in kalendis novembris. Ieiunia constituta ab ecclesia observabimus, et ea que maiores nostri provide preceperunt custodiemus. Femine vero que de nostra erunt religione, a viris separate erunt tam in dormitoriis quam refectoriis et nullus fratrum solus cum sola confabulabitur, unde possit sinistra suspicio suboriri. Neque de cetero recipiemus aliquem vel aliquam coniugatam, nisi mutuo consensu, continentia promissa, ambo pariter convertantur. Festivitates autem sanctorum a sanctis patribus ordinatas celebrabimus, et nullum dienceps ex certa scientia manicheum vel alium hereticum ad habitandum nobiscum recipiemus. Et sicut separamur ab aliis secularibus vita et conversatione, ita etiam habitu secernemur vestimentorum: que vestimenta erunt clausa, non colorata, usque ad talos mensurata. Nos autem de cetero non Christianos, sicut hactenus, sed fratres nos nominabimus, ne singularitate nominis aliis Christianis iniuria inferatur. Mortuo vero magistro, de hinc usque in perpetuum priores cum consilio fratrum deum timentium eligent prelatum a romano tantum pontifice confirmandum, et si quid aliud ecclesia romana addere vel minuere voluerit, cum devotione recipiemus et observabimus. Quod ut in perpetuum robur obtienat, nostra subscriptione firmamus...“, CD III, 24–25. 867 Драгојловић, Богомилство, 70. Српски синодици из XIII века такође сведоче о оваквом самоодређивању босанских јеретика: „...z İli èrétici trýk İléti babùníè, naricaõðéi sé lý`i kr(ý)stiàné...“, Мошин, Сербская редакция синодика II, 301, 312. 216 монаштва „највероватније реда Светог Василија“.868 Забуну је створио онај део изјаве који се односи на положај жена у њиховој заједници, који наводно не одговара односима какве познају јеретичке заједнице, него би наликовао обрасцу живота православних монаха. Да ли је заиста тако? То што се они обавезују да ће се одвајати од жена како у спаваоницама, тако и у обитавалиштима и да ниједан од њих неће бити насамо са женом, да се не би сумња изродила, значи да су до тада они живели сви заједно са женама у оквиру истог простора као једна заједница. То је добро позната одлика средњовековних дуалистичих јеретика широм Европе.869 Ожењене и удате неће примати у свој круг, а ако су то до тада чинили, не значи и да су признавали тајну брака, јер ступањем у јеретичку заједницу брачни пар остајао је заједно, али није и даље посматран као такав већ су то постајале само две особе у оквиру једне шире заједнице мушкараца и жена. Мора се имати у виду да је ово време рађања јеретичког покрета у Босни, када у њега ступају зрели људи, међу којима свакако и брачни парови, с тим што могло би се рећи да њихов брак овим чином престаје. То што сада за приступ у своје редове траже одвајање ожењених или удатих од својих брачних другова представља управо повлађивање римским правилима, а такође и потврду тога да су некада живели сви заједно. Претпоставка по којој је њихов дотадашњи заједнички живот представљао институцију такозваних двоструких манастира, познатих у православом свету, који би живели по правилу Светог Василија,870 једноставно не стоји. У православној цркви постоје само два начина монашког живота – општежиће и еремитство. Св. Василије Велики дао је правила за први начин, и она јасно и 868 Ћирковић, Историја, 57–58; Исти, Хетеродоксија, 216–217; Isti, Bosanska crkva, 201–203. Ф. Рачки, је такође сматрао да је у питању монашка заједница, али није могао да се одлучи да ли су у питању православни монаси, који су римокатолици називали редом Св. Василија, или пак римокатолички монаси реда Св. Бенедикта, Ф. Рачки, Борба јужних Словена, 394, нап. 2. Да су у питању православни монаси сматрали су B. Petranović, Bogomili. Crkva bosanska i krstajani , Zadar 1867, 150–152, 157 sq; Glušac, Problem, 105–138. Е. Хашимбеговић такође прихвата да је у питању монашка заједница, али исто тако с правом поставља значајно питање због чега је Кулин присуствовао на Билином Пољу, ако се тамо решавало, како она верује, „pitanje discipline i pravovjernosti jedne male redovničke zajednice“, E. Hašimbegović, Prvi pomen krstjana, 423. Мajnarić, Papinski kapelan, 12, сматра да је у питању била правоверна верска заједница, крило католичке цркве, али да је у њеном оквиру било јеретика појединаца. 869 Драгојловић, Богомилство, 121–122; Ангелов, Богомилството, 296–303; Obolensky, Bogomils, 127–129. 870 С. Ћирковић, Дуалистичка хетеродоксија у улози земаљске цркве: босанска црква, Гласник Одјељења друштвених наука ЦАНУ 9 (1995) 10–11; Isti, Bosanska crkva, 202; Исти, Историја, 57– 58. 217 строго налажу потпуну одвојеност мушкараца и жена. Такозвани двоструки манастири који се помињу у појединим византијским изворима, нису представљали место суживота једних и других, већ два одвојена манастира у оквиру истог поседа.871 У прилог против тезе да се ради о некаквим монасима говори следећи сегмент њихове изјаве, онај о одевању, где кажу како ће се убудуће по одећи разликовати „од осталих световњака“ (ab aliis secularibus). То нам говори управо да су и они световњаци. То што се они сада обавезују на одређени вид облачења не значи да га они нису и раније практиковали. И ранији антијеретички писци примећивали су њихово различито одевање, у дуге налик на монашке хаљине.872 Коначно, њихова организација, која говори о магистру и приорима, заиста подсећа на место из описа Немањиног антијеретичког, антибогумилског сабора, који даје Стефан Првовенчани, где се говори о јеретичком „учитељу и начелнику“,873 али ипак у њима се не могу препознати будући дјед и старци босанске цркве.874 Можда ове не треба ни тражити у време њеног зачетка 1203. г. Ипак, остаје питање о природи положаја који ће имати прелат, кога буду изабрали после магистра, а потврдила га римска црква. Природа билинопољских одлука после свега изнетог изгледа нешто јаснија. То је, по мом мишљењу, један акт компромиса између римске цркве и јеретичке заједнице у Босни. Овим је она у неку руку озаконила своје постојање, тако што је формално прихватила правила и надлежност римске цркве. Заузврат, сачувала је своју унутрашњу организацију и сва обележја једне посебне заједнице, што јој је омогућило да настави са праксом својих јеретичких учења, ослобођена надзора званичне цркве. Остаје питање прецизнијег индентификовања ових јеретика. Показано је да папа јеретике које је архиепископ Бернард протерао из Сплита и Трогира и који су потом побегли у Босну, назива патаренима.875 Такође, види се и да у поменутом писму краљу Емерику од 21. новембра 1202. г, исти папа о истим јеретицима у 871 VII Вас., 20, Правила I, 627–629. 872 Euth. Zyg, col. 1319 C. 873 „.. ù~itélõ `é i na~él İnikù ihý...“, Стефан Првовенчани, 36. 874 Ћирковић, Историја, 57. 875 CD II, 351. 218 Босни говори да су „од проклете јереси катара“.876 To су све сумње, које су постојале пре него што је Света Столица стекла непосредан увид у проблем јеретика у Босни. Међутим, и након тога, након сабора на Билином пољу, терминологија је иста. Папин легат Јован, пишући папи о резултатима сабора, после 30. априла 1203. г., каже како је одржао састанак „са неким бившим патаренима у Босни“.877 Дакле, пошто је проборавио неко време међу њима, Јован Каземарије је свестан да је учење босанских јеретика – патаренско учење.878 Управо тако ће и у наредним деценијама представници римске цркве називати припаднике цркве босанске. Све ово свршило се на Билином пољу крај реке Босне, 8. априла 1203. г. Изјаву, тј. саборски акт потписали су најистакнутији представници јеретика: Драгиша, Љубин, Брагета, Прибиш, Љубен, Радош и Владош, а такође су свој потпис ставили и сам бан Кулин и поменути дубровачки архиђакон Марин, некад Кулинов изасланик код папе. Одавде су двојица од поменутих јеретика, Љубин и Брагета, по вољи све браће у Босни и истог бана Кулина, пошли са легатом Јованом код угарског краља Емерика, да га известе о резултатима сабора и представе му његове одлуке. Тако су се они сви заједно нашли на острву Чепел, на Дунаву, у Угарској, где су се састали са краљем Емериком, калочким архиепископом и осталим угарским великашима, предали краљу саборски акт и у присуству свих њих свечано се заклели, у име све своје браће, да ће ове одлуке поштовати. То је било 30. априла 1203. г, и тада је саборски акт доживео своју коначну редакцију.879 О овом истом догађају, заклетви боснаских посланика на саборске одлуке у присуству угарског краља, говоре и писма која су, одвојено, одатле упутили папи 876 „...qui de dampnata Catharorum heresi sunt...“, CD III, 14. 877 „...Tractato negotio illorum quondam patarinorum in Bosna...“, CD III, 36. 878 Kniewald, Vjerodostojnost, 190–239, пронашао је многе сличности између учења босанских јеретика забележених у Билинопољској абјурацији и науке северноиталијанских и јужнофранцуских катара коју је 1250. г. описао Рајнерије Сакхон у свом делу „Summa de catharis et leonistis“. 879 „...Actum apud Bosnam iuxta flumen loco qui vocatur Bolino Poili, sexto idus aprilis. Dragice, Lubin, Bergela, Pribis, Luben, Rados, Bladosius, banus Culinus, Marinus archidiaconus Ragusii subscripsimus. Deinde nos Lubin et Brageta ex voluntate omnium fratrum nostrorum in Bosna et ipsius bani Culini, cum eodem domino J(ohanne) capelano ed H(emericum) illustrem Ungarie et christianissimum regem euntes, in presentia ipsius regis et vemerabilis (Johannis) Colociensis archiepiscopi et (Calani) Quinqueeclesiensis episcopi et aliorum multorum in persona omnium iuravimus hec statuta servare, et si qua alia ecclesia romana super nos ordinare voluerit, et secundum fidem catholicam constituere. Actum in Insula Regia II. kal. maii“, CD III, 25. 219 краљ Емерик и легат Јован, како би сада коначно и папу обавестили о обављеном послу.880 Краљево писмо доноси још један интересантан податак. Оно нас обавештава да је том приликом био присутан и неименовани „син бана Кулина“, коме је краљ предао акт са саборским одлукама, пошто је на њега ставио свој печат, и обавезао га да се постара да се оне, као и друге одлуке које римска столица буде прописала, строго поштују у његовој земљи (Босни).881 Писма која су Јован Каземарије и краљ Емерик упутили папи после коначног и формалног завршетка посла око босанског сабора, 30. априла 1203. г, говоре не само о ономе што се тим поводом одиграло, већ укључују и одређене мере које треба применити у будућности, да би се успех католичке вере у Босни осигурао. Краљ је обавезао Кулиновог сина да, уколико „убудуће у његовој земљи гореречене (јеретике) или које друге људе у јереси свесно буде штитио и бранио“, босански бан ће имати да плати 1000 сребрних марака, од чега ће пола ићи у краљевску ризницу, а пола Светој Столици.882 Капелан Јован, међутим, схватио је, чини се, боље шта може бити решење проблема црквених прилика у Босни. Према његовом мишљењу, црквена организација у Босни је недовољно јака. У целој земљи, која није ни сасвим мала, постоји само једна епископија и један епископ, и то подређен далеком 880„...Interim autem nuntii illius magni viri Caloiohannis (?) venerunt ad regem cum quibus deo duce spero me ire ad ipsum, et christianissimus rex fecit eos super evangeia iurare in ecclesia coram altari...“, CD III, 36; У краљевом писму стоји: „ ...Hinc est, quod cum humilis ac fidelis sanctitatis vestre capellanus Johannes ad presentiam nostram accendens duos principaliores ex hiis, qui in terra Culini bani, prout ferebatur, dampnatam hereticorum sectam fovebant, secum duxisset, nos inspectis orthodoxe fidei articulis quos ad ipsius Iohannis exhortationem illi, ad quos missus fuerat, iam susceperant... Illi preterea duo priores, qui cum prefato capellano cestro Johanne venerunt, tam pro se quam pro fratribus suis, a quibus missi fuerant, in presentia nostra iuraverunt, quod constitutiones a iamdicto fideli legato vestro promulgatas et sibi traditas firmiter observabunt in perpetuum“, CD III, 37. 881 „...eadem capitula sub sigillo nostro contenta domino illius terre, filio scilicet memorati Culini, qui tunc apud nos erat, dedimus, districte precipientes, ut ea et alia, si qua romana sedes eis de cetero secundum deum transmittere decreverit, ab omnibus in terra sua faciat inviolabiliter observari...“, CD III, 37. Обично се сматра да је поменути Кулинов син такође дошао у Угарску заједно са Јованом Каземаријем и двојицом јеретика, в. Ћирковић, Историја, 49. То, по свој прилици, неће бити исправно, пошто се овај Кулинов син ни у једном од поменутих аката не спомиње уз ону двојицу који су са Каземаријем са Билиног поља отишли у Угарску. Насупрот томе, чини се да је он у то време већ био у Угарској. На то упућују речи краља Емерика да је Кулинов син „тада код њега био“ (...qui tunc apud nos erat...) тј. овим речима се јасно одваја од оних који су са Каземаријем дошли. Да је он већ од раније боравио у Угарској може да буде доказ и то што он није присуствовао самом сабору на Билином пољу, јер на саборском акту нема његовог потписа. 882 „...Idem etiam, cum hoc iuxta voluntatem nostram admisisset, se in manu nostra ac J(ohannis) archiepiscopi Colocensis subsequenter obligavit, quod si de cetero supradictos vel alios homines in heresi scienter manutenere vel defendere in terra sua presumpserit, mille marcas argenti persolvet, quarum medietas vobis, altera vero fisco nostro medietas obveniet...“, CD III, 37; Ћирковић, Историја, 49. 220 Дубровнику, са којим га не везују нити политичке повезаности, пошто Дубровник има другачији политички положај него Босна. Штавише, десило се да је и тај један епископ недавно преминуо, тако да је земља у потпуности остала без пастира. Према Каземарију, то је уједно и повољан тренутак за то да римска црква покуша да ојача црквену организацију у Босни, а такође и своје присуство у њој. Пошто је Босна остала без епископа, указала се прилика да папа, како Каземарије предлаже, на тај положај именује „или једног Латина, или да три или четири нове епископије тамо оснује“.883 Ови подаци настали не много после 30. априла 1203. г. уједно су и последњи који помињу бана Кулина и последњи који нас за скоро двадесет година обавештавају о верским приликама у Босни. Тешко је дати исправну оцену о улози бана Кулина у појави јереси у Босни. Он је тек 1199. г. доведен у везу са јеретицима, чак је и оптужен да је њихов следбеник, а и наредне године се истиче да прима јеретике у своју земљу. Међутим, он сам њихово присуство у Босни правдао је тиме да није знао да су они јеретици, чак штавише био је спреман да одговара пред папом, али и да сазове сабор на коме ће папски представници испитати случај. У свему томе његов јасан став према њима остаје непознат. Компромис постигнут на Билином пољу очигледно је одговарао босанској јеретичкој заједници, која је легализовала своје постојање у замену за декларативну изјаву о покорности римској цркви и поштовању њених правила и одредаба, чега се у свако доба могла одрећи, а да ова то и не примети. Било како било, босанска јеретичка заједница је на темељу права датих јој на Билином пољу наставила да делује онако како је хтела, а да притом избегне будно око римске цркве. Јерес у Босни тако није искорењена, већ се само још више учврстила. Римској цркви биће потребно скоро двадесет година да примети да јерес у Босни још увек постоји,884 а када до тога дође, убрзо ће постати свесна да сада има посла са једним сасвим организованим покретом, који ће се ускоро изродити у цркву босанску. 883 “...Noveritis preterea, quod in regno bani Culini de Bosna non est nisi unus episcopatus et episcopus modo mortuus est. Si posset fieri, quod aliquis Latinus ibi poneretur, et aliqui etiam ibi tres vel quatuor crearentur novi, non modicum exinde itilitati accresceret ecclesiastice, quia regnum est ipsius ad minus dietarum decem et plus“, CD III, 36; Ћирковић, Историја, 58. 884 Први следећи подаци о јеретицима у Босни потичу из 1221. г, в. Ћирковић, Историја, 49. 221 Modus vivendi: Од сукоба до суживота (XIII век) Оснивање и уређење Српске архиепископије Стефан Немања предао је власт над Србијом свом средњем сину сину, севастократору Стефану, зету новог византијског цара Алексија III Анђела (1195– 1203), на Благовести, 25. марта 1196. г. Његов старији син Вукан, како је речено, већ је одраније управљао Дукљом, Далмацијом, Травунијом, Топлицом и Хвосном, носећи стару дукљанску краљевску титулу.885 Немањин најмлађи син, Растко, добио од оца на управу Хумску земљу, највероватније између 1190. и 1193. г., а потом напустио све светске ствари и отишао на Свету Гору, где се замонашио и постао монах Сава.886 Исте године када се са власти повукао Стефан Немања, умро је и његов савременик, угарски краљ Бела III. И за њим су на политичкој позорници остала два сина – старији, Емерик, остао је на очевом престолу као нови краљ Угарске, а млађи, Андрија, добио је од оца титулу војводе Далмације и Хрватске, територију и положај који је некада и он као млађи краљев брат заузимао. Десило се, дакле, то да је генерација Стефана Немање сишла са историјске позорнице, на коју је ступила сада генерација његових синова. Велики жупан Стефан (1196–1217, краљ 1217–1227) владао је првих година своје владавине у миру, у својој православној земљи, ослоњен на бледећи политички углед свог таста, византијског цара, на јако духовно наслеђе које је његов отац оставио у земљи за свог световног живота и владавине, као и на 885 О временском и просторном односу Вуканових титула, краља, великог кнеза и великог жупана, в. детаљно, Бубало, Титуле Вукана Немањића, 83 и даље. 886 Оба Савина биографа, Доментијан и Теодосије, кажу да је он добио Хумску земљу на управу када је навршио петнаесту годину, а да је седамнаестој години живота напустио све светске ствари и доспео на Свету Гору пре смрти цара Исака II Анђела, 1195. г., дакле одлазак из Хума се догодио између 1190. и 1193. г., Доментијан, 6; Теодосије, 5. Растков долазак у Хум се у историографији, чини ми се оправдано, везује за одлазак из Хума Немањиног брата Мирослава, што се догодило пре 17. јуна 1190, Динић, Три повеље, 76–77, 85; Равић, Уговор, 11–12, и нап. 3. 222 снажан духовни утицај угледних светогорских монаха Симеона и Саве.887 Међутим, већ после очеве смрти 1199. г. Стефан помишља да потражи ослонац и на другој страни. Духовни утицај је једно, али политичка корист, ипак, друго. Стефан полако схвата да звучна титула његовог таста, ромејског цара, сада представља само сен оного што означава и да му не може пружити реалну подршку. Он зато ступа у ближе везе са римском столицом, на коју тада долази папа Иноћентије III (1198–1216). Обично се сматра да је то било већ 1198. г., и да је тада Стефан од папе затражио краљевске знакове за себе.888 Међутим, како смо горе видели, први контакт између Стефана и папе остварен је тек након што је Стефанов брат, дукљанско-далматински краљ Вукан, писао папи и затражио његове легате ради решења верских питања у приморским земљама и градовима. Папа је на Вуканово писмо одговорио слањем писама како њему и његовој жени, тако и Стефану и његовој супрузи Евдокији, почетком 1199. г. Тиме је и Стефана обавестио о слању својих легата Јована и Симеона у Дукљу и задатку који имају, чиме је ставио до знања да су му познате политичке прилике у Србији као и то да је и Стефан такође господар у Вукановој земљи. Тек потом Стефан шаље своје прво познато писмо папи, као одговор на ово, у коме га обавештава да је упознат са делатношћу посланика Јована и Симеона.889 У том писму стоје и ови интересантни редови: „...Увек смо се сматрали на стопама Свете римске цркве, као и блажене успомене отац мој, и прописе Свете римске цркве увек уобичавали, и ускоро желимо послати наше легате Вашој светости...“.890 Стефан, дакле, истиче како је одани следбеник римске цркве, као што му је и отац био. Међутим, позната су врло добро верска убеђења Стефана Немање, као и самог Стефана, и њихова дубока оданост православној вери. Да је Стефан Немања одржавао добре односе са Римом да се наслутити из тога што је богато даривао цркву Св. Апостола Петра и Павла у Риму, као и храм Св. Николе 887 ИСН I, 261 (Ј. Калић). 888 „...quod cum nobilis vir Stephanus megaiuppanus Servie per honorabiles nuntios nobis humiliter supplicaverit, ut in terram suam dirigeremus Legatum, qui eam ad obedientiam ecclesie Romane reduceret, et regium sibi diadema conerret“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 36; Innocentii III epp. II, PL 215, 415; ИСН I, 266 (С. Ћирковић). 889 Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 726–727. 890 „...Nos semper consideramus in vestigia sancte romane ecclesie, sicut bone memorie pater meus, et preceptum sancte romane ecclesie semper custodire, et in proximo legatos nostros vellemus transmittere ad sanctitatem vestram...“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 6; Innocentii III epp. I, PL 214, 726. 223 у Барију,891 али и на основу његовог благонаклоног односа према римокатолицима у Дукљи. Ипак, свакако се не може рећи да је ишао стопама Свете римске цркве. Писмо је послато након Вукановог сабора у Бару, који је, као што је показано, одржан у пролеће 1199. г, што је већ било после Симеонове смрти, 13. фебруара 1199. г, што се види и из самог писма, пошто Стефан о њему говори користећи епитет блажене успомене. У то време ни сам Стефан никако није могао себе видети као припадника римске цркве и на тај начин изневерити све што је од оца наследио. Ипак, због чега се Стефан на такав, свакако неискрен начин обраћа папи? Сматрам да одговор на питање лежи управо у последњем делу навода – он жели да папи пошаље своје легате, свакако са одређеним циљем. Из позније преписке истог папе са угарским краљем Емериком види се да је једном раније Стефан од папе тражио краљевску круну.892 Према К. Јиречеку, ову молбу папи су изнели управо они посланици које је Стефан папи најавио да ће послати у поменутом писму из 1199. г.893 Дакле, Стефан у том писму сасвим дипломатски користи низ неистина како би приволео папу да делује на начин који би му донео политичку корист, у конкретном случају, краљевску круну. Од овог посла, као што је познато, и поред папине добре воље, није било ништа, јер се угарски краљ Емерик оштро успротивио томе да српски велики жупан добије краљевску круну и ранг.894 Ипак, овај покушај је добро сведочанство о томе да је Стефан изгубио поверење у византијску заштиту и затражио ослонац на другој страни. Међутим, управо у то време настаје дефинитиван заокрет у Стефановој политици према Византији. Свакако свестан да му сродство са царем више не доноси никакву реалну политичку премоћ, Стефан је решио да оконча свој ионако несрећан брачни живот са Евдокијом и отера је од себе, на начин за њу веома понижавајући. Тада је у њену одбрану устао девер, Стефанов брат Вукан, примио је и достојно испратио у Драч.895 Након овога почео је међу браћом отворени грађански рат. Његова повест је позната – Вукан је, уз помоћ угарског краља Емерика, 1202. г. поразио Стефана, 891 Стефан Првовенчани, 42. 892 Theiner, Monumenta Slavorum I, 36; Innocentii III epp. II, PL 215, 415; ИСН I, 266, нап. 8 (С. Ћирковић). 893 Јиречек, Историја I, 164. 894 ИСН I, 266 (С. Ћирковић). 895 ВИИНЈ IV, 165–166 (Ј. Калић); ИСН I, 268 (С. Ћирковић). 224 протерао га из земље и преузео престо у Србији и титулу великог жупана, док је сам Емерик у своју краљевску титулу додао и наслов краља Србије. Стефан се вратио тек уз помоћ бугарског цара Калојана, крајем 1204. или 1205. г.896 На овом месту није неопходно изложити појединости тог рата, већ само треба испитати његов утицај на црквене прилике у Србији. Вуканова политика у Дукљи и њеним градовима, како је показано у једном од ранијих поглавља, била је наклоњена тамошњој римокатоличкој заједници. Поставља се сада логично питање, какав је његов став био према црквеним приликама у Србији, када је између 1202. и 1204/5. г. заузимао очев тамошњи престо. О Вукановој краткотрајној владавини у Србији једва да има података. Преписка између Вукана, папе Иноћентија III и угарског краља Емерика, открива неке детаље њиховог наизглед заједничког плана. Већ у једном писму упућеном краљу Емерику 1202. г., тек пошто је сазнао да је угарски краљ потчинио Србију, папа налаже њему да се та земља потчини римској цркви, подсећајући га како је велики жупан Стефан већ раније од њега тражио да му пошаље своје легате, али како је он од тога одустао управо због противљења угарског краља.897 Два каснија писма од 22. марта 1203. г. сведоче о настојању папе да искористи угарску превласт у Србији ради ширења утицаја римске цркве. Првим писмом папа је наложио калочком архиепископу да иде у Србију да тамо „великог жупана Вукана, прелате и племиће те земље приведе вери и покорности римској цркви и да их ослободи подложности цариградском патријарху“, а на исти начин пише и угарском краљу.898 Друго писмо папа је упутио Вукану, и њим га обавештава да му шаље калочког архиепископа у жељи да он посредује како би Вукан примио „духовну подложност и покорност римској цркви“, а на исти начин, како стоји, пише и „архиепископима, епископима и великашима Србије“.899 Из последњих навода произилази да је пут Вукановог прилажења римској цркви био самосталан. Папа се, како на први поглед изгледа, одазвао његовој жељи и за ту ствар је упослио калочког архиепископа. Међутим, да ствари нису ишле тим путем, већ да 896 Стефан Првовенчани, 72–74; ВИИНЈ IV, 166 (Ј. Калић). Најдетаљнији приказ ових дешавања дао је С. Станојевић, Хронологија борбе између Стевана и Вукана, Глас СКА 153 (1933) 93–101. В. и ИСН I, 268–270 (С. Ћирковић). 897 Theiner, Monumenta Slavorum I, 14–15; Innocentii III epp. I, PL 214, 971. 898 Theiner, Monumenta Slavorum I, 19; Innocentii III epp. II, PL 215, 29. 899 Theiner, Monumenta Slavorum I,18–19; Innocentii III epp. II, PL 215, 28–29. 225 је кључну улогу у томе имао угарски краљ Емерик, како је папа предвидео још 1202. г., сведоче два каснија писма која је папа 15. септембра 1204. г. упутио поменутом краљу. У оба писма папа Иноћентије III истиче Емерикову улогу у Вукановом приступању римској цркви и изричито наводи да је Емерик њему предложио и да је по његовој вољи „да велики жупан Србије (Вукан) изрази дужно и посвећено поштовање Апостолској столици и да од нас (папе) добије краљевску круну, уз очување твоје (Емерикове) врховне власти“. Како даље стоји, папа је за ту ствар већ ангажовао калочког архиепископа.900 У другом писму од 15. септембра 1204. г., поред наведеног, папа показује како је упућен у Емериково деловање у корист Вукана у рату против Стефана, али, као и у писму из 1202. г., подсећа на давни захтев великог жупана Стефана да се подведе под римску цркву и добије краљевску круну, истичући да се томе Емерик противио. На крају другог писма папа додаје и то да је од ангажовања калочког архиепископа на том послу прошло скоро две године, али да се не зна исход.901 Очигледно Вуканова тежња била је као и раније Стефанова да добије краљевску круну. Емерик је, наравно, инсистирао да тај чин никако не сме угрозити његова световна права над Србијом, а папа је коначно добио прилику да Србија буде део римске цркве. Да међу савезницима није ишло све по Емериковом плану, говори то што Вукан није добио круну, а Србија није постала део римске цркве. Да ли је Вукан пропустио прилику да се овенча круном, да не би морао да жртвује отачку веру? Како се види из примера бугарског цара („краља“) Калојана, круна је заиста од папе стигла у исто време, пошто је он у име свог народа приступио римској цркви.902 Дакле, на основу оног што се зна, намеће се закључак да Вукан у Србији није спроводио политику којом би на било који начин нашкодио православној цркви. То свакако није било ни могуће у земљи са претежно православним становништвом, тако да је и он сам морао да прилагоди своју црквену политику условима средине. Он се у Србији у потпуности јавља само као наследник и настављач традиција свог оца и брата. На такав закључак, додуше, наводи један извор који је остао из времена Вуканове краткотрајне владавине у Србији, а то је 900 Theiner, Monumenta Slavorum I, 34; Innocentii III epp. II, PL 215, 411. 901 Theiner, Monumenta Slavorum I, 36; Innocentii III epp. II, PL 215, 415. 902 Theiner, Monumenta Slavorum I, 11, 15–18, 20–33, 39–40; Innocentii III epp. I, PL 214, 825–826, 1112–1118; II, PL 215, 155‒158, 277‒297, 551‒554; Јиречек, Историја I, 163–164; ИСН I, 260–270 (С. Ћирковић). 226 познати запис монаха Симеона на крају Вукановог јеванђеља, названог овако управо због тога што је завршено, како запис обавештава, у време владавине великог жупана Вукана и њему је посвећено. У запису стоји како је рад на Јеванђељу текао „у пећи у граде Расе“, дакле, у Расу, српској престоници, и да је монах Симеон тамо написао поменуте „књиге својему господину вељему жупану“, чије је име потом истругао из текста. Затим говори о променама у земаљској власти, и како је извољењем Господа и Богородице, часни венац власти припао „вељему жупану Вуку, владајућем својом српском земљом и зетском страном и поморским градовима и нишевским пределима, велеродном, велеславном, вељем жупану Вуку, сину самодржавног господина области своје Стефана Немање“.903 Како је одавно утврђено, смисао целог текста јесте да је монах Симеон почео да преписује Јеванђеље у Расу, за великог жупана Стефана, али је затим, услед промене на престолу, која је лишила власти Стефана и устоличила Вукана, Стефаново име, већ написано у посвети, избрисано, и коначна посвета исписана је у име новог владара, великог жупана Вукана.904 То, дакле, сведочи о континуитету духовног деловања у Србији и за време Вуканове владавине, он наставља покровитељство над књижевним радом православних монаха које су имали његов отац и брат. Све то наводи на закључак да Вукан, наклоњен римокатолицима у римокатоличкој Дукљи, није био ништа мање наклоњен православнима у православној Србији него што су то били његови претходници, и да није уносио никакве промене на пољу црквених прилика у Србији. Стефан је успео да поврати престо крајем 1204. или почетком 1205. г, док је Вукан морао да се, у духу Немањиних одлука, задовољи својом дотадашњом облашћу у Дукљи са краљевском титулом.905 Међутим, коначно измирење међу браћом постигнуто је тек посредством трећег брата Саве и свете успомене њиховог оца, чије је мошти, од браће замољен, Сава пренео из Хиландара у Србију и свечано их положио у Студеници 9. фебруара 1207, уз учешће оба старија брата – владара.906 Не треба занемарити верску компоненту овог чина, која 903 Стари српски записи и натписи I, прир. Љ. Стојановић, Београд 1902, бр. 7; Трифуновић, Запис у Вукановом јеванђељу, 69–74, 77–83. 904 ИСН I, 295–296 (В. Ј. Ђурић). 905 Бубало, Титуле Вукана Немањића, 83. 906 Љ. Максимовић, О години преноса Немањиних моштију у Србију, ЗРВИ 24–25 (1986) 437–442. 227 нам открива у тој прилици дубоку оданост православљу и успомени на очево наслеђе код све тројице браће. У то време, највероватније 1207/1208. г. издао је Стефан Немањић повељу манастиру Хиландару, којом потврђује претходна даривања манастиру које је доделио његов отац Стефан Немања својом Хиландарском повељом из 1198. г. и прилаже нове поседе.907 Поседи који се њом дарују Хиландару, на неки начин представљу благодарење манастиру због уступања моштију манастирског ктитора.908 Овом повељом се Хиландару додељују поседи у Хвосну тј. данашњој Метохији и у области Зете.909 Очигледно је да је Стефан уступио поседе над којима је добио контролу тек након завршетка рата, који је водио против свог брата Вукана, ако се има у виду чињеница, да је не само Зета него и Хвосно било део Вуканове „чести отачаства“.910 У погледу црквене организације Охридске архиепископије на подручју Србије од времена доласка на престо Стефана Немањића до 1207. није дошло до значајнијих промена. На простору Србије и даље су се у целини налазиле рашка и липљанска, као и делови призренске, нишке, браничевске и београдске епископије. У склопу борби које је Вукан водио за престо против свог брата Стефана, а вероватно као последица заједничког деловања њега и угарског краља Емерика против Бугара, освојен је Ниш 1203. г., те се на тај начин тај град, као значајно епископско место поново нашао у крилу српске државе под јурисдикцијом Охридске архиепископије, односно изузет је од Трновске архиепископије, ипак, привремено, јер је већ 1204. г. поново доспео у бугарске руке.911 Бугарска држава и Трновска архиепископија знатно су прошириле своју власт и јурисдикцију у време владе цара Калојана, користећи се невољама које задесиле Византију крајем XII и почетком XIII века.912 Бугари су дакле, знатно 907 Ђ. Бубало, Када је велики жупан Стефан Немањић издао повељу манастиру Хиландару, ССА 9 (2010) 233–241. У старијој литератури је преовладавало мишљење да је повеља Стефана Немањића манастиру Хиландару сачињена између 1200–1202. године, А. Соловјев, Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовенчаног) из године 1200–1202, Прилози КЈИФ 5 (1925) 62–89; Живојиновић, Историја, 71; Стефан Првовенчани, XIII (предговор Љ. Јухас–Георгиевска). 908 Бубало, Када је Стефан Немањић издао повељу Хиландару, 239. 909 „...И обнових га молитвама његовим, и дадох села манастиру: Ђурђевић, Петровић, Крушево, Книна, Рубач, Поток, Дрстник, Гребник, Гован, Заљуг и планину Добре доле.... и трг Книнац, а у Зети половину Каменишта.... и после овога дадох Виден и Беличишта са Горњим Вранићима до Градишта, Стефан Првовенчани, 10–12. Набројана села су била основа за формирање Крушевске метохије. С. Ћирковић, Хиландарски метох, 146–151; Благојевић, Хиландарски поседи, 18–20. 910 Бубало, Када је Стефан Немањић издао повељу Хиландару, 236. 911 Снегаров, История, 92; Трифуновић, Запис у Вукановом јеванђељу, 75–76. 912 О приликама у Византији крајем XII века, Острогорски, Историја, 376–391. 228 проширили своју територију према западу заузевши све византијске поседе уз границу са Србијом. Тиме су се у њиховим рукама нашли и епископски градови моравско-вардарске долине: Београд, Браничево, Ниш, Призрен и Скопље. Међутим, 1202/1203. г. угарски краљ Емерик заузео је неке од тих градова највероватније Београд и Браничево, док је Ниш припао његовом савезнику Вукану, о чему је већ било речи. Ипак већ 1204. г. цар Калојан успео је да поврати највећи број поменутих градова изузев Београда. Из богате преписке између цара Калојана и папе Иноћентија III издваја се једно писмо бугарског клира папи у коме се помињу епископи Скопља, Призрена и Ниша као суфрагани Трновског архиепископа, а у неким другим писмима у истом својству се помиње и браничевски епископ.913 Важно је још једном истаћи да су епископи градова који су ушли у састав бугарске државе припадали бугарској, трновској цркви, но то стање неће дуго потрајати у смутном времену почетка XIII века. Сасвим нове политичке прилике наступиле су на Балканском полуострву, услед вала који је донео Четврти крсташки рат (1202–1204), и њиме проузроковани пад Цариграда 1204. г. у руке хришћана, Латина. Његова последица било је створање нових држава на Балкану и у Малој Азији. Скиптар Византијског царства пренео се из у Цариграда у Никеју, где се учврстио Теодор I Ласкарис, а грчке државе биле су и Епирска деспотовина, оличена у Михаилу I Анђелу (1204–1215), и Трапензунтско царство на челу са браћом Великим Комнинима, Алексијем и Давидом унуцима византијског „крвопролитника“ Андроника I. На Балкану, настале су латинске државе, Атинско војводство, Ахајска кнежевина, Солунска краљевина, и Царевина Романија (Латинско царство), од којих је само ова последња имала непосредни утицај на прилике у Србији током XIII века. Са друге стране у Србији управо у то време наступа период стабилности. Грађански рат између Стефана и Вукана, започет неколико година раније, окончан је управо тада, у духу Немањине заоставштине. У суседној Угарској, такође је убрзо након пада Цариграда, услед смрти краља Емерика и његовог сина Ладислава III, окончан вишегодишњи грађански рат учвршћењем на власти краља Андрије II (1205–1235). Ипак, чини се да се несрећним околностима 913 Theiner, Monumenta Slavorum I, 15–17, 24‒25, 28‒29; Innocentii III epp. I, PL 214, 1112‒1113; II, PL 215, 280, 282, 288‒290; Јиречек, Историја I, 164–165; Снегаров, История, 90–93. 229 по православни свет највише окористила Бугарска, која је у време Калојана (1197– 1207) знатно проширила своје границе у Тракији и Македонији. Тиме је Друго бугарско царство постало нови сусед Србије на југу наместо Византијског царства. Међутим, изненадна погибија цара Калојана под Солуном 1207. г. не само што је зауставила даље бугарско ширење, већ је проузроковала и нереде у самој Бугарској које је пратила крвава борба за престо између његових рођака.914 Управо се у то време, дакле након 1207. г. смешта територијално проширење Србије у правцу југа и југоистока за које је заслужан велики жупан Стефан Немањић. Чувени одломак Стефановог Житија сведочи да је он заузео „област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја, са својим међама“, али та освајања, додуше, на том месту приписује свом оцу Немањи.915 Борба за власт у Бугарској устоличила је новог бугарског цара Борила (1207–1218), а на Стефанов праг довела је рођеног брата победника, али љутог политичког противника, Стреза. Према Житију Стефан је госта лепо прихватио и пружио му уточиште од Борилове осветољубивости.916 У потрази за Стрезом изгледа да је Борило кренуо у поход против Стефана, у чему није успео, захваљујући, како Стефан каже, Богу и Св. Симеону.917 Штавише, у тим околностима које су очигледно одвијале у Стефанову корист, Стрез је и награђен од стране великог жупана који му је предао „половину бугарског царства“ и утврдио га у Просеку.918 Та „половина царства“ обухватала је предео од Верије на југу до Скопља на северу, и од Битоља на западу и реке Струме на истоку.919 На тој територији, изгледа да је Стефан имао увид у Стрезову 914 Стефан Првовенчани, 86–88. 915 Стефан Првовенчани, 38; Благојевић, Преглед историјске географије, 71–72; М. Благојевић, Студеница – манастир заштитника српске државе, Студеница и византијска уметност око 1200. године, ур. В. Кораћ, Београд 1988, 58–60; Мишић, Историјска географија, 96–97, 99; Благојевић, Студеница, 58–59, Липљан се налазио у оквиру Немањине Србије. 916 Стефан Првовенчани 82–85. 917 Исто. 918 Стефан Првовенчани, 84. 919 Теодисије у Житију Св. Саве даје потпунију слику о догађајима које описује Стефан, тако што наводи да је Стефан успео да привуче на Стрезову страну бугарске великаше који су управљали градовима који су Бугари раније заузели од Византинаца у околини Солуна и Охрида, Теодосије, 105. Сам Охрид, ипак, није био у Стрезовој власти, Ф. Баришић, Б. Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана о „власти Другувита“, ЗРВИ 20 (1981) 55; Р. Радић, Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века, ЗРВИ 24–25 (1986) 230–231. 230 делатност, премда се не може рећи да је обласни господар био његов вазал.920 Идилични односи међу савезницима нарушени су услед Стрезовог одметништва, који се припремао да „озлоби“ Стефана и „отачаство његово“. У Стефановом Житију се пре епизоде о Стрезу, а у оквиру описа четвртог чуда Св. Симеона наводи да су против њега заратили цар Борило и његов зет, латински цар Хенрих Фландријски (1206–1216) да би га „до краја озлобили“, и да га, ако буду могли, прогнају из државе његове. Иако Стефан не говори о заједничким нападима Стреза, Борила и Хенриха I, у науци се пре свега на основу Теодосијевог јединственог описа тих догађаја, сматра да је реч о њиховом удруженом деловању.921 То значи да су 1214. г., како се ти напади обично датују, Борило и Хенрих напали град Ниш, за шта постоји потврда у Стефановом Житију, док би Стрез у то време нападао Стефанов Полог.922 Међутим, о томе нема речи код српских хагиографа, али се из података који се налазе у једном акту Димитрија Хоматина, може извести закључак да је Стрез 1214. г. заузео Полог.923 У сваком случају према Стефановом казивању непријатељи нису имали трајне успехе, и брзо су побеђени на чудесан начин.924 Да је по среди било привремено освајање, посредно поткрепљује и сам Стефан који, у време када пише Житије, дакле између 1208. и 1216. г., наводи да су Ниш и Полог српске територије. У исто време, али независно од поменутих напада Хенриха Фландријског, Борила и Стреза смешта се и напад Михаила I Анђела (1204–1215), који је, када је било погодно време преотео град „по имену Скадар“ од Стефана Немањића, али је и 920 Радић, Обласни господари, 227. 921 Стефан не спомиње „велику коалицију“ коју би чинили Бугари, Латини и Стрез, већ њихове нападе излаже у виду појединачних чуда Св. Симеона, Стефан Првовенчани, 80–89, за разлику од њега, Теодосије, 107, пише да се Стрез окренуо против Стефана, али наводи да се то догодило пошто се измирио са „Грцима и својим Готима“, свакако Латинима и Бугарима од којих је добио подршку за напад. В. и Баришић, Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана, 55, нап. 44. 922 Стефан Првовенчани, 80. Не постоји поуздана хронологија ових догађаја, али се обично узима да су се напад на Ниш као Стрезов напад на Полог, одиграo у току 1214. г., дакле непосредно пред Стрезову смрт, Баришић, Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана, 54, нап. 41, 55; Радић, Обласни господари, 233–234; Мишић, Историјска географија, 101. 923 Такво тумачење почива на идентификацији Хоматиновог податка о „другувитској власти“ у Пологу са влашћу обласног господара Стреза, Баришић, Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана, 41–56. Позивајући се на исти податак, Радић, Обласни господари, 231, нап. 42, сматра да је Стрезова власт у Пологу морала потрајати неко време. 924 Победа над Хенрихом и Борилом која се описује у оквиру четвртог чуда Св. Симеона остварена је, наводно, захваљујући помоћи Св. Симеона, Стефан Првовенчани, 80–83. Немањиним чудима се приписује и смрт обласног господара Стреза, након што га је јеромонах Сава посетио у његовом табору, Стефан Првовенчани, 82–88. Теодосије, 108–114, доноси сличну причу о победи над Стефановим непријатељем Стрезом; Р. Радић, Свети Сава и смрт обласног господара Стреза, Свети Сава у српској историји, 51–61. 231 Михаило на чудесан начин страдао, те се Скадар поново нашао у српским рукама.925 Последњи догађаји, око 1215/1216. г., које Стефан описује у Житију, су такође политичке природе, и односе се на савез угарског краља Андрије и поменутог латинског цара Хенриха уперног против њега. Њихов план је, наиме, био да ратом прогнају Стефана из Србије, а да земљу међусобом поделе. До борби ипак није дошло, али ни до заједничког састанка непријатеља у Нишу, већ се Стефан најпре састао са Андријом у граду Равном, а потом са Хенрихом у Нишу, коме је једва дозволио да напусти Србију.926 Тиме је овог пута на дипломатски начин спречен напад на Србију. Након ових немирних догађаја граница Србије је коначно утврђена, а запажа се и велико проширење у односу на Србију Немањиног времена, услед нових политичких околности, које су Србији донеле и нове суседе на њеним границама. Посматрајући од југа ка северу у границе средњовековне Србије трајно су ушле области: оба Полога, Врање са околином, Ниш. На југозападу је сусед Србије била Епирска држава, оличена у новом владару Теодору I, који је био рођени брат Михаила Анђела. На југу и истоку Србија се граничила са великим Бугарским царством цара Борила, који је након Стрезове смрти анектирао његове области у Повардарју.927 На северној граници није било промена и она је остала тамо где ју је Немања био успоставио, а изван ње на простору Мачве, Београда и Браничева долазило је до честих смењивања Бугарске и Угарске власти. На крају, западна граница са Босном остала је, такође, непромењена. Нова територијална проширења увела су у састав Србије и два нова епископска седишта Призрен и Ниш и делове скопске епископије – жупу Мораву и Врање. Уласком у састав Србије поменуте епископије, више нису биле у саставу Трновске, већ су враћене у састав Охридске архиепископије 925 У оквиру шестог чуда Св. Симеона наводи се да је Михаила убио један од његових слугу, потакнут од стране Св. Симеона кроз великомученика Св. Ђорђа, Стефан Првовенчани, 90–92; ИСН I, 305 (Б. Ферјанчић); Б. Ферјанчић, Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204–1261), ЗРВИ 27/28 (1989) 109. Мишић, Историјска географија, 101. 926 Стефан Првовенчани, 98–106; Мишић, исто. 927 ИСН I, 299 (Б. Ферјанчић). 232 Србија тих граница неће се битније мењати све до пред крај XIII века односно до почетка Милутинових великих освајања.928 У тим границама Србија ће дочекати краљевску круну и аутокефалну цркву. Далеко већи значај и траг по Србију у црквеном погледу у односу на обнављање старих права Охридске архиепископије над неким епископијама оставио је Савин повратак у отаџбину и његова делатност на пољу уређења верског и духовног живота у њој. Главни мотив за повратак монаха Саве из Свете Горе у Србију био је измирење завађене браће. Оба Савина животописца, Доментијан и Теодосије, детаљно и сликовито описују Савин долазак у Хвосно са очевим моштима 1207. г.929 Тешке прилике у којима се нашла Света Гора након пада Цариграда и Солуна у руке Латина 1204. г, као и њено потпадање под непосредну папску власт 1206. г., Сава наводи као разлог за свој долазак у Србију.930 Наиме, Сава у Житију Св. Симеона, прикрива сукоб међу браћом, те за разлику од Доментијана и Теодосија, наводи да је очеве мошти пренео у Србију јер је у Светој Гори био „метеж“, а пошто се у Србији сазнало да „се у тој земљи узбунише народи“, Стефан му је упутио писмо у ком га моли да очеве мошти пренесе у отаџбину.931 Но, пре његовог повратка, а после смрти Симеонове у Хиландару, монах Сава је обезбедио своје место у монашком поретку православног света. Зна се да су Симеон и Сава уживали велики углед међу Светогорцима. Након Симеоновог упокојења поштовање кроз појање и молитве изрекли су „многи народи“, а годишњем помену присуствовао је и прот Дометије Јерусалимац и многи игумани и страци Свете Горе.932 Након што је проборавио неко време у Кареји, „кад му је 928 Било је мањих или привремених промена као као на пример губитак Ниша у време краља Владислава или проширење на подручје Скопља, Прилепа, Кичева и Мачве у време Стефана Уроша I, ИСН I, 350–353 (С. Ћирковић); Мишић, Југоисточна Србија, 27. 929 „...Vým İ bo òtý{ýdý{imý òtý nasý òsk İvrýni sé zém İla na{a bézakonými na{imi i výpadohomý vý pléný inoplämén İniký... Доментијан, 144; Теодосије, 78–84 „.. i na{éõ nénavistiõ pono{énñõ i porùganñõ bÿhòmý sù{timý okrýastý nasý..“, „.. négli va{imi svétÿmi molitvami i va{imý pri{ýstvñémý výsé milostivÿi bogý milosrýdý ò nasý bùdétý i razsäannié na{é sýbérétý vý édno i protivnÿhý namý ùniïi`itý...“. 930 Оболенски, Шест портрета,139; Живојиновић, Историја, 87–88. 931 „...Sé vþ stranä toi vþzmétò{é sé ézÿci a bl(a)`énÿ òt(ý)cþ na{ý gŠospo¹dŠi¹ný sñméoný bÿv{i vlŠa¹dŠÿ¹ka namý i ù~itélý tamo lé`itý... .“ Свети Сава, 184–186. 932 Свети Сава, 184; Теодосије,72–75; М. Живојиновић, О боравцима Светог Саве у Солуну, ИЧ 24 (1977) 63. 233 стигло време“933 Сава је у Хиландару произведен од стране епископа Јериса Николе у чин ђакона, а сутрадан у чин „јереја“ односно јеромонаха, а потом се поново повукао у Карејску испосницу.934 Дакле, иако су канонске норме поштоване у случају његовог произвођења за ђакона, очигледно није поштована друга канонска одредба да између поменутог и следећег чина јеромонаха, такође мора да прође одређен број година,935 него је тај виши чин Сава завредио већ сутрадан. До следећег степеника у монашкој лествици, чини се да је прошло одређено време, на шта упућују речи Савиног животописца Доментијана који наводи да је „...када је Сава провео многа лета на Светој Гори, и после неког времена...“, стекао чин архимандрита, највероватније око 1203/1204.936 Наиме, јеромонах Сава је ради потреба манастира Хиландара отпутовао у Солун где се сместио у манастиру Филокалу.937 У Солуну су се ради прослављања извесног празника, у цркви Свете Софије, седишту Солунске митроплолије, окупили митрополит Конастантин Месопотамит, епископ Касандрије Михаило, епископ ардамерејски Димитрије, а придружио им се и епископ Јериса Никола. Управо је јеришки епископ изрекао многе лепе речи о Сави и његовом оцу Симеону, што је свакако утицало да Сава добије дозволу да служи свету литургију, али и да буде произведен у чин архимандрита, вероватно од самог митрополита.938 Ипак, иако 933 Та Доментијанова хронолашка одредница заправо упућује на канонима прописано доба када монах може да стекне чин ђакона и свештеника, што значи да је Сава морао да има најмање двадесет и пет година када је произведен у чин ђакона, Милаш, Православно црквено право, Мостар 1902, 276; М. Петровић, Црквенодржавна идеологија Светога Саве у Студеничком типику, Осам векова, 84. 934 Доментијан, 142; Теодосије, 76; Живојиновић, О боравцима, 63–64. 935 Милаш, исто. 936 Доментијан, 142; Живојиновић, О боравцима, 64–65, сматра да је Сава постао архимандрит убрзо по стицању чинова ђакона и јеромонаха, те да је архимандритско звање добио већ 1200/1201. г. Мишљења сам да је он ипак тај чин, стекао нешто касније, 1203/1204. г., када је навршио тридесету годину живота, чиме је уједно испунио и канонски услов за тај наслов, а свакако пре латинског освајања Солуна, када је митрополит Константин морао да напусти свој град, в. и М. Живојиновић, Света Гора око 1204. године, 950 година од великог раскола и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа, Београд 2005, 91–98; Петровић, Црквенодржавна идеологија, 84–85. 937 Теодосије, 76–77; М. Живојиновић, Солунски метох манастира Хиландара, ЗРВИ 37 (1998) 111–112, износи пажње вредну претпоставку да се под потребама за манастир Хиландар које помиње Теодосије мисли на оснивање келије Св. Ђорђа као хиландарског поседа у Солуну које архиепископ Данило II приписје Св. Сави. 938 Доментијан, 142; Теодосије,77; Миљковић, Житија Светог Саве, 110–114, сматра да је чин архимандрита Сава могао да добије тек у Студеници, а да га је на то место поставио рашки епископ, темељећи то на чињеници да архимандритско достојанство није забележено у неком светогорском акту пре XIV века. То међутим не може бити основни аргумент, нарочито уколико се има у виду дослован текст Савиних биографа, који нигде изричито не кажу да је он био 234 архимандрит у свом основном значењу подразумева игумана неког од значајнијих манастира или главног игумана манастира на једном одређеном географском подручју попут града, светих гора (Атона, Латра и Олимпа) или неке веће области,939 Савини хагиографи не наводе на који манастир се односило његово новостечено достојанство, али оно свакако искључује манастир Хиландар односно Свету Гору, у којој је такав положај резервисан за прота. После повратка из Солуна, Сава је неко време боравио у Хиландару, а потом је на позив Стефана дошао са очевим моштима у Србију 1207. г. Пошто је измирио своју браћу Стефана и Вукана, Сава је прихватио Стефанове молбе да остане у Студеници и да буде њен игуман. На овом месту треба се подсетити да је Симеон Немања пре свог одласка из Студенице на Свету Гору 1197. г. поставио за њеног игумана извесног Дионисија.940 Исти Дионисије се помиње као студенички игуман и након повратка Саве са очевим моштима приликом једног од Симеонових чуда која су се десила у Студеници, што значи да се на том положају налазио и 1207/1208. г. тј. да је и поред Савиног присуства у Студеници и даље он заузимао то место старешине манастира.941 Међутим, према Доментијану и Теодосију Стефан је био упоран у жељи да Сава буде на челу Студенице и да својим богатим искуством оплемени духовни живот у Србији.942 И заиста, уређење манастирског живота, коме је велику пажњу посветио и његов отац Симеон, Сава је спровео до краја. Управо ту, у цркви Свете Богородице Добротворке, Сава довршава ктиторско Житије Светог Симеона, саставља Студенички типик и обликује Службу Светом Симеону коју пише ради успостављавања његовог култа.943 Студенички типик иако се у највећој мери поклапа са Хиландарским, представља самосталну прераду Евергетидског типика.944 Важне измене, у односу на Хиландарски типик су дванаесто и тринаесто поглавље, односно о слободи манастира и о избору игумана и она су значајна јер доносе податке не само устројству Студенице, него архимандрит на Светој Гори, односно не кажу на који манастир се односи његова титула архимандрита. 939 ODB I, 156 (A. M. Talbot). 940„...pohode postavi igùména sémù mästù s(vé)tomù izbravý prŠä¹pŠo¹dobŠý¹na mù`a iménémý dñònisña ìéromonaha...“ Свети Сава, 168; Ј. Младеновић, Студенички игумани, Осам векова, 337. 941 Стефан Првовенчани, 78. 942 Доментијан, 168–170; Теодосије, 94–95. 943 Маринковић, Историја настанка, 211 –212; Бубало, Када је Стефан Немањић издао повељу, 240, нап. 31. 944 Христу, Манастир Пресвете Богородице, 70. 235 и о целокупном манастирском поретку у Србији.945 Из дванаестог поглавља се издваја заповест да Студеница „не буде ни под ким“ него да буде под влашћу Богородице, док се земаљско управљање над њом и њеним игуманом оставља српском владару.946 Поглавље којим се одређује на који начин се поставља игуман открива више занимљивих појединости. Наиме, Сава на самом почетку поглавља истиче да је Студеница још од свог ктитора Симеона добила почаст да је прва међу свим манстирима и да је њен игуман „виши од свију игумана и да се назива први“.947 Према томе ова Симеонова одредба коју Сава спомиње у Студеничком типику, свакако је важила и за игумана Дионисија, на чијој надгробној плочи која се налази у Студеници стоји: „помени Господе раба својега Дионисија бившег првог игумана овог светог места“.948 Затим Сава наводи, како први игуман треба да се поставља. Наиме, у Студеницу најпре на молбу еклисијарха, иконома и остале манастирске братије долази владар „све српске земље“ који окупља надлежног епископа, рашког и игумане следећих манастира: Св. Ђорђа у Расу, Св. Богородице Градачке, Св. Николе у Топлици, Св. Николе у Казновићима, Св. Николе у Дабру, а затим сви они заједно чине савет, који у манастирској цркви бира „преподобнога мужа, који ће бити архимандрит међу овима игуманима и пастир овоме стаду“.949 Након тога, у Типику се јасно одређује начин постављења архимандрита, односно прописују се сви детаљи церемоније његовог увођења у то достојанство, али се и заповеда да архимандрит буде у име владара и ктитора управитељ манастира и да осим њих нико други нема власт над светињом па ни епископ. Наравно, ова последња одреба не значи оспоравање духовне јурисдикције рашког епископа над Студеницом, него забрану његовог мешања у унутрашња питања манастира и манастирске имовине. Ипак, важно је одговорити на питање шта је био циљ оваквих прописа које је Сава одредио Студеничким типиком. 945 Свети Сава, XIX–XXI (Т. Јовановић). 946 Свети Сава, 136–138. 947 Свети Сава, 138 –142. 948 Д. Поповић, Средњовековни надгробни споменици у Студеници, Студеница, 497–498. Сачуван је и надгробни споменик првог игумана Игњатија („Игњатије први игуман Пресвете Богородице, престави се, помените браћо“), Поповић, Средњовековни надгробни споменици, 497, за кога Младеновић, Студенички игумани, 337 сматра да је био и хронолошки први старешина Студенице, претходник Дионисија. Међутим о личности игумана Игњатија и времену његовог деловања не зна се ништа одређено, в. Миљковић, Житија Светог Саве, 130, нап. 419. 949 Свети Сава, 138–140. 236 На првом месту Савин циљ је био давање Типика манастира Студеници, премда је сигурно да је већ и сам Стефан Немања и тамо установио монашко правило, као што је то чинио и у својим осталим задужбинама. Наравно, Студенички типик је прилагођен условима средине, јер се и положај манастира у држави потпуно разликује од положаја манастира у црквеној заједници, каква је била Света Гора, где је Сава нешто раније начинио типик за манастир Хиландар. Та чињеница, чини ми се управо је одредила основне разлике између ова два Савина типика, нарочито у два поменута поглавља, дванаестом и тринаестом. Оно што је издвајало Студеницу и у односу на Хиландари у односу на Евергетиду, а самим тим и њен типик у односу на типике ова два манастира из којих проистиче било је то што су и Хиландар и Евергетида били само део шире заједнице манастира на Светој Гори односно у Цариграду, док је Студеница била главни манастир у српској земљи. Тај положај одредио јој је њен ктитор Стефан Немања, тиме што је одредио да је њен игуман виши од свих осталих и да се назива први игуман. Сава је Немањино виђење места Студенице и њеног уређења потврдио и озваничио, али и унео одређене новине својим манастирским уставом. Ту се пре свега мисли на достојанство архимандрита које Сава уводи у Србију, које означава ништа друго до нови, назив за првог игумана. Достојанство архимандрита вековима се односи на игумана неког значајног манастира, односно на игумана игумана, а такву почаст и права има управо и први игуман.950 Сава Студеничким типиком прописује начин његовог избора, увођење настојатеља манастира у то достојанство, прописује која спољна обележија треба да носи (набедреницу, наруквице), односно преноси „грчки закон“, по коме је и он сам уведен у то достојанство, неколико година раније у Солуну. Поред тога Доментијан истиче како је Сава желео „да сваки узор Свете Горе“ пренесе у своје отачаство.951 Он је тако по угледу на уређење светогорских манастира који су на челу имали прота – првог игумана, старешину Карејске лавре, уредио и манастире у Србији.952 950 М. Петровић, Архимандритско достојанство Светога Саве, Свети Сава у српској историји, 41–44. 951 Доментијан, 142, 170. 952 О организацији манастира Св. Горе и протату, Папахрисанту, Атонско монаштво, 209–242. 237 Као што је речено удовољивши молби свог брата Стефана, Сава је одустао од повратка на Св. Гору, и остао у Србији као игуман и архимандрит Студенице.953 Дакле, почасни наслов архимандрита Студенице, ипак није припао Дионисију,тадашњем првог игумну, него Сави, вероватно захваљујући вољи великог жупана Стефана.954 Осим тога, Сава је већ био произведен у тај чин, и премда се код његових хагиографа не спомиње на који манастир се то достојанство односило, оно је тек у Србији добило свој пуни смисао. Коначно, не сме се заобићи ни питање која је сврха увођења наслова архимандрита. У вези са тим неопходно је објаснити Доментијанове речи које се односе на Студеницу: „ јер ваистину Богом би наречена архимандрија, од које овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов звану Житчу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим великим жупаном кир Стефаном“.955 Тај одељак Доментијановог Житија, у литератури се тумачи Савином црквеном идеологијом која је у сагласју са српском државом тог времена, те се тако чињеница да је Студеница постала архимандријом представља тако да је Сава устројио манастире са архимандритом на челу у Србији да би прокрчио пут за стварање аутокефалне Српске архиепископије, а наведени Доментијанов податак тумачи се дословно, да је Жичка архиепископија створена од Студеничке архимандрије у институционалном смислу.956 Међутим, ако се пажљивије размотре Доментијанове речи јасно да то није њихов смисао, него се под изразом да је од архимандрије начињена архиепископија подразумева стварање жичке цркве. Наиме, почетак изградње манастира Жиче, задужбине великог жупана и краља Стефана, датира се у 1208/1209. и Сава је уз брата присуствовао том догађају и надгледао њену изградњу. Како је у њој од 1219. г. 953 „..i tù präbÿtñémý präpŠo¹dobŠý¹nago nar(é)~é zvati sé arhñman İdŠr¹itú igùménù s(vé)tÿé b(ogorodic)é stùdéni~þskÿé lavrÿ...“, Доментијан, 170. 954 Дионисије је, како је показано, био игуман Студенице у време када је Сава стигао у Србију, и очигледно да Сава његова права није узурпирао ни на који начин. Петровић, Црквенодржавана идеологија, 88–89, такође износи сличну претпоставку о Дионисијевом положају, али и наводи да је исти према Студеничком типику добио почасни наслов први игуман, што не стоји будући да је још Симеон Немања такав положај одредио за студеничког игумана, о чему се и говори у тринаестој глави поменутог типика. Дионисије је на надгробној плочи забележен са насловом први игуман, додуше истиче се и да у том звању бивши. Година његове смрти није забележена, него само датум 1. јун, те је тако остављен и простор за разна домишљања. Једно је сигурно да је наслов првог архимандрита Студенице припао, да ли под утицајем брата или не, Сави. 955 Доментијан, 170. 956 Петровић, Црквенодржавна идеологија, 75–98; Исти, Архимандритско достојанство, 47–50. 238 било седиште Српске архиепископије, то се и сама жичка црква, иначе посвећена Вазнесењу Господњем, називала архиепископијом, те у том смислу тај назив користи и Доментијан. Да Доментијан под појмом архиепископија има у виду жичку цркву као грађевину сведочи наставак његовог текста да је Сава осим Жиче обнављао и оснивао и „друге свете цркве“. Сасвим недвосмислено у прилог томе говори и Теодосије који описујући исти догађај пише како Сава тада поче зидати „велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија“, а онда и „многе друге цркве мале и велике“.957 Треба, ипак, објаснити речи Доментијана да је од од архимандрије начињена архиепископија – жичка црква. Оне би се могле односити на простор на коме је настала Жича, на студеничком метоху, као што је касније, средином XIII века на жичком властелинству настала Пећка архиепископија/патријаршија.958 Нажалост, Студеничка повеља није сачувана, па се не може рећи да ли је заиста место на ком је настала Жича била студенички метох. Да оснивање архимандрије није био заметак аутокефалне цркве сведочи и то што је управо Студеничким типиком прописано да чину произвођења у архимандритско достојанство присуствује и епископ, у овом случају рашки, који колико год био „дворски епископ“ Немањића у то време био је и подручни епископ охридског архиепископа, у то време Јована Каматира (о. 1183–1216). Духовни ауторитет на подручју своје јурисдикције имао је рашки епископ и његова стона црква Св. Апостола Петра и Павла у Расу, где ће он обавити и краљевско крунисање Стефана Немањића 1217. г. Дакле, оснивањем студеничке архимандрије нису нарушена права рашког епископа, нити Охридске архиепископије. Домети њеног оснивања били су ограничени на уређење манастирског живота у Србији. Након што је уредио државне и црквене прилике, архимандрит Сава, напустио је Студеницу и отачаство и вратио се на Свету Гору око 1216/1217. г.959 Одлазак Саве на Св. Гору неретко се везује за прозападно спољнополитичко деловање Стефана Немањића и његово добијање краљевске 957 Дометијан, 170; Теодосије, 97. 958 ЛССВ, 22–23 (М. Јанковић). 959 С. Ћирковић, Свети Сава између истока и запада, Свети Сава у српској историји, 35, нап. 37 сматра да је Сава напустио Србију, пре смрти Михаила I Анђела 1214/1215. г., у време када је игуман студенички био Јоаникије. 239 круне из Рима.960 Овакав став нема потврде у изворима осим чињенице да је Сава напустио Србију у време када Стефан појачава своје односе са Западом, пре свега са Венецијом и Римом.961 У изворима постоје подаци да је Стефан склопио брак за млетачком принцезом Аном Дандоло управо око 1216/1217., мада у историографији се заступа теза да је тај брак могао бити склопљен и читаву деценију раније.962 Иначе, то је време Стефанове интензивне дипломатске делатности и „ка истоку и ка западу“ јер, како је показано, он је најпре уз помоћ брата Саве успео мирним путем да избегне непријатељства Угарске, Епира и Латинског царства, а затим је покушавао да се путем брачних веза што више приближи, новом моћном епирском владару Теодору Анђелу (1215–1230), рођеном брату његовог дојучерашњег противника Михаила I Анђела, о чему сведочи његова преписка са новим охридским архиепископом Димитријем Хоматином (1216–1235).963 У сваком случају било посредством Млечана или због веште дипломатије којој је често прибегавао Стефан је затражио и 1217. г. добио краљевску круну од папе Хонорија III (1216–1227). Тежња ка остваривању тог циља јавила се код Стефана још крајем XII века, тачније 1199. г. када је, вероватно с том намером, 960 ИСН I, 299–301 (Б. Ферјанчић); Живојиновић, Историја, 88–91. 961 Оболенски, Шест портрета, 151, сматра погрешним закључак да је Сава напустио Србију због Стефанове прозападне политике, а за такав став налази упориште у Житијима Св. Саве од Доментијана и Теодосија, у којима се на више места описују идилични односи међу браћом, као на пример, сарадња при уређењу Студенице и жалост Стефанова због Савиног враћања на Св. Гору 1216/1217. г., али и у томе што сам Стефан у Житију Св. Симеона које је завршио 1216. пише похвално о свом брату. Овај став ми се чини исправим нарочито ако се има у виду и чињеница да је Сави морала бити позната и Стефанова ранија коресподенција са Римом, али и Вуканова тежња да добије круну са запада, што га ипак није спречило да се одазове позиву своје браће и 1206. г. дође из Св. Горе у Српску земљу ради њиховог измирења. 962 Аndreae Danduli Venetorum Ducis Chronicon Venetum, a pontificatu S. Marci ad Annum usque MCCCXXXIX, Rerum Italicarum Scriptores XII, ed. L. A. Muratori, Milano 1778, 287; ИСН I, 299 (Б. Ферјанчић); Ферјанчић, Србија и византиjски свет, 117–118; Љ. Максимовић, „Византинизми“ краља Стефана Радослава, ЗРВИ 46 (2009) 141, нап. 9. 963 Из писма Димитрија Хоматина из 1216/1217, тадашњег охридског архиепископа, које је уједно представљало одговор на писмо великог жупана Стефана Немањића сазнаје се неколико значајних појединости. Најпре то да је Стефанова сестра била удата за Манојла Анђела, Михаиловог и Теодоровог брата, али и то да је због те чињенице канонски онемогућена његова тежња да ступи у брак са ћерком покојног Михаила Анђела, али и брак његовог сина Радослава, са другом Михаиловом ћерком, који је до душе из незнања његовог претходника архиепископа Јована Каматира био одобрен, Demetrii Chomateni Ponemata, № 10, pp. 55–56; ИСН I, 305–306 (Б. Ферјанчић); Ферјанчић, Србија и византијски свет, 114–118; В. Станковић, Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина, Византијски свет I, 113–115. 240 упутио легате ка папи Иноћентију III.964 Међутим, интервенцијом угарског Емерика Стефанова намера се изјаловила, а безуспешно је било и нешто касније 1202/1203. г. посредништво поменутог угарског краља да испослује краљевску круну за свог штићеника, тадашњег великог жупана Вукана.965 Најзад, према приповедању савременика Томе Архиђакона, Стефан је 1217. г. упутио посланке Светој Столици са молбом да добије краљевску круну, на шта је папа Хонорије III a latere suo упутио легата који је крунисао Стефана и учинио га „primum regem terre sue”.966 Данас се поуздано зна да је папски легат крунисао Стефана Немањића за краља у цркви Св. Петра и Павла у Расу, саборном храму рашке епископије.967 Стефан је постао првовенчани краљ, чија је круна била симбол јединства свих српских и поморских земаља.968 Стефаново крунисање помињу и Савини хагиографи, Теодосије и Доментијан, али цео догађај смештају у време након настанака Српске архиепископије 1219. г., а као место дешавања одређују манастир Жичу.969 Са краљевском титулом Стефан је ословљен у писму које је архиепископ Димитрије Хоматин упутио Стефану Немањићу, а које представља одговор на Стефанове нове канонске недоумице.970 Писмо је свакако настало после 1217. г., односно после Стефановог крунисања, али се поставља питање да ли је то било пре или после успостављања Српске архиепископије, дакле пре 1218/1219, или 964 Theiner, Monumenta Slavorum I, 6, 36; Innocentii III epp. I, PL 214, 726‒727; II, PL 215, 415; Јиречек, Историја I, 164. 965 Theiner, Monumenta Slavorum I, 34, 36; Innocentii III epp. II, PL 215, 411, 415; Јиречек, Историја I, 164. 966 „...direxit namque legatum ...qui veniens coronavit eum primumque regem constituit terre sue...“, Тhomae archidiaconi, 162; Dandolo, 287; ИСН I, 299–301 (Б. Ферјанчић). 967 Ј. Калић, Претече Жиче: Крунидбена места српских владара, Европа и Срби, 212–216. 968 ЛССВ, 322 (С. Ћирковић). 969 Оба Савина животописца описују чин Стефановог крунисања за краља након Савиног одласка у Никеју и стицања аутокефалности српске цркве. Доментијан, 248–252, целу свечаност смешта у време након сабора против јеретика у Жичи, наводећи да је Сава послао свог ученика епископа Методија у Рим по круну којом је потом архиепископ Сава крунисао Стефана за првог српског краља. Иначе, посланство епископа Методија у Рим се заиста догодило, али марта 1220. г. о чему ће бити више речи. У писму које је преко Методија упутио папи, Стефан се већ назива крунисанм краљем, F. Rački, Pismo prvovienčanoga kralja srbskoga Stjepana I papi Honoriju III god. 1220, Starine JAZU 8 (1875) 55. Доментијан је очигледно знао за то посланство и повезао га са Стефановим крунисањем које се догодило знатно раније. Теодосије,141–144, пак смешта читав догађај у први дан антијеретичког сабора у Жичи, али не спомиње порекло круне, већ само наводи да је обред крунисања обавио архиепископ Сава. 970 Demetrii Chomateni Ponemata, № 13, pp. 61–63. Стефаново питање односи се на једну веридбу која је обављена у време када девојчица није била у законом прописаном узрасту за тај обред. 241 после, што онда представља шири временски оквир 1218/1219–1227.971 Признавање Стефанове краљевске титуле у Хоматиновом писму јасно показује да њему није био проблем да прихвати чињеницу да црква на чијем је челу стајао није имала учешћа у његовом крунисању, него је то учинио римокатолички легат. Са друге стране он није пропустио да спомене чињеницу да је он духовни поглавар над Србијом и њеним краљем.972 Дакле, он прихвата нову државну хијерархију, али истиче и свој духовни примат над Србијом. Уколико је писмо настало после стварања архиепископије, мишљења сам да би Хоматин тешко пропустио прилику да не спомене чин Савине „шизме“, макар у контексту признавања новог државног статуса,973 али исто тако тешко да би се и сам Стефан који је толико помогао свом брату у томе да Србија добије архиепископију и који се заједно са њим старао о њеном уређењу, након свега тога обраћао охридском архиепископу за савете, упркос чињеници да је Сава тада боравио у Србији и да је баш у то време и сам радио на уређењу канонског живота у њој. Због тога сматрам да је Димитрије Хоматин ово писмо упутио Стефану пре оснивања Српске архиепископије, дакле 1217/1218. г. те је оно уједно и први дипломатички акт који спомиње Стефана Немањића као краља Србије, али и драгоцено сведочанство о односу српске државе са охридском црквом у предвечерје оснивања Српске архиепископије. Савини хагиографи наводе да се Стефан много противио и да га је веома ожалостио Савин одлазак на Свету Гору 1216/1217.974 У Житијима такође стоји да је Стефан упутио много писама са жељом да се Сава врати у Србију, али је овај одбијао због тога што није могао да се одвоји од „анђелских сажитеља“, односно од монашког живота.975 Посебну пажњу Савини хагиографи посвећују писму које је Стефан упутио Сави, којим Саву обавештава да је престало да истиче свето миро из гроба Св. Симеона у Студеници и уједно га моли да дође у Србију, јер сматра да ће његовим доласком опет доћи до мироточења Св. Симеона. Међутим, 971 Станковић, Стефан Немањић и Сава у списима Димитрија Хоматина, 115–116. 972 Исто. 973 У писму патријарху Герману из 1228. г. Димитрије Хоматин одговарајући на патријархове замерке није заобишао да спомене ни Савину делатност у неканонском успостављању Српске архиепископије, Demetrii Chomateni Ponemata, № 114, pp. 377–378; Г. Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 112. 974 Доментијан, 186; Теодосије, 116–118. 975 Доментијан, 188–192; Теодосије, 120–124. 242 Сава није могао да дође, али је упитио посланицу свом брату преко светогорског старца Иларија, у којој објашњава на који начин треба упутити молитве светоме да би се његово чудо поновило. Заиста, будући да је Стефан заједно са Иларијем све учинио по „заповести Преподобнога“ миро је поново потечло да тече. 976 Ово је сумаран приказ мисије монаха Иларија кога је Сава послао у Србију, и из њега се не назире некакав црквено-државни програм. Наиме Савини животописци ниједном речју не алудирају да се иза Стефанове и Савине преписке крије неки њихов заједнички план на пољу црквене и државне политике, 977 реч је о посланици која има искључиво верски садржај. Теодосије наводи да се старац Иларије потом вратио на Свету Гору и да је обавестио Саву о чудима која су се догодила на Симеоновом гробу.978 Занимљива је још једна појединост коју Теодосије помиње у вези са догађајима коју су уследили по Иларијевом доласку у Србију. Наиме, након што се чудо на гробу Св. Симеона поново обзананило, Стефан је поводом тога одржао пригодан говор, а Теодосије запажа да су га људи хвалили „не толико због багренице колико због мудрих речи говора“.979 Теодосијеве речи јасно упућују на то да се тај догађај одиграо мало после Стефановог крунисања за краља 1217. г. Народ је био очигледно под утиском тог чина, а изгледа и сам Теодосије који несмотрено, у односу на своје потоње излагање, износи колики је био значај стицање краљевског ранга за Србију, који је у његовим очима оличен у краљевској багреници.980 Предложено датирање овог догађаја је значајно јер је убрзо након њега уследио најзначајни подухват у деловању Саве Немањића – његов одлазак у Никеју и стварање аутокефалне српске цркве. 976 Доментијан, 186; Теодосије, 117. 977 Такву тезу изнела је Живојиновић, Историја, 90–91, али за то не налазим потврду у изворима. 978 Теодосије, 125. 979 Теодосије, 125. 980 Багреница је пурпурна владарска одежда и једна од владарских инсигнија, С. Марјановић– Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Београд 1994, 35, 128; ЛССВ, 28 (С. Марјановић–Душанић). Да Теодосије њено ношење повезује искључиво са Стефановим краљевским рангом, јасно је из његовог описа Стефановог крунисања, који он с намером смешта у нешто каснији период, тј. након што је Стефанов брат Сава постао први српски архиепископ наводећи да је „свети архиепископ“ односно Сава украсио „свога љубљенога брата, благочастивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“, Теодосије, 144. 243 Сава је дакле, не много након Стефановог крунисања, напустио Свету Гору и упутио се „ка своме пријатељу цариградском цару“ Теодору Ласкарису, односно у царствујући Константинов град, како тајанствено и погрешно говоре о Никеји Теодосије и посредно Доментијан.981 Цар је Саву лепо прихватио, а он је, пошто је обавио извесне послове за потребе манастира, предочио цару прави разлог свог доласка. Оба Савина животописца наводе да се Сава обратио цару Теодору Ласкарису са молбом да он замоли патријарха да једног од његове братије посвети за архиепископа.982 Доментијан наводи да се Сава за то обратио цару због тога што је „жалосно и тужно“ да како каже његова земља „нема свог архиепископа; а још и многе земље које су око“ његовог „отачаства, у области државе“ његове, „али нису напредне божанственим исправљењем“.983 Теодосије, пак наводи далеко једноставнији разлог Савиног обраћања цар приписујући Сави следеће речи: „отац мој и ја из земље народа нашег јерес зловерја одагнасмо, и православна вера расте и множи се, једино нам недостаје што немамо свог архиепископа...“.984 Пада у очи да разлози које доноси Доментијан делују далеко смисленији и озбиљнији. Србија нема свог архиепископа, али важно је и то што у оквиру српске државе постоје одређене земље до којих није дошло „божанствено исправљење“ тј. православна вера. Тај исказ се свакако односи на поморске српске земље (Дукљу, Далмацију, Травунију и Захумље), које су око Савиног отачаства (Српске земље у ужем смислу), а у оквиру српске државе, у којима је, како је познато, у то време била неприкосновена римска цркава и њена организација оличена у Барској и Дубровачкој архиепископији. Теодосије с друге стране представља потребу за стварање Српске архиепископије као једино што недостаје у земљи у којој је очувано и учвршћено православље. Циљ је према обојици да српска држава добије архиепископа, с тим што Доментијан посебно истиче да ће Сава бити архиепископ у свим српским земљама, што заправо подразумева не само изузимање Србије у ужем смислу из Охридске архиепископије, него и приморских области из њима надлежних црквених 981 Доментијан, 194; Теодосије, 126. Није јасно зашто Доментијан не спомиње Никеју, будући да је док он пише Цариград још увек у латинским рукама, док је у Теодосијево време Цариград био цараска престоница, те је његова грешка донекле разумљива. 982 Доментијан, 194–196; Теодосије 126–127; С. Станојевић, Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161 (1934) 213. 983 Доментијан, 194–196. 984 Теодосије, 126. 244 организација и укључивање истих у новостворену Српску архиепскопију, чиме би коначно била окончана црквена и верска разједињеност српских земаља.985 Цар, није желео да неко други из Савине пратње буде посвећен за архиепископа него искључиво Сава, који је и од Бога означен као достојан тог чина.986 Доментијан приписује Ласкарису и то да је имао обавештења о томе да ће Сава, бити „сапрестолник апостолског седења“ тј. да ће добити епископски чин,987 а цар је уједно и обезбедио средства за трошкове посвећења која нису била безначајна.988 Сам чин посвећења по царевој наредби извршио је према Савиним животописцима васељенски патријарх Герман II (1222–1240), који је издао повељу о томе, након чега је уприличено славље.989 Међутим, Сава се одважио на још значајнији корак за српску цркву замоливши васељенског патријарха, односно према другом хагиографу цара да се заложи код васељенског патријарха да дозволи да се у будуће архиепископи српски рукополажу у Србији од стране сабора епископа, да би се на тај начин избегле невоље које би могле настати због даљине пута, а и непотребни трошкови.990 У својој намери је успео и од патријарха добио повељу која ослобађа будуће српске архиепископе обавезе да долазе на посвећење код патријарха тј. српска црква је тим актом постала самостална и ни у чему потчињена источној цркви. Једина обавеза коју је српска црква имала било је спомињање имена патријарха при богослужењу, али то није 985 Другачије тумачење износи Станојевић, Свети Сава и независност, 213–214, сматрајући да је једини разлог који Доментијан наводи за Савин рад на стварању архиепископије потреба за мисионарским радом у „новим областима које су дошле под Србију“, не прецизирајући које су области у питању. По Теодосију, наводи Станојевић, исто, Савини разлози налазе се у потреби за црквеном организацијом и радом на даљем искорењавању јереси. 986 Доментијан, 196; Теодосије, 127–128. 987 Доментијан, 196. 988 Доментијан, 196; Теодосије, 129; Станојевић, Свети Сава и независност, 214–215. 989 „. Napisavý émù povélänñé vþ vsù vþsélènùõ sicé: Präos(vé)ðén İnÿ patrñar İ hý vsé vþsélènýìé gèr İman. postavihý sego kîr(ý) savù ar(ý)hñép(i)sk(o)pa vsämý srþb(ý)skÿmý zémlàmý i pomòr İskÿmŠý¹...“ Доментијан, 198–200; Теодосије, 129 „... praznikù `é bo`ýstviomù pri{ýdý{ù rùkoõ präïýstnago i výsésvé{ténnago Konýstantinà grada novago Rñma Gèrmana svétÿi arhñépiskopý výséé srýbýskÿé zémlè osvé{taét sé....“. Текст саме повеље Теодосије доноси на крају излагања о Савином боравку код патријарха, Теодосије, 131, „...Gèrman výsélènski patrñarýhý arhñépiskopý Konstantinà grada novoga Rñma i ò imeni gospoda na{égo Ìisù Hrista Savù òsvétihý arhñépiskopa výséi srýbýskoi zémli i výdahý émù o bozä vlastý po vséi oblasti crýkovion épiskòpi i popovi i dñakòni osvé{tati rä{iti `é i kézati vinÿ ïloväïýskÿihý sýgrä{énñi i výsé ùïiti i krýstiti vý imé òtca i sÿna i svetago dùha...“. 990 Доментијан, 200–202; Теодосије, 129–130; Станојевић, Свети Сава и независност, 215. 245 умањивало њену самосталност.991 Након успешно посете која је донела промене у црквеном статусу српске државе, архиепископ Сава се како пишу Доментијан и Теодосије вратио на Свету Гору.992 Овако се у житијној књижевности описује делатност Саве Немањића по питању оснивања Српске архиепископије. Ипак, ови наративни извори упркос бројним детаљима које остављају, изазивају и бројне недоумице с обзиром на време у коме су настали, средина и крај XIII века, намеру с којом су настали и њихову природу. Најпре је се уочава да је приповедање оба хагиографа, што се и оправдава самим жанром, лишено прецизне хронологије, те осим помена одређених личности и догађаја, као и следа излагања приповедања, ништа друго не указује на време када се све ово могло догодити. Срећом постоје дипломатички извори који нису толико богати појединостима о тим догађајима али су савремени Савином деловању и могу дати путоказе ка одговорима на бројна питања која се намећу. У питању су два писма ученог охридског архиепископа Димитрија Хоматина (1216–1235). Прво које је, настало месеца маја 8. индикта, тј. маја 1220. г. упућено je самом Сави Немањићу и друго, настало 1228. г., адресирано на цариградског патријарха Германа (1222–1240).993 Димитрије Хоматин био је охридски архиепископ и надлежни архијереј за целу Србију. Савин одлазак у Никеју директно је угрозио његова права. Због тога је он сазвао сабор архијереја Охридске архиепископије и закључке тог сабора упутио Сави преко скопског епископа Јована у писму насталом маја 1220. г. Наиме, Димитрије Хоматин који себе назива „архиепископ Прве Јусинијане и целе Бугарске“ заједно са „сабором архијереја подложних његовој епархији“ упућује писмо „господину Сави“ у којем га прекорава што је заборавио на монашки живот и наводи да је дојучерашњи испосник, хвале вредан, напустио Свету Гору „јер га је љубав према отаџбини заробила“, и „претворила у вршиоца и управитеља земаљских послова“. Даље, пише Хоматин, Сава се препустио свим задовољствима световног живота, и чак „зажелео је и достојанство јерарха“ и наводи Хоматин, „отишао не 991 Доментијан, 202; Теодосије, 130–132; Станојевић, Свети Сава и независност, 216–217; Оболенски, Шест портрета, 154–155. 992 Доментијан, 204; Теодосије, 132; 993 Demetrii Chomateni Ponemata, 182*, 230*, № 86, pp. 296–302, № 114, pp. 370–378; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 89–113. 246 знамо куда и добио наједанпут то достојанство“, а потом се вратио у Србију, где се назвао „архијерејем Србије“, а након тога је „рукоположио и многе епископе“.994 Међутим, архиепископ доводи у питање Савино рукополагaње за архијереја, тиме што не види на који начин је то изведено и за коју цркву – „ако у Србији“ пита се „како“, ако „од стране најсветијег цариградског патријарха“ пита се „зашто“. Уколико је пак постао „митрополит на основу права од старине принадлежног царевима да обнављају градове и да их од нижег степена, наиме епископског, уздижу на виши митрополитски или архиепископски“, како прописују 12. и 17. канон Халкидонског и 38. канон Трулског сабора, ни то није исправно јер Сава нити је био пре тога епископ, нити, према Хоматину, има царску одлуку о чину рукоположења, а и да је има ништа му не значи јер више нема правог царства са пуним легитимитетом.995 Следећи начин на који је Сава могао постати архијереј Хоматин види у томе да се он сам наметнуо Србији као архијереј, али у том случају није смео да пренебрегне чињеницу „ да се Србија налази у епархији престола Бугарске и да Србија има епископа у Расу, кога рукополаже архиепископ Бугарске“, тј. охридски архиепископ.996 Такође, Димитрије Хоматин искључује могућност да је Сава тај чин присвојио на основу своје мисионарске делатности, јер „ Србија божијом милошћу живи побожно и хришћански на темељу положеном од апостола и њом управља архијереј кога су јој оци дали“, чиме опет истиче древност хришћанства у Србији и права Охридске архиепископије над њом.997 Охридски архиепископ затим, прекорава Саву што је насилно свргнуо призренског епископа и принудио га да да оставку, те је наместо њега поставио свог човека.998 Најзад, архиепископ сматра да је Сава по том питању требало да се обрати „поглавару бугарске“, и „његовим епархијским јерарсима“, који би га „у духу 994 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, pp. 296–297; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 96–98. 995 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, pp. 297–298; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 98–100. 996 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, p. 298; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 100– 102 997 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, pp. 298–299; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 102. 998 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, p. 299; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 102– 104. 247 пристојног попуштања“, и „по одобрењу канонском“ рукоположили у чин архијереја. Међутим, како Сава, очигледно није ишао тим путем, охридски архиепископ истиче да је прекршио бројне црквене каноне. Да би то поткрепио Хоматин наводи у целости 35. канон Светих Апостола, 2. канон Другог васељенског сабора и 8. канон Трећег васељенског сабора, 13. канон Помесног сабора у Антиохији и 12. канон Четвртог васељенског сабора.999 На крају Димитрије Хоматин и цео сабор охридске цркве саветује да Сава на време одступи од свог поступка и у том случају ће „можда и опроштај добити“. Ипак, ако буде истрајао у свом „дрском делу“ снаћи ће га казна „одлучења“ (екскомуникације) и искључење из „заједнице верних“, као и све оне који су у заједници са њим, било да су мирјани или клирици.1000 Из свега изложеног, прво треба скренути пажњу на време када писмо настаје. У питању је мецес мај 1220. г., који се јасно поставља као terminus post quem non за Савино деловање у правцу промене црквеног статуса Србије. То значи да су се сви догађаји које Доментијан и Теодосије описују у вези са Савином посетом Никеји догодили пре 1220. г. Самим тим анализирајући њихово излагање, постаје нелогичан помен патријарха Германа у вези са тим дешавањима, будући да је он ступио на патријаршијски престо 1222. г., а да је у то време било у току столовање патријарха Манојла Харитопула Сарантина (1216– 1222). Наравно, предност се свакако даје дипломатичкој грађи те се данас не доводи у питање да је Манојло био на патријаршијском трону у време Савиног боравка у Никеји, што опет потврђују и поменута два кратка Житија Св. Саве од непознатих аутора која изричито наводе да је „васељенски патријарх Манојло поставио Саву за архиепископа све српске земље“.1001 Упркос томе што је очигледно да су главни Савини животописци помињући патријарха Германа направили погрешку научницима није промакло да поставе питање који је разлог 999 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, pp. 299–301; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 104–108. 1000 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, pp. 301–302; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 110; С. Ћирковић, Православна црква у средњовековној српској држави, Српска православна црква 1219–1969, Споменица о 750-годишњици аутокефалности, ур. епископ Лаврентије, Београд 1969, 40. 1001 В. Ћоровић, Пролошко житије св. Саве, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 84, 87. Станојевић, Свети Сава и независност, 248–249, наводи да постоје рукописи Доментијановог Житија Св. Саве у којима је име Герман исправљено у Манојло и посебно в. 249, нап. 51, где набраја све позније изворе где се такође јавља име патријарха Манојла, а не Германа. 248 таквој погрешци.1002 То је довело до изношења различитих претпоставки о природи онога што се десило у Никеји приликом Савиног боравка у њој пре маја 1220. г. Доментијан и Теодосије наводе не само да је патријарх Герман рукоположио Саву за архиепископа, већ помињу и две повеље које је он издао Сави, једну о његовом постављењу за архиепископа и другу којом се српској цркви додељује самосталност. Трагајући за одговором како се Германово име тако доследно спомиње у та два Житија, у науци се развила теза о два Савина боравка у Никеји поводом оснивања Српске архиепископије. Она се састоји у томе да је Сава први пут у Никеји добио архиепископски чин, дакле пре 1220. г., а да је други пут 1229. г., на повратку из Свете земље, од патријарха Германа добио аутокефалност за српску цркву.1003 Свакако, овакава теза, одмах ствара нову нелогичност, јер када се промени поглед иза кулиса излази да су Доментијан и Теодосије направили грешку при навођењу имена цара, јер и у вези са Савиним архиепископским чином и при добијању аутокефалности за српску цркву, заслугу приписују само Теодору Ласкарису, док би 1229. г то морао бити цар Јован III Ватац.1004 Међутим, на основу поменутих писама Димитрија Хоматина може доћи до закључка да је Сава већ приликом свог првог боравка у Никеји издејствовао и архиепископски ранг за себе и аутокефалност за српску цркву. Сам Димитрије Хоматин, како је приказано, признаје да је Сава добио архиепископски ранг, премда, према њему противно канонима. Исто тако, он каже и да је Сава рукополагао бројне епископе у Србији, што показује да је његов положај у њој био потпуно самосталан, што се посебно огледа и по томе што је сменио призренског епископа раније рукоположеног од стране охридског архиепископа и заменио новим епископом. Такође, изричито навођење да Србија припада Охридској архиепископији и да има епископа у Расу, кога рукополаже охридски архиепископ, сведочи да је из угла Димитрија Хоматина Сава узрпирао та права, 1002 О томе, в. Ћирковић, Доментијанова просопографија, ЗРВИ 45 (2008) 153–154. 1003 Станојевић, Свети Сава и независност, 235–251. 1004 Описујући Савин боравак у Никеји 1229. г. Савини животописци помињу његов сусрет са царем Јован III Ватацом, али не и са патријархом Германом, Доментијан, 306–308; Теодосије, 170– 172; М. Марковић, Прво путовање Светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност, Београд 2009, 78–81. 249 дакле изузео Србију из јурисдикције охридске цркве, како и сам каже „угазио у туђу обалст“ и тиме „пореметио границе доброустановљене од отаца“, те да је почео да посвећује епископе, што је одлика самосталне цркве. На крају писма Хоматин упозорава да ће уколико се Сава не одрекне своје „дрскости“, казнити не само њега него и све оне који га следе, било мирјане било световњаке, тј. оне који признају њега за свог архијереја уместо охридског архиепископа, екскомуникацијом из цркве. Та, чињеница сведочи у прилог изграђене посебне цркване организације на тлу Србије, чиме сам, чини ми се, навела још један ваљан аргумент у прилог самосталности цркве у Србији 1220. г. Ипак, најречитије сведочанство о успостављању аутокефалне српске цркве приликом Савиног првог боравка у Никеји пружа друго поменуто писмо Димитрија Хоматина оно упућено патријарху Герману 1228. г. У њему се одговарајући на патријархов претходни протест против тога што је крунисао Теодора Анђела за цара у Солуну, архиепископ Димитрије се правада примером да је једном раније никејски патријарх нанео њему неправду и прекршио његова права, када је како сам каже на његову штету „рукоположен архиепископ Србије коју краси побожност и јеванђелски живот и пристојност сваког доброг понашања и коју пасу и воде ка ономе што је богу драго и ка исправности јерарси који су одавно и од почетка потчињени епархији престола Бугарске према јавно проглашеној одредби Јустинијановој“.1005 Затим се пита: „кад пак постоје у том крају архијереји и епархијски архиепископ, наиме архиепископ Бугарске, који им је постављен на чело, какав је онда био разлог томе, што им је са стране наметнут архиепископ.1006 Другим речима ово писмо архиепископа доноси више значајних детаља. Прво, рукоположење архиепископа Србије директно је угрозило права архиепископа Бугарске. Друго истиче се право архиепископије Бугарске над Србијом и то позивајући се ни мање ни више него на права древне Прве Јустинијане, за чију се наследницу, подсетимо се, Бугарска тј. Охридска архиепископија издаје. Такав аргумент није свакао уперен само против Савиног достојанства, него против самосталности цркве у Србији. Закључује Хоматин и 1005 Demetrii Chomateni Ponemata, № 114, pp. 377–378; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 112. 1006 Demetrii Chomateni Ponemata, № 114, p. 378; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 112. 250 следеће да епископи у Србији имају као себи надређеног архиепископа Бугарске стога не види разлог ни оправдање да им се наметне нови архиепископ – архиепископ Србије. У овом писму Хоматин је изричит. Неправду њему и правима његове цркве нанео је цариградски тј. никејски патријарх када је рукоположио Саву за архиепископа Србије. У писму упућеном Сави из маја 1220. г. он се пита, ако је Саву рукоположио цариградски патријарх зашто је то учинио, одмах затим допушта могућност да се то десило по царевој вољи на основу 12. и 17. канона Халкидонског сабора и 38. канона Трулског сабора који дају право царевима да уређују црквене послове. Он у ствари покушава да покаже како се ти канони не могу применити на Савин случај, јер очигледно са намером погрешно тумачи каноне. Наиме, 17. канон Халкидонског сабора у свом завршном делу гласи: „ако је царском влашћу основан нови град или је обновљен, у таквом случају разређење црквених области нека следи државном и грађанском“.1007 Међутим Хоматин то тумачи тако као да царевима заправо припада право да град који је био епископија уздигну на виши ранг митрополије или архиепископије. Канон не говори о томе него утврђује право цара да уређује црквену организацију и саображава је државном. Пошто је Сава свој положај добио управо вољом цара Теодора I Ласкариса и сам Хоматин је свестан слабости својих аргумената, те прелази на оспоравање самог царског положаја никејског цара. Све узевши у обзир, и писма Димитрија Хоматина и податке Савиних животописаца, може се закључити да су они у великој мери сагласни. Сава је постао архиепископ Србије тј. архиепископ Српске и Поморске земље у Никеји између 1217. г. и маја 1220. г. г., вољом цара Теодора I Ласкариса и рукоположен је од стране патријарха Манојла. Управо тада је и српска црква издвојенa из састава Охридске архиепископије и постала је самостална, права охридског архиепископа прешла су на архиепископа Србије, који по својој вољи поставља и смењује епископе, али су и они добили право да сами међу собом бирају и посвећују потоње архиепископе. Титула коју је Сава користио, а разлози због којих је кренуо путем осамостаљена јасно показују да новооснована архиепископија није била ограничена само на некадашње подручје Охридске 1007 IV Вас., Милаш, Правила I, 369. Тридесет осми канон Трулског сабора само понавља ову одредбу, исто, 521. 251 архиепископије, него је обухватала целу српску државу укључујући и поморске земље. Пошто је показано шта се све збило у Никеји при Савиној првој посети том граду, намеће се питање да ли је могуће прецизније одредити време његовог боравка односно годину оснивања Српске архиепископије. Због тога је неопходно кренути даље и пратити следеће Савине кораке који можда могу одвести до одговора. Поменуто је да се Сава из Никеје најпре упутио у Свету Гору према сведочењима Доментијана и Теодосија. Тамо је с радошћу прихваћено Савино посвећење за архиепископа све Српске и Поморске земље, у тој мери да су су сви Светогорци прижељкивали Савину посету својим манастирима јер је могао да у њима посвећује попове и ђаконе.1008 Доментијан затим излаже Савино чудо којим је Свету Гору заштитио од разбојника, а потом наводи како је још у њој размишљао о устројству српске цркве, а затим се упутио у Солун. Теодосије пак не спомиње епизоду са разбојницима, него одмах наводи Савину забринутост због великог дела које га чека у отачаству, па је пре одласка са Свете Горе узео неке од монаха, „оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе, а потом се упутио у град Св. Димитрија.1009 Животописци су у следећем сагласни, на путу ка својој отаџбини, Сава је искористио боравак у Солуну да прикупи и препише „књиге законске“ које су биле неопходне новоствореној цркви. Тај његов боравак у Солуну имао је за последицу стварање српске редакције Номоканона – зборника црквених правила и грађанских закона који се односе на цркву. Законоправило је намењено српској аутокефалној цркви и представља највероватније самосталну Савину кодификацију византијског права, те је на тај начин и Србија постала држава која баштини богато грчко–римско правно наслеђе.1010 Архијереј Сава потом стиже у своју отаџбину, о чему је претходно обавестио писмом свог брата „самодржца кир Стефана“.1011 Доментијан даље говори како је Сава дошао у Студеницу, наравно да би се помолио на гробу свога 1008 Доментијан, 204–206; Теодосије, 132–133. 1009 Доментијан, 208–210; Теодосије, 134–135. 1010 Доментијан, 212; Теодосије, 136; В. Мошин, Правни списи светога Саве, Сава Немањић–Свети Сава, 120–121; ИСН I, 322–323(Д. Богдановић). О Законоправилу опширније, в. Номоканон, ЛССВ, 446–449 (Т. Суботин–Голубовић). 1011 Доментијан, 212–213; Теодосије, 136. 252 оца Св. Симеона, а „када је била недеља, сатвори по обичају свеноћно бденије ради Васкрса Спасова и прилажући богоносноме похвалу, и када је наступио дан у подобно време сатвори божанствену литургију“ и том приликом је посветио бројна свештена лица.1012 Теодосије, такође пише о Савином одласку у Студеницу ради поклоњења моштима Светог, и каже да је тамо посвећивао свештенство, али не помиње о ком празнику се то збило него, каже да је то било „у све недеље и велике празнике“, али притом наговештава да је свакако био празнични дан јер тај обичај тј. да се посвећење врши о празницима Сава преузео са Свете Горе.1013 Након тога Сава одлази у припремљену архиепископију Жичу, за коју Теодосије бележи да је у то време још неосликана, и ту рукополаже епископе за новоосновану Српску архиепископију.1014 Очигледно рукополагање епископа за новоформиране епископије у Србији представљало је завршни чин у организацији српске цркве коју је спровео Сава Немањић. Како и Димитрије Хоматин у писму из маја 1220. г. помиње да је Сава већ рукоположио епископе у Србији то се тај чин догодио пре тога. Према Доментијану Сава је епископе у Србији рукоположио тек после литургије коју је одржао у Студеници за Ускрс. Године 1220. г. Ускрс је био 29. марта. Међутим период између 29. марта и маја 1220. г. сувише је кратак да би Сава извршио рукополагање епископа, смењивање призренског епископа и да све то доспе до Хоматина, који потом сазива сабор својих архијереја и одржава га.1015 1012 Доментијан, 216. 1013 Теодосије, 138. На истом месту Теодосије пише и то да се са Стефаном Првовенчаним договорио и пре доласка у Студеницу у којим областима треба поставити епископе. 1014 „... i tù iz İbra òtŠý¹ ù~éniký svoihŠý¹...~(ý)st(ý)nÿé mù`é... i òs(vé)tÿvý ihŠý¹ i sþtvorñ é épiskopÿ...i raspisavý stranÿ òt(ý)~þstva svoégo i posla kogo`do ihŠý¹ vþ énorñõ svoõ...“ Доментијан, 224; Теодосије, 139–144. Пљеваљски синодик православља доноси драгоцен попис свих епископа српских епископија од 1219. г. до времена свог настанка између 1286. и 1292. г. Из њега се може дознати ко су били архијереји српских епископија 1219. г. Међу њима се може препознати Савин ученик Иларија као први хумски епископ. На првом месту међу рашким епископима наведен је Калиник који је на том положају био и 1196. г., Мошин, Сербская редакция синодика II, 303–304. О архијерејима српске цркве у то време види и Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 133–157. О српској редакцији Синодика православља види и Solovjev, Svedočanstva, 44–68; В. Мошин, Сербская редакция синодика в неделю православия. Анализ текстов, Византийский временик 16 (1959) 361–394. 1015 М, Јанковић, Епископије српске цркве 1220. године, Сава Немањић–Свети Сава, 77; М. Јанковић, Епископије и митрополије, 85, заступа тезу да је Сава извршио хиротонију српских архиепископа после 27. марта 1220. г. На овом месту треба скренути пажњу и на неке радове историчара у којима је заступана теза да је Сава 29. марта 1220. г. посвећен за архиепископа и да је у исто време проглашена независност српске цркве, V. Laurent, Les regestes des actes du patriarcat de Constantinople IV, Paris 1971, № 253 Да се све то догодило много раније сведочи други дипломатички акт. Наиме, „Стефан по милости Божјој венчани краљ све Србије Дукље, Травуније, Далмације и Захумља“ упутио је писмо папи Хонорију III у коме тражи да „благослов и потврда Божија“ и његова „буду увек јасно на круни и земљи“ његовој, а које је послао у Рим по своме изазланику епископу Методију.1016 Писмо није датирано. Међутим оно је у регестима папе Хонорија III заведено у четвртој књизи која обухвата четврту годину његовог понтификата (18. јул 1219. –17. јул 1220. г.) под бројем 681. Судећи по месту које оно заузима у поменутим регестима, у којима су писма завођена онако како су настајала, или стизала у папину канцеларију то писмо и његов доносилац у Рим су стигли у последњој трећини марта 1220. г.1017 Дакле епископ Методије упућен је у Рим пре марта 1220. г. Епископа Методија који је био посланик у Риму, наводи и Доментијан, истичући да је он био један од Савиних ученика.1018 Према томе, будући да се он у писму јасно назива епископом, долази се до закључка да је Сава извршио рукополагање својих ученика за епископе, пре марта 1220. г. Ако се држимо Доментијановог излагања да се Сава упутио у Жичу, где је обавио чин рукополагања епископа, након литургије коју је одслужио у Студеници о Ускрсу, онда би се свакако требало определити за Ускрс претходне године, 7. април 1219. г., као terminus ante quem non за рукоположење српских епископа. У том случају Савин боравак у Никеји и његово рукоположењеза архиепископа Србије морало би припадати 1218. г. пошто је у међувремену он 1225; Б. Ферјанчић, Аутокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић– Свети Сава, 66, а аргументи за њу су чињеница да је цар Теодор Ласкарис 29. марта на Ускркс сазвао велики сабор у Никеји, који они повезују са Доментијановим податком да је у време Савиног посвећења у Никеји уз патријарха боравио велики број митрополита и епископа. Самим тим према Лорану тада би настале и повеље о Савином посвећењу. Међутим ту тезу је јасно оповргла Живојиновић, О боравцима, 68–69. Аргументи су исти они који важе за хронологију када је Сава могао да рукополаже епископе у Србији, свакако у још већој мери. 1016 Rački, Pismo, 55. 1017 Наиме, писмо под бројем 678 које је папа упутио епископима Чешке настало је 20. марта 1220. г., C. Baronii, O. Raynaldi, J. Laderchii, Annales ecclesiastici XX (1198–1228), Barri–Ducis 1870, 432, аn. 1220, § 34–35, док је писмо цара Фридриха II које је цар упутио папи 18. фебруара 1220. г. заведено под бројем 682, јер је очигледно стигло у Рим крајем марта, Annales ecclesiastici, 424, аn. 1220, § 2–5. Са дуге стране једно папино писмо које је настало 17. априла 1220. г., заведено је под бројем 700, Annales ecclesiastici, 433, аn. 1220, § 38–39. Да је писмо доспело у Рим у марту 1220. г., в. Јиречек, Историја I, 169; ИСН I, 301 (Б. Ферјанчић). 1018 Доментијан, 248; О епископу Методију и питању да ли је то исти Методоје, кога често у својим делима као посланика спомињу Сава и Стефан Немањић, в. Оболенски, Шест портрета, 148, нап. 119. 254 боравио на Светој Гори, а потом се дуже задржао у Солуну, где је припремао Законоправило и прикупљао богослужбене књиге. Ако се пак не поклони пажња Доментијановом исказу, остаје чињеница да су српски епископи могли бити рукоположени било кад током 1219. г., што допушта да се Савин боравак у Никеји веже за 1218. или почетак 1219. г. 1019 У сваком случају неспорна је чињеница да је Сава рукоположио епископе у Србији током 1219. г., чиме је уједно и заокружен процес формирања аутокефалне Српске архиепископије. Ни за тај чин као ни за чин Савиноног рукоположења за архиепископа није могуће одредити у који дан се то збило, тако да су и сва трагања за великим празником за које би се све то везало излишна.1020 О посвећивању епископа у Жичи обавештавају и Доментијан и Теодосије, међутим Теодосије пише и то да се Сава, још на путу за Студеницу, са својим братом Стефаном и са великашима договорио „где и у којим крајевима треба поставити епископе.1021 Ипак, у Житијима посвећних Св. Сави нема података о називима и седиштима првих епископија новостворене Српске архиепископије. На срећу, сачуван је „хрисовуљ самог Светог Саве и брата његовог првовенчаног краља Стефана“, у науци познатији као прва од епископских нотиција (notitiae episcopatum) српске цркве. У њој стоји да су „места српских епископа“ следаћа: први зетски, други рашки, трећи хвостански, четврти хумски, пети топлички, шести будимљански, седми дабарски и осми моравички.1022 Нотиција је 1019 Чин Савиног рукоположења за архиепископа, односно Савин боравак у Никеји, Станојевић, Свети Сава и независност, 247–251, смешта у 1219. г. Затим и чин Савиног рукоположења за архиепископа и чин стицања самосталности за српску цркву већина научника смешта у 1219. г., док посвећење српских епископа у Жичи углавном датирају у 1220. г., Радојчић, Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве, Глас СКА 179 (1939) 236–237; С. Ћирковић, Православна црква у средњовековној српској држави, 39; Живојиновић, О боравцима, 69–70; Ј. Тарнанидис, Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве, Сава Немањић–Свети Сава, 57–58; Јанковић, Епископије Српске цркве, 73–74; Иста, Епископије и митрополије, 17–18; Оболенски, Шест портрета, 150–157; Б. Ферјанчић, Љ. Максимовић, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Свети Сава у српској историји, 13–14. С. Ћирковић, Доментијанова просопографија, 154, опрезно је упозорио да се Савина хиротонија и стицање аутокефалности могу сместити и у 1218. г., указујући да је 1219/1220. г. кратак период за цео процес стварања српске цркве, и за реакцију Димитрија Хоматина већ у мају 1220. г. 1020 Живојиновић, О боравцима, 69, сматра да је Сава посвећен на празник Успења Пресвете Богородице, дакле августа 1219. г. Према ИСН I, 316–318 (Д. Богдановић) чин посвећења Саве за архиепископа био је на Цвети 1219. г. 1021 Доментијан, 224–226; Теодосије, 138–144. 1022 Mästa épiskopomý srýbskÿm: .A. zétskÿi .V. ra{kÿi, .G. hvostýanskÿi, .D. hlýmskÿi, .É. topliïkÿi, .Œ. bùdimskÿi, .Z. dýabýrýskÿi, .I. moraviïskÿi, Зборник средњовековних повеља и писама I, 97. 255 недатирана, али је јасно да је настала 1219–1220. г.1023 Пада у очи да је изостављен помен жичке епископије, што је и разумљиво будући да је њој припало место архиепископа српског, затим да се наводи осам епископских места. Међутим, међу њима нема помена призренског епископа што је очекивано, јер и сам охридски архиепископ Димитрије Хоматин протествује у писму из маја 1220. г. управо због Савиног „незаконитог“ смењивања призренског епископа постављеног од стране Хоматина, да би на његово место довео епископа кога је он рукоположио.1024 Сасвим је сигурно да је призренска епископија од тог тренутка, била саставни део Српске архиепископије. Зашто је онда нема у поменутој нотицији? Могућ је један одговор, да је забелешка настала пре њеног укључивања у оквир српске цркве, односно пре Савиног чина изузимања исте из оквира Охридске архиепископије.1025 Међутим на српској територији у то време биле су и липљанска и нишка епископија, као суфраганске столице охридске цркве, а које се такође не помињу у наведеној нотицији. Наиме, Липљан и његова околина ушли су у састав српске државе још за време Стефана Немање, а на тај начин у границама Србије нашла се и цела липљанска епископија. Нова територијална проширења из времена Стефана Немањића, после 1207/1208. г. увела су у састав Србије у целини и две нове епископије призренску и нишку, које су тада изузете из састава трновске цркве и враћене су у састав охридске цркве. Дакле непосредно пред Савину делатност у циљу добијања самосталне српске цркве, на територији српске државе налазиле „у целини“ четири епископије, рашка, липљанска, призренска и нишка, али под духовном влашћу Охридске архиепископије. Дакле, у нотицији, о „местима епископа српских“, од њих се само наводи рашки епископ, који је свакако имао посебан статус, будући да је дуги низ година управо он био једини епископ са 1023 Поменута хронологија предложена је у најновијем издању нотиције, Зборник средњовековних повеља и писама I, 97; Јанковић, Епископије Српске цркве, 78; Јанковић, Епископије и митрополије, 24, смешта настанак нотиције у 1220. г. Међутим, С. Ћирковић, Српске notitiae episcopatum, Споменица епископу шумадијском Сави. Зборник радова поводом 40 годишњице архијерејске службе др Саве (Вуковића) епископа шумадијског, Нови Сад 2001, 200 смешта је у период између 1220. и 1227. г. То мишљење прихвата и Ј. Калић, Држава и црква у Србији XIII века, ЗРВИ 46 (2009) 134. 1024 Demetrii Chomateni Ponemata, № 86, p. 299; Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана, 102– 104. 1025 Ненавођење призренске епископије у нотицији Ћирковић, Српске notitiae, 200, објашњава тиме да је по среди био по среди компромис, уступак Хоматину од стране Саве, тј. да је из оквира Охридске архиепископије изузета само рашка, али не и остале старе епископије. 256 седиштем на подручју српске државе. За призренског је на основу Хоматиновог писма из 1220. г. сигурно да се и он у међувремену нашао у хијерархији српских црквених великодостојника. Узевши све речено у обзир, сматрам да има основа претпоставити да је тако било и са липљанским и нишким епископом. Другим речима и липљанска и нишка епископија су на сличан начин попут призренске изузете из јурисдикционе власти Охридске архиепископије и стављене у оквир Српске архиепископије. Наравно и оне као и призренска у време након састављања поменуте нотиције из 1219. г. Потврде за исправност оваквог мишљења могу се пронаћи у изворима. За липљанску епископију је већ утврђено да је она „од искони“ била једна од епископија српске цркве.1026 Наиме, у Грачаничкој повељи краља Милутина из 1315. или 1321. г. стоји да он нашао „хрисовуље које су начинили прародитељи и родитељи“ његови „Светој Богородици Грачаничкој, епископији липљанској“, при том он својом повељом наведеном манастиру и епископији потврђује села и засеоке која су добили још у дане његових „прародитеља и родитеља“ и дарује им нова.1027 Јасно је да се алузија „прародитељи и родитељи“1028 односи на архиепископа Саву и његовог брата Стефана, као и на Милутиновог оца краља Уроша I и да је циљ издавања повеље потврда односно обнова властелинства манастира Грачанице, седишта липљанске епископије.1029 Поред тога што се повељом потврђују стари и дају нови земљишни поседи у разним жупама потврђује се и духовна власт липљанског епископа „ и по Липљану, по Морави и по Тополици“, ....како је била од искони“ чиме се још једном алудира на време оснивања Српске архиепископије.1030 Најзад није безначајно ни то што је први међу липљанским епископима у Српском синодику православља наведен извесни 1026 Јанковић, Епископије Српске цркве, 81–82; Иста, Епископије и митрополије, 29–30. 1027 Зборник средњовековних повеља и писама I, 501. 1028 Зборник средњовековних повеља и писама I, 103. 1029 Зборник средњовековних повеља и писама I, 501; Јанковић, Епископије Српске цркве, 81–82; Иста, Епископије и митрополије, 29–30. 1030 Текст Грачаничке повеље, на том месту прилично је оштећен. Упоређујући текст Грачаничке, са текстом Милутинове Светостефанске хрисовуље из 1313–1316. г., Јанковић, Епископије Српске цркве, 82, допустила је могућност да се аналогно Светостефанској, у којој стоји, „а област духовна да је епископу рашком по Ибру Горњем, и Јелшаници и Ситници и оба Лаба и Дршковини...“, Зборник средњовековних повеља и писама I, 468, допуни оштећено место Грачаничке повеље те би се у том случају текст „и по Липљану и по Мораве и по Тополнице како је била од искони“ односио управо на омеђавање духовне области епископа липљанског. Друго решење које је М. Јанковић понудила, нав. место, да се поменути одломак Грачаничке повеље односи на заштиту територијалних права липљанске епископије, мање је вероватано. 257 Мавројан, чије име указује на његово грчко порекло, самим тим и да је на тај положај дошао у време док је липљанска епископија била под јурисдикцијом Охридске архиепископије.1031 Може ли се ово протумачити, да се у међувремену Мавројан својевољно, али исто и у складу са новонасталим околностима приклонио Сави. Можда због тога Димитрије Хоматин и није изразио протест против тог чина као што је то било у случају са призренским епископом, који је био приморан да одступи од своје столице по Савиним притиском, јер није хтео да га призна за свог архијереја. Дакле нема сумње да је липљанска епископија била у време Савиног архиепископства део српске цркве. Међутим, колико су речити извори по питању нишке епископије? Њени епископи се не наводе у Пљеваљском синодику православља.1032 Ипак, у бугарском Синодику цара Борила, даје се вечнаја памјат између осталог и двојици нишких епископа, Кирилу и Дионисију.1033 Наиме, након давања памјати трновским патријарсима и њима подложним митрополитима Бугарске цркве, следи одељак „о митрополитима који беху при благочестивом цару Асену под области Трновске патријаршије“.1034 Прво се даје помен митрополитима Сера, затим епископима велбуждским, архиепископима охридским, епископима браничевским, епископима београдским, епископима нишким, митрополитима видинским, митрополитима филипијским и митрополитима месемвријским.1035 Из наслова одељка се види да је у питању списак епископија које су прикључене бугарској цркви у време цара Јована Асена II (1218–1241). У Житију Св. Симеона од Стефана Немањића које је завршено око 1216. г. стоји да је Ниш српски град.1036 Ниш је највероватније тек у време краља Владислава (1234–1243) прешао у руке Бугара. На то указује и повеља Јована Асена II Дубровчанима, настала после 1230. г. у којој се Ниш не спомиње међу градовима Бугарског царства, иако 1031 Мошин, Сербская редакция синодика II, 304; Јанковић, Епископије и митрополије, 30. 1032 Није на одмет навести да нишка епископија није нашла своје место у Српском синодику православаља који настао у време архиепископа Јакова (1286–1292) јер у то време ни град Ниш, а ни његова епископија нису били у саставу Србије већ у саставу Бугарске. У једном запису из Сврљига из 1279. г. ССЗН I, 12, стоји даје насто у време нишевског епископа Никодима и бугарског цара Ивајла. Ниш је поново ушао у састав Србије у првој половини XIV века, Калић, Ниш у средњем веку, 395. 1033 Борилов синодик, 174. 1034 Борилов синодик, 173–174. 1035 Борилов синодик, 174. 1036 Стефан Првовенчани, 106. 258 се спомињу између осталих Браничево, Београд, Скопље и Прилеп.1037 То би значило да је нишка епископија ушла у састав бугарске цркве када је и Ниш ушао у састав бугарске државе, дакле после 1230. г. Међутим, иако се поменути одељак Синодика цара Борила датира целокупном владавином Јована Асена II, тј. 1218– 1241, у њему ипак постоје елементи на основу којих се и он може сместити у последње године његове владавине. У њему се јасно прави разлика између суфрагана трновског патријарха – једни су митрополити, други епископи, а један је чак и архиепископ – охридски. Стога, нема сумње да је тај одељак могао настати тек након укључивања Охрида у састав Бугарског царства и бугарске – трновске цркве. Пошто се као охридски архиепископи ту помињу извесни Јоаникије и Сергије,1038 али не и добро знани Димитрије Хоматин, јасно је да се то збило тек након завршетка његовог архиепископата у Охриду, 1235. г. Према томе, одељак сведочи да је нишка епископија припадала бугарској цркви после 1235. г., што одговара горе изложеним политичким околностима према којима је град Ниш прешао из српске под бугарску власт у време краља Владислава, зета цара Јована Асена II. Све наведено иде у прилог тези да се и нишка епископија нашла у саставу новостворене Српске архиепископије, вероватно непосредно по настанку српске notitiae episcopatum, дакле после 1219. г., попут призренске и липљанске, и да је у оквиру ње сигурно остала до 1235. г. и по свој прилици делила судбину свог столног места – града Ниша. Дакле, Српска архиепископија бројала је укупно дванаест епископија, четири старе из састава Охридске архиепископије и осам нових укључујући и жичку. Показано је на који начин су старе епископије укључене у састав српске цркве, али се намеће питање на који начин је настало осам нових епископија. Зетска и хумска епископија смештене су у српском Приморју и предствљају прве православне епископије на том простору, након вишевековне превласти римске цркве, још од времена одступања Драчке митрополије средином XI века. Тежња и разлози њиховог оснивања изложени су посредно код Дометијана када је наводио Савине мотиве за оснивање самосталне српске цркве.1039 1037 Зборник средњовековних повеља и писама I, 124. 1038 Борилов синодик, 174. 1039 Доментијан, 194–196. 259 Из некадашње призренске епископије, којој се још првом повељом Василија II из 1019. г. давала власт над Призреном, Лешком, Вретом и Хвосном,1040 издвојена је управо територија Хвосна и на тај начин створена је хвостанска епископија. По свој прилици на исти начин настала је и топличка епископија издвајањем из нишке, будући да се такође према Првој охридској повељи цара Василија II духовна власт нишког епископа протезала на град Ниш, Мокро, Компл, Топлицу и Сврљиг.1041 Стара липљанска епископија није претрпела никакве промене у циљу стварања неке нове епископије, на шта додуше упућује и сама чињеница да се у поменутој Василијевој повељи не наводе њој подложни крајеви.1042 Што се тиче настанка будимљанске, дабарске и моравичке, теже је дати прецизан одговор. Наиме, територијално гледано, намеће се закључак да су оне настале из старе рашке епископије, али како се у Другој охридској повељи цара Василија II из 1020. г., у којој се први пут и спомиње рашка епископија, наводе искључиво само седишта епископија без подложних крајева, све речено остаје на нивоу претпоставке.1043 Посебан је случај жичка епископија, њен централни део се налазио на територији старе рашке епископије, али су се у њеном саставу нашао и део суседне браничевске епископије која се налазила североисточно, а остала је ван граница српске државе и цркве, што ће се јасно показати када се буде разматрало питање жупа које су потпадале под духовну област жичког епископа. Српскa епископска нотиција из 1219. г. помиње само једну, рашку, од четири старе епископије и седам нових. На првом месту, пре рашке наведена је зетска епископија, након рашке епископије, набројане су редом: хвостанска, хумска, топличка, будимљанска, дабарска и моравичка. Зетској епископији је као што се види додељено прво место које ће задржати у наредном периоду,1044 а такав статус објашњава се тиме што је Зета (Дукља), била „краљевство од права“, те је на основу тога њеном епископу дато првенство пре свега у односу на рашког 1040 Gelzer, Ungedruckte, 43; Иванов, Български старини, 554. 1041 Gelzer, Ungedruckte, 43; Иванов, Български старини, 553. 1042 Gelzer, Ungedruckte, 43; Иванов, Български старини, 554. 1043 Gelzer, Ungedruckte, 45; Иванов, Български старини, 555–561. 1044 Мошин, Сербская редакция синодика II, 303; Зборник средњовековних повеља и писама I, 474, 478. 260 епископа за кога је резервисано друго место у том поретку.1045 Ипак, не сме се ни губити из вида чињеница да пре Савине делатности на пољу црквене организације, охридска црква није имала никаквог утицаја у римокатоличком Приморју, те је у том контексту разумљивије истакнуто место новоосноване православне епископије. Седиште зетске епископије била је црква Св. Арханђела Михаила у Боки Которској (Светомихољска превлака), некадашњи бенедиктински манастир који је у међувремену био напуштен.1046 Административно гледано границе зетске епископије пратиле су границе старе историјске области Зете (Дукље), која је у време Немањића имала статус земље. Рашка епископија наводи се одмах иза зетске и њено седиште је у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Расу.1047 Према век познијој, Светостефанској хрисовуљи 1313–1316. г. духовна власт рашког епископа протезала се над жупама горњи Ибар, Јелшаница, Ситница, оба Лаба и Дршковина.1048 Међутим, наведене жупе су тек тада прикључене рашкој епископији, пошто је укинута ибарско- звечанско-бањска епископија којој су до тада припадале. Пошто је та епископија настала у другој половини XIII века, о чему ће свакако бити речи, није јасно којој епископији су поменуте жупе до тада припадале. С обзиром да се у описима Немањиних освајања из девете деценији XII века, Ситница и Лаб увек наводе уз Липљан и на то да је према хрисовуљи краља Стефана Уроша I липљанској епископији била потчињена црква Св. Стефана у Бањској, могло би се претпоставити да је тај простор у почетку припадао липљанској епископији.1049 Према томе подручје рашке епископије 1219. г. обухватало је вероватно простор северозападно од поменутих жупа. Хвостанска епископја, која је настала издвајањем из призренске епископије обухватала је истоимену земљу.1050 Њено црквено седиште била је црква Св. Богородице тзв. Мала Студеница, а претпоставља се да је првобитну 1045 Калић, Држава и црква, 134. 1046 Јанковић, Епископије и митроплије, 163–166; В. Кораћ, Седишта двеју западних Савиних епископија: Стон и Превлака, Свети Сава у српској историји, 88–91. 1047 Јанковић, Епископије и митрополије, 171. 1048 Зборник средњовековних повеља и писама I, 468. 1049 Хиландарска повеља, 54; Свети Сава, 148; Стефан Првовенчани, 2; Зборник средњовековних повеља и писама I, 241. 1050 Према Мишић, Земља, 137, хвостанска земља обухватала је жупе Хвосно, Кујавчу, Подримље, Затрнаву и Кострц. 261 рановизантијску цркву доградио сам архиепископ Сава.1051 Хумска епископија обухватала је простор хумске земље, а њено седиште налазило се у Стону, у цркви која је посвећена Св. Богородици, а која је раније била римокатоличка светиња посвећена Богородици од Лужина.1052 Њен значај је био посебан не само због тога што је у питању још једна епископија православне цркве у Приморју, већ што је у то време она једина црквена организација на том простору, будући да је кнез Мирослав, почетком осамдесетих година XII века протерао подручног епископа Дубровачке архиепископије, који се изгледа ни након скоро четири деценије није вратио на свој положај. Како нема података о присуству католичког епископа у Стону у то време могло би се рећи да је Сава преузео упражњену стонску епископију и њено катедрално место. Топличка епископија поклапала се са територијом земље Топлице, а вероватно је обухватала жупе Дубочицу и Реке,1053 на истоку до реке Јужне Мораве, док се на северу, западу и југу граничила са жичком, рашком и липљанском епископијом. За катедрално место топличке епископије изабран је храм посвећен Св. Николи у Топлици, који је саградио велики жупан Стефан Немања још на почетку своје владавине.1054 Будимљанска епископија обухватала је жупе у горњем току реке Лим, а према сведочењу позније Светостефанске повеље може се наслутити да се њена духовна власт простирала и на жупе Пиву и Гацко.1055 За катедрално место будимљанске епископије одређена је немањићка задужбина, црква Св. Ђорђа коју је подигао жупан Стефан Првослав, син Немањиног најстаријег брата Тихомира, а која је смештена у истоименој жупи Будимљи.1056 Дабарска епископија се ослањала на будимљанску и обухватала жупе у доњем току реке Лим и у Подрињу на граници са Босном. За седиште дабарске епископије одабран манастир Св. Николе у жупи Дабар. Моравичка епископија простирала се на целу земљу Моравицу – то је уједно био северозападни део Србије све до границе са Босном и Угарском, а у истоименој жупи било је седиште епископије смештено у цркви Св. Ахилија, која 1051 В. Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976, 81–143; Јанковић, Епископије и митрополије, 175; 1052 Јанковић, Епископије и митрополије, 171; Кораћ, Седишта, 85–87. 1053 Мишић, Земљa, 139. 1054 Јанковић, Епископије и митрополије, 175–176. 1055 Зборник средњовековних повеља и писама I, 462. 1056 Јанковић, Епископије и митрополије, 176–177. 262 је као и манастир Св. Николе у Дабру била важно духовно стециште још у време јурисдикције Охридске архиепископије.1057 Духовна власт липљанске епископије, које се не наводи у нотицији из 1219. г., према одредби Грачаничке повеље на коју је већ скренута пажња, простирала се на жупе Липљан, Мораву и Тополницу, „како је била од искони“,1058 што свакако упућује на континуитет власти липљанске епископије на простору те три жупе. Као што је већ речено њој су у почетку свакако припадале и жупе Ситница и Лаб, Дршковина и Горњи Ибар. Седиште епископије налазило се у старој византијској цркви која је била посвећена Св. Богородици – Богородица Грачаничка.1059 Призренска епископија, умањена изузимањем Хвосна, свела се на призренску област и Полог са друге стране Шар планине, а њена катедрална црква била је Св. Богородица Љевишка, такође храм из византијског периода.1060 Слично томе и нишка издвајањем топличке била је сведена на територије источно од Јужне Мораве, а црква Св. Прокопија и даље је била њен катедрални храм.1061 Што се тиче жичке епископије и њене духовне власти, на срећу, речите су Жичке повеље (Прва и Друга жичка повеља), сачуване само у виду натписа на северном односно јужном зиду цркве Вазнесења Христовог – Спасове цркве, обе настале непосредно по оснивању Српске архиепископије.1062 Иначе, у уводу Друге жичке повеље истиче се да ће Жича бити крунидбено место српских владара и место где ће се рукополагати будући српски архиепископи.1063 У првој повељи набрајају се и следеће жупе које су приложене „под власт ове цркве“: Крушилница, Морава, Борач, Лепенице обе, Белица, Левач, Лугомир, Расина и Јелшаница.1064 Другом жичком повељом приложене су исте жупе цркви Св. Спаса с том разликом што се у њој изоставља жупа Јелшаница.1065 Изузев Мораве и Расине, остале жупе односно њихов географски простор припадао је некада 1057 Мишић, Земља, 139–140; Јанковић, Епископије и митрополије, 177–182. 1058 Зборник средњовековних повеља и писама I, 502. 1059 Јанковић, Епископије и митрополије, 185–187. 1060 Исто, 183–183. 1061 Theiner, Monumenta Slavorum I, 29; Innocentii III epp. II, PL 215, 289. 1062 Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ 46 (2009) 204–205. 1063 Стефан Првовенчани, 116. 1064 Стефан Првовенчани, 114. 1065 Стефан Првовенчани, 116. Жупа Јелшаница се у Светостефанској повељи, Зборник средовековних повеља и писама I, 468, набраја међу жупама које су неко време припадале ибарско- звечанско-бањској, а које су потом препуштене рашкој епископији. 263 браничевској епископији, која се сада са преосталом територијом нашла у потпуности ван граница српске државе.1066 Уређење Српске архиепископије био је сложен процес, како у погледу црквене организације, тако и у смислу уређења верског живота. Границе новоосноване српске цркве пратиле су државне границе, а изгледа да су и границе епископија српске цркве пратиле односно да су се поклапале са управним јединицама српске државе, било да је то земља, област или жупа, не одступајући и уједно колико је то могуће ослањајући се на црквену организацију одређену охридским повељама. Стицање краљевске круне из Рима, потом црквене самосталности, на месту где је тада то једино и било могуће, у Никеји, није нарушило ни односе Србије са Епирском државом. На то јасно упућује дугогодишња тежња Стефана Немањића да се ороди са династијом Анђела. Тај успех је постигнут управо у време орагнизације самосталне српске цркве склапањем брака између Стефана Радослава, сина краља Стефана Првовенчаног и Ане, ћерке Теодора Анђела. Оба догађаја како је већ лепо забележено представљају „конзеквентан израз уравнотеженог наступања у односима са политичким разједињеним светом Византинаца“.1067 На основу података које пружа преписка једног другог истакнутог црквеног великодостојника у Епирској држави, навпактског митрополита Јована Апокавка јасно је да су преговори о закључењу брака између Стефановог сина и кћери епирског господара почели већ крајем 1218. г., а нису били окончани ни током јесени 1219. г. тако да је брак највероватније склопљен почетком 1220.1068 Оно што је занимљиво у вези са тим је то што на почетку преговора крајем 1218. г. Теодор Анђео позива Јована Апокавка, да из далеког Навпакта дође „у Прилеп и у Скопље“ или чак изван епирске територије, тј. у Србију, како би присуствовао склапању брака његове кћери и српског 1066 У Првој охридској повељи наводе се следећи топоними под браничевском епископијом: Браничево (Костолац), Моравски (Моравиште), Смедерево, Гронцо (Гружа), Дивискон (Дивостин), Сталаћ, Бродарски (Равно), Gelzer, Ungedruckte, 43; Иванов, Български старини, 553; Новаковић, Охридска архиепископија, 84–88. Јасно је да се међу овим границама налази и простор између Западне и Велике Мораве, на коме су се налазиле жупе: Крушилница, Борач, Лепенице обе, Белица, Левач и Лугомир. 1067 Ферјанчић, Максимовић, Свети Сава и Србија, 18. 1068 С. Кисас, О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином, ЗРВИ 18 (1978) 132–133; Ферјанчић, Србија и византијски свет, 118–120. 264 краљевића.1069 Прилеп и Скопље су градови на територији Охридске архиепископије, а чињеница да епирски владар позива митрополита Навпакта да у њима благослови брак Стефана Радослава и Ане речито сведочи о намерном заобилажењу охридског архиепископа Димитрија Хоматина, који се иначе у ранијим приликама, као и његов претходник Јован Каматир оштро противио било каквом додатном брачном повезивању две већ вишеструко родбински повезане владарске породице. Очигледно епирски владар као ни навпактски митрополит ни срска страна нису марили за канонске запреке на којима је инсистирао охридски архиепископ. Политички интереси били су испред свега. Дакле у исто време док је Сава уобличавао у Никеји задобијену аутокефалност српске цркве, краљ Стефан је постигао дуго жељени циљ чвршћег повезивања са епирском државом. На тај начин је српска држава постигла свој стратешки циљ одржавања добрих односа са обе византијске силе. У оба случаја на губитку био охридски архиепископ Димтрије Хоматин. Након рукополагања епископа у Жичи у Житијима посвећеним Св. Сави стоји да је Сава сазвао велики сабор коме су присуствовали духовни људи и мирјани. Сабор је био сазван да би се проклели безбожни јеретици, мада је сазивање једног таквог сабора свакако било неопходно у једној новооснованој цркви.1070 Доментијан не говори који се празник прослављао, када је сабор сазван, док Теодосије открива да је по среди био празник Христа Спаса, односно Спасовдан. Следствено опису догађаја код два Савина хагиографа, сабор против јеретика се може сместити у 1220. или 1221. г. У једном од претходних поглавља, када је разматрана јерес у држави Стефана Немање, речено је да су тековине Немањиног деловања против јеретика биле трајне. И почетком владавине његовог сина Стефана у Србији је владало правоверје и није било опасности од јереси. Oдакле онда страх од јереси који је потакао архиепископа Саву на благовремено деловање? Претња је могла доћи из суседства. Наиме, у Бугарској је 1211. г. дошло је до новог великог обрачуна са богумилском јереси, због чега је цар Борило сазвао у Трнову велики црквено- народни сабор на коме је осуђена богумилска јерес на простору Бориловог 1069 Кисас, О времену, 132. 1070 Доментијан, 226–242; Теодосије, 141–144. 265 Бугарског царства.1071 Међутим, од тада је прошла читава деценија, српска држава је у међувремену добила и чвршћу црквену организацију, а стиче се утисак да православље ничим није било угрожено. Ипак, на западу, у суседној Босни управо у то време наилази се на податке о поновном јављању јереси на том простору, привидно сузбијене након сабора на Билином пољу 1203. г.1072 Дакле, Сава сазива сабор против јеретика по угледу на свог оца, да би се на њему заштитила права вера. Доментијан преноси Савину поуку, и из ње се може разазнати да је Савин циљ био да се у српској цркви исповеда Символ вере, а посебно истиче поштовање Св. Тројице, светих икона, крста, црквених сасуда и светих места, као и признавање свих седам Васељенсих сабора. Доментијан не именује јерес, али наводи Савине речи да су се многе јереси појавиле у различита времена, и „многи кукољ зловерја“, ђаво „у васељени посеја“.1073 Теодосије је нешто речитији те наводи да су се у завршеној Жичи окупили световни и црквени људи и да је био празник Христа Спаса.1074 Такође, пише Теодосије сви присутни другог дана сабора, након што је Сава је одржао беседу о јереси, изјавили су да прихватају све Васељенске саборе, признају Христа за Бога и Богородицу, крст, свете тајне, признају хлеб и вино као тело и крв Христову, да поштују свете иконе, цркве и црквене сасуде, и да верују у апостолско предање.1075 Последњег, трећег дана сабора, поново се окупили учесници сабора, а архиепископ Сава је задржао са собом код цркве и насамо тачно испитао „оне који су исповедали јерес“.1076 Некрштене, након што су проклели јерес поново је крстио а, „крштене у латинској јереси, такође са њиховим претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедали образац вере, и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их....“.1077 Потом је архиепископ обишао целу земљу, како би утврдио праву веру, а ко се „утврђиваше у богомрским јересима“ проклињао их је.1078 1071 Одлуке овог сабора уписане су као бугарска допуна Синодику православља, и то је тзв. Синодик цара Борила, Борилов синодик, 151–156. 1072 CD III, 196–197. 1073 Доментијан, 230–234. 1074 Првог дана сабора, према Теодосију, Сава је крунисао Стефaна за краља, Теодосије, 141–144. 1075 Теодосије,146–150. 1076 Тeодосије, 150–151. 1077 Теодосије, 151. 1078 Исти, 152. 266 Иако хагиографи не именују јерес, нема сумње да је реч о богумилској јереси, а на то јасно упућују појединости који они доносе. Наиме, треба се подсетити да управо богумили не поштују Св. Тројицу, Богородицу, светитеље одбацују свете тајне, иконе, крстове. Сем тога термини попут „кукољ зловерја“, „богомрска јерес“, уобичајени су термнини којима се означава богумилска јерес.1079 Међутим постоји и разлика између описа сабора код Доментијана и Теодосија. Наиме, Теодосије наводи да су се неки који су били обузети јереси, одрекли се исте,1080 али поред осуде некрштених јеретика који су морали бити крштени помиње и оне који су крштени у латинској јереси при чему свакако подразумева римокатолике, који су морали бити само миропомазни. Дакле, Теодосије јасно разликује праву јерес и њој придодаје нову латинску јерес – римокатолике. Помен римокатолика, као јеретика у Теодосијевом спису је разумљив, будући да је цело његово дело писано у антилатинском расположењу,1081 али се на основу тога не може изводити тврдња да је сабор против јеретика који описују Сaвини хагиографи био сазван да се сузбије латинска јерес.1082 Александар Соловјев настанак српске редакције Синодика православља везује управо за поменути Савин сабор у Жичи. Он, наиме сматра да је тада настала Прва жичка редакција синодика, која није сачувана у оригиналу, а коју је потом допунио архиепископ Арсеније I oко 1234. г. и она представља Другу жичку редакцију синодика. Коначан облик српски Синодик православља – Пљеваљски синодик, како се назива јер се налази у једном рукопису који се чува у манастиру Св. Тројице код Пљеваља, добио је у време архиепископа Јакова (1286–1292) и то је такозвана дабарска редакција.1083 На основу сачуваног текста Друге жичке редакције, могуће је приближно одредити садржај изгубљене Прве 1079 Solovjev, Svedočanstva, 40–44. 1080 „..näkÿm `é i érésý éõ`é sýdrý`imi bähù òbliïaõ{timý...“, Теодосије, 149 ; Solovjev, Svedočanstva, 41. 1081 О антилатинском ставу Теодосија, в. Миљковић, Житија Светог Саве, 142; Шпадијер, Хронолошки оквири, 12–15. 1082 Тврдњу да је реч о сабору против римокатоличке вере, износи Петровић, Свети Сава на Жичком сабору, 11–20. 1083Детаљна анализа шта је могла садржати Прва а, шта садржи Друга жичка редакција, Solovjev, Svedočanstva, 55–58; Мошин, Сербская редакция синодика I, 367– 372, настојао је да покаже како је Жичку редакцију обнародовао на сабору 1220. г., а да је Сава Немањић саставио већ између 1201. и 1204. г. на Светој Гори према старијој руској редакцији. 267 жичке редакције. А. Соловјев тако сматра да су највероватније четири од седам проклетстава јеретика која се налазе у Другој жичкој редакцији била део првобитне српске редакције православља састављене на сабору у Жичи 1220/1221. г.1084 Сва проклетства односе се на „зле јеретике, трипроклете бабуне који се зову лажни крстјани“, њихову веру и њихове присталице.1085 На овом месту треба подсетити да Сава у Законоправилу термин бабунска користи као синоним за богумилска.1086 Међутим, може ли се одгонетнути на кога се конкретно односе та проклетства, или поменути богумили, бабуни представљају само потенцијалну претњу. Без обзира на то да ли је првобитна жичка редакција православља садржала и имена босанских јересијараха предвођених Растудијем–Аристодијем како сматра А. Соловјев1087 чињеница је да каснија дабарска редакција Синодика (1286–1292) проклињање бабуна везује управо за њих.1088 Колико год ови наводи били индикативни ипак сматрам да је незахвално доносити далекосежне закључке. Савин сабор био је сазван из предострожности, али очигледно изазван стварном опасношћу. Јерес је постојала у суседству, али премда Теодосије помиње неке њене припаднике и међу Србима, њено присуство у Србији није било тако снажно као у време Стефана Немање. Стога оно није захтевало ни тако жустру реакцију државне власти какву је он био предузео. По свој прилици та стварна опасност на почетку треће деценије XIII века претила је пре из Босне него из Бугарске. Управо 1221. г. поново на светлост дана након скоро дводеценијске ћутње извора израњају босански јеретици. Након описивања сабора одржаног у Жичи, код Савиних животописаца се наилази на причу како је угарски краљ намераво да нападне Србију, али како је Савином заслугом тај догађај избегнут.1089 Сарадња архиепископа Саве и његовог брата краља Стефана на пољу снажења српске цркве и државе, прекинута је Стефановом смрћу 24. септембра 1227. г. Сава је Стефана пред смрт замонашио, 1084Solovjev, Svedočanstva, 56. 1085 Мошин, Сербская редакция синодика II, 312–313, 319–320, 328–329, 337–338. 1086 Законоправило Светога Саве, 602–603; 1087 Solovjev, Svedočanstva, 57. 1088 Мошин, Сербская редакция синодика II , 301–302, 345–346, 348. 1089 Доментијан, 258–270, Теодосије, 152–160; С. Станојевић, О нападу угарског краља Андрије II на Србију, Глас СКА 161 (1934) 107–130; ИСН I, 301–302 (Б. Ферјанчић). 268 те је краљ Стефан умро као великосхимник Симон.1090 За свог наследника на престолу Стефан је одредио свог најстаријег сина Стефана Радослава (1227–1233), чија је мајка била византијска принцеза Евдокија. Архиепископ Сава је обавио чин крунисања свог синовца у цркви Св. Спаса, а потом, упркос молбама новог краља Стефана Радослава да остане, напушта Србију и одлази, највероватније у пролеће 1229. г., у обилазак Свете земље, након што је фебруара те године Јерусалим поново доспео у хришћанске руке.1091 Одлазак Саве из Србије везује за гркофилску политику Стефана Радослава,1092 чија је последица наводно била његово везивање за Охридску архиепископију у црквеним пословима, будући да се краљ Радослав обраћа архиепископу Димитрију Хоматину поводом извесних канонских недоумица.1093 Није јасно када је Радослав упутио неколико питања искључиво канонске природе охридском архиепископу, док је Сава боравио у Србији, или после његовог одласка, али свакако пре пораза његовог таста у бици на Клокотници априла 1230. г., ни да ли их је уопште упутио будући да се сумња у саму аутентичност списа.1094 Оно што се зна на основу хагиографских списа јесте да односи међу Савом и његовим синовцем краљем Радославом били складни и да међу није било сукоба.1095 На повратку из Свете земље, Сава свраћа у Никеју, где га је срдачно примио цар Јован III Ватац и царица Ирина, а потом последњи пут посећује Св. Гору, да би свој повратак у Србију наставио преко Солуна где се сусрео са царем Теодором I Анђелом, након чега га је краљ Стефан Радослав срдачно дочекао у 1090 Доментијан, 274–276; Теодосије, 160–165. О хронологији Стефанове смрти в. Марковић, Прво путовање, 13–15. 1091 Живојиновић, Историја, 92, нап. 201; Марковић, Прво путовање, 13–19. 1092 Гркофилство Стефана Радослава поткрепљује се његовим грчким потписима повеља, грчким натписом на вереничком прстену и на његовом новцу, коришћењем византијског царског презимена Дука, утицајем његове жене епирске принцезе Ане и њеног оца Теодора I Анђела, као и једним писмом које је упутио охридском архиепископу Димитрију Хоматину, о чему ће бити речи, Станојевић, Свети Сава и независност, 241–251; Јиречек, Историја I, 172–173; ИСН I, 307–309 (Б. Ферјанчић). Убедљиви аргументи који оповргавају тезу да је Радослав био гркофилски настројен изложени су у раду, Ферјанчић, Максимовић, Свети Сава и Србија, 20–24; Максимовић, „Византинизми“, 139–147. 1093 Ф. Гранић, Одговори охридског архиепископа Димитрија Хоматијана на питања српског краља Стефана Радослава, Светосавски зборник 2, 149–189. 1094 Ферјаничић, Максимовић, Свети Сава и Србија, 20, нап. 28; Максимовић, „Византинизми“, 144. Г. Принцинг, Demetrii Chomateni Ponemata, 49*, узима овај састав као аутентично Хоматиново дело. 1095 Доментијан, 276–278; Теодосије, 165–166; Ферјаничић, Максимовић, Свети Сава и Србија, 20; 269 српској земљи.1096 У прилог томе да Сава није у дошао ни у какав сукоб са краљем Радославом сведочи и то што је по повратку у Србију обављао своје архијерејске и пастирске дужности све до краја Радослављеве владавине која је окончана побуном Стефана Владислава крајем 1233. г. Сава се најпре противио таквом сплету околности, а прогнаног и од свих изданог бившег краља Радослава замонашио је пошто се овај вратио у Србију, наденувши му име Јован.1097 Поред промене на престолу, дошло је до промене на челу цркве, те тако Доментијан наводи да је након што је Сава послужио „Господу своме четрнаест година“ одредио да његов наследник на архиепископском трону буде његов ученик Арсеније I (1234–1263).1098 После промена на државном и црквеном плану, Сава опет напушта Србију, јер је одлучио да поново посети Свету земљу и патријархе на Истоку. При повратку за Србију њега је затекла смрт у Бугарској 14. јануара 1236. г. Најпре је сахрањен у цркви Св. Четрдесет мученика у Трнову, а потом су његове мошти, према наводима његових животописаца, заслугом његовог синовца и тадашњег краља Стефана Владислава пренете у Србију и положене у задужбину поменутог краља, манастир Милешеву.1099 Савин значај у црквеном животу Србије је немерљив. Темељи цркве које је он поставио никада нису нарушени, а његовом обазривом и промисленом црквеном политиком додатно су ојачани стубови државе. Вишевековна разједињеност српских земаља у црквеном погледу окончана је тиме што је српска држава добила посебну и јединствену српску цркву. Савин ученик Арсеније био је на челу српске цркве скоро тридесет година. Упркос броју година које је провео на том положају, о његовом животу и архиепископату не зна се пуно. У њему посвећеном Житију архиепископ Данило II за њега каже да је „родом од сремске земље“ и хвали његово архијерејство и живот пун врлина које је у спису немогуће „извести“.1100 Након смрти архиепископа Арсенија његово тело пренето је у цркву Св. Апостола у Пећи, која је изграђена управо његовом заслугом. Данило II потом описује бројна чуда која 1096 Доментијан, 306–314; Теодосије, 170–174; Марковић, Прво путовање, 78–93. 1097 Доментијан, 340; Теодосије, 177–178; ИСН I, 309–310 (Б. Ферјанчић). 1098 Доментијан, 340; Теодосије, 180–181; ИСН I, 312 (Б. Ферјанчић). 1099 Доментијан, 342–432; Теодосије, 182–219; ИСН I, 310–312 (Б. Ферјанчић). 1100 Животи краљева и архиепископа српских, 257–258. 270 су се догодила на гробу почившег архиепископа, чиме је јасно хтео да нагласи његову светост. Иако су архиепископ Арсеније, као и његов наследник архиепископ Сава II (1264–1271) сахрањени у цркви Св. Апостола у Пећи, која у потоњој историји српског народа заузима све већи значај нема изричитих података који потврђују да је у то време дошло до премештања седишта српске архиепископије из Жиче, односно цркве Св. Спаса у Пећ, у цркву Св. Апостола.1101 Доба архиепископа Арсенија, као у осталом ни цео полувековни период након смрти Св. Саве, нису обележиле трајне промене граница српске државе. Самим тим није дошло ни до ширења граница Српске архиепископије, а ни укључивање нових епископија у њен састав. Ипак, има назнака да је дошло до одређених промена у унутрашњој организацији постојећих епископија. То се у првом реду односи на хумску епископију. Због тога пажњу би најпре требало посветити двема повељама краља Уроша I, Стонској и Лимској у чијем садржају се те назнаке и назиру. Одавно је у науци примећено да поменуте повеље Стонска из 1243–1252. г. и Лимска из 1253–1263. додељују исте поседе, прва стонској цркви Св. Богородице, саборној цркви хумске епископије и друга манастиру Св. Апостола Петра и Павла на Лиму.1102 Објашњење за ту појаву је пронађено у томе да је корисник обе повеље била у оба случаја заправо хумска епископија, а не једна односно друга црква.1103 Из тога се даље изводио закључак да је у време издавања стонске повеље седиште хумске епископије још увек било у цркви Св. Богородице у Стону, а да је потом било премештено у цркву Св. Апостола на Лиму, где се налазило у време издавања Лимске повеље. У литератури се као разлози због којих је дошло до премештања седишта епископије наводе земљотрес који је задесио Стон 1252. г. и чињеница да је жупан Радослав постао „верни клетвеник господина краља угарског“ и да је као савезник Дубровчана у 1101 Јанковић, Епископије и митрополије, 35, опредељује се да се премештање архиепископије из Жиче у Пећ догодило почетком друге половине XIII века. 1102 Зборник средњовековних повеља и писама I, 195–198, 225–231; Г. Томовић, Из историје средњег Полимља од VII до XVII, Манастир Светог Николе у Подврху 1606–2006, Београд 2006, износи мишљење да је првобитно настала Лимска, а потом Стонска повеља, 28–38. 1103 Ћоровић, Питање о хронологији у делима Св. Саве, ГНЧ 49 (1940) 24–34; Динић, Три повеље, 78–79. 271 рату против српског краља 1254. г. починио издају и угрожавао права српског владара и цркве.1104 Неоспорно је да је у обе повеље дестинатар хумска епископија. Стонска повеља је издата како у уводу стоји да би се потврдила раније издату повељу од стране Стефана Првовенчаног и Саве (у питању су властелинства у Хуму и Рашкој). Друга, односно Лимска издата је да би се потврдила даривања хумског кнеза Мирослава, (у питању су поседи: Прушка Вас, Лешница, Летине код моста и мост, Липница, Хомоље, Јасеново, Плавковина, Селце, Планина Кон) јер су је Бугари однели приликом напада на Србију 1253. г. Међутим, у повељама нема речи о премештању седишта епископије из једне цркве у другу. Но, зашто се онда у Лимској повељи у којој се набрајају првобитни поседи манастира Св. Апостола (Прушка Вас, Лешница, Летине код моста и мост, Липница, Хомоље, Јасеново, Плавковина, Селце, Планина Кон) набрајају и поседи целог властелинстава (у Хуму и у Рашкој) хумске епархије. Могуће је да је заиста дошло до привременог премештања седишта хумске епископије, услед лоших политичких прилика у Хумској земљи. Наиме, како је већ Р. Љубинковић претпоставио те неповољне политичке околности су могле бити следеће. Ктиторска права хумског кнеза Мирослава, оснивача Св. Апостола, имали су његови потомци. Међутим, жупан Радослав, Мирослављев унук и син кнеза Андреја (+1250), који за себе каже да је вазал угарског краља, обавезао се Дубровчанима 22. маја 1254. г. да ће ратовати против српског краља Уроша I. Управо је ово издајничко иступање утицало да се конфискују сва права жупана Радослава, те између осталог и ктиторско право.1105 На тај начин сва ктиторска права прешла су на владара, краља Уроша.1106 Због тога он мало година након прве издао другу повељу за хумску епископију. Он, петровско властелинство, чији је сада легитимни поседник придодаје већ постојећим поседима хумске епископије у Рашкој и Хумској земљи, односно како 1104 Solovjev, Svedočanstva, 68–77; Динић, Три повеље, 78–85; Р. Љубинковић, Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу, Старинар н.с. 9–10 (1959) 98–102; Јанковић, Епископијеи митрополије, 38, 102–110. 1105 Љубинковић, Хумско епархиско властелинство, 98–100. 1106 Ктиторска права су свакако припала његовим наследницима, што и сам истиче на крају повеље, наводећи да ако неко буде одузео било шта од манастирске имовине, епископ („светитељ“) је дужан да опомене „…vý to vràmé vladiïýstvùõðõ vséõ zémléõ kralévi tog obo imatý sveta crkvÿ òsvétitéla i výtorago ktitora...“, Зборник срењовековних повеља и писама I, 230. 272 се може наслутити из Лимске повеље петровском властелинству придодаје поседе набројане у Стонско повељи. Све то ишло би у прилог томе да је ова црква сада седиште хумске епископије. У прилог томе ишла би и сведочанства каснијих извора о хумских епископима који живе у том манастиру, као и подаци двеју наредних повеља манастиру Св. Апостола, краља Милутина 1317–1321. г. и Стефана Дечанског из 1324–1331. г у којима се о манастиру Св. Апостола говори као хумској епископији.1107 Међутим, без обзира на очигледну везаност хумских епископа за манастир на Лиму,1108 ипак није довољно јасно да је он икада постао и њихово званично седиште. Истичем то због одређених извора који ме наводе на супротно мишљење. У првом реду један дубровачки архивски документ из 1296. г. помиње „људе стонског епископа“ (homines episcopi Stagni),1109 што значи да се положај хумског епископа и даље везивао за Стон. На послетку чињеница је да хумска епископија нестаје из историјских извора након што Хумска земља 1326. г. односно Стон и Пељешац 1333. излазе из оквира српске државе.1110 Последња повеља манастиру Св. Апостола на Лиму, коју је 1343. г. издао краљ Стефан Душан више не доводи овај манастир у везу са хумском епископијом.1111 Да је он био седиште хумске епископије то би остао макар формално без обзира на губитак територије. Kрупне промене у организацији и обиму српске цркве наступиће тек с територијалним проширењем српске државе у последње две деценије XIII века. Разрешење спора дубровачке и барске цркве Велике политичке, црквене и верске промене дешавале су се на тлу Далмације на измаку дванаестог столећа. Духовни покретач тих промена био је 1107 Владан Тријић, Повеља Стефана Уроша Милутина манастиру Светих апостола на Лиму, ССА 4 (2005) 3–22; Исти, Повеља Стефана Дечанског манастиру Светих апостола на Лиму, ССА 5 (2006) 51–64; Зборник средњовековних повеља и писама I, 519–521. 1108 Љубинковић, Хумско епархиско властелинство, 102–103. 1109 Г. Чремошник, Историјски споменици Дубровачког архива. Канцеларијски и нотарски списи 1278–1305, Београд 1932, 162. 1110 ИСН I, 499–500, (С. Ћирковић), 512 (Б. Ферјанчић). 1111 Ж. Вујошевић, Хрисовуља краља Стефана Душана манстиру Петра и Павла на Лиму, ССА 3 (2004) 49–56; 273 папа Иноћентије III. Иако се његовом позиву за ослобођење Јерусалима од туђинске власти изреченом у посланици Post miserabile није одазвао већи број европских владара, крсташки рат који је он иницирао оставио је највише промена на карти тадашњег света.1112 Створено је седам нових држава, три грчке и четири латинске, а Млечани, главни финансијери тог похода постали су, након склапања Мартовског уговора о подели Византијског царства 1204. г., господари „четвртине и по Римског царства“.1113 Заправо, постали су највећа поморска сила на Медитерану запоседањем најпре угарског Задра, што је уједно био и предзнак погрешног смера читавог подухвта, затим византијских мореуза, значајних грчких острва и лука у Егејском и Јонском мору, Једрена на копну, а већ наредне 1205. године и још два важна упоришта на Јадрану, Дубровника и Драча.1114 Запоседање Дубровника омогућило је Млечанима да на чело града постављају кнеза из редова својих патрицијских породица, али вероватно и да утичу на избор дубровачког архиепископа. Забележена су имена неколико кнежева које су поставили Млечани првих година своје управе.1115 Међутим, дилема настаје код имена првог архиепископа у Дубровнику у време млетачке управе. Наиме, последњих година пред велике промене из 1204/1205. г. дубровачка архиепископска столица била је упражњена. На то јасно упућују акта која папа Иноћентије III шаље дубровачком каптолу 1202. и 1203. г. У првом писму папа пише да се дубровачки архиепископ Бернард сопственом вољом налази ван Дубровника „већ више од четири године“, дакле од 1198/1199. г., и да уколико се он ускоро не врати у град он ће им дати дозволу да изаберу себи новог архиепископа.1116 У писму пак од 18. јуна 1203. г., папа обавештава дубровачки каптол да је архиепископ Бернард њему лично поднео оставку на положај 1112 Папа се чак писмено обратио и верницима Дубровачке архиепископије 1200. г. с молбом да узму учешће у крсташком рату, CD II, 342–345. 1113 Убрзо по освајању Цариграда, априла 1204. г., млетачки дужд Енрико Дандоло упутио је писмо папи Иноћентију III којим га обавештава да су крсташи заузели Константинов град и уједно покушава да се оправда због заузимања Задра, CD III, 42–44; Острогорски, Историја, 396– 397. 1114 Исто, 397. 1115 Foretić, Povjest Dubrovnika I, 59–60, сматра да је неоспорна чињеница да су Млечани постављали кнеза у Дубровнику од 1205. г. и да је први дубровачки кнез постављен од стране Млечана био Леловело, а да је њега наследио Лоренцо Квирини 1206–1208. г., потом од 1209. г. долази Јован Дандоло, који је у почетку власт највероватније делио са својим братом Марком, да би од 1214. владао самостално. 1116 CD III, 16–17. 274 дубровачког архиепископа, због тога што се није осећао безбедним у том граду, те да они сада имају потпуно право да изаберу себи новог архиепископа.1117 У међувремену папа је сада већ бившег дубровачког архиепископа Бернарда именовао за епископа Карлајла у Енглеској и о томе обавестио енглеског краља Јована Без Земље, који га је и потврдио на том положају почетком 1204. г.1118 Каптол је дакле добио папско одобрење за избор новог дубровачког архиепископа 1203. г., али подаци о том чину, уколико га је у том тренутку и било, нису сачувани. У једном писму из 1208. г. као дубровачки архиепископ помиње се Леонард, који се на том положају налази до пре 1222.1119 Према једном каснијем уговору који су Млечани склопили са Дубровчанима из 1232. г. Дубровчани су се једном од одредбом обавезали да ће за свог архиепископа увек бирати човека из Млетака и штавише да ће он бити подложан млетачком патријарху у Граду и да ће тамо путовати ради свог постављења.1120 Остаје недомуца да ли је такаво правило уведено одмах на почетку млетачке управе над Дубровником.1121 Уколико је то правило заживело одмах по млетачком заузимању града то би значило да је Дубровник и у црквеном погледу добио снажан ослонац у граду у лагуни, те у том контексту можда добија историјску подлогу и прича позног дубровачког хроничара Јунија Растића која говори о томе како се дубровачки архиепископ Леонард 1214. г. свестан подршке коју има у Млечанима упутио у Бар како би укинуо новоосновану Барску архиепископију.1122 Савремени извори ипак не потврђују ту вест, а она у себи садржи и неке невероватне појединости попут оне да је при обиласку својих суфрагана дубровачки архиепископ на путу ка Бару свратио у Котор где је био дочекан уз највеће почасти иако је као што је добро познато Котор већ скоро два века био под црквом Барија у Италији. 1117 CD III, 30. 1118 CD III, 28–29, 38; Harris, Dubrovnik, 221. 1119 CD III, 76, 142, 209–210. Посебно је интересантан садржај писма које је папа упутио Леонарду 1208. г., јер у њему стоји да архиепископ дубровачки, дакле Леонард и епископ трогирски посредују у решавању спора између нинског и книнског епископа. Сама по себи папска воља не би изгледала чудно да поменуте епископије не потпадају под јурисдикцију сплитског архиепископа, те стога изненађује обраћање дубровачком архиепископу. Чини се да је таква папска одлука имала упориште у чврстој власти Млечана у Дубровнику. 1120 CD III, 352. 1121 Уговор из 1232. г. не говори експлицитно о томе, ипак Станојевић, Борба за самосталност, 91–92, сматра да се поменута одредба уговора односи на то време. 1122 Chronica Ragusina, 76; Станојевић, Борба за самосталност, 92. 275 Млетачка власт била је у то време учвршћена и у Драчу и у области Кроје, а на том простору Јадрана духовну власт имала је Драчка митрополија над истоименим градом и Барска архиепископија над Кројом. Што се тиче Дукље, њом је у то време још увек управљао Вукан, који се као краљ Дукље последњи пут помиње 1207. г.1123 Већ наредне 1208. г. његов син и наследник Ђорђе помиње се у једном документу као краљ.1124 Тај документ осим тог важног податка доноси и значајну вест о томе да је краљ Ђорђе наступајући очигледно потпуно самосталано положио заклетву верности млетачком дужду Пјетру Занију и обећао да ће повести акцију против арбанског кнеза Димитрија уколико се он не повинује млетачкој власти.1125 Иначе, политика кнеза Арбанаса Димитрија изгледа да је ишла у том смеру. Димитрије, зет српског великог жупана Стефана по његовој кћери Комнини, упутио је папи писмо највероватније крајем 1207. или почетком 1208. г. у коме саопштава своју оданост римској цркви и Апостолској столици. Папа о томе говори у свом одговору који је упутио 28. фебруара 1208. г., у коме каже да је рад да упути легата у Кроју да Димитрија и његову околину подучи чистој римокатоличкој вери, посебну улогу у том подухвату имаће и епископ Арбана (Кроје).1126 Све речено говори о томе да је у области Арбана православни обред још увек био присутан, без обзира на то што је сам епископ Кроје још 1167. г. прихватио римски обред и потчинио се тада дубровачком, а од 1199. г. га налазимо као суфрагана барског архиепископа. По свему судећи, могло би се рећи да су дужд и општина млетачка на самом почетку XIII века проширили свој политички утицај на Дукљу, Драч, Арбан и још неке мање територије у залеђу Драча. У таквим оклолностима барска црква се са целокупним својим јурисдикционим подручјем које је обухватало Дукљу и Арбан, иако не задуго, нашла под посредном млетачком политичком влашћу. Стога у том периоду дубровачка црква није имала разлога да рачуна на снажнију подршку млетачких власти у односну на барску цркву. Ипак нове политичке околности поново ће окренути судбину у њену корист. 1123 Бубало, Да ли су Стефан и Радослав били савладари, 213; Бубало, Титуле Вукана Немањића, 83. 1124 Бубало, Да ли су Стефан и Радослав били савладари, 213–217; Бубало, Титуле Вукана Немањића, 83, 88–90. 1125 Соловјев, Одабрани споменици, 15–16. 1126 Innocentii III epp. II, PL 215, 1343–1344. 276 На почетку наредне деценије Венеција је изгубила много од свог утицаја на простору јужног дела источне обале Јадрана. Драч је пао у руке епирског владара Михаила Анђела, а такође и област Арбана, док је српски велики жупан Стефан ставио Дукљу под своју чвршћу контролу остављјући Ђорђа као управитеља те територије.1127 Кроја је била један од суфрагна барске цркве, али по свој прилици су нове политичке промене утицале на промену верске оријентације тамошњег клера и становништва. На такав закључак упућује писмо које је Григорије Камона упутио Димитрију Хоматину, тадашњем хартофилаксу Охридске архиепископије, дакле пре 1216. г. Он у писму пита Хоматина да ли је прекршио канонске норме када се оженио са удовицом Димитрија Прогоновог, Комнином, ћерком великог жупана Стефана, будући да се неки противе том браку.1128 Хоматин потом пише епископу Кроје и оправдава брак Григорија Камоне и Комнине, а обраћа му се као „у речима сјајном и блиставом човеку који сјаји међу архијерејима најпријатнијем и најмилостивијем“, а назива га и „свети господару“ и са „твоја светости“.1129 Дакле, Камона се не обраћа свом надређеном архиепископу барском, како је очекивано, већ духовном лицу Охридске архиепископије. Начин на који се Хоматин обраћа епископу Кроје такође указује на чвршћу везу епископије са Охридском архиепископијом. Необично свакако, али изгледа да је Кроја од православне епископије Драчке митрополије, шездесетих година XII века прешла под окриље римокатоличке најпре Дубровачке, а потом 1199. г. Барске архиепископије, да би се током друге деценије XIII века поново нашла у сфери православног света, негде пре 1216. г. као суфраган Охридске архиепископије. Обим барске цркве је на тај начин умањен, мало по њеном оснивању услед политичких промена. О односу римокатоличких средишта на источном Јадрану, старе Дубровачке и новоосноване Барске архиепископије још увек нема података. Не постоји сачуван протест Дубровника уперен против Барске цркве с почетка XIII века, а њихово питање није разматрано ни на Четвртом латеранском сабору, који је папа Иноћентије III сазвао још 1213. г, а који је почео да заседа у новембру 1127 Бубало, Титуле Вукана Немањића, 88, нап. 69. 1128 Demetrii Chomateni Ponemata, № 1, p. 19. Иначе ово писмо инкорпорирано је у одговор Димитрија Хоматина у коме хартофилакс саопштава Григорију Камони да је његов брак канонски могућ. 1129 Demetrii Chomateni Ponemata, № 3, p. 33. 277 1215. г. Том екуменском сабору римске цркве присуствали су и барски и дубровачки архиепископ, јер се они налазе међу адресатима који су позвани да присуствују сабору.1130 Ипак, њихов спор том приликом није изнет пред папу, иако је на пример забележена расправа између архиепископа Толеда и осталих шпанских архиепископа по питању да ли он има право да буде примас целе Шпаније.1131 Сабор је закључен децембра 1215. г. а његов исход имао је далекосежни значај за хришћански свет, али питање источне јадранске обале, судећи према саборским актима, није разматрано.1132 Приликом парнице између дубровачке и барске цркве 1252/1253. г. Дубровчани су тврдили да је њихов архиепископ Леонард за време одржавања сабора упитао папу Иноћентија III зашто је посветио и доделио палиј барском епископу кад је он суфраган дубровачке цркве, а да да је папа на то одговорио да је спреман да исправи неправду.1133 Овај податак су највероватније искористили познији дубровачки хроничари, те тако доносе вести како је на сабору тобоже изабрана комисија поводом спора дубровачке и барске цркве.1134 Папа Хонорије III (1216–1227), одмах на почетку свог понтификата упућује писмо свим архиепископима широм римокатоличког света, а међу њима и архиепископу барском, што још једном потврђује легитимитет новоосноване Барске архиепископије и то да за Апостолску столицу њено постојање представља неспорну чињеницу.1135 Недуго потом, није умањена територија, али јесте утицај како Барске тако и Дубровачке архиепископије на подручју њиховог деловања. Та промена није била условљена политичким збивањима већ новим црквеним приликама које су се одвијале под будним оком Саве Немањића. Архимандрит Сава успео је да 1218/1219. г. издејствује архиепископски чин и створи нову, православну црквену организацију која је у свом обиму пратила политичке границе српске државе. Савин животописац Доментијан наводи разлоге због којих се Сава одлучио на такав подухват, те између осталог наводи да Србија „нема свог архиепископа, али 1130 Mansi, XXII, 963. 1131 Mansi, XXII, 1071–1075; Moore, Pope Innocent III, 233. 1132 Детаљније о раду и закључцима Четвртог латеранског сабора, в. Moore, Pope Innocent III, 228– 252. 1133 Acta Albaniae I, 64. 1134 Resti, Лукаревић, Станојевић, Борба за самосталност, 94, 96. 1135 Acta Albaniae I, 45. 278 да и многе земље у које су области око Савиног „отачаства, у његовој држави „нису напредне божанственим исправљењем“.1136 Како је показано ове речи ученог Савиног следбеника односе се на приморске области у којима је архиепископ Сава основао две нове, православне епископије, једну у Хуму – стонску, а другу у Зети – зетску. Значај овог Савиног чина за српску цркву и државу је немерљив и неспоран, но ипак њиме јесу нарушена ако не права онда, верски утицај римокатоличке цркве на том простору.1137 Ни Дубровачка, а ни Барска архиепископија нису реаговале на ове Савине поступке. Вероватно је и читав пут ка успостављању православне цркве олакшан чињеницом да у Стону и Требињу дуго времена није било епископа римске цркве. Као што је папа Иноћентије III 1215. г. послао позивно писмо поводом Четвртог латеранског сабора између свих других архиепископа и барском и као што му је Хонорије III 1216. г. послао писмо о свом ступању на Апостолску столицу, тако је исти папа 1221. г. такође писао барском архиепископу уз неке друге европске архиепископе у вези са деловањем цркве у борби против јеретика у Француској. Та папина окружна посланица била је упућена архиепископима Француске, архиепископима Мајнца, Трира, Бремена и Мегдебурга у Немачкој, Лунда у Данској, Нидароса у Норвешкој, Упсале у Шведској, Острогона и Калоче у Угарској, Дубровника и Бара у Склавонији тј. Србији (in Sclavonia Ragusino et Antibarensi), затим многим архиепископима у Италији и Шпанији, као и опатима главних цистерцитских, клинијевских и других манастира.1138 Дакле за римску курију Барска архиепископија недвосмислено постоји и има своје признато место међу архиепископијама Европе. Од њеног оснивања 1199. г., дакле и у време понтификата Иноћентија III потом његовог наследника Хонорија III, који су били познати као велике ерудите и познаваоци црквеног права, али и по својој преданости уређењу црквеног и верског живота, Барска архиепископија била је призната црква у римокатоличком свету. Због тога помало изненађује одлука новог папе Гргура IX (1227–1241) да пар месеци по почетку свог понтификата, 24. 1136 Доментијан, 194–196. 1137 Саве Немањић је створио две епископије које су се протезале на подручју Дубровачке и Барске архиепископије, а не само барске цркве, како сматра С. Станојевић, Борба за самосталност, 96– 97. Стонска епископија српске цркве обухватала је подручје стонске и највероватније требињске епископије дубровачке цркве, док је зетска епископија српске цркве обухватала читаво подручје Барске архиепископије. 1138 Annales ecclesiastici, 449, аn. 1221, § 46. 279 јула 1227. г. изда булу којом дубровачком архиепископу Арингерију потврђује јурисдикциона права над земљама Захумљем, Србијом и Травунијом и над градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом и Пулатом. Штавише, он се у самом уводу обраћа архиепископу Арингерију као некоме ко Божјом вољом управља дубровачком црквом и додељује јој привилегије, истичући да то чини по угледу на претходнике, папу Иноћентија II, Анастасија IV, Адријана IV, Алeксандара III и Урбана III, при чему свакако мисли на буле из 1142., 1153., 1158., 1167., и 1187. г.1139 Став новог папе је јасан. Он очигледно не признаје Барску архиепископију, нити то што су његови претходници признали одлуке сабора у Бару, чиме три деценије након установљења Барске цркве отвара нови спор који ће обележити потоње деценије XIII века. Папа Гргур IX био је веома ангажован у црквеном и световном животу источнојадранске обале и њеног залеђа.1140 Да је одлука новог папе, да призна стара права дубровачког архиепископа била супротна затеченом стању и уперена против права барске цркве потврђују два нова акта од 13. јула 1234. г. која је Гргур упутио епископу и канонику трогирском. Наиме дубровачки архиепископ Арингерије пожалио се Светој Столици да су епископи Свача, Дриваста, Скадра и Пилота одрекли да покажу своју потчињеност коју су му дуговали.1141 Стога папа налаже епископу Трегуану и канонику Гргуру да испитају шта је по среди, да саслушају обе стране, а да сведоци које буду испитивали буду непристрасни.1142 У изворима нема вести о томе какву су одлуку донели папини изасланици, трогирски епископ и каноник, иначе потчињени сплитском архиепископу, вероватно одабрани од стране папе за тај случај због објективности. Нови атак папе Гргура IX на барску цркву уследио је већ 1236. г. и био је уперен и против самог барског архиепископа. Наиме 22. априла 1236. г. папа је упутио писмо провинцијалном приору реда Проповедника (доминиканаца) римске 1139 „…et ecclesiam Ragusinam cui deo auctore preesse dignosceris ad exemplar predecessorum nostrorum felicis memoriae Innocencii, Anastasii, Adriani, Alexanri, et Urbani Romanorum …”, CD III, 274–275. 1140 Посредно учествује у решавању спорова, потврђује мировне уговоре, ставља под своју заштиту световне владаре и посебно се ангажује за искорењивање јереси у Босни, CD III, 287, 305, 340, 361, 379, 388–389, 391–394, 396–398, 412–413, 415–419, 443–447. 1141 „.... conquestus est nobis venerabilis frater noster Arrengerius arhiepiscopus Ragusinus….episcopi suffraganei sui obedienciam et reverenciam sibi debitam denegant exibere…., CD III, 409. 1142 CD III, 409; Станојевић, Борба за самосталност, 100–101. 280 провинције у коме га обавештава о молби коју је примио од барског архиепископа. У тој молби је стајало да „епископи, опати и други црквени прелати као и свештеници и други клирици његове провинције достојанства и црквене бенефиције примају из лаичке руке“ и да ти „епископи без прослављања мисе врше рукополагања изван прописаног времена“. Стоји и то да када сам архиепископ неког епископа због таквог дела суспендује са положаја, док се случај не испита пред папом, тај епископ не поштује његову вољу и не пристаје ни да се удаљи са положаја ни да оде пред папу на испитивање, већ истрајава у својој погрешци. Ипак, и сам архиепископ који претпоставља људски страх Божјем, пише даље папа, под најтежним страхом световних господара посветио је једног епископа у четвртак уз служење свете литургије, а опата једног манастира заменио је другим за његова живота против канонских одредби. Поред тога десило се и да је епископ Дриваста убијен. Такође учестало је и скллапање бракова у недозвољеном степену сродства. Пошто толике заблуде „садрже велику опсност за душе“, папа налаже старешини римских доминиканаца да без оклевања у ту провинцију пошаље „неколико фратара свог реда који су за то прикладни“. Они треба да испитају ствари и да „учине да се светогрдници искључе из скупине осталих“. Међутим и самог архиепископа, кога папа због његове старости не жели да позива лично у Рим, заједно са епископима преступницима, који су ипак дужни да се лично појаве у Риму, ако се нађе да су у тој мери преступили, „треба суспендовати од вршења првосвештеничке службе“. За то време, „имајући пред очима самога Бога“ доминиканци треба да „исправе и реформишу провинцију како у главама, тако и у удовима“ и да строго забране да се сличне ствари у будуће дешавају у њој. Ако ли буде било оних који противрече, каже на крају папа, или се буне, папским ауторитетом имају право да их сузбију.1143 Дакле, чини се да се у то време на подручју Барске архиепископије дешавало управо све оно не тако давне 1199. г. било забрањено на Барском сабору. Жалбу коју му је поводом тога упутио барски архиепископ папа је искористио не да би му помогао, већ као повод да казни и њега и његове епископе суфрагане привременим лишавањем свештеног положаја. За то време барском црквом би управљали доминиканци који би је довели у ред какав је папа желео. У 1143 Bullarium ordinis FF. praedicatorum I (aa. 1215–1280), ed. F. T. Ripolli, Romae 1729, 88, № 154. 281 таквим околностима било би лакше спровести у дело њено потчињавање Дубровачкој архиепископији којој је исти папа ускоро још једном потврдио стара права на јурисдикцију над дукљанским градовима издајући повељу новом дубровачком архиепископу Јовану 26. марта 1238. г., „по угледу на своје претходнике, блажене успомене Иноћентија (II), Анастасија (IV), Адријана (IV), Александра (III), Урбана (III) и Климента (III), римске понтифике“.1144 Ови догађаји потакли су улцињског епископа Марка да се између 1240. и 1242. г. обрати у своје и у име целог каптола и општине улцињске дубровачком кнезу Стефану Ђустинијанију, властели и свом народу дубровачком. У писму стоји да оно што је по вољи свемогућем Богу ни на који начин не може да се поремети, да се „син који је до сада грешио враћа својој мајци и да је праведно и прикладно да га мајка прими и својим млеком подоји“. Зато су одредили истичући да је то повољи њиховог краља и у складу са општим добром, у шта ће се и сами Дубровчани уверити, да у Дубровник пошаљу епископа Марка. Међутим, пошто немају лађу и не могу га безбедно послати тамо, Улцињани моле Дубровчане: „ако вам је повољи постарајте се да (епископ Марко) дође код вас морем безбедан и уреди и оснажи заједно са вама оно што ће бити корисно за вас и нас“.1145 Епископ Марко се очигледно у своје име и име епископије обраћа дубровачкој цркви, као својој мајци–цркви, и то на врло домишљат начин, користећи алузију на библијску причу о заблуделом сину (Лк. 15:11–32 ), те тако у исто време признаје кривицу, али и обавезује дубровачку цркву да буде благонаклона и да опрости њему тј. епископији улцињској која је била на погрешном путу. Дубровачкој архиепископији је свакако одговарао овакав развој догађаја, због тога што један од суфрагана Барске архиепископије на које је она полагала право сам изражава жељу да јој се потчини. Оно што су Улцињани замислили обистинило се. Епископ Марко стигао је у Дубровнку 22. априла 1242. г. заједно са својим каноницима ђаконом Теодором, ђаконом Андрејом, подђаконом Грубом и улцињским племићима Беришом и Петром Гојиславићем. Тог дана су склопљена два уговора између Улцињана и Дубровчана. Први се тицао пријатељских односа између општина два града. У њему се Улцињани заклињу дубровачком кнезу, каптолу и општини, „како им је било 1144 CD IV, 54–55. 1145 CD IV, 125. 282 наложено од племенитог мужа господина Ђорђа, кнеза Дукље, сина жупана Вукана“, „племенитог мужа господина Мирослава кнеза улцињског и од целог каптола и целе општине улцињске“, „којима је свима то све по вољи“, да ће држати добру веру са Дубровчанима и да ће „сачувати и помагати Дубровчане као да су Улцињани“ и све то потврђују заклетвама „чувајући мир господина краља Србије“, Стефана Владислава.1146 Другим актом епископ Марко са поменутим ђаконима и подђаконом обећава покорност своје цркве дубровачкој цркви речима: „кунемо се у Света Божја Јеванђеља, да ми у име своје и целог каптола наше улцињске цркве и Ђорђа кнеза Дукље Вукановог сина и Мирослава улцињског кнеза и целе општине истог града обећавамо верно се покоравати и вечну покорност чинити овој нашој митрополитској цркви дубровачкој и господину Јовану, Божјом милошћу дубровачком архиепископу и његовим наследницима и каптолу исте дубровачке цркве заувек“.1147 Посебно се у сваком од ова два акта наводи да су представници световних власти, дакле дукљански кнез Ђорђе и улцињски кнез Мирослав сагласни са намером улцињске цркве. Тако испада да је кнез Ђорђе водио другачију црквену политику од свога оца Вукана, краља Дукље, тиме што је отворено устао против Барске архиепископије чије је оснивање краљ Вукан свесрдно помагао, што је, чини се, мало верооватно. Ђорђе је био само управитељ Дукље потчињен српском краљу са далеко мањим степеном самосталности у односу на његовог оца, а сем тога не види се ни јасана добит из таквог његовог поступка. Њихов помен има за циљ да да одређени легитимитет поступцима улцињског епископа и свештенства у очима самих Дубровчана. Слично се може рећи и за помен сагласности српског краља који се спомиње у првом писму, у којем улцињски епископ први пут износи Дубровчанима своју намеру, док је помен чувања мира краља Србије у уговору између Улцињана и Дубровчана од 22. априла 1242. г. сасвим разумљив, јер се ради о међународном уговору којим Улцињани као поданици српског краља нису смели да преузму на себе обавезе које би биле уперене против њега.1148 1146 CD IV, 149–150. 1147 CD IV, 150. 1148 За старије виђење политичке позадине акције улцињског епископа Марка, в. Станојевић, Борба за самосталност, 105–109. 283 Четири месеца касније Улцињани су начинили још један уговор са Дубровчанима, што јасно показује да претходна два нису ствар привела крају. Тај нови уговор склопљен је 10. августа 1242. г. у дубровачком архиепископском двору и тицао се само двеју црква. Епископу Марку, ђаконима Теодору и Андреји, подђакону Груби који су од раније били у Дубровнику придружили су се презвитер Марин и ђакон Груба син кнеза Мирослава, те су сви заједно изјављујући да имају сагласност архипрезвитера Ђорђа и многих других свештеника, ђакона, подђакона и клирика улцињске цркве чија се имена изричито наводе и целог њеног каптола, дали нову изјаву верности дубровачкој цркви. У њој изјављују како су уз сагласност свих поменутих „дошли пред ову стару мајку и митрополитску своју дубровачку цркву и ту пажљиво и с великом ревношћу истражили и својим очима јасно прегледали и видели и својим рукама држали многе старе и нове привилегије од свете римске цркве стално истој дубровачкој цркви дароване и додељиване“. Пошто су се уверили у исправност тих „старих „ и „нових“ привилегија схватили су да је „дубровачка црква била и јесте стара мајка и митрополија улцињске цркве“. Због тога они се још једном заклињу да ће се „верно покоравати и чинити стално почаст и покорност“ својој мајци и митрополији дубровачкој цркви, њеном архиепископу Јовану, његовим наследницима и каптолу, „према оном што је садржано у старим и новим привилегијама дубровачке цркве“. Документ је потврђен потписима присутних дубровачких и улцињских клирика.1149 Неколико месеци требало је да прође да би се улцињска епископија вратила под окриље дубровачке цркве. Наизглед једноставан и обостран чин, ипак је био нешто сложенији. Разлог томе вероватно је било то што нису сви припадници улцињског свештенства делили жељу свог епископа, већ су хтели да се увере да je оно што он чини исправно, па су тражили додатну гаранцију у самом Дубровнику. Тек када су њихови представници „својим очима видели“ и у „својим рукама држали“ папске привилегије додељене Дубровнику „како старе тако и нове“, при чему се под старим привилегијама свакако мисли на оне из XII века, а под новим на оне повеље које је дубровачкој цркви доделиo папа Гргур IX 1149 CD IV, 155–157. 284 1227. и 1238. г., они су коначно признали дубровачку цркву за своју мајку и митрополију. Несугласице између Дубровачке и Барске архиепископије јављале су се од времена папе Гргура IX, покренуте чињеницом да је управо он поново признао стара права дубровачке цркве, занемарио одлуке Барског сабора, али и акта својих претходника. Потакнут таквим поступцима и улцињски епископ се враћа под окриље старе митрополије. Нови понтифик Иноћентије IV (1243–1254) није издао потврдну булу о правима дубровачке цркве нити је радио против права барске цркве као његов претходник, али ће дубровачко-барски спор обележити његов понтификат. Исте, 1243. године на српски престо дошао је нови краљ Стефан Урош I (1243–1276), али су политичке прилике углавном биле непромењене. Барани су били српски поданици, Дубровчани млетачки, док је све више јачао на том простору утицај Угарске који је допирао из Хрватске и северне Далмације и преко Босне. Папска политика са ослонцем на Угарску посебно се манифестовала у Босни када је папа 1247. г. подредио босанску епископију Калочкој архиепископији. То је био велики удар на права Дубровачке архиепископије којој је босанска епископија до тада припадала.1150 Директно агитовање дубровачког клира против Барске архиепископије почело је 22. марта 1247. г. Тада су се ђакон Павле, клирик Гервасије као прокуратори презвитера Власија и ђакона Матеја, који су били викари дубровачког архиепископа Јована, дошли у Бар, изјављујући да је барски каптол по праву дужан да се потчињава дубровачкој цркви као митрополији, али да се од ње de facto био одметнуто. Уз то они се позивају на папски ауторитет и одређују да барска црква поступи по њиховој вољи до празника Успења Пресвете Богородице, дакле до 15. августа исте године. 1151 Овај акт је посебан, јер се из њега види отворено захтевање да се барска црква покори дубровачкој, али се не види да је иза тога стајала папска воља нити за то има потврде у неком другом акту тог времена.1152 У Бар долазе прокуратори викара дубровачког архиепископа Јована, дакле помоћници архиепископових помоћника, који ипак припадају 1150 CD IV, 297–298, 322–323. 1151 CD IV, 317. 1152 Станојевић, Борба за самосталност, 117–118, сматра да је иза поменуте дубровачке акције стајала папска воља. 285 нижем реду црквених великодостојника. Дубровачка црква се по својој прилици на такав самосталан чин одлучила јер су чуло за смрт барског архиепископа. О самом том догађају нема помена у акту, али има у вестима о догађајима који су уследили. Тек се 17. априла 1247. г. папа Иноћентије IV обраћа црквеним поглаварима са друге стране Јадрана представљајући сплитском, задарском и дубровачком архиепископу и њиховим суфраганима новог папског легата Октавијана који је био кардинал и ђакон цркве Св. Марије у Риму. У акту се не спомиње барски архиепископ нити његови суфрагани. Да ли је барска црква изостављена зато што је њен архиепископ умро, или зато што је подручје деловања овог легата било ограничено само на северну Далмацију није јасно. На основу података које сам акт садржи не може се изводити закључак о односу новог папе према Барској архиепископији.1153 Самим тим ни одлазак новог дубровачког посланства средином маја 1247. г. није било у вези са папском делатношћу на том простору. То ново дубровачко посланство боравило је у Бару 11. и 12. маја 1247. г. и чинили су га Матеј Теофилов, дубровачки каноник, прокуратор и синдик дубровачког архиепископа Јована и са њим презвитер Илија, клирик Јован и презвитер Паскал који је обављао и службу нотара. Након извршене мисије ђакон Матеј сачинио је детаљан извештај о ономе што се збило током његовог посланства у Бару. Дошавши пред капије Бара дубровачки посаници обавестили су барски каптол о свом доласку и о томе да желе састанак са њима. Пошто им је одговорено да су добродошли ушли су у град и дошли у градску катедралу Светог Георгија где је у току била миса којој су присуствовали барски архиђакон и најистакнутији каноници. Дубровачки посланици пренели су барском архиђакону да их је њихов архиепископ и дубровачки каптол послао барском каптолу са писмима и речима те да он треба да окупи свој каптол и са њим саслуша та писма и речи. Барски архиђакон их је упутио барском кнезу Јовану да он сазове народ, а да ће сам са каптолом доћи касније. Када је све тако учињено и градски кнез Јован сабрао народ испред цркве Светог Петра, ипак се барски архиђакон и каптол нису 1153 Станојевић, Борба за самосталност, 117–118, држи да се под одметницима (rebelles), који се помињу на крају писма мисли на барски каптол и суфрагане барске цркве, које је таквима сматрао дубровачки архиепископ. 286 појавили. Вишеструко инсистирање дубровачких посланика, чак и уз добру вољу барског кнеза, наилазило је на избегавање које се правдало разлозима који су били колико занимљиви и домишљати толико и дрски. У једном тренутку је чак барски архиђакон одговорио како се чуди њима и томе зашто су дошли и како не прима нити посланицу њиховог архиепископа ни каптола нити њих, а не жели да чује ни њихове речи. На то су дубровачки посланици одговорили да макар зарад поштовања према римској цркви са својим каптолом „прими та писма и чује те речи“. Кад су схватили да се речени архиђакон неће појавити пред њима вођа дубровачких посланика ђакон Матеј је пред црквом Св. Петра у присуству кнеза, старешина народа и неких клирика барских, изјавио: „ја ђакон Матеј према обичају свете цркве позивам римску цркву по овом питању и да се прочитају писма која је господин архиепископ дубровачки послао барском каптолу и друга прокураторска писма која је речени господин архиепископ о овоме мени наредио да се прочитају“. На то су многи од окупљених лаика и клирика почели да вичу и негодују, а неки од лаика су узвикнули данас добро знане речи: „ Шта је папа, господин наш краљ Урош је нама папа!“. Након тога дубровачки посланци отишли су ка свом коначишту, а пошто су дознали да им се спрема препад на путу замолили су кнеза Јована да им обезбеди сигуран пролаз до мора и повратак у Дубровник.1154 Чим је изашао из Бара ђакон Матеј је саставио извештај који је поднео дубровачкој цркви. У обиљу појединости које тај извештај садржи промиче сам разлог Матејеве посете. Ни на једном месту није наведено шта су садржала писма и речи које он требало да пренесе барском каптолу. На срећу сачуван је још један акт настао месеца маја 1247. г. са празнинама на месту предвиђеном за дан у месецу и место настанка, наравно с разлогом. Тај акт представља изјаву ђакона Матеја Теофиловог коју је он у име дубровачког архиепископа, каптола и цркве требало да прочита барском каптолу, о томе да је „према старом и признатом обичају као и многим привилегијама римских понтифика дубровачка црква у свему митрополија и учитељица“ барске цркве. Даље се каже да ако желе да приступе 1154 CD IV, 317–319; Станојевић, Борба за самосталност, 119–122. 287 избору новог старешине (ad pontificis electione procedere), он их опомиње да су за то дужни да се обрате дубровачкој цркви.1155 Може се извести закључак да је овај други акт једно од писама које је ђакон Матеј имао да прочита пред барским каптолом, што му је било онемогућено. Оно је састављено у Дубровнику и послато у Бар где је требало вероватно по прихватању онога што у изјави стоји да се попуне празна места предвиђена за место и дан. Сем тога, у самом акту се помињу и доле потписани сведоци којих, међутим, на крају исправе нема. Све то потврђује да писмо у складу са догађајима описаних у извештају од 12. маја заиста није ни прочитано. И поред тога, недатирани акт из 1247. јасно показује шта је био разлог мисије ђакона Матеја, да барска црква по старом праву припада Дубровачкој архиепископији и да уколико жели да изабере свог новог предстојатеља мора да се обрати мајци цркви. Оба акта потврђују изнету претпоставку о томе да је барски архиепископ умро неколико месеци раније, а наместо њега барским каптолом је председавао архиђакон чије име није забележено.1156 Удовиштво барске цркве како је показано дубровачка црква је можда исхитрено покушала да искористи још 22. марта када је у Бар послала делегацију нижег ранга. Како та мисија није имала успеха, а барска столица је и даље била упражњена, уследила је нова мисија далеко смисленија и боље организована, али је и она била осуђена на неуспех. Ови порази нису поколебали дубровачку цркву у њеној намери да поврати свој утицај у Дукљи већ, напротив, пружили су нови замајац њеним даљим корацима. Дубровачка црква се у свом деловању 1247. често позивала на ауторитет римске цркве, али римска црква, ипак није стајала иза њених потеза. Да је тако сведочи један други акт папе Иноћентија IV од 28. августа 1248. г. У њему се папа обраћа љубљеним синовима кнезу и осталим племићима и народу дубровачком, и каже како је дознао да је озбиљна неслога настала између њих са једне и грађана 1155 CD IV, 319. 1156 Име барског архиепископа који је умро 1247. г. није познато. Могуће је да је у питању био исти архиепископ коме је папа Гргур IX писао 1236. г. Још је D. Farlati, Illiricum Sacrum VII, Venetiis 1817, 27–36, сматрао да се ради о истом оном Јовану који је постао барски архиепископ 1199. г., и тај став је превладао у историографији, Фабер, Право барских надбискупа, 470; Станојевић, Борба за самосталност, 117; C. Eubel, Hierarchia catholica Medii Aevii (ab anno 1198 usque ad annum 1431), Monasterii 1913, 92. Међутим, мало је вероватно да је неко свештено лице у средњем веку обављало архиепископску дужност читавих педесет година. 288 Бара са друге стране. Због тога их опомиње и апостолским писмима наређује да се „зарад поштовања према њему и Апостолској столици“ уздрже од чињења неправде и узнемиравања грађана Бара, и „да имају са њима мир и истинску слогу“.1157 Иако се није изричито сврстао ни на једну ни на другу страну папи су једнострани поступци дубровачке цркве очито засметали. Ситуација се додатно заоштрила када је на чело барске цркве крајем 1248. г. постављен папском вољом Јован де Плано Карпини, изузетна личност, припадник фрањевачког реда коме је папа дао предност у односу на жељу Барана да то буде један други Јован, из реда Доминиканаца.1158 Иако Јован де Плано Карпини није узурпирао стара права дубровачке цркве, већ је на легитиман начин постао поглавар Барске архиепископије, он није игнорисао захтеве дубровачке цркве, свестан спора који је постојао приступио је његовом мирољубивом решавању. Тако на свом путу ка Бару да преузме управљање додељеном му архиепископијом 12. јануара 1249. г. Јован де Плано Карпини боравио је у Дубровнику. Ту је, у дому дубровачких фрањеваца, у присуству бројних припадника реда доминиканаца и фрањеваца и Петра ђакона барског и Матеја Теофиловог ђакона дубровачког, дубровачког нотара Паскала и других дубровачких, али и млетачких клирика изнео предлог на који начин би могло да дође до решења спора и смиривања очите напетости између две цркве. Он истиче да то чини „не присиљен него зарад добра мира и од своје сопствене воље“. Његов предлог састојао се у томе да се обојица архиепископа лично или њихови изасланици састану у Котору или у цркви Светог Михаила у Бококоторском заливу тамо где буде више одговарало дубровачком архиепископу. Спор треба да се реши на праведан начин тако што ће обе стране донети своје привилегије и печате својих архиепископа, каптола и општина. Кроз цео акт се инсистира на правоваљаности целог поступка. Привилегије обе стране би требало прочитати па би онда супротна страна требало да стави свој печат на њих чиме би потврдила њихову веродостојност. Ако барски каптол и општина буду забранили барском архиепископу, тј. самом Јовану, да изврши предложени начин да се спор реши, он ће им запретити црквеном казном и наредити да плате надокнаду од хиљаду сребрних марака папи и кардиналима. Обе стране су дужне да се постарају за 1157CD IV, 361. 1158 CD IV, 420; Станојевић, Борба за самосталност, 124–128. 289 безбедност ове друге под претњом једнаке новчане надокнаде папи. Након што се заврши тај састанак обе стране су дужне да се обрате папи или да пошаљу к њему своје прокураторе са преписима привилегија и аргументима у року од четири месеца. Уколико се деси да једна од две стране не жели да то испуни биће кажњена реченом новчаном надокнадом. Између осталог Баранима се гарантује и сигурност преласка преко дубровачке територије. Уза све то барски архиепископ Јован обавезује се да неће узнемиравати улцињског епископа и каптол претњама екскомуникације или интердикта нити ће му предати писма која му је папа упутио. Последња одредба која се у овом предлогу налази односила се на то да ће свака страна задржати своја права и да су ослобођени датих заклетви уколико дубровачки архиепископ не буде сагласан са датим предлогом.1159 Сигуран у своју позицију и у своја права, али и очигледну подршку папе Иноћентија IV, барски архиепископ Јован де Плано Карпини пружа руку помирења Дубровачкој архиепископији. Свестан пређашњих размирица он чак не заборавља да спомене и случај улцињског епископа Марка, који се вратио под окриље дубровачке цркве, те обећава да га неће због тог поступка непокорности екскомуницирати. Прилично разложан предлог сачињен до танчина да је у сваком тренутку обезбеђивао алтернативу ако дубровачкој страни нешто не буде одговарало, није прихваћен од стране Дубровчана. Поносни на папске буле које су имали, како оне их старих времена тако и две новије из времена претходника папе Иноћентија IV, папе Гргура IX, користећи и помало незаинтересованост, можда и немогућност папе да по кратком поступку разреши дилеме две себи потчињене цркве, они настављају своју борбу за своја древна права. Сарадња папе и његовог изабраника архиепископа барске цркве Јована дошла је до изражаја почетком 1250. г. Наиме, највероватније крајем 1249. г. у Бару је одржан покрајински црквени сабор због преступа који су се јавили у Барској архиепископији. Шта је био повод сабора и који су били његови закључци сазнаје се из три писма од 22. априла 1250. г. која је папа Иноћентије IV упутио барском архиепископу и неким његовим суфраганима преко Петра из Асизија кога је претходно поменути архиепископ био послао у Рим да извести папу о 1159 CD IV, 378–380; Станојевић, Борба за самосталност, 128–130. 290 сабору. Једно од главних питања на сабору тицало се лошег обичаја који је постојао у Бару да када умре један архиепископ његову покретну имовину поседну и међу собом поделе барски грађани, док у другим градовима његове архиепископије влада примеран обичај да грађани ту имовину сачувају и предају својим катедралама. Архиепископ Јован је на сабору тражио да се под претњом екскомуникације то најстроже забрани и да се именује викар који ће после смрти архиепископа водити бригу о његовој имовини и неокрњену је пренети наследнику. Те одредбе папа потврђује једним од поментих писама.1160 У другом од њих папа на молбу барског архиепископа опомиње епископе Улциња и Свача да се постарају да буду пронађена добра барске цркве која су на незаконит начин од ње отуђена.1161 Сем тога архиепископ је папу обавестио о томе да се у провинцији дешавају бројна злодела и насиље због којих папа дозвољава и обавезује барског архиепископа Јована де Плано Карпинија да одреди казне за такве поступке, осим у случајевима када су преступи толико озбиљни да њихови виновници морају да дођу пред папску курију.1162 Пре него што су доспела у Бар, како стоји у једном акту од 1. маја, писма је у Лиону, где је папа тада боравио видео изасланик дубровачког архиепископа Леонард де Тервизио. Њему се, међутим, никако није допало то што тим писмима папа уређује прилике у барској цркви и суседним епископијама за које је дубровачки архиепискп тврдио да потпадају под његова митрополитска права и нарочито то што се у њима барски првосвештеник назива архиепископом. Он је захтевао да се нагласи да се тим писмима не предодређује решење спора дубровачке и барске цркве који се тада водио пред папом по наведеним питањима што је друга страна прихватила.1163 Иако је поменута писма оверила папским печатом, папска курија прихватила је и сугестије изасланика Леонарда чиме је још једном избегла мешање у дубровачко-барски спор те на тај начин помогла да се он додатно продуби. Недуго потом папа се у писму од 23. маја 1250. г. показује као далеко заинтересованији за проблем између дубровачке и барске цркве. Из писма, које је 1160 Farlati, VII, 38; Аcta Albaniae I, 59. 1161 Farlati, VII, 38; Аcta Albaniae I, 59. 1162 Farlati, VII, 38; Аcta Albaniae I, 59. 1163 CD IV, 419. 291 иначе адресирано на требињског епископа Салвија, види се да је дубровачки архиепископ био незадовољан папском одлуком што је на чело барске цркве поставио Јована де Плано Карпинија, кога оптужује да је уз подршку краља Србије, који је иначе „грчког обреда“, својој власти потчинио многе цркве које по праву припадају Дубровачкој архиепископији. Папа, како у писму стоји, жели да се испитају ствари у вези са дубровачком и барском црквом, како не би ускратио правду дубровачком архиепископу, те препоручује епископу Салвију да позове барског, босанског, будванског, улцињског свачког, скадарског, дривастанског и пулатског епископа и дубровачког архиепископа да се у року од осам месеци или лично, или преко одговарајућих прокуратора, појаве пред њим „са актима, привилегијама, потврдама, правима и свим разлозима тог случаја“ да би се донела промишљена одлука.1164 Тумачење папине преписке из маја 1250. г., без погледа на његове потоње поступке, могло би лако да наведе на погрешан закључак. Почетком маја 1250. г. папа је уважио сугестије дубровачког изасланика Леонарда, а мало потом и предложио требињском епископу Салвију да узме учешће и помогне да се разреши спор који је постојао између Дубровника и Бара, при том каже да Салвије позове све епископе убрајајући ту и барског епископа наводећи га заједно са онима који су његови суфрагани, изузев босанског, односно набрајајући поред дубровачког архиепископа заправо све епископе, изузев стонског, који су по дубровачким привилегијама били његови суфрагани. То би значило да папа отворено признаје дубровачке привилегије и оспорава наслов барског архиепископа, управо оно за шта се Леонард де Тервизо у свом протесту од 1. маја залагао. Међутим, већ наредни кораци папе Иноћентија IV у политици према источној обали Јадрана сведоче да он у потпуности уважава положај и права барског архиепископа. У то време у папској курији обнављава интересовање за простор Арбаније који је лежао у суседству барске цркве. Сетимо се да је епископија Арбана тј. Кроје 1167. г. прихватила римски обред и приступила тада Дубровачкој, а од 1199. Барској архиепископији. Међутим, услед политичких 1164 CD IV, 420. 292 промена у другој деценији XIII века доспела је под власт Епирске државе и вратила се под окриље православног обреда у оквиру Охридске архиепископије. Сада папа 8. августа 1250. г. саставља два писма сличне садржине у вези са верском приликама на том простору. Једно је упутио провинцијалном приору доминиканског реда у Угарској истичући да близу Угарске постоје „неке велике и многољудне провинције Пилот, Арбанија и Хунавија у којима неки епископи и многи клирици живе под грчком влашћу, али који искрено љубе обред свете римске цркве“. Зато му налаже да у њих пошаље неколико фратара свог реда да у њима проповедају реч Божју „у латинском облику“.1165 Друго писмо упућено је самом барском архиепископу (аrchiepiscopo Antivarensi) у њему стоји „да у пределима грчке постоји нека провинција која се зове Арбанија“, за чијег се епископа каже да је пошто је схватио да је оданост римској цркви једини пут ка спасењу, зажелео да се сједини са њом. Пошто је римска црква увек благонаклоно примала оне који желе да се врате под њене скуте папа налаже барском архиепископу да га он уместо самог папе прими у заједницу римокатоличке цркве да у будућности буде потчињен само римском понтифику и да од барског архиепископа прими заклетву верности у форми коју му шаље запечаћену. Уз то папа инсистира да му архиепископ поднесе извештај о учињеном и пошаље заклетву арбанског епископа.1166 Папа Иноћентије IV се само три месеца од обраћања Салвију требињском епископу, суфрагану дубровачког архиепископа при коме уважава права последњег, обраћа архиепископу барском, чији ауторитет неизмерно поштује да му чак поверава један озбиљан задатак у име римске столице. Тиме још једном оставља дилему какав је заиста његов и став папске курије по питању спора који се водио између два његова суфрагана, барског и дубровачког архиепископа. Салвије, епископ требињски, тек након скоро целе године шаље свог изасланика Десињу, по папиној наредби, да пренесе позив епископима који је папа изнео у писму Салвију од 23. маја 1250. г. Прво, 18. априла 1251. г. Десиња стиже у Улцињ и у присуству тамошњих каноника предаје епископу улињском Марку поменуто писмо и обавезује га да се у року од осам месеци појави пред папом са актима, привилегијама, потврдама и правима које он као епископ 1165 Bullarium ordinis FF. praedicatorum I, 186. 1166 Theiner, Monumenta Slavorum I, 78. 293 има.1167 Пут га је потом одвео у Дриваст, где је 26. априла 1251. г. предао дривастанском епископу исти позив, онда је Десиња, Салвијев изасланик предао писмо дривастанском епископу за пилотског епископа, пошто је том догађају присуствовао презвитер Јован, рођак пилотског епископа Андреје, а пилотски епископ је потом на сабору епископа у Бару потврдио да их је примио.1168 Нарденог дана, стигао је Десиња у Скадар где је писмо истог садржаја предао скадарском епископу.1169 На крају 8. маја 1251. г. ђакон Матеј Теофилов представио је дубровачком архиепископу Јовану исто папино писмо од 23. маја 1250. г., којим се и он позива да се у року од осам месеци појави пред папом, са својим привилегијама, где ће у присуству осталих позваних епископа изнети свој став о спору са барском црквом и њеним суфраганима.1170 Од тог тренутка почиње да тече рок од осам месеци који је поставио папа, а то време и једна и друга страна користиле су да се припреме за предстојећу парницу. Сачувани документи показују да се дубровачка страна темељно спремала за спор. У оквиру документа насталог у Венецији 13. децембра 1251. г., налази се акт сачињен у Дубровнику 2. октобра исте године, којим читава општина и каптол дубровачки заједнички овлашћују архиепископа дубровачког Јована и презвитере Петрану де Марка и Сабина де Феличеа, који ће уједно и бити дубровачки заступници пред папом, да узајме онолико новца колико им буде неопходно за трошкове одласка, боравка и повратка са папске курије, „док се случај који имају или се надају имати са барским и босанским и другим епископима по Божјој вољи од стране врховног понтифика не буде окончао“.1171 Пошто је архиепископија одредила начин на који ће да реши питање финансија овог свакако скупог подухвата, кренуло се у прикупљање доказа којима ће дубровачка црква моћи да се послужи у спору који буде водила „против барског, улцињског, босанског и против других епископа својих суфрагана“. Тада је дубровачки архиепископ са својим презвитерима уз сагласност целог каптола и општине пошао папи и понео „привилегије дубровачке цркве које су јој биле дате од врховних римских понтифика запечаћене и заштићене њиховим печатима“. У 1167 CD IV, 445. 1168 Acta Albaniae I, 61, № 203, №204. 1169 Acta Albaniae I, 61. 1170 CD IV, 446. 1171 CD IV, 457–458. 294 акту се потом набрајају следеће привилегије и друга акта: једна привилегија Бенедикта VIII, једна папе Гругура VII, једна Паскала II, две Каликста II, по једна Иноћентија II, Анастасија IV, Адријана IV, Александра III, Урбана III, Климента III и Грура IX, егземплар привилегије папе Захарије, акт улцињског епископа Павла, акт о посвећењу босанског епископа Братислава, акт улцињског епископа Марка и његовог каптола и друге документе папе Александра (III). Сем тога архиепископ Јован је тврдио да има код себе и другу привилегију коју му је доделио папа Гргур IX.1172 Велике су неприлике задесиле Дубровачку архиепископију. У оба акта из 1251. набрајају се спорови које је црква Дубровника водила у Риму. Пада у очи да су Дубровчани „о истом трошку“ хтели да реше спор са барским епископом и осталим епископима дукљанских градова, али и са босанским епископом, који је наступио од момента када је босанску епископију папа подредио калочком архиепископу, дакле још 1247. г. Заправо, Дубровчани су пред папом водили спор са свим епископима које су сматрали својим суфраганима на основу древних папских привилегија, изузев требињског и стонског. Зато не чуде ове опсежне финансијске и црквено-правне припреме, јер је дубровачки улог био велики. На путу за Италију архиепископ Јован нашао се са својом пратњом 13. децембра 1251. г. у Венецији, где је на основу овлашћења дубровачке општине од 2. октобра, коначно склопио уговор о зајму од двадесет пет либри млетачких грошева, са млетачким грађанима Анђелом Кораријем и Симеоном Ђустом. Архиепископ се обавезао до ког дана ће вратити позајмљену суму, уколико то не учини на време, Дубровник ће Млечанима дати двоструку суму. Колики је био значај те позајмице сведочи и то што је као јемство архиепископ Јован положио и свој палијум, али и обећао да он неће обављати првосвештеничке дужности у Дубровнику, ако се дуг не врати.1173 Барски архиепископ имао је проблеме друге врсте на путу за Италију. Њега су, наиме, док је пролазио кроз Дубровник, Дубровчани заробили и одузели му брод, свакако с намером да осујете његов одлазак на папску курију.1174 1172 CD IV, 460–461; Станојевић, Борба за самосталност, 137–138. 1173 CD IV, 458–459; Станојевић, Борба за самосталност, 138. 1174 Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Supplementa I, edd. H. Sirotković, J. Kolanović, Zagreb 1998, 160–161. 295 Почетком наредне године, 11. јануара 1252., Петар, епископ сабински (Римска дијецеза), учени цистерцит, упутио је проглас којим налаже изасланицима епископа барског, улцињског, свачког, скадарског, дривастанског и пилотског, ако су у курији, наредног петка да се појаве пред дубровачким архиепископом Јованом „да би одговарали зарад правде“.1175 Сачуваних докумената о томе шта се тачно збило и да ли је уопште дошло до суочавања две стране, у петак 18. јануара, нема. Међутим, до првог суочавањa дубровачког и барског архиепископа лично дошло је сигурно пре 25. фебруара 1252. г. Тог дана је дубровачки архиепископ Јован послао из Перуђе извештај у Дубровник о својој дотадашњој мисији. Након што је известио општину да је у Венецији преузео горе поменути зајам, архиепископ Јован пише и о детаљима своје прве расправе са барским архиепископом Јованом де Плано Карпинијем. Из тога се види да је његов главни аргумент у тој расправи било то да јурисдикција Дубровачке архиепископије обухвата „три краљевства (tria regna) – краљевство Захумља, краљевство Србија тј. Босна и краљевство Травунија“, а краљевство Захумље простире се до сплитске (црквене) провинције, краљевство Србија простире се до калочке провинције, краљевство Травуније простире се до драчке провинције“. На то је барски архиепископ одговорио „многим и нечувеним стварима“, између осталог да су „у целој Далмацији од старине (ab antique) биле само две архиепископије, Салона и Дукља“, и да је „на месту Салоне Сплит, а на месту Дукље Бар“, те да је „епископ дубровачки потчињен архиепископу сплитском и да град Дубровник ништа више нема да чини и да се његова јурисдикција не простире даље од брда које се налази пред градом Дубровником“. На крају писма се каже да ако је послат позив босанском епископу, да се потврда о томе „без одлагања“ пошаље дубровачком архиепископу, а ако још није послат, то да се учини без одлагања.1176 Расправа је, дакле, пред куријом коначно покренута у фебруару 1252. г. Обе стране имале су ваљане аргументе. Дубровник се ослањао на права загарантована папским привилегијама, а Бар се ослонио на идеологију коју је уобличио Гргур Барски. Свесна своје црквене историје Дубровачка 1175 CD IV, 478; Станојевић, Борба за самосталност, 139. 1176 CD IV, 481–483. Истог дана, 25. фебруара 1252. г., послали су и пратиоци дубровачког архиепископа Петар и Савин свој извештај о путовању до Перуђе Општини, CD Suppl. I, 161–163. 296 архиепископија се одважила да позове и босанског епископа, кога је сам папа, мало пре овог догађаја, 1247. г. подредио архиепископији у Калочи, да сведочи у њену корист. И заиста, 8. маја 1252. г., Повржен изасланик требињског епископа однео је позивно писмо босанском епископу Понси у Ђаково, место где је тада столовао босански епископ. Не постоје документи који су забележили држање Понсе пред куријом, уколико се уопште и одазвао позиву.1177 Потом се, 19. марта 1252. г. Иноћентије IV обраћа епископу анконском, и означава га за свог будућег представника у спору између „дубровачког архиепископа с једне и барског архиепископа и будванског, улцињског, дривастанског, скадарског, свачког и пилотског епископа с друге стране“, уместо Петра, епископа сабинског. Налаже му да у року шест месеци проучи записнике са парнице којом је председавао сабински епископ, да потом у року од два месеца наложи парничиним странама да се појаве пред папом. То писмо је 30. марта дубровачки архиепископ Јован у име папе предао анконском епископу.1178 У међувремену дубровачка општина именовала је још једном Леонарда де Тервизија за свог изасланика на папској курији где је он већ дуже време боравио, а уз њега и извесног презвитера Егидија.1179 Папа 20. априла 1252. г. још једном званично потврђује свој став према Барској архиепископији, како по питању њеног ранга, тако и по питању њеног утицаја и унутрашњих прилика, у духу већ помињаних аката намењених барској цркви у претходне две године. Он каже, у писму упућеном которском епископу Центиберију, како му се „велечасни архиепископ барски“ (venerabilis frater noster Antibarensis archiepiscopus) жалио да арбански епископ, „његов суфраган“, одбија да му укаже дужну покорност и поштовање. Зато папа которском епископу пише да опомене арбанског епископа да се или покори барском архиепископу, или да се лично или преко својих изасланика појави пред папом како би одговорио на поменуте оптужбе.1180 Истог дана, папа одобрава барском архиепископу да свакоме ко у његовој црквеној провинцији отима десетину која припада цркви одреди црквену казну.1181 1177 CD IV, 494–495. 1178 CD IV, 487–488. 1179 CD IV, 484. 1180 CD IV, 489. 1181 Farlati, VII, 38; Acta Albaniae I, 66. 297 Папин акт од 19. марта 1252. г., којим одређује Јована Анконског за свог представника у дубровачко-барској парници и налаже му да поново претресе аргументе једне и друге стране, упућен је обема странама 22. априла. По свој прилици радило се о два примерка истог акта, са једном битном разликом. Сачувани примерак разликује се од првобитног акта од 19. марта по томе што се у њему за барског прелата не користи титула архиепископа, већ епископа.1182 To jе свакако био примерак намењен дубровачкој страни.1183 Међутим, јасно је и да је постојао други примерак, намењен барској страни, у којем се барски црквени поглавар назива архиепископом, као и у првобитном акту намењеном анконском епископу, пошто је дубровачки изасланик на курији, Леонард, 1. маја исте године тражио да се објави да садржај тог и папских писама од 20. априла не предодређује решење парнице у смислу признавања архиепископског ранга барској цркви.1184 У Перуђу су 29. априла 1252. г. дошли архиепископ барски Јован де Плано Карпини у своје име и као изасланик епископа дукљанских градова и Леонард де Тервизо, изасланик дубровачког архиепископа Јована. Они су пред папским представником Јованом Анконским изложили писмо папе Иноћентија IV од 22. априла, и тиме потврдили да је речено писмо стигло у Дубровник и у Бар односно да су обавештени да је он нови папски заступник у спору између две цркве. Затим је Јован, епископ Анконе, у палати Св. Флоренција у присуству бројних сведока одредио и поверио Козми, који је био капелан и нотар, да у Дубровнику прихвати сведоке које изаберу саме стране, које је обавезао да их тамо доведу најдаље до краја јуна исте године.1185 Истог дана, 29. априла 1252. г., Јован Анконски одредио је прокуратору и архиепископу барске цркве Јовану де Плано Карпинију и прокуратору дубровачке цркве Леонарду де Тервизу, дакле, обема странама, да се припреме и „три дана 1182 Farlati, VI, 104; VII, 40. 1183 Папин акт од 19. марта био је намењен анконском епископу, и њега је дубровачки архиепископ само пренео овоме 30. марта. Свој прилагођени примерак тог акта дубровачки архиепископ добио је 22. априла. 1184 CD IV, 493–494. 1185 CD IV, 492; Станојевић, Борба за самосталност, 142–143. 298 пре наступајућих јануарских календи“ појаве пред папом да би чули његову пресуду у парници која се између њих води.1186 Јован Анконски је, дакле, одредио да се прво састану две стране у Дубровнику током лета, а да потом 30. децембра 1252. г., тј. за осам месеци поново дођу пред папу како би чули његов суд.1187 Убрзо потом, 2. маја 1252. г., истакнути грађани Дубровника поново у Млецима позајмљују новац, овог пута нешто већу суму, четрдесет либри, да би већ у јуну сам архиепископ Јован са својим пратиоцима, свакако при свом повратку за Дубровник, седамнаест дана пре истека предвиђеног рока (Петровдан) вратио зајам од двадесет пет либри које је узео на путу ка Италији у децембру 1251. г. Како је речено договор је био да се пред изаслаником анконског епископа Јована, Козмом, две стране суоче до краја јуна 1252. г. Управо у то време Дубровником се проширила вест да српски краљ Урош спрема напад на град, због чега дубровачки сенат позива Дубровчане који станују „како у Краљевству Апулији, тако и у деловима Романије (Грчке)“ да се врате у Дубровник или ће у супротном платити казну.1188 До напада тада није дошло, а извори сведоче како су се у то време обе стране припремале за предстојећу парницу. Тако Јован де Плано Карпини „дукљанске и барске цркве архиепископ“ одређује 22. јуна 1252. г., за свог изасланика у предстојећем спору ђакона Станихну, те он више није непосредно учествовао у парници. Ђакон Станихна појавио се у Дубровнику 6. јула 1252. г., свакако са закашњењем у односу на време одређено ранијим договором, и предао писмо нотару и капелану Козми, које потврђује да је од стране барског архиепископа одређен за изасланика у спору који се води између барске цркве и њених суфрагана и дубровачке цркве.1189 Одмах сутрадан 7. јула 1252. г. дубровачка општина издаје акт којим обећава сигурност прелатима барским презвитеру Трифуну, ђакону Станихни и 1186 CD IV, 493; Станојевић, Борба за самосталност, 143. 1187 Тај временски рок у складу је са временом које је папа одредио у свом акту од 19. марта 1252. г. којим бригу о спору поверава Јовану Анконском – шест месеци да он испита спор и још два да се супротстављене стране појаве пред папом. 1188 „...quoniam Urosius rex Servie cum magno exercitu et multis edificiis et…..quinatis, ad preliandum nos et desolandum civitatem nostrum Ragusii venit, omni mora posita“, CD IV, 499–500; Станојевић, Борба за самосталност, 143–144. 1189 CD IV, 500–501; Станојевић, Борба за самосталност, 144–145. 299 Петру и њиховим људима, који су дошли у Дубровник ради поменуте парнице, сигурност било да долазе, остају или се враћају.1190 Прекорачен рок рђаво је могао да кошта барску страну, јер је изасланик Козма, мало пре доласка Станихне у Дубровник, револтиран што се барска страна не појављује, позвао дубровачке сведоке да се закуну и пред њима отворио документе о спору, „чланке поменутог архиепископа дубровачког и испитивања барског архиепископа под печатом епископа Сабинског“.1191 Овде је свакао реч о привилегијама и повељама обе цркве, али и о документима који су настали док је папски заступник у овој парници био Петар сабински епископ, почетком 1252. г. На срећу Барана њихов представник је убрзо стигао. Замисао о томе, како треба да се одвија парница, по свој прилици била је следећа. Прво је требало да изасланик барског архиепископа изађе пред изасланика анконског епископа Јована, Козму, у Дубровнику и саслуша шта дубровачка страна и њени сведоци имају да изложе у вези са спором, а да потом изасланик дубровачког архиепископа изађе пред изасланика Козму у Бару и саслуша барске сведоке. Пошто се Станихна појавио у Дубровнику и саслушао дубровачке сведоке, Козма је, у Дубровнику издао акт 29. јула 1252. г., којим је одредио рок дубровачком архиепископу Јовану „да се лично или преко изасланика појави пред самим Козмом у Бару, осмог излазећег дана месеца августа да би видео и чуо заклињање сведока које барски архиепископ жели да доведе за себе и као прокуратор осталих епископа“.1192 Дакле, дат је рок да се до 24. августа дубровчки изасланици појаве у Бару. Са друге стране истом приликом нотар Козма одређује ђакону Станихни, изасланику барског архиепископа да обезбеди архиепископ барски у своје име и у име кнеза и општине барске, али и у име господина краља рашког и његовог брата господина краља Владислава (et domino rege Rassie et fratre eius domino rege Vladislavo) сигурност дубровачком архиепископу или његовом изасланику. При том, ако се то не обезбеди, наводи Козма, неће се признати ни дате изјаве барских изасланика.1193 1190 „... et etiam si occassione predicte questionis idem prelates Antibarensis vel alii pro ipso venerit Ragusium, sint salui et securi, sine iniuria et sine molestia in habere et personis eorum, in veniendo, stando et redeundo, CD IV, 501–502; 1191 CD IV, 502–503; Станојевић, исто, 144. 1192 CD IV, 503–504. 1193 Ibidem. 300 Међутим, дубровачки изасланици се нису појавили под Баром. Разлог томе излаже новоизабрани дубровачки изасланик Бланко у свом акту од 12. августа 1252. г. Бланко, „клирик и капелан пречасног оца господина Јована архиепископа дубровачког, каптола и цркве дубровачке“ жали се Козми како он као изасланик дубровачког архиепископа у парници две цркве, не може да оде у Бар да саслуша сведоке које барски архиепископ жели да изведе јер „дубровачки архиепископ од краља Рашке и његовог брата Владислава и других који држе световну власт не може да добије пуну и задовољавајућу безбедност“. 1194 Међутим, то сам Бланко није осетио, већ како сам каже о томе је чуо гласине од двојице доминиканаца који су боравили у Србији и из неких других извора. Према тим гласинама српски краљ је претио да ће ухапсити дубровачког архиепископа ако га буде имао у својој власти на срамоту папе и римске цркве, јер папа и римска црква немају никакву власт у његовом краљевству, већ да он „има папу коме служи као врховном понтифику имајући и архиепископе Словене и Латине, који такође идолопоклонички изражавају поштовање и покорност као врховном пастиру на срамоту и штету Бога и опште цркве“. Исто је тако „свима знано и очигледно“ да је краљ Урош многа зла нанео Дубровчанима опседајући њихов град; да је неке Дубровчане под Баром дао убити друге ранити, а трећима претити смрћу; да је чак и посланике која су носили папина писма са позивима барском архиепископу и другим епископима дао ухапсити и држати више дана у тамници, као и да је његов брат Владислав „грозне и нечувене речи“ изговорио против папе, „називајући га псом са свим појединим кардиналима“. Након свих оптужби и оправдања, чини се, долази кључна реченица коју је изнео Бланко, да треба и даље да се поштују права дубровачке цркве, иако из наведених разлога он не може да оде у Бар.1195 Оптужбе које је Бланко, дубровачки изасланик, изрекао против српског краља Уроша и његовог брата су озбиљне. Краљ Урош је заиста нападао Дубровник вероватно током јула 1252. г., али је већ 13. августа 1252. г. склопио уговор о миру са Дубровчанима, којим им је поново одобрена слобода трговине.1196 Дакле, дан након Бланковог писма, уговор је већ био потписан. 1194 CD IV, 506–507. 1195 Ibidem; Станојевић, Борба за самосталност, 146–147; ИЦГ ΙΙ/1, 26 (С. Ћирковић). 1196 Зборник средњовековних повеља и писама I, 189–190; ИСН I, 348 (С. Ћирковић). 301 Узевши у обзир да су преговори о миру и смиривање ратних тензија отпочели свакако раније, Бланко је вероватно нешто о томе дознао пре него што је сачинио свој извештај 12. августа 1252. г., што његов исказ доводи у сумњу. Сем тога, он сам каже, како је о томе шта ће учинити краљ Урош са изасланицима, чуо из гласина које су му пренела два доминиканца. Краљ Урош је био наклоњен Барској архиепископији и свакако је подржавао у спору који је имала са Дубровачком архиепископијом, што је сасвим разумљиво, јер је он штитио црквене интересе својих поданика у Бару и у осталим приморским градовима. Поштовао је римокатоличку цркву, а зна се да је и његова жена краљица Јелена била ктитор многих светиња како римокатоличких тако и православних. Баш због тога што је имао разумевања за римокатоличку заједницу у својој држави, барску цркву, која је такође под папском јурисдикцијом, нису јасне Бланкове речи када каже да ће Урош ухапсити дубровачког архиепископа на срамоту папе и римске цркве. Бланкови наводи да Урош има свог папу коме служи, при том вероватно мислећи на српског архиепископа, у то време Арсенија I, чиме истиче да је Урош православне оријентације, не значе да краљ има нешто против римокатоличке цркве па да зато не дозвољава Дубровчанима да бораве у Бару. Иначе, зашто би Баранима, од стране истог краља, било дозвољено да по истом питању бораве у Дубровнику? Након свега изнетог сматрам да су Дубровчани по сваку цену хтели да избегну саслушање барских сведока и аргумената противне, барске стране. Оштре речи су свакако изнете из страха да папски изасланик Козма не учини исту „погрешку“ коју су не тако давно 1199. г. учинили папски изасланици Јован и Симеон, када су признали архиепископски ранг барској цркви, јер су били „обманути од барске стране“. Вероватно је због тога дубровачка страна сматрала да своја права и привилегије треба да изнесе директно пред папу. Тако су се у децембру 1252. г., у предвиђеном року, како је у фебруару било одређено за осам месеци, појавиле обе стране пред папом у Перуђи. Тамо се водила завршна парница између цркава Дубровника и Бара. У дубровачком архиву чува се детаљан записник са те парнице. Он није датиран, али се у 302 његовом садржају могу пронаћи елементи који упућују на то да је парница о којој он сведочи одржана управо крајем 1252. односно почетком 1253. г.1197 У првом од четири одељка записника у коме неименовани прокуратор дубровачког архиепископа износи прве аргументе своје стране говори се о сукобима између Дубровника и српског краља. Тако се помиње да је српски краљ опседао и заузео Дубровник пре око седамдесет година, затим и да је било и непријатељство између дубровачке цркве и српског краља током шездесет година до тог тренутка, као и „да је било толико непријатељство и рат тамо да су речени краљ и његови послушници безобзирно хапсили Дубровчане и уништавали дубровачке винограде.1198 У овом последњем опису може се препознати сукоб који се водио између српског краља Уроша, његовог брата Владислава и осталих великаша и Дубровника у лето 1252. г., који врло сличним речима описује и Бланко дубровачки изасланик, који је требло да у то време оде у Бар да би чуо и аргументе барске стране, у свом обраћању папском представнику Козми од 12. августа 1252. г. Још неки наводи из првог, али и из трећег одељка записника упућују на закључак да је управо Бланко био заступник дубровачке стране у поменутој парници. У наведеним одељцима често се јављају формулације „то је свима познато и очигледно у тим пределима“ и „о томе се прича у тим пределима“, које се јављају такође у Бланковом акту од 12. августа 1252. г.1199 Сем тога поменути Бланко јесте боравио на папској курији почетком 1253. г. у Перуђи као представник дубровачког архиепископа, јер се помиње у једном акту од 21. марта те године.1200 И коначно, у четвртом одељку записника који представља одговор Барана на дуброовачке аргументе, нема помена о архиепископу Јовану као заступнику барске стране, што је он био у пролеће 1252. г., већ је у питању 1197 Записник се састоји из четири одељка. Први одељак је објавио Т. Смичиклас, CD IV, 590–592 (под датумом 3. фебруара 1255. г.), а преостала три обајвили су Л. Талоци, К. Јиречек и М. Шуфлај, Acta Albaniae I, 64–66, сматрајући да је описана парница одржана између марта и маја 1252. г., тј. приликом првог боравка супротстављених страна на папској курији у Перуђи. Иако се ради о једној целини, насталој у исто време, приређивачи најновијег издања тог акта деле га на више делова, које различито датирају, у временском распону од oко 1238. до 1252. г., CD Suppl. I, 108–109, 141–142, 163–165. 1198 CD IV, 591. 1199 „...haec sunt et notoria in partibus illis…, ……de hoc est fama publica in partibus illis“, CD IV, 591; „hoc est publicum et notorium in partibus illis…”, ….. „hoc est fama publica in partibus illis“, Acta Albaniae I, 64–65;…. „super hoc publica fama laborat…”, „….cum sit publicum et notorium”, CD IV, 507. 1200 CD IV, 524. 303 неколицина неименованих заступника.1201 То не чуди, јер је архиепископ барски Јован умро 1. августа 1252. г., а његов наследник још није био постављен. Аргументи које током парнице износи и једна и друга страна, нарочито барски, прилично се разликују у односу на оне које су дубровачки и барски архиепископ изнели пред тадашњим барским заступником Петром Сабинским почетком 1252. г. Дакле, пред папом је крајем децембра 1252. г. отпочела најопширнија и најисцрпнија парница две цркве. Записници са ње значајни су не само због тога што пружају увид у њен ток и аргументе обеју страна, већ и због тога што представљају праву малу историју вишедеценијског спора између дубровачке и барске цркве. Први аргумент који дубровачка страна износи био је и „најстрији аргумент“ – позивање на повељу папе Захрије Андреји архиепископу Питауританске цркве из 743. г., којом „њему и његовим наследницима“ поверава власт над „краљевством Захумља, краљевством Србије, Краљевством Травуније, градом Котором или Росама и Будво, Баром, Улцињом, Скадром, Дривастом и Пулатом са њиховим црквама и парохијама“, затим се објашњава како је дубровачка црква поседовала ту повељу, али када је „краљ Рашке опседао и заузео град Дубровник“, он је одузео дубровачкој цркви све њене привилегије па и ту поменуту повељу, „пре око седамдесет година“. Даље се говори о тројици последњих дубровачких архиепископа до тог тренутка Леонарду, Арингерију и Јовану о томе колико је место дубровачког архиепископа било упражњено и о даљим сукобима које је Дубровник имао са српским краљевима.1202 Могуће је да су Дубровчани баш ради спора сачинили ту фалсификовану повељу и смишљено искористили помен епископа Андреје Пезарског (Andreas Pisaurensis) у акту о једном сабору из времена папе Захарије који су протумачили као да се ради о епископу епидаурске (дубровачке) цркве и у њему нашли надахнуће за свој најстарији документ. У попису повеља који су Дубровчани 1201 Acta Albaniae I, 64–65. 1202 CD IV 591–592. 304 имали да представе као своје аргументе на предстојећој парници против барске цркве од 11. октобра 1251. г. помиње се егземплар привилегије папе Захарије.1203 Други одељак записника доноси нове аргументе дубровачке стране којим је требало да се докаже подложност дукљанских градова дубровачкој цркви током XII и XIII века. Том приликом дубровачки архиепископ, или пре у његово име прокуратор Бланко износи следеће примере. Наводи како се улцињски епископ Марко у цркви Свете Марије у Дубровнику заклео на верност дубровачкој цркви, то се свакако односи на догађај из 1242. г.1204 Затим истиче, да је то учинио улцињски епископ Павле, као и дривастански епископ Јован,1205 у питању су догађаји из 1189. г. односно 1199.1206 Није прокуратор изоставио ни да спомене како је дубровачки архиепископ Леонард покушао још на Четвртом латеранском сабору 1215. г. да скрене пажњу папи Иноћентију III на неправду коју је папа учинио њему и дубровачкој цркви посвећењем барског епископа и додељењем њему палијума јер је он суфраган дубровачке цркве, на шта је папа одговорио да је спреман да му по том питању учини правду.1207 Међутим, како се види из аката Латеранског сабора на дневном реду није био спор о томе. Изнето је током парнице са дубровачке стране и то да је дубровачки архиепископ Трибун због непокорности изопштио барског и улцињског епископа и да је то потврдио папа Александар III,1208 о чему постоје сачувана сведочанства у актима с краја 1167. г.1209 Није изостављено ни то да је папа Иноћентије потврдио барског епископа док је дубровачка столица била упражњена.1210 На овом месту се мисли на догађаје у вези са Барским сабором 1199. г., када су изасланици папе Иноћентија III доделили архиепископски ранг и плашт барском епископу Јовану, 1211 а тада је дубровачки архиепископ Бернард већ био напустио свој положај.1212 Последње што Дубровчани истичу је то да се Краљевство Травуније пружало до Пулата, али 1203 CD I, 1–3. Та повељи помиње се у фалсификованој повељи папе Калиста II дубровачкој цркви тобоже из 1122. г., али се не спомиње ни у једној од аутентичних повеља почев од 1142. г. CD II, 34. 1204 Acta Albaniae I, 64; CD IV, 125, 150, 159. 1205 Acta Albaniae I, 64. 1206 CD II, 235, 315. 1207 Acta Albaniae I, 64. 1208 Acta Albaniae I, 64. 1209 CD II, 109–114. 1210 Acta Albaniae I, 64. 1211 CD II, 311–315, 333–338; CD III, 16–17, 30. 1212 CD III, 16–17, 30. 305 није јасно у коју сврху је истакнут овај аргумент, осим да је њега истицао и архиепископ Јован у свом излагању пред Петром Сабинским почетком 1252, речима да се Краљевство Травуније простире до драчке (црквене) провинције.1213 Трећи одељак записника из парнице између Дубровачке архиепископије и Барске, по својој садржини више би одговарао чини ми се парници између Дубровника и римске курије. У њему дубровачка страна износи аргументе у прилог тези да Босна потпада под њену митрополитску власт, са чиме барска црква није имала никакве везе јер на њу није ни полагала права, него је као што је познато босанску епископију од дубровачке цркве одузео исти папа Иноћентије IV, 1247. г., и подредио архиепископији у Калочи.1214 Из овог одељка издвајају се две ствари: прва да је Арингерије1215 претходник архиепископа Јована присутан у том тренутку у Перуђи и друга да се за Босну увек доследно користи термин Краљевство Србије (regnum Seruiliae), чак и без додатка што је Босна (quod est Bosna) који је био уобичајен у папским повељама дубровачкој цркви од 1187. г., осим када се конкретно помиње епископ за кога се каже да је босански. Истакнуто је и да је архиепископ дубровачки прихваћен у целом Краљевству Србије, да је он тамо вршио неопходне измене у складу са вером, као и то да је Владимир босански епископ, претходник садашњег епископа, био посвећен од стране архиепископа Леонарда и да се истој односно цркви дубровачкој обавезао на верност. Након тога босански епископ је редовно посећивао и Леонардовог наследника архиепископа Арингерија.1216 Свака од наведених тврдњи поткрепљена је уобичајеном констатацијом да је то „познато и очигледно у тим пределима“ и да се „о томе прича у тим пределима“, дубровачког клирика Бланка. Четврти одељак записника чини одговор представника барске цркве на аргументе Дубровачана чиме је парница закључена. Барска страна имала је далеко краће излагање. Они истичу пошто се аргументи дубровачког архиепископа не могу једнодушно прихватити, на њих се може одговорити. Барска страна најпре изјављује да уопште не жели да распраља о „Краљевству Захумља, Краљевству 1213 Acta Albaniae I, 64;CD IV, 482 1214Acta Albaniae I, 64–65; CD IV, 297–298; CD IV, 322–323. 1215 Према Farlati, VI, 100, дубровачки архиепископ Арингерије напустио је Дубровник после 1235. г. и након што је путовао из земље у земљу дошао је у Француску. 1216 Acta Albaniae I, 64–65. 306 Србије и Краљевству Травуније, и градовима Котору тј. Росама, Будви, Улцињу, Скадру, Дривасту и Пулату са њиховим црквама и парохијама, јер о њима није реч“, а што се тиче питања civitatаs Avarorum односно града Бара (Antibari) Дубровчани нису успели да докажу да је он имао место у њиховим привилегијама. Онда Барани одговарају, чак и да је имала привилегије, дубровачка црква није имала стварну власт нити је вршила јурисдикцију у граду Бару. Сем тога, тврде они, чак и да је тако било како дубровачка страна тврди, поуздано је, „да има сто година како град Бар има митрополитску столицу и тако митрополитски постоји и да је слободан и изузет од сваке јурисдикције дубровачке цркве, што је јасно из привилегија, докумената, потврда и списа барске цркве“. Последњи барски аргумент да то што је дубровачка црква често упражњена и без поседа ништа не доказује.1217 Пада у очи да барски аргументи нису били толико јаки да оспоре стара права дубровачке цркве. Барани најпре покушавају да оспоре дубровачке привилегије да би потом допустили могућност да их је она имала. Међутим, ако их је и имала, поричу да је на основу њих имала власт над Баром, да би потом и ту могућност допустили. Тада, ипак, долазе до свог главног аргумента. Чак и да је дубровачка црква имала древне привилегије и по њима власт над Баром, ипак је чињенично стање да већ сто година град Бар има митрополитску столицу и постоји као митрополија, слободна и изузета од јурисдикције дубровачке цркве. Самим тим има и митрополитску власт у својој црквеној провинцији (над дукљанским градовима). У тим речима сажет је историјат настанка Барска архиепископије. Њима Барани признају да су некада били под дубровачком архиепископијом, али да су од ње задобили самосталност пре око сто година. То се сасвим уклапа у оно што се зна о односу цркве дукљанских градова и Дубровачке архиепископије у том периоду. До првих покушаја осамостаљења дошло је 1153. г. када су покрет предводили епископи Дриваста и Улциња. Потом су 1167. г. непокорност исказали епископи Улциња и Бара, након чега је апсолутну превласт преузела барска црква са својим епископом Гргуром. Та борба уродила је плодом признањем Барске архиепископије као самосталне митрополије за дукљанске 1217 Acta Albaniae I, 65–66. 307 градове од стране папе Иноћентија III на Барском сабору 1199. г. Тиме је настало фактичко стање које је важило и крајем 1252. и почетком 1253. г. Занимљиво је истаћи да се барска страна, за разлику од дубровачке ни једном не позива на своје „старе привилегије“, ту пре свега мислим на повеље папе Александра II из 1067. г. антипапе Климента III из1089. г., и папе Каликста II 1119–1124. г., док тврдња да барска митрополија постоји сто година јасно искључује позивање на њих, што све још једном доказује да су у питању фалсификати, али и то да ни као такве у то време још нису постојале или да се барска страна знајући да су по среди фалсификати није ни усудила да их покаже пред куријом. Ко је однео победу у овој парници и какво је било решење спора види се из следећих поступака папе Иноћентија IV. Највероватније након завршетка поменуте парнице папа Иноћентије IV исказао је свој став на најбољи начин тиме што је изабрао фрањевца, извесног Готфрида за будућег барског архиепископа. Када је то чуо дубровачки архиепископ Јован протестовао је 21. марта 1253. г. у Перуђи против посвећења новог барског архиепископа пред папиним изаслаником кардиналом Отобоном истичући да се тим посвећењем и додељивањем палијума не предодређује решење парнице на штету права дубровачке цркве „чији је (барски епископ) суфраган“. На то је кардинал Отобон у своје и у папино име одговорио „да није била намера господина папе ни његова да се тиме на било који начин повреди право дубровачке цркве“.1218 У овом акту огледа се коначан став папске курије према спору цркве Дубровника и Бара. У ранијим приликама када би дубровачки представници протестовали против тога што папа у својим писмима барског првог свештеника назива архиепископом захтевајући да им се да гаранција да то не значи предодређење решења спора као у случајевима из маја 1250. г. и маја 1252. г., папски представници су пристајали на тај услов.1219 Сада међутим папа једноставно каже да посвећењем новог барског архиепископа нису повређена права дубровачке цркве. Након свега тога папа Иноћентије IV 12. априла 1253. г. у Перуђи посветио је поменутог Готфрида за барског архиепископа и истог дана упутио писмо „велечасној браћи суфраганима барске цркве“, дакле епископима дукљанских градова да Готфрида који им је од Апостолске столице постављен за 1218 CD IV, 524. 1219 CD IV, 419, 493–494. 308 архиепископа приме са дужним почастима и укажу му покорност. Писмо истог садржају упућено је архиђакону, каптолу и целом клиру града и дијецезе Бара.1220 Јасна је порука папе из ова два акта: вишедеценијски спор коначно је завршен. Последња нада Дубровчана по питању овог спора тињала је у новом савезу који је Општина склопила са бугарским царем Михаилом Асеном 15. јуна 1253. г., а који је био уперен против краља Уроша. Дубровчани су се обавезали да неће пружати уточиште краљу Урошу и да ће градове у Приморју предати свом савезнику, цару Михаилу Асену (1246–1256). Међусобно су једни другима гарантовали личну и имовнску безбедност и слободу трговине у Дубровнику, односно у Бугарској. Ако српски краљ буде поражен од савезника, у српској земљи ће за Дубровчане важити закони од пре петнаест година, при чему се свакако мисли на време краља Владислава.1221 За овај рад најзначајнија је одредба уговора која налаже да, ако бугарски цар заузме све поморске градове дубровачка црква има да „држи то што је држала по свим градовима, или по копну или епископије, или манастире или цркве, или попове или друга нека права која је имала од старих времена, да има слободно како је писано у старим књигама привилегија“.1222 Дакле у случају савезничке победе и успостављања световне власти бугарског цара над приморским градовима овом одредбом уговора Дубровачкој архиепископији признаје се духовна власт над тим градовима и при том се истиче да је то у складу са њеним старим правима. Овом савезу се, годину дана касније 1254. г. придружио и хумски жупан Радослав, син хумског великог кнеза Андреја, унук кнеза Мирослава, пошто је 22. маја 1254. г. са Дубровчанима склопио уговор према коме се и једна и друга страна обавезују на мир и пријатељство, уз то се гарантује слобода трговине и праведно суђење у споровима између две стране.1223 Бугарски продор у Србију 1220 Bullarium Franciscanum I, ed. J. H. Sbaralea, Romae 1759, 653–654; Farlati, VII, 41–42 . 1221 Зборник средњовековних повеља и писама I, 199–203. 1222 „....I ako Bogý pomo`é svätomú ti carýstvú priéti výsé gradé pomorýské, na{a mati svätaä crýkva, mati výsémý na{imý crkvamý, da si drý`i to ðo é drý`ala po výséhý gradoväh ili po súhú, ili piskúpýé, ili manastiré, ili crýkvi, ili popovi, ili inú nékoõ pravdú koõ é iméla òt starihý vräménéhý  da si ima svobotýno äko é pisano vý starihý knigahý brävälégi, Зборник средњовековних повеља и писама I, 202. 1223 Зборник средњовековних повеља и писама I, 205–206.  309 током 1254. г. није довео до жељеног резултата.1224 Како савезници нису имали успеха, нестао је и трачак наде за град и дубровачку цркву да ће макар силом вратити стара права архиепископији. Сви сукоби које је краљ Урош Ι имао са Дубровником педесетих година свакако су у позадини имали тежњу да помогне Барској архиепископији у борби за њена права. Ни након смрти Готфридове 1254. г., дубровачки изасланици нису учинили ништа пред куријом, а нови папа Александар IV (1254–1261) је потврдио новог барског архиепископа Лаврентија у септембру 1255. г.1225 Дубровачки клирик Бланко обратио се још у фебруару 1255. г. кардиналу Отобону са молбом да му дозволи да напусти Напуљ, где је папа у то време боравио, будући да се по питању спора две цркве више ништа не може учинити, што jе курија љубазно одобрила.1226 Изасланик Бланко, напустио је Италију и вратио се у Дубровник, на тај начин су коначно и сами Дубровчани признали исход спора. Барска црква однела је победу. Босанска црква: крстјани и крсташи Босна на почетку XIII века одаје слику несређеног политичког и црквеног организма. Бан Кулин је првобитно као вазал византијског цара Манојла, а потом у некакавом лабавом вазалству према Угарској краљевини све време радио на изградњи своје државе. Његов последњи помен у изворима налази се у актима који се тичу решавања једног крупног црквеног питања у његовој земљи.1227 Билинопољска абјурација од 8. априла 1203. г. којој је присуствовао и бан Кулин требало је да врати Босну на пут праве вере. У Угарској, у којој је заједно са сином бана Кулина боравио током 1203. г. папски легат Јован Каземарије саставио је и упутио писмо папи како би било пожељно да се у Босни „ у којој нема ни једне епископије и епископ је умро“ за новог епископа постави неки 1224 ИСН I, 348 (С. Ћирковић). 1225 Bullarium Franciscanum II, 76; Farlati, VII, 43; Marković, Dukljansko–barska metropolija, 85–86. 1226 CD IV, 590. 1227 CD III, 24 –25, 36–37. 310 Латин и да се створе три или четири нове епископије. Такво решење било би од користи цркви и учврстило би црквене прилике у тој земљи.1228 Ипак, историја је написала другачије редове. Након Четвртог крсташког рата Млечани су загосподарили Дубровником, на челу града и на челу архиепископије постављани су припадници млетачког патрицијата. Тако је нови дубровачки архиепископ Леонард на место преминулог босанског епископа о којем говори Јован Каземарије у свом писму папи, по свој прилици Братослава постављеног на тај положај још 1195. г., посветио извесног Владимира, очигледно такође домаћег свештеника, а не Латина како је предлагао Каземарије. Тај Владимир био је одан дубровачком архиепископу и цркви и редовно је посећивао како архиепископа Леонарда тако и његовог наследника Арингерија и „дубровачку цркву, своју митрополију“.1229 Босна је, дакле, пoчетком XIII века из угла њене мајке-цркве, Дубровачке митрополије, била одана правој вери и својој митрополији. Ипак, у изворима нема помена о подухвату папе којим би се, према предлогу Каземарија, на територији Босне створиле нове епископије. Међутим, остаје нејасно питање континуитета између јеретика у Босни након Билинопољске изјаве из 1203. г., када су се начелно они одрекли јеретичког учења, и јереси у Босни с почетка треће деценије XIII века, када је у изворима поново забележено њихово постојање. У прилог непрекинутом постојању јереси у Босни сведочили би подаци познијих извора. Пљеваљски синодик православља, односно како је А. Соловјев сматрао Прва жичка редакција српског синодика православља из 1220. г., садржи осуду и проколетство „злих јеретика триклетих бабуна, који се лажно зову крстјани и који се ругају нашој правој вери...“, затим се у Синодику даје вечнаја памјат онима који држе „праву веру, истинитим хришћанима и онима који се клањају образу светог, часног крста и светим иконама и светим моштима и (онима) који тако мисле и верују“ . Потом се поново проклињу бабуни али и „Растудије босански и Радомир и Дражило и Толко и Твртко и Тврдош и сви који себе зову крстјани и крстјанице...“.1230 У науци се 1228 CD III, 36. 1229 О постављењу Владимира за босанског епископа у цркви Свете Марије, саборној цркви Дубровачке архиепископије, од стране дубровачког архиепископа Леонарда и његовом даљем деловању говори један документ из 1252. г., Acta Albaniae I, 65. 1230 Мошин, Сербская редакция синодика II, 301–302. 311 узима да је поменути Растудије истоветан са златаром Аристодијем који је заједно са братом Матејем на крају XII века као вођа далматинских јеретика дошао у Босну.1231 У Баталовом јеванђељу, које је настало 1393. г. помиње се Растудије као оснивач „реда господина Растудија“ у који су се уписали редовници њих дванаест, а међу њима су били Драгић, Љубин и Држета, исти они који су присуствовали Билинопољској абјурацији 1203. г.1232 Сви ови подаци упућују на то да је Растодије односно Аристодије у потоњим временима сматран оснивачем јеретичке заједнице у Босни. Пошто је он тамо дошао већ на крају XII века и пре билинопољске абјурације може се извести закључак да његово деловање и учење није прекинуто 1203. г., већ да и босански јеретици потоњег периода представљају наставак истог покрета. Да потоња црква босанска није баштинила традицију Растудијевог покрета било би немогуће објаснити касније повезивање њених припадника са његовим ликом у Српском синодику православља и у Баталовом јеванђељу. Борбу против јеретика требало је да настави Кулинов син, који се на то обавезао угарском краљу Емерику, приликом потврђивања одлука билинопољског сабора, али о таквом подухвату нема података.1233 Краљ Емерик је умро наредне 1204. г., а након краткотрајне владавине његовог сина Ладислава III, угарски краљ постао је Емериков брат Андрија II (1205–1235), тиме је Босна добила новог феудалног сизерена. Ипак, први позив на обрачун са јеретицима забележен је тек 1221. г. и он није стигао ни од домаћег, ни од угарског, нити од неког суседног владара, већ са друге стране Јадрана.1234 Папски легат Аконције, родом из Витерба често је био ангажован од папе Хонорија III за послове на источнојадранској обали. Први пут је то било 1219. г. када је упућен у Угарску да би прикупио новчана средства за потребе крсташког рата, а мало потом посредовао је у спору између опата једног бенедиктинског У неким редакцијама српског синодика испред Растудија наводи се и име извесног Белизменца Мошин, Сербская редакция синодика II, 345–348. Највероватније је у питању катарски епископ Вероне Белазинанса из прве половине XIII века о коме пише Рајнерије Сакхон у својој Summa de catharis, Kniewald, Vjerodostojnost, 216–220; Solovjev, Svedočanstva, 64–66. 1231 Kniewald, Vjerodostojnost, 142–144; Solovjev, Svedočanstva, 57; Мошин, Сербская редакция синодика I, 381–382. Насупрот ове тезе, без убедљивих аргумената наступа Ј. Šidak, Današnje stanje pitanja „crkve bosanske„ u historijskoj nauci, HZ 7 (1954) 132–133. 1232 A. Nazor, Rukopisi Crkve bosanske, Fenomen „krstjani“, 556. 1233 CD III, 36–37. 1234 CD III, 196–197. 312 манастира и острогонског надбискупа.1235 У пролеће 1221. г. Аконције је као папски легат стигао у Далмацију да би се позабавио питањем омишких гусара који су узнемиравали далматинску обалу. Време које је тим поводом провео у Далмацији Аконције је искористио не само за борбу против гусара, већ и да стекне увид у стање у тамошњој цркви, па је приметио многе нерегуларности у Сплитској архиепископији, те је чак и самом сплитском архиепископу Гунцелу ускратио архиепископски палијум и приморао га да оде пред папу на правдање.1236 У децембру исте, 1221. г. папа је ставио пред њега нови, једнако тежак задатак – да искорени јерес у Босни. Наиме, у писму самом Аконцију од 3. децембра и угарским архиепископима и епископима од 5. децембра 1221. г. папа пише како је чуо да „у пределима Босне“ постоје јеретици који шире своју заблуду и наносе штету Господњем стаду. Пошто жели да они буду искорењени папа шаље Аконција као свог легата да делује у Босни против њих, а угарском краљу и црквеним великодостојницима наклаже да му у томе пруже пуну подршку.1237 Сем тога, Аконције је добио у задатак да и у самој Угарској код краља, клира и народа распрши одушевљење за борбу против јеретика истичући како у њега има пуно поверење.1238 Помоћ Аконцију у његовом деловању у Босни требало је да стигне из Дубровника, јер једним писмом од 12. марта 1222. г. папа налаже Дубровчанима да када изаберу себи новог архиепископа,1239 пруже сву помоћ Аконцију у његовој борби против јеретика у Босни и Омишана.1240 Неизбежно је питање како су до папе Хонорија III, након дужег времена, дошле вести о деловању јеретика у Босни, те је он одмах одредио Аконцију да крене у борбу против њих. Непотпуну слику тог периода о верским приликама на простору Хрватске, Далмације и Босне, донекле употпуњују вести сплитског архиђакона Томе. Наиме, он подробно у својој Историји описује како је Аконције од стране Свете Столице 1235 I. Majnarić, Papinski poslanik Akoncije u Dalmaciji i Hrvatskoj 1219.–1223., Analecta Croatica Christiana 40 (2009) 82–83. 1236 CD III, 191, 193, 205–206; Thomae archidiaconi Historia, 172–178. 1237 CD III, 196–199. 1238 CD III, 196. 1239 Дубровачки архиепископ Леонард преминуо је већ пре краја 1220. г., када је папа Хонорије III упутио два писма „суфраганима, каптолу Дубровачке цркве и другим црквеним прелатима и каптолима Дубровачке провинције“, али не и самом архиепископу, CD Suppl. I, 80–85. 1240 CD III, 209–210; Majnarić, Papinski poslanik, 86. 313 позван да се обрачуна са гусарима из Омиша и јеретицима и како је он за то тражио помоћ свих из Далмације и Хрватске.1241 Показало се да је легат Аконције заиста био исправан избор папе за тај задатак. Хитро је напао Омишане „са свих страна“ и приморао да затраже мир на који је пристао након што су се они обавезали да ће спалити своје бродове и да ће обуставити све нападе на хришћане.1242 Потом, Тома описује како је Аконције изложио случај непокорног сплитског архиепископа Гунцела путем посланика папи, те каже како је архиепископ суспендован на две године и да му је тек онда враћен одузети палијум. Тек након ове приче Тома пише како је у то време легат Аконције отишао „у Босну да се бори против јеретика и радио је тамо дуго времена да оснажи католичку веру“.1243 Јасно се издвајају три вести: прва да је Аконције повео борбу против гусара и јеретика, друга да је разрешио дужности сплитског архиепископа и трећа да се након свега тога упутио у Босну да тамо сузбије јерес. Дакле, посредно, својим казивањем, Тома Архиђакон наводи одакле Аконцију вести о босанским јеретицима тј. да је међу омишким гусарима било и јеретика од којих је свакао могао сазнати и за њихово присуство и значај у Босни, па је о томе обавестио папу. Да је међу Омишанима у то време осим гусара било и јеретика и то патарена потврђује и једна наредба угарског краља Андрије II Качићима настала око 1220, да ове искорене из своје средине.1244 Догађаји које Тома описује прецизно се могу сместити у 1221. г., јер он пре одласка Аконција у Босну, каже како је Гунцел на положај архиепископа враћен тек за две године, што се заиста и збило 27. јула 1223. г.,1245 а сем тога и сам папа 3. децембра 1221. г. упућује Аконцију више пута помињано писмо којим га обавезује да сузбије јерес у Босни, што све заједно потврђује Томино излагање. 1241 Приређивачи најновијег издања Томиног дела, Thomae archidiaconi Historia, 174, нап. 2, сматрају да он на том месту под јеретицима мисли на босанске јеретике. Ипак, контекст његовог излагања не допушта ту претпоставку, јер он на поменутом месту говори само о борби против Омишана, а Аконцијев одлазак у Босну описује касније, након низа других догађаја, о чему в. даље. 1242 Thomae archidiaconi Historia, 172–174. 1243 „...Interim vero legatus Acontius in Bosnam contra hereticos profectus, multo ibi tempore pro statu catholice fidei laboravit...“, Thomae archidiaconi Historia, 176. 1244 CD III, 187–188. 1245 CD III, 229–230. 314 Тома Архиђакон наводи да је Аконције упуђен у Босну да се бори против јеретика и да је тамо деловао дуго времена како би оснажио католичку веру и то потом још једном понавља готово истим речима.1246 Док је боравио у Босни легат Аконције је вероватно одржавао и присне везе са локалном католичком црквом пошто га октобра 1222. г. налазимо у њеној митрополији у Дубровнику.1247 За то време он очигледно није испуштао из вида ни дешавања у севернодалматинским градовима. Тако је познато да је 27. јула 1223. г. папа наложио да ипак преда архиепископски палијум сплитском архиепископу Гунцелу и тако га врати на првосвештеничку дужност, о чему је већ било речи. Такође, када је чуо да су Сплићани изабрали за свог кнеза хумског кнеза Петра, за кога се знало да је јеретик, а кога је народ упркос томе подржавао, он је ставио читав град под интердикт, а свете службе нису вршене у црквама скоро годину дана.1248 То се по свој прилици догодило 1224. г. пошто се зна да је Петар изабран за сплитског кнеза 1224. или 1225. г., а Аконције је умро пре маја 1225. г.1249 Петар је био најстарији син хумског кнеза Мирослава и именом непознате сестре бана Кулина, која је недуго после смрти свог мужа била оптужена као јеретик.1250 За власт у Хумској земљи Петар је повео борбу против свог брата кнеза Андреја, коме је помоћ пружио Стефан Немањић, али је изгубио те се морао задовољити северозападним деловима Хума између Неретве и Цетине.1251 Тома Архиђакон преносећи схватање тадашњег сплитског клира коме је и сам припадао сведочи јасно да је Петар био јеретик, а његов део Хумске земље био је у суседству Омишана и Босне, области у којима је у то време посведочена јерес. Јерес је тако присутна у пуном интензитету током треће деценије XIII века на прострору Босне, Хума и Крајине. Јеретика је тада било и у Хрватској о чему опет сведочи Тома Архиђакон истичући за брибирског кнеза Вишена који је такође једно време био сплитски кнез да је „био заштитник јеретика“.1252 Да су све ове 1246 „...Interea legatus Acontius in Bosnam profectus pro exterminandis hereticis multo ibi tempore laboravit. Erat autem corpore imbecilus, sed zelo catholice fidei validus propugnator..., Thomae archidiaconi Historia, 190. 1247 CD III, 217–218. 1248 Thomae archidiaconi Historia, 188. 1249 Thomae archidiaconi Historia, 188, nap. 1; CD III, 242. 1250 Према ИСН I, 302 (Б. Ферјанчић), без додатних објашњења стоји да је Петар можда био Мирослављев син из првог брака. 1251 ИСН I, 302 (Б. Ферјанчић). 1252 Thomae archidiaconi Historia, 186–188. 315 заједнице на источнојадранској обали биле део истог покрета сведочи и доминикански антијеретички писац Рајнерије Сакхон који средином XIII века на том простору познаје само једну ecclesia Sclauonie.1253 О конкретним потезима Аконција на пољу истребљења јеретика у самој Босни нема никаквих података. Легат Аконције се као покојни помиње у једном писму папе Хонорија III од 15. маја 1225. г., те се може закључити да је његова делатност у Босни трајала од краја 1221. до почетка 1225. г.1254 Поменутим писмом папа се обраћа калочком архиепископу Угрину као настављачау делатности „блажене успомене магистра Аконција“ и „других добрих људи“ и позива га да се посвети „истребљењу јеретика из Босне, Соли и Усоре“, притом хвалећи његову оданост и посвећеност католичкој вери. Хонорије III говори Угрину да истраје у свом прегнућу у тим крајевима, „да проповеда реч крста и да ефикасно охрабрује верне против неверних“. Штавише даје му власт да свакога ко се са њим бори као крсташ и онога ко то жели да постане, а ако је претходно био кажњен екскомуникацијом, ослободи исте, „јер нису толико озбиљни и велики њихови преступи колика би им била заслуга пред Апостолском столицом“.1255 Овим писмом папа јасно ставља до знања да су јеретици највећа претња римокатоличкој цркви, али оно представља и отворен позив папе на крсташки рат против неверника, јер опроштење грехва било је уобичајена награда за учеснике крсташких ратова још од времена Урбана II. Делатност Аконција довела је до тога да Угарско краљевство, као врховни господар Босне, Усоре и Соли, и католичка црква у њему озбиљније схвате и приступе борби против јеретика. Римска црква је ту борбу након Аконцијеве мисије подигла на виши ниво. Деловање једног мисионара требало је да замени организован крсташки рат под дириговањем калочког архиепископа Угрина и угарског краља Андрије II.1256 Они су се изгледа отворено заузели за такав развој догађаја, јер су још раније тражили да папа потврди одлуку којом је краљ доделио Босну, Соли и Усору калочком 1253 Kniewald, Vjerodostojnost, 214. 1254 Тома Архиђакон пише како је Аконције преминуо 1222. г., али је то свакако анахронизам, в. Thomae archidiaconi Historia, 190, нап. 1. 1255 CD III, 242–243. 1256 Ћирковић, Историја, 59, лепо опажа да је до такве промене дошло под утицајем преокрета у начину борбе против јеретика на Западу. 316 архиепископу да их очисти од јеретичке болести, што је папа и учинио једним другим актом од 15. маја 1225.1257 Архиепископ Угрин деловао је отворено и брзо. Већ почетком 1227. г. папа му потврђује посед града Пожеге у Славонији, који је купио од угарског краља да би му био упориште у борби против јеретика који су били у суседству (de finibus illis).1258 Неколико дана касније папа опомиње Јована Анђела, тадашњег господара Срема, да се прихвати борбе против јеретика у Босни, јер му је за то калочки архиепископ дао новац у износу од двеста марака. Иако је узео новац, Јован није извршио задатак, већ је тражио више. Папа је своје посланике овластио да га казне црквеном казном уколико не крене на јеретике заједно са реченим архиепископом.1259 Јасно се види како је током 1225. и 1226. г., будући да оба последња поменута папска акта потичу из јануара 1227. г., калочки архиепископ Угрин радио на томе да мачем истреби јеретике у Босни и за то је покушао да придобије и суседне феудалне господаре.1260 Даље у изворима нема помена о деловању архиепископа Угрина у Босни, иако је био на челу цркве у Калочи све до 1241. г. Све време мирољубивог деловања легата Аконција и ратоборног става архиепископа Угрина политичке прилике у Босни су прилично непознате. Није спорно да је њен врховни господар био угарски краљ Андрија II и да су у његово име у суседсвту Босне, Хрватској и Далмацији, власт вршили његови синови, најпре престолонаследник Бела, а од 1226. г. Коломан. Оно што је потпуно непознато је које био бан Босне у то време. Самим тим није познато ни какав је став заузео према јеретицима и према подухватима папе Хонорија III по том питању. У чак четири документа из 1236. г. помиње се покојни Стефан, бан Босне (quondam Stephani bani de Bosna),1261 који је на том положају могао бити само пре 1233. г. када се као владар Босне први пут у изворима спомиње Матеј Нинослав (dux de Bosna).1262 У поменутим документима из 1236. г. папа Гргур IX ставио је усорсог кнеза Сибислава, сина бана Стефана и његову мајку Анцилу, удовицу 1257 CD III, 243; Ј. Мргић, Северна Босна 13–16. века, Београд 2008, 55. 1258 CD III, 264. 1259 CD III, 264–265. 1260 Ћирковић, Историја, 59. 1261 CD IV, 15–18; Ћирковић, Историја, 60. 1262 CD III, 388. 317 бана Стефана под своју заштиту и наложио острогонском и другим угарским епископима да их нико не узнемирава. Том приликом наглашава да су њих двоје „међу кнежевима босанске дијецезе зараженим јеретичком изопаченошћу били као љиљан међу трњем“, дакле правоверни хришћани.1263 Папа ни у једном тренутку не спомиње да су Сибислав и Анцила по угледу на бана Стефана били правоверни, тако да његова верска оријентација на основу тих писама није јасна. Насупрот томе српски Синодик православља доноси један податак који се највероватније односи на верско опредељење бана Стефана. Тамо, након проклињања свих оних који су бабунске јереси, међу којима неколицина опскурних имена, стоји следеће: „бан Стефан и Протомара снаха му да буду проклети“.1264 Иако су многи научници у њему препознавали бана Стефана II Котроманића (1322–1353),1265 А. Соловјев изнео је тезу да није у питању ни он, а ни његов отац бан Стефан I Котроманић (1287/1290–1314), већ управо Кулинов наследник – бан Стефан. Он одбацује могућност да је у питању Стефан I чињеницом да се он тек 1284. г. оженио Драгутиновом ћерком Јелисаветом, те да још увек није могао имати снају, у време настанка српског Синодика православља и тиме да црква не би анатемисала краљевог зета, а уопште не разматра да је у питању бан Стефан II Котроманић.1266 Међутим, познато је да бан Стефан II није имао сина па није могао имати ни снају.1267 У писмима из 1236. г. син бана Стефана, Сибислав и жена Анцила похваљени су као верни католици, док је Стефан изостављен. Насупрот томе, српски Синодик православља проклиње бана Стефана и његову снају, али не и његовог сина и жену. Важан документ који потврђује оно што имплицитно произилази из наведених података, да је бан Стефан био присталица јереси јесте акт папе Гргура IX упућен Матеју Нинославу 1233. г., у коме се каже да му је бан Матеј Нинослав писао како су његови преци (претходници) били заражени грехом јеретичке изопачености (quam dicti progenitorеs tui qui fuerunt vitio heretice pravitatis infecti).1268 Исто папа понавља и у 1263 CD IV, 15–18; 1264 Мошин, Сербская редакция синодика II, 346. 1265 Мошин, Сербская редакция синодика I, 384–386. 1266 Solovjev, Svedočanstva, 67. 1267 Мошин, Сербская редакция синодика I, 385, покушао је да докаже да је овде поменута снаја бана Стефана, по њему Стефана II била жена једног од његове браће . 1268 CD III, 388. 318 писму упућеном херцегу (краљу) Коломану истог датума.1269 Ово се све могло односити једино на бана Кулина и бана Стефана. Извесно је, дакле, да је бан Стефан био присталица јеретика, али није јасно да ли се он може поистоветити са по имену непознатим сином бана Кулина који се након сабора на Билином пољу 1203. г. обавезао тадашњем угарском краљу Емерику да ће чувати своју земљу чисту од јереси. У сваком случају могло би се закључити да је за време бана Стефана током друге и треће деценије XIII века, упркос настојању легата Аконција и архиепископа Угрина да јој стану на пут, јерес у Босни не само опстала него се и учврстила. Тако већ 5. јуна 1232. г. папа Гргур IX пише архиепископу калочком Угрину и загребачком епископу Стефану о озбиљним и тешким преступима босанског епископа, који је лишен знања постао јавни бранилац јеретика. Папа пише како је босански епископ од неког јеретика за себе симонијом обезбедио епископски положај, а колико је зло било завладало сведочи то што онај ко треба да чува божји виноград, нити у својој цркви служи Свету литургију, нити обавља Свете тајне, а толико су му стране биле црквене дужности да ни обред крштења није умео да обави. Боравио је у селу са јеретцима, а његов рођени брат био је јересијарх – вођа јеретика, и требало би га, пише папа, вратити на прави пут. Пошто та ствар не треба да остане неиспитана папа на крају писма налаже архиепископу калочком и загребачком епископу да испитају и нађу праву истину о тим, али и о другим стварима у вези са босанским епископом, и да га о томе обавесте писмом, да би се на основу тога предузели даљи кораци.1270 Ово писмо показује да је јерес прилично узнапредовала у Босни, јер је и сам босански епископ њен заштитник. Римокатоличка црква је тамо потпуно изгубила утицај, због чега је папа Гргур IX посебно забринут. У изворима се не спомиње име „заблуделог“ босанског епископа, али је несумњиво у питању Владимир, који је посвећен још после 1206. г. од стране дубровачког архиепископа Леонарда, а који је, како извори сведоче, посећивао и његовог 1269 CD III, 388–389. 1270 „...nullum in ecclesia sua celebrat diuinium officium, nec ministrat ecclesiasticum sacramentum, adeoque facts esse dicitur ab ecclesiasticis officiis alienus, quod baptisimi forme penitus est ignarus, nec mirum, quod, sicut asseritur, cum hereticus in quadam villamoretur et fratrem eius carnnalem manifestum heresiarcum ....“ CD III, 361–362; Ћирковић, Историја, 60 319 наследника архиепископа Арингерија у Дубровнику. Како је Арингерије на тај положај дошао 1227. г., а епископску столицу напустио негде око 1235. г., то заправо може да значи да је Владимир био верни следбеник правоверне цркве, па је онда у једном тренутку постао наклоњен јеретицима. Међутим, исто тако треба имати у виду чињеницу да се податак о томе да је Владимир посећивао дубровачке архиепископе налази у акту из 1252. г.,1271 који доноси дубровачке аргументе приликом парнице са барском црквом око митрополитских права, када дубровачка страна износи своје доказе у прилог тврдњи да Босна потпада под њену власт, тако да се цео исказ Дубровчана о Владимировој оданости и правоверности након посвећења може довести у сумњу. Свестан тешке ситуације у којој се нашла црква у Босни папа Гргур IX, скоро годину дана након што је упутио писмо загребачком и калочком епископу о преступима које чини босански епископ, налаже свом легату Јакову из Пренестине (околина Рима) 30. маја 1233. г. да уклони босанског епископа, јер је и из његовог извештаја дознао да је епископ Босне „напустио Христов закон и препустио се горчини бесмисленог учења“. Осим што треба да свргне босанског епископа папа предлаже легату Јакову да „у тој цркви и у другим местима босанске дијецезе за коју кажу да није скромног простирања, настоји да за епископе постави два или три или четири човека“ за које буде мислио да су одговарајући „уз очување права митрополита архиепископа“ (metropolitani archiepiscopi iure salvo). У акту се папа брине и за паству јер су „становници те земље....великим делом заражени јеретичком изопаченошћу“ те моли Јакова Пренестинског да их врати на пут праве вере.1272 Очигледна је решеност папе да што пре реши проблеме које су задесиле босанску епископију. Прво се обратио калочком архиепископу и загребачком епископу, а вероватно док је чекао њихов извештај, упутио је у Босну свог легата Јакова који је папу одмах известио о неприликама у епископији, и потом по његовом налогу сменио непослушног епископа. Из каснијег развоја догађаја види се да није заживео предлог папе о оснивању нових епископија на територији 1271 Acta Albaniae I, 64–65. 1272 CD III, 379–380. 320 Босне, сличан оном што је папа Иноћентије III предлагао ондашњем легату Јовану Каземарију 1203. г.1273 Оно што је сигурно јесте да се из овог папиног акта јасно види да је босанска епископија и даље суфраган Дубровачке архиепископије, јер се изричито каже да услед свега тога права митрополита, дакле дубровачког архиепископа, морају остати неповређена.1274 На овом месту неопходно је истаћи да се вести да је у време Јакова Пренестинског босанска епископија изузета из надлежности Дубровачке архиепископије и потом подређена Калочкој архиепископији налазе у нешто познијем документу, једном писму папе Иноћентија IV из 1246. г. , у коме папа наводи да је те информације њему пренео тадашњи босански епископ Понса.1275 Тај документ настао је у време интензивног залагања Калочке архиепископије да Босну подреди себи. Дакле, као што се види, вести акта из 1246. г. у директној су супротности са вестима савременог акта о мисији Јакова Пренестинског из 1233. Свестан колико су јеретици нанели зла римокатоличкој цркви папа Гргур IX, након што је преко свог легата Јакова из Пренестине уклонио босанског епископа наклоњеног јеретицима, почиње да сарађује са световним властима у Босни. У то време бан Босне био је Матеј Нинослав о коме се први подаци срећу у три писма папе Гргур IX од 10. октобра 1233. г.1276 Овом босанском владару папа се лично обраћа и саопштава му да њега и његову земљу ставља директно под заштиту Св. Столице док буде опстајао у католичкој вери. Тај акт, међутим, у себи крије и друге важне појединости. Сам увод писма је прилично литерарно обојен, јер наводи како Бог изобиљем своје милости враћа из смрти у живот и на светлост из таме. Писмом папа забрањује да било ко, док је бан Матеј Нинослав одан католичкој вери нарушава његову власт у Босни, коју су како је сам бан тврдио његови преци који су били заражени јеретичким учењем од давнине 1273 Ћирковић, Историја, 61. 1274 У литератури се често наводи како је босанска епископија 1233. г. изузета из власти Дубровачке архиепископије и подређена непосредно Риму,Ћирковић, Историја, 61; Ćirković, Bosanska crkva, 204; Ћирковић, Дуалистичка хетеродоксија, 12; S. Krasić, Djelovanje dominikanaca u srednjem vijeku, Kršćanstvo srednjovjekovne Bosne, 183; S. Slišković, Dominikanci i bosansko-humski krstjani, Fenomen „krstjani“, 488, што подаци из познатих извора не потврђују. 1275 CD IV, 297–298. 1276 CD III, 388–390. 321 мирно поседовали. Та забрана није важила једино за угарског краља Андрију II, чија су сизеренска права морала бити поштована.1277 Из овога се јасно виде присни односи између папе и бана Босне. Матеј Нинослав је одан католик, кога папа узима под своју заштиту и штити његова права над земљом коју су држали његови преци јеретици, о чему је он већ обавестио папу из чега се види да је то заправо одговор на баново раније обраћање. Међутим, ову слику о почетку деловања бана Матеја Нинослава употпуњују друга два писма настала тог дана. У једном од њих папа се обраћа херцегу Коломану и од њега захтева да помогне босанском бану у заштити његових права. Наиме, бан Нинослав известио је папу како су његови преци по древном обичају имали право да од жупе и села своје земље додељују и одузимају било коме по својој сопственој вољи. Међутим, пошто се он сам „недавно“ (nuper) „из јереси у католичку веру Божјом вољом преобратио и почео да прогони јеретике“, они који су држали те жупе и друге поседе супротстављали су се поменутом обичају и задржали те земље за себе против његове воље. Пошто је јасно да је бан Матеј Нинослав одан католик, за разлику од његових предака који су били заражени јеретичким учењем, папа је вољан да му помогне па заповеда Коломану да се постара да се стари обичај да босански бан по својој вољи располаже поседима својих људи употпуности поштује „на корист вере и на штету јеретичке изопачености“.1278 Види се да папа опет отворено штити права бана Матеја Нинослава и за њих се отворено залаже код херцега Коломана. Пада у очи и важан податак да се Матеј Нинослав недавно преобратио у католичку веру, што објашњава папино метафорично обраћање у уводу претходног акта. Стари обичаји се морају поштовати, чини се нарочито због тога што их нарушава јеретичка властела, те је ово упутство херцегу Коломану још један вид папине борбе за чистоту вере под велом заштите права католичког владара, који и сам повео борбу против своје јеретичке властеле тако што им је одузимао поседе свакако у своју корист чиме је додатно снажио сопствену власт. 1277 CD III, 388. 1278 CD III, 388–389; Мргић, Северна Босна, 55–56. 322 Последњи акт папе Гргура IX од 10. октобра 1233. г. упућен је браћи доминиканцима који су деловали у Босни. Њима папа, по молби бана Нинослава налаже да пусте из заточеништва „сина Убана званог Пријезда, његовог рођака“. Наиме, поменути Нинослављев рођак и касније наследник на престолу, такође се недавно „из прљавштине јеретичке изопачености вратио чистоти католичке вере“, и то управо захваљујући старању поменутих доминиканаца. Као залог да ће остати одан католичкој вери и римској цркви он је пристао да свог сина остави њима као таоца. Међутим, бан Нинослав гарантовао је за Пријездину чистоту и посвећеност цркви коју је он испољавао не само речима него и делима „верно се истичући у прогањању јеретика“. Због тога, папа заповеда да ако су доминиканци уверени да је Пријезда потпуно преобраћен у веру, удовоље његовој жељи и пусте његовог сина, јер то није у супротности са вером.1279 Папа још једном потврђује своје задовољсво због Нинослављевог преобраћења у католичку веру и то показује тако што се свесрдно се залаже за интересе његовог рођака и блиског сарадника Пријезде, такође недавно преобраћеног у римокатоличанство. Значајану вест садржи последње споменуто писмо од 10. октобра 1233. г., а то се односи на први помен доминиканаца на подручју Босне у једном папском акту. Штавише у њему се наводи да је управо захваљујући њима преобраћен бан Пријезда и да се код њих налазио као талац његов син. Ови подаци указују да је њихово деловање на простору Босне почело свакако пре октобра 1233. г, када се већ дознаје за прве резултате њиховог деловања. Нема сумње да је и недавно преобраћење бана Матеја Нинослава последица њиховог залагања. Посебно је питање када су они отпочели своју мисију у Босни. Зна се да је папа, пошто су до њега дошле вести о јереси у Босни у трећој деценији XIII века, прво слао у мисију легата Аконција, који је имао задатак да оснажи католичку веру, а потом је калочком архиепископу Угрину, схватајући озбиљност верских неприлика, чак одобрио да поведе крсташку војску против јеретика. Нема података о овом виду борбе, сигурно је само да ако је и била предузета, крсташка војна није имала успеха. Нови легат Јаков Пренестински деловао је по папском налогу те је средином 1233. г. сменио босанског бискупа, али није приступио даљој црквеној 1279 CD III, 389–390. 323 реорганизацији у Босни. У читавој преписци папе поводом случаја преступног епископа папа не спомиње доминиканце, у чије је деловање сигурно имао увид и помно га је пратио. Ипак, негде у то време папа се највероватније, пошто је претходно на више начина покушао да се обрачуна са јеретицима, определио да тамо пошаље оне којима је „спасавање душа кривовераца“ било суштина постојања – браћу проповеднике тј. доминиканце.1280 Опскурне податке о почецима деловања доминиканаца у Босни убрзо замењују редовне вести о њиховим подухватима на том подручју, све док папа бригу о Босни није поверио другом духовном реду фрањевцима 1291. г., а доминиканцима коначно забранио деловање 1327. г.1281 За борбу против јеретика у Босни 13. фебруара 1234. г. папа Гргур IX поставио је свог новог, именом непознатог легата који је био приор картузијанског манастира Св. Вартoломеја де Трисулто и представио га епископату Крањске, Истре, Далмације, Босне, Хрватске, Србије и другима који се налазе у Славонији (јужнословенским територијама) и дајући му потпуна овлашћења свог легата доделио му је и право „да свим католицима“ који се буду борили за истребљење јеретика подели опроштајнице.1282 Средином 1234. г. папа се одлучује на још један важан корак. На месту босанског епископа 16. августа 1234. г. први пут се помиње Јован де Вилдесхаузен, Немац, припадник реда доминиканаца.1283 Он је био замена за последњег домаћег епископа кога је средином 1233. по папиној наредби свргао Јаков Пренестински и његово постављање за босанског епископа најбоље осликава улогу која је била намењена доминиканцима у учвршћивању католичке 1280 Krasić, Djelovanje dominikanaca, сматра да је деловање доминиканаца у Босни отпочело паралелно са подухватом калочког архиепископа Угрина 1225/1226. г.; Slišković, Dominikanci, 485–487, сматра да је до деловања доминиканаца у Босни дошло 1227. г. и то такође ставља у контекст Угринових подухвата. Прилично значајан податак потеже Красић при доказивању своје тезе позивајући се на Annales ordinis preadicatorum vol. I, Romae 1756, 647, у којима стоји да су доминиканци дошли у Босну у време папе Хонорија III (1216–1227), дакле по Красићу то је могло бити при крају његовог понтификата. Међутим, Петар из Бодрога, угарски доминиканац пише пре 1259. г., Кратки преглед о почецима угарске доминиканске провинције, и држи да је након неуспеха крсташког похода архиепископа Угрина папа одлучио да проповедање у Босни повери доминиканцима и њихов долазак у Босну везује за почетке деловање херцега Коломана, Slišković, Dominikanci, 487. Познато је да први податак који повезује херцега Коломана и борбу против јереси у Босни јесте онај од 10. октобра 1233. 1281 Slišković, Dominikanci, 488–496. 1282 CD III, 396–398; Neralić, Srednjovekovna Bosna, 377–378. 1283 О животу и деловању ове изузетне црквене личности пре доласка у Угарску и у Босну, в. Krasić, Djelovanje dominikanaca, 183, нап. 44. 324 вере у Босни у то време.1284 Није јасно када је тачно он постављен на тај положај, али чини се да је 16. авуста 1234. г. када се први пут помиње још увек био у Угарској.1285 Управо тада најзначајнија фигура у папиној борби против јеретика у Босни постаје херцег Коломан. Папа је осмислио синхронизовану акцију против јеретика, на чијем челу је требало да буде херцег Коломан, као предводник оних који су се борили мачем и епископ Јован де Вилдесхаузен, као вођа оних који се против неверника боре књигом. О свему томе говори шест докумената које је Гргур IX упутио из Перуђе у раздобљу од 14. до 17. октобра 1234. г. и то три херцегу Коломану, два епископу Јовану и једно угарским крсташима.1286 У првом писму папа подстиче Коломана да свом силином навали на јеретике у пределима Славоније тј. Босни не би ли их преобратио из мрака на светлост католичке вере и да тај свој подухват не одлаже. Јер што буде већи број оних које буде преобратио то ће бити већа његова слава на небесима.1287 Другим актом папа чини додатне уступке Коломану као награду за његову борбу против јеретика дозвољавајући му да прославља Божју службу чак и у оним градовима који су кажњени интердиктом и екскомуникацијом.1288 Трећим актом, папа Коломана као предводника крсташког покрета, ставља под заштиту Св. Столице и забрањује да било ко угрожава његова права и поседе док је он на том задатку.1289 Исто што и Коломану папа обећава и угарским крсташима који се под његовим заповедништвом буду борили против јеретика у Босни (conta hereticos Sclavoniae), а у оба случаја налаже загребачком епископу Стефану да оне који би се оглушили о те папске наредбе казни одговарајућом црквеном казном.1290 Босанском епископу Јовану, „који проповеда против јеретика Славоније тј. Босне (episopo bosnensi, contra hereticos Sclavoniae predicanti)“, додељује право да све оне који његовим проповедањем потакнути приступају у борбу против јеретика ради одбране вере, а били су подвргнути 1284 CD III, 418. 1285 CD III, 396–398, 412–413; Slišković, Dominikanci, 488–489. Ј. Нералић је пронашла документ у Ватиканском тајном архиву у коме стоји да је Јован де Вилдесхаузен постављен на место босанског епископа 19. јула 1234. г., Neralić, Srednjovjekovna Bosna, 381, али нажалост не доноси испис са тим податком, тако да га није могуће проверити. 1286 CD III, 415–419. 1287 CD III, 418. 1288 CD III, 415–416. 1289 CD III, 417–418. 1290 CD III, 417, 419. 325 екскомуникацији и другим црквеним казнама, разреши од тих казни.1291 Другим актом папа епископу Јовану дозвољава да свим католицима угарског краљевства који на његов позив као крсташи пођу на истребљење јеретика додели ону индулгенцију и ону привилегију која се додељује онима који иду у Свету земљу.1292 Дакле, папа се поново, након скоро пуне деценије од обраћања калочком архиепископу Угрину, одлучио да јерес искорени уз помоћ крсташке војске коју треба да упути херцег Коломан, с тим што овог пута незаобилази ни босанског епископа Јована Вилдесхаузена, истакнутог доминиканца. Међутим, пада у очи да се папа не обраћа домаћем владару, однедавном католику Матеју Нинославу, кога је само годину дана раније хвалио и штитио као ревносног католика који води борбу против јеретика, већ далеко моћнијем Коломану, који тада још увек није има права феудалног сизерена Босне, јер су она и даље припадала његовом оцу угарском краљу Андрији II, већ само управу над простором Славоније, Хрватске и Далмације. О томе колико је успеха имала Коломанова акција, одређени подаци се могу наћи у грађи из наредних година. Први корак на том путу било је добијање управе над Босном крајем 1234. или током 1235. г., вољом његовог оца краља Андрије II, јер му папа својим апостолским ауторитетом потврђује даровану земљу 9. августа 1235. г.1293 На тај начин угарски краљ пренео је права феудалног сизерена над Босном на херцега Коломана те је он могао са пуним легитимитетом да наступа као вођа крсташког похода против босанских јеретика. Папа Гргур IX, мало после овога шаље писмо којим обавезује босанског епископа Јована Вилдесхаузена и приоре редова доминиканца и фрањеваца из Угарске, да не спроведу казну коју је као папски легат Јаков Пренестински раније изрекао краљу Андрији,1294 уједно понављајући оно што је изрекао годину дана раније.1295 Није 1291 „...qui pro incendiiset iniectione manuum violent in clericos vel alias religiosas personas ex communicationis laqueum incurrerunt contra hereticos in Slavonie partibus constitutos pro defensione fidei accedentibus, et ad tempus congruum in tam felice opera moraturis iuxta formam ecclesie beneficium absolutionis impendas…“, CD III, 416–417. 1292 „..universis catholicis per regnum Ungarie constitutes, qui ad commonitionem tuam crucis assumpto caractere ad hereticorum exterminium se accinxerint, illam indulgentiam illudque privilegium elargimur que accedentibus in terre sncte subsidium conceduntur..“CD III, 418. 1293 „...concessionem de terra Bosne a prefato rege patre tuo liberaliter tibi factam..... auctoritate apostolica confirmamus....“, CD III, 443. 1294 CD III, 443–444. 326 јасно због чега се оба пута, августа 1234. и августа 1235. г., када је у питању однос цркве према угарском краљу Андрији папа обраћа уз приоре угарских доминиканаца и фрањеваца и босанском епископу. Међутим, упркос очигледном поверењу које му је указано од стране папе епископ Јован имао намеру да напусти службу у Босни, због чега му папа шаље писмо 20. септембра 1235. г. у коме са пуно реторског кићења износи разлоге због којих он то не би требало да учини, тачније папа га упорно убеђује да настави даљу борбу против јеретика, не пропуштајући да на самом крају нагласи како ће му само наставак те борбе обезбедити место у рају.1296 Из папиног обраћања се види како је босански епископ тражио да напусти свој положај јер више није могао да поднесе напоре борбе против јеретика, који су га очигледно исцрпљивали.1297 У једном папином писму од 26. априла 1238. г. први пут се наилази на податак о исходу борбе херцега Коломана против јеретика у Босни, јер папа у њему пише како му је сам Коломан јавио да је „искоренио прљавштину јеретичке изопачености и не без многих трудова извео је на светлост католичке чистоте.1298 Међутим, сам ток борби нажалост није познат, али је извесно да су трајале у току 1236. и 1237. г. Да у Босни није било сигурно и мирно сведочи то што су Дубровчани 18. маја 1237. г. издали забрану да ниједан Дубровчанин не иде у Босну док се одатле не врате два дубровачка посланика које су тамо отпослали, а ко не буде поштовао ову забрану наредном кнезу мора дати надокнаду од 50 перпера.1299 У то време Јован де Вилдесхаузен сигурно више није био босански епископ. У два папина писма од 31. маја и 1. јуна 1237. г. калочком архиепископу Угрину и новом угарском краљу Бели IV (1235–1270) он се помиње као некадашњи босански епископ који сада наставља деловање у његовој служби као 1295 CD III, 412. 1296 „...quatenus a cessionis petitione desistenes et ecclesiam tuam non desinens salubriter gubernare, sic hereticos et alios fidem catholicam impugnantes viriliter et potenter impugnes, quod te pugnante…tibi locum cives angelici preparent…“ CD III, 444–445. 1297 „Igitur frater cessionis licentiam te postulare non convenit.... si cruce officii pontificalis assumpta hostes crucifixi indutus armaturam dei hactenus viriliter expugnaris, si te belli labores opprimunt, si ad regrssum e contra insurgentia pro fide certamina te inducunt..., Ibidem, 444; Ћирковић, Историја, 63; Krasić, Djelovanje dominikanaca, 185–186. 1298 CD IV, 56–57. 1299 CD IV, 27. 327 његов изасланик у Угарској и Бугарској.1300 Ови акти показују да је у међувремену папа, ипак, удовољио жељи и молби епископа Јована, да одступи од положаја босанског епископа коју је он изразио још септембра 1235. г. јер није могао да издржи тешкоће задатка који је пред њега био постављен, што је папа и поред почетног противљења најзад уважио. Херцегу Коломану су очигледно у тој борби отворено помагали усорски кнез Сибислав, син ранијег бана Стефана, и његова мајка Анцила које папа августа 1236. г. узима под своју заштиту и хвали као верне католике који су међу јеретицима били „као љиљани међу трњем“.1301 Ни сада папа ни у каквом контексту не спомиње бана Матеја Нинослава као учесника борбе против јеретика. Имајући у види податке два папина писма од 22. децембра 1238. и од 27. децембра 1239. г. у којима стоји да се босански бан, након што се претварао да је верник вратио у јерес,1302 може ли се рећи да је до такве промене у његовој верској оријентацији дошло већ за време Коломанових похода? Иако су војне херцега Коломана успешно завршене, босанска епископија остала је удова одласком Јована де Вилдесхаузена, те су папини следећи потези морали бити усмерени ка томе да приступи изградњи чврсте католичке црквене организације на простору Босне. Његове планове по том питању најбоље открива поменуто писмо које је сам папа Гргур IX упутио Теодорику куманском епископу 26. априла 1238. г. У њему папа најпре хвали херцега Коломана како је „искоренио прљавштину јеретичке изопачености“, али наглашава да је „сада је неопходно да тамо поново посејана хришћанска вера дође под владу одговарајућег пастира“, односно да је нужно да на положај босанског епископа буде постављен доминиканац Понса, јер се, каже папа истиче врлином у духовним и световним околностима, те ће моћи да се посвети позиву. Из писма је јасно да је пожељно да Понса прихвати позив, али ако то не буде желео кумански епископ Теодорик по папиној наредби треба да га принуди на то и да од њега узме потписану и запечаћену заклетву верности римској цркви. Задаци које ће Понса имати уколико дође на место епископа босанског другачије су природе од оних које је имао његов претходник епископ Јован, али 1300 A. Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia I, Romae, 1859, 155–157. 1301 CD IV, 15–16. 1302 CD IV, 65–66, 95. 328 су подједнако захтевни и тешки. Наиме, Понса је требало да у будућој катедралној цркви организује свештеничку хијерархију, односно да успостави каптол са препозитом на челу који ће обављати духовне дужности, да уведе обавезу давања десетка цркви и да води бригу о пастви. Из писма се дознаје и да је Коломан „од сличне изопачености наклоном Божје силе“ очистио и Хумску земљу те папа новом босанском епископу поверава и бригу о духовним стварима у њој док римска црква не одлучи другачије. На крају папа некако покушава да ублажи видљиву оштрину у томе да баш Понса треба да заузме тај положај, те каже Теодорику „ако све то не буде могло да се учни реченим братом ти се постарај да се нађе други који ће моћи то да поднесе“.1303 Ипак, за тим није било потребе, јер је Понса, доминиканац из угледне великашке мађарске породице, прихватио папски позив, те га је Теодорик кумански епископ и припадник реда Проповедника посветио на ту дужност.1304 Папа је задатак посвећивања новог босанског епископа поверио куманском епископу Теодорику, иако је то право и даље припадало дубровачком архиепископу, који је још увек формално био митрополит босанске цркве. Штавише свега месец дана раније 26. марта 1238. г. папа Гргур IX издао је дубровачком архиепископу Јовану нову потврдну повељу за дубровачку цркву, којом се потврђују њена митрополитска права између осталог и на regnum Servilie, quod est Bosna.1305 Новоизабрани босански епископ Понса заиста је имао пуну подршку Св. Столице. Папа је 22. децембра 1238. г. из Рима отпослао писма на различите адресе како би обезбедио заштиту и потпору епископу Понси и да би га уједно представио духовним и световним лицима као свог новог легата за Босну. Тако, папа Гргур IX пише Роберту архиепископу острогонском и његовим суфраганима, да помогну Понси у „испуњавању Божјих заповести“ истичући да је Босна „ до овог времена била заражена јеретичком изопаченошћу“. Писмо истог садржаја је, како каже, упутио и калочком архиепископу и његовим суфраганима.1306 Друга два писма која су послата тог дана упућена су, прво, приору и браћи проповедницима печујске епископије и друго, опату варадинском реда светог Св. 1303 CD IV, 56–57. 1304 Krasić, Djelovanje dominikanaca, 188. 1305 CD IV, 54–55. 1306 CD IV, 64. 329 Бенедикта, такође, печујске епископије. И у њима стоји како је Понси поверена „пуна легатска служба“, али се не спомињу успеси борбе против јеретика. Међутим, у првом писму пише да новац који им је бан Матеј Нинослав дао када се „претварао да је веран и посвећен“ за изградњу католичке цркве „у пределима Босне“ односно како стоји у оном упућеном варадинском опату да новац који им је остављен од стране бана Јуле, а који је положен „за потребе вере у пределима Босне“, предају епископу босанском Понси који има и службу легата у тој земљи.1307 Печујски доминикаци су, као што се види, чували новац који је бан Матеј Нинослав док је био правоверан дао за изградњу столне цркве босанске епископије, али и онај који им је бан Јула поверио „за потребе вере“. Да ли је и новац који је бан Јула приложио био намењен за потребе крсташког рата или изградњу столне цркве не може се одговорити. Четврто писмо које носи датум 22. децембра 1238. г. упућено је херцегу Коломану. Папа се радује због његових дотадашњих постигнућа по питању искорењивања јереси из Босне и наводи како је „славно име божије“ у тим пределима управо његовом службом пронето. На крају, папа обавезује Коломана да „као некад“, тако и „убудуће“ покаже да је спреман да своју земљу „очисти од срамоте невере“.1308 Временска одредница „као некад“ није спорна, јер се очито односи на скорашње Коломанове крсташке војне између 1235. и 1238. г., док би термин „убудуће“ могао да се односи на конкретне догађаје, али и да буде употребљен у неодређеном значењу. Да је „убудуће“ заправо значило ускоро сведочи још једно писмо упућеном варадинском опату 22. децембра 1238. г., али и једно које је упућено самом епископу Понси дан касније, 23. децембра 1238. г. Наиме, из првог писма се јасно види да папа жели да се „из босанске дијецезе божјом вољом искорени љага јеретичке изопачености“, а да би се то спровело у дело налаже да сва имовина која је положена за искупљење завета крсташа Угарске буде предата Понси.1309 У другом пак, које је упућено епископу Понси и којим га папа формално обавештава о новом именовању за легата на период од три године са пуним овлашћењима које је имао и његов претходник епископ Јован, издвајају се и и друге нарочито важне 1307 CD IV, 65–66. 1308 CD IV, 65. 1309 CD IV, 67. 330 појединости. Пошто је заслугом Коломана поново проникла хришћанска вера, треба да се Божја „слава у њој са доброг на боље увећа и да се „одатле потпуно искорени „остатак јеретичке пошасти“. То је био разлог због кога се Понси даље као папином легату налаже да подстакне вернике у Угарском краљевству да пођу у борбу против јереси и да све оне који то учине као и њихове породице и добра стави под заштиту Апостолске столице и да им опроштење грехова.1310 Нема сумње да јерес у Босни, ипак, није потпуно искорењена, како се чинило у пролеће 1238. г., за шта је херцег Коломан често био хваљен од папе, већ се види да борба против ње још увек траје несамањеном жестином. Борба се очигледно наставила, јер папа у писму од 5. децембара 1239. г. храбри Коломана, пошто је прочитао његове извештаје, да настави са искорењивањем јереси.1311 У оквиру тих борби херцег Коломан је на још један начин оснажио положај католичке цркве у Босни, даровао јој је поседе. Епископ Понса се одмах потрудио да таква велика и значајна ствар за босанску цркву, којој је тек недавно завршен каптол посвећен Св. Петру, o чијој планираној изградњи је било речи, добије потврду папе Гргура IX, што се и догодило 7. децембра 1239. г.1312 Коломанова даровница односила се свакако на поседе у Вуковској жупанији на територији Угарске, коју ће касније 1244. г. потврдити и његов брат краљ Бела IV. Положај цркве у Босни, осим Коломанових акција и даривања поседа требало је да штите и нови редовници које је по папиној заповести требало да пошаље приор реда Проповедника из Угарске.1313 Наредних неколико година све до поменуте повеље Беле IV из 1244. г. у изворима нема података о верским приликама у Босни. Из тог времена више података има о деловању бана Матеје Нинослава. Упркос томе што га папа децембра 1238. г. или 1239. г!карактерише као неког ко се након што се претварао да је католик вратио у јерес, већ 22. марта 1240. г. представља се Нинослав приликом своје посете Дубровнику, као прави и правоверни католик. Уговор је имао за циљ да регулише трговачке односе између Дубровника и Босне. Како би оснажио одредбе уговора, „велики бан Босне“ и његова властела заклели су се 1310 CD IV, 67–68. 1311 CD IV, 93–94. 1312 CD IV, 94. 1313 CD IV, 94–95. 331 свој влатели и општини дубровачкој и кнезу Николи Тонисту у „Господа Бога нашег Исуса Христа и у Пресвету Богородицу Деву Владичицу Марију и у Часни и Животворећи Крст и Света Божја Јеванђеља и Св. Влаха“.1314 Форма заклетве није спорна. Међутим, њен садржај никако не одговара верским назорима који би се очекивали од једног јеретика.1315 Значи ли то да је бан Матеј Нинослав поново стао на пут праве вере, или то да су нешто раније папине информације биле нетачне, или се чак ради политичких и економских интереса претваро да је одани следбеник римске цркве. Каква је верска страна поменутог чина, односно да ли је уговор Матеј Нинослав учинио као искрени католик или као притајени јеретик? Већ следеће године, Угарска краљевина се суочила се са великом невољом, када су Татари опустошили целу земљу и продрли чак до Далмације, где су коначно пораженн под Клисом 1242. одакле су преусмерили свој продор према истоку кроз Босну и Србију. У борбама против Татара окончао је 1241. г. свој живот и херцег Коломан, након битке на реци Шајо. Невоље које су су снашле Угарску искористио је бан Матеј Нинослав и ојачао свој положај у Босни. Када је избио рат између Сплита и Трогира, 1242. г., он је, насупрот угарском краљу, који је подржавао Трогир стао на страну Сплита. У Сплиту је чак у једном тренутку изабран и за градског кнеза. Рат је оконачан склапањем мировног уговора између два далматинска града 19. јула 1244. г.1316 На крају уговора експлицитно је наглашено да он обухвата и оне који су у рату били на страни Трогира и оне које су били на страни Сплита изузев „бана Нинослава, хумског кнеза Андреја, Бративоја, Вукче, Пољичана и других који су неверни краљу (Бели IV)“.1317 Према Томи архиђакону угарску војску која је окончала рат између Сплита и Трогира предводили су Дионисије, херцег и бан Славоније, Вартоломеј епископ Печуја и вараждински жупан Михаило,1318 који се сви и наводе на почетку поменутог мировног уговора од 19. јула 1244. г. Према истом писцу, краљ је послао другу војску да се обрачуна „са мрским делима бана Босне“.1319 Краљева намера да се он 1314 Зборник средњовековних повеља и писама I, 154–155. 1315 На овом месту вреди још једном подсетити на јеретичко учење, чија су основна начела била између осталог непризнавање православног учења о Богородици, Светима, Часном Крсту и Јеванђељима, Драгојловић, Богомилство, 116–127. 1316 Ћирковић, Историја, 65–66. 1317 CD IV, 235–236. 1318 Thomae archidiaconi Historia, 340. 1319 Loc. cit. 332 посебно војнички обрачуна са Нинославом објашњава зашто је бан изузет између осталих изузет из мировног уговора од 19. јула 1244. г. Да је та војна акција против босанског бана била успешна и окончана у исто време када и она уперена у Далмацију сведочи чињеница да је већ наредног дана 20. јула 1244. г. краљ Бела издао повељу босанској епископији којом јој потврђује и неке поседе које јој је даровао Матеј Нинослав.1320 Иако је намењена босанском епископу и босанској цркви повеља сведочи о сређивању односа босанског бана и угарског краља. Њен значај је несумњиво највећи за историју босанске епископије. У самом уводу повеље угарски краљ истиче се да је Босна прошла кроз тежак период присустава јеретичке невере и да су у њој били „малобројни ревнитељи и обдржаваоци праве вере“. Он, затим, потврђује босанском епископу и босанској цркви поседе и права која им је доделио још његов брат херцег Коломан. У питању су поседи Ђаково и Блезна у Вуковској жупанији чије се међе затим детаљно наводе.1321 Наведене поседе, дакле, уступио је босанској епископији још херцег Коломан највероватније 1239. г.,1322 али чини се да ни он, а ни Бела тада још нису ни слутили колику ће важност они имати у историји босанске епископије. У другом делу повеље Бела IV потврђује поседе и права која је босанској цркви и епископу „због различитих неправди и невоља“ „дао, предао и занавек приписао“ Белином „вољом и сагласношћу“, бан Босне Нинослав. У питању је најпре право да епископ и његов каптол убирају десетине „у Усори, у Солима у Доњим Крајима и у другим жупама на начин других цркава у Угарској“, да људима епископије или каптола у свим случајевима суди само епископ, његови службеници или каптол, и да су изузети из правне надлежности „кнежева и банова“. Затим се прецизно одређују међе поседа босанског епископа у Усори. На крају, бан Нинослав са „својом браћом и племићима“ доделио је и признао поседе који припадају босанској цркви у различитим жупама широм босанске државе . У жупи Врхбосни Брдо са свим оним што му припада где је основана катедрална црква Св. Петра, Билино, Кнеже поље, Врутци, где је црква св. Стефана 1320 Ћирковић, Историја, 66–67; N. Klaić, Srednjovjekovna Bosna, Zagreb 1989, 139– 144, покушала је да оспори аутентичност Белине даровнице, 139– 144. 1321 CD IV, 237–239. 1322 У питању је свакако Коломанова даровница коју је 7. децембра 1239. г. потврдио папа Гргур IX, CD IV, 94. 333 Првомученика; у жупи Неретви Билино; у жупи Лепеници Роцил где је црква Св. Михаила; у жупи Видгоши Љубинки код цркве блажене Девице; у жупи Мелу код цркве Козме и Дамјана; у жупи Лашви код три цркве; у жупи Ускопљу код цркве Св. Јована; у жупи Брод, Белма поље; у жупи Врхпрача тзв. Бискупина. Све речено у акту потврђено је краљевим двостуким печатом.1323 Јасно је да је Матеј Нинослав учинио велике уступке католичкој цркви тиме што је одобрио да епископ убира десетину, заштитио црквене људе од световног суда и што је даривао бројне поседе у свим деловима своје државе која се тада простирала на земље: Босну, Усору, Соли и Доње Краје. Политичка позадина ових издашних даривања је више него очигледна – било је то последица сређивања односа између босанског бана и угарског краља. Ипак, каква је верска страна поменутог чина, односно да ли је уступке Матеј Нинослав учинио као искрени католик или као притајени јеретик? Белином даровницом коначно је остварена замисао претходника тадашњег папе Иноћентија IV (1243–1254), Иноћентија III и Гргура IX и њихових сарадника да се учврсти организација католичке цркве у Босни. Додуше није створено више епископија са „латинским епископима“ на том простору, како је предлагано 1203. г. и 1233. г., али је завршена катедрална црква посвећена Св. Петру у жупи Врхбосни, a у употреби су биле и многе цркве у другим жупама. Бројни поседи даривани су босанској епископији како у самој Босни, тако и у Угарској, где je босански епископ на својим поседима у Вуковској жупанији имаo пуну црквену јурисдикцију, иако је та територија формално била под јурисдикцијом печујској епископа.1324 Разумљиво, ти поседи, али и право на убирање десетине били су неопходан предуслов за опстанак католичке цркве у Босни. Иако су направљени први и значајни кораци, након дужег времена на пољу организације католичке цркве у Босни, јавило се ново питање, коме тако уређена босанска епископија припада. Дубровачкој архиепископији, којој је по праву припадала, али која у свему томе није учинила ништа и дуго времена није уопште показивала интересовање за стање цркве у Босни или цркви Угарске која је била спремна и у могућности да оствари папске намере у сређивању верских прилика у 1323 CD IV, 239–240. 1324 A. Šuljak, Bosansko-humski krstjani i prijenosrezidencije bosanskih biskupa u Đakovo, Fenomen „krstajani“, 447. 334 Босни и којој на крају и припада искључива заслуга за то. Све то је добро знао и босански епископ Понса, који је и сам био Мађар и припадник угарских доминиканаца. Након осам година од почетка свог службовања он се одважио на то да предложи папи да босанску епископију одузме од Дубровачке архиепископије и подвргне Калочкој. Из писма папе Иноћентија IV, опату угарског манастира Св. Мартина, ђакону и ризничару веспримске и ђурске епископије од 20. јула 1246. г. сазнаје се како је босански епископ Понса изјавио пред папом да док је босанска црква била запала у јеретичку изопаченост дубровачки архиепископ, који је тада био њен митрополит, није ништа урадио по том питању, него је чак и неког јеретика поставио за епископа, вероватно алудирајући на епископа Владимира, и како је толерисао то да се у црквама градова и земље Босне не врше свештене службе. Због тога је блажене успомене Јаков Пренестински епископ, који је тада био легат Апостолске столице у Босни, одузео босанску цркву од дубровачке цркве. Након тога је калочки архиепископ Угрин, пошто је добио „световну власт“ над босанском дијецезом ради истребљења јереси дуго са много уложеног труда и средстава радио на обнављању и одбрани босанске цркве и католичке вере у њој. Пошто „Босна не би могла да се очисти од јеретичке изопачености без велике помоћи калочке цркве и пошто је дубровачка црква у свему томе била по страни“ босански епископ и угарски карљ Бела затражили су од папе Иноћентија IV „да очинском бригом речену босанску цркву истој калочкој цркви потчини“. Ипак, папа није желео да по том питању делује исхитрено, те је наложио поменутим угарским клирицима којима је упутио ово писмо да ту ствар подробније испитају, а потом га обавесте.1325 Писмо које је папа упутио свештеним лицима Угарске прилично је јасно и показује папину добру обавештеност о догађајима на источном Јадрану и његовом залеђу. Да ли због сукоба око јурисдикционих права са Барском архиепископијом, дубровака црква оставила је очито по страни њој подложну епископију у Босни. Папа је од стране Понсе детаљно обавештен о вишедеценијској инертности Дубровачке архиепископије по питању борбе са јеретицима, али у оквиру Понсиног извештаја поткрала се и једна тенденциозна неистина. Понса, наиме, 1325 CD IV, 297–298. 335 преноси папи, како је због свега реченог легат папе Гргура IX Јаков Пренестински „одузео боснанску цркву од дубровачке цркве“. Међутим, у писму Гргура IX самом Јакову Пренестинком о детаљима његове мисије у Босни од 30. маја 1233. г. јасно је истакнуто да све мере које он тамо буде предузео морају бити споведене „уз очување права архиепископа митрополита (metropolitani archiepiscopi iure salvo), дакле дубровачког архиепископа.1326 Штавише својом булом од 26. марта 1238. г. исти папа је још једном након једанаест година, потврдио митрополитска права Дубровачке архиепископије, између осталог и над Босном.1327 На крају и сам Понса несвесно признаје своју намерно извртање истине тиме што у целом извештају напада управо босанску мајку цркву за небригу о Босни и тиме правда претензије калочке цркве, што би било безпредметно да је Дубровник лишен права над Босном пре 1233. г.1328 Без обзира на то што папа није одмах удовољио молбама босанског епископа Понсе, отворено агитовање угарске стране је настављено. У томе се босанском епископу сада прикључио и калочки архиепископ Бенедикт. Они су папи још једном изнели све оно о чему папа пише у писму од 20. јула 1246. г., додајући неистинама ранијег извештаја и то да босанска црква сада непосредно потпада под римску цркву, те стога својим новим писмом од 26. августа 1247. г. папа налаже ђурском епископу и другим угарским клирицима да још једном испитају све те наводе. Међутим, за разлику од претходног писма када је тражио да га о својим сазнањима обавесте да би он потом донео одлуку пошто још једном размотри околности, папа сада дозвољава поменутим угарским клирицима да, ако се покаже ду су калочки архиепископ и босански епископ у праву, одмах апостолским ауторитетом „босанску цркву са свим њеним правима потчине Калочкој цркви“.1329 Нема потребе објашњавати да угарски клирици нису оклевали да то што пре спроведу у дело. 1326 CD III, 379. 1327 CD IV, 54–55. 1328 Сматрам да је ова Понсина погрешна вест навела модерне истраживаче, Ћирковић, Историја, 61; Ćirković, Bosanska crkva, 204; Ћирковић, Дуалистичка хетеродоксија, 12; Krasić, Djelovanje dominikanaca,183; Slišković, Dominikanci, 488, да изведу закључак о изузимању босанске епископије из надлежности Дубровачке архиепископије 1233. и подређивању непосредно Риму, иако се у поменутом докумету, CD IV, 297–298, не каже да је право јурисдикције припало Св. Столици. 1329 CD IV, 322–323. 336 Упркос јачању положаја ослабљене босанске епископије и црквеног живота у земљи, питање јеретика у Босни није било решено. Папа Иноћентије IV решен је да и то узме у своје руке. Први пут након 1239. г. поново се у изворима говори о отвореној борби против босанских јеретика,1330 3. августа 1246. г., када папа налаже калочком архиепископу да преузме знак крста и поведе акцијe против њих и даје му право да њихове поседе присвоји и подели верницима.1331 На исти подухват нешто касније подстиче и угарског краља Белу IV.1332 Међутим, читава прича добија обрт, када се прочита папино писмо истом калочком епископу од 27. марта 1248. г., у коме му папа налаже да не предузима ништа против босанског бана Нинослава, јер је задатак испитивања чистоте његове вере папа поверио сењском епископу Филипу и по имену непознатом сплитском фрањевцу, као што сведочи и посебно писмо које је њима послао истог дана.1333 На такав корак папу је подстакло то што је веродостојних извора дознао, како бан Матеј Нинослав „не само да није одступио од православне вере него је и живео као католик уз поштовање хришћанске вере, већ је некад због тренутних потреба од јеретика примао помоћ и услуге против својих непријатеља“.1334 Приврженост Матеја Нинослава католичкој вери потврдила би и његова повеља о слободи трговине издата Дубровнику марта 1249. г., уједно његов последњи помен у изворима, у којој се понављају све формуле заклетве које се 1330 J. Šidak, Nova građa o akciji Rimske kurije u Bosni 1245. g, HZ 27–28 (1974–1975) 319–329, упозорио је на извесне документе по његовом схватању из 1245. г. У питању су регеста писама Иноћентија IV упућених босанском епископу, угарској краљици, угарском краљу, калочком архиепископу, провинцијалном приору доминиканаца Угарске, острогонском архиепископу, угарском палатину, као и свим архиепископима, епископима и другим црквеним прелатима Угарске, у којима се говори о организовању акције против јеретика у Босни. Међутим, од свих тих писама само једно је датирано 19. августом 1245. г, али оно представља и највећи проблем јер се у рукописима у којима је сачувано не помиње Босна већ Boemia (Чешка), Šidak, Nova građa, 327– 328. Иако је било мишљења да је у питању Босна, ипак, има довољно аргумената да се заиста ради о Чешкој, H. Ch. Lea, A History of The Inquisition of The Middle Ages II, New York 1888, 427–428; S. Harrison Thomson, Pre-hussite heresy in Bohemia, English Historical Review 48 (1933) 26, n. 9; Остала писма су такође сумњиве вредости. Осим тога што нису датирана у њима има места која се не могу прецизно рашчитати, такво је писмо архиепископу калочком, Šidak, Nova građa, 327, у коме стоји како су босански епископ и неки доминиканац Тибуртије обавестили папу да су „Voleunc (!) lansbanus (!) et Zibislans напустили јерес и обећали је да ће је прогонити, за шта Šidak, Nova građa, 322–323, чита као Нинослав бан и Сибислав и изводи закључак да су 1244. не само Нинослав него и усорски кнез Сибислав, кога 1236. г. папа хвали као верног католика, одрекао јереси у коју је у међувремену запао. Ово тумачење сматрам претенциозним због чињенице да је врло тешко у облику Voleunc lansbanus препознати име бана Матеје Нинослава. 1331 CD IV, 298–299; Slišković, Dominikanci, 493. 1332 CD IV, 310–311; Slišković, Dominikanci, 493. 1333 CD IV, 341–342. 1334 CD IV, 341–342. 337 јављају у његовој претходној повељи од марта 1240. г. о чему је већ било речи.1335 То све отвара више пута у овом раду постављано питање да ли је Матеј Нинослав био искрени католик или притајени јеретик? Поуздан одговор је тешко пружити. Сами извори који о томе говоре доносе различите вести и стога је тешко пронаћи нит која све то спаја у смислену целину. Најпре, папа Гргур IX 1233. г. хвали бана због тога што је напусто јерес, постао верни католик и почео да прогони јеретике. Међутим, већ наредне године, бан се не ангажује у борби против јеретика, већ главну улогу преузима херцег Коломан. Бана Матеј Нинослав у то време издаје своје прве две повеље Дубровчанима којима се регулишу права трговине између Босне и Дубровника, али осим правоверне формуле у инвокацији „У име Оца и Сина и Светога Духа“, нема онако опширних заклетви као у две потоње повеље.1336 Потом 1236. г. у јеку крсташких војни у Босни папа као ревосног католика, „љиљаном међу јеретицима“ назива само Сибислава, кнеза Усоре. Већ 1238. исти папа отворено назива Матеја Нинослава јеретиком и неким ко се само претварао да је католик. Ипак, не пропушта да каже, да је он док је био веран дао одређену суму новца за изградњу саборне цркве у Врхбосни. Затим 1240. г. бан Матеј Нинослав посећује Дубровник, склапа уговор који потврђује заклетвом у маниру једног искреног католика. Када Тома Архиђакон описује улогу бана Нинослава у рату између Сплита и Трогира 1242–1244. г. као савременик и очевидац, ни једном га не оптужује за јерес, нити је забележено да се било ко противио када је изабран за сплитског кнеза, као две деценије раније приликом избора јеретика Петра Хумског. Коначно, он је поново представљен као искрени католик у писму папе Иноћентија IV од 27. марта 1248. г. То, последње писмо које сведочи о Нинослављевом верском опредељењу можда пружа и објашњење за све изложене, неусаглашене вести. Папа каже како је дознао „из писама неких вере достојних људи“ да је он увек био веран католик, али да је некада због тренутних потреба примао помоћ и услуге од јеретика. Из овог последњег произилази да је Матеј Нинослав, зарад својих „потреба“, чак и ако није припадао јеретичкој заједници отворено толерисао њено постојање и деловање у својој земљи. Уколико се пак овом изразу не поклони 1335 Зборник средњовековних повеља и писама I, 182–183. 1336 Зборник средњовековних повеља и писама I, 140, 142. 338 поверње остају подаци горе наведених извора да је у току своје владавине више пута мењао своје верско опредељење. Иако је тешко утврдити у ком тренутку је приступао којој страни, изгледа да је Матеј Нинослав, први пут отворено стао на страну католичанства 1233. г. чиме је дошао у прилику да од јеретичке властеле присвоји поседе. За време крсташких војни херцега Коломана о. 1234–1239. г. усмерених против јеретика, који су нема сумње угрожавали и политчки положај босанске државе и самог бана, он се поново, искрено или не окренуо јеретицима. Након 1240. г. нема више оптужби на рачун његове правоверности. Но и даље нема назнака да је приступио борби против јереси. Та чињеница омогућила је да јерес у Босни опстане, и упркос залагању папе, угарског краља и Калочке архиепископије, прерасте у Цркву босанску. Што се босанске епископије тиче она је на крају заиста одузета од Дубровачке архиепископије и подређена Калочкој. Тај губитак тешко је пао Дубровачкој архиеископији. У спору који је она пред папом водила против Барске архиепископије, 23. маја 1250. г. први пут се помиње и питање босанске епископије.1337 Дубровачка страна намеравала је да тај спор искористи да би доказала и своја права на Босну, те га је третирала као спор против барске, босанске епископије и других својих суфрагана.1338 У току парнице коју су Дубровчани водили против Барана почетком 1253. они су нашироко образлагали та своја права на Босну, иако барска црква са тим није имала ништа.1339 Управо из једне вести у вези са тим спором, дознаје се и о премештају босанског епископа Понсе из Босне на његов угарски посед у Ђакову. Наиме, када је Повржен, изасланик требињског епископа добро познатог Салвија понео босанском епископу папин позив од 23. маја 1250. г. да узме учешће у спору између дубровачке и барске цркве, затекао га је 8. маја 1252. г. „ у селу које се зове Ђаково и испред дома у коме је становао босански епископ (in villa que vocatur Diaco et ante domum in qua habitabat episcopus Bosgnenis)“.1340 Није познато када се босански епископ преселио у Ђаково који је добио у посед још 1239. г. 1337 CD IV, 420. 1338 CD IV, 458. 1339Acta Albaniae I, 64–65; 1340 CD IV, 494–495. 339 Сам каптол босанске епископије први пут се у Ђакову помиње тек 1293. г.1341 Епископ Понса је напустио Босну, али је остао њен епископ и наредне две деценије. Епилог Српска архиепископија у другој половини XIII века Српска држава је за време краља Урош I (1243–1276) постала знатно снажнија и напреднија. Међутим, чини се да краљ није у потпуности искористио суревњивост између остатака некадашњег Византијског царства, пре свега Никејског царства и у то време већ на три дела подељене (Солун, Тесалија и Епир) некада моћне државе Теодора I Анђела, Епирске државе, као ни слабљење суседних држава Бугарске и Угарске, које су као и Србија претрпеле снажан татарски продор 1241/1242. г. Територијална проширења у правцу југа постигнута заузимањем Скопља и Кичева која је Урош I 1258. г. остварио као члан шире коалиције коју су чинили сицилијански краљ, епирски деспот и ахајски кнез, нису била дугог века. Како је коалиција, већ наредне 1259. г. поражена од стране никејског цара Михаила Палеолога у Пелагонијској равници, иако ју је у међувремену Урош напустио и прешао на супротну старну, раније освојени поседи поново су дошли под власт Никејског царства. Та велика победа изузетног цара–војника из Никеје отворила је пут обнови Византијског царства. Михаило VIII Палеолог је 15. августа 1261. г. свечано ушао у Цариград који је коначно ослобођен од Латина.1342 Док је Византијско царство доживљавало своју ренесансу, Урош I усмерио је своје нове нападе ка северу. Међутим, ни они нису били успешни, јер је покушај да освоји простор Мачве 1267. г. пропао, а краљ је чак био и заробљен од стране Мађара.1343 1341 Šuljak, Bosansko-humski krstjani, 449. 1342 ИСН I, 350–351(С. Ћирковић). 1343 Исто, 352–353. 340 Недуго потом Србија се поново нашла у антивизантијском табору, који су предводили нови сицилијански краљ Карло Анжујски и бивши, латински цариградски цар Балдуин II.1344 Циљ коалиције створене у Витербу била је обнова Латинског царства у Цариграду. Интересантно је да је главни заштитник и помагач обновљеног Византијског царства у таквим околностима био ни мање ни више него врховни поглавар римске цркве – папа Григорије X (1271–1276). Наравно, папа је такав став заузео због интереса своје цркве и општих хришћанских интереса. Папа Григорије X је сматрао да кроз унију источне и западне цркве може да заштити Свету земљу од неверника, овог пута Мамелука. Византијском цару Михаилу VIII је папин план о унији одговарао искључиво из политичких разлога, јер му је пружао заштиту од римокатоличке коалиције која је Царству озбиљно запретила. Тако је дошло до обнављања јединства између источне и западне цркве, два века након великог раскола, у Лиону 6. јуна 1274.1345 И српска држава и црква имале су у овим црквено–политичким догађајима своје место. Након смрти српског архиепископа Арсенија 1264. г. положај управитеља српске цркве припао је рођеном брату српског краља, дотадашњем хумском епископу Сави. У житију архиепископа Саве II (1264–1271) које се налази у оквиру Даниловог зборника наилази се на податке који говоре о његовој преданости вери и монашком животу.1346 Нема сумње да је однос српског краља и архиепископа у то време одсликавао однос српске државе и цркве. Однос краља Уроша I према отвореној сарадњи Михаила VIII и папе који је резултирао склапањем уније између цариградске и римске цркве је јасан, он је као и бугарски владар Константин Тих (1257–1277) на страни антивизантијске коалиције чији је предводник Карло Анжујски. Српска црква до тог времена, никада није била наклоњена унији, за разлику од бугарске цркве која је у периоду од 1204 до 1235. г. била у унији са римском црквом.1347 Након смрти архиепископа Саве II престо Св. Саве припао је архиепископу Данилу I (1271– 1272). Иако кратка, житијна белешка сачувана у оквиру Даниловог зборника о овом архиепископу, наводи на размишљање какав је став српска црква заузела по 1344 ИСН I, 354 (С. Ћирковић). 1345 Острогорски, Историја, 427–433. 1346 Животи краљева и архиепископа српских, 273–275. 1347 Снегаров, История, 92–95; Острогорски, Историја, 410. 341 питању предстојеће уније двеју црква. Наиме, без обзира што се каже да је архиепископ Данило I „био достојан управитељ божанствене вере и бринуо се за Христову цркву како достоји“ ипак се додаје како је „ради неке кривце која му је приписана“ био је смењен за архијерејског престола.1348 Због времена коме тај догађај припада његово повезивање са околностима око склапања уније делује као неминовност и због тога је у науци „кривица“ архиепископа Данила I најчешће препознавана у његовом односу према том питању. Међутим у литератури не постоји сагласност о томе какав је био његов став по том питању. Према једном гледишту архиепископ Данило I смењен је јер се противио склапању уније између римске и визнатијске цркве, што је било против воље краља Уроша, да би његов наследник архиепископ Јоаникије I „фантично одан краљу Урошу“ био спреман да да начелни пристанак за отпочињање преговора о унији, са потајном надом да се никада не окончају.1349 Друго гледиште је да је Данилова кривица насупрот првог, у томе што је он био присталица уније, те је због тога свргнут од стране изразито православно настројеног српског клира и краља.1350 Све почива на различитом тумачењу следећих чињеница. Поред тога што је архиепископ Данило I збачен 1272. г., цар Михаило VIII je августа исте године потврдио повеље Охридској архиепископији, које издао још почетком XI века цар Василије II, и тиме потврдио њен тадашњи опсег чиме је фактички негерио постојање Српске архиепископије и Бугарске патријаршије.1351 Коначно приликом самог сабора у Лиону у лето 1274. г. на коме је склопљена унија цар је упутио папи Гргуру X један меморандум у коме износи жељу да се Бугарска патријаршија и Српска архиепископија укину и врате у оквир Охридске архиепископије. Поред тога цар у меморандуму наводи једну важну чињеницу да су и Срби и они из Загоре (Бугари) расположени за склапање уније, те да су о томе писмима обавестили и цариградског патријарха.1352 Питање је који је српски архиепископ дао сагласност 1348 Животи краљева и архиепископа српских, 275, 287. 1349 М. Антоновић, О узроцима смењивања жичког архиепископа Данила I, ЗРВИ 34 (1995) 107– 115. 1350 Б. Тодић, Апостол Андреја и српски архиепикопи на фрескама Сопоћана, Трећа југословенска конференција византолога Крушевац 10–13. мај 2000, ур. Љ. Максимовић, Н. Радошевић, Е. Радуловић, Београд–Крушевац 2002, 374–375. 1351 Радојчић, Св. Сава и аутокефалност српске и бугарске цркве, 222–224. 1352 „... Quomodo autem dispositi sunt predicti Servii et alii Cagora ad presentem unionem ecclesiasticorum littere eorum quas miserunt ad Constantinum patriarcham Ioseph manifestant…”, Радојчић, Св. Сава и аутокефалност, 226–227. Сем тога и писмо папе Николе IV из 1291. 342 за приступање унији. Дилема се своди да ли је то учинио Данило I или Јоаникије I. Управо зато што је био одани присталица краља Уроша I, који је био љути противник унионистичког цара Михаила VIII и у време тих дешавања интензивно преговарао о савезу са Карлом Анжујским,1353 као и због изражене правослане црте коју му приписује састављач његовог житија архиепископ Данило II, сматрам да је архиепископ Јоаникије I, био противник склапања уније тј. да он није дао сагласност за приступање унији. Дакле, унионистички настројен архиепископ био је Данило I, то је уједно била и кривца која му је приписана. Међутим, даље се намеће питање у каквом односу стоји његово смењивање 1272. г. са потврђивањем Охридских повеља од стране Михаила VIII августа те године. Да ли је царев чин против самосталности српске цркве био одговор српској цркви на збацивање његовој верској политици наклоњеног архиепископа Данила I или је један од узрока тог чина. Наиме, Охридске повеље издате су с намером да се обнови моћ византијске цркве, Охридске архиепископије у обновљеном Византијском царству, а то је подразумевало укидање самосталних цркава Србије и Бугарске.1354 У поменутом меморандуму упућеном папи Гргуру X, који је имао за циљ да издејствује сагласност за тај чин од Апостолске столице, Михаило VIII свој поступак образлаже и правда врло спретно, те наводи како је уз папску вољу (папе Вигилија) основана Охридска архиепископија, а да су Србија и Бугарска искористиле метеже који су се догодили услед пропасти Византијског царства и створиле самосталне цркве.1355 Штавише како би показао да ту нема ничег незаконитог Михаило истиче да су Србија и Бугарска наклоњене унији, чиме као да изражава наду да се они неће супротставити папиној и његовој одлуци. Из свега овога је јасно да је потврда повеља био самостални иступ цара Михаила, проистекао пре свега из византијских државних интереса, те да он није био ни потврђује да су Бугари у време припремања Лионске уније слали посланство у Цариград како би известили цариградског патријарха о својој сагласности за тај чин, Theiner, Monumenta Hungariae I, 377. 1353 Размена посланстава између Краљевине Србије и Краљевине Сицилије била је интезивна између 1271. и 1274. г., Антоновић, О узроцима смењивања 109–110. 1354 Острогорски, Историја, 428. 1355 „…cum rogasset sanctissimum papam Vigilium, honoravit suam patriam, videlicet Achrilam civitatem, ad primatum, dans ei in sua dyocesi Serviam et terram Cagoram…“, Радојчић, Св. Сава и аутокефалност српске и бугарске цркве, 226. 343 последица, али ни узрок Даниловог збацивања. Могло би се рећи да су и тежња да се српска црква приволи унији и намера да се њена самосталност укине били производ исте царске политике Михаила Палеолога. Унија која је склопљена у Лиону није заживела. Њој су се оштро противили црквени кругови у Цариграду на челу са патријархом Јосифом, који је убрзо због тога смењен, али и верни, православни народ.1356 Није се још увек остварио ни план Карла Анжујског начињен у Витербу о васпостављању Латинског царства у Цариграду. Краљ Урош I доживео је најтежи ударац током своје владавине, када га је „у земљи званој Гацко“ након велике борбе, његов син Драгутин, како пише архиепископ Данило II, поразио и одузео земљу и престо. Краљ Урош I се потом повукао у Хумску земљу где је убрзо и умро.1357 У Хуму је поред њега боравио и архиепископ Јоаникије I, који је оставио „светитељски престо“ како би до последњег часа био уз свог краља. Након краљеве смрти повукао се у Пилот где је умро 1279. г. После смрти њихова тела су пренета и положена у прелепој краљевој задужбини манастиру Сопоћани.1358 По ступању на престо Стефан Драгутин (1276–1282), оделио је део државе, Зету са Требињем, област Плава и горњег Ибра, својој мајци краљици Јелени, која му је даривала „савршени благослов и мир“, а потом прешла да управља дарованим областима.1359 Престо је убрзо, на сабору у Дежеву 1282. г., предао свом млађем брату Милутину, након повреде коју је задобио несрећним случајем, а за себе је задржао област око Западне Мораве, Рудник, Ариље као и Ускопље у суседству Требиња. Област којом је управљао по силаску са престола увећана је 1284. када је краљ Драгутин од своје таште угарске краљице Јелисавете добио на управу и земље Усору и Соли, Мачву и Београд.1360 Односи међу браћом били су идилични након Стефановог повлачења са престола и ништа није указивало на постојање било каквих несугласица. Нови 1356 Острогорски, Историја, 432–433. 1357 Животи краљева и архиепископа српских, 18–19. Према Данилу II, на овакав чин се Драгутин се одлучио тек након што је више пута молио свог оца да му преда престо или део земље што овај није чинио, Животи краљева и архиепископа српских, 16–18; ИСН I, 356 (С. Ћирковић). 1358 Животи краљева и архиепископа српских, 19, 290. 1359 Животи краљева и архиепископа српских, 19–21; ИГЦ II/1, 47(С. Ћирковић). 1360 М. Динић, Област краља Драгутина после Дежева, Српске земље у средњем веку, 123–147; ИСН I, 438–439, 441–442 (Љ. Максимовић); М. Благојевић, Српско краљевство и државе у делу Данила II, Данило II и његово доба, Београд 1991, 145. 344 краљ Стефан Урош II Милитин (1282–1321) одмах је предузео акцију против Византије и већ 1282. г. осваја Липљан, оба Полога, Овче поље Злетово и Пјанец.1361 И на ширем плану, његова освајања на рачун Византије су имала велики значај. Милутин је наиме, као и Драгутин, био отворени савезник антивизантијске коалиције на чијем је челу био сицилијански краљ Карло Анжујски. Ова коалиција уперена против Михаила VIII и Царстава, сада је додатно ојачана будући да је и нови папа Мартин IV (1281–1285), за разлику од својих претходника Гргура X и Николе III (1277–1280), био отворени противник „шизматичког“ цара. Но упркос, подршци поглавара римске цркве, коалиција је осуђена на неуспех, јер је њен предводник Карло Анжујски морао да усмери све своје расположиве снаге уместо против Византије, против Арагонаца који су потакнути добро осмишљеним планом византијског цара, након тзв. Сицилијанског вечерња успели да протерају Анжујце са Сицилије. Тиме су се још једном распршиле наде о заједничком рушењу Византије.1362 Милутин је наставио своја освајања већ 1283. г., када је заједно са братом Драгутином продро дубље на византијско тло и освојио серску и струмску област, избијајући све до Егејског мора. После ових борби, Драгутин се повукао у „сремску земљу“, а Милутин је 1284. г. наставио нова освајања и запосео Дебар, Кичево и Пореч.1363 Северна граница Србије није била толико сигурна колико јужна. Наиме, већ 1285. г. Драгутиновом тасту Ладиславу IV велике неприлике задавала су два бугарска великаша Дрман и Куделин који су се утврдили у области Браничева у граду Ждерелу и у средњовековном Кучеву. При нападу Дрмана и Куделина у зиму 1291/1292. г. Драгутин испрва није могао да им пружи већи отпор, али након помоћи коју је добио од брата Милутина, великаши су поражени, а Драгутин је убрзо загосподарио не само Ждрелом, већ и целом области Браничева заједно са Кучевом. Ова освајања, која су се догодила највероватније 1292. г., изазвала су реакцију бугарског кнеза Шишмана, који је такође био татрски вазал као и великаши Дрман и Куделин. 1361 ИСН I, 439 (Љ. Максимовић). 1362 ИСН I, 437–440 (Љ. Максимовић); Острогорски, Историја, 434–435. 1363 ИСН I, 440–441 (Љ. Максимовић). 345 Неопходно је на овом месту нагластити и да је управо при нападу Дрмана и Куделина током зиме 1291/1292. г. дошло и до спаљивања цркве Св. Спаса, манастира Жиче седишта Српске архиепископије, а не приликом Шишмановог напада који је уследио нешто касније.1364 Управо због ратних дешавања, клир српске цркве на челу са архиепископом Јаковом одлучио је да пренесе мошти почившег архиепископа Јевстатија I у Пећ, у цркву Св. Апостола, где су већ почивале мошти неких од његових претходника – архиепископа Арсенија I и Саве II.1365 Жича, како се потом наилази на податак у Даниловом зборнику, није била обновљена, већ је „дуго стајала у пустоши и сва је била огњем сажежена“ све док нису њену обнову започели краљ Милутин и архиепископ Јевстатије II, вероватно крајем његовог живота (умро 1309), али је чак ни они нису довршили, већ је то учинио тек Данило II (1324–1337).1366 То свакако значи да након поменутог напада Жича више није могла бити седиште Српске архиепископије, те је то место припало цркви Св. Апостола у Пећи, а тај „привремени боравак силом околности претворио се у трајни“.1367 Пораз његових вазала, Дрмана и Куделина, чије је деловање нажалост оставило дубок траг у историји српске цркве, довео је као што је речено до напада видинског кнеза Шишмана на Србију приликом којег ни он није одолео да нападне српску светињу, те је његов продор био силовит и досегао је чак до Хвосна, односно саме Пећи, коју ипак није успео да заузме.1368 Црква Св. Апостола, у коју је пренето седиште српске цркве, није страдала. Напад Шишманове војске, како стоји у самом Житију краља Милутина, био је поново усмерен на српску цркву, а његова намера била је да „узме тамошње велико наследство цркве дома Спасова, тј. архиепископије“.1369 Без обзира да ли је разлог 1364 Речи архиепископа Данила II и његовог непознатог настављача, Животи краљева и архиепископа српских, 114–117, 318, 371–372, да је до спаљивања Жиче дошло пре смрти архиепископа Јакова 3. фебруара 1292. г. потврђују повеље угарског краља Андрије III, које сведоче да је до напада на поседе краља Стефана Драгутина, а у оквиру тих напада и на манастир Жичу дошло у зиму 1291/1292. г., С. Ћирковић, Жича као архијерејско седиште, Манастир Жича. Зборник радова, Краљево 2000, 12; С. Ћирковић, Земља и град Мачва, Прилози за КЈИФ 74 (2008) 11–12, посебно С. Мишић, Српско–бугарски односи на крају XIII века ЗРВИ 46 (2009) 335–336; А. Узелац, Ко је спалио Жичу?, Браничевски гласник 6 (2009) 1–12. 1365 Животи краљева и архиепископа српских, 318. 1366 Животи краљева и архиепископа српских, 371–372 1367 Ћирковић, Жича као архијерејско седиште, 13. 1368 Животи краљева и архиепископа српских, 116–117. 1369 Исто. 346 за ту тежњу био верске природе или су велике драгоцености похрањене у цркви привукле нападача, Данилове речи потврђују да је то место, наследило Жичу као седиште Српске архиепископије. Црква Св. Апостола у Пећи, заштићена молитвама и мачевима избегла је судбину Жиче и кроз сва потоња времена сачувала је престо Св. Саве. Међутим, сећање на Жичу као архијерејско седиште дуго се неговало у српској цркви, чак и након успостављања Српске патријаршије 1346. г. Тек након обнове Патријаршије 1557. г., црква Св. Апостола у Пећи у потпуности је потисла Жичу као „седиште архијереја српских“.1370 Предузети бугарско–татарски напад није остао без српског одговора. Браћа су поново одговорила удруженим снагама, протерала Шишмана и заузела његов град Видин. Све то је покренуло татарског кана Ногаја, њиховог дотадашњег феудалног сизерена, да преузме поход на Србију. Међутим, Милутиновом дипломатском вештином до тог похода није дошло, а гарант уговореног мира био је Милутинов син Стефан, који је као талац на двору кана Ногаја боравио до 1299. г.1371 Те године закључен је и мировни уговор са византијским царем, Андроником II Палеологом (1282–1328) након безуспешног похода војсковође Михаила Главаса. Мировним уговором успостављена је јужна граница српске државе и ишла је линијом Охрид, Прилеп, Штип. Милутину су призната сва освајања северно од ове линије као „део мираза“ уз византиску принцезу, цареву кћи Симониду која је постала нова Милутинова супруга и српска краљица.1372 На измаку XIII века границе српске државе протезале су се до линије Охрид–Прилеп–Штип на југу, а на северу су се под српском влашћу нашле области до Саве и Дунава. На истоку и западу границе српске државе остале су непромењене, од слива Јужне Мораве до Дрине, Неретве и Цетине. У оквиру тих нових, постигнутих територијалних поширења на северу и југу нашле су се и неке нове епископије. Оне ће временом бити интегрисане и у оквир Српске архиепископије. У том бурном, по српску државу ратом испуњеном времену, на трону Св. Саве, сменила су се три архиепископа, Јевстатије I (1279–1286), Јаков (1286–1292) 1370 Ћирковић, Жича као архијерејско седиште, 13–14. 1371 ИСН I, 442–444. 1372 Исто, 445–448. 347 и Јевстатије II (1292–1309). Управо из времена архиепископа Јакова, потиче за историју српске цркве веома важан извор последња дабарска редакција Српског синодика православља. У њој се, поред давања многољетствија самом архиепископу Јакову, краљу Стефану Урошу (Милутину), господину Стефану (Драгутину), њиховој мајци краљици Јелени и супругама Ани и Кателини, даје и помен почившим владарима од Стефана Немање и свим српским епископима по епархијама од 1219. г.1373 Поименице се набрајају епископи: зетске, рашке, хвостанске, будимљанске, хумске, призренске, топличке, ибарске!, липљанске, дабарске и моравичке епископије. Дакле, осим помена ибарске епископије, која до сада није помињана у изворима, а свакако се налазила на територији српске државе, нема речи о новим епископијама које су се налазиле у оквиру подручја које је дошло под српску власт након територијалних проширења под Милутином и Драгутином. Што се тиче ибарске епископије у науци је показанао да је та епископија истоветна са звечанском или бањском. Наиме, под називом ибарска помиње се само у Синодику, и свакако је обухватала предео око истоимене реке. Затим се у повељи за манастир Хиландар (1301–1304) помиње звечански епископ.1374 Како се у овој повељи поред звечанског јавља по први пут само још скопски епископ док су сви остали поменути епископи били на челу познатих епископија српске цркве, с правом се изводи закључак да је звечанска епископија (у горњем току Ибра) нови назив за ибарску епископију поменуту у Синодику.1375 У Животима краљева и архиепископа српских помиње се у периоду 1312–1314. г. бањски епископ Данило, потоњи српски архиепископ Данило II (1324–1337), који је столовао у храму Св. Првомученика и Архиђакона Стефана, манастиру Бањска, крај Звечана и Ибра.1376 Нема сумње да је бањски епископ, уствари звечански тј. ибарски.1377 Међутим, постојање те епископије било је кратког века. Како се у Синодику помиње само један њен епископ као покојни, очигледно је да је она настала мало пре 1286–1292. г., а нестала већ између 1314. и 1316. г. када је краљ Стефан Урош II у својој повељи за њену дотадашњу саборну цркву, сада њиме 1373 Мошин, Сербская редакция синодика II, 302–304. 1374 Зборник средњовековних повеља и писама I, 374–375. 1375 Јанковић, Епископије и митрополије, 43–44. 1376 Животи краљева и архиепископа српских, 149–150, 155–156, 357–359. 1377 Јанковић, Епископије и митрополије, 44–46. 348 обновљени манастир Св. Стефана у Бањској, одредио да та црква „не буде епископија него игуманија“.1378 Реченица која овој следи говори о територијалном опсегу који је имала бивша епископија: „а област духовна да је епископу рашком по Ибру Горњему и Јелшаници и Ситници и оба Лаба и Дршковини и свуда где је била духовна област ове цркве“.1379 Дакле, јурисдикција бањског епископ обухватала је наведене жупе које су сада прикључене рашкој епископији. У изворима насталим након 1314–1316. г. не јавља се више ни као ибарска ни као звечанска ни као бањска. Нова епископија на тек освојеном делу државе, скопска,1380 помиње се тек у попису епископија у оквиру поменуте повеље краља Милутина манастиру Хиландару из 1303–1304.1381 Ипак, већ у повељи краља Милутина манастиру Св. Ђорђа Горга из 1300. г. могу се пронаћи назнаке о власти српског архиепископа над Скопљем.1382 Након тога скопски епископ се доследно помиње при сваком набрајању српских епископа.1383 Дакле, скопска епископија улази у оквир Српске архиепископије тек између 1286–1292. г. и 1303–1304. г. Несумњиво је да је скопска епископија ушла у састав Српске архиепископије после 1299. г. али након окончаних мировних преговора са Византијом 1299. г. када је коначно утврђена граница српске државе чиме се стекао правни оквир за званично укључивање скопске епископије у састав српске цркве.1384 1378 Зборник средњовековних повеља и писама I, 468. 1379 Исто. 1380 Након бугарске владавине у првој половини XIII века, Скопље је до српског освајања било претежно у византијским рукама, а у црквеном погледу неоспорно у саставу Охридске архиепископије, Снегаров, История, 154–155. 1381 Зборник средњовековних повеља и писама I, 374–375. 1382 Зборник средњовековних повеља и писама I, 325–326. У повељи коју је краљ Милутин издао манстиру светог Ђорђа Горга на више места се помиње епископ, али се из текста не може сигурно тврдити да се увек мисли на скопског епископа. 1383 Најпре се помиње у потврди Светостефанске хрисовуље коју је издао архиепископ Никодим 1317. г, а потом и у другој епископској нотицији српске цркве из периода између 1317–1321. г., Зборник средњовековних повеља и писама I, 474, 478. 1384 На простору који је на југу краљ Милутун након 1284. г. укључио у састав српске државе налазила се, поред скопске, још једна епископија – дебарска. Она је, као и скопска, у време српског запоседања била део Охридске архиепископије. Међутим, за разлику од скопске, њен епископ се не спомиње у попису српских епископа у повељи краља Милутуна манастиру Хиландару из 1303/1304. г., нити у епископској нотицији српске цркве из 1317–1321, Зборник средњовековних повеља и писама I, 374–375, 478. Међутим, у потврди архиепископа Никодима за Светостефанску хрисовуљу из 1317. г. помиње се дабарски епископ Јован два пута, једном пре, а једном после моравичког и скопског епископа, тј. испред призренског и липљанског, Зборник средњовековних повеља и писама I, 474. Из тога је у науци извођен закључак да се ради о два различита епископа, тј. да је први Јован био епископ Дабра на Лиму, једне од старих српских епископија, а да је други Јован био епископ Дебра на Дриму, новопридодате епископије српске 349 За разлику од јужних крајева, где је након бугарске превласти у првој половини XIII века постојала углавном стабилна византијска власт све до српског освајања, а у црквеном погледу неоспорна јурисдикција Охридске архиепископије, на северу су прилике у XIII веку биле далеко неповољније. Насупрот југу, где је макар у верском погледу слика била сасвим јасна, у приобаљу Саве и Дунава је у то време чак и само православље било у опасности. Разлог за то била је, свакако, политичка доминација Угарске на том простору. Три старе православне епископије на обалама великих река, сремска, београдска и браничевска, делиле су током XIII века судбину границе коју су њихови градови надзирали. Сремска православна епископија, још од угарског освајања Срема 1071. г. сведена на десну обалу Саве, тј. Мачву, угасила се већ пре 1229. г., када је папа Гргур IX основао нову, римокатоличку, сремску епископију, подређену угарској Калочкој архиепископији, са седиштем у Баноштору у Срему, али са јурисдикцијом искључиво на простору Мачве и задатком да ради на преобраћању тамошњег православног живља.1385 Београдска и браничевска епископија последњи пут се помињу као православне у поменику епископа и епископија које су припадале бугарској држави и Трновској патријаршији у време цара Јована Асена II (1218–1241), који је настао између 1235. и 1241. г., и који је сачуван као део Синодика цара Борила.1386 Meђутим, Угарска је прижељкивала трајну, како политичку, тако и црквену контролу на том простору. Тако већ 1232. г. папа Гргур IX пише угарском клиру да „у бугарским градовима Београду и Браничеву“, у којима постоје православни епископи, треба покушати да се они наведу да прихвате унију, и у том случају их треба оставити на положају. Ако не буду хтели да тако поступе, њихове епископије треба ставити под Сремску (католичку) епископију.1387 До краја те деценије Угри су успели да политички у потпуности завладају подручјем Београда и Браничева. Учвршћивање њихове цркве, Јанковић, Епископије и митрополије, 55–58. Међутим, како се у епископској нотицији српске цркве, која је настала непосредно након поменуте потврде архиепископа Никодима, не наводе две дабарске епископије, већ само она „стара“, на истом месту, испред моравичке и скопске, док скопској непосредно следе призренска и липљанска, најпре ће бити да помен другог дабарског епископа Јована у потврди архиепископа Никодима представља писарску грешку, тј. дуплирање имена већ поменутог дабарског епископа. 1385 Bubalo, Jurisdikcija, 53–59. 1386 Борилов синодик, 174. 1387 Theiner, Monumenta Hungariae I, 103–104. 350 политичке власти било је праћено и јачањем католичке вере. Тако већ 1241. г. постоји сведочанство о постојању католичког епископа у Београду, који је био пореклом Француз из Нормандије.1388 O томе да ли је и у Браничеву постављен католички епископ уместо православног, нема помена. Угарска власт на простору Мачве, Београда и Браничева у почетку је била организована као област којом су углавном управљали сродници угарског краља са титулама господара или војвода Срема или Мачве.1389 Последња од њих, угарска краљица Јелисавета, предала је 1284. г. Београд и Мачву, заједно са босанским земљама Усором и Солима, свом зету, српском краљу Стефану Драгутину, који је две године раније био препустио српски престо свом млађем брату Стефану Урошу II Милутину.1390 Браничево је, као што је већ помињано, међутим, нешто раније већ било отпало од угарске власти – у њему су се учврстила двојица бугарских великаша куманског порекла, Дрман и Куделин.1391 Власт српског краља на простору Београда и Мачве од самог почетка била је обележена обнављањем православља на рачун римокатоличанства на том простору.1392 Жртва такве политике био је и београдски католички епископ. Већ 1290. г. папа Никола IV пише свом легату у Угарској, епископу Еугубину, како је, захваљујући великашима шизматицима који тамо владају, епископску столицу Београда (Alba Bulgarica) заузео неки шизматик, тј. православни епископ.1393 Aрхиепископ Данило II, описујући посету краљице Симониде краљу Драгутину и краљици Кателини 1315. г., говори о великој саборној цркви митрополитској у Београду.1394 С друге стране, у попису српских епископа у потврдној повељи архиепсикопа Никодима за Светостефанску хрисовуљу из 1317. г. и попису српских епископија у епископској нотицији српске цркве из 1317–1321. помиње 1388 Р. Радић, Д. Кораћ, Београдски Парижанин на двору монголског кана. Цртица за историју Београда у XIII веку, Словенско средњовековно наслеђе, прир. И. Шпадијер, Т. Јовановић, З. Витић, Београд 2001, 498–502. 1389 Тек седамдесетих година XIII века јављају се непосредни краљевски намесници који управљају одвојено Мачвом, односно „Кучевом и Браничевом“, Ћирковић, Земља и град, 5–6. 1390 ИСН I, 441–442 (Љ. Максимовић). 1391 ИСН I, 442–443 (Љ. Максимовић); Динић, Браничево у средњем веку, Српске земље у средњем веку, 95–98; А. Узелац, Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије (1241–1242), Браничево у историји Србије 3, Пожаревац–Београд 2008, 171–174. 1392 Католички сремски епископ је за време владавине Стефана Драгутина у Мачви формално задржао свој положај, права и јурисдикцију, али је његово деловање у новим околностима било прилично отежано, Bubalo, Jurisdikcija, 59. 1393 Theiner, Monumenta Hungariae I, 366. 1394 Животи краљева и архиепископа, 97. 351 се мачевски, тј. мачвански епископ и епископија.1395 Нема сумње да је поменути мачвански епископ управо онај који је столовао у Београду, тј. да је мачвански епископ у то време био исто што и београдски, како је у науци већ утврђено.1396 Oбласт Браничева прикључена је држави краља Стефана Драгутина 1291. г., након што је он уз помоћ брата, краља Милутина, поразио бугарске великаше Дрмана и Куделина, који су том територијом били господарили. Није познато да ли су већ они на том простору обновили деловање православне цркве, прекинуто за време угарске власти и вратили га у оквире бугарске цркве, али је сасвим сигурно да је након уласка тих крајева у састав државе краља Драгутина у њима дошло до потпуне обнове православља и православне црквене организације. Као и мачванска, и браничевска епископија помиње се у већ више пута навођеним пописима српских епископа и епископија из 1317. г., оносно 1317–1321. г., и то оба пута испред мачванске.1397 Ипак, питање које се намеће и захтева одговор јесте зашто се поменуте две епископије, мачванска/београдска и браничевска, јављају тек у поменутим пописима српских епископа и епископија из 1317. и 1317–1321. г., тј. зашто их нема у ранијим изворима сличног карактера – српском Синодику православља из 1286–1292. и повељи краља Милутина манастиру Хиландару из 1303/1304. г., у коме се, како је показано, јавља и скопски епископ, чије се подручје такође тек недавно нашло у саставу српске државе?1398 То отвара још једно, подједнако значајно питање, када је у састав српске државе коначно дошло подручје којим је Драгутин управљао односно када су области сремског краља, Мачва, Београд и Браничево, и формално биле у границама српске државе. Уколико би укључивање нових епископија у састав српске цркве искључиво било везано за период када се за такав чин створи државно–правни оквир, као у случају скопске епископије, онда укључивање београдске и браничевске епископије треба сместити у време након грађанског рата између Милутина и Драгутина, односно у време иза Драгутинове смрти 1316. 1395 Зборник средњовековних повеља и писама I, 474, 478. 1396 Јанковић, Епископије и митрополије, 49–51; Bubalo, Jurisdikcija, 59. 1397 Зборник средњовековних повеља и писама I, 474, 478. 1398 Исто питање поставила је и М. Јанковић, Епископије и митрополије, 50, и уједно изнела претоставку да се браничевски и београдски епископ не јављају у списку архијереја у Милутиновој повељи Хиландару, зато што су услед грађанског рата били спречени да дођу на сабор српских епископа који се у тој повељи спомиње. 352 г., када је Милутин присвојио његову земљу, а његовог сина Стефана Владислава II заробио и сместио у тамцу.1399 Као самодржавни српски краљ Милутин није имао обавезе које је његов брат дуговао угарском краљу. Тек тим чином су земље краља Драгутина фактички и формално прикључене српској држави, а победник, краљ Милутин постаје једини господар над територијама северно од Повардарја до река Саве и Дунава. Дакле, тек стварањем таквог државно-правног оквира браничевска и београдско/мачванска епископија нашле су своје место у оквиру Српске архиепископије, по свој прилици мало пре но што су добиле своје место попису српских архијереја 1317. г. односно 1317–1321. г. Римокатоличка црква у Србији у другој половини XIII века Спор између Бара и Дубровника око јурисдикције над приморским градовима никада званично није окончан. Дубровачки заступник пред куријом Бланко, свестан да се по том питању ништа неће решити у корист дубровачке цркве вратио се у град Св. Влаха 1255. г., а папа Александар IV септембра исте године потврдио је избор новог барског архиепископа Лаврентија истакнутног припадника реда Мале браће. Јасно је на основу тога што је један фрањевац постављен на место барског архиепископа колики су углед папски редови уживали и на јужном делу источне обале Јадрана. Тако се папа Александар IV 1258. г. обраћа архиепископу Лаврентију и налаже му да заштити фрањевце на том подручју јер „незаслужено трпе неугодности“, али не каже од кога, већ их назива „неваљалцима“.1400 Нови папа Климент IV наставио је добру сарадњу са барским архиепископом Лаврентијем, штавише њему 1265. г. поверава да испита случај епископа требињског Салвија, а не дубровачком архиепископу Алеарду,1401 1399 Ћирковић, Земља и град, 12–13. 1400 Farlati, VII, 44. 1401 Дубровачки архиепископ Јован, исцрпљен напорном парницом са Барском архиепископијом и свакако незадовољан њеним исходом, зажелео је 1256. г. да напусти свој положај и Дубровник, упркос настојањима Дубровчана да га задрже, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae V, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1907, 18. На његово место папа Александар IV поставио је 1258. г. фрањевца Алеарда, CD V, 85–86, који се као дубровачки архиепископ последњи пут помиње у једној повељи српске краљице Јелене из 1267/1268. г., Зборник средњовековних повеља и писама I, 238, да би га негде у то време папа Климент IV (1265–1268) преместио на положај архиепископа Арбореје на Сардинији, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae VI, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1908, 177. Након њега, Дубровчани су изабрали за архиепископа 353 чији је Салвије био суфраган. Наиме, Салвије је лишен своје требињске епископије и добара од шизматика (православаца), иако већ дуго време тамо није боравио, а архиепископ дубровачки Алеард поставио га је за администрадора Локрумског манастира, против чега су се побунили грађани Дубровника. Да прича буде још необичнија доприноси и папин налог барском архиепископу да се он побрине да се Салвијеви проблеми окончају и чак му додељује свој специјални мандат да изрекне црквене казне против дубровачких грађана уколико то нађе за сходно.1402 Папа у овом наизглед мање значајном спору даје барском архиепископу овлашћења да интервенише у самом Дубровнику. До пре неколико година дубровачка црква порицала је само постојање Барске архиепископје, а сада су њени верници принуђени и сами да слушају барског архиепископа. Након формирања Барске архиепископије и издвајања босанске епископије Дубровачака архиепископија остала је сведена на свега два суфрагана, стонског и требињског епископа. Међутим, и та права била су формална јер ни један од њих већ скоро цео век није боравио на својој столици пошто су се оба града налазила на територији Србије и имала претежно православно становништво. Ипак те две епископије јој нико није оспоравао па су и саме папе настојале да оснаже то њено право.Тако средином 1284. г. папа Мартин IV пошто је чуо да су „требињска и стонска црква које су потчињене митрополитском праву дубровачког архиепископа толико дуго без пастира“ налаже дубровачком архиепископу да посвети за епископе у њима подобне људе.1403 То затим понавља и његов наследник папа Хонорије IV почетком 1286. г.1404 На папино инсистирање дубровачки архиепископ Бонавентура (1281–1306) поставио је за стонског епископа извесног доминиканца Петра, међутим ни он није могао да столује у Стону, па је његов наследник Јован Крусић пренео своју резиденцију на острво Корчулу. Тај чин потврдио је папа Бонифације VIII и тако је створена стонско– корчуланска епископија.1405 Поменутог требињског епископа Салвија поставио је извесног Андреју Гаузонија, Млечанина, али он није добио потврду Апостолске столице, да би коначно 1276. г. папа Јован XXI именовао за дубровачког архиепископа поменутог требињског епископа Салвија, CD VI, 177–178. 1402 CD V, 342–343. 1403 Theiner, Monumenta Slavorum I, 100; CD VI, 488–489. 1404 Theiner, Monumenta Slavorum I, 103; CD VI, 551. 1405 V. B. Lupis, Pregled povjesti stonske biskupijе, 208–210; B. Baničević, Osnivanje korčulanske biskupije, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 225–231. 354 папа Јован XXI 1276. г. за дубровачког архиепископа.1406 Његови наследници на положају требињског епископа живели су у једном манастиру на острву Мркану крај Дубровника, који су им Дубровчани доделили у посед, па су се од XIV века они називали требињско–мрканским епископима.1407 Тако је, дакле, до краја XIII века територија Дубровачке архиепископије и фактички и формално сведена на подручје општине града Дубровника и у тим оквирима је изнова изграђено њено устројство. Што се тиче Барске архиепископије сачувани документи и даље сведоче о присној сарадњи папске курије барским архиепископима.1408 Сачувана је и традиција да је положај барског архиепископа држао и Гаспар Адам Псиск (око 1270–око 1280), учени доминиканац, врсни познавалац теологије, филозофије и књижевности.1409 Верује се да је краљица Јелена, која је од сина Драгутина одмах по његовом ступању на престо 1276. г. између осталог добила Зету с Требињем на управу, несебично помагала проповедничке редове, у прилог чега би говорила чињеница да је била ктитор многих римокатоличких задужбина у Приморју.1410 О некадашњем великом спору два црквена центра, Дубровника и Бара, у изворима тог периода нема речи. Положај барског архиепископа након смрти извесног архиепископа Т. припао је которском канонику Михаилу 1282. г.1411 Управо за време овог барског архиепископа, вероватно Которанина родом, отпочео је нови црквени сукоб у коме је учествовала Барска архиепископија. Овог пута барска црква се спорила са которском црквом око духовних права над католичким епархијама у унутрашњости Србије. Након што су се у унутрашњости Србије почели развијати рударски центри и уз њих трговачка насеља дошло је до стварања заједница римокатоличких верника на том простору. Њих су у првом реду чинили немачки рудари Саси, који су средином XIII века почели да долазе у Србију и трговци из приморских градова пре свега Дубровника и Котора.1412 Те 1406 Theiner, Monumenta Slavorum I, 93‒94; CD VI, 177–178. 1407 Јиречек, Историја I, 266. 1408 Acta Albaniae I, 85. 1409 Farlati, VII, 44–45. 1410 Г. Суботић, Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених споменика у Приморју, ИГ 1–2 (1958) 132–147; М. Поповић, Српска краљица Јелена између римокатоличанства и православља, Београд 2010, 70–74. 1411 Theiner, Monumenta Slavorum I, 98–99. 1412 С. Ћирковић, Католичке парохије у средовековној Србији, Работници, војници, духовници, Београд 1997, 243–253. 355 заједнице су настајале на територији православне Српске архиепископије, на коју средином XIII ниједан римокатолички црквени центар из Приморја није полагао право. Дубровачка архиепископија претендовала је на regnum Serviliae, али се тај израз односио увек само на Босну. Барска архиепископија с друге стране никада до тада није исказивала претензије према унутрашњости Србије, већ је својим јурисдикционим подручјем сматрала само територије епископија дукљанских градова. У таквим околностима сасвим је разумљиво да је дошло до спора око надлежности над новоформираним католичким парохијама у унутрашњости Србије. Цео сукоб отпочео је 1284. г. због цркве Свете Марије у Брскову, првој познатој римокатоличкој парохији у унутрашњости Србије. Њу је подигао дубровачки трговац Хинко де Бибани који је живео у Брскову, а потом је поклонио дубровачким доминиканцима. За њу је которски епископ тврдио да потпада под његову јурисдикцију,1413 али му је то право оспоравао барски архиепископ. Барска страна се позвала на суд свачког епископа Петра, што је которска одбацила због тога што је свачки епископ био суфраган барског архиепископа.1414 Иако је которски епископ желео да се цела ствар испита пред папом Мартином IV до тога није дошло, штавише наредни папа Хонорије IV барском архиепископу се обраћа 1285. г. као надлежном за све католичке клирике у Србији.1415 Ни сами дубровачки доминиканци који су управљали спорном црквом нису били сигурни у права которског епископа над њом те су се обратили легату папе Николе IV 1288. г. да им потврди њихова права.1416 О даљем току тог спора нема више докумената до почетка XIV века. Положај католика у Приморју додатно је оснажен деловањем папе Николе IV (1288–1292). О томе сведочи његова интезивна преписка са тадашњим владарем Србије краљем Милутином, његовим братом краљем Драгутином и 1413 CD VI, 498. Као доказ да је котрски епископ имао јурисдикцију над црквом Св. Марије, узима се документ из 1285. г. којим которски епископ Домније потврђује даровање цркве доминиканцима које учинио Хинко де Бибани, К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 293–294. 1414 CD VI, 497–498; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа 291–293. 1415 „...Archiepiscopo Antibarensi eiusque Suffraganeis, ac dilectis filiis Abbatibus, Proribus, Archdiaconis, Prepositis et aliis ecclesiarum Prelatis per Sclavonie provinciam constitutis...“, Theiner, Monumenta Slavorum I, 101–103; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 293. 1416 CD VI, 615; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 294. 356 њиховом мајком краљицом Јеленом. Папске намере су недвосмислене. Никола IV је желео да приволи српског владара и његову породицу да прихвате унију са римокатоличким светом. Тако, већ 23. јула 1288. г. пише краљу Урошу (Милутину) и излаже му учење римокатоличке вере, подстиче га да прихвати унију и ради тога му шаље браћу фрањевце Марина и Кипријана да он и његов народ њиховим посредством прихвате унију.1417 Као извршиоци папских тежњи да се српска владарска породица приведе унији помињу се фрањевци Кипријан и Марин у писму које папа Никола IV шаље краљици Јелени 8. августа исте године којим је моли да подстакне своје синове, краљеве Стефана (Драгутина) и Уроша (Милутина) да са својим народом приступе унији.1418 Интересантан је начин на који се папа обраћа Јелени у том писму, јер је назива „прељубазном кћери у Христу“, што се разликује од обраћања њеним синовима и подвлачи њену повезаност са католичком вером.1419 Ово је први од четири, безуспешна покушаја да се Србија приведе склапању уније са папом. Остала три, догодиће се у првој деценији наредног столећа. Дакле, након ове пропале тежње да под своје скуте стави српску владарску породицу, папа Никола IV није одустајао од те намере. На крају крајева и зашто би када је преписка са Милутином, Драгутином и Јеленом обострано обојена пријатељским и тоном међусобног поштовања. Затишје у преписци поглавара римске цркве и представника куће Немањића, није дуго потрајало. Свега три године од претходне преписке, папа шаље ни мање ни више него четири писма током марта 1291. г., од тога су два упућена краљици Јелени, а два краљу Драгутину. Из прва два писма од 15. марта 1291. г. јасно је да она представљају одговор на нешто раније обраћање папи од стране краљице Јелене односно краља Драгутина. На самом почетку писма упућеног краљици Јелени стоји како папа излази у сусрет њеним молбама и жељама. Из два наредна писма која су датирана 23. марта и упућена такође једно Јелени једно Драгутину види се да су њих двоје своје тежње упутили папи преко заједничког посланика барског архиђакона Марина Жаретића.1420 1417 Theiner, Monumenta Hungariae I, 360–361. 1418 Theiner, Monumenta Hungariae I, 359–360. 1419 Поповић, Српска краљица Јелена, 82. 1420 Theiner, Monumenta Hungariae I, 375–376, 377–378. 357 Папа у писму које је упућено краљу Стефану (Драгутину) 15. марта 1291. г. каже да ће Драгутиново краљевство имати већи напредак уколико посвећеније буде поштовао римску цркву, а затим следе изузетно важни редови јер папа обећава да нико не сме узнемиравати или наности штету српском краљу, да у папској руци краљ увек има помоћника, али и да градове, тврђаве, земље, села и сва добра прима под заштиту Св. Петра тј. српског краља Драгутина и цело његово краљевство ставља под заштиту римске цркве.1421 Приликом овог обраћања папа Драгутина ословљава са предраги у Христу сине (carissimus in Christo filius), што се свакако разликује од првобитног ословљавања Драгутина у писму од 8. августа 1288. г. где се уз његово име користи синтагма величанствени муж (magnificus vir), као што ословљава истом приликом и његовог брата краља Милутина, а у папским писмима тог времена тако се ословљавају и бугарски и византијски цар, дакле православни владари.1422 У писму краљици Јелени од 15. марта, папа препоручује краљици да прими фрањевца Николу из Воштице или неког другог свештеника и да га изабере за свог исповедника.1423 Поново су фрањевци ти који имају велику улогу у животу краљице Јелене, а папа Никола IV јој чак предлаже да сама међу њима изабере онога коме ће поверавати своје грехе. Ови подаци се могу протумачити двојако. Најпре да папа настоји да Јелену чвршће веже за католичаство или да је као жену српског владара, православну приволи да се врати католичкој вери из које је потекла. Писма од 23. марта 1291. г. сведоче о значају који су српски владари имали за папску курију у контексту шире политике. Писмо које је тог дана упућено Драгутину је једно о најважнијих сведочастава о верским приликама у Босни, крајем XIII века, чијим је деловима (Усором и Солима) он тада владао.1424 Том писму ће се посебна пажња посветити у оквиру описивања збивања у Босни у другој половини XIII века. У писму краљици Јелени, папа каже како га је архиђакон Марин обавестио у њено име да бугарски цар Георгије Тертер жели да прихвати унију са римском 1421 Theiner, Monumenta Hungariae I, 375. 1422 Theiner, Monumenta Hungariae I, 375–377. 1423 Theiner, Monumenta Hungariae I, 375. 1424 Theiner, Monumenta Hungariae I, 377–378. 358 црквом. Папа се зато ослања на њу и шаље подстицајна писма са излагањем католичке вере за бугарског цара и патријарха трновског (Јоакима III) и налаже Јелени да их проследи њима.1425 Јелена је заиста изашла у сусрет папиним молбама и састала се са бугарским царем, али се и ова папина намера да једну православну земљу приволи унији са Римом изјаловила.1426 У целој овој причи највећу корист од ове мисије у Риму имао је сам архиђакон Марин Жаретић који је папиним актом од 31. марта 1291. г. добио право да као барски архиђакон управља и црквом Св. Марка, која се налазила изван барских зидина.1427 Још једну важну ствар учинила је краљица Јелена за римску цркву. Наиме, из писма од 11. јуна 1291. г. види се да се краљица Јелена лично заложила уз барског архиепископа Михаила, да римокатолици у недавно обновљеном граду Сапи добију право да оснују епископију.1428 Архиђакон Марин, из угледне барске патрицијске породице Жаретић, био је како се види истакнути сарадник краљице Јелене. Његова породица имала је вишедеценијске присне односе са српском владарском кућом.1429 Све то није било без утицаја када је он 1301. г. постао барски архиепископ.1430 Два су акта која му је папа Бенедикт XI (1303–1304) упутио 18. новембра 1303. г. сведоче о томе колики је углед архиепископ Марин завређивао у римокатоличком свету. Једним му је поверено да среди црквене прилике у „Арбанији, Пулату, Хунавији, Драчу, Котору, Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Бару и другим местима под влашћу грчког цара Андроника и славних Уроша краља Србије (Стефана) и... Јелене њихове мајке, краљице Србије“.1431 Овим актом очигледно барски архиепископ добио је право да сређује црквене прилике не само на подручју своје архидијецезе, него на целом простору приморских области српске државе, тј. и у 1425 Theiner, Monumenta Hungariae I, 375–376. 1426 М. Антоновић, Србија и Лионска унија: неуспео покушај приближавања, 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Београд 2005, 124– 126; Поповић, Краљица Јелена, 84. 1427 Theiner, Monumenta Slavorum I, 110–111. 1428 Theiner, Monumenta Slavorum I, 111. Детаљнје о епископији у Сапи в. М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији, Београд 2003, 65; Исти, Црквена политика краља Милутина у северној Албанији у светлу западноевропских извора, Манастир Бањаска и доба краља Милутина, ур. Д. Бојовић, 21–22. 1429 С. Марјановић–Душанић, Повеља краља Милутина опатији Св. Марије Ратачке, ССА 1 (2002) 13–29. 1430 Theiner, Monumenta Slavorum I, 117–118. 1431 Theiner, Monumenta Hungariae I, 408–409; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 295–296. 359 Котору, који је био под архиепископом Барија и у Хунавији и Драчу који су чинили Драчку архиепископију. Други акт био је још значајнији за положај барског архиепископа у српском краљевству. Њиме је барском архиепископу како сам истиче, на његову молбу папа изричито доделио право да управља свим католичким парохијама у унутрашњости Србије, тј. у рударским местима Брскову, Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници.1432 Ови акти не одају да је поново оживљен спор између Бара и Котора око јурисдикције над католицима у унутрашњости Србије. Папа додељује права барском архиепископу и ни у каквом контексту не спомиње права которског епископа. Тек средином XIV века, 1345/6. г., Которани ће израдити код папе Климента VI да им изда повељу о правима которске и српске епископије на подручју некадашње Травуније, Будве и низа градова у унутрашњости Србије све до Мачве, Голупца и Београда, о чему је известио српског краља Стефана Душана, босанског и угарског владара.1433 Међутим, барска црква успела је да поврати своја права у време деспота Ђурђа (1427–1456),1434 да би од краја XV века након пропасти средњовековне српске државе барски архиепископи поносно понели и наслов примас краљевине Србије (primas regni Serviae),1435 који су задржали и до данас. Црквене прилике у Босни у другој половини XIII века Негде средином XIII века положај бана Босне припао је Пријезди (о. 1250 – о. 1287), рођаку бана Матеје Нинослава. Иначе Пријезда се први пут у изворима јавља 1233. г. са титулом ubanus (подбан), те се у науци узима да је он највероватније још тада на неки начин учествовао у власти.1436 Угарски краљ Бела IV je убрзо након успешног похода 1253. г. потчинио Босну и поделио је на 1432 Theiner, Monumenta Hungariae I, 408–409; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 294–295. 1433 Theiner, Monumenta Hungariae I, 701; Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 300–302. 1434 Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа, 302–303. 1435 Фабер, Право барских надбискупа, 472–473. 1436 Термин „ubanus“ који се јавља у CD III, 389–390, у науци се обично тумачи као титула вицебан која се може изједначити са положајем удеоног кнеза, Ћирковић, Историја, 72; Мргић, Северна Босна, 56. 360 бановине. Пријезди, његовом оданом следбенику, припала је земља Босна, док су земља Усора и Соли припале зету угарског краља Растиславу Михаиловићу.1437 Растислав је уз то добио и мало раније створену Мачванску бановину. После његове погибије 1264. г. у борби са једним руским племићом на реци Сан у близини Јарослава том облашћу управљала је његова жена, Ана–Агнеза, која се у изворима јавља са титулом „de Bosna et de Mazo domina“, а потом врло кратко и њен син Бела Растислалић.1438 За све ово време нема помена у сачуваним изворима о јереси у Босни. Велике политичке промене претрпеле су те територије када се на угарски трон попео унук краља Беле IV, син Стефана V (1270–1272) и Јелисавете Куманке, Ладислав IV Куманац (1272–1290). Као десетогодишњи владар у сенци моћне мајке и њеног саветника Јоакима Пектара, бановине није разделио међу рођацима, већ великашима. Тако се 1273. г. у документима као бан Босне јавља Стефан де Гуткелед, као бан Усоре и Соли Хенрик Гисинг, док је Роланд де Ратолд постављен за бана Мачве. Уз све то Пријезда је и даље имао банско достојанство и фактичку власт.1439 Управо у време смутних година владавине Ладислава IV, након три деценије тишине извора о јереси, јавља се поново интересовање духовних и световних власти за борбу и истрбљење јеретика. Најпре је 22. септембра 1278. г., папа Никола III, препоручио и послао кардинала Филипа, краљу угарске Ладиславу IV, краљици и свим племићима Угарске, краљу Србије кнежевима Пољске и херцегу Славоније Андрији.1440 Истог дана упутио је Никола III и кардиналу Филипу опширно писмо којим га обавештава које су његове будуће надлежности, у које је спадало испитивање свеобухватног стања црквеног живота у краљевству Угарске.1441 Следеће године краљ Ладислав IV је своју пажњу усмерио ка Куманима, који су као неприпадајући правој вери такође задавали многе проблеме краљевству, те стога обећава легату у Будиму да ће помагати 1437 Ћирковић, Историја, 72–73; Мргић, Северна Босна, 58–59. 1438 Theiner, Monumenta Hungariae I, 347–348. Под Босном су у титули краљице Јелисавете подразумевале Усора и Соли, Ћирковић, Историја, 73; Мргић, Северна Босна, 59. 1439 Solovjev, Svedočanstva, 78; Ћирковић, Историја, 74. 1440 Theiner, Monumenta Hungariae I, 329. 1441 Theiner, Monumenta Hungariae I, 330–336. 361 даљу борбу против неверника.1442 Ипак ни у једном од ових аката не спомиње се јерес у Босни, већ се они претежно односе на покрштавање Кумана, тада углавном још увек пагана. Међутим, августа 1280. г. Ладислав се обраћа „свима који виде ова писма“, и каже како прима све декрете римске цркве, који су издати на захтев кардинала и папиног легата Филипа, те обећава да ће по угледу на своје свете претке оснажити католичку веру и искоренити јеретике који су из „дуката и дијецезе Босне и неких других суседних земаља које су под нашом влашћу“, а у којима су разне секте и јеретичке изопачености.1443 Када се има у виду да ово писмо настаје свега две године након почетка мисије легата Филипа у Угарској и то да је његов задатак био да испита целокупни верски живот у краљевини, постаје јасно да су вести о присуству јереси у Босни потекле управо од легата Филипа. Сем тога, значај овог акта је у томе што је у питању први директан податак о присуству јереси у Босни, након више од три деценије, од када је 1248. г. папа поверио сењском епископу Филипу и по имену непознатом сплитском фрањевцу да испитају правоверност босанског бана Матеја Нинослава.1444 Присуство јеретика потврђује и писмо краљице мајке Јелисавете од 19. августа 1280. г. Иначе, краљица Јелисавета је негде у то време добила на управу земље Усору и Соли и Мачванску бановину, а потписивала се као „војвоткиња Мачве и Босне“. Она у поменутом писму обећава да ће се постарати да истера јеретике из бановине Мачве и Босне и у жупанијама Пожеге и Вуковара, при том прихватајући све декрете издате од легата Филипа.1445 Борбе против јеретика у Босни се дакле настављају, али за разлику од ранијих вести, ове не доносе податке на који начин ће се та борба реализовати, да ли ће то бити крсташке војне, или ће се можда ангажовати проповеднички редови, нити се види да ли је босански епископ који је тада већ увелико смештен у Ђакову, на било који начин у њу укључен. Није јасно ни да ли је бан Пријезда, који је био верни вазал угарске круне, а самим тим и верни католик био укључен у борбу против јеретика. Из тако штурих вести, не може се ни извести поуздан закључак, како су и да ли су акције 1442 Theiner, Monumenta Hungariae I, 340. 1443 Theiner, Monumenta Hungariae I, 348. 1444 CD IV, 341–342. 1445 Theiner, Monumenta Hungariae I, 347–348. 362 против јеретика предузимане, а ако јесу какав је био њихов обим, правац и које су последице. Следеће писмо када је у питању јерес у Босни шаље тек папа Никола IV и оно није упућено бану Пријезди, који је сишао са историјске позорнице, већ његовим синовима Стефану и Пријезди (II), који су у почетку делили власт.1446 Тим писмом од 23. јула 1290. г. папа обавештава поменуте банове, као и браћу бана Славоније, да им шаље именом непознатог легата за борбу против „Татара, Сарацена, пагана, шизматика, јеретика“.1447 Међутим, и овог пута изостају детаљније вести о даљем деловању папе и босанских владара по питању борбе против јереси. Тек нешто потпунији подаци о томе налазе се у преписци између краља Србије Драгутина и папе. Наиме, Драгутин је као зет угарске краљице–мајке Јелисавете 1284. г. добио на управу Усору, Соли и Мачванску бановину, а од тада му се приписује и наслов сремски краљ. Као нови господар тих области предузео је одређене кораке ради уништења јереси у Босни. Тако се из писма које је му папа Никола IV упутио 23. марта 1291. г. сазнаје како је краљ Драгутин, преко свог посланика барског архиђакона Марина, обавестио папу да су „у пределима Босне потчињених њему многи заражени јеретичком изопаченошћу“, те због тога што се наноси велика штета католичкој вери и у жељи да искорени јерес Драгутин од папе тражи да пошаље у те пределе одговарајуће људе, односно оне који знају језик тог краја, како би уклонили грешке и омогућили да се јеретици врате правој вери. Папа је како даље стоји у писму наложио министру реда Мале браће у Славонији да изабере двојицу из тог реда који су „књишке учености и познаваоци језика тог краја“ и да их пошаље тамо „ради истребљења јеретичке изопачености“.1448 Ове последње наводе потврђује истог дана упућено писмо министру реда Мале браће, за захтевом да се пошаљу двојица браће да врше службе и инквизицију, „у кнежевини Босни“, која је потчињена Стефану, краљу Србије.1449 Краљ Драгутин је како се види папи пренео све информације које је он имао о јеретицима у областима у којима је управљао и чак преложио на који 1446 Мргић, Северна Босна, 63. 1447 Theiner, Monumenta Hungariae I, 364–365. 1448 Theiner, Monumenta Hungariae I, 377–378. 1449 Theiner, Monumenta Hungariae I, 378–379. 363 начин би било најбоље да се приступи њиховом уништењу. Сам ток, ове по свој прилици ненасилне акције није познат, али на основу онога што пише краљев хагиограф архиепископ Данило II њен исход је био више него успешан. Наиме, пошто наводи како Драгутин „предржа земљу отачаства свога, доби многе крајеве од угарске земље, а такође и од босанске“, а затим додаје како је „многе од јеретика босанске земље обратио у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их Светој, Саборној и Апостолској цркви“.1450 Дакле, архиепископ Данило истиче да се Драгутинова борба против јеретика водила само у Босни и да је била плодотворна. Данилове речи посредно потврђују вести последње, тзв. дабарскe редакцијe Српског синодика православља где се анатемишу босански и хумски јеретици, а затим се дају „многаја љета“ краљевима Стефану (Драгутину), Урошу (Милутину) и архиепископу Јакову (1286–1292).1451 Посебан проблем у историографији представља питање оснивања православне епископије у Босни. Наиме, у једном акту из 1293. г., који говори о склапању брака између Драгутиновог сина Владислава и Констанце Морозини, ћерке Михаила Морозинија, рођаке тадашњег угарског краља Андрије III, изричито се помиње епископ босански Василије (...Basillo, per la Dio gracia vescovo Bassinense, vasallo e servitore del signore re Stefano...) уз Дубровачанина Вита Бобаљевића, како као краљев изасланик одлази у Млетке ради посредовања у склапању поменутог уговора.1452 Овај податак одмах је створио дилему. Прво позната је Драгутинова преписка са папом у којој он од папе тражи да пошаље два фрањевца како би истребио јерес у пределима Босне којима он влада. Затим, из речи Драгутиновог хагиографа Данила II, сазнаје се да је исход борбе против јеретика био успешан, али се додуше не каже изричито уз чију помоћ. Уз све то у изворима се први пут 1293. јавља босански епископ Василије, чије је име било ретко међу католичким прелатима. Све изнете чињенице довеле су до логичног питања да ли је Василије био католички епископ, суфраган калочког архиепископа, који је смештен у Ђакову или је у питању православни епископ? 1450 Животи краљева и архиепископа српских, 41. 1451 Solovjev, Svedočanstava, 79. 1452 М. Динић, Дубровачка акта I, прир. Ј. Радоњић, Београд 1934, 83–84; Јанковић, Епископије и митрополије 55; Solovjev, Svedočanstva, 79. 364 У прилог последњег да је у питању православни епископ узима се то што се име Василије ретко јавља међу католичким клиром. Ова теза, да је у питању православни свештеник, додатно је оснажена чињеницом да је у то време када се босански епископ Василије помиње, дакле 1293. г., епископско место у Ђакову, седишту босанске католичке епископије, припадало извесном Томи.1453 Из овога произилази да је, Василије босански епископ, посланик српског краља Драгутина могао бити једино припадник православног клера Српске архиепископије.1454 Међутим, недоумицу изазива чињеница да се Драгутин за верске неприлике у својој земљи не обраћа српском архиепископу, него папи, са којим у то време осим њега живу дипломатску преписку имају и његова мајка Јелена и брат Милутин. Такође, у Житију краља Драгутина не каже се изричито да ли је православно свештенство укључено у истребљење јеретика, нити архиепископ Данило II спомиње православну босанску епископију. Она се не спомиње ни у повељи коју је краљ Милутин издао манастиру Хиландару 1303–1304. г., у којој се поред српског архиепископа Јевстатија II наводе и „сви епископи српски“.1455 Нема је ни у попису српских епископа у оквиру још једне Милутинове повеље– Светостефанске из 1317. г., као ни у српској нотицији из времена краља Милутина и архиепископа Никодима, дакле из периода 1317–1321. г.1456 Све наведено уноси сумњу да је постојала босанска епископија као део Српске архиепископије. Ипак, у науци се јавила теза која објашњава недоследности које се јављају у изворима по питању постојања православне епископије у Босни. Наиме, узима се да је босанска православна епископија уствари мачванска епископија са седиштем у Београду. На тај начин ускалађени су подаци документарних извора латинске и српске провенијенције, тј. податак о православном босанском епископу Василију из 1293. г. и неспомињање босанске православне епископије у поменутим Милутиновим повељама и нотицији српске цркве из његовог времена. 1453 Solovjev, Svedočanstva, 79. 1454 Народна традиција приписије управо краљу Драгутину заслугу за изградњу великог броја православних манастира у северној Босни, за које је на основу поузданих извора показано да припадају знатно познијем, османском времену, Мргић, Северна Босна, 61, нап. 83. 1455 „...Ségo rad(i) vidäv kral(è)v(ý)stvo mi, éré bä{é potréný hrisovùlý g(ospodin)a i ò(tý)ca mi velikago Stäfana kral(à) úro{a i sýgovoriv İ sé kral(è)výstvo mi sý arhièp(i)s(kù)pomý vtorÿmý Evýstatiémý i sý g(ospo)`domý m(a)t(é)riõ mi kralicomý Elänomý i sý vsämi ép(i)s(kù)pÿ srýp(ý)skÿmi…”, Зборник средњовековних повеља и писама I, 374–375. 1456 Зборник средњовековних повеља и писама I, 473–475, 477–478. 365 Последњи податак о борби против јеретика на територији Босне на измаку XIII налази се у писму које је папа Бонифације VIII 29. априла 1298. г. упутио провинцијалном министру реда Мале браће провинције Славоније. Писмо говори томе како треба искоренити „пошаст јеретичке изопачености у пределима Србије, Рашке, Далмације, Хрватске, Босне и Истре“. Сем тога папа у жељи да у „у тим крајевима и у архиепископијама Драчкој, Барској, Дубровачкој, Сплитској и Задарској и њиховим дијецезама“ што пре искорени јерес бригу о тим стварима поверава управо министру реда Мале браће те му налаже да двојици фрањеваца повери службу инквизиције у тим пределима, а уз то им образлаже која су овлашћења инквизитора.1457 Почетак четрнаестог столећа обележиле су нове политичке прилике како у Босни тако и у Угарској. Настало је доба политичких размирица како у Угарској где је дошло до жестоке борбе за престо након изумирања дома Арпадовића, тако и у Босни где су се о власт бориле домаћа династија Котроманића и хрватска породица Шубића. То се све свакако одразило и на верске прилике на том подручју. Нема више учесталих вести из тог периода ни о јеретицима, нити о борби против њих. Када су се прилике смириле у време угарског краља Карла Роберта (1309–1342) и Стефана I Котроманића (1322–1353), у Босни се успоставља слика која се дуго неће мењати у наредном периоду. Босанска епископија остаће везана за Ђаково са изразито ограниченим утицајима у самој Босни, док ће у самој земљи искључиву бригу о католичкој вери преузети фрањевци. Након што су доминиканци безуспешнo покушали крајем треће деценије XIV века да поврате утицај и положај који су имали у Босни један век раније, положај фрањеваца биће коначно учвршћен оснивањем Босанске викарије 1340. г.1458 У таквим околностима и јеретичка заједница босанских крстјана могла је неометано да се развије у цркву босанску чији ће утицај, деловање и организација бити добро посведочени током XIV и XIV века. Коначно од друге половине XIV века у папским изворима о верским приликама у Босни поред католика и јеретика све чешће се помињу и шизматици тј. православни, али се не може установити да ли је њихова појава у вези са деловањем краља Драгутина на 1457 Theiner, Monumenta Hungariae I, 381. 1458 Slišković, Dominikanci, 495–497; А. Zirdum, Franjevci i bosansko-humski krstjani, Fenomen „krstjani“, 508–513. 366 том простору или са укључивањем делова српске територије у Хумској земљи и Полимљу у састав босанске државе у време бана Стeфана II и његовог наследника Твртка I (1353–1391). 367 Закључак Политичка и црквена историја Срба од времена њиховог насељавања на Балканском полуострву почетком VII века може се пратити у континуитету, иако се понекад те нити губе када извори нису довољно речити или пак нису сачувани. Балканско полуострво било је део једне од највећих империја у историји човечанства, Римског царства, и упркос његовом константом опадању, нарочито након поделе на Источно и Западно и пада престонице последњег у руке варвара, његове тековине дуго времена су се одржале на простору на коме ће српске земље (Србија, Босна, Дукља, Травунија и Захумље) започети свој државни и духовни пут. Полуострво је у административном погледу било подељено између три префектуре – Илирика, Италије и Истока, односно четири дијецезе (Тракија, Дакија, Македонија и Панонија) и већег броја провинција. Црквена организација на том простору почивала је на грађанској административној основи Римског царства. Простор Балкана у црквеном погледу убрзо је постао поприште претензија римског папе и цариградског патријарха, а нимало занемарљиву улогу у црквеним пословима имали су и византијски цареви. Простор западно од линије Дрина – Бока Которска, односно дијецеза Панонија, налазио се под непосредном папском влашћу, док се простор дијецезе Дакије и Македоније нашао под посредном папском влашћу у оквиру Солунског викаријата, који је папа Иноћентије I установио 412. г., док је цела дијецеза Тракија била под непосредном влашћу цариградског патријарха. У наредном периоду папе су се истрајно залагале да заштите права солунског викара, док су цареви подржавали тежње цариградског епископа за остваривањем утицаја у Илирику. Папски утицај у Илирику преко Солунског викаријата уздрман је услед кризе која је настала издавањем Хенотикона крајем V века. Иако је римска црква задржала врховна права на простору Викаријата, он постоји само формално, јер сам солунски викар више није имао никакву јурисдикцију над црквом у Илирику већ је његова стварна власт била сведена на две македонске провинције. Ипак, коначан ударац Солунском викаријату задао је цар Јустинијан када је на простору целе дијецезе Дакије и једној најсевернијој провинцији дијецезе Македоније основао архиепископију Прву Јустинијану, названу по свом црквеном центру Првој 368 Јустинијани (Царичином граду), родном месту императора. Такође, поносан на своју отаџбину у њу је преместио и административни центар префектуре из њеног дотадашњег центра Солуна. Такво стање Јустинијан је озваничио својом чувеном XI Новелом из 535. г., но ипак оно није дуго потрајало јер је папска подршка била неопходна цару у борби са варварима – Готима, те је својом CXXXI Новелом, 545. г., променио карактер новоосноване архиепископије Прве Јустинијане. Промене се своде на то да се папи признаје врховна власт над архиепископијом, архиепископ је папин викар, али га папа не поставља, већ му је то обезбеђено самим постојањем црквеног седишта, за разлику од солунског викара који је на то место и даље постављан уз потврду папе. Међутим, у то време политичку власт Царства на Балкану нису подривали само поменути Готи и остале германске варварске скупине, Лангобарди и Гепиди, већ и упади Словена и Анта. Напади последње наведених били су највише уперени на простор префектуре Илирик, а Царство је имало велике потешкоће да спречи њихове упаде, да би коначно 602. г. поклекло у тој борби, након чега су се Словени трајно населили на том простору. Ратна дешавања допринела су урушавању постојеће црквене организације. Новооснована архиепископија Прва Јустинијана није издржала најезду освајача са севера, а са њом је нестала црквена организација са простора дијецезе Дакије. Солунски викаријат опстаје, али његово постојање неће више у црквеном погледу утицати на простор северно од дијецезе Македоније. Од некадашње дијецезе Паноније Византијско царство задржало је власт само над провинцијом Далмацијом коју је 537. г. ослободило од Острогота, у којој је старешина провинцијске цркве био архиепископ Салоне, под неспорним ауторитетом духовне власти римског понтифика. Међутим, ни такво стање неће потрајати, јер ће услед словенске најезде бити уништена и Салона, седиште Салонитанске архиепископије. Простор дијецезе Тракије био је у мањој мери захваћен ратним разарањима, али су након пропасти лимеса на Дунаву 602. г. и тај простор населили Словени, с тим што је територија јужно од планине Балкан остала под непосредном влашћу византијског цара, те су у њој очувана права Цариградске патријаршије. Завршни чин словенског насељавања Балкана, о чему нас обавештава учени византијски цар Константин VII Порфирогентит (913–959), представља 369 долазак Срба и Хрвата. Цар Константин њихово досељавање везује за владу цара Ираклија (610–641), а на основу података из његова два списа, О управљању царством и Живот Василијев, као и извора западне провенијенције, већ у то време почео је и процес христијанизације Срба и Хрвата. Наравно, тај процес није био брз и једноставан, већ дуготрајан, но упркос непостојању „активних“ црквених седишта хришћански дух разбуктао се и међу паганским словенским живљем. Како извори посредно сведоче, формалана црквена права на простору Илирика и Далмације након словенског насељавања задржала је римска црква. Цариградска патријаршија тежњу за проширењем на области које су под непосредном јурисдикцијом римске цркве показује тек од времена цара Лава III (717–741), мада је по свој прилици њено проширење на рачун римске цркве био постепен процес, који је своје коначне обрисе добио тек у време царевања Василија I (867–886). На источнојадранској обали важну улогу наместо разрушене Салоне добио је Сплит. Међутим, иако је Сплит био наследник древне Салоне за црквени примат над простору Далмације борио се са Задром, који је постао седиште византијске теме Далмацје створене у IX веку. Како цариградска црква не би остварила утицај на простору Далмације и Хрватске, у којој је створена епископија са седиштем у Нину, папа дозвољава да тамошњи епископи сами себи изаберу поглавара кога ће он потом потврдити. За историју цркве на том простору посебно су значајна два црквена сабора у Сплиту. На Првом сплитском сабору из 925. г. поглавару сплитске цркве коначно је признат примат над црквама Далмације, а потчињен му је и епископ Хрвата тј. Нина. Убрзо, на Другом сплитском сабору из 928. г. решена су још нека питања, међу њима и положај нинског епископа. У оквиру Сплитске архиепископије од српских земаља нашло се Захумље, чији је кнез тада био Михаило Вишевић. Део Сплитске архиепископије чинили су, како се из одлука сабора сазнаје, и византијски градови Дубровник и Котор. Међутим, сплитска црква ускоро неће бити једина митрополија у Приморју, јер је и дубровачка епископија уздигнута у ранг архиепископије између 928. г. и 950. г., а у њеном опсегу су се нашли градови Дубровник и Котор и највероватније читава област Захумља и Травуније. Тиме је и знатно смањен 370 опсег Сплитске архиепископије, те се под њеном јурисдикцијом од српских земаља налазила једино Паганија. О црквеном положају најужније приморске српске кнежевине, Дукље, нема пуно података све до последње четвртине X века, када се међу суфраганима драчког митрополита Цариградске патријаршије наводе осим епископа града Дукље и епископи градова Скадра, Дриваста, Пулата и Бара, који ће у потоњем периоду бити чврсто везани за подручје Дукље. Као и Дукља, ни Србија, за разлику од осталих српских земаља, није била под утицајем неког јаког црквеног центра из Приморја, и њен црквени положај након словенског насељавања није најјаснији. Борба византијске и римске цркве за примат над Балканом највидљивија је на примеру Бугарске и Србије. Победу византијске цркве у тој борби омогућило је добијање Бугарске 870. г. Бугарска црква стекла је аутокефалност од Цариградске патријаршије 880. г., а рашка епископија, на простору Србије, највероватније је укључена у оквир Бугарске архиепископије најкасније у време цара Петра и у њеном оквиру је несумњиво остала до уништења самосталности бугарске државе и њене цркве 971. г. Након уништења бугарске државе цар Јован Цимискије заузео је и Србију. Након што је извршио административну реорганизацију бугарске државе, на простору Србије организовао је посебну војно–управну јединицу, катепанат са центром у Расу. Бугарска архиепископија је опстала након нестанка бугарске државе, али је била у тешком положају, те је више пута мењала своје седиште. Црквене и политичке прилике на простору Бугарске и Србије брзо су се измениле након смрти цара Јована Цимискија 976. г., због избијања Самуиловог устанка. Територија бугарске цркве, која је наставила свој живот у Самуиловој држави, највероватније се поклапала са границама Самуилове државе. На северу се простирала до Саве и Дунава, обухватајући градове Београд, Срем и Браничево, до Епира и Тесалије на југу са градовима Јањином, Кожељом, Стагима и Сервијом. На истоку је обухватала целу подунавску Бугарску са Видином и старом црквеном престоницом Дристром (Доростолом), на западу до српских земаља, обухватајући епископију Раса, а на југозападу у оквиру бугарске цркве у Самуилово време нашли су се бројни градови драчке области (Ореја, Черник и Химера, Главиница). Централни део ове територије припадао је градовима у 371 моравско-вардарској долини. Променљивост граница бугарске цркве била је највише условљена политичким догађајима. Град Охрид, који се привремено, услед пропасти Бугарског царства 971. г., поново нашао у византијским рукама и оквиру Драчке митрополије, након избијања Самуиловог устанка нашао се у оквиру Самуилове државе и убрзо постао центар бугарске цркве. Када је цар Василије II Бугароубица 1018. г., уништио Самуилову државу, увео је нову административну, тематску организацију и подарио бугарској цркви три Охридске повеље и на тај начин регулисао њен правни статус у оквиру Византијског царства, тако да је Охрид и даље задржао позицију важног црквеног и политичког центра. У Охридским повељама се набраја укупно тридесет и једна епископија, која се нашла у оквиру архиепископије. Цар Василије II у свим повељама истиче континуитет између цркве којој он дарује привилегије и цркве из времена бугарских владара Петра и Самуила – бугарске цркве. Охридска архиепископија задржала је и ранг, али и статус који је имала бугарска црква, јер је и даље била аутокефална у односу на Цариградску патријаршију. Први архиепископ Охридске архиепископије био је архиепископ Јован, који је на то место постављен још последњих година Самуилове државе, 1015. г. Његов наследник на том положају, архиепископ Лав Пафлагонац, постављен је од стране византијског цара 1037. г. и његово постављење имало је за циљ да се кроз архиепископију западне области Царства чвршће вежу за престоницу. За време његовог архиепископата Охридска архиепископија се историјски и духовно везује непосредно за Прву Јустинијану, како би се занемарило варварско (бугарско) порекло охридске цркве, које се итекако истиче у Охридским повељама. Изузетна личност која је била на челу архиепископије крајем XI века био је Теофилакт Охридски. Међутим, нема говора да су архиепископи Лав и Теофилакт спроводили хеленизацију становништва на подручју архиепископије. Након Василијеве реокупације Балканског полуострва и уништења Самуилове државе, основана је на простору уже Србије тема Србија. Упркос томе што је тема Србија након устанака српског кнеза Стефана Војислава током XI века ушла у састав српске државе, положај рашке епископије остао је исти, јер је она за све то време остала у саставу Охридске архиепископије. У оквиру српске државе до краја XIII века, како се и сама држава ширила, наћи ће се поред рашке 372 и скопска, призренска, липљанска, нишка, браничевска, београдска и сремска епископија, које су такође биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије. На простору Охридске архиепископије забележена су два духовна покрета – богумилство и пустињаштво. Епископија у којој је забележено постојање богумилске дуалистичке јереси била је могленска. Управо је Иларион, епископ Моглена (1134–1164) био највећи борац против јеретика на простору архиепископије. Сем тога, насупрот јереси на простору архиепископије током XI и XII века, остала је успомена на подвижнике, свете монахе тог времена, Прохора Пчињског, Јоакима Осоговског и Гаврила Лесновског, а можда њима можемо прикључити и личност Петра Коришког. Међутим, ни моћна рука Василија II није успела да обједини читаву Далмацију. У Горњој Далмацији Византија је у потпуности успоставила своју власт само у Дубровнику, док је у Доњој Далмацији њена власт била само формална, Сплит и Задар су уживали самоуправу, а острва Крк, Раб, Црес и Осор су, упркос признавању врховне власти Царства, плаћала данак Млечанима. Српски кнез Стефан Војислав створио је јединствену државу која је обухватила како приморске тако и загорске области: Србију, Дукљу, Травунију и Захумље, али је идаље признавао врховну власт византијског цара. Српске земље су у црквеном погледу биле подељене – Србија је била у оквиру Охридске архиепископије, Травунија и Захумље били су под јурисдикцијом Дубровачке архиепископије, док је Дукља највероватније и у то време била под Драчком митрополијом. Подељене између више црквених јединица српске земље су од 1054. г. након Великог раскола подељене, као и цела хришћанска васељена, између римокатоличке и православне цркве. Прво нарушавање наведене црквене поделе уследило је када је Котор иступио испод власти Дубровачке архиепископије и потчинио се Баријској архиепископији у Италији, што се свакако догодило пре 1063. г. Дукљански градови су у времену након Великог раскола свакако имали специфичан положај. Њихово становништво је претежно романско, а били су под јурисдикцијом, православне, Драчке митрополије. Међутим, зна се да је деловање Драчке митрополије на простору Дукље престало свакако пре краја XI века. У том периоду су се дукљански градови највероватније окренули римској цркви и 373 повезали са суседном, најближом, Дубровачком архиепископијом. Први поуздан податак о црквеној повезаности дукљанских градова и Дубровачке архиепископије потиче из 1078. г. Политика наследника Стефана Војислава, краљева Михаила и Бодина, није била усмерена на стварање самосталне црквене организације на простору њихове државе, тј. у њихово време није створена самостална Барска архиепископија, јер су повеље за барску цркву датиране 1067. и 1089. г. очити фалсификати. После Бодина, рашки велики жупани су се издигли у односу на дукљанске владаре и самостално наставили борбу против Византије. Крајем XI и у првој половини XII века рашка епископија је и даље у саставу Охридске архиепископије, док су Дукља, Захумље и Травунија и даље у саставу Дубровачке архиепископије. Фалсификоване повеље о опсегу дубровачке цркве датиране 743. г., 1022. г., 1076. г., 1102. г. и 1120. г. последица су сукоба око јурисдикционих права који је настао касније између Дубровника и Бара. Од средине XII века статус Дубровачке архиепископије потврђиван је на посредан или непосредан начин низом оригиналних папских була, од којих је најстарија сачувана она из 1142. г. Тим повељама је дубровачкој цркви увек потврђивано право над областима: Србијом, Захумљем, Травунијом и градовима Котором, али се увек прецизира да је то уствари Росе, мање место на источној обали Боке Которске, Будву, Бар, Улцињ, Скадар, Дриваст и Пулат. Неоспорно сведочанство о простирању јурисдикције Дубровачке архиепископије и на дукљанске градове представља и писмо папе Анастасија IV из 1153. г., јер се у њему бележе прве вести о непокорности два града, Улциња и Дриваста. Управо у првој половини XII века и Босна је почела свој самостални политички пут у односу на Србију, чији је до тада била саставни део. У црквеном погледу она је до тог времена највероватније делила судбину остале Србије, све до свог политичког осамостаљивања, када се под непознатим околностима нашла у оквиру Дубровачке архиепископије, о чему сведочи поменута папска повеља из 1142. г. у којој се помиње као regnum Serviliae. Дакле, од 1142. г. папе ће редовно својим булама потврђивати права дубровачких архиепископа над Србијом (regnum Serviliae), Захумљем, Травунијом и градовима, Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом 374 и Пулатом. Међутим, неопходно је нагласити се термин regnum Serviliae помиње у свим осталим оригиналним папским повељама за дубровачку цркву којом се потврђују иста права, почев од оних из 1158. г. и 1167. г., да би се коначно у повељи папе Урбана III из 1187. г. појавило објашњење да regnum Serviliae значи Босна (regnum Serviliae quod est Bosna), а након ње све наредне папске повеље дубровачкој цркви до последње, оне из 1238. г., садржаће управо овакву формулацију. Овакво објашњење од стране папа било је и неопходно јер се зна да је рашка епископија, тј. Србија, у XII веку била саставни део Охридске архиепископије. Рас је био главно црквено седиште у Србији и као важно византијско утврђење постао је главни политички центар српских великих жупана. Српски велики жупани, почев од Вукана до Немање, ширили су границе српске државе на рачун Византијског царства, али нису задирали у црквена права Охридске архиепископије. Немањино црквено неимарство на простору архиепископије није имало предзнак борбе за црквену самосталност, већ је поред истинске жеље за прослављањем православља садржало и елементе истицања политичке самосталности у односу на његову старију браћу. Оданост Стефана Немање православљу и одана припадност Охридској архиепископији најбоље се види на примеру његове истрајене борбе против богумиства, дуалистичке јереси, која је средином XII века посведочена на територији Охридске архиепископије, а која у то време подједнако харала у латинској Европи и Далмацији. Ток и последице Немањине борбе против јеретика, која се одиграла између 1172. и 1182. г., најсликовитије описује његов син Стефан Првовенчани у Житију Св. Симеона. Век касније, у оквиру живописа цркве Св. Ахилија у Ариљу приказан је тај историјски догађај Немањине владавине, у овиру приказа циклуса васељенских сабора. Након борбе против бодумила српски велики жупан Стефан Немања је у савезу са Угарском у периоду од 1182. до 1190. г. успешно ратовао против Византије. У том периоду су се у саставу српске државе нашли поред рашке епископије и други епископски центри у градовима које је Немања освојио. Нишка, скопска, призренска, липљанска епископија и највероватније семенска у целини, као и делови велбуждске и браничевске, нашле су се у оквиру српских граница, но такво стање Немања није искористио да на било који начин угрози 375 јурисдикциона права Охридске архиепископије. Напротив, он се и даље усредно борио за очување и неговање православља у таквом црквеном поретку и управо тада започиње изградњу своје величанствене задужбине манастира Студенице. Међутим, велики део освојених територија Немања је након битке на Морави, у којој је поражен од византијског цара 1190. г., морао да врати, али како је неке области задржао Рас више није био једини епископски центар на територији Србије, већ је то био и Липљан са целом својом епископијом, као и део браничевске, део нишке и велики део призренске епископије. Намања је након повлачења са престола и замонашења 1196. г. неко време боравио у Студеници, да би потом отишао на Свету Гору, где је заједно са сином, у то време већ монахом Савом, уз дозволу византијског цара основао нову задужбину, манастир Хиландар. У Приморју, након Бодинове смрти, Дукља је била под врховном влашћу Византије, али је задржала домаће владаре, да би око 1166. Византија преузела директну власт у Дукљи, где је формиран дукат Далмације и Дукље. Документи из 1166/1167. г., који говоре о власти цара Манојла у Дукљи и његовом намеснику у дукату Исаку, и приказује политичку власт цариградског цара, у исто време сведоче о црквеној власти римског папе и његовог суфрагана дубровачког архиепископа на том простору. Такође, они приказују да стање у Дубровачкој архиепископији није стабилно, а превирања су изазвали управо епископи дукљанских градова. Наиме, слично као и 1153. г., и 1167. г. два епископа су се побунила против дубровачког архиепископа, те је папа морао да заштити права свог суфрагана тако што је прекорио барског и улцињског епископа и поново му издао повељу којим потврђује стара права Дубровачке архиепископије, али и пише читавом клиру архиепископије да поштују свог архиепископа. У исто време, дакле 1167. г., и епископ Кроје, до тада православни и суфраган Драчке митрополије Цариградске патријаршије, одлучио је да призна папску власт и прихвати римски обред, што је папа одобрио и подредио га дубровачком архиепископу. У то време је Дубровачка архиепископија желела да оствари права над епископијом Котора те је пред папом повела спор са архиепископом Барија по том питању. Међутим, право над которском епископијом потврђено је Баријској архиепископији 1172. г. папском одлуком. 376 Иступање епископа са подручја Дукље против свог надлежног архиепископа јасно је означило пут којим ће дукљански градови ићи наредних деценија до свог циља – стварања самосталне архиепископије на подручју Дукље. Главни идеолог таквог подухвата био је барски епископ Гргур. Наиме, он истиче како је наводно салонитанска црква, тј. Сплитска архиепископија одувек била глава целе Далмације, а да је Дукљанска митрополија настала њеном дозволом, али је тај статус некако изгубила. Он стога признаје врховна права сплитског архиепископа, чиме директно оспорава права себи надређеног дубровачког архиепископа. Гргурове намере су јасне, он је желео да уз помоћ Сплитске архиепископије, добије палијум од папе и уздигне своју епископију на ранг архиепископије свих дукљанских градова. Није познато да ли је сплитски архиепископ на било који начин помаго Гргуру у остваривању његових претензија, које су се ипак биле ограничене само на дукљанске градове, јер нема података колико су остали српски предели под Дубровачком архиепископијом били у сфери Гргурове црквене политике. Управо те околности дале су Дубровачкој архиепископији, али и домаћим кнежевима одлучујућу улогу у обликовању црквених прилика у Травунији и Захумљу. Међутим, иако се поменуте области у папским повељама редовно наводе као суфрагани Дубровачке архиепископије, та права су нарушена самовољом хумског кнеза Мирослава, који није давао да се посвете она места за која се зна да су некада биле катедралне столице. Каснији извори с краја XIII века сведоче да су епископске столице Стона и Требиња већ дуже време упражњене. Борба Стефана Немање за обнову српске власти у Дукљи почела је 1182/1183. г. нападом на град Бар, а већ до 1186. г. Немања је успоставио власт у Приморју. Ратовање Стефана Немање у Приморју није било уперено само против градова у Дукљи, већ је Немања у сарадњи са својом браћом Мирославом и Страцимиром нападао и град Дубровник и његову непосредну околину додуше безуспешно. Међутим, нема података да је Немањино деловање у Дукљи било уперено директно против римокатоличке цркве, тј. против епископија дукљанских градова. Након склапања мировног уговора са Дубровником 1186. г., долази до учвршћивања позиције дубровачке цркве у српским земљама, које је прописано папским повељама и није наишло на протест српских власти. Наиме, папе 1187. г. 377 и 1188. г. поново потврђују права Дубровачке архиепископије над земљама Србијом тј. Босном, Захумљем, Травунијом и градовима, Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињем, Скадром, Дривастом и Пулатом. Већ 1189. г. улцињски епископ уверен папским привилегијама, признаје права дубровачке цркве. Идеологија барског епископа Гргура је након ових догађаја осуђена на пропаст, те му није преостало ништа друго него да напусти Бар и свој епископски положај, што је и учинио исте, 1189. г., а потом отишао у свој родни град Задар. Само деценију доцније, Гргурова тежња за стварањем Барске архиепископије постаће стварност. Наиме, последњих година владавине Стефан Немања је Дукљу предао на управу свом настаријем сину Вукану. У тежњи да осигура сопствену политичку самосталност, Вукан је пружио подршку барској цркви у наставку њене борбе за независност од дубровачке, те је тим поводом ступио у преговоре са новим папом Иноћентијем III током 1198. г. Преко својих посланика Вукан је од папе затражио да пошаље легате који ће утврдити црквене прилике у његовом краљевству и донети архиепископски плашт барском епископу. Папа шаље своје легате већ 1199. г. и ставља им у задатак да предају архиепископски плашт барском епископу. Међутим, мало по њиховом одласку, папа схвата да би на тај начин нарушио права Дубровачке архиепископије, стога пише легатима да пре него што предају плашт прегледају привилегије које поседује барска црква. Упркос папиној опомени да се прво увере у права барског епископа, јер она припадају дубровачкој цркви, вероватно изложени политичком притиску краља Вукана, или пак обманути фалсификованим повељама барске цркве, легати су на великом црквеном сабору који је одржан под Баром 1199. г. предали архиепископски палијум барском епископу. На тај начин, дакле, створена је Барска архиепископија. На истом сабору одређена су и правила за римокатоличку цркву у Вукановој држави. Признавање архиепископског ранга барској цркви 1199. г. проузроковало је вишедеценијски црквени спор између два приморска центра, Дубровника и Бара. Вукан потом обавештава папу о току и одлукама сабора одржаног у Бару, али уједно оптужује и босанског бана Кулина и његову жену за јерес. У изворима нема потврде да је бан Кулин највећи део своје владавине припадник јертичке заједнице. Међутим, јерес о којој пише Вукан проширила се на Босну из 378 Далмације 1199. г. и то је био тзв. први талас, да би годину дана касније у Босну стигао други талас јеретика из Сплита и Трогира. Пошто је био обавештен о тим догађајима папа најпре подстиче угарског краља Емерика да употреби своју световну власт и сузбије јерес у Босни. Емерик је заиста предузео одређене мере, али се бан Кулин бранио како је био у заблуди, јер је сматрао да нису у питању јеретици него католици, те је чак одлучио да неке од њих пошаље у Рим како би их папа испитао о њиховом веровању. Ипак, папа је решио да ту ствар испита у самој Босни те је за то ангажовао као легата свог капелана Јована Каземарија и сплитског архиепископа Бернарда. Каземарије је, ипак, у Босну дошао сам, али је одмах по свом доласку у присуству бана Кулина сазвао сабор на Билином пољу 1203. г. На сабору су коначно разрешена сва битна верска питања и веровање оних оптужених за јерес коначно је расветљено. Учесници сабора саставили су изјаву која представља званични акт сабора на Билином пољу, познату као Билинопољска абјурација. Билинопољска абјурација је акт компромиса између римске цркве и јеретичке заједнице у Босни. Јеретици се одричу својих учења и обреда и формално прихватају правила римске цркве. Међутим, јеретичка заједница сачувала је своју унутрашњу организацију и сва обележја посебне заједнице, што јој је омогућило да настави са праксом јеретичких учења. На Билином пољу јеретици – патарени – одрекли су се јереси, а саборски акт потписали су најистакнутији представници јеретика, али и бан Кулин. Одлуке сабора предате су у Угарској краљу Емерику уз заклетву да ће се поштовати. Када је у Србији на великожуппански престо ступио Стефан Немањић (1196–1227), црквене прилике на том простору нису се битно измениле. Великожупански престо је потом на кратко припао Вукану услед грађанског рата (1202–1204/1205), али православље ни тада ни на који начин није било угрожено. Након завршетка грађанског рата и повратка Стефана на великожупански престо, у Србију је дошао и Сава Немањић који је измирио завађену браћу. Након Стефанових успешних ратовања у периоду 1207–1216. г. граница Србије је размакнута, а територијална проширења увела су у састав Србије и два нова епископска седишта – Призрен и Ниш, и делове скопске епископије – жупу Мораву и Врање. Пошто је измиро браћу Стефана и Вукана, Сава, који је у Солуну рукоположен за архимандрита, прихватио је Стефанову молбу да остане у 379 Студеници и да буде њен игуман. У Студеници је Сава сатавио Типик за тај манастир, који, и ако се у највећој мери поклапа са Хиландарским типиком, представља самосталну прераду Евергетидског типика. Важне измене у односу на Хиландарски представљају два поглавља која се односе на слободу манастира и о начину избора првог игумана. Достјанство архимандрита које Сава уводи у Србију не означава ништа друго до нови назив за првог игумана. Сава Студеничким типиком прописује начин његовог избора, спољна обележја која га одређују, односно преноси грчки закон по коме је и он сам неколико година раније у Солуну уведен у то достојанство. Сава је, дакле, удовољивши молби свог брата Стефана остао у Србији као игуман и архимандрит Студенице. Архимандрит Сава, након што је уредио државне и црквене прилике у Србији напустио је Студеницу и отачаство и вратио се на Свету Гору око 1216/1217. г. Управо у то време Стефан је опет од папе затражио за себе краљевску круну, а папа Хонорије III је послао легата који је Стефана Немањића 1217. г. крунисао за краља у цркви светог Петра и Павла. Сава је не много након Стефановог крунисања напустио Св. Гору и упутио се цару Теодору II Ласкарису у Никеју, где је успео да издејствује аутокефалност за српску цркву у односу на Охридску архиепископију, а он је постао први српски архиепископ. Све ово збило се у Никеји 1218/1219. г. Наравно сви ти догађаји наишли су на протест тадашњег охридског архиепископа Димитрија Хоматина. Сава се потом враћа на Св. Гору, а потом преко Солуна, где је највероватније радио на изради Номоканона, долази у Србију са циљем да организује новоосновану Српску архиепископију. Сава се упутио у Жичу где је обавио чин рукополагања српских епископа, или ако је веровати Доментијану пре априла 1219. г. или било кад током 1219. г. Српска архиепископија је по оснивању бројала дванаест епископија, четири старе (рашка, липљанска, призренска и нишка) из састава Охридске архиепископије и осам нових (зетска, хумска, дабарска, моравичка, хвостанска, будимљанска, топличка и жичка), а седиште архиепископа смештено је у Жичи Након рукополагања епископа у Жичи Сава сазива велики сабор по угледу на свог оца да би своју земљу заштитио од јеретичког учења. Након смрти краља Стефана 1227. г., Сава је обавио чин крунисања свог синовца Радослава, а потом напустио Србију и кренуо у обилазак Свете земље 1229. г. На повратку из Свете земље Сава свраћа у 380 Никеју, а потом поново долази на Св. Гору и у Србију, где је након промене на краљевском престолу дошло и до промене на челу цркве, за Савиног наследника на престолу одређен је његов ученик Арсеније. За време Арсенијевог архиепископата (1234–1263) у изворима нема изричитих потврда да је седиште архиепископије премештено из Жиче у Пећ. У Приморју почетком XIII века о односу Дубровачке архиепископије и новоосноване Барске нема пуно података, тј. у изворима првих деценија по оснивању Барске архиепископије није забележен протест дубровачке цркве. Из извора је јасно да је барска црква била призната у римокатоличком свету у време папа Иноћентија III и Хонорија III, међутим већ у време папе Гргура IX такав однос се променио. Поменути папа признао је стара права Дубровачкој архиепископији булом из 1227. г., што је подразумевало права над дукљанским градовима. Сем тога у Барској архиепископији су се дешавали сви преступи који су изричито осуђивани на Барском сабору из 1199. г. Гргур IX је затим још једном издао булу дубровачкој цркви 1238. г. и потврдио одлуке претходника. Због ових догађаја улцињски епископ Марко решио је да призна примат дубровачке цркве. Спор између две цркве, дубровачке и барске, обележиће понтификат папе Иноћентија IV (1243–1254). Директно агитовање дубровачке цркве против барске почело је 1247. г. Упркос жељи да се спор реши на линији Дубровник – Бар, у присуству папских легата, до тога није дошло, већ је цео случај доспео пред папу. Цео сукоб постао је компликованији, јер се и сам папа често различито односио према правима једне, односно друге цркве. Обе стране су се темељно припремале за предстојећи спор пред папом, а Дубровчани су желели да у склопу тог спора реше и спор који је дубровачка црква имала са босанском епископијом који је наступио од момента када је босанску епископију папа подредио калочком архиепикопу 1247. г. Пред папом је тако 1252. г. почела завршна парница између две цркве са које је сачуван записник. Како записник сведочи, дубровачка страна изнела је врло убедљиве аргументе, које је барска црква покушала да оспори. Не постоји коначна пресуда у корист једне или друге цркве, али је из потоњих поступака папе Иноћентија IV јасно је да је победу однела барска црква, чијег је нпвог архиепископа 1253. г. посветио сам папа. Иако је дубровачка црква 381 протестовала против таквог акта, папе су и даље давале пуну подршку Барској архиепископији, те је постало јасно да је спор решен у њену корист. У Босни се након Билинопољске абјурације први подаци о јереси појављују 1221. г. Због појаве јеретика, папа је ангажовао легата Аконција, али нема података о његовим конкретним потезима по том питању. Папа Аконцијеву мисију убрзо мења одлучнијим потезом и ангажује калочког архиепископа Угрина да започне крсташки рат против јеретика. Међутим, како су јеретици све више напредовали папа је у Босну послао новог легата, Јакова Пренестинског, а ослонио се и на домаћег владара, бана Матеја Нинослава, који је у то време напустио јеретичко учење и постао католик. Папа се у борби против јеретика ослања на херцега Коломана, угарског краљевића, али и на босанског епископа, доминиканца Јована де Вилдесхаузена, а потом и Понсу, такође припадника реда Проповедника, јер се бан Матеј Нинослав, по свој прилици зарад државних интереса, повремено окретао и подржавао јеретичку заједницу. Херцег Коломан често извештава папу о победама над јеретицима, али извори упркос томе потврђују њихово присуство у Босни. Због неангажовања на заштити босанске епископије од јеретичке изопачености папа је 1247. одузео босанску епископију из јурисдикције Дубровачке архиепископије и потчинио је угарској Калочкој архиепископији, а негде у то време дошло је и до премештања седишта босанске епископије из Врхбосне у Ђаково у Славонији. У другој половини XIII века српска држава је знатно ојачала. У време краљева Драгутина и Милутина дошло је и до значајног територијалног проширења. У таквим околностима своје границе разметнула је и Српска архиепископија, али је услед ратних дешавања највероватније у то време пренето седиште архиепископије из Жиче у цркву Св. Апостола у Пећи. У саставу Српске архиепископије у то време су се нашле и нове епископије: ибарско-звечанска, скопска, мачванско–београдска и браничевска. У Приморју се у последњим деценијама XIII века истицала премоћ Барске архиепископије. Дубровачка црква остала је сведена на свега два суфрагана – стонског и требињског епископа. Међутим, и та права била су формална јер ниједан од њих већ скоро цео век није боравио на својој столици, пошто су се оба града налазила на територији Србије и имала су претежно православно 382 становништво. Стонски епископ пренео је своју резиденцију на Корчулу, те је тако створена стонско–корчуланска епископија, а и требињски епископ се преселио у Дубровник, где је добио у посед острво Мркан, те се од XIV века ти епископи називају требињско-мрканским. Српска владарска кућа, како извори сведоче, одржавала је присан одно сса римском црквом, папом и његовим суфраганима у Приморју у то време. Нема више трага спору између Дубровника и Бара, али је барска црква пред крај XIII века ушла у спор са Котором око духовних права над католичким епархијама у унутрашњости Србије. Иако је повремено долазило до затишја у испољавању претензија, спор тињао до XV века када је постало јасно да је победу однела барска црква, чији је поглавар тада понео звучну титулу „примас краљевине Србије“ (primas regni Serviae). У Босни се крајем XIII века и даље водила огорчена борба против јеретика. Папе се у овом периоду нарочито ослањају на деловања реда Мале браће – фрањеваца. Борбу против јереси отпочео је и српски краљ Драгутин у областима које су му поверене на управу као зету угарске краљице–мајке Јелисавете. Посебно је нерезјашњено питање православне епископије у Босни, и њу би највероватније могли препознати у београдско-мачванској епископији. У наредном столећу, столица босанског католичког епископа и даље ће остати у Ђакову, доминиканци никада нису успели да поврате свој ранији утицај, а положај фрањеваца учвршен је ставрањем Босанске викарије средином XIV века, но упркос томе јерес у Босни је знатно узнапредовала и развила се организовану јеретичку заједницу – Цркву босанску. 383 Библиографија Извори: Аndreae Danduli Venetorum Ducis Chronicon Venetum, a pontificatu S. Marci ad Annum usque MCCCXXXIX, Rerum Italicarum Scriptores XII, ed. L. A. Muratori, Milano 1778. Annales Ragusini Anonimi item Nicolai de Ragnina, ed. S. Nodilo, MSHSM XIV, Scriptores I, Zagrabiae 1883. Anonymi Gesta Francorum et aliorum Hierosolymitanorum, ed. H. Hagenmeyer, Heidelberg 1890. Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, I, edd. L. Thalloczy, C. Jireček, E. Shufflay, Wien 1913. Actes de Chilandar I. Des origines à 1319, édd. M. Živojinović, V. Kravari, Ch. Giros, Archives de l' Athos 20, Paris 1998. Борилов синодик, изд. И. Божилов, А. Тотоманова, И. Билярски, София 2010. Bullarium ordinis FF. praedicatorum I (aa. 1215–1280), ed. F. T. Ripolli, Romae 1729. Bullarium Franciscanum, ed. J. H. Sbaralea, Romae 1759–1761. Византијски извори за историју народа Југославије I–IV, Београд 1955– 1971. Willermi Tyrensis archiepiscopi Historia rerum in partibus transmarinis gestarum a tempore successorum mahumeti usque ad annum domini MCLXXXIV, edd. A.-A. Beugnot, A. Le Prévost, Recueil des historiens des croisades, Historiens occidentaux I, Paris 1844. Byzantine monastic foundation documents II, edd. J. Thomas, A. Constantinides Hero, Washington, D.C Gelzer H., Ungedruckte und wenig bekannte Bistümerverzeichnisse der orientalischen Kirche II, BZ 2 (1893) 22–72. 384 Gouillard J., Le synodikon de l’ orthodoxie, Travaux et mémoires 2 (1967) 1– 316. Gouillard Ј., Une source grecque du Sinodikon de Boril. La lettre inédite du patriarche Cosmas, TM 4 (1970) 361−374. Гранић Ф., Одговори охридског архиепископа Димитрија Хоматијана на питања српског краља Стефана Радослава, Светосавски зборник 2, 149–189. Gregorii I papae Registrum epistolarum I–II, edd. P. Ewald, L. Hartmann, MGH, Epp. I–II., Berolini 1891–1899. Gregorii VII registrum I–II, ed. E. Caspar, MGH Epp. sel. II/1–2, Berolini 1920– 1923. Грујић Р., Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа, Гласник Скопског научног друштва 13 (1933) 1–3. Доментијан, Житије Светог Саве, изд. Љ. Јухас–Георгиевска, Т. Јовановић, Београд 2001. Доментијан, Живот Св. Симеуна и Свеога Саве, изд. Ђ. Даничић, Београд 1865. Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berlin – New York 2002. Dondaine A., Les actes du concile albigeois de Saint – Félix de Caraman, Miscellanea Giovanni Mercati, Studi e testi 125, Vaticano 1946. Documenta historiae chroaticae periodum antiqam illustrantia, ed. F. Rački, Zagrabiae 1877. Dujčev I., L’ epistola sui bogomili del patriarca constatinopolitano Teofilatto, Medioevo byzantino–slavo I, Roma 1965. Еinhardi, Annales, ed. G.H. Pertz, MGH SS I, Hannoverae 1819, 135–218. Euthymii Zygabeni Panoplia dogmatica, PG 130, coll. 19–1359. Euthymii monachi venerabilis coenobii Periblebtae liber invectivus contra haeresim exsecrabiliumet impiorum haereticorum qui Phundagiatae dicuntur, PG 131, ed. J. P. Migne, Paris 1864, coll. 48–57. Животи краљева и архиепископа српских, написао архиепископ Данило II, изд. Ђ. Даничић, Загреб 1866. 385 Законоправило Светога Саве, прир. М. Петровић, Љ. Штављанин– Ђорђевић, Београд 2005. Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I (1186–1321), прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011. Иванов Й., Богумилски книги и легенди, София 1925. Иванов Й., Български старини из Македония, София, 1970. Imp. Iustiniani Novellae I, ed. C. E. Z. von Ligenthal, Lipsiae 1881. Ioannis Cinnami epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum, ed. A Meineke, Bonnae 1836. Iohannis diaconi chronicon Venetum et Gradenese usuque ad. a. 1008., ed. G. H. Pertz, MGH SS VII, Hannoverae 1846, 4–38. Козма Пресвитеръ, болгарскiй писатель Х века, изд. М. Г. Попруженко, Български старини XII, София 1936. Kukuljević I., Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Slavonije I Dalmacije II , Zagreb 1875. Kehr P., Papsturkunden in Rom, Nachrichten von der königl. Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen 1900, 2, 148–149. Liber ponificalis I–II, ed. L. Duchesne, Paris 1955. Lupi Protospatharii annales a. 855–1102, ed. G. H. Pertz, MGH SS V, Hannoverae 1844, 52–63. Luccari G., Copioso ristreto de gli Annali di Rausa, Venetia 1605. Ljetopis popa Dukljanina, prir. V. Mošin, Zagreb 1950. Les plus anciens recueils des Miracles de Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans I. Le texte, éd. P. Lemerle, Paris1979. Милаш Н., Правила православне цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895. Мирослављево јеванђеље (критичко издање), прир. Н. Родић – Г. Јовановић, Београд 1986. Мошин В., Сербская редакция синодика в неделю православия. Анализ текстов, Византийский временик 16 (1959) 317–394. Мошин В., Сербская редакция синодика в неделю православия. Tексты, Византийский временик 17 (1960) 278–353. 386 Nicolai I. papae epistolae, ed. E. Perels, Epp. Carolini aevi IV., MGH Epp. VI, Berolini 1925, 257–690. Notitiae episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae, edd. J. Darrouzès, Paris 1981. Oikonomidès N., Les listes de préséance Byzantines des IXe et Xe siècles, Paris 1972. Орбин М., Краљевство Словена, прир. С. Ћирковић, Зрењанин 2006. Острогорски Г., Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 89–114. Писци средњовјековног латинитета, прир. Д. Синдик, Г. Томовић, Цетиње 1996. Photius eppistolae et amphilochia III, edd. B. Laurdas, L. G. Westerink, Leipzig 1985. Raimundi de Aguilers, Canonici Podiensis, Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem, RHC Occ. III, Paris 1866. Ravennatis Anonymi Cosmographia et Guidonis Geographica, edd. M. Pinder G. Parthey, Berolini 1860. Regesta pontificum Romanorum, ed. Ph. Jaffé, Lipsiae 1885. S. Agathonis papae epistolae, PL 87, 1161–1258. Sacrorum conciliorum nova et amplissima colectio, ed. J. D. Mansi, I–XXXI, Florentiae –Venetiis 1758–1798. Свети Сава, Сабрана дела, изд. Т. Јовановић, Београд 1998. Србљак I, прир. Ђ. Трифуновић, прев. Д. Богдановић, Београд 1970. Стари српски записи и натписи I, прир. Љ. Стојановић, Београд 1902. Стефан Првовенчани, Сабрана дела, изд. Љ. Јухас–Георгиевска, Т. Јовановић, Београд 1999. Теодосије Хиландарац, Житије Петра Коришког, изд. Т. Јовановић, Књижевна историја 12/48 (1980) 635–681. Теодосије Хиландарац, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, прир. Ђ. Трифуновић, Београд 1973. Томовић Г., Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд 1974. 387 Тhomae archidiaconi Spalatensis Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum, edd. O. Perić. D. Karbić, M. Matijević Sokol, J. Ross Sweeney, Budapest – New York 2006. Тheophylacti Achridensis Epistulae, ed. P. Gautier, Thessalonique 1986. Theiner A., Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia I, Romae, 1859. Theiner A., Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustantia I, Romae 1863. Ћоровић В., Пролошко житије св. Саве, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 77–87. Fragmenta registri Iohannis VIII papae, ed. E. Caspar, Epp. Carolini aevi V, MGH Epp. VII, Berolini 1928, 273–312. Хиландарска оснивачка повеља Светога Симеона и Светога Саве, Ђ. Трифуновић, В. Бјелогрлић, И. Брајовић, Осам векова, Београд 1986, 49–60. Historia de expeditione Friderici Imperatoris (Der sogenannte Ansbert), Quellen zur geschichte des Kreuzzuges Kaiser Friedrichs I., ed. A. Chroust, MGH SS rer. Germ. N.S. V, Berolini 1928, 1–115. Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, edd. M. Kostrenčić, J. Stipišić, M. Šamšalović, Zagrabiae 1967. Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Supplementa I, edd. H. Sirotković, J. Kolanović, Zagreb 1998. Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II–VI, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1904–1908. Codice diplomatico Barese I, edd. G. B. Nitto de Rossi, F. Nitti di Vito, Bari 1897. Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio I, edd. Gy. Moravcsik, R.H.J. Jenkins, Washington 19672 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 1). Constantino Porfirogenito, De thematibus, ed. A. Pertusi, Vaticano 1952. Chronica Ragusina Junii Resti (ab origine urbis usque ad annum 1451) item Ioannis Gundulae(1451–1484), ed. S. Nodilo, Zagrabiae 1893. 388 Chronographiae quae Theophanis Continuati nominee fertur liber quo Vita Basilii imperatoris amplectitur, ed. I. Ševčenko, Berolini 2011 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 42). Hieroclis Synecdemus et notitiae Graecae episcopatum, ed. G. Parthey, Berolini 1866, Historia quae dicitur gesta dei per Francos, edita a venerabili Domno Guiberto, abbate monasterii Sanctae Mariae Novigenti, recueil des historiens des Croisades, Historiens Occidentaux IV, Paris 1879. Historia Salonitana Maior, прир. Н. Клаић, Београд 1967. Литература: Anastos M., The Transfer of Illyricum, Calabria and Sicily to the Jurisdiction of the Patriarchate of Constantinople in 732 /33, Studi Bizantini e neo ellenici 9 (1957) 14–31. Ангелов Д., Богомилството в българия, София 1969. Angold М., Church and Society in Bizantium under the Comneni, Cambridge– New York, 1995. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији, Београд 2003. Антоновић М., Србија и Лионска унија: неуспео покушај приближавања, 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Београд 2005, 113–131. Антоновић М., Црквена политика краља Милутина у северној Албанији у светлу западноевропских извора, Манастир Бањаска и доба краља Милутина, ур. Д. Бојовић, 19–30. Архитектура Немањићког доба I, прир. Милка Чанак–Медић, Ђурђе Бошковић, Београд 1986. Ahrweiler H., Sur la date De themathibus de Constantin VII Porphyrogénète, TM 8 (1981) 1–5 Бабић Г., Кораћ В., Ћирковић С., Студеница, Београд 1986. 389 Баришић Ф., Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, ХЗ 2 (1971) 31–58. Basić I., Venerabilis presul Johannes. Historijski Jovan Ravenjanin i začetci crkvene organizacije u Splitu u VII. stoljeću, Povjesni prilozi 29 (2005) 7–28. Basić I., Pristupna razmatranja uz popise biskupa Zapadnoga Ilirika u aktima crkvenih koncila u Saloni 530. i 533. godine, Tusculum 2 (2009) 59–70. Благоев Н., Беседата на Презвитер Козма против богомилите, Годишник на Софиския Университет XVIII, София 1923. Благојевић М., Преглед историјске географије средњевековне Србије, Зборник Историјског музеја Србије 20 (1983) 45–126. Благојевић М., Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997) 45–62. Благојевић М., Српско краљевство и државе у делу Данила II, Данило II и његово доба, Београд 1991, 139–155. Благојевић М., Хиландарски поседи на Косову и Метохији (XII –XV века), ХЗ 12 (2008) 11–34. Богдановић Д., Историја старе српске књижевности, Београд 1980. Божилов И., Иван I Асен и Стефан Немања – Свети Симеон: Родоначелници две породице – две династије, Стефан Немања – Свети Симеон, 47–54. Бојчевић М., Свети Петар Коришки и његов манастир, Скопље 1940. Bubalo Đ., Mitrović K., Radić R., Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, Beograd 2010. Бубало Ђ., Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ 46 (2009) 201–229. Бубало Ђ., Када је велики жупан Стефан Немањић издао повељу манастиру Хиландару, ССА 9 (2010) 233–241. Budak N., Prva stoljeća Hrvatske, Zagreb, 1994. Bujan S., La Chronique du prêtre de Dioclée. Un faux document historique, REB 66 (2008) 5–38. Varona P., Contribución al problema de la cronología y las fuentes de la “Vita Basilii”, BZ 101 (2009) 739–775. 390 Vedriš T., Još jedan franački teolog u Dalmaciji: Amalarije iz Metza i njegovo putovanje u Carigrad 813. godine, HZ 58 (2005) 1–27. Војводић Д., Зидно сликарство у цркви Св. Ахилија у Ариљу, Београд 2005. Vojvodić D., Un regard nouveau sur la représentation du Concile de saint- Syméon-Nemanja à Arilje, Cahiers Balkaniques 31 (2000) 11–20. Gerasimov T., Un sceau en plombe de Georges fils du roi Bodine, Studia historico–philological Serdicensia I, Serdicae 1938, 217–218 Glušac V., Problem bogomilstva i pravoslavlje „crkve bosanske“, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine 5 (1953) 105–138. Goldstein I., Hrvatski rani srednji vijek, Zagreb 1995. Гранић Ф., Оснивање архиепископије у граду Јustiniana Prima 535 године пре Хр., Гласник СНД 1 (1925) 113–134. Grumеl V., L’Annexion de l’Illyricum oriental, de la Sicile et de la Calebre au patriarcat de Constantinople, Recherches de sciences religieuses 40 (1952) 191–200. Gulin A., Srednjovekovna barska (nad)biskupija i Kaptol, Hrvatsko-crnogorski dodiri, 107–125. Gulin A., Srednjovjekovni dubrovački kaptol, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 175–196. Dabinović А., Kada je Dalmacija pala pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije?, Rad JAZU 239 (1930) 151–254. Darrouzès J., Listes épiscopales du concile de Nicéé (787), REB 28 (1970) 5–76. Динић М, Браничево у средњем веку, Српске земље у средњем веку, 84– 113. Динић М., Дубровачка акта I, прир. Ј. Радоњић, Београд 1934. Динић М., Област краља Драгутина после Дежева, Српске земље у средњем веку, 123–147. Динић М., Повеље кнеза Десе о Мљету, Прилози за КЈИФ 28/1–2 (1962) 5– 16. Динић М., Три повеље из исписа Ивана Лучића, ЗФФБ 3 (1955) 69–94. Динић М., Средњовековни Срем, Српске земље у средњем веку, 270–285. Dvornik F., Les Slaves, Byzance et Rome au IXe siècle, Paris 1926. Драгојловић Д., Богомилство на Балкану и у Малој Азији II, Београд 1982. 391 Драгојловић Д., Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд 1987. Дагрон Ж., Цар и првосвештеник, Београд 2001. Dujčev I., Une ambassade byzantine auprès les Serbes au IX siècle, ZRVI 7 (1961) 53–60. Гюзелев И., Бележки върху йерархическия статус на българската църква и нейния върховен предстоятел през първия век от покръстването 865–971, Религия и църква в българия, София, 1997, 98–107. Ђурић В., Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне паралеле II, ЗРВИ 10 (1967) 121–148. Eubel C., Hierarchia catholica Medii Aevii (ab anno 1198 usque ad annum 1431), Monasterii 1913. Живојиновић М., Историја Хиландара I (од оснивања манастира 1198. до 1335. г), Београд 1998. Живојиновић М., О боравцима Светог Саве у Солуну, ИЧ 24 (1977) 63–71. Живојиновић М., Света Гора око 1204. године, 950 година од великог раскола и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа, Београд 2005, 91–98. Живојиновић М., Солунски метох манастира Хиландара, ЗРВИ 37 (1998) 111–119. Живојиновић М., Стефан Немања као монах Симеон, Стефан Немања – Свети Симеон, 101–113. Живковић Т., Gesta Regum Sclavorum II, Београд 2009. Живковић Т., Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006) 451–466. Живковић Т., Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025), Београд 2002. Живковић Т., О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку, ЗРВИ 35 (1996) 95–116. Живковић Т., О такозваном Дувањском сабору, Зборник за историју БиХ 4 (2004) 45–66. Živković T., On the foundation of Ragusa: The Tradition vs. Facts, ИЧ 54 (2007) 9–25. 392 Живковић Т., Поход бугарског цара Самула на Далмацију, ИЧ 49 (2002) 9–25. Живковић Т., Словени и Ромеји, Београд 2000. Живковић Т., Црквена организација у српским земљама (рани срењи век), Београд 2004. Zeiller J., Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’ Empire Romain, Paris 1918. Zirdum A., Franjevci i bosansko–humski krstjani, Fenomen „krstjani“ 499–537. Златарски В. Н., История на българската държава през срѣднитѣ вѣкове II. България подъ византийско владиченство (1018–1187), София 1934. Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд 1981. Историја Црне Горе I–II/1, Титоград 1967–1970. Јанковић М., Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Београд 1985. Јанковић М., Епископије Српске цркве 1220. године, Сава Немањић–Свети Сава, 73–84. Јиречек К., Историја Срба I–II, Београд 1952. Јиречек К., Романи у градовима Далмације током средњега века, Зборник Константина Јиречека II , прир. Г. Острогорски, Београд 1962. Калић Ј., Држава и црква у Србији XIII века, ЗРВИ 46 (2009) 129–137. Калић, Ј. Ниш у средњем веку, Европа и Срби, 369–409. Калић, Ј., Престо Стефана Немање, Европа и Срби, 173–185. Калић Ј., Претече Жиче: Крунидбена места српских владара, Европа и Срби, 207–216. Калић Ј., Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку, ЗРВИ 44/1 (2007) 197–208. Калић Ј., Српски државни сабори у Расу, Европа и Срби, 185–195. Калић Ј., Српско–византијски сукоб 1168. године, ЗФФБ 11/1 (1970) 193– 204. Калић Ј., Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Европа и Срби, 125–141. 393 Кисас С., О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином, ЗРВИ 18 (1978) 131–139. Klaić N., Petricioli I., Prošlost Zadra II. Zadar u srednjem veku, Zadar 1976. Kniewald D., Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim krstjanima, Rad JAZU 270 (1949) 115–276. Коматина П., Византијска титула Константина Бодина, ЗРВИ 48 (2011) 61–76. Коматина П., Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г., Српска теологија данас 2009. Први годишњи симпосион, Београд 2010, 359–368. Коматина П., Оснивање Патраске и Атинске митрополије и Словени на Пелопонезу, ЗРВИ 46 (2009) 27–52. Коматина П., Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије, Византијски свет на Балкану, 41–56. Коматина П., Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012), 159– 186. Komatina P., Traduction des titres de souverains et de chefs étrangers dans le monde byzantin au Xe siècle – la forme et l’essence, Remanier, métaphraser: fonctions et techniques de la réécriture dans le monde byzantin, édd. S. Marjanović – Dušanić, B. Flusin, Belgrade 2011, 131–148. Коматина П., Црквена политика Византије (843–886), Београд 2012 (докторска дисертација у рукопису). Кондић В. –Поповић В., Царичин град, Београд 1977. Кораћ В., Свети Пантелејмон у Нишу, Задужбина Стефана Немање, Стефан Немања – Свети Симеон, 164–169. Кораћ В., Седишта двеју западних Савиних епископија: Стон и Превлака, Свети Сава у српској историји, 88–91. Кораћ В., Студеница Хвостанска, Београд 1976. Костић Д., Учешће Св. Саве у канонизацији Св. Симеона, Светосавски зборник 1 (расправе), Београд 1936. Košćak V., Pripadnost istočene obale Jadrana do splitskih sabora 925–928, NZ 33–34 (1980/1981) 291 – 355. 394 Krasić S., Djelovanje dominikanaca u srednjem vijeku, Kršćanstvo srednjovjekovne Bosne, 173–240. Krsmanović B., The Byzantine Province in Change (on the Threshold Between the 10th and the 11th Century), Begrade–Athens 2008. Крсмановић Б., О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије. Византијски свет на Балкану I, Београд 2012, 17–39. Lea H. Ch., A History of The Inquisition of The Middle Ages II , New York 1888. Лексикон српског средњег века, прир. С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Београд 1999. Lexikon zur byzantinsichen Gräzität, E. Trapp, Wien 2005. Lounghis Т. C., Sur la date De themathibus, REB 31 (1973) 299–305. Lupis V. B., Pregled povjesti stonske biskupije od osnutka do 1541. godine, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 197–217. Љубинковић Р., Традиција Приме Јустинијане у титулатури охридских архиепископа, Старинар, Н. с. 17 (1966) 61–75. Љубинковић Р., Хумско епархиско властелинство и црква Светог Петра у Бијелом Пољу, Старинар н. с. 9–10 (1959) 97–124. Majnarić I., Papinski poslanik Akoncije u Dalmaciji i Hrvatskoj 1219.–1223., Analecta Croatica Christiana 40 (2009) 79–99. Majnrić I., Papinski kapelan Ivan od Casamarija i Bilinopoljska abjuracija 1203. Papinski legat koji to u Bosni nije bio?, Radovi Zavoda za povijesne znanosi Hrvatske akademije znanosi i umjetnosti u Zadru 50 (2008) 1–13. Максимовић Љ., „Византинизми“ краља Стефана Радослава, ЗРВИ 46 (2009) 139–147. Максимовић Љ., О години преноса Немањиних моштију у Србију, ЗРВИ 24–25 (1986), 437–444. Максимовић Љ., О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, ЗФФ 14/1 (1979) 69–76. Максимовић Љ., Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018. гоине, ЗРВИ 36 (1997) 31–43. 395 Максимовић Љ., О хронологији словенских упада на византијску територију крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година VI века, ЗРВИ 8/2 (1964) 263–271. Максимовић Љ., Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 155–174. Максимовић Љ., Северни Илирик у VI веку, ЗРВИ 19 (1980) 17–57. Маринковић Р., Историја настанка Живота господина Симеона од светога Саве, Сава Немањић–Свети Сава, 201–213. Маринковић Р., Немањина дворска канцеларија, Стефан Немања–Свети Симеон, 131–136. Margetić L., Marginalije uz rad V. Košćaka » Pripadnost istočne obale...«, HZ 36 (1983) 255–286. Margetić L., Neka pitanja Abjuracije iz 1203. godine, Fenomen „krstjani“, 27– 103. Марјановић–Душанић С., Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Београд 1994. Марјановић–Душанић С., Повеља краља Милутина опатији Св. Марије Ратачке, ССА 1 (2002) 13–29. Marković I. Dukljansko–barska metropolija, Zagreb 1902. Марковић М., Прво путовање Светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност, Београд 2009. Markus R. A., Carthage – Prima Iustiniana – Ravenna: An aspect of Iustinian’s Kirchenpolitik, Byzantion 49 (1979) 277–302. Миљковић Б., Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Београд 2008. Mitrović K., Mletački episkopi Kotora, Beograd 2007. Митровић К., Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 289–305. Мишић С., Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998, 93–104. 396 Мишић С., Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену 4/2–3 (1997) 133–146. Мишић С., Српско–бугарски односи на крају XIII века ЗРВИ 46 (2009) 333– 340. Младеновић Ј., Студенички игумани, Осам векова, 337–345. Moutsopoulos N., Η βασιλική του Αγίου Αχιλλείου στην Πρέσπα, Тhessalonikē 1989. Мошин В., Правни списи светога Саве, Сава Немањић–Свети Сава, 101– 128. Мргић–Радојичић Ј., Доњи краји: Крајина средовековне Босне, Београд 2002. Mullett M., Theophylact of Ochrid. Reading the Letters of a Byzantine Arcbishop, Aldershot (UK) und Brookfied/Vermont 1997. Naxidou Е., An Aspect of the Medieval History of the Archbishopric of Ohrid: its Connection with Justiniana Prima, Byzantinoslavica 64 (2006) 153–191. Neralić J., Srednjovjekovna Bosna u diplomatičkim spisima Rimske kurije, Fenomen „krstjani“, 371–387. Нешковић Ј., Ђурђеви ступови у старом Расу, Краљево 1984. Нешковић Ј., Нека отворена питања о црквеном градитељству у доба Стефана Немање, Стефан Немања–Свети Симеон, 199–206. Нешковић Ј., Николић Р., Петрова црква код Новог Пазара, Београд 1987. Николајевић–Стојковић И., Скулптура средњовековних цркава Босне и Херцеговине, ЗРВИ 5 (1958) 111–123. Nikolajević–Stojković I.,, La sculpture ornamentale au XIIe siècle, en Bosnie et an Herzégovine, ZRVI 8/2 (1964) 295–309. Николајевић–Стојковић И., Рељефи из Билимишћа, Зеница, Зборник Светозара Радојчића, Београд 1969, 245–252. Николова Б., Устройство и управление на българската православна църква (IX – XIV век), Софиъ 1997. Новаковић Б., Дукља у спису De administrando imperio, ЗРВИ 49 (2012) 75– 85. 397 Новаковић Б., Карта као извор за поглавље 29–36 списа De administrando imperio, Иницијал 1 (2013) 33–47 Новаковић С., Охридска архиепископија у почетку XI века, Сабрана дела II. Списи из историјске географије, Београд 2003, 61–102. Oakeshott W., Mozaici Rima, Beograd 1977. Obolensky D., The Bogomiils. A Study in Balkan Neo-Manichaeism, Cambridge 1948. Оболенски Д., Византијски комонвелт, Београд 1991. Оболенски Д., Шест византијских портрета, Београд 1991. Острогорски Г., Историја Византије, Београд 1959. Острогорски Г., Једно српско посланство цару Василију II, Византија и Словени, Београд 1970, 148–157. Павловић Л., Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965. Папахрисанту Д., Атонско монаштво, Београд 2003. Петковић В., Преглед црквених споменика кроз повесницу српскога народа, Београд 1950. Петровић М., Архимандритско достојанство Светога Саве, Свети Сава у српској историји, 39–50. Петровић М., Помен богомила – бабуна у Законоправилу светога Саве и ,,црква босанска'', Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 263–283. Петровић М., Св. Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, ИЧ 45–46 (1998–1999) 11–29. Петровић М., Црквенодржавна идеологија Светога Саве у Студеничком типику, Осам векова, 75–98. Peričić E., Sclavorum regnum Grgura barskog, Bar 1998. Пириватрић С., Византијска тема Морава и „Моравије“ Константина VII Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997) 173–201. Пириватрић С., Прилог хронологији почетка Немањине власти, ЗРВИ 29- 30 (1991) 125–136. Пириватрић С., Самуилова држава, Београд 1997. 398 Pirivatrić S., Some Notes on the Byzantine–Bulgarian Peace Treaty of 927, Byzantinoslovaca II, Bratislava 2008, 43–48. Поповић Д., Гроб Светог Симеона у Студеници, Осам векова, Београд 1986, 155–166. Поповић Д., Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд 2006. Поповић Д., Средњовековни надгробни споменици у Студеници, Студеница и византијска уметност око 1200. године, ур. В. Кораћ, Београд 1988. Поповић В., Јужноподунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века, Sirmium, Сремска Митровица 2003. Поповић В., Последњи епископ Сирмијума, Sirmium, 265–278. Поповић М., Српска краљица Јелена између римокатоличанства и православља, Београд 2010. Прерадовић Д., Култови светитеља у византијским градовима на источној обали Јадрана (VI–IX век), Ниш и Византија X (2011) 523–535. Прерадовић Д., Преноси реликвија из Византије на Јадран у периоду између VI и XI века, Ниш и Византија XI (2012) 187–207. Prinzing G., The autocephalous Byzantine ecclesiastical province of Bulgaria/Ohrid, Bulgaria Mediaevalis 3(2012) 355–383. Prinzing G., Die autokephale byzantinische Kirchenprovinz Bulgarien/Ohrid, Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies, Sofia 22–27 August 2011, I. Plenary Papers, Sofia 2011, 389–413. Prinzinig G., Enstehung und Rezeption der Justiniana Prima–Theorie im Mittelalter, Byzantinobulgarica 5 (1978) 269–287. Prlender I., „Totius gentis metropolim“, HZ 51 (1998) 1–16. Puljić I., Uspostava Dubrovačke mitropolije, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 15–56. Равић И., Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, ССА 10 (2011) 183–190. Равић И., Уговор хумског кнеза Мирослава и Дубровчана, ССА 11 (2012) 11–23. 399 Радић Р., Кораћ Д., Београдски Парижанин на двору монголског кана. Цртица за историју Београда у XIII веку, Словенско средњовековно наслеђе, прир. И. Шпадијер, Т. Јовановић, З. Витић, Београд 2001, 493–503. Р. Радић, Обласни господари у Византији крајем XII и прим деценијама XIII века, ЗРВИ 24–25 (1986) 151–289. Р. Радић, Свети Сава и смрт обласног господара Стреза, Свети Сава у српској историји, 51–61. Radojičić Đ. Sp., La date de la conversion des Serbes, Byzantion 22 (1952) 253– 256. Радојчић Св., Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934. Радојчић Н., Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве, Глас СКА 179 (1939) 179–258. Ransiman S., Srednjovekovni maniheizam, Čačak–Beograd 2008. Rački F., Borba Južnih Slovena za državnu neodvisnost u XI vieku. Bogomili i patareni, Beograd 1931. Rački F., Pismo prvovienčanoga kralja srbskoga Stjepana I papi Honoriju III god. 1220, Starine JAZU 8 (1875) 53–56. Runciman S., The Medieval Manichee, Cambridge 1947. Slišković S., Dominikanci i bosansko-humski krstjani, Fenomen „krstjani”, 479– 498. Снегаров И., История на Охридската архиепископия Ι, София 1995. Solovjev A., Svedočanstva pravoslavnih izvora o bogomilstvu na Balkanu, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine 5 (1953) 1–103. Станковић В., Идејна начела Константина Порфирогенита и далматински Романи, ЗРВИ 38 (1999/2000) 67–85. Станковић В. Комнини у Цариграду (1057-1185):еволуција једне владарске породице, Београд 2006. Станковић В., Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина, Византијски свет, 111–118. Станојевић С., Борба за самосталност католичке црккве у немањићској држави, Београд 1912. 400 Станојевић С., О нападу угарског краља Андрије II на Србију, ГЛАС СКА 161 (1934) 107–130. Станојевић С., Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161 (1934) Београд 1934, 199–251. Станојевић С., Хронологија борбе између Стевана и Вукана, Глас СКА 153 (1933) 93–101. Стојановић Љ., Стари српски родослови и летописи, Београд–Сремски Карловци 1927. Стевовић И., Историјски извор и историјско–уметничко тумачење: Богородичина црква у Топлици, Зограф 35 (2011) 73–92. Суботин–Голубовић Т., Служба Светом Ивану Рилском у српском рукописном наслеђу, Прилози за КЈИФ 68–69 (2002–2003) 135–145. Суботић Г., Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених споменика у Приморју, ИГ 1–2 (1958) 131–148. Sforca F., Bari e Kotor. Un singolare caso di rapporti fra le due sponde adriatiche, Barii 1975 Scheiner P., Der Dux von Dalmatien und die Belagerund Anconas im Jahre 1173. Zur Italien- und Balkanpolitik Manuels I., Byzantion 41 (1971) 285–311. Тарнанидис Ј., Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве, Сава Немањић–Свети Сава, 55–63. Тодић Б., Апостол Андреја и српски архиепикопи на фрескама Сопоћана, Трећа југословенска конференција византолога Крушевац 10–13. мај 2000, ур. Љ. Максимовић, Н. Радошевић, Е. Радуловић, Београд–Крушевац 2002, 369–378. Тодић Б., Архиепископ Лав – творац иконографског програма, Византијски свет, 119–136. Тодић Б., Представе Св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, Стефан Немања–Свети Симеон, Београд 2000, 295–305. Томовић Г., Из историје средњег Полимља од VII до XVII века, Манастир Светог Николе у Подврху 1606–2006, Београд 2006, 23–57. Томовић Г., Натпис на цркви Св. Луке у Котору из 1195. године, Црква Св. Луке кроз вјекове, ур. В. Кораћ, Котор 1997, 23–32. 401 Трифуновић Ђ., Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу, Прилози за КЈИФ 67 (2001) 63–85. Трифуновић Ђ., Ка почецима српске писмености, Београд 2001. Трифуновић Ђ., О настанку списа Светога Саве у светлости неких агиолошких појединости, Студеница у црквеном животу и историји српског народа, Богословље 31/1 (1987) 65–70. Ćirković S., Bosanska crkva u bosanskoj državi, Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine I, Društvo i privreda srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1987, 198–210. Ћирковић С., Доментијанова просопографија, ЗРВИ 45 (2008) 141–155. Ћирковић С., Дуалистичка хетеродоксија у улози земаљске цркве: босанска црква, Гласник Одјељења друштвених наука ЦАНУ 9 (1995) 7–34. Ћирковић С., Жича као архијерејско седиште, Манастир Жича. Зборник радова, Краљево 2000, 11–15. Ћирковић С., Земља и град Мачва, Прилози за КЈИФ 74 (2008) 3–20. Ћирковић С., Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964. Ћирковић С., Један прилог о бану Кулину, ГНЧ 9/10 (1959) 71–77. Ћирковић С., Католичке парохије у средовековној Србији, Работници, војници, духовници, Београд 1997. Ћирковић С., „Насељени градови“ Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација, ЗРВИ 37 (1998) 9–32. Ћирковић С., Православна црква у средњовековној српској држави, Српска православна црква 1219–1969, Споменица о 750–годишњици аутокефалности, ур. епископ Лаврентије, Београд 1969, 35–51. Ћирковић С., Свети Сава између истока и запада, Свети Сава у српској историји, 27–38. Ћирковић С., Српске notitiae episcopatum, Споменица епископу шумадијском Сави. Зборник радова поводом 40 годишњице архијерејске службе др Саве (Вуковића) епископа шумадијског, Нови Сад 2001, 199–208. Ћирковић С., Студеничка повеља и студеничко властелинство, ЗФФБ 12– 1 (1974) 311–319. Ћирковић С., Хиландарски метох у Зети, ХЗ 10 (1998) 145–152. 402 Ћоровић В., Бан Кулин, ГНЧ 34 (1921) 13–41. Ћоровић В., Један српски натпис из XII вијека, ГЗМ 23 (1911) 549–551. Ћоровић В., Питање о хронологији у делима Св. Саве, ГНЧ 49 (1940) 1–68. Ћоровић В., Територијални развој босанске државе у средњем веку, ГЛАС СКА 167 (1935) 3–47. Узелац А., Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије (1241– 1242), Браничево у историји Србије 3, Пожаревац–Београд 2008, 167–180. Узелац А., Ко је спалио Жичу?, Браничевски гласник 6 (2009) 1–12. Узелац А., „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!“ - Поморавље у другој половини XII века, Стефан Немања и Топлица, Ниш 2011, 97–107. Фабер М., Право барских надбискупа на наслов „примас Србије“ ГЗМ 17 (1905) 445–477. Falkenhausen V. v., Eine byzantinische Beamtenurkunde aus Dubrovnik, BZ 63 (1970) 10–23. Ферјанчић Б., Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић–Свети Сава, 65–72. Ферјанчић Б., Василије I и обнова византијске власти у IX веку, ЗРВИ 36 (1997) 9–30. Ферјанчић Б., Када се Евдокија удала за Стевана Немањића?, ЗФФ 8/1 (1964) 217–224. Ферјанчић Б., Србија и византиски свет у првој половини XIII века (1204– 1261) ЗРВИ 27/28 (1989) 103–148. Ферјанчић Б., Максимовић Љ. Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Свети Сава у српској историји, 13–25. Ферјанчић Б., Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века, Стефан Немања–Свети Симеон, 31–45. Ферлуга Ј., Византиска управа у Далмацији, Београд 1957. Ферлуга Ј., Драч и драчка област пред крај X и почетком XI века, ЗРВИ 8/2 (1964) 117–132. Foretić V., Povjest Dubrovnika do 1808. I, Zagreb 1980. 403 Hamilton J., Hamilton B., Christian dualist heresies in the Byzantine world c.650 – c.1450, Manchester–New York 1998. Harris R., Dubrovnik: A history, London 2003. Harrison Thomson S., Pre-hussite heresy in Bohemia, English Historical Review 48 (1933) 23–42. Hašimbegović Е., Prvi pomen krstjana u srednjovjekovnoj Bosni (Analiza izvora s kraja XII i početka XIII stoljeća, Fenomen „krstjani“, 413–423. Христу В. П. К., Манастир Пресвете Богородице Евергетидске у Цариграду, Осам векова, 61–73. Чремошник Г., Историјски споменици Дубровачког архива. Канцеларијски и нотарски списи 1278–1305, Београд 1932. Šanjek F., Crkva bosanska: dualistička sljedba ili evanđeoski ideal zajedništava u duhu pracrkve, Krščanstvo srednjovekovne Bosne, 157–172. Šanjek F., Papa Inocent III (1198–1216) i bosansko-humski krstjani, Fenomen „krstjani, 425–438. Šidak Ј., Današnje stanje pitanja „crkve bosanske „ u historijskoj nauci, HZ 7 (1954) 129–142. Šidak J., „Ecclesia Sclavoniae“ i misija dominikanaca u Bosni, Studije o „Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb 1975, 177–209. Šidak Ј., Nova građa o akciji Rimske kurije u Bosni 1245. g., HZ 27–28 (1974– 1975) 319–329. Šidak J., Oko pitanja „Crkve bosanske“ i bogumilstva, Studije o „Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb 1975, 13–48. Šišić F., Povjest Hrvata od najstarijih dana do podkraj 1918. I. Za narodnih vladara, Zagreb 1925. Škegro A., Bilino Polje primjer jedne historiografske kontroverze, Fenomen „krstjani“, 351–369. Šuljak A., Bosansko-humski krstjani i prijenosrezidencije bosanskih biskupa u Đakovo, Fenomen „krstajani“, 441–454. 404 Списак скраћеница чешће навођених наслова Annales Ragusini Annales Ragusini Anonimi item Nicolai de Ragnina, ed. S. Nodilo, MSHSM XIV, Scriptores I, Zagrabiae 1883. Ангелов, Богомилството Д. Ангелов, Богомилството в българия, София 1969. Angold, Church and Society Angold М., Church and Society in Bizantium under the Comneni, Cambridge– New York, 1995. Антоновић, О узроцима смењивања М. Антоновић, О узроцима смењивања жичког архиепископа Данила I, ЗРВИ 34(1995) 107–115. Архитектура I Архитектура Немањићког доба I, прир. Милка Чанк–Медић, Ђурђе Бошковић, Београд 1986. Acta Albaniae I Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I, edd. L. Thalloczy, C. Jireček, E. Shufflay, Wien 1913. Actes de Chilandar I Actes de Chilandar I. Des origines à 1319, édd. M. Živojinović, V. Kravari, Ch. Giros, Archives de l' Athos 20, Paris 1998. Бабић, Студеница Г. Бабић, В. Кораћ, С. Ћирковић, Студеница, Београд 1986. Баришић, Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана Ф. Баришић, Б. Ферјанчић, Вести Димитрија Хоматијана о „власти Драгувита“, ЗРВИ 20 (1981) 51–55. Basić, Pristupna razmatranja I. Basić, Pristupna razmatranja uz popise biskupa Zapadnoga Ilirika u aktima crkvenih koncila u Saloni 530. i 533. godine, Tusculum 2 (2009) 59–69. Byzantine monastic Byzantine monastic foundation documents II, edd. J. Thomas, A. Constantinides Hero, Washington, D.C BZ Byzantinische Zeitschrift Благојевић, Преглед историјске географије М. Благојевић, Преглед историске географије средњевековне Србије, Зборник Историјског музеја 405 Србије 20 (1983) 45–126. Благојевић, Српске удеоне кнежевине М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997) 45–62. Благојевић, Хиландарски поседи М. Благојевић, Хиландарски поседи на Косову и Метохији (XII –XV века), ХЗ 12 (2008) 11–34. Борилов синодик Борилов синодик, изд. И. Божилов, А. Тотоманова, И. Билярски, София 2010. Бубало, Да ли су Стефан Првовенчани и Радослав били савладари Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ 46 (2009) 201–227. Bubalo, Jurisdikcija Đ. Bubalo, K. Mitrović, R. Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, Beograd 2010. Бубало, Када Стефан Немањић издао повељу Хиландару Ђ. Бубало, Када је велики жупан Стефан Немањић издао повељу манастиру Хиландару, ССА 9 (2010) 233–241. Бубало, Титуле Вукана Немањића Ђ. Бубало, Титуле Вукана Немањића и традиција дукљанског краљевства, Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија, ур. Б. Тодић, Беране– Београд 2011, 79–94. Bullarium ordinis FF. praedicatorum I Bullarium ordinis FF. praedicatorum I (aa. 1215– 1280), ed. F. T. Ripolli, Romae 1729. Bullarium Franciscanum Bullarium Franciscanum, ed. J. H. Sbaralea, Romae 1759–1761. ВИИНЈ Византијски извори за историју народа Југославије I–IV, Београд 1955–1971. Византијски свет Византијски свет на Балкану I–II , прир. Б. Крсмановић, Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд 2012. Vita Basilii Chronographiae quae Theophanis Continuati nominee fertur liber quo Vita Basilii imperatoris amplectitur, ed. I. Ševčenko, Berolini 2011 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 42). 406 Willermi Tyrensis Historia Willermi Tyrensis archiepiscopi Historia rerum in partibus transmarinis gestarum a tempore successorum mahumeti usque ad annum domini MCLXXXIV, edd. A.-A. Beugnot, A. Le Prévost, Recueil des historiens des croisades, Historiens occidentaux I, Paris 1844. Војводић, Ариље Д. Војводић, Зидно сликарство у цркви Св. Ахилија у Ариљу, Београд 2005. Vojvodić, Représentation D. Vojvodić, Un regard nouveau sur la représentation du Concile de saint-Syméon-Nemanja à Arilje, Cahiers Balkaniques 31 (2000) 11–20. Gelzer, Ungedruckte H. Gelzer, Ungedruckte und wenig bekannte Bistümerverzeichnisse der orientalischen Kirche II, BZ 2 (1893) 22–72. ГЗМ Гласник Земаљског музеја Глас СКА Гласник Српске краљевске академије Glušac, Problem V. Glušac, Problem bogomilstva i pravoslavlje „crkve bosanske“, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine 5 (1953) 105–138. ГНЧ Годишњица Николе Чупића Godišnjak Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine Goldstein, Rani srednji vijek I. Goldstein, Hrvatski rani srednji vijek, Zagreb 1995. Гранић, Оснивање архиепископије Ф. Гранић, Оснивање архиепископије у граду Јustiniana Prima 535 године пре Хр., Гласник СНД 1 (1925) 113–134 Грујић, Легенда Р. Грујић, Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа, Гласник Скопског научног друштва 13 (1933) 1–3. DAI Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio I, edd. Gy. Moravcsik, R.H.J. Jenkins, Washington 19672 (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 1) 407 Dandolo Аndreae Danduli Venetorum Ducis Chronicon Venetum, a pontificatu S. Marci ad Annum usque MCCCXXXIX, Rerum Italicarum Scriptores XII, ed. L. A. Muratori, Milano 1778. Darrouzès, Listes J. Darrouzès, Listes épiscopales du concile de Nicéé (787), REB 28 (1970) 5–76. Динић, Три повеље М. Динић, Три повеље из исписа Ивана Лучића, ЗФФБ 3 (1955) 69–94. Доментијан Доментијан, Житије Светог Саве, прир. Љ. Јухас- Георгиевска, Т. Јовановић Београд 2001. Доментијан, Живот Св. Симеуна Доментијан, Живот Св. Симеуна и Свеога Саве, изд. Ђ. Даничић, Београд 1865. Dondaine, Аctes A. Dondaine, Les actes du concile albigeois de Saint – Félix de Caraman, Miscellanea Giovanni Mercati, Studi e testi 125, Vaticano 1946, 324–355. Documenta Documenta historiae chroaticae periodum antiqam illustrantia, ed. F. Rački, Zagrabiae 1877. De thematibus Constantino Porfirogenito, De thematibus, ed. A. Pertusi, Vaticano 1952, II, 11.20–23. Demetrii Chomateni Ponemata Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berlin – New York 2002. Драгојловић, Богомилство Д. Драгојловић, Богомилство на Балкану и у Малој Азији II, Београд 1982. Dujčev, Ambassade I. Dujčev, Une ambassade byzantine auprès les Serbes au IX siècle, ZRVI 7 (1961) 53–60. Dujčev, Epistola I. Dujčev, L’ epistola sui bogomili del patriarca constatinopolitano Teofilatto, Medioevo byzantino- slavo I, Roma 1965, 283–315. Гюзелев, Бележки И. Гюзелев, Бележки върху йерархическия статус на българската църква и нейния върховен предстоятел през първия век от покръстването 865–971, Религия и църква в българия, София, 408 1997, 98–107., Ђурић, Историјске композиције В. Ђурић, Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне паралеле II, ЗРВИ 10 (1967) 121–148. Европа и Срби Европа и Срби. Средњи век, ур. Т. Живковић, Београд 2006 Einhard Еinhardi Annales, ed. G.H. Pertz, MGH SS I, Hannoverae 1819. Euth. Zyg. Euthymii Zygabeni Panoplia dogmatica, Patrologia Graeca 130, coll. 19–1359. Живковић, Дукља између Рашке и Византије Т. Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006) 451– 466. Живковић, Јужни Словени Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025), Београд 2002. Živković, On the foundation Živković T., On the foundation of Ragusa: The Tradition vs. Facts, ИЧ 54 (2007) 9–25. Живковић, Словени и Ромеји Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000. Живковић, Црквена организација Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани срењи век), Београд 2004. Живојиновић, Историја М. Живојиновић, Историја Хиландара I (од оснивања манастира 1198. до 1335. г), Београд 1998. Живојиновић, Монах Симеон М. Живојиновић, Стефан Немања као монах Симеон, Стефан Немања – Свети Симеон, 101– 113. Живојиновић, О боравцима М. Живојиновић, О боравцима Светог Саве у Солуну, ИЧ 24 (1977) 63–71. Животи краљева и архиепископа српских Животи краљева и архиепископа српских, написао архиепископ Данило II, изд. Ђ. Даничић, Загреб 1866. Законоправило Светога Саве Законоправило Светога Саве, прир. М. Петровић, Љ. Штављанин–Ђорђевић, Београд 2005. 409 Зборник средњовековних повеља и писама Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I (1186–1321), прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011. Zeiller, Оrigines J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’ Empire Romain, Paris 1918. ЗРВИ Зборник радова Византолошког института ЗФФБ Зборник Филозофског факултета у Београду Иванов, Български старини Й. Иванов, Български старини из Македония, София, 1970. Ioannis Cinnami epitome Ioannis Cinnami epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum, ed. A Meineke, Bonnae 1836 Innocentii III epp. Innocentii III Romani pontificis regestorum sive epistolarum I–III, PL 214–216, ed. J. P. Migne, Paris 1890. ИСН Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић Београд 1981. ИЦГ Историја Црне Горе I, II/1, Титоград 1967–1970. ИЧ Историјски часопис Јанковић, Епископије и митрополије М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985. Јанковић, Епископије српске цркве М. Јанковић, Епископије српске цркве 1220. године, Сава Немањић–Свети Сава, 73–84. Јиречек, Историја К. Јиречек, Историја Срба I–II , Београд 1952. Јиречек, Романи К. Јиречек, Романи у градовима Далмације током средњега века, Зборник Константина Јиречека II , прир. Г. Острогорски, Београд 1962. Калић, Држава и црква Ј. Калић, Држава и црква у Србији XIII века, ЗРВИ 46 (2009) 129–137. Калић, Државни сабори Ј. Калић, Српски државни сабори у Расу, Европа и Срби, 185–195. Калић, Ниш у средњем веку Ј. Калић, Ниш у средњем веку, Европа и Срби, 369– 410 409. Калић, Српска држава Ј. Калић, Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку, ЗРВИ 44/1 (2007) 197– 208. Калић, Сукоб Ј. Калић, Српско–византијски сукоб 1168. г., ЗФФБ 11/1(1970) 293–204. Калић, Црквене прилике Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Европа и Срби, 125–141. Kehr, Papsturkunden in Rom, P. Kehr, Papsturkunden in Rom, Nachrichten von der königl. Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen 1900, 2, 148–149. Кисас, О времену С. Кисас, О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином, ЗРВИ 18 (1978) 131–139. Klaić, I. Petricioli, Prošlost Zadra II. N. Klaić, I. Petricioli, Prošlost Zadra II. Zadar u srednjem veku, Zadar 1976. Kniewald, Vjerodostojnost D. Kniewald, Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim krstjanima, Rad JAZU 270 (1949), 115– 276. Козма Козма Пресвитеръ, болгарскiй писатель Х века, изд. М. Г. Попруженко, Български старини XII, София 1936. Коматина, Византијска титула Коматина, Византијска титула Константина Бодина, ЗРВИ 48 (2011) 61–76. Коматина, Моравски епископ П. Коматина, Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г., Српска теологија данас 2009. Први годишњи симпосион, Београд 2010, 359–368. Коматина, Оснивање П. Коматина, Оснивање Патраске и Атинске митрополије и Словени на Пелопонезу, ЗРВИ 46 (2009) 27–52. 411 Коматина, Појам Бугарске П. Коматина, Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије, Византијски свет, 41–56. Коматина, Србија и Дукља П. Коматина, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012), 159–186. Коматина, Црквена политика П. Коматина, Црквена политика Византије (843– 886), Београд 2012 (докторска дисертација у рукопису). Кондић, Поповић, Царичин град В. Кондић, В. Поповић, Царичин град, Београд 1977. Кораћ, Седиште В. Кораћ, Седиште двеју западних Савиних епископија: Стон и Превлака, Свети Сава у српској историји, 85–91. Krasić, Djelovanje dominikanaca S. Krasić, Djelovanje dominikanaca u srednjem vijeku, Kršćanstvo srednjovjekovne Bosne, 173–240. Крсмановић, О односу Б. Крсмановић, О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије. Византијски свет на Балкану I, Београд 2012, 17– 39. Krsmanović, Province in Change B. Krsmanović, The Byzantine Province in Change (on the Threshold Between the 10th and the 11th Century), Begrade–Athens 2008. Kršćanstvo srednjovjekovne Bosne Kršćanstvo srednjovjekovne Bosne. Radovi simpozija povodom 9 stoljeća spominjanja bosanske biskupije (1089–1989), prir. Ž. Puljić, F. Topić, Sarajevo 1991. Kukuljević, Diplomatički zbornik II I. Kukuljević, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije II , Zagreb 1875. Liber ponificalis Liber ponificalis I–II, ed. L. Duchesne, Paris 1955. Loos, Heresy Loos, Dualist Heresy in the Middle Ages, Praha 1974. ЛССВ Лексикон српског средњег века, прир. С. Ћирковић, Р. Михаљчић , Београд 1999 Lupis, Pregled povjesti V. B. Lupis, Pregled povjesti stonske biskupije od 412 stonske biskupije osnutka do 1541. godine, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, Luccari, Annali di Rausa G. Luccari, Copioso ristreto de gli Annali di Rausa, Venetia 1605. Ljetopis Ljetopis popa Dukljanina, prir. V. Mošin, Zagreb 1950. Љубинковић, Традиција Р. Љубинковић, Традиција Приме Јустинијане у титулатури охридских архиепископа, Старинар, Н. с. 17 (1966) 61–75. Љубинковић, Хумско епархиско властелинство Р. Љубинковић, Хумско епархиско властелинство и црква Светог Петра у Бијелом Пољу, Старинар н. с. 9–10 (1959) 97–124 Majnarić, Papinski poslanik I. Majnarić, Papinski poslanik Akoncije u Dalmaciji i Hrvatskoj 1219.–1223., Analecta Croatica Christiana 40 (2009) 79–99. Majnrić, Papinski kapelan I. Majnrić, Papinski kapelan Ivan od Casamarija i Bilinopoljska abjuracija 1203. Papinski legat koji to u Bosni nije bio?, Radovi Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosi i umjetnosti u Zadru 50 (2008) 1–13. Mansi Sacrorum conciliorum nova et amplissima colectio, ed. J. D. Mansi, I–XXXI, Florentiae –Venetiis 1758– 1798. „Византинизми“ Љ. Максимовић, „Византинизми“ краља Стефана Радослава, ЗРВИ 46 (2009) 139–147. Максимовић, Организација византијске власти Љ. Максимовић, Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018. гоине, ЗРВИ 36 (1997) 31–43. Максимовић, Покрштавање Љ. Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 155–174. Максимовић, Северни Илирик Љ. Максимовић, Северни Илирик у VI веку, ЗРВИ 19 (1980) 17–57. 413 Маринковић, Историја настанка Р. Маринковић, Историја настанка Живота господина Симеона од светога Саве, Сава Немањић–Свети Сава, 201–213. Маринковић, Немањина дворска канцеларија Р. Маринковић, Немањина дворска канцеларија, Стефан Немања–Свети Симеон, 131–136. MGH Monumenta Germaniae historica MGH Epp. MGH Epistolae MGH Epp. sel. MGH Epistolae selectee MGH SS MGH Scriptores MGH SS rer. Germ. N. S. MGH SS rerum Germanicarum Nova Series Marković, Dukljansko–barska metropolija I. Marković, Dukljansko–barska metropolija, Zagreb 1902. Марковић, Православно монаштво В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920. Марковић, Прво путовање М. Марковић, Прво путовање Светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност, Београд 2009. Markus, Carthage – Prima Iustiniana – Ravenna R. A. Markus, Carthage – Prima Iustiniana – Ravenna: An aspect of Iustinian’s Kirchenpolitik, Byzantion 49 (1979) 277–302. Милаш, Правила Правила православне цркве с тумачењима I, прир. Н. Милаш, Нови Сад 1895. Миљковић, Житија Светог Саве Б. Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Београд 2008. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 289–305 . Мишић, Земља С. Мишић, Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену 4/2–3 (1997) 133–146. 414 Мишић, Историјска географија С. Мишић, Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве, Свети Сава у српској историји, 93–104 . Мошин, Сербская редакция синодика I В. Мошин, Сербская редакция синодика в неделю православия. Анализ текстов, Византийский временик 16 (1959) 317–394. Мошин, Сербская редакция синодика II В. Мошин, Сербская редакция синодика в неделю православия. Tексты, Византийский временик 17 (1960) 278–353. Младеновић, Студенички игумани Ј. Младеновић, Студенички игумани, Осам векова, 337 –345. Miracles I Les plus anciens recueils des Miracles de Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans I. Le texte, éd. P. Lemerle, Paris1979. Мргић-Радојчић, Доњи Κраји Ј. Мргић–Радојчић, Доњи Κраји: Крајина средњовековне Босне, Београд 2002. Мргић, Северна Босна Ј. Мргић, Северна Босна 13–16. века, Београд 2008. Mullett, Theophylact M. Mullett, Theophylact of Ochrid. Reading the Letters of a Byzantine Arcbishop, Aldershot (UK) und Brookfied/Vermont 1997. Naxidou, Aspect Е. Naxidou, An Aspect of the Medieval History of the Archbishopric of Ohrid: its Connection with Justiniana Prima, Byzantinoslavica 64 (2006) 153– 191. Neralić, Srednjojekovna Bosna J. Neralić, Srednjovjekovna Bosna u diplomatičkim spisima Rimske kurije, Fenomen „krstjani“, 371–387. Notitiae Notitiae episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae, edd. J. Darrouzès, Paris 1981. Novellае Imp. Iustiniani Novellae I, ed. C. E. Z. von Ligenthal, Lipsiae 1881. Нешковић, Ђурђеви ступови Ј. Нешковић, Ђурђеви ступови у старом Расу, Краљево 1984. 415 Новаковић, Охридска архиепископија С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Сабрана дела II. Списи из историјске географије, прир. С. Ћирковић, Београд 2003, 61– 102. Obolensky, Bogomiils D. Obolensky, The Bogomiils. A Study in Balkan Neo- Manichaeism, Cambridge 1948. ODB Oxford Dictionary of Byzantium, I–III, Oxford 1991. Оболенски, Шест портрета Д. Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 1991. Осам векова Осам векова Студенице, ур. епископ жички Стефан, А. Јевтић, Д. Кашић, Београд 1986. Острогорски, Историја Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959 (= 1969) Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана Г. Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 89–114. Павловић, Култови лица Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965. Peričić, Sclavorum regnum E. Peričić, Sclavorum regnum Grgura barskog, Bar 1998. Parthey, Hieroclis Synecdemus Hieroclis Synecdemus et notitiae Graecae episcopatum, ed. G. Parthey, Berolini 1866. Петковић, Преглед црквених споменика В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српскога народа, Београд 1950. Петровић, Св. Сава на Жичком сабору М. Петровић, Св. Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, ИЧ 45–46 (1998–1999) 11–29. Петровић, Црквенодржавна идеологија М. Петровић, Црквенодржавна идеологија Светога Саве у Студеничком типику, Осам векова, 75–98. Пириватрић, Византијска С. Пириватрић, Византијска тема Морава и 416 тема Морава „Моравије“ Константина VII Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997) 173–201. Пириватрић, Прилог С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, ЗРВИ 29-30 (1991) 125-136. Pirivatrić, Some Notes S. Pirivatrić, Some Notes on the Byzantine–Bulgarian Peace Treaty of 927, Byzantinoslovaca II, Bratislava 2008, 43–48. Пириватрић, Самуилова држава С. Пириватрић, Самуилова држава, Београд 1997. Писци средњовјековног латинитета Писци средњовјековног латинитета, прир. Д. Синдик, Г. Томовић, Цетиње 1996. Поповић, Гроб Светог Симеонa Д. Поповић, Гроб Светог Симеона у Студеници, Осам векова, Београд 1986, 155–166. Поповић, Под окриљем светости Д. Поповић, Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд 2006 . Поповић, Средњовековни надгробни споменици Д. Поповић, Средњовековни надгробни споменици у Студеници, Студеница и византијска уметност око 1200. године, ур. В. Кораћ, Београд 1988. Прерадовић, Култови светитеља Д. Прерадовић, Култови светитеља у византијским градовима на источној обали Јадрана (VI–IX век), Ниш и Византија X (2011) 523–535. Прерадовић, Преноси реликвија Д. Прерадовић, Преноси реликвија из Византије на Јадран у периоду између VI и XI века, Ниш и Византија XI (2012) 187–207. Прилози за КЈИФ Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор Prinzing, Autokephale G. Prinzing, Die autokephale byzantinische Kirchenprovinz Bulgarien/Ohrid, Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies, Sofia 22–27 August 2011, I. Plenary Papers, Sofia 2011, 389–413. 417 Prinzing, Byzantine ecclesiastical province G. Prinzing, The autocephalous Byzantine ecclesiastical province of Bulgaria/Ohrid, Bulgaria Mediaevalis 3(2012) 355–383. Прокић, Први охридски архиепископ Б. Прокић, Први охридски архиепископ Јован, Глас 88 (1911) 267–303. Puljić, Uspostava I. Puljić, Uspostava Dubrovačke mitropolije, Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije, 15–56. Равић, Писмо И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, ССА 10 (2011) 183–190. Rad JAZU Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti Радић, Обласни господари Р. Радић, Обласни господари у Византији крајем XII и прим деценијама XIII века, ЗРВИ 24–25 (1986) 151–289. Радојчић, Свети Сава и автокефалност Н. Радојчић, Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве, Глас СКА 179 (1939) 179–258. Rački, Bogomili i patareni F. Rački, Borba Južnih Slovena za državnu neodvisnost u XI vieku. Bogomili i patareni, Beograd 1931. Rački, Pismo F. Rački, Pismo prvovienčanoga kralja srbskoga Stjepana I papi Honoriju III god. 1220, Starine JAZU 8 (1875) 53–56. Сава Немањић–Свети Сава Сава Немањић–Свети Сава. Историја и предање, ур. В. Ђурић, Београд 1979. Свети Сава Свети Сава, Сабрана дела, прир. Т. Јовановић, Београд 1998. Свети Сава у српској историји Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998. Светосавски зборник 2 Светосавски зборник 2, Београд 1939. Sirmium Sirmium град царева и мученика, ур. Д. Познановић, Сремска Митровица 2003 Slišković, Dominikanci S. Slišković, Dominikanci i bosansko-humski krstjani, 418 Fenomen „krstjani“, 479–498. Снегаров, История И. Снегаров, История на Охридската архиепископия Ι, София 1924. Solovjev, Svedočanstva A. Solovjev, Svedočanstva pravoslavnih izvora o bogomilstvu na Balkanu, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine 5 (1953) 1–103. Србљак Србљак I, прир Ђ. Трифуновић, прев. Д. Богдановић, Београд 1970. Српске земље у средњем веку Српске земље у средњем веку, прир. С. Ћирковић, Београд 1978. ССА Стари српски архив ССЗН Стари српски записи и натписи I, прир. Љ. Стојановић, Београд 1902. Станковић, Стефан Немањић и Сава у списима Димитрија Хоматина В. Станковић, Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина, Византијски свет, 111–118. Станојевић, Борба за самосталност С. Станојевић, Борба за самосталност католичке црккве у немањићској држави, Београд 1912. Станојевић, Свети Сава и независност С. Станојевић, Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161 (1934) Београд 1934, 199–251. ССА Стари српски архив Стевовић, Историјски извор И. Стевовић, Историјски извор и историјско– уметничко тумачење: Богородичина црква у Топлици, Зограф 35 (2011) 73–92. Стефан Немања–Свети Симеон Стефан Немања–Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, прир. Ј. Калић, Београд 2000. Стефан Првовенчани Стефан Првовенчани, Сабрана дела, прир. Љ. Јухас–Георгијевска, Т. Јовановић, Београд 1999. Стефан Немања и Топлица Стефан Немања и Топлица, ур. Д. Бојовић, Ниш 2011. Студеница Студеница и византијска уметност око 1200. године, ур. В. Кораћ, Београд 1988. 419 Studije o „Crkvi bosanskoj“ J. Šidak, Studije o „Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb 1975. Sforca, Bari e Kotor F. Sforca, Bari e Kotor. Un singolare caso di rapporti fra le due sponde adriatiche, Barii 1975 Scheiner, Dux von Dalmatien P. Scheiner, Der Dux von Dalmatien und die Belagerund Anconas im Jahre 1173. Zur Italien- und Balkanpolitik Manuels I., Byzantion 41 (1971) 285– 311. Теодосије Теодосије Хиландарац, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, прир. Ђ. Трифуновић, Београд 1973. Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije Tisuću godina Dubrovačke (Nad)biskupije. Zbornik radova znanstvenoga skupa u povodu tisuću godina uspostave dubrovačke (nad)biskupije/metropolije (998.–1998.), prir. N. A. Ančić, Dubrovnik – Split 2001 TM Travaux et mémoires Тодић, Архиепископ Лав Б. Тодић, Архиепископ Лав – творац иконографског програма, Византијски свет на Балкану, 119–136. Тодић, Представе Б. Тодић, Представе Св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, Стефан Немања– Свети Симеон, Београд 2000, 295–305. Томовић, Морфологија Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд 1974. Трифуновић, Запис у Вукановом јеванђељу Трифуновић Ђ., Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу, Прилози за КЈИФ 67 (2001) 63–85. Трифуновић, Ка почецима Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001. Theiner, Monumenta Hungariae I A. Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia I, Romae, 1859. 420 Theiner, Monumenta Slavorum I A. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustantia I, Romae 1863. Тheophylacti Achridensis epp. Тheophylacti Achridensis Epistulae, ed. P. Gautier, Thessalonique 1986. Тhomae archidiaconi Historia Тhomae archidiaconi Spalatensis Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum, edd. O. Perić. D. Karbić, M. Matijević Sokol, J. Ross Sweeney, Budapest – New York 2006. Ćirković, Bosanska crkva S. Ćirković, Bosanska crkva u bosanskoj državi, Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine I, Društvo i privreda srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1987, 198–210. Ћирковић, Дуалистичка хетеродоксија С. Ћирковић, Дуалистичка хетеродоксија у улози земаљске цркве: босанска црква, Гласник Одјељења друштвених наука ЦАНУ 9 (1995) 7–34. Ћирковић, Жича као архијерејско седиште С. Ћирковић, Жича као архијерејско седиште, Манастир Жича. Зборник радова, Краљево 2000, 11–15. Ћирковић, Земља и град С. Ћирковић, Земља и град Мачва, Прилози за КЈИФ 74 (2008) 3–20. Ћирковић, Историја С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964. Ћирковић, „Насељени градови“ С. Ћирковић, „Насељени градови“ Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација, ЗРВИ 37 (1998) 9–32. Ћирковић, Православна црква у средњовековној српској држави С. Ћирковић, Православна црква у средњовековној српској држави, Српска православна црква 1219–1969, Споменица о 750–годишњици аутокефалности, ур. епископ Лаврентије, Београд 1969, 35–51. Ћирковић, Српске notitiae С. Ћирковић, Српске notitiae episcopatum, Споменица епископу шумадијском Сави. Зборник 421 радова поводом 40 годишњице архијерејске службе др Саве (Вуковића) епископа шумадијског, Нови Сад 2001, 199–208. Ћирковић, Хиландарски метох С. Ћирковић, Хиландарски метох у Зети, ХЗ 10 (1998) 145–152. Фабер, Право барских надбискупа М. Фабер, Право барских надбискупа на наслов „примас Србије“ ГЗМ 17 (1905) 445–477. Farlati D. Farlati, Illiricum Sacrum VI–VII, Venetiis 1800– 1817. Fenomen „krstjani“ Fenomen „krstjani“ u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, prir. F. Šanjek, Sarajevo–Zagreb 2005. Ферјанчић, Автокефалност Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић–Свети Сава, 65–72. Ферјанчић, Максимовић, Свети Сава и Србија Б. Ферјанчић, Љ. Максимовић, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Свети Сава у српској историји, 13–25. Ферјанчић, Србија и византијски свет Б. Ферјанчић, Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204–1261) ЗРВИ 27/28 (1989) 103–148. Ферлуга, Византиска управа Ј. Ферлуга, Византиска управа у Далмацији, Београд 1957. Foretić, Povjest Dubrovnika I Foretić, Povjest Dubrovnika do 1808. I, Zagreb 1980. Hamilton and Hamilton, Christian dualist J. Hamilton, B. Hamilton, Christian dualist heresies in the Byzantine world c.650 – c.1450, Manchester–New York 1998. Harris, Dubrovnik R. Harris, Dubrovnik: A history, London 2003. Hašimbegović, Prvi pomen krstjana Е. Hašimbegović, Prvi pomen krstjana u srednjovjekovnoj Bosni (Analiza izvora s kraja XII i početka XIII stoljeća, Fenomen „krstjani“, 413–423. ХЗ Хиландарски зборник HZ Historijski zbornik 422 Хиландарска повеља Хиландарска оснивачка повеља Светога Симеона и Светога Саве, Ђ. Трифуновић, В. Бјелогрлић, И. Брајовић, Осам векова, Београд 1986, 49–60. Historia Salonitana Maior Historia Salonitana Maior, прир. Н. Клаић, Београд 1967. Христу, Манастир Пресвете Богородице, В. П. К. Христу, Манастир Пресвете Богородице Евергетидске у Цариграду, Осам векова, 61–73. Hrvatsko-crnogorski dodiri Hrvatsko-crnogorski dodiri/crnogorsko-hrvatski dodiri: identitet povjesne i kulturne baštine Crnogorskog primorja. Zbornik radova, Zagreb 2008, CD Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II–VI, ed. T. Smičiklas, Zagrabiae 1904– 1908; I, edd. M. Kostrenčić, J. Stipišić, M. Šamšalović, Zagrabiae 1967. CD Suppl. Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Supplementa I, edd. H. Sirotković, J. Kolanović, Zagreb 1998. Codice Barese I Codice diplomatico Barese I–III, edd. G. B. Nitto de Rossi, F. Nitti di Vito, Bari 1897–1899. Chronica Ragusina Chronica Ragusina Junii Resti (ab origine urbis usque ad annum 1451) item Ioannis Gundulae (1451–1484), ed. S. Nodilo, Zagrabiae 1893. Шишић, Летопис попа Дукљанина Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд– Загреб 1928. Šišić, Povjest Hrvata Šišić F., Povjest Hrvata od najstarijih dana do podkraj 1918. I. Za narodnih vladara, Zagreb 1925 Šidak, Nova građa Ј. Šidak, Nova građa o akciji Rimske kurije u Bosni 1245. g., HZ 27–28 (1974–1975) 319–329. Šuljak, Bosansko-humski krstjani A. Šuljak, Bosansko-humski krstjani i prijenosrezidencije bosanskih biskupa u Đakovo, Fenomen „krstajani“, 441–454. 423 Шпадијер, Хронолошки оквири И. Шпадијер, Хронолошки оквири књижевни рада Теодосија Хиландарца, Прилози за КЈИФ 76 (2010) 3–16. 424 Прилог 1. Бугарска архиепископија/Охридска архиепископија Георгије (око 890) Дамјан (после 927–971), у Доростолу Герман Гаврило (после 971), у Водену и Преспи Филип (око 1000), у Охриду Јован I (пре 1018–1037), у Охриду Лав I (1037–1056) Теодул (1056–1064) Јован II Лампин (1064– око 1078) Јован III Аин (1078– пре 1089) Теофилакт Хефест (око 1088/89– после 1120) Лав II Мунг (после 1120) Михаило Максим (пре 1143) Јован IV (Адријан) Комнин (пре 1143–1163) Јевстатије (1163–1170) Константин I Викинатор (1170– око 1183) Јован V Каматир (после 1183–1215) Димитрије Хоматин (1216-1236) Јоаникије (око 1237) Сергије (пре 1241) Јаков Проархије (око 1241–1253) Константин II Кавасила (1253-1262) Теодор Керамевс (око 1263–1273) Адријан (пре 1283) Генадије (после 1283) Макарије (око 1294– око 1299) Григорије (1312–1314) Напомена: Уп. И. Снегаров, История на Охридска архиепископия, София 1924, 195–213; Й. Иванов, Български старини из Македония, София 1931, 566–568; G. Prinzing, Die autokephale byzantinische Kirchenprovinz Bulgarien/Ohrid, XXIII Congres international des études byzantines, Sofia 2011, 411–413; Idem, The Autocephalous Byzantine Ecclesiastical Province of Bulgaria/Ohrid, Bulgaria Mediaevalis 3 (2013) 379–382. 425 Прилог 2. Српска архиепископија Сава I (1218–1234) Арсеније I (1234–1263) Сава II (1263–1271) Данило I (1271–1272) Јоаникије I (1272–1276, †1279) Јевстатије I (1279–1286) Јаков (1286–1292) Јевстатије II (1292–1309) Сава III (1309–1316) Никодим I (1316–1324) 426 Прилог 3. Дубровачка архиепископија Неименовани епископ (925. и 928) Јован I, архиепископ (999) Витал (пре 1047–1074) Петар (1078) Доминик (1108) Герард (1120) Андреја (1142– после 1153) Трибун Микијели (1158–1188) Бернард (1188–1199, формално до 1203) Леонард (пре 1208– пре 1222) Арингерије (1227–1235) Јован II (1238–1256) Алеард (1258–1268) Салвије (1276–1279) Бонавентура (1281–1306) Напомена: Cf. C. Eubel, Hierarchia catholica Medii Aevii (ab anno 1198 usque ad annum 1431), Monasterii 1913, 411. 427 Прилог 4. Барска архиепископија Петар, епископ (1078) Гргур, епископ (пре 1179–1189) Јован I, архиепископ (1199-?) Неименовани архиепископ (†1247) Јован II ди Плано Карпини (1248–1252) Готфрид (1253–1254) Лаврентије (1255– после 1265) Гаспар Адам Псиск (око 1270– око 1280) Т. († пре 1282) Михаило (1282–1301) Марин Жаретић (1301–1307) Напомена: Cf. C. Eubel, Hierarchia catholica Medii Aevii (ab anno 1198 usque ad annum 1431), Monasterii 1913, 92. 428 Прилог 5. Босанска епископија Братослав (1195– пре 1203) Владимир (око 1208– 1233) Јован од Вилдесхаузена (1234– пре 1237) Понса (1238–1271), од пре 1252. у Ђакову Роланд (око 1272) Андреја (око 1280) Тома (1287–1299) Напомена: Cf. C. Eubel, Hierarchia catholica Medii Aevii (ab anno 1198 usque ad annum 1431), Monasterii 1913, 142. 429 Прилог 6. Преглед папских повеља а) За дубровачку цркву 743. г. Захарија препис из ΧΙΙΙ века фалсификат 1022. г. Бенедикт VIII препис фалсификат 1076. г. Гргур VII препис, пре 1197. г. фалсификат 1102. г. Пасхал II препис из XIII века фалсификат 1120. г. Каликст II препис из XIII века фалсификат 1142. г. Иноћентије II препис; помиње се у оригиналној папској повељи из 1158. г. аутентичан документ 1153. г. Анастасије IV препис; помиње се у оригиналној папској повељи из 1158. г. аутентичан документ 1158. г. Хадријан IV оригинал аутентичан документ 1167. г. Александар III оригинал аутентичан документ 1187. г. Урбан III оригинал аутентичан документ 1188. г. Климент III препис; помиње се у оригиналној папској повељи из 1238. г. аутентичан документ 1227. г. Гргур IX оригинал аутентичан документ 1238. г. Гргур IX оригинал аутентичан документ б) за барску цркву 1067. г. Александар II препис архиепископа Тарагоне Антонија Агустина из XVI века фалсификат 1089. г. Климент III препис епископа Телезеа Анђела Масарелија из XVI века фалсификат 1119– 1124. г. Каликст II препис у рукопису Codex Vaticanus 7109. фалсификат Напомена: Уп. CD I, 1–3, 61–62, 143–145; II, 2–4, 33–35, 50–53, 70–73, 84–86, 111–113, 206–208, 226–229; III, 274–276; IV, 54–55; Αcta Albaniae I, 17–19, 21–22, 27, и резултате аутора дисертације. 430 Биографија аутора Ивана (Петар) Равић рођена je 18. октобра 1984. године у Чачку, где је завршила је основну школу и Гимназију. Студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду уписала је 2003. г. Дипломирала је 2009. г. одбранивши дипломски рад на тему Политичке и верске прилике у српским земљама крајем XII и почетком XIII века на Катедри за историју српског народа у средњем веку са историјском географијом и старословенским језиком, са оценом 10. Ментор рада био је проф. др Ђорђе Бубало. Центар за црквене студије из Ниша доделио јој је награду Старац Исаија за најбољи дипломски рад из области црквених студија. Основне студије завршила је са просечном оценом 9, 57. Докторске студије историје уписала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на Катедри за за историју српског народа у средњем веку са историјском географијом и старословенским језиком децембра 2009. г., а за ментора је одређен проф. др Ђорђе Бубало Од фебруара 2010. г. стипендиста је Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. У том својству је ангажована на пројектима Филозофског факултета Универзитета у Београду, најпре на пројекту Српска држава и друштво у изворима средњег века током 2010. г., а затим на актуелном пројекту Српско средњовековно друштво у писаним изворима, чији је руководилац проф. др Андрија Веселиновић. Као стипендиста Министарства ангажована је у извођењу наставе на Филозофском факултету, на предмету Историја српског народа у раном средњем веку. Наставно–научно веће Филозофског факултета у Београду изабрало ју је маја 2013. г. у звање истраживач–сарадник. До сада је објавила три научна рада у часописима Стари српски архив и Грађа о прошлости Босне. Такође, пише биографске одреднице за Српски биографски речник који приређује Матица српска.