Универзитет у Београду Филозофски факултет – Београд Одељење за историју уметности Олга З. Шпехар НАСТАНАК ХРИШЋАНСКЕ САКРАЛНЕ ТОПОГРАФИЈЕ УРБАНИХ ПРОСТОРА ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА: ОД МИЛАНСКОГ ЕДИКТА ДО ПОЧЕТКА 7. ВЕКА докторска дисертација Београд, 2012. University of Belgrade Faculty of Philosophy – Belgrade Department of Art History Olga Z. Špehar THE MAKING OF CHRISTIAN SACRED TOPOGRAPHY OF THE URBAN SPACES ON CENTRAL BALKANS: FROM THE EDICT OF MILAN TO THE BEGINNING OF THE 7TH CENTURY Doctoral Dissertation Belgrade, 2012. Ментор: доцент, др Јелена Ердељан Универзитет у Београду, Филозофски факултет Чланови комисије: 1. редовни професор у пензији, др Марица Шупут Универзитет у Београду, Филозофски факултет 2. доцент, др Иван Стевовић Универзитет у Београду, Филозофски факултет 3. ванредни професор, др Влада Станковић Универзитет у Београду, Филозофски факултет 4. научни саветник, др Вујадин Иванишевић Археолошки институт - Београд Датум одбране: Датум промоције докторске дисертације:       Настанак хришћанске сакралне топографије урбаних простора централног Балкана: од Миланског едикта до почетка 7. века Резиме Хришћанство је на територију централног Балкана доспело вероватно посредством војника, било да је реч о активним припадницима легија или о ветеранима, који су се након одслуженог војног рока насељавали у неком од многих градова Царста, па и у већим градовима на централном Балкану. Премда је познато да хришћанска заједница и организована Црква постоје свакако пре почетка 4. века, хришћанска сакрална топографија на поменутој територији може да се прати тек након што је проглашењем Миланског едикта 313. године припадницима ове религије, некада сматране опасном по Царство, омогућено да граде храмове у којима би се вршила богослужења или којима би обележавали место на коме су похрањене мошти страдалника за веру. Процес настанка хришћанске сакралне топографије у градовима централног Балкана био је дуготрајан, будући да су бројни сукоби, које су Римљани водили са неримским народима и племенима током 4. и 5. века, неретко за собом остављали пустош. Стога о потпуно формираном хришћанском граду на поменутој територији можемо говорити тек након Јустинијанове обнове у 6. веку. Радом су обухваћени познати урбани центри у којима се на основу сачуваних остатака архитектуре може пратити процес њихове трансформације, попут Сирмијума, Виминацијума, Наисуса, Ремесијане и Улпијане. Такође, биће речи и о Ромулијани и Медијани које, упркос томе што нису имале званичан статус града, пружају значајне информације о христијанизацији урбаних простора. Велики рани хришћански центри неговали су култове мученика, а њихови су епископи град окружили мартиријумима и меморијама, стварајући неку врсту симболичног прстена који је у име Христово штитио град. Временом су се усталиле градска црква и гробљанске цркве, а оваква топографска слика постала је уочљива још пре 6. века. Врхунац развијене ране хришћанске сакралне топографије представљају шестовековни локалитети Градина на Јелици и Царичин град, којима је у раду посвећена и посебна пажња. У сваком од поменутих градова може се уочити постојање више градских цркава intra muros и најмање један храм extra muros (in cimiterio). Наглашена је и вероватна убикација архиепископског седишта Iustiniana Prima на локалитету Царичин град, а тиме и значајно место овог некада утицајног града и његове топографије у читавом Царству. Кључне речи: централни Балкан, сакрални простор, сакрална топографија, урбанизација, христијанизација, епископска црква, мартиријум. Научна област: историја уметности Ужа научна област: историја средњовековне уметности UDK: 726.5(497-014)“03/06“(043.3) The Making of Christian Sacred Topography of the Urban Spaces in Central Balkans: from the Edict of Milan to the beginning of the 7th century Summary Christianity on the territory of the central Balkans was most probably brought by soldiers, whether active members of legions, or the veterans who, after leaving the army, settled in one of the many large urban centers of Empire, as well as on the central Balkans. Although it is known that Christian community and organized Church already existed before the beginning of the 4th century, the Christian sacred topography can be observed only after the Peace of the Church declared in Milan in 313, when to the followers of this religion, once held dangerous for the Empire, was given the possibility to build temples for celebrating Mass or for commemorating the burial places of their martyrs. The process of creating the Christian sacred topography in towns and cities on the central Balkans lasted long, because of numerous wars that roman army led with non-roman nations and tribes during the 4th and 5th centuries, which often left settlements desolated. That is why the completely formed Christian city on the mentioned territory can be observed only after the rebuilding carried out by the emperor Justinian I in the 6th century. This study deals with known urban centers, in which the transformation can be observed, based on the remains of architecture, such as Sirmium, Viminacium, Naissus, Remesiana and Ulpiana. Despite the fact that they never had an official status of roman city, the settlements of Romuliana and Mediana are also included, because they offer important data about the Christianization of urban spaces. Large early Christian centres cherished the cults of local martyrs, and their bishops surrounded cities with martyriums and memories, thus creating simbolical „ring“ which protects the city in the name of Christ. Town and cemetery churches were established during time, and this topographical picture became visible before the 6th century. Special attention is dedicated to the sites of Gradina on mountain Jelica and Caričin grad, as the highlights of completely developed early Christian sacred topography in the 6th century. In each of above mentioned cities the existence of more than one intramural churches, and at least one extramural Christian temple (in cimiterio), can be detected. The probable identification of site Caričin grad as archbishopric seat Iustiniana Prima is also emphasized, as well as the important place of once influential city and its topography in the whole Empire. Key words: central Balkans, sacred space, sacred topography, urbanization, Christianization, Episcopal church, martyrium. Field of Research: History of Art Area of Expertize: History of Medieval Art UDK: 726.5(497-014)“03/06“(043.3) САДРЖАЈ 1. УВОД 1 2. ИСТОРИЈАТ ИСТРАЖИВАЊА 7 3. САКРАЛНИ ПРОСТОР 15 3.1 Сакрални простор: тумачење термина 16 3.2 Званична римска религија и сакрални простор 22 3.3 Сакрални простор у хришћанству 29 4. УЛОГА ГРАДОВА У ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈИ РИМСКОГ ЦАРСТВА 48 5. ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ ОД РИМСКИХ ОСВАЈАЊА ДО ПОЧЕТКА 7. ВЕКА 58 6. УРБАНИЗАМ И ХРИШЋАНСКА ЦРКВА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ ОД 4. ДО ПОЧЕТКА 7. ВЕКА 68 6.1 Урбана слика централног Балкана у касној антици 69 6.2 ASTRA FOVENT ANIMAM CORPUS NATURA RECEPIT: мученици централнобалканских области 75 6.3 Епископске столице централнобалканских области 82 7. ХРИШЋАНСКА САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА У ГРАДОВИМА ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА ОД 4. ДО 7. ВЕКА 92 7.1 Sirmium - Сремска Митровица 94 7.2 Viminacium - Стари Костолац 109 7.3 Felix Romuliana - Гамзиград 117 7.4 Naissus - Ниш 124 7.5 Mediana - Брзи Брод 134 7.6 Remesiana - Бела Паланка 140 7.7 Ulpiana (Iustiniana Secunda) - Грачаница 144 7.8 Градина на Јелици 148 7.9 Iustiniana Prima - Царичин град 158 8. УРБАНА НАСЕЉА СА НЕДОВОЉНО ПОЗНАТОМ ТОПОГРАФИЈОМ 173 8.1 Singidunum - Београд 174 8.2 Margum - Дубравица 177 8.3 Aquae - Прахово 179 8.4 Horreum Margi - Ћуприја 181 9. ХРИШЋАНСКА САКРАЛНА ТОПОГРАФИЈА УРБАНИХ ПРОСТОРА ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА: ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА 183 9.1 Хришћанство и рана Црква у урбаним просторима централног Балкана 185 9.2 Хришћанска сакрална топографија у великим градовима Царства: Рим, Јерусалим, Константинопољ и Милано 196 9.3 Сакрална топографија у градовима централног Балкана од 4. до почетка 7. века 214 10. БИБЛИОГРАФИЈА 232 СПИСАК СКРАЋЕНИЦА 232 ИЗВОРИ 233 ЛИТЕРАТУРА 235 11. КАРТЕ И ИЛУСТРАТИВНИ ПРИЛОЗИ 254 11. УВОД За период од краја 3. или почетка 4. века до 7. века у науци се користи неколико термина: позно Римско царство, рановизантијско доба или касна антика. Различити термини за исти временски период одсликавају, заправо, различиту перспективу из које се поменута епоха посматра. Тако се, сматрају поједини истраживачи попут С. Мичела, изучавање позног Римског царства углавном односи на историју римске државе у целости, на опстанак античке културе и државних институција, док се изучавање рановизантијске епохе односи на источне провинције Царства, чији је духовни и политички центар у овом периоду заправо Константинопољ, а не Рим.1 Коначно, истраживање касне антике обухвата најчешће дужи период, од 3. века па чак и до 9. века на западу Царства,2 чиме су заправо постављене одреднице у оквиру којих је могуће лакше и ефикасније пратити континуитет и опстанак античке културе, али и велики верски и културни преокрети, који су одредили каснију историју Европе. Ближим посматрањем ових термина лако се могу уочити различитости у схватању периода од доласка на власт тетрархијских царева 284. године до почетка 7. века, када „варварска” племена и народи трајно насељавају поједине провинције, међу њима и оне које су се налазиле на простору централног Балкана. Оне у политичком, али не и у културном смислу, постају делом или потпуно изгубљене за Царство. Једна струја истраживача заступа теорију о доминантном утицају Рима као духовног центра и након пресељења престонице на Исток. Она започиње Е. Гибоном и његовом студијом „Опадање и пропаст Римског 1 Мичел 2010, 24-25. 2 Упоредити: Mauskopf Deliyannis 2010. 2царства”,3 а наставља се читавим низом истраживача попут А.Х.М. Џоунса4 или Џ.Б. Бјурија.5 Са друге стране, бројни су и научници који наглашавају одлучујући утицај Константинопоља, некадашњег Бизантиона, на културне прилике, означавајући исти период као „рановизантијски”. Бавећи се историјом Византијског царства, историчари су се различито односили према поменутом термину. Тако, на пример, Г. Острогорски у студији „Историја Византије” почецима ране византијске епохе сматра победу хришћанства и оснивање нове престонице на Босфору, док крај види у доласку на власт цара Ираклија (610-641).6 Исто или слично дефинисање термина и временских оквира рановизантијског периода задржало се у модерној историографији. Ж.-К. Шене такође истиче како симболичан, тако и стварни значај 11. маја 330. године, датума када је основана/инугурисана нова престоница, као датум рођења Византијског царства, премда сматра да средњовековна Византија почиње да настаје већ од времена владавине цара Јустинијана I (527-565), истичући његов покушај обнове Римског царства (renovatio imperii).7 Историчари културе данас се углавном слажу да је П. Браун отворио читаво ново поглавље у изучавању овог периода означавајући га као касну антику. Он је своје истраживање омеђио владавином Марка Аурелија са једне и појавом пророка Мухамеда и ислама са друге стране.8 Стављајући у други план политичку и војну, а у први историју религије и културе, поставио је темеље другачијег угла посматрања многих промена које су потресале Царство и њихових последица у личном и колективном 3 Gibon 1996. 4 Jones 1964. 5 Bury 1958. 6 Острогорски 1996, 48. 7 Шене, Флизен 2010, 56-92. 8 Brown 1971; Brown 1993. 3менталитету. Он сâм истиче да се у периоду касне антике догодила својеврсна друштвена и духовна револуција. Међу његове најзначајније доприносе новији истраживачи сврставају свакако и чињеницу да је окончао са деветнаестовековном реториком базираном на Гибоновој идеји о „опадању и пропасти”, у којој хришћанство има улогу разарајућег фактора.9 Многи, подстакнути његовим делима, изучавање касне антике свели су најчешће на изучавање друштвених или верских питања, док опште историјске околности користе само као сцену на којој се одигравају промене које су обележиле касну антику.10 Неки од савремених историчара културе прихватају Брауново хронолошко омеђење касне антике само делимично. Тако, на пример, М. Гадис у студији „There is No Crime for Those Who Have Christ: Religious Violence in the Christian Roman Empire” као почетак овог периода узима успон једне у потпуности монотеистичке религије у време Константина I (305-337), а као крај успон нове монотеистичке религије са Мухамедом.11 Разумљиво, христијанизовање читавог Римског царства јесте једна од особености последњих векова постојања простране Империје. Последице процеса христијанизације, баш као и последице каснијег успона ислама, историја је показала, биле су далекосежне. У време инаугурације нове престонице на Босфору 330. године, територија централног Балкана била је део Западног Римског царства, док је почетком 5. века административно припала Источном, за који ће и касније остати везана како у политичком тако и у културном и религијском смислу. Ако би се период, који је предмет изучавања ове докторске тезе, означио искључиво једним од понуђених термина, то би могло да имплицира и наглашавање јачег утицаја Рима или 9 Guran 2009, 39. 10 Cameron 2001; Gaddis 2005. 11 Gaddis 2005, 2. 4Константинопоља као културног и духовног центра. То је за територију централног Балакана у изучаваном периоду немогуће, јер је она управо у времену од 4. до 7. века постала гранична област на којој су се сустицали различити утицаји из обе престонице, старе и нове. Да би се избегле недоумице око „именовања” поменутог периода прибегло се прецизнијем хронолошком омеђењу теме, израженом у поднаслову. Едикт о толеранцији издат 313. године у Милану од стране Константина I и Лицинија (305-324) имао је немали значај за хришћане 4. века, али је од још већег значаја чињеница да је након усвајања овог Едикта о толеранцији отворена могућност за стварање хришћанских сакралних топоса у свим деловима Царства, па и на централном делу Балканског полуострва. Године 311. објављен је ранији едикт о толеранцији, који носи Галеријевово име иако је вероватно обнародован неколико месеци након смрти цара, те би заправо представљао резултат тренутне политике његовог наследника Лицинија.12 Ипак, последице Миланског едикта из 313. године биле су далекосежније, поготово ако се узме у обзир чињеница да је његовом потписивању уследило рушење добрих односа између два августа. То је подразумевало и поновно окретање Лицинија против хришћана у источном делу Царства, па и у балканским провинцијама.13 Његов пораз 324. године и Константиново преузимање власти над читавим Римским царством није остало без одјека на општи положај хришћана. Наведене недоследности у спровођењу одредби Миланског едикта разлог су што је година његовог издавања у овом раду 12 Мирковић 1979, 23. Лактанције приписује едикт Галерију. Упоредити: Lact. De Mort. 33, 11. За текст едикта упоредити: Lact. De Mort. 34. 13 Euseb. Vita Constan. I 49, 51. Тада су вероватно страдали и сингидунумски мученици Хермил и Стратоник, као и Флор и Лавр из Улпијане. Упоредити: Мирковић 1979, 21-26. 5узета више као симболична него као стварна полазна тачка за изучавање процеса настајања хришћанске сакралне топографије. У периоду који је тема овог рада, дакле од издавања Едикта о толеранцији 313. године до почетка владавине цара Ираклија (610-641), догодио се низ веома значајних промена у Царству, које су резултирале губљењем његовог западног дела. То је, свакако значило и губљење града Рима, који је на почетку периода који је тема овог рада још увек био престоница, а и након премештања двора у Константинопољ задржао је значајну улогу како у административном, тако и у културном и религијском смислу. Крајем изучаваног периода појавио се ислам, који П. Браун поставља као крајњу хронолошку тачку у својим истраживањима касне антике. Појава нове религије, чије је ширење било брзо и ефектно попут ширења хришћанства неколико векова раније, отвара читаво ново поглавље и још једном драматично мења религијску слику некадашњих територија Царства, па и читавог „Старог Света”.14 И у административном погледу Царство доживљава многе промене током ова три века. Већ у почетку владавине цара Диоклецијана (284-305) извршена је подела старих провинција на већи број мањих, у склопу нове административне реформе која је имала задатак да олакша управљање пространом државом. У време Константинове владавине дошло је до оснивања првих префектура, које су касније дељене, спајане и чије су границе мењане. Такође, то је време константних сукоба са надирућим племенима и народима, који су са севера угрожавали границе Царства. Године 380. Готи надиру на Балканско полуострво, па им Теодосије I (379- 395) дозвољава да се населе у Панонију као римски федерати. У петој деценији 5. века продиру Хуни палећи и рушећи пред собом велике урбане центре попут Сирмијума, Маргума, Сингидунума, Виминацијума, 14 Guran 2009, 41. 6Наисуса, итд. У 6. веку, поготово у време владавине Јустинијана I, долази до поновног покушаја да се обнови ромејска власт на Балкану. Међутим, почев од аварског освајања Сирмијума 582. године и пада дунавског лимеса под налетом Авара и Словена почетком 7. века, постепено су уништавана и урбана насеља на простору централног Балкана. Поменути сукоби и честе административне промене, које су из њих произашле, разлог су што смо се определили за гео-политичку одредницу када је у питању изучавана територија, а не за одређену провинцију или префектуру. Њихове границе често су се мењале у овим турбулентним временима, те би ограничавање истраживања на територију једне од њих значило нужно и кратак временски период који би се истраживао, а самим тим и немогућност да се процеси, који су довели до коначне христијанизације урбаних простора, јасније сагледају. 72. ИСТОРИЈАТ ИСТРАЖИВАЊА Хришћанска сакрална топографија касноантичких урбаних простора већ деценијама заузима значајно место у научним круговима. Полазну тачку истраживања поменуте теме представља, неизбежно и сасвим оправдано, студија Р. Краутхајмера „Three Christian Capitals: topography and politics”, објављена 1983. године. У њој су дефинисани основни методолошки принципи примењени на изучавање хришћанске сакралне топографије Рима, Константинопоља и Милана, а применљиви и на изучавање било ког урбаног простора у било којој епохи. Већ у уводном поглављу студије Краутхајмер дефинише топографију као научну дисциплину која комбинује знања прикупљена на терену (споменике и археолошке податке уопште) са знањима прикупљеним из историјских извора.15 Краутхајмер је на поменуте велике хришћанске урбане центре применио овај, за то време нов и у извесном смислу револуционаран приступ који је иступао из онога што се сматрало строгим оквирима историје уметности, те је на тај начин заправо поставио смернице за бројне касније истраживаче. Недуго потом, 1987. године, објављена је студија Џ. Ф. Балдовина „The Urban Character of Christian Worship: the origins, development and meaning of stational liturgy”. Бавећи се изучавањем литургијске праксе у Јерусалиму, Константинопољу и Риму, Балдовин такође полази од топографске слике поменутих градова као сцене за обављање литијских богослужења. Истичући значај града као целине, као locus-а сваке литургијске активности, Балдовин успоставља, како сам каже, 15 Krautheimer 1983, 1. Л. Лаван на Краутхајмерову дефиницију додаје и да је топографија као наука место сустицања археологије, извора и епиграфских споменика. Упоредити: Lavan 2003, 186-187. 8„дијалектички однос између урбаног миљеа и хришћанске литургије”.16 Будући да се Балдовин бавио покретним литургијама, у којима је не једна већ читав низ цркава имао своју јасно одређену улогу на поједине празничне дане, хришћанска топографска слика наведених градова нужно је постала темељ ауторовог истраживања распореда, изгледа и надасве улоге „покретне литургије”. У обимној студији „Alexandria in Late Antiquity: Topography and Social Conflict” о касноантичкој Александрији и њеној христијанизацији, К. Хаас се осврће пре свега на друштвене прилике у граду и на његову топографију.17 У недостатку детаљног археолошког контекста, као последице постојања модерног града на темељима античке Александрије, аутор се приликом покушаја реконструкције топографске слике ослања на малобројне податке добијене током археолошких ископавања, као и на описе града које су за собом оставили савременици попут Страбона, Херодијана, Амијана Марцелина и других. Урбану топографију Александрије аутор сматра не само тлом на коме се одвија живот града, већ истиче и њену улогу у животу његових становника: она одсликава социјални, политички, економски и религијски живот грађана. У процесу христијанизације једног од најзначајнијих касноантичких урбаних центара Хаас истиче улогу александријских патријарха и њихову плодну градитељску делатност спроведену са циљем да се целокупни александријски урбани простор потпуно христијанизује. Иако је студија посвећена топографији само једног града, наглашавање биполарног односа између топографске и социјалне слике града, као и улоге црквених поглавара у креирању нове, христијанизоване урбане 16 Baldovin 1987, 35. 17 Haas 1997. 9топографије, били су од немалог значаја за сагледавање могућег односа Цркве и града у централнобалканским провинцијама. Сакрална топографија градова централног Балкана у периоду од 4. до 7. века остала је незаслужено на маргини научних истраживања. Досадашња топографска анализа, којој су једини истински допринос заправо давали археолози извештајима са ископавања, сводила се најчешће на један локалитет, један урбани простор, док су синтетичке студије које би се бавиле овом темом потпуно изостале. На жалост, у већини случајева, материјал за израду ове тезе прикупљан је на основу извештаја са ископавања и заиста малобројних публикација које за тему имају неко од урбаних насеља централног Балакана у касној антици. Допринос појединаца се, ипак, не може занемарити. Дугогодишње руковођење ископавањима у Сремској Митровици, саграђеној над остацима античког Сирмијума, пружило је плодно тле за бројне текстове В. Поповића, који обилују подацима значајним за сагледавање топографије касноантичког града. Преглед топографије и урбане структуре града тема су текста објављеног у првој књизи серије Sirmium.18 Овај, али и други радови истог аутора, посвећени Сирмијуму, његовој топографији, архитектури и археолошком материјалу уопште, сакупљени су и објављени 2003. године у зборнику „Sirmium: град царева и мученика”.19 Драгоцене податке о сакралној топографији Сирмијума пружа текст М. Јеремића „Култне грађевине хришћанског Сирмијума” објављен 2004. године у зборнику радова „Sirmium и на небу и на земљи”, приређеном поводом обележавања 1700 година од страдања сирмијумских мученика.20 На основу података старијих истраживача и 18 Поповић В. 1971. 19 Поповић В. 2003а; Поповић В. 2003б; Поповић В. 2003в. 20 Јеремић M. 2004. 10 оних прибављених на терену приликом ископавања којима је и руководио, Јеремић је издвојио две градске целине: део града intra muros, у коме је са сигурношћу потврђена само једна сакрална грађевина и део extra muros (in cimiterio) у коме је потврђено пет хришћанских храмова. Захваљујући подацима који се о граду могу добити из писаних извора, а уз помоћ епиграфских налаза пронађених на терену, Јеремић је покушао и да у поменутом прегледном раду протумачи намену и посвету неких храмова, као и да оправдано претпостави постојање већег броја хришћанских цркава унутар града, које су до данас остале неоткривене у самом срцу модерног насеља. Једини преглед хришћанских сакралних грађевина Виминацијума дала је Љ. Зотовић у тексту „Рано хришћанство у Виминацијуму кроз изворе и археолошке споменике” објављеном у часопису Viminacium за 1994. годину.21 Споменицима које ауторка препознаје као хришћанске грађевине не може са сигурношћу да се одреди намена на основу ресположивог покретног материјала и остатака архитектуре, али су обазриви закључци Љ. Зотовић у овој тези свакако морали бити узети у обзир, иако са извесном резервом. Палата римског тетрарха Галерија (293-311) на локалитету Гамзиград, првобитна Felix Romuliana, а касније утврђење Ромулијана, изазивала је и даље изазива живо интересовање истраживача касноантичке архитектуре, најпре као меморијална палата и место коначног пребивања земних остатака цара и његове мајке, а потом и као значајни касноантички религијски центар. Археолошким материјалом датованим у период након што је царска палата престала да живи и њеном христијанизацијом, извршеном адаптацијом постојећих објеката у 21 Зотовић 1994. Готово идентичан текст преведен је и објављен 1995. године под насловом „Early christianity in Viminacium” у зборнику „The Age of Tetrarchs”, који је уредио Драгослав Срејовић. 11 хришћанске храмове, најпре се бавио Ђ. Јанковић. У Јанковићевим текстовима публикованим у каталогу „Гамзиград: касноантички царски дворац” објављеном 1983. године,22 могу се наћи драгоцени подаци о црквеним грађевинама датованим у период од краја 4. века до Јустинијанове обнове утврђења тридесетих година 6. века. Истраживање касноантичког слоја на локалитету Гамзиград, које спроводи Археолошки институт у Београду, наставила је С. Петковић. Последњих година објавила је неколико текстова, који се углавном базирају на ранијим закључцима Ђ. Јанковића и, на жалост, малобројним новијим подацима.23 Од посебног значаја за хришћанску сакралну топографију Ромулијане су и геофизичка снимања терена, која је на локалитету извршио Немачки археолошки институт из Франкфурта на Мајни. Том приликом уочене су три хришћанске сакралне грађевине изван утврђеног дела насеља, још увек неистражене.24 Ископавања А. Оршића-Славетића и његов текст „Археолошка истраживања у Нишу”, објављен у Старинару за 1933. годину, представљају полазну тачку за свако истраживање сакралне топографије касноантичког Наисуса и Медијане.25 Каснија ископавања допунила су и у извесној мери побила неке његове закључке, али је његов допринос и даље незаменљив за изучавање сакралне топографије Константиновог родног града.26 Један од најновијих прегледа касноантичке хришћанске топографије Наисуса дело је М. Ракоције. У тексту „Paleobyzantine churches of Niš: preliminary survey” аутор на једном месту окупља 22 Јанковић 1983а; Јанковић 1983б. 23 Петковић 2010а; Петковић 2010б; Petković 2011a. 24 v.Büllow, Schüler 2009. 25 Оршић-Славетић 1933. 26 Петровић 1976; Милошевић Г. 2004. 12 расположиве податке о најстаријим храмовима Ниша, те је изузетно користан због своје актуелности.27 Једини подаци релевантни за топографију касноантичке Ремесијане уопште, па и њених хришћанских храмова, могу се пронаћи у тексту С. Гушића „Урбанизам Ремезијане од I до IV века” публикованом у Саопштењима Републичког завода за заштиту споменика културе за 1987. годину.28 Аутор, објављујући податке са ископавања, пружа значајне информације о два хришћанска храма, једном унутар бедема, а другом на градској некрополи, као и о археолошким налазима који могу да указују на постојање већег броја хришћанских храмова у касноантичкој Ремесијани. Новијим истраживањима допуњене податке, Гушић публикује и у тексту „Remesiana in the Late Roman Period” објављеном у зборнику „The Age of Tetrarchs” 1995. године.29 Римски град Улпијана, обновљен у време Јустинијана I и преименован у Другу Јустинијану (Iustiniana Secunda), истраживан је у неколико кампања. Најважније информације о његовој хришћанској сакралној топографији срећемо у тексту М. Паровић-Пешикан „Античка Улпијана према досадашњим истраживањима”, објављеном 1982. године у Старинару Археолошког института.30 Значајан урбани простор, који се такође датује у 6. век, налази се на локалитету Градина на Јелици код Чачка. Насеље непознатог назива годинама истражује М. Милинковић, чија је значајна студија „Градина на Јелици” објављена 2010. године.31 У овој публикацији могу се наћи сви расположиви подаци релевантни за увид у топографску слику претпостављеног утврђеног касноантичког града. Аутор пружа детаљне 27 Rakocija 2007. 28 Гушић 1987. 29 Gušić 1995. 30 Паровић-Пешикан 1983. 31 Милинковић 2010. 13 податке и о архитектури пет хришћанских сакралних грађевина до 2010. године откривених на локалитету Градина, као и уопштену топографску слику овог насеља. Локалитет Царичин град, претпостављена Прва Јустинијана (Iustiniana Prima), има уз Сирмијум можда и најбогатију историју истраживања. Ископавања која су започела 1912. године, а са мањим прекидима се спроводе до данас, пружила су обиље материјала за неколико озбиљних студија. Једна од првих детаљних студија о археолошким налазима са локалитета заправо је каталог „Царичин Град“ аутора В. Кондића и В. Поповића, објављен 1977. године у издању Српске Академије наука и уметности.32 Након што је 1978. године започела француско-српска сарадња појавиле су се три публикације, „Царичин Град I”, „Царичин Град II” и „Царичин Град III” у којима се детаљно обрађују поједини сегменти локалитета. За тему овог рада од посебног су значаја први и трећи том ове серије, пре свега текстови Н. Дивала, В. Поповића и М. Јеремића о архитектури хришћанских храмова.33 Комплетну топографску слику града, допуњену новијим истраживањима, пружају и два каталога Б. Бавана и В. Иванишевића објављена 2003. и 2006. године.34 Расположива литература, на коју је пружен осврт у овом кратком историјату истраживања, нема синтетички карактер, већ је најчешће служила само као основа за даља истраживања чији ће резултати бити изложени у овом раду. О сакралној топографији осталих већих урбаних центара на територији централног Балкана нема довољно података у литератури нити на терену, што подразумева да се и улога градова попут 32 Кондић, Поповић 1977. 33 Duval, Jeremić 1984; Duval, Popović, Jeremić 2010a; Duval, Popović, Jeremić 2010b. 34 Баван, Иванишевић 2006; Bavant, Ivanišević 2003. 14 Сингидунума, Маргума, Хореум Маргија или Аква у првим вековима похришћањеног Царства не може за сада сагледати у потпуности. 15 3. САКРАЛНИ ПРОСТОР Простор у/на коме се одигравају религијски ритуали и у коме кореспондирају верници и свештенство већ деценијама привлачи пажњу научне јавности, ма о којој религији да је реч. Истраживачи су се бавили значењем и улогом поменутог простора, означавајући га најчешће термином „сакрални” и издвајајући га на тај начин квалитативно од његовог профаног окружења. Улоге које је имао или могао имати сакрални простор, пре свега религијска, социјална и психолошка, биле су најчешћи предмет различитих тумачења. Она су у првом делу овог поглавља изнета са циљем да се, пружањем кратког историјата развоја и прегледа једног броја значајнијих тумачења, пружи уједно и могућност да се сакрални простор сагледа из различитих углова, те да се уочи његов стварни значај у тренутку у коме је настао и у времену током кога је коришћен. Како је тема овог рада хришћански сакрални простор, било је неопходно пружити и сведен приказ сакралних простора званичне религије Римљана, јер је управо на њиховим темељима и неким основним премисама које су они подразумевали, створена хришћанска сакрална топографија. Први хришћани стварају ране цркве избегавајући архитектонски облик паганског храма и преузимајући базиликални тип јавних објеката или централни тип маузолеја, који су у свести Римљана сами по себи подразумевали сакралност. Завршни део наредног поглавља настао је са намером да се пружи увид у најважније токове настанка и развоја првих хришћанских споменика, будући да на исти или сличан начин настају и у централнобалканским градовима у периоду од 4. до 7. века. 16 3.1 Сакрални простор: тумачење термина Сваки простор на коме се одиграва неки религијски ритуал неретко се назива сакралним. Оваква дефиниција лако би могла да доведе до превише сведеног тумачења термина, одређујући сакрални простор искључиво као оквир, својеврсну „сцену” за извођење религијских активности. Његово значење ипак је комплексније: сакрални простор јесте реални оквир за обављање религијске праксе, али има и друго, можемо слободно рећи, дубље значење. Он окупља на истом месту и у исто време припаднике једног култа или поштоваоце религијског обреда, омогућавајући њихову међусобну комуникацију. На тај начин он ствара могућност за размену идеја или емоција, што као крајњи исход може имати низ промена: промену култа, структуре његових припадника, ритуала и обреда, чак и промену самог сакралног простора. То уједно значи и да сакрални простор није статичан - једном формиран, он се мења, усавршава, надограђује... Чак и они простори који су током времена престали да „живе” и даље имају извесну функцију: они неретко, и вековима након што су изгубили своју првобитну намену, задржавају значајан утицај на свест људи. Бројни покушаји да се што прецизније одреди значење термина „сакрални простор” довели су до појаве различитих ставова о томе шта може да се сматра сакралним простором, на који начин он настаје, као и каква је његова улога у животу и свести појединаца или групе. Дефиниције М. Елиаде у књизи „Свето и профано” деценијама представљају полазну тачку за многа каснија тумачења, која се неретко управо заснивају на проширивању или на критици елијадеовских 17 начела.35 Елиаде истиче како је стварање светог простора заправо једна врста космогоније, понављање дела богова. По њему је модел за сакрализацију увек „Стварање Света”. Аутор одлази и корак даље тврдњом да је космогонија уједно и архетип сваке људске активности која за циљ има креацију простора, без обзира да ли је реч о светом или о профаном простору. Свето место створено на тај начин представља Axis mundi, тачку у којој се повезују Небо, Земља и Подземље. Уз то, постојање било које врсте светог простора по Елиади подразумева хијерофанију (изливање светог), којом се нека територија квалитативно разликује од свог окружења. На тој разлици почива светост простора, она га управо и чини светим. Као пример хијерофаније, аутор наводи библијску причу о Јаковљевим лествама.36 Након буђења из сна, Јаков је на месту на коме му се у сну Бог јавио, поставио камен на коме је спавао и прелио га уљем, рекавши: „...овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска”. (Постање, 28: 17) Божије јављање на месту на коме је Јаков заспао представљало би сам чин хијерофаније, а постављање камена као олтара, којим би се место јављања обележило, било је заправо чин сакрализације простора. Елиадеовска тумачења термина сакрални простор, упркос каснијим оспоравањима, остала су актуелна и након пола века. Тако на пример, у рукопису докторске дисертације под називом „Church, society and the sacred in the early christian Greece” В.Р. Карахер прихвата Елиадеову тезу о сакралном центру, придајући ову улогу самој цркви као aрхитектонском споменику. Али, он такође истиче и друге улоге поменутог простора и то друштвену и, по аутору најважнију, улогу медијатора, посредника који у 35 Прво издање ове студије објављено је 1955. године, преведено на српски језик 1980. Упоредити: Елиаде 1980. 36 Елиаде 1980, 13-21. 18 себи обједињује сакралну и социјалну функцију, као пандан елиадеовског светог и профаног.37 Постоје мишљења супротна од поменутих, по којима неко место постаје свето искључиво људском активношћу или понашањем, или једноставно зато што га људи третирају другачије од места које не сматрају светим. Taко, на пример, теоретичар религије Џ.З. Смит у студији „To Take Place: Toward Theory in Ritual” сматра да је ритуал у било ком култу или религији заправо начин да се некоме „усмери пажња”, те је његова намена да некога или нешто начини „светим”. Са друге стране, простор, као важна компонента ритуала, служи за директно усмеравање пажње. Као пример наводи улазак у храм у коме је сваки предмет који се у њему налази „свет” већ самом чињеницом да је у храму, као и због тога што је на њега усмерена поменута пажња. Смит закључије да стога ништа није свето само по себи, већ сакралност проистиче из ситуације: на пример, свете сасуди или свети текст су свети само зато што се користе у сакралном простору.38 С. Е. Алкок у књизи „Graecia Capta: the landscape of Roman Greece” истиче да је сакрални пејсаж простор створен бројним људским активностима (грађењем, посвећивањем, драматизацијом, процесијама и ритуалима). Њима је поменути простор означен као „свет”, а служио је личним и колективним потребама и склоностима.39 Ј. Халгрен Килде у студији „Sacred power, sacred space: an introduction to Christian architecture and worship” покушава да измири ова два опречна става. Она износи три врсте моћи које религијски простор може да има. Прва врста моћи огледа се у божанском присуству (Елиадеовој хијерофанији), то јест у присуству моћи која се приписује 37 Caraher 2003, 252. 38 Smith 1992, 103-106. 39 Alcock 1994, 172. 19 неком божанству или натприродном бићу. Друга је социјална моћ. Она се огледа у постојању неког хијерархијског устројства унутар религијске заједнице, која простор користи у функцији сопственог култа/религије. Трећа је врста лична моћ појединца/поштоваоца култа/верника, која проистиче из религијских осећања које појединац има у присуству божанства.40 Установљавајући овакав тројни принцип, ауторка је одредила сакрални простор као простор створен истовременим деловањем божанског и људског, а као његову основну функцију препознала стварање хијерархијског система заснованог на моћи појединца, било да је реч о некоме ко на било који начин управља ритуалима (у хришћанству свештеник) или о вернику, који своју моћ остварује посредним (преко свештеника у хришћанству) или непосредним контактом са божанством. Г. Хоуз у књизи „The Art of the Sacred: an Introduction to the aesthetics of Art and Belief” истиче неколико функција архитектонског простора као сакралног.41 Најпре указује на, како је сам назива, „искуствену функцију” која подразумева све оно што неко може да искуси уласком у неки скрални архитектонски простор. Потом му додељује и „друштвену функцију”. Овај термин описује све оно што индивидуа, била она верник или не, може да ради у неком архитектонском простору као „социјалном простору”. Посебан значај придаје и „дидактичкој функцији”, то јест ономе што неко може да научи уласком у неки сакрални простор. А.М. Лидов сматра да термин „сакрални простор” заправо има превише општи карактер, јер се њиме може описати све што спада у сферу религиозног. У циљу бољег разумевања људске делатности која за 40 Halgren Kilde 2008, 4. 41 Howes 2007. 20 последицу има стварање светог простора, Лидов уводи термин хијеротопија, и дефинише га двојако: то је, са једне стране, креирање сакралних простора као посебан вид људске креативности, али и област историјског истраживања чија је улога да открива и анализира конкретне примере тог стваралаштва.42 Да би објаснио суштинску разлику Елиадине хијерофаније од хијеротопије, користи се такође причом о Јаковљевим лествама. Хијеротопија је заправо читав процес који започиње Јаковљевим буђењем, а завршава се постављањем олтара и преименовањем места. То је, дакле, људска активност, за разлику од хијерофаније, која је израз Божије воље.43 Лидов, такође сматра, да су, поред архитектонских форми и различитих ликовних представа кроз које се манифестује сакрални простор, подједнако важне и различите ритуалне радње, попут облачења литургијских одежди или приношења сасуди, ритуалних покрета или молитава, као и ефекти које изазивају светлост и мириси.44 Без упуштања у детаљнију анализу појединих тумачења термина сакрални простор, можемо закључити да су сви истраживачи заправо сагласни око тога да су религијске/ритуалне радње оне које на неки начин доприносе сакралности простора. Простор остаје и опстаје „сакралан” захваљујући ритуалним радњама које се у њему обављају и са којима ће бити у нераскидивој вези док год постоји као такав. Како се у хришћанству богослужења обављају унутар архитектуром дефинисаног простора, поменуте везе са ритуалним радњама биле су те које су одредиле неке од основних карактеристика религијске архитектуре. Подразумевајући, дакле, да је сваки храм, па и хришћански, један јасно одређен и ритуалима дефинисан сакрални простор, управо ће он бити 42 Лидов 2006, 9-10; Лидов 2006а, 13. 43 Лидов 2006, 11. 44 Lidov 2006b, 15. 21 предмет даљег разматрања - од његових римских узора до хришћанске цркве, која је до данас задржала исте основне карактеристике. 22 3.2 Званична римска религија и сакрални простор Званична римска религија почивала је на празничном календару, процесијама и ритуалима, чија је основна функција била да нагласе континуитет, чији је значај у Римском царству био изузетан.45 Упркос променама које су нужно доносиле историјске околности, опстанак матичних идеја, ритуала или обичаја чији корени датирају из времена ране римске Републике, одржавао је пространо Царство као целину. Порекло римске религије у очима Римљана лежи у првим данима града Рима 753. године пре н.е., у легендарном тренутку када је Ромул заорао прву бразду, означивши тако pomerium, свете границе града.46 Овим Ромуловим поступком уједно је и читаво насеље унутар заораних граница дефинисано као „свето”: њега је основао и у њему краљевао Ромул, и сâм деификован и након смрти поштован као божанство Квирин. Поштовање свог деификованог претка грађани Рима изражавали су тако што су себе називали Квиритима. Настанак неких од најважнијих религијских институција Римљани су смештали у доба владавине митских краљева. Тада су, сматрали су становници Рима, настали свештенички колегији фламина, понтифекса, салија и весталки. У исто време је, према легендама које су опстале до самог краја Римског царства, настала и већина ритуала. Тако се, на пример, веровало да је легендарни други римски краљ, Нума Помпилије (715-673 пре н.е.), организовао први календар религијских ритуала, на коме се заснивала религијска активност и сам живот града, саградио храм бога рата Јануса и први пут затворио његова врата.47 Све до тренутка када је римски политеизам замењен монотеизмом хришћана, религија је 45 Davies 1999, 141. 46 О развоју pomerium-a града Рима упоредити: Lipka 2009, 15. 47 Beard, North, Price 1998, 1. 23 почивала на традицији и континуитету, покушавајући да новитете што лакше инкорпорира у своје старе оквире. Религија је у царском Риму48 била подељена у две сфере: званичну и приватну. Званична државна религија је подразумевала поштовање оних богова који су обезбеђивали добробит и просперитет читавог Царства или поштовање деификованих персонификација. Приватно поштовање божанстава представљало је ствар личног избора. Објекат поштовања у званичној религији била су призната божанства пантеона и дивинизовани цар, као и поједина божанства којима је владар давао примат у одређеном тренутку. Сви јавни култови имали су јасан архитектонски израз, заснован углавном на истој архитектонској форми. Реч је о храму, чија је цела уздигнута на подијум и опасана колонадом стубова, над којом се уздизао забат (Т I, сл. 1.). Не улазећи у типологију тзв. римског храма, треба нагласити да су наведене карактеристике сакралне римске архитектуре оно што ју је одвајало од профане. Када је Јулије Цезар (100-44 пре н.е.) на фасаду своје приватне резиденције поставио забат, изазвао је протест римских грађана, који су у овом потезу наслућивали Цезареве божанске претензије, чак вређање божанстава пантеона.49 Фасада храма у грчко-римском свету била је увек богато декорисана, јер је свакоме требало да укаже на моћ богова. Важан разлог за интензивнију обраду спољашњости храма били су и религијски ритуали, који су се највећим делом одигравали испред храма, па је и његов архитектонски концепт био одраз одговарајућих ритуалних 48 Под „царским Римом”, без упуштања у научну полемику од када се римска држава може сматрати царством, за потребе овог рада подразумева се историја града од тренутка када је Октавијан Август (27. пре н.е. - 14. н. е.) преузео тријумвирску власт у своје руке и успоставио праксу наслеђивања римског престола. Држава је и даље званично била Res publica, а Август само primus inter pares, док је Imperium Romanum означавао власт републике и њених институција над освојеним територијама. 49 Lipka 2009, 12. 24 потреба. Испред храма се налазио олтар на ком су приношене жртве божанству.50 Храмови су у сваком римском граду представљали просторни фокус, имајући централну улогу међу свим јавним објектима (Т II).51 У римском политеизму храм је био „кућа божанства”, заправо дословно кућа у којој се чувала статуа, чије је присуство подразумевало и физичко присуство бога коме је храм посвећен. Статуа је представљала иконографски фокус култа, као најсветији објекат у храму.52 Римљани су веровали да је количина „моћи” коју је поседовао сваки појединац непосредно зависила од његове физичке удаљености од поменуте статуе као отелотворења божанства. Дакле, што је неко био у могућности да ближе приђе статуи, то је и његова/њена веза са божанством била јача. У изразито хијерархијски устројеном римском друштву приступ унутрашњости храма имали су само повлашћени појединци, свештеници који су се годинама школовали за ту улогу и који су морали проћи обред иницијације.53 Сви остали морали су да се задовоље чињеницом да ће свештенство попут медијатора, обављајући ритуалне радње у које спада и приношење жртава, обезбедити добробит Царства, града, провинције, па чак и личну добробит сваког појединца. Ритуали обављани у част појединих божанстава нису увек били везани за храм. Oлтари у шумама, на раскршћима путева или вртовима, посвећивани су баш као и храмови. Посвећење је представљало чин сакрализације, којим су грађевина, олтар или гај обележавани као место божанског присуства. То је, имајући на уму значај који је култ владара имао у римској религији, посебно важило за место на ком је извршена 50 Beard, North, Price 1998, 87; Hurtado 2000, 23-24. 51 Подједнако значајну улогу имала је још само можда царска палата. 52 Lipka 2009, 14. 53 Halgren Kilde 2008, 15. 25 дивинизација преминулог цара. Смрт цара представљала је прилику за јавни спектакл великих размера, који је служо за наглашавање континуитета и стабилности, често само привидне. О царским сахранама и чину дивинизације преминулог владара остали су углавном сачувани само подаци у виду писаних извора код Светонија, Полибија, Диона Касија или у Historia Augusta. Мало је остало очуваних археолошких података о овом процесу, који би потврдили наводе у изворима. Један од најбољих примера, у смислу очуваности, па самим тим и количине информација које нам пружа, представља комплекс на брду Магура, изнад Felix Romuliana-e, меморијалне палате цара Галерија (305-311) у Гамзиграду (Т I, сл. 2). На овом месту сачувани су остаци два маузолеја и два тумула, за које се претпоставља да су припадали Галерију и његовој мајци Ромули. Тумул је насут изнад места на коме се налазио rogus consecratio, вишеспратна ломача на којој је спаљено тело цара, које је за посматраче било невидљиво, а каткад га уопште није ни било (T III, сл. 1). Изложене су биле effigies, фигуре начињене од воска.54 Горњи спратови ломаче били су богато декорисани драперијама и посути етеричним уљима, а око ње је била формирана фунерарна процесија (decursio circa rogum) која се кретала у круг, дефинишући својом путањом границу између светог и профаног тла (Т III, сл. 2). Свето је било тло унутар замишљеног круга са телом цара на ломачи, као центром осе која би одговарала Елиадином Axis mundi. На врху ломаче или у њеној непосредној близини био је постављен кавез са орлом, који је отваран у тренутку када би пламен захватио читаву ломачу. Орао је био један од основних инструмената деификовања, јер је његова функција била да цара узнесе међу богове.55 54 Davies 1999, 143. 55 Vasić Č. 1997, 447-448. 26 Поменути пример деификовања цара показује како је у Римском царству вршенo стварање сакралних простора. „Кружни марш” око ломаче, спаљивање тела које је ослобађало мирисе етеричних уља и, коначно, ослобађање орла представљају кораке у процесу сакрализације. Насипање тумула над местом консекрације, са циљем да се свети простор заштити како би се осигурала вечност преминулом владару, финални је чин у процесу стварања сакралног простора. Иако је култ генија римског владара постојао још од времена Јулија Цезара, у Риму нису постојали храмови посвећени цару.56 За то, заправо, није ни било реалне потребе, јер је жив владар попут божанства обитавао у царској палати, па је она имала улогу сакралног фокуса владарског култа током царевог живота. Након смрти и апотеозе, цар је могао да добије свој храм, баш као и свако друго божанство пантеона.57 У провинцијама, поготово источним, ситуација је била другачија: храмови и олтари посвећени цару грађени су и за царевог живота, постајући тако фокус култа живог цара и добијајући изузетно значајо место на „сакралној мапи града”. Објекти приватне побожности била су најчешће божанства оријенталног порекла, попут Митре, Кибеле, Изиде, Сераписа, Баала... Сукоба између ове две религиозне сфере није било докле год се нису међусобно потирале и докле год су, без обзира на своју приватну побожност, римски грађани учествовали у државним ритуалима. Временом су многи од ових култова адоптирани у званични пантеон. Божанства попут Изиде или Сераписа, чак и Кастора и Полукса, добили су своје храмове и свешенство.58 56 Цезар је званично дивинизован тек након смрти, док су неки од његових потоњих наследника прихватали божанске почасти и за живота. Неки од обреда, који су у време свог настанка били везани за култ личности, дакле и култ владара, касније су коришћени у култовима хришћанских светитеља. Упоредити: Rapp 2007, 549. 57 Lipka 2009, 21. 58 Beard, North, Price 1998, 39, 250, map 1, map 2; Lipka 2009, 118. 27 Приношење жртава представљало је најважнији обред, јер је од успеха жртвовања непосредно зависила „добра воља” божанства и његова/њена спремност да интервенише у корист римског народа. Самим тим су и олтари на којима су жртве приношене били својеврсни сакрални простори, те су стога имали и значајно место у сакралној топографији прехришћанских римских градова. Како је број богова у римском пантеону варирао због сталног уплива култова оријенталног порекла, чак је и избор бога коме ће се саградити и посветити храм, гај или олтар зависио, заправо, од моде, а не увек од тренутних потреба да се умилостиви одређено божанство. Ситуација са култовима оних богова, које држава није признала за званична божанства пантеона, била је нешто другачија. Њихови следбеници окупљали су се у светилиштима, приватним кућама или на отвореном. Тако су се поштоваоци оријенталног култа Митре окупљали у митрејима, а Јевреји најчешће у кућама прилагођеним потребама јудејске заједнице, са просторијама које су за окупљене вернике имале функцију храма. Прави фокус јудејске религије био је заправо Храм у Јерусалиму. Након његовог рушења и одношења светиња 70. године, функцију Храма преузимала је свака синагога (или кућа која је служила као синагога), а прави фокус култа је физички трајно избрисан.59 Из свега наведеног може се препознати шта је све могло да понесе назив сакрални простор у прехришћанском царству. То је најпре сâм град Рим унутар pomerium-а. Идеја о сакралном простору чије су границе дефинисане правцем пружања утврђења или самим утврђењем није имала свој једини израз у легенди о оснивању града Рима. Наставила је да постоји и касније, заснована управо на миту о Ромулу и оснивању престонице. Оваплоћена је на известан начин у сваком каструму, као 59 Lipka 2009, 26. 28 симболу римске власти и моћи. Срећемо је, на пример, у меморијалним тетрархијским палатама: Диоклецијановој палати у Сплиту или Галеријевој палати Felix Romuliana. Пролазак кроз капију утврђења ових меморијалних палата значио је прелазак из профаног окружења у сакрални, јер је унутрашњост комплекса већ сама по себи подразумевала светост, будући да је ту пребивао цар поштован у време тетрархије са свим почастима првобитно намењеним искључиво божанствима пантеона или већ дивинизованим владарима, што је такође пракса приспела са Оријента баш као и сви сотериолошки култови. Време настанка поменутих меморијалних палата је уједно и време када се римска званична религија безуспешно борила за контролу и доминацију над „новим” култовима. Упркос труду римског свештенства, уношење страних иновација у устаљену религијску праксу постало је неизбежно. Бринући о боговима, римски свештенички колегији и појединци често су заборављали да треба да брину и о римским грађанима. То је био један од разлога за бујање сотериолошких религија окупљених око лика неког спаситеља, у оквиру којих се раширило и хришћанство. 29 3.3 Сакрални простор у хришћанству Архитектонски концепт хришћанског храма формиран је на основу потреба конгрегације, која се драстично увећавала током првих векова након Христове смрти. Окупљање у кућама богатијих припадника неке верске заједнице, као што је већ речено, није било хришћанска новина. Судећи по јеванђеоским текстовима, и Христос је своје проповеди држао најчешће људима окупљеним у приватним кућама. Његови ученици наставили су да шире Христово учење на исти начин, па су каснији хришћани само преузели већ познату праксу и применили је као модел за сопствена окупљања. Куће су у римском друштву имале, уопште узев, полу-јавну намену. Њихов централни део, вестибил, атријум, перистил, а каткада и поједине просторије око атријума, имали су у потпуности јавни карактер, поготово у кућама богатијих Римљана. Сви главни послови и сусрети обављани су у поменутим деловима куће. Осим тога, постојале су просторије у свакој римској кући, чији је карактер био полу-јавни. То се, пре свега, односи на триклинијум, који је био често богато декорисан и намењен смештају већег броја људи, будући да је заједнички оброк као вид гостољубља био једна од основних форми друштвене интеракције, како у римској култури, тако и у грчкој култури нешто раније. Потпуни незнанци могли су да уђу у атријум сваке римске куће, али су само познати, и позвани, могли да уђу у триклинијум. Већ у самом процесу формирања хришћанских обичаја лежао је велики кулмулативни утицај прехришћанских цивилизација, не само грчко-римске, већ и оријенталних (персијске, месопотамске), што је резултирало неуједначеностима како у култу, тако и у ритуалима у различитим областима под различитим утицајима. Ипак, неке основне 30 поставке биле су, како се чини, исте. То се, пре свега, односи на организовање окупљања, чији је карактер у основи био религијски. Грчка реч ecclesiа је у првим вековима хришћанства коришћена управо да означи скуп оних који су, прошавши иницијацију, стекли право да учествују у обреду Евхаристије, који је заузимао централно место у читавом скупу. Тек од 4. века ова је реч почела да добија и архитектонске конотације, те да се одоси на хришћански храм као архитектонски споменик.60 Како је заједничко обедовање (agape) у првим вековима хришћанства био важан део окупљања, разумљиво је смештање верника у триклинијум римске куће. Иста пракса важила је и када су у питању биле римске инсуле. О окупљању у инсулама сведоче и Дела апостолска: И бијаху многе свијеће горе у соби гдје се бијасмо сабрали. А сјеђаше на прозору једно момче, по имену Евтих, надвладано од тврдога сна, и кад Павле говораше много, наже се у сну и паде доље с трећега пода, и дигоше га мртва. (Дела апостолска 20, 5-21) Богати римљани су у првим вековима нове ере већином били поштоваоци других оријенталних култова, попут митраизма. Они су могли да приуште да сопственим новцем саграде митреје, да створе дакле архитектонску сцену за обављање култних радњи и простор за окупљање припадника свог култа. Хришћанство тек почетком 3. века почиње да залази у више слојеве. То је време када се на културној сцени јављају и први црквени оци попут Тертулијана, Оригена, Кипријана Картагинског, Хиполита, Климента Александријског и других, док се хришћанима приклањају и поједини припадници аристократије, чак и чланови царског дома. Тај најбогатији слој хришћана често своје куће уступа или поклања заједници, како би биле коришћене као „храмови” њихове религије. 60 Hoddinott 1963, 25. 31 Назив tituli, који се у литератури користи за такве куће у самом Риму, потиче заправо од камене плоче (titulus) која се налазила поред врата куће, а на којој је било исписано име власника.61 Судећи по изворима, исти се термин у каснијим вековима користи за означавање цркве, вероватно као успомена на значај првобитних приватних кућа за најстарије хришћанске конгрегације. Оне су неретко доживљавале измене, којима је унутрашњи простор прилагођаван њиховој новој намени, али су познати и примери грађења потпуно нових кућа за обављање хришћанских обреда. У оба случаја је њихова спољашњост била иста као спољашњост свих околних објеката. Најчешће су биле смештене у густо насељеним деловима Рима и већих градова, али ма колика била хришћанска заједница која их је користила, њихов спољашни визуелни утисак није одавао њихову стварну намену. Унутрашњост је, пак, имала већ неке од главних одлика каснијих хришћанских цркава. Приватне куће које у функцији храма користи конгрегација изван Рима у литератури се означавају термином domus ecclesiae.62 Најпознатија међу њима, те стога и најрепрезентативнија, свакако је она из Дура-Еуропоса, која се датује у период између 232. и 256. године (Т IV).63 У унутрашњем распореду просторија у хришћанској кући у Дура- Еуропосу доминантна је пространа дворана, намењена окупљању великог броја људи, у случају ове domus ecclesiae хришћанских верника. Реч је у просторији правоугаоне основе на чијем се источном крају налазила благо уздигнута платформа.64 Њено присуство свакако указује на постојање лица које руководи ритуалом. То више није домаћин куће у којој се конгрегација окупља, већ свештеник, који је по свом положају 61 Baldovin 1987, 108. 62 Р. Краутхајмер истиче како разлике у значењу термина domus ecclesiae и titulus заправо нема, већ да је термин titulus коришћен искључиво у Риму. Упоредити: Krautheimer 1983, 16. 63 Krautheimer 1986, 24-27; Hilgren Кilde 2008, 23. 64 Hilgren Кilde 2008, 24. 32 уздигнут изнад „обичних” верника и физички али изнад њих и по свом друштвеном значају, те на тај начин постаје посредник између Бога и пастве. Из свега наведеног, а знајући да се domus ecclesiae у Дура-Еуропосу датује у другу четвртину 3. века, произилази да се до средине 3. века већ дешавају значајне промене у самим темељима хришћанске религије. У првим вековима је однос верника и хришћанског Бога био много личнији и приснији: верници су се молили, певали псалме, присуствовали чудесним исцељењима и крштавали се верујући у скори поновни долазак Христов. Иако су постојале особе чији је значај на окупљањима био већи, попут домаћина, учитеља, мисионара, они нису имали улогу посредника, јер истинске потребе за посредником није било. Мале групе верника су се, међутим, умножиле и прошириле толико да је хришћанство, у почетку само један од многих култова у Царству, након нешто мање од три века постало државна религија чији је бранилац био лично цар. У процесу експанзије религије, лични однос сваког појединца са Богом више није био могућ на онај начин који је у ритуалу практикован у првим вековима хришћанства, што је условило појаву свештенства као медијатора. Само су они могли да преносе окупљенима Божију вољу, спроводе обреде или крштењем уводе нове чланове у хришћанску заједницу. Растућа конгрегација значила је, такође, да заједничко обедовање више није било практично. Оно се у потпуности свело на обред Евхаристије, чија је улога симболична, за разлику од врло конкретног оброка, чија је првобитна намена била да се нахране сиромашни верници, који су и сачињавали највећи део ране хришћанске заједнице. Анализу и покушај реконструкције пре-константиновске литургијске праксе, тачније обреда Евхаристије, дао је Г. Дикс. Према 33 његовом тумачењу окупљање је започињало поздравима између епископа, који је предводио читав скуп, и окупљених верника. Обред су отпочињали ђакони простирањем ланене тканине преко олтара. Епископ је седео на престолу окренут конгрегацији, а остало свештенство је седело око епископа у полукругу. Потом су на олтар изношени хлеб и вино, које су сами верници доносили као дарове. Епископ и свештенство би се потом окупили око олтара, поново лицем окренути према верницима, и руку подигнутих изнад хлеба и вина извршили би благосиљање, те освештење. Тада би уследио обред причешћа, који се одвијао по утврђеном хијерархијском устројству, при чему би прво били причешћени епископ и свештенство, а тек потом чланови конгрегације. Изговарањем кратке формуле „Ita missa est”, ђакон би након причешћа отпустио вернике.65 Архитектура просторија у приватним кућама, које су биле намењене хришћанском ритуалу, прилагођена је овој претпостављеној раној литургији. То се у domus ecclesiae у Дура-Еуропосу огледа, најпре, у физичком издвајању свештеника од окупљених верника. По свом се значају у сагледавању развоја обреда, па самим тим и развоја архитектуре раног хришћанског храма, истиче и крстионица у Дура-Еуропосу. До трећег века крштење је, како се чини, обављано у приватним термама или фонтанама. Крстионица у хришћанској кући у Дура-Еуропосу представља значајан искорак ка каснијим независним грађевинама намењеним крштавању. Њена богата зидна декорација са израженом хришћанском тематиком указују на значај обреда који се одвијао у овој просторији, како за новокрштене појединце тако и за конгрегацију уопште. У 3. веку основни хришћански обред састојао се из два дела: првом делу литургије могли су да учествују сви присутни, али су другом делу, чији је врхунац представљала Евхаристија, могли да 65 Dix 2007, 103-105. 34 присуствују само крштени.66 Зато је крштење и за заједницу и за појединца имало велики значај, јер се овим чином мењало и место верника у све изразитије хијерархизованој хришћанској Цркви. И дворана за окупљања и крстионица у Дура-Еуропосу настале су прилагођавањем просторија првобитне куће за потребе хришћанских ритуала. Прилагођавање неке просторије или читаве куће новој намени један је од примера сакрализације простора. Ако се, према дефиницији Џ.З. Смита, може прихватити да је основна функција сакралног простора да фокусира ум верника на духовно или на веру,67 онда се у истом контексту могу посматрати и слике на зидовима крстионице хришћанске domus ecclesiae у Дура-Еуропосу, баш као и зидне слике у катакомбама. Њихова је улога била да, приказујући сцене и личности из Старог или Новог завета или сведене симболичне представе, у верников ум „усаде” идеју о стварном присуству светитеља и самог Христа. Идеја да представа светитеља подразумева и њено/његово лично присуство имала је своје непосредне паралеле у римским статуама божанстава или царева. За хришћанина Римљанина овакво је схватање било потпуно природно и ни мало необично, те се може рећи да је, попут многих других, и оно формирано на већ постојећим премисама. Велику улогу у сакрализацији првобитно профаног простора је, осим архитектонског прилагођавања новој намени, имало и обављање религијских ритуала, певање псалама, изговарање молитви... Намена свих поменутих радњи била је да, између осталог, изазову снажне религиозне емоције код окупљених, чинећи просторију у којој су боравили светим местом у свести сваког појединца. 66 Krautheimer 1986, 26. 67 Smith 1992, 104. 35 *** Након Миланског едикта о толеранцији из 313. године постављају се нови захтеви пред Цркву и пред Државу. Било је неопходно осмислити адекватну архитектуру као пандан изузетном значају, који је нова религија наједном добила. Оног момента, када су цар и његов двор прихватили хришћанство, нова религија добила је нову димензију величанствености и царске помпе, која је у римском друштву неизбежно пратила све што је имало било какве везе са императором.68 Са престанком прогона отворен је пут за стварање хришћанског храма. Он је, баш као и храмови посвећени званичним божанствима римског пантеона, представљао архитектонску манифестацију сакралности и божанског присуства. Најстарија црква за чију је изградњу заслужан лично цар Константин I била је Латеранска базилика, данас црква св. Јована, подигнута у оквиру царског имања у Латерану.69 Према мишљењу Р. Краутхајмера, црква је освећена 318. године, а првобитно вероватно посвећена Христу, чијом је интервенцијом, по царевом убеђењу, однета одлучујућа победа на Милвијском мосту.70 Преузет је тип базилике, простране грађевине у коју је могао да се смести велики број верника, те је, упркос разлици у намени грађевине, архитектонски концепт већ вековима био познат. Свакако, римски традиционални храм био је неподобан, пре свега стога што је приступ његовој унутрашњости био 68 Hoddinott 1963, 27. 69 Не постоје докази за постојање цркава из преконстантиновског времена, чак ни у градовима са релативно великом хришћанском заједницом, какав је Рим. Стога су Константинов долазак на власт у Риму и изградња најраније познате цркве, у свим прегледима хришћанске уметности узети као почетна тачка. Упоредити: Cantino Wataghin 2003, 230. 70 Krautheimer 1983, 15. О Константиновој визији пред битку на милвијском мосту упоредити: Lact. De Mort. 44, 5-6; Alföldi 1969, 18. 36 дозвољен само малом броју људи јер су се ритуалне радње обављале на отвореном, а можда и због тога што је изглед римског храма указивао нужно на „стара” божанства политеистичке религије. Хришћански су се ритуали, за разлику од паганских, обављали унутар затвореног простора и управо је то одредило изглед хришћанске базилике. Иако је првобитна намена римских базилика била профана, сама грађевина је и у свести не-хришћана имплицирала присуство „светости”. У једној од њених апсида, најчешће наспрам улаза, налазила се статуа царског генија.71 Пред њим су се доносили закони и обављали свакодневни послови, јер је статуа божанства, дакле и цара, у римском свету подразумевала његово божанско присуство. На непосредну повезаност базилике са култом владара, а самим тим и на сакралност овог типа грађевине, утицала је и чињеница да је иста архитектонска форма примењивана и у престоним дворанама, у којима се цар као бог појављивао пред својим поданицима.72 Већ и само порекло назива овог типа указује на термин basileus, те се и на тај начин имплицира царево духовно присуство. Нови хришћански храмови драстично су се разликовали од скромних старијих грађевина намењених окупљању верника, што посебно важи у случајевима када су цар или чланови царске породице били њихови поручиоци. Истицање царске моћи кроз импозантне хришћанске култне објекте изменило је не само хришћанску архитектуру, већ и хришћанство уопште. Формализам и хијерархијско устројство видљиви у domus ecclesiae у Дура-Еуропосу долазе још снажније до изражаја, већ од првих константинијанских цркава. У архитектури цркве и у мобилијару којим је опремљена то је можда најјасније наглашено, али 71 Krautheimer 1967, 123. 72 Krautheimer 1986, 42. 37 је изражено и у литургијској пракси. Основни архитектонски делови цркве, олтарски простор, наос, нартекс и атријум, добијају своје дефинисане функције које су суштински остале сачуване до данас. Маса верника, предвођених црквеним и световним великодостојницима, у случају престонице царем и патријархом, окупљала се у атријуму или нартексу, а потом по строго установљеном принципу улазила у цркву: прво патријарх и цар, потом ђакон са Јеванђељем, клер, царска гарда, царица са својом пратњом и на крају остали верници. Приступ олтарском простору имало је само свештенство, при чему је и цару било дозвољено да се веома кратко задржи крај олтара, како би на њега положио своје дарове Цркви. Цар би се потом повукао у своју ложу, док је свештенство остајало у олтару. Како је олтарски простор, а понајвише сам олтар, представљао централно место у хришћанском храму, то је и могућност појединца да том простору приђе ближе указивала и на степен божанске инвеституре, његов лични однос са Богом. На различита средства која су служила за сакрализацију олтарског простора указује и Џ. Халгрен Килде. То су искључивање верника из овог дела цркве, ограничавање чак и царевог присуства, као и давање централне улоге олтару у Евхаристији, која већ и сама по себи представља инвокацију светог присуства Христовог.73 *** Нису само tituli или domus ecclesiae били место окупљања верника у првим вековима хришћанства. Слични обреди, који су укључивали заједнички оброк и молитве, одвијали су се на гробљима, крај гробова преминулих чланова конгрегације, али и у хришћанским катакомбама. 73 Halgren Kilde 2008, 50. 38 Шта више, не само да су приватне куће поклањане конгрегацији, већ и читава гробља. Натпис из античке Цезареје помиње извесног Северијануса, који је градској цркви поклонио земљиште намењено да буде гробље и саградио на истом месту објекат означен натписом као cella, што се односило на гробницу или, вероватније, на објекат намењен посмртним рутуалима, какви су се обављали крај гробова преминулих у читавом римском свету.74 Као последица првих масовних прогона, забележених у време владавине Деција Трајана (249-251), верници су почели да се опкупљају крај гробова страдалих за веру. Култови светитеља првобитно су се развијали изван градског језгра, тј. на некрополама.75 Не само да су некрополе биле место на коме су посмртни остаци страдалника сахрањивани, већ је у римском свету постојала строга граница између света живих и света мртвих, па су и сви обреди посвећени преминулима били обављани искључиво in cimiterio. Преминули нису смели да буду сахрањивани унутар pomerium-а, који се, на пример, према сачуваним списима из града Рима, поклапао са старијим Сервијанским зидом. Свако одступање од овог правила било је права реткост.76 На месту погреба канонизованих мученика, већ од средине 3. века, подизани су мартиријуми, у почетку лонгитудиналне грађевине, а касније објекти малих размера и, најчешће, централног плана. Од оног момента када је створена могућност да гробна места хришћана/мученика буду истакнута специфичним архитектонским споменицима, мења се, како то називају У.М. Фазола и В. Фјоки Николај, „урбанизам” некропола, то јест по први 74 CIL VIII, 9585 према: Rebillard 2003, 72. 75 Cantino Wataghin 2003, 243; Ross Holloway 2004, 11. 76 Познато је да је Јулије Цезар (100-44 год. п.н.е.), по одлуци Сената донетој 44. године пре н.е, добио дозволу да подигне своју гробницу унутар овог светог постора. Након њега још је једино пепео императора Трајана (98-117) похрањен у бази стуба подигнутог на Трајановом форуму, премда се и сам стуб налазио изван оквира старих сервијанских зидина. 39 пут се хришћанске некрополе које се формирају око мартиријума и визуелно разликују од паганских.77 Узор за све мартиријуме и меморије централног плана представљали су ранији антички маузолеји.78 Породични маузолеји, какви су нам сачувани у примерима Цецилије Метеле или Гаја Цестијуса, били су намењени сахрањивању већег броја људи, од pater familias до робова и ослобођеника. Они су, дакле, у потпуности одражавали исту социјалну структуру каква је владала у свакој римској аристократској породици.79 Гробови су, уопште узев, у античком/паганском Риму били део тзв. приватне сфере, место на коме су пошту одавали само најближи рођаци и пријатељи преминулог или collegia funeraticia, одржавајући посмртне банкете у славу и сећање на покојника.80 Ова се пракса суштински задржава и када је реч о месту сахране чланова хришћанске конгрегације. Црква се, како се чини, није мешала у то где ће који члан хришћанске заједнице бити сахрањен, те је одабир места погреба био препуштен породици.81 Са појавом култа мученика долази до делимичног брисања баријере између приватног и јавног, па места на којима су мартири сахрањени или на којима су се налазиле меморије подигнуте у знак сећања на њихово страдање, постају место окупљања читаве хришћанске заједнице. Њени су чланови редовно бележили датуме смрти својих мученика, али и епископа, остављајући тако обавезу будућим генерацијама хришћана да се сећају хероја-страдалника и првих вођа религије у експанзији.82 77 Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1175. 78 Krautheimer 1986, 36. 79 Yasin 2005, 436. 80 Spera 2003, 24; Rapp 2007, 550. 81 Rebillard 2003, 71. 82 Brown 1981, 31. 40 У сврху промовисања места на коме је светитељ сахрањен коришћена су различита средства: архитектура, уметност, церемоније... Изнад гроба или у његовој непосредној близини у почетку су подизане велике базиликалне структуре, које су имале улогу покривеног гробља и сале за фунерарне банкете (refrigeria).83 Ови фунерарни банкети се у почетку нису битно разликовали од устаљене римске праксе да чланови породице крај гробова преминулих обављају заједнички обед, приликом ког је вршена либациона жртва, а храна стављана на сакрофаг или покрај локула у који је било положено тело преминулог у катакомбама.84 Разлике је, међутим, ипак било. У античком Риму смрт је представљала тренутак у коме је преминули напуштао своје тренутно пребивалиште, али се тиме нису завршавале његове „обавезе” према породици и наследницима, као носиоцима континуитета, тако битног у римском друштву. Римљани су били више заокупљени живима и позитивним утицајем преминулих предака на живе, него судбином умрлог у загробном животу.85 Хришћански мученици такође су имали, у свести похришћањених Римљана, извесне „обавезе” према својим поштоваоцима, као према члановима хришћанске породице и наследницима њихове вере, за коју су и сами страдали. Ипак, не треба погрешно разумети да су хришћански фунерарни ритуали вршени крај гроба мартира били само начин да се окупљени повежу са преминулим мучеником како би од њега „имали неку корист”. Хришћани су искрено веровали да је поштовање 83 Велике базилике, најчешће са амбулаторијумом, подизане су изнад старијих катакомби у којима су били сахрањени најранији хришћани, међу њима бројни канонизовани црквени оци. Око ових великих грађевина као нуклеуса грађени су маузолеји богатих хришћанских породица. Упоредити: Spera 2003, 32, 36-37. Као примери могу послужити репрезентативне базилике саграђене изнад гроба св. Петра или поред гроба св. Лаврентија у Риму (San Lorenzo fuori le Mura). Упоредити: Krautheimer 1983, 23. 84 Ross Holloway 2004, 84; Halgren Kilde 2008, 17. 85 Посмртне маске предака ношене су у погребним поворкама, са намером да укажу на поменути континуитет. 41 страдалника уједно и поштовање њиховог Бога, који ће им обезбедити вечити (и бољи/лакши) живот након живота. Мученици нису били само пасивни страдалници, већ активни борци за Христову веру, а свака повреда на њиховом телу била је одраз демона који су руководили онима који су их мучили и онима у чије су име мучени.86 Архитектонски споменици саграђени изнад или покрај гробова мученика требало је да, између осталог, обeзбеде непомућени мир моштима светитеља. Ипак, то се у збиљи није остварило. Убрзо након што су хришћани добили могућност да слободно исповедају своју религију, крајем 4. и почетком 5. века, мошти су ископаване, узимани делови, уношене унутар градских зидина или преношене у друге градове, постајући неретко фокус градског религиозног живота. Коначно, догађа се да у градским црквама гроб светитељев постаје непосредно везан са олтаром у исту целину. Тиме падају неке раније баријере: intra muros и in cimiterio постају изједначени, чиме се брише једна од главних премиса паганске римске религије и обичаја. Познати су и случајеви да су богатији представници римског друштва били у могућности да пострадале мученике сахране у својим приватним гробницама. Такав је случај извесне Помпејане, која је 295. године успела да од магистрата добије тело младог мученика Максимилијана и да га пренесе у Картагину. Сахранила га је у близини гроба св. Кипријана, а како је након тринаест дана и сама умрла, и она је била сахрањена на истом месту. У Салони је богата матрона Асклепија 86 Gaddis 2005, 24. Говорећи о Домицијану, Лактанције каже: „Postquam vero ad persequendum iustum populum instinctu daemonum incitatus est, tunc traditus in manus inimicorum luit poenas.” (Али након што је на наговор демона почео спроводити прогон праведног народа, пао је у руке својих непријатеља и допала га је казна). Упоредити: Lact. De Mort. 3, 2. 42 саградила меморију изнад гроба мученика Анастазија 304. године, која је уједно била намењена и за сахрањивање ње и њене породице.87 Сви наведени примери указују да је у јасно хијерархијски устројеном римском свету, за богате постојала могућност да „присвоје” мученика и да га издвоје у потпуно приватну сферу, упркос тенденцији хришћана да бришу границе између јавног и приватног када су мартири у питању. Близина светитељевог тела омогућавала је поменутим изузецима да креирају нову социјалну моћ унутар заједнице.88 За оне који су своју социјалну моћ већ остварили, попут светог Амброзија, миланског епископа у периоду од 374. до смрти 397. године, сахрањивање чланова њихове породице у близини светитељевог гроба такође није било реткост. И у свом књижевном раду, свети Амброзије се бавио праксом сахрањивања ad sanctos. Као потвру исправности ове праксе, милански епископ је тело свог преминулог брата Сатира сахранио уз тело светог Виктора у меморијалној капели San Vittore in Ciel d'Oro у Милану.89 Ирски путник Дунгалус, пролазећи кроз Милано 828. године записао је текст епитафа који се налазио у San Vittore in Ciel d'Oro, а који до данас није сачуван: Uranio Satyro supremem frater honorem martyris ad laevam derulit Ambrosius haec meriti merces ut sacri sanguinis humor finitimas penetrans adbluat exuvias.90 (Брату Уранијусу Сатиру је највећу почаст подарио Амброзије да буде уз мученикову леву руку, као награду за заслугу, 87 Brown 1981, 33. 88 Brown 1981, 33-34; MacCormack 1990, 7. 89 MacKie 1995, 91. 90 MacKie 1995, 98, 101. 43 тако да течност свете крви продирући опере суседне остатке). До краја 6. века гробови светаца сахрањених на градским некрополама постали су за град, чак и за читаву област, фокус црквеног и религијског живота уопште. Близина светитељевог тела подразумевала је снажно деловање натприродних сила. Хришћани су веровали да је светитељ духом „присутан” на месту на коме је сахрањено његово тело, заправо да свечеве мошти јесу светитељ, те да у себи обједињују све религијске и, суштински, магијске функције које се за светитеља везују.91 Тако, на пример, на гробу светог Мартина у Туру пише: Hic conditus est sanctae memoriae Martinus episcopus Cuius anima in manu Dei est, sed hic totus est praesens manifestus omni gratia virtutum.92 (Овде је сахрањен епископ Мартин, свете успомене, чија је душа у Божијој руци, али је у потпуности овде присутан очигледно по свим чудима). Разумљиво је, стога, што су верници желели да и сами буду сахрањени у близини гроба светитеља. Веровали су да његово/њено непосредно присуство обезбеђује бољу божанску интервенцију.93 Епитаф из капеле светог Виктора указује експлицитно на начин на који су рани хришћани веровали да се остварује однос између светитеља и особе која је уз њега/њу сахрањена. Својом проливеном крвљу, својим страдањем, мученик „пере” грехе верника, обезбеђује непосредну близину Божије промисли остварене кроз дела, али и кроз страдање мучениково. Паулин из Ноле је 421. године дозволио да хришћанин Кинегијус на молбу његове 91 MacCormack 1990, 7. 92 Brown 1981, 3-4. 93 Rapp 2007, 560. 44 мајке Флоре буде сахрањен у непосредној близини гроба св. Феликса у Ноли, што ће временом прерасти у уобичајену праксу depositio ad sanctos. То је, како се чини, упркос ранијим примерима, ипак било неуобичајено за поменуто време, на шта указује чињеница да је мајка морала да тражи дозволу за сахрањивање свог сина у близини свеца. Популарност ове праксе, као и дубоку веру да непосредна близина светитељевог тела обезбеђује његово снажније посредовање, показује и чињеница да је епископ Паулин свог рано преминулог сина сахранио у близини моштију мученика у Алкали, док је и он сам сахрањен поред моштију св. Феликса, у ширењу чијег култа је имао одлучујућу улогу.94 Хришћани су након проглашења Едикта о толеранцији углавном преузимали архитектонски облик грађевина централног плана за мартиријуме/меморије и крстионице. Као и у случају архитектонског типа базилике, ни ове структуре нису представљале новину, већ се само променила њихова функција. За овај кратак преглед формирања првих хришћанских сакралних простора довољно је поменути као пример само маузолеје централног плана карактеристичне за римску архитектуру све до краја периода тетрархије (293-324). Маузолеји су чували земне остатке владара, чији се дух чином апотеозе успео међу божанства римског пантеона постајући divus, аналогно мартиријумима који су чували тело светитеља страдалог за Христову веру, чији је дух након смрти отишао хришћанском Богу. Дајући врло сличну функцију меморији, као светом месту па самим тим и својеврсном сакралном простору, симболика и значење грађевине централног плана била је потпуно јасна и прихватљива. Засигурно најпознатији примери раног градитељства биле су меморијалне грађевине које је саградио Константин I у Светој Земљи: црква Рођења 94 Brown 1981, 27; Rapp 2007, 554. 45 Христовог у Витлејему и црква Светог гроба у Јерусалиму.95 Оне су у себи обједињавале грађевине централног плана и базиликалну структуру, чија је улога била, пре свега, да прихвати велики број верника-ходочасника, који су се окупљали у овим храмовима, али су ове цркве коришћене и за служење литургија у време великих хришћанских празника.96 *** Крстионице представљају специфичност хришћанске религијске архитектуре: иако је централни план оваквих грађевина био већ познат, архитектонски споменици сличне намене у римском свету нису постојали. Главни разлог је тај што иницијација у званичној римској религији није постојала, а култови у којима је примењивана били су често тајни и отворени само за ограничен број оних који су у мистерије уведени чином иницијације.97 Стога изградња објеката искључиво у сврху иницијације није практикована. Крштење је, насупрот томе, представљало и представља, једну од окосница хришћанске религије. Овим, у раним вековима наглашено јавним чином обезбеђивано је ширење хришћанске заједнице, па је као и у случају осталих типова хришћанских архитектонских споменика, било неопходно створити одговарајућу архитектонску сцену за обављање ове Свете тајне, нужног чина у процесу христијанизације. У четвртом веку, у Риму, крштење је 95 Baldovin 1987, 46-50. Ротонда саграђена изнад Христовог гроба обједињавала је у себи функцију и мартиријума и меморије. Р. Остерхаут истиче да термин мартиријум, употребљен да означи свето место, први пут може да се сретне код Еузебија. Пишући Vita Constantini 337-339. године, Еузебије Христов гроб у Јерусалиму означава термином martyrion. До тада је термин у литератури коришћен у значењу сведочанство/сведок, а касније се редовно користи како би се означило светилиште посвећено мартиру/мученику. Аутор сматра да Еузебије користи овај термин са намером да укаже да је место Христовог гроба сведочанство његовог Ускрснућа. Упоредити: Ousterhout 1990, 51. 96 Baldovin 1987, 55-82. 97 Hurtado 2000, 25-26. 46 био обред који се вршио једном годишње, на Ускрс. Катехумени су најчешће годинама припремани, а сам чин крштења представљао је кулминацију читавог процеса.98 Крштењем се, према речима апостола Павла, верник чистио од грехова и тако постајао спреман да буде примљен у Цркву, учествујући симболично овим чином у Христовом сахрањивању и васкрсењу: „Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт његову крстисмо се? Тако се с њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвијех славом очином, тако и ми у новом животу да ходимо.” (Посланица Римљанима 6, 3-4) У првим вековима хришћанства строгу контролу над чином крштења, па самим тим и над пријемом нових чланова у хришћанску заједницу имао је епископ, па тек потом презвитери и ђакони, и то само по епископовом наређењу и под његовом контролом.99 Упркос томе што је у суштини крштење приватни чин сваког појединца, њему је неретко присуствовао не мали број чланова конгрегације, због есенцијалног значаја увођења нових чланова за ширење хришћанства. Након Едикта о толеранцији, новостворена могућност да се подижу јавни објекти намењени хришћанским ритуалима, омогућила је и изградњу најчешће богато декорисаних крстионица, у које је могао да се смести велики број људи. Први баптистеријуми, попут оног у Дура Еуропосу, били су квадратне основе, али је већ око средине 4. века почео да преовлађује централни план.100 Архитектонска сцена за обављање ове Свете тајне утемељена је, због симболичног повезивања крштења, смрти и васкрсења, 98 Ross Holloway 2004, 73. 99 Wharton 1992, 320. 100 Krautheimer 1942, 21. 47 на архитектури царских маузолеја.101 Они су поседовали управо тражену дозу величанствености: монументални и упечаљиви, имали су већ подразумевану „сакралност”, будући да је римски владар сматран божанством на земљи, који се након смрти успиње међу божанства римског пантеона. Повезујући, чак поистовећујући, успињање цареве душе на небо са Христовим Васкрсењем и Вазнесењем, а крштавање са поновним рађањем/васкрсењем људске душе очишћене од грехова, веза између чина кршења и архитектонске форме царских маузолеја постаје јасна и разумљива.102 101 Постоје и тумачења по којима је централни план крстионица преузет заправо из плана засведених просторија у римским термама. Упоредити: Krautheimer 1942, 21. 102 О тумачењу ове везе код раних светих отаца: Krautheimer 1942, 27. 48 4. УЛОГА ГРАДОВА У ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈИ РИМСКОГ ЦАРСТВА Римско царство је у првим вековима н.е. заузимало пространу територију, обухватајући велики број припадника различитих народа, који су 212. године добили статус римских грађана.103 У циљу укључивања новоосвојених провинција у већ постојеће државно уређење, романизовани су стари и оснивани нови градови, који су постајали административна средишта појединих области. У свим градовима Царства уочавају се архитектонске форме, карактеристичне за град Рим и све остале римске урбане просторе. Имали су ортогоналну схему са две главне градске комуникације (cardo и decumanus), широке улице са поритицима, храмове, форуме и терме, а у зависности од улоге појединих од њих могле су се наћи и базилике, курије, позоришта, хиподроми, итд. Урбана насеља била су, дакле, не само носиоци политичког, већ и културног, трговачког и религијског живота веће области или читаве провинције Царства. Као што је римска религија почивала на празничном календару, тако је и сваки град имао календар градских церемонија. Градски ритуали у антици омогућавали су да се уједине житељи града и житељи његове руралне околине, која је била непосредно везана за најближи урбани центар.104 Римски градови били су најчешће препуни храмова у којима су поштовани прихваћени богови и полубогови пантеона: римски, персијски, египатски, али и деификовани цареви. Често је у једном великом граду могло бити и више десетина храмова, које су неретко 103 Антонинским уставом (Constitutio Antoniniana) донетим за време владавине Каракале (211- 217), сви слободни грађани Царства добијају римско грађанско право. 104 Liebeschuetz 2001, 1-2. 49 опслуживали исти свештеници.105 Појединци су, поред тога што су поштовали више богова истовремено, у својим домовима имали и олтаре посвећене кућним ларима и породичним прецима. У свеприсутном синкретизму, карактеристичном за последње векове постојања Римског царства у његовом изворном облику, у домену религије сачувало се веома мало некадашњег устројства. С обзиром на њихову већ поменуту улогу носилаца културног, политичког и трговачког развоја, разумљиво је да се у доба првих апостола и хришћанство усмерава на урбане центре, веома брзо поставши непосредно везано за градове и за судбину римске управе у њима.106 Сви рани мисионарски покрети били су усмерени на средине у којима је за кратко време могао да буде преобраћен велики број људи. То је, разумљиво, једино било могуће у градовима. Ни једна религија, па ни хришћанска, није статична. За њен је опстанак неопходно да се шири међу припадницима циљане популације, што нужно подразумева људску интеракцију. Реч је о најосновнијем облику контакта међу појединцима: особа која је упозната са неком информацијом исту преноси другој особи. У случају ширења религије неопходан је био непосредан контакт између „верника“ и „неверника“ како би се обезбедило њено даље ширење. Градови су у том смислу представљали најпожељније тло за пропагирање нових учења, идеја или веровања, самим тим што су интеракције међу људима биле неупоредиво чешће него у руралним срединама. Уједно, од величине града непосредно је зависио и број људи који је могао за кратко време да буде преобраћен.107 Први апостоли су се, стога, упутили у неке од највећих градова Царства, као циљаним местима своје активности. Захваљујући 105 Stark 2006, 32-33. 106 Herrin 1987, 72. 107 Humphries 1999, 5. 50 њиховом великом залагању у пропагирању хришћанског учења, спречили су да хришћанство остане безначајна група јеретика унутар Јудаизма, а својим мисионарским радом посадили су семе хришћанства као светске религије.108 Градови Царства у време првих апостола били су, са само делимичним изузетком Рима, мали, прљави и уских уличица. Људи су неретко живели на граници беде, догађале су се масовне епидемије, па је и велики морталитет био неизбежан.109 Стога није необично што се људи у првим вековима н.е. окрећу култовима који нуде избављење, а који су по правилу водили порекло из источних провинција Царства. На истој подлози раширило се и хришћанство. Оно, попут осталих оријенталних религија, није постало актуелно искључиво стога што је праведнима обећавало бољи живот након живота, као надокнаду за претрпљене патње. Један од главних разлога великог успеха хришћанства лежао је, заправо, у чињеници да је вера чинила овај живот мање тешким. Хришћани су утеху налазили не само у окупљању ради обављања ритуалних радњи, већ и са циљем да помогну сиромашним припадницима конгрегације. Рани су се хришћани бавили неком врстом „социјалног рада“: бринули су о болеснима, старима, удовицама, деци, те су на тај начин непосредно олакшавали живот немалом броју људи, што је један од разлога да њихова религија постане за кратко време изузетно популарна и подложна ширењу.110 У почетку су се преобраћали припадници римског пролетеријата и понеки редак припадник средњег сталежа (ветерани, ослобођеници...). Та прва преобраћања догађала су се у градовима, из већ наведених разлога. Ипак, већ до 100 године н.е. 108 Р. Kраутхајмер у том смислу посебно истиче улогу апостола Павла. Упоредити: Кrautheimer 1986, 23. 109 Mamford 2001, 229-235. 110 Herrin 1987, 57; Ross Holloway 2004, 8-9; Stark 2006, 30. 51 хришћанство се проширило ван утврђених градова на руралне области Царства. Релативно брзо створена је црквена организација, која је повезивала град и његово рурално окружење, а о којој су бринули епископи и ђакони.111 Било би погрешно претпоставити како је број хришћана био пресудан за успех читаве религије. Заправо, у односу на укупан број становника Царства у 1., чак и у 2. веку, хришћани су били релативно малобројни. Њихов реални утицај на функционисање Царства није био много већи ни средином 3. века, када се процењује да их је у граду Риму било преко 200.000.112 Управо чињеница да су први хришћани живели у градовима, у којима је циркулација људи била велика, представља прави разлог за брзо ширење хришћанства и коначно преузимање доминације над осталим античким култовима, те на постепено повећавање утицаја који је хришћанска заједница имала у Царству. Хришћани у градовима почели су да остварују значајан политички утицај, паралелно са ширењем нове религије међу свим слојевима римског друштва. Иако је у самом језгру хришћанства, баш као и у случају неких других оријенталних религија, лежао и антагонизам према друштвеним и политичким разликама које су вековима владале унутар римског друштва, идеје о једнакости пред Богом у пракси нису у потпуности заживеле. То показују и раније изнети примери о могућностима које су богатији хришћани имали када је у питању depositio ad sanctos. Прве хришћанске заједнице настале су, како се чини, у великим лучким градовима. Постоји неколико разлога за то. Први је њихов положај на мору, као најважнијој саобраћајници Царства, док је други разлог већ поменута циркулација људи. Тако, на пример, Р. Старк износи 111 Krautheimer 1986, 23. 112 Baldovin 1987, 108. 52 хипотезу да је хришћанство брже ухватило корена управо у неким од највећих урбаних центара Царства, што се свакако односи на луке, где су у великом броју људи лакше прихватане и „необичности”.113 Као додатак овој тврдњи могу се искористити и наводи М. Хамфриса да луке и пијаце нису служиле само за размену добара, већ су биле места на којима су нове идеје и култови, дакле и хришћанство, остављали своја прва обележја.114 Удаљеност од великих лука и од Јерусалима као колевке хришћанства, један је од разлога што се у градовима попут Сирмијума, Сингидунума или Виминацијума, који су били у непосредној близини северне границе Римског царства, хришћанство раширило вероватно тек у 3. веку. Наравно, ове области су у састав Римског царства и ушле тек у 1. веку, када и започиње процес њихове урбанизације. Ипак, већ у време Диоклецијанових прогона почетком 4. века ови градови имају значајну хришћанску заједницу и организовану Цркву. Брзом успостављању црквене хијерархије и повећању броја верника допринела је, свакако, успостављена мрежа путева и величина ових градова, наравно посматрано у односу на неке друге градове Царства. У случају Сирмијума сигурно је од пресудног значаја била и чињеница да је био sedes imperii, те да је због честих боравака царева и повећаног значаја града у 3. и 4. веку убрзано растао и укупан број становника. *** Упркос напред наведеним примерима најранијег ширења хришћанства у градовима, прелазак са старих политеистичких веровања 113 Stark 2006, 80. 114 Humphries 1999, 5. 53 на ново монотеистичко није био ни брз ни лак. То показују примери два велика хришћанска центра, Константинопоља и Александрије. Иако је хришћанска заједница већ 313. Миланским едиктом добила право да слободно проповеда своју веру, а Константин I био први цар који је отворено изражавао своје симпатије према хришћанима, нова престоница на Босфору у време своје инаугурације 330. године никако није била у потпуности хришћански град. Историчар Зосим, који је и сам био паганин, наводи како је Константин у граду подигао и два нова паганска храма.115 Реч је о храму посвећеном градској Тихи/Фортуни, и храму посвећеној Реи/Кибели, оба у самом срцу града.116 У доба живог синкретизма, који је у време изградње ових храмова вероватно био доминантнији од сваке појединачне религије, њихово подизање и њихова посвета нису биле зачуђујуће, нити су на било који начин вређале поштоваоце других религија или култова. Тихе Константинопоља била је пандан богињи Роми, а Кибела је била једно од најзначајнијих божанстава паганског Рима. Свети камен црне боје, који је представљао оваплоћење ове богиње, донет је након велике победе римске војске 204. године пре н.е. из Песинунта у Рим, где јој је убрзо саграђен храм.117 Иако првобитно није била римско божанство, веома је брзо прихваћена и поштована као Magna Mater, а поменути камен је постао један од симбола града Рима и његове религије. Будући да је била чувар града Рима, те римских градова уопште, може се претпоставити да је поштовање Кибеле, као и Тихе, у новој престоници требало да обезбеди Константиновом граду, и читавом Царству, дуго очекивани мир и просперитет. 115 Zosimus, New History II.31, према: Cameron 2001, 12. 116 Bassett 2004, 24. У храму се налазила статуа Тихе, за коју се веровало да је донета из Рима. Упоредити: Ando 2001, 399-400. 117 Lipka 2009, 121-125. 54 Царева жеља да направи град на истоку који би био пандан Риму на западу можда се још сликовитије може препознати у присуству статуе римске вучице, која доји Ромула и Рема. Ово типично римско иконографско решење смештено је на константинопољском хиподрому. Истовремено са изградњом паганских храмова, а са идентичним циљем, на претпостављеном месту некадашње domus ecclesiae саграђена је црква св. Ирине. Иако је престоница на Босфору израсла у хришћански град, у тренутку свог настанка она је, у складу са синкретистичким веровањима њеног оснивача, била типичан римски град у коме је сваком становнику било омогућено неометано поштовање било ког званичног култа. Спој паганског и хришћанског обележио је и неке друге Константинове градитељске подухвате у новој престоници. Извори наводе да се у подножју Константиновог порфирног стуба на Форуму налазило светилиште у коме су се чувале истовремено и паганске и хришћанске реликвије. Из Рима је пренет Palladium (Palladion), тројанска статуа Атине Паладе, коју је према легенди у Рим донео Енеја. Чувана је у Вестином храму, а потом је по Константиновом наређењу доспела у Константинопољ.118 Енеју су Римљани сматрали својим праоцем, утемељивачем моћи и славе града. Генс Јулијеваца наглашавао је своје порекло непосредно од Енеје. За Palladium се веровало да је поседовао апотропејске моћи. Не само да је штитио град и његове становнике, већ је уједно био и симбол његове божанске прошлости, повезујући непосредно Рим, као и потом Константинопољ, са разрушеном Тројом. Од хришћанских реликвија традиција за поменуто светилиште везује камен из кога је потекла вода којом је Мојсије напојио народ у пустињи, дршка тесле којом је Ноје направио Арку, плетене кошаре из 118 Mango 1972, 7; Bassett 2004, 68-69, 205-206, cat. no. 114, (plate 22). Више о паладијуму у: Ando 2001, 398-399. 55 којих су апостоли нахранили пет хиљада људи хлебом и рибом, као и део Часног крста, за који се верује да је био смештен унутар Константинове статуе на врху стуба.119 Чуване на истом месту, у подножју стуба у самом срцу новоформиране престонице, ове реликвије су симболично показивале Константинову тенденцију да град на Босфору промовише као Нову Троју, Нови Јерусалим и Нови/Други Рим.120 Константинопољ је постао хришћански пандан старој престоници на Тибру. Новоизграђени град наместо некадашњег Бизантиона, опремљен свиме што један велики град треба да поседује како би својим становницима понудио лагодан живот, био је примамљив за насељавање. Пружање могућности да се у граду неометано поштује хришћански Бог, далеко од очију Сената и паганских свештеника, начинило је Константинопољ новом/другом колевком хришћанства. То се, како се чини, догодило у време владавине Констанција II (337–361), једног од наследника оснивача нове престонице. Поједини истраживачи претпостављају да су неки хришћански храмови, приписани Константиновој градитељској делатности заправо дело његовог сина, као и да је црква Св. Апостола једина и започета и завршена током Константинове владавине.121 Јулијанова паганска реакција 361–363. године јасно указује да је број не-хришћана и на двору у Константинопољу морао да буде прилично велики и пола века након Миланског едикта. Једино је уз довољно подршке двора оваква царева замисао уопште могла да буде остварива, чак и на кратко. Иако је доласком Теодосија I на власт поново успостављена моћ коју су, у политичком и у културном смислу, на двору 119 Kelly 2001, 170-171. 120 Smith 1992, 75. О значењу реликвија смештених у Константиновом стубу упоредити: Ердељан 2008, 71-72, 78-79. 121 Krautheimer 1983, 56. А. Камерон износи мишљења појединих истраживача како чак ни поменута црква није завршена пре краја Константиновог живота. Упоредити: Cameron 2001, 13. 56 имали хришћани, паганска веровања нису потпуно искорењена. Тако је на пример у Александрији, граду који је у историји остао добро познат као поприште многих бурних и крвавих градских обрачуна, дошло 391. године до сукоба између пагана и хришћана. Повод је био покушај тадашњег патријарха Теофила (385-412) да угаси још увек веома жив култ Сераписа, који је био непосредно везан са култом оснивача града, Александром Македонским. Сукоб је резултирао тријумфом хришћана и рушењем Серапеума, што је писцима савременицима послужило као литерарни доказ да је Бог александријског патријарха снажнији од старог египатског божанства.122 Недуго потом у Константинопољу, ступивши 397. године на епископски престо, Јован Хризостом започиње низ проповеди усмерених на указивање опасности која прети од још увек снажног паганизма.123 У Александрији је 415. године забележен још један крвав догађај, вероватно под утицајем Теофиловог наследника, моћног александријског патријарха Кирила (412-444). Група хришћана убила је неоплатонистичког филозофа и учитеља Хипатију на изузетно свиреп начин, а њено тело потом спалила.124 Поменути случај вероватно није био усамљен, иако сличних дешавања у 5. веку није могло бити много. Он указује на то да је укорењивање хришћанства било дуготрајан и вишеслојан процес, који је за собом оставио не само хришћанске већ и паганске страдалнике за веру. И коначно, на самом крају 5. века, 495. године, римски папа Геласије I (492-496) упутио је писмо свим хришћанима у граду, који су 15. фебруара још увек прослављали празник Луперкалија. Папа је сматрао да је задржавање овог обичаја неприхватљиво за хришћанску Цркву, док су примаоци писма правдали 122 Haas 1997, 186. 123 Cameron 2001, 13. 124 Haas 1997, 235-237; Cameron 2001, 20. 57 обележавање овог празника виталним за добробит града.125 Чак и читав век након што је Хришћанство постало једина званична религија Царства, његови су становници и даље у свести имали да су заправо стари богови ти који су вековима обезбеђивали граду мир и просперитет. Сви забележени случајеви указују на кључну улогу градова и њихових епископа у дуготрајном и постепеном процесу христијанизације Царства. Са продубљивањем кризе током позне антике дошло је и до промена појединих аспеката градског живота: смањио се број фестивала, игара и новоподигнутих монументалних јавних објеката.126 Упоредо са опадањем финансијских могућности градских власти да репрезентују своје градове, моћ епископа је расла. Многи су градови, пркосећи још увек постојећем политеизму, попримили током 4. века нов хришћански идентитет, често заснован на култовима мученика, чије је присуство пружало духовну и надземаљску заштиту онима који су се молили у њиховим храмовима. Будући да су биле место ходочашћа, светитељске мошти доносиле су славу граду, али и градској Цркви и епископу. То је доба најинтензивније христијанизације великих градова Царства, па и урбаних центара на централном Балкану. Касније, током 5. века, градови су наставили да обављају своју функцију центара цивилне и/или црквене администрације. Они урбани центри, који су били на удару током честих оружаних сукоба, почели су да попримају улогу повремених рефугијума, те су постепено губили свој урбани карактер.127 Ипак, градови, чак и након пада у руке „варвара”, задржавају најчешће свој значај у ширењу хришћанства: они постају центри из којих се хришћанство шири међу новопридошле народе и племена. 125 Beard, North, Price 1998, IX. 126 Liebeschuetz 2001, 9-14. 127 Liebeschuetz 2001, 17. 58 5. ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ ОД РИМСКИХ ОСВАЈАЊА ДО ПОЧЕТКА 7. ВЕКА Да би се сагледале околности које су довеле до стварања топографије урбаних простора централног Балкана, неопходан је кратак преглед историјских дешавања у периоду од успостављања римске доминације до почетка 7. века. Формирање римске управе на поменутом простору започиње у време када апостоли, као први хришћански мисионари, већ шире реч Христову широм медитеранског басена, те се с правом може рећи да су римске провинције на централном делу Балканског полуострва и романизоване и христијанизоване са извесним закашњењем у односу на већ постојеће провинције Царства. У контексту изучаване теме, ова је појава важна, јер романизација римских провинција подразумева изградњу мреже путева и формирање градова. Како су први мисионарски покрети били везани за градове, то уједно значи и да се хришћанство није ширило делатношћу раних апостолских мисионара, јер су у време њихове активности током прва два века након Христовог страдања римске провинције на централном Балкану биле забачене и, још увек, недовољно урбанизоване. Стога се најчешће претпоставља да је нова религија на наше просторе дошла посредством војних легија или насељавањем ветерана, који су хришћанство примили у местима у којима су служили, и то вероватно тек у 3. веку. 59 *** Римска војска је, почев од похода Марка Лицинија Краса двадесетих година 1. века пре н.е, постепено продирала у централни део Балканског полуострва, у намери да реку Дунав претвори у природну границу Царства, те да римске територије у Македонији одбрани од упада варварских племена.128 Утврдивши нешто касније границу на Дунаву, Римљани су започели дуготрајан процес романизације строседелачког становништва. Новоосвојене области централног Балкана се први пут помињу под заједничким називом Илирик уАвгустовом делу Res Gestae Divi Augusti.129 Говорећи 15. године о истој територији, Тацит је означава као део провинције Мезије, што значи да је нова провинција Царства формирана вероватно исте године или годину дана раније.130 На мезијском делу дунавског лимеса смештене су две легије IV Scythica и V Macedonica,131 а већ у седмој или осмој деценији 1. века из Далмације је у Виминацијум била пребачена и легија VII Claudia. У време владавине цара Домицијана (81-96) у Мезију су смештене четири легије: I Italica, IV Scythica, IV Flavia и VII Claudia. Последње две ће се задржати на територији централног Балкана све до краја Антике, са главним легијским логорима у Сингидунуму (IV Flavia) и Виминацијуму (VII Claudia).132 Ради лакшег управљања овим делом Царства 86. године је извршена и подела Мезије на две провинције, Горњу (Moesia Superior) и Доњу (Moesia Inferior).133 Од великог значаја за читав римски свет, па и за провинције на територији централног Балкана, био је Антонински устав (Constitutio 128 Mirković 1968, 21. 129 Ово је и прво помињање термина Илирик у царском Риму. Res Gestae, V, 30, 46. 130 Mirković 1968, 22. 131 О томе сведочи натпис датован у 33-34. годину, сачуван на стени на локалитету Госпођин вир у Ђердапу. Mirković 1968, 24; Мирковић 1994а, 75. 132 Mirković 1968, 27, 31. 133 Mirković 1968, 22; Мирковић 1994а, 75; Popović М. 1997, 1. 60 Antoniniana) који је 212. године прогласио Каракала (211-217). Њиме је римско грађанско право дато свим слободним становницима Царства. Ефекти овог документа били су велики, пре свега, за државну благајну, јер је број оних који су морали да плаћају порез многоструко увећан. Антонински устав је уједно представљао и важан корак у процесу децентрализације Царства, који ће резултирати повећањем значаја појединих провинцијских градова и, коначно, формирањем нове престонице на Босфору. У том контексту треба поменути револуционарни политички потез цара Максимина (235-238), првог у низу такозваних војничких царева, који је одбио да прими царске почасти у Риму, што указује на веома интензивне и брзе промене у јединственој централној контроли престонице над провинцијама, као и на значајне промене у самим темељима римске царске власти и у њеној везаности за град Рим као центар Царства.134 Историјске околности и турбулентна времена су значај Рима као urbs aeterna, caput imperii и caput mundi постепено сводиле на минимум, а то можда и најбоље илуструју Херодијанове речи изречене с почетка 3. века: „Рим је тамо где је цар”.135 Поменута децентрализација омогућила је стварање sedes imperii, међу којима је Сирмијум имао еминентан положај. Унутршњи сукоби у Царству током 3. и 4. века, дали су посебан значај легијама које су биле смештене на дунавском лимесу. Њихова подршка је неретко била пресудна приликом честих избора нових царева.136 Одлучујућу улогу у значају подунавских провинција у позној историји Римског царства имали су њихов положај у пограничним областима, неретко присуство царева и утицајне легије. Ово је уједно и 134 Curran 2000, 3; Lo Cascio 2007, 156. 135 Herod. I 6, 3-5, према: Mayer 2002, 1. 136 Мирковић 1994в, 91. 61 период релативног мира и просперитета централно-балканских провинција, који је постепено уступио место општој несигурности. Све већа криза у овом делу Царства наступа након напуштања провинције Дакије 272. године, за времe владавине цара Аурелијана (270- 275). Крајем 3. века почиње и постепено гашење релативно аутономних управа у градовима, али се број становника у њима и даље повећава. Разлог за велико интересовање за живот у градовима лежи вероватно и у чињеници да су њихови брањени бедеми једини пружали заштиту у немирним временима, која су за Римско царство тек наступала. Овај турбулентни период прекида се на кратко 284. године, доласком на престо цара Диоклецијана (284–305). Дошавши на власт након што га је војска у Битинији акламацијом прогласила за цара, Диоклецијан је убрзо схватио да је једном човеку тешко да влада пространом империјом, па је већ 285. године за свог савладара-августа поставио Максимијана.137 Проглашењем два цезара, Галерија и Констанција Хлора 293. године, створена је тетрархија. Место историје централног Балкана у историји читавог Римског царства у овом периоду изузетно је значајно, с обзиром да су неки од тетрарха (Галерије, Констанције Хлор, Константин, Максимин Даја) били пореклом из ових области. Будући да су централнобалканске провинције представљале граничне области са територијама, које су насељавали народи који ће одредити историју централног Балкана и читавог Царства у предстојећим вековима, значај ових територија је почев од времена прве тетрархије интензивно растао. У време поделе Царства између синова и наследника Константина I након његове смрти 337. године, централни Балкан се нашао на граници источних и западних области, што је умногоме одредило његову даљу 137 Bowman 2007, 68-69. 62 судбину. Ово ће још више доћи до изражаја након одлуке цара Теодосија I да се пространо Царство након његове смрти 395. године подели између двојице синова, Аркадија и Хонорија. Од тог момента Царство ће остати подељено, те се ова година може сматрати и једном од важнијих прекретница у коначној подели између „истока” и „запада”.138 Након ове поделе, територија античког Илирика, која се, према новијим истраживањима, као префектура помиње још током друге половине 4. века, такође је подељена на две целине са неједнаким административним статусом.139 Једну целину представљала је префектура Илирик са дијацезама Дакијом и Македонијом, која је након поделе 395. године припала источном делу, а друга је дијацеза Илирик, која је као саставни део префектуре Италије остала под јачим утицајем западног дела Римског царства. Префектура Илирик обухватала је простор од Дунава као северне границе, преко сливова Мораве и Вардара, територија данашњих Албаније и Грчке, укључујући на југу и острво Крит. На западу је граница била на рекама Сави и Дрини, а ка југу се пружала до Бококоторског залива. На истоку се граница протезала до ушћа реке Вит у Дунав и до ушћа Месте у Егејско море. Централни део Балканског полуострва је, дакле припао у целости овој префектури.140 Током друге половине 4. века упади варварских племена у северне провинције Царства се интензивирају и постају константни. Номадски народ, Хуни, појавили су се на римској историјској сцени око 375. године. Њихово надирање са северо-истока континента натерало је Готе (Визиготе) да пређу Дунав, затраживши од цара Валенса (364-378) да се мирним путем населе на територију Царства. Како су војници били 138 Наглашавањем 395. године као прекретнице у даљој историји не само Византијског царства већ и читаве Европе, Аврил Камерон започиње своје дело The Mediterranean World in Late Antiquity AD 395-600. Упоредити: Cameron 2001, 1. 139 Зечевић 2002, 165-166. 140 Острогорски 1996, 55; Максимовић 1980, 17, 19. 63 неопходни империји, која је истовремено водила ратове на више фронтова, молба Гота је прихваћена, уз услов да се придржавају римских закона и да прихвате хришћанство. Локална царска администрација се, међутим, оглушила о услове које је цар поставио, продајући изгладнелим Готима псе за исхрану и продајући их у робље. Овако понашање царских службеника и војних заповедника резултирало је незадовољством, сукобима и, коначно, одлучујућом битком, која се 378. године одиграла код Адријанопоља (Једрене). Цар Валенс је у том сукобу убијен, а римска војска потучена.141 Овај пораз био је шокантан за читаву државу. Показао је слабост моћног Царства пред најездом варвара, али је био и нека врста „позива” другим племенима да неометано пређу лимес, који од тада и губи свој прави значај.142 Грацијан (375-383) и Теодосије I прибегли су преговорима и дозволили 380. године Остроготима да се населе у Панонију, а Визиготима да се населе северно од планине Балкан као римски федерати. Реч је о политичком потезу предузетом са циљем да се ефикасније брани граница на Дунаву. Овај уговор је, међутим, донео само краткорочни мир. Остроготски вођа Аларик побунио се већ 395. године и са својом војском све до 401. године пустошио Балканско полуострво и Пелопонез. У намери да спречи даље пустошење, цар Аркадије (395-408) је доделио Аларику титулу војног заповедника за Илирик и многе друге почасти.143 Аларик убрзо наставља пут ка Италији, а 410. године, након двогодишње опсаде, заузео је и опљачкао Рим.144 Друга последица овог споразума са Готима била је дугорочнија од прве, то јест од пада Рима: од 141 Amm. Marc. XXXI, III, 8 и XIII, 12-17; Милинковић 1998, 17-18. 142 И пре средине 4. века, тачније од рата Марка Аурелија против Маркомана крајем 2. века, варварска племена се јављају на територији Царства, али су њихове најезде сузбијане најчешће дипломатским путем, а ређе и силом. Упоредити: Cameron 2001, 36. 143 Милинковић 1998, 18. 144 Cameron 2001, 17-18, 37. 64 краја 4. века варварске трупе трајно су сачињавале велики део римске војске. Посебно велике потресе на простору централног Балкана изазвао је упад Хуна, који су под вођством Атиле 441. године заузели велике градове Сирмијум, Маргум, Сингидунум, Виминацијум и Наисус. Хунско посланство се још 434. године године сусрело у Маргуму са царским посланством из Константинопоља. Том је приликом договорено да ће Константинопољ плаћати Хунима годишњи данак као и да неће ступати у војни савез са народима против којих Хуни ратују.145 Овај договор прекршен је 441. године, када Хуни започињу освајање ромејских територија. Као непосредан повод за нападе Хуни наводе понашање маргумског епископа. О томе сведочи и Приск наводећи да је: „...епископ града Маргума прешао на њихово земљиште (хунско), пронашао краљеву ризницу и покрао благо.”146 Двор у Константинопољу потписао је 447. године са Хунима примирје, које је као један од главних услова имало исељавање становништва са лимеса, при чему је граница померена до Наисуса, а простор од Дунава ка граници морао је бити ненасељен у дужини од пет дана хода.147 Хуни су, убрзо након Атилине смрти 453. године, престали да представљају озбиљну претњу, јер се савез хунских племена распао. Опасност од упада варвара се, пак, није смањила. Главна претња Царству постају Остроготи, који су се уз дозволу Маркијана (450-457) населили у Панонију како би бранили границе Царства и како би уништили остатке 145 Prisci Frg. 1, p. 276,32-277,5. 146 Prisci Frg. 2, p. 280,11-14. 147 Мирковић 1994в, 97; Милинковић 1998, 168. Заправо, Приск наводи да према условима примирја „Ромеји престану да обрађују земљиште које је копљем освојено (од Хуна), и то по дужини од Паноније па током Дунава до трачког града Novae, а у ширину пет дана хода…” Приск у истом тексту даље наводи да „погранично сајмиште“ и граница између скитске (хунске) и ромејске земље треба да буде смештено у Наисусу. Упоредити: Prisci Frg. 7, p. 286,31-287,7. 65 Хуна, који су се задржали у овим областима.148 Почетком осме деценије 5. века Остроготи на челу са Теодорихом напуштају Панонију и један њихов део прелази на ромејску територију.149 Том приликом освојен је Сингидунум. На значај овог подухвта указује податак да је датум освајања овог горњомезијског града 470. године Теодорих уједно сматрао и датумом почетка своје владавине. Настављајући продор у унутрашњост ромејских територија, Готи се привремено насељавају у Наисусу, одакле предводе нападе приликом којих пада и Улпијана.150 Цар Зенон (474–491) је населио Остроготе на територију Балкана, дајући им Доњу Мезију и Приобалну Дакију, а 484. године прогласио је Теодориха за конзула. Теодорих се, ипак, убрзо повукао са Балкана и 488. године кренуо ка Италији у поход против Одоакра, који је 476. године са престола збацио последњег римског цара Ромула Аугустула. Поход се завршио остроготском победом и успешним стварањем готског краљевства са седиштем у Равени.151 Мир са Готима склопљен је коначно 510. године, без вoјних интервенција, пошто су се царске трупе налазиле на истоку, заузете борбом против Персијанаца. Готима је тада Анастасије I уговором препустио готово целу Панонију, осим малог дела око Басијане, док су Мезија и Дарданија остале номинално у оквиру Царства.152 На самом почетку владавине цара Јустинијана I (527–565), претпоставља се у периоду између 1. августа 527. и јесени 528. године, настало је Хијероклово дело Синекдемус. Реч је о географском тексту, чији је задатак био пре свега да укаже на административну поделу 148 Мирковић 1994в, 102. 149 Мирковић 1994 в, 103; Милинковић 1998, 20. 150 Максимовић 1980, 20; Милинковић 1998, 21, 169. С. Манго као датум продора Острогота наводи 479. годину, премда је познато да је поменуте године већ страдао Стоби. Упоредити: Mango 1998, 65. 151 Wickham 2005, 30. Теодориха је заправо цар Зенон послао у Италију, како би је освојио и њом владао у царево име. Упоредити: Cameron 2001, 31. 152 Милинковић 1998, 172; Поповић М. 2006, 42. 66 Царства. У поменутом делу наведени су градови по провинцијама, те оно стога представља незаменљив извор информација о статусу појединих централнобалканских насеља у трећој деценији 6. века. Тако су у Средоземној Дакији набројани Наисус и Ремесијана, у Приобалној Дакији Акве, у Дарданији Улпијана, у Мезији Виминацијум, Сунгидунум, Трикорнијум и Хореум Марги, а у Панонији Сирмијум и Басијана.153 То, дакле, значи да је на самом почетку Јустинијанове владавине постојао релативно мали број насеља, која су, бар судећи према Хијероклу, задржала свој урбани карактер. Обновом бедема на већ постојећим и изградњом нових утврђења, Јустинијан је успео да за извесно време очува дунавски лимес и централнобалканске провинције Царства.154 Ипак, већ крајем 6. и првих година 7. века, напади Авара и Словена постали су све чешћи. Сирмијум, некада један од најзначајнијих градова царства, освајају Авари 582. године. Становници су били принуђени да се одселе, а град нестаје у пожару годину дана касније.155 Настављајући походе на Илирик и Тракију, Авари 584. године заузимају Сингидунум и Виминацијум, а 586. године и Акве.156 Подунавски лимес сломљен је почетком 7. века. Ромејске трупе, које су у јесен 602. године прешле Дунав како би се бориле против Словена, добиле су наређење да презиме на непријатељској територији. То је изазвало побуну међу војницима, који су за цара прогласили центуриона Фоку и упутили се у Цариград. Лимес је остао небрањен, чиме је отворен пут за интензивно напредовање и коначно насељавање словенских племена. У спису о чудима св. Димитрија (Miracula sancti Demetrii II) 153 Hier. Syn. XIV-XIX. 154 Јустинијан је у Илирику обновио или изградио око 460 утврђења. Упоредити: Dagron 1984, 6. 155 Mirković 2008, 11. 156 Милинковић 1998, 24. 67 забележено је да су Словени стигли чак до Хеладе, са Солуном као главним циљем напада, као и да су под зидинама града доживели пораз.157 У исто време, средином друге деценије 7. века, Авари и Словени освајају и остале велике централнобалканске градове, што означава крај античке цивилизације у северном делу централног Балкана.158 157 Mir. II 1, 1325, No.158; Ковачевић 1994, 123. 158 Popović M. 1997, 1. 68 6. УРБАНИЗАМ И ХРИШЋАНСКА ЦРКВА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ ОД 4. ДО ПОЧЕТКА 7. ВЕКА Урбанизација, која је на простору централног Балкана започела у 1. веку, била је дуготрајан процес. Већина насеља добила је градски статус тек током 2. века. Након процвата централнобалканских градова од 2. до 4. века, уследио је веома буран период. Раздобље од 4. до 7. века обиловало је сукобима са народима, који су у потрази за земљом коју би населили неретко остављали пустош на централном делу Балканског полуострва. За градска насеља је поменути период представљао и доба трансформације. На почетку 4. века градови су још увек имали распознатљиву римску урбану структуру, док се на крају изучаваног периода већина њих може назвати градовима само у најширем смислу те речи. За изучавање топографије централнобалканских урбаних простора веома је важно да се сагледа урбана слика поменуте територије (карта 1). Стога је предочен сведени преглед процеса урбанизације у римским провинцијама формираним на централном делу Балканског полуострва. Осим тога, део поглавља посвећен је првим мученицима и раној хришћанској Цркви, будући да су урбанизација и успостављање уређене црквене организације од суштинског значаја за процес христијанизације, а самим тим и за настанак и развој хришћанске сакралне топографије. 69 6.1 Урбана слика централног Балкана у касној антици Процес романизације у новоформираним римским провинцијама подразумевао је нужно и процес урбанизације. Изградњом путева, који су их повезивали са другим провинцијама, новоосвојене територије су укључиване у административни, политички, трговачки и културни живот Царства. Истовремено са изградњом саобраћајница одвијао се и процес оснивања урбаних центара и успостављања римске управе у њима. Стационирање војних трупа и грађење легијских логора представљали су један од иницијалних корака у дуготрајном процесу претварања неримских територија у равноправне провинције. Повезивање утврђења и насеља новим путевима био је први задатак који су имале римске легије. Ове комуникације служиле су првенствено за кретање војске, али су врло брзо добиле изузетан трговачки значај. Највише градова настало је управо на раскрсницама великих путних праваца или у њиховој близини. Они су се развијали утолико брже уколико се развијала мрежа путева. Такође, градови су настајали и у близини војних логора, већ постојећих старијих утврђења или у близини рудника. Каткада су се формирали и на месту некадашњих civitates peregrinae, то јест на месту насеља перегриних/домородачких заједница, у којима је управљање било препуштено локалној аристократији.159 Градови су имали улогу административних, религијских, трговачких и културних средишта појединих области. Иако су Римљани каткада оснивали и потпуно нове градове, чија је основна намена углавном била да се у њима населе ветерани, статус градова најчешће су 159 Мирковић 1994б, 78. 70 добијала већ постојећа велика насеља или она насеља која су настала спонтаним насељавањем. Прво насеље са градским статусом на нашим просторима био је Сирмијум, формиран на месту некадашње перегрине заједнице Сирмијенза и Амантина.160 Статус колоније добио је у време династије Флавијеваца, тако да његов пун назив гласи Colonia Flavia Sirmium. До наглог пораста броја становника у насељу дошло је вероватно након насељавања ветерана за време владавине цара Домицијана. Историја овог града је доста добро позната, пре свега због значаја који је као повремена резиденција царева добио у 3. и посебно 4. веку. Управо тада Сирмијум постаје један од најзначајнијих градова Царства.161 Осим Сирмијума, градски статус су релативно рано добили још и Сингидунум и Улпиана у време Трајана, Виминацијум у време Хадријана, а Маргум и Наисус под влашћу Марка Аурелија. Хореум Марги, Муниципијум ДД, Ремесијана, Акве и Ауреус Монс такође су били градови, премда се не зна да ли су имали статус муниципијума или колоније, нити тачно време када им је додељен.162 Нема података ни за градско насеље непознатог имена које истраживачи убицирају или у близини Ивањице или у близини Чачка.163 Заправо, након Антонинског устава из 212. године, додељивање градског статуса насељима и нема више прави значај за Царство као целину, будући да су њиме сви становници Царства званично добили грађанско право.164 160 Mirković 2008, 19-20. 161 Mirković 2008, 32, 85. О значају Сирмијума сведочи и Амијан Марцелин пишући о Јулијану у својој Историји: „Обрадован овим догађајем и предзнаком, и учвршћен у нади на будућност - да ће, као у овој многољудној и славној метрополи бити примљен и у другим градовима као спасоносна звезда - приредио је следећег дана трке колима, на велико задовољство народа.“ Amm. Marc. XXII, X, 2. 162 Мирковић 1994б, 80-81. 163 Сачуван је само део имена овог насеља Municipium Cel(), које неки истраживачи разрешавају као Municipium Cel(egororum). Упоредити: Ferjančić 1995, 176, нап. 3. 164 Поповић В, 1968, 41. 71 За нека урбана насеља централног Балкана може се са релативном сигурношћу утврдити начин на који су се формирала. Тако се, на пример, град Маргум, настао на ушћу Велике Мораве у Дунав, формирао пре свега захваљујући чињеници да је служио као значајан војни и трговачки центар. За Сингидунум се сматра да је прерастао у град насељавањем ислужених војника у непосредној близини војног логора, саграђеног на једној од стратешки најзначајнијих тачака у време када је Дунав био северна граница Царства.165 Статус колоније Сингидунум је добио у четвртој деценији 3. века. На исти или сличан начин и Виминацијум прераста у један од највећих балканских градова и престоницу Горње Мезије. Уз Сингидунум, Виминацијум је још једини град у провинцији Горња Мезија, за који се са сигурношћу зна да је добио статус колоније и то 238. године. Наредне године почиње са радом и виминацијумска ковница новца, у којој су коване монете са почетном годином колонијалне ере.166 Настанак Улпијане и Муниципијума ДД везује се за експлоатацију руде у време римске доминације и за насељавање рудара.167 Централнобалкански градови се, у време свог највећег просперитета од 2. до 4. века, по свом изгледу нису разликовали од других градова Римског царства. Административне грађевине, терме, житнице, виле, стамбене и занатске четврти биле су повезане широким улицама омеђеним колонадама. Храмови су били богато декорисани, док су статуе украшавале тргове, јавне грађевине и приватне виле. Осим тога, Сирмијум је као sedes imperii имао и царску резиденцију, ковницу и хиподром, док је Виминацијум, престоница провинције, према најновијим истраживањима имао и амфитеатар.168 165 Поповић М. 2006, 33-35. 166 Мирковић 1994б, 81; Спасић-Ђурић 2002, 47. 167 Мирковић 1994б, 80. 168 Korać, Pavlović, Mrđić 2006, 24. 72 Историјске прилике су довеле до дубоких промена и постепеног замирања живота у неким централнобалканским градовима, али и до оснивања потпуно нових насеља. Прво велико угрожавање урбаног живота на овим просторима догодило се у периоду након пораза Валенса код Једрена 378. године, након чега су се Готи населили на територију централног Балкана. Ипак, у периоду од 441. до 447. године, када су Хуни представљали изузетну претњу за сигурност читавог Царства, започиње велика, како је В. Поповић назива, дезинтеграција градова и њихова постепена рурализација. Термином „дезинтеграција” В. Поповић означава процес током кога урбано насеље губи своју првобитну улогу привредног, административног и културног центра неке области, и поприма другачију структуру, али и другачији физички изглед.169 Из градова се исељавају углавном богатији грађани, који су имали средства да побегну на сигурнија места. Сиромашније градско становништво и житељи непосредног градског руралног окружења повлаче се унутар релативне сигурности коју су пружали бедеми, напуштајући делове града изван утврђења и препуштајући обрадиво земљиште Хунима. На тај су начин утврђена градска језгра добијала улогу повремених рефугијума. Након што се хунски савез распао, а угрожене територије враћене под окриље Константинопоља, живот се у градовима наставља, премда се наставља и њихова постепена рурализација. Унутар утврђеног дела града многе грађевине нису обнављане, већ се над заравњеним слојем паљевине и шута граде нови стамбени објекти, углавном од секундарно употребљеног материјала.170 До тада готово незамислива пракса сахрањивања унутар градских бедема постаје свакодневна појава. Не само да се некрополе стварају у непосредној близини градских цркава, већ се и 169 Поповић В. 2003в, 239. 170 Поповић В. 2003в, 239-243. 73 посмртни остаци преминулих, сахрањених на градским некрополама extra muros, поново сахрањују унутар утврђеног дела града. Последице разарања градова у периоду од 441. до 447. године делимично су уклоњене у другој половини 5. века, када се наставља и живот у већини урбаних насеља на централном Балкану, премда је рурализација све израженија. Градитељски подухвати предузимани у 6. веку, са циљем да се обнављањем утврђења, градова и епископских центара обнови и ромејска власт у овом делу царства, не подразумевају нужно да су сва насеља задржала свој градски статус и значај. Многа од њих обновљена су само као утврђења или као утврђена села, чији се број становника драстично смањио у односу на време пре хунских налета. Истовремено, грађени су и потпуно нови градови, попут Јустинијане Приме која, иако на кратко, преузима улогу великог урбаног центра, трговачког, административног и архиепископског седишта, те стога заузима веома значајно место у овом раду. У немирним временима, која су обухватала готово читав 5. и 6. век, градски су бедеми служили све чешће као рефугијум становништву из читавог градског ареала, а све мање као средишта урбаног живота, каква су раније била. Једна опаска Теофилакта Симокате, забележена у време аварских напада на Сингидунум 584. године, веома сликовито описује рурализацију урбаних насеља: „Већину градског становништва затече (аварски каган) на њивама, јер је вршидба захтевала да се тако ради. Било је, наиме, летње доба, и људи су прикупљали залихе хране за живот.”171 Наведени одломак сведочи да је у време аварског напада становништво Сингидунума обрађивало земљу која се налазила изван брањеног дела града. У ранијим вековима стновници града, који су 171 Theoph. Sim. Hist. I 3-4, p. 46. 74 обитавали унутар бедема, бавили су се трговином, занатима или су били државни службеници. Део становништва који се бавио пољопривредом живео је extra muros. Ово је само један, премда типичан пример пропадања градских насеља и њиховог нестанка у оном облику у коме су постојали до упада Хуна 441. године: праве физичке разлике између урбаног и руралног више није било. Рурално становништво повлачи се све чешће у релативну сигурност бедема, који како сведочи Симоката више и нису имали одговарајућу одбрану.172 Обрадива замља остављена је на милост непријатељима: њихово задржавање на плодним њивама, значило је уједно и гладовање за становнике опкољеног града. Коначно, они се неретко исељавају у друге делове Царства о чему сведоче извори и епиграфски налази. 172 Theoph. Sim. Hist. I 3-4, p. 46-47. 75 6.2 ASTRA FOVENT ANIMAM CORPUS NATURA RECEPIT173: мученици централнобалканских области У фебруару 303. године Диоклецијан је издао едикт којим се наређује да хришћански храмови буду уништени, списи спаљени, а да хришћани буду протерани са било каквих државних функција, чак и да изгубе своје грађанско право. Њиме је почео последњи и најсуровији талас прогона хришћана, који је добро документован изворима. Овако суров и одлучан напад на монотеистичко хришћанство и његове вернике једна је од последица турбулентног 3. века. Издавање Constitutio Antoniniana већ на самом почетку века, којим се римско грађанско право додељује свим слободним становницима Царства, значило је уједно и да су богови Рима постали богови које треба и мора да поштује сваки „Римљанин”. Будући да су Римљани веровали да добробит државе зависи непосредно од колективног изражавања побожности свих њених грађана, цар Деције (249-251) је 250. године захтевао универзалну пан-римску жртву званичним боговима империје. Одбијање хришћана да ову жртву изврше постало је позив за прве масовне прогоне.174 У склопу програма који је пола века касније спровео Диоклецијан са циљем да се омогући повратак јединства у уздрмано Царство, уништавање сваког облика непослушности, па и религијске, постало је из његове перспективе разумљиво, чак оправдано. Његови су прогони хришћана управо из поменутих разлога били изузетно сурови. Пишући о касноантичкој Александрији К. Хаас истиче да је датум доласка Диоклецијана на чело 173 „Душу прихватају звезде, природа узима назад тело”. За наслов овог поглавља искоришћен је текст урезан на гробу епископа града Лиона почетком 6. века. Према: Brown 1981, 3. 174 Gaddis 2005, 29-33. 76 државе и данас значајан датум у коптском календару, а његову владавину означава као „Еру мученика”.175 Управо током прогона спроведених у периоду од 303. до 305. године страдао је највећи број познатих мученика централнобалканских области. Сирмијум је, чини се, имао већу хришћанску заједницу него други градови у окружењу. О томе, пре свега, сведоче многобројне жртве Диоклецијанових прогона извршених на самом крају његове владавине 304. и 305. године. Један од разлога за то је сигурно била величина града, његова улога повременог пребивалишта царева, као и уопште његов значај трговачког и економског центра. У граду се, судећи по пасијама, налазио суд на чијем је челу био преторијски префект, што објашњава чињеницу да су неки мученици из околних градова такође осуђени и страдали у Сирмијуму.176 За 5. или 6. април 304. године везује се страдање првог познатог сирмијумског епископа Иринеја, а за 9. април исте године и страдање његовог ђакона Димитрија.177 Пасија, која је, према Ж. Зејеу, настала недуго након овог догађаја, вероватно у другој половини 4. века, наводи како је епископ ухапшен и изведен пред Проба, тадашњег претора префектуре Илирик (agens praefecturam praeses Рrobus), који се помиње као судија и у другим страдањима из истог периода. Иринеј није хтео да принесе жртву римским боговима и да се тако одрекне своје вере, због чега је мучен, осуђен на смрт и одведен на мост pons Basantis на Сави. После краће молитве, џелат му је одрубио главу, а тело је бачено у реку.178 О ђакону Димитрију мало се зна, осим да се његово погубљење догодило 175 Haas 1997, 9. 176 Mirković 2008, 115. 177 Delehaye 1912, 293; Поповић В. 2003г, 280 са изворима. 178 Zeiller 1967, 79-81; Поповић Р. 1995, 42; Пасија св. Иринеја 2004, 186-187; Mirković 2008, 116. Судећи по Лактанцију „смакнуће мачем” представљало је повластицу малог броја људи, „ако су им старе заслуге прибавиле право на благу смрт”. Упоредити: Lact. De Mort. 22, 3. 77 три дана након Иринејевог. Легенда о страдању сирмијумског ђакона временом је повезана са страдањем св. Димитрија Солунског, што је било последица или преношења култа или повезивања култова двојице истоимених светитеља. Треба имати на уму и то да је судећи према тексту Јустинијанове XI Новеле, Сирмијум постао седиште префектуре Илирик 424. године, а да је изгубио ову функцију у време хунских најезда 441. године.179 Пренос административног седишта у Солун можда је утицао и на поменуто мешање две легенде и/или два светитеља.180 Martyrologium Hieronymianum за исти дан када је погубљен ђакон Димитрије бележи и страдање пет или, како исти текст касније наводи, седам девица. Оне нису биле монахиње, већ побожне жене, које су водиле аскетски живот. У мартириорологу пише: In Sirmia Natalis V Virginum, quarum nomina Deus scit, а нешто касније: Еt alibi Demetri, Hilari, Concessi, Mari, Sirmionis (или Firmionis), Fortunati et septem virginem cannonicarum.181 Неједнак број страдалих девица не може се разјаснити, поготово стога што у изворима нису сачувана њихова лична имена, већ су поштоване истовремено. Неки страдалници за Христову веру познати су само по имену, на пример свештеник Ромул, ђакон Силван, Донат, Полион, Секунд, Базила и други.182 Значај већине њих био је локалног карактера, попут на пример светог Синерота, док су неки постали слављени широм византијског света, као на пример света Анастазија или Quattuor Coronati. Свети мученик Синерот (Sireno, Sinerio, Sinerotus) био је баштован грчког порекла који је, због тога што је увредио супругу официра из 179 Iust. Nov. XI. 180 Zeiller 1967, 81-83; Поповић Р. 1995, 43-44; Mirković 2008, 116. О различитим фазама пасија св. Димитрија, улози пресељења седишта префектуре у Солун и мешању легенди о сирмијумском и солунском светитељу више: Vickers 1974, 339-343; Поповић В. 2003г, 283. 181 Према: Zeiller 1967, 84. 182 Delehaye 1912, 293. 78 непосредног окружења цара Галерија, ухапшен и изведен пред суд. Из његовог сведочења откривено је да је хришћанин, због чега је осуђен и погубљен.183 На месту на коме је сахрањен подигнута је црква, око које се касније формирала хришћанска некропола.184 Света Анастазија страдала је крајем 304. године и сахрањена је у врту матроне Аполоније у Сирмијуму,185 али су њене мошти средином 5. века пренете у Константинопољ.186 У Martyrologium Hieronymianum за осми дан јануарских календи наведено је име Anastasiae virginis.187 Њен се култ раширио и на западу, па се тако у неким текстовима среће да је мученица заправо пореклом из Рима, али да је страдала у Сирмијуму, далеко од свог родног града. Разлог за приписивање свете Анастазије листи римских мученика можда је био тај што је у поменутом периоду у престоници постојала хришћанска заједница окупљена око titulus Anastasiae.188 Овај назив вероватно указује на име неке римске матроне која је основала титулус, поклонивши своју кућу хришћанској заједници, а не на име сирмијумске мученице. Како је касније поменута добротворка хришћанка заборављена, а култ светитељке раширен по читавом Царству, њихова су имена повезана у једну хагиографску целину. Судећи по Константину VII Порфирогениту (913-959) светитељкине су мошти често преношене. Он наводи да у његово време оне више нису биле у 183 Пасија мученика Синерота 2004, 187-189. 184 Zeiller 1967, 87-88; Mirković 2008, 116. 185 Р. Поповић наводи да је касније, када је хришћанство постало „дозвољена вера” на истом месту подигнут храм посвећен светитељки, доносећи и податак да је А. Хитрек сматрао да се једна од две сакралне грађевине на некрополи св. Синерота може идентификовати са храмом св. Анастазије. Упоредити: Поповић Р. 1995, 45. Из Пасија светог Димитрија зна се да је префект Леонтије саградио храм посвећен светитељу у Сирмијуму у близини цркве свете Анастазије, те се претпоставља да су се оба храма налазила унутар бедема. Упоредити: Vickers 1974, 343. 186 Николајевић 2004, 124-125. 187 An. Boll. II, 11. 188 Delehaye 1912, 294; Николајевић 2004, 125. Овај је титулус вероватно средином 4. века замењен црквом. Датовање се врши на основу натписа који сведочи да је црква први пут украшена у време папе Дамаса (366-384). Упоредити: Krautheimer 1937, 62. 79 Константинопољу, већ у граду Диадори, данашњем Задру.189 У задарској катедралној цркви пронађен је један натпис који гласи: + In nomine s(an)c(t)e Trinitatis hic recuiscit corpus beate s(an)c(t)e Anastasie +De donis D(e)i et s(an)c(t)e Anastasie Donatus peccatur episcopus fecit D(e)o gratias.190 Помињањем епископа Доната се натпис, исклесан заправо на поклопцу саркофага, датује у 9. век.191 Мошти светитељке поклоњене су овом граду у знак опроста што су се 805. године поклонили Карлу Великом. Нешто касније, 819. године, мошти светитељке, или један њихов део помиње се и у Фулди.192 Из околине Сирмијума потичу и петорица панонских скулптора, при чему је један временом нестао из легенде. Означавају се заједничким именом Quattuor Coronati. Позната су нам и њихова имена: Клаудије, Никострат, Симпроније, Касторије и Симплиције, чије се име касније изгубило.193 Хагиографија наводи да су изведени пред суд због одбијања да за цара Диоклецијана исклешу статуу Асклепија.194 Осуђени су, живи затворени у ковчеге од олова и бачени у реку. Неки хришћанин Нестор је ковчеге извукао из реке шест недеља касније и однео их кући.195 Њихове су мошти пренете у Рим сигурно пре или најкасније у време аварског освајања града 582. године, јер се на сабору одржаном 595. године један свештеник потписује као titulus sanctorum IV coronatorum.196 И у неким се 189 Константин Порфирогенит наводи неку иначе непознату легенду да је реч о ћерки извесног Еустатија, који је у време њене смрти био на престолу. У одломку посвећеном овој светитељки Порфирогенит описује и базилику која јој је посвећена. Упоредити: Const. Porph. 29. 190 Николајевић 2004, 128. 191 Zeiller 1967, 85-86. 192 Николајевић 2004, 127-131. 193 An. Boll. II, 31; Delehaye 1912, 295. 194 Мијовић 2004, 114. 195 Zeiller 1967, 88-103; Поповић Р. 1995, 50. 196 Zeiller 1967, 100; Поповић Р. 1995, 49. 80 мартириолозима помињу као римски мученици. Тако, на пример, у Martirologium Trevirense за шести дан новембарских ида пише: Roma natal[is] sanctorum Qattuor Coronatorum. Claudii. Nicostrati. Simphroniani. Castori. Simplici martyris.197 У време Диоклецијанових прогона, у Сирмијуму је страдао и Монтан, свештеник пореклом из Сингидунума, као и његова жена Максима: In Sirmio Munati presbyteri de Singidonas. Cum Sirmium fugisset conprehensus est et missus est in fluvium ; nono lapide inventum est corpus eius et Maxima uxoris eius.198 Осудио их је, као и Иринеја, Димитрија и пет девица, преторијски префект Проб, наредивши да обоје буду бачени у Саву. Martyrologium Hieronymianum наводи и како је још 40 хришћана осуђено у исто време када и Максима и Монтан.199 Из Сингидунума или његове околине потичу и мученици Хермил и Стратоник, који су страдали у време Лицинија између 307. и 311. године. Хермил је био ђакон, а Стратоник његов тамничар, кога је Хермил преобратио у своју веру. Двојица хришћана су бачена у Дунав,200 а њихова тела су нађена три дана касније и, како извори извештавају, сахрањена на осамнаест стадија од Сингидунума. Неки извори само наводе да су сахрањени на 18 миља од castrum-а,201 не помињући име града, што не 197 An. Boll. II, 31. Под заједничким именом Quattuor Coronati наведена су имена петорице мученика. 198 Delehaye 1912, 294. У препису је дошло до извесне измене имена сингидунумског свештеника. 199 Према: Zeiller 1967, 105-106. 200 О томе да су хришћани утапани са млинским каменом окаченим око врата, упоредити: Lact. De Mort. 15, 4. 201 Delehaye 1912, 283; Zeiller 1967, 106-107. 81 искључује могућност да је реч о Сингидунуму, јер у позноримско доба термин castrum подразумева свако утврђено насеље.202 Из касноантичке Улпијане потичу два брата близанца, скулптори Флор и Лавр, за чије се мошти веровало да имају исцелитељске моћи. Они су, како наводи пасија оптерећена многим легендарним појединостима, учествовали по наређењу Лицинија у изградњи паганског храма за неког обласног господара. Након завршетка радова поставили су на источној страни храма крст, претварајући на тај начин пагански храм у хришћанску цркву. Целу своју награду за обављени посао поделили су сиромасима, а потом заједно са њима поломили идоле у оближњој згради. Господар је сиромахе живе спалио, а браћу је везане одвео Лицинију, који је наредио да буду бачени у бунар, те да након тога бунар буде затрпан.203 Свети Виктриције у свом делу De laude sanctorum наводи Ниш међу главне градове у којима су реликвије светаца чиниле чуда, али нема сигурних података у хагиографијама о којим би то светитељима била реч: An aliter in Oriente Constantinopoli, Antiochiae, Thessalonicae, Naiso, Romae in Italia miseris porrigunt medicinam.204 Сви претходно поменути светитељи/мученици, чија су имена или хагиографије до данас остали сачувани, сведоче о постојању најраније хришћанске заједнице на централном Балкану, као и о масовности прогона с почетка 4. века. Мартириолошку традицију неговала је Црква након престанка прогона, заснивајући на њој чак и своје порекло, као на пример у случају Сирмијума. 202 Мирковић 1979, 22. 203 Zeiller 1967, 103. 204 Vict. 453; Delehaye 1912, 283; Zeiller 1967, 108. 82 6.3 Епископске столице централнобалканских области Познавање црквене организације централнобалканских провиниција заснива се на текстовима мартириолога, списима и актима црквених сабора неретко одржаваних у 4. веку, као и на писаним историјским изворима, који нам можда пружају и највише информација о личностима појединих епископа и њиховој улози у христолошким расправама или у време ратова. Током два века након Миланског едикта, епископи постепено постају не само црквени ауторитети, већ њихов јавни ауторитет као неке врсте световног патрона града све више добија на значају. У периоду убрзане трансформације хришћанства у читавом Царству, епископима су се природно наметале неке дужности које нису могли имати у време пре потписивања Едикта од толеранцији. Истовремено, неке раније дужности постепено су губиле на значају или доживљавале корените промене, паралелно са новом улогом хришћанства и хришћана. Један век након Миланског едикта савременици називају Александријског епископа, тачније патријарха, „новим фараоном”, експлицитно наглашавајући изузетну моћ коју је он у својим рукама поседовао.205 Ова је појава последица неколико фактора. Један од важних је нагло повећање степена христијанизације у свим деловима Царства, те је за вернике епископ de facto постао заштитник и представник, поготову у оним деловима Царства који су били удаљени од престонице и где је за становништво цар представљао најчешће само идеју оваплоћену у представама на новцу. Треба, такође, напоменути да је то и време када границе између духовног и профаног нема у оном смислу у ком нам је позната данас. Стога је улога епископа у очима верника, чији је број 205 Haas 1997, 10. 83 растао из дана у дан, била знатно већа него што је то био случај у неким каснијим епохама. Други важан фактор је тај што су епископи неретко бирани из виших друштвених слојева, те су природно имали већ значајан утицај као припадници аристократије. Они су у себи обједињавали државне аристократске функције и углед са једне, и духовне функције и значај Божијег представника на земљи са друге стране. Као потврда њихове профане улоге могу послужити и поједини Јустинијанови закони, поготову они из 530. и 545. године, који одређују епископе као део „градске комисије” чији су задаци били финансијске природе, везани за прикупљање пореза, као и за надзор над градском благајном и над новцем који се из државне касе сливао у град или пристизао у виду донација богатих грађана.206 Дакле, од времена Константина I до времена владавине Јустинијана I два века касније, значај епископске функције порастао је толико да је епископ постао између осталог и једна од најзначајнијих политичких личности у граду. Чини се да његове профане обавезе постепено постају доминантније, што ће Јустинијан сматрати толико важним да улогу епископа у профаном животу града дефинише поменутим законима. Временом је еволуирала и основна улога епископа као духовног вође, а не само световног. Основна компонента, која је од времена настанка епископске функције, одређивала његов ауторитет остала је иста. Он је рукоположен као посредник у односима између верника и Бога, те је стога део Светог Духа био усађен већ у саму суштину епископског духовног ауторитета.207 Епископ је био узор верницима и, будући медијатор у односу човека и Бога, уједно и њихова гаранција за спасење. 206 Rapp 2005, 288-289. 207 Rapp 2005, 16. 84 Захваљујући изворима, пре свега актима сабора и личним препискама, познати су називи централнобалканских градова који су били седишта епископија, али и имена појединих епископа (карта 1). Најбоље је позната историја епископског седишта у Сирмијуму, а разлог за то је већ поменути значај овог града, посебно улога великог ходочасничког и црквеног центра у 4. и почетком 5. века. Први познати, у изворима потврђени епископ је поменути мартир, св. Иринеј, страдао за веру 304. године. На његовом мучеништву легитимитет заснива читав низ каснијих епископа, чија су имена готово без прекида сачувана све до почетка 5. века.208 Страдање светог Иринеја било је, између осталог, последица растућег значаја епископа у животу хришћанске градске популације крајем 3. и на самом почетку 4. века. Поједини рани епископи, баш као и свети Иринеј, већ су током 3. или 4. века били препознати као вође своје заједнице и стога опасни по стабилност града и Царства у целини. Црквена историја им је веома брзо доделила улогу мученика. На простору централног Балкана нема података о страдањима епископа након Иринеја, нити осим њега. Наследио га је Домније или Домнус, учесник сабора у Никеји 325. године. На Актима овог сабора Домније се потписује као панонски епископ (у различитим изворима: Δόμνος Παννονίας, Domnus Pannoniae, Domnus Pannoniensis). Њега наслеђује епископ Еутерије, чије је присуство забележено на сабору у Сердици 343-344. године. Потом следи Фотин, изабран 344. године, зачетник веома раширене фотинијанске јереси. Након његовог свргавања 351. године, наслеђује га Герминије, који на епископском престолу остаје до 376. или 377. године. Познато је да је његов наследник Анемије, 208 М. Мирковић истиче да низ сирмијумских епископа није био непрекидан у периоду од почетка 4. до почетка 5. века, указујући да постоји празнина између св. Иринеја и следећег епископа Домнија, чији епископат датује у период између (око) 325. и 335. године. Упоредити: Мирковић 1979, 26. 85 заступник никејске догме, ступио на дужност након смрти цара Валентинијана 375, а пре сабора који је одржан у Сирмијуму 378. године. Рукоположен је захваљујући интервенцији миланског епископа Амброзија. Анемије је био присутан и на сабору у Аквилеји 381. године, као и на сабору који је папа Дамас сазвао у Риму 382. године. Следи епископ Корнелије, познат из једног писма папе Инокентија I упућеног 409. године епископу Марцијану из Наисуса. Из писма се чини да је Корнелије био на челу сирмијумске цркве од 392. до 409. године.209 За 5. век подаци о сирмијумским епископима изузетно су штури. Говорећи о опсади града под Хунима 441. године, историчар Приск помиње епископа, али не и његово име: „У време када је од Скита (Хуна) био опседан панонски град Сирмијум, он (Констанције) је од сирмиског епископа примио свете сасуди да би се њима епископ откупио у случају да остане жив кад падне град, или ако погине, да се откупе у заробљеништво одведени грађани. Констанције је, међутим, по заузимању града погазио погодбу и неким послом отишао у Рим.”210 Постоје још неки документи, који у различитим редакцијама доносе различита имена и различите називе градова, па се не могу узети као сигурни извори података за сирмијумску цркву у 5. веку или касније, до коначног пада у руке Авара 582. године.211 Са извесном се сигурношћу, упркос нетачном називу града, прихвата писмо папе Инокентија I упућено 409. године епископу Лаврентију (Laurentio episcopo Seniensi), којим га обавештава о још увек постојећој опасности од фотинијанске јереси у његовом граду, иако оснивач овог учења тада више није био жив.212 Сматра се да је Лаврентије био на сирмијумском епископском престолу од 209 Zeiller 1967, 143-145. 210 Prisci Frg. 8, p. 302,14-21. 211 Zeiller 1967, 144-145. 212 Zeiller 1967, 146. 86 401. до 417. године, иако је познато да се Корнелије задржао на месту епископа до 404. или чак до 409. године,213 те се стога ови датуми у недостатку поузданијих информација морају прихватити са извесном резервом. Будући да је Сирмијум био и седиште префектуре, познато нам је име једног префекта Апремија, који у време хунске инвазије бежи у Солун, где наставља да обавља своје дужности префекта, али и епископа.214 Тек средином 6. века помиње се епископ Сирмијума Трасарик,215 пореклом Гепид, а након њега на самом крају 6. века епископ Себастијан, означен у писмима папе Гргура (590-594) као Sebastiano episcopo Resimiensi (Sirmiensi?).216 Упркос могућности да је реч о епископу града Рисинијума (Рисна), В. Поповић наводи аргументе, углавном из расположивих писаних извора, да је ипак у питању сирмијумски епископ, који столује у епископији обновљеној вероватно 567. године када је град поново дошао у посед Ромеја. Он је, након пада града у руке Авара 582. године отишао у Рим, одакле га папа Пелагије шаље на важну мисију у Константинопољ, где ће остати сигурно до 595. године.217 Знатно је мање позната историја цркве на простору јужно од Дунава. На челу групе познатих епископа Сингидунума стоји Урсације, аријански саборац Валенса из Мурсе, веома познате и утицајне личности на двору цара Констанција II (337-361). Наследио га је Секундијан, који је осуђен за аријанизам на сабору у Аквилеји 381. године.218 Података о епископској столици Сингидунума нема све до Јустинијанове CXXXI 213 Поповић Р. 1995, 52. 214 Iust. Nov. XI; Mirković 1995, 207. 215 Милинковић 1998, 277. 216 Zeiller 1967, 146-147; Поповић Р. 1995, 52; Поповић В. 2003б, 265. 217 Поповић В. 2003б, 277-278. 218 Секундијан се у изворима спомиње и у време Урсацијевог епископата, као особа која је однела поверљиво писмо Герминију из Сирмијума 366. године, које су му упутили епископи Урсације из Сингидунума, Валенс из Мурсе и извесни Павле и Гај. Упоредити: Zeiller 1967, 150. 87 Новеле из 545. године, где се Горња Мезија помиње међу провинцијама подређеним архиепископији Јустинијани Прими.219 Помен провинције не представља непосредан доказ за постојање епископије у Сингидунуму, али готово истовремено Прокопијево сведочење да је Јустинијан обновио Сингидунум као епископско седиште, свакако доказује постојање еископије и крајем прве половине 6. века.220 Нешто касније, византијски историчар Менандар наводи да су 580. године од аварског кагана Бајана становници Сингидунума добили потврду да их неће нападати. Том приликом, каган се најпре заклео по варварском, а потом и по хришћанском обичају, над Светим Писмом у присуству архијереја (αρχιερσύνή), тј. епископа, да не креће у напад на Ромеје већ у борбу против Словена, те да стога гради мост преко Саве. 221 Виминацијум је, као престоница провинције Горње Мезије, био велики и значајан урбани центар, те је попут Сирмијума и он морао имати релативно рано формирану хришћанску заједницу. Први помен хришћанске цркве у Виминацијуму среће се код Хијерокла, који помиње епископа Амантија, чији је потпис сачуван у списима сабора у Сердици из 343. или 344. године. Сабору није просуствовао лично већ га је представљао свештеник Максим из Виминацијума.222 Свети Атанасије у свом делу Epistola contra arianos написаном око 356. године, помиње другог познатог епископа овог града, Киријака, као једног од епископа у главним градовима римских провинција. Он се помиње као Cyriacus Mysiae, без одрећења о којој се Мезији ради. Како се на поменутом списку епископа изричито помиње име епископа Марцијанополиса, главног града Доње Мезије, извесно је да се ради о епископу Горње Мезије, то јест 219 Iust. Nov. CXXXI. 220 Procop. De Aedif. IV, 5. 221 Men. Excerpta, II 30, p. 471,25-474,8. 222 Зотовић 1994, 59 са изворима. 88 провинцијске престонице Виминацијума. Ипак, не може се са сигурношћу рећи да ли је његов епископат претходио или следио епископату поменутог Амантина.223 Ови штури подаци које историјски извори доносе о епископској столици Виминацијума једини су релевантни за 4. век, док за 5. век постоји само један помен епископа у писму папе Целестина (422-432) упућеном деветорици епископа источног Илирикума. Сматра се да је један од њих извесно био и епископ Виминацијума, који се, међутим, не може идентификовати поуздано између три имена Paulus, Aeternalis и Sabatius. Чини се да је у другој половини 5. века, вероватно након хунских освајања 441/442. године, епископска столица у Виминацијуму замрла, а судећи према наводима Прокопија обновљена је у време Јустинијана, кад и епископија у Сингидунуму.224 И римски град Маргум био је епископско седиште, што се види на основу Прискових навода. Као изговор за напад на територију Илирика, Хуни су тражили да им становници Маргума предају свог епископа, тврдећи да је он скрнавио хунске гробнице. Плашећи се да ће заиста бити испоручен, епископ је ступио у преговоре са Хунима и пустио их да уђу у град.225 На већ поменутом сабору одржаном 343-344. године у Сердици потписују се још и епископ Зосим из Хореум Маргија, Виталис из Аква, Киријак и Гаудентије из Наисуса, те Македоније из Улпијане.226 Наисуски епископ Гаудентије помиње се на сабору у Сердици као један од представника тзв. западњака, заступника никејске догме. Документа сабора помињу и име његовог аријанског претходника 223 Еp. c. arian., 8, према: Zeiller 1967, 149. Упоредити и: Zotović 1995, 339. 224 Procop. De Aedif. IV, 5; Zotović 1994, 60; Спасић-Ђурић 2002, 27-29. 225 Prisci Frg. 2, p. 280,20-281,6. 226 Zeiller 1967, 234. Из Наисуса се помињу два епископа, Киријак и Гаудентије, зато што се смена на епископској столици догодила управо као последица сабора у Сердици. 89 Киријака. Гаудентија на епископском престолу Наисуса наслеђује Бонос, који се прославио својим учењем, познатим као поменута боносијанска јерес. Његова јеретичка учења била су заснована на учењима више пута осуђиваног Фотина из Сирмијума. Потом следи Марцијан, познат као прималац писма папе Инокентија I из 409. године.227 По имену су нам познати још неки наисуски епископи. Тако се, на пример знају имена епископа Далматија, заступника антимонофизитске струје,228 као и Гајана, који се почетком 6. века нашао у Константинопољу међу епископима које је заробио цар Анастазије. Током свог боравка у престоници, Гајан је и умро.229 Нешто касније, 553. године, извори наводе да је у Константинопољ позван епископ Пројект, како би учествовао у Расправи о Три поглавља, али се он тамо није појавио.230 Поред улпијанског епископа Македонија, који се појављује као учесник сабора у Сердици, до данас је сачувано још само име епископа Павла из истог града. Он је присуствовао Петом Васељенском сабору у Константинопољу 553. године. Иако је Улпијани тада већ промењено име у Јустинијана Секунда, Павле се још увек потписивао као еpiscopus ecclesiae Ulpianensis.231 Међу најстарија епископска седишта централног Балкана спада и Ремесијана. Историја је до данас сачувала име ремесијанског спископа Никете, који је на епископском престолу био током друге половине 4. и почетком 5. века, када је умро. Његов пријатељ, Паулин из Ноле, у својој XVII поеми Ad Nicetam redeuntem in Daciam говори о мисионарској делатности ремесијанског епископа.232 Познато је и име епископа 227 Zeiller 1967, 159. 228 Zeiller 1967, 261. 229 Zeiller 1967, 382. 230 Zeiller 1967, 159. 231 Милинковић 2003, 144. 232 Paolini Nolani Carm. XVII, 244-252: www.thelatinlibrary.com/paulinus.poеmata. 90 Диогенијана, учесника тзв. Разбојничког сабора одржаног у Ефесу 449. године.233 Епископија Акве, чији се епископ Виталис помиње на сабору у Сердици, замрла је како се чини након хунских освајања. Њеном територијом управља епископ Меридијума до 535. године, када је обновљена Јустинијановом XI Новелом. Поменутим документом Јустинијан I је вратио епископији Акве њену самосталност, са циљем да се искорени раширени боносијанизам.234 Истом новелом од 14. априла 535. године цар Јустинијан је наредио да се у новооснованом граду Јустинијани Прими смести резиденција архиепископа, надлежног над Дакијом Рипензис, Дакијом Медитеранеом, Првом или Горњом Мезијом, Дарданијом, Превалитаном, Македонијом Секундом или Салутарис, и делом Паноније Секунде око града Басијане, који је и даље био под ромејском влашћу.235 Познато нам је име првог архиепископа Кателијана, коме је и упућена поменута Новела, као и име архиепископа Бенената, који се помиње у време одржавања сабора у Константинопољу 553. године. Сабору није лично присуствовао, већ преко представника, епископа Фоке из Стобија.236 У писмима римског папе Гргура I помиње се име и трећег познатог архиепископа Јована. Папа прекорева Феликса, епископа Сердике, због непослушности према Јовану, Primae Iustinianae episcopo.237 Мало позната најранија историја централнобалканских епископија не пружа, на жалост, довољно података за детаљно сагледавање историје ране хришћанске цркве у овом делу Царства. Преглед епископских 233 Zeiller 1967, 159; Petrović 1979, 52. О улози епископа Диогенијана на сабору у Ефесу упоредити: Zeiller 1967, 360-362. 234 Zeiller 1967, 155. 235 Zeiller 1967, 385-386; Mirković 1995, 207. 236 Zeiller 1967, 391. 237 Кондић, Поповић 1977, 166; Поповић В. 1990, 79. 91 седишта и познатих епископа ипак омогућава бар делимичан поглед на улогу епископа у христолошким расправама и у раду бројних сабора, као и на значај црквених отаца у животу градова уопште. То се, на првом месту, односи на даље ширење и повећавање угледа градске хришћанске заједнице, који се огледа и у изградњи хришћанских храмова у којој су, барем посредно, епископи имали значајну улогу. 92 7. ХРИШЋАНСКА САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА У ГРАДОВИМА ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА ОД 4. ДО 7. ВЕКА У периоду од почетка 4. до почетка 7. века на територији централног Балкана саграђен је, бар судећи по писаним изворима, значајан број хришћанских храмова. На жалост, само је известан број до данас откривен, а још мањи истражен у његовом првобитном контексту или публикован. Цркве подигнуте у градовима или ширем градском ареалу, које су предмет овог рада, представљају значајно сведочанство о порасту хришћанске заједнице током три века. Реч је углавном о новосаграђеним градским и катедралним црквама или мартиријумима и меморијама на некрополама. Примери претварања првобитно профаних објеката у цркве у 4. и 5. веку ретки су на простору централног Балкана. Неуједначеност у количини података, које поседујемо за појединачне локалитете или грађевине, последица су њиховог неједнаког степена истражености, будући да се највећи број касноантичких градова налази испод данашњих насеља. Стога су у извесним случајевима вршена само сондажна или заштитна ископавања, а велики број храмова откривених крајем 19. или у првој половини 20. века данас више није очуван. Полазну тачку истраживања представља Сирмијум, који има веома развијену сакралну топографију већ у 4. веку. За њим следи читав низ епископских седишта и насеља, која упркос томе што нису имала градски статус ипак показују све карактеристике урбанизације. Посебно место у овом раду заузимају локалитети Градина на Јелици и Царичин град, датовани у 6. век, који су захваљујући чињеници да се над њима нису 93 развила модерна насеља, сачувани у свом изворном облику. Они представљају репрезентативне примере потпуно развијене хришћанске сакралне топографије. То се посебно односи на Царичин град, претпостављену Јустинијану Приму, чији су хришћански храмови грађени по узору на престоницу, те стога заслужују изузетно значајно место. 94 7.1 Sirmium - Сремска Митровица Антички Сирмијум се развијао у првим вековима нове ере на месту данашње Сремске Митровице (карта 1). У изворима се први пут помиње у 1. веку, у време када римске легије избијају на Дунав у покушају да успоставе на његовим обалама северну границу Царства. Насеље је постепено настајало насељавањем становништва на обали Саве, а званични статус града Colonia Flavia Sirmium добило је у време владавине династије Флавијеваца, вероватно Домицијана (81-96). Могуће је да се то догодило после окончања рата, који је у периоду од 89. до 92. године вођен на панонској граници, након чега су ветерани насељени у Сирмијуму.238 Током прва два века свог постојања, Сирмијум је имао пре свега улогу трговачког центра, док у 3. и 4. веку његов значај у Царству постепено расте. Налазио се у близини лимеса, али ипак довољно удаљен да би био сигуран од напада са севера. Предности повољног географског положаја препознали су и цареви, који су се неретко краће или дуже задржавали у Сирмијуму. Коначно, долазак на власт Диоклецијана 284. године знатно је изменио његову улогу. Од тог тренутка град доживљава свој нагли успон као sedes imperii, који је праћен великим градитељским подухватима. За кратко време Сирмијум постаје један од највећих, а сигурно и један од најзначајнијих градова у Царству (Т V, сл. 1).239 Царске посете или дужи боравци свакако су били од изузетног значаја за културни развој појединих области Царства. Иако само повремене, оне су давале снажан подстицај и градитељској делатности: град у коме је макар и привремено био смештен двор требало је опремити 238 Mirković 2008, 13, 32. 239 Амијан Марцелин каже да је Сирмијум славан град, са великим бројем становника. Упоредити: Amm.Marc. XVII 13, 34; XXX 5, 16; XXI 10,2. 95 свим јавним објектима који би омогућили пријатан боравак престоничкој аристократији. У време када хришћанство преузима примат над паганском римском религијом, међу новоизграђене објекте свакако су могле спадати и неке цркве. Како, на жалост, поседујемо недовољно података о прецизним датумима изградње појединих хришћанских храмова у Сирмијуму, ову је појаву тешко пратити. Ипак, присуство хришћанских царева у Сирмијуму утицало је на то да се подижу цркве богатије опремљене од истовремених храмова у неким другим градовима централног Балкана. Током боравка царева, растао је и углед сирмијумских епископа у хришћанској Цркви уопште. Захваљујући активној улози градских епископа у христолошким расправама 4. века, Сирмијум се често помиње у изворима, па о њему и његовој хришћанској заједници знамо више него о било ком касноантичком урбаном насељу на нашим просторима. Тако, на пример, у Vita Ambrosii Паулина из Милана, наилазимо на прво изричито помињање катедралне цркве у граду.240 Говорећи о хиротонији правоверног сирмијумског епископа Анемија, коју је обавио милански епископ, Паулин помиње цркву, која је у време рукополагања Анемија већ била у употреби. Реч је о периоду између 376. и 378. године, па су стога подаци из житија сигуран показатељ да је у другој половини 4. века хришћанска заједница свакако имала градску саборну, тачније епископску цркву.241 Крајем 4. века прекинут је успон Сирмијума, јер је све већи притисак на подунавски лимес приморао цара Теодосија I (378-395) да дозволи Готима да се као римски федерати населе у Панонију. Од тог 240 Поједини аутори сматрају да је реч о Паулину, епископу Ноле. Упоредити: Милин 2001, 256. Заправо, реч је о миланском ђакону, који је написао биографију св. Амрозија на молбу св. Августина. Упоредити: Vita Ambrosii, a 1. 241 Милин 2001, 256. 96 тренутка неримски народи и племена су готово стално присутни у Сирмијуму и његовој околини. Коначно, некадашње седиште префектуре сели се у Солун у време хунских напада 441/442. године, па се и значај Сирмијума постепено смањује. Након Атлине смрти 453. године и пропасти хунског савеза, превласт над читавом Панонијом, па и Сирмијумом, прелази у руке племена која су се ослободила хунске доминације. Тако надмоћ прво стичу Гепиди, али их убрзо смењују Остроготи, који од цара добијају дозволу да се населе у Панонији.242 Након преласка Гота на територију Царства 70-их година 5. века, Гепиди поново постају доминантно племе у Панонији, те претварају Сирмијум у седиште својих владара. Међутим, већ после једне деценије град долази у посед Острогота, на челу са Теодорихом, који се ту задржава све до одласка у Италију 488. године. Тада на сцену поново ступају Гепиди, али их 504. године Теодорихова војска још једном истерује из Сирмијума, сматрајући Панонију својом облашћу. Ипак, ни Ромеји нису одустали лако од Сирмијума. Успева им да га поврате 535. године, али већ наредне године град долази у руке Гепида, који су од Сирмијума још једном направили своју престоницу.243 Сукоби око Сирмијума настављају се и у наредном периоду. Гепиди 567. године, након пораза од аварско-лангобардског савеза, предају град Ромејима.244 Сукоб између Царства и Авара око Сирмијума наставља се све до тренутка када су га су коначно освојили Авари 582. године, након више неуспешних преговора са Ромејима.245 Епилог ових сукоба био је погубан за некада славни град. Само годину дана касније 242 Mirković 2008, 101. 243 Mirković 2008, 103. 244 Повратак Сирмијума под управу Константинопоља сматран је изузетно значајним у престоници. Тадашњи цар Јустин II (565-578) у част овог догађаја додао је свом имену епитет Gepidicus. Упоредити: Ковачевић 1994, 115. 245 Упоредити: Men. Excerpta, p. 475,10-24; 476,4-10; 477, 1-7. 97 Сирмијум је изгорео у пожару, а становништво, које је већ почело да се исељава у време аварског освајања, напустило је уништени град.246 Раселили су се у разне делове простране империје, носећи са собом највредније што поседују. Присуство сирмијумског становништва са сигурношћу је потврђено, на пример, у Салони, где је на ранохришћанској некрополи на локалитету Манастирине откривен саркофаг опатице Јоване (Johanna). На једној страни саркофага налази се натпис са кога се могу ишчитати подаци да је опатица још као дете избегла из Сирмијума 584. године, а да се у манастиру у близини Салоне замонашила и преминула у својој четрдесетој години 12. маја 612 (Т V, сл. 2).247 Археолошко истраживање античких остатака у Сремској Митровици започео је А. Хитрек 1882. године на локалитету Мајурска бара, северној градској некрополи, у циљу откривања мартиријума св. Синерота. Повод за ова ископавања били су преписи два натписа нађена на поменутом месту.248 Истраживање у Сирмијуму настављено је до данас, па се нови подаци о историји последњих векова овог некада значајног града могу очекивати и наредних година. На основу до сада расположивих информација, ареал античког града обухватао је више мањих насеља, између осталих Мачванску Митровицу на десној обали Саве. Досадашњим истраживањима града, чији остаци леже углавном испод савременог насеља, констатовани су делови градских бедема, положај тзв. царске палате са хиподромом у југозападном делу града, хореум и терме уз јужни бедем, делови стамбених четврти, тзв. villa urbana која се, према неким од најновијих истраживања налазила заправо изван источног бедема, „Лицинијеве” 246 Mirković 2008, 11. 247 Јеремић М. 2004, 69, нап. 63. 248 Hytrek 2004, 199. 98 терме, положај неких од градских саобраћајница, као и положај некропола изван утврђеног дела града. Два прехришћанска култна објекта откривена су extra muros и то храм унутар бенефицијарне станице и такозвани тетрапилон, чија је улога вероватно била култна, а који се архитектонски углавном везивао за комплекс тзв. царске палате. Могуће је да је и villa urbana имала такође култну, а не стамбену намену. Упркос недостатку поуздане идентификације појединих објеката пре-хришћанског Сирмијума, постоје индиције о постојању неколико култних грађевина унутар бедема. У централној зони античког града откривени су спаљени остаци храма дрвене конструкције, можда посвећеног Минерви. За објекат F такође се сматра да је реч о храму са пронаосом над којим је можда подигнут хришћански храм, а за суседни објекат Е такође постоје претпоставке о култној намени. Ранохришћанска базилика, тзв. градска црква, подигнута је на темељима грађевине G, за коју М. Јеремић сматра да је представљала гало-римски храм датован у 2- 3. век (Т VI, сл. 1).249 У периоду од Миланског едикта 313. године до пада Сирмијума 582. године у градском језгру и на некрополама у његовој непосредној близини саграђено је више хришћанских сакралних грађевина, од којих је до данас откривено и са сигурношћу потврђено шест. Једна црква откривена је унутар градских бедема, а чак пет цркава пронађено је на некрополама (Т VI, сл. 2). 7.1.1 Градска црква Током досадашњих истраживања Сирмијума откривена је само једна црква унутар утврђеног дела града (Т VII, сл. 1). Реч је о грађевини 249 Jeremić М. 2008, 167-200. 99 констатованој током заштитних археолошких ископавања 1978. и 1981. године на тзв. локалитету 59 у најужем центру данашње Сремске Митровице. Хришћански храм је саграђен у непосредној близини градског форума из 4. века. Судећи по налазима гробова око цркве, у време њене градње форум више није имао свој првобитни значај. Својом западном страном храм се ослања на данашњу улицу Краља Петра I Ослободиоца, која се приближно поклапа са правцем античког cardo maximus.250 Подигнут је на нивелисаним остацима старијих објеката, уз минималне интервенције. Једини у целости новоподигнути темељи констатовани су на олтарској апсиди и делу јужног крила трансепта. 251 Реч је о тробродној базилици са трансептом, унутрашњих димензија 15,30 м дужине и 11,25 м ширине (Т VII, сл. 2, T X, сл. 2/f). Апсида има основу у виду благо деформисаног полукруга, чија ширина износи 6,25 м, а дубина 3,75 м. Остаци колонада у наосу нису забележени, али је, према аналогијама закључено да су могле имати по три или четири стуба са интерколумнијама од 3 до 4 м.252 Димензије нартекса нису познате, јер се данас над њим налазе савремене грађевине, док су крила трансепта неправилног плана и неједнаких димензија, што је последица уклапања плана цркве у већ постојећу субструктуру. Црква је грађена опекама постављеним у кречни малтер, при чему су секундарно коришћене римске опеке прикупљене са лица места или са околних грађевина.253 У унутрашњости апсиде пронађени су остаци синтронона, чији је средишњи део са епископским троном уништен, али је утврђено да је морао имати најмање три реда седишта. Синтронон је такође изведен од фрагмената римских опека постављених у кречни малтер. Под 250 Јеремић М. 2003, 44-45. 251 Јеремић М. 2004, 67. Апсида је уједно и најбоље очувани део цркве. Упоредити: Јеремић 2003, 49. 252 Јеремић М. 2003, 46. 253 Јеремић М. 2003, 49, нап. 13. 100 апсиде, па и читавог олтарског простора, био је поплочан секундарно употребљеним мермерним плочама.254 Читав олтарски простор одигнут је од наоса, при чему је на основу откривених остатака ивичњака претпостављено да се олтарски простор лучно завршавао ка западу. Од самог олтара сачуван је једино квадратни постамент, за који је закључено да је на њему почивао циборијум квадратне основе (Т VII, сл. 3).255 Под наоса такође је био поплочан секундарно употребљеним правоугаоним мермерним плочама.256 Око цркве се потом формирала некропола од које је истражено 26 гробова.257 Један од гробова имао је димензије попут дечијег, али су у њему похрањени остаци одрасле особе. Тај податак могао би да представља доказ да се, у немирним временима, становништво повлачило унутар градских бедема, носећи са собом чак и кости својих умрлих, сахрањујући их поново у мање гробне конструкције.258 Црква је подигнута вероватно у првој половини 5. века. Време њене изградње М. Јеремић ограничава у период између 427. године, када је Панонија припала источном делу Царства, и 441/442. године, када Хуни пустоше Сирмијум.259 Истраживачи се, међутим, не слажу увек око поменутих датума. Различита мишљења износи В. Поповић: по једном је Панонија присаједињена Источном римском царству 424. или 425. године, а по другом тек 437. године, приликом венчања Валентинијана III (425- 455) са Лицинијом Евдоксијом, ћерком Теодосија II. Сам аутор приклања 254 Јеремић М. 2004, 68. 255 Јеремић М. 2004, 65. 256 Јеремић М. 2003, 51. 257 Сахрањивање унутар утврђеног дела града са једне стране је последица ратова или опсада, а са друге постепеног нестанка строгог разграничења између света живих, који у античком Риму подразумеваo простор intra muros, и света умрлих, који је био extra muros. О формирању некропола унутар градова већ од краја 4. века у: Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1164- 1167. 258 Јеремић М. 2003, 46. 259 Јеремић М. 2004, 65. 101 се првом мишљењу, те изградњу градске цркве смешта у период између 425/426. и 441. године.260 Иако је у недостатку епиграфских налаза немогуће потврдити посвету ове базилике, истраживачи се данас углавном слажу са хипотезом, коју је први пут изнео В. Поповић, да је црква посвећена св. Димитрију. Аутор се позива на најраније хагиографске текстове посвећене страдању св. Димитрија Солунског, старији Passio Sancti Demetrii Thessalonicensis (Passio prima) и млађи Passio altera (Passio secunda), при чему је за истраживање посвете сирмијумске цркве од посебног значаја млађи текст.261 Он углавном преноси највећи део сведене старије хагиографије, али доноси и додатке у виду нових личности и догађаја. Тако у тексту Passio altera стоји да је префект Илирика Леонтије саградио цркву посвећену св. Димитрију у Солуну, у знак захвалности јер су га чудотворне свечеве мошти исцелиле од болести, коју је добио за време свог боравка у Дакији.262 Након изградње ове цркве, префект се упућује у Илирик, са жељом да и тамо сагради цркву посвећену истом светитељу, у коју би сместио део мученикових моштију.263 Међутим, како се светац, јавивши се Леонтију у једној ноћној визији, лично успротивио скрнављењу његових моштију, префект креће у Илирик са окрвављеном мучениковом хламидом и делом орарија, затвореним у сребрну липсанотеку. Другу цркву посвећену св. Димитрију саградио је у Сирмијуму у близини већ постојећег храма мученице Анастазије, након што је уз свечеву помоћ прешао реку Дунав.264 260 Поповић В. 2003а, 202. 261 Поповић В. 2003г, 280. 262 У неким мартириолозима се среће податак да је поводом свог чудесног оздрављења Леонтије сазидао две цркве, једну у Солуну, а другу у Сирмијуму. Упоредити: Delehaye 1912, 263. 263 М. Викерс наводи изводе различитих Пасија св. Димитрија по којима је префект Леонтије желео да „врати” светитељеве мошти у Сирмијум. Упоредити: Vickers 1974, 343. 264 Vickers 1974, 342-343; Поповић В. 2003а, 202. 102 *** Не зна се када је Сирмијум добио епископску цркву. Постоји отворена могућност да је већ у време епископа Домнија, савременика цара Константина I и учесника сабора у Никеји, град могао да има сакралну грађевину која би имала намену градске саборне цркве. Први сигурни подаци о епископској цркви потичу из друге половине 4. века. У делу текста биографије св. Амброзија, у коме се описује рукополагање епископа Анемија, аутор наводи да је аријанска струја у граду, предвођена царицом Јустином, другом женом цара Валентинијана (364- 375) и регентом Валентинијана II (375-392), која је у то време боравила у Сирмијуму, покушала да уместо Анемија рукоположи свог аријанског епископа „у истој цркви“.265 Ово су изузетно важни одломци, будући да је Паулинов текст прва сигурна потврда постојања саборне цркве у граду. Један ранији текст, који описује расправу семиаријанског епископа Герминија са присталицом никејског учења Хераклијаном, пружа податак да се она водила тако што је епископ седео in cathedra.266 Овај термин односи се вероватно на епископску катедру (трон) у, како се чини, тада већ постојећој епископској цркви, можда истој цркви у којој је рукоположен Герминијев правоверни наследник. Уједно, Паулинова формулација „у истој цркви“ имплицира и постојање других цркава у граду, што значи унутар градских бедема. Археолошки налази у зони утврђеног дела античког града указују на вероватно постојање неколико хришћанских сакралних објеката, који до данас нису откривени или пак њихова намена није потврђена. 265 Vita Ambrosii 11; Милин 2001, 256. 266 Реч је о расправи сачуваној под насловом Altercatio Heracliani laici cum Germinio episcopo sirmiensi. Упоредити: Милин 2001, 254. 103 Тако је претпостављено да је црква Св. Стефана саграђена у 17. веку на остацима старијег култног места из 4. века. Подигнута је готово на самој обали Саве, на месту које носи назив „Артемидин (Дијанин) мост”, а где су археолошким истраживањима заиста откривени остаци моста са античким сполијама. Овај се мост неретко спомиње у пасијама као место страдања хришћанских мученика током прогона 304/305. године. Недалеко од цркве, према П. Милошевићу, откривене су „римске гробнице са ранохришћанском традицијом сахрањивања”.267 Чињеница је да су испод пода цркве откривени остаци зидова из 4. века, али је реч вероватно о зидовима терми. Такође остаје отворена и могућност да су терме претворене у хришћански сакрални објекат, али то досадашњим археолошким истраживањима у случају Сирмијума није потврђено.268 Друга могућа локација цркве унутар сирмијумских бедема је тзв. локалитет бр. 30, на коме су откривени остаци апсидалног зида и обод мермерне мензе, можда олтарске, са уклесаном представом приче о Јони (Т VIII, сл. 1).269 М. Јеремић указује и на могућност да је менза фунерарног карактера, јер је једна аналогна менза тзв. сигма типа откривена на некрополи у Салони.270 7.1.2 Мартиријум св. Синерота Археолошка истраживања Сирмијума започела су ископавањима А. Хитрека 1882. и 1883. године управо у покушају да се открије мартиријум св. Синерота на северној некрополи, о чијем су постојању сведочила два епиграфска налаза из 4. века (T VIII, сл. 2; T X, сл. 2/a). 267 Милошевић П. 2004, 38-39. 268 Јеремић М. 2004, 70-71. 269 Милин 2001, 256; Јеремић М. 2004, 71. 270 Упоредити: Јеремић М. 2004, 72, нап. 72. 104 А (христограм) Ω Ego Artemidora feci viva memoriam ad Domnum Synerotem inter antem ad dexteram inter Fortunatanem et Desiderium А (христограм) Ω271 [А (христограм)] Ω [Ego Aur]elia Aminia po[sui ti]tulum viro meo [Fl(avio)] Sancto ex n(umero) Jov(ianorum) pr(o)tec(tor) benemeritus qui, vixit ann(os) pl(us) m(inus) L, qui est defunctus civit(ate) Aquileia. Titulum posuit ad beatu[m] Synerot[em] marture[m] et infan[t]em filiam suam nomine Vrsicina qu[ae] vixit annis n(umero) III272 У Хитрековом извештају наводи се да је реч о једнобродној базилици са апсидом на западу, димензија 19,30 x 30,30 м и распоном апсиде од око 11 м.273 Његова су запажања каснијим истраживањима у великој мери оповргнута или измењена. Тако се, на пример, показало да зидови означени словима J-K и L-M не представљају део неке старије грађевине пољопривредног карактера, како је то сматрао Хитрек срушене приликом изградње мартиријума, већ да су они део трема који је окруживао базилику. Ископавањима вршеним 1969/1970. године утврђено је да зид Ј-К заправо представља низ слободностојећих стубаца димензија око 1 x 1 м, што се сматра потврдом хипотезе да су поменути зидови били заправо део трема мартиријума. Посебно је указано и на могућу грешку А. Хитрека која се тиче лоцирања апсиде на западу, што М. Јеремић сматра необичним, те да је апсида вероватно била на истоку, а да је на западу био улаз испред кога се налазио поменути трем (Т VIII, сл. 3).274 У том смислу посебну пажњу оба истраживача поклањају првом од два наведена натписа, тачније делу текста у коме се каже да је Артемидора сахрањена „...inter antem...” (између стубова). Њен гроб А. 271 Hytrek 2004, 199. 272 Hytrek 2004, 199. 273 Hytrek 2004, 203; Јеремић М. 2004, 50. 274 Јеремић М. 2004, 51-54; Jeremić M. 2006, 121, fig. 9b. 105 Хитрек је везао за источни део цркве, који је и био боље очуван. Насупрот томе, М. Јеремић је мишљења да је старија претпоставка вероватно погрешна и да се Артемидорин гроб, баш као и гробови Фортунатана и Дезидерија међу којима је она сахрањена, налазе на западној страни, где је, како смо већ рекли, потенцијално лоцирао и главни улаз у мартиријум. Стање архитектонских остатака било је веома лоше већ у време Хитрекове активности, па је на питање тачне реконструкције основе цркве заиста тешко дати одговор. 7.1.3 Базилика св. Иринеја У централној зони данашње Сремске Митровице, на једној од градских некропола, откривен је мартиријум посвећен св. Иринеју. Његова дедикација са сигурношћу је потврђена епиграфским налазом надгробне плоче, на којој се налази текст (Т IX, сл. 1): In basilica Domini n/ostri Ereneias mem/oriam posuit Maced/onius una cum m/atronam suam A/ammete revenati.275 Реч је о једнобродној грађевини чија је дужина 31 м, а ширина 13,50 м, док је распон апсиде 7 м (Т IX, сл. 2; T X, сл. 2/c). Зидана је од ломљеног камена, са слојевима опеке постављених по систему „рибља кост”. Унутар базилике и око ње констатовано је нешто више од сто гробова, а судећи према епиграфским налазима и монетама коришћена је током друге половине 4. века. Базилика је, како се чини, подигнута на некрополи која је већ била у употреби. То је закључено на основу чињенице да су на поменутој некрополи откривени не само хришћански већ и пагански гробови.276 275 www.ubi-erat-lupa.org ID 5709; Popović I. 2007, 21, Abb. 3. 276 Јеремић М. 2004, 59-61. 106 7.1.4 Триконхални мартиријум Попут базилике св. Синерота, и триконхални мартиријум је откривен током археолошких истраживања А. Хитрека 1883. године (Т IX, сл. 3/I; T X, сл. 2/b). Реч је о грађевини димензија 17 x 19 м, које су познате захваљујући Ј. Бруншмиду.277 Он је 1894. године на источној некрополи спровео ревизиона ископавања. У том је тренутку, међутим, највећи део зидова већ био уништен, а материјал је коришћен као подлога за новоизграђени пут, који је водио ка Руми. Централни део триконхоса имао је облик квадрата са страницама 10,50 м, а распон све три конхе је био исти и износио је 6 м. На западној страни налазио се вестибил ширине 2,50 м.278 7.1.5 Једнобродна базилика Непосредно поред триконхоса на источној некрополи откривена је мала једнобродна грађевина, чије се димензије могу разазнати једино из Хитрековог плана, на коме размерник, како се чини, није тачан, па није могуће ни проверити димензије дате на поменутом плану. Реч је о објекту чије претпостављене димензије износе 13 x 8 м, са вестибилом на западу ширине 2,50 м (Т IX, сл. 3/II; Т X, сл. 2/d).279 277 Brunšmid 2004, 207. 278 Јеремић M. 2004, 55-56. 279 Јеремић М. 2004, 57. 107 7.1.6 Маритиријум на локалитету „Ширинград” у Мачванској Митровици Највећи део мартиријума, истраживаног од 1967. до 1969. године, остао је испод остатака зидова чак три средњовековне цркве, саграђене једна изнад друге у периоду од 10. до 13. века (Т X, сл. 1). Око њега је формирана ранохришћанска некропола из 4. века, која је остала у употреби сигурно до средине 6. века. Током досадашњих истраживања откривени су само део апсиде и њеног јужног „рамена”. Утврђено је да је апсида имала распон 6 м.280 Како је познат изглед само малог дела храма, веома је тешко утврдити његов првоботни изглед, те су стога истраживачи износили различите хипотезе. Упркос претпоставци да је реч о типу тзв. basilica discoperta, код које је кровним покривачем покривена само апсида, док су остали делови грађевине били без покривача, касније је углавном прихваћено мишљење да се радило о једнобродној базилици. Једна од најновијих хипотеза је она коју је изнео М. Јеремић који, на основу споја апсиде са зидом њеног јужног „рамена”, сматра да је мартиријум имао централни план. Заправо, посматрањем односа ова два зида установио је да се зид „рамена” ломи и скреће ка западу, то јест да се ова два зида не секу под правим углом. То би, по његовом мишљењу, могло да указује на план триконхалне грађевине, премда је могла да има и више од три конхе (Т X, сл. 2/е).281 *** Уз једну од источних капија Сирмијума, на локалитету бр, 4, откривен је објекат назван villa urbana, који је имао неколико грађевинских 280 Јеремић М. 2004, 62-63. 281 Јеремић М. 2004, 63-64. 108 фаза. Последња фаза припада другој половини 4. века и из ње потичу фрагменти мермерног фриза са мотивима птица, винове лозе, грожђа и слично. Упркос томе што је реч о универзалним античким мотивима, постоји могућност да је у последњој фази грађевина адаптирана за потребе хришћанске заједнице. На то указује постојање некрополе из ранијег периода, касноантички гробови и део некрополе датован у 11. и 12. век. Континуитет сахрањивања сведочи можда у прилог поменутој хипотези, премда се ни ова могућност у случају Сирмијума не може за сада потврдити.282 На локалитету бр. 60, који се налазио изван бедема, а непосредно уз североисточни угао утврђења, откривен је крајем 19. века објекат малих димензија за који се претпоставља да је такође могао бити мартиријум око кога се у 4. веку формирала некропола (T X, сл. 3).283 На основу плана не може се са сигурношћу говорити о орјентацији ове грађевине, а на жалост ни о њеној намени. 282 Јеремић М. 2004, 73. 283 Miladinović-Radmilović 2011, 310. 109 7.2 Viminacium - Стари Костолац Виминацијум је настао у близини ушћа реке Млаве у Дунав (карта 1). Изградња војног логора у Виминацијуму започиње од средине 1. века, након доласка легије VII Claudia из Далмације. Непосредно уз логор убрзо се формирало насеље (T XI, сл. 1).284 Цар Хадријан (117-138) је на самом почетку своје владавине, 117. године, Виминацијуму доделио статус муниципијума. Статус колоније додељен му је у време владавине Гордијана III (238-244), када Виминацијум добија и право ковања бакарног новца. Од тог тренутка почиње и рачунање колонијалне ере у Виминацијуму, што је потврђено и на емисијама новца кованог током рада виминацијумске ковнице у периоду од 239. до 256. године.285 Град је имао не мали значај и у време након проглашења хришћанства за званичну државну религију. Будући једно од важних епископских средишта са, за то време, снажном војном посадом, али и са великом популацијом, Виминацијум је све до хунске најезде 441-447. био важно урбано средиште читавог централног Балкана. Након хунских напада, током којих је град разорен и опљачкан, а становништво заробљено или расељено,286 започиње период опоравка. Утврђење је обновљено за време Јустинијана I, а Прокопије доноси кратак извештај о обнављању града: „Изградивши га потпуно изнова - био је, наиме, потпуно порушен до самих темеља много раније (441. године) - цар створи нови град.”287 У исто време поново се успоставља и епископија са седиштем у Виминацијуму, која је била под непосредном јурисдикцијом Јустинијанe 284 Mirković 1968, 58; Mirković 1986, 35; Спасић-Ђурић 2002, 21. 285 Mirković 1968, 65; Mirković 1986, 48-54. 286 О судбини становника разореног Виминацијума средином 5. века сведочи Приск, који је у дому угледног хуна Онегесија срео човека грчког порекла, заробљеног у Виминацијуму. Упоредити: Prisci Frg. 8, p.305,33-206,7. 287 Procop. De Aedif. IV 4. 110 Приме.288 Хијероклов Синекдемус такође помиње Виминацијум као први на листи великих градова Мезије.289 Након пада Сирмијума 582. године, Авари прелазе Дунав и заузимају град 584. године,290 али се као ромејска војна база помиње поново већ око 600. године. Након сталних сукоба Ромеја и Авара за доминацију над овим простором крајем 6. века, град коначно престаје да постоји под налетима Словена почетком 7. века.291 Досадашњи степен истражености локалитета не дозвољава прецизније одређивање његове хришћанске сакралне топографије, али судећи по значају који је овај град имао у касној антици, будући један од епископских центара, може се претпоставити постојање већег броја сакралних грађевина. Поред тога што историјски извори доносе веома штуре податке о Виминацијуму, ни откривени споменици не могу се, упркос покушајима појединих истраживача, дефинитивно определити као хришћански. Навешћемо овде архитектонске споменике које је Љубица Зотовић деведесетих година прошлог века поуздано сматрала хришћанским. Сви они потичу са некрополе на локалитету „Пећине”, која је коришћена за сахрањивање становника Виминацијума у периоду од друге половине 3. до средине 5. века.292 7.2.1 Триконхална меморија I На локалитету „Пећине” констатовани су остаци две триконхалне меморије, означене у литератури римским бројевима I и II. Од старијег триконхалног објекта, изграђеног над полуобличасто засведеном гробницом, откривени су негативи повађених зидова (Т XI, сл. 2). На 288 Iust. Nov. XI, p. 94, 1-41; Милинковић 1998, 215. 289 Hier. Syn. XVIII, 657,2. 290 Mirković 1986, 26. 291 Mirković 1968, 73; Спасић-Ђурић 2002, 27-29. 292 Зотовић 1994, 60; Zotović 1995, 340. 111 истоку се налазила просторија правоугаоне основе, димензија 5,20 x 3,20 м, која је вероватно имала функцију вестибила. Централни део триконхалне просторије на западу био је вероватно засведен, а имао је квадратну основу са страницама квадрата дужине приближно 5,30 м.293 У његовом северозападном углу откривена је зидана гробница, чији су несачувани зидови реконструисани на основу трагова поднице. На спољној страни јужне конхе откривен је новац Констанција II кован у време када је он био цезар (317-337).294 Такође, треба указати и на то да се доста касније, у 12. и 13. веку, на рушевинама меморије формирало средњовековно гробље.295 Ипак, због временског размака од осам векова, хипотеза о постојању икаквог континуитета култног места била би исувише слободна. 7.2.2 Триконхална меморија II Друга триконхална грађевина, откривена у непосредној близини триконхалне меморије I, оријентисана је у правцу И-З, са тремом и вестибилом на источној страни (Т XI, сл. 3). Западни део грађевине уништен је приликом изградње пута. Централни део триконхоса имао је димензије 5,75 x 6 м, док је вестибил имао ширину 5,90 м, а дужину 3,80 м. Од некадашњег трема су сачувана два пиластра уз источни зид вестибила, као и северни део његовог пода.296 Објекат је, као и остаци других гробних грађевина на локалитету „Пећине”, означен као меморија. То се може сматрати тачним, ако се под појмом memoria подразумева монументална 293 Milošević G. 2005, 178. 294 Поменута меморија, раније означавана римским бројем II, према аналогијама са другом триконхалном меморијом, датована је у другу половину 4. века. Упоредити: Зотовић, 1994 62; Zotović 1995, 341. На основу налаза поменуте монете утврђено је да је ипак реч о старијeм објекту, те је и у овом раду означена римским бројем I. Упоредити: Milošević G. 2005, 178. 295 Zotović 1995, 341. 296 Milošević G. 2005, 179. 112 сепулкрална грађевина, без обзира на религијску припадност сахрањених.297 Стога ће и у овом тексту бити задржан термин меморија, уз ограђивање да намена објекта не мора нужно бити везана за хришћанску популацију. Грађена је каменом и опеком у алтернацији и вероватно је била засведена, док је трем био покривен дрвеним кровом са тегулама. У централном делу објекта сахрањена је одрасла женска особа у оловном саркофагу положеном у озидану гробницу оријентисану у правцу З-И, док је у јужној конхи било сахрањено дете, такође у оловном саркофагу у озиданој гробници. Гробни прилози у оба гроба указују на имућнији слој грађана Виминацијума. Жена је сахрањена у хаљини пурпурне боје и са више пари ципела крај њених стопала. Око врата је имала огрлицу од златних цилиндричних перли, а и остали покретни налази (сребрна игла, балсамаријум) указују такође на њен значајан друштвени положај. У дечијем саркофагу су пронађени остаци одеће проткане златним нитима.298 Најмлађи новац откривен приликом ископавања меморије кован је у време Констанција II (337-361), чиме су објекат и сахрањивања у њему датовани оквирно у другу половину 4. века.299 У самој меморији откривени су остаци два пода постављена један изнад другог, при чему је млађи под обнављан. Обнављање пода је истраживачима послужило као доказ да је објекат коришћен и за обављање ритуалних/култних радњи, јер је циркулација људи у њему била већа од очекиване за породичну гробницу. С обзиром на датовање у средину или другу половину 4. века, меморија је протумачена као 297 Rebillard 2003, 72. 298 Milošević G. 2005, 179-180. 299 Зотовић 1994, 61; Zotović 1995, 340. 113 хришћански споменик, који је био у употреби као гробљанска базилика након извршених сахрана.300 7.2.3 Крстообразна меморија На некрополи на локалитету „Пећине” откривени су и остаци грађевине крстообразне основе (Т XI, сл. 4). Краци крста у основи формирани су око централног квадратног дела засведеног крстастим сводом. Пронађени део објекта налазио се вероватно у дубини од око 3 м испод земље. У сва четири крака била су уграђени полуобличасто засведени аркосолијуми, при чему су три крака имала по три гробне преграде, док је четврти имао само две гробне преграде. Разлог за то је што је југоисточни аркосолијум пресецало степениште, којим се излазило на надземни ниво грађевине.301 Откривени фрагменти вишебојног малтера указују, према мишљењу аутора, да је надземни део грађевине био осликана. Најмлађи откривен новац датује се у време владавине Констанција II (337-361), а њена изградња, као и у претходним случајевима, у средину 4. века.302 Декорација, оштећен и накнадно поправљан под, као и често употребљавано степениште навело је на помисао да је реч о објекту који није имао само функцију меморије, већ је коришћен и као гробљанска црква.303 300 Зотовић 1994, 61-62. 301 Зотовић 1994, 62; Zotović 1995, 341. 302 Зотовић 1994, 63; Zotović 1995, 341. 303 Zotović 1995, 341. 114 7.2.4 Надземна меморијална грађевина Објекат орјентисан у правцу север-југ, откривен у непосредној близини крстообразне меморије, такође је триконхалан. Централни надземни део грађевине правоугаоне је основе и око њега су распоређене три конхе, од којих се у северозападној налазио улаз. У североисточној конхи извршене су две, а у југоисточној три сахране. Чини се да су конхе призидане у централни део објекта у некој каснијој фази.304 На основу остатака фреско малтера чини се да је надземни део грађевине био осликан. У подземном делу налазила су се четири гробна места, одељена међусобно преградним зидовима. Како је северозападна конха била прислоњена уз крстообразну меморију, закључено је да је ова грађевина саграђена нешто касније од ње, вероватно у другој половини 4. или првој половини 5. века.305 *** Римљани су визуелно обележавали места на којима су сахрањивани: било натписом (titulus), који је означаво место на коме се налазило надземно гробље или улаз у катакомбе, или подизањем архитектонског објекта (memoria) као својеврсног надгробног споменика. За породицу преминулог, такве су меморије биле не само пука обележја, већ и места на којима су се вршиле ритуалне радње са готово култним карактером.306 Чланови породице преминулог окупљали су се редовно током године како би спровели поменуте ритуале, док су меморије у 304 Zotović 1995, 342. 305 Зотовић 1994, 63; Zotović 1995, 342. 306 Геније pater familias био је у сваком домаћинству поштован попут божанства, како за живота, тако и након смрти. 115 римском свету неретко служиле и за обављање заједничких обеда намењених члановима породице и домаћинства преминулог.307 У случају виминацијумских меморија нужно је у истом контексту додатно истаћи неке закључке везане за триконхалне меморије I и II, које је недавно изнела Г. Милошевић. Обе су саграђене на малој међусобној удаљености и у кратком временском интервалу, а како се чини настале су на приватном имању у непосредној близини пољске виле датоване у крај 3. или почетак 4. века.308 Премда током спроведених истраживања нису пронађени материјални остаци који би са сигурношћу сведочили о хришћанским храмовима у некадашњој престоници провинције Горња Мезија, Љ. Зотовић за четири поменуте грађевине поуздано сматра да су хришћанске меморије. Премда изнети докази свакако указују на релативно честу и дуготрајну употребу, као и на датовање у период када је хришћанство било доминантна религија, они нису довољни да би се фунерарни објекти поуздано сматрали археолошким доказом да их је хришћанска заједница у Виминацијуму користила за обављање ритуалних радњи. Такође, присуство хришћанских сакралних грађевина на некрополама имплицирало би и потенцијално постојање мартира чији би се гроб или место страдања обележили црквом. У изворима нису пронађени подаци о виминацијумским страдалницима за веру, те стога постојање меморија фунерарног карактера на некрополама изгледа мало вероватно. Са друге стране, и не-хришћани су користили меморијалне грађевине над гробовима преминулих чланова своје породице, као места окупљања вршених ради обављања обредних радњи или ради 307 Yasin 2005, 439. 308 Milošević G. 2005, 180-181. 116 заједничких оброка. То би делимично објаснило и честу употребу виминацијумских меморија. Ипак, како не постоје ни археолошки докази да поменуте грађевине нису служиле хришћанској заједници, морале су бити узете у обзир у овом раду, иако са извесном резервом. 117 7.3 Felix Romuliana - Гамзиград Недалеко од данашњег Зајечара, у време владавине цара Галерија (293-311), саграђена је меморијална палата Felix Romuliana (карта 1), којом је цар обележио место свога рођења и вечног починка (Т XII, сл. 1). Њен настанак иницијално је представљао архитектонски, а у ширем смислу и уметнички израз његовог идеолошког програма. Палата је подигнута у част цареве мајке Ромуле, али уједно и у част цара-бога, који се неретко идентификовао са легендарним оснивачем Ромулом, о чему сведочи и назив Romulianum. Саграђена је и са идејом да, након повлачења са престола после навршених деценалија, пензионисани цар остатак свог живота проведе у раскоши овог комплекса. О намени ове палате нема никакве сумње још од 1984. године, када је откривена архиволта са натписом Felix Romuliana. Архитектонску целину чини утврђена палата и фунерарни комплекс на оближњем брду Магура, који се састоји од два маузолеја и два тумула. Палата је подигнута на нивелисаним рушевинама дела старијег насеља, тачније непосредно на слоју који се датује у период од краја 1. до краја 3. века. Првобитна претпоставка Д. Срејовића, да је у питању villa rustica, побијена је најновијим истраживањима унутар утврђења и изван њега, па се данас сматра да је насеље из ранијег периода имало урбани карактер. Делови старијег насеља систематски су уништени приликом подизања палате.309 Сјај палате нестао је убрзо након цареве смрти 311. године. У последњој четвртини 4. века у утврђењу је формирано насеље, које је током свог постојања до почетка 7. века доживело много измена. Први пут је страдало у пожару већ на самом крају 4. или почетком 5. века, али је обнављено током прве половине 5. века на нивелисаним остацима 309 Петковић 2010а, 33-42. 118 уништених објеката. Овај слој живота у палати, коју у том тренутку вероватно насељава околно становништво,310 уништен је још једном, овога пута приликом упада Хуна у Приобалну Дакију 441/442-447. године. Тада је насеље у југоисточном делу утврђења уништено до темеља. Нова обнова уследила је крајем 5. века и, много интензивније, у време Јустинијанове владавине. Реч је уједно о последњој обнови бедема, који су били део одбрамбеног система у залеђу лимеса. Насеље помиње и Прокопије у области града Акве као ‛Ρωμυλίανα.311 Ромулијана је страдала коначно крајем 6. или вероватније почетком 7. века, у исто време када и остала урбана насеља централног Балкана, након чега долази до њене потпуне рурализације. Монументалне остатке бедема Ромулијане забележили су бројни истраживачи у 19. веку, али су систематска археолошка ископавања започела тек 1953. године. Од 1970. године на челу пројекта нашао се Д. Срејовић. Његову претпоставку да је истраживани комплекс заправо Галеријева палата Romulianum, потврдио је поменути налаз архиволте са именом палате. У периоду од 1989. до 1993. године ископавања су вршена и на брду Магура, при чему су констатоване две фунерарне целине од којих се свака састојала од једног маузолеја и једног тумула крај њега. Археолошка истраживања овог локалитета изводе се и даље, те је извесно да ће неки од података изнетих у тексту будућим ископавањима бити расветљени и допуњени. Топографија касноантичке Ромулијане добро је позната захваљујући томе што над њеним остацима нема савременог насељавања, те су могућности за спровођење археолошких истраживања велике. До сада је познат распоред грађевина унутар бедема, као и положај 310 Милинковић 1998, 301. 311 Procop. De aed. IV, 4. Под термином „област” подразумевају се утврђења, села или утврђена насеља која су егзистенцијално везана за неки град. Упоредити: Dagron 1984, 9. 119 фунерарног комплекса, док део насеља који се налазио extra muros тек треба да буде ископаван. Северни део утврђења Ромулијане заузимале су две царске резиденције са храмом између њих, док су у јужном делу откривене терме, други храм, хореум и још неколико јавних грађевина, по свему судећи профане намене. Током досадашњих ископавања на локалитету Гамзиград констатовано је пет хришћанских сакралних споменика, свих пет унутар бедема, од којих су четири настала адаптацијом просторија некадашње палате. Геофизичким снимањима простора изван бедема откривене су још три цркве, све три западно од западне капије утврђења, на приближној удаљености између 80 и 100 метара од капије (Т XII, сл. 2).312 7.3.1 Базилика I у дворанама A-D палате I Најстарија до сада позната хришћанска сакрална грађевина у Гамзиграду је тзв. Базилика I у великој свечаној дворани D палате I (Т XIII, сл. 1). План првобитне старије дворане D није много измењен у циљу стварања цркве, већ је тробродна базилика дословно уграђена у постојећи објекат. На источној страни, на удаљености 13,10 м од првобитног источног зида, уграђен је нови зид са апсидом. На тај начин је створена тробродна базилика чија дужина бочних бродова износи 24 м, а дужина главног брода са апсидом 27,40 м.313 Археолошким истраживањима су откривени стилобати колонаде којом је наос био подељен на бродове, два зидана квадратна постоља стубова или стубаца, као и делови урушених лукова. Закључено је да су бочни бродови од главног били одељени 312 v. Büllow, Schüler 2009, 234. Захваљујем се проф. др Михаилу Милинковићу на пруженим необјављеним подацима са ископавања вршених 2009. године. 313 Јанковић 1983а, 99. 120 колонадом слободних носача повезаних аркадама. На основу зиданих база за носаче и дужине наоса базилике од 72 римске стопе, М. Чанак- Медић је закључила да је колонада имала 9 интерколумнија, то јест 8 носача. Уз то је, на основу налаза дела стуба и коринтског капитела, закључено да је била реч о колонади стубова.314 Апсида је била и са спољне и са унутрашње стране полукружна, са пречником 4,50 м. На источном зиду цркве налазио се по један пролаз и са северне и са јужне стране апсиде, оба ширине 1,40 м. Пролази су водили у одељење које се формирало између источног зида цркве и источног зида првобитне дворане D палате I.315 Како се чини на основу расположивог материјала, истовремено са црквом су коришћене и осмоугаона дворана Е, дворана С, а можда и приступна дворана А. Неизвесно је да ли је базилика имала нартекс у крајњем западном делу дворане D или у источном делу дворане С. Ова потоња је подељена преградним зидом у северном делу, тако да је формирана просторија чија се намена не може са сигурношћу одредити. Судећи према подацима које доноси Ђ. Јанковић, у дворани С су откривене и две фрагментоване посуде са натписима хришћанског садржаја, једна од камена, а друга од бронзе. Како уз базилику није постојала крстионица, а како је она најстарија и у том тренутку вероватно једина сакрална хришћанска грађевина у Ромулијани, присуство ових фрагмената навело је аутора да претпостави да је обред крштавања можда био обављан у просторији С, која је могла имати улогу припрате.316 Базилика I имала је најмање две фазе градње. У другој фази дозидан је на истоку зид у равни темена апсиде. На тај начин формиране су две бочне просторије уз апсиду са северне и јужне стране, које су са 314 Чанак-Медић 1978, 127. 315 Јанковић 1983а, 99. 316 Јанковић 1983а, 100. 121 наосом цркве биле повезане поменутим пролазима са обе стране апсиде. Претпостављено је се да су те две просторије вероватно имале функцију пастофорија.317 Најстарија хришћанска базилика у Ромулијани подигнута је вероватно крајем 4. или на самом почетку 5. века, када је палата заживела као насеље. Налаз монете из времена цара Аркадија (395-408) указује да је ова базилика могла најраније бити саграђена крајем 4. или почетком 5. века.318 Постоје индиције да је била у употреби до 6. века, највероватније до Јустинијанове обнове утврђења и градова у залеђу лимеса. 7.3.2 Једнобродна црква у дворани R палате I Након хунске најезде обновљен је живот у Ромулијани. У то време, то јест у другој половини 5. века, формирана је једнобродна црква у тзв. згради I (Т XIII, сл. 2). Зграда I настала је у 4. веку адаптацијом некадашње просторија R палате I, за коју се претпоставља да је, због открића хипокауста и мозаичког пода, првобитно служила као спаваоница. На истоку ове просторије је, приликом промене њене намене, дозидана апсида, а бочни зидови иза пиластара су продужени према истоку за око 1,50 м, како би се добио олтарски простор. Унутар апсиде, унутрашњег пречника 4 м, откривен је зидани синтронон. Седишта синтронона су начињена од опеке, а сви новоизграђени делови цркве сазидани су од камена и кречног малтера. Осим тога, западно од ове цркве откривена је просторија са писцином. Унутрашњи део крстообразне писцине био је 317 Ђ. Стричевић сматра да су се пастофорије први пут нашле уз источни део цркве у виду одвојених просторија за проскомидију и ђаконикон тек средином 6. века. Упоредити: Стричевић 1959, 59-65. 318 Чанак-Медић 1978, 130. 122 правоугаон и обложен мермерним плочама.319 Истраживачи се углавном слажу да је ова просторија вероватно имала функцију крстионице. Сви покретни налази из цркве и просторије са писцином, иако малобројни, датовани су у 6. век. Реч је о три једноставна бронзана крста- привеска. Један већи нађен је у цркви, а два мања у крстионици.320 7.3.3 Базилика II у дворанама A-D палате I Базилика I престала је да функционише оног момента када је започета изградња Базилике II на истом месту (Т XIV, сл. 1). Стара црква је срушена, а терен је највећим делом поново насут и изравнат. Нова базилика такође је била тробродна, али је имала знатно веће димензије. Дужина средњег брода износила 31,50 м, а ширина читавог комплекса са крстионицом 27,20 м. Апсида је била са спољне стране петострана, пречника 4,80 м и дубине 3,20 м. Испред апсиде се, као део олтарског простора, налазио простор правоугаоне основе димензија 5,70 x 3,30 м. Њен северни зид поклапао се са северним зидом дворане D палате I, док се стилобат носача који су делили главни брод од јужног наслањао се на спољну страну јужног зида дворане. Западни зид базилике налазио се унутар дворане С. Са јужне стране базилике сазидана је четворолисна крстионица, која је захватала делове дворана А, В и С.321 Датовање ове грађевине не може се извршити прецизно. Новија мишљења су да је базилика II сазидана у време Јустинијанове обнове утврђења, вероватно средином 6. века.322 319 Чанак-Медић 1978, 135; Ilić 2006, 229. 320 Јанковић 1983б, 122. 321 Јанковић 1983б, 120. 322 Петковић 2010б, 189. 123 7.3.4 Базилика изнад тзв. Грађевине са коридором Изнад тзв. Грађевине са коридором, у близини Галеријевих терми, саграђена је у 6. веку тробродна базилика, која је до данас само делимично истражена (Т XIV, сл. 2).323 На жалост, не постоје било какви детаљнији подаци објављени о овој грађевини, као ни цртежи њене основе, те је немогуће говорити о њеној структури или просторним односима, као ни о њеном месту у црквеној архитектури 6. века. 7.3.5 Једнобродна црква са писцином Крајем 5. или почетком 6. века јужно од једнобродне цркве настале адаптацијом дворане R палате I подигнута је мала грађевина у техници сувозида (Т XIII, сл. 2). Она је обухватала крстообразну крстионицу дозидану у 5. веку уз поменуту старију једнобродну цркву.324 Као ни у претходном случају, ни ова мала једнобродна црква не може се прецизно датовати. 323 Петковић 2010б, 197. 324 Петковић 2010б, 197. 124 7.4 Naissus - Ниш На месту данашњег Ниша, на раскрсници важних путних праваца који су повезивали источне и западне провинције Царства, формирало се насеље Наисус (карта 1; T XV, сл. 1). Натпис на споменику ветерана Тита Клаудија Валерија, који се датује у седамдесете године 1. века, указује и на присуство ислужених војника у насељу у поменутом периоду.325 За формирање Наисуса није била од пресудног значаја само раскрница саобраћајница, већ, како се чини, и близина војног логора. На основу поменутог натписа закључено је, такође, да је до краја 1. века Наисус већ имао урбано језгро уз војни логор, будући да су се ветерани по окончању војне службе углавном насељавали у већим центрима провинције у којој су обављали своје војничке дужности. Повољан географски положај пресудно је утицао на брзи развој насеља, па га већ средином 2. века помиње Птолeмеј као један од четири највећа града у Дарданији.326 У недостатку непосредних доказа, сматра се да је насеље на обали Нишаве добило статус муниципијума у време ратова против Маркомана у другој половини 2. века, то јест вероватно у време владавине Марка Аурелија.327 Према мишљењу П. Петровића градски статус могао је да буде добијен и у време Клаудија II, током чије се владавине одиграла значајна битка против Гота 269. године у близини Наисуса. У њој је Клаудије победио готску војску, спречивши за извесно време њен даљи продор у унутрашњост Царства, а себи доделио епитет Gothicus.328 325 Dušanić, Petrović 1962, 365-386. 326 Petrović 1979, 38, са изворима. 327 Petrović 1979, 50. 328 Петровић 1976, 33-35, са изворима. 125 Крај 3. века донео је граду даљи успон. Административним реформама, спроведеним у време цара Диоклецијана и прве тетерархије, Наисус улази у састав провинције Dacia Mediterranea, постајући један од најзначајнијих градова ове области. Ипак, будући да је био место рођења Константина I, Наисус је добио додатни значај у 4. веку. О томе сведочи Anonymus Valesianus, један од Константинових биографа: „Hic igitur Constantinus, natus Helena matre vilissima in oppido Naisso atque eductus quod oppidum postea magnifice ornavit”.329 Обимна градитељска делатност у граду, пре свега када је реч о луксузним јавним објектима, најчешће се приписује управо Константину, иако је у време његовог доласка на власт Наисус већ био развијен урбани центар са изграђеним објектима јавне намене. О немалој улози који је град имао у Царству у 4. веку сведоче чести боравци царева, те закони потписани у Наисусу 315, 319, 324/325. и 334. године.330 Њихово потписивање било је последица краћег или дужег задржавања царева током 4. века у граду. Забележени су подаци да су Констанс, Костанције II и Јулијан једно време резидирали у Наисусу, а након њих и Валентинијан и Валенс.331 „У предграђу по имену Медијана, које је три миље од града, поделили су (Валентинијан и Валенс) између себе војсковође, јер ће се ускоро растати.”332 Прво рушење великих размера Наисус доживљава у исто време када и највећи број других градова на централном Балкану, то јест у време хунских продора 441. године. Потресан опис града након рушења пружио је Приск, који се као део посланства, које је цар Теодосије II 448. године послао Атили, задржао један дан у уништеном Наисусу: 329 Anon. Vales. II, 2 према: Petrović 1979, 39. 330 Петровић 1976, 39; Petrović 1979, 39. 331 Петровић 1976, 41. 332Amm. Marc. XXVI, V, 1. 126 „Кад смо стигли до Ниша, нађосмо град сасвим опустео пошто је до темеља био порушен од непријатеља (Хуна)... Преноћисмо на чистини, мало подаље од реке, пошто је сав обалски простор био покривен костима оних што су у борби погинули”.333 У време боравка Гота на Балкану 471/472. године нападнут је и Наисус. Његова обнова започета је у време Анастазија (513-518) и настављена касније током Јустинијанове владавине. Тада је обновљен војни логор, бедеми, али и сам град.334 Ипак, након повлачења војске са дунавске границе под Фоком (602-614), становници централнобалканских градова, па и Наисуса, остали су немоћни пред нападима Словена и Авара.335 Становништво се углавном расељава, па се тако житељи Наисуса срећу око 618. године и у Солуну, у време када су Авари и Словени учестали нападе на град.336 Топографија античког Наисуса, како прехришћанског тако и хришћанског, недовољно је позната. Разлог за то је постојање савременог насеља над остацима римског и рановизантијског града, што је условило и скроман обим досадашњих истраживања. Ипак, на основу дела De laude sanctorum које је крајем 4. века написао свети Виктриције, епископ Роана, познат нам је податак да је Ниш сврставан међу најзначајније градове у којима су реликвије светаца чиниле чуда.337 Упркос овим наводима роанског епископа, нема података у мартириолозима који би расветлили непознаницу о којим је то светитељима била реч. Ипак, значај који је град имао током 4. века, Присково сведочење о уништеним бројним храмовима, те Јустинијанова обнова града, могу да укажу на интензивну 333 Prisci Frg. 8, p. 291,9-15. 334 Петровић 1976, 43. 335 Петровић 1976, 45. 336 Mir. II 2, 1337, no. 171. 337 Vict. 453; Zeiller 1967, 108; Petrović 1979, 42. 127 градитељску делатност када су хришћански сакрални споменици у питању. До сада откривени остаци хришћанских храмова потичу са градске некрополе у Јагодин Мали, најбоље истраженом делу античког града, у којој је сахрањивање вршено у пероду од 4. до 6. века.338 У најранијим истраживањима, која је 1932-1933. године вршио А. Оршић-Славетић, препознате су четири цркве и један објекат који је, приликом објављивања резултата ископавања, аутор назвао „маузолеум”. Цркве је означио бројевима 8, 20, 42 и 45, а тзв. маузолеј бројем 3,339 па је у недостатку новијих или прецизнијих података иста нумерација морала бити примењена и у даљем тексту. 7.4.1 Црква 8 Подаци о цркви означеној бројем 8 изузетно су штури. Реч је о једнобродној грађевини, димензија 24,30 x 10,40 м, која је на истоку имала полукружну апсиду (Т XV, сл. 2). Улаз на западној страни цркве био је фланкиран са два мермерна стуба.340 Нема прецизнијих података о њеном датовању. 7.4.2 Црква 20 Током археолошких ископавања 1932/1933. године откривена су на локалитету Јагодин Мала и два паралелна зида дужине око 11 м, која су се пружала у правцу исток-запад, а за које се сматра да су припадали цркви, означеној у литератури бројем 20 (Т XV, сл. 3). На основу у то време 338 Милошевић Г. 2004, 121. 339 Оршић-Славетић 1933, 304. 340 Оршић-Славетић 1933, 304; Rakocija 2007, 129-131. 128 видљивих остатака зидова, А. Оршић-Славетић закључио је да је реч о тробродној базилици. Осим тога, том приликом је у претпостављеном јужном броду откривена крипта са две гробнице.341 Детаљнијих података о овом објекту нема, а данас је познато једино место где су остаци ове грађевине откривени.342 Због свега наведеног не може се са сигурношћу чак ни тврдити да је реч о хришћанској сакралној грађевини. 7.4.3 Црква 42 Источно од цркве 20 делимично је истражен објекат означен бројем 42 (Т XVI, сл. 1). Откривен је западни зид дужине 22 м, на који је била непосредно ослоњена полукружна апсида оријентисана ка западу.343 А. Оршић-Славетић претпоставио је да је реч о цркви и датовао ју је у 4. век на основу пронађеног новца из времена Константина I.344 До данас се, као ни у случају цркве 20, не може са сигурношћу тврдити да је реч о хришћанском храму. Ако је заиста реч о цркви из 4. века, она би представљала редак, ако не и једини, хришћански храм са апсидом на западној страни на простору централног Балкана.345 7.4.4 Црква 45 Источно од тзв. цркве 42 откривен је северни део апсидалног лука и северни део источног зида, а на основу налаза новца из времена цара 341 Оршић-Славетић 1933, 304 342 Rakocija 2007, 131. 343 Оршић-Славетић 1933, 306, сл. 4. 344 Оршић-Славетић 1933, 304; Rakocija 2007, 131-132. 345 Апсидалну конструкцију на западној страни препознаје и М. Ракоција у тзв. баптистеријуму на Медијани, премда се сакрални карактер овог објекта мора узети са великом резервом. Упоредити: Ракоција 2010, 64. 129 Валенса, грађевина је оквирно датована у 4. век.346 Као и у случају претходна два примера, претпостављено је да је грађевина имала сакралну намену. 7.4.5 Базилика са мартиријумом Највећа до сада откривена хришћанска грађевина античког Наисуса свакако је велика тробродна базилика са мартиријумом у Јагодин Мали. Мартиријум, саграђен уз западну страну ове базилике, је заправо објекат који је А. Оршић-Славетић означио као „маузолеум”.347 На остатке базилике уз мартиријум наишао је Ђ. Мано-Зиси приликом ископавања вршених 1952-1953. године, док је истраживање западног дела базилике и меморије настављено је 1962. године под руководством М. Грбића.348 Реч је о, до сада, најбоље истраженом касноантичком сакралном објекту у данашњем Нишу. Откривена базилика била је, заједно са полукружном апсидом на истоку, дугачка 21,50 м, док је њена ширина износила 15,50 м (Т XVI, сл. 2). Главни брод је од бочних био одвојен зидовима ојачаним зиданим ступцима, док је јужни зид базилике био са спољње стране издељен пиластрима на међусобном растојању од 3 м. На западној страни налазио се нартекс димензија 12,30 x 3,50 м. Пружао се ширином главног и јужног брода цркве и састојао се од две просторије неједнаких димензија. Западно од нартекса налазила се просторија ширине око 3,50 м, у литератури означена као егзонартекс. Реч је, заправо, о просторији којом је базилика била повезана са мартиријумом, а која се вероватно пружала 346 Оршић-Славетић 1933, 304; Rakocija 2007, 132. 347 Оршић-Славетић 1933, 304 348 Милошевић Г. 2004, 122. 130 ширином читаве базилике. Испод њеног пода констатовано је степениште којим се улазило у крипту мартиријума.349 На основу откривеног јонског импост капитела, базилика се данас датује у другу половину 5. века, иако ју је Ђ. Мано-Зиси првобитно определио у дужи временски период од 4. до 5. века.350 Сматра се да капител потиче из базилике, а не из крипте. На средини предње стране импоста налази се голуб у лету са гранчицом у кљуну, а са сваке његове стране је симетрично постављен по један христограм са малим кругом на месту укрштања слова. На задњој страни импоста је овенчан крст чији се горњи крај завршава елипсасто.351 У унутрашњости базилике и око ње откривено је 55 гробова, од којих су неки старији од храма и датују се у 4. век. Један од најзначајнијих налаза је ранохришћански дечији оловни саркофаг откривен у централном делу нартекса базилике, оријентисан у правцу исток-запад. Саркофаг се састоји од ковчега и поклопца. На четири стране ковчега налази се идентична декорација, коју чине крст и три бисте у високом рељефу. Изнад попречних кракова крста налази се по једна фигура. На поклопцу се такође налазе три бисте. Налаз дечијег оловног саркофага, скупоцена одећа, ципеле и свици са којима су покојници у базилици сахрањени указују на висок ранг који су имали становници Наисуса сахрањени овде у 4. веку. Не треба искључити могућност да су са свицима сахрањивани високи представници црквене хијерархије.352 Западно од базилике налази се мартиријум. Први пут га је уочио А. Оршић-Славетић приликом ископавања 1933. године, када су вршена 349 Милошевић Г.2004, 128. 350 Спремо-Петровић 1971, 28. 351 Милошевић Г. 2004, 128. 352 Милошевић Г. 2004, 137. 131 истраживања у његовом западном делу.353 Данас се зна да се мартиријум састојао из подземног и надземног дела (Т XVI, сл. 3). Подземни део представљала је крипта, зидана од опеке, правоугаоне основе и димензија 7,44 x 3,13 м. На западној страни су у зид биле узидане једна већа ниша у средини и две мале са сваке стране, а у северни и јужни зид била су узидана два велика аркосолијума са по једном мањом нишом између њих. Изнад нише на западној страни налазио се прозор, којим је унутрашњост крипте осветљавана. Приликом ископавања откривени су налази новца Константина I и Констанција II, који су послужили за датовање објекта у период након доласка Констанција II на власт 337. године. На фотографијама из ранијих ископавања у средишту просторије се уочава постамент.354 Надземни део мартиријума је недовољно сачуван, али се на основу расположивих података са терена могло закључити да се вероватно ради о једној просторији димензија 6,20 x 7,15 м у коју се, као и у крипту, улазило са источне стране. Могуће је и да налази архитектонске пластике, датовани у прву половину 4. века, за које се зна само да су нађени у Јагодин Мали, припадају овој грађевини. Уколико је то тачно, они су могли украшавати горње делове пиластара.355 Изглед крипте указује на то да је мартиријум могао служити и за сахрањивање чланова породице његовог градитеља. Близина њихових гробова моштима мученика, које су могле да буду постављене на постамент у средини просторије, одсликава тенденцију да непосредна близина светитељевог тела омогућава и снажнију божанску интервенцију. То доказује и чињеница да се, не само у унутрашњости, већ и око мартиријума и базилике формирала некропола у којој су били сахрањивани припадници богатијих слојева друштва, а можда и црквени 353 Оршић-Славетић 1933, 304. 354 Милошевић Г. 2004, 123-124. 355 Милошевић Г. 2004, 127. 132 великодостојници. С обзиром да се, на пример, оловни саркофаг датује у последње деценије 4. века, може се сматрати да је култ мученика око овог мартиријума у поменутом тренутку већ био развијен. Није необично ни присуство гробова у непосредној близини мучениковог, јер је већ од краја 3. и почетка 4. века подизање мартиријума, уз привилегију сахрањивања унутар њега, постало пракса за богате римске породице.356 Подизање базилике поред мартиријума, а не над самим мучениковим гробом сведочи о релативно раном датовању овог комплекса. Крајем 4. и почетком 5. века мошти светитеља више нису биле искључиво везане за некрополу, већ се неретко уносе у град. Гроб и олтар се на тај начин сједињују, те свештенство заправо врши службу над гробом.357 Базилика са мартиријумом у Јагодин мали показује старију праксу у којој гроб светитеља, а у овом случају и гробови оних који су сахрањени у његовој непосредној близини, припадају још увек приватној сфери, док је црква самостална целина одвојена од гроба мученика, али ипак јасном физичком везом повезана са њим. *** Досадашњим истраживањима није са сигурношћу потврђено постојање градских хришћанских храмова унутар касноантичког Наисуса, премда их је на основу извештаја савременика свакако морало бити. Ипак, постоје неки посредни археолошки подаци који указују на постојање хришћанских сакралних објеката intra muros. То се, пре свега, односи на налазе изразито култне намене (фрагменти дискоса, жишци са представом христограма, енколпиони) али и на фрагменте тесера, које су 356 Матрона Асклепија је у Салони подигла мартиријум посвећен мученику Анастазију, а намењен уједно и као породична гробница. Упоредити: Brown 1981, 33-34. 357 Brown 1981, 8. 133 се првобитно вероватно налазиле на неком зидном мозаику. Поменути налази откривени су у близини турске џамије, крај које је откривена и касноантичка улица, која се датује у 5. или 6. век.358 У под џамије секундарно је била узидана и парапетна плоча од пешчара, за коју постоје индиције да је такође из истог периода.359 Сви поменути налази најчешће се користе као аргумент да у непосредној близини или чак на месту саме џамије треба тражити остатке до сада још увек неоткривене ранохришћанске цркве.360 358 Петровић 1976, 54-55. 359 Ракоција 2006, 95-111; Rakocija 2007, 135. 360 Петровић 1976, 55. 134 7.5 Mediana - Брзи Брод На 3 римске миље удаљености од античког Наисуса, на путу према Сердици, формирало се насеље Медијана (карта 1; T XVII, сл. 1). Расправа о намени читавог комплекса на Медијани траје од првих открића 1933. године па све до данашњих дана. Закључак већине истраживача је да је Медијана иницијално настала као резиденцијални комплекс, који су чиниле не само виле већ и пратећи пољопривредни објекти. На основу сведочанства Амијана Марцелина према коме су се Валентинијан и Валенс задржали у Медијани,361 као и судећи према чињеници да је пре њих и Јулијан ту боравио, чини се да је резиденцијални комплекс на овом локалитету имао немали значај. На темељима објеката, уништених у време готских упада на Балкан, вероватно 378. године, формирано је насеље. Премда Медијана, као ни Галеријева утврђена палата у Гамзиграду, не представља град у ужем смислу речи, свакако је изузетно значајан урбани простор, чији се живот обављао у непосредној близини Наисуса, те је стога са њим и нераскидиво везана. Због тога смо сматрали да би хришћански сакрални споменици подигнути у овом касноантичком насељу требало да буду укључени у рад, нарочито стога што се, судећи према подацима са локалитета, једна црква датује у крај 4. или почетак 5. века. Како из поменутог периода није очувано довољно хришћанских храмова, црква из Медијане од изузетног је значаја за изучавање ране фазе христијанизације на централном Балкану. Опсежна градитељска делатност у античкој Медијани започета је још почетком 4. века, а интензивирана је касније током истог века, када је ово предграђе Наисуса постало повремена резиденција царева. Први антички слој, који лежи непосредно на праисторијском, датује се на 361 Amm. Marc XXVI, 5,1. 135 основу нумизматичког материјала у време најраније око 317. године, али су тада изграђени објекти били кратког века. Разрушени су 330. године, након чега је уследила фаза најобимније изградње, током које су подигнуте вила са перистилом, велика житница и примитивне куће за становање.362 Насеље није утврђено, па је било лака мета освајачима. Често рушени објекти у Медијани претрпели су стога читав низ преправки и обнова крајем 4. и током 5. века. Прва деструкција архитектонских споменика смешта се у 378. годину, у време налета Гота. Крајем 4. века на месту уништених објеката обновљено је насеље, током чијег је истраживања констатована и једна хришћанска црква.363 На основу података у писаним изворима, као и на основу оставе новца, чији је најмлађи примерак датован у 441. годину, следећа велика деструкција смешта се у време хунских налета 441-447. године.364 Живот се у насељу крајем 5. века поново обнавља, али као и у случају осталих централнобалканских насеља долази до рурализације. Медијана се помиње и код Прокопија, међу утврђењима које је обновио Јустинијан.365 Како, међутим, не постоје бедеми касноантичке Медијане, претпоставља се да је реч о обнови оближње тврђаве на узвишењу Влашко брдо.366 Она је настала још у 4. веку, вероватно са циљем да пружи заштиту неутврђеној Медијани. Након уништења у пожару крајем 4. века, обновљена је, како се чини, у 6. веку, те се стога углавном поистовећује са утврђењем које помиње Прокопије.367 Археолошка истраживања овог локалитета спроводе са са повременим прекидима још од 30-их година 20. века, када су започета под 362 Vasić M. 2005, 168-169; Milošević, Peters, Wendling 2011, 275-276. 363 Васић М. 2004, 290-291. 364 Васић М. 2004, 290. 365 Procop. De Aedif. IV, 4. 366 Петровић 1976, 64. 367 Петровић 1994, 53-54. 136 руководством А. Оршића-Славетића.368 Током дугог периода откривено је двадесетак објеката, а међу њима најзначанији су свакако неколико вила, два хореума, терме, нимфеум, водоторањ и ранохришћанска црква. Геофизичким снимањима терена, извршеним 2010. године на великом простору површине 16 хектара, установљено је још неколико објеката, чија ће археолошка истраживања тек уследити. 369 7.5.1 Црква Током археолошких ископавања, извршених 2000. године на простору западно од виле са перистилом, откривена је једнобродна црква димензија наоса 8 x 6 м (Т XVII, сл. 2). Западно од цркве је наредне године откривен нартекс, чија је дужина била већих димензија од дужине наоса цркве и износила је 7,50 м. На истоку се налази полукружна апсида, чији унутрашњи пречник износи 3,80 м, а дубина 2,30 м.370 У наосу цркве откривен је подни мозаик у чијем је средишту приказан христограм. Ово поље са мозаиком вероватно означава место на коме се налазио амвон (Т XVII, сл. 3).371 Како у близини цркве није откривена некропола, претпоставља се да је реч о мањој парохијској цркви. Подизање овог хришћанског храма датује се у крај 4. века, након готских напада 378. године. Могуће је да његов настанак може да се веже за насеље које се осамдесетих године 4. века, у време повлачења Гота током владавине Теодосија I, формира у Медијани.372 368 Оршић-Славетић 1933, 305-310. 369 Milošević, Peters, Wendling 2011, 277-278. 370 Vasić M. 2007, 106-107. 371 Васић М. 2004, 290. 372 Vasić M. 2007, 107. 137 7.5.2 Баптистеријум (?) Северно од виле са перистилом откривен је објекат октогоналне основе са великом апсидом на западном крају (Т XVIII). Уочио га је Ф. Каниц,373 а 1932. године истражио А. Оршић-Славетић, који је запазио да се ради о грађевини „у виду два круга. У центру источног круга је зидана округла плоча, размера 2.40 м са олуком за воду“.374 Каниц је у овој грађевини препознао баптистеријум, упоређујући га са ранохришћанским баптистеријумом у Солину, док је А. Оршић-Славетић остао резервисан када је у питању тумачење намене објекта. Истраживачи се и до данас нису сагласили око тога да ли је реч о баптистеријуму као делу неког већег сакралног комплекса или о објекту који чини део неке резиденцијалне грађевине/виле. Две повезане и истовремене просторије имају укупну дужину 14,6 м. Западна има основу облика ⅔ круга, а њени су зидови са спољне стране били ојачани са четири пиластра.375 Источна просторија има унутрашњу кружну, а споља октогоналну основу. У њеном централном делу констатована је кружна конструкција пречника 2,5 м са удубљењем у средини и каналом за одвод воде. У каналу је откривена монета из времена цара Констанција II.376 Ова конструкција, коју неки истраживачи сматрају постољем за писцину, служи као главни аргумент за претпоставку о баптизмалној функцији грађевине. Октогонална просторија је на источној страни дугачким коридором била повезана са другим објектима, чија намена није са сигурношћу потврђена, премда постоје претпоставке да су у питању консигнаторијум 373 Каниц 1985, 174. 374 Оршић Славетић 1933, 306. 375 Ракоција 2010, 64. 376 Ракоција 2010, 65. 138 и аудиторијум, те да је баптизмални комплекс свакако морао бити повезан и са неком још непотврђеном црквом.377 Треба истаћи да до данас за ову претпоставку, на жалост, не постоји довољно доказа. Руководећи истраживањима на локалитету од 1979. до 1983. године, Љ. Зотовић је прихватила Каницову претпоставку и објекат посматрала као баптистеријум.378 Групу грађевина, којој припада и објекат о коме је реч, П. Петровић означава једноставно као „сакрални објекат”.379 Исто тумачење прихватио је М. Ракоција, датујући баптистеријум (?) у дужи временски период од 4. до 6. века и пружајући мноштво аналогија из читавог Царства, са циљем да потврди његову баптизмалну функцију.380 Насупрот њему, Г. Јеремић сматра да је читав комплекс представљао касноантичку вилу са унутрашњим двориштем, чији је само један део поменута октогонална просторија.381 На жалост, степен истражености, однос са околним објектима, као ни пружене аналогије, нису довољни да се ова грађевина може са сигурношћу сматрати крстионицом. Ипак, будући да се известан број истраживача слаже са могућношћу да се ради о неком хришћанском сакралном објекту, углавном сви сагласни да је реч о крстионици, ова грађевина је укључена међу хришћанске сакралне објекте касноантичке Медијане. *** Од посебног интересовања за изучавање хришћанске сакралне топографије касноантичке Медијане може бити објекат уочен 377 Ракоција 2010, 84, сл. 28. 378 Реч је о теренским дневницима вођеним током ископавања. О томе више у: Јеремић Г. 2006, 153; Ракоција 2010, 63. 379 Петровић 1994, план на стр. 24-25. 380 Ракоција 2010, 75-78, 93-97. 381 Јеремић Г. 2006, 153. 139 геофизичким снимањима северозападно од виле са перистилом, који сачињавају две просторије, при чему десна просторија има на свом источном крају конху налик на апсиду (T XVII, сл. 1, објекат 16). Ипак, без детаљнијих анализа и простом аналогијом са претходно описаном црквом сличних димензија и основе, овај се објекат не може позитивно идентификовати као хришћански храм.382 382 Milošević, Peters, Wendling 2011, 282. 140 7.6 Remesiana - Бела Паланка Источно од Наисуса, на самој граници римске провинције Горње Мезије и на путу према Сердици, налазила се Ремесијана (карта 1; Т XIX, сл. 1).383 Будући да су остаци овог касноантичког насеља констатовани испод данашње Беле Паланке, археолошка ископавања углавном су била ограничена на сондажна или врло сведена истраживања расположивог простора. Међу научницима су вођене вишедеценијске расправе везане за неколико натписа посвећених Септимију Северу и његовој мајци Јулији Домни откривених на овом локалитету. Они су били предмет бројних полемика везаних за могућност да се у Ремесијани налазило седиште царског култа и провинцијски сабор Горње Мезије.384 Не улазећи у расправу о тој могућности, као ни о разлозима за подизање споменика са поменутим натписима, напоменућемо да је њихово објављивање послужило и као повод за расправу о потенцијално муниципијалном статусу Ремесијане. Будући да се на натписима помиње скраћеница ULP, сматра се да је реч о епитету Ulpia, који стоји уз име града указујући да је градски статус могао бити додељен у време владавине Трајана, као што је случај са многим другим градовима на Балкану.385 Из историјских извора и до сада откривених епиграфских налаза не може се са сигурношћу тврдити да ли је насеље имало градски статус пре 4. века. Ипак, чињеница да је у 4. веку Ремесијана била значајно епископско седиште свакако указује на немали значај који је имала. Као 383 Petrović 1979, 52. 384 CIL III 1685 = Petrović 1979, 101-102, no. 69; CIL III 1686 = Petrović 1979, 103, no. 71; Вулић 1941-1948, 3, но. 4 = Petrović 1979, 102-103, no. 70. 385 Мирковић 1970, 87-88. С. Гушић у једном раду посвећеном касноантичкој Ремесијани указује чак на могућност да је и ово насеље носило назив Улпијана, иако је у итинерарима, а касније и код Прокопија било навођено као Romasiana, Romassiana, Romansiana, Rumisiana, Remesiana, и тд. Упоредити: Procop. De Aedif. IV 1, p. 104,20-107,2; Gušić 1995, 129. 141 седиште епископа Никете, остала је забележена и код Паулина из Ноле, а један натпис сведочи о подизању хришћанског храма у граду: †Ecclesia [- - - Pe]trus et [- - -] † SAIT [- - -.386 Постоји могућност да натпис може да се разреши на следећи начин: Ecclesia[m protegant Pe]trus et P[aulus apostolic] I sant[ique omnes.387 Ако се прихвати ово потенцијално разрешење, онда би црква на коју се односио натпис била посвећена двојици апостола, премда се не може са сигурношћу тврдити да је реч о катедралном храму. Познато је име још једног црквеног поглавара ремесијанске епископије. Реч је о епископу Диогенијану, који се помиње међу присталицама монофизитизма на сабору одржаном 449. године у Ефесу.388 Град, који је у једном тренутку страдао, обновљен је у време Јустинијана. Помиње га Хијерокле у провинцији Средоземној Дакији,389 док га Прокопије означава као метрополу једне области.390 Досадашња археолошка истраживања вршена 50-их и 70-их година 20. века, иако изузетно скромног обима, пружају неке основне информације о топографији насеља. Унутар утврђења неправилне правоугаоне основе откривени су остаци неколико античких грађевина, међу којима су са извесном сигурношћу препознати терме, цивилна базилика и форум унутар бедема, као и тробродна базилика и вила изван утврђења.391 Изван насеља налазиле су се и три велике некрополе, које се на основу гробног инвентара датују у период од 4. до 6. века.392 386 CIL III 8259 = Petrović 1979, 106, no. 77. 387 Petrović 1979, 106 388 Petrović 1979, 52. 389 Hier. Syn. 654,7. 390 Procop. De Aedif. IV, 4. 391 Гушић 1995, 129-131. 392 Петровић 1976, 98. 142 7.5.1 Basilica Urbana На основу археолошких података, претпоставља се да је цивилна базилика, откривена јужно од градског форума, прилагођена у неком тренутку функцији хришћанског храма (T XIX, сл. 2). Срушена је апсида, која се у првој фази изградње објекта налазила на западној страни, а истовремено је, како се чини, наос базилике подељен на бродове колонадом стубова начињених од пешчара. Откриће импост капитела са крстом на једној и словом Ω на наспрамној страни потврђује свакако да је грађевина служила и хришћанској верској заједници.393 7.5.2 Basilica Suburbana Изван утврђеног дела града, на око 400 м западно од градских бедема, откривена је велика тробродна базилика са крстионицом у нартексу (Т XIX, сл. 1). У извештају са ископавања вршених 50-их година 20. века објекат се датује у шири временски оквир од 4. до 6. века,394 док се каснији истраживачи углавном опредељују за датовање базилике у 6. век.395 Константоване су две грађевинске фазе, при чему је у првој фази под храма био покривен мозаицима. У другој фази су уз олтарску апсиду дозидани контрафори, а на истоку бочних бродова су такође дозидане мале апсиде. Млађи под био је поплочан опекама.396 Око цркве се формирала једна од три градске некрополе, констатоване у непосредној близини утврђеног дела Ремесијане.397 393 Гушић 1987, 26, 34; Gušić 1995, 131. 394 Мано-Зиси, Поповић 1959, 381-382. 395 Гушић 1987, 34. 396 Мано-Зиси, Поповић 1959, 381-382. 397 Петровић 1976, 102; Petrović 1979, 53. 143 Базилике са крстионицом у епископском центру, какав је Ремесијана, налазиле су се углавном intra muros, али није немогуће ни да се катедралне градске цркве нађу изван утврђеног дела града. Одговарајуће паралеле се могу срести у неким италијанским градовима,398 али степен истражености објекта као и читавог локалитета онемогућавају дефинитивно одређивање улоге поменутог храма. *** Како нам је познато да су током 4. века у Ремесијани столовали епикопи, мора се претпоставити постојање катедралне цркве са крстионицом из знатно ранијег периода него што је то 6. век, у који се датује basilica suburbana. Откриће капитела са представом крста на месту Библиотеке и Дома културе, датованих у период од 4. до 5. века, указују на постојање хришћанских сакралних објеката унутар бедема града у том тренутку. У Поеми бр. 16 Паулина из Ноле помиње се градитељска делатност епископа Никете (330-410),399 али је на основу расположивих података немогуће везати ту делатност за неки конкретан хришћански сакрални објекат у граду. 398 Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1201. 399 Гушић 1987, 34. 144 7.7 Ulpiana (Iustiniana Secunda) - Грачаница Археолошки остаци римског града Улпијане откривени су у близини села Грачаница на Косову и Метохији (карта 1), на 1 км удаљености од истоименог манастира (T XX, сл. 1). Сам град се развио на месту старијег насеља, које су у време римских освајања насељавали Дарданци.400 Улпијана се, као један од најважнијих градова на територији провинције Дарданије, први пут помиње у изворима код географа Птолемеја средином 2. века. Већ тада је ово насеље имало статус муниципијума, стечен вероватно нешто раније у истом веку.401 Његово име указује да је статус муниципијума додељен вероватно у време владавине цара Трајана. Улпијана је била рударско-топионичарски и трговачки центар, на шта је пресудно утицао њен положај у непосредној близини рудника. Развој касноримског града заустављен је продором Гота, који су после пада Наисуса око 472. године дошли са војском коју је предводио Теодорих пред зидине Улпијане, вероватно 473/474. године.402 На самом почетку Јустинијанове владавине, Хијерокле помиње град Улпијану у провинцији Дарданији.403 Градски бедеми, оштећени у земљотресу 518. године, уклоњени су, према Прокопијевим речима, по наређењу Јустинијана, а на истом месту изграђено је ново утврђење: „Порушивши скоро читав бедем тога града - био је, наиме, јако непоуздан и сасвим неупотребљив - те изградивши у њему врло много других дивних 400 Čerškov 1969, 38. 401 Čerškov 1969, 29; Милинковић 2003, 141. 402 Паровић-Пешикан 1982, 57; Милинковић 1998, 407; Милинковић 2003, 141 403 Hier. Syn. XVI, 656,2. 145 грађевина и подигавши га до дивног уређења какво је сада, назва га Iustiniana Secunda”.404 Систематска истраживања остатака античког града започела су 1954. године,405 а после прекида 1959. године обављана су само мања истраживања и конзервација мозаика у комплексу базилике.406 Од почетка осамдесетих година 20. века истраживања су се одвијала са прекидима, а од новембра 2008. године на локалитету геофизичка снимања и ископавања врши немачки Археолошки институт. 7.7.1 Ранохришћанска базилика Током ископавања изведених у античкој Улпијани 1956. године откривени су остаци базиликалне структуре непосредно уз cardo maximus (Т XX, сл. 2). Са главне градске улице улазило се у трем, који се налазио испред нартекса цркве. Сама базилика била је једнобродна, димензија 33,5 x 14 м. Западни ансамбл чини нартекс са два мала анекса, који га фланкирају са северне и јужне стране. Јужни анекс на својој источној страни има апсиду, а северни је зидом подељен на две мање јединице. Из нартекса се кроз тривилон, кога су формирала два стуба од серпентина, улазило у наос цркве,407 који је био поплочан опекама. Испод пода наоса откривен је мозаик од црно-белих тесера, који је припадао некој старијој грађевини над којом је саграђен хришћански храм. У уздигнутом олтарском простору су, уз северни и јужни зид, откривене зидане клупе за свештенство. На источној страни грађевине налази се полукружна апсида, а испод пода апсидалног простора откривена је гробница са 404 Prociop, De Aedif., IV 1. 405 Popović LJ., Čerškov 1958, 319. 406 Паровић-Пешикан 1982, 61. 407 Popović LJ., Čerškov 1958, 322; Паровић-Пешикан 1982, 61. 146 саркофагом од олова, која је изазивала велику пажњу истраживача, али чија намена није прецизно утврђена.408 Зидови наоса су са спољне стране ојачани са по три масивна пиластра. Базилика унутар бедема датована је у 6. век.409 7.7.2 „Меморија” на северној некрополи Приликом ископавања вршених на северној некрополи 1954. године откривена је сепулкрална грађевина, коју су тадашњи истраживачи назвали меморијом (Т XX, сл. 3). Реч је о једнобродној грађевини оријентисаној у правцу запад-исток, чије су димензије 19,50 x 15,80 м.410 С обзиром да су унутар саме грађевине откривене различите гробне конструкције, од којих је посебно интересантан мермерни саркофаг са два скелета откривен приближно у њеном центру, извесно је да је служила за сахрањивање. Епиграфски налази указују на претежно нехришћанску популацију, која је у њој сахрањена, премда су присутна и накнадна сахрањивања (4-7. век).411 На основу археолошких података, чини се да је наос „меморије” био подигнут на зидовима старије грађевине са мермерним саркофагом у њеном центру, док је на западној страни дозидан нартекс, који је имао по један анекс на северној и јужној страни. Из нартекса се у централни део грађевине улазило кроз пролаз фланкиран са два стуба, чији су постаменти са базама пронађени in situ. Под нартекса био је поплочан изломљеним мермерним плочама у секундарној употреби, а откривени су 408 Popović LJ., Čerškov 1958, 323; Паровић-Пешикан 1982,61- 62. 409 Popović LJ., Čerškov 1958, 324-326. 410 Милинковић 1998, 409; Милинковић 2003, 145. 411 Паровић-Пешикан 1982, 65-68. 147 и фрагменти подних мозаика, вероватно вотивне намене, који су датовани у 4. век или касније.412 Постоји претпоставка да је грађевина касније коришћена као хришћански храм. Иако за то докази не постоје, она не може ни у потпуности одбацити, поготову ако се има на уму решење западног дела грађевине са троделним нартексом и репрезентативни изглед улаза у средишњи део, тзв. наос грађевине.413 412 Popović LJ., Čerškov 1958, 322; Паровић-Пешикан 1982, 68-69. О вотивним подним мозаицима над гробовима упоредити: Yasin 2005, 441-444. 413 Милинковић 2003, 146. 148 7.8 Градина на Јелици Око 8 км југозападно од Чачка, на једном од истакнутих врхова планине Јелице, налази се локалитет Градина (карта 1; T XXI, сл. 1). Због одсуства података у писаним изворима историја насеља откривеног на овом локалитету није готово уопште позната. Може се једино поуздано рећи да је насеље живело у 6. веку. Уништено је у пожару, који је као и у случају многих урбаних насеља на централном Балкану, захватио град крајем 6. или почетком 7. века, у време аварско-словенских напада. Прва интересовања за овај локалитет показује Ј. Шафарик средином 19. века, али је утврђење тада, на основу два натписа посвећена божанствима Јупитеру и Дијани, погрешно датовано у римски период. Како је каснијим истраживањима потврђено, римски налази откривени на овом локалитету највероватније су сполије, донете са неког другог места.414 Упркос научном интересовању за Градину на Јелици још током друге половине 19. века, прва стручна археолошка ископавња започета су тек 1984. године, а спроводе се и данас.415 Запажено је да насеље има утврђен део (intra muros) и некрополу изван утврђења (extra muros). Утврђене делове насеља М. Милинковић одређује конвенционалним терминима Горњи град, Северно, Јужно и Западно подграђе. Изглед утврђења условљен је геоморфолошким одликама терена изабраног за подизање насеља, будући да траса још увек непотпуно истраженог бедема прати конфигурацију терена. Током досадашњих истраживања откривено је пет сакралних грађевина. Оне су означене латиничним словима А, B, C, D и Е, према 414 Милинковић 2010, 13, 28. 415 Милинковић 2010, 14-18. 149 редоследу открића. Четири цркве откривене су унутар претпостављених бедема, док се само Базилика B налазила на некрополи изван утврђеног дела насеља. 7.8.1 Базилика Е Базилика Е заузимала је најдоминантније место у читавом насељу, будући да је била подигнута на самом врху Горњег града. Ради се о једнобродној цркви грађеној ломљеним каменом и малтером, димензија 21,60 x 10,60 м (Т XXI, сл. 2).416 Северозападни угао цркве уништила је ерозија, па је њен изглед у том делу само претпостављен на основу очуваног југозападног угла. На западној страни цркве налазио се нартекс, из кога се кроз једноделни пролаз улазило у наос, у чијем је северозападном делу откривена зидана гробница. Читавом дужином јужног зида наоса и нартекса пружа се подужна просторија, која се у литератури назива јужним бродом. У њеном западном делу такође су откривени гробови.417 Постоје претпоставке да су нартекс и „јужни брод” били накнадно дозидани, али се та могућност не може са сигурношћу потврдити. Такође, како је северни део цркве оштећен због ерозије, не може се утврдити ни да ли је постојала северна просторија као пандан „јужном броду”. На источној страни цркве налазила се полукружна апсида, док су на источном зиду „јужног брода” откривени остаци лучно повијеног каменог зида, који указују на могућност постојања бочне апсиде.418 Под цркве био је прекривен малтерним премазом, а судећи према уломцима жућкастозеленкастог стакла чини се да су прозори били 416 Milinković 2002, 92. 417 У самој цркви откривено је девет гробова. Упоредити: Милинковић 2010, 95. 418 Милинковић 2010, 94. 150 застакљени. Како нису пронађени остаци црквеног мобилијара, М. Милинковић је претпоставио да је, упркос свом доминантном положају у граду, храм био скромно опремљен.419 *** У непосредној близини Базилике Е откривена је грађевина у литератури означена као Објекат I-IV, такође према редоследу открића. Објекат I показује карактеристике резиденцијалне грађевине, будући да је био богато опремљен, што показују фрагменти архитектонске пластике (капители, стабла стубова, прозорски капители) и уломци прозорског стакла.420 Премда је Објекат I, који можда чини органску целину са Објектом IV, имао искључиво профану функцију, поменут је у раду на првом месту да би се указало на постојање солидно грађених и богато опремљених стамбених комплекса, који говоре у прилог томе да је насеље на Јелици имало урбани каратктер. Такође, треба изнети и претпоставку, на коју указује М. Милинковић, да су поменути објекти могли бити остаци епископске резиденције. На могућност постојања епископског седишта у овом граду непознатог имена указује и број хришћанских сакралних споменика, али како аутор истиче, за сада нема покретних налаза (печата, епиграфских налаза...) нити података у изворима, који би потврдили ову опрезну хипотезу. 421 419 Милинковић 2010, 93-94. 420 Милинковић 2010, 50-55. 421 Милинковић 2010, 233. 151 7.8.2 Базилика С Базилика С откривена је у Северном подргађу. Ради се о цркви чија је ширина износила 14,55 м, а дужина 22,35 м (Т XXII, сл. 1). Грађена је ломљеним каменом уз повремену употребу опека, али су коришћене и сполије, као што је примећено и на неким другим објектима профане намене у граду.422 Досадашњим археолошким истраживањима констатоване су најмање две грађевинске фазе. У првој фази изградње црква је имала један брод са нартексом на западу, чија је ширина била једнака ширини наоса. Уз наос су, у истој грађевинској фази, биле саграђене четири бочне просторије: две су се налазиле уз источни део цркве са северне и јужне стране, док су се друге две налазиле северно и јужно уз западни део наоса (Т XXII, сл. 2). У северозападној просторији нађена је крстообразна камена писцина, уздигнута изнад нивоа пода, те се са сигурношћу може тврдити да је северозападни анекс имао намену крстионице. Један улаз у крстионицу налазио се на западном зиду, а други, којим је била повезана са наосом, на јужном зиду. Из наоса се улазило и у југозападну бочну просторију, али њену намену није могуће за сада одредити. У североисточну просторију улазило се из наоса, али је постојао и улаз на њеном источном зиду. Слична је ситуација и са југоисточном просторијом, али се не може са сигурношћу рећи да ли је отвор на њеном источном зиду пролаз или можда само прозор. Одређивање улоге отвора на источном зиду ове просторије отежава и чињеница да су уз западни, јужни и источни зид југоисточног анекса откривене зидане клупе. 422 Милинковић 2010, 144. 152 Истоветне зидане камене клупе уочене су и дуж читавог јужног зида наоса.423 На истоку грађевине налази се полукружна апсида у којој је откривен зидани синтронон.424 На основу налаза фрагмената равног прозорског стакла зеленкасте и жућкасте боје, закључено је да су прозори цркве били застакљени.425 У другој фази изградње цркве проширен је олтарски простор, па су нове камене клупе постављене са северне и јужне стране презвитеријума. Њихов изглед био је идентичан као и код старијих клупа на јужном зиду наоса и у југоисточној бочној просторији. У истој фази затворени су и простори формирани између бочних анекса,426 те су на тај начин добијена по три анекса са сваке стране наоса. Базилика С је, судећи према откривеним остацима фреско-малтера, била осликана (Т XXII, сл. 3). Остале су очуване најниже зоне фресака у крстионици, наосу, олтарском простору и југоисточном анексу. Како су трагови доње зоне фресака у презвитеријуму видљиви изнад камене клупе, подигнуте у другој фази изградње цркве, претпоставља се да је до њеног осликавања дошло након поменутих измена. Судећи по откривеним фрагментима фресака чини се да су оне у најнижој зони имитирале изглед жућкастог и црвенкастосмеђег мермера.427 Током ископавања Базилике С нађени су између осталог и уломци архитектонске пластике, и то фрагменти плоча олтарске преграде и стубића који су их носили, као и већи стубови и фрагменти база стубова и капитела. Може се претпоставити да су највероватније у питању делови 423 Milinković 2002, 97. 424 Milinković 2002, 96. 425 Милинковић 2010, 145-146. 426 Милинковић 2010, 146-147. 427 Milinković 2002, 99, Abb. 25, 26; Милинковић 2010, 149-150. 153 олтарске преграде.428 И у унутрашњости Базилике С су, као и у случају Базилике Е, откривени гробови.429 7.8.3 Базилика D У делу утврђења означеном у литератури као Западно подргађе, који је вероватно такође био опасан бедемима, откривени су остаци велике тробродне цркве димензија 22,80 x 16,10 м, највеће на локалитету Градина (Т XXIII, сл. 1). На западној страни базилике налазио се нартекс чија је ширина била једнака ширини главног брода цркве. Северно и јужно од главног брода пружали су се бочни бродови, читавом дужином наоса и нартекса. На истоку главног брода се налазила полукружна апсида, док бочни бродови нису имали апсиде. Олтарски простор је од главног брода био одвојен преградом, од које је данас остао очуван само канал за њено утемељење, који нам пружа једино податке о њеном првобитном положају. У централном делу главног брода, готово на његовој средини, пронађена је конструкција од ломљеног камена, са основом у облику неправилног трапеза, који се сужавао према западу. Она је подигнута у првој фази изградње цркве, а због положаја се помишља да је у питању амвон.430 Северни брод био је подељен зидом на два неједнака дела, при чему је источни део био знатно мањи и у њега се улазило кроз пролаз отворен у северном зиду олтарског простора. У западни одељак северног брода улазило се споља са западне стране, док положај осталих пролаза, ако их је било, није могао да буде утврђен због недовољне очуваности зидова. У западном делу јужног брода налазила се засведена гробница. 428 Milinković 2002, 99, Abb. 24, 3, 5-6; Милинковић 2010, 145, 148. 429 Милинковић 2010, 155. 430 Милинковић 2010, 163. 154 Још једна засведена гробница налазила се у југозападном делу главног брода, а сахрањивање је вршено и у нартексу и у оба бочна брода. Под цркве био је од малтера.431 У некој од накнадних фаза изградње призидан је синтронон у апсиди, који је само делимично сачуван.432 Прозори и на овој цркви били су застакљени, а нађени су и уломци фреско-малтера различитих боја, што би указивало на то да је и Базилика D била осликана.433 *** Почетком тридесетих година 20. века, на месту на коме је касније откривена Базилика D, пронађен је у гробници сребрни реликвијар (Т XXIII, сл 2). Својим изгледом у виду куће реликвијар опонаша облик саркофага, димензија 7,20 x 4,10 x 4,40 цм. На једној дужој страни налази се натпис на латинском: +S(an)c(t)i Petri, S(an)c(t)i Pauli + S(an)c(t)i Iohanni Приликом урезивања натписа настале су извесне словне грешке, па је тако уместо Petri урезано Letri, уместо Pauli Pauii, а види се и грешка код исписивања имена св. Јована, јер слово Ј више подсећа на незнатно измењено слово Р.434 Још један крст урезан је на средину руба поклопца непосредно изнад натписа. Овај реликвијар један је од ретких ранохришћанских реликвијара откривених на простору Србије.435 431 Милинковић 2010, 161. 432 Милинковић 2010, 171. 433 Милинковић 2010, 179. 434 Milinković 2002, 105. 435 Милинковић 2010, 161, нап. 284. 155 7.8.4 Базилика А У близини Базилике D, такође на простору Западног подграђа, откривена је тробродна грађевина димензија 21,40 x 14,40 м (Т XXIII, сл. 3).436 На западу се налази троделни нартекс, који прати тробродну схему наоса. Како нису пронађени остаци стилобата, претпоставља се да су бочни бродови од главног били одвојени зидовима у којима су могли постојати пролази. Због мале висине очуваности или чак непостојања зидова, ови пролази, осим у источном делу, нису могли бити реконструисани, баш као ни положај главног улаза у цркву. Сва три брода се на истоку завршавају полукружним апсидама. Уз унутрашњи зид главне апсиде пронађен је синтронон, а остао је сачуван и траг олтарске преграде, којом је презвитеријум био одељен од наоса. Приликом истраживања Базилике А откривени су остаци још једне преграде, која се налазила у источном делу јужног брода, те на основу њих М. Милинковић помишља на могуће постојање бочног олтара. Оба бочна брода су у источном делу била повезана пролазима са олтарским простором. Присуство прозорског стакла указује да је и ова црква на локалитету Градина имала застекљене прозоре. Зидови су са унутрашње стране били премазани белим малтером, а подница је такође малтерна.437 На основу употребе различитог малтера и посматрањем спојева зидова цркве, утврђене су три фазе њене изградње. У првој фази грађевина је била једнобродна, са полукружном апсидом на истоку, док су у другој додати припрата на западу и бочни бродови са апсидама. Као и друге грађевине на локалитету, Базилика А грађена је ломљеним каменом везаним малтером уз повремену употребу опеке. У трећој фази 436 Milinković 2002, 107. 437 Милинковић 2010, 187. 156 је, у источном делу северног брода, према мишљењу истраживача, издвојена засебна просторија.438 Од архитектонске пластике остало је сачувано свега неколико фрагмената, један стуб олтарске преграде са мотивом винове лозе, део профилисане парапетне плоче и стубића кружног пресека, као и допрозорник са урезаним мотивом крста. Фрагмент стубића са мотивом винове лозе сличан је по композицији фигуралном капителу из Гамзиграда, који М. Чанак Медић датује у 5. век, док су допрозорници слични поменутом откривени на простору Далмације и датовани у 6. век.439 У северном делу олтарског простора пронађени су фрагментовани латински натписи, који се према палеографским особеностима датују у крај 4. или почетак 5. века.440 Натпис 1: [con]struita (!) [in] nomine [d]o[mini?] Натпис 2: [p]r(e)s(by)t(e)r vita[m aeternam ?] или [p]r(e)s(by)t(e)r Vita[lis?]. Ова два натписа могу да се вежу за прву фазу изградње храма,441 премда се не може са сигурношћу тврдити да уопште потичу првобитно из Базилике А или је реч о сполијама, будући да на локалитету Градина нема других налаза с краја 4. или почетка 5. века. Ако су, пак, ови ранохришћански натписи заиста из базилике А, онда би она била уједно и најстарија сакрална грађевина на локалитету.442 438 Milinković 2002, 108. 439 Чанак Медић 1978, 136; Милинковић 2010, 188. 440 Ferjančić 1995, 183. 441 Milinković 2002, 110. 442 Милинковић 2010, 239. 157 7.8.5 Базилика В Базилика В, удаљена око 200 м од Базилике А, налазила се на некрополи, те је сигурно била изван утврђеног дела град (Т XXIV). Судећи по веома слабо очуваним остацима, црква је била једнобродна са једном или више споредних просторија са северне стране и са касније призиданом припратом. Њене укупне димензије биле су 17,50 x 12,00 м.443 Апсида је била полукружна, о чему сведочи траг њених темеља откривен у глиновитој подлози, пошто сама апсида није очувана. Црква је грађена ломљеним каменом везаним малтером, а под је од малтера.444 На удаљености од око 17 м, западно од базилике, откривена је засведена гробница зидана од камена. У гробницу се улазило са западне стране. Она је по свом изгледу блиска гробницама откривеним на некрополама Наисуса.445 443 Milinković 2002, 114. 444 Милинковић 2010, 194-195. 445 Милинковић 2010, 198-199. 158 7.9 Iustiniana Prima - Царичин град Локалитет Царичин град налази се на узвишеном платоу између две мале реке, Свињаричке и Царичинске (Т XXV, сл. 1). Насеље се у тренутку формирања налазило у близини раскршћа два велика античка путна правца. Један је водио кроз Horreum Margi и кроз Naissus, а потом се спуштао према Солуну (Thessalonica). Други пут водио је преко Улпијане до Скадра (Scodra), Љеша (Lissus) и Драча (Dyrrachium). Упркос близини поменуте раскрснице, сам град је ипак остао изван важних путних праваца (карта 1).446 Систематска ископавања на локалитету започета су пре једног века на највишој тачки платоа. Убрзо након открића велике епископске базилике 1912. године, декорисане каменом пластиком и мозаицима, тадашњи руководилац истраживања В. Петковић изнео је хипотезу о убикацији Јустинијане Приме. Имајући на уму удаљеност од саобраћајница, те чињеницу да приликом ископавања на локалитету нису пронађени остаци старијег римског насеља, претпостављено је да разлоге за подизање немалог урбаног насеља треба тражити на другом месту. Данас је у науци углавном прихваћена давна хипотеза В. Петковића да је насеље на локалитету Царичин град касноантичка Iustiniana Prima, епонимни град Јустинијана I.447 Ископавања, која је прекинуо Први светски рат, обновљена су тек 1936. године, овај пут под руководством В. Петковића и Ф. Месеснела. Нови ратни сукоби још једном су онемогућили истраживања, али су она обновљена 1947. године, трајући са мањим прекидима све до 1970. године. Током година, на месту руководиоца истраживања, сменило се неколико 446 Кондић, Поповић 1977, 10-11. 447 Bavant, Ivanišević 2003, 7. 159 стручњака, међу њима А. Дероко и С. Радојчић (1947), Ђ. Мано-Зиси (1949- 1970) и Н. Спремо-Петровић. Радови су обновљени 1975. године под руководством В. Кондића и В. Поповића, а од 1978. године започиње научна сарадња између српских и француских истраживача Н. Дивала и Ж.-М. Спизера на даљем истраживању локалитета. Радови су обустављени у периоду од 1990. до 1997. године, када су ископавања поново отпочела, те трају до данас под руководством Б. Бавана и В. Иванишевића.448 Према досадашњим подацима, град је системом бедема био подељен на три утврђене целине у литератури означене као Акропољ (Т XXV, сл. 2), Горњи град и Доњи град. Установљене су и главне градске комуникације, положај хришћанских сакралних објеката, преторије, стамбене четврти у Горњем граду и стамбено-занатске у Доњем граду, као и делимична траса акведукта. Простране главне градске улице са портицима, које су се секле на тргу кружне основе, на коме је претпостављено и постојање цареве статуе, представљају једну од важних карактеристика овог насеља.449 Овакве улице са портицима карактеристичне су за велике урбане центре Царства. Њихова је улога била да усмеравају кретање ка важним градским тачкама, повезујући делове насеља попут везивног ткива.450 Оне су уједно биле и симбол, један од важних визуелних израза римске архитектуре градова уопште. У време касног Римског царства улице са портицима биле су одлика великих и значајних урбаних простора, попут саме престонице, те њихово постојање на локалитету Царичин град одређује насеље као истинску метрополу и потврђује претпоставку да је ово насеље место Јустинијановог епонимног града. 448 Кондић, Поповић 1977, 8-9; Bavant, Ivanišević 2003, 9-16. 449 Кондић, Поповић 1977, 51-54; Bavant, Ivanišević 2003, 22. 450 Zanini 2003, 212; Bassett 2004, 28-29. 160 Будући да над остацима рановизантијског града нема савременог насеља, топографија Царичиног града, те стога и хришћанска сакрална топографија, прилично су добро познате. Дугогодишња археолошка истраживања донела су и велики број података драгоцених за сагледавање места Царичиног града у токовима архитектуре у Царству у 6. веку. 7.9.1 Епископска базилика Доминантно место на локалитету Царичин град заузима велика тробродна базилика са крстионицом, у литератури означена као епископска, грађена под утицајем престоничке сакралне архитектуре (Т XXVI, сл. 1). Реч је о храму чија укупна дужина, са нартексом и атријумом на западу, износи 63,05 м, а ширина 21,10 м у олтарском делу.451 На крајњем западу налазио се отворени портик из кога се кроз три засебна отвора, улазило у атријум, правоугаоне основе. У средишњем делу атријума налазила се велика писцина-базен неправилног правоугаоног облика, чије димензије износе 9,50 x 6,50 м, а чија је највећа дубина 3 м.452 По свом изгледу овај базен највише подсећа на имплувијум у атријуму римских вила. У њему су откривени делови база, стабала и јонских импост-капитела, који су припадали стубовима портика атријума. Намена писцине остала је до сада нејасна, упркос многим покушајима истраживача да је протумаче.453 Остаци мозаичких тесера од стаклене пасте указују на могућност да су зидови атријума били прекривени мозаицима.454 451 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 128-130. 452 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 142. 453 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 148. 454 Кондић, Поповић 1977, 29. 161 Из атријума се улазило у троделни нартекс, који се састојао од једног већег подужног и по једног малог бочног простора северно и јужно од њега. Три одељка нартекса комуницирала су међусобно пролазима. На источном зиду припрате налазио се пролаз, који је водио у главни брод базилике. Истраживачи су, због недовољног степена очуваности, могли само да претпоставе како је пролаз првобитно изгледао. Према једном од ранијих покушаја реконструкције из нартекса се у наос улазило кроз један широки пролаз, док је данас углавном прихваћена хипотеза да је пролаз вероватно био изведен у облику тривилона, што би више одговарало времену градње и архитектонским особеностима ове области.455 Наос базилике је колонадама од по пет слободних носача био подељен на један главни и два бочна брода.456 Истраживачи су претпоставили да је реч о стубовима повезаним међусобно луковима, те да су они носили спратну галерију, која међутим није археолошки потврђена.457 Црква је имала троделни олтарски простор, који се завршавао са три апсиде на истоку, при чему је средишња апсида споља тространа, док су бочне апсиде полукружне и са спољне и са унутрашње стране.458 Унутар централне апсиде су, како сведоче извештаји са ископавања вршених пре Другог светског рата, констатована седишта синтронона, која се касније више нису могла видети.459 Бочни простори уз олтарски простор, у литератури најчешће означени као пастофорије, били су отворима у њиховим западним зидовима повезани са бочним бродовима, а претпостављено је и постојање касније зазиданих отвора којима су комуницирали са хорским простором.460 У хору је откривен 455 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 161. 456 Duval 1984, 409; Duval, Popović, Jeremić 2010a, 168. 457 Кондић, Поповић 1977, 26. 458 Кондић, Поповић 1977, 26; Duval, Popović, Jeremić 2010a, 128. 459 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 174-177. 460 Кондић, Поповић 1977, 29. 162 локулус укопан на малој дубини, у коме је можда био похрањен реликвијар. Такође су откривени и разбацани остаци трпезе и претпостављеног циборијума, као и свештеничких клупа уз северни и јужни зид хора.461 Олтарски простор био је поплочан опекама, док су централни брод, а како се чини и нартекс, били украшени мозаицима.462 Атријум је изгледа такође био поплочан опеком, осим источног дела који је можда био прекривен подним мозаицима.463 Тиме је додатно визуелно наглашена улога егзонартекса коју је овај део атријума могао да има. Уз северни зид цркве, читавом њеном дужином, призидан је низ просторија, чија намена није до краја јасна. На удаљености од око 3,50 м јужно од јужног зида базилике сазидана је крстионица. Она је са црквом комуницирала коридором, који ју је повезивао са јужним бочним бродом цркве. У коридор се улазило кроз четири пролаза. Један се налазио на средини јужног зида базилике, а постојали су и пролази на западном и источном зиду коридора уз саму цркву. Главни улаз у крстионицу налазио се на средини јужног зида коридора. Ту су откривена два масивна блока од шкриљца, вероватно постаменти стубова, који су фланкирали улаз.464 Крстионица има основу четворолиста уписаног у квадрат неправилне основе, чије стране имају дужину 17,65 м (Т XXVI, сл. 2).465 У угловима су, на тај начин, формиране четири правоугаоне просторије, које су пролазима комуницирале са централним тетраконхалнм простором, док су просторије на западу комуницирале и са коридором. 461 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 180-181. 462 Цветковић-Томашевић 1978, 13. 463 Duval, Popović, Jeremić 2010a, 163. 464 Duval, Popović, Jeremić 2010б, 229. 465 Кондић, Поповић 1977, 34; Duval, Popović, Jeremić 2010б, 217. Неправилан је једино северни зид, који у свом источном делу одступа у односу на претпостављени правац пружања за 0,8 м, због непосредне близине бедема акропоља. Измештање зида омогућило је формирање пролаза између бедема и северног зида крстионице широког 0,50м. Упоредити: Duval, Popović, Jeremić 2010б, 218. 163 На споју конхи у унутрашњости крстионице откривена су четири постамента за стубове са композитним капителима (Т XXVI, сл. 3). Претпостављено је да је на стубовима почивала калота, којом је био засведен централни део грађевине. У централном делу тетраконхалног простора откривена је писцина крстообразне основе, димензија 2 x 1,85 x 0,45 м. Била је поплочана опекама, док су зидови били обложени мермерним плочама.466 Како се чини на основу откривених фрагмената, у доњим зонама зидова баптистеријума налазила се оплата од зеленог мермера. Горње зоне зидова биле су украшене фрескама и мозаицима. У конхама су очувани подни мозаици, док је у бочним просторијама под био од опеке. У јужној и северној конхи мозаички под сачињавају геометријски мотиви, док су у источној и западној конхи они комбиновани са биљним и животињским мотивима.467 7.9.2 Базилика са криптом У Горњем граду, североисточно од кружног трга, откривена је базилика са криптом (T XXVII, сл. 1 и сл. 3). Она се састојала из атријума, нартекса и тробродног наоса. Испод наоса цркве откривена је тзв. крипта, која вероватно није имала сакралну функцију, већ је њено постојање било условљено падом терена на коме је саграђена црква према истоку. Дужина базилике са нартексом и атријумом износи 35 м, док је основа наоса готово квадратна и има димензије 15,50 x 15,40 м. Атријум је имао тремове и опекама поплочан средишњи простор, а са црквом је комуницирао помоћу три пролаза, који су били постављени приближно у осама сва три брода цркве.468 Наос цркве подељен је на три брода, 466 Кондић, Поповић 1977, 36. 467 Кондић, Поповић 1977, 35-36; Цветковић-Томашевић 1978, 13-14. 468 Кондић, Поповић 1977, 79-80. 164 претпоставља се колонадама од по три стуба. Изнад бочних бродова, како се чини, није било галерија, а појединачни налази мозаичких тесера и фрагменти фрескака указују да је унутрашњост цркве била богато декорисана.469 Простор испод цркве, такозвана крипта, била је зидовима подељена на више одељака, тако да су и у унутрашњости овог простора постојали главни и два бочна брода, засведени полуобличастим сводовима од опека (Т XXVII, сл. 2 и сл. 3). Из сва три брода се на западу улазило у незасведени троделни простор, који је одговарао троделном нартексу у горњој зони. Средишњи део овог западног простора био је са два зидана ступца подељен на одељке једнаких димензија. Западни зид крипте подудара се са источним зидом атријума. Улази у крипту налазе се на источној страни њеног јужног брода и на северној и јужној страни западног простора, при чему нису откривени остаци степеништа којим би крипта комуницирала са црквом изнад ње. Упркос покушајима да се крипта протумачи као простор намењен сахрањивању епископа или неких других градских достојенственика, у њој нису откривени остаци сахрањивања.470 Овај податак, као и непостојање везе између цркве и крипте, указују на вероватну практичну/профану намену крипте. 7.9.3 Базилика на јужној падини Акропоља У Горњем граду на јужној падини Акропоља саграђена је још једна тробродна базилика са нартексом и отвореним тремом на западу (Т XXVIII, сл. 1). Њена укупна дужина износи 24,80 м, док су димензије наоса 17,40 x 14,60 м.471 На крајњем западу цркве налазио се поменути трем са 469 Кондић, Поповић 1977, 77-79; Bavant, Ivanišević 2003, 26. 470 Кондић, Поповић 1977, 75-76. 471 Кондић, Поповић 1977, 86; Bavant, Ivanišević 2003, 27. 165 зиданим ступцима, покривен равном таваницом, чије су угљенисане дрвене греде откривене током ископавања. Из трема се кроз три пролаза улазило у нартекс, који је, како се чини, био покривен полуобличастим сводом. На то указују пиластри уз његове зидове, на које су се ослањали сводови. Са северне и јужне стране нартекса дозидани су бочни анекси квадратне основе. Нартекс и наос комуницирали су са три пролаза, који су били отворени у осама главног и бочних бродова. Унутрашњост наоса подељена је на бродове низом од по три зидана ступца. Не може се са сигурношћу рећи да ли је наос био засведен или, што је вероватније, покривен равном таваницом. Полукружна апсида, у којој су констатовани остаци синтронона, имала је пречник 4,80 м и дубину 2,80 м.472 Читава црква била је поплочана опекама. У нартексу и у главном броду откривени су гробови, при чему је у југозападном делу главног брода откривен камени саркофаг са представом крста на поклопцу, који је можда и најстарији гроб откривен у овој цркви.473 7.9.4 Крстообразна црква Црква основе грчког крста димензијa 17,50 x 15,50 м, која је на западној страни имала атријум димензија 17,50 x 13 м, трећа је црква откривена у Горњем граду (Т XXVIII, сл. 2).474 Атријум је са северне, јужне и источне стране имао тремове, док је на западу монументалан улаз у атријум представљао заправо део портика јужне улице Горњег града (Т XXVIII, сл. 3). Портик је преобликован изградњом широког степеништа, којим се улазило у цркву која је била испод нивоа поменуте улице. У западном зиду атријума била су отворена три улаза, при чему је 472 Кондић, Поповић 1977, 87. 473 Bavant, Ivanišević 2003, 27. 474 Кондић, Поповић 1977, 82. 166 централни водио у средишњи отворени део овог простора, а два бочна у северни и јужни трем.475 Кровну конструкцију тремова носила су по два стуба са јонским импост-капителима. Уз северни трем атријума налазила се анектирана просторија, која је са северним тремом комуницирала пролазом.476 Источни трем атријума, у литератури означен као нартекс, чинили су централни део источног трема атријума и два анекса са његове северне и јужне стране.477 У северном анексу откривени су остаци степеништа, које је, уз постојање масивних зидова у овом делу грађевине, један од главних аргумената за претпоставку да су над северним и јужним анексом уз нартекс били подигнути торњеви (Т XXVIII, сл. 4).478 Централни цео грађевине има основу крста са крацима неједнаких димензија.479 Западни крак крста фланкиран је са северне и јужне стране анексима правоугаоне основе, док се источни крак крста завршава полукружном апсидом.480 7.9.5 Двојна базилика На углу источне и јужне улице Доњег града откривена је тзв. двојна базилика, која се састоји из две просторије (Т XXIX, сл. 1). Дужина јужне износи нешто више од 19 м, а ширина 5,70 м. Дужина краће, северне просторије, износи 18 м, а ширина 5 м. Њихове неједнаке димензије и неправилна основа последица су прилагођавања грађевине правцу кретања јужне улице.481 Обе просторије имале су на истоку полукружне 475 Guyon, Cardi 1984, 19. 476 Кондић, Поповић 1977, 83. 477 Guyon, Cardi 1984, 37-44. 478 У прилог овој претпоставци, аутори истичу да се у касноантичкој хришћанској архитектури торњеви јављају још од 5. века. Упоредити: Guyon, Cardi 1984, 72, нап. 100. 479 Детаљније о димензијама и одступањима у: Guyon, Cardi 1984, 49. 480 Кондић, Поповић 1977, 82. 481 Кондић, Поповић 1977, 105. 167 апсиде са синтрононима, а међусобно су комуницирале пролазима у источном делу средишњег, заједничког зида.482 Северна просторија имала је камене клупе и уз оба подужна зида. У некој од каснијих фаза првобитна конструкција уз источни портик јужне улице претворена је у неку врсту заједничког „предворја”, из кога се улазило у обе просторије. Из истог, свакако постјустинијанског периода, потичу остаци олтарских мензи у обе апсиде, као и остаци тривилона у западном делу јужне прострије, кога су чинила два стуба са карактеристичним постјустинијанским капителима.483 7.9.6 Базилика са трансептом На јужној страни источне улице Доњег града откривена је базилика са трансептом (Т XXIX, сл. 2). Ради се о тробродној грађевини са нартексом и атријумом на западу. Дужина цркве са атријумом износи 45 м, док је дужина наоса око 30 м, а ширина 18,50 м.484 Атријум је имао тремове на западној, јужној и северној страни, а у њега се улазило са западне стране кроз три пролаза. Тремови су били поплочани опекама, а средишње двориште плочама од шкриљца. Спољни фасадни зидови атријума су, као и зидови нартекса, имали оплату од мермерних плоча. Портици су били прекривени равном таваницом, која се ослањала на угаоне ступце и по два стуба у сваком портику. И на источној страни атријума откривена су два стуба, па је претпостављено да се непосредно испред западног зида цркве налазио плитак трем. У атријуму је откривен и ограђени бунар, постављен готово у средини централног дворишта. На источним странама јужног и 482 Duval 1984, 449-451, fig. 35a. 483 Кондић, Поповић 1977, 106. 484 Кондић, Поповић 1977, 109. 168 северног портика атријума улазило се у две нешто касније анектиране просторије. Северни анекс имао је малу апсиду на источном зиду, док су његови зидови такође имали оплату од мермера. У јужној бочној просторији откривене су клупе или нека врста ниских столова прислоњених уз зидове. Поменути столови могли су бити намењени остављању дарова верника, те је претпостављено да би јужна просторија могла имати улогу ђаконикона. Аналогно овом закључку, северни анекс би имао улогу протезиса.485 Из атријума се улазило у троделни нартекс цркве, који је са два пролаза у осама бочних и великим тривилоном у оси главног брода, био повезан са наосом. Уз стубове тривилона откривена су два капитела: на капителу једног стуба сачуван је латински монограм Јустинијана I, а на капителу другог налазила се розета. Одсуство монограма царице Теодоре већину истраживача наводи на помисао да је црква саграђена након царичине смрти 548. године, а свакако пре Јустинијанове 565. године.486 Испод базе северног стуба тривилона откривен је и фрагмент сребрне плочице са натписом на грчком, чији је значај уочен пуних четрдесет година након његовог открића. Реч је о заветној плочици на којој је очувано име дедиканта, извесног Јована, а за коју се претпоставља да је била узидана у темеље цркве пре постављања стубова тривилона.487 Унутрашњост наоса је низовима од шест камених стубова била подељена на три брода, при чему је ширина главног износила нешто мање од 9,00 м, а ширина бочних око 3,00 м.488 Стубови су били међусобно повезани луцима, а лучне конструкције налазиле су се и на улазима у крила трансепта. На северном зиду северног и на јужном зиду јужног 485 Кондић, Поповић 1977, 111. 486 Кондић, Поповић 1977, 115; Поповић В. 1990, 59. 487 Поповић В. 1990, 55-56, 61. 488 Bavant, Ivanišević 2003, 32. 169 трансепта налазили су се бочни улази у цркву. Остаци угљенисаних дрвених греда указују да је црква била покривена равном таваницом. Зидови бочних бродова и горње зоне зидова трансепта су, судећи према откривеним фрагментима, били покривени фрескама, док су доње зоне апсиде и доње зоне зидова трансепта биле покривене мермерним плочама. Бочни бродови наоса и северни и јужни травеј нартекса били су поплочани опекама, док су централни травеј нартекса, главни брод и олтарски простор били покривени подним мозаицима. Приближно на средини централног брода откривено је постоље амвона у облику ћириличног слова Ф. Презвитеријум је од наоса био одељен ниском олтарском преградом. Унутар олтарског простора, до кога је водило ниско степениште, констатовани су остаци каменог постоља циборијума који се налазио изнад олтарске мензе. Олтарска апсида била је споља тространа, а унутра потковичаста. Њена ширина је износила 7,00 м, а дубина 4,50 м. Уз унутрашњи зид апсиде откривен је зидани синтронон.489 *** Специфичност базилике са трансептом представља свакако најбоље очувани велики фигурални подни мозаик у централном делу нартекса и у главном броду наоса. На мозаику у нартексу мозаичким тесерама изведене су траке које формирају преплете у чијим су пољима приказане птице и, како су их неки ранији истраживачи протумачили, црквене сасуди.490 У јужнм пољу централног дела нартекса мозаичка представа се разликује. На њему су приказане четири амфоре, радијално распоређене, из којих се излива вода. Са сваке стране амфоре 489 Кондић, Поповић 1977, 111. 490 Кондић, Поповић 1977, 113. 170 представљена је по једна птица. Овај мозаик, који је каснијег датума од мозаика у остатку нартекса, симболичан је приказ извора четири реке. Мозаички под у наосу састоји се из неколико целина. Средишњи део, постављен у оси главног брода, сачињен је од геометријских мотива, а са његове јужне и северне стране распоређене су различите представе. Тако се у југозападном делу главног брода налазе квадратна поља са представама птица и сасуди, а јужно од амвона представа Доброг пастира. Југоисточно поље мозаика већих је димензија и у њему је приказана сцена у којој ловац убија лава. Читав северни део мозаичког тепиха састоји се од представа ратника, кентаура, амазонки и животиња, осим његовог источног сегмента на коме се, као и у југоисточном делу мозаика, налази сцена у којој се ловац бори са мечком која штити младунче.491 Мозаик је прекривао и под олтарског простора, али је готово у потпуности пропао, те је немогуће говорити о његовој садржини.492 7.9.7 Триконхална црква Изван бедема утврђеног дела града откривена је триконхална црква са нартексом и атријумом на западу, дужине 39 м и ширине 16,50 м (Т XXIX, сл. 3).493 Атријум је имао тремове на северној, западној и јужној страни, који су били поплочани опекама, док је централни део атријума био покривен плочама од шкриљца. Из атријума се кроз троделни пролаз улазило у нартекс, уз чији се северни и јужни зид налазио по један анекс квадратне основе, димензија 3 x 3 м.494 Јужни анекс имао је на источном зиду малу апсиду. Нартекс је једним широким пролазом био повезан са 491 Цветковић-Томашевић 1978, 16. 492 Кондић, Поповић 1977, 114. Могућа реконструкција у: Цветковић-Томашевић 1978, 14, сл. 5. 493 Bavant, Ivanišević 2003, 37. 494 Кондић, Поповић 1977, 135. 171 наосом. У јужној конхи у наосу откривена је зидана гробница, због чега је претпостављено да је црква била заправо маузолеј неке истакнуте личности.495 На северном и јужном зиду западног травеја цркве била су отворена два пролаза, као бочни улази у цркву. Апсида, споља тространа, а изнутра полукружна, имала је пречник 4,20 м и дубину 2,12 м. Олтарски простор био је канцелом одвојен од наоса. 496 Судећи према остацима тесера и фреско-малтера, зидови тремова атријума, анекса и цркве били су покривени фрескама и зидним мозаицима, а делично је очуван и мозаиком прекривен под цркве. Ради се о простору испред главног улаза из нартекса у наос цркве, који је покривен мозаиком на коме је мотив меандра комбинован са представама воћа и птица, а сачуван је и фрагмент представе на којој су приказани посуда са лозом и паунови. Мозаик са представом орлова очуван је у северном анексу.497 Црква је вероватно била покривена равном таваницом.498 7.9.8 Једнобродна црква изван бедема На удаљености од око 360 м југозападно од јужног бедема Доњег града откривена је једнобродна црква са нартексом и атријумом (Т XXX, сл. 1). Атријум је трапезоидне основе и у њега се улазило кроз улаз у западном зиду, као и кроз пролазе у северном и јужном зиду портика. Централни део атријума био је поплочан плочама од шкриљца, а портици опеком.499 Из атријума се кроз широки пролаз улазило у нартекс, са чије су се северне и јужне стране налазили анекси. У анексе квадратних 495 Кондић, Поповић 1977, 139. 496 Кондић, Поповић 1977, 135. 497 Цветковић-Томашевић 1978, 17. 498 Кондић, Поповић 1977, 136. 499 Duval, Jeremić 1984, 104. 172 основа и димензија страница квадрата 3,24 м улазило се из нартекса. У источном зиду јужног анекса откривена је мала полукружна ниша.500 И нартекс и анекси били су поплочани опеком, док је над анексима претпостављено и постојање кула (Т XXX, сл. 2).501 Наос цркве био је дуг 16 м, а широк 7,30 м.502 У њега се из нартекса улазило кроз један широк пролаз од кога је остао сачуван камени праг. Уз западни зид наоса откривене су клупе од опека. У западном делу северног и јужног зида цркве налазе се бочни улази у наос. Источно од бочних улаза уз оба зида такође су констатоване камене клупе.503 У равни са бочним улазима, мало измештен према југу, откривен је амвон начињен од трапезастих опека и камена. Олтарска апсида изнутра је потковичаста, а споља тространа. Наос цркве, нартекс и анекси поплочани су опекама, док остаци тесера сведоче да су зидови били покривени мозаицима.504 500 Кондић, Поповић 1977, 142. 501 Duval, Jeremić 1984, 110, 127, fig. 127b. 502 Duval, Jeremić 1984, 115. 503 Кондић, Поповић 1977, 140; Duval, Jeremić 1984, 117. 504 Кондић, Поповић 1977, 141-142. 173 8. УРБАНА НАСЕЉА СА НЕДОВОЉНО ПОЗНАТОМ ТОПОГРАФИЈОМ Упркос томе што њихова урбана, па самим тим ни хришћанска сакрална топографија, нису довољно познате, поједина насеља такође заслужују да буду поменута. Реч је о градовима који су крајем античког периода имали улогу важних војних, административних, религијских или трговачких центара на простору централног Балкана. Њихова историја позната је углавном захваљујући поменима у писаним сведочанствима, који су уједно и једини извор информација о значајној улози ових хришћанских центара на поменутој територији. Стога је неопходно укратко изложити све расположиве податке о овим градовима и хришћанској заједници која је функционисала у њима, како би се ионако штура слика о христијанизацији централнобалканских области, у извесној мери осветлила. 174 8.1 Singidunum - Београд Један од најважнијих урбаних центара централног дела Балканског полуострва свакако је антички Сингидунум (Singidunum) на месту данашњег Београда (карта 1; Т XXXI, сл. 1). У стратешком смислу, утврђење настало на ушћу две велике реке било је од изузетног значаја за одбрану подунавског дела лимеса. О томе сведоче подаци географа Птолемеја да је почетком 2. века легија IV Flavia стационирана у Сингидунуму.505 Око њеног логора, прво привременог земљано- палисадног, а касније зиданог утврђеног каструма, формира се градско насеље, које ће статус муниципијума добити у време владавине цара Хадријана, а статус колоније средином 3. века.506 Век који је потом уследио обележен је процватом урбаног живота насеља, прекинутог инвазијом Гота 378. године. Градски карактер насеље губи вероватно након налета Хуна 441. године, после чега долази до његове постепене рурализације, а мења се и његова етничка структура. У делу De Aedificis Прокопије пружа податке о обнови бедема Сингидунума у склопу обнове система одбране дунавског лимеса током 6. века: „Да би тамо настањеним варварима спречили прелажење преко Дунава некадашњи римски цареви су заштитили читаву обалу те реке утврђењима, подижући градиће и тврђаве не само на десној страни реке, него понегде и на супротној... Град Сингидунум био је први који су на тамошњој обали подигли (Римљани). После извесног времена варвари га освојише и пошто га одмах разорише до темеља, учинише га потпуно пустим... Изградивши изнова читав и 505 Mirković 1968, 41; Mirković, Dušanić 1976, 25; Поповић М. 2006, 35. М. Милинковић доноси податак да је легија смештена у Сингидунум након 89. године. Упоредити: Милинковић 1998, 185. 506 Mirković, Dušanić 1976, 31-32; Поповић М. 2006, 35-40. 175 опасавши га веома чврстим бедемом, поново створи сјајан и велике хвале достојан град.”507 Почетком Јустинијанове владавине Сингидунум се помиње и у Хијерокловом Синекдемусу међу градовима Мезије.508 Чини се да је, бар судећи по подацима савременика, Сингидунум у време Јустинијанове обнове још једном повратио свој урбани карактер. Као потврду ове претпоставке, Ф. Баришић наводи и чињеницу да се у XI Новели из 535. године Горња Мезија, у којој се налази и Сингидунум, третира као организована област.509 Након пада Сирмијума у руке Авара 582. године Сингидунум је прелазио из руку Ромеја у руке Авара и обратно. Први пут град долази у посед Авара 584. године, да би га 593. године опседали све бројнији Словени. Ромеји свакако нису изгубили интересовање за град који се налазио на стратешки изузетно значајном месту, на шта указује податак да су 596. године војсковођи Приску стигли гласници преносећи информацију да је аварски каган порушио бедеме Сингидунума, те да приморава становништво да се исели из града.510 Упркос недостатку прецизних података у изворима, касноантички град је морао бити коначно уништен у време владавине цара Ираклија (610-641), било пре пада Ниша 614. године, било у налету који је претходио опсади Цариграда 626. године.511 Топографија насеља формираног око војног логора готово је у потпуности непозната. То је највећим делом последица изградње савременог града над његовим остацима, те се стога не може говорити ни о броју хришћанских храмова у њему. Ипак, подаци које доносе извори 507 Procop. De Aedif. IV, 5. 508 Hier. Syn. XVIII 657,3. 509 Iust. Nov. XI; Баришић 1955, 5, нап. 22. 510 Theoph. Sym. Hist. VII, 10; Баришић 1955, 10-11. 511 Поповић М. 2006, 47. 176 сведоче о постојању значајног епископског центра већ у 4. веку у Сингидунуму. То уједно значи да је у граду функционисала најмање једна градска катедрална црква, која је имала улогу епископског седишта. Будући да хришћанска заједница у граду није могла бити мала, може се претпоставити и постојање бар једне цркве на некрополи. Из Јустинијанове XI Новеле дознаје се да се седиште горњомезијског епископа, подређеног архиепископији у Јустинијани Прими, налазило у Виминацијуму као престоници провинције.512 Иако не постоје подаци о сингидунумској цркви након 441. године, претпоставља се да је након Јустинијанове обнове могао у граду резидирати суфраган епископа.513 Будући да су у 6. веку, углавном истовремено са изградњом бедема, обнављане или грађене нове цркве, може се претпоставити да је хришћански храм постојао и у Сингидунуму, као резултат Јустинијанове обнове града. У прилог овој претпоставци говори и чињеница да је у Ромулијани обновљено и саграђено више цркава у 6. веку, иако се ради о насељу чији су статус, војна улога као и улога у црквеној организацији до данас непознати. Изградња храмова у поменутом тренутку била је нераскидиво везана за Јустинијанову намеру да обнови ромејску власт и црквену организацију на централном Балкану, како у делу подунавског лимеса који је најнепосредније био угрожен, тако и у његовом залеђу. Константин VII Порфирогенит извештава да је око 630. године градом, који означава словенским именом Белеград, управљао стратег цара Ираклија.514 Мало је, међутим, вероватно да је Сингидунум остао поштеђен у време аварско-словенских напада, након којих су Словени трајно населили Балканско полуострво. 515 512 Iust. Nov. XI. 513 Баришић 1955, 6-7. 514 Const. Porph. 32. 515 Баришић 1955, 12. 177 8.2 Margum - Дубравица На стратешки значајном месту, у близини ушћа Велике Мораве (Margus) у Дунав, формирано је насеље крај војног логора (карта 1; Т XXXI, сл. 2). У њему је крајем 1. и почетком 2. века, судећи по откривеним натписима, могла бити смештена легија IV Flavia, која је потом премештена у Сингидунум.516 Епиграфски налази потврђују да је до средине 3. века Маргум свакако имао статус муниципијума, али нема података да је икада прерастао у колонију. У изворима сачуваним из периода од 4. до 6. века помиње се као civitas.517 Маргум се у изворима среће као насеље у близини ког је 284. године погинуо цар Карин, што је његовом наследнику Диоклецијану омогућило долазак на власт.518 Више од века касније град помиње Приск, пишући о сусрету посланства Теодосија II са Хунима на пољанама испред градских зидина 434. године.519 Код истог се аутора Маргум јавља још једном, приликом описа његовог освајања 441. године. Као изговор за прелажење реке Дунав и уништавање многих градова на десној обали реке, Хунима је послужио поступак маргумског епископа, чије име није наведено. Он је према наводима Хуна прешао на леву обалу Дунава, те пронашао и покрао краљевску ризницу. Пустошење градова на ромејској страни реке настало је као последица хунске одмазде због овог немилог догађаја. Хуни су од грађана Маргума тражили да им предају свог епископа, који је, пак, сам пребегао непријатељима и предао град хунској војсци.520 Осим тога, civitas Margum се помиње и као место где су се 505. године сукобили готски 516 Mirković 1968, 50. 517 Mirković 1968, 54-55. 518 Mirković 1968, 55; Mirković 1986, 208 са наведеним изворима. 519 Prisci Frg. 2, p. 276,32-277,5. 520 Prisci Frg. 2, p. 280,20-281,6; Милинковић 1998, 208. 178 савезник Византије Мунд и Сабинијан, који је био magister militum per Illyricum.521 Резултати досадашњих археолошких истраживања у Дубравици пружају веома мали број информација о касноантичком насељу. Највећи део града временом је однела река Морава мењајући свој ток, док је велика количина грађевинског материјала са локалитета искоришћена приликом изградње средњовековног Смедерева у 15. веку.522 Као и у случају Сингидунума, захваљујући чињеници да се из писаних извора зна да је град био седиште епископа, може се са сигурношћу претпоставити да је град имао епископску цркву унутар утврђења, иако за сада не постоје археолошке потврде ове хипотезе. 521 Mirković 1968, 54-55; Мирковић 1986, 209. 522 Mirković 1968, 53. 179 8.3 Aquae - Прахово О античком граду Акве мало се зна. Његови остаци констатовани су у данашњем Прахову, на раскрсници значајних путних праваца, који су водили дуж речних токова Дунава и Тимока (карта 1). Насеље је вероватно првобитно имало одбрамбени карактер, будући да је контролисало прелаз преко Дунава. Због свог изузетног положаја постао је и значајан трговачки центар, те се претпоставља да је у непосредној близини града постојало и утврђено пристаниште (T XXXII, сл. 1).523 Положај модерног насеља над остацима античког града омогућио је само веома скромна сондажна истраживања. У његовој унутрашњости констатовани су остаци апсиде, за коју поједини аутори сматрају да припада цркви.524 Познато је да су Акве још у 4. веку биле епископски центар, чији се епископ Виталис среће као потписник акта сабора у Сердици одржаног 343. године.525 Епископско седиште у Аквама је, како се чини, у неком моменту изгубило свој статус потпавши под јурисдикцију епископије у граду Меридијуму. Утврђење, које је због свог положаја на Дунаву страдало у време константних упада са севера током 4. и 5. века, обновљено је у 6. веку. Оптицај новца обнавља се већ у време владавине цара Анастазија, а посебно у време Јустина I, па се у исти период датује и обнова бедема града.526 Нова, и по свему судећи обимнија обнова уследила је у време Јустинијана. У Јустинијановој XI Новели, у којој се град наводи као civitas, пише да Акве више не треба оставити под јурисдикцијом меридијске епископије, већ да меридијски епископ треба да остане надлежан за 523 Јанковић 1981, 121, 125. 524 О различитим тумачењима намене ове апсиде упоредити: Špehar 2010, 46 са старијом литературом. 525 Zeiller 1967, 234. 526 Јанковић 1981, 123-124. 180 Меридијум, а да Акве добију свог епископа, чији би задатак био да из града и читаве области прогна боносијанску јерес и замени је правоверјем.527 Град је коначно пао у руке Авара 586. године, истовремено када и неки велики градови источног Балкана: Рацијарија, Бононија, Дуросторум, Марцијанополис, Тропеум Трајани...528 Као епископски центар, Акве су морале имати најмање једну градску епископску цркву, вероватно са крстионицом. Будући да располажемо са веома скромним подацима, може се са великом резервом прихватити претпоставка да откривена асида припада некој хришћанској сакралној грађевини, премда се свакако не може тврдити да је у питању катедрална црква. Топографска слика касноантичког града чека будућа истраживања и податке, који би расветлили улогу овог значајног урбаног насеља на самом дунавском лимесу. 527 Iust. Nov., XI; Zeiller 1967, 155. 528 Милинковић 1998, 24. 181 8.4 Horreum Margi - Ћуприја Остаци античког урбаног насеља Horreum Margi откривени су код данашње Ћуприје (Т XXXII, сл. 2). Премда су подаци који о насељу постоје веома скромни, што је пре свега последица његовог недовољног степена истражености, помињање града у изворима омогућава нам да бар делимично сагледамо његову историју у време касне антике. Назив Horreum Margi указује да је првобитно насеље, формирано на ушћу реке Раванице у Велику Мораву (карта 1), имало функцију сабирног центра за жито, одакле се даље вршила његова дистрибуција.529 Због свог повољног географског положаја и значајне улоге трговачког центра, временом је прерасло у град. Судећи према једном натпису откривеном у граду Нове у Доњој Мезији, Horreum Margi је вероватно добио статус муниципијума у време Септимија Севера (193-211) или чак под Марком Аурелијем.530 Поуздано се може тврдити да је Horreum Margi имао градски статус у 4. веку, будући да је био епископско седиште, те да се његов епископ Зосим јавља међу потписницима аката сабора одржаног 343. године у Сердици.531 Насеље је вероватно уништено у време хунских продора на територију Балкана у петој деценији 5. века. Будући да га помиње Хијероклов Синекдемус као један од градова у провинцији Мезија, може се претпоставити да је обновљено, вероватно истовремено са већином централнобалканских утврђења и градова у 6. веку.532 Степен археолошке истражености, као и недовољно публикована археолошка грађа, онемогућавају сагледавање топографије овог некада 529 Petrović 1979, 58. 530 ...M. Aurel. Iustus domo Horrei Margensis mu(nicipio) Moesia Superioris. Упоредити: Petrović 1979, 58. 531 Zeiller 1967, 234. 532 Hier. Syn. XVIII 657,6; Petrović 1979, 58. 182 значајног муниципијума и епископског средишта. Досадашњим истраживањима констатовани су једино остаци грађевине из 4. века, која је крајем истог или почетком наредног века претворена у мање терме.533 Премда њени археолошки остаци до данас нису откривени, у граду је као и у претходним случајевима свакако морала постојати епископска црква, вероватно са крстионицом. Такође, потенцијални остаци сакралне архитектуре могли би се налазити и на некрополи која је коришћена почев од 4. века, а која се налазила јужно од града.534 533 Vasić M. 1990, 8. 534 Petrović 1979, 59, нап. 18. 183 9. ХРИШЋАНСКА САКРАЛНА ТОПОГРАФИЈА УРБАНИХ ПРОСТОРА ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА: ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА У почетку само један од многих оријенталних сотериолошких култова, хришћанство је мисионарском делатношћу првих апостола и црквених отаца успело да се наметне као водећа религија у Римском царству. С обзиром на најчешће малу могућност прибављања археолошких сведочанстава, подаци о најранијој хришћанској заједници и њеној Цркви углавном потичу из извора, текстова апологета, али и пасија мученика. Најсуровији, али уједно и последњи талас великих прогона хришћана, спроведен почетком 4. века, на самом крају Диоклецијанове владавине, оставио је за собом бројне страдалнике за веру у Сирмијуму, Сингидунуму, Наисусу, Улипијани... Култови већине њих се до данас нису очували, а многима се више не зна ни име. Ипак, њихова житија или, у случају централнобалканских мученика, пасије представљају незаменљив извор података о најранијој хришћанској заједници и Цркви на нашим просторима. До почетка 4. века, у свим деловима Царства, па и у римским провинцијама на централном Балкану, постоји формирана Црква која, упркос својој тајности и бројним реперкусијама, има већ успостављену хијерархију. Само једну деценију након великих прогона, проглашењем Миланског едикта, створила се могућност да хришћани слободно проповедају своју религију у читавом Царству, те да подижу храмове са циљем да се у њима врше богослужења или да њима обележе гробове пострадалих мартира. Централнобалкански градови, иако формирани касније него неки други велики урбани центри Царства, након Едикта о 184 толеранцији постају седишта епископа, што одређује и даљи правац њихове христијанизације. Ослобођени страха од прогона, припадници хришћанске заједнице подижу цркве као сасвим нови вид јавних сакралних споменика. Оне, попут својеврсног архитектонског израза новооствареног положаја Цркве и хришћанства, визуелно доминирају касноантичким градовима и њиховом непосредном околином, одређујући умногоме нову улогу града као ходочасничког и религијског средишта веће области. У периоду од 4. до почетка 7. века, у великим градовима на простору централног Балкана може се на основу писаних извора и остатака сакралне архитектуре, пратити процес христијанизације урбаног језгра и његове непосредне околине. Резултат овог процеса представљају хришћански урбани центри на локалитетима Градина и Царичин град, саграђени на простору који није имао старији римски слој. Ова чињеница, уз велики број хришћанских храмова унутар и изван њихових бедема, чини их репрезентативним примерима потпуно развијене рановизантијске хришћанске сакралне топографије. 185 9.1 Хришћанство и рана Црква у урбаним просторима централног Балкана За разлику од великих градова Римског царства, који су као центри културе и трговине били интересантни античким писцима, територија централног Балкана само је спорадично била тема хроничара, те количина информација о овим областима није велика. Ипак, због недовољног степена истражености касноантичких градова, па самим тим и малобројних података добијених археолошким ископавањима појединачних локалитета, свака писана реч је од изузетног значаја. У односу на неке друге делове Царства, постојећи литерарни извори о христијанизацији централнобалканских области најчешће су прилично оскудни. Осим за Сирмијум као значајан урбани центар и sedes imperii, за који поседујемо извесене, премда непотпуне податке, писани извори најчешће остају неми. Пажња касноантичких аутора усмерава се чешће, и сасвим оправдано, ка великим градовима Царства: Риму, Константинопољу, Јерусалиму, Милану, Александрији и тако даље. Области централног Балкана, с обзиром на њихов положај у непосредној близини дунавског лимеса, углавном су изазивале интересовање као поприште готово константних сукоба са неримским народима и племенима, што је најчешће и био повод за боравке царева у поменутим крајевима. Задржавање римских владара у појединим градовима резултирало је изградњом јавних и резиденцијалних објеката, подизаних у кратком временском интервалу са циљем да се створи „позорница” за што пријатнији боравак двора. Уједно, присуство цара најчешћи је повод и за помен централнобалканских градова у писаним делима савременика и хроничара. 186 За прва три века хришћанства у централнобалканским областима подаци су непоуздани или се разликују код појединих аутора. Област Илирик се први пут помиње међу новоосвојеним територијама у Res Gestae Divi Augusti,535 док се недуго потом термин Илирик јавља и у Посланици апостола Павла упућеној Римљанима. Примаоцима писма апостол предочава да га је мисионарска активност одвела све до илирских земаља: „...тако да од Јерусалима и наоколо тја до Илирика напуних јеванђељем Христовијем.” (Посланица Римљанима 15, 19) Веома је, међутим, тешко претпоставити шта се у тексту Посланице подразумева под „илирским земљама”, уз постојање велике вероватноће да се дефиниција Илирика не поклапа са оним што се, само мало раније, под Илирикумом подразумева у Res Gestae Divi Augusti. Чак уколико се може прихватити могућност да се ради о истој области, не сме се дословно схватити текст Посланице. Наиме, писана реч апостола Павла не мора нужно подразумевати да је он заиста проповедао Јеванђеље у поменутим областима, јер су оне у то време биле још увек забачене, новоосвојене и нероманизоване, већ је вероватније да је апостол ширећи Христову реч дошао до јужних граница Илирика, то јест до медитеранских делова Балкана. И римски и хришћански извори помињу у подунавским областима један догађај из 172. или 174. године, када је цар Марко Аурелије са легијом XII Fulminata кренуо у поход на Кваде.536 Пролазећи кроз неки пуст предео у војсци је завладала жеђ. Наједном је започела олуја, која је римској војсци донела жељену кишу, док су муње унеле немир међу непријатеље и легији обезбедиле лаку победу. Званични римски извори 535 Res Gestae, V, 30, 46. 536 Током овог периода извесно је да је цар са војском боравио у Сирмијуму, који му је био упориште у рату против Квада и Маркомана. Упоредити: Mirković 2008, 61. 187 приписују ово чудо молитвама самог цара. Дион Касије исто чудо везује за египатског мага Арнуфуса, преко кога је Хермес/Меркур Аериос утолио жеђ војницима,537 док се на стубу Антонина Пија, који такође чува успомену на поменути рат, као актер овог догађаја појављује Јупитер Плувијус.538 У Апологији, најстаријем познатом хришћанском извору података који се односе на овај догађај, Tертулијан наводи како је победа осигурана захваљујући молитвама хришћанских војника.539 Касније, Еузебије из Цезареје извештава да је спасоносна олуја почела након молитви на коленима војника хришћана из легије XII Fulminata.540 Различита званична тумачења поменутог догађаја последица су мноштва култова и веровања, која нису била у сукобу са римском религијом већ су опстајала раме уз раме са њом. Не само догађај са легијом XII Fulminata, већ и многе друге који су се десили у исто време или током 3. века, аутори су различито описивали у зависности од сопствених веровања или тренутне религијске политике у Царству. Са појавом хришћанства, неки од њих везивани су и за интервенцију хришћанског Бога. Захваљујући значају, који на самом крају 3. и у 4. веку добијају римске провинције на централном делу Балкана, наилазимо на већу количину информација које касноантички писаци пружају о догађајима и насељима на поменутом простору. Процес христијанизације је, поготово ако се има у виду да је реч о писцима нехришћанима, у већини тих извора занемарен или су подаци сведени на активност царева тетрархије на сузбијању ширења ове, по стабилност Царства, опасне 537 Dion Cass. LXXI, 8; Kovács 2009, 1, 28-29. 538 Zeiller 1967, 44; Kovács 2009, 165-166. 539 Kovács 2009, 23 са изворима. 540 Euseb. Hist. Ecc. V. 5. 1. Еузебије наводи да је легија из Митилене, након поменутог догађаја и добила свој епитет Fulminata, иако Дион Касије доноси податак да име легије потиче још из времена Нерона, а можда и Августа. Упоредити: Euseb. Hist. Ecc. V. 5. 2, 447. 188 религије. Осим поменуте легенде, све до почетка 4. века нема помена о хришћанима у овом делу Царства. О најранијој хришћанској заједници централнобалканских области најречитије сведоче пасије. Од посебног је значаја пасија сирмијумског епископа Иринеја, чији се старији препис датује у средину 4. века.541 Пасије пружају незамењиве податке о првим вековима хришћанства на Балкану. Из њих можемо сазнати да је крајем 3. и почетком 4. века хришћанска заједница на нашим просторима устројена вероватно по истом принципу као и остале конгрегације и ране Цркве у Царству. Попут њихових сабораца широм пространог Царства, хришћани су страдали не напуштајући своју веру у једног Бога, а мартиријуми и меморије централнобалканских мученика убрзо по обнародовању Миланског едикта постају значајна места ходочашћа. Првобитно окупљени у кућама, далеко од очију представника државних органа још увек оданих старој религији, хришћани су у њима одржавали обреде предвођени својим епископима, свештеницима и ђаконима. На жалост, постојање domus ecclesiaе у било ком од великих централнобалканских урбаних центара није археолошки потврђено до данас, али их је свакако морало бити. Након Едикта о толеранцији, припадницима хришћанске заједнице у градовима на територији централног Балкана, као уосталом и у другим деловима Царства, пружена је могућност да се окупљају јавно, у грађевинама подигнутим у славу Бога и на гробљима покрај моштију светитеља и мученика. Већ успостављена црквена елита на челу са градским епископима иступила је, заузимајући и бранећи своје место међу другим значајним епископијама Царства и очигледно играјући значајну улогу у сукобима унутар Цркве током 4. века. Епископи су, као и 541 Пасија св. Иринеја 2004. 189 свуда у Царству, имали улогу не само Божијих представника на земљи, већ и реалних градских ауторитета, будући и сами неретко представници старих аристократских породица. Разумљиво је да управо информације, које нам о епископима централнобалканских провинција пружају извори, представљају основна сведочанства о коренима и развоју хришћанства на овим просторима. У том смислу су свакако најрелевантнији акти сабора на којима се као потписници јављају представници тадашњих епископских седишта централног Балкана. Тако се у актима Првог васељенског сабора у Никеји среће сирмијумски епископ Домније,542 док већ сабору у Сердици присуствује већи број епископа. На поменутом сабору, одржаном 343. године, дошло је до потпуног раскола међу присутним епископима, па су потписана два различита акта. У актима такозваних „западњака”, окупљених око личности Осија из Кордобе, цењеног црквеног ауторитета који је председавао Првим васељенским сабором у Никеји 325. године, као потписници се јављају епископи Еутерије из Сирмијума, Виталис из Аква, Зосим из Хореум Маргија, Гаудентије из Наисуса, Македоније из Улпијане и свештеник Максим, као представник одсутног епископа Аманатија из Виминацијума.543 У актима, пак, које су потписали представници источне струје помиње се Урсације из Сингидунума, који је био близак са Констанцијем II. Западна струја осудила је на сабору низ епископа, међу њима и Урсација, док је источна, са своје стране, осудила између осталог Осија из Кордобе, Јулија из Рима, Атанасија из Александрије и наисуског епископа Гаудентија. Након овог сабора се Атанасије, будући да је био 542 Zeiller 1967, 143-144. 543 Zeiller 1967, 243. 190 велики пријатељ епископа Гаудентија, повлачи са александријског епископског престола у Наисус.544 Поједини централнобалкански епископи оставили су значајан траг у историји ране хришћанске Цркве уопште. Поред већ поменутог Урсација из Сингидунума, треба свакако указати и на можда још познатијег Фотина, који је био пореклом из Анкаре где је имао функцију ђакона епископа Марцела. Поставши 344. или 345. године сирмијумски епископ, он ставове свог учитеља преноси и на сирмијумску Цркву. Својим учењем отишао је, међутим, даље од свог претходника: проповедао је да је Христос само човек који је због једне врховне врлине заслужио милост Божију, умањујући тако божански елемент у Христу до непрепознавања. Неколико сабора сазивано је током 40-их и 50-их година 4. века са циљем да се овакво учење осуди, а епископ разреши дужности. Фотин је био миљеник грађана Сирмијума, па је упркос томе што је осуђен на два сабора, оба одржана у Милану 345. и 347. године, остао на епископском престолу.545 Историјске околности су средином 4. века често доводиле цара Констанција II у Сирмијум. Након што је Констанс погинуо 350. године у борби са узурпатором Магненцијем, а Ветранион се у Сирмијуму прогласио за цара, Констанције 351. године смешта своју резиденцију у овом граду. Не само да је за циљ имао успостављање контроле над самопрокламованим узурпаторима већ је, како се чини, желео да успостави и мир у сирмијумској Цркви. На прелазу 351. у 352. годину сазвао је у граду сабор, који је још једном осудио Фотина, те је овога пута епископ успешно протеран из града. Заменио га је епископ Герминијe, који је уз Валенса из Мурсе и Урсација из Сингидунума, био један од 544 Zeller 1967, 261. 545 Према неким подацима, други сабор у Милану одржан је 349. године. Упоредити: Humphries 1999, 133. 191 водећих личности анти-никејске струје на Балкану.546 Његово се име први пут среће у актима сабора одржаног 355. године у Риму, уз имена поменуте двојице епископа. Он је и на сабору у Риминију одржаном 359. године предводио струју, која је заступала семи-аријанско учење. Упркос томе што их је сабор осудио, сва три епископа остала су на својим престолима, јер су личним залагањем цара Констанција II одлуке из Риминија поништене.547 Будући да је 355. године Герминије заступао изразито анти-никејско, а већ 359. године семи-аријанско учење, чини се да се временом његови ставови све више приближавају никејском учењу. У прилог томе сведочи и писмо које су му упутили епископи Валенс, Урсације, Гај и Павле након састанка оджаног у Сингидунуму у децембру 366. године. У писму се од Герминија тражи да се оправда за промену свог става.548 Епископа Урсација на сингидунумском престолу сменио је епископ Секундијан, такође аријанац, осуђен на сабору у Аквилеји 381. године.549 Насупрот томе, епископа Герминија у Сирмијуму наслеђује епископ Анемијe, потпуно одан никејској догми. Његов избор још једном је изазвао сукобе између чланова царске породице и црквених великодостојника. Аријанка Јустина, друга жена цара Валентинијана I и мајка и регент Валентинијана II, која је у време Герминијeве смрти пребивала у Сирмијуму, покушала је да се умеша и да за наследника епископског трона постави некога из своје струје.550 Амброзије из Милана тим се поводом умешао у избор епископа у Сирмијуму. Његовим залагањем, у 546 Zeiller 1967, 144, 174, 270. 547 Zeiller 1967, 285. 548 Милин 2001, 254. 549 Humphries 1999, 120. 550 Zeiller 1967, 309. Амброзијев сукоб са царицом Јустином био је много дубљи. Наиме, она је била иницијатор идеје да се једна од миланских базилика препусти на употребу присталицама аријанства, што је Амброзије одбио, те се сукоб између аријанаца и правоверних претворио у отворени сукоб између царске породице и градског епископа. Упоредити: Humphries 1999, 120-121, 132-133. 192 периоду између 376. и 378. године, изабран је Анемијe, који ће бити присутан на сабору у Аквилеји 381. године као присталица про-никејске струје на челу са Амброзијем.551 Везе миланског епископа са Сирмијумом датују из његове младости, из периода пре него што се посветио духовном животу. Како је Амброзије био део особља преторијског префекта са седиштем у Сирмијуму, његов је интерес да постави правоверног епископа у граду у коме је и сам живео био вишеструк, поготову ако се на уму имају и блиске везе између северноиталијанских и централнобалканских области у 4. веку.552 Иако протеран, епископ Фотин се још једном враћа у Сирмијум. Његов повратак био је последица доласка на власт цара Јулијана 361. године, можда управо стога што су Фотинова учења о одсуству божанске природе у Христу мање сметала паганској реакцији новог цара. Његово се име поново помиње већ почетком 364. године, када га Валентинијан I коначно протерује из Сирмијума.553 Међутим, упркос томе, Фотинове идеје су нашле у централнобалканским црквама плодно тло за даље ширење. Најпознатији његов следбеник и настављач свакако је епископ Бонос из Наисуса, кога је осудио сабор у Капуи одржан 391. године. Као и Фотин, ни Бонос се није повукао након ове осуде, већ је наставио да обавља своје епископске дужности и да рукополаже свештенике.554 Овом осудом нису замрла ни његова учења. Напротив, поштоваоци тзв. боносијанске јереси настављају своје деловање, вероватно измешано са утицајем других јеретичких учења, преносећи их и новопридошлим 551 М. Милин указује да се година у којој је рукоположен Анемије не може прецизно одредити, јер у Vita Ambrosii Паулина из Милана пише само да је милански епископ извршио хиротонију Анемија „неколико година по свом избору за епископа“. Стога она поменути догађај смешта у период између 376. и 378. године. Упоредити: Милин 2001, 256, нап. 27. 552 Humphries 1999, 149. 553 Фотин умире у изгнанству 376. године. Упоредити: Zeiller 1967, 293. 554 Mirković 1995, 211. 193 народима. Помиње их чак и Јустинијанова XI Новела, издата 14. априла 535. године, у којој се изражава нада да ће Кателијан, први рукоположени архиепископ Јустинијане Приме, успети коначно да искорени боносијанизам. У том се смислу посебно истиче улога поново успостављене епископије у Аквама, која се налазила на самом северу још једном освојених територија.555 Боноса је на наисуском епископском престолу наследио ортодоксни Марцијан. Низ правоверних епископа у области Наисуса очигледно се наставља, пошто се епископ Наисуса Гајан, заједно са епископима Пауталије и Сердике, налази 512. године у константинопољском затвору, као део мера које је цар Анастазије предузимао како би натерао правоверне епископе да прихвате монофизитизам.556 У време монофизитског сукоба унутар Цркве, централнобалкански епископи углавном су остали против учења о једној природи у Христу. Међу њима се издвојио једино Диогенијан из Ремесијане, будући да је био један од потписника сабора одржаног 449. године у Ефесу.557 Релативно кратак период, како га Ж. Зеје назива „религиозног” мира, започео је на самом почетку Јустинијанове владавине, прогласом донетим 531. године, којим се јавно прекида са Анастазијевом монофизитском политиком. Уследила је реорганизација државе и Цркве. Еклезијастичка реорганизација је, на простору централног Балкана, подразумевала пре свега оснивање архиепископије са седиштем у новооснованој Јустинијани Прими.558 Јустинијановом XI Новелом из 535. године утврђена је јурисдикција новоформиране архиепископије, а 555 Iust. Nov., XI; Zeiller 1967, 350; Mirković 1995, 207-213. 556 Zeiller 1967, 382; Mirković 1995, 212. 557 Zeiller 1967, 360. 558 Iust. Nov., XI. 194 CXXXI Новелом од 18. марта 545. године њена се права потврђују уз извесне измене у њеној јурисдикцији.559 Будући даје Македонија Секунда у међувремену припојена Дарданији, ње више нема на списку провинција под јурисдикцијом Јустинијане Приме. Уместо тога јавља се читава Панонија.560 У истој се Новели наводи и да је архиепископ Јустинијановог родног града намесник „апостолског римског престола” по одлуци папе Вигилија (537-555).561 Град је остао седиште архиепископа свакако до почетка 7. века, о чему сведоче и два писма папе Гргура I. Из првог писма упућеног 594. године дознајемо име архиепископа Јована, који је био на архиепископском престолу од око 591. до 602. године.562 Упркос томе што је у писму означен као епископ (Iohanni episcopo Primae Iustinianae Illyrici), из текста у коме папа критикује епископа Сердике Феликса због непослушности према поменутом Јовану произилази да је надлежност епископа Јустинијане Приме већа од надлежности епископије у Сердики, те да је град и у то време вероватно имао статус архиепископије. Заправо, у писму, које је као опомена упућено Феликсу, папа упозорава сердичког епископа да није извршио наређења која му је послао преко архиепископа Јована.563 Писмо је уједно и потврда да је архиепископ Јустинијане Приме и даље викар римског папе и пола века након издавања CXXXI Новеле. У другом писму, које је папа Гргур I упутио лично Јовану 602. године, архиепископ је упозорен на злодела која је починио епископ Павле из Доклеје.564 Из поменутог је писма изведен закључак да је Јустинијана Прима била архиепископија сигурно до почетка 7. века. 559 Iust. Nov., CXXXI, III. 560 Кондић, Поповић 1977, 165. 561 Iust. Nov., CXXXI, III. 562 Кондић, Поповић 1977, 166-167. 563 Поповић В. 1990, 86. 564 Поповић В. 1990, 79. 195 Већ током 7. века историјске околности су довеле до угрожавања, а највероватније и брисања сваког трага Јустинијановог црквеног уређења на централном Балкану, истовремено са слабљењем и постепеним нестанском централне власти у овом делу Царства. На простору централног Балкана започиње дуготрајан процес христијанизације новопридошлих народа, пре свега Словена. 196 9.2 Хришћанска сакрална топографија у великим градовима Царства: Рим, Јерусалим, Константинопољ и Милано С обзиром на, уопште узев, недовољну количину информација о топографији касноантичких градова централног Балкана, уз изузетак неколико релативно добро истражених урбаних средина (Сирмијум, Ромулијана, Градина на Јелици, Царичин град), неопходно је изнети кратак преглед познатих топографија великих градова Царства. Они су послужили као полазна тачка за сагледавање и тумачење знатно мање познатих топографија већих централнобалканских насеља. Циљ овог прегледа је и да се укаже на неколико основних начина на које је формирана хришћанска сакрална архитектура, а самим тим и топографска слика у градовима Царства: у Риму као некадашњем центру моћи и званичне религије, потом у Јерусалиму који је обиловао topoi-ма из ране хришћанске историје, Константинопољу као центру новог хришћанског Царства и Милану, који је као sedes imperii и епископско седиште био најближи Сирмијуму, граду чија нам је најранија хришћанска сакралана топографија уједно и најбоље позната, те стога служи као репрезентативан пример за све остале градове централног Балкана. 9.2.1 Хришћанска сакрална топографија Рима Иако су објекти намењени обављану хришћанских ритуала (tituli) постојали и у пре-константиновском Риму, они ни у ком смислу нису мењали урбану топографију паганског античког града. Њиме су, све до 313. године, доминирали храмови посвећени божанствима римског 197 пантеона (Т II).565 Тек након 28. октобра 312. године почињу да се виде ефекти хришћанства на топографску слику Рима. Овај датум истиче Р. Краутхајмер као симболичну прекретницу: тог се дана одиграла битка против Максенцијевих трупа на Милвијском мосту, након које је Константин, као једини владар западног дела Царства, умарширао тријумфално у престоницу.566 Почетак изградње велике петобродне Латеранске базилике, који Краутхајмер смешта у пролеће 313. године, означио је симболично и почетак стварања нове сакралне топографије касноантичког Рима (Т XXXIII, сл. 1).567 Изграђена изван pomerium-а, али ипак унутар аурелијанских градских зидина, прва хришћанска јавна грађевина истицала се својом монументалношћу од свих дотадашњих објеката намењених окупљању хришћана.568 Новија истраживања показују да су још око 274. године, током изградње нових бедема у време Аурелијана, свете границе града у извесној мери проширене.569 Упркос томе, у свести Римљана/пагана с почетка 4. века, поготово сенаторске аристократије, фокус религијске активности и даље су била светилишта у самом срцу града, одређеном старијим градским утврђењем. Изграђена на приватном царском поседу, Латеранска базилика или како је наводи Liber Pontificalis Basilica Constantiniana,570 није само одраз личног веровања цара Константина. Она је вероватно изражавала цареву жељу да буде нека врста ex voto, дара/задужбине поклоњене хришћанској заједници након цареве визије 565 О топографској слици Рима у време владавине Севера упоредити: Curran 2000, 5-42. 566 Krautheimer 1967, 119; Krautheimer 1983, 7; Curran 2000, 74. 567 Krautheimer 1983, 15; Baldovin 1987, 109; Ross Holloway 2004, 57. 568 Базилика је примала око 3000 верника. Упоредити: Krautheimer 1983, 18. Претпоставља се да је средином 3. века било око 200.000 хришћана у граду, те да се њихов број у наредним деценијама знатно увећао. Упоредити: Baldovin 1987, 108. 569 Dey 2011, 210. 570 Curran 2000, 94. 198 пред пресудну битку, која је под његову управу донела Рим.571 Знајући да је Константин био способан војсковођа и владар, можда је од веће важности при избору локације за подизање хришћанске цркве била чињеница да је нова грађевина избрисала сваки траг некадашњег логора Максенцијеве личне гарде, који се налазио на истом поседу.572 И премда се не зна тачно да ли је Латеранска базилика постала седиште римског епископа/папе у време Константина или касније, чињеница да је папа столовао у тада најпрестижнијем делу престонице такође је показивала нову снагу и утицај хришћанске заједнице. Латеранска је базилика за извесно време постала mater et caput omnium ecclesiarum.573 Недалеко од првог налазио се и други хришћански храм у Риму, саграђен по свој прилици почетком треће деценије 4. века. Реч је о адаптираној просторији Сесоријанске палате, вероватно сали за аудијенције претвореној у цркву Св. крста (Santa Croce in Gerusalemme) (Т XXXIII, сл. 2). Она је била, пре свега, намењена приватним потребама царице Хелене и њеног двора, а у њој се чувала реликвија Часног крста који је, како се верује, царица донела из своје посете Светој Земљи 326. или 327. године.574 Из периода владавине Константина и његових наследника треба поменути и светилишта посвећена хришћанским мученицима или апостолима: св. Лаврентију, св. Петру ђакону и св. Марцелину, св. Агнези и апостолима Петру и Павлу.575 Латеранска базилика није била највећа хришћанска грађевина у Риму. У време Константинове владавине започета је изградња петобродне базилике са трансептом над гробом св. 571 Alföldi 1969, 18. 572 Ross Holloway 2004, 58. 573Alföldi 1969, 52; Curran 2000, 95-96. 574 Krautheimer 1937, 192-194; Krautheimer 1983, 23; Baldovin 1987, 111; Taylor 1993, 137-139; Ross Holloway 2004, 69. 575 Brenk 2007, 709. Више о константиновској базилици св. Павла у: Ross Holloway 2004, 84-86. 199 Петра, завршене вероватно у време владавине његовог сина и наследника Констанција II. Tropaion постављен над апостоловим гробом налазио се у хору.576 Ова базилика је уједно и прва римска базилика ad corpus, то јест најстарија базилика која је непосредно саграђена над мучениковим гробом на, првобитно, паганској некрополи.577 Ма колико све поменуте грађевине биле значајне за хришћане тог времена или за цара и његову породицу, оне су се ипак нашле изван првобитног pomerium-а (Т XXXIII, сл. 3). Неретко је указивано на ову чињеницу као на аргумент, коришћен подједнако и за и против Константинове жеље за преобраћењем и његових симпатија према хришћанском Богу. Разлог за смештање најранијих хришћанских храмова у удаљене делове града можда је искључиво практичне природе. Константин је, пре свега, био римски цар, који је претендовао да сруши тетрархијски систем владавине и под својом влашћу поново уједини читаво Царство. Рим је, као caput mundi и caput imperium Romanum, био симбол његове идеје, баш као што је некадашњи логор Максенцијеве личне гарде био симбол његове управе над Римом и западним делом Царства. Архитектура централног дела античког града унутар сервијанских зидина већ вековима је одсликавала ауторитет римског цара. Палате, храмови, форуми, стубови и тријумфални лукови - све те грађевине указивале су становништву Рима и читавог Царства на континуитет римске царске власти и наследне линије римских владара. Топографију дела града смештеног унутар старијих градских бедема Константин није хтео, а чини се није ни могао да мења. Нова религија добила је у престоници нове topos-е. 576 Baldovin 1987, 110. 577 Ross Holloway 2004, 77. Више о базилици св. Петра у: Ross Holloway 2004, 121-155. 200 Градитељска делатност у Риму наставља се и у наредном периоду, те хришћанска топографска слика града постаје изузетно комплексна (Т XXXIII, сл. 4). Скромно светилиште над гробом апостола Павла замењено је великом базиликом у време владавине Теодосија I. Базилика Јулија, саграђена у време папе Јулија I (337-352), претворена је у време папе Пелагија (555-560) у Базилику св. Апостола (Basilica Apostolorum), посвећену апостолима Филипу и Јакову.578 У Трастевереу је некадашњи titulus Callisti, основан под патронатом папе Калиста (217-222),579 замењен најпре још једном Базиликом Јулијом, саграђеном такође у време Јулија I, а касније познатом под називом Santa Maria in Trastevere. У другој половини 4. века је и titulus Anastasiaе на северозападној падини Палатина замењен црквом посвећеном сирмијумској мученици, која је имала један брод и трансепт, те је на тај начин формирана основа крста. Њена изградња датује се на основу натписа који се налази у апсиди цркве, постављеног у време папе Хиларија (461-468), који је сведочио да је црква први пут украшена за време понтификата папе Дамаса (366-384).580 Под патронатом папе Либерија (352-366) саграђена је још једна монументална базилика, која је у време папе Сикста III (432-440) посвећена Богородици и од тада позната под називом Santa Maria Maggiore.581 У периоду између 468. и 483. године на Целију је саграђена црква San Stefano Rotondo, а у периоду од папе Хиларија до папе Симаха (498-514) забележен је низ градитељских активности уз нека од већ постојећих светилишта. Тако су уз храмове св. Петра, св. Павла и св. Лаврентија саграђене терме, зграде намењене свештенству и смештају сиромашних. До њих су водиле широке улице са портицима, које су их 578 Krautheimer 1937, 79. 579 Ross Holloway 2004, 71. 580 Krautheimer 1937, 45, 58, 62. 581 Baldovin 1987, 111. 201 повезивале са најближим градским капијама. Стварањем ових комплекса, који су попримили карактер готово самосталних насељa, додатно је измењена топографија касноантичког града.582 Сала за аудијенције римског префекта на Forum Romanum претворена је око 530. године у цркву посвећену св. Козми и Дамјану.583 До 6. века у Риму су се низале хришћанске цркве: San Clemente,584 San Lorenzo in Damaso, San Pietro in Vincoli, San Vitale, Santa Pudenziana, Santa Sabina....585 Рим постаје један од водећих центара хришћанске религије у новом, хришћанском Царству, а највећи задужбинари од средине 4. века нису више цар и чланови његове породице, већ римске папе. 9.2.2 Хришћанска сакрална топографија касноантичког Јерусалима На другом крају Царства, у Јерусалиму, ситуација у време Константина била је знатно другачија него што је то био случај са Римом. Након уништења града после побуне Бар Кохбе 132-135. године, на његовом месту саграђено је ново насеље, Aelia Capitolina, посвећено Јупитеру Capitolinus-у и самом цару (Publius Aelius Traianus Hadrianus Augustus) (Т XXXIV).586 У самом граду је, вероватно на месту Иродовог храма, саграђен нови храм посвећен епонимном божанству, а на месту Христовог страдања на брду Голготи Венерин храм. Каснији хришћански извори сведоче да је Хадријан подигао поменути храм са намером да онемогући хришћане да се окупљају на месту Христовог страдања, те да 582 Dey 2011, 222. 583 Krautheimer 1937, 138-143; Baldovin 1987, 115-116. 584 Црква посвећена св. Клименту такође је саграђена у другој половини 4. века на месту старијег titulus-а. Упоредити: Krautheimer 1937, 135. 585 Krautheimer 1983, 96, 101, fig. 90. 586 Wharton 1992, 321. 202 покуша на тај начин да уништи нову религију.587 Хришћанска традиција овај својеврстан locus, једно од најзначајнијих фокуса религије, није заборавила. Константинова градитељска делатност и проналажење Часног крста на месту паганског храма заувек су обележили Голготу као свето место у свести хришћана до данашњих дана. Упркос томе што су живели у самој колевци хришћанског учења, први хришћани у Јерусалиму су се, баш као и у другим градовима Царства, окупљали у кућама богатих чланова конгрегације. Најстарије хришћанско пре- константиновско светилиште, вероватно domus ecclesiae налазило се на Сиону, у делу града изван језгра новог насеља Aelia Capitolina.588 Aelia Capitolina по свом карактеру није више била јеврејско већ римско насеље, а будући пребогато хришћанском историјом, представљало је изузетно плодно тле за хришћанску градитељску делатност Константина I, спроведену са циљем да се обележе најсветија места хришћанске религије. У формирању хришћанске сакралне топографије Јерусалима, па и читаве Свете Земље, одлучујућу улогу имао је текст Новог Завета, за разлику од Рима где су пасије мученика биле те на чијим су основама изникли неки од најранијих, али и највећих хришћанских храмова. Насупрот Риму, где су хришћански објекти уклопљени у постојећи архитектонски оквир без превеликог нарушавања већ формиране градске топографије, у Јерусалиму је спроведена другачија пракса. У жељи да место Христовог страдања обележи монументалним светилиштем, Константин је наредио да Венерин буде срушен, а на његовом месту саграђен је читав комплекс објеката распоређених око Христовог гроба. Чинили су га атријум, у који се улазило из портика cardo maximus-а, 587 О Венерином храму и хришћанским изворима који га помињу упоредити: Taylor 1993, 113-114. 588 Baldovin 1987, 45-46. 203 петобродна базилика, унутрашње двориште са капелом на претпостављеном месту Христовог распећа и Anastasis ротонда, која је обележавала гроб самог Спаситеља.589 Изградња комплекса започета је убрзо након победе над Лицинијем 324. године, док је базилика освећена 336. године и названа једноставно Martyrion.590 Он није подигнут само да би био центар ходочашћа, већ и као епископски катедрални храм са крстионицом и епископском палатом.591 И domus ecclesiae на Сиону замењена је великом базиликом, чија се изградња неретко смешта у време Константина, јер се претпоставља да је требало да врши функцију катедралне цркве до изградње храма на Голготи. Упркос томе што можда и није саграђена за време Константиновог живота,592 свакако није много млађа. Нешто касније, у 5. веку, веровало се да се у кући на Сиону одржала Тајна вечера, а већ јерусалимски епископ Кирил (око 348-350) помиње базилику на овом месту, везујући за њу догађај силаска св. Духа на апостоле. У сакристији Сионске базилике биле су похрањене мошти св. Стефана након њиховог открића 415. године. Светитељеве мошти касније су пренете у новосаграђени мартиријум, који је подигнут северно од градских зидина и освећен 439. године.593 589 Euseb. Vita Const. III 26, 29; Mango 1972, 11-14; Ousterhout 1990, 45; Wharton 1992, 313. 590 Osterhout 1990, 46. Џ.Е. Тејлор наводи да је црква освећена 335. године. Упоредити: Taylor 1993, 114. 591 Baldovin 1987, 48; Wharton 1992, 313-325. Најранији писани помен крстионице сачуван је у опису ходочасника из Бордоа, датованом у 333. годину. Упоредити: Wharton 1992, 315. А.Џ. Вартон указује чак на могућност да је Константинова иницијална намера била да на најпроминентнијем месту у граду сагради катедралну цркву, те да је претпоставњена празна Христова гробница откривена можда приликом припреме терена за изградњу базилике. Тако је епископски комплекс уједно остварен и као мартиријум. Своју тезу поткрепљује чињеницом да већ ходочасник из Бордоа 333. године описује базилику и крстионицу, док о ротонди још увек нема помена. Упоредити: Wharton 1992, 322. 592 Еузебије наводи да се на Сиону налази мала кућа-црква, у којој се у његово време чувала столица Јакова, првог епископа ране хришћанске заједнице у Јерусалиму. Упоредити: Euseb. Hist. Ecc. VII: 19. 593 Baldovin 1987, 49. 204 Захваљујући путописима које су за собом оставили рани ходочасници, сачувани су подаци о још неким црквама унутар градског језгра. Реч је о храмовима на месту Кајафине куће (4. век) и Пилатовог преторијума (4-5. век), а Џ.Ф. Балдовин помиње и цркву посвећену Богородици, названу Nea (Нова), која је саграђена у време Јустинијанове владавине.594 Недалеко од града налазили су се неки веома значајни хришћански topoi, који су постали велика места ходочашћа и имали значајну улогу у градској литургијској пракси. У Витлејему је у Константиново време саграђена петобродна базилика са октагоном над самим местом Христовог рођења.595 Поред тога, на Маслиновој гори је, саграђена тробродна базилика на месту Лазаревог ускрснућа, свакако пре 383-385. године, када се датује Егеријин путопис, који је помиње.596 На месту Христовог Вазнесења, такође на Маслиновој гори, саграђена је црква, која је носила име Елеона, по грчком називу за поменуту планину. Испод светилишта овог храма се, по легенди, налазила пећина у којој је Христ подучавао. Изградњу ове цркве, као и изградњу цркве Христовог рођења, Еузебије приписује Константиновој мајци.597 Егерија наводи и да се у подножју Маслинове горе, у Гетсиманском врту, налази црква великих димензија са три апсиде.598 Ходочасник из Бордоа, чији се путопис датује у 333. годину, помиње на планини Табор светилиште Имбомон, саграђено на месту Христовог Преображења,599 док у Гетсиманском врту помиње само стену крај које је Јуда издао Христа, а не и цркву.600 594 Baldovin 1987, 53-54. 595 Taylor 1993, 96-112. 596 Baldovin 1987, 50. 597 Упоредити: Wharton 1992, 323. Више о овој цркви и светом месту које је обележавала у: Taylor 1993, 143-156. 598 Baldovin 1987, 52-53; Taylor 1993, 194. 599 Baldovin 1987, 51. 600 Taylor 1993, 192. 205 Будући да је с правом носио титулу колевке хришћанства, може се закључити да је Јерусалим након проглашења Едикта о толеранцији постао изузетно погодно тле за градитељску делатност великиких размера, бар кад су хришћански споменици у питању. Залагањем цара Константина и чланова његове породице, наместо насеља Aelia Capitolina изникао је велики хришћански религијски урбани центар. Јерусалим је убрзо постао стециште ходочасника из читавог Царства, чије писане забелешке пружају незаменљиве податке о најранијој јерусалимској сакралној топографији. 9.2.3 Хришћанска сакрална топографија Константинопоља Непуна два месеца након победе над Лицинијем Константин је присуствовао консекрацији нове хришћанске престонице Царства на Босфору. Реч је вероватно о традиционалним чиновима limitatio и locatio, који подразумевају одређивање трасе за нове градске бедеме. Ново утврђење обухватало је знатно већи ареал од већ постојећих бедема Бизантиона, саграђених у време Септимија Севера.601 Dedicatio нове престонице извршен је 11. маја 330. године, а град је по свом оснивачу и назван Константинопољ (T XXXV, сл. 1). За кратко време Константинопољ је добио све јавне грађевине неопходне за живот велике популације, иако је она у време оснивачеве смрти бројала можда свега око 90.000 људи.602 Први хришћански споменици у граду датују се такође у време владавине цара Константина. У непосредној близини царске палате нашле су се две цркве, Св. Софије (Велика црква, Megali Eklisia) и Св. Ирине (Стара црква), обе део већег епископског комплекса. За разлику од Рима, где се прва хришћанска 601 Bassett 2004, 23. 602 Krautheimer 1983, 47. 206 грађевина нашла изван најужег градског језгра, у Константинопољу су се, као и у случају цркве Светог гроба у Јерусалиму, најстарији хришћански храмови нашли у самом срцу града. У новој престоници је значај нове религије додатно наглашен чињеницом да су црква Св. Софије и царска палата биле повезане на исти начин на који је раније Domus Augustana у Риму била повезана са хиподромом.603 Циљ повезивања ових објеката био је да обезбеди цару да непосредно из својих одаја, неометан од окупљене масе, дође до оба објекта. Претпоставља се, на основу информација у изворима и доступних археолошких података, да је најстарија црква Св. Софије била базилика са атријумом, галеријама над бочним бродовима и крстионицом.604 Уништена први пут у пожару 404. године, обновљена је како се чини у свом првобитном облику.605 Након што је угушена побуна Ника 532. године, у којој је првобитна базилика страдала, Јустинијан I је на истом месту саградио потпуно нову цркву, која уз извесне измене и данас постоји. Црква Св. Ирине је можда била подигнута на месту неког старијег хришћанског сакралног објекта, који је служио за окупљање конгрегације у пре-константиновском периоду.606 На ову могућност указује назив Стара црква, који се среће у изворима.607 Не зна се са сигурношћу да ли је трећа задужбина цара Константина, црква Св. апостола, била довршена у време цареве смрти и сахране, али се зна да је свакако била намењена да буде маузолеј у коме би се чували његови посмртни остаци. Еузебије наводи да је сахрана императоровог тела, којој је и сам присуствовао, извршена у поменутом 603 И палата у Константинопољу била је повезана са хиподромом. Упоредити: Mango 1972, 7. 604 Mathews 1977, 11-19; Ердељан 2008, 80. Базилика је вероватно била петобродна. Упоредити: Baldovin 1987, 172. 605 Krautheimer 1983, 53. Иако је црква функционисала већ 406. године, обновљена грађевина поново је освећена 415. године. Упоредити: Baldovin 1987, 172. 606 Baldovin 1987, 172; Bassett 2004, 26. 607 Цркву св. Ирине опслуживало је исто свештенство као и Велику цркву. Упоредити: Baldovin 1987, 172. 207 храму, док у 6. веку Прокопије приписује ову цркву градитељској делатности Констанција II.608 Вероватно је да је изградња, започета током Константиновог живота, завршена у време владавине његовог наследника. Том је приликом дограђен и издвојени маузолеј у који су премештени Константинови земни остаци.609 Судећи према Еузебијевом опису, црква Св. апостола првобитно је била базилика са маузолејем наткривеним куполом.610 У време Константинове владавине датује се и светилиште које се налазило у подножју Константиновог стуба на форуму.611 Градитељска делатност у новоформираној престоници наставила се интензивним темпом и после Константинове смрти 337. године. Теодосије II је саградио нове бедеме, проширивши тако урбани простор нарастајућег насеља.612 Извори наводе да се средином 5. века у Константинопољу налазило четрнаест цркава. Међу значајније и данас познате грађевине спада црква посвећена Богородици у Халкопратеји, саграђена вероватно на почетку владавине Теодосија II. То је тробродна базилика са грађевином октагоналне основе саграђеном уз северо- западни угао цркве. Из истог времена потиче и тробродна црква Св. Јована у Студиосу.613 Изузетно плодна градитељска активност у престоници, која је у многоме обележила топографију Константинопоља у вековима који следе, карактерише и владавину Јустинијана I, а најзначајнији подухвати везани су за изградњу нових цркава у епископском/патријаршијском комплексу. Након што је повратио контролу над побуњеним масама 608 Детаљан опис храма и разлога за његово подизање у: Euseb. Vita Const. IV: 58-60. Такође упоредити: Mango 1972, 102-103. 609 Ердељан 2008, 80-81. 610 Baldovin 1987, 173. 611 Krautheimer 1983, 55-56; Kelly 2001, 170-171; Ердељан 2008, 71-72, 78-79. 612 Cameron 2001, 13; Bassett 2004, 79. 613 Mathews 1977, 19-33; Baldovin 1987, 173. 208 после побуне Ника 15. Јануара 532. године, Јустинијан је предузео обнову објеката који су заузимали најеминентније место у граду и чији је значај за историју Константинопоља био изузетан. Том приликом обновљена је палата, а цркве Св. Софије и Св. Ирине подигнуте су из темеља и засведене куполама.614 Св. Софија је постала синоним за градитељску делатност царевих архитеката у Константинопољу, будући да је свакако била највеличанственија и најупечатљивија црква престонице. Осим њих, током дуге Јустинијанове владавине саграђене су још и цркве св. Срђа и Вакха, св. Јована Крститеља, св. Јована Теолога, Богородице Влахернске, а обновљена је и стара црква Св. апостола.615 Изглед касноантичког Константинопоља, престонице првог хришћанског цара, у периоду од 4. до краја 6. века значајно се изменио. Убрзо након настанка, обимним градитељским подухватима, на месту малог града на Босфору израстао је најсјајнији и највећи хришћански град у Царству. 9.2.4 Хришћанска сакрална топографија Милана Након проглашења за Диоклецијановог савладара 295. године, цар Максимијан сместио је своју престоницу у Милано (Mediolanum). Значај града од тог момента убрзано расте, а паралелно са тим цвета и градитељска делатност. Саграђен је нови бедем, чиме је повећан и ареал брањеног дела града, а подигнуте су и нове терме, улице са портицима, хиподром и царска палата. Изван града саграђен је и Максимијанов маузолеј. Познати подаци о сакралној топографији касноантичког 614 Mathews 1977, 77-99. 615 Baldovin 1987, 174-180. Прокопије наводи заиста велики број цркава у чијој је изградњи, украшавању или обнови учествовао Јустинијан I. Упоредити: Procop. De Aedif. I, према: Mango 1972, 72-78, 102-103. 209 Милана имају изузетан значај за стварање претпостављене слике о томе како је могла изгледати сакрална топографија неких градова централног Балкана (T XXXV, сл. 2). То се посебно односи на велика епископска средишта, а међу њима најпре Сирмијума који је, баш као и Милано, био тетрархијска престоница и епископски центар. Сирмијумска епископија је преко својих црквених достојанственика остварила близак контакт са миланским епископима. Оба града имала су истовремено и значајну улогу у борби између заступника аријанске и про-никејске струје, која је, додуше, у Милану победила нешто раније, доласком Амброзија 374. године на епископски престо, чијом је интервенцијом и на чело сирмијумске епископије дошао правоверни Анемија две или четири године касније.616 У најранијој фази хришћанске градитељске активности унутар бедема, у самом срцу града, саграђена је катедрална црква са октогоналном крстионицом, која се датује у 4. век, а која је касније посвећена св. Текли.617 На основу археолошких података познато је да је реч о петобродној базилици са трансептом такође издељеним на бродове и полукружном апсидом на истоку. У њеној непосредној близини налазиo се старији мањи храм, који је имао улогу катедралне цркве пре изградње поменуте базилике.618 У четвртом веку је изван градских зидина саграђено неколико храмова, смештених на некрополама уз важне путеве који су повезивали Милано са Римом и са северним провинцијама Царства. То су Basilica Ambrosiana (замењена романичком црквом San Ambrogio), Basilica Virginum (касније S. Simpliciano), Basilica Apostolorum (касније San Nazaro), Basilica 616 Humphries 1999, 132-133; Милин 2001, 256. 617 Вероватно је довршена пре 355. године, када се претпоставља да је у њој одржан сабор на коме је присуствовало више од три стотине епископа. Упоредити: Krautheimer 1983, 77. 618 Krautheimer 1983, 76-77. 210 Salvatoris и данашња црква San Lorenzo. Изградња прве три базилике везује се за градитељску делатност епископа Амброзија. Како су све поменуте цркве чувале значајне реликвије, у њиховој се изградњи препознаје жеља св. Амброзија да Милано, попут Рима у време цара Константина, окружи светилиштима.619 На тај је начин значај града као једног од духовних средишта нове религије, а уједно и једног од важних центара ходочашћа, у хришћанском свету интензивно порастао. Градња Basilicaе Ambrosianaе је, поред духовних, имала и јаке политичке конотације. Испод олтара ове тробродне базилике првобитно је требало да буде сахрањено само тело епископа Амброзија. Он је тврдио да је епископ, који је служио за олтаром, имао легитимно право да испод олтара буде и сахрањен. Привлачи пажњу чињеница да је неколико деценија раније цар Константин сахрањен испод или у близини олтара цркве Св. апостола у Константинопољу. Ипак, Констанције II је исправио овај поступак свога оца, који је засигурно морао вређати поједине хришћанске оце и вернике, саградивши маузолеј уз цркву и преместивши у њега Константинове земне остатке. Упркос томе што овај чин првог хришћанског цара није био потпуно прихваћен, Амброзије у свом поступку није видео ништа што би било кога вређало. Његова идеја да сагради базилику изван града како би сам у њој био сахрањен била је у потпуном сагласју са епископовим ставом да је власт цара световна, а власт епископа духовна, те да је оно што се једном замера, за другога оправдано, чак очекивано. Ова одлука очигледно је изазвала незадовољство, те су испод олтара похрањене и мошти два локална светитеља, Гервасија и Протасија, откривене у близини базилике.620 619 Krautheimer 1983, 79; Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1195. 620 Krautheimer 1983, 79; Rapp 2007, 558-559. 211 И Basilica Apostolorum грађена је по узору на цркву Св. апостола. Испод олтара ове крстообразне грађевине чувале су се реликвије неких од највећих раних хришћанских светитеља: јеванђелисте Луке, апостола Андреје, Тимотеја и Томе, као и Јована Крститеља. Намера која је водила св. Амброзија приликом подизања овог „Апостолеона” могла је бити наглашавање блиских веза Милана и двора у Константинопољу, упркос чињеници да је епископ водио дугу и тешку борбу са присталицама анти- никејског учења, чак и међу најближим члановима цареве породице. Трећа црква подигнута заслугом епископа Амброзија, Basilica Virginum, била је посвећена извесној мученици из Трентина, чије су мошти похрањене не испод олтара већ у малој капели саграђеној северно од апсиде.621 Црква San Lorenzo саграђена је поред пута који је из Милана водио ка Павији, а његова посвета св. Лаврентију датира се на основу писаних извора у крај 6. века. Реч је о групи грађевина повезаних у једну целину, при чему је првобитни корпус чинила главна тетраконхална црква са четири куле између екседри и два октогонална анекса. Источни анекс је касније посвећен св. Хиполиту, а јужни св. Аквилину. Око 500. године епископ Лаврентије I дозидао је уз северну конху још један октогонални анекс, капелу посвећену св. Сиксту, тачније папи Сиксту II који је страдао у исто време кад и св. Лаврентије. Традиција је убрзо име овог великог хришћанског мученика везала за читав комплекс.622 Премда није позната првобитна посвета ове цркве саграђене изван бедема касноантичког Медиоланума, Р. Краутхајмер је разматрао могућност да је реч заправо о грађевини добро познатој из извора, чија локација досадашњим археолошким истраживањима није потврђена. То 621 Krautheimer 1983, 81. 622 Krautheimer 1983, 82. 212 би, по њему, могла бити Basilica Portiana, која је имала значајну улогу у сукобу св. Амброзија са царском анти-никејском струјом у граду. Познат је податак да је млади Валентинијан II, под патронатом своје мајке царице Јустине, тражио од Амброзија да присталицама анти-никејске струје препусти катедралну цркву унутар бедема, иако су до тада аријанци већ имали контролу над поменутом базиликом изван бедема. Аутор претпоставља да је заправо реч о дворској цркви, која се налазила недалеко од царске палате, чије пак постојање претпоставља у непосредној близини хиподрома, по уобичајеној пракси у римским царским градовима. Њену изградњу смешта у време епископата аријанца Ауксенција I (355-374), Амброзијевог претходника на епископском трону Милана. Шта више, износи хипотезу да је анекс касније посвећен св. Аквилину био заправо царски маузолеј, саграђен вероватно у време владавине цара Грацијана (375-383), те указује на могућност да буде место почивања царице Јустине. У истом светлу аутор претпоставља да је и капела св. Хиполита првобитно била маузолеј. С обзиром се зна да су медиолански епископи од средине 5. века сахрањивани у цркви св. Лаврентија, могуће је да је маузолеј био намењен епископима.623 Неким од најновијих истраживања дошло се до закључака који побијају неке од примамљивих хипотеза Р. Краутхајмера. Новим археометријским техникама, које су примењене на читавом комплексу, издвојено је пет фаза у изградњи. Најстаријој би фази припадали тетраконхални централни део и капела св. Хиполита. Они су датовани у период између владавине Теодосија I (378-395) и Хонорија (395-423). Непосредно након њих саграђена је капела св. Аквилина, док је капела св. Сикста саграђена у првој половини 6. века. Четврта и пета фаза односе се на доградњу галерија у капели св. Аквилина и отварање прозора на 623 Krautheimer 1983, 81-92. 213 северо-источниј страни исте капеле.624 Без обзира на првобитну посвету миланских цркава extra muros, веровало се да су светилишта, која су га окруживала, својим апотропејским моћима створила прстен око града попут новог, невидљивог бедема, који је чувао насеље и све његове становнике.625 624 Вршена је анализа читавог споменика различитим методама за датовање попут термолуминисценције и анализе угљениковим изотопом C14. Упоредити: Fieni 2007, 407, 411. 625 Dey 2011, 224. 214 9.3 Сакрална топографија у градовима централног Балкана од 4. до почетка 7. века Претходно наведени примери сакралних топографија неких од значајнијих градова Царства у периоду од 4. до 7. века пружају извесне могућности за тумачење недовољно познате топографске слике централнобалканских градова. На почетку ове приче свакако стоји Сирмијум, као један од најстаријих центара хришћанства у првим вековима озваничене хришћанске религије у овом делу Царства. Оно што се може одредити као карактеристика његове сакралне топографије је постојање катедралне градске цркве, као и мартиријума и меморијалних цркава на некрополама изван утврђеног дела града. Откривена базилика унутар бедема не мора нужно бити и епископска црква, с обзиром на могућност постојања већег броја хришћанских храмова intra muros. У прилог томе сведоче и наводи Паулина из Милана из Vita Ambrosii. Говорећи о рукополагању Анемија, Паулин истиче да је хиротонија епископа извршена „у истој цркви”, што би указивало и на то да су у граду постојале и друге цркве.626 Ипак, светилишта локалних мартира имају водећу улогу у креирању идентитета Сирмијума, као једног од водећих центара нове религије у читавом Царству. Премда се не могу са сигурношћу пратити путеви којима су продирали утицаји из других великих урбаних средина, они се ипак могу наслутити. Паралеле се готово спонтано намећу. То је са једне стране Рим, као природни узор готово сваке градитељске активности у sedes imperii, а са друге Милано као пандан Сирмијуму у сваком смислу: као sedes imperii, као епископски центар и као место ходочашћа. Баш као што се сматра да 626 Vita Ambrosii 11. 215 је св. Амброзије желео да свој град окружи меморијалним грађевинама, посебно мартиријумима локалних светитеља по узору на Рим, тако су сирмијумски епископи свој град опасали низом светилишта. На тај начин локални светитељи постали су заштитници читавог градског ареала. Мартиријуми су већ у време цара Константина, дакле убрзо након што су пригодним градитељским подухватима учињени репрезентативним и видљивим свим грађанима и намерницима, постали епицентар Рима и других великих градова. У том смислу је касноантичка Александрија била изузетак, будући да осим мартиријума из 4. века посвећеног св. Марку, који се сматра утемељивачем прве хришћанске заједнице у граду, нема података о храмовима на некрополама.627 Упркос поменутом изузетку, и иако су се налазиле изван бедема, некрополе су добиле нови значај у животу највећег броја касноантичких градова. Походили су их ходочасници из читавог Царства,628 а светилишта подигнута покрај или непосредно изнад гробова светитеља уврштена су у градску литургијску праксу. Премда је енглески термин за ову „покретну литургију” (stational liturgy), изведен из латинске речи statio, веома тешко дословно превести на српски језик, може се доста лако уочити суштина његовог значења. Храм у коме се вршила литургија одређеног дана у унапред утврђеном литургијском календару добијао је улогу statio. Балдовин је са релативном сигурношћу реконструисао литургијску праксу појединих празничних дана у највећим хришћанским центрима Царства: Риму, Јерусалиму и Константинопољу.629 Рим као пример ове праксе наводи и Х.В. Деј: папа 627 Haas 1997, 213. 628 Градске некрополе Рима обилазили су и неки од најпознатијих људи свог доба. Свети Јероним је 60-их година 4. века обилазио градске катакомбе, премда је већ од 360. године живео у Риму. Такође, Пруденције, песник пореклом из Шпаније, дошао је у Рим са намером да обиђе света места. Упоредити: Dey 2011, 220-221. 629 Baldovin 1987. 216 би предводио процесију која се од Латерана кретала до релативно удаљених светилишта, у којима се одређеног дана славио неки црквени празник или мартир. Процесија је подразумевала помпу попут прославе тријумфа. Папу је пратило свештенство, ношене су заставе, крстови, лампе итд. Аутор указује на улогу ових процесија и праксе „покретних литургија” као својеврсног везивног ткива, које је држало на окупу многобројне храмове, како у граду тако и изван њега, широм хришћанског света, претварајући на тај начин и простор изван бедема (in cimiterio) у урбани простор.630 Користећи се поменутим информацијама и закључцима, можемо претпоставити да су и у Сирмијуму цркве подизане у славу мученика биле, у најмању руку, место окупљања верника на дане када су се они славили, а вероватно и место на коме су епископи обављали богослужење. Ипак, овакав закључак мора да остане само хипотетичан, будући да су историјски извори остали неми када је у питању постојање градских литургијских процесија у другим урбаним срединама у Царству, у које би спадали и већи градови централног Балкана, те самим тим не пружају могућност реконструкције улоге појединих храмова у религијском животу града. Ситуација слична Сирмијуму, ако не и идентична, може се претпоставити и у Наисусу. Упркос недовољној количини података о изгледу касноантичког града, неке основне одлике његове топографије могу се наслутити на основу аналогија са већ наведеним урбаним центрима. У граду је свакако морала постојати најмање једна црква унутар бедема, која је имала улогу епископске катедралне цркве. Будући да роански епископ Виктриције наводи да Наисус спада међу најзначајније градове Царства у којима се налазе чудотворне реликвије 630 Dey 2011, 227. 217 светитеља, намеће се претпоставка да је овај урбани центар такође био окружен и већим бројем мартиријума.631 Као потврда ове хипотезе могу послужити и Прискови наводи да су, у време његовог проласка кроз Наисус, у граду постојали бројни срушени храмови.632 Ову претпостављену сакралну топографију касноантичког Наисуса у извесној мери потврђују извештаји са археолошких истраживања А. Оршића- Славетића спроведених пре осам деценија. Он је препознао пет хришћанских објеката на некрополи у Јагодин мали, датујући најмање три у 4. век.633 Иако се на основу до сада расположивих информација не може са сигурношћу потврдити да су све тада откривене грађевине хришћански храмови, присуство најмање три сигурне цркве у овом делу града свакако указује на то да је Наисус, попут Сирмијума или Милана, био не само епископски и царски град, већ и значајан ходочаснички центар већ од средине 4. века. Изузетно скромни подаци о Сингидунуму, Виминацијуму, Маргуму, Хореум Маргију и другим великим урбаним срединама и епископским центрима, остављају веома мало простора за ближе одређивање њихове топографске слике. Треба имати на уму да у периоду од 4. до 7. века нису сви градови били подједнако богати, те да нису ни сви претрпели подједнако интензивна страдања у време напада неримских народа и племена у истом периоду. За сваки од њих, на основу аналогија са Сирмијумом, Улпијаном или Ремесијаном, мора се претпоставити постојање катедралне цркве у којој су столовали епископи, али вероватно и храма на некрополи, какви се налазе у свим наведеним градовима. 631 Vict. 453. 632 Prisci Frg. 8, p. 291,9-15. 633 Оршић-Славетић 1933, 303-310. 218 У том је смислу посебно интересантна појава велике тробродне базилике са крстионицом, данас најчешће датоване у 6. век, на западној некрополи Ремесијане. Сви познати примери урбаних простора на централном Балкану сведоче о постојању катедралних цркава унутар утврђења. Ипак, археолошка итраживања спроведена у појединим италијанским градовима указују на могућност постојања читавих епископских комплекса саграђених на некрополама. Тако је на пример у Арецу са сигурношћу потврђено да је катедрална црква била уједно мартиријум св. Доната, а налазила се на градској некрополи на брду Пјонта.634 Осим тога, и прва базилика унутар бедема Равене саграђена је вероватно у време епископа Урсуса почетком 5. века, иако су хришћанска заједница и организована црква свакако постојале и раније.635 Ископавања вршена испод цркве св. Вигилија у Тренту, посвећене истоименом канонизованом епископу, показала су да је храм који је током средњег века имао улогу катедралне цркве саграђен на месту ранохришћанске цркве in cimiterio, датоване у 5-6. век, те да је могуће да се континуитет епископског седишта на поменутом месту задржао и касније.636 Разлике у датумима када су се хришћанске сакралне грађевине појавиле унутар утврђених делова појединих градова, а када на некрополама, могу бити последица и неједнаке улоге Цркве у сваком од њих.637 Будући да је црква Св. гроба у Јерусалиму била значајан центар ходочашћа, можда је њена уједињена катедрално-меморијална улога била и непосредан узор за изградњу каснијих епископских комплекса уз гробове мученика. Познато је, такође, да су и уз мартиријуме и меморије на римским некрополама у другој половини 5. века грађени читави комплекси 634 Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1201. 635 Mauskopf Deliyanis 2010, 85-88. 636 Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1201. 637 Humphries 1999, 206. 219 зграда.638 Ова пракса није била искључиво везана за Рим, већ се, на пример, и у оквиру комплекса у Калат Симану такође налазила крстионица.639 Једно од најчешћих објашњења за изградњу крстионица уз мартиријуме изван града је крајње практично: велики број верника/ходочасника током читаве године окупљао се око светитељевог гроба. У време када су одрасли људи крштавани чешће од деце, могуће је да су жеље појединаца да буду крштени у близини моштију мученика непосредно утицале на појаву баптистеријума изван епископских комплеса.640 Због већ поменуте везе између свете тајне крштења и Христове смрти и Васкрсења (Посланица Римљанима 6, 3-4), још од 4. века могу се срести крстионице крај гробљанских базилика и изван Рима, на пример у Тарагони.641 Упркос свим понуђеним могућностима, на основу досадашњих открића и степена истражености објекта и урбане слике читаве Ремесијане, немогуће је одредити несумњиву намену базилике са крстионицом изван бедема касноантичког града. Треба имати на уму и чињеницу да нам нису познати мученици из Ремесијане или њене околине, али је, као и у случају Наисуса, могуће да је постојао неки локални светитељ, чије је име временом заборављено. Такође, све наведено указује и на могућност нешто ранијег датовања тробродне базилике у Ремесијани, као што су предложили и први истраживачи.642 Расветљењу несачуване топографије многих некада значајних религијских центара на централном Балкану, у извесној мери доприноси касноантичка Ромулијана. Статус насеља, насталог на месту меморијалне палате убрзо након смрти њеног оснивача, и даље је нејасан. У периоду 638 Day 2011, 222. 639 Brenk 2007, 702; Rapp 2007, 556. 640 Fasola, Fiocchi Nicolai 1989, 1202. 641 Krautheimer 1942, 28. 642 Мано-Зиси, Поповић 1959, 381-382. 220 од краја 4. века до Јустинијанове обнове у 6. веку у утврђеном делу насеља и extra muros саграђено је, према досадашњим информацијама, чак осам хришћанских храмова. Седам храмова датовано је оквирно у 6. век, што је поједине истраживаче навело да размишљају о Ромулијани као о епископском седишту.643 Података о епископији Ромулијанум или Ромулијана нема у изворима, те се ова претпоставка не може за сада доказати. Опрезнији истраживачи, пак, указују на то да је утврђено насеље вероватно служило само као рефугијум.644 На могућност да није реч о граду указује и Прокопије, наводећи Ромулијану међу обновљеним утврђењима у области града Акве, што би могло да значи да је реч о утврђеном насељу, које је вероватно и у смислу црквене организације било везано за епископски центар у Аквама.645 Упркос томе што се чини да је улога рефугијума вероватнија од претпостављеног статуса града, овакво објашњење значаја Ромулијане у административном уређењу централног Балкана у 6. веку не би могло у потпуности да објасни присуство великог броја храмова, од којих је можда већина функционисала истовремено. Иако се не може са сигурношћу одредити улога Ромулијане у христијанизацији овог дела Царства, може се констатовати да у насељу насталом крајем 4. века постоји један храм, а након што је оно поново обновљено средином 5. века, после повлачења Хуна, истовремено функционишу две цркве. Током 6. века постоји седам цркава, премда се не може са сигурношћу рећи које од њих функционишу истовремено. У утврђеном делу града констатована су четири храма који се датују у 643 Ćurčić 2010, 225; Petković 2011a, 275. 644 Милинковић 1998, 301. 645 Procop. De aed. IV, 4; Dagron 1984, 9-10. 221 поменути период, док их је изван бедема било, на основу података са досадашњих истраживања, још три.646 Оваква схема јасно показује да се од 4. до 6. века хришћанска заједница у Ромулијани знатно увећала, што је захтевало и изградњу већег броја храмова намењених окупљању верника. О бројности популације у време интензивне градитељске делатности у насељу, на жалост, нема података. Може се, ипак, констатовати да и топографија Ромулијане прати основну схему карактеристичну за све рановизантијске градове 6. века: црква са крстионицом (у случају Ромулијане можда и две цркве и две крстионице) налази се унутар бедема, а изван утврђења налази се црква на некрополи. Изван бедема Ромулијане су констатоване три цркве, али је у овом тренутку, будући да су извршена само геофизичка снимања и сондажна ископавања, немогуће тврдити да ли су се цркве extra muros налазиле на некрополи. Такође, нема података ни о мученицима, чије би место сахране било обележено поменутим храмовима. Извесно је једино да су у насељу, формираном унутар и око бедема касноантичке палате, хришћанске цркве доминирале својим изгледом и величином у односу на све околне грађевине, те се стога може са сигурношћу тврдити и да су имале еминентно место у насељу. Ни статус Медијане, коју Амијан Марцелин назива предграђем Наисуса,647 на основу досадашњих истраживања не може бити утврђен. Присуство најмање једне цркве датоване у крај 4. века, као и величина насеља које се формирало након упада Гота 378. године, указују да је Медијана до краја 4. века имала развијену хришћанску заједницу, за чије је потребе храм саграђен. На жалост, давна и интересантна претпоставка 646 v. Büllow, Schüler 2009, 234; Петковић 2010б, 167-199; Petković 2011a, 267-283. 647 Amm. Marc XXVI, 5,1. 222 да две повезане централне грађевине представљају остатке крстионице, до данас се не може доказати. Нејасна је и улога меморијалних грађевина на градским некрополама Виминацијума и Улпијане. За потоњу се може претпоставити да је у једном тренутку могла служити као хришћански храм. Тада је могао бити дозидан троделни нартекс и отворен репрезентативни улаз у наос цркве. Без обзира на то да ли је поред сепулкралне имала и неку сакралну функцију, извесно је да је и касније коришћена, о чему сведоче сахрањивања која се датују у период од 4. до 7. века.648 Ситуација са виминацијумским меморијама је, пак, много комплекснија. Изградња архитектонског споменика који би обележио место сахране припадника аристократије, како је већ напоменуто, није била ни нова ни необична средином 4. века, када се датују поменути мартиријуми. Ипак, чак ни њихова релативно честа употреба током одржавања паганских погребних обреда, који углавном подразумевају и заједничко обедовање, не може у потпуности објаснити зашто су, на пример, подови триконхалне меморије II и крстообразне меморије више пута обнављани. Велика насеља на локалитетима Градина на Јелици и Царичин град најрепрезентативнији су примери шестовековне хришћанске сакралне топографије на простору централног Балкана. Утврђени део оба насеља прати исти принцип: један бедем опасује Акропољ, а постоје и други бедеми којима је утврђен сам град. Премда о насељу на локалитету Градина не постоје подаци у историјским изворима, у новијој се литератури сасвим оправдано назива градом.649 Површина коју локалитет заузима, пет за сада откривених хришћанских храмова и објекти 648 Паровић-Пешикан 1982, 65-68; Милинковић 2003, 146. 649 Милинковић 2010, 230-253. 223 резиденцијалног типа указују на немали значај који је ово насеље морало имати у време оснивања. Базилика Е, премда није била најрепрезентативнија црква у граду, налази се на Акропољу као највишој тачки насеља. Три храма смештена су на обронцима узвишења, како се чини унутар утврђеног дела, док је Базилика Б саграђена на некрополи изван бедема. Наведени подаци указују да је и у случају града на Јелици поновљен исти принцип у креирању хришћанске топографије као и у свим напред наведеним случајевима. Треба, уз то, имати на уму и да насеље на локалитету Градина није саграђено на старијем римском слоју, па се стога чини да је град на планини Јелица настао с неким одређеним разлогом. Може се претпоставити да је првобитна намера била да насеље буде војно и административно, али између осталог, и верско средиште одређене области, премда је до данас ову хипотезу немогуће потврдити. Урбано насеље откривено на локалитету Царичин град представља јединствен пример хришћанске сакралне топографије на централном делу Балканског полуострва. На локалитету до данас нису откривени епиграфски налази, карактеристични за јавне објекте у великим касноантичким градовима, који би на било који начин недвосмислено потврдили хипотетичку убикацију Јустинијане Приме.650 Упркос томе, на основу расположивог археолошког материјала и досадашњих резултата ископавања, истраживачи се најчешће слажу да нема сумње у претпоставку да је реч о Јустинијановом епонимном граду. Снажни бедеми, аквадукт који је град снабдевао водом, терме, улице са портицима, principia, епископски комплекс и још седам до сада откривених сакралних грађевина унутар и изван бедема, као и њихова 650 Поповић В. 1990, 54. 224 богата архитектонска и мозаичка декорација, заиста указују на изузетно важно административно седиште, али и значајан религијски центар.651 Прокопије у делу De Aedificis наводи да је Јустинијан, у жељи да се одужи својој родитељки градом достојним да буде „метропола читаве области”, сазидао аквадукт, јавне објекте, тремове, тргове, улице, купатила, продавнице, али и храмове, одабравши град за архиепископско седиште Илирика.652 У Јустинијановој XI Новели, упућеној првом архиепископу Јустинијане Приме Кателијану, може се прочитати: „...ut Primae Iustinianae patriae nostrae pro tempore sacrosanctus antistes non solum metropolitanus, sed etiam archiepiscopus fiat,...“653 Тумачећи текст ове Новеле, историчари се данас углавном слажу да је разлог за смештање архиепископског седишта у новооснованом граду највећим делом практичне природе. Познато је да је Сирмијум био седиште префектуре и значајан црквени центар до хунске најезде. Поменута Новела доноси и податке о ономе што се догодило са седиштем префектуре након 441/442. године. Префект Апремије је, у време упада Атиле у Сирмијум, побегао у Солун, наставивши ту да обавља своје дужности префекта, али и епископа.654 Након што су у 6. веку Ромеји успели да поврате области дуж некадашњег лимеса на Дунаву, било је нужно обновити црквену организацију у поновно освојеним деловима Царства. Будући да су пограничне области и даље биле несигурне, те да су биле и превише удаљене од матичних ромејских области, Јустинијан је 651 Наводећи неке од Јустинијанових градитељских подухвата везаних за обнову већ постојећих градова, Прокопије посебно истиче значај аквадукта, терми, цркава, портика, палата и резиденција. Намеће се претпоставка да су, упркос томе што се античко поимање градова изменило у касној антици, поменути објекти представљали елементе који неко насеље карактеришу као polis или civitas и у 6. веку. Нестали су само театри и хиподроми, а паганске храмове заменили су хришћански. Упоредити: Zanini 2003, 199-200. 652 Procop. De Aed., IV 1, p. 104,20-107,2. 653 Iust. Nov., XI. 654 Iust. Nov., XI; Mirković 1995, 207. 225 одлучио да архиепископско седиште не оснива у удаљеној Панонији.655 Град подигнут у близини места царевог рођења био је природан избор, јер би и улога седишта архиепископије нужно утицала на значај насеља у читавом Царству. Не постоје литерарни докази који би потврдили да су у изградњи Јустинијане Приме учествовали и архитекти доведени из престонице. Ипак, на ту могућност указују неке аналогије са другим градовима, које је изнова подигао Јустинијан (Дара, Зенобија, Ресафа), а за које постоје подаци да су се у њима током њихове изградње нашли и царски архитекти. Тако су, на пример, терме у Зенобији изградили Исидор Млађи из Милета и Јован, који су били познати престонички градитељи, док се поменути Исидор уз свог колегу Антемија из Тралеса помиње и при изградњи система одбране од поплава у Дари.656 Премда се због неједнаког степена истражености поменутих малоазијских градова не може говорити о могућим утицајима, а будући да Прокопије није оставио о свим градовима подједнаку количину података, истраживачи су до сада били једино у могућности да уоче сличности у техници примењеној при израдњи бедема свих поменутих градова. Познато је и име mekanikos-a Викторина који је, на основу два натписа откривена у Албанији, био задужен за обнову одбрамбеног система у Тракији, Мезији, Епиру и Илирику.657 Упркос многим отвореним могућностима, присуство престоничких или по имену познатих градитеља у Јустинијани Прими за сада мора бити само хипотетично. 655 У тексту Новеле се наводи да је Панонија Секунда превише далека од Македоније Приме, а да је Средоземна Дакија ближа. То се вероватно односи на удаљеност од седишта префектуре у Солуну, који је био у провинцији Македонији Прими. Упоредити: Iust. Nov., XI. 656 Zanini 2003, 212, 219. В. Поповић наводи податак да су Исидор и Јован градили бедеме Зенобије: Поповић В. 1990, 91. 657 Zanini 2003, 217-220. 226 На локалитету Царичин град, који заузима сразмерно мали простор, откривено је шест цркава унутар градских бедема и две цркве изван утврђења. Не само да су биле многобројне, већ су биле и разнолике. Поред четири тробродне базилике, своје су место у граду нашле и крстообразна црква, двојна базилика, триконхална и једнобродна црква. Богатство различитих архитектонских планова, када је у питању сакрална архитектура, указује на инвентивност претпостављених престоничких пројектаната. Судећи према археолошким подацима, све цркве су биле богато декорисане, премда је до данас сачуван незнатан део те декорације. Чињеница да су саграђене и украшене у кратком временском размаку, свакако поткрепљује хипотезу да су на локалитету Царичин град откривени остаци царске задужбине Јустинијане Приме. На основу расположивих података може се прецизно утврдити једино намена епископске цркве са крстионицом. Такође, може се претпоставити да је триконхална црква extra muros вероватно имала фунерарни карактер, што би одговарало и традиционалном концепту по коме се сепулкрални објекти налазе изван градског језгра. Од поменуте традиционалне праксе у извесној мери одступа базилика на јужној падини Акропоља у којој је откривен саркофаг, па је претпостављено да је она служила за сахрањивање неких истакнутих личности, вероватно архиепископа.658 Ову тврдњу би могла да оповргне чињеница да је у јужном анексу епископске базилике такође откривен гроб, због чега постоје и претпоставке да је поменута просторија служила за сахрањивање црквених достојанственика.659 У време када су грађене поменуте градске цркве у којима су откривени гробови, строга правила о ортогоналном планирању града, 658 Bavant, Ivanišević 2003, 27. 659 Varalis 2006, 287. 227 као и значењу и значају делова града intra muros и extra muros више се не примењују увек дословно.660 Не само да је градитељском делатношћу још од средине 4. века in cimiterio постао урбани део града, поготову када се ради о великим ходочасничким центрима, већ су и цркве унутар утврђења постале погодне за сахрањивање. Римска пракса поштовања светих граница града била је у 6. веку потпуно заборављена, па присуство гробова унутар бедема Јустинијане Приме, упркос томе што је реч о царској задужбини, не чуди. Посебно је интересантан и пример базилике са трансептом. Будући да је у темељу испод базе северног стуба тривилона, на чијем се капителу налазио монограм цара Јустинијана I, откривена фрагментарна сребрна плочица са реконструисаним именом дедиканта Јована, претпостављено је да је реч о цркви коју у царском граду подиже профано лице. Упркос разликама, неколико предложених читања поменутог натписа указује на то да је Јован посветио цркву себи и својим господарима (цару и царици). Шта више, В. Поповић износи и могућност да је поменути Јован можда иста личност као и његов извесни имењак који је био одговоран за изградњу кастела у Маану у Сирији, а можда може да се поистовети и са престоничким архитектом Јованом који се уз Исидора Млађег помиње као градитељ у Зенобији.661 У том би случају била реч о Грку пореклом из престонице, или бар добро упознатом са престоничким градитељством, о чему сведочи и изглед и декорација базилике са трансептом. Ако се ове три личности, пак, упркос примамљивој хипотези, не могу поистоветити, то не искључује могућност да је реч о цркви коју подиже приватно лице.662 660 Lavan 2003, 175. 661 Поповић В. 1990, 88-90. 662 Да популарност приватних задужбина расте у 6. веку, према мишљењу К.Д. Боус, сведочи чињеница да су, на пример, трећину свих цркава саграђених у 6. веку у Ефесу подигла 228 Новоформирани град, подигнут у бизини места царевог рођења, без трагова претходног римског насељавања, у својим основним и крајње упрошћеним цртама је, како то сублимира Е. Занини, мали (у односу на друге градове царства), утврђен, хришћански и царски град.663 Ипак, с обзиром на значајну улогу која јој је додељена, Јустинијана Прима била је предодређена да будућим насељавањем израсте у велики урбани центар, али јој историјске околности то нису дозволиле. *** Територија централног Балкана потпала је под власт и културни утицај Римског царства на самом крају 1. века пре н.е. Романизација, урбанизација и изградња путева су се, због честих сукоба са аутохтоним племенима, одвијали релативно споро у односу на неке друге новоосвојене провинције, у којима је мрежа путева већ била успостављена, а урбани центри често већ вековима играли улогу административних, трговачких и културних средишта. Ипак, када је процес романизације коначно завршен, топографија касноантичких градова централног Балкана почиње да се развија на исти начин као и у другим градовима у Царству. Шта више, неки од урбаних центара добијају изузетан значај, посебно у 4. веку, попут на пример Сирмијума и Наисуса. На основу познатих аналогија са другим деловима Царства, може се претпоставити да се прва појава хришћана у централнобалканским градовима треба везати за мобилност војника, чему у прилог сведочи и наведена хришћанска верзија легенде о легији XII Fulminata, али и за улогу градова као трговачких центара, будући да је трговина подразумевала приватна лица. Bowes 2002, 84. Уопште о приватним црквама у 5. и 6. веку упоредити: Bowes 2002, 82-170. 663 Zanini 2003, 215. 229 честу интеракцију међу људима, утичући најчешће пресудно на преношење учења и култова, па самим тим и хришћанског веровања. Упркос томе што није поуздано познато како се одигравао процес евангелизације у првим вековима хришћанства, са сигурношћу се може прихватити да је у време Диоклецијанових прогона постојало неколико центара са организованом црквом. Реч је свакако о градовима, који су се налазили на важним путним правцима и који су имали бројну популацију. Слична ситуација може се пратити и у северној Италији: упркос томе што су, преносећи Христово учење, на Апенинско полуострво ступили већ први апостоли, нема података о хришћанској заједници у северноиталијанским градовима пре средине 3. века, ако је она уопште и постојала пре тог датума. Епископи из ових области помињу се први пут на саборима у Риму 313. и у Арлу 314. године.664 У Далмацији је, такође, идентична ситуација: нема података о хришћанима пре страдања салонитанског епископа Домнија у време Диоклецијанових прогона 304. године, што претпоставља и формирање хришћанске заједнице неколико деценија раније, можда такође средином 3. века.665 Судећи према најстаријим преписима пасија сирмијумског епископа Иринеја, његовог ђакона Димитрија или сингидунумског свештеника Монтана, датованим у другу половину 4. века, већ у време страдања поменуте тројице на самом почетку 4. века постојала је, како у Сирмијуму тако и у Сингидунуму, развијена црквена организација. Наравно, то би уједно значило и да су по истом или сличном принципу биле устројене и истовремене цркве осталих већих централнобалканских градова. Пасије би биле доказ за најмање три свештеничке функције: епископа, свештеника и ђакона. 664 Humphries 1999, 46. 665 Humphries 1999, 103; Bratož 2011, 241. 230 Стварање хришћанске сакралне топографије било је најупечатљивији резултат процеса трансформације касноантичких градова. Како се чини из свега наведеног, у време настанка првих цркава, хришћанска се топографија заснивала на неколико основних премиса. Прву је представљало постојање градског храма, који је у епископским центрима био уједно и катедрална/епископска црква. У њему се обављало богослужење и вршило крштавање, док су се у непосредној близини налазиле клерикалне зграде, намењене за живот и рад свештенства. У прилог томе сведочи репрезентативан и у потпуности остварен пример архиепископског комплекса на Акропољу Јустинијане Приме, а потенцијално и још непотврђена могућност да је сличан комплекс грађевина постојао и на Акропољу града на локалитету Градина. Друга премиса подразумевала је постојање цркве или цркава подизаних на некрополама изван града. Њихов је настанак био у почетку на неки начин везан за култове мученика.666 Они су постали места ходочашћа од изузетног културног, економског и духовног значаја за читаву област. Пракса изградње цркава на некрополама задржава се и касније, премда се више не може говорити о мартиријумима и меморијама већ о гробљанским црквама, каква је на пример Базилика Е на локалитету Градина. Било да је реч о катедралним храмовима или о мартиријумима, они су постали нови foci, места на која је била усмерена пажња већинске градске популације, која након Миланског едикта интензивно и брзо расте. Цркве су биле уједно и архитектонска обележја једног града, посебно у време када је све више објеката грађено од јефтиног, лако пропадљивог или секундарно употребљеног материјала. Међу таквим грађевинама, цркве су се издвајале у сваком урбаном центру. То се у 666 Cantino Wataghin 2003, 230. 231 централнобалканским градовима вероватно најбоље могло приметити након хунског повлачења. Хуни су за собом оставили пустош, од чега се многи градови никада нису опоравили, а већина јавних објеката није обновљена већ су њихове рушевине служиле као извор грађевинског материјала. Таква је ситуација, на пример, потврђена јо и раније у касноантичкој Ромулијани, где су од средине 4. века једини солидно грађени објекти заправо хришћански храмови. Дуг процес трансформације и христијанизације касноантичких градова довршен је свакако до 6. века. Карактеристику архитектуре овог раздобља, како у престоници, тако и у провинцијама, представља пре свега постојање градских цркава, то јест цркава саграђених унутар бедема. Један од разлога за то је и чињеница да су места на којима су сахрањене мошти мученика до тог тренутка већ била обележена пригодним мартиријумима или меморијама, те потребе за градитељским подухватима те врсте више углавном није било. У свим великим урбаним центрима је у 6. веку уочљива формирана хришћанска сакрална топографија, па се иста преноси и на новоосноване градове. У прилог томе сведоче шестовековна насеља на Градини и на локалитету Царичин град. Реч је о градовима релативно малих димензија, што може да говори у прилог свеукупном смањењу попуације у овом делу Царства, насталом као последица константних сукоба. Ипак, без обзира на њихове димензије, они су у време свог настанка успостављени као хришћански центри, представљајући до данас примере потуно развијене хришћанске сакралне топографије. 232 10. БИБЛИОГРАФИЈА СПИСАК СКРАЋЕНИЦА АЈА American Journal of Archaeology An. Boll. Analecta Bollandiana BZ Byzantinische Zeitschrift DOP Dumbarton Oaks Papers ЗФФ Зборник Филозофског факултета ЗРВИ Зборник радова Византолошког института JWCI Journal of the Warburg and Courtauld Institutes PL Patrologia cursus completus, seria Latinae 233 ИЗВОРИ Amm. Marc. Амијан Марцелин, Историја (предговор, превод и објашњења М. Милин), Београд 1998. Vict. S. Victricius Rhotomagensis, Liber de laude sanctorum, PL XX, 443-458. Vita Ambrosii Vita sancti Ambrosii mediolanensis episcopi, a Paulino eius notario ad beatum Augustinum conscripta, PL XIV, 29-50. Dion Cass. Dio'ş Roman History with an English translation by Earnest Cary, vol. IX, London, Cambridge Mass., 1955. Euseb. Vita Const. De Vita Imp. Constantini, in: Eusebii Pamphili Caesareae Palaestinae Episcopi, Opera omnia quae existant, Tomus II, Paris 1837. Euseb. Hist. Ecc. Eusebius, The Ecclesiastical History I-II, London, Cambridge 1942. Iust. Nov. Iustiniani Novellae, у: Гръцки извори за бъгарската история II, (ред. И. Дуйчев... и др.), София 1958, 39- 86. Lact. De Mort. Lucije Cecilije Firmijan Laktancije, O smrtima progonitelja (prijevod N. Cambi, B. Lučin), Split 2005. Men. Excerpta Menandar, Excerpta de legationibus, у: Гръцки извори за бъгарската история II, (ред. И. Дуйчев... и др.), София 1958, 219-257. Mir. II Miracula s. Demetrii II, у: Византијски извори за историју народа Југославије I (фототип. изд. ур. Љ. Максимовић), Београд 2007, 185-216. Prisci Frg. Prisci Fragmenta у: Византијски извори за историју народа Југославије I (фототип. изд. ур. Љ. 234 Максимовић), Београд 2007, 7-16. Procop. De Aedif. Procopius De Aedificis, у: Византијски извори за историју народа Југославије I (фототип. изд. ур. Љ. Максимовић), Београд 2007, 53-72. Res Gestae Dela božanskog Avgusta (prevod S. Ferjančić), Beograd 2000. Theoph. Sim. Hist. Theophylacti Simocattae historiae, у: Византијски извори за историју народа Југославије I (фототип. изд., ур. Љ. Максимовић), Београд 2007, 103-126. Hier. Syn. Hieroclis Synecdemus, у: Гръцки извори за бъгарската история II (ред. И. Дуйчев... и др.), София 1958, 87- 94. Const. Porph. Constantinе Porpyrogenitus, De ceremoniis aulae byzantinae, english translation by R. J.H. Jenkins, Washington 1967. 235 ЛИТЕРАТУРА Alcock 1994 S. E. Alcock, Gracia capta : the landscape of Roman Greece, Cambridge 1994. Alföldi 1969 A. Alföldi, The Conversion of Constantine and Pagan Rome, Oxford 1969. An. Boll. II Analecta Bollandiana, Tomus II (ed. C. de Smedt, G. van Hooff et J. de Backer), Paris - Bruxelles, 1883. Ando 2001 C. Ando, The Palladium and the Pentateuch: Toward the Sacred Topography of the Later Roman Empire, Phoenix 55/3-4 (2001), 369-410. Баван, Иванишевић 2006 Б. Баван, В. Иванишевић, Ivstiniana Prima – Царичин Град, Лесковац 2006. Bavant, Ivanišević 2003 B. Bavant, V. Ivanišević, Caričin Grad - Iustiniana Prima, Beograd 2003. Bavant, Ivanišević 2007 B. Bavant, V. Ivanišević, Iustiniana Prima (Caričin Grad) – eine spätantike Stadt vom Reissbrett, in: Roms Erbe auf dem Balkan: Spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U. Brandl und M. Vasić), Mainz am Rhein 2007, 108-129. Baldovin 1987 J.F. Baldovin, The Urban Character of Christian Worship: the origins, development and meaning of stational liturgy, Roma 1987. Баришић 1955 Ф. Баришић, Византиски Сингидунум, ЗРВИ 3 (1955), 1-13. Bassett 2004 S. Bassett, The Urban Image of Late Antique Constantinople, Cambridge 2004. 236 Beard, North, Price 1998 M. Beard, J. North, S. Price, Religions of Rome. Vol. 1: A History, Cambridge 1998. Bowes 2002 K.D. Bowes, Posessing the Holy: private churches and private piety in Late Antiquity: dissertation, Princeton 2002. Bowman 2007 A.K. Bowman, Diocletian and the First Tetrarchy, A.D. 284-305, in: Cambridge Ancient History, Vol. XII: The Crisis of Empire (A.D. 193-337) (eds. A.K. Bowman, P. Garnsey, A. Cameron), Cambridge 2007, 67-89. Bratož 2011 R. Bratož, Die kirchliche Organisation in Westillyricum (vom späten 4. Jh. bis um 600) - Ausgewählte Fragen, in: Keszthely-Fenékpuszta im Kontext spätantiker Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moesia, hrsg. O. Heinrich-Tamáska, Budapest... (etc.) 2011, 211-248. Brenk 2007 B. Brenk, Art and Propaganda fide: Christian art and architecture, 300-600, in: The Cambridge History of Christianity, Vol. 2: Constantine to c. 600 (eds. A. Casiday and F.W. Norris), Cambridge 2007, 691-725. Brown 1971 P.R.L. Brown, The World of Late Antiquity: from Marcus Aurelius to Muhammad, London 1971. Brown 1981 P.R.L. Brown, The cult of the Saints: its rise and function in Latin Christianity, Chicago 1981. Brown 1993 P.R.L. Brown, The Making of Late Antiquity, London 1993. Brunšmid 2004 J. Brunšmid, Pannonia Inferior: Mitrovica (Sirmium), у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 207-212. v. Büllow, Schüler 2009 G. v.Büllow, T. Schüler, Geophysical and archaeological research at Gamzigrad - report of the 2004-2007 237 campaigns, Старинар LVII/2007 (2009), 231-249. Bury 1958 J.B. Bury, History of the later Roman empire: from the death of Theodosius I to the death of Justinian, New York 1958. Byzanz Pracht und Alltag 2010 Byzanz Pracht und Alltag: Kunst- und Ausstellungshalle der Bundesrepublik Deutschland, Bonn 26. Februar bis 13. Juni 2010, Bonn 2010. Varalis 2006 Y.M. Varalis, Prothesis and Diakonikon: searching the original concept of the subsidiary spaces of the byzantine sanctuary, in: Иеротопия, создание сакральных пространств в Византии и древней Руси (ed. А. М. Лидов), Москва 2006, 282-298. Vasić M. 1990 M. Vasić, Horreum Margi: nalazi rimskog bronzanog novca IV i V veka iz municipijuma, Beograd 1990. Васић М. 2004 М. Васић, Хроника ископавања Медијане 2000-2002, Старинар LIII-LIV/2003-2004 (2004), 288-294. Vasić M. 2005 M. Vasić, Mediana - domaine impérial ou bien privé?, in: Römische Städte und Festungen an der Donau: Akten der regionalen Konferenz (hrsg. M. Mirković), Beograd 2005, 167-176. Vasić M. 2007 M. Vasić, Mediana – die kaiserliche Villa bei Niš, in: Roms Erbe auf dem Balkan: Spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U. Brandl und M. Vasić), Mainz am Rhein 2007, 96-107. Vasić Č. 1997 Č. Vasić, Simbolics of the sacral complex at Romuliana, in: Uzdarje Dragoslavu Srejoviću - povodom šesdesetpet godina života od prijatelja, saradnika i učenika (ed. M. Lazić), Beograd 1997, 445-460. Vickers 1974 M. Vickers, Sirmium or Thessaloniki? A Critical 238 Examination of the St. Demetrius Legend, BZ 67 (1974), 337-350. Вулић 1941-1948 Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик XCVIII, Београд 1941-1948. Gaddis 2005 M. Gaddis, There is No Crime for Those Who Have Christ: Religious Violence in the Christian Roman Empire, Berkeley, Los Angeles, London 2005. Gibon 1996 E. D, Gibon, Opadanje i propast Rimskog carstva, Beograd 1996. Gurran 2009 P. Gurran, The Constantinople - New Jerusalem at the crossing of sacred space and political theology, in: Новые Иерусалимы: иеротопия и иконография сакральных пространств (ed. А. Лидов), Москва 2009, 35-57. Гушић 1987 С. Гушић, Урбанизам Ремезијане од I до IV века, Саопштења XIX (1987), 21-35. Gušić 1995 S. Gušić, Remesiana in the Late Roman Period, in: The Age of Tetrarchs (ed. D. Srejović), Belgrade 1995, 127-137. Guyon, Cardi 1984 J. Guyon, G. Cardi, L'Église B, dite „basilique cruciforme”, in: Caričin Grad I: Les basiliques B et J de Caričin Grad; Quatre objets remarquables de Caričin Grad; Le trésor de Hajdučka Vodenica (éd. N. Duval et V. Popović), Belgrade - Roma 1984, 1-90. Davies 1999 J. Davies, Death, burial and rebirth in the religions of antiquity, London - New York 1999. Dagron 1984 G. Dagron, Les villes dans l'Illyricum protobyzantin, in: Villes et pauplement dans l'Illuricum protobyzantin. Actes du colloque de Rome (12-14 mai 1982), Rome 1984, 1-19. Delehaye 1912 H. Delehaye, Les origines du culte des martyrs, Bruxelles 239 1912. Dey 2011 H.W. Dey, The Aurelian Wall and the Refashioning of Imperial Rome, AD 271-855, Cambridge...(etc.) 2011. Dix 2007 G. Dix, The Shape of the Liturgy, London, New York 2007 (репринт изд. из 1945. године). Duval 1984 N. Duval, L'architecture religieuse de Tsaritchin Grad dans le cadre de l'Illuricum oriental au Vie siècle, in: Villes et pauplement dans l'Illuricum protobyzantin. Actes du colloque de Rome (12-14 mai 1982), Rome 1984, 399-481. Duval, Jeremić 1984 N. Duval, M. Jeremić, L'Églese J au sud de la ville, dite „basilique à une nef”, in: Caričin Grad I: Les basiliques B et J de Caričin Grad; Quatre objets remarquables de Caričin Grad; Le trésor de Hajdučka Vodenica (éd. pad N. Duval et V. Popović), Belgrade - Roma 1984, 91-146. Duval, Popović, Jeremić 2010a N. Duval, V. Popović, M. Jeremić, La cathédrale, in: Caričin Grad III: L'Acropole et ses monuments (cathédrale, baptistère et bâtiments annexes), (éd. par N. Duval et V. Popović), Rome - Belgrade 2010, 101-199. Duval, Popović, Jeremić 2010b N. Duval, V. Popović, M. Jeremić, Le Baptistère, in: Caričin Grad III: L'Acropole et ses monuments (cathédrale, baptistère et bâtiments annexes), (éd. par N. Duval et V. Popović), Rome - Belgrade 2010, 201-263. Dušanić, Petrović 1962 S. Dušanić, P. Petrović, Epigraphic Contributions from the national Museum of Niš, Živa antika XII (1962), 365- 385. Елиаде 1980 М. Елиаде, Свето и профано, Врњачка бања 1980. Elsner 1998 J. Elsner, Imperial Rome and Christian Triumph, Oxford – New York 1998. 240 Ердељан 2008 Ј. Ердељан, Идеја Јерусалима и градови-престонице држава православних Словена у позном средњем веку (необјављени рукопис докторске дисертације), Београд 2008. Zanini 2003 E. Zanini, The Urban Ideal and Urban Planning in Byzantine New City of the Sixth Century A.D., in: Theory and Practice in Late Antique Archaeology (eds. L. Lavan, W. Bowden), Leiden - Boston 2003, 196-223. Zeiller 1967 J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l'empire Romain, Roma 1967. Зечевић 2002 Н. Зечевић, …Usque ad Illyricum… Ubi cuncta perierunt ? Илирик у писаним извештајима IV-VII века, у: Трећа југословенска конференција византолога. Крушевац 10-13. мај 2000 (ур. Љ. Максимовић, Н. Радошевић, Е. Радуловић), Београд - Крушевац 2002, 165-182. Зотовић 1994 Љ. Зотовић, Рано хришћанство у Виминацијуму кроз изворе и археолошке споменике, Viminacium 8-9 (1994), 59-72. Zotović 1995 Lj. Zotović, Early christianity in Viminacium, in: The Age of Tetrarchs (ed. D. Srejović), Belgrade 1995, 339-348. Ilić 2006 O. Ilić, Early Christian baptisteries in northern Illyricum, Старинар LVI (2006), 223-244. Јанковић 1981 Ђ. Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981. Јанковић 1983а Ђ. Јанковић, У сутону антике у: Срејовић Д., Лаловић А., Јанковић Ђ., Гамзиград, касноантички царски дворац, Београд 1983, 99-119. 241 Јанковић 1983б Ђ. Јанковић, Рановизантијски Гамзиград у: Срејовић Д., Лаловић А., Јанковић Ђ., Гамзиград, касноантички царски дворац, Београд 1983, 120-141. Јеремић Г. 2006 Г. Јеремић, Мозаици Медијане - нека разматрања, у: Ниш и Византија IV (ур. М. Ракоција), Ниш 2006, 145- 158. Јеремић М. 2003 М. Јеремић, Градитељство Сирмијума у V и VI веку, Саопштења XXXIV/2002 (2003), 43-51. Јеремић М. 2004 М. Јеремић, Култне грађевине хришћанског Сирмијума, у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 43-73. Jeremić M. 2006 M. Jeremić, Adolf Hytrek et les premieres fouilles archeologiques a Sirmium, Старинар LV/2005 (2006), 115- 132. Jeremić М. 2008 M. Jeremić, Les temples payens de Sirmium, Старинар LVI/2006 (2008), 167-200. Jones 1964 A.H.M. Jones, The Later Roman Empire, 284-602: a social, economic and administrative survey, Oxford 1964. Каниц 1985 Ф. Каниц, Србија, земља, становништво II, Београд 1985. Kelly 2001 C. Kelly, Empire Building in: Interpreting Late Antiquity: Essays on the Postclassical World (eds. G.W. Bowersock, P. Brown, O. Grabar), Cambridge - London 2001, 170-195. Ковачевић 1994 Ј. Ковачевић, Досељавање Словена на Балканско полуострва, у: Историја српског народа I (ур. С. Ћирковић), Београд 1994, 109-124. Kovács 2009 P. Kovács,Marcus Aurelius' Rain Miracle and the Marcomannic Wars, Leiden - Boston 2009. 242 Кондић, Поповић 1977 В. Кондић, В. Поповић, Царичин Град: утврђено насеље у византијском Илирику, Београд 1977. Korać, Pavlović, Mrđić 2006 M. Korać, R. Pavlović, N. Mrđić, Viminacijum - daljinska detekcija i GIS, Arheologija i prirodne nauke I (2006), 21-36. Krautheimer 1937 R. Krautheimer, Corpus Basilicarum Christianarum Romae: le basiliche cristiane antiche di Roma (sec. IV-IX), Città del Vaticano 1937. Krautheimer 1942 R. Krautheimer, Introduction to an “Iconography of Mediaeval Architecture”, JWCI 5(1942), 1-33. Krautheimer 1967 R. Krautheimer, The Constantinian basilica, DOP 21 (1967), 117-140. Krautheimer 1983 R. Krautheimer, Three christian capitals: topography and politics, Barkeley 1983. Krautheimer 1986 R. Krautheimer, S. Ćurčić, Early christian and byzantine architecture, London 1986. Lavan 2003 L. Lavan, Late antique urban topography: from architecture to human space, in: Theory and Practice in Late Antique Archaeology (eds. L. Lavan and W. Bowden), Leiden - Boston 2003, 171-195. Лидов 2006 А. М. Лидов, Иеротопия. Создание сакральных пространств как вид творчества и предмет исторического исследования, in: Иеротопия: создание сакральных пространств в Византии и древней Руси (ed. А.М. Лидов), Москва 2006, 9-31. Лидов 2006а А. Лидов, Новые Иерусалимы. Создание образов Святой Земли как основа христианской культуры, in: Новые Иерусалимы: перенесение сакральных пространств в христианской культуре, материалы международного 243 симпозиума, Москва 2006, 13-14. Lidov 2006b A. Lidov, New Jeruslams. The creation of Holy Land imagery as the mainstream of Christian culture, in: Новые Иерусалимы: перенесение сакральных пространств в христианской культуре, материалы международного симпозиума, Москва 2006, 15-16. Liebeschuetz 2001 W. Liebeschuetz, The Еnd of the Аncient City, in: City in Late Antiquity (ed. J. Rich), London - New York 2001. Lo Cascio 2007 E. Lo Cascio, The Government and Administration of the Empire in the Central Decades of the Third Century, in: Cambridge Ancient History, Vol. XII: The Crisis of Empire (A.D. 193-337) (eds. A.K. Bowman, P. Garnsey, A. Cameron), Cambridge 2007, 156-169. Lipka 2009 M. Lipka, Roman Gods: a conceptual approach, Boston 2009. Максимовић 1980 Љ. Максимовић, Северни Илирик у VI веку, ЗРВИ 19 (1980), 17-57. Mamford 2001 L. Mamford, Grad u istoriji: njegov postanak, njegovo menjanje, njegovi izgledi, Beograd 2001. Mango 1972 C. Mango, The Art of Byzantine Empire, 312-1453: sources and documents, Englewood Cliffs 1972. Mango 1998 C. Mango, Byzantium: the empire of the New Rome, London 1998. Мано-Зиси, Поповић 1959 Ђ. Мано-Зиси, Љ. Поповић, Бела Паланка (Remesiana). Римски и рановизантиски град, Старинар IX-X/1958- 1959, (1959), 381-382. Mathews 1977 T. F. Mathews, The Early Churches of Constantinople: Architecture and Liturgy, London 1977. MacCormack 1990 S. MacCormack, Loca Sancta: The Organization of Sacred 244 Topography in Late Antiquity, in: The Blessing of Pilgrimage (ed. R. Ousterhout), Urbana - Chicago 1990, 7- 40. MacKie 1995 G. MacKie, Symbolism and Purpose in an Early Christian Martyr Chapel: the Case of San Vittore in Ciel d'Oro, Milan, Gesta 34/2 (1995), 91-101. Mauskopf Deliyanis 2010 D. Mauskopf Deliyanis, Ravenna in Late Antiquity, Cambridge 2010. Mayer 2002 E. Mayer, Rom ist dort, wo der Kaiser ist: Untersuchungen zu den Staatsdenkmälern des Dezentralisierten Reiches von Diocletian bis zu Theodosius II, Mainz 2002. Мијовић 2004 П. Мијовић, Сирмијумски скулптори и каменоресци - Quattuor coronati, у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 113-122. Miladinović- Radmilović 2011 N. Miladinović-Radmilović, Sirmium necropolis, Beograd - Sremska Mitrovica 2011. Милин 2001 М. Милин, Прилози проучавању хришћанства у Сирмију, Старинар L/2000 (2001), 253-259. Милинковић 1998 М. Милинковић, Германска племена на Балкану. Археолошки налази из времена сеобе народа (необјављени рукопис докторске дисертације), Београд 1998. Milinković 2002 M. Milinković, Die byzantinische Höhenanlage auf der Jelica in Serbien - ein Beispiel aus dem nördlichen Illyricum des 6. Jh., Старинар LI/2001 (2002), 71-133. Милинковић 2003 М. Милинковић, О тзв. Женском германском гробу из Улпијане, у: Споменица Јована Ковачевића (ур. Р. Бунарџић, Ж. Микић), Београд 2003, 143-178. 245 Милинковић 2010 М. Милинковић, Градина на Јелици : рановизантијски град и средњовековно насеље, Београд 2010. Milinković 2011 M. Milinković, Höhensiedlungen des 6. und 7. Jahrhunderts in Serbien, in: Keszthely-Fenékpuszta im Kontext spätantiker Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moesia (hrsg. O. Heinrich-Tamáska), Budapest... (etc.) 2011, 285-302. Милошевић Г. 2004 Г. Милошевић, Мартиријум и гробљанска базилика у Јагодин мали у Нишу, у: Ниш и Византија II (ур. М. Ракоција), Ниш 2004, 121-140. Milošević G. 2005 G. Milošević, Funerary structures on private estates in the late Roman Empire: case study Viminacium, in: Römische Städte und Festungen an der Donau: Akten der regionalen Konferenz (hrsg. M. Mirković), Beograd 2005, 177-184. Milošević, Peters, Wendling 2011 G. Milošević, D. Peters, H. Wendling, Geophysical Survey at Late Roman Mediana, Старинар LXI (2011), 275-284. Милошевић П. 2004 П. Милошевић, О римској архитектури испод Старе српске цркве у Сремској Митровици, у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица 2004, 37-42. Mirković 1968 M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Beograd 1968. Мирковић 1970 М. Мирковић, Провинцијски сабор Горње Мезије, ЗФФ XI-1 (1970), 83-89. Мирковић 1979 М. Мирковић, Лициније и прогони хришћана у Сингидунуму, ЗФФ XIV-1 (1979), 21-26. Mirković 1986 M. Mirković, Inscriptions de la Мésie Supérieure. Vol. 2, Viminacium et Margum, Beograd 1986. 246 Мирковић 1994а М. Мирковић, Римско освајање и организација римске власти, у: Историја српског народа I (ур. С. Ћирковић), Beograd 1994, 66-76. Мирковић 1994б М. Мирковић, Економски и социјални развој у II и III веку, у: Историја српског народа I (ур. С. Ћирковић), Beograd 1994, 77-88. Мирковић 1994в М. Мирковић, Централне балканске области у доба позног Царства, у: Историја српског народа I (ур. С. Ћирковић), Beograd 1994, 89-105. Mirković 1995 M. Mirković, Episcopus Aquensis and bonosiacorum scelus, in: The Age of Tetrarchs (ed. D. Srejović), Belgrade 1995, 205-216. Mirković 2005 M. Mirković, Die Festungen und die Stadt an der Donau, in: Römische Städte und Festungen an der Donau: Akten der regionalen Konferenz (hrsg. M. Mirković), Beograd 2005, 11-22. Mirković 2008 M. Mirković, Sirmium: istorija grada od kraja I do kraja VI veka, Sremska Mitrovica 2008. Mirković, Dušanić 1976 M. Mirković, S. Dušanić, Inscriptions de la Mésie Supérieure. Vol. 1, Singidunum et le nord-ouest de la province, Beograd 1976. Мичел 2010 С. Мичел, Историја позног Римског царства, 284-641.: преображај античког света, Београд 2010. Николајевић 2004 И. Николајевић, „Martyr Anastasia” у Фулди, у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 123-131. 247 Оршић-Славетић 1933 А. Оршић-Славетић, Археолошка истраживања у Нишу, Старинар 8-9 (1933), 303-310. Острогорски 1996 Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959 (фот. изд. из 1996). Ousterhout 1990 R. Ousterhout, The Temple, the Sepulchre, and the Martyrion of the Savior, Gesta 29/1 (1990), 44-53. Паровић-Пешикан 1982 М. Паровић-Пешикан, Античка Улпијана према досадашњим истраживањима, Старинар XXXII/1981 (1982), 57-73. Пасија мученика Синерота 2004 Пасија мученика Синерота (превод и белешке М. Милин), у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 187-189. Пасија св. Иринеја 2004 Пасија св. Иринеја Сирмијскога (превод и белешке М. Милин), у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика) (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 185-187. Петковић 2010а С. Петковић, Римски Гамзиград пре царске палате, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић) Београд 2010, 33-42. Петковић 2010б С. Петковић, Ромулијана у време после царске палате, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић) Београд 2010, 167-199. Petković 2011а S. Petković, Late Roman Romuliana and medieval Gamzigrad from the end of 4th to the 11th centuries AD, in: Keszthely-Fenékpuszta im Kontext spätantiker Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moesia (hrsg. O. Heinrich-Tamáska), Budapest... (etc.) 2011, 267-283. 248 Petković 2011b S. Petković, The Roman Settlement on Gamzigrad prior to the Imperial Palace Felix Romuliana, Старинар LXI (2011), 171-190. Петровић 1976 П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976. Petrović 1979 P. Petrović, Inscriptions de la Mésie supérieure. Vol. 4, Naissus-Remesiana-Horreum Margi, Beograd 1979. Петровић 1994 П. Петровић,Медијана, резиденција римских царева, Београд 1994. Поповић В. 1968 В. Поповић, Увод у топографију Виминацијума, Старинар XVIII/1967 (1968), 29-53. Поповић В. 1971 В. Поповић, Преглед топографије и градске структуре Сирмијума у доба касног царства, у: Sirmium I (ур. Ђ. Бошковић), Београд 1971, 119-148. Поповић В. 1990 В. Поповић, Грчки натпис из Царичиног Града и питање убикације Прве Јустинијане, Глас CCCLX. Одељење историјских наука, књ. 7 (1990), 53-108. Поповић В. 2003а В. Поповић, Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века, у: Sirmium: град царева и мученика (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2003, 201-237. Поповић В. 2003б В. Поповић, Последњи епископ Сирмијума, у: Sirmium: град царева и мученика (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2003, 265-278. Поповић В. 2003в В. Поповић, Дезинтеграција и рурализација града у источном Илирику од 5. до 7. века н.е., у: Sirmium: град царева и мученика (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2003, 239-258. Поповић В. 2003г В. Поповић, Култ светог Димитрија Солунског у 249 Сирмијуму и у Равени, у: Sirmium: град царева и мученика (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2003, 279-289. Popović I. 2007 I. Popović, Sirmium (Sremska Mitrovica) ̶ Residenzstadt der römischen Kaiser und Stätte der frühen Christen, in: Roms Erbe auf dem Balkan: Spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U. Brandl und M. Vasić), Mainz am Rhein 2007, 17-32. Поповић И. 2010 И. Поповић, Сакрално-фунерарни комплекс на Магури, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић) Београд 2010, 141-158. Popović Lj., Čerškov 1958 Lj. Popović, E. Čerškov, Ulpiana. Prethodni izveštaj o arheološkim istraživanjima od 1954. do 1956. god., Glasnik Muzeja Kosova i Metohije I (1958), 319-327. Popović M. 1997a M. Popović, Antički Singidunum: dosadašnja otkrića i mogićnost daljih istraživanja, Singidunum 1 (1997), 1-20. Поповић M. 2006 М. Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006 (2. изд.). Поповић Р. 1995 Р. Поповић, Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена, Београд 1995. Ракоција 2006 М. Ракоција, О парапетној плочи из Ниша, пореклу и типологији палеовизантијских преграда, у: Ниш и Византија IV (ур. М. Ракоција), Ниш 2006, 95-111. Rakocija 2007 M. Rakocija, Paleobyzantine churches of Niš: preliminary survey, у: Ниш и Византија V (ур. М. Ракоција), Ниш 2007, 125-147. Ракоција 2010 М. Ракоција, Старохришћански баптистеријални комплекс на Медијани у Нишу, у: Ниш и Византија VIII (ур. М. Ракоција), Ниш 2010, 61-98. 250 Rapp 2005 C. Rapp, Holy Bishops in Late Antiquity: the nature of Christian liedership in an age of transition, Berkeley - Los Angeles 2005. Rapp 2007 C. Rapp, Saints and holy man, in: The Cambridge History of Christianity, Vol. 2: Constantine to c. 600 (eds. A. Casiday, F.W. Norris), Cambridge 2007, 548-566. Rebillard 2003 Е. Rebillard, Conversion and Burial in the Late Roman Empire, in: Conversion in Late Antiquity and the Early Middle Ages: Seeing and Believing (eds. K. Mills, A. Grafton), Rochester 2003, 61-83. Ross Holloway 2004 R. Ross Holloway, Constantine and Rome, New Have - London 2004. Smith 1992 J.Z. Smith, To Take Place: Toward Theory in Ritual, Chicago - London 1992. Спасић-Ђурић 2002 Д. Спасић-Ђурић, Виминацијум, главни град римске провинције Горње Мезије, Пожаревац 2002. Spera 2003 L. Spera, Christianization of Space along the Via Appia: changing landscapes in the Suburbs of Rome, AJA 107-1 (2003), 23-43. Спремо-Петровић 1971 Н. Спремо-Петровић, Пропорцијски односи у базиликама Илирске префектуре, Београд 1971. Stark 2006 R. Stark, The cities of God : the real story of how Christianity became an urban movement and conquered Rome, New York cop. 2006. Стричевић 1959 Ђ. Стричевић, Ђаконикон и протезис у ранохришћанским црквама, Старинар IX-X (1959), 59- 66. Taylor 1993 J.E. Taylor, Christians and the Holy Places: The myth of 251 Jewish-Christian origins, Oxford 1993. Ćurčić 2010 S. Ćurčić, Architecture in the Balkans from Diocletian to Süleyman the Magnificent, New Haven - London 2010. Fasola, Fiocchi Nicolai 1989 U.M. Fasola, V. Fiocchi Nicolai, Le necropoli durante la formazione della città Cristiana, in: Actes du XIe Congrès international d'archéologie chrétienne (ed. N. Duval), Rome 1989, 1153-1205. Ferjančić 1995 S. Ferjančić, New Epigraphic Finds near Čačak, Balcanica 26 (1995), 175-194. Fieni 2007 L. Fieni, The Art of Building in Milan during Late Antiquity: San Lorenzo Maggiore, in: Technology in Transition, A.D: 300-650 (eds. L. Lavan, E. Zanini and A. Sarantis), Leiden - Boston 2007, 407-433. Haas 1997 C. Haas, Alexandria in Late Antiquity: Topography and Social Conflict, Baltimor - London 1997. Halgren Kilde 2008 J. Halgren Kilde, Sacred power, sacred space : an introduction to christian architecture and worship, Oxford 2008. Herrin 1987 J.Herrin, The formation of Christendom, London cop. 1987. Hoddinott 1963 R.F. Hoddinott, Early Byzantine Churches in Macedonia and Southern Serbia: a Study of the Origins and the Initial Development of East Christian Art, London 1963. Howes 2007 G. Howes, The Art of the Sacred: an Introduction to the aesthetics of Art and Belief, London - New York 2007. Humphries 1999 M. Humphries, Communities of the Blessed: Social Environment and Religious Change in Northern Italy, AD 200-300, Oxford - New York 1999. Hurtado 2000 L.W. Hurtado, At the Origins of Christian Worship: the Context and Character of Earliest Christian Devotion, 252 Cambridge 2000. Hytrek 2004 A. Hytrek, Starokršćansko grobište sv. Sinerota u Sriemu, у: Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика): зборник радова (ур. Д. Познановић), Сремска Митровица 2004, 199-206. Cameron 2001 A. Cameron, The Mediterranean World in Late Antiquity AD 395-600, London - New York, 2001. Cantino Wataghin 2003 G. Cantino Wataghin, Christian Topography in the Late Antique Town: Recent Results and Open Questions, in: Theory and Practice in Late Antique Archaeology (eds. L. Lavan, W. Bowden), Leiden - Boston 2003, 224-256. Caraher 2003 W. Caraher, Church, Society, and the Sacred in Early Christian Greece: dissertation, Columbus 2003. Цветковић- Томашевић 1978 Г. Цветковић-Томашевић, Рановизантијски подни мозаици, Београд 1978. Curran 2000 J. Curran, Pagan City and Christian Capital: Rome in the Fourth Century, Oxford 2000. Чанак-Медић 1978 М. Чанак-Медић, Гамзиград, касноантичка палата: архитектура и просторни склоп, Саопштења XI, Београд 1978. Чанак-Медић, Стојковић-Павелка 2010 М. Чанак-Медић, Б. Стојковић-Павелка, Архитектура и просторна структура царске палате, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић) Београд 2010, 49-106. Čerškov 1969 E. Čerškov, Rimljani na Kosovu i Metohiji, Beograd 1969. Шене, Флизен 2010 Ж.-К. Шене, Б. Флизен, Византија: историја и цивилизација, Београд 2010. Špehar 2010 P. Špehar,Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvrđenja u 253 Đerdapu, Beograd 2010. Wharton 1992 A.J. Wharton, The Baptistery of the Holy Sepulcher in Jerusalem and the Politics of Sacred Landscape, DOP 46 (1992), 313-325. Wickham 2005 C. Wickham, Framing the early Middle Ages: Europe and Mediterranean, 400-800, Oxford 2005. Yasin 2005 A.M. Yasin, Funerary Monuments and Collective Identity: From Roman Family to Christian Comunity, The Art Bulletin 87/3 (2005), 433-457. 254 11. КАРТЕ И ИЛУСТРАТИВНИ ПРИЛОЗИ Биографија Олга З. Шпехар рођена је 1978. године у Краљеву, где је завршила основну школу и гимназију. Године 1997. уписала је Филозофски факултет, Одељење за историју уметности, где је дипломирала 2002. године са просечном оценом 9.53. Током студија је похађала курс конзервације у „Дијани“, Центру за конзервацију Народног Музеја у Београду. Била је стипендиста Министарства просвете, Фондације за стипендирање младих талената Министарства науке, Фондације Zepter и Владе краљевине Норвешке. За дипломски рад са темом „Позноантичке и ранохришћанске представе на царском новцу и у уметности: од Диоклецијанових монетарних реформи до смрти Теодосија II” добила је оцену 10. Године 2002. добила је награду Универзитета у Београду за студента генерације Филозофског факултета. Исте године уписала је постдипломске студије на катедри за Историју античке уметности, а 2006. одбранила магистарски рад са темом „Римски империјални култ на тлу Србије”. Од 2002. године запослена је на Одељењу за историју уметности као библиотекар. У периоду 2002-2004. је, као библиотекар Одељења, учествовала на пројекту Темпус, а почетком 2008. године сарађивала на организацији прве радионице „Јеврејска уметност и традиција”. Докторске студије на Одељењу за историју уметности уписала је 2010. године, а у марту 2011. одобрена јој је израда докторске тезе под насловом „Настанак хришћанске сакралне топографије урбаних простора централног Балкана: од Миланског едикта до почетка 7. века“. У априлу 2011. године учествовала је на научном скупу Простори памћења одржаном у Београду, а у јуну исте године на научном скупу Ниш и Византија одржаном у Нишу.