УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ Сања М. Глигић ИСТОРИЈСКОПРАВНА АНАЛИЗА АНТИФОНТОВИХ ГОВОРА докторска дисертација Београд, 2014. UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF LAW Sanja M. Gligic THE HISTORICAL AND LEGAL ANALYSIS OF ANTIPHON’S SPEECHES Doctoral Dissertation Belgrade, 2014. Ментор: др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета у Београду Чланови Комисије за преглед и оцену докторске дисертације: др Сима Аврамовић, редовни професор Правног факултета у Београду др Драгољуб Поповић, редовни професор Правог факултета Универзитета Унион у Београду Датум одбране: ИСТОРИЈСКОПРАВНА АНАЛИЗА АНТИФОНТОВИХ ГОВОРА РЕЗИМЕ Упркос чињеници да је Антифонт био један од водећих интелектуалаца, истакнути софиста и пионир форензичног говора који је дао значајан допринос развоју реторике у V веку пре н. е. у Атини, његова дела нису довољно проучена. Из тог разлога пратила га је судбина „подељене личности“, па су поједини аутори који су се бавили анализом његовог рада направили разлику између: Атињанина оратора (логографа) познатог по говорима о убиствима које је писао за своје клијенте на суду и политичком дисидентству (олигархиста у демократској Атини); аутора „Тетралогија“ који је био Јонац или је живео касније у односу на оратора; и софисте, чији је став био радикалан (анархичан) поглед на људско друштво. Пошто је отклоњена сумња да је Антифонт оратор био и аутор „Тетралогија“, остала је подела на тзв. сепаратисте који праве разлику између говорника и софисте и тзв. унитариста који се залажу за то да је комплетан опус Антифонта плод рада једног човека. У складу са циљем рада – анализом Антифонтових говора, расправи о говорима посвећеним убиствима приступа се с правноисторијског аспекта, сагледавањем различитих одређења Антифонтовог дела. Логографи, од којих је први био Антифонт, писали су говоре за клијенте, а они су их учили напамет и изговарали на суду. Сви форензични говори написани су да би се јавно усмено излагали. За разлику од њих, много мањи број говора писан је да би се читао и у ту групу спадају „Тетралогије“, хипотетички судски говори који садрже одређене аргументе карактеристичне за форензичне говоре. Антифонтова велика снага, посматрајући га као логографа, била је аргументација, селекција и композиција, а начин на који је флексибилно постављао аргументе чинио је његове говоре најбољим за клијенте. Традиционалну поделу говора на пет делова (увод (proemium), опис проблема (narratio), доказивање аргументима (agōnes, probatio), додатне напомене (parékbasis) и закључак (epίlogos, peroratio)) Антифонт је поштовао у својим говорима, с тим да је њихову презентацију подешавао у складу са потребама конкретног случаја. Пошто iv је атински систем омогућавао тужиоцу и браниоцу да користе велики број усмених аргумената (нарацију, емоционалне молбе упућене поротницима, аргументе из вероватног) уз повремено укључивање написаних објективних доказа, то је био разлог због којег су Антифонтови форензични говори садржали нарацију, понављање онога што је већ речено, поједностављене аргументе и емоционалне апеле поротницима упоредо са писаним доказима (заклетва и сведочење), који су без обзира на то што су били објективнији, остали у другом плану у односу на реторику усмено изложених аргумената. С друге стране, „Тетралогије“ су садржале детаљну анализу чињеница и питања о праву (одговорности), структуиране аргументе и аргументе/контра аргументе из вероватног, чија сврха вероватно није била да понављају уобичајену стратегију која се постизала форензичним аргументима, већ да подастру аргументацију за разматрање постављених проблема. Антифонтови говори показују да је странама у спору наступ на суду, у основи, служио да обезбеде доказе којима ће се што успешније бранити или нападати. Презентација њихових говора била је веродостојна и убедљива уколико су добро у нарацији описали чињенице, ојачали своје тврдње аргументима из вероватног и гласно и јасно предочили поротницима тзв. атехничке методе уверавања (заклетву, сведочење и тортуру) што је све заједно унапређивало уметност реторике. У раду се указује на вештину којом је Антифонт као први логограф аргуметацију градио новом реторском техником, па су остали могли да је следе угледајући се на њега. У својим говорима користио је аргументе који је требало да разјасне позадину случаја да би на тај начин дао јаснију слику о спору; апеловао је на поротнике да буду милостиви због погубних последица погрешне пресуде и често је истицао аргументе засноване на одликама карактера страна у спору. На сваки начин покушавао је да прикаже клијента у најбољем светлу, а његове противнике у најгорем; неке информације које припадају нарацији остављао је „у резерви“, да би их искористио касније и постигао најбољи ефекат њиховим изношењем; укључивао је ирелевантан материјал да би постигао то да наводи супротне стране делују сумњиво, због чега је неретко био склон и томе да намерно погрешно тумачи v објашњења која је дала супротна страна или да даје другачије тумачење смисла закона. Пошто је основна хипотеза од које се полази у раду да је постојао један, а не двојица Антифонта, што подразумева да је исти писац био и логограф, и софиста, и олигарх, анализирана су и Антифонтова филозофска дела, као и делиберативни говори. Антифонт у „Истини“ полази од конвенционалне дефиниције правде, по којој је праведно само уколико се поступа у складу са законима, и оповргава је излажући примере закона који су у супротности са природним правом. Он сматра да је physis примарни извор права, а nomos, уколико је сагласан природи, тек допунски. Сагледавајући вођење судског поступка, доношење пресуде и арбитражно суђење преко примера употребе доказног средства сведочења, критикује важеће право. Од његових делиберитивних говора није много сачувано, али одбрамбени говор „О промени устава“, којим је Антифонт покушао да одбрани част своје професије и олигархијске ставове које је заступао, представља јединствен и зато драгоцен извор. Паралелна примена више метода при изради дисертације била је неопходна због околности да ова тема из области правне историје такође задире и у материју филозофије права, уставне политике и социологије. Да би се отклонио априористички приступ примарно је примењен историјскоправни метод важан за разумевање порекла решења која је Антифонт заступао у погледу одређених правних проблема. Пошто је једна од хипотеза да су Антифонтови форензични говори допринели еволуцији кривичноправне судске праксе у Атини у V веку пре н. е, нормативним методом истраживан је склоп правних норми Драконтовог закона о убиству. Нормативни метод употпуњен је и структуралном анализом Антифонтових говора, што је дало темељни основ за разматрање примене права и објашњење његове функције у друштву ондашње Атине. Такође, у одговарајућим одељцима дисертације, укључивањем социолошког метода расветљава се друштвени оквир примене релевантних нормативних решења атинског права у V веку пре н. е, односно које су друштвене околности утицале на обликовање конкретних правних решења у Антифонтовим говорима и обратно, да ли су и колико нове правне солуције утицале на одговарајуће промене у друштвеним односима. vi Истраживање Антифонтовог дела пружио је увид у велики број података без којих би многе специфичности атинског права остале неоткривене. Значај за правну историју огледа се у томе да од Антифонта први пут сазнајемо како су кажњавани они који су планирали убиство; да су рођаци жртве покретали судски поступак у случају убиства; које законске процедуралне норме је требало поштовати у случајевима убиства; када су могле да се примене процедуре apagoge (лишавање слободе оптуженог) и endeixis (денунцијација); да су сви случајеви у којима је могла да се изрекне смртна казна, прогонство и губитак часних права суђени у Атини; како је дејство вишеструких фактора утицало на просуђивање о узроку и одговорности; како је изгледало сведочење деце на суду и сведочење слободног човека под тортуром; када су могли да се покрену поступци euthynai (накнадна контрола по завршеном мандату магистрата) и eisangelia (специјална процедура спровођена у случајевима издаје, рушења демократије и примања мита); која правила су била карактеристичана за Закон о хорезима, а можда највећи допринос представља то што је Антифонт у свом филозофском делу „Истина“ први говорио о уговорној теорији настанка закона. Кључне речи: Антифонт – логограф – софиста – олигарх – говори – убиство. Научна област: Право Ужа научна област: Правна историја УДК број: 34(091) vii THE HISTORICAL AND LEGAL ANALYSIS OF ANTIPHON'S SPEECHES SUMMARY Despite the fact that Antiphon was one of the leading intellectuals, a prominent sophist and a pioneer of forensic speech that has made a significant contribution to the development of rhetoric in the fifth century BC in Athens, his works have not been sufficiently studied. For this reason, he was followed by the fate of “split personality”, and some of the authors who have dealt with the analysis of his work made a distinction between: Athenian the Orator (logographer), known for speeches about homicides that he wrote for his clients in court, and political dissent (supporting oligarchy in democratic Athens); the author of “Tetralogy” who was an Ionian or who lived later relative to the orator; and the Sophist, who had a radical (anarchic) view of human society. Having removed doubts that Antiphon the Orator was the author of “Tetralogies”, what remains is the division to the so-called separatists who make a distinction between the orator and the Sophist and the so-called unitarian who stands for the idea that the entire Antiphon’s oeuvre is the work of one man. In accordance with the purpose of the paper - the analysis Of Antiphon’s speeches, a discussion about the speeches on murders, the approach applied is one from the legal and historian aspects, by analysing various definitions of Antiphon’s oeuvre. Logographers, the first of whom was Antiphon, wrote speeches for clients, who then learned them by heart and presented them in court. All forensic speeches were written to be orally publicly presented. In contrast, a much smaller number of speeches were written in order to be read, and in this group are the “Tetralogies” - hypothetical court speeches containing certain arguments specific to forensic speeches. If we consider him as a logographer, Antiphon’s great power was his rationale, selection and composition, and the way in which he flexibly set arguments made his speeches best for his clients. In his speeches Antiphon followed the traditional division of speech into five sections (introduction (proemium), describing the viii problem (narratio), proving arguments (agonès, probatio), additional notes (parékbasis) and conclusion (epίlogos, peroratio )), however, he adapted their presentation to accord with the needs of a particular case. The fact that the Athenian system allowed the prosecutor and defence counsel to use a large number of oral arguments (narrative, emotional appeals addressed to the jury, circumstantial arguments) with occasional inclusion of written objective evidence, was the reason why Antiphon’s forensic speeches contained narrative - a repetition of what was already mentioned; simplified arguments and emotional appeals to the jury along with documentary evidence (oath and testimony), who despite being objective, remained in the background compared to the rhetoric of oral arguments exposed. On the other hand, “Tetralogies” contained a detailed analysis of the facts and legal matters (liability), structured arguments and arguments/counter-arguments from the probable, the purpose of which was probably not to repeat the usual strategy achieved using the forensic arguments, but to support the argumentation for the analysis of the given problems. Antiphon’s speeches show that the performance of the opposing parties in a court dispute, in essence, served to provide evidence that would be used to defend or attack oneself or another, respectively, most successfully. The presentation of their speeches was credible and persuasive if they described the facts in their narrative properly, supported their claims with arguments from the probable loudly and clearly presented to the jury the so-called non-technical means of persuasion (being sworn, testimony and torture) all of which fostered the art of rhetoric. The paper points to the skill used by Antiphon as the first logographer, to build upon argumentation using the new rhetoric technique, and others could follow it by leaning on his work. In his speeches he used arguments that were supposed to clarify the background of a case to thereby give a clearer picture of the dispute; he appealed to the jury to be merciful because of the disastrous consequences of a wrong judgment and often stressed the arguments based on the features of the characters of the parties in the case. He tried to show the client in the best light and his opponents in the worst, in every possible way; he left some information from the narration as a “reserve” to exploit them later and achieve the best effect presenting them; he would include irrelevant material to achieve the effect that what the opposite side stated sounded suspiciously, for which he was more often than ix not inclined to intentionally misinterpret the other side's explanations or to misinterpret the law. Since the basic hypothesis in the paper is that there was one Antiphon, not two, which means that the same writer was a logographer and a sophist, and an oligarch, Antiphon’s philosophical works, as well as the deliberative speeches were analyzed. In the “Truth”, Antiphon starts from the conventional definitions of justice, by which one is just only if one acts in accordance with the laws, and denies it by giving examples of laws that are contrary to the natural law. He believes that physis is the primary source of law, and that nomos, if in compliance with the nature, is but complementary. Having analysed the conduct of the trial proceedings, adjudication and arbitration hearing by using examples of evidence in testimony, he criticises the current law. Not much has been saved of his deliberate speeches, but his defense speech “On Amending the Constitution” wherein Antiphon attempted to defend the honour of their profession and oligarchic positions he stood for, is a unique and therefore valuable resource. Parallel application of multiple methods was necessary in the preparation of the dissertation because this topic from the field of legal history also deals with the matter of philosophy of law, constitutional policies and sociology. In order to eliminate the a priori approach, a historical and legal method has been primarily applied, important to understand the origin of the solutions that Antiphon advocated with regards to certain legal issues. Since one of the hypotheses is that Antiphon’s forensic speeches contributed to the evolution of criminal jurisprudence in Athens in the fifth century BC, the normative method was used to investigate complex legal norms Draco’s Law on Homicide. The normative method is complemented by the structural analysis of Antiphon’s speeches, which was a fundament for the consideration of the application of law and an explanation of its function in the society of Athens of that time. Also, in the relevant sections of the dissertation, the inclusion of sociological method sheds light on the social framework of the implementation of the relevant normative solutions of the Athenian Law in the fifth century BC, i.e., on the social circumstances that influenced the design of specific legal solutions in Antiphon’s speeches and vice versa, whether and how the new legal solutions affected the corresponding changes in social relations. x Research into Antiphon’s work has provided insight into the enormous amount of data, without which many of the features of the Athenian law would remain undiscovered. The significance for legal history is reflected in the fact that it was from Antiphon that we first learned how those who planned homicide were punished; that relatives of the victims initiated the legal proceedings in a homicide case; that legal procedural standards were to be respected in cases of homicide; when procedures could be applied - apagoge (depriving the accused of liberty) and endeixis (denunciation); that all cases in which death penalty could have been imposed, exile and loss of honorable rights were sentenced in Athens; how the effect of multiple factors affected the judgment on the cause and responsibility; how the testimony of children seemed in court as well as the testimony of free men under torture; when the procedures could be initiated euthynai (subsequent control upon the completion of the magistrate's mandate) and eisangelia (Special procedures carried out in cases of treason, the destruction of democracy and accepting bribes); what rules were specific to the Laws about choruses, and perhaps the greatest contribution was that in his philosophical work “Truth” Antiphon first spoke about the contractual theory of the origin of law. Keywords: Antiphon - logographers - sophist - oligarch - speeches - homicide. Scientific Expertise: Law Specific Scientific Field: Legal History UDC number: 34(091) xi САДРЖАЈ 1. Увод......................................................................................................................1 2. Антифонтов живот и његово доба.....................................................................8 2.1. Извори............................................................................................................8 2.2. Биографија...................................................................................................13 2.3. Политичке прилике Антифонтовог времена (демократија и олигархија)..................................................................................................17 2.4. Идејна сцена Антифонтовог дела (појава софиста и развој реторике).....................................................................................................33 2.5. Идентитет: софиста-демократа или говорник-олигарх..........................49 3. Антифонт као логограф (говори из пера једног логографа).........................59 3.1. Против мађехе.............................................................................................61 3.2. Тетралогије..................................................................................................75 3.2.1. Када су настале Тетралогије?.........................................................82 3.2.2. Тетралогија 1....................................................................................85 3.2.3. Тетралогија 2....................................................................................88 3.2.4. Тетралогија 3....................................................................................90 3.2.5. Загађење полиса...............................................................................95 3.3. О убиству Херода.......................................................................................99 3.4. У корист хорега........................................................................................128 4. Анализа најважнијих правних института из Антифонтових говора..........151 4.1. Умишљајно и нехатно убиство...............................................................153 4.2. Дозвољено убиство..................................................................................178 4.3. Доказна средства у Антифонтовим говорима.......................................192 4.3.1. Теорије о доказима........................................................................192 4.3.2. Атехнички докази..........................................................................197 А) Заклетва....................................................................................197 Б) Сведочење.................................................................................204 Ц) Тортура.....................................................................................209 4.3.3. Технички докази............................................................................217 А) Судски говори..........................................................................217 Б) Тетралогије...............................................................................225 5. Антифонт као софиста и олигарх..................................................................230 5.1. Антифонтово поимање правде................................................................232 5.2. Антифонтов делиберативни говор..........................................................249 xii 6. Значај Антифонтових говора за правну историју........................................265 7. Закључак...........................................................................................................276 8. Извори и литература........................................................................................283 xiii 1. УВОД Антифонт је био истакнути грчки беседник, један од десеторице који су ушли у тзв. ''александријски канон'' – листу најуспешнијих говорника. Од његових форензичних и хипотетичких говора сачувани су само они посвећени суђењима за убиство, али фрагменти и наслови преосталих говора указују на то да је био добар познавалац и других института древног атинског права. Расправи се приступа из правноисторијског угла, сагледавањем различитих аспеката Антифонтовог дела и разматрањем аргумената на којима она почивају. Примарни циљ рада јесте истраживање Антифонтових говора, на основу којих се показује њихов значај за правну историју. За такав захват претходно је неопходно изнова претрести аргументацију становишта о постојању само једног Антифонта – Антифонта Атињанина из деме Рамнус, који је био логограф, олигарх и софиста. Наиме, од докторске дисертације М. Ђурића „Идеја природног права код грчких софиста” (из 1954. године) у којој се заступа став да су постојала два Антифонта није било домаћих радова који би представили другачије виђење Антифонтовог идентитета, а тиме и његовог укупног стваралаштва. Међутим, у светској академској јавности почетком XXI века изразитије се заузима став да никада нису ни постојала двојица Антифонта, већ да је комплетан опус дело једне личности. Већина античких аутора истиче постојање једног Антифонта из деме Рамнус, који је био ретор, олигарх и софиста. Међутим, савремени научници, особито они који су писали у првој половини XX века (F. Blass, L. Gernet, E. Bignone, W. Nestle, M. Untersteiner, М. Н. Ђурић,), сматрају да су постојала најмање двојица (ретор- олигарх и софиста). Ови старији аутори, који се у литератури уобичајено називају сепаратистима, образлажу то гледиште од када је 1915. године у Оксиринху (Египту) откривен папирус са садржајем фрагмента из Атифонтовог филозофског дела 1 „Истина”. Сепаратисти наглашавају да постоји разлика у стилу писања, политичком опредељењу (ретор-олигарх насупрот софисте-демократе) и схватању обавезности позитивних закона, када се упореде сачувани Антифонтови говори и фрагменти „Истине”. Посебно истичу: да је говорник (логограф), пишући говоре за своје клијенте, строго поштовао позитивне законе, за разлику од филозофа који природно право уздиже изнад позитивног, утемељујући начелну критику закона. Да би се доказала хипотеза о једном Антифонту у раду су подробно образлагани аргументи који оповргавају становиште сепаратиста о постојању двојице Антифонта. Можда најјачи аргумент лингвистичких разлика на које се највише ослањају Лурија и Бињоне1 није примерен, јер су филозофска дела Антифонта фрагментарно сачувана, различити су правци писања (једним маниром се пише говор, а другим филозофски спис) и не може се утврдити тачан датум настанка филозофских дела.2 При том, ставови изнети у „Истини” јесу бунтовни, али се тешко могу назвати „екстремно демократским”, те више личе на критику атинског демократског друштва која се јавља у другој половини V века пре н.е. Вероватно би се Антифонт пре могао разумети као реформатор демократије, него као антидемократа (J. S. Morrison).3 Критика позитивнх закона изнета у „Истини” јесте противстављена конвенционалном погледу на закон у говорима, али не треба очекивати да логограф поступи супротно захтевима клијената, без обзира на то какав је његов лични став. У случају да је други Антифонт - софиста постојао и био Атињанин очекивало би се да бар код неког античког писца о њему буде сачуван какав податак који би начинио разлику у односу на Антифонта из деме Рамнус, а ако није рођен у Атини, означавао би се по свом граду, што је по правилу био начин 1 S. Luria, „Eine politische Schrift des Redners Antiphon aus Rhamnus“, Hermes 61/1926, 343-348; “Un criterio ortografico per distinguere l’oratore e il sofista Antifonte”, Rivista di filologia classica NS 4/1926, 418-422; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, Napoli 1938, 195-196. 2 Aлу, као један од првих аутора који је након откривања папируса у Оксиринху заступао став о постојању једног Антифонта, указује на везу између јонског дијалекта којим је писана „Истина“ и атичког дијалекта којим су писани Антифонтови форензични говори. Наиме, по њему је Антифонт први софиста који је етнографским истраживањем повезао јонску и атичку културу. W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, Leipzig 1929, 156, 172. 3 J. S. Morrison, “Antiphon”, Proceedings of the Cambridge Philological Society 187/1961, 49-58; “The Truth of Antiphon”, Phronesis 8/1963, 35-49. 2 обележавања ових софиста. Сепаратисти су у једном морали да се сложе са унитаристима (A. Croiset, W. Aly, J. S. Morrison, H. Hommel, G. B. Kerford, R. K. Sprague, H. C. Avery, B. Zimmermann, M. Gagarin), а то је да се о Атифонту софисти не зна ништа сем да је написао филозофска дела „Истина” и „О слози”, за разлику од ретора о коме се доста зна почевши од родитеља и деме у којој је рођен, преко политичке и логографске каријере до великог броја беседа које је написао. Друга спорна тема је питање ауторства „Тетралогија“ – хипотетичких говора, за које су поједини аутори тврдили да их није написао Антифонт, него су оне плод рада из каснијег периода Јонца, чији идентитет није познат. Главни аргумент на који се позивају ови аутори је чињеница да поједина правна решења понуђена у „Тетралогијама“ нису у складу са познатом правном процедуром атинског права из V века пре н. е.4 Међутим, за разлику од питања идентитета Антифонта, ово питање је решено чему ће у раду бити посвећена посебна пажња. Рад је подељен на пет делова: први део (Антифонтов живот и његово доба) посвећен је реконструкцији Антифонтове биографије на основу расположивих античких извора и приказу социјалног и политичког окружења у којем је Антифонт живео и деловао; други део (Антифонт као логограф) бави се Антифонтовим правничким умећем и његовом „вештином убеђивања”; трећи део (Анализа појединих правних института из Антифонтових говора) разматра тумачење доказа и умишљајног, нехатног и дозвољеног убиства у Антифонтовим говорима; четврти део (Антифонт као софиста и олигарх) обрађује Антифонтове филозофске радове и фрагментарно сачувани говор у сопствену одбрану поводом оптужбе за издају због учешћа у олигархијском преврату 411. године пре н. е; и пети део, посвећен је разматрањима могућег значаја Антифонтових говора за правну историју. Први део рада, посвећен Антифонтовом животу и његовом добу има посебан значај за разматрање Антифонтових идеја зато што се у њему проблемски поставља противречност тврдњи античких писца да постоји један Антифонт-логограф, софиста и политичар, наспрам става савремених аутора из круга тзв. сепаратиста 4 W. Dittenberger, “Zu Antiphons Tetralogien”, Hermes 40/1905, 450-470. 3 који заступају становиште да логограф није био софиста, већ да је то други Антифонт. Наиме, Антифонт је рођен око 480. године пре н. е, када је заслугом Солонових, Клистенових и Ефијалтових реформи, атинско друштво показало јасан став да политички систем треба реформисати од аристократског ка демократском. Најзначајнији органи демократије у Атини у V веку пре н. е. били су скупштина (ekklesia), Управно веће - буле и највиши судски орган - Народни суд (heliaia). Антифонт је у првој половини живота, своје правничко умеће показивао у судовима, као истакнути писац судских говора - логограф. Међутим, избијањем Пелопонеског рата (431 - 404. године пре н. е.) политичке прилике су се промениле и политика коју је водио Перикле више није одговарала аристократама, што доводи до поларизације Атине на демократски и олигархијски блок. Истовремено, дакле у другој половини V века пре н. е, појављују се софисти, који својом критиком нападају традицију и обичајима утемељен политички систем. Од тог момента Антифонт почиње да саставља скупштинске беседе за представнике олигархијске странке (иако је сам избегавао јавно наступање) и узима активно учешће у олигархијском преврату 411. године пре н. е. Други део рада, приказује шест Антифонтових говора (три форензична и три хипотетичка говора – „Тетралогије”). Најстарији сачувани Антифонтов судски говор „Против маћехе” написан је за тужиоца, вероватно ванбрачног сина, који оптужује своју маћеху да је отровала оца. Од преостала два сачувана форензична говора, који су писани за оптужене, у говору „О убиству Херода” Антофонт брани Митилењанина Еукситеуса оптуженог за убиство Херода (атинског клеруха из Митилене), са којим је путовао на броду за Тракију, а у говору „У корист хорега” брани хорега од оптужби да је одговоран за нехатно тровање дечака Диодуса из хора, који је био под његовом надлежношћу. Тетралогије представљају хипотетичке случајеве, који су можда били расправљани и на неком ствраном процесу. Оне се зато умногоме разликују од Антифонтових судских говора. Нарација је сведена на меру која је неопходна да би се разумео случај, док се акценат ставља на аргументацију. Оваква поставка Тетралогија је логична зато што се свака састоји од четири говора (два за тужиоца и два за оптуженог) у којима оптужени одговара на 4 аргументацију тужиоца, а његове контрааргументе у свом следећем говору тужилац побија. У трећем делу рада анализирају се поједини правни институти из Антифонтових говора (доказна средства, умишљајно, нехатно и дозвољено убиство). Детаљним испитивањем сачуваних Антифонтових говора, водећи при том рачуна и о нормативним решењима из тог времена, расветљавају се и неки значајни елементи ових установа атинског кривичног права. У овом делу такође се дају одговори на питања - да ли је тадашња кривичноправна пракса била у складу са Драконтовим законом о убиству и колико је Атифонтово реторско умеће успевало да надомести правне празнине? Поред анализе права, свакако најзначајније за правну историју, за потпуније разумевање Антифонтовог дела неопходно је приказати и његов филозофски опус и политички рад, чему је посвећен четврти део. У Атини у другој половини V века пре н. е. интелектуалана сцена обележена је новим поставкама софиста, идејног круга у оквиру којег се разматрају Антифонтова правно-филозофска схватања. Након кратког приказа његових филозофских радова, истраживање је усредсређено на Антифонтово схватање правде. Његова политичка делатност отвара читав низ питања, али је посебна пажња посвећена питању - да ли се Антифонтов делиберативни говор може посматрати и као извор сазнања о праву тадашње Атине? Највећи изазов доноси пето поглавље, у којем се разматра значај Антифонтових говора за расветљавање важних питања правне и политичке историје, на основу анализе спорних места, контроверзи и новина за атинско право у његовим говорима. Најважнија питања су: које се политичке и правно филозофске идеје изражавају у Антифонтовим говорима, како су се политичка превирања од демократије ка олигархији одражавала у скупштини и судници, да ли су можда под Антифонтовим утицајем уведене неке новине у атинско право, у којој мери се оне односе на правни систем у целини (а у којој искључиво на кривично право) и која су се погрешна мишљења и неслагања у том погледу исказала у литератури? Истраживање је засновано на више хипотеза, које су темељније испитане да би се утврдила њихова заснованост и ваљаност. Прва је хипотеза да је постојао један а 5 не двојица Антифонта, што подразумева да је исти писац био и логограф и софиста и олигарх; друга, да је Антифонт, поред Хипије, био један од првих аутора који је у својим списима исказао идеју природног права; трећа, да је био зачетник политичког говорништва у Атини; четврта, да су Антифонтове „Тетралогије” (хипотетички говори) пре свега део његовог филозофског опуса; пета, да су његови форензични говори допринели унапређивању судске праксе у случајевима убиства у односу на решења Драконтовог закона. Коначно, да Антифонтови говори сликовито сведоче о његовом утицају на развој и усавршавање реторике. Тукидид, описујући Антифонта као врхунског интелектуалца, истиче да се у скупштини није појављивао и да је избегавао јавне расправе. Међутим, то не значи да његови судски говори нису били чувени, о чему сведоче два сачувана говора, написана за народ са острва Линдос и Самотраки, који су протествовали против плаћања пореза Атини. Ова два говора, као и говор „О убиству Херода” у којем брани грађанина Митилене, указују на то да је Антифонт уживао висок углед и у другим полисима. Заинтересован за дешавања у полису и правну аргументацију, желећи да избегне јавно појављивање, вероватно је у почетку саветовао пријатеље који су морали да се појаве на суду. Касније, ова пракса га је довела до писања и говора за клијенте. Колико год био успешан у томе, изгубио је свој последњи случај који је заступао маестрално изведеним политичким говором („О промени устава”) написаним за сопствену одбрану, на суђењу због учествовања у олигархијској револуцији. У раду је примарно примењен историјскоправни метод. Он је подробан за расветљавање генезе Антифонтових филозофских идеја и важан за разумевање порекла решења која је Антифонт заступао у погледу одређених правних проблема. Пошто је једна од хипотеза да су Антифонтови форензични говори допринели еволуцији кривичноправне судске праксе у Атини у V веку пре н. е, нормативним методом истраживан је склоп правних норми Драконтовог закона о убиству. Нормативни метод употпуњен је и структуралном анализом Антифонтових говора, што је дало поуздан основ за разматрање примене права и објашњење његове функције у друштву ондашње Атине. Такође, у одговарајућим одељцима 6 дисертације, укључивањем социолошког метода расветљава се друштвени оквир примене релевантних нормативних решења атинског права у V веку пре н. е, односно које су друштвене околности утицале на обликовање конкретних правних решења у Антифонтовим говорима и обратно, да ли су и колико нове правне солуције утицале на одговарајуће промене у друштвеним односима. Социолошки метод треба да Антифонтово дело смести у контекст друштвених вредности и доминантних политичких идеја његовог времена. Антифонт је последњих година свог живота постигао успех на политичкој сцени Атине. Неко ко није био искомпромитован у еклезији задобио је поверење вођа олигархијске странке да припреми преврат 411/410. године пре н. е. Антифонт је својим останком у Атини после пропасти олигархијске револуције показао да је доследан својим убеђењима и одан својој странци одржавши свој последњи говор „О промени устава”, који је виртуозно извео. . 7 2. AНТИФОНТOВ ЖИВОТ И ЊЕГОВО ДОБА 2.1. Извори Двојица најстаријих античких аутора од којих можемо сазнати нешто о Антифонту су Аристофан и Тукидид. У „Осама” (1301) Аристофан само помиње Антифонта, уз Ликона и Лизистрата, као „оне који су били уз Фриниха”.5 Деценију касније, описујући револуцију 400 у Атини, Тукидид јасно казује да је Писандар био најревноснији међу олигарсима, али истиче да је Антифонт снагом свога ума највише допринео јединству и успеху читавог подухвата: „Онај који је целу ствар [олигархијски преврат из 411. године пре н. е.] извео и одавно припремио, био је Антифонт, човек кога ниједан од његових савременика у Атини није надмашивао у врлини, а који је био врло даровит мислилац и говорник. У скупштини се није појављивао, а није се радо упуштао ни у расправљања на другом месту. Гомили је био подозрив зато што је пуно зарађивао од писања говора својим клијентима, а репутацију је стекао захваљујући томе што је важио за једног од најбољих беседника. Али, када је неко у скупштини или на суду хтео да се избори за нешто, није било човека који би саветом толико могао да помогне као он. Касније, када је 5 Фриних и Антифонт су били вође олигархијског преврата 411. године пре н. е. Лизистрат је био умешан у акцију (415. године пре н. е.), током које је оштећен већи број херма, камених стубова са попрсјем бога Хермеса. Како Андокид наводи, и Антифонт се нашао на листи оптужених за овај немио догаћај, који се у Атини дешавао нешто пре похода на Сицилију. Andocides 1.5. Вид. D. M. MacDowell, Aristophanes, Wasps, Oxford 1971; A. H. Sommerstein, Aristophanes, Wasps, Warminster 1983; D. M. MacDowell, Andocides, On the Mysteries, Oxford 1962; И. Радуловић и Г. Маричић, Андокид беседник који је једном погрешио, Београд 2013. Једини демократа, међу групом истакнутих људи које Аристофан помиње уз Антифонта био је Ликон, један од Сократових тужиоца. Вид. Платон, Одбрана Сократова (превод М. Н. Ђурић), Београд 2004. 8 подухват олигарха пропао и демократија обновљена, био је оптужен за издају и одржао је најбољи одбрамбени говор који се до данас чуо у једном процесу.”6 За разлику од ова два извора у којима се само помиње Антифонтово име, без ближе ознаке, аутори из IV века пре н. е. почињу да праве разлику између Антифонта софисте и истоименог ретора и политичара из Рамнуса. Платон, у „Менексену” помиње Антифонта као учитеља реторике и наводи дему у којој је рођен: „Није изненађујуће што је човек бољи говорник после образовања. Чак и човек мање образован од мене, који je учио музику од Лампруса и реторику од Антифонта из Рамнуса, може добити наклоност Атињана уколико их похвали пре почетка говора.”7 Ксенофонт у својим „Успоменама на Сократа” кроз три разговора које су водили Антифонт и Сократ, изричито говори о Антифонту „софисти”. Он каже да је Антифонт покушавао да приволи себи Сократове ученике. У првом разговору Антифонт пребацује Сократу што овај не наплаћује своја подучавања: „Ти не узимаш новац, што радује оне које подучаваш и омогућава им пријатан живот. У другим професијама, учитељи праве сопствене копије од својих ученика. Ако желиш да постигнеш овај ефекат, буди сигуран да си ти учитељ беде.” У другом разговору Антифонт налази да је Сократово бесплатно давање наставе ученицима само доказ Сократове правичности, али не и његове мудрости, на шта му Сократ одговара: „Добар изглед и мудрост могу да се искористе на добар и на лош начин. На пример, ако неко продаје свој добар изглед муштерији за новац, свет ће га назвати проститутком. Исто је и са мудрошћу. Свет назива софистима оне који своју мудрост продају муштерији за новац.” Трећи разговор приказује још једну Антифонтову 6 У раду су комбиновано коришћени хрватски и енглески превод Тукидида, зато што поједини изрази из хрватског превода нису довољно разумљиви. Тукидид, Повијест Пелопонеског рата (превод С. Телар), Београд 1991; Thucydides, History of the Peloponnesian War (translated by R. Warner), Penguin Books 1984, 8.68. 7 Plato, Menexenus 236а, Cambridge Texts in the History of Political Thought (ed. M. Schofield, translated by Tom Griffith) Cambridge University Press 2009. 9 замерку, да није логично то што Сократ своје ученике подучава политици, а сам је практично не примењује.8 Аристотел користи само име „Антифонт”. Примери су „Устав атински” (32.2) када говори о вођама олигархијске револуције, „Еудемова етика” (3.1232б 6) где истиче да се Антифонт тешио похвалним судом песника Агатона због неуспеха свог одбрамбеног говора и „Физика” (193а 12) у којој показује да подржава Антифонтов став о природи ствари: „Ако закопаш креветско постоље и из њега узмеш део, тај део ће бити дрво, а не креветско постоље.” С обзиром да Аристотел не даје никакав ближи податак уз име Антифонта, само се индиректно може закључити да се у прва два рада, вероватно, мислило на политичара који је био осуђен на смрт, а у трећем на софисту.9 На другим местима Аристотел помиње „Антифонта песника”, који је живео на двору Дионизија I, тиранина из Сиракузе.10 После IV века пре н. е. неколико александријских библиотекара и научника је проучавало говорништво из претходног периода.11 На жалост, већина дела није сачувана. Мало се може сазнати о Антифонтовом раду захваљујући Калимаху (Callimachus), који је почетком III века пре н. е. приредио његова дела, заједно са библиографијом осталих говорника, за каталог библиотеке у Александрији. Калимах је у corpus Anthiphоnteum уврстио судске говоре и филозофска дела „Истина” и „О слози”.12 У I веку пре н. е. детаљнијом анализом Антифонта бавили су се Дионисије Халикарнашки (Dionysius of Halicarnassus), Кекилије из Калакте (Caecilius of Caleacte), Филодем (Philodemus) и Дидим (Didymus).13 8 Xenophon, Memorabila 1.6.3-15, The Older Sophists (ed. R.K.Sprague), Columbia: University of South Carolina Press 1972. 9 J. S. Morrison, “Antiphon”, Proceedings of the Cambridge Philological Society 187/1961, 51; G. J. Pendrick, “Once again Antiphon the Sophist and Antiphon of Ramnus”, Hermes 115/1987, 54; J. C. Classen, “Aristotle’s picture of the Sophists”, The Sophists and Their Legacu (ed. G. B. Kerferd), Wiesbaden: Franz Steiner Verlag 1981, 19. 10 Aristotle, Mechanica 847a 20, Eudemian Ethics 1239a 38, Rhetoric (1385a 10, 1379b 15, 1399b 26). Ово су места на којима су цитирани радови (углавном трагедије) Антифонта песника, што искључује могућност да се ради о Антифонту из Рамнуса. Вид. M. Gagarin, “The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon”, Greek, Roman, and Byzantine Studies (GBRS) 31/1991, 33. 11 R. Pfeiffer, History of Classical Scholarship from the Beginning to the Hellenisic Age, Oxford 1968, 206- 207, 277-278. 12 Ibid., 127-131. 13 M. Gagarin, “The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon”, 32. 10 Дионисије на више места говори о Антифонту, али на само два идентификује Антифонта као рођеног у деми Рамнус: „О уређењу речи” (10) и „Исеј” (20). При том, навођење Антифонта без ознаке у његовим осталим радовима не утиче на закључак да се ради о неком другом Антифонту, што се може и видети на пример у Дионисијевом „Демостену” (8): „Главне типове добрих говора утемељили су Горгија, Лисија и Трасимах. Антифонт, Теодор и Поликрат имали су оригинални начин извођења својих говора.”14 Међу писцима који су проучавали Антифонта после Калимаха, најважнији је Кекилије из Калакте.15 Међутим, пошто оригинал није сачуван, нешто више о његовом делу „Животи десеторице оратора” можемо сазнати посредно од Псеудо- Плутарха (Pseudo-Plutarch) и Фотија (Photius).16 Кекилије је од шездесет говора, под Антифонтовим именом, тридесет пет прогласио аутентичним, мада није познато којим се критеријумима руководио.17 Поред њега, Филодем у свом делу „О поезији” истиче: „Глупи су они који мисле да исте ствари доносе више задовољства од различитих, када Антифонт, старац, може бирати да ли да га зову оратор или филозоф.”18 О Дидимовом интересовању за Антифонта добијамо информацију из Хермогеновог (Hermogenes) „O врстама стила” из II века, који је за већину савремених аутора полазна позиција за расправу о Антифонтовом идентитету. Хермоген наглашава: „Дискусију о Антифонту почињем подсећањем на то да су Дидим граматичар и још неколицина опазили, и своју истрагу објавили, да је живело 14 Исто се може видети и у Дионисијевом „О Тукидидову стилу” (51): „Без обзира што је у Атини током Пелопонеског рата било пуно говорника и филозофа нико није говорио као Тукидид, ни говорници који су се школовали код Андокида, Антифонта и Лисије, ни Сократови ученици.” Dionysius of Halicarnassus, Demosthenes 8, On the Arrangement of Words 10, Isaeus 20, The Older Sophists (ed. R. K. Sprague, translated by J. S. Morrison), Hackett Publishing Company 2001, 126. 15 Keкилије је највероватније листу говорника, коју је проучавао, преузео од Калимаха. I. Worthington, “The Canon of Ten Attic Orators”, Persuasion: Greek Rhetoric in Action (ed. I. Worthington), London 1994, 244-263. 16 Псеудо-Плутарх је написао Антифонтову биографију у II веку, а византијски патријарх Фотије у IX веку. Обојица цитирају Kекилија када говоре да је Тукидид Антифонтов ученик и колико је Кекилије Антифонтових говора [укупно 25] прогласио спорним. Псеудо-Плутарх додаје и Кекилијев извештај о Антифонтовој осуди за учествовање у олигархијској револуцији 411. године пре н. е. Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 832b-834b; Photius, Biblioteca 259p.485b9, The Older Sophists, 116-121. 17 M. J. Edwards, “Antiphon and the Beginings of Athenian Literary Oratory”, Rhetorica 18/2000, 232. 18 Philodemus, Оn Poetry C 187.3, The Older Sophists, 238. 11 неколико Антифонта, од којих су двојица професионални софисти, на које морамо обратити пажњу. Један од њих је ретор, коме се приписује умеће форензичног говора и јавног обраћања. Други је такозвани медијум и интерпретатор снова, који је написао књиге И̦стина̔ и ̦О слози̔. Ја се двоумим. Разлика у стиловима међу делима покушава да ме наведе на закључак да су постојала двојица Антифонта. Реално постоји противуречност између ̦Истине̔ и других радова, али опажања Платона и неких других уклањају сумњу. Многи су ми рекли да је Тукидид ученик Антифонта из Рамнуса; за кога знам да је познат по форензичном говору, а Тукидидов стил се потпуно разликује и много је сличнији стилу којим је писана ̦Истина̔. Због тога нисам убеђен у Дидимову аргументацију. У исто време је постојао један Антифонт, који је писао различитим стиловима, или двојица, од којих је сваки имао свој стил писања. Како год , као што сам рекао, велика је разлика међу њима.”19 Следећи важан лексикограф из II века је Харпократ (Harpocration), који на деведесет девет места цитира Антифонта. Beћина се односи на Антифонтова дела, од чега је трећина посвећена филозофским радовима. У уводу за Антифонта каже: „Он је један од десеторице оратора, син Софила, из деме Рамнус.”.20 Из истог временског периода, сличне податке о Антифонту пружају Полукс (Pollux) и Гален (Galen), додуше са нешто мање цитата.21 Остали антички аутори на исти начин цитирају говоре и филозофска дела, а за обележје ауторства користе само име Антифонт.22 О „Антифонту софисти” није се чуло ништа до VI века, када Симплицијус (Simplicius) на једном месту бележи следећу ознаку: „Чињеница је да природа утиче на раст плода и покреће генерације, при чему, Антифонт софиста сматра да је природа супстрат, а не форма.”23 Oд девет места на којима Симплицијус употребљава само Антифонтово име, ово је једини изузетак када користи термин 19 Hermogenes, Peri Ideon 399f Rоbe=D.K. 87 A2, Hermogenes opera, (translated by H. Robe), Stuttgart 1969, 316. 20 Harpocration, Lexicon 9.3, Lexeis of the ten orators / Harpocration (ed. J. J. Keaney), Amsterdam 1991. 21 Pollux, 2.7-9.53, (на педесет места цитира Антифонтова дела), Galen, De usu partium 3.286-3.372, On Medical Names 34.9-38, (на шест места цитира Антифонтова дела ), G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, Cambridge 2002, 156-422. 22 Вид. Athenaeus, Stobaeus, Sirianus, Themistius, Cicero, Quintilian, Etymologicum Magnum, Lexica Segueriana, The Older Sophists, 122-240. 23 Simplicius, In Aristotelis Physica 273.36, G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 137. 12 „софиста”.24 У X веку Суда (Suda) помиње три Антифонта: 1) чудесан творац стихова и софиста, познат као „кувар за речи” (logomageiros), 2) онај који води порекло из деме Рамнус и 3) интерпретатор снова.25 Уколико појашњења о Антифонту софисти код Ксенофонта и Дидима оставимо за касније излагање, може се закључити да су од наведених извора само последња два упућивала на „софисту”. При том, једини податак који о софисти имамо је тај да је писао филозофска дела. Симплицијус када говори о Протагори на неколико места наводи његово име, а само на једном истиче „Протагора софиста”.26 Није јасно зашто Симплицијус користи овај епитет само једном када означава Антифонта или Протагору. Сем тога, Симплицијус идентификује Антифонта посредством Аристотела („Физика” 193а 12), који говори о Антифонту без ознаке. Суда идентификује Антифонта софисту са песником. Ово ствара додатну конфузију зато што се у античкој литератури понекад песник идентификовао као Антифонт из Рамнуса, али дела која су писали наводила су се одвојено.27 Песник се означавао или по делу које је написао или по професији. Није сачуван извор у коме се може пронаћи потврда да је софиста песник, а Суда не наводи радове овог Антифонта. Управо из тог разлога могло би се закључити да Суда можда није ни правио разлику између Антифонта из деме Рамнус и Антифонта писца фолозофских дела. Већина античких аутора сматра да су ова двојица Антифонта иста особа. 2.2. Биографија Антифонт је име које се често користило у античкој Грчкој, али је најпознатији био Антифонт син софисте Софила (Sophilus) из деме Рамнус, који се родио око 480. 24 Ibid., 116-120, 265-272, 288. 25 Suidae Lexicon I 245.21-28, The Older Sophists, 114. 26 Simplicius, In Aristotelis Physica 10.1098.11, 10.1108.19; In Aristotelis De caelo 7.293.2, H. Diels, Simplicii in Aristotelis Physicorum libros quattuor priores commentaria I, Commentaria in Aristotelem Graeca 9, Berlin 1882; J. L. Heiberg, Simplicii in Aristotelis De caelo commentaria, Commentaria in Aristotelem Graeca 7, Berlin 1894. 27 Псеудо-Плутарх и Фотије наводе да је Антифонт из Рамнуса песник. При чему, од дела истичу само она која је написао Антифонт из Рамнуса. Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 832b-834b; Photius, Biblioteca 485b 9, The Older Sophists, 116-121. 13 године пре н. е.28 Јавно му се судило и био је погубљен због учествовања у олигархијској револуцији 411. године пре н. е. Његов деда je подржавао Писистрата (Peisistratidae), а отац подучавао техникама које су потребне за јавни наступ.29 Очеви су у то време имали велику улогу у образовању својих синова, а места на којима би могао да се школује будући говорник било је мало.30 Потреба за реториком створила је неједнакост између оних који су због одбране на суду или учествовања у дебати, научили како да употребе нови метод за састављање доброг говора и оних који то умеће нису савладали. Антифонт је свакако био у првој групи с обзиром на то да је назван логографом (logográphos-писац говора за новац), пиониром професије којој су новонастале околности тек почеле да праве простор за даљи развој.31 Поред тога, сматра се и да је први објављивао своје реторске студије, због чега су му дали надимак Нестор.32 Oвим се или пренебрегава да је Сицилијанска школа реторике прва отпочела да објављује уџбенике реторике, или је можда информација истинита.33 Форензичним говором је, без сумње, за новац услуживао своје клијенте.34 Додуше, Антифонтово име не налази се у регистру богатих Атињана, али то не можемо узети за дефинитивну потврду његовог 28 У литератури се може пронаћи списак од осамнаест Антифоната, а поједини су можда и иста особа. Поред Антифонта из Рамнуса, познатији су песник кога је убио Дионизије I из Сиракузе почетком IV века пре н. е. (Аристотел, Реторика 1385a 10, 1379b 15, 1399b 26); Антифонт кога су погубили тридесет тирана 404/403. године пре н. е. (Xenophon, Hellenica 2.3.40); Антифонт који је погинуо у борби са Филипом (Demosthenes, 18.132, Dinarchus, 1.63) и пацијент Антифонт, син Критобулуса (Hippocrates, Epidemics 1.15). A. F. Pauly-G. Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart 1894, 2526-2530. 29 Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 832b, The Older Sophists. 30 B. S. Strauss, Fathers and Sons in Athens, London 1993, 82-86. У Антифонтовој „Тетралогији 2“ отац истиче како је он едуковао свог сина (3.2.3). 31 Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 832c; Diodorus in Clemens Alexandrinus, Stromateis 1.79.3, The Older Sophists. 32 Тумачењем Тукидида, ослањајући се на Диодоруса, неки аутори наводе за Антифонта да је први објавио своје судске говоре. A. W. Gomme, A. Andrewes and K. J. Dover, A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford 1981, 173. Надимак је вероватно добио по угледу на чувеног Нестора, познатог по својој мудрости, који је у складу са грчком митологијом био краљ Пила. За време Тројанског рата Нестор је својом речитошћу убедио Патрокла да са Ахиловим оружијем изађе на бојно поље. Хомер, Илијада 11.790 (превод М. Н. Ђурић), Београд 1998. 33 G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, Princeton 1963, 58-61. 34 У свом одбрамбеном говору пред погубљење, због учесвовања у олигархијском прерату, Антифонт изјављује: „Они који ме оптужују истичу да ја пишем судске говоре за материјалну добит. Под олигархијом ово не бих могао, али у демократији ја сам због тога онај који има огромну моћ”. Antiphon, On the Revolution 2.14, Minor Attic Orators I (ed. K. J. Maidment), Loeb Classical Library, Cambridge 1941, 295. 14 материјалног стања.35 С обзиром на то да је уносио новине у своје говоре, публика је често одушевљено на то реаговала, али га је исто тако понекад и бојкотовала. У другој половини V века пре н. е. Атињани су изражавали једну мешавину дивљења и сумње у говорника који је у својим говорима наглашавао нове реторске трикове.36 Хермоген наводи да је Антифонт зачетник и политичког говора у ширем смислу који обухвата форензични и делиберативни говор.37 Међутим, Тукидид описујући Антифонта као врхунског интелектуалца, истиче да се у еклезији није појављивао и да је избегавао јавне расправе и на другим местима. То не значи да се за његове говоре у еклезији није чуло. Сачувана су два говора написана за народ са острва Линдос и Самотраки, који су дошли да протествују против плаћања пореза Атини.38 Ова два говора и говор „О убиству Херода”, у којем брани грађанина Митилене, указују на то да је Антифонт путовао и изван Атине и да је уживао велики углед. Заинтересован за дешавања у полису и правну аргументацију, желећи да избегне јавно појављивање, у почетку је вероватно саветовао пријатеље који су морали да се појаве на суду. Касније, га је ова пракса довела до тога и да пише говоре за клијенте. Колико год био успешан у томе, изгубио је свој последњи случај јединим говором који је написао за сопствену одбрану, због учествовања у олигархијској револуцији. Сачувани су само Антифонтови говори посвећени убиству, али фрагменти и наслови преосталих говора указују на то да је био добар познавалац и других области права.39 Антифонт је последњих година свог живота постигао успех на политичкој сцени Атине. Он није био искомпромитован у еклезији и као такав задобио је поверење вођа олигархијске странке да припреми преврат 411/410. године пре н. е. Демократски устав је стављен ван снаге и власт је припала Већу 400.40 Пошто се ово дешавало за време Пелопонеског рата (431/404. године пре н. е.), Антифонт је са 35 J. K. Davies, Athenian Propertied Families 600-300 B.C., Oxford 1971. 36 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law: Law, Society, and Politics in Fifth- Century Athens, Berkeley 1986, 266. 37 Hermogenes, Peri Ideon 400-401 (Robe). 38 На жалост, ови говори нису сачувани, али је до данашњих дана преживео Харпократов извештај о њима. Harpocration, Lexicon 10.13. 39 Antiphon, Fragments 33-66, The Older Sophists. 40Аристотел, Устав атенски 32.2 (превод Н. Мајнарић), Загреб 1948. 15 Фринихом отишао у Спарту, међутим мировни споразум нису постигли.41 Због великих удара, које је Спартанска војска задала Атини, демос је оборио Веће. Половина олигарха је успела да побегне, а Антифонт, Ономакле и Архиптолем су због издаје погубљени.42 Антифонт је својим останком у Атини показао да је доследан и одан својој странци. Сву своју снагу уложио је у одбрамбени говор „О промени устава”, који је маестрално извео у еклезији. Његов први и највећи таленат била је вешта употреба реторике на модеран начин. То је и препоручило Антифонта млађим, код софиста школованим припадницима олигархијске странке, који су упијали његове политичке савете.43 Међутим, данас постоји сумња да је Антифонт био учитељ реторике, иако се код Платона у „Менексену” (236а) то изричито помиње.44 „Тетралогије”, три групе од којих у свакој постоје по два говора за оптужбу и два за одбрану, Антифонт је написао као измишљене говоре, који су могли да послуже за подучавање. Поред тога, делимично су сачувани делови његових поука и епилога (Ant. Fragments 68-70), а Псеудо-Плутарх помиње и Антифонтове уџбенике реторике (Ant. Fragments 71- 76).45 Међу ауторима који истичу његову вештину подучавања издвајају се још Дионисије Халикарнашки („Писмо Амеју” 2) и Цицерон („Брут” 47). Нико од писаца не казује изричито да је Антифонт имао школу реторике, али ако је Ксенофонтов Антифонт-софиста пореклом из деме Рамнус, постојање школе је могуће.46 Ово је потврдио и Плутарх, који дискутујући о образовању наводи Антифонта као школског професора реторике.47 Податак да је Тукидид Антифонтов ученик може се 41 Tукидид, 8.90. 42 Вид. W. C. Ferguson, “The Condemnation of Atiphon”, Mélanges (ed. G. Glotz) I, Paris 1932, 349-366. 43 R. C. Jebb, The Attic Orators I, London 1876, 15-17. 44 R. Clavaud, Le Ménexène de Platon et la rhétorique de son temps, Paris 1982, 263-277. 45 Податак о постојању три Антифонтова уџбеника реторике помиње и Квинтилијан (Quintilian 3.1.11), aли се на основу малог броја фрагмената који их обрађују не може о њима више сазнати јер нису сачувани. 46 Ксенофонт у „Успоменама на Сократа” (1.6) истиче да Антифонт критикује Сократа што није наплаћивао своја подучавања. 47 Plutarh, De gloria Atheniensium 350c, The older Sophists. 16 пронаћи код Суде и Хермогена, али се не може прихватити као поуздан зато што и сам Хермоген сумња у његову аутентичност.48 Од сачуваних, прецизно се могу утврдити датуми настанка форензичног говора „У корист хорега” (6) из 419. године пре н. е. и политичког говора у ширем смислу „О промени устава” (фрагментарно сачуван) из 411. године пре н. е.49 Хипотетички говори „Тетралогије” (2-4) и форензични говор „Против маћехе” (1) настали су раније, вероватно у периоду 440-430. године пре н. е, док се форензични говор „О убиству Херода” (5) везује за средишњи део Антифонтове логографске каријере и оквирно датира око 424. године пре н. е.50 Од филозофских радова фрагментарно су сачувани „Истина” и „О слози”, а о делима „Политика” и „О интерпретацији снова” можемо сазнати само на основу извора који сведоче о њиховом постојању. Због тога је тешко утврдити време њиховог настанка.51 „Истина” и „О слози” се углавном везују за 420. годину пре н. е.52 Највише дискутовано питање о Антифонту се своди на то да ли је говорник истовремено био и софиста, аутор филозофских радова „Истина” и „О слози”. У књижевности оно се није постављало до 1915. године када је у Оксиринху (Египт) откривен папирус са садржајем фрагмента из списа „Истина”. Скоро деценију касније, 1922. године нађене су још две колумне из истог Антифонтовог списа: P. Oxy. 1364 и P. Oxy. 1797 које садрже два дужа текста и P. Oxy. 3647 који приказује један мањи део.53 Пре подробнијег разматрања ваља представити политичке прилике и идејну сцену на којој је настало Антифонтово дело. 48 С друге стране, Фотије и Псеудо-Плутарх, на основу сведочења Кекилија из Калакте, тврде да је Антифонт Тукидидов ученик. 49 B. D. Meritt, The Athenian Calendar in the Fifth Century B.C., Cambridge 1928, 121-122. 50 K. J. Dover, “The chronology of Antiphon’s speeches”, Classical Quarterly 44/1950, 49-53, 56-58; H. C. Avery, “One Antiphon or two?”, Hermes 110/1982, 157; Ferrante D, Antifonte: ΠΕΡΙ ΤΟΥ ΗΡΩΙΔΟΥ ΦΟΝΟΥ, Naples 1972, 86. 51 Вид. Athenaeus, Harpocration, Plutarch, Artemidorus, Cicero, Seneca, The older Sophists, 232-234. 52 M. Untersteiner, The Sophists, Oxford 1954, 231; W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, Cambridge 1969, 286. 53 P. Oxy. 1364 и P. Oxy. 1797 су први објавили B. P. Grenfell и A. S. Hunt 1922. године. Tекст са коментаром је дат у H. Diels and W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker 6th ed., Berlin 1952. Комплетно са P. Oxy. 3647 (први је објавио M. S. Funghi, The Oxyrhynchus Papyri 52: 1-5, Oxford 1984.) садржано је у F. Decleva Caizzi and G. Bastianini, “Antipho”, Corpus dei papiri filosofici greci e latini (ed. F. Adorno), Florence 1989, 176-236. 17 2.3. Политичке прилике Антифонтовог времена (демократија и олигархија) Херодот је један од првих античких писаца који је говорио о разлици између демократије и олигархије: „Кад би, наиме, неко дао људима да бирају међу свим обичајима и да одреде који су најбољи, разгледали би их и сигурно је да би изабрао сваки своје. Тако сви људи мисле да су њихови обичаји најбољи. И зато их нико други и не извргава руглу, него само један лудак.“54 А да ли је Антифонт био занесењак који се усудио да подигне олигархијску револуцију, живећи у Златно доба атинске демократије? Као младић од 18 година, Антифонт је био сведок Ефијалтових реформи (462- 461. године пре н. е.) које су уобличиле атинску демократију.55 Учинак Ефијалтових реформи нужно је посматрати као наставак Солоновог и Клистеновог покушаја да демократизују атинско друштво. Међутим, Атина је прошла кроз неколико фаза у развоју политичких институција, којима је установљена демократија у V веку пре н. е. Реформе Солона 594. године пре н. е., подстакнуте решавањем социјалне кризе, донеле су Атини нове законе.56 Међу Солоновим законима може се издвојити и nomos eisangeltikos по којем је прописано да ће сваком ко се усуди да сруши демократски устав или уведе тиранију, због издаје судити управно веће (буле) или Ареопаг.57 Овај Солонов закон био је на снази и у време Клистена и Ефијалта, а у 54 Херодот, Историја 3. 38.1 (превод М. Арсенић), Београд 2003, 131. 55 Ефијалт је одузео власт Ареопагу и свео његово деловање само на суђење за извршена кривична дела. 56 M. Gagarin, Writing Greek Law, Cambridge University Press, Cambridge 2008, 44; K. J. Hölkeskamp, “Written Law in Archaic Greece”, Proceedings of the Cambridge Philological Society 38/1992, 91. 57 Аристотел, Устав атенски 8.4; H. J. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren I, Leipzig 1905, 178; G. Busolt & H. Swoboda, Griechische Staatskunde I, Handbush der Altertumswissenschaft, München 1920, 848; J. R. Bonner & G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle I, Chicago 1930, 298; C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, Oxford 1952, 90; J. P. Rhodes, The Athenian Boule, Oxford 1972, 202-203. За разлику од наведених аутора Хансен истиче да је еисангелију, као демократску иституцију, увео Клистен 507. године пре н. е. M. H. Hansen, Eisangelia, The sovereignty of the People`s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and the Impeachment of Generals and Politicians, Odense University Press 1975, 19. 18 складу са његовим одредбама оптужен је и погубљен Антифонт као један од вођа олигархијске револуције 411. године пре н. е. Солон је увео привилегије на основу производње и рада, а укинуо оне које су до тада имали аристократи по основу свог племићког порекла. Следећа институционална промена, која је утицала на даљи развој демократије, десила се у последњој декади VI века пре н. е., као последица пада тираније. Конфликт између представника два аристократска табора Клистена и Исагоре довео је до напада спартанског басилеуса Клеомена на Атику 508. године пре н. е. „Атинска револуција” завршила се протеривањем Клеомена и Исагоре, а Клистен је добио могућност да спроведе реформе.58 Последњем бедему атинске аристократије – Ареопагу (веће бивших архоната) одлуком скупштине 462. године пре н. е. одузимају се дотадашње функције,59 због чега он постаје обичан судски орган у чију су надлежност спадала само нека кривична дела.60 Од тог момента, по мишљењу неких аутора, захваљујући Ефијалтовим реформама Ареопаг престаје да суди и у поступцима eisangeliai, а надлежност за покретање овог поступка остаје булама и прелази са Ареопага на народну скупштину (еклезију).61 Ниједна од ових реформи није била последица унапред припремљеног идеолошког обрасца. Вероватно су оне више биле одговор на различите историјске прилике које су условљавале друштвене промене, а много мање заслуга појединаца. Реформе се нису спроводиле на силу. Солон је као нека врста посредника успео да усагласи ставове виших и нижих слојева. Његове предлоге прихватиле су 58 Под „атинском револуцијом” се подразумева реаговање демоса на постуке Клеомена и Исагоре. Наиме, када је Клеомен са својом војском ушао у Атину протерао је 700 породица (Клистен је добровољно напустио полис) и покушао је уклањањем Већа 400 да заведе олигархијску управу од 300 чланова са Исагором на челу. То је изазвало револт демоса, који је присилио Клеомена и Исагору да се повуку, а Клистен се вратио и добио могућност да до краја спроведе реформе које је започео. J. Ober, The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory, Princeton University Press 1996, 32-37. 59 Ареопаг је био традиционални чувар закона и суд. Вид. Аристотел, Устав атенски 4.4, 8.4, 25.2. R. W. Wallace, The Areopagos Council, to 307 B.C., Baltimore-London 1989. 60 Поред тога што је у Атини било још реформи током касног V и у IV веку пре н. е. већина аутора истиче ова три датума као кључна за формирање демократских институција. Вид. K. Raaflaub, J. Ober, R. W. Wallace, The Origins of Democracy in Ancient Greece, University of California Press, Berkeley-Los Angeles 2007. 61 J. R. Bonner & G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle I, 299. 19 обе стране, установљавајући основ атинског политичког система који ће се одржавати скоро три века.62 Клистенове реформе су поникле у његовој борби са архонтом Исагором. Отпор буле (управног већа) и народа био је усмерен према Исагори, те се народ одлучио да прихвати Клистенове реформе. Tрајност политичког система Атине, током наредна два века, потврђује искрено опредељење народа да систем треба реформисати од аристократског ка демократском.63 Особеност атинског демократског уређења одликовала се тиме што је моћ била у рукама народа, а потврда за то биле су политичке институције које су уобличене реформама. Сваки пуноправни Атињанин могао је да буде члан скупштине (еклезије), управног већа (буле) и високог народног суда (хелиеје).64 У „Историји Пелопонеског рата” Тукидид описује шта је демократија значила за Атињане. Реч је о чувеном говору Перикла, где он одаје почаст војницима, који су погинули у првој години рата: „Наше уређење се назива демократским зато што је моћ у рукама целог народа. Када су у питању приватне парнице, сви су једнаки пред законом, а када се ради о службеној одговорности не гледа се припадништво класи, већ изворне вредности које тај човек поседује”.65 Антифонт је био нешто млађи од Перикла (495-429. година пре н. е.) који је за време своје владавине извршио три важне политичке реформе.66 Прва је увођење плате за поротнике.67 Друга је закон о добијању грађанског статуса, по којем су 62 Аристотел, Устав атенски 5.2.; Плутарх, Солон 14, Славни ликови антике I (превод М. Н. Ђурић), Нови Сад 1987, 86-87. 63 Херодот, Историја 5.66. 64 Aврамовић хелиеју назива великим поротним судом, С. Аврамовић, „Елементи правне државе и индивидуална права у Атини”, Правна држава у антици: pro et contra, Правни факултет у Београду књ. 26, Београд 1998, 18. У раду је употребљен назив велики народни суд зато што у литератури поједини аутори заступају став да је хелиеја била место на коме су се окупљали Атињани у много већем броју у односу на друге демократске органе, D. MacDowel, The Law in Classical Athens, Cornell University Press 1978, 30. 65 Тукидид 2.37. 66 Владавина Перикла је познатија у односу на друге периоде атинске историје. Међутим, извори из којих црпимо сазнања морају се читати са резервом. Највише података пружа Плутарх, док Тукидид даје само мало информација о његовој унутрашњој политици (2.65). Трећи извор је Ксенофонтов „Атински Устав“, који одлично приказује атинско друштво, али не пише много о Периклу и његовој политици. 67 Аристотел, Политика 2.12 (превод Љ. Црепајац), Београд 1960; Устав атенски 27.4; A. H. M. Jones, Athenian Democracy, Oxford 1957, 50. 20 грађани могли бити само они који докажу да су им оба родитеља Атињани,68 а трећа је увођење „тужбе против закона” (graphe paranomon), којом се сваки Атињанин могао успротивити предлогу новог закона или постојећем закону и тражити његову промену, односно доношење новог.69 На овај начин Перикле је покушао да мобилише све класе, нарочито нижу, да учествују у демократском процесу, тако што ће грађани бити плаћени за јавне послове које обављају.70 Ово је представљало веома важну прекретницу у тадашњем атинском друштву јер су Атињани, који су гласали у већу и скупштини, били у стању да осете реалну политичку моћ: бирали су магистрате, могли су много боље да их контролишу него раније и за тај посао су добијали новац. Како Стари Олигарх каже: „Оне магистратуре које су добро организоване, доносе корист свима, а које нису, опасне су за све; међутим, обичан човек не жели да се кандидује за ту магистратуру. Њему је свеједно да ли ће он радити на том месту или га препустити компетентнијем. Али она магистратура, која доноси плату или профит у кућу, биће важна обичном човеку да је задржи”.71 У том времену брзих промена, традиционални концепт указивања части родитељима и старијим људима почео је да се преиспитује и слаби јер су отац и син били политички изједначени. Када дечак напуни 18 година позивао се, заједно са оцем, да дође пред скупштину локалне деме (агору) где би отпочињао поступак за званичну регистрацију новог грађанина. Отац је спонзорисао кандидатуру сина и сведочио о испуњавању формалних услова за стицање грађанства: 1) да је син напунио 18 година, 2) да је слободан човек и 3) да су његова оба родитеља Атињани. Након тога су чланови деме под свечаном заклетвом гласали за или против примања новог кандидата. Син који је изгласан у агори добијао је потврду од стране већа да је стекао право грађанства. Тиме се нови грађанин ослободио очеве контроле и имао је 68 Плутарх, Перикле 37.3, Славни ликови антике II (превод М. Н. Ђурић), Нови Сад 1987. 69 M. H. Hansen, The sovereignty of the People`s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and The Public Action against Unconstitutional Proposals, Odense University Press 1974, 11-13; J. N. Madvig, Eine Bemerkung über die Gränze der Competenz des Volkes und der Gerichte bei den Athenaiern in Kleine Philologische Schriften, Leipzig 1875, 378-390; H. J. Wolff, “Normenkontrolle” und Gesetzesbegriff in der attischen Demokratie, Heidelberg 1970, 13-14; D. MacDowel, The Law in Classical Athens, 52; M. J. Sundahl, “The Rule of Law”, Classica et mediaevalia 54/2003, 140-142. 70 Године 457. пре н. е. је по први пут дозвољено зеугитима да се бирају за архонте. Аристотел, Устав атенски 26.2. 71 J. M. Moore, Aristotle and Xenophon on Democracy and Oligarchy, London 1975, 58. 21 право да представља себе на суду.72 Захваљујући очевој подршци, од тог момента постајао је мушкарац и након две године служења војске могао је у еклезији, већу и магистратурама да гласа независно од оца, а плата коју је зараћивао омогућавала му је еманципацију. Политика коју је заступао Перикле није одговарала аристократама. Један од његових противника био је Тукидид син Мелесијина.73 Тукидид се отворено бунио против свих привилегија, које је Перикле дао народу, али његов утицај је био кратког трајања јер је одстрањен остракизмом.74 Oвај сукоб је послужио као увод у каснију поларизацију Атине на демократски и олигархијски блок, што ће постати озбиљан проблем након Периклове смрти. 75 По мишљењу Освалда много већу претњу по демократски режим представљао је Стари Олигарх, који у „Атинском Уставу” даје врло озбиљну критику Периклове демократије.76 За разлику од Тукидида, он није био политичар и његов напад је више усмерен на социјални и економски живот у полису. Забринут је што су бедници бољи од пристојних гађана и што они заузимају привилеговане позиције. Оптужује их да су заинтересованији за личну добит у односу на напредак државе. Сматрао је да у демократији нижим слојевима више значи слобода, него поредак у коме постоји уређени правни живот; води се рачуна да поротници буду плаћени, а не да доносе пресуде. Онај коме је добро државе изнад свега никада се неће назвати олигархом, већ „елитом” или богаташем. Према томе, Стари Олигарх закључује да су савези међу олигархијским државама много трајнији од демократских савеза, с обзиром на 72 B. S. Strauss, Fathers and Sons in Athens, 2. 73 Није реч о Тукидиду, познатом историчару, него о Тукидиду, сину Мелесијину, војводи и државнику, који је 442. године пре н. е. био прогнан остракизмом. Плутарх, Перикле 11.2; Аристотел, Устав атенски 28.2. 74 A. Аndrewes, “The Opposition to Perikles”, The Journal of Hellenic Studies 98/1978, 2-4. 75 E. J. Frost, “Pericles, Thucydides, Son of Melesias, and Athenian Politics before the War”, History 13/1964, 385-399; A. Аndrewes, “The Opposition to Perikles”, 1-8; W. R. Connor, The New Politicians of Fifth-Century Athens, Princeton University Press 1971, 24; M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 188. 76 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 188-191. 22 то да ће „већи државни орган много пре занемарити преузете обавезе у односу на мање тело”.77 Стари Олигарх добру државу описује на следећи начин: „Ако тражите државу са добрим законима прво ћете видети да у њој најбољи доносе законе; да пристојан човек дисциплинује беднике, говори у већу о граду и не дозвољава лудоме да буде члан већа, говори или буде у саставу скупштине.”78 Другим речима, он говори да добра држава може бити вођена само од стране аристократа, али Стари Олигарх нигде изричито не каже како би та држава била уређена, нити да ли би била у стању да добро функционише без подршке институција које су последица демократских реформи. Он више указује на слабости тадашњег атинског политичког поретка, него што позива на промене у смислу политичке акције. Не именује ни Перикла ни друге политичаре, који су на челу државе, али његова критика показује озлојеђеност због стања у коме се налазила атинска демократија.79 Сејли (Sealey) истиче да је „демократија” термин из V века пре н. е, који су прво употребљавали непријатељи атинске демократије, означавајући под њим „злоупотребу руље”.80 По Платону: „Демократска влада, дакле, настаје кад сиромаси победе, па један део противника побију а други протерају, а са осталима равномерно поделе владу и грађанска права”.81 Међутим, он прави разлику између сиромашног народа (demos-а) и „олоша” (olchos-а). Зло настаје у држави уколико „холерични” воде главну реч, јер су они паразити у телу државе. Пошто жуч (chole) изазива бес и гнев, стршљенима (трутови са жаоком) Платон назива оне који су бесни, раждражљиви, у све се мешају и хоће да одлучују и предводе. Насупрот њима стоје флегматични трутови без жаоке (phlegma-гној који узрокује високу температуру, поспаност и апатију), чија је улога да „зује” око стршљена. Уколико флегматични народ (demos) добије мед од стршљена-политичких лидера, он као најбројнији 77 Pseudo-Xenophon, Consitution of the Athenisa, 1.3-1.5, 1.8, 1.13, 1.16, 2.17, ( ed. and translated by G. W. Bowerscok), London 1968. 78 Pseudo-Xenophon, Consitution of the Athenisa, 1.9. 79 W. G. Forrest, “An Ahenian Generation Gap“, Yale Classical Studies 24/1975, 44; H. Frisch, The Constitution of the Athenians, Copenhagen 1942, 90. 80 Под „руљом” подразумева ниже слојеве грађанства, који су демократијом добили моћ. R. Sealey, The Athenian Republic: Democracy or the Rule of Law, Philadelphia 1987, 92. 81 Платон, Држава 8.557а (превод А. Вилхар, Б. Павловић), Београд 2002. 23 постаје и најмоћнији, тада гомила, заведена убодом стршљена, постаје олош (olchos).82 Хансен потврђује да је за критичаре демократија имала негативно значење, али да је и сама реч demokratia, која у себи спаја термине kratеin (владати) и demos (народ), настала раније (почетком V или чак крајем VI века пре н. е.) и да њега нису на исти начин схватали демократе.83 На основу поређења са терминологијом која се користила за остала грчка уређења, закључује се да се под демократијом подразумевала јавна активност свих одраслих мушкараца да унапреде вредности полиса. Акценат је, дакле, на „образовању народа”, а не на „владавини народа”.84 За време Периклове владавине избија Пелопонески рат (431-404. године пре н. е.) између олигархијске Спарте и демократске Атине, па се поставља питање шта се то у Атини десило да спољашњи рат прерасте у борбу за нови систем власти у границама самог полиса? Идеја о увођењу олигархије у Атини своје социјално утемељење је имала само међу представницима старих аристократских породица. Настанак „златне омладине”, која се груписала у тајне организације, дочекан је са великим одушевљењем од стране олигарха, најбогатијих атинских грађана.85 Главна идеја тог савеза била је ограничавање државних расхода, што је подразумевало укидање плата члановима управног већа, скупштине и судијама. Спровођењем оваковог програма, атинска сиротиња би аутоматски била лишена учешћа у управљању државом, а власт би прешла у руке олигарха и група које им пружају подршку. На несрећу, Перикле је умро на почетку Пелопонеског рата, а период након његове смрти Тукидид описује следећим речима: „Они који су дошли после њега били су истог кова, тежили су да баш они буду први који ће променити ствари улагујући се народу.” (2.65.10). Сличне речи можемо уочити и код Исократа (8.126- 82 Платон, Држава 564б-565ц. 83 M. H. Hansen, “The origin of the term demokratia”, Liverpool Classical Monthly 11/1986, 35. 84 J. Ober, „The original meaning of „democracy“: Capacity to do things, not majority rule“, Paper delivered at the American Political Science Association meetings, Philadelphia 2006=APSA Paper (annual meeting), Princeton/Stanford Working Papers in Classics, Stanford University 2007, 5. 85 L. Whibley, Greek Oligarchies, their character and organization, New York 1896, 12-17. 24 127), који истиче да је Перикле био много више посвећен интересу народа, у односу на Клеона и на све друге, који су дошли после њега.86 У новијој литератури Периклове следбенике називају демагозима.87 Међутим, Тукидид упућује да је реч „демагог” 411. пре н.е. у олигархијским редовима схватана као увреда, а међу демократама неутрално, или као комплимент.88 Према Финлију (Finley) у V веку пре н.е. се уместо ове речи чешће употребљавала prostates tou demou.89 Дакле, демагог је био prostates tou demou и није обављао државну службу.90 Он је био личност, која је снагом свог карактера и реторским способностима, покушавала да утиче на људе у већу и скупштини, да подрже мере и политику која се фаворизује. С обзиром да није обављао државну службу није могао да буде подвргнут поступку epicheirotoniа (поступак који се покретао када је постојала сумња у рад магистрата). Напротив, он је тај који је могао да покрене поступак против других службеника, ако му се не допада њихов рад.91 Свој утицај демагог је свесно показивао говорима које је држао у Скупштини, као тужилац у поступку epicheirotoniа.92 За демагоге се не може рећи да воде порекло из ниже класе, али за разлику од аристократа, они су углавном били занатлије, што им је представљало извор 86 Наравно, има аутора (M. I. Finley, “Athenian Demagogues”, Past and Present 21/1962, 3-24.) који поричу промене после Периклове смрти уз аргумент да је Тукидит био аристократа. Други, (W. R. Connor, The New Politicians of Fifth-Century Athens, 87-136; M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 210-230.) уважавају промене и нарочито истичу Клеонову нову политичку технику, коју је оригинално први почео да примењује Перикле. 87 Порекло речи демагог се може наћи и у Аристотеловој Политици (4.4.1292а 4-38) где стоји да је demagogόs политичар који креира демократију и истовремено она креира њега, при чему је воља народа супериорнија у односу на законе, који могу да опстану само ако се улагују народу. 88 Аристофан у „Витезовима” каже: „Демагогија није за културног човека, који води рачуна о својим манирима, већ за онога који је неук.”(191-193). 89 У преводу prostates tou demou означава oне који су испред народа. M. I. Finley, “Athenian Demagogues”, 3. 90 W. R. Connor, The New Politicians of Fifth-Century Athens, 116. 91 Ефијалт је увео реформу да сваки грађанин Атине, без обзира на свој социјални статус, може да буде иницијатор поступка epicheirotoniа. 92 Не ретко, демагог је био и иницијатор поступка eisangelia (поступак је био предвиђен за кривична дела усмерена на рушење државног уређења), који се водио по службеној дужности, када скупштина или веће буду обавештени о таквом случају. Од осам познатих поступака у периоду од Ефијалтових реформи до краја V века пре н. е. само је случај Анаксагоре био у периоду пре Периклове смрти. Вид. M Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 209-211. 25 имућности.93 Управо због тога они су попреко гледали на аристократе, власнике земље, који су после смрти Перикла монополисали све државне службе.94 Скупштина, веће и судови су постали много моћније политчко оружје, него што су то били икада пре. У жељи да своје политичко мишљење наметну народу, демагози су константно истицали да је њихов интерес исти као и интерес обичног човека: „Волим те демос и ја сам твој erastes (удварач) ”.95 За разлику од Перикла,96 Клеон уводи нов речник и манире када јавно говори, о чему јасно сведоче Аристотелове речи: „Он је био први, који је на говорници кинуо и опсовао, те у прегачи од коже прозборио народу, док су сви остали говорници говорили како доликује”.97 Стил који су демагози промовисали у својим политичким наступима временом је постао политички радикализам.98 Човек који нуди заштиту интереса демоса и представља се као prostates tou demou, као успешан ретор постаје вођа народа, односно демагог. Аристофан у свом делу „Витезови”, на неколико места, приказују Клеонове оптужбе младих богаташа, који кују заверу против мрзовољног и напола глувог старца Демоса. 99 Име овог старца је алузија на демос, односно народ који је подржавао демократију. Алкибијад је имао негативан став према демократском уређењу Атине. У раној младости задојио се презиром према демократији, јер је стављањем под старатељство Перикла васпитаван у атмосфери формалне власти народа, али у ситуацији фактичке самовладе Перикла.100 Узалуд је Никија у свом говору апеловао 93 Клеонов отац је био кожар и бавио се коњима, а Хипербол се бавио производњом лампи. M Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 202. 94 J. D. Lewis, “Isegoria at Athens: When Do It Begin?”, Histоry 20/1971, 129-140. 95 Шаљив приказ Клеона у Аристофановим „Витезовима”. 96 Перикла неки аутори (од античких Исократ, 8.126, а модерних M. I. Finley, 15.) такође називају демагогом. Међутим, како истиче Конор (W. R. Connor, 134.) разлика између Перикла и Клеона огледала се у образовању, пореклу, темпераменту и приступу политици. 97 Аристотел, Устав атенски 28.3. 98 I. Jordović, “A Generation Gap in Late Fifth-Century-BC Athens”, Balcanica 38/2007, 21. 99 Аристофан, Витезови 236, 257, 452, Изабране комедије (превод М. Шкиљан), Загреб 2000. 100 У једној анегдоти из Алкибијадовог живота, може се уочити разлика између старије генерације из доба Перикла и млађе генерације атинских аристократа којима је припадао Алкибијад: „Желећи да разговара са Периклом, Алкибијад је једном дошао његовој кући. Рекли су му да је Перикле заузет размишљањем о томе како ће полагати рачун Атињанима. Одлазећи испред његових врата, Алкибијад 26 на старију генерацију да не дозволи непромишљеној омладини да подржи Алкибијадов ризични план о стварању атинске државе на Сицилији. Експедиција на Сицилију 413. године пре н. е. изгласана је у скупштини огромном већином гласова. Она је била преломни моменат рата, у коме је атинска морнарица потпуно поражена.101 Неколико дана пред одлазак експедиције, у току ноћи, оштећен је већи број херма (камени стубови са попрсјем Хермеса, бога трговине и заштитника путева). Кривци нису пронађени, али су кружиле гласине да су то учинили младићи припадници мистерија (тајних религиозних скупова), које је организовао Алкибијад.102 Због тога је Алкибијад у одсуству био осуђен на смрт и конфискацију имовине. Алкибијад је прогонство провео у Спарти и на Саму, где је покушавао да добије подршку Персијанаца, што би му омогућило повратак у Атину. Из Сама су његове присталице послале Писандра да изврши преврат у Атини, под изговором да се Алкибијаду омогући повратак и проналажење савезника за наставак рата. Атињани су се супротставили предлогу Писандра, када су у скупштини чули да хоће да уведе олигархију, али он их је умирио речима: „Немојмо у овом часу већати више о уставу, него о спасу“.103 После састанка скупштине Писандар се повезао са свим тајним организацијама, које су од раније постојале у полису и саветовао их је да удруже своје снаге и оборе демократију.104 Током олигархијске револуције омладина је изазивала насиље, док су старији покушавали да смире тензију. Група младића убила je Андрокла, једног од вођа демократске партије, који је био одговоран за прогонство Алкибијада.105 Ови догађаји су утицали на Атињане да у скупштини 411. године пре н. е. замене демократију олигархијом 400, са вером да је неопходно рече: Не би ли било боље да размишља о томе како да уопште не полаже рачуне”. Плутарх, Алкибијад 7, Славним ликовима антике I. 101 Tукидид 6. 12-13. 102 Tукидид 6. 27-28; В. M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 537-550. 103 Тукидид 8.53. 104 Ibid., 8.54. 105 Ibid., 8.65; F. Wasserman, “ The Conflit of Generations in Thucydides”, The Conflict of Generations in Ancient Greece and Rome (ed. S. Bertman), Amsterdam 1976, 119-121. 27 ефикасније уређење полиса за време рата.106 Када су 400 завладали о Алкибијаду се више није водило рачуна, а о ратним дејствима се слабо расправљало. Како сведоче Тукидид и Аристотел, Антифонт је био идејни творац олигархијског преврата, а Пизандар је изнео предлог да се изабере десет законодаваца који су на скупштини на Колону107 објавили: „да је сваком Атињанину слободно без казне да изрекне своје мишљење, које буде хтео. Ако ико онога ко је изрекао своје мишљење оптужи незаконито или му како другачије нашкоди, за тога да се одреде високе казне. Тада се већ јасно предлагало, нека се никаква државна служба не врши по истом државном поретку и нека се укину награде за њихово вршење, него нека изаберу пет људи као председнике, а ти нека одаберу сто људи, а сваки од тих сто нека себи узме тројицу. Њих 400 нека дођу и владају неограничено, како буду сматрали да је најбоље, и нека сазивају 5000, кад год им се буде свиђало.“108 Пошто је скупштина без протеста овај предлог прихватила 400 су наоружани у пратњи сто двадесет младића, које су користили за вршење насиља, ушли у скупштину и наредили присутнима да подигну своју дневну плату и напусте скупштину. Када је 400 завладало многе су убили, друге су бацили у тамницу, а неке су и прогнали.109 Отприлике у исто време Антифонт је као изасланик био послат у Спарту да преговара о даљем току рата, а 400 је одлучило да изграде тврђаву на Етонији у близини Пиреја како би на тај начин обезбедили луку. Антифонт и остали припадници његове делегације нису успели да постигну договор са Спартом, а у Етонији је избила побуна од стране хоплита (оклопника). Они су тражили смену 400 и проглашење владе 5000, због чега су почели да руше тврђаву коју су градили. 106 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 344-395. 107 Треба скренути пажњу да се ова скупштина састала на Колону (светилишту Посидоновом), а не на уобичајеном месту Пниксу где је могло да стане много више људи. C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, Oxford 1952, 360, 373. 108 Tукидид 8.67-68. Аристотелов „Устав атински“ даје детаљније информације: „Затим су укинули све тужбе с протузаконитости, све пријаве због тешких државних прекршаја и све позиве на суд, како би сваки Атењанин, који год хоће, могао казати своје мишљење о тим стварима. Али ако буде тко због таквих приједлога глобио кога, звао га пред суца или на суд водио, нека га пријаве и одведу к стратезима, а стратези нека га предаду једанаесторици, да га смрћу казне.“ Аристотел, Устав атенски 29.4. 109 Tукидид 8.69-70. 28 Један за другим ређали су се неповољни догађаји по владавину 400, а оно што је коначно изазвало промену државне управе био је пораз на Еубеји. Овога пута скупштина је одржана на свом уобичајеном месту Пниксу где је одлучено да 400 буду опозвани, а власт да предају телу 5000, под условом да њихови чланови буду сви који могу себи да набаве тешко оружје и да за своју службу не смеју да примају плату. Пизандар и остале вође олигархијске револуције побегли су у Декелеју, али је Антифонт остао у Атини.110 Он је у својству изасланика који је преговарао са Спартом био оптужен за издају и након спроведеног поступка еисангелија погубљен. Олигархијску револуцију 411. године пре н. е. обележила су два политичка слогана за које је могуће да је њихов идејни творац био Антифонт. Први је hopla parechomenoi и првобитно је представљао мишљење оних Атињана који се нису слагали са ставом екстремних демократа о томе да треба дати политичку моћ и оним грађанима, чији је имовински цензус нижи од онога који су имали хоплити.111 Дакле, у почетку jе hopla parechomenoi означавала хоплите, да би после Сицилијанске пропасти Атине добила већи утицај и постала саставни део политичког речника за време олигархије. Наиме, пошто су хоплити срушивши тврђаву у Етонији подстакли предају власти у руке 5000, на скупштини, на Пниксу, одлучено је да у састав овог тела могу да уђу само они који себи могу да набаве тешко оружије (hopla parechomenoi).112 Након пропасти 400, поред Антифонта, за издају су истовремено били оптужени Ономакле и Архиптолем, син чувеног Хиподама који је први применио месопотамски урбанистички систем по коме су се улице у граду секле под правим углом.113 Архиптолем се помиње у Аристофановим „Витезовима“ као Клеонов противник и један од учесника у мировним преговорима са Спартом после Клеонове победе на Пилу.114 Наиме, како описује Аристофан: „По пилској згоди, каже сама од 110 Тукидид 8.90-98. 111 N. M. Tod, A Selection of Greek Historical Inscriptions to the end of the Fifth Century B.C., vol. 1, Oxford 1946, 10-12. 112 Tукидид 8.97.1. 113 Pseudo-Plutarch, Life of Antiphon 834а-b. 114 Aristophanes, Knights 327, 794-796 (translated by J. Henderson), Harvard University Press 1998. 29 себе у град је пуну корпу мира донела, а скупштина је три пута предлог одбила“.115 Он је заједно са Антифонтом од стране 400 био послат као изасланик у Спарту, због чега су касније обојица били оптужени за издају. Пошто је утвђено да су криви, погубљени су, имовина им је конфискована, куће су им срушене до темеља, јавно је објављено на бронзаној плочи да су издајници, забрањено је било да их сахране у Атини, а њиховим потомцима су одузета грађанска права.116 Њих двојца су били пријатељи током олигархијске револуције, а могуће је да то пријатељство датира још од раније када је после атинске победе код Пила Антифонт представио еклезији говоре које је написао за народ са острва Линдос и Самотраки, који су дошли да протествују против плаћања пореза Атини. Обојица су били заговорници мировних споразума са Спартом, како после Пила, тако и за време олигархијске револуције. То упућује на закључк да је могуће да су обојица били противници екстремне демократије у време Клеона (425-424. године пре н.е.) као што су то били и у време олигархијске револуције. Оно што је могло да их повеже било је опредељење за државно уређење за које се залагао Хиподам, Архиптолемов отац. Аристотел је у „Политици“ забележио да је Хиподам, без обзира на то што се није бавио политиком, покушао да каже нешто о најбољем државном уређењу. По Хиподаму, оптимални број становника полиса био би око десет хиљада људи који би били подељени на три групе: класа занатлија, класа земљорадника и класа ратника под оружјем. Притом, пошто земљорадници немају оружје, а занатлије ни земље, ни оружја, они би постали подложни онима који имају оружје.117 Могуће је да је Хиподам преузео термин hopla parechomenoi од противника екстремне демократије, а његов син Архиптолем или Антифонт су га претворили у политички слоган олигархијске револуције. Остаје непознато зашто је изабран број од 5000 којима би била поверена власт. Могуће је да је то било зато што је то био званичан број хоплита који су били пописани. Политичка идеја по којој владавина полисом треба 115 Аристофан, Мир, 665-667. 116 Pseudo-Plutarch, Life of Antiphon 834a-b. 117 Аристотел је упутио критику на рачун овог државног уређења у коме би владали само наоружани, али на другим местима подржава управо владавину оних који носе оружије. Аристотел, Политика, 1268а, 1297б, 1265б. 30 да буде у рукама имућније класе, је вероватно повезала Архиптолема и Антифонта као идејне творце олигархијске револуције. Међутим, Веће 400 без обзира на то што су усвојили овај концепт владавине нису били вољни да предају власт Већу 5000 све до момента када су их прилике натерале да то и учине.118 С друге стране Архиптолем и Антифонт су проглашени издајницима и погубљени, али нису имали прилике да виде како су владали 5000 за које су се од почетка револуције залагали. Други политички слоган олигархијске револуције био је patrios politeia (повратак уставу очева оснивача). Антифонт је у свом филозофском делу „О слози“ написао: „Људи су у прошлости знали колико је лоша анархија, па су од рођења подучавали своје синове како да владају. Због тога синови када дођу у зрело доба, неће бити затечени кад наиђу на тешкоће и промењене околности.“119 Термин patrios politeia je за разлику од hopla parechomenoi подједнако употребљаван од стране демократа и олигарха. За олигархе овај термин је означавао повратак на пре- Клистенов устав, а за демократе је имао значење повратка на демократски устав који је важио пре олигархијске револуције.120 Као што је Архиптолем под утицајем свога оца Хиподама hopla parechomenoi промовисао у један од слогана олигархијске револуције, тако је и Клеитофонт под утицајем чувеног говорника Трасимаха промовисао patrios politeia. Клеитофонт је био један од вођа олигархијске револуције, а Платон га у „Држави“ помиње као младића који је спреман да учини све што је потребно да би одбранио идеје свог ментора Трасимаха.121 Аристотел у „Уставу атинском“ наводи Клеитофонтове речи са скупштине на Колону: „нека изабрано повјеренство поред тога испита још и отачке законе, које је дао Клистен, кад је постављао демокрацију, како би, чувши и о њима, смислили најбоље“.122 Али, Аристотел додаје и своје запажање о овим Клеитофонтовим речима „као да 118 Tукидид 8.65, 8.86, 8.92. 119 М. Gagarin, Antiphon The Athenian, Oratory, Law, and Justice in the Age of the Sophists, University of Texas press, Austin 2002, 193. 120 A. Fuks, The Ancestral Constitution – Four Studies in Athenian Party Politics at the End of the Fifth Century, London 1953, 33-51. 121 Платон, Држава, 328б, 340а-ц. 122 Аристотел, Устав атенски 29.3. Клеитофонт се помиње и у Аристофановим „Жабама“ као Еурипидов „студент“ што је највероватније показивало да је био едукован од стране софиста. Аристофан, Жабе, 965-967. 31 Клистенов устав није био демократскији него сличан Солонову“. По Фуксовом (Fuks) мишљењу оваква Аристотелова итерпретација је означавала да су олигархисти одбијали да прихвате демократски развој после Клистена, што подразумева да су уважавали и Солона, за разлику од Хигнета који сматра да је ово представљало само пропаганду олигархиста, при чему они нису имали ни знања ни интереса за Клистенов или Солонов устав, односно тежили су успостављању оне власти која би била мање демократска.123 Олигархисти су прихватили Клеитофонтов предлог: „Вијећника нека буде, по отачком обичају, четири стотине, четрдесет из сваке филе, изабраних од прије предложених, које изаберу чланови филе између грађана, што су навршили тридесету годину живота.“124 Међутим, управо оваква формулација указује на то да су се угледали на Солонову реформу (увођење Већа 400) или можда чак и Драконтову реформу која је, како је Аристотел интерпретирао, скоро истоветна као и наведена одредба олигархијског устава.125 Солон је прве чланове већа изабрао сам и они су могли доживотно да остану на функцији126 за разлику од „Драконтовог устава“, представљеног у Аристотеловом „Уставу атинском“, по коме су чланови Већа 400 и једног члана били бирани жребом на годину дана. У оба случаја оно што је вероватно било најважније за олигархисте јесте ограничење које су увели са слоганом hopla parechomenoi – да у власти могу учествовати само они грађани који поседују тешко оружје. Дионисије Халикарнашки је поред Антифонта поменуо и Трасимаха као великог говорника који је 411. године пре н. е. у свом говору о уставу Атине указао на важност слоге (homonoia) међу Атињанима, жалећи за тим што не живи у време очева оснивача када је на снази био најбољи устав. Трасимарх је истакао да је слога једини начин да се помире политички опоненти: „уместо да смо сложни, међу нама су завладали узајамно непријатељство и бурна времена“.127 Пошто се унутар 123 A. Fuks, The Ancestral Constitution – Four Studies in Athenian Party Politics at the End of the Fifth Century, 1-32; C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 15, 130. 124 Аристотел, Устав атенски 31.1. 125 Ibid., 4.3. 126 Плутарх, Солон 19.1. 127 Dionysius of Halicarnassus, Isaeus 20, Demosthenes 3, The Older Sophists, 89-90. О значају који је слога имала за Трасимаха указује и Платон: „Из неправичности се, о Трасимаше, развијају свађе и 32 олигархијског покрета могла разликовати екстремна и умерена струја, чињенице потврђују да су бар три пута покушавали да буду сложни. Први пут када су на Колону донели одлуку о оснивању 400. Други пут када је због побуне хоплита у Пиреју (у Дионизијевом позоришту) требало да се одржи седница, али је одложена због напада на Еубеју.128 Коначно, када је на Пниксу одлучено да ће уместо 400 владати 5000, што је по речима Тукидида била „мешавина између владе неколицине и мноштва“.129 Управо оваква „мешавина“ била је последица слоге, али овога пута између олигарха и демократа. Међутим, Трасимах није био једини који је писао о слози. О томе су писали: Клеитофонт као Трасимахов ученик, Исократ, Аристотел у „Никомаховој етици“, Антифонт у свом делу „О слози“, Ксенофонт у „Успоменама“.130 И као што је Хансен рекао да је демократија за Атињане представљала образовање народа, а не владавину права, исто може важити и за олигархију. Антифонт је такође био заокупљен најбољим образовањем и у „О слози“ пише: „Мислим да је на првом месту образовање међу обавезама које један човек треба да уради. Када неко нешто добро започне, добро ће га и завршити. Ако добро засади семе може да очекује добру жетву; ако научи младе људе добром образовању, то ће живети и напредовати до краја живота, и ниједна олуја, нити суша неће моћи да га униште.“ (DK 87B, 60). 2.4. Идејна сцена Антифонтовог дела (појава софиста и развој реторике) Антифонт је рођен у старој и богатој породици, у деми Рамнус на североистоку атичке обале која се налазила надомак острва Еубеја. Пошто је Рамнус имао луку која је добро радила вероватно се првенствено може сматрати урбаном, него мржња и долази до међусобне борбе. Ако, пак, један према другоме правично поступају – онда владају слога и пријатељство.“ Платон, Држава, 351д. 128 Tукидид 8.93. 129 Ibid., 8.97. 130 Plato, Cleitophon 409E-410A (G. M .A. Grube, „The Cleitophon of Plato“, Classical philology 26/1931, 302-308.); Isocrates 7.31-35 (J. W. Jones, The Law and Legal Theory of The Greeks, Oxford 1956, 82-84.); Aристотел, Никомахова етика 8.1155а, Нови Сад 2003; Antiphon, On Concord-The fragments (М. Gagarin, Antiphon The Athenian, Oratory, Law, and Justice in the Age of the Sophists, 189-194.) Xenophon, Memorabila 4.4.16, The Older Sophists. 33 руралном средином. Његов отац Софилус био је софиста и имао је своју школу,131 тако да је млади Антифонт одгојен у оквирима традиционалних аристократских вредности. Вероватно је био добро образован, с обзиром на то да је од малих ногу био окружен људима из различитих делова Грчке (по свој прилици и људима из иностранства) као и идејама и активностима новог покрета интелектуалаца, названим софистима, чије је деловање тек отпочело у том периоду. Он је сигурно познавао рад чувених софиста као што је био Протагора, а могуће је да је приликом посета Атини и другим полисима имао и личних контакта са интелектуалцима тог доба. Око 450. године пре н. е. институције атинске демократије, укључујући и судове, добиле су форму која ће следећих пола века остати непромењена.132 Пошто је постојао велики број судова, све више поротника је било потребно, а како сведочи Стари Олигарх, у атинским судовима се судило у одређеним случајевима и странкама из полиса који су били у блиској вези са Атином.133 Млади Антифонт је посматрајући овакав развој институција, без обзира на то што се трудио да јавно не излаже своје ставове, учествовао у раду судова пишући говоре за клијенте и своје пријатеље који су били активно укључени у послове полиса. У оваквим политичким приликама, комбинација предности порекла Антифонтове породице, његов интерес за политичке и правне активности у полису и оштрина његовог ума допринели су да он постане један од водећих атинских интелектуалаца. Највише су га интересовали право и правда, али је подједнако писао и о геометрији, космологији, социологији, психологији, инерпретацији снова.134 Антифонтов први рад су највероватније биле „Тетралогије“ настале у периоду између 440. и 430. године пре н. е. Оне су написане као опозитни говори (Antilogiae) – нова форма интелектуалног изражавања коју је креирао Протагора. Случајеви су приказани са по два од четири говора (logoi) за браниоца и тужиоца, а усмерене су на 131 Pseudo-Plutarch, Life of Antiphon 832b-834b. 132 Ефијалтова реформа из 462. године пре н. е. допринела је повећању броја и значаја судова, а Перикле је 450. године пре н. е. увео плату за поротнике коју ће Клеон 425. године пре н. е. повисити. M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 47-83. 133 Pseudo-Xenophon, Consitution of the Athenisa, 1.16-18. 134 Аntiphon, Fragments, 66-138, The Older Sophists, 212-234. 34 истраживање права, правде и аргумената из вероватног.135 Ови експериментални и провокативни говори вероватно су остављали утисак на друге интелектуалце који су живели у време Антифонта, али су (уколико је тачна информација да је Антифонт био и учитељ реторике) најпре читани од стране Антифонтових ученика. Нешто касније Антифонт је написао и своја два фрагментарно сачувана филозофска дела „Истина“ и „О слози“, које су за разлику од „Тетралогија“ мање драматични, али подједнако експериментални и провокативни зато што Антифонт и у њима наставља да примењује јукстапозицију (положај једне ствари поред друге) коју сагледава из опозитних углова.136 Највише сачуваних фрагмената показује да је Антифонт акцентовао у својим делима однос nomos-а и physis-а, проблем који је у то доба био често разматран од стране софиста. За њега је однос између позитивних закона и природног права био важан због објашњења правде, теме која га је највише интересовала. Антифонтово интересовање за теорију и практичну примену права, као и његова жеља да се јавно не појављује, направили су од њега „саветника“ тужилаца и бранилаца који су морали да учествују у судским поступцима, посебно оних чији су случајеви били компликовани. У почетку је само саветовао пријатеље, а после 430. године пре н. е. почео је за новац да пише говоре које су странке у поступку училе напамет и излагале на суду. Врло брзо је стекао репутацију стручњака нове вештине- логографије, која га је окупирала до краја живота. Писање радова за узак интелектуали круг или за велики аудиторијум, била је новина која је као и друге активности софиста деловала контраверзно, не само у Антифонтово време, већ и током IV века пре н. е.137 Деценију после његове смрти пракса логографије је нагло порасла и постала водећа форма за јавну дискусију у Атини.138 Последње две деценије свога живота Антифонт је вероватно наставио да пише говоре за друге, подучава реторику и учествује у дискусијама и дебатама које су 135 G. Goebel, Early Greek Rhetorical Theory and Practice: Proof and Arrangement in the Speeches of Antiphon and Euripides, Madison 1983, 32. 136 F. Pfister, “Zu den neuen Bruchstücken des Sophisten Antiphon”, Philologische Wochenschrift 7/1925, 202. 137 F. Solmsen, Intellectual Experiments of the Greek Enlightenment, Princeton University Press 1975, 42. 138 G. A. Kennedy, A New History of Classical Rhetoric, Princeton University Press 1994, 49. 35 организовали софисти, расправљајући успут са пријатељима о актуелној политичкој ситуацији у Атини онога времена. Свима је на памети био рат са Спартом и пажња је посвећивана откривању врлина и мана атинских лидера и институција. Велики број случајева Антифонт је написао због њихове политичке подлоге или умешаности истакнутих политичких фигура, а његово правно саветовање прерасло је у политичко саветовање.139 Коначно, када је Атина 413. године пре н. е. претрпела пораз на Сицилији, Антифонт је од политичког саветника постао активан политичар и заједно са својим пријатељима, олигархсима, креирао програм за који је веровао да ће атинску демократију учинити ефикаснијом и одговорнијом. У говору који је написао за сопствену одбрану одбија да призна да је учинио нешто лоше и истиче да је његова намера била да унапреди, а не да сруши демократију у којој је просперирао.140 Аргументи које је истакао били су бескомпромисно рационални и вероватно су оставили утисак на већину поротника, (изазвали су и дивљење Тукидида), а говор је остао запамћен као један од највише цењених кроз целу антику.141 Управо су софисти, у које спада и Антифонт, подучавајући омладину, створили групу која ће у олигархијској револуцији одиграти најзначајнију улогу. Због чињенице да је и Антифонт био софиста, у наставку рада биће представљени неки софисти које су аутори доводили у везу са њим. Како истиче Ђурић, античка софистика као химерична појава142 ствара проблем приликом њеног изучавања. Не може се дати дефинитивна листа са именима софиста, зато што се савремени аутори ослањају на античку традицију и не слажу се међусобно у томе, ко се може наћи на овој листи. Осим фрагмената њихових дела који су сачувани, нису оставили писани траг о свом покрету, а већину информација добијамо од Платона, који се углавном критички изјашњавао о 139 Antiphon 5, 6, Fragments 1-10, The Older Sophists. 140 Ibid., Fragments 11-19. 141 W. S. Ferguson, “The Condemnation of Antiphon”, 364. 142 M. Ђурић, Из историје античке филозофије, Београд, 1996, 205. 36 њима.143 Осуђени на неки полуживот од стране предсократоваца144 с једне стране и Платона145 и Аристотела146 с друге - софисти изгледају као изгубљене душе. За разлику од античких, савремени аутори благонаклоније гледају на софисте.147 Они много више пажње поклањају разоткривању ко су били софисти и шта су написали, него питању њиховог подучавања. Проучавајући софисте на овај начин долазили су до следећих закључака: да су они подучавали реторику, били енциклопедисти Грчке, бавили се изучавањем политике (подучавали су како успети у политици), да су били хуманисти, који су човека и његове вредности сместили у центар универзума. На основу ових закључака софисти се не могу повезати ни са једним филозофсикм покретом који је постојао пре и после њих. Гутхри (Guthrie) је први који пореди емпиризам и скептицизам софиста са идеализмом Платона са једне стране и проучавањем природних феномена предсократоваца са друге стране.148 Софисти су путујући из града у град обогаћивали искуство, користећи нове методе, подучавали су младиће из богатих породица и наплаћивали су своје услуге.149 Већином су били странци, које су често пратили њихови ученици.150 Да би били успешни у политичком животу, млади су се често школовали код софиста. Назив софист потиче из грчке речи sophos/sophia која се преводи са мудрац/мудрост.151 По Керферду (Kerferd) термин је еволуирао у неколико значења: 143 „Софистика се према правој политичкој мудрости односи као козметика према гимнастици.” Plato, Gorgias, 463a-465c (translated by R. Waterfield), Oxford University Press, London 1994. 144 J. Barnes, The Presocratic Philosophers, Vol. 2, London, 1979, 146. 145 У Горгији (462b-465e) о методу рада софиста, коју назива technai, Платон говори да је фалсификована, док у дијалогу Софист даје чак седам погрдних дефиниција софиста нa пример да су они ловци на младе богаташе, предавачи вештине која није њихова и слично. 146 По Аристотелу рад софиста се огледа у изопаченој мудрости, која у ствари није мудрост. Aristotle, Sophistici Elenchi, 1.1, 165a 21-23. (translation by E. Poste), London, Macmillan 1866. 147 За Гротеа софисти су учитељи који су уједно и представници мишљења њиховог времена. G. Grote, History of Greece, London, 1856, 78. Наравно, и међу модерним ауторима има оних који критикују софисте као нa пример Сиџвик по коме софисти нису озбиљни мислиоци, и због тога ни не заслужују улогу у историји филозофије, зато што је њихово подучавање неморално. H. Sidgwick, “The Sophists“, Journal of Philology 4/ 1872, 289. 148 W. K. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 3-9. 149 Како истиче Керферд у периоду од 460. до 380. године пре н. е. знало се за 26 софиста. G. B Kerferd, The Sophistic Movement, Camridge 1981, 42. 150 Plato, Protagoras 315а (translated by N. Denyer), Cambridge University Press, 2008. 151 N. G Liddel, and R. A Scott, A Greek–English Lexicon, Oxford 2004, 626. 37 вештина, политичка мудрост и научна, теоретска, односно филозофска мудрост.152 Рад софиста највише се огледао у јавним предавањима (epideixis) или јавним дебатама, где су демонстрирали своје образовање и способности.153 На овај начин успевали су да заинтересују будуће ученике, које би касније подучавали индивидуално или у мањим групама. Подучавање би се састојало у држању предавања на задату тему, као и у давању корисних савета за јавни наступ.154 Леп пример представљају Антифонтове „Тетралогије“ где он ученицима даје готове судске говоре, из којих могу нешто ново да науче, али и да имитирају аргументе и реторске трикове које је он користио. До данашњих дана није пронађен велики број радова, а и оно што је пронађено није довољно за једнозначно одређење њихове филозофије. Од подучавања реторике, разјашњавања контраверзе phisis-nomos, политичког успеха, подучавања о идеалном образовању, напада на религију, па до хуманог виђења човека као центра универзума или пак трагичну карикатуру судбине, дугачак је пут и превелики број различитих тема.155 Њима софисти приступају субјективно и игром речи покушавају код својих слушалаца да оставе утисак да је нешто тачно или лажно, без обзира на стварну слику.156 Утицај софиста на политички живот Атине 420. године пре н. е. отпочео је Протагора157 својим доласком из Абдере. По њему, мисија софиста је била да обуче своје ученике да говоре на тај начин како би могли да врше утицај на стварање услова потребних за промене у друштву у коме живе.158 У складу са тим, Протагорино дело „Истина” почиње реченицом: „Човек је мерило свих ствари”.159 Диоген Лаертије (Diogenes Laertius) сведочи да је он први истицао да сваки аргумент 152 G. B Kerferd, “The First Greek Sophists”, Classical Review 64/1980, 8-10. 153 G. B Kerferd, The Sophistic Movement, 10. 154 Калијина кућа, која је представљала мизансцен Платоновог Протагоре, била би пример места на коме су софисти подучавали своје ученике. По тврдњама Платона, Калија, један од најбогатијих у Aтини, је потрошио највише пара на софисте. Plato, Apology 20a, The Collected Works of Plato, (translated by H. Tredennick), Princeton University Press 1980. 155 О библиографији радова софиста вид. М. Ђурић, „Софисти и њихов историјски значај“, Зборник радова Филозофског факултета, Београд, 1955, 586-587. 156 W. K. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 33; G. Grote, History of Greece, 312-313. 157 Како истиче Платон Протагора је био први који се представљао као професионални софиста. Plato, Protagoras 309d-312b. 158 Ibid., 167a. 159 Ibid., 331a. 38 има свој аргумент који га може побијати.160 Таква филозофија је брзо нашла своје место у социјалном и политичком животу демократске Атине, чему су нарочито доприносили часови реторике коју је Протагора држао.161 Чињеница да су његови ученици на основу стечених знања из реторике остваривали материјалну корист, објашњава зашто је наплаћивао своје услуге.162 Професионализам, карактеристичан за софисте, лепо се може уочити код Протагоре, који је је најпознатији, а вероватно и најстарији софиста.163 Имао је две врсте ученика: младиће из угледних фамилија, чија је жеља била да се обуче за политичку каријеру и оне друге, попут извесног Антимореуса из Менде, који су учили да би и сами постали софисти.164 Протагора је био пријатељ Перикла165 и творац Туријског законика,166 а по тврдњама Платона био је први који је увео праксу наплаћивања подучавања. Податак о сачуваним радовима Протагоре даје Диоген Лаертије (9.55), али се ово мора узети са резервом зато што је могуће да су неки наслови дописани у каснијим вековима. Дело „О боговима” где износи своје агностичке ставове о боговима, коштало га је живота. Наиме, страдао је у бродолому када је напустио Атину где су га осудили на прогонство и спалили његове радове на агори због бласфемије.167 У „Истини“ Протагора се бавио теоријом сазнања и под „стварима” је подразумевао и оне које су апстрактне.168 Дело „О личним квалитетима” показује Протагорин став о образовању: „образовање подразумева таленат и праксу; човек мора да почне са образовањем у својој младости”.169 У 160 Diogenis Laertii 9.51, Vitae philosophorum, Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana, vol. 1 (Übersetzt von M. Marcović), Stuttgart-Lipsia, Teubner 1999–2002. 161 Форест истиче да су софисти, уз реторику, омладини говорили о политичким принципима. W. G. Forrest, “An Ahenian Generation Gap“, 42-43. 162 Plato, Protagoras 349a. 163 Платон о њему говори да је довољно стар (живео је од 490. до 421. године пре н. е.) да може бити отац Сократу, Продику и Хипији. Plato, Protagoras 317c. 164 Plato, Protagoras 315a; J. Burnet, Platonis opera, Vol. 3, Oxford: Claredon Press, 1903, 103. 165 Плутарх ( Перикле 36) описује жучну расправу између Протагоре и Перикла о томе да ли је за убиство младића на атлетском такмичењу одговоран младић који га је погодио или органозатори такмичења или само копље. Тема овог разговора служи као испирација Антифонту за његову другу Тетралогију. 166 E. Zeller, The History of Greek Philosophy, New York, 1955, 98. 167 W. K. C. Guthrie, The Sophists, Cambridge, 1971, 263. 168 E. Zeller, The History of Greek Philosophy, 99. 169 Plato, Protagoras 324а-б. 39 осталим радовима бавио се математиком, граматиком, политиком, историјом културе и теоријом реторике, што показује широк дијапазон његовог интересовања. Већину цитата Протагориних дела аутори преузимају од Платона. У складу са тим, утисак о његовом филозофском достигнућу зависи од оцене аутора о историјској вредности Протагориних дела коју је спреман да дâ. Оно по чему ће сигурно бити упамћен је његова „уметност бити грађанин” о којој Платон говори кроз Сократов и Протагорин дијалог.170 Горгија из Леонтина прочуо се својим доласком у Атину 427. године пре н. е. када је у својству изасланика понудио савез између Леонтине и Атине у борби против Сиракузе.171 Он и његов ученик Продик са Кеја су искористили прилику да, представљајући позиције и ставове својих полиса у атинском већу, прикажу раскошан и заводљив таленат и образовање. То је привукло велики број њихових будућих ученика, чиме су себи обезбедили значајну зараду од часова које су им давали.172 Међу Горгијиним радовима најзначајније су “Technai”,173 од којих свакако треба поменути „Похвални говор о Јелени”174 и „Одбрану Паламедеса”. С обзиром на то да су у питању приручници реторике, логично се закључује да је његов рад претежно био усмерен у правцу подучавања реторике, али не треба заборавити ни његово филозофско дело „О природи која не постоји”, у коме своје гледиште излаже кроз три става: 1) ништа не постоји, 2) када би нешто и постојало, не би се могло сазнати и 3) када би се могло сазнати, не би се могло саопштити другима.175 Горгија је као и други софисти путовао и јавно наступао у великим панхеленским центрима 170 Када Сократ пита Протагору шта би Хипократ могао да научи од њега, овај му одговара: „Научиће како да се брине о својим проблемима, како да на најбољи начин управља својим домаћинсвом, али исто тако и државним пословима. На тај начин што ће постати моћан у полису зато што је добар говорник и човек од акције. Укратко, рече Сократ, уметност је бити грађанин, са чим се Протагора моментално сложи.” Plato, Protagoras 318е. 171 R. F. Walton, Diodorus of Sicily, Harvard University Press 1967, 296-302. 172 Hippias, Fragmenta 6.282b-c (Übersetzt von H. Diels and W. Kranz), Die Fragmente der Vorsokratiher, Vol.2, Berlin: Weidman 1952. 173 За софисте је било карактеристично да своје реторско умеће излажу у писаним приручницима (technai), где би истицали реторске аргументе и подучавали о конкретној употреби језика. Платон, Федар, 271c, Ијон-Гозба-Федар, (превод М. Ђурић) Београд 1979. 174 Похвални говор садржи део о природном праву: „По природном праву јаке не смеју да ометају слаби”. Овим Горгија само потврђује да није занемарио филозофију. E. Zeller, The History of Greek Philosophy, 106. 175 М. Ђурић, Из историје античке филозофије, Београд 1996, 211. 40 (Олимпија и Делфи). Од својих ученика је правио мајсторе наговарања и имао је инстанчан осећај да говор изведе у право време на правом месту (tо kairоn).176 Платон га у „Федру“ повезује са сиракужанским говорницима Кораксом и Тисијом, али истиче да је његово говорништво сицилијанског типа.177 Најпознатији ученик био му је Исократ, а подучавао је и Продика, Хипократа и Перикла.178 За свакога, ко је прочитао Платоновог „Протагору“, име Продик асоцира на несрећног професора који лежи у кревету, умотан у чаршаве, у малој соби Калијине куће. Његове речи парају уши због пискутавог гласа. Он без успеха покушава да привуче пажњу некога ко би га слушао.179 Овакав подругљиви опис је изазвао полемику међу ауторима, али то није утицало на то да Продик из Кеја (465-395. године пре н. е.) буде заборављен. Окосницу његовог рада представљала је лингвистика. Ђурић истиче да се највише бавио синонимима, што је свакако била корисна вежба за формулисање исправних логичких идеја.180 Аристофан га у „Облацима“ назива „астрономским експертом“, а у „Птицама“ казује да је Продик творац космологије (део метафизике који расправља о идеји света као целокупности свих појава у простору и времену).181 Ксенофонт је био импресиониран његовим „Митом о Хераклиту“.182 Не треба заборавити ни његово дело „О природи човековој“, где, како истиче Ђурић, излаже своју „теорију о постанку религије, кроз персонификацију природних феномена који човеку користе“.183 Продик је без сумње написао још филозофских радова, који на жалост нису сачувани. Може се само претпоставити да је највећи део њих излаган на његовим предавањима. 176 Аврамовић ово назива „концептом опортинутета”. С. Аврамовић, Исејево судско беседништво и атинско право, Београд 2000, 45. 177 Платон, Федар, 267а. 178 W. K. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 274. 179 Plato, Protagoras 315c-d. 180 М. Ђурић, Из историје античке филозофије, 211. 181 Аристофан, Облаци 360; Птице 692. 182 Младић Хераклит покушава да се одлучи какав живот да одабере, а две високе жене Врлина и Порок боре се око његове наклоности. Оно што му Порок обећава није могао ни да замисли, а Врлина говори о животу пуном мукотрпног рада који ће бити награђен почастима, искреним пријатељством, богатством и моћи, под условом да се за то мора добро ознојити. Ксенофонт, Успомене о Сократу 2.1.21-34 (превод М. Ђурић), Београд 1964. 183 М. Ђурић, Из историје античке филозофије, 211-212. 41 На основу сведочења Платона и Ксенофонта, оно што је Хипију, као следећег у низу великих софиста највише интересовало, јесте однос између природног и позитивног права.184 Како Ксенофонт у „Успоменама на Сократа” истиче, по Хипији позитивно право чине: „писане одредбе установљене од стране грађана које упућују на то шта треба чинити и од чега се треба уздржавати”.185 Међутим, позитивни закони морају да се мере и исправљају у складу са природом.186 Хипија је желео све да научи, па је чак био и занатлија.187 Једног дана у Олимпији хвалио се да је сам направио своју одећу, прстен и печат. Такође је тврдио да је направио своје ципеле, а са собом је носио песме, прозу и друга дела које је написао. Како наставља Платон, Хипија је за себе тврдио да је најбољи ритмичар, граматичар, мнемоничар. Једноставно речено, описао га је као човека који је желео да изучи све што се може научити. При том, како је Платон био склон да исмева софисте, често се код модерних историчара филозофије мође пронаћи опис Хипије као дилетанта, неоригиналног, сујетног и површног софисте.188 Међутим, откад је доказано да је Хипија проналазач квадратистике (прве геометријски дефинисане криве) суд о њему почиње да се мења.189 У свом „Тројанском дијалогу” представља Нестора који саветује Неоптолема да се посвети часним активностима у свом животу. Његова два дела посвећена историји цивилизације „О именима људи” и „Олимпијски победници” представљају драгоцен извор података о значајним људима из тог временског периода.190 Он је дао дефиницију природног права као права непромењиве садржине и универзалног важења. За разлику од Хипије, који позитивном праву ипак даје првенство, Антифонт је више окренут природном праву. У свом филозофском делу „Истина” он истиче: 184 „Једнако је с једнаким по природи сродно.” Plato, Protagoras 315с. 185 Ксенофонт, Успомене о Сократу 4.4.13. 186 Хипија примећује: „Али Сократе, како се закони и њихово поштовање могу сматрати за тако озбиљну и значајну ствар, када их често већ сами они који су их донели не поштују и мењају.“ Ibid., 4.1.14. 187 Plato, Hippias Maior 368b, The Older Sophists. 188 E. Zeller-W. Nestle, Die Philosophie der Grichen, Sechste Auflage, Leipzig 1920, 1318; Wilamowitz- Moellendorff, Platon I, Zweite Auflage, Berlin 1920, 135; W. Capelle, Die Vorrsokratiker, Zweite Auflage, Stuttgart, 1938, 370. 189 P. Тannery, Pour l’histore de la science hellene, Paris, 1887, 247. 190 G. B Kerferd,. The Sophistic Movement, 47. 42 „Они који се бране од напада који нису сами изазвали и они који су добри према својим родитељима чак и када родитељи лоше поступају према њима, као и они који нуде супротној страни да се закуне,191 а сами нису вољни да говоре истину, примери су супротни природи који изазивају више патње када је могуће мање и мање задовољства када је могуће више и представљају третман који би могао да се избегне”.192 Сва три поступка су по атинским законима била кажњива, а Антифонт закључује да је то у супротности са природним правом.193 Трасимах, познат по својој дебати са Сократом на тему правде, о којој сазнајемо у уводним странама Платонове „Државе”, са жаљењем констатује: „Пријатељи Атињани, волео бих да се врати оно давно прошло време када је млад човек био задовољан што ћути и када их прилике нису провоцирале да проговоре у јавности, старији су легитимно надгледали полис.”194 Осим овог фрагмента195 који је од заборава сачувао Дионисије Халикарнашки о Трасимаху из Халкедона мало се зна. Био је учитељ реторике, а већина података из античких извора односи се на његов стил који Аристофан исмева у „Пирницима“.196 Пишући своје уџбенике реторике „Уметност реторике“ и „Почетак реторике“, нарочиту пажњу обраћао је на техничке детаље и на привлачење пажње публике апелујући на њихове емоције.197 Аристотел га у „О варљивим доказима“ назива Тисијиним наследником (183b 31), али је Трасимах био и софиста који је наплаћивао своје подучавање, путовао у 191 Овај трећи пример објашњава Аристотел у Реторици (1377а) као случај када частан човек, да би се одбранио на суду, нуди супротној страни могућност да се закуне. Уколико супротна страна то прихвати, добија предност у очима поротника. 192 Antiphon, Fragments, DK B44, 135-139. 193 На пример у Атини је од Солона био на снази закон који прописује обавезу деце да својим остарелим родитељима обезбеде храну, смештај и пристојну сахрану. Посебни државни орагани водили су рачуна да се закон поштује, а у случају лошег третмана према родитељима следила је јавна тужба graphe gonéoon kakóseos. Санкција је била делимична атимија (губитак часних права), која је могла да се избегне једино у случајевима када отац своју децу није школовао (или није дао на занат), када рођење детета није било легално или је сина дао у проституцију. В. G. Glotz, La Solidarité de la familie dans le droit criminel en Grèce, Paris 1904, 359-360; D. H. МacDowell, The Law in Classical Athens, London 1978, 92. 194 Тhrasymachus, Fragments, The Older Sophists, 90. 195 Највероватније је реч о политичком говору „О уставу“ који је био написан за атинску скупштину. Међутим, пошто Трасимах, као странац, није могао лично да га изговори, написао ге је као оригиналан допринос дебатама у скупштини које су се одвијале у завршним фазама Пелопонеског рата. W. K. C. Guthrie, The Sophists, 295. 196 Аристотел га помиње као „дрског борца“. Аристотел, Реторика 1400б 29, 1413а 13. 197 Платон, Федар, 267ц. 43 иностранство и усавршавајући се у реторици увек био спреман да одговори и на етичка питања.198 Каликле, као и Антифонт, веру је поклонио природном праву. Говорећи о природној неједнакости људи, истицао је, као принцип природног права, поделу политичких права према личним способностима, односно према праву јачега.199 O његовом животу и раду сазнајемо из Платоновог „Горгије”, што указује на могућност да је био Горгијин ученик.200 Није био софиста по позиву, већ практични политичар који је са ниподаштавањем гледао на софисте.201 Каликле је демократску Атину схватао као организовани савез безвредне гомиле слабића који демосу јемчи заштиту од сваког насиља.202 Његови погледи на демократско уређење Атине и истицање права јачега упућују на закључак да је својим говорима могао да изврши утицај на тадашње ставове атинских младића који су учествовали у олигархијској револуцији. Софисти су својом тенденцијом да критички проучавају важеће законе (nomоi), строго водећи рачуна да ли су у складу са природним правом (physis-ом) и величајући образовање над послушношћу, довели до тога да омладина почне да истиче своје право на непослушност засновано у природном праву.203 Овако снажна критика и напад на традицију и на ауторитет очева, утемељен у обичајима, дешавали су се истовремено са развојем демократских институција, а као последицу су имали јачање вредности идивидуализма у Атини. 204 Савремена теорија о природом праву проучава корене односуа nomos- physis у антици. За овај однос се каже да представља кључ грчке мудрости.205 Tермин physis би просто могао да се преведе „природа”, или како га Аристотел објашњава: „Природа (physis) у свом примарном и чистом смислу означава суштину ствари које 198 Платон, Држава 337д. 199 „По мом мишљењу сама природа показује да се правичност састоји у томе да бољи има више од горег, а јачи више од слабијег.” Plato, Gorgias 483d. 200 W. K. C. Guthrie, The Sophists, 101-105. 201 Plato, Gorgias 520a. 202 Ibid., 489C-492c. 203 Aристотел описује атинске младиће као лаковерне, неумерене и жељне славе. Аристотел, Реторика 1389а. 204 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 355. 205 W. K. C. Guthrie, The Sophists, 55. 44 се могу померати.”206 Mеђутим, пошто је он увек повезан са термином nomos, треба напоменути да се израз nomos physeōs (природна норма) први пут појављује код Платона и Тукидида, у значењу шта природа налаже да урадимо.207 Према тврдњама појединих аутора, до средине V века пре н. е. када почиње да се ствара политичка поларизација у Атини, апсолутну превагу имао је nomos.208 То је омогућавала теорија о божанском пореклу закона. Након Периклове смрти у скупштини долази до жучних расправа о установљавању нових култова и преиспитивању старих законских прописа. Примат nomos-а је повезан и са свим квалитативним променама које је донела атинска демократија: „nomos је основа социјалног мира у држави; он не познаје класно разликовање када се установљава шта је праведно”.209 Од софиста, који су у раду поменути, Протагора спада у групу оних који су подржавали nomos. Када су се појавили први људи, првенствено су размишљали како да обезбеде себи сигурно уточиште, храну и одећу. Плашећи се напада дивљих животиња, удружили су се у групе. Међутим, тако удружени почели су неправедно да се понашају једни према другима, што је довело до појаве реалне опасности од распадања групе и њене пропасти. Да би катастрофу спречио, Зевс је по Хермесу послао људима две моралне вредности: aidōs и dikē „да омогуће опстанак групе и креирају основ пријатељства и заједнице.”210 Оно што представља суштину Протагориног учења јесте да живот у заједници није могућ без постојања nomos-а.211 Протагорин став је вероватно исправан, али шта се дешава, ако се закон коси са основним моралним вредностима? Овај проблем је постао актуелан после напада на Митилену212 (428. године пре н. е.) и Мелос213 (416. године пре н. е.), које су 206 Аристотел, Метафизика V 1015a13-15. (превод У. С. Благојевић), Београд 2007. 207 Plato, Gorgias 483Е; Tукидид 5.105. 208 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 250; W. G. Forrest, “An Ahenian Generation Gap“, 41. 209 Tукидид 2.37. 210 Dikē је упућивала на то шта је праведно, док је aidōs била комбинација осећаја срамоте, скромности и поштовања ближњега. Plato, Protagoras 320c 8-322d 5. 211 G. B. Kerferd, The Sophistic Movement, 127. 212 Митилена је била највећи полис на острву Лезбос. Државно уређење је било олигархија, па су због тога симпатисали Пелопонески савез. Међутим, demos није био сагласан са овом политиком и домогавши се оружија затражио је од власти да подели хлеб грађанима уз претњу да ће у супротном 45 Атињани учинили у току Пелопонеског рата. Поларитет односа nomos-а и physis-а, може се уочити у оба случаја јер су Атињани у скупштини донели одлуку да се сви мушкарци у овим полисима убију, а жене и деца продају као робови. У Митиленској дебати, која се у атинској скупштини водила између Клеона и Диодота, Клеон инсистира на аргументацији заснованој на nomos-у и ономе што он мисли да је морално исправно, за разлику од Диодота, који свој став заснива на physis-у и државним интересима.214 За Клеона град је снажан све док његови закони остају непромењени. Те законе је донела скупштина и они истовремено показују шта је праведно и шта је у складу са државним интересом, а по њима се кажњавају Митилењани зато што су лоше поступили.215 Диодот истиче да је у природи свакога, било да је у питању појединац или држава, да чини нешто што је лоше и ниједан закон то не може да спречи. Освета према Митилени јесте у складу са законом, али није у складу са државним интересима. По њему треба размислити како да се Митилењани најбоље искористе.216 Са друге стране, у Мелоском дијалогу из атинске скупштине једногласно доминира став заснован на physis-у: „Наше веровање у Богове и знање о човеку је универзално, по природи је неопходно да онај ко је јачи влада. Ми нисмо правили ове законе, само смо их преузели и они ће остати на снази заувек. Ви би сте урадили исто да сте на нашем месту”.217 Управо оваква размишљања, која су потекла из атинске скупштине, дала су повода неким софистима да почну да подржавају physis. У оквиру ове групе, по Гутхрију (Guthrie), постоје две подгрупе: индивидуалисти („себични”) и хуманисти.218 Од индивидуалиста издваја се Калија. За њега можда не би смело да се тврди да је софиста, односно велики је знак питања да ли је он уопште и постојао? Међутим, његов став је крајње радикалан, а претпоставка је да Платон пише о њему подржати Атињане. Вид. А. Andrewes, “The Mytilene Debate: Thucydides 3.36-49.”, Phoenix 16/1962, 64-85; D. Gillis, “The Revolt at Mytilene“, American Journal of Philology 92/ 1971, 38-47. 213 Године 416. пpe н. е. односи између Атине и Спарте су се заоштрили зато што су Атињани напали лаконску колонију Мелос. Мелос је у току рата строго чувао своју неутралност и овај напад био је неоправдан. W. K. C. Guthrie, The Sophists, 85. 214 M Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 308. 215 Tукидид 3.37.3-40.4. 216 Ibid., 3.44.1-47.5. 217 Ibid., 5.105. 218 Изабрана је ова поделу зато што Гухри у индивидуалисте делимично убраја и Антифонта. 46 јер су постојале присталице Калијиног мишљења.219 Можда би Платоновом сведочењу о Калији требало приступити са резервом, зато што је он у својим дијалозима писао о софистима и као режисер својих представа могао је да манипулише оним што је написао. О Калији сведочи и Антифонт у „Одбрани против Калијиног дописа“ која је заслугом Харпократа фрагментарно сачувана.220 Према Калији nomos и physis су међусобно супротстављени. Конвенционалне законе је донела мањина, која је слаба, како би на тај начин задовољила своје себичне интересе. Те норме су неправичне и срамне, за разлику од природних норми, које налажу да је праведно имати више него мање и да власт треба препустити способнијима. Природно бољи и способнији су они који показују храброст и смисао за практичну акцију када су у питању државни интереси.221 Из овога следи да се Калијa залагао за тиранску владавину, што га по мишљењу неких сврстава у неморалне,222 али већина аутора ублажава овај став, објашњењем да је Калија фаворизовао природно право, зато што је сматрао да је оно „више, боље и морално исправније.”223 Од хуманиста издваја се Хипија, који, за разлику од Калије, сматра да по physis-у власт припада најбољем (тиранину). Хипија се обраћа гостима у Калијиној кући речима: „О људи присутни! Ја све нас сматрам саплеменицима, сродницима и суграђанима по природи, али не и по људском закону. Јер, једнако је с једнаким по природи сродно. Закон је, међутим, тиранин људи и често врши насиља противна природи.”224 Без сумње, разлог због којег је већина традиционалних норми почела да се преиспитује јесу социјалне и политичке промене у другој половини V века пре н. е. Nomos би могао да се идентификује са конвенционалним вредостима демократског поретка, чији су представници, углавном, припадали старијим генерацијама. Physis 219 По модерним ауторима (Гутхрију, Керфирду и Освалду) Калија је био реална историјска фигура. 220 Antiphon, Fragments 33-36, The Older Sophists. 221 Plato, Gorgias 482c 4-486d 1. 222 P. Shorey, What Plato Said, Chicago, 1933, 37. 223 E. R. Dodds, Plato, Gorgias, a Revised Text with Introduction and Commentary, Oxford, 1959, 103; , G. B. Kerferd, The Sophistic Movement, 118. 224 Plato, Protagoras 337c. 47 су, пак, подржавали интелектуалци (софисти), који након Периклове смрти почињу да подучавају младе аристократе. Од тог момента често се у делима античких аутора може пронаћи мисао: „Човек који је истински праведан није мудар или је будала – то је човек кога је конвенција насамарила.”225 Једна од вештина коју су софисти подучавали била је реторика. У Грчкој се успех мерио кроз политичку и судску активност појединца, при чему је најјаче оружје представљала реторика. Чињеница је да је Платон изнео негативан став о реторици, због начина на који су је софисти подучавали. Сматрао је да она служи томе да се превари публика. Он у „Законима“ предлаже правосудну процедуру, у потпуности супротну тадашњој атинскј пракси, по којој би високо образовани судија требало дуго да испитује доказе и стране у спору. Истиче да је вођење судског спора леп посао, али да га квари реторика: „Та вештина, наиме, пре свега тврди да за све послове постоји нека мајсторија која може донети победу у вођењу парнице и у послу браниоца, без обзира на то да ли су праведна или неправедна дела због којих се парница води. Та вештина и спретност у говору, која отуда потиче, добија се као дар ако неко заузврат да награду у новцу. Нашој држави таква вештина уопште не треба, било да је реч о правој вештини или само о некој извежбаности која није права вештина.“226 По њему, требало би смртном казном казнити оне који због неутољиве страсти за новцем упражњавају реторику у судници.227 Не изненађује, што Платон ограничава улогу реторике у правном систему озбиљном критиком која као ехо одјекује у „Горгији“. По овом питању он је у великом раскораку у односу на развијену културу говорништва у античкој Атини која се у V, а посебно у IV веку пре н. е. интензивно примењивала у судовима и скупштини. Ова неправда је исправљена и данас се древна атинска реторика веома поштује. 225 Платон, Држава 343ц 3, 6-7; Protagoras 333d; Ксенофонт, Успомене 2.2.11-12; Aристотел, Никомахова етика 1130а-1134б; Цицерон, Држава 3.16-30. (превод Б. Шијачки-Маневић), Београд 2002. 226 Платон, Закони 766д-е (превод А. Вилхар), Београд 1990. 227 Ibid., 937e-938ц. 48 Наравно, мора се напоменути да софисти нису први реторичари у Атини228 и да ова вештина није била примарни интерес свих софиста. Веома мало информација се може пронаћи о Продиковом интересовању за реторику (изузев његовог концепта о правилној употреби синонима). О Хипији се може казати да је био граматичар и мнемоничар. Чак се ни за Протагору не може се рећи да се интересовао за методе и технике говора, али је евидентно да је доста пажње поклонио методологији аргументације. Реторика је била важна Антифонту, али је Горгија онај који се максимално посветио уметности лепог говора. 2.5. Идентитет: софиста-демократа или говорник-олигарх У изворима се наводи неколико занимања Антифонта.229 Већина античких писаца их приписује једној личности, али аутори који су писали у првој половини XX века, сматрају да су постојала најмање двојица Антифонта (софиста и ретор- олигарх).230 Модерне ауторе можемо поделити на сепаратисте, који истичу постојање неколицине Антифонта и унитаристе, који покушавају да докажу да је у V веку пре н. е. живео и радио само један. Сепаратисти су у једном тренутку морали да се сложе са унитаристима, у томе да се о Атифонту софисти не зна ништа сем да је написао филозофска дела „Истина” и „О слози”. О Антифонту ретору, пак, се зна доста, почевши од родитеља и деме у којој је рођен, преко политичке и логографске каријере до великог броја беседа које је написао.231 Забуну је отпочео Ксенофонт, који у својим „Успоменама на Сократа” помиње софисту. Након тога, Дидим eror in persona разрађује тврдњом да су истовремено живела и радила двојица 228 О почецима говорништва у Атини видети више С. Аврамовић, Исејево судско беседништво, 42-45. 229 Учитељ, беседник, софиста, политичар, интерпретатор снова, математичар. 230 F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, Leipzig 1887, 108; L. Gernet, Antiphon, Discours, Paris 1923, 175; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, Napoli 1938, 161-174; W. Nestle, Vom Mythos zum Logos, Stuttgart 1942, 395-400; M. Untersteiner, The Sophists, 228-229; М. Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 2003, 526, 626; М. Ђурић, Идеја природног пава код грчких софиста, Београд 1958, 68-75. 231 A. Croiset, “Les nouveaux fragments d’Antiphon”, Revue des études grecques 30/1917, 4; K. Joël, Geschichte der antiken Philosophie I, Tübingen 1921, 633; W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, 105; H. Hommel, “Antiphon der Sophists und Rhetor”, Geistige Arbeit VIII-3/1941, 2; J. S. Morrison, “Antiphon”, 51. 49 професионалних софиста: Антифонт ретор и Антифонт интерпретатор снова (аутор „Истине” и „О слози”). Врхунац је постигао Псеудо-Плутарх, који пишући о Антифонту говорнику из деме Рамнус, објашњава да је то Антифонт кога је у разговору са Сократом описао Ксенофонт. Питање идентитета покреће Ксенофонтов навод у „Успоменама на Сократа” о Антифонту софисти. Ксенофонт приказује три дијалога између Антифонта и Сократа, који су подстакли разилажења између сепаратиста и унитариста. Први и други дијалог дају повод за расправу о томе да ли је Антифонт подучавао своје ученике и да ли је био склон филохрематији (philargyría), док трећи разговор изазива сумње у његову политичку каријеру. Унитаристи се са сепаратистима слажу да је софиста имао заједничке особине са Антифонтом из деме Рамнус: наплаћивао је своје услуге и учествовао у јавном животу.232 Пендрик (Pendrick), кao један од аргумената истиче да је, за разлику од Антифонта из деме Рамнус, софиста подучавао своје ученике. У супротном би било нелогично да Ксенофонт узме Антифонта-софисту као Сократовог интелектуалног ривала.233 Међутим, Платон у „Менексену”, на месту где Сократ говори о образовању (236а), наводи да је Антифонт из Рамнуса учитељ реторике. Клавуд (Clavaud) објашњава да се Антифонт на овом месту помиње због тога што је био запажени беседник у V веку пре н. е. Термин учитељ (epaidephthi) је иронично употребљен, да би се направила разлика између Антифонта и Сократових учитеља.234 Плутарх у свом историјском спису „Да ли су Атињани у рату или у мудрости били славнији?” наводи: „они који су подучавали омладину у школама били су Исократ, Антифонт и Исеј”.235 У овом извору нема ознаке уз Антифонтово име, али се без сумње може закључити да се говори о Антифонту из деме Рамнус.236 Хермоген у делу где говори о Антифонтовом идентитету (399f Rоbe=D.K. 87 A2) 232 J. S. Morrison, “Xenophon, Memorabilia I.6: The Encounters of Socrates and Antiphon”, Classical review 3-1/1953, 4; G. Pendrick, “Once again Antiphon the Sophist and Antiphon of Ramnus”, 55. 233G. Pendrick, “Once again Antiphon the Sophist and Antiphon of Ramnus”, 50. 234 R. Clavaud, Le Ménexène de Platon et la rhétorique de son temps, 263-277. 235 Plutarh, De gloria Atheniensium 350c, The older Sophists, 123. 236 Пендрик сматра да овај извор није поуздан, а Морисон (Morrison) истиче његову важност. 50 помиње могућност да је Тукидид ученик Антифонта, али истовремено је и суздржан у вези са тим, због чега већина аутора одбацује овај аргумент.237 Антифонтову филохрематију су прихватили и сепаратисти и унитаристи. Филостратус описује песника који напада Антифонта зато што је „продавао по високој цени говоре својим клијентима”, а Псеудо-Плутарх говори о његовој „љубави према новцу”.238 Треба нагласити да је Филостратусов Антифонт без ознаке, док Псеудо-Плутарх говори о Антифонту из деме Рамнус. Аристофан у „Осама” представља збор стараца који желе „ко Антифонт да гладују” (1270), а нешто касније, на гозби где се главни јунак Филоклеон срамно понашао, поменут је и Антифонт који се налазио у групи оних који су „олош Фринихов” (1301-1302). С обзиром да је Фриних био један од вођа олигархијског преврата 411 прe н. е. Аристофанов Антифонт је из деме Рамнус. У последњем дијалогу Антифонт критикује Сократа што подучава своје ученике политичким вештинама, а сам их практично не примењује. Ово је утицало на неке ауторе да дођу до закључка да је Ксенофонтов Антифонт-софиста био професионални политичар, због чега се његов идентитет поклапа са идентитетом Антифонта из Рамнуса.239 Бињоне (Bignone) верује да се Ксенофонтов Антифонт- софиста могао бавити говорништвом, али се пре свега због разлике у стилу писања филозофских дела и беседа мора говорити о двојици Антифонта. Додатну потврду своје тезе проналази у историјском аргументу да је беседник доказани аристократа и олигарх, док се код софисте Антифонта истиче да је демократа.240 Хермоген је први говорио о разликама у стиловима писања двојице Антифонта, при чему је и сам показао извесну несигурност у погледу овог аргумента.241 Стил је субјективни 237 K. J. Dover, “The chronology of Antiphon’s speeches”, 59; A. W. Gomme, A. Andrewes and K. J. Dover, A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford 1981, 173-174; G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 4. 238 Philostratus, Vitae Sophistarum 499; Pseudo-Plutarh, Moralia 833c, The older Sophists, 121, 116. 239 A. Croiset, “Les nouveaux fragments d’Antiphon”, 16; W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, 110; J. S. Morrison, “Antiphon”, 58; H. C. Avery, “One Antiphon or two?”, 151. 240 E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 161-174. Међу сепаратистима који су заступали овај став издвајају се : F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, 96. и M. Untersteiner, The Sophists, 132. Док Пендрик (G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 9.) сумња у тезу да се Антифонт-софиста бавио политиком, због тога што Ксенофонт нигде изричито не наводи тај податак. 241 Hermogenes, Peri Ideon 399f Rоbe=D.K. 87A2. 51 критеријум и сваки човек га током живота може променити. Тукидид (8.68) и Аристотел („Устав атенски” 32.2), када описују Антифонта, инсистирају на томе да је он један од вођа олигархијске револуције 411. године пре н. е. Међутим, потврду да је софиста демократа можемо пронаћи само читајући његова дела. У другом фрагменту „Истине” Антифонт закључује: „У природи смо рођени са једнаком могућношћу да будемо варвари и Грци. Ово се показује истраживањем фактора који у природи људима омогућавају исте услове и могућности; по којима се нико не разликује без обзира да ли је варварин или Грк. Ми сви удишемо ваздух устима и носем, смејемо се када смо радосни, плачемо када смо тужни; чујемо ушима, гледамо очима, радимо рукама, ходамо ногама.” ( D.K. 87 44B). Oвај пасус се истиче као афирмација Антифонтових егалитаристичких погледа на људско друштво,242 односно као тежња за „јединственим човечанством”.243 Софиста се због својих „левичарских“ ставова, у којима предност даје природном праву у односу на позитивно, проглашава „екстремним демократом”.244 У другој половини XX века издваја се Моултонова (Moulton) сумња у став да се Антифонтова антитеза phisis-nomos може назвати „екстремнo демократском”, „радикалном” или „идејом левог крила”. Он мисли да се ради о доминантном мишљењу међу Атињанима који су живели у последњој декади V века пре н. е.245 Свој суд заснива на тези да се Антифонтовов угао гледања на однос између природног и позитивног права не разликује од визије, коју је изнео Диодот у Митиленској дебати (428. године пре н. е.).246 Ова дебата се у атинској скупштини водила између Клеона и Диодота. Клеон је инсистирао да се сви мушкарци у овом полису убију, а жене и деца продају као робови. Своју аргументацију је конструисао 242 W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 152-153. 243 H. C. Baldry, The Unity of Mankind in Greek Thought, Cambridge 1965, 43-45. 244 S. Luria, “Antiphon der Sophist”, Eos 53/1963, 65. Овде се може упутити замерка аутору што користи термин „левичарски“, с обзиром на то да се у V веку пре н. е. овакво одређење нечијих ставова извесно није користило. Можда би боље било да је напоменуо да је у питању била тежња ка социјалном бољитку. 245 C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, Transactions of the American Philological Association 103/1972, 330-366. 246 Вид. фусноту 212. 52 на nomos-у и ономе што је он мислио да је морално исправно.247 Диодот је свој став засновао на physis-у и државним интересима: „Наш посао није да се понашамо као судије које суде криминалцима; уместо тога било би боље да пронађемо метод за модернизацију наших казни, на тај начин у будућности омогућићемо себи пуну корист од градова који нас већ сада подржавају. Ми треба да спознамо да је основ наше сигурности у доброј организацији, а не у казнама прописаним законом.”248 Чињеница да је Диодот победио на гласању у скупштини је определила ауторе да овакаво схватање односа phisis-а и nomos-а назову преовлађујућим мишљењем тадашње Атине.249 Антифонтов поглед на Грке и остатак света (варваре) може се назвати космополитским, али тешко „радикалним” или „екстремно демократским”. С једне стране, унитаристи примећују да је Антифонт из Рамнуса учествовао у олигархијском преврату 411. године пре н. е. док је „Истина” написана неких десетак година раније.250 Неко ко је имао демократска убеђења могао је да се разочара и постане олигарх. С друге стране, сепаратисти као разлог раздвајања софисте и беседника истичу да постоји неслагање по питању поштовања позитивних закона у беседама и „Истини”.251 Сматра се да је говорник (логограф), пишући говоре за своје клијенте, строго поштовао позитивне законе, за разлику од филозофа код кога природно право стоји изнад позитивног. Штавише, филозоф је спреман да прекрши позитиван закон уколико није у складу са природним: „Важење закона је допунско, док је важење природног права примарно; закон је заснован на договору и није природан, а природно право је природно и није засновано на договору.”252 У сачуваним говорима може се видети да Антифонт не користи законе као доказно средство, али у складу са потребама клијената уважава законе: „Закони о убиству су 247 Тукидид, 3.37.-3.40. 248 Тукидид, 3.46. 249 H. C. Avery, “One Antiphon or two?”, 148; M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 308; L. Strauss, Природно право и историја, Београд 1997, 112. 250 H. C. Avery, “One Antiphon or two?”, 150. 251 M. Untersteiner, The Sophists, 228; S. Luria, “Antiphon der Sophist”, 64-66; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 172-173. 252 Аntiphon, Fragments D.K. 79 А44. 53 најбољи и да се нико није усудио да их промени” (5.15).253 Aтифонт је говоре писао по поруџбини и управо из тог разлога се његово мишљење о позитивним законима није морало поклапати са потребама и захтевима клијената.254 Кључно питање јесте зашто Ксенофонт Антифонта означава као „софисту” (sophistés)? Један део одговора, око кога се слажу сви аутори, лежи у чињеници да је желео да направи разлику између Антифонта и Сократа.255 Kерфирд (Kerferd) истиче да се овај термин употребљавао у више значења: експерт (најчешће за песнике), мудрац и онај који подучава за новац.256 Платон је групу интелектуалаца који су живели у V веку пре н. е. у свом делу „Протагора” (312с) први пут означио термином софиста (мудрац), да би направио разлику између њих и Сократа.257 Међутим, у изворима из IV века пре н. е. може се пронаћи да се софистима називају Сократ (Aeschines 1.173.) и Лисија (Demosthenes 59.21.).258 Сем тога, у Ксенофонтовом опусу једини, поред Антифонта, који се означавао као софиста био је Антистен (Antisthenes-Symposium 4.4.), који се уз реторику бавио и писањем филозофсих дела.259 Унитаристи закључују да је Ксенофонт назвао Антифонта из Рамнуса софистом да би направио антитезу између Сократа и софиста не би ли окренуо своје читаоце против Антифонта, јер је Антифонт био истакнути олигархиста, или пак да би га на тај начин издвојио од других који су носили исто име (песник, тиранин). Било би нелогично да Ксенофонт насупрот Сократа стави неког Антифонта софисту коме се не зна патронимикон и дема или етничко порекло. Тек век касније Симплицијус (Simplicius, In Aristotelis Physicorum Libros 253 Закони су се цитирали тако што би их страна у спору препричала својим речима или тражила од суда да се прочита копија законског текста. Антифонт није практиковао други начин, у својим говорима ослањао се или на знање пороте о законима или је уопштено указивао на неке одредбе. Вид. R. J. Bonner, Lawyers and Litigns in ancient Athens, New York 1927, 177. 254 J. S. Morrison “Antiphon”, 53. 255 За дубљу анализу контраста Антифонта и Сократа код Ксенофонта вид. Е. R. Dodds, “The nationality of Antiphon the sophist”, Classical review 68/1954, 94-95; J. S. Morrison, “Socrates and Antiphon”, Classical review 5/1955, 8-12. 256 G. B. Kerferd, “The First Greek Sophists”, Classical review 64/1950, 8. 257 G. R. Stanton, “Sophists and Philosophers: Prodblems of Classification”, American journal of philology 94/1973, 357. 258 W. K. C. Guthrie, The Sophisis, 27-54. 259 G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 170. 54 Commentaria 9.273.) поново помиње Антифонта софисту.260 Сепаратисти сматрају да касније референце о Антифонту софисти не умањују могућност да је такав човек заиста и постојао, јер би у супротном Ксенофонт свог Антифонта означио по деми из које води порекло.261 Хермоген у делу „О врстама стила” анализира стилове писања десеторице атинских говорника („александријски канон”) изузев Демостена. Своје излагање о Антифонту започиње скретањем пажње на истраживање Дидима граматичара и „још неких”, који су међу великим бројем Антифонта издвојили двојицу sophistephsantes.262 Један је ретор из Рамнуса, аутор „Тетралогија” и сличних судских говора.263 „Други Антифонт” је написао филозофска дела „Истина” и „О слози”, а назива га „интерпретатором снова”.264 Проучавајући дела обојице закључује да постоји разлика у стилу писања, али се двоуми зато што је чуо да је Тукидид ученик Антифонта из деме Рамнус, а сличност проналази између Тукидида и Антифонта који је написао „Истину”.265 Даље, казује да је Антифонт из Рамнуса писао своје говоре о убиствима оригиналним, јасним и убедљивим стилом и да је открио практичну примену реторике и био најстарији међу десеторицом атинских говорника. С друге стране, Хермоген не говори о животу и раду „другог Антифонта”, само напомиње да је његов стил компликован и неразумљив широј 260 W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 293; A. Croiset, “Les nouveaux fragments d’Antiphon”, 15; H. C. Avery, “One Antiphon or two?”, 151; J. S. Morrison, “Antiphon”, 54; M. Gagarin, Antiphon the Athenian. Oratory, Law, and Justice in the Age of the Sophists, University of Texas Press 2002, 39. 261 L. Gernet, Antiphon, Discours, 175; G. Pendrick, “The Ancient Tradition on Antiphon Reconsidered”, Greek, Roman and Byzantine studies 34/1993, 221. 262 Термин sophisteto у буквалном значењу можемо превести као професионални софиста, предавач. Вид. N. G. Liddel and R. A. Scott, A Greek–English Lexicon, Oxford 2004, 643. Meђутим, анализа овог термина у античким изворима навела је модерне ауторе на различите закључке. Псеудо-Плутархова употреба sophisteto преводи се са „онај који је имао школу реторике”, мислећи на Антифонта из Рамнуса. Како истиче Пендрик, могуће је да је Хермоген веровао да такву школу има и софиста Антифонт. Вид. G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 234. Блас проучавајући Хермогенов рад закључује да он овај термин употребљава пејоративно. Вид. F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, 249-252. 263 Hermogenes, Peri Ideon 400.22 (Rоbe). 264 Додс сматра да овај Антифонт не може бити софиста, зато што назив „интерпретатор снова” није у складу са софистичким принципом да не верују у предсказања. E. R. Dodds, The Greeks and the Irrational, Berkeley 1951, 132-133. 265 Hermogenes, Peri Ideon 399 (Robe). 55 публици.266 Због тога велики број аутора истиче да Дидимово разликовање стилова писања није довољан разлог да се закључи да су у питању различити писци.267 Бињоне указује на то да је сам Хермоген критичар стила и да рецензија није само препис Дидимовог закључка.268 С обзиром на то да је Дидим често цитиран од стране других античких аутора, могуће је да је Хермоген скренуо пажњу Дидиму на проблем око Антифонта.269 Осим тога, Хермогеново указивање на „још неке”, који су делили Дидимово мишљење, оснажује информације о постојању двојице Антифонта.270 Једино на основу разлике у стиловима се може закључити да су постојала двојица.271 Да је Хермоген имао још неку информацију којом потврђује идентитет двојице Антифонта, сигурно би је истакао. Псеудо-Плутархова “Moralia” (832b-852e) садржи „Животе десеторице оратора” од којих је Антифонтова биогафија на првом месту (832b-834b). У уводном делу истакнути су патронимикон, дема и образовање Антифонта, након чега следи: „Како нас Ксенофонт у ‚Успоменама на Сократа’ обавештава он се речима, без свађе, расправљао са Сократом, желећи да осуди свог противника”.272 Већина аутора нас само информише о овоме, не улазећи у дубљу анализу, зато што је Псеудо- Плутарх информације о Антифонту преузеo од Кекилија из Калакте.273 Кекилије је вероватно већину података црпио из Калимаховог рада, за кога се зна да није био 266 Ibid., 400-401. 267 F. Decleva Caizzi, “Le fragment 44 DK d’Antiphon et le problème de son auteur: quelques reconsidérations”, H APXAIA ΣΟΦΙΣΤΙΚΗ, The Sophistic Movement, Athens 1984, 97-98; A. Croiset, “Les nouveaux fragments d’Antiphon”, 17; K. Joël, Geschichte der antiken Philosophie I, 663; W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, 168-169; H. Hommel, “Antiphon der Sophists und Rhetor”, 2; J. S. Morrison, “Antiphon”, 55; M. Gagarin, “The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon”, 36-37. 268 E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 166. 269 L. Cohn, “Didymos (8)”, G. Wissowa, W. Kroll, Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart and Munich 5/1903, 446. 270 G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 13. 271 За детаљну анализу лингвистичких и стилских разлика између филозофских радова и судских говора Антофонта Вид. S. Luria, “Un criterio ortografico per distinguere l’oratore e il sofista Antifonte”, Rivista di filologia classica NS 4/1926, 418-422; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 175-215. 272 Pseudo-Plutarh, Moralia 832b. 273 Једино се Едвардс бави анализом Псеудо-Плутарховог Антифонта, али, осим истицања (у фусноти) свог опредељења да је унитариста, не расправља о питању идентитета двојице Антифоната. Вид. M. J. Edwards, “Notes on Pseudo-Plutarh’s Life of Antiphon”, Classical quarterly 48/1998, 82-92. 56 претерано пажљив.274 Сепаратисти сматрају да је Калимах пронашао филозофске радове Антифонта („софисте”) и грешком их приписао Антифонту из деме Рамнус.275 Против ових аргумената унитаристи истичу да Калимах није уврстио трагедије, које је писао Антифонт песник, и да се нигде не спомиње Антифонт софиста за кога би требало да се зна уколико је постојао.276 Додатну копликацију изазвало је то што је Псеудо-Плутарх за Антифонта написао да је песник и тиранин, заједно са изјавом да се расправљао са Сократом у Ксенофонтовим „Успоменама на Сократа”. Међутим, не постоје индиције да је он ове информације преузео од Кекилија, који је евидентно пажљиво проучавао Антифонтов рад.277 Неспорно је да је Харпократово проучавање Антифонта веома важно, прво зато што је он могао проучавати дела говорника која нису сачувана и друго зато што је Антифонт једини софиста из V века пре н. е. кога он наводи. Харпократ на тридест шест места цитира Дидима, што додатно указује на то да је тешко замислити да лексикограф, уколико је знао за Дидимов сепаратистички став о Антифонту, изостави да напомене да су говори и филозофска дела потекли из пера различитих аутора.278 На основу изнетог могло би се закључити да је најјачи аргумент сепаратиста разлика у стиловима која се појављује између говора и филозофских дела. Међутим, лингвистичке разлике на које се највише ослањају Лурија и Бињоне нису примерене јер су филозофска дела фрагментарно сачувана, различити су правци писања (на један начин се пише говор, а на други филозофски рад) и тешко је утврдити тачан датум настанка филозофских дела.279 Ставови изнети у „Истини” јесу бунтовни, али се тешко могу назвати „екстремно демократским” и више личе на критику атинског демократског друштва у другој половини V века пре н. е. Вероватно би се Антифонт 274 Приписао је Демостену седам Аполодорусових говора. Вид. J. C. Trevett, Apollodorus the Son of Pasion, Oxford 1992; K. J. Dover, Lysias and the Corpus Lysiacum, Berkeley and Los Angeles 1968. 275 G. Pendrick, The fragments/Antiphon the Sophist, 17. 276 M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 47. 277 A. E. Douglas, “Cicero, Quintilian, and the Canon of Ten Attic Orators”, Mnemosyne 4.9/1956, 39. 278 M. Gagarin, “The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon”, 39-40. 279 K. J. Dover, “The chronology of Antiphon’s speeches”, 60. 57 пре декларисао као реформатор демократије, него као антидемократа.280 Критика позитивних закона изнета у истом делу јесте антитеза конвенционалном погледу на закон у говорима, али нема разлога да логограф поступи супротно захтевима клијената, без обзира на то какав је његов лични став према томе. У случају да је софиста постојао и био Атињанин вероватно би се нека информација о њему појавила и направила разлику у односу на Антифонта из деме Рамнус, а ако није рођен у Атини, означавао би се по свом граду, што је по правилу био начин обележавања ових софиста. У првој половини III века пре н. е. Антифонтова филозофска дела у Александријској библиотеци сврстана су под његовим именом, вероватно Калимаховом заслугом. Ово је необичан пример да се једном од десеторице оратора приписују радови који нису говори.281 Већина античких аутора наставља да обележава corpus Anthiphоnteum на овај начин. Уколико поверујемо Хипократу, који на почетку Платоновог „Протагоре“ говори да је софиста „онај ко зна мудрости и онај ко учи људе да паметно говоре” (312c-d), могли би смо ове речи да препознамо код Тукидида када описује Антифонтов интелект и реторске способности. Са друге стране, иако се зна де је Лисија био чувени ретор, а Сократ чувени филозоф у изворима из IV века пре н. е може се пронаћи да се они означавају термином софиста. Ово се код Лисије, као ехо, понављало четири пута од стране каснијих античких аутора, а када је први пут употребљено у Демостеновом говору „Против Неире” (59.21) било је малициозно.282 У овим случајевима испада да се епитет користио да укаже на одређени аспект посла којим су се бавили (Сократ) или на лични став аутора, као код Лисије. Можда Платон у „Горгији” (465c) даје добро објашњење: „Пошто су толико близу један 280 J. S. Morrison, Antiphon”, 53. 281 Појединим ораторима изузетно су се објављивала писма која су писали. M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 50. 282 Лисија је у овом говору означен као клијент хетере Неире, која се као метек удала за Атињанина, што је било забрањено законом. Вид. C. Carey, Apollodoros, Against Neaira (Demosthenes 59), Warminster 1992; И. Радуливић, Λόγοι δικανικοί ретора Лисији као извор за историју Атине с краја V века пре нове ере, Нови Сад: Филозофски факултет, магистарски рад 2005. 58 другоме, софиста и ретор помешани су у истим областима и размишљају о истим стварима, па не знају ко су, а ни други људи то не могу сазнати”. 3. АНТИФОНТ КАО ЛОГОГРАФ (ГОВОРИ ИЗ ПЕРА ЈЕДНОГ ЛОГОГРАФА) Данас није познато колико је укупно говора Антифонт написао, али је од стране античких аутора из I века пре н. е. потврђено да је шест говора посвећених убиству, који су сачувани, сигурно написао Антифонт из Рамнуса. У античком корпусу говори су ређани по предмету, а како су се говори посвећени убиству налазили на почетку, тако је сачувано и ових шест говора. Три говора (1, 5. и 6.) написано је за случајеве који су пресуђени у атинским судовима, а „Тетралогије“ (2, 3. и 4.) су хипотетички случајеви. Аутентичност говора које је Антифонт написао за клијенте није довођена у питање, али је крајем XIX века почела да се преиспитује аутентичност „Тетралогија“, односно да се од стране модерних аутора поставља питање да ли је Антифонт њихов творац. Аргументација модерних аутора темељена је на разлици која постоји између говора и „Тетралогија“ у историјском, правном и стилском оквиру. Ове разлике се могу објаснити тиме што су „Тетралогије“, за разлику од судских говора, писане да би се читале, проучавале и биле дискутоване од стране других. Оне су највероватније рани Антифонтов рад, настале око 440. године пре н. е. и један су од првих примера атичке прозе, која је заменила јонску прозу карактеристичну за комуникацију у грчком свету онога времена.283 Њихов утицај на Тукидида, првог експерта атичке прозе, је евидентан. Аргументација у „Тетралогијама“ поклапа се са интелектуалним интересовањима софиста у другој 283 G. Zuntz, “Earliest Attic Prose-Style”, Classica et mediaevalia 2/1934, 134. 59 половини V века пре н. е. и одговара њиховој склоности ка експерименту. Аргументи из вероватног (eikos) у „Првој Тетралогији“, као и аргументи који се тичу узрока, последице, кривице и одговорности у „Другој и Трећој Тетралогији“ слични су онима које су користили први реторичари Коракс, Тисија и Горгија. Тешко је доказати аутентичност, али не постоји ниједан оправдан разлог због чега се „Тетралогије“ не би могле приписати раду Антифонта из Рамнуса. Оне показују моћ размишљања и писања, одлике које је Тукидид назначио за Антифонта, као и бистрину његовог ума. Антифонтова велика снага, посматрајући га као логографа, била је аргументација, селекција и композиција, а начин на који је флексибилно постављао аргументе чинио је његове говоре најбољим за клијенте. Традиционалну поделу говора на пет делова (увод (proemium), опис проблема (narratio), доказивање аргументима (agōnes, probatio), додатне напомене (parékbasis) и закључак (epίlogos, peroratio))284 Антифонт је поштовао у својим говорима, с тим да је њихову презентацију подешавао у складу са потребама конкретног случаја. На пример, нарација у првом Антифонтовом говору „Против маћехе” је детаљнија и дужа у односу на ону која се може уочити у петом („О убиству Херода”) и шестом говору („У корист хорега”). Разлог због којег се Антифонт одлучио на овако дугу нарацију у првом говору може бити тај што је овај говор за разлику од петог и шестог писан за браниоца, па је било неопходно да се поротници што детаљније обавесте о чињеницама, али могуће је и да му је недостајало доказа којим би могао да подржи аргументацију. „Тетралогијама“ се мора приступити другачије у односу на говоре за клијенте зато што су то измишљени случајеви. Пошто је у њима Антифонт писао говоре и за браниоца и за тужиоца, претпоставка је да су оне садржале све релевантне чињенице и аргументе. Њихов правни оквир је у складу са тадашњим важећим атинским законодавством, али у „Тетралогијама“ Антифонт мало пажње поклања позитивном 284 Творац ове поделе био је Коракс, али пошто се за њега више везује делибаративно (политичко) говорништво може се навести и Тисија који се као Кораксов ученик бавио судским говором. R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, vol. I, London 1876, cxxi-cxxiii. 60 законодавству које неретко погрешно представља или игнорише. Штавише, у складу са тим што оне нису прави говори већ пре примери за аргументе који се могу користити у судским говорима, чињеница има минимално, тако да се читав говор може свести на аргументацију. Да би говори били јаснији, Антифонт је најчешће у „Тетралогијама“ аргументе побијао контрааргументима, а то је без сумње било ретко у правим случајевима где су се говори слушали од стране поротника. Из тог разлога читалац „Тетралогија“ не би требало да се пита шта се стварно десило, односно која страна је у праву, већ да вреднује аргументе и учи који аргумент би могао добро да се искористи у неком реалном случају. 3.1. Против маћехе Учешће жена у судском поступку у V веку пре н. е. у Атини је било стриктно уређено и сведено на најмању меру.285 С обзиром да није имала прaвну и пословну способност, уколико је постојала потреба да жена сведочи, пред суд је излазио kúrios (пунолетан Атињанин, обично отац или муж, који је правно био одговоран за женине поступке) и давао изјаву уместо ње. Након удаје, у случају смрти мужа, жена је могла да одлучи да ли ће се вратити у родну кућу (oikós) под контролу свога оца (алтернативно очевог заменика, на пример брата или стрица, који је преузео улогу кириоса), или ће остати у мужевљевој фамилији под надзором супруговог наследника (најчешће сина). Ово је било необично за атинско законодавство зато што је, у тој изузетној ситуацији, жена доносила одлуку, која је имала правне последице за њу. Наравно, жена је могла да буде жртва извршеног дела или оптужена за почињено дело, али би и у тим случајевима кириос водио њен поступак на суду.286 Сачувана су два говора у којима су жене оптужене: у Демостеновом 285 Поједини аутори наводе да жене, без обзира на то што им је Перикловим законом из 451. године пре н. е. додељено право грађанства, нису биле грађанке него “супруге, мајке или у најбољем случају ћерке грађана”. S, Goldhill, R, Osborne, Performance culture and Athenian democracy, Cambridge University Press 1999, 340-360. 286 S. C. Todd, The Shape of Athenian Law, Oxford 1993, 201-208; A. R. W, Harrison, The Law of Athens II, 84. 61 педесет деветом говору Неиру брани њен љубавник и заштитник Стефанус, а у првом Антифонтовом говору маћеху брани њен син.287 Међу савременим ауторима могу се уочити различити погледи на овакав положај жене. Од екстремних виђења да је Атињанка била предмет kúrieia само зато што је жена,288 или потпуно супротно, да је уживала у браку и мајчинству, при чему су је мушкарци штитили, а не злостављали,289 до објашњења да је баш положај жене у Атини онога времена био важан за функционисање полиса: „раздвојеност мушкараца и жена у социјалном животу значила је да је јавни живот полиса почињао у кући“.290 Међутим, то не значи да се Атињанке никада нису појављивале у судници. Сигурно су постојале сиромашне жене које нису могле да се удају и које су морале да раде, а нарочито је пред крај Пелопонеског рата било доста удовица без кириоса које би у случају потребе морале да се појаве на суду.291 О овоме сведочи и Аристофан описујући у „Осама“ продавачицу хлеба Миртију која хоће да тужи Клеонофила због нанете штете.292 Иако је овај случај решен на пијаци пред магистратом, постоји могућност да су жене као Миртија одлазиле на суд и тамо се појављивале и у улози тужиоца. Наравно, такве жене нису имале новца за логографа који би могао да им напише говор и на тај начин сачува потврду о случају, али остаје претпоставка да су сиромашне жене вероватно без посредника учествовале у 287 Постоје говори у којима се види да су жене учесвовале у судском поступку и као тужиоци (посредством кириоса), а као пример може послужити Исејев говор „О Хагијином имању“. Пре него што ће Исеј написати овај говор за Теопомпа који је био Хагијин брат од стрица, за Хагијино имање су се бориле две жене. Прва је његова братаница Филомаха II, чији је муж Соситеј успео да добије спор, а друга је Хагијина мајка (истовремено и сестра пошто се Хагијин отац оженио ћерком свога брата) која је са другим рођацима покушала да оспори право Филомахе II на наследство. Ови говори нису сачувани, али нам о њима сведочи Исеј у свом говору (11.21.). С, Аврамовић, Исејево судско беседништво и атинско право, 204-218. 288 Можда је најекстремније виђење Еве Кеулс која сматра да је класична Атина било друштво у коме су „мушкарци свакодневно стављали забране женама и ћеркама, извргавали руглу улогу жене у репродукцији, дизали споменике мушким гениталијама, имали сексуалне односе са синовима њихових пријатеља, спонзорисали јавне борделе, креирали митологију силовања и уживали у звецкању оружијем“. E. Keuls, The Reign of the Phallus: Sexual Politics in Ancient Greece, New York 1985, 1; R. Sealey, The Justice of the Greeks, The University of Michigan Press 1994, 82. 289 M. Lefkowitz, Women and Greek Myth, Baltimore 1986, 133-136. 290 C. S. Humphreys, The Family, Women and Death: Comparative Studies, London 1983, 16; D. Cohen, Law, Sexuality, and Society: The Enforcement of Morals in Classical Athena, Cambridge 1991, 70-97. 291 L. Radermacher, “Die Stellung der Frau innerhalb der griechische Kultur”, Mitteilungen des Vereins der Freunde des Humanistishen Gymnasiums 27/1928, 16. 292 Аристофан, Осе, 1388-1412. 62 судском спору. За разлику од Миртије коју нико није ни питао како то да јој је позната правна терминологија, Лисистрата и Праксагора, као жене из виших слојева, морале су да објашњавају на који начин им је постао познат речник који се користи у скупштини.293 Чињеница је да је жена у класичној Атини имала лош положај, али је то било више из разлога поштовања традиционалних правила и обичаја него што јој је позитивни закон нешто забрањивао: „Атињанка се не би појавила на суду чак и да јој закон тако нешто дозволи“.294 „Против маћехе“ је први и најкраћи сачуван Антифонтов судски говор. У књижевности је цењен због сјајно осликаних карактера, али му се као мана истиче недостатак аргументације.295 Овај говор је једини сачувани који је Антифонт написао за тужиоца. Тужба се ослања на претпоставку да је маћеха наговорила другу жену (највероватније робињу) да подметне отров њеном мужу. Обе жене имају различите улоге, социјални положај и карактер. Оптужена је маћеха и Антифонт у говору инсистира на њеној кривици. Тужилац је највероватније ванбрачни син убијеног човека.296 Оптужена је жена жртве, а њен бранилац био је њихов син, полубрат тужиоца. Иако је постојала сумња по питању квалификације кривичног дела, већина аутора се слаже да се ради о планирању убиства (boúleusis).297 Особа која је оптужена за boúleusis је планирала да убије или је крива због наговарања другог да изврши убиство,298 а у Драконтовом закону стоји: „Oнај ко планира да убије, кажњава се исто као да је убио”.299 Будући да је тужилац био млађи од свог полубрата браниоца, то је код поротника могло да изазове погрешно мишљење о њему: на пример да је из пизме, а 293 Аристофан, Лисистрата, 1126-1127; Еклезијазусе, 243-244. 294 M. Gagarin, “Women in Athenian Courts”, Dike 1/1998, 47. 295 U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, Hermes 22/1887, 209; K. J. Dover, „The Chronology of Antiphon’s Speeches“, Classical Quarterly 44/1950, 48-49; F. Blass, Die attische Beredsamkeit I, 187-194; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnous, Mainz 1984, 21-32. 296 H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 203. 297 F. Blass, Die attische Beredsamkeit I, 189; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnous, 22; C. Carey, Trials From Classical Athens, London 1997, 36; A. R. W. Harrison, The Law of Athens II, 84; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, Manchester 1963, 60-69; M. Gagarin, “Bouleusis in Athenian Homicide Law”, Symposion 1988. (eds. G. Nenci and G. Thür), Wien 1990, 94. 298 D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, Cornell University Press 1978, 115-116. 299 IG I² 115.12, Drakon and Early Athenian Homicide Law (translated by M. Gagarin), New Haven 1981. 63 не због задовољења правде повео спор.300 Вероватно је то разлог што Антифонт у уводном делу говора (1-4), у циљу изазивања симпатија код поротника, истиче тужиочеву младост и неискуство у вођењу судских спорова и објашњава да је избор тужбе била боља опција. Наиме, он се нашао у непријатној дилеми: могао је да игнорише оптужбе маћехе које му је отац на самрти изговорио или да тужи свог полубрата и маћеху са којима није желео да се свађа. Изабрао је да тужи маћеху, а тиме је истакао да је полубрат направио погрешан избор, јер је одлучио да брани мајку. На овај начин Антифонт је објаснио тужиочеву изолованост од остатка породице и на крају увода апеловао на поротнике да одлуче онако како они мисле да је праведно. Пре нарације, Антифонт даје аргумент који је важан за оцену одговорности (5- 13). Маћеха је уочи кобног догађаја неколико пута покушавала да отрује мужа, уз објашњење да то није био отров већ љубавни напитак. Уважавајући мајчино објашњење, бранилац се заклео да је сигуран у њену невиност.301 Управо из тог разлога тужилац инсистира да се под тортуром саслушају робови који су били сведоци маћехиног понашања (6-8). Ову понуду одбрана је одбила, а у очима поротника тужиочев поступак је највероватније био вреднован као коректан, јер је он понудио да писмено састави питања за робове, а одбрана да спроведе тортуру, при чему, он не би узимао учешће у испитивању, већ би само био присутан као сведок (10). Након овога, Антифонт уводи ефектан аргумент обрнутих улога: да су они њему понудили да саслуша робове под тортуром и да је он то одбио, тада би то био јак доказ против његових оптужби, али пошто је он понудио тортуру, а одбрана је то одбила, онда је то управо доказ о маћехиној кривици (11-12). На овај начин Антифонт је предочио да бранилац није доследан у ономе што говори (полагање заклетве о невиности његове мајке) и ономе што ради (не дозвољава тортуру 300 По речима Анаксимена, предрасуде настају из саме оптужбе: „ако неко тужи свог рођака, госта или пријатеља, било да су у питању ситне преваре или значајне оптужбе; такво понашање код поротника изазива презир“. Anaximines, Rhetoric to Alexander, Anaximines Ars Rhetorica 1442а (ed. M. Fuhrmann), Leipzig 1966. 301 За разлику од осталих случајева, код убиства тужилац и бранилац су морали да полажу посебну заклетву (doomosiai) како би на тај начин ојачали своје тврдње. J. R. Bonner, Evidence in Athenian Courts, Chicago 1905, 15; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 91-92. 64 робова). Да би нагласио суштину доказа, Антифонт два пута понавља да није могуће да бранилац зна истину о невиности своје мајке када одбија спровођење тортуре.302 Управо је поступање странака било кључно у случајевима као што је овај, јер одбијање спровођења тортуре на робовима намеће закључак да је одбрана знала да ће сведочење робова донети још доказа о маћехиној кривици. Дакле, у овом делу представљен је једини рационални аргумент (одбијање тортуре). Иако је навођењем тог аргумента на самом почетку нарушен уобичајени ток говора (замењена су места нарације и аргументације)303 оваква поставка је била неопходна зато што указује на кривицу маћехе. Иначе предочавање аргумената пре нарације јесте нешто што Антифонт чини и у другим говорима.304 Тир одлично закључује да је успех одбрамбеног говора после одбијања спровођења тортуре de lege могућ, али да су de facto мале шансе за добијање спора.305 Следи нарација (14-20) где тужилац приказује след догађаја који је довео до очеве смрти. Наиме, његов отац имао је пријатеља Филонена који је са својом љубавницом живео у Пиреју. Љубавница је схватила да се Филонен заситио њених услуга и одлучио да је прода јавној кући. Маћеха се са њом спријатељила, и жалећи се на понашање мужа понудила јој је „љубавни напитак“ да га послужи током вечере. Када је тужиочев отац отишао код пријатеља на вечеру, Филоненова љубавница им је напитак сипала у вино, водећи рачуна да Филонен добије већу дозу. 302 Антифонт овај део започиње речима: „онда ће он да каже да је сигуран да му мајка није убица“ (6), да би наставио: „пошто није желео да се подвргне тесту, како би потврдио своје речи, како је могуће да је сигуран у нешто што не жели да истражи?” (7). На крају овога дела, такође, следи још једно понављање. Прво тужилац поставља ново питање у вези са понашањем свог полубрата: „заинтересован сам да видим како ће се бранити. Знао је да је не може спасити чак и да дозволи тортуру робова; мислио је да је њен спас управо у томе да се робови не подвргну тортури, због чега је одлучио да заташка чињенице.“(8). Затим, кључни аргумент, којим је доказао безвредност положене заклетве браниоца о невиности мајке, још једном истиче: „јасно је да они избегавају да кажу истину о томе шта се стварно догодило; знали су да би се на тај начин открило њихово зло, па су одлучили да га сакрију и не дозволе да се истина покаже тестом.“(13). Antiphon, Prosecution of the Stepmother for poisoning, Minor Attic Orators I (ed. K. J. Maidment), Loeb Classical Library, Cambridge 1941, 8-21. 303 U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, Hermes 22/1887, 202; A. Barigazzi, Antifonte: Prima Orazione con introduzione e note, Florence 1955, 60. 304 F.Blass, Die attische Beredsamkeit II, Leipzig 1887, 123. 305 G. Thür, “Reply to D. C. Mirhady: Torture and Rhetoric in Athens”, Journal of Hellenic Studies 116/1996, 134. 65 Нажалост, Филонен је одмах умро, а тужиочев отац се разболео и умро двадесет дана након вечере. Љубавница је ухапшена, саслушана под тортуром и погубљена.306 Током нарације тужилац не даје објашњење како је сазнао за догађаје које описује, нити нуди сведоке који би његов приказ могли евентуално да потврде. При том, евидентно је да љубавница није окривила маћеху. Међутим, уколико би поротници прихватили истинитост тврдњи које је тужилац изнео, то би му највероватније донело победу у спору, пошто би се на тај начин доказало да је маћеха намерно дала љубавници отров, а не „љубавни напитак“. Из тог разлога Антифонт ефектно користи Есхилову трагедију „Еумениде“ и метафорично назива маћеху Клитемнестром (17), да би на тај начин упутио да је она уз помоћ љубавнице, као и Клитемнестра уз помоћ љубавника Егитона, убила свог мужа. У закључном делу говора (21-31) тужилац прво указује поротницима на разлике које постоје између његовог и браниочевог захтева: он тражи да се казни маћеха зато што је убила оца, за разлику од брата који само брани мајку и не тражи ништа за оца, без обзира на то што и он заслужује да буде ожаљен и освећен. Из тог разлога поротници не треба да подржавају убицу него оног ко је хладнокрвно убијен, нарочито ако је убица покојников рођак (21-22). Након овога, тужилац покреће питање кажњавања. Док његов полубрат, у име своје мајке која је жива, тражи да се она ослободи одговорности, тужилац зарад дужности према покојном оцау тражи да маћеха одговара за злочин који је починила. Тужилац истиче да је управо из религиозних и правних разлога покренуо поступак против маћехе.307 Коначно, он подсећа поротнике да је њихова дужност да изрекну казну ономе ко је крив за учињено кривично дело (23-25). Да би доказао да је маћеха умишљајно убила оца, при самом крају говора (26), први пут истиче да је она послала отров љубавници.308 306 Тир сматра да је тортура спроведена на љубавници била више егзекуција него инквизиција. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, Wien 1977, 21. 307 Како истиче Дуи, овај аргумент је највероватније послужио да изазове симпатије код поротника, с обзиром да није пријатно видети браћу да се споре, али је, такође, могао да буде уперен и на то да спречи оптужбе да је због егоистичних разлога, као што је матерјална добит, тужилац покренуо поступак. B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, Copenhagen 1980, 22. 308 Током нарације тужилац није споменуо да је маћеха послала отров, али помињање ове информације пред сам крај говора може да буде одговор на говор браниоца који је вероватно 66 У наставку понавља реторско питање: како бранилац може да се закуне у мајчину невиност када није присуствовао догађајима који су довели до очеве смрти? (28). Да би пак оправдао властито одсуство, тужилац истиче да убице обично раде у тајности, а жртва нема сумњи до тренука када се нађе у непосредној опасности. Тада жртве, уколико су још у могућности, зову пријатеље и рођаке да им саопште ко је покушао да их убије. То је учинио и покојни отац, када је тужиоцу саопштио име убице, без обзира на то што је он у то време био мали дечак. Уколико жртве нису у стању да дуже сачекају, по правилу моментално запишу име убице или га саопште робовима, али пошто је његов отац пожелео пред смрт да га он освети, име убице саопштио је њему, а не робовима (29-30). На овај начин тужилац је објаснио зашто се у поступку не појављују сведоци и оправдао се због чега раније није покренуо питање убиства. Говор завршава апелом на поротнике да гласају у складу са правдом: „Ја сам изнео мој случај; изборио сам се за свог оца и за право. Од вас зависи остало; ви морате праведно да одлучите. А богови света свесни су оних који су учинили зло.“309 Једна од дилема којом су се бавили савремени аутори јесте околност да последње речи жртве о томе да је маћеха убица тужилац истиче тек на крају говора. Наиме, он је на почетку напоменуо да је суђење маћехи последња жеља покојника, али је тек на крају објаснио на који начин је она изречена. Виламовиц (Wilamowitz) истиче да је ово „залутали доказ“ коме је место са другим доказима који се у композицији говора налазе испред нарације. Он је одвојен од свог природног места зато што је инкомпатибилан са другим доказом који се тамо налази. У делу пре аргументације се помиње да се тортуром робова може сазнати више о маћехиној кривици, док се на крају истиче да само жртва може знати истину о томе ко је убица.310 Чини се да је инкомпатибилност доказа можда прејака тврдња, зато што оба доказа треба да потврде исто – кривицу мајке, а потпуно је легитимно да постоји напоменуо могућност да је смрт оца наступила случајно, на пример, зато што се разболео или грешком Филоненове љубавнице. 309 Antiphon, Prosecution of the Stepmother for poisoning, 31, Minor Attic Orators. 310 U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, Hermes 22/1887, 209. 67 више доказа о истој ствари.311 Наравно, овим је нарушена уобичајена структура говора, али би погрешно било приступити говору критички само зато што је другачије компонован. Виламовиц је у праву када каже да су последње речи оца на самртној постељи главни доказ тужиоца, јер је очигледно да не поседује други, али ово је мало важно за диспозицију говора, нарочито зато што је Антифонт колико толико поштује. Пре би се могло рећи да недоследност у говору постоји управо због тога што су ови докази раздвојени, али је то вероватно за Антифонта имало одређено значење. У првом делу говора за тужиоца је било битно да покаже да је његов полубрат, одбијајући да се спроведе тортура на робовима, пропустио једину прилику да се сазна истина, док је пред крај говора било важно да објаснити на који начин је он дознао да је маћеха убица. Следећа контроверза везана за овај Антифонтов говор јесте питање који суд је водио поступак? Одговор на први поглед можда делује једноставно, зато што је довољно утврдити квалификацију кривичног дела. Међутим, квалификација је boúleusis (планирање убиства), што аутори не споре, али нису сагласни у погледу тога који је суд био надлежан у овом случају. Иначе, Харпократион (Harpocrationis) је први напоменуо да boúleusis може значити намерно планирање нечије смрти, без обзира на то да ли је жртва преминула, у ком случају је надлежан суд Паладијум, а може означавати и покушај брисања из пописа државних дужника. Наводи, као примере, Исејев говор „Против Еуклеида“ у складу са којим је за boúleusis судио Паладијум и Динархов говор „Против Пистијаста“ за који је у случају са истом квалификацијом дела био надлежан Ареопаг.312 Међутим, ови говори нису сачувани, па нам није познато разрешење ове дилеме. Идентично, Аристотел у „Уставу атинском“ означава Паладијум као суд који би био надлежан за планирање убиства и тесмотете којима су се подносиле тужбе у случају када је постојало погрешно 311 Антифонт је у делу где предочава доказе (5-13) могао, на пример, да напише: постоје само два начина да се осуди убица који није познат; један је сведочење о понашању убице пре извршеног убиства, а други сведочење оних који су искусили напад убице. Овај судски поступак показује да је маћеха крива зато што је одбрана одбила да спроведе тортуру на робовима који могу да потврде да је и раније покушавала да отрује оца, а ја имам потврду о томе на основу речи које ми је отац изговорио на самртничкој постељи. Оба доказа указују на њену кривицу; немојте оклевати да је осудите када докази воде истом закључку. 312 Harpocration, Lexicon 63.11-24. 68 уписивање међу државним дужницима.313 Хеикел (Heikel) сматра да атинско право није правило разлику између онога ко планира нечије убиство и извршиоца, а свој закључак заснива на Драконтовом закону (12) у складу са којим по његовом мишљењу постоји само једна оптужба (dike phonou) и једна процедура, односно једно кривично дело-убиство, које је у овом случају умишљајно, због чега је надлежан суд био Ареопаг.314 Гагарин (Gagarin) дели његово мишљење, али, на основу проучавања знатног броја античких текстова, закључује да је именица boúleusis представљала технички термин за само један прекршај – покушај брисања из пописа државних дужника и да никада није имала значење правног термина у смислу планирања убиства. По њему, у самом говору могу се наћи индиције да је тужба била phonos, а надлежан суд Ареопаг. Наиме, пред крај говора (22) тужилац користи термин ek pronoias (умишљајно) што указује на надлежност Ареопага.315 На сличан начин и Жерне (Gernet) потврђује надлежност овога суда, наводећи део у коме се каже: „она је умишљајно убила мужа“ (26), а чињеница да је то планирала требало је да утиче на то да је поротници што брже осуде.316 Држећи се строго онога што стоји у „Уставу атинском“ Мекдауел (MacDowell) је готово сигуран да је boúleusis у случају „Против маћехе“ био пресуђен на Паладијуму.317 Међутим, за разлику од претходних аутора, осим позивања на Аристотела не нуди убедљиву аргументацију. На то упућује и његово евентуално прихватање Виламовицеве тезе да се под појмом boúleusis подразумевало само „планирање ненамерног убиства“, за шта је био надлежан Паладијум, за разлику од планирања умишљајног убиства, које се изједначавало са умишљајним убиством, због чега је у тим случајевима судио 313 Аристотел, Устав атенски 57.3, 59.3. 314 I. A. Heikel, “Über die sogenannte βούλευσις”, Mordprocessen, Acta Societatis Scientarum Fennicae 16/1888, 29-31. 315 M. Gagarin, “Bouleusis in Athenian Homicide Law”, Symposion 1988. (eds. G. Nenci and G. Thür), Wien 1990, 87, 94. 316 Прави одлично поређење са Медејом, која је послала отровни огртач којим је убила Јасонову вереницу, када каже: „Ја сам је убила рукама његове деце“ (Medea 486-487.). L. Gernet, Antiphon, Discours, 34. 317 D. MacDowell, Athenian Homicide Law, Manchester University Press 1963, 60-69; R. Wallace, The Aeropagos Council, to 307. B.C, Baltimore 1989, 103-104; R. Wallace, “Response to Gerhad Thür”, Simposion 1990, Köln-Wien 1991, 77. 69 Ареопаг,318 под условом да се „Устав атински“ схвати као непоуздан извор. Убедљивија аргументација којом би могла да се брани теза о суђењу за boúleusis на Паладијуму била би позивање на одредбу Драконтовог закона (14) у којој стоји: „Архонт басилеус проглашава пресуду уколико је неко убио или планирао да убије, а ефети нека одлуче о пресуди“. Наиме, веће од 51 ефета судило је на Паладијуму, али судије које су улазиле у састав ефета могли су да суде и у Ареопагу,319 па чак и у Делфинијуму,320 што упућује на то да би у овом случају Ареопаг могао да буде надлежан суд, а да boúleusis представља само опис начина на који је могло да се изврши убиство из чега произлази да су појмови boúleusis и phonos које је Драконт користио у свом закону имали исту процедуру.321 Бушала (Bushala) у свом чланку под називом „Филоненова љубавница“, износи занимљиво виђење да је љубавница, која је свом prostatesu и жртви из овог случаја сервирала љубавни напитак, у ствари слободна жена, а не робиња, како држе скоро сви остали аутори.322 У Атини су термином pallake означавали жену која живи код мушкарца и има сексуалне односе са њим, али није удата за њега.323 Она је могла да 318 U. von Wilamowitz-Moellendorff, Аristoteles und Athen, vol. 1, Berlin 1893, 252. Липсиус слично објашњава надлежност судова, уз напомену, да је пре издавања „Устава атинског“ дошло до ревизије закона, због чега се правила о надлежности судова, када је у питању boúleusis, разликују у односу на претходни временски период. J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren I, 125-127. 319 R. Wallace, The Aeropagos Council, to 307. B.C, 17-18; C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 306; G. Thür, “The Jurisdiction of the Areopagos in Homicide Cases”, Simposion 1990, Köln- Wien 1991, 66. 320 Аристотел, Устав атенски 57.4. 321 R. Osborne, “Law in Action in Classical Athens”, The Journal of Hellenic Studies 105/1985, 57; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, Oxford 1998, 147. 322 Као слободну жену љубавницу сматрају: W. E. Bushala, “The Pallake of Philoneus”, American Journal of Philology 90/1969, 65-72; J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren, III, Leipzig 1915, 895; A. Philippi, Der Areopag und dic Epheten, Eine Untersuchung zur athenischen Verfassungsgeschichte, Berlin 1874, 38; Док на њу гледају као на робињу: R. C. Jebb, The Attic Orators, 65; U. von Wilamowitz- Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 195; L. Gernet, Antiphon, Discours, 42; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 23; D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 62; M. Gagarin, Antiphon The Speeches, Cambridge University Press 1997, 114. Остали аутори који су се бавили овим говором је само називају љубаницом не улазећи у питање да ли је била слободна жена или робиња. 323 Осим pallake постојале су још две категорије проститутки: hetaira које су биле образоване (најчешће нису живеле у заједници са мушкарцем) и porne, најнижег ранга, чије су сексуалне услуге могли да купе сви мушкарци. Како истиче Демостен (59.122): „hetairai су служиле за задовољство, pallakai су служиле да на дневном нивоу задовоље потребе тела, а gunaikes да би рађале закониту децу”. D. MacDowell, The Law in Classical Athens, Cornell University Press Ithaca, New York 1978, 89-90; C. Mosse, “La place de la pallakȇ dans la famille athénienne”, Simposion 1990, Köln-Wien 1991, 273-279. 70 буде слободна жена, најчешће без права на грађанство,324 али је могла да буде и робиња. Међутим, на примеру овог говора аутори закључују да је она била робиња зато што је подвргнута тортури и зато што сам Антифонт напомиње да је Филонен желео да је прода јавној кући (14). Бушала покушава да оспори оба аргумента. Прво наводи примере када су тортури били подвргнути слободни, без права грађанства, што није спорно да је постојало у тадашњој Атини. Међутим, што се тиче међудобног односа између pallake и Филонена он сматра да то није био однос робиње и господара, већ однос између слободне pallake без права грађанства и њеног prostatesа, који су живели у неформалном конкубинату, при чему је њен положај можда био и гори него да је робиња, зато што је у правном, политичком, социјалном и економском смислу била зависна од свог prostatesа.325 Оно што је највише интересовало ауторе који су се бавили овим говором јесте одговор на питање: да ли је маћеха желела да отрује мужа или је заиста спремила љубавни напитак у нади да ће на тај начин побољшати њихове односе? Пошто тужилац не износи јесне доказе, аутори закључују да је случај слаб.326 Постоји мишљење да је можда било боље да је маћеха оптужена за нехатно убиство. Међутим, ово је спорно, зато што се даје објашњење да би у том случају маћеха остала на слободи, уколико су се убица и рођаци међусобно помирили, јер тада нико против ње не би подигао оптужбу.327 Чињеница је да се тако нешто могло десити, али није тачно да би у том случају маћеха остала без осуде. Како се може видети из самог говора, било које лице је могло да подигне тужбу против ње, међутим, највероватније би остала на слободи, јер таква тужба не би имала ефекта. Да је тужилац и покренуо тужбу против маћехе за нехатно убиство, у најбољем случају она би била прогнана. У најгорем случају, пак, пошто закон захтева једногласност 324 D. MacDowell, The Law in Classical Athens, 89-90; S. C. Todd, The Shape of Athenian Law, Oxford 1995, 179; H. J. Wolff, “Marriage Law and Family Organization in Ancient Athens”, Traditio 2/1944, 73. 325 W. E. Bushala, “The Pallake of Philoneus”, 71; C. Patterson, “Response to Claude Mosse”, Simposion 1990, Köln-Wien 1991, 282. 326 На пример, Жерне примећује потпуно одсуство доказа и индиција којима би могао да се докаже умишљај маћехе. L. Gernet, Antiphon, Discours, 35-36; Док је Караван нешто блажи, па констатује да је случај јачи у односу на опште мишљење о случају, али да су се на самом суђењу морали вратити поновном преиспитивању умишљаја маћехе. E .Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 217. 327 U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 195-196. 71 рођака за давање опроста убици, тужилац не би могао да спречи опрост и маћеха би остала на слободи.328 Једина шанса коју је тужилац имао, била је оптужба за умишљајно убиство. Пошто је питање умишљаја било кључна дилема овога говора аутори су се често позивали на случај који је Аристотел описао у „Етици великој“. Наиме, у оквиру дискусије о делима која су учињена умишљајно и нехатно даје се пример нехатног убиства жене која је свом мужу дала љубавни напитак: „Када год неко удари или убије другога или му на било који начин науди без претходне намере, кажемо да је то урадио нехатно, у складу с тим да намера постоји само код умишљаја. На пример, једном приликом жена је мужу дала љубавни напитак од кога је он умро, због тога је отужена и поступак се водио пред Ареопагом, али пошто су установили да жена није имала намеру да убије мужа, ослободили су је оптужби. Она је своме мужу дала напитак зато што га је волела, па је убиство последица нехата. У овом случају само би намера могла да утиче на квалификацију убиства као умишљајног.“ 329 По речима Мекдауела овај пример показује да Ареопаг није могао да осуди за нехатно убиство, а уколико се докаже да у конкретном случају нема умишљаја, оптужени се ослобађао одговорности чак и ако је заслужио мању казну. Уколико је неко желео да осуди починиоца за нехатно убиство морао је да покрене поступак пред Паладијумом.330 Неки аутори сугеришу да је Аристотел дао овај пример угледајући се на Антифонтов говор, али то је мало вероватно зато што није могуће сазнати разлоге због којих су поротници гласали на одређени начин, а пошто нам није доступан говор браниоца и није познат исход овога спора све остало би било само нагађање. 328 Закључци су изведени на основу следећих одредби Драконтовог закона: „Чак и ако се без умишљаја убије неко биће прогнан“ (IG I2. 115. (I3. 104.) ред 10.); институт опроста се могао применити након окончаног кривичног поступка и то само ако је у питању казна прогонства, а право да дају опрост имали су отац, син или брат жртве. Уколико они нису живи, право је прелазило на рођаке следећег степена сродства, али само под условом да се сви сложе (ред 13-17.). Кривични поступак су поред крвних сродника могли да покрену тазбински, па чак и чланови братсва (ред 21- 24.). R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, Berkley 1968, 31-34, 49-50, 52-53. 329 Aristotle, Magna Moralia, 1188b 29-38 (translatet by W. D. Ross) Oxford 1915. 330 D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 46-47. 72 Из говора се може закључити да тужилац није ни заинтересован да одговори на питање да ли је маћеха убиство извршила умишљајно? Он не даје доказе којим би недвосмислено отклонио дилему да ли је маћеха дала отров или љубавни напитак. Једини део у говору где помиње помиње маћехину кривицу јесте када покушава да оспори њену невиност указујући на то да је и раније покушавала да отрује мужа: „она није порицала оптужбе, само је изјавила да му је давала љубавни напитак без намере да га убије“ (9). Овакво објашњење је тривијално и има мало везе са питањем кривице маћехе. За објашњење маћехине кривице евентуално би се могао узети део у којем наводи да pallake није окривила маћеху током тортуре (19), али и то је спорно пошто се не зна под каквим условима је извршена тортура. Чак и да је маћеха званично изјавила да је дала напитак,331 то опет не значи да је она знала да је отрован. Тужиоцу је битније да покаже да је маћеха испланирала убиство: „њен једини посао био је да направи план, а pallake је требало да га испуни“ (15). Он указује на то да је маћеха дала савет које је најбоље време, када напитак треба послужити (17). Касније понавља ову поенту: „сада када је pallake кажњена, жена која је заиста одговорна зато што је сковала план и остварила га, заслужује исту судбину“ (20). Тужилац маћеху константно назива убицом и инсистира на томе да она одговара за свој злочин: „Убила га је умишљајно, планирајући смрт...послала је напитак и наредила да му се сипа у пиће, она је убила нашег оца“ (26). Другим речима, тужилац је сконцентрисан на то да докаже да је маћеха планирала да се напитак послужи оцу (послала је напитак и навела љубавницу да јој помогне), али он није усредсређен на то да докаже да је она знала да је напитак отрован. Антифонтова стратегија је била да портретише маћеху као главног коловођу завере против покојног оца. Приказана је као жена која прави интригу против мужа и вара недужну Филоненову љубавницу. Који год мотив да је у питању, давање напитка сумњивог садржаја било је опасно. У античкој књижевности то је била честа 331 Караван нагађа да је можда бранилац изјавио да је маћеха дала напитак, али би у том случају тужилац извесно поменуо ту чињеницу као што је то случај са петим и шестим Антифонтовим говорима, где се наводи супротне стране користе у говору. ; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 221-223. 73 асоцијација на зле жене које су уништиле своје мужеве (Еурипидова Медеја и Хомерова и Овидијева Кирка). Чак и лоша судбина која је задесила Дејаниру у Софокловим „Трахињанкама“, зато што је грешком послала Хераклу кошуљу намочену у крв кентаура Неса, како би на тај начин везала више мужа за себе, показује да може бити кобно када жена своме мужу даје напитке, без обзира на то што она тиме не жели да му науди, већ да поврати или оснажи њихову љубав. Вероватно да ниједан Атињанин није желео да му жена у пиће сипа било какав напитак, па макар њен мотив за то била љубав. Ако је маћехина завера узроковала смрт њеног мужа, мотив који је она за то имала вероватно није ни интересовао већину поротника. Међутим, за поротнике је сигурно било важно да знају да ово није био једини инцидент или случајна грешка, већ да је то био добро осмишљен план жене да убије мужа. Из тог разлога тужилац се задржава на исказу робова да је она и раније покушавала да „напоји“ мужа, мада ни на том месту тужилац не говори о мотиву маћехе. За њега је важно како се она понашала, а не мотив који је на то наводио. Тужилац, такође, говори и о понашању њеног сина који брани мајку од убиства његовог оца, за разлику од тужиоца који је лојалан своме оцу. Ако је маћеха Клитемнестра, на шта Антифонт алудира у говору (17), важно је да син сагледа своју улогу и угледа се на Ореста тако што ће осветити смрт оца и казнити мајку, као што то чини тужилац. Антифонтова тактика у овом говору била је да исприча причу о жени која је изгубила љубав свога мужа и кује заверу. Због тога она заслужује да буде кажњена, без обзира на то да ли је знала да је напитак отрован. Чињеница је да је ово био слаб случај у почетку. Рођаци су Филонена осветили на тај начин што су казнили његову љубавницу, а не маћеху за чије учешће вероватно нису ни знали, јер је љубавница није оптужила. Доста година касније332 син друге жртве подиже оптужницу против ње, али пошто је време прошло он има све мање доказа. Антифонт вероватно из тог разлога не користи дирекне доказе него се труди да прикаже маћеху као опасног завереника и њен план, који је за крајњи 332 Тужилац је у време немилог догађаја био мали дечак, а поступак је покренуо вероватно тек када је напунио осамнаест година. 74 циљ имао смрт мужа. Могуће је да је тужилац овим спором хтео да реши питање евентуалног наследства. Како год, Антифонт је у говору, по свој прилици, био принуђен да у опширној нарацији што више оцрни жену која је сковала план да дâ напитак свом мужу и то не само једном него више пута. На ово је додао неколико аргумената везаних за понашање сина-браниоца: да је бранећи њу изневерио обавезу према оцу и тиме нарушио породичну везу, да је тиме што није дозволио да се робови саслушају под тортуром одбио да сазна истину и да је његова заклетва о мајчиној невиности без значаја, јер он не може да поседује знање о мајчином понашању када није присуствовао догађајима који су се десили. Поступајући овако сигурно је убедљиво показао разлику између браће у моралном и религијском смислу. Није искључено ни да су поротницима предочени и докази који нама нису познати, а не треба заборавити ни чињеницу да је у тадашњем атинском праву било правило да свака страна у спору има право на два говора од којих је нама познат само један. Тужилац је имао само очеве речи на посмртној постељи којима окривљује маћеху, али доказ о томе није понуђен на самом суђењу. Каснија Аристотелова верзија сличног случаја, на коју се ослања већина аутора, нуди решење – да би се доказала женина кривица мора се показати да је жена знала да је напитак отрован. Међутим, чини се да је за овај Антифонтов говор можда било важније мишљење поротника који су били под утицајем традиције књижевности и митова о женама тровачицама. Уколико се на тај начин сагледа, можда овај случај и није толико слаб колико се то чинило ауторима који су се њиме бавили. Могуће је да њиме Антифонт није извојевао победу, али је имао шансу за успех. 3.2. Тетралогије Тетралогије су Antilogiae или говори који су у опозицији. Антифонт је написао три тетралогије, односно дванаест говора (свака тетралогија садржи четири говора– по два за тужиоца и по два за браниоца), који представљају једине сачуване примере оваквог начина писања говора. Ова јединствена структура, којом се копира античко 75 атинско суђење се евентуално може упоредити са Горгијиним „Енкомионом Јелени” и „Одбраном Паламедиса”, мада су оба ова говора писана само за једну страну (браниоца).333 У изворима „Тетралогије“ први пут помиње Полукс, што значи да је јавност упозната са овим делом Антифонта у II веку пре н. е.334 У античко доба ови говори су се чували у Александрији са осталим Антифонтовим опусом. Вероватно су били груписани по предмету, при чему су говори посвећени убиству (phonikoi lόgoi) долазили на прво место, зато што су високо цењени.335 Хермоген закључује да је највише цењен говорник онај који говори о убиству и нападима на државно уређење.336 Блас (Blass) сматра да су говори о убиству долазили испред осталих због начина на који је Харпократион похвално говорио о Антифонтовој „Тетралогији 1“.337 Међутим, за разлику од овог периода, када су се Антифонту признавала ауторска права на „Тетралогије“, од XIX века неки научници оспоравају да је Антифонт написао „Тетралогије“. На основу аргумената да се у Тетралогијама могу уочити јонски дијалект и правнa правила, која су се разликовала од тадашњег атинског права, нарочито у деловима где се помиње „закон који забрањује праведно и неправедно убиство”, 333 У „Енкомиону“ Горгија покушава да поврати нарушену репутацију Јелене Тројанске. Од слабих аргумената прави јаче, борећи се да на тај начин промени чврсто укорењено мишљење о њеној кривици за Тројански рат. У епидеиктичном говору „Одбрана Паламедеса” Горгија користи митског наратора (Паламедеса) да преко њега демонстрира своје реторске способности и филозофију. У Хомеровој „Одисеји”, Паламедес је изазвао Одисеја тиме што је открио његово „лудило” као фикцију, због чега га је Одисеј погубио под изговором да је Паламедес ковао заверу са Тројанцима. Атифонтове „Тетралогије“ би евентуално могли да упоредимо и са Антистеновим говорима „Ајакса“ и „Одисеја“. Антистен је био Горгијин ученик, цењени говорник, филозоф (зачетник цинизма), Сократов пријатељ. У овом пару говора он истражује тврдње два хероја Ајакса и Одисеја о Ахиловом штиту. При том, слаже аргументе о правој природи храбрости и кукавичлука. Управо због ових супротстављених аргумената подсећа на структуту Тетралогија, али још једном издвајамо да је оригиналност Тетралогија управо у томе што су оне писане као судски говори. Вид. G. Goebel, Early Greek Rhetorical Theory and Practice: Proof and Arrangement in the Speeches of Antiphon and Euripides, 30-36. 334Pollux, (2.119-цитат Тетралогије 1, 8.21-цитат Тетралогије 3). 335 До овог закључка долазимо уколико Антифонтове говоре упоредимо са Исејевим, код кога су само говори посвећени наслеђивању (klerikoi lógoi) сачувани у целини. Вид. С. Аврамовић, Исејево судско беседништво, 94. 336 Hermogenes, Peri Ideon 399f Rabe=D.K. 87A2. 337 F. Blass, Die attische Beredsamkeit I, 107. 76 поједини аутори закључују да њихов писац није Атињанин.338 Лингвистичке разлике у односу на остале Антифонтове говоре су евидентне. Пре свега, јоницизам није био својствен судским говорима, али, Довер (Dover) подсећа да су грчки дијалекти били комплексни и стално се мењали, због чега су се често примећивале промене у раду једног аутора.339 Антифонт је писао говоре за народ са острва Линдос и Самотраки, што значи да му је јонски дијалекат био познат.340 Сем тога, као нека врста вежбе, којој су софисти били склони, ови говори су могли да се изводе како пред атинском, тако и пред страном публиком, за коју је јонски дијалект био одговарајући.341 Већина аутора, без обзира на то да ли је Тетралогије написао Антифонт, сматра да је њихов писац био из Атине.342 Када је реч о примедбама у вези са процедуром, већина замерки се односи на врсте доказа, које је Антифонт користио у Тетралогјама. Како примећује Солмсен (Solmsen), од момента када је Антифонт написао Тетралогије, наступа промена у смислу да писци говора утврђују зависност aтехничких од техничких доказа.343 Наиме, у Антифонтвом каснијем говору (Ант.6) aтехнички докази су апсолутно доминантни, док ранији говори (Ант.5 и 1) и Тетралогије акценат више стављају на аргументе из вероватног и дискутују о аргументима које би, евентуално, могла да користи друга страна.344 Дакле, Антифонт је прошао кроз три фазе: од тоталног одбацивања техничких доказа до тоталног одбацивања aтехничких доказа, при чему у Тетралогијама доминирају технички докази, који зависе од aтехничких.345 Зависност се показује управо посредством тога што Тетралогије нису прави судски 338 W. Dittenberger, “Zu Antiphons Tetralogien”, Hermes 40/1905, 452; L. Gernet, Antiphon, Discours, 15- 16; P. Von der Mühll, “Zur Unechtheit der antiphontischen Tetralogien”, Museum Helveticum 5/1948, 1-5. 339 K. Dover, The Evolution of Greek Prose Style, Oxford 1997, 81-95. 340 Antiphon, Fragments 25-33, 50-56. 341 M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 60. 342 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, Manchester 1963, 74-75, 80; J. H. Thiel, Antiphons erste Tetralogie, Groningen 1932, 13-18. 343 F. Solmsen, Antiphonstudien: Untersuchungen zur Entstehung der attischen Gerichstrede, Berlin 1931, 13. 344 K. J. Маidment, Antiphon-Minor Attic Orators I, 34. 345 Аристотел је поделио доказна средства на „атехничка” (закони, сведоци, уговори, заклетве, тортура) и „техничка” (“она која се конструишу методом и својим залагањем”). Аристотел, Реторика 1355б, 1375а. 77 говори и уколико би се изводиле пред судом била би потребна помоћ aтехничких доказа. Судски говор има јасну сврху, а то је да се пороти представи што чвршћи случај. Тужилац, више користи нарацију да би објаснио сплет догађаја, представља сведоке или друге доказе, али убацује и аргументе, који ће подржати његову позицију. Често је велики број различитих чињеница и аргумената комбиновано у једном говору. За разлику од модерног права, у Атини у V веку пре н. е. није постојао закон, који ће дозвољавати, односно забрањивати употребу неког доказа. Порота је једина на основу своје пресуде одлучивала о вредности неког доказног средства. За разлику од тога, Тетралогије су имагинарна креација, при чему су сва четири говора у оквиру једне Тетралогије дело истог аутора. Моћ наговарања није њихова примарна сврха, с обзиром да су аргументи једне стране побијени онима који су написани за другу страну. Antilogiae могу да имају за циљ подучавање употреби аргумената, али исто могу да подстичу развој новог начина размишљања у филозофском, правном или политичком смислу.346 Tо значи да се Тетралогије заснивају на методологији аргуметације и теоретским претпоставкама. Нарације нема или је сведена на минимум, тек толико да се непходним фактима олакша употреба аргумената. Антифонтово интересовање се не односи на стварно сведочење, већ на различите аргументе које говорник може да смисли посредством сведочења и осталих атехничких доказа. Форма овако супротстављених говора дозвољава му да комбинује аргумент против аргумента, на начин који је био редак за стварне судске говоре, када једна страна у спору можда није увек могла или желела да одговори на нападе свог противника. По Аристотелу цитирање закона такође спада у једно од aтехничких доказних средстава, које се користило у тадашњој Атини. У Тетралогијама се помиње „закон који забрањује праведно и неправедно убиство”.347 Међутим, атинско кривично право из VII векa пре н. е. је дозвољавало убиство у појединим случајевима: „Ако 346 R. Sealey, “The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, Transactions of the American Philological Association 114/1984, 73. 347 Примере можемо уочити у Тетралогији 2 (3.2.9. и 3.3.7) и Тетралогији 3 (4.2.3. и 4.4.8.). 78 неко нехатно убије човека на спортском такмичењу или у нужној одбрани или у рату услед незнања или због прељубе са његовом женом, мајком, сестром, ћерком или конкубином која је заштићена зато што му је родила слободну децу, прогонство се не може досудити”.348 Nomos „који забрањује праведно и неправедно убиство“ оспорава категорију дозвољеног убиства (dίkaios), коју смо могли да констатујемо у поменутом члану тадашњег важећег атинског законодавства, али након пажљивог читања, поставља се питање: да ли се овде ради о закону као правном правилу? Прво, реч nomos могла је да се преведе као правило, принцип или обичај, који не поседује снагу закона.349 Друго, у тексту Тетралогија се не помиње санкција за ове врсте убиства.350 Tреће, атински закон о убиству састоји се из чланова који су написни у кондиционалу (у Тетралогијама то није случај).351 Коначно, како истиче Дитенбергер, уколико узмемо да су „праведно” (dίkaios) и „неправедно” (άdikos) убиство у правном смислу исто што и „дозвољено” и „забрањено” убиство, онда би забрана неправедног (забрањеног) била таутологија, а забрана праведног (дозвољеног) контрадикција.352 Просто речено, уколико овај nomos и има снагу правног правила не би могао да опстане ни у једном правном систему. Паоли (Paoli) сматра да је дошло до промене у понашању архоната, који су закључили да категорија дозвољеног убиства у пракси доводи до „претеране самопомоћи“, због чега су забранили ову врсту убиства (изузев дозвољеног убиства у сопственој кући). Према његовом схватању, онај ко ухвати убицу у случајевима који су раније третирани као дозвољени, морао је да га доведе пред тесмотете, који би спроводили процедуру apagoge (оптужени се лишава слободе и остаје у затвору током читавог суђења), тако да се тзв. дозвољено убиство практично изједначавало 348 Текст Драконтовог закона је на овом месту (IG I² 104, ред 30-38) оштећен, па се реконструкција врши на основу сачуваног Демостеновог говора (23.74). 349 N. G. Liddel and R. A. Scott, A Greek–English Lexicon, Oxford 2004, 466. 350 У складу са правилом nullum crimen nulla poena sine lege. 351 На пример: „Ако један човек убије другога, биће протеран”. Вид. R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, Berkely 1968, 56. 352 W. Dittenberger, “Zu Antiphons Tetralogien”, 452. 79 са другим врстама убиства.353 На жалост, осим претпоставке, Паоли ни на једном месту не пружа доказе који би потврдили овакву тврдњу. Mекдауел подвлачи да постоји разлика између „праведног” (dίkaios) и „дозвољеног” (ennomos) убиства, у смислу да је било дозвољено убити љубавника своје жене, али не и убицу свог оца.354 Док, Деклева Каици (Decleva Caizzi) сугерише да је забрана убиства, која се помиње у Тетралогијама изречена више у религијском, а не правном смислу.355 Како истиче, бранилац је морао да се брани против ius sacrum-а, које је забрањивало све врсте убиства, насупрот ius civile-а, које је дозвољавало убиство у појединим случајевима. 356 У Тетралогијама 2 и 3 бранилац је тај, који „закон о забрани праведног и неправедног убиства” истиче у својој одбрани, док га тужилац само на једном месту помиње. Друга Тетралогија бави се несрећним случајем погибије младића, кога је погодило копље на тренингу. Његов отац за нехатно убиство оптужује младића, који је копље бацио.357 На то одбрана одговара: „Закон који нас оптужује да смо убице забрањује праведно и неправедно убиство. С једне стране, због грешке покојног младића овај момак је оптужен да је убио нехатно; с друге стране, иако га тужилац није оптужио за умишљајно убиство, он би морао да буде ослобођен за обе оптужбе, односно, за умишљајно и нехато убиство”.358 Из овога се може закључити да је забрана праведног и неправедног убиства постављена као део аргументације за ослобађајућу пресуду.359 При том, како истиче Блас, неопходно је да термини “праведно” (dίkaios) и “неправедно” (άdikos) буду еквивалентни терминима 353 U. E Paoli, “Studi sul processo attico”, Revue internationale des droits de l’antiquité 1/1948, 158-160. 354 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, 80-81. 355 Сејли има слично мишљење и сматра да се овај „закон” треба посматрати као моралан став Антифонта о тадашњем позитивном атинском законодавству. R. Sealey, “The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, 76. 356 F. Decleva Caizzi, Antiphontis Tetralogiae, Milan 1969, 21-44. 357 У оптужби за нехатно убиство одмах је предложена и санкција - прогонство, управо онако како је атинско кривично право у то време предвиђало. (Ant. 3.2.2.) 358 Antiphon, 3.2.9. 359 M. Gagarin, “The Prohibition of Just and Ujust Homicide in Antiphon’s Tetralogies”, Greek, Roman and Byzantine Studies 19/1978, 295. 80 „нехатно” (а̉kon) и „умишљајно” (еkon) убиство.360 Међутим, пошто је младић, који је бацио копље, оптужен за нехатно убиство, потпуно је ирелевантан део који се односи на умишљајно (неправедно) убиство. Осим тога, из цитираног дела смо могли да закључимо, да он у своју одбрану истиче како уопште није крив за смрт другог младића, па отуда квалификација праведно (нехатно) или неправедно (умишљајно) не уводи никакву новину у забрану убиства. Ово могу потврдити и речи тужиоца: „То што одбрана пориче да је младић убио мог сина, због чега не би требало да се осуди по закону који забрањује праведно и неправедно убиство, не умањује моје оптужбе за нехатно убиство, а не би их умањивало ни да сам га оптужио за умишљајно убиство. Он је бацио копље и ја кажем да закон исправно прокламује да онај ко убије мора бити кажњен”.361 У Трећој Тетралогији имамо случај убиства у нужној одбрани, то јест одбрана тврди да је жртва сама изазвала оптуженог. Бранилац истиче и недовољну пажњу и стручност доктора, који да је на исправан начин реаговао, до смрти не би ни дошло. Аргумент у коме се показује да је жртва одговорна за сопствену смрт је први и најважнији део одбране: „Тужилац ће рећи да закон који забрањује праведно и неправедно убиство прописује и санкције које се на мени могу применити. Али ја понављам и други и трећи пут нисам га убио. Да је мој ударац крив за његову смрт он би засигурно умро на лицу места, јер је истинито да они који започињу тучу испаштају највише. Међутим, он је умро много дана касније, заслугом злог доктора, који је био склон пороцима, а не заслугом мог ударца”.362 Другим речима, уколико је оптужени убио то је било праведно (dίkaios) зато што је жртва изазвала тучу, али пошто је доктор крив за убиство, као у претходној Тетралогији квалификација 360 F. Blass, Die attische Beredsamkeit I, 164. За разлику од њега, Гагарин је мало блажи и сматра да се паралела између ових термина не може повући, али да у овом случају употреба термина праведно/неправедно служи да би означила нехатно/умишљајно убиство. M. Gagarin, “The Prohibition of Just and Ujust Homicide in Antiphon’s Tetralogies”, 295. 361 Antiphon, 3.3.7. 362 Antiphon, 4.2.3-4. 81 праведно/неправедно је небитна. Ова квалификација је у обе Тетралогије реторски ефектна, али нема никакву другу функцију у говорима.363 Разлика између дозвољеног и осталих врста убиства огледала се у томе да код дозвољеног починилац не пориче да је убиство извршио.364 Ово иде у прилог Мекдауеловом закључку да су неке врсте убиства сматране „праведним” (dίkaios), али су без обзира на то подлегале судском поступку и кажњавању починиоца.365 Чак би поставка могла да се посматра и кроз Паолијев став да је дозвољено убиство доводило до претеране самопомоћи, па се у пракси гледало да га сведу на најмању могућу меру.366 Међутим, пошто прихватамо тезу да је Антифонт „закон о забрани праведног и неправедног убиства” користио као реторски трик и тиме приказао свој поглед на тадашње атинско законодавство, о дозвољеном убиству биће посебно речи. 3.2.1. Када су настале Тетралогије? Антифонт и антички аутори који су се бавили његовим делом нису оставили писани траг о датуму настанка Тералогија. То је разлог великог распона од 444. до 400. године пре н. е. који модерни аутори наводе као период у коме су написане.367 363 M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 57. Ово је слично мишљењу Деклеве Каиција, у смислу да се овај закон схвати више у религијском, но у правном значењу. F. Decleva Caizzi, Antiphontis Tetralogiae, 37. 364 Убица истиче да је убио зато што је то дозвољено и поступак се води пред Делфинијумом. Demosthenes 23.53, The Speeches (translated by D. M. MacDowell), Austin 2004. За разлику од Тетралогија где починиоци поричу да су они убили. У другој Тетралогији младић тврди да је копље убило, а у трећој да је то учинио доктор. 365 Mожемо пронаћи и пример када је очигледно да се не ради о дозвољеном убиству, а одбрана то истиче. Орест је након убиства Клитемнестре тврдио да се радило о дозвољеном убиству (dikaios) у смислу тираноубиства. Есхил, Еумениде, 468, 612, 615, Сабране грчке трагедије (превод К. Рац и Н. Мајнарић), Београд 1988. 366 U. E. Paoli, “Studi sul processo attico“, Revue internationale des drotis de l`antiquité 1/1948,160. 367 За ранији датум опредељују се: G. Zuntc, “Earliest Attic Prose-Style On Antiphon’s Second Tetralogy”, Classica et Mediaevalia 2/1939, 142; J. H. Thiel, Antiphons erste Tetralogie, 19-22; K. J. Dover, „The Chronology of Antiphon’s Speeches“, 59; F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, 154; M. Gagarin, Antiphon The Speeches, 5; G. H. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 15-16; M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 361; а за каснији: P. Von der Mühll, “Zur Unechtheit der antiphontischen Tetralogien”, 1-5; R. Sealey, “The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, 80-84. 82 Ово је важно питање јер од њега зависи и разрешење дилеме да ли је Антифонт заиста њихов творац. Због чињенице да су написане јонским дијалектом, поједини аутори су склони мишљењу да су Тетралогије настале под утицајем неког јонског софисте. Тај софиста би могао бити Горгија, који је 427. године пре н. е. својим беседама у скупштини задивио Атињане, па се период од те године на даље, узима као одредница за настанак Тетралогија.368 Са друге стране, тај софиста би могао бити и Протагора, због паралеле која постоји између „Тетралогије 2“ и дијалога који су Перикле и Протагора водили о одговорности у случају смрти од копља.369 Зунц (Zuntz), наглашавајући да је Протагора напустио Атину 444. године пре н. е., закључује да су Тетралогије ранији рад Антифонта из Рамнуса, односно да су написане пре 444. године пре н. е.370 Проучавајући почетак „Тетралогије 2“, Сејли уочава да се прави разлика између закона (nomos) и одлука (psēphisma), што формално није постојало у атинском праву до ревизије закона 403-402. године ппе н. е.371 У свом уводном говору тужилац истиче: „Оно о чему ће данас бити речи је унапред одлучено законима и одлукама, који су господари полиса, али уколико је нека чињеница спорна, онда ће те о томе одлучити Ви, драги суграђани”.372 Када је установљен демократски режим, законе је у Атини доносила скупштина (ekklēsia), на предлог управног већа-буле. Гласовима већине грађана, који су били присутни на седници, изгласавао се закон и тада почиње да се употребљава термин psēphisma. Ова реч се обично преводи као одлука или гласање, а означава појединачно правно правило или меру коју је изгласала скупштина (изворно термин се користио за гласање бацањем камечића-psēphos, али се односило и на гласање подизањем руке). У V веку пре н. е. термин nomos се користио за Драконтове и Солонове законе (даровани су од стране законодаваца као октроисани и нису изгласани) и законе које је изгласала 368 J. H. Thiel, Antiphons erste Tetralogie, 10. 369 G. H. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 16. 370 G. Zuntc, “Once again the Antiphontean Tetralogies”, Museum Helveticum 6/1949, 103. 371 R. Sealey, “The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, 80-84. 372 Antiphon, Tetralogy 2 1.1. 83 скупштина, a psēphisma само за одлуке које је доносила скупштина.373 Није се правила суштинска разлика, зато што су nomos и psēphisma изгласавани на исти начин и били подложни тужби против закона (graphē paranomōn). Крајем V века пре н. е. велики број Солонових речи и израза је застарeо, због чега су настале нове psēphismata.374 Ово је, између осталог, довело до ревизије закона 403-402. године пре н. е, када је установљена нова процедура за доношење закона nomoi, коју су спроводили номотети (nomothetai-посебно тело чије је чланове бирала скупштина из састава великог поротног суда хелиеје). Скупштина је у својој надлежности задржала само доношење psēphismata.375 Како истиче Хансен, од тог момента nomos званично постаје виши правни акт, зато што је подлегао законском поступку доношења основног закона (nomoi), за разлику од састављања нацрта за доношење ефемерних мера (psēphismata).376 У IV веку пре н. е. судије су на почетку године полагале заклетву: „судићу по атинским законима и одлукама, а ако оне не обухватају конкретан случај пресудићу по свом уверењу”.377 Сејли закључује да су Тетралогије пошто ова фраза „судићу по атинским законима и одлукама” није помињана пре ревизије закона, морале настати после 403. године пре н. е. Међутим, постоје примери у којима су се заједно помињали nomos и psēphismata и пре ове године.378 Бранилац у „Тетралогији 1“ набрајајући своје заслуге истиче да је давао велике суме новца за ратни порез (eisphorá).379 С обзиром да се претходно поменути критеријуми не могу поуздано користити за датирање Тетралогија, највећи број аутора узима да је установљење eisphoraί показатељ када је настало ово 373 D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, 45. 374Аристотел, Устав атенски 35.2; Lysias 10.16-20. 375A. R. W. Harrison, “Law-Making at Athens at the End of the Fifth Centyru B.C.”, The Journal of Hellenic studies 75/1955, 26-27. 376H. Hansen, “Nomos and Psephisma in Fourt-Century Athens”, Greek, Roman and Byzantine studies 19/1978, 316-317. 377 Demosthenes 24.149-151. 378 Примери су: Aристофанове „Тесмофоријазусе“ (361-62), дело настало 411. године пре н. е; и одлука Еритраја, атинске колоније која се данас налази у Турској (IvEr 2.A. 21-22), датирано у периоду пре 454. године пре н. е. Вид. H. Hansen, “Nomos and Psephisma in Fourt-Century Athens”, 316- 317. 379 Antiphon, Tetralogy 1 2.12. 84 Антифонтово дело.380 Тукидид бележи да су Атињани 428-427. године пре н. е. по први пут сакупљали ратни порез од 200 талента.381 Забуна, око тога да ли је тада први пут прописана eisphorá за време Пелопонеског рата или први пут као сума од 200 талента, настаје због чињенице да је прва од две Калијине одлуке из 434-433. године пре н. е. прописивала плаћање ратног пореза као уобичајену праксу.382 Од преосталих извора који говоре о eisphoraί може се издвојити Лисија (21.1-4), који тврди да су у периоду од 411-404. године пре н. е. уплаћене две и да се радило о високим износима. На основу расположивих датума долази се до закључка да уколико Тукидидову изјаву тумачимо као прву eisphoraί током рата, Тетралогије су настале раније (пре 428. године пре н. е.). Међутим, ако је он мислио на први пут прописану суму или можда на прву у V веку пре н. е. или прву за време његовог живота, Тетралогије су могле настати и касније. Овим би се елиминисала могућност настанка Тетралогија као рани рад Антифонта, што већина аутора сугерише, али не и чињеница да је он њихов аутор. 3.2.2. Tетралогија 1 У „Тетралогији 1“ приметан је велики број примера аргумената из вероватног (eikós). Чињеница је мало, али се из изложеног може закључити да је једне вечери на улици откривен леш човека и тело његовог роба са смртоносним ранама. Они су се враћали са вечере. Роб је пријавио оптуженог и преминуо одмах након тога. 380 K. J. Dover, „The Chronology of Antiphon’s Speeches“, 59; F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, 154; M. Gagarin, Antiphon the Speeches, 5; G. H. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 15-16. 381Тукидид 3.19. 382 Овом одлуком установљен је прецедент по коме се може добити имунитет (adeia) пре понуде eisphoraί у случају тешких финансијских стања када постоји мањак од 10000 драхми у атинским фондовима. Међутим, у науци постоји спор и око датума настанка Калијине одлуке. Форнара сматра да је настала 418. године пре н. е. Вид. C. W. Fornara, “The Date of the Callias Decrees”, Greek, Roman and Byzantine studies 11/1970, 185-196. Већина аутора се опредељује за датум 434-433. године пре н. е. Вид. D. W. Baradeen, “The Callias Decrees Again”, Greek, Roman and Byzantine studies 12/1971, 469-483; R. Thomsen, Eisphora, A Study of Direct Taxation in Ancient Athens (Humanitas 3), København 1964, 144- 146; J. G. Griffith, “A Note on the First Eisphora at Athens”, American Journal of Ancient History 2/1977, 3- 7. 85 Оптужени пориче оптужбе и суђење се изводи пред Ареопагом (ради се о умишљајном убиству-phónos hekoúsios). Тужилац у свом првом говору користи аргументе из вероватног како би елиминисао могуће сценарије убиства: није могао да га убије лопов јер није опљачкан, нити се због времена и места убиство могло десити у тучи пијанаца, као ни грешком, јер у супротном роб не би био нападнут (2.1.4). Оптужени је умишљајно убио због освете, зато што је пословним потезима жртве изгубио доста земље, и због страха да ће изгубити парницу, коју је убијени човек намеравао да покрене против њега (2.1.5-8). Догађаји производе доказе, проналази се мотив за убиство, а негирањем потенцијалних сценарија убиства унапред се оспоравају и могући наводи одбране. Бранилац у свом првом говору указује на различите могућности: лопови су могли да га убију и побегну пре пљачке зато што су се уплашили од неког ко је наишао, или је убијен зато што је био сведок злочина, или га је пак убио неко од његових бројних непријатеља, знајући да ће сумња пасти на оптуженог, који је био његов највећи непријатељ (2.2.5-6). Сведочење роба је непоуздано зато што је могао да оптужи грешком или по налогу свог господара. Уколико вероватноћа треба да буде пресудна за одлуку у овом случају, сва је прилика да би оптужени пре унајмио убицу, него чекао да га роб препозна и радије би изгубио новац у парници, него живот због убиства (2.2.7-9). Мотив за убиство се истовремено може третирати и као мотив против убиства. Сведочење и аргументи из вероватног су у међусобном односу што представља пример доминације техничких доказа, који су зависни од атехничких. На крају, бранилац додаје да његов допринос и служба полису треба да буду разлог за ослобађајућу пресуду (2.2.12). Често се у говорима може уочити да парничари истичу своје раније заслуге, али Антифонт на овом месту даје претерану верзију, набрајајући скоро све литургије (тријерарх, хорег) и различите врсте помоћи, коју је бранилац давао пријатељима у невољи (јемство). У другом говору тужилац одговара поновним негирањем хипотетичких могућности које је навео бранилац: да су жртву убили лопови, роб би то рекао људима који су наишли, да се ради о убиству због сведочења о неком злочину, за то би се сазнало; а што се тиче осталих непријатеља убијеног човека, они имају много 86 мање мотива за убиство у односу на оптуженог (2.3.2-3). Уколико убица не може да се пронађе, осумњичени мора да се казни, јер једино на тај начин полис успева да очисти нечистоћу (2.3.7-11). Бранилац у свом завршном говору, први пут открива алиби: кобне вечери је био код своје куће, што могу да потврде сви његови робови (2.4.8). Не користи се аргумент из вероватног, већ чињеница. Алиби се оставља за крај, вероватно, зато што тужилац не може да одговори на њега. Необично је што се понуда да о алибију сведоче робови даје на самом суђењу (обично се то чини пре суђења), али то није било противно атинским законима.383 Истиче се да су оваква убиства карактеристична за починиоца који је спреман на све, а не за некога ко је успешан човек, који покушава да заштити своју имовину. Апелује се да се оптужени ослободи, јер у супротном не постоји претпоставка невиности и полис се додатно прља још једним крвопролићем (2.4.9-12). Антифонт је у „Тетралогији 1“ представио образац за решавање нерешивог случаја. Супротно очекивањима, уз минималну употребу атехничких доказа (на пример: сведочење преминулог роба, које није изведено под тортуром) аутор компонује говоре тужиоца и браниоца у којима доминирају аргументи из вероватног. Ова врста аргументације је средином V века пре н. е., заслугом Коракса и Тисије (традиционалних оснивача реторике), била посебно важна за развој говорништва.384 Аристотел у „Реторици” (1402а 17-28) показује како је Коракс користио аргумент из вероватног: након туче између физички нејаког и снажног човека, први би требало да се брани речима „Зар је вероватно да бих ја њега, тако јаког, напао?”, а други да искористи супротан аргумент из вероватног „Зар је вероватно да бих ја њега напао, када је јасно да би то била претпоставка против мене?”. Аргумент нејаког човека је вероватно био познат и у ранијој грчкој литератури. Употреба аргумента из вероватног супротно другом аргументу из вероватног је новина Кораксовог 383 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens: Die Proklesis zur Basanos, Wien 1977, 190-193. 384 Поред чињенице да су о Кораксовом и Тисијином раду сведочили Аристотел, Платон, Цицерон, Квинтилијан, „Пролегомена“, данас је генерално прихваћено да дела Коракса, који је био старији од Тисије и његов учитељ, нису сачувана до IV века пре н. е. (ако је уопште ишта и написао). Његове идеје биле су познате из Тисијиних уџбеника реторике. G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 58-61. 87 (Тисијиног) учења,385 коју ће касније, како истиче Ђурић, софисти „заоденути рухом скептичког релативизма”.386 Међутим, искључива употреба овакве аргументација тешко да је могла да послужи у стварном говору о убиству.387 3.2.3. Тетралогија 2 За разлику од претходне Тетралогије, у којој се супротстављене стране не слажу по питању ко је убица, у „Тетралогији 2“ је представљен случај где чињенице нису спорне, али постоји неслагање у томе ко треба да одговара. Разлика између питања o чињеницама (status coniectura) и питања о праву (status definitiva) имала је важну улогу у хеленској и римској реторици.388 Корени ове теорије (stasis) често се приписују Аристотелу.389 Русел (Russell) истиче да су управо Тетралогије презентовале ову теорију.390 Као и у Теталогији 1, Антифонт чињенице анализира аргументима, али то не чини употребом аргумента из вероватног, већ успоставља везу између чињеница (prágmata) и говора (lógoi) парничара.391 У свом уводном обраћању, које је врло кратко, тужилац износи чињенице: “Мој син је, на спортском терену, погођен 385 Платон у „Федру” (273b-c) цитира Тисијину другачију верзију употребе исте аргументације када слаб, али храбар човек украде огртач или другу ствар од јаког, али кукавице. На суду би један наспрам другог своје одбране претежно заснивали на својим карактерима, употребом аргумената из вероватног, а не на истини. Сократ приписује Тисији да он пропагира игнорисање истине у корист аргумената из вероватног (272d). Аристотел у „Реторици“ истиче „да се вероватноћи не може придати лажан смисао поткупљивањем, нити се може окрњити лажним сведочењем“ (1376а 17), за шта Кенеди тврди да је управо овакво виђење аргумената из вероватног било доминантно међу Атињанима. G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 32. То што се Платон гнушао употребе аргумената из вероватног не може се узети као доминантно виђење због његовог негативног става према реторици, јер је он имао предрасуде. С друге стране, Аристотелов савет на примену аргумената из вероватног само у случајевима кад страна у спору није у могућности да прибави сведочење сведока делује прихватљивије. „Тетралогије“, као и остали форензични говори показују да су Атињани ипак више вредновали јасно утврђене чињенице него аргументе из вероватног. 386 М. Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, 618. 387 P. Von der Mühll, “Zur Unechtheit der antiphontischen Tetralogien”, 4-5. 388 G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 306-314. 389 Аристотел, Реторика 1374a, 1417b. Вид. W. N. Thompson, “Stasis in Aristotle’s Rhetoric”, Quarterly Journal of Speech 58/1972, 134-141. 390 D. A. Russell, Greek Declamation, Cambridge 1983, 17. 391 G. H. Goebel, “Probability in The Earliest Rhetorical Theory”, Mnemosyne 152/1989, 47-48. 88 копљем овог младог човека, преминуо”.392 Tек касније сазнајемо детаље: да је оптужени са својим друговима вежбао бацање копља, а жртва скупљала бачена копља.393 Отац погинулог младића терети оптуженог за нехатно убиство (phónos akoúsios), а суђење се изводи пред Паладијумом. Одбрану представља отац оптуженог, који у свом првом обраћању закључује да се убиство десило грешком преминулог младића (3.2.3-5). Његов син је стао на одређено место и урадио оно што је намеравао, бацио је копље, за разлику од жртве, која је изабрала погрешан моменат да истрчи на терен и покупи копља. Због тога је погођен, односно кажњен за сопствену грешку. Пошто је мртав, случај је решен и нема разлога да се оптужени казни (3.2.6-8). На почетку другог говора тужилац жали што је протраћио свој први говор, јер му преостаје само један да одговори на оптужбе супротне стране и докаже своју тужбу (3.3.2).394 Истиче да је оптужени бацио копље и убио, без обзира што није имао ту намеру (3.3.5-6). „Закон који забрањује праведно и неправедно убиство” прописује да свако убиство, укључујући и нехатно, мора да се казни, зато што је штета превелика и независна од намере (3.3.7). Не може да поверује да се његов покојни син криви за сопствену смрт и то оружијем које није дотакао. Оптужени младић не би био окривљен да није бацио копље, а пошто јесте, праведно је да се окриве обојица јер нису били пасивни, његов син је истрчао у погрешно време, а окривљени је бацио копље (3.3.9-10). Другим речима, уколико прихвати да му је син делимично одговоран за сопствену смрт, део кривице сноси и оптужени, због чега треба да се казни за нехатно убиство. У свом одговору бранилац сматра да је супротна страна погрешно схватила његове речи. Наиме, он није рекао да се младић вољно набио на копље, него да је његово трчање у погрешном моменту узрок смрти (3.4.1-4). Он се понашао другачије у односу на остале младиће који су сакупљали копља, наиме, једини је истрчао у 392 Antiphon, Tetralogy 2 1.1. 393 Жртву је послао тренер да покупи копља (3.3.6), а упркос наводима одбране да је због тога тренер крив за смрт (3.4.4), ова аргументација није касније у говорима разрађена. 394 Тек је завршни део тужиочевог другог говора (3.3.9-10) одговор на први говор браниоца. Отац оптуженог младића на почетку свог другог говора закључује да је тужиочев други говор оптужба, а не одговор (3.4.1). 89 моменту када је његов син бацио копље. Са друге стране, оптужени се понашао као и његови другови - бацио је копље кад и други (3.4.5-6). Грешка жртве није морала да се деси, будући да је видео да се оптужени спрема да баци копље није требало да истрчава на терен, за ралику од оптуженог, који није знао да ће покојни младић истрчати баш у моменту када он баца своје копље (3.4.7). Забринут што тужилац захтева поделу одговорности, што подразумева казну за обојицу, бранилац понавља да његов син није крив (3.4.8). Нехатно убиство је кажњиво по закону, али у овом случају „нехатни убица”-преминули младић је већ кажњен. Осуда његовог сина била би додатно загађење полиса (3.4.9-10). „Тетралогија 2“ пред читаоца поставља неколико проблема: а) одговорност за учињено дело; б) дефинисање случаја и примена закона; и в) коректан опис догађаја, водећи рачуна о намери, узроцима и последици. Перикле и Протагора су провели дан дискутујући о одговорности у сличном случају. Један такмичар је непажњом погодио копљем и убио Епитима, па се питају да ли је криво копље, онај ко га је бацио или надзорник игара.395 Суд Пританеј је био надлежан у случајевима када је предмет узроковао убиство.396 Антифонт генијално поставља одбрану која истиче да је крива жртва зато што је истрчала у погрешном моменту да скупља копља. Гледано из тог угла Антифонт протествује против традиционалне примене закона о кажњавању нехатног убиства, али при том не сматра да се патња због губитка жртве треба игнорисати. Ово би требало да помогне читаоцу да схвати вишеструко дејство фактора који утичу на суд о узроку и одговорности.397 Што се тиче квалификације случаја, проблем ствара помињање „закона који забрањује праведно и неправедно убиство”. Међутим, како је раније речено, ово је ирелевантно за сам случај и представља успешан реторски трик. Свака страна износи свој опис догађаја који је субјективан, зато што један отац брани а други оптужује. Слажу се да се ради о умишљајном убиству, а поротници треба да одлуче ко је направио кобну грешку. 395 Плутарх, Перикле 36. 396 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, 87-89. 397 M. Gagarin, Antiphon The Speeches, 122. 90 3.2.4. Тетралогија 3 Ова Тетралогија је у поређењу са претходним најкраћа, али и сложенија зато што приказује узрочни ланац догађаја који су претходили смрти жртве. Неке чињенице су спорне, али централно је питање одговорности, које се доказује другачијом аргументацијом у односу на ону која се могла уочити у „Тетралогији 2“. Приликом објашњења чињеница користе се и аргументи из вероватног, али је њихова употреба далеко мања у поређењу са „Тетралогијом 1“. Први говор тужиоца отпочиње Атифонтовом тежњом да покаже сагласност између nomos и phisis: пошто су богови створили људе, убиство је чин против воље богова, као што је насиље чин против позитивних закона (4.1.2), и зато убиство мора бити санкционисано (4.1.3). Након пролога даје се кратак опис догађаја: десило се умишљајно убиство (phónos hekoúsios - надлежан Ареопаг) старијег човека, кога је у пијаном стању, без само-контроле, пребио млађи човек (4.1.6). Захтева се кажњавање оптуженог, наводи да су сведоци потврдили тужбу и истиче да је убиство било планирано (4.1.7).398 Као и у „Тетралогији 2“ бранилац покушава да одговорност пребаци на жртву, али му чињенице не иду у прилог да се потпуно ослободи одговорности. Свој уводни говор започиње речима да је већа кривица на страни жртве зато што је она иницирала тучу.399 Одговара на раније оптужбе о свом пијанству тврдњом да је и жртва била пијана (4.2.1). Пошто супротна страна у свом другом говору не пориче пијанство жртве, може се закључити да се ради о познатој ситуацији-тучи пијаних људи, из које најчешће произлази неслагање око тога ко је започео тучу, па је та чињеница ретко пресудна за одлуку о спору. Бранилац је свестан да се убиство у 398 У самом тексту се не виде изјаве сведока, али пошто су Тетралогије хипотетички случајеви сведочење се може накнадно осмислити и искористити. 399 „Тетралогија 3“ захтева другачију анализу у односу на „Тетралогију 2“. Тамо имамо два независна догађаја (један младић је бацио копље, а други је истрчао да га покупи ), док у „Тетралогији 3“ први догађај (по наводима одбране: ударац жртве) је условио други (оптужени узвраћа ударац) што је на крају довело до смрти жртве. У „Тетралогији 2“ одбрана у првом говору тражи да се казни младић који је направио грешку (жртва), за разлику од „Тетралогије 3“ где одбрана истиче да је крив и онај ко је покренуо ланац догађаја (жртва), који су претходили смрти. Другим речима, „Тетралогија 3“ истиче подељену одговорност за смрт. 91 нужној одбрани може осудити више од ударца којим се изазива, зато што „закон који забрањује праведно и неправедно убиство” захтева кажњавање. Међутим, истиче да он није убица (4.2.2-3). Смрт жртве је наступила неколико дана после туче, заслугом нестручног доктора. Укључује се нови фактор у ланцу догађаја и доктор је оптужен за убиство, а узроком смрти се може сматрати и савет оних који су жртву послали код доктора на лечење (4.2.4). Његов ударац је условио одлазак жртве код доктора, а докторово нестручно лечење је довело до смрти. Тужилац каснје напомиње (4.3.5) да закон штити доктора од одговорности за смрт својих пацијената, али ово не умањује аргумент браниоца, који своју одговорност жели да пребаци на другога, без обзира на то да ли се може покренути судски поступак против доктора. Он у својој одбрани има две опције: пребацује одговорност на жртву зато што је прва ударила или на доктора зато што је погрешно лечио. За разлику од првог дела свог уводног говора који посвећује доказивању одговорности доктора, у другом делу акцентује одговорност мртвог човека: изазивајући својим ударцем добио је ударац (4.2.5), није имао среће и био је непажљив (4.2.6). Атинско право је разликовало убиство које се десило услед више силе и оно које је изазвано.400 У другом случају, без обзира на то да ли постоји умишљај или нехат, убица се морао казнити. Због тога одбрана није могла да се ослони само на доказивање да је оптужени, без намере да убије, услед провокације, задао смртни ударац. Било је неопходно да се покаже кривица жртве за сопствену смрт.401 Свој завршни говор тужилац почиње употребом аргумента из вероватног: жртва није изазвала тучу јер је вероватније да млађи, у односу на старије, пију и изазивају тучу (4.3.2). Пошто су сведоци потврдили да је тучу изазвала жртва, супротна страна оправдано истиче слабост овог аргумента (4.4.2-3). Као и у „Тетралогији 1“ може се уочити да Антифонт користи аргумент из вероватног у одсуству атехничких доказа, који би директније потврдили тврдње. Рационалан по питању вредности овог аргумента, тужилац наставља да пореди јачине удараца и 400 Хомер у „Одисеји” (3.269-70, 23.222) и Горгија у „Екомиону Јелени” (12) истичу идеју да нема кривца ако је Бог узроковао убиство. 401 R. C. Jebb, The Attic Orators, 55. 92 закључује да је ударац оптуженог изазвао смрт, што значи да је био другачији и јачи у поређењу са ударцем жртве. Старији човек је хтео да удари, а оптужени је својим ударцем изазвао смрт, из чега произлази да је планирао да убије (4.3.3-4). На основу ових аргумената не може се направити велика разлика између поступака жртве и оптуженог, али тужиоцу није потребно да докаже жртвину невиност, довољно је да убеди судије да је и оптужени крив. Слично „Тетралогији 2“ (3.3.9-10), онај ко је делимично крив за убиство мора да се казни, с тим што се овде ради о умишљајном убиству. Пошто је ударац условио жртвин одлазак код лекара, који се штитио законом у оваквим случајевима, онда је оптужени убица зато што је ударио (4.3.5). Тужиочеве оптужбе делују оправдано, с обзиром на то да оптужени напушта судницу пре свог другог говора, који уместо њега изговара пријатељ (4.4.1). Атинско право је дозвољавало оптуженом за убиство да у било ком моменту пре завршног говора својевољно оде у прогонство. Без обзира што пријатељ моли поротнике да овај чин не утиче на њихову одлуку, тешко је замислити да одлазак у прогонство оптуженог није допринео осуди.402 Завршни говор пријатељ оптуженог започиње истицањем слабости тужиочевог аргумента из вероветног: када би постојало сведочење да је оптужени започо тучу, природно право не дозвољава да се млађи човек понаша насилно према старијем, који се при том уздржава, али пошто постоји потврда сведока да је жртва изазвала тучу, оптужени је невин (4.4.2-3). Након тога објашњава позицију оптуженог у низу догађаја који су довели до смрти жртве: „Уколико је оптужени, ударивши жртву, која је због тога морала код лекара, убица више од оног ко је заиста убио (доктор), онда је иницијатор туче убица; он је својим ударцем изазвао оптуженог да се брани и због одбрамбеног ударца отишао код лекара”.403 Другим речима, ако тужилац помера одговорност са последњег из низа узрочника (доктора) на ранијег (оптуженог), онда по истој логици одговоран може бити и први (жртва) зато што је изазвао тучу. Одбрани није важно да ли ће се одговорност померити на првог или последњег, у оба случаја оптужени се ослобађа одговорности и проглашава невиним. Понавља се неколико аргумената које су 402 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, 115. 403 Antiphon, Tetralogy 3 4.3. 93 бранилац и тужилац изнели у својим ранијим говорима: оптужени није планирао да убије, само је ударио у нужној одбрани (4.4.4), старији човек је крив зато што је започео тучу, при чему је био пијан, арогантан и агресиван (4.4.5-6). У случају да се прихвати да је ударац оптуженог био јачи, онај ко започиње тучу мора да се казни (4.4.7) и „закон који забрањује праведно и неправедно убиство” није повређен зато што је доктор убица (4.4.8). За крај се оставља нови аргумент: ако су жртва и оптужени заједнички одговорни, оптужени подједнако заслужује да се казни и ослободи, онда би било боље га да поротници ослободе „јер је неправедно осудити некога без јасног доказа о његовој кривици”.404 У Атини у V веку пре н. е. није постојао закон који би прописао критеријум за одређивање доказа потребних за осуду. Странке у спору често су у својим говорима указивале пороти да би требало да гласа за оног ко има јаче доказе. У складу са тим, бранилац у овом говору инсистира на вишим стандардима доказа за осуду оптуженог. С обзиром на то да су Тетралогије хипотетички случајеви, не може се знати како би била оцењена снага супротстављених аргумената. Одлазак оптуженог у прогонство је знак да је он имао мање поверења у своју одбрану. У „Тетралогији 3“ може се уочити спор око чињенице ко је започео тучу, али се ово брзо разјашњава наводима сведока који потврђују да је тучу започео старији човек. Много је захтевније питање о праву (status definitiva), јер кривећи старијег човека да је изазвао тучу, оптужени одговорност за смрт пребацује на жртву. Међутим, пошто његови аргументи нису довољно убедљиви укључује и доктора, кога проглашава убицом. За разлику од претходних Тетралогија, Антифонт овде расправља о односу nomos-а и phisis-а. Два пасуса сугеришу да природно и позитивно право нису нужно у супротности. Поменут је први говор оптуженог, и коме он закључује да се убиством нарушавају и природно и позитивно право (4.1.2). Други се може наслутити у завршном говору одбране: „високе казне су свуда прописане за онога ко започиње тучу, али нигде није прописана казна за онога ко се брани” (4.4.7). Оба 404 Ibid., 4.9. 94 права (nomos и phisis) прописују кажњавање у одређеном случају.405 Без обзира што запажања о односу nomos-а и phisis-а имају малу улогу у „Тетралогији 3“, ово је важно истаћи због навода сепаратиста о постојању двојице Антифонта. Први из Рамнуса, који је поштовао позитивне законе и други софиста, коме је природно право било изнад позитивног.406 Како је раније напоменуто, Антифонт из деме Рамнус је своје говоре писао по налогу клијената, при чему није нужно показивао свој став о законима, за разлику од Тетралогија и филозофских дела у којима је могао да изложи сопствено мишљење.407 3.2.5. Загађење полиса У свим Тетралогијама уочава се идеја да се убица после убиства инфицира нечистоћом. Грци су веровали да догађаји као што су рођење или смрт прљају полис по вољи богова (mίasma) због чега се мора спровести поступак ритуалног чишћења.408 Mекдауел објашњава: „загађење је било нека врста надприродне инфекције, која је могла да се прошири од убице до других, па чак и на цео полис, уколико се не предузму мере за кажњавање онога ко је убио”.409 Платон у „Законима” наводи неколико примера убистава који су производили загађење, али највише пажње поклања случајевима убиства рођака.410 Слично је и у трагедијама, па код Есхила можемо видети да се Орест, због убиства мајке, чисти од греха у Делфима, жртвујући прасе.411 Од сачуваних говора посвећених убиству једино се у Антифонтовом „О убиству Херода” оптужени директно позива на загађење.412 405 M. Gagarin, Antiphon The Speeches, 132. 406 M. Untersteiner, The Sophists, 228; S. Luria, “Antiphon der Sophist”, 64-66; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 172-173. 407 Aлкидам (Alkidamas) је у свом делу “О онима који пишу говоре, или О Софистима” (13) напоменуо: „Они који пишу судске говоре избегавају прецизност и имитирају стил говорника”. Вид. A. T. Cole, The Origins of Retoric in Ancient Greece, Baltimore 1991, 173. 408 R. Parker, Miasma: Pollution and Purification in Early Greek Religion, Oxford 1983, 104. 409 D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, 110. 410 Платон, Закони 866b,871b, (превод А. Вилхар), Београд 1990. 411 Есхил, Еумениде 306-309. 412 Antiphon, On the Murder of Herodes 82-84. 95 Међутим, у Тетралогијама, без обзира што оптужени нису рођаци жртава, свака од супротстављених страна је поменула загађење, а идеја је обрађена много више у поређењу са осталим грчким изворима.413 Пасуси који су посвећени загађењу налазе се на почетку и на крају скоро свих дванаест говора.414 Тужилац обично започиње констатацијом да цео полис пати због загађења, које је проузроковао убица. То је захтев жртвине душе за осветом. Овај захтев неће бити задовољен и загађење ће остати све док убица не буде кажњен (2.3.10-11). Полазећи од законског правила да су рођаци жртве обавезни да покрену поступак против убице, Антифонт то правило даље разрађује.415 Уколико рођаци не подигну тужбу против убице (dikē phónou) или туже некога ко није убио, онда загађење са убице прелази на њих.416 Сведоци, који учествују у оптуживању невиног, такође могу бити инфицирани (4.1.3). Стране у спору, у зависности од потребе њихових аргумената, манипулишу идејом загађења. У Тетралогији 3 тужилац истиче да је поднео жртву, којом ће спречити прљање судија уколико осуде невиног (1.4). Међутим, судије ће се инфицирати загађењем, које је произвела смрт жртве, уколико ослободе правог убицу (3.3.11-12). Супротно томе, бранилац говори: у случају да је он убица, судије неће бити загађене уколико га ослободе, јер ће инфекција прећи на тужиоца због тога што је изгубио случај (4.2.8); али ако је он невин, а судије га осуде, онда ће они бити загаћени (4.4.10). Тетралогије представљају елаборат о загађењу. Приписујући га не само убици, већ и сведоцима, тужиоцу и судијама, које осуде погрешног или ослободе правог убицу, указују на закључак да се загађење ширило и без контакта.417 Оваква визија загађења могла би се ставити у религиозни контекст, с обзиром на то да је архонт басилеус, задужен за религиозна питања, био надлежан за суђења у случају убиства, која су се одржавала на светим местима и под ведрим небом. До суђења убици је 413 R. Parker, Miasma: Pollution and Purification in Early Greek Religion, 130. 414 Antiphon, Tetralogy 2.1.3, 2.1.9-11, 2.2.11, 2.3.9-11; 3.1.2, 3.3.11-12; 4.1.4-5, 4.2.8, 4.3.7, 4.4.10-11. 415 IG I² 115, ред 21-22. 416 Они који погрешно осуде два пута су загађени, јер на њих прелази загађење које потиче од духа жртве (убица није кажњен) и оно које потиче од духа погрешно осуђеног (кажњен смртном казном) (4.4.10). 417 E. R. Dodds, The Greeks and the Irrational, Berkeley 1951, 36. 96 било забрањено да посећује агору и света места.418 У таквом контексту загађење се помиње у Есхиловој трагедији „Еумениде” и судским говорима Андокида, Лисије и Антифонта.419 Међутим, загађење у овим изворима није приказано у толико провокативној верзији као што је случај са Тетралогијама, у смислу детаљног набрајања ко је, како и на који начин могао да се зарази.420 Управо из тог разлога намеће се закључак да Антифонт у Тетралогијама загађење користи да демонстрира понекад контрадикторне ставове о овој идеји, којом манипулише у зависности од потреба страна у спору.421 Другим речима, њему је загађење реторски ефектан аргумент на основу кога може да остави утисак на поротнике. *** На основу изложеног може се закључити да већи број аргумената говори у прилог тврдњи да је Антифонт-софиста творац Тетралогија. Јонски дијалект и правна правила, која су се разликовала од тадашњег атинског права, могу се објаснити уколико прихватимо твдрњу да је Антифонт из Рамнуса уједно и софиста.422 У том случају лингвистички критеријум није довољно јак аргумент јер се Антифонтова филозофска дела фундаментално разликују у односу на судске говоре (фрагментални карактер филозофских дела, стил писања и потешкоће око утврђивања датума настанка).423 Наиме, Тетралогије се могу посматрати као једна врста истраживања судске филозофије у маниру софиста, које се не завршава открићем истине (ко је добио спор?) већ смишљањем нових аргумената, при чему се питање оставља без одговора.424 Оне нису оригиналне у смислу вежбе која би 418 Аристотел, Устав атенски 57.4. 419 Andocides 1.137-9; Lysias 6.19, 12.99-100; Antiphon 5.82-84. 420 E. Carawan, “The Tetralogies and Athenian Homicide Trials”, American journal of philologu 114/ 1993, 251. 421 M. Gagarin, Antiphon: The Speeches, 23. 422 G. H. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 16; G. Zuntc, “Earliest Attic Prose-Style On Antiphon’s Second Tetralogy”, 145; M. Gagarin, “Self-defence in Athenian Homicide Law”, Greek, Roman and Byzantine Studies 19/1978, 296. 423 K. J. Dover, „The Chronology of Antiphon’s Speeches“, 60. 424 Oво мишљење се разликује у односу на ставове аутора који су Тетралогије видели као уџбенике реторике (téchnē), што значи више као „текст за подучавање” него као „текст за читање”. Вид. F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, 149-150; G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 130-131; A. T. Cole, The Origins of Retoric in Ancient Greece, 73-78, 80-82. 97 требало да прикаже теоретске могућности решавања нових случајева.425 Тетралогије описују необичне случајеве и добро знане контроверзе у Атини у V веку пре н. е. Инспирисане су cause célèbre: у „Тетралогији 1“ нерешеним убиством, које покушава да се реши применом технике употребе аргумента из вероватног супротно другом аргументу из вероватног, чији су творци Коракс и Тисија; у „Тетралогији 2“ чувеним разговором Перикла и Протагоре о одговорности у случају када је копље на спортском терену погодило младића; и познатој ситуацији-тучи пијаних људи у „Тетралогији 3“, из које најчешће произлази неслагање око тога ко је започео тучу. Традиционално атинско право предвиђало је да архонт басилеус пре суђења у случају убиства одржи три припремна рочишта (prodikásiai) на којима је анализирао понуђене доказе, одлучивао о прихватању тужиочевих оптужби и уколико за то постоји довољно основа упућивао на суђење пред надлежним судом.426 У случају Тетралогија, спорне чињенице би требало да су дефинисане на припремним рочиштима, а супротстављене стране би требало да су положиле специфичну заклетву за случајеве убиства (diómosiai).427 Антифонт приказује случајеве у којима су странке отишле на суђење без дефинисаних чињеница и без положене заклетве. „Тетралогија 1“, у којој се може уочити претерана употреба аргумената из вероватног, показује да убиство без сведока, не може да се докаже без претпоставке.428 Бранилац, уместо да протествује против тога што се од стране тужиоца наводи сведочење роба, који није саслушан под тортуром, истиче да је сведочење роба непоуздано, зато што је могао да оптужи грешком, или по налогу свог господара.429 Међутим, у свом завршном говору, одбрана нуди заклетву робова под тортуром да би потврдила алиби (спорне ноћи када се десило убиство остао је код куће).430 Уопштено гледано, сведочење се као доказ помиње, једино, у Тетралогији 3, али је и ту спорадично, зато што га аутор користи само да би 425 M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 59. 426 M. Gagarin, “Тhe Basileus in Athenian Homicide Law”, Polis & Politics: Studies in Ancient Greek History Present to Mogens Hansen on His Sixtieth Birthday, (eds. P. Flensted-Jensen, T. H. Nielsen and L. Rubinstein), Copenhagen 2000, 573. 427 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law in the Age of the Orators, 91-92. 428 Е. Carawan, Retoric and The Law of Draco, Oxford 1998, 188. 429 Antiphon, Tetralogy 1 2.7. 430 Ibid., 4.8. 98 потврдио ко је започео тучу, што се касније показује ирелевантним за одлучивање у спору.431 Ово је оправдано уколико Тетралогије посматрамо као теоретски есеј. Помињањем „закона који забрањује праведно и неправедно убиство” у Тетралогији 2 и 3 аутор даје граничне примере дозвољеног убиства (на спортском такмичењу и у тучи), али их уместо Делфинијума (суд који је био надлежан за суђење у случају дозвољеног убиства), можда, смешта у Паладијум и Ареопаг.432 Без обзира што је Антифонту вероватно било познато да се доктор не може осудити за смрт свог пацијента, бранилац у „Тетралогији 3“ помиње осуду лекара.433 За разлику од реалних судских говора у којима се религиозне последице загађења полиса (mίasma) односе на супротстављене стране (које се заклињу под претњом да ће их загађење због смрти жртве погодити уколико не говоре истину), у Тетралогијама директно зависе од одлуке судија, а они, да би заштитили себе и полис, треба да се изборе са захтевима обе стране, које прете загађењем онако како њима највише одговара. Из овога произлази да се убиство третира као јавно зло, а не као приватно дело, које се терети ако се покрене приватна тужба, што је предвиђала традиционална процедура.434 Сви ови примери, као и Антифонтова преокупација питањем одговорности у „Тетралогији 2“ и генијално постављање аргумената из вероватног у вези са питањем ко је крив у „Тетралогији 1“ сугеришу да је, у време настанка Тетралогија, традиционална процедура у случају убиства била подложна критици. Тетралогије представљају вредносни став једног софисте, који је живео у V веку пре н. е. Дискусија о одговорности у случају убиства је прави пример интелектуалног истраживања карактеристичног за софистички покрет. Посматрано из ове перспективе, случајеви убиства изазвани несрећом (копље-„Тетралогија 2“) или екстремном провокацијом (туча-„Тетралогија 3“) могли би се сматрати морално оправданим, без обзира што можда не потпадају под категорију дозвољеног убиства. 431 Antiphon, Tetralogy 3 1.7, 2-3. 432 Антифонт у филозофском делу „Истина” расправља о термину dikaios. Вид. Аntiphon, Fragments D.K. B44 Poxy XV 1797. 433 Antiphon, Tetralogy 3 2.4. 434 G. H. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 20. 99 Тиме се читалац подстиче да размишља о вредности живота као и о његовој заштити, што јесте филозофско питање, зачетак школе природног права. 3.3. О убиству Херода Пети Антифонтов говор је најдужи и најкомплекснији, а антички аутори сматрају га његовим најбољим делом.435 Питање права и чињеница много је више интересовало модерне ауторе у односу на преостале судске говоре.436 Поред правног значаја и интересовања за реторску технику коју Антифонт излаже, модерни аутори су истакли и значај овог говора због деликатног политичког питања кога се дотиче.437 Наиме, од оптужби за убиство Херода брани се млади Митилењанин који се у складу са каснијим изворима звао Еукситеус.438 Херод, атински грађанин, населио се у Митилени после побуне окончане 427. године пре н. е. Он је био један од клеруха којима је распоређена земља бунтовника, али то имање није било богато.439 Суђење се одвија неколико година после окончаног револта у коме је учествовао и браниочев отац, због чега је Антифонт, пишући говор, морао да држи одстојање од неизбежних предрасуда.440 Херод је кренуо на пут за Енос на обали Тракије да би добио откуп за трачанске заробљенике које је ухватио. Заједно са Еукситеусом пловили су из 435 Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 833b. 436 L. Gernet, Antiphon, Discours, 101-137; U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, Nachrichten der Akademie der Wissenschaften in Göttingen, Philologisch-Historische Klasse 9/1979; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 29-52; H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 28-35, 225-231; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, Akademie der Wissenschaften und der Literatur, Mainz, Abhandlungen der Geistes- und Sozialwissenshaftlichen Klasse 3/1984, 33-89; H. J. Wolff, Die attische Paragraphe, Graeyistische Abhandlungen 2, Weimar 1966. 437 E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 314; R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 56; M. Gagarin, Murder of Herodes, Frankfurt am Main 1989, 111-115. 438 У самом говору не помиње се његово име, али га помиње софиста Сопатер. Sopater, Rhetores Graeci, 4.316 (ed. C. Walz), vol. 8, London 1835. 439 Antiphon, On the Murder of Herodes, 58, Minor Attic Orators I. 440 По сведочењу Тукидида (3.1-50), Митилена, главни град острва Лезбос и један од најмоћнијих и најважнијих атинских савезника у Пелопонеском рату, побунила се против атинске доминације. Атињани су угушили револт, погубили лидере и послали атинске клерухе да се населе на тој територији. Сваком клеруху дат је део земље, а претходни митиленски власници наставили су да обрађују земљу плаћајући годишњи порез. D. Gillis, „The Revolt at Mytilene”, American Journal of Philology 92/1971, 38-47. 100 Митилене, али су због невремена привремено морали да се зауставе на обали Лезбоса. Прешли су на други брод који је имао заклон од кише и њих двојица су уз алкохол проводили ноћ. У једном моменту Херод је напустио брод и више никада није виђен. Након напорне потраге Еукситеус се вратио на први брод и њиме стигао у Енос, док се други брод са заклоном вратио у Митилену. Херодови рођаци су, сазнавши за његов нестанак од посаде брода који се вратио, оптужили Еукситеуса за убиство на основу тога што га је роб, саслушан под тортуром, окривио, као и због тога што су на броду који се вратио у Митилену пронашли писмо у коме бранилац пише Ликину, Атињанину из Митилене, који је био у лошим односима са Херодом, да је успешно извршио убиство. Уместо да га подвргну уобичајеној процедури dike phonou пред Ареопагом, Еукситеус је подвргнут процедурама endeixis (денунцијација) и apagogē (хапшење)441 на основу квалификације да је kakourgōn (разбојник) и предат је Суду једанаесторице који су га затворили до суђења пред највишим судским органом хелиејом.442 Уводни део (1-7) карактеристичан је по општим местима и уприличен да изазове симпатије поротника. Већ у првој реченици, Антифонт истиче да је Еукситеуса погодила „велика несрећа и строгост оптужби“ зато што је млад и његове реторске способности нису на високом нивоу. Осим тога се извињава што не познаје атинску правну регулативу.443 Да би био што убедљивији закључује: „Лошим 441 Процедуре еndeixis и apagogē су се развиле на основу санкционисане самопомоћи (Дараконт у свом закону (IG I2. 115, ред 11-13) укида самопомоћ и установљава државне органе пред којима ће се водити кривични поступак): под одређеним околностима магистрати су могли да признају право жртви или њеним рођацима и да предузму насилну акцију против починиоца, ради заштите своје имовине или телесног интегритета. На основу поднетог налога (endeixis) тужиоци не би могли да буду кажњени због предузетих радњи против починиоца. Уколико повређена страна није била у могућности или није желела да сама делује против починиоца обраћала се архонту-басилеусу који би ангажовао тесмотете да ухапсе (apagogē) починиоца, након чега би тужиоци износили своје оптужбе пред судом. H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, Odnese 1976, 48-53; H. D. Evjen, “Apagoge and Athenian Homicide Procedure”, Revue d’histoire du droit 38/1970, 403-415. 442 Најпознатији атински судови били су лоцирани на Агори, док се Ареопаг налазио у близини на Аресовом брегу. Овај случај је вероватно био пресуђен у Парабистону, згради која је имала кров и у којој су своју дужност обављала једанаесторица. A. L. Boegehold, The Athenian Agora: Results of Excavations Conducted by the American School of Classical Studies at Athens, xxviii. The Lawcourts at Athens, Princenton 1995, 178-179. 443 Платон у „Одбрани Сократовој“ користи исти начин када се Сократ, указујући на своју старост, извињава што користи несофистициран начин говора. Plato, Apology, 17c. 101 говорницима се не верује, зато што говоре истину. Она их уништава зато што нису убедљиви. Само добар говорник може да победи лажима и сачува свој живот на основу тога што је лагао.“ (3).444 Наставља, обраћајући се пороти да више пажње поклони чињеницама и да уважи његов захтев о ослобађању од оптужби, зато што је то једини начин да добро обаве своју дужност и да му обезбеде праведно суђење. Затим прелази на следећи део за који најављује да ће у њему одговорити на све оптужбе (4-5, 7). Међутим, у следећем делу (8-19) уместо најављеног одговора на отужбе износи аргументе на којима заснива критику процедуре којој је подвргнут. Процедура apagogē у атинском праву није се уобичајено користила у случајевима убиства, већ је као нека врста превентивне мере кратког затварања до почетка суђења изрицана онима који су били kakourgōn (разбојник, отмичар или лопов затечен in flangrante delicto).445 У овом случају, како оптужени преноси речи тужиоца, покретање apagogē правдало се тиме да је „убиство велики злочин“ (10) и да би уколико се покрене процедура dike phonou Еукситеус могао да побегне пре почетка суђења, или да добровољно оде у прогонство после првог говора (13). Еукситеус приговара тужиоцима да је ова неуобичајена процедура први пут употребљена када је он оптужен и да нарушава одређена правила која су предвиђена у случајевима убиства као што су суђење на отвореном простору, полагање заклетве тужиоца, браниоца и сведока446 и законом утврђена казна (9-12). У овом случају казну ће му изрећи поротници447 премда је понудио и јемство,448 што је било 444 Могуће је да је Платону у „Федру“, управо, ова реченица била инспирација када је написао да је истина оно што се свиђа гомили, а „оно што личи на истину треба ценити више него истину саму“. Платон, Федар, 273а, 267а. 445 Аристотел, Устав атенски 52.1. 446 Diomosia је била специфична заклетва коју су полагале странке у случајевима убиства. Такође, у овим случајевима и сведоци су морали да се закуну када оптужују или бране странке, али у другим случајевима највероватније нису полагали заклетву. Lexeis Rhetorikai 239.23-30, I. Bekker, Anecdota Graeca, vol. I, Berlin 1814. 447 У неким случајевима казна није била прописана законом него су о њој одлучивали поротници (timesis), након изречене осуђујуће пресуде, на основу казни које су предложили тужилац и бранилац. Најпознатији пример је Сократово суђење када је након изречене осуђујуће пресуде тужилац предложио смртну казну, а Сократ је уместо казне затражио награду – бесплатне оброке у Пританијуму. Увидевши озбиљност ситуације која га је задесила почео је да размишља о затвору, новчаној казни и прогонству. Прво није хтео да предложи ништа, па се на крају одлучио за 102 устаљено у случајевима када су странци оптужени, тужиоци то нису прихватили, него су тражили да се моментално затвори и да у затвору остане до почетка суђења (13, 17-18). Да је поступак покренут у складу са процедуром dike phonou, његово затварање пре суђења било би илегално. Овим је Антифонт вероватно покушао да у очима поротника створи предрасуду о тужиоцима на основу тога како су покренули поступак. Тужиоци су Еукситеуса насилно затворили (без јемства), покренувши процедуру apagogē и незаконито су га оптужили да је kakourgōn.449 Нису желели да се њихови сведоци закуну пре оптужбе, што је било карактеристично за суђење у случају убиства. Еукситеус даље напомиње да, уколико би био ослобођен у овом случају, тужиоци против њега могу да покрену поступак у складу са уобичајеном процедуром dike phonou (16).450 Интересантно је да до пред крај овог дела говора Еукситеус не истиче да је странац и тек на крају протествује што му тужиоци нису дозволили да пријатељ гарантује његов останак на слободи (17) и наглашава да је оваквим понашањем тужиоца изгубио права која су му као странцу гарантована атинским законима (19). Али, без обзира на то што му је тиме било отежано да се припреми за одбацивање лажних оптужби он ће се потрудити да докаже своју симболичну новчану казну од једне мине (100 драхми) за коју су његови пријатељи дали јемство од 30 мина (3000 драхми). Plato, Apology 37b-c. Казна у случајевима покренутим dike phonou била је смртна, а као практичну алтернативу оптужени је после првог говора могао да изабере прогонство, док се у случајевима покренутим процедуром apagogē уобичајено изрицла смртна казна, али је на основу процене ситуације могао да се направи изузетак. D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 130- 140. 448 У атинском праву је било уобичајено да се као гаранција за испуњење неког обећања, најчешће враћања дуга, понуди јемство пријатеља. Тако су поступили и Сократови пријатељи када су понудили гаранцију од 30 мина у случају да Сократ не буде могао да исплати мину коју је предложио. Осим овог случаја, међу говорима који су сачувани, није познат други случај у коме се одбија јемство, али управо овај пример наводи на закључак да тужиочево одбијање јемства, колико год деловало чудно, није било илегално. 449 Особе које су извршиле убиство биле су затваране без претходне истраге, само на основу потказивања (лаичке информације)-endeixis (без подизања оптужнице) тек неколико година после овог спора. Endeixis kakourgίas и apagogē kakourgίas не представљају две одвојене процедуре већ два дела исте процедуре. Еndeixis је била денунцијација особе која још није затворена, док је apagogē означавало хапшење те особе. R. C. Jebb, The Attic Orators, 57. 450 Како истиче Демостен (20.147) у атинском праву је важило правило ne bis in idem, али пошто није сачуван текст закона који он наводи не може се одбацити могућност да је можда у неким случајевима могао да се покрене другачији поступак (на пример посредно тужбом dike pseudomartirion). Странке у поступку су вероватно отварале нова питања уколико су пронашле нове доказе, али није познат пример из тадашњег атинског права да се исти спор између истих странака водио два пута. Demosthenes, Speeches 20-22 (translated by E. M. Harris), University of Texas Press 2008. 103 невиност. Антифонт је вероватно оваквом тактиком желео као и у уводном делу да изазове симпатије поротника алудирајући на Драконтов закон о убиству (најстарији закон кодификован у VII веку пре н. е.)451 на који су Атињани били посебно поносни. Нарација је кратка (20-24), пошто након тога Еукситеус наглашава да ће правити контраст између чињеница и аргумената из вероватног који су засновани на чињеницама (25). Међутим, иако је формална нарација кратка, аргументи који следе помешани су са нарацијом што обухвата највећи део говора (25-84).452 Еукситеус почиње информацијом да су он и Херод истим бродом кренули на пут из Митилене у Енос. Он је пошао да посети свог оца, а Херод да прода трачанске робове (20). Еукситеус је богати Митилењанин, што сазнајемо у каснијем делу говора (76-78) у коме се наглашава да је његовог оца, током револта у Митилени, задржавало само велико имање, али је прешао да живи у Енос зато што мрзи синкофанте који су му правили проблемe.453 Херодова националност није поменута, али већина аутора истиче да је он био Атињанин, највероватније клерух, који се доселио у Митилену после окончаног револта.454 Касније се наводи да је био сиромашан (58), али не треба заборавити да је кренуо на пут због продаје робова од чега је могао да очекује 451 Пошто је Драконт донео Закон о убиству око 620. године пре н. е, Солон је 509. године пре н. е. донео нове законе за све осим за убиство и тиме потврдио да Драконтов закон остаје на снази. Овај закон је био у употрби и у V веку пре н. е, а поново је издат 409/8. године пре н. е. након реформе закона коју су извршили nomothetai изабрани од стране скупштине. Оштећене копије сачуване су до данас. Stroud R, Drakon’s Law on Homicide, 60-64. 452 Као и у првом говору, Антифонт се не придржава правила о писању говора која су садржана у уџбеницима о реторици. Међутим, ово није било својствено само њему. Наиме, велики број логографа прилагођавало је реторска правила потребама својих клијената, па у том смислу ни Антифонта не треба осуђивати за овако конструисан говор. За разлику од првог говора где Антифонт у дугој нарацији не користи ниједан доказ којим би могао да је оснажи, у овом говору, чак иако би се сагледала само формална нарација (20-24), може се уочити употреба аргумента из вероватног (24). 453 Синкофанти су били професионални цинкароши који су углавном нападали богаташе. 454 Шиндел истиче да се судски спор убице Митилењанина вероватно не би водио у Атини. U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 9-13; L. Gernet, Antiphon, Discours, 113; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 152; E .Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 314; R. C. Jebb, The Attic Orators, 58; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 29; H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 227; M. Gagarin, Murder of Herodes, 32. За разлику од наведених аутора, Хансен оставља отворену могућност да је Херод могао бити Митилењанин и да се у том случају спор могао водити у Атини, али да не би смео да захтева прогонство, што Гагарин оспорава наводећи примере када су се странци прогањали из Атине. H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 6. 104 добру зараду и због чега су се тужиоци вероватно одлучили да Еукситеуса квалификују као kakourgōn.455 Шиндел (Schindel) закључује да је Херод сигурно био сиромашан, зато што није поменуто да је Херодов слуга након његове смрти отишао у Митилену.456 Еукситеус, пак, нигде не говори да Херод није имао слугу, већ само наглашава да нико није желео да пође у Митилену из тог разлога (24). Указујући на то да је Еукситеус пошао да посети оца, што потврђују и сведоци, Антифонт је вероватно желео да у очима поротника створи утисак о томе да њихово заједничко путовање није било планирано, него да се случајно десило да он и Херод путују заједно. У том духу и наставља нарацију, напомињући да су Еукситеус и Херод сваки за себе имали одвојене разлоге за путовање.457 На путу их је задесило невреме због којег су морали привремено да се зауставе и да пређу на други брод са надстрешницом (21-22). Након потврде сведока о поменутим догађајима,458 Еукситеус даље наглашава да су на другом броду почели да пију алкохол што се подудара са информацијом да је Херод био пијан када је напустио брод (26). Пошто је напустио брод, Херода нису успели да пронађу, а Антифонт не дајући детаље о Еукситеусовом алибију само кратко истиче да је он целе ноћи остао на броду, због чега не може да буде одговоран за убиство. Следећег дана, када је примећено да се Херод није вратио, Еукситеус је помогао у потрази, на његову иницијативу послат је гласник459 у Митилену. Послао је свог слугу, јер нико други није желео да иде (23). Користећи аргумент из вероватног, он истиче да ако је крив никада не би послао човека који би могао да га изложи опасности. Овај део нарације завршава се наводом 455 Тукидид сведочи (3.50) да су Атињани након окончане побуне у Митилени 427. године пре н. е. послали 2700 клеруха и сваки од њих је добијао по 2 мине (200 драхми) од изнајмљивања свог земљишта. Клеруси су добро зарађивали од трговине, а допунска зарада био је приход од 200 драхми годишње који су остваривали од свог имања. Ово је могло да их уздигне до ранга хоплита. A. W. Gomme, A Historical Commentary on Thucydides, vol. 2, Oxford 1956, 329. 456 U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 8-9. 457 Еукситеус не пружа информације о свом односу са Херодом, тек у даљем делу говора (61) наговештава да је чуо за неке претходне Херодове поступке. 458 Могуће је да су сведоци који су овога пута позвани, исти они који су претходно потврдили разлоге путовања Еукситеуса и Херода (на крају 20), само су сада сведочили о олуји, луци у коју су пристали и преласку на други брод. Потенцијални сведоци ових догађаја су вероватно били капетан брода, чланови посаде, остали путници и пријатељи из Митилене. 459 Неки аутори закључују да је гласник слободан човек кога су Херодови рођаци подвргли тортури. C. Lacombrade, “Un problem de droit attique”, Pallas 20/1973, 21; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 183. 105 да траг о Хероду није пронађен, а да је лепо време омогућило Еукситеусу да настави путовање, што потврђују и сведоци (24). Како је раније напоменуто, након овог дела говора следе аргументи из вероватног којима Антифонт покушава да објасни понашање тужиоца (25-28). Еукситеус је отишао у Енос (25), а потрага за Херодом је трајала још два дана (27). Скоро је сигурно да су са гласником на место убиства дошли и Херодови рођаци да помогну у потрази за њим, истраже околности под којима је нестао и преузму трачанске заробљенике. Међутим, како наглашава Еукситеус, рођаци без обзира на то што су већ примили вести о Херодовом нестанку нису га моментално оптужили за убиство, јер у супротном не би ни могао да настави путовање (25). Ово је вероватно кључни моменат његове одбране – Херодови рођаци су сковали план да Еукситеуса оптуже за убиство. Он у ранијем делу говора већ сугерише да су оптужбе против њега малициозне (10), али сада детаљно анализирајући понашање тужиоца указује на то да је намера тужиоца била не да открију истину, него да њега инкриминишу. Наставља алудирајући на најслабију тачку тужиочевих оптужби – нестанак Херодовог тела. Наводи да су тужиоци изјавили да је Херод умро на копну и да га је он ударио каменом у главу, али при том наглашава да то није могуће, јер је целе ноћи остао на броду, што потврђују и сведоци (26). После овога следи аргумент из вероватног којим покушава да објасни да је нестанак Херодовог тела чудан: пошто је била ноћ, а Херод пијан, мало је вероватно да је могао да оде далеко од луке где су били смештени (27). Касније сазнајемо да су тужиоци прецизирали да је Херода Еукситеус убио у близини мора (44), а након тога уз помоћ роба пребацио његово тело у мањи брод и бацио у море, мада, ни брод, ни било какав траг о Херодовој смрти није пронађен (28). Мешавина нарације и аргумената се наставља. Тужиоци су детаљно претражили брод на којем су оптужени и жртва током ноћи пили и пронашли су трагове крви за које су помислили да је Херодова, међутим, испоставило се да је то крв овце која је вероватно жртвована због лошег времена. Пошто су схватили да крв није Херодова, подвргли су тортури двојицу: слободног човека (вероватно Митилењанина слабијег имовног стања) и роба (29-30). Како Еукситеус представља 106 ситуацију, понашање тужиоца упућује на закључак да су они очајнички, на све начине, покушавали да га оптуже. Његово излагање дотиче неколико важних питања: идентитет људи испитаних под тортуром, прецизан садржај њихових изјава и законитост третмана који су тужиоци применили на робу. Слободан човек, кога су првог испитали, није оптужио Еукситеуса (потврдио је да Еукситеус није напуштао брод), али је роб, како наводи одбрана, изрекао лажи о њему. Ови наводи о изјавама двојице људи понављају се касније неколико пута (42, 49-51). Објашњавајући ко је слободан човек, Еукситеус наводи да је он пловио са њима и присуствовао догађајима до краја (42). С обзиром на изјаву да „он ни сада није рекао нешто лоше о мени“ (49) могуће је и да је слободан човек био присутан на самом суђењу као један од сведока на које се Еукситеус позива.460 Еукситеус није био присутан током испитивања роба (37), кога су тужиоци купили пре него што ће га убити тортуром. Наводи, да су тужиоци, уместо што су убили роба, могли да га вежу и чувају и предају пријатељима или званичним државним службеницима (47). Ово упућије на закључак, који је генерално прихваћен, да роб вероватно није припадао ни Хероду (у том случају тужиоци не би морали да га купе) ни Еукситеусу (вероватно не би продао свог роба тужиоцима чак и да је био присутан током тортуре).461 Еукситеус је неколико пута (33, 36-37, 49-51) представио сведочење роба кроз две контрадикторне изјаве: прво је током тортуре изјавио да је Еукситеус крив, а потом, када је тортура престала, опозвао је претходну изјаву и променио исказ. У једном моменту (40-41) помињу се три фазе: пре тортуре, на прелиминарном испитивању, роб је изјавио да Еукситеус није крив, затим је током торуре изјавио да је крив, да би после тортуре поновио да Еукситеус није крив, због чега су га тужиоци моментално убили.462 Говорећи о другој фази, Еукситеус напомиње да су тужиоци наговорили 460 Еукситеус је девет пута позивао сведоке да потврде његове наводе (20, 22, 24, 28, 30, 35, 56, 61, 83). 461 M. Edwards and S. Usher, Greek Orators I: Antiphon and Lysias, Warminster 1985, 89; L. Gernet, Antiphon, Discours, 121; H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 32-33; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 38; M. Gagarin, Murder of Herodes, 61; E .Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 344. 462 Трећа фаза је највише пута понављана: (33) „тада је постао свестан да ће умрети“; (37) „тада је схватио да га је уништила лажна изјава“; (41) „када је тортура завршена, није више причао да сам ја извршио убиство, на крају нас је обојицу оплакао закључивши да смо неправедно уништени“. K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 185, 187, 189. 107 роба да лаже против њега (33) обећавајући му слободу и окончање тортуре (31) и даје детаље изјаве под тортуром. Роб је изјавио да је Еукситеус напустио брод, убио Херода, а да је он помогао Еукситеусу да тело подигну, ставе у брод и баце га у море (39, 42). На ово Еукситеус одговара користећи аргументе из вероватног, којима покушава да оповргне да је могуће да је починио убиство: да је имао саучесника када је убиство планирао сам (43),463 да нико није чуо вапаје Херода током убиства (44) и да трагови крви нигде нису пронађени (45). При том, напомиње да: „они који су подвргнути тортури увек се покоравају онима који контролишу тортуру и говоре оно што ће их задовољити; због чега ови (наручиоци тортуре) увек имају користи, нарочито када они који су лажно оптужени нису присутни (током тортуре)“.464 Могуће је да на основу оваквих тврдњи модеран читалац изведе закључак да је резултат тортуре био више лаж него истина, али су грчки говорници сматрали да је тортура у неким случајевима била једини начин да се сазна истина.465 Еукситеус истиче нерегуларности процедуре тортуре која је спроведена на робу: прво, роб је испитан неколико дана после саслушања слободног човека што је омогућило тужиоцима да га наговоре да дâ лажну изјаву (30);466 друго, пошто тужиоци нису позвали оптуженог да присуствује тортури, роб је имао више храбрости да слаже (32, 37);467 и коначно, када је роб испричао оно што су тужиоци желели да чују они су га убили како касније не би опет променио свој исказ и рекао истину: убили су га 463 Ко год да је убио Херода морао је да има помоћника, не само да подигне мртво тело, него и да обезбеди Херодов излазак са брода на обалу и да уништи трагове убиства. 464 Antiphon, On the Murder of Herodes 32. 465 У атинском праву је важило правило да се робовима може веровати само ако су саслушани под тортуром. A. R. W. Harrison, The Law of Athens II, 147-150. 466 У самом говору се не помиње колико је дана прошло од саслушања слободног човека до саслушања роба, а међу ауторима који су се бавили овим питањем постоје опречна мишљења. Једни истичу да је могуће да је тужиоцима било потребно неко време да купе роба пре него што ће га подвргнути тортури. H. Erbse, „Antiphons Rede (Or. 5) über die Ermordung des Herodes”, Rheinisches Museum für Philologie 120/1977, 211-212. Други критикују ово кашњење истичући да тужиоцима није било потребно додатно време да обаве све формалности везане за саслушања роба. M. Edwards and S. Usher, Greek Orators I: Antiphon and Lysias, 30. 467 Антифонт на овом месту користи реторски трик „хипотетичке замене улога“ - да је Еукситеус био присутан током тортуре резултат би можда био другачији. Тир истиче да су докази засновани само на „једностраној“ тортури (тортура која се спроводи без присуства друге стране) могли да се користе на суду, али би то био слабији доказ у односу на „обострану“ тортуру (обе стране присуствују тортури) и без проблема би супротна страна могла да их напада аргументима из вероватног. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 43-57, 269-272. 108 супротно уобичајеној пракси (34-38),468 и на тај начин себи нанели штету (46), а такво њихово поступање било је илегално (47-48).469 Пре преласка на следећи део одбране, он подсећа поротнике да, када постоје две контрадикторне изјаве (слободан човек је под тортуром изјавио да је Еукситеус невин, док га је роб оптужио за убиство) увек треба прихватити ону која иде у корист ослобађања од оптужби (51)470 и указује на то да је његово понашање доказ невиности, јер да је крив никада не би дозволио да тужиоци под тортуром саслушавају људе (52). Еукситеус сада покушава да објасни још један значајан доказ на који су указали тужиоци – писмо које је написао Ликин.471 У својој аргументацији (53-56) наглашава да тужиоци нису пронашли писмо када су први пут претраживали брод,472 него касније (55) и то после тортуре спроведене на слободном човеку, а пре тортуре 468 Како истиче Антифонт, уобичајена пракса била је да се слободан човек након торуре награди новцем, а роб слободом, уместо тога тужиоци су наградили роба тиме што су га убили (34). Требало је да тужиоци роба изведу на суђење и дозволе Еукситеусу да га саслуша (36). Ово је спорно зато што су за разлику од слободних сведока, робови под тортуром давали своје исказе далеко од очију поротника. J. R. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 33, 76; P. duBois, Torture and Truth, New York 1991, 35-38. Када је Еукситеусов пријатељ понудио тужиоцима да сачекају са тортуром док Еукситеус не дође они су то одбили (38). Упркос чињеници да су Атињани строго поштовали правило по коме се роб испитује под тортуром само ако постоји изазов једне од сукобљених страна, у овом говору то правило није испоштовано. M. Gagarin, „The torture of slaves in Athenian Law”, Classical Philology 96/1996, 3. 469 Овакво поступање према робу је било супротно закону зато што нико осим атинског суда не сме да изрекне смртну казну, нарочито што роб није био убица (47). По атинским законима роб који убије свог господара, чак иако је затечен in flangrante delicto, није смео да буде убијен од стране рођака жртве, него је морао да се преда суду (48). Тужиоци су купили роба, али нису имали право да га убију пре доношења судске одлуке којом би роб био осуђен на смртну казну. Из овога следи да је роб у Атини, поред чињенице да су се господари понашали према њему као према ствари, имао право на правично суђење. J. R. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 35; D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 104. Међутим, не треба заборавити да је тортура спроведена у Митилени где су можда важила другачија правила, али пошто су и тамо постојали званични атински чиновници могуће је да су се примењивала атинска правила о тортури. 470 Антифонт овде вероватно алудира на Атенину изјаву после гласања о Орестовој кривици у Есхиловој „Еумениди“ где је нерешено гласање довело до ослобађајуће пресуде: „Тај човек ето кривње – крви решен је. Та камичака испаде нам једнак број.“ (105). 471 Већи број аутора прихвата Бласово мишљење да је Ликин био Атињанин на основу тога што у самом говору постоји инсинуација (62) да би се њему изрекла строжа казна (смртна) за убиство Херода у односу на Еукситеуса (прогонство), као и могућност (61) да Ликин поведе поступак против Херода тужбом graphe. F.Blass, Die attische Beredsamkeit II, 175; R. C. Jebb, The Attic Orators, vol. I, 56; L. Gernet, Antiphon, Discours, 124; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 42; M. Gagarin, Murder of Herodes, 80; Мада, треба издвојити и Шинделово мишљење да је Ликин био клерух као и Херод. U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 13-14; E .Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 325. 472 Ово је вероватно брод на коме су пили и провели ноћ, који је прегледан по повратку у Митилену, и на коме су пронађени трагови крви (29) за коју се касније испоставило да је од овце. 109 спроведене на робу (56). Писмо је Ликину доставио роб, касније подвргнут тортури, садржина је била кратка и упућивала је на то да је Еукситеус убица (54). Еукситеус закључује да је писмо фалсификат који су подметнули тужиоци, зато што он сигурно не би слао писмо кратке садржине, које није тешко запамтити, а пошто је роб учествовао у убиству логичније је да вест саопшти усмено (53-54). Након овога Еукситеус почиње да преиспитује свој наводни мотив за убиство Херода (57-63). Аргументација коју даје пружа увид у Ликинов идентитет и везу између њега, Херода и Ликина. Еукситеус одбацује четири могућа мотива за убиство: непријатељство (57), страх (58), богаћење (58) и чињење услуге Ликину (58, 63).473 Прво елиминише страх од тога да ће њега Херод убити и богаћење, јер је раније указао на то да Херод није био богат. Изгледа да су тужиоци посебно инсистирали на мотиву да је он убиством Херода чинио услугу Ликину (57) због чега касније додаје (60) да ће бранити и Ликина од неутемељених оптужби. Тужиоци су вероватно Еукситеуса и Ликина оптужили као саучеснике у убиству нагађајући да је између њих и Херода постојало непријатељство. Из тог разлога Еукситеус два пута пориче било какво непријатељство између њега и Херода, а такође, и за Ликина даје податак да је он могао да покрене поступак за озбиљне оптужбе против Херода, али да то није учинио (61). Могуће је да на овом месту Антифонт претерује када каже да би од Ликинове тужбе полис имао велике користи, али је исто тако могуће да је тиме Ликин могао да створи озбиљне проблеме Хероду. Иако Еукситеус напомиње да Херод није дирекно оштетио Ликина, његово сазнање да је Херод извршио озбиљан преступ вероватно је био разлог за непријатељство између њих двојице.474 Еукситеус информише поротнике и да је Ликин био затворен због дуга што доводи у везу са евентуалним мотивом да је убио Херода чинећи тиме услугу 473 Исти мотиви су често истицани или порицани и у другим форензичним говорима (на пример Lysias 1.43-44, Demosthenes 29.22-24 ). 474 Помињање захвалности Атињана за покретање поступка против Херода указује на закључак да је вероватно у питању био поступак који би се покренуо тужбом graphe, која се покретала ради заштите општег добра. За разлику од тужбе dike, graphe је могао да покрене било ко, да при том није ни оштећен, довољно је било само сазнање о учињеном делу (на пример утаја пореза или неодговорно располагање имовином за случај смрти). Међутим, тужилац је у највећем броју овако покренутих поступака ризиковао казну од 1000 драхми и губитак права да убудуће покреће ту врсту поступка (делимична атимија) уколико не добије бар петину гласова поротника. D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 133-134. 110 Ликину. Пре би Ликин требало да њему чини услугу пошто је он био богат. Такође, пориче да су он и Ликин били блиски пријатељи, наводећи да је одбио да дâ седам мина (700 драхми) потребних Ликину за ослобађање када је био ухапшен због дуга (63). Вероватно ово није имало никакве везе са Херодом, али је важно зато што наводи на закључак да је Еукситеус богати Митилењанин, а да су Херод и Ликин слабијег имовног стања. Њих тројица су се очигледно познавали и били су међусобно повезани финансијским и правним везама. Сматрајући да је претходно изговореним речима одбранио своју и Ликинову невиност, оптужени наставља обраћајући се поротницима, да не треба од њега да очекују да им он објашњава шта се стварно десило Хероду. Понекад се истина у оваквим случајевима никада не сазна, а понекад поротници донесу погрешан закључак (64-66). Да би илустровао ова општа места Еукситеус наводи три историјска примера (67-70) и закључује из њих да поротници не би требало да журе са осудама, јер ће можда касније схватити да су га погрешно осудили (71-73). Први пример је убиство Ефијалта, чије убице никада нису пронађене, мада је његово тело откривено на месту злочина.475 У другом примеру дечак роб убио је свог господара, али да није почео да паничи и бежи вероватно никада не би ни био ухваћен, јер нико не би посумњао на дечака.476 Трећи пример сведочи о погубљењу Hellenotamiai за које се касније испоставило да нису криви за финансијске малверзације којим су их теретили.477 Еукситеус наставља са одбраном свога оца (74-80) зато што су тужиоци вероватно поменули његовог оца у вези са превратом у Митилени. На овај закључак наводи то што је овај део написан као минијатурни говор који је Еукситеус могао и 475 Ефијалт је убијен 461. године пре н. е, највероватније због реформи које је извршио 463. године пре н. е. Како стоји у Аристотеловом „Уставу атинском“ њега је убио Аристодик из Тангаре (25.4), али је дискутабилно колико је то пуздан податак. Поротници су вероватно прихватили Еукситеусово објашњење да је убиство Ефијалта остало нерешено. D. Stockton, “The Death of Ephialtes”, Classical Quarterly 32/1982, 227-241. 476 Овде треба напоменути да би и у случају да дечак није откривен вероватно био погубљен са осталим робовима, али би убиство остало нерешено. 477 Hellenotamiai су били група од десет (касније дванаест) службеника који су надгледали финансије Делског савеза, алијансе градова која је оформљена 478. године пре н. е. ради одбране Грчке од Персије. W. Kendrick Pritchett, „The Hellenotamiai and Athenian Finance“, Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte 26/1977, 295-306. 111 да изостави да супротна страна није упутила нападе на његово митиленско порекло.478 Почиње износећи чињеницу да је он млад приморан да брани оца, иако би било боље да отац брани њега (74). Затим следи нарација у форми описа његовог и очевог односа према Атини, навођење дужности које отац обавља прама Атини и резистенција коју је отац показао у вези са превратом у Митилени. Објашњава да је његов отац богат (77-78), да већину времена проводи у Еносу (78), али да су му деца и имање остали у Митилени (76), где плаћа порез и као хорег организује такмичење хорова (77).479 Главни разлог због којег проводи више времена у Еносу јесте да би избегао нападе синкофаната (78), а што се свих осталих питања тиче одан је Атини.480 Антифонту сигурно није било лако да напише овај део говора у коме Еукситеус треба да стане пред атинску пороту и брани богатог Митилењанина који је вероватно на неки начин учествовао у револту против Атине. Међутим, он то чини ефектно, нарочито у делу где даје свој закључни напад на тужиоце (79-80). По његовим речима тужиоци су поступак против Еукситеуса измислили због новца, на исти начин, као што су синкофанти измишљали оптужбе против његовог оца и на тај начин га узнемиравали док је живео у Митилени.481 Еукситеус први пут дирекно тужиоце назива синкофантима, мада их је и раније имплицирао (10, 59) и истицао да су поступак против њега покренули у нади да ће остварити финансијски профит на његов рачун. Наравно, профит на који мисли Еукситеус тужиоци не би добили на основу изречене казне од стране суда, већ на основу евентуалног вансудског поравнања. Уколико не добију ништа на суду, на тај начин ће суд показати свој 478 G. Vollmer, Studien zum Beweis antiphontischer Reden, Hamburg 1958, 109-111. 479 Спонзорисање такмичења хорова је била једна од најскупљих литургија и представљала је обавезу богатих Атињана да део својих прихода дају друштву. 480 На овом месту Еукситеус напомиње да његов отац није био против демократије, вероватно желећи на тај начин да направи разлику између њега и побуњених олигарха који су напустили Митилену и преселили се у Малу Азију. Tукидид 4.52. 481 Говорници су често као опште место употребљавали термин синкофанти, да би на тај начин указали на њихову претњу по атинско друштво, посебно на богатије грађане. Али, без обзира на негативно значење овог термина, не треба заборавити да су синкофанти као тужиоци који су „волонтирали“ понекад из моралних, а не финансијских разлога, покретали парнице које су заиста доносиле велики допринос полису у смислу да су тиме престајале радње које су му наносиле штету. Нема сумње да су они постали проблем у Атини у периоду од 420. до 410. године пре н. е, али је такође, истина да су изазивали мање штете у односу на писце и песнике комичаре. J. O. Lofberg, Sycophancy in Athens, Chicago 1917, 13. 112 ауторитет, али ако им Еукситеус понуди новац тужиоци би вероватно одбацили тужбу против њега (80). Међутим, оптужујући тужиоце да су синкофанти Еукситеус не пружа доказ о томе. Користи само аргумент из вероватног у коме напомиње да с обзиром на то да је он богат, а Херодови рођаци нису, извесније је да они желе његов новац него што је он желео Херодов. Остатак Еукситеусовог говора не пружа нове информације о чињеницама случаја (81-84). Антифонт додаје аргументе засноване на позивању на вољу богова, која треба да покаже да у свим активностима (религиозним и секуларним) у којима је учествовао, Еукситеус никоме није нанео патњу. Из тог разлога он не представља загађење за полис (mίasma)482 и у овом случају је невин, што потвђује изјавама сведока. Пре епилога Антифонт поново користи свој омиљени реторски трик - „хипотетичку замену улога“ - којим жели да покаже вредност и значај претходног сведочења: да су сведоци којим случајем изјавили да је Еукситеус учинио нешто противно вољи богова тужиоци би то сигурно искористили против њега, али, пошто су сведоци потврдили Еукситеусове речи поротници не би требало да верују тврдњама тужиоца да су изјаве сведока лажне. Закључује ефектно: „Уобичајено се чињенице доказују аргументима, међутим, они (тужиоци) користе аргументе да би вас убедили да не поверујете чињеницама.“ (84). Епилог указује на две поенте: критика процедуре apagogē коју су тужиоци иницирали уместо dike phonou (о овоме се говорило раније 8-19) и апел на поротнике да добро размисле пре осуде Еукситеуса и по могућности дозволе покретање новог поступка на основу регуларне процедуре у случају убиства dike phonou (што је такође сугерисано раније 16) (85-96). Оптужени упозорава поротнике да не праве грешку која се касније не може исправити и подсећа их на неопозивост њихове одлуке (91). Указује на разлику између оптужбе тужиоца и њихове осуде, објашњавајући да тужиоци могу да направе грешку, али уколико поротници донесу погрешну одлуку, осуда ће бити коначна (89). Наглашава да када би био крив, 482 Mίasma је означавала прљање полиса по вољи богова. Најчешће је погађала убице због чега се њима судило на отвореном (да не би ифицирали присутне) и морало се спроводити ритуално чишћење. Пошто се Антифонт овим питањем детаљно бави у „Тетралогијама“ више о mίasmi може се прочитати на странама овог рада посвећеним обради „Тетралогија“. 113 сигурно не би остао у Атини (93) и захтева да га ослободе и дозволе покретање поступка по dike phonou, у ком случају он сигурно неће имати притужбе на неправедан третман (96). Питање правилне примене атинског права је изазвало највише интересовања код аутора који су се бавили анализом овог говора. У оквиру ове теме контроверзе се односе на процедуру која је спроведена у Еукситеусовом случају, казну која му се могла изрећи и тортуру спроведену на слободном човеку и на робу. Еукситеус се жали да његово хапшење (apagogē) на основу потказивања (endeixis), са квалификацијом да је разбијник (kakourgōn), није адекватна процедура у случајевима убиства и да коришћење овог поступка у његовом случају представља прецедент (9). Хансен (Hansen) објашњава да apagogē и endeixis нису две различите процедуре, већ два дела исте процедуре: прво су Херодови рођаци лаички информисали Суд једанаесторице да је Еукситеус kakourgōn, а једанаесторица су га на основу те информације ухапсила.483 Већ на први поглед веродостојност Еукситеусовог навода би могла бити спорна зато што је њему у интересу да инкриминише тужиоце, али би много већи проблем и опасност по њега наступили, уколико то што је изрекао није истина. Већина аутора се слаже да се Еукситеусове притужбе не односе на питање његове невиности, односно кривице, нити на недопустивост процедуре која је на њему спроведена, него на то да ова процедура није била у складу са тадашњим правилима атинског законодавства.484 Ово потврђују и тврдње Еукситеуса да је процедура apagogē за kakourgōn адекватна само за мање преступе, као што су крађа или пљачка. Он се слаже са изјавом тужиоца да је убиство велики злочин, али велики злочини су и издаја и светогрђе, па се једнако као за убиство и за та дела примењују специфични закони. Потом набраја (10-12) све процедуралне повреде Драконтовог закона о убиству: стране у спору и сведоци нису 483 H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 13. 484 H. J. Wolff, Die attische Paragraphe, 118. Шиндел након детаљне анализе аргумената које Еукситеус користи закључује да он намерно изврће истину да би код поротника створио предрасуду да ће овом процедуром бити оштећен. U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 39-41. Гагарин иде и корак даље, закључујући да ће Еукситеусово извргавање истине доказати његову кривицу. M. Gagarin, Murder of Herodes, 18. 114 положили заклетву;485 избегавајући да случај презентују пред адекватним судом за убиство (Ареопаг) тужиоци су атинске грађане извргли ризику да се инфицирају упрљаношћу убице (уколико искрено верују да је он крив); неће се изрицати законом предвиђена смртна казна за убиство него ће поротници бирати казну на основу предлога тужиоца и браниоца; оптужени је затворен без могућности да пријатељи јемче за њега, чиме му је онемогућена слобода кретања и ускраћено му је право да се одлучи за прогонство; и коначно, затварањем је био спречен да добро припреми своју одбрану. Јасно је да би за оптуженог адекватна процедура била dike phonou, а пошто случај указује на умишљајно убиство Атињанина, суђење би требало да се спроведе у Ареопагу.486 Могуће је да је процедура која је примењена на Еукситеусу била неуобичајена и да би прикладнија била процедура apagogē phonou, која је за разлику од apagogē kakourgias подразумевала законом прописану смртну казну. У случају apagogē phonou оптужени за убиство је хапшен зато што се није придржавао забране басилеуса да не сме приступати храмовима, светим местима, агори и местима где се суди, али овако нешто није поменуто у овом Антифонтовом говору. Сем тога, процедура apagogē phonou у Антифонтово време још увек није била установљена.487 Управо из тог разлога поједини аутори сугеришу да је процедура apagogē kakourgias de facto била исправна и да се примењивала нарочито када су за убиство били оптужени странци зато што су они могли да побегну, а прогонство за 485 Анализирајући овај говор, Родис објашњава да постоје три могућности зашто је Антифонт сугерисао да стране у спору и сведоци у јавним парницама пред дикастеријама нису полагали заклетву: претерао је да би на тај начин постигао реторски ефекат, заиста није постојало полагање заклетве у V веку пре н.е, али је извесно постојало у IV веку пре н.е. или је како стоји у „Уставу атинском“ (67.1) заклетва била обавезна само код приватних парница. Родис се одлучује за трећу могућност, али ни она му не делује убедљиво зато што је тешко у тадашњем атинском праву правити разлику између приватне и јавне сфере. Сем тога, по његовом мишљењу, постојали су изузеци и у јавној и у приватној сфери. P. J. Rhodes, “Keeping to the Point”, The Law and the Courts in Ancient Greece (eds. M. Harris and L. Rubinstein), London: Duckworth 2004, 156. 486 Хајч оспорава надлежност Ареопага. E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 54-56. Међутим, по мишљењу Мекдауела, нису постојале препреке за суђење странцу у Ареопагу зато што је њега Закон о узимању таоца (androleēpsia) приморавао на легалну процедуру. D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 28-30. Аndroleēpsia се могла применити када у неком граду убицу нису предавали суду његови суграђани и подразумевала је да се суду уместо њега могло привести три његова суграђанина који су се подвргавали суђењу за убиство. Lexeis Rhetorikai 213.30-214.2. 487 Ова процедура је почела да се користи тек после 400. године пре н.е. H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 99-107; M. Gagarim, “The Prosecution of Homicide in Athens”, Greek, Roman and Byzantine studies 20/1979, 21-30. 115 њих није била строга казна.488 Што се тиче Еукситеусове жалбе на то да пре њега процедура apagogē kakourgias није била примењена, ово се може схватити у смислу да није била примењена на Атињанину, о чему сведоче и сачувани говори.489 Одређене форме процесуирања осумњичених и оптужених убица, које још нису осуђене на основу судског поступка, помоћу потказивања и хапшења биле су познате у време Драконтовог закона о убиству.490 У складу са правилима Драконтовог закона вероватно је већина убистава решавана без покретања судског поступка; самопомоћ и приватно хапшење били су прихваћени методи на основу којих се убица споразумевао са рођацима жртве. Уколико осуђени убица који је прогнан из Атине покуша да се врати, свако је могао да га ухапси или убије на територији која је за њега забрањена.491 Ова одредба Драконтовог закона цитирана је и у Демостеновом говору „Против Аристократа“: „Законом је дозвољено убити или ухапсити убицу који се врати у завичај“ (23.28). Како се могло видети из Драконтовог закона, ова одредба се оригинално примењивала на оне који су се добровољно одлучивали на прогонство, а судски поступак није био формално спроведен до краја. Међутим, како показује пример Лисијиног говора „Против Агоратуса“ ово правило се могло применити и на оптужене убице који нису искористили прилику да оду у прогонство, нити су се вансудски споразумели са њиховим тужиоцима.492 Слично, Драконтово правило које се односило на endeixis, обезбеђивало је да онај ко је потказао убицу не може бити тужен ако је прогнани 488 E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 50-56; H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 23. 489 У Лисијином говору „Против Агоратуса“ (13) Дионисије пријављује Агоратуса једанаесторици зато што је изазвао смрт његовог брата, потказавши га Тридесеторици. Суд једанаесторице одбијао је да ухапси Агоратуса до момента док Дионисије није додао квалификацију да је Агоратус ухваћен in flangrante delicto. У Демостеновом говору „Против Аристократа“ (23) примењена је процедура apagogē phonou зато што је оптужени поступио супротно наредби басилеуса да не сме посећивати забрањена места. Дакле, као и у претходном примеру процедура apagogē примењивала се само на Атињанима који су ухваћени in flangrante delicto док су xenoi (странци), у случају када се сумњало да су некога убили, били хапшени као kakourgōn, чак иако нису ухваћени на месту злочина, јер је процедура apagogē за њих била једини практични метод да се доведу на суђење. K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 153-155. 490 H. D. Evjen, “Apagoge and Athenian Homicide Procedure”, 413. 491 IG I2. 115, ред 30. 492 Лисија сведочи да су Агоратуса умало убили без суђења (androphonos) само на основу тога што је оптужен за убиство (13.82). 116 убица убијен приликом хапшења.493 Дакле, и оно се односило на убице којима се није судило, а које су се одлучиле на прогонство, чиме се вероватно успевао зауставити затворени круг крвне освете и самопомоћи према познатим убицама. Коначно, Солоново правило (које је највероватније представљало амандман на Драконтово законодавство) да се оптужени убица не сме злостављати нити задржавати због откупа,494 морали су да поштују како тужиоци, тако и магистрати који су хапсили. Процедура против оптужених убица коју описује Демостен показује логичну еволуцију у односу на Драконтова правила,495 али свакако указује на то да потказивање и хапшење оптуженог убице није била новина која је касније почела да се примењује. Еукситеус се жали да је постојало неслагање између првобитних основа због којих су га ухапсили и оптужби које су изнесене на суђењу. Ово је послужило неким ауторима да изнесу теорију да је Еукситеус прво био оптужен за крађу, а касније током суђења тужиоци су проширили оптужбу и на убиство због крађе.496 Хипотеза коју износе односи се на то да су трачански заробљеници које Херод намеравао да прода побегли, а тужиоци су оптужили Еукситеуса за штету због губитка њихове имовине. Ову претпоставку нарочито заступа Хајч (Heitsch), сматрајући да је Еукситеус првобитно био оптужен за губитак имовине због тога што су трачански заробљеници побегли, али да су тужиоци, пошто је било тешко доказати ову оптужбу, после променили мишљење и почели суђење са оптужбом за убиство.497 Међутим, Еукситеус не помиње шта се десило са заробљеницима. С друге стране, можда није немогуће претпоставити да је сумња како је окривљени покушао да 493 Demosthenes 23.51. 494 Ibid., 31. 495 Без сумње 409/8. године пре н. е. када је извршена реформа Солонових закона и Драконтовог закона о убиству и ове одредбе биле су прилагођене схватању законитости онога времена: уведена је казна за онога који није успео да добије ни петину гласова поротника и укинута је могућност да стране у спору саме предложе казну у корист законом прописане смртне казне. 496 H. J. Wolff, Die attische Paragraphe, 115; U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 25. Међутим, ову теорију је Гагарин одбацио. M. Gagarin, Murder of Herodes, 18. 497 E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 57-60. Гагарин истиче да Еукситеус у говору није поменуо бекство трачанских заробљеника и да је долазак Херодових рођака на лице места где се десило убиство вероватно спречило бекство заробљеника. M. Gagarin, Review of E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, Göttingische Gelehrte Anzeigen 239/1987, 60-64; M. Gagarin, Murder of Herodes, 42-43. 117 украде заробљенике или неке друге предмете фигурирала у оригиналној оптужби на основу које је Еукситеус ухапшен. На основу таквог потказивања Херодови рођаци би издејствовали да се Еукситеус појави у Атини, а када дође да их у најмању руку исплати. Када је стигао у Атину, био је ухапшен без могућности да се на основу јемства брани са слободе и оптужен за убиство. Само хапшење није било у супротности са законом, јер је то постало уобичајена мера против странца оптуженог за убиство Атињанина, али се Еукситеус пожалио због тога што се хапшење није десило на основу првобитне осуде. Ово би могла да буде уверљива претпоставка да у њој не постоје одређене недоследности. Поједине форме потказивања и хапшења (било да је у питању apagogē phonou или apagogē kakourgias) биле су прихваћено процесно средство у случајевима када је странац убио Атињанина, а незаконитост на коју се Еукситеус жали је непримерена, јер једино на шта он може да се пожали јесте раскорак између првобитне оптужбе и оне која је изречена на суђењу, да би онда у самом говору рекао: „Оптужили су ме да сам лопов, а сад ми суде као да сам убица“. И ако су поменуте форме потказивања и хапшења биле регуларно примењиване против странаца, како је могуће да Еукситеус истиче да је dike phonou била једина исправна процедура у овом случају? Хајч ову недоследност објашњава тиме да је Еукситеусово извртање истине могло бити корисно зато што су га слушале судије лаици. Међутим, чак иако се сложимо са тим да су атински поротници имали слободније виђење закона, није рационално претпоставити да су игнорисали устаљену употребу потказивања и хапшења у случајевима убиства. Без обзира на то да ли би процедуру apagogē окарактерисали као хапшење за убиство или крађу, атински поротници су највероватније мало пажње полагали на процесне разлике у погледу ових категорија. У крајњем случају питање да ли је употреба ове процедуре била легална није било пресудно зато што по атинском праву није постојала могућност да се донесе одвојена одлука уколико би постојали приговори за повреду процедуре, али би та околност сигурно утицала на одлуку поротника. Једанаесторица, чија је дужност била да хапсе у оваквим случајевима, прихватили су аргументе тужиоца и дозволили да се покрене судски поступак. Не може се са сигурношћу закључити колики ауторитет су у оваквим случајевима имали 118 једанаесторица, али у сличном случају (Lysias 13) они су инсистирали да тужиоци преформулишу оптужбу пре него што ће је прихватити.498 По мишљењу Хајча, употреба процедуре apagogē је примењена зато што су тужиоци желели да поротници досуде неку од казни које су супротстављене стране предложиле.499 Напомињући да ће тужиоци можда „добити мање од онога што су желели“ (10) Еукситеус је вероватно желео да укаже поротницима да употреба процедуре apagogē kakourgias аутоматски дозвољава одређивање казне (timēsis) као посебне одлуке суда након доношења пресуде (као што је био случај у суђењу Сократу). Ово је управо кључна разлика коју Хансен истиче за процедуре apagogē kakourgias и apagogē phonou, при чему је за ову другу карактеристична смртна казна прописана законом, док су у Еукситеусовом случају поротници могли да бирају између казни које су предложили тужилац и бранилац. Аутори који су разматрали то питање предлагали су различите хипотезе на основу анализе овог дела говора. По једном виђењу, тужиоци су променили своју оптужбу: прво су Еукситеуса оптужили да је лопов, што је подразумевало да поротници могу да бирају између понуђених казни; да су га првобитно оптужили за убиство смртна казна би била једино могућа.500 С друге стране, издваја се мишљење да је хелиеја било место на којем се судило странцима за убиство на основу различитих процедура apagogē и да није било могуће унапред прописати казну, јер је сваки случај захтевао другачију осуду.501 Едвардс (Edwards), који прихвата Еукситеусову тврдњу да је процедура без прецедента, претпоставља да је настала конфузија приликом примене процедуралних правила: тужилац и бранилац могли су предложити казне само на припремним рочиштима (prodikásia), али у овом случају тога није било, јер је Еукситеус ухапшен чим је стигао у Атину.502 Гагарин, који такође мисли да је процедура спроведена у овом случају новина и да није у складу са законом, 498 S. Todd, The Shape of Athenian Law, 79-81. 499 E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 56. 500 E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 58-59. 501 K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 156. 502 Супротно Хансену, Едвардс и Гагарин сматрају да је процедура apagogē kakourgias редовно захтевала смртну казну, без могућности да стране у спору алтернативно предложе казне. M. Edwards and S. Usher, Greek Orators I: Antiphon and Lysias, 26-27; M. Gagarin, Murder of Herodes, 26-28. 119 претпоставља да је раније одређивање казне на основу понуда страна у спору било нека врста приватног споразума између тужиоца и браниоца, али је то било искључено уколико би отпочео законом предвиђен поступак.503 Што се тиче другог дела његовог закључка могуће је да греши, јер вероватно никакв споразум, осим егзекуције спроведене од стране надлежних магистрата, није долазио у обзир у случају као што је било убиство Херода, када је Еукситеус ухапшен и изведен пред једанаесторицу. За Едвардса је финансијски споразум између страна у спору био незамислив, али пошто Еукситеус на више места (59, 80) сугерише да су тужиоци повели поступак да би се на тај начин обогатили неопходно је испитати ове тврдње. Могло би се претпоставити да су тужиоци пре суђења понудили нагодбу за надокнаду штете уз, на пример, захтев да Еукситеус оде у прогонство и да му се конфискује део имовине. Оптужени то није одмах прихватио. Међутим, када је потказан и након тога ухапшен, вероватно би у том случају пристао на споразум и за суђењем не би било потребе.504 Тако посматрана ситуација довела би до закључка да се Еукситеусова изјава „добиће мање од онога што су желели“ може схватити да је тиме хтео да апострофира услов: „да сам прихватио њихову нагодбу пре суђења“. Наравно, пошто је отпочео судски поступак, стара понуда више није била могућа солуција. У случају да Еукситеус буде осуђен тужиоци би предложили поротницима казну о којој би одлучивали. Тужиоци сигурно не би поновили понуду коју су дали пре почетка суђења, већ би захтевали смртну казну и конфискацију целокупне Еукситеусове имовине. У сваком случају одређивање казне на основу предлога вероватно не би Еукситеуса довело у гору ситуацију у односу на изрицање казне која је предвиђена законом, као што Хајч и остали претпостављају. Не постоји доказ о томе да су тужиоци променили оптужбу од оне да је лопов или разбојник до оне да се Еукситеусу суди за убиство. Нити би могло на основу говора да се закључи да би 503 M. Gagarin, Murder of Herodes, 26-28. 504 Вероватно да пре обнављања демократије није било казни за одбацивање тужбе, јер је у IV веку пре н.е. неуспели тужилац плаћао казну уколико за његов предлог не гласа бар петина поротника. 120 тужиоци профитирали на основу нагодбе пре почетка суђења, а да Еукситеусовом осудом добијају мање од онога што су тражили.505 Еукситеуса су највише инкриминисале речи роба који је сведочио под тортуром (basanos). Из тог разлога он велики део говора посвећује аргументима којима покушава да докаже да су тужиоци противно закону спровели тортуру и нетачно представили оно што је роб изговорио.506 Међутим, с обзиром да је роб признао да је учествовао у убиству, већина аутора закључује да није било противно закону то што је роб убијен, зато што у античкој Атини није постојао правни лек (жалба) који би могао да се уложи против власника роба.507 Тога је вероватно био свестан и Еукситеус, па више пажње поклања речима које је роб изговорио: истиче да је роб признао само да му је помогао да пренесу тело Херода (алудирајући на нестанак тела који тужиоци не могу да објасне). Али, пошто он истовремено изриче сумњу у истинитост исказа роба (који су саопштили тужиоци), уочљива је неконзистентност у његовом представљању случаја. Еукситеус прво саопштава да су тужиоци рекли да је роб признао да је учествовао у убиству (39, 53); потом инсистира на томе да је роб изјавио да му је помогао да пренесе тело, а њега је именовао као убицу (42, 47); да би коначно закључио: „роб је под тортуром рекао да је учествовао у убиству, али је мене касније назвао убицом“ (54). Убиство роба оправдано је тиме што је он учествовао у убиству Херода.508 Из тог разлога 505 Гагарин мисли да је Еукситеус тежио томе да се освети тужиоцима пошто су му пре суђења понудили нагодбу. M. Gagarin, Murder of Herodes, 27-29. 506 Тешко се може прихватити Гагариново објашњење да је роб дао детаљан опис догађаја. M. Gagarin, Murder of Herodes, 67-68. У говору се помиње само да је роб признао да је учествовао у убиству и окривио Еукситеуса. Тортура је спроведена на тај начин што је роб на постављена питања могао да одговори афирмативно или негативно. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 48-55. 507 „Ако неко убије сопственог роба, нека буде, на основу закона ослобођен кривичне одговорности ако се претходно очисти од греха.“ Платон, Закони, 685d; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 72-73; U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 34; H. Erbse, „Antiphons Rede (Or. 5) über die Ermordung des Herodes”, 211-214; M. Gagarin, Murder of Herodes, 73-74; L. Gernet, Antiphon, Discours, 122; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 52. Супротно мишљење имају Харисон и Мекдауел. A. R. W. Harrison, The Law of Athens I, Oxford 1968; D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 21-22. 508 С правом се можемо упитати ко би се у оно време у Атини супротставио убиству роба од стране његовог власника? Међутим, изгледа да је ово било врло важно питање за Антифонта који је можда заступао ставове олигарха по овом питању, а Стари Олигарх у „Уставу атинском“ о томе каже: „робови су у Атини безобразно мноштво које вам се неће склонити са пута, али вама није дозвољено да их убијете или ударите.“ (1.10). Антифонт и у говору „Против маћехе“ напомиње да су рођаци 121 Еукситеус вероватно подвлачи исказ роба да му је само помогао да пренесу тело, очекујући да поротници пре прихвате признање мање кривице. Да би доказао да је тортура спроведена супротно закону и да треба посумњати у извештај тужиоца о исказу роба, Еукситеус је вољан да тврди да је њега роб именовао за убицу. Поред чињенице да Антифонт у самом говору истиче идентитет роба (doûlos) и слободног човека (ẻleúteros) који су сведочили под тортуром, више аутора посебно је расправљало то питање. Пажња је нарочито посвећена тортури слободног човека, зато што је у атинском праву била дозвољена тортура робова, али не и слободних људи.509 По једном мишњењу пошто је тортура спроведена у Митилени, вероватно се примењивало право острва Лезбос које није дозвољавало тортуру слободних људи.510 То се право, што је касније је доказано, мало разликовало у односу на атинско.511 Сем тога, с обзиром на то да су сва суђења за која се могла изрећи смртна казна увек процесуирана у Атини, свака претходна истрага вероватно је вођена у складу са атинским правилима процедуре и под надзором локалних атинских магистрата.512 Жерне, поред тога што сматра да је убиство роба било дозвољено, сугерише да је употреба термина ẻleúteros (49) грешка коју је Антифонт направио у писању говора.513 Ово је изненађујућа констатација зато што је Еукситеус у дужем делу свога говора (30-52) управо правио компарацију између сведока: једног, кога назива doûlos и описује као човека који је желео да добије слободу својим сведочењем, а другог, кога екплицитно назива ẻleúteros, описује као слободног Филонена након спроведене тортуре испоручили pallake надлежним магистратима да изврше погубљење. Али, Херодови рођаци су живели у Митилени где можда нису постојали атински магистрати који би могли да изврше егзекуцију као једанаесторица. Они су једино могли да пошаљу роба у Атину што би вероватно било разумно решење. Антифонт, такође, и у говору „У корист хорега“ (4) истиче да је убиство роба, без обзира на то што по закону није било кажњиво, сматрано неморалним чином. 509 Скамандриусовом одлуком је било забрањено вршити тортуру над слободним грађанима Атине. Међутим, ова одлука је донета вероватно за време Писандра, око 410. године пре н. е, а говор „О убиству Херода“ се датира оквирно око 424. године пре н.е. 510 A. Heffter, Die athenäische Gerichtsverfassung, Cöln 1822, 313. 511 A. Böckh, Die Staatshaushaltung der Athener, I, Berlin 1851, 253. 512 У складу са атинском одлуком за Халкиду (IG I3 40, ред 71-76) сви случајеви у којима се могла изрећи смртна казна, прогонство и губитак права грађанства суђени су у Атини. G. E. M. de Ste Croix, “Notes on Jurisdiction in the Athenian Empire”, Classical Quarterly 11/1961, 271; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 192. 513 L. Gernet, Antiphon, Discours, 122-123. 122 човека. Неколицина аутора истиче да слободан човек сигурно није Грк баш због чињенице да је подвргнут тортури.514 Међутим, на основу примера који сведоче да је тортура слободних Атињана постојала, већина аутора не прихвата овај став.515 Да је тортура слободног човека била у супротности са тадашњим атинским правилима, Еукситеус би највероватније и ту повреду додао на листу оптужби које је изрекао на рачун тужилаца. Могуће је да је човек био слободан, али странац или нижег статуса, па би у интересу Еукситеуса било да нагласи његов статус због тога што га он није окривио за убиство. Можда је пак Тир у праву када каже да је слободан човек у овом Антифонтовом говору могао да буде подвргнут тортури због политичке позадине случаја, у складу са чим је и тортура спроведена као јавна истрага, па нису примењена правила која су важила за приватне парнице.516 Поједини аутори верују да су слободан човек и роб путовали на броду као чланови посаде,517 док други сматрају да су они били путници као Херод и Еукситеус.518 Међутим, они који заступају прво мишљење не објашњавају смисао речи да је слободан човек „био присутан до краја“ (42), док они који заступају друго мишљење не обајшњавају зашто су се роб и слободан човек вратили у Митилену (29). Да ли су њих двојица ухапшени по повратку у Митилену зато што су били једини на броду? Ко је био власник роба? Нажалост, пошто говор тужиоца није сачуван, а не зна се ни исход пресуде, ми данас можемо само да нагађамо шта се стварно десило. Без обзира на то што поједини аутори тврде да је Еукситеус имао јак алиби (није напуштао брод и постоје сведоци који то могу да потврде),519 поставља се 514 K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 180-183, 189; J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, Oxford 1956, 141; R. Flacelière, La vie quotidienne en Grèce au siècle de Périclès, Paris 1959, 292. 515 J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren, III, 895; E. W. Bushala, “Torture of Non-Citizens in Homicide Investigations”, Greek, Roman and Byzantine studies 9/1968, 61-68; M. Gagarin, Murder of Herodes, 58. 516 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 20-22. 517 K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 149, 181; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 34; U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 213. 518 E. W. Bushala, “Torture of Non-Citizens in Homicide Investigations”, 62; M. Edwards and S. Usher, Greek Orators I: Antiphon and Lysias, 88-89; G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 52. 519 U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 39; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 69. 123 питање да ли је то заиста тачно? Еукситеус на неколико места у свом говору помиње алиби. У нарацији каже: „Пошто смо прешли у други брод, почели смо да пијемо. Херод је напустио брод и није се вратио, али ја нисам напуштао брод током ноћи“ (23). Затим указује на своје учешће у потрази (23-24), што потврђују сведоци, при чему не даје детаље о алибију. Следеће помињање алибија следи у делу када он прави алузију и оспорава оптужбе да је на обали убио Херода: „Зар ја, који нисам напуштао брод?“ (26). Одмах затим (27) додаје да су сведоци потврдили „да ја нисам напуштао брод“, 520 као и специфичну реторску фигуру consensio521 („чак и да се сложим са тим што ви тврдите да сам напустио брод, како је могуће да човек који је нестао остане неоткривен?“) због које може настати сумња у његов алиби. Касније (30) сазнајемо да је двојица људи сведочило под тортуром. Један „није рекао ништа лоше о мени“, што даље разрађује (42) тврдњом да је слободан човек „рекао да ја нисам напуштао брод“. После тога Еукситеус на неколико места (49, 51, 55) понавља да слободан човек „није рекао ништа лоше о мени“. На другим местима у говору алиби није поменут. Еукситеус не даје завршну реч засновану на свом алибију, нити било где изричито говори да алиби поуздано доказује његову невиност. Да је његов алиби толико јак као што сугерише, очекивало би се да га већ истакне у својој одбрани. Гарнет закључује да Еукситеусова прва изјава о алибију (23) није толико наглашена, зато што се налази у наративном делу говора,522 али како се током анализе говора показало, нарација и докази су међусобно испреплетени и Антифонт не прави јасну разлику између ова два дела. Еукситеус је могао да истакне алиби у овом делу као што је то учинио са детаљним описом свог учешћа у потрази за Херодом (23-24). Овако је оставио утисак да след догађаја на броду на којем се пило није толико важан. С друге стране, Едвардс (Edwards) сугерише да се Антифонт кратко задржава 520 По Шинделовом мишљењу Еукситеус није имао намеру да превари поротнике о наводима које су изнели сведоци зато што се радило о скорашњим догађајима. U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 38. То је тачно, јер Еукситеус вероватно не би звао сведоке који би тврдили супротно, али је исто тако могуће да је он представио њихово сведочење јачим, но што је оно заиста и било. 521 Одобравање навода противника или consensio је реторска фигура која се користила када страна није могла адекватно да одговори на нападе противника, па је понављала наводе противника додавајући јачи контрааргумент. M. Gagarin, Murder of Herodes, 105-106. 522 L. Gernet, Antiphon, Discours, 115. 124 на Еукситеусовом алибију због тенденције ка техничким доказним средствима, која је била изражена у другој половини V века пре н.е. За доказивање да Еукситеус није убио Херода није било довољно једноставно само довести сведоке за потврду алибија, зато што поротници можда не би поверовали у њихове наводе. Било је неопходно да користи аргументе из вероватног да би на тај начин покушао да оспори доказе које су тужиоци презентовали.523 Чак и да је тако, као што Едвардс тврди, за положај оптуженог било би повољније да је Антифонт укључио и неки аргумент из вероватног који је у вези са алибијем. Међутим, Еукситеусово излагање не садржи ни детаљан опис чињеница у нарацији ни аргументацију засновану на овако краткој нарацији.524 Тир наглашава да Еукситеусу није било дозвољено да укључи детаље о сведочењу слободног човека зато што је постојао закон који је забрањивао да се на основу „рекла-казала“ препричавања дају изјаве сведока.525 Гагарин оспорава ово мишљење, сматрајући да је слободан човек био присутан на суђењу и да је могао сам да исприча детаље о догађајима.526 У сваком случају, слободан човек је вероватно рекао више од онога што Еукситеус наводи, али Еукситеус то не помиње. Он није 523 M. Edwards and S. Usher, Greek Orators I: Antiphon and Lysias, 84. 524 Највероватније су тужиоци искористили одсуство података којима би се оснажио алиби. Они су већ имали потврду роба да је Еукситеус убио и могли су да дају своју верзију приче. На пример, да је Еукситеус пио са осталима на броду, али да је касније када су други заспали или били окупирани нечим тихо напустио брод, нашао се са робом и Херодом, убио Херода и вратио се на брод тако да то нико није приметио. Наравно, Еукситеусови пријатељи су потврдили да он није напуштао брод, али могуће је да лажу или да нису приметили његов одлазак са брода. 525 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 50. Овај закон цитиран је у Исејевом говору „О Филоктемоновом имању“ (6.53) и Демостеновим говорима: „Против Еубулида“ (57.4) и „Против Леокареа“ (44.55). У V веку пре н.е. било је заступљено правило да сведоци усмено износе чињенице на самом суђењу, а од IV века пре н.е. се на суђењу читала унапред припремњена изјава сведока (martyria) коју су они усмено потврђивали да је истинита. R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 20; A. R. W. Harrison, The Law of Athens II, 145-146. 526 По Гагариновом мишљењу тачне речи закона који наводи Тир нису познате и да је у пракси било уобичајено да се препричавају изјаве сведока. Као пример наводи Демостенов говор „Против Стефана 2“ (46.7) где је због болести сведока препричана његова изјава. Такође, истиче да чак и да је такав закон био на снази то сигурно не би спречило Еукситеуса да дâ детаље о сведочењу слободног човека, као што су вероватно тужиоци дали детаље о сведочењу роба. M. Gagarin, Murder of Herodes, 110-111. Међутим, Демостен је свој говор писао у IV веку пре н.е. када су се на суђењу читале унапред припремњене изјаве сведока, а робови су своје сведочење под тортуром увек давали далеко од очију поротника и њихово сведочење се читало на самом суђењу. 125 дао детаље о свом алибију и сведочењу слободног човека, којим би пружио потпору за алиби, зато што његов алиби није био тако јак каквим га он представља.527 Аутори који тврде да је Еукситеусов алиби јак нису, међутим, подробније објаснили зашто је алиби био безначајан у његовој одбрани. За Шиндела је кључна била политичка позадина случаја,528 док је Хајч свој став засновао на евалуацији доказа који су се користили у атинском праву у V веку пре н.е.529 Целокупну анализу говора Шиндел заснива на политичким и економским приликама тога времена. Рођаци Херода, сиромашног атинског клеруха, туже богатог Митилењанина у Атини, где су без сумње постојале предрасуде према свим странцима, а нарочито Митилењанима. Дајући примере из Аристофановог опуса и дела других комедиографа, закључује да су странци у V веку пре н.е. били мета атинских синкофанта. Без обзира на то колико је Еукситеус био сигуран у своју невиност, имао је пред собом непријатељски настројену пороту и морао је да се брани свим расположивим средствима. Због тога је његов примарни циљ био да обеснажи сведочење роба и Ликиново писмо. Међутим, чак и да је тачно то што Шиндел тврди,530 ово објашњење не нуди одговор на питање зашто је Еукситеус мало причао о свом алибију. Вероватно би било логичније да у ситуацији таквог притиска, због тога што је Митилењанин, дао све од себе да обезбеди што јачи алиби (на пример да детаљније прикаже шта је радио током кобне ноћи или да изричито каже да његов алиби доказује невиност). Чињеница је да Еукситеус користи сва расположива средства, као што су на пример „знаци од Бога“ (81-84), али тиме још више збуњује, јер не користи доказе који би најбоље могли да потврде његову невиност. Хајч прихвата Шинделов закључак да је Еукситеусов алиби „несаломив“, али и сам поставља питање зашто Еукситеус не заснива своју одбрану само на алибију. 527 L. Gernet, Antiphon, Discours, 120. 528 U. Schindel, Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, 39-41. 529 E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus, 69-71. 530 Могуће је да Шиндел претерује, јер како сведочи Гоми, у једном епиграму описују се две Митилењанке чије је мужеве убио атински генерал Пакес (освајач Митилене 427. године пре н.е.). Оне су отишле у Атину и затражиле правду од демоса (највероватније судским путем) који је казнио Пакеса за овај злочин. A. W. Gomme, A Historical Commentary on Thucydides, vol. 2, 332. 126 Одговара да Атињани у то доба нису имали развијену теорију доказа, нити процедуру на основу које би валоризовали доказе, те страна у спору никада није могла да буде сигурна у то који ће доказ, чак и да га потврде сведоци, бити кључан за добијање случаја.531 Могуће је да је због саме процедуре (без обавезне заклетве сведока којом би се оцењивала њихова тврдња било је потребно да се наводи испитују аргументима из вероватног и поткрепе алибијем,532 такође, ток догађаја није испитиван као питање чињеница већ се дати приказ преиспитивао аргументима из вероватног) која је спроведена на Еукситеусу био другачији систем вредновања доказа у поређењу са процедуром dike phonou, а сигурно је да Атињани нису имали развијену теорију доказа. Међутим, опсервација коју преферира Хајч је претерана, јер су поротници свакако имали одређена мерила на основу којих су судили о нечијој кривици, а Еукситеус је константно подсећао пороту на више стандарде доказа у процедури dike phonou, коју су тужиоци вешто избегли. Он је показао да тужиоци нису одмах посумњали на њега, него су касније одбацили сведочење оних који су били присутни у време убиства и заменили их сведочењем других сведока. Процедура dike phonou није захтевала моментално оптужење: тужилац и његови сведоци су се прво заклињали у истинитост својих тврдњи, док се код процедуре на онову налога хапсило само ако се сумња заснивала на директним доказима или непосредним околностима. У овом случају били су присиљени да се ослоне на 531 Да би оснажио своје тврдње Хајч наводи пример браниоца у Антифонтовој „Тетралогији 1“ који, такође, кратко помиње свој алиби и то на крају говора: „нудим све своје робове да се под тортуром саслушају; и ако се докаже да те ноћи нисам спавао код куће признаћу убиство“ (2.4.8). Али, ова кратка изјава нуди јачи алиби у односу на Еукситеусов, без обзира на то што је потпомогнут само сведочењем робова, зато што се бранилац овде изричито позива на свој алиби. Сем тога, „Тетралогије“ су хипотетички случајеви и не треба заборавити чињеницу да је тортура над робовима понуђена на крају говора када више није ни могла да се спроведе. 532 Могуће је да Антифонт у овом говору није толико помињао алиби зато што се у говору „У корист хорега“ показало да је алиби био ирелевантан. Наиме, хорег је сведоцима потврдио да није био присутан када је отровни напитак дат дечаку (6.12-17). Он је оптужен да је идирекно одговоран за радње оних који су били овлашћени да делују уместо њега. Уместо да се више позабавио питањем инструкција које је дао, прави фаталну грешку и упорно инсистира на свом алибију. У овом говору ситуација је слична, Антифонт се мало бави питањем шта се заиста догодило, а много више говори о процедуралним приговорима. Тужиоци су вероватно покренули процедуру apagogē kakourgias да би на тај начин дискредитовали изјаве сведока. Уместо да укаже на овакво понашање тужиоца, он константно преиспитује процедуру аргументима из вероватног. 127 дубиозно откриће после дужег временског периода од момента када се десило убиство и далеко од места злочина. Пети Антифонтов говор је неупоредиво дужи у односу на први и шести говор. Један од разлога је примена процедуре apagogē, у којој је свакој страни у спору било дозвољено да изложи само један говор, за разлику од процедуре dike phonou где је свака страна имала право на два говора (тужилац, бранилац, реплика тужиоца и реплика браниоца). Овим се може објаснити и различитост аргумената, укључујући и два дела на крају који могу бити засебна целина (одбрана оца 74-79 и знаци од Бога 80-84).533 Комплексност говора је такође узрокована и тиме што тужиоци нису правовремено обавестили Еукситеуса о оптужби, чиме су отежали припрему његове одбране. Антифонтови одговори на оптужбе су индиректни и манипулативни, а на неким местима стварају конфузију. Али, пошто је стратегија тужилаца била лукава, њему је било потребно да употреби најбоље из свог логографског искуства. Било му је тешко да случај изгради на чињеницама, па се концентрисао на право и тиме настојао да од слабог случаја направи јачи, указујући на нерегуларност процедуре, чиме је маскирао недостатак чињеничне подршке Еукситеусове позиције. Питање је да ли је овим начином успео да убеди поротнике који су били лаици и нису процењивали примену права онако како се то данас чини у судовима. Међутим, високе оцене овог говора од стране античких аутора указују на закључак да је његова стратегија можда била успешна. Могуће је да је баш овај говор помогао Антифонту да стекне репутацију најбољег говорника, како га назива Тукидид или Филостратус када каже да „комедиографи нападају Антифонта због тога што је вешт када треба написати форензични говор и због тога што пуно наплаћује своје говоре јурећи правду, посебно у име оних који су у великој опасности од осуде“.534 3.4. У корист хорега 533 Генерално је прихваћено мишљење да су код примене процедуре dike phonou логографи писали само први говор уз давање савета клијенту шта треба да укључи у други говор. Могуће је да је тако поступио и Антифонт у овом говору: написао је први део, а посаветовао је Еукситеуса да на крају говора дода још два дела који се могу третирати као минијатурни говори. 534 Philostratus, Vitae Sophistarum , 499, The older Sophists, 121. 128 Последњи сачувани говор Антифонт је написао да би одбранио непознатог богатог Атињанина коме је 419. године пре н.е.535 додељена дужност, важне литургије, да увежба хор дечака који је требало да се такмиче на фестивалу Таргелиа.536 Овај хорег ангажовао је педесет дечака који су као хор представљали две од десет триба и обезбедио у својој кући просторију где су могли да вежбају.537 Пошто је био заузет другим пословима, поверио је свом зету и још тројици да вежбају са дечацима. Једног дана, током његовог одсуства, повереници су дечаку Диодусу дали напитак као лек за грло. Уместо да га излечи, напитак га је усмртио. Два дана после дечакове смрти његов брат Филократ формално је оптужио хорега за нехатно убиство, прецизирајући да је он „убио дечака планирајући његову смрт“ (6.16), али басилеус који је био надлежан за случајеве убиства одбио је да прихвати случај. Два месеца касније нови басилеус прихватио је случај за који је био надлежан Паладијум. Говор је написан као први којим се бранилац представља пороти.538 У уводном делу (1-6) хорег указује на то да је за човека кога задеси несрећа најважније да буде доследан. Затим, присећајући се тужиочевих речи о добрим и лошим законима, хвали Закон о убиству, с обзиром на то колико је толико дуго у употреби (1-2). Елаборирајући шта се по Закону дешава са осуђеним убицама, истиче да је за њега који се суочава са опасношћу, суђење од највећег значаја и 535 Ово је једини Антифонтов говор за који се извесно може сматрати да је написан поменуте године. Виламовиц га је прво датирао 412/411. годину пре н. е. U. von Wilamowitz-Moellendorff, Aristoteles und Athen, vols. II, Berlin 1893, 347. Али је потом Мерит определио, а затим и остали аутори прихватили 419. годину пре н.е. као годину настанка овог говора. B. Merit, The Athenian Calendar of the Fifth Century, 121-122; E. Heitsch, Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, Akademie der Wissenschaften und der Literatur, Mainz, Abhandlungen der Geistes- und Sozialwissenshaftlichen Klasse 7/1980, 48; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 234-237; M. Gagarin, Antiphon the Speeches, 220; C. W. Vollgraf, „Observations sur le sixième discours d’Antiphon“, Mnemosyne 4/1948, 269; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 251. 536 Antiphon, On the Chorus Boy 11, Minor Attic Orators I, 279 537 Хорези су имали велике трошкове око опремања својих хорова. У једном Лисијином говору се помиње да је хорег потрошио 15 мина (1500 драхми) за спремање хора дечака и 20 мина (2000 драхми) за спремање хора мушкараца (21.4). D. M. MacDowel, “Athenian Laws about choruses”, Symposion 1982: Vorträge zur griechischen und hellenistischen Rechtsgeschichte (ed. F. Nieto), Cologne 1989, 65-77. 538 Ово произлази из навода у коме оптужени оставља тужиоцима да га исправе у свом другом говору (14). Како су у складу са тадашњим правилима тужиоци започели суђење својим првим говором, ово је извесно први говор браниоца, а не други како тврди Џеб. R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 63. 129 апелује на поротнике да коректно донесу пресуду, поштујући на тај начин богове (3- 4). Након дигресије о значају који нада има за сваког човека, описује законске форме које је било неопходно испунити пре суђења за убиство: полагање заклетве, подношење жртве и објаву потенцијалног убице од стране басилеуса. Завршава овај део упозоравајући поротнике на њихову одговорност (5-6).539 Већи део уводног дела појављује се и у претходном Антифонтовом говору што упућује на закључак да су то општа места.540 Као и у претходним форензичним говорима, пролог није праћен нарацијом (1.5-13, 5.8-19), већ делом у којем хорег напада тужиоце (7-10). На основу аргумената које хорег истиче, уочава се замисао да се поређењем својих и тужиочевих позиција пољуља кредибилитет супарника. Он износи да су га тужиоци оклеветали (diabolē) да би га послали у изгнанство, без обзира на то што је невин. Међутим, он ће се строго држати случаја и, ако му поротници дозволе, касније ће одговорити на оптужбе (7-8). Наводи чињеницу да тужиоци нису раније протествовали против његовог именовања за хорега и да су током процеса постали неискрени, јер га нападају по том основу уместо да се држе оптужби за убиство дечака. Шта више, то није у складу са законом зато што у случајевима суђења за убиство стране морају да остану у границама доказивања самог дела (9). Тужиоци су током свог излагања много више времена посветили причајући о његовој јавној фукцији, а далеко мање о оптужби за убиство. Показујући да тужиоци мешају 539 По мишљењу Виламовица овај део је интерполација зато што није релевантан за случај, јер у њему хорег признаје да је извршио нехатно убиство. Закони на које се позива бранилац нису применљиви у конкретном случају. U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 212-217. Међутим, Дуи изражава супротно мишљење наводећи прву реченицу: „Најбољи начин на који човек може да живи је да се чува опасности; за то треба да се моли у својим молитвама. Уколико је принуђен да се изложи опасности, најбоље је да остане доследан ставу да није учинио ништа лоше. Али ако се несрећа ипак деси, човек треба да се нада да се десила случајно, а не на основу злочина, порочности или срамоте“ (1). По њему, из ове реченице произлази закључак да за убиство дечака никога не треба кривити и указује на сличан смисао уводних реченица у првом (2) и петом (6) Антифонтовом говору где се показује на који начин су људи у то време гледали на одговорност, судбину и злочин. Наглашавајући озбиљност злочина, поштовање према законима и последице пресуде Антифон је сугерисао невиност хорега. B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation, 54-55. 540 Радермахер правећи детаљну анализу реченица које се понављају у овом и претходном говору даје примере: 6.2 – 5.14, 6.3/4 – 5.84, 6.6 – 5.88/89. L. Radermacher, Artium Scriptores: Rede der voraristotelischen Rhetorik, Sitzungsberichte Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch- Historische Klasse, 227.3, Vienna 1951, B.X.4. 130 приватне и државне интересе, хорег је вероватно желео да укаже поротницима да то не треба да толеришу. На крају изражава своје поверење у њихов суд и наду да ће се поротници усредсредити само на питање убиства (10). У нарацији (11-15)541 бранилац прича како је обављао своју дужност као хорег и изазива тужиоце да, уколико могу, оповргну ове његове наводе у свом другом говору. Он истиче да је све организовао најбоље што је умео и да није имао никаквих потешкоћа приликом избора дечака, те да су сви пристали да певају у хору зато што су то желели.542 Даље објашњава да је због важног судског поступка морао да буде одсутан са проба,543 па је ангажовао да га замене његов зет Фанострат и још тројица асистената (11-13). Потом прелази на питање одговорности за убиство, тврдећи да он није рекао дечаку да попије напитак, нити га је натерао на то, нити му је дао напитак, он чак није био ни присутан када је дечак испијао напитак. Наглашава да изговореним речима није желео неког другог да окриви, и да је једини кривац судбина.544 Као потврду својих речи нуди већи број сведока (14-15). Из ове 541 Виламовиц опажа да је нарација кратка, али по његовом мишљењу непотребна зато што су поротници знали све детаље са продикасија. U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 206. Међутим, пошто су у сваком судском поступку поротници били обавештени о чињеницама пре почетка суђења, ово није баш најбоље објашњење. Пре би се могло рећи да је смисао нарације нека врста индиректног аргумента који сугерише невиност хорега. Чињеница је да на крају нарације бранилац истиче да није имао ништа са смрћу дечака, што не би имало исту јачину да је изговорено без претходног описа догађаја. 542 Овде је врло важно што Антифонт наглашава да су дечаци пристали својевољно да певају, јер постоје примери када се примењивала сила (Demosthenes 47.37). Наиме, родитељ је могао да забрани свом детету да пева у хору само ако је имао оправдани разлог за то, у ком случају је морао да обезбеди јемство зато што му је претила казна уколико се докаже да његови разлози нису оправдани. D. M. MacDowel, “Athenian Laws about choruses”, 69-72. На овај начин Антифонт је спречио тужиоце да тврде да је отужени био непријатељ са дечаком и његовом фамилијом, због чега је могао имати мотив за убиство. 543 Слично као и у претходној фусноти, добро је што се помиње судски поступак као разлог изостанка са проба, јер се тако спречава могућност тужилаца да критикују начин на који је хорег обављао своју дужност. Што се тиче судског спора, у питању је био поступак eisangelia (специјални поступак који се покретао пред већем или скупштином у политичким случајевима као што је издаја, на основу кога је било пресуђено и Антифонту после окончане олигархијске револуције) покренут против Аристона и Филина. Филин је био истакнут политичар за кога је Антифонт написао говор у поступку који се водио против њега. Међутим, данас је сачувано само неколико речи из овог говора. Antiphon, Fragments 48-51, The Older Sophists, 208-209. 544 Постоји разлика у третирању судбине у овом говору и „Другој Тетралогији“ где бранилац избегава да криви судбину, али тужилац истиче да чак и да је смрт дечака наступила оптужени би био судбински крив (3.3.8). Разлика се може огледати у томе што је бранилац у овом случају дирекно био умешан у дечакову смрт, због чега мора одговарати без обзира на то што се убиство десило несрећним случајем, док би хорег вероватно био мање заинтересован да криви судбину у случају да је 131 кратке нарације нисмо успели ништа да сазнамо о томе како је Диодус попио напитак, ко је направио и послужио напитак, односно, нема речи о томе како је умро. Умесна је претпоставка да су тужиоци дали детаљније наводе о случају, али пошто њихов говор није сачуван не постоји потврда о томе. У следећем делу, након саслушања сведока, хорег представља доказе (16-19) супротстављајући своју заклетву заклетвама тужиоца.545 Након овога следи развијање навода о непостојању његове кривице у убиству Диодуса, датих у претходном делу (тужиоци су истакли да ће бити одговоран онај ко је наредио да се да напитак или дечак присили да га попије, али хорег није ни наредио, ни дао, ни присилио дечака, шта више, није био присутан током кобног догађаја) (16-17). Главна поента овога дела је хорегова аргументација да постоји заблуда у оптужби против њега која се заснива на амбивалентности самог појма планираног убиства (bolueusis) у атинском праву. Бранилац оптира да bolueusis схвати као „умишљајно планирање“, док тужиоци користе значење у ширем смислу, алудирајући на одговорност.546 Хорег истиче да је у оваквим случајевима, када нема сведока, једини начин одбране употреба аргумената из вероватног, на основу којих би поротници требало да донесу пресуду. Међутим, пошто се убиство Диодуса одиграло пред очима бројних сведока, он се нада се да поротници неће окривити невиног човека (18-19). Уколико и поротници изаберу да bolueusis схвате у ширем смислу хорега од одговорности за оно што се десило дечаку за време пробе хора неће моћи да спаси ниједан сведок. У том случају с правне тачке гледишта ирелевантно је да ли је хорег био присутан током испијања напитка. Тада би једини начин за одбацивање оптужби он лично дао напитак дечаку. Такође, могуће је и да се променило Антифонтово поимање судбине, пошто је дужи период (деценија или две) између настанка ова два говора. 545 Диомосиа се полагала на продикасијама и садржала је виђење случаја сваке стране у мало речи. Тужилац и бранилац су могли да цитирају тачне речи заклетве читајући на суђењу унапред припремњен текст. На пример, „они су се заклели да сам ја убио Диодуса планирајући његову смрт, а ја сам се заклео да га нисам убио ни својим рукама ни планом о његовој смрти“ (16). У првом Антифонтовом говору тужилац често истиче заклетву браниоца „да је сигуран у невиност своје мајке“ (1.6, 8, 28), мада не истиче своју заклетву. Овде хорег директно супротставља своју заклетву наспрам тужиочевих покушавајући на тај начин да укаже на њихово разликовање. Неки аутори су у овоме видели ехо архаичне процедуре где су се сукоби страна формално решавали само на основу заклетве. L. Gernet, Antropologie de la Grèce antique, Paris 1968, 241-247; G. Thür, “Zum dikazein bei Homer”, Zeitschrift der Savigny Stiftung, Romanistische Abteilung 87/1970, 426-444. 546 E. Heitsch, Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, 23. 132 био да окриви другог човека, али пошто је један од људи који су држали пробе у његовом одсуству био његов зет, хорег је изабрао да криви судбину. Хорег се затим поново враћа на нарацију, описујући поступке Филократа након смрти његовог брата (20-22). На овај начин Антифонт је припремио увод у део у којем је показао Филократове мотиве за покретање поступка (33-50). Када је Филократ, дан после сахране свога брата Диодуса пред тесмотетима оптужио хорега за убиство,547 хорег је отишао да објасни да су Филократови мотиви били нечасни зато што је баш у том моменту покретао поступке против Аристона и Филина. Како истиче, било је лако оспорити Филократове оптужбе, јер је педесет сведока могло да потврди његове речи (20-22). Поново следи и део о доказима (23-32). Пошто је Филократ два пут одбио хорегов изазов (proklēsis) о саслушању сведока, хорег напомиње да је то доказ који потврђује да је Филократ знао да ће сведочење бројних сведока ићи на његову штету, јер су оптужбе које је изнео нетачне и неправедне (23-24). Онда се посвећује објашњавању колико су значајна сведочења слободних људи (под заклетвом) и робова (под тортуром), а потом опет употребљава омиљену Антифонтову реторску фигуру - „хипотетичку замену улога“ - засновану на одбијању proklēsis-а (25-27). Закључује, да само у случају да није успео да обезбеди сведоке, поротници би могли да поверују оптужбама тужиоца. Међутим, сагласно томе што и тужиоци признају постојање сведока, оваква врста доказа је најбољи начин да се сазна истина. Потом даје листу доказа којима се генерално може наћи замерка у судском поступку и прави паралелу са својом ситуацијом: „Уколико се само констатује чињеница која није потврђена сведочењем, могла би да уследи критика; ако којим случајем сведоци наступе без одговарајућих аргумената који би то могли да потврде, критика је такође могућа. Што се тиче мог случаја, представио сам вам разумне чињенице са доказима који су у складу са чињеницама, аргументе произашле из чињеница и додатно још 547 Тесмотети су шесторица преосталих архоната (поред басилеуса, епонима и полемарха) који су судили у различитим случајевима. Аристотел, Устав атенски 59. Мекдауел тврди да је хелиеја често називана судом тесмотета, али Хансен сматра да то није било тако и нуди детаљну аргументацију за образложење свог става. D. M. MacDowel, Heliaia, The Oxford Classical Dictionary, 2nd edition (eds. N. G. L. Hammond and H. H. Scullard), Oxford 1970, 493; M. H. Hansen, “The Athenian Heliaia from Solon to Aristotle”, Classica et Mediaevalia 33/1982, 10-13. 133 два аргумента од највећег значаја и тежине: први, да су тужиоци преваранти, што смо доказали и ја и они; и други, да сам невин што смо поново доказали и ја и они.“ (30-31). Затим Антифонт још једном користи „хипотетичку замену улога“: „Пошто сам им понудио да тестирају своје оптужбе, а они су то одбили, ослободили су ме и постали су сведоци који сведоче против себе чиме доказују да су њихове оптужбе лажне и неправедне. Дакле, представио сам вам тужиоце као сведоке уз додатак мојих сведока, па који онда други доказ ја могу да пружим да бих вам показао да треба да ме ослободите оптужби?“ (32). Смисао овог дела говора огледа се у апострофирању понуде и одбијању сведочења и тортуре као наговештаја хорегове невиности.548 Он прво даје субјективни опис околности под којима је proklēsis дат и одбијен, да би на основу одбијања изазова о сведочењу изнео сопствене закључке, сличне онима које је тужилац дао у првом Антифонтовом говору када је бранилац одбио понуду да се робови саслушају под тортуром.549 Један део овог пасуса (28-29) сличан је и делу који се појављује у петом Антифонтовом говору (84), иако је потупуно различит контекст Антифонт их је на елегантан начин прилагодио потребама случајева.550 Део који следи посвећен је нападу на мотиве тужиоца (33-50). На почетку оптужени објашњава да, иако је рекао и доказао довољно своју невиност, он наставља са говором, да би показао да тужиоци не мрзе само њега већ и остале 548 Ово је важно нагласити зато што Виламовиц истиче да је то најслабији део говора, јер као што је у првом говору одбијање тортуре било ирелевантно за оптужбу с правне тачке гледишта, тако је и у овом говору ирелевантно одбијање сведочења и тортуре. Из тог разлога је, по његовом мишљењу, овај део говора требао да буде изостављен. U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 209. 549 Antiphon, Prosecution of the Stepmother for poisoning 9-13, Minor Attic Orators I. 550 5.84 6.28,29 „Шта више, ја знам господо поротници, да су „Шта више, ја сам сигуран господо поротници, да сведоци посведочили да нисам био на броду су сведоци који су присуствовали немилом догађа- или да је жртвовање било неосвештена мани- ју сведочили у корист тужилаца, а против мене, фестација, тужиоци би сматрали да је то изу- тужиоци би сматрали да је то изузетно значајно и зетно значајно; они би приказали да су то Бо- приказали би сведочење против мене као јасну по- жији знаци, којима се јасно потврђују њихове тврду свог случаја. Али, пошто су ти сведоци по- оптужбе. Али, пошто су знаци били контради- сведочили да је оно што сам ја рекао истина, а оно кторни њиховим тврдњама и сведоци су посве- што су тужиоци изговорили није, они су рекли да дочили да је оно што сам ја изговорио тачно, су ти докази непоуздани. Како то да истом све- а оно што су тужиоци рекли није, они су изја- доку треба веровати када сведочи у њихову ко- вили да не треба веровати сведоцима; по њима, рист, а прогласити такво сведочење непоузданим ви би требало да поверујете њиховим тврдњама.“ када је у моју корист?“ 134 грађане Атине (33). Потом се осврће на догађаје после Диодусове смрти да би потврдио да је дечаков брат покренуо случај против њега зато што су га поткупили хорегови политички непријатељи који су на тај начин покушали да га спрече у покретању судског поступка против њих (34-40). Прво наглашава да су га први пут оптужили тек два дана после дечакове смрти, а затим истиче да је то индиција да су тужиоци радили под утицајем особа које је он хтео да процесуира да би га на тај начин спречили да се појави на суду. Даље (37) изјављује да су тужиоци били толико нестрпљиви, да нису могли ни да сачекају да се обаве сви обичаји после сахране, него су одмах поднели оптужбе, да би касније, када је басилеус одбио да прихвати случај и када је хорег победио у поступцима које је водио против својих политичких непријатеља, желели да се помире, на шта је он пристао и постигли су споразум (39). Састали су се у јавности и попричали у присуству чланова већа, па је зато био изненађен када су га поново оптужили (40).551 После тога хорег подробније казује зашто је басилеус одбио тужиоце када су први пут поднели оптужбе (41-44) и објашњава развој односа између њега и тужилаца (45-46). Побија инсинуације тужилаца да је постојао договор између њега и басилеуса који је одбио случај показујући да је уобичајено било да басилеус при крају свог мандата не прихвати случај зато што је у поступцима убиства било потребно одржати три припремна рочишта (prodikasiai).552 Пошто је у атинском праву било могуће да грађанин уложи приговор на рад магистрата после завршетка његовог мандата (euthynai) тужиоци то нису учинили против басилеуса, без обзира на то што су то учинили против других 551 Из самог говора се види да је хорег био члан управног већа - буле. Веће се од Клистена састојало од педесет чланова из сваке од десет триба (територијалних фила). Било је подељено на десет пританија (одбора) које су наизменично обављале све административне дужности већа по 36 или 37 дана, с тим да је свака триба представљена у пританији могла да обавља дужности само једном годишње. P. J. Rhodes, The Athenian Boule, Oxford 1972, 3. Хорег помиње да је био већник у првој пританији (изабрана је коцком) која је увек обављала дужност 37 дана, али истиче да је на функцији био два дана краће што значи да је укупно вршио дужност већника 35 дана. Учествовао је у молитви и жртвеном церемонијалу, пошто је неколико већника увек било именовано да врши религијске обреде. 552 Продикасије су се одржавале на месец дана, што значи да је било потребно најмање четири месеца пре покретања поступка пријавити убицу басилеусу да би он за три месеца одржао припремна рочишта и четвртог месеца дозволио почетак поступка. D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, 34. 135 магистрата.553 На овај начин хорег је из нечињења тужилаца извукао позитиван доказ за себе. Он истиче да сама чињеница да су тужиоци, када је дошао нови басилеус, чекали скоро педесет дана да подигну оптужницу (за то време хорег је обављао све своје дужности у пританији), указује на то да га нису сматрали убицом, да би онда покушали да убеде пороту у нешто у шта ни сами нису сигурни. И док је уобичајено да се речи доказују чињеницама, тужиоци су оповргавали чињенице речима (47). Смисао овог дела говора је да тужиоце, које хорег назива најгорим кривоклетницима и безбожним нитковима, представи као синкофанте који су покренули поступак из лукративних побуда, а не из моралних или религиозних разлога. Наговештај да ће их у овом делу назвати синкофантима појављује се већ на самом почетку говора (7-10) у речима „желели су да ме оклеветају“, да би даље (21) хорег поменуо везу између Филократове оптужбе за убиство и његове оптужбе против Аристона и Филина за проневеру. После прве нејасне инсинуације о мотивима тужилаца, он сада отворено изриче да им је дат новац (38), да би при крају овога дела први пут поменуо „да су се понашали као синкофанти“ (43). Коначно долази до кулминације када хорег открива да су тужиоци примили мито од 30 мина (3000 драхми) да би покренули поступак против њега (49).554 На овај начин вероватно је покушао да спречи тужиоце да покрену аргументацију за оптужбу засновану на религиозним мотивима. Истиче да они нису поштовали религију и прави контраст између њиховог понашања и обавеза које су имали у вези са Диодусовом смрти. Затим противставља поступање тужилаца са својим напорима да се понаша као лојалан грађанин и заштити полис, да би на тај начин убедио поротнике да поверују да је његово држање разлог због којег су подигли оптужбе 553 До момента док се euthynai не оконча бивши магистрат није смео да напушта Атику, нити да предузима било какве послове који су подразумевали новчане трансакције, зато што је најчешћа оптужба против магистрата била примање мита. S. Todd, The Shape of Athenian Law, 112-113. 554 Политичка позадина овог случаја налази се изван питања којима се требало бавити у случајевима убиства. На то је Антифонт указао још у свом петом говору (11), а и хорег се на почетку говора позива на ово правило када напомиње да су га тужиоци оптужили за то што није добро обављао своју дужност вођења хора (9). Извесно би било очекивати да се и тужиоци позову на ово правило у свом завршном говору и на тај начин порекну оптужбе за примање мита, као и да окриве хорега због тога што се није придржавао правила да се у случајевима убиства супротстављене стране морају строго држати питања везаних само за убиство. 136 против њега. Поново се уочава неконзистентност навода одбране: прво хорег сматра да је сумњиво то што тужиоци нису подигли оптужницу све до другог дана после дечакове сахране (34); затим, их критикује што су то учинили, а да претходно нису прописно сахранили Диодуса (37); да би коначно истакао да су чекали да протекне скоро педесет дана од када је нови басилеус почео да обавља своју дужност, да би подигли оптужницу (44). Такође, обраћајући пажњу и на њихово запостављање мијазме која погађа потенцијалног убицу, показује недостатак поштовања верских прописа које су показали у вези са овим случајем (34, 39). Указујући на то да тужиоци нису поступали у складу са религијом, хорег је вероватно хтео да укаже поротницима на њихову безобзирност, а могуће је да је тиме желео да спречи тужиоце да против њега искористе аргументе засноване на религији. Епилог (49-51) је највише анализиран у литератури, али се сви аутори слажу да је кратак.555 Он почиње и завршава се реторским питањима: када ће тужиоци престати? Који суд они неће покушати да преваре? Којом заклетвом неће покушати да се закуну? Да ли су се због 30 мина заклели најзначајнијом заклетвом – диомосиом? Наводи се да су хорегови политички непријатељи били врло богати, када су могли толико новца да издвоје за мито да би тиме избегли покретање поступка eisangelia.556 Завршава говор речима: „Они знају (тужиоци) да сте ви најправеднији поротници у читавој Грчкој, али и поред тога излазе пред вас у намери да вас обмањују, без обзира на моћну заклетву коју су положили.“ (51). Оптужени је од почетка толико сигуран и наступа са пуно самопоуздања, да се не 555 Два аутора сматрају да је крај говора изгубљен. R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 64; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 237; Жерне мисли да су последње две реченице (51) понављање претходног дела које су дописане у каснијем издању говора због чега их ставља у заграду. L. Gernet, Antiphon, Discours, 158; Гоебел га назива „квази епилогом“, зато што по њему то није формални епилог. H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 224; Караван закључује да постоје два епилога: први (30-32) и други (47-51). E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 281; Док, Гагарин узима као епилог само последње две реченице (51). M. Gagarin, Antiphon The Speeches, 247. 556 На почетку говора хорег помиње само двојицу: Аристона и Филина (12, 21), међутим, касније се помиње и Ампелин (35), па у складу са тим и завршава наводећи које функције су обављали његови политички непријатељи (49). Један је био на челу управе прихода (poristai) (Аристофан, Жабе 1505); други је био надзорник јавних ресурса (pōlētai) (Аристотел, Устав атински 47.2-3); а, трећи утеривач дугова (praktores) (Andocides, 1.77-79). 137 треба чудити што без снисходљивости према пороти и на помало охол начин завршава свој говор. Међу ауторима који су се бавили анализом овог говора, поред недоумица везаних за надлежност суда, постоје неслагања у погледу квалификације дела и питања законитости. Што се суда тиче генерално је прихваћена надлежност Паладијума,557 али су преостале две контроверзе остале нерешене. Немачки аутори критиковали су Антифонтов стил изражавања у овом говору, сматрјући да је то његово врхунско дело којим је избегавајући да изнесе најважније чињенице и нарушавајући суштину оптужбе обмануо необавештене поротнике.558 Међутим, како је већ приликом анализе првог говора напоменуто, ephetai који су судили у оваквим случајевима бирани су из састава Ареопага и као бивши архонти могли су бити већма пријемчиви на лукаве аргументе, често изговаране у дикастеријама, и од њих се очекивало да боље познају право и процедуру. Код квалификације дела важно је утврдити шта је за Атињане подразумевао концепт планирања убиства или како се у самом говору наводи „планирања ненамерног убиства“559 - хорег је „убио дечака планирајући његову смрт“ (16). Да ли је основ овакве квалификације било то што су тужиоци тврдили да је хорег одговоран због радњи које су преузели његови асистенти, што је вероватно радикално одступало од тадашњег конвенционалног размишљања.560 Међутим, како 557 Џеб је једини који је сматрао да је у овом случају био надлежан Ареопаг, зато што је по њему оптужба била за тровање (pharmakeias) и због тога што се хорег у завршној реченици говора обраћао поротницима који су најправеднији (51), при чему игнорише хорегов навод да је оптужба била планирање смрти (βουλεύσαντα τòν θάνατον, 16). R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 62. 558 U. von Wilamowitz-Moellendorff, “Die erste Rede des Antiphon”, 210; E. Heitsch, Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, 25. 559 Англосаксонски аутори Мекдауел, Гагарин и Караван користе термин “planning unintentional homicide” што би у дословном преводу било „планирање нехатног убиства“. Међутим, пошто нехат постоји онда када учинилац није свестан могућности наступања извесне последице свог понашања или олако држи да таква последица неће наступити, како се може „планирати“ нехат? У говору је описан сплет околности при којем једно лице (А-хорег) планира поступак другог лица (Б-асистента), без намере да се било ко лиши живота. То друго лице (Б) је, како се модерно схвата ненамерно долозно оруђе. Оно што се ставља на терет првом лицу (А) је учешће у акту, који је довео до ненамерног лишења живота неког лица, с тим да је овај акт извело друго лице (Б). То су онда, како изгледа, стари Грци звали „планирањем ненамерног убиства“. Ž. Topalović, „Granične međe umišljaja i nehata“, Crimen (1) 1/2010, 93-119. 560 Мекдауел наводи примере да су се дужности хорега могле делигирати на друге и да није постојала законска забрана везана за то питање. D. M. MacDowel, “Athenian Laws about choruses”, 65-77. 138 се може видети из браниочевог односа према оптужби и паралелног сагледавања концепта „планирања ненамерног исхода“, квалификација „планирање ненамерног убиства“ није била тако неозбиљна како је хорег покушавао да је представи. С друге стране, то што је Атифонт покушавао лажно да представи оптужбу, што тврде Виламовиц и Хајч, вероватно није учињено зарад обмањивања портника, колико год они били лаици. Да ли су Атињани заиста кажњавали некога због „планирања ненамерног убиства“ када је основ кривице био немар у обављању службене дужнисти, што би се могло упоредити са савременим институтом објективне одговорности због несвесног нехата код извршења неправог кривичног дела нечињења (пропуштања одговорности)?561 Тужиоци истичу да је хорег због ангажовања у политичком суђењу пренео своја службена овлашћења на асистенте, што је покренуло ланац догађаја који су довели до смрти дечака. Хорег се упорно позива на исказе великог броја сведока, не да би утврдио чињенице о томе шта се 561 Поређење модерног и древног атинског права је непримерено зато што је dike phonou била тужба коју је подизала породица жртве у нади да ће на тај начин успети да надокнади губитак због смрти рођака. Можда би у оваквим случајевима и могло да се говори о немару, али не и о кривичном немару. Међутим, модерно одређивање квалификације дела било је непходно зато што су неки аутори на основу својих позитивних законодавстава покушавали да је објасне. Тако је Хајч оптужбу против хорега покушао да објасни као немаран пропуст (fahrlässiges Unterlassen - особа је немарно запоставила радњу која се од ње очекивала чиме је изазвала повреду интереса државе или незаштићених), карактеристичан за немачко право. E. Heitsch, Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, 14-15. Караван је покушао исто на основу англосаксонских института „фер избор“ (Fair Choice) и „последња шанса“ (Last Clear Chance). E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 265-270. Пошто објективна одговорност у кривичном праву подразумева да се кривац кажњава без обзира на кривицу, посебно компликовану ситуацију представљају случајеви несвесног нехата, када учинилац није био свестан, а још мање је желео настанак неке нежељене последице. Објективни елемент нехата огледа се у формулацији „према околностима морао... био дужан“ (чл. 118 КЗС). У том случају би се кривичноправно одговарало за немар или нехат, односно довољно је да постоји недозвољена радња (несавесност у обављању службене дужности) и нежељена последица (смрт лица). Права кривична дела пропуштања утврђена су законом (чл. 15 КЗС, став 1. – „кривично дело је учињено нечињењем, кад закон пропуштање да се предузме одређено чињење предвиђа као кривично дело“). Код неправих ситуација је компликованија јер се састоје из пропуштања дужне пажње, те се особа гони зато што није урадила, а била је дужна нешто да уради (чл, 15 КЗС, став 2. – „нечињењем може бити извршено и кривично дело које је законом одређено као чињење, ако је учинилац пропуштањем дужног чињења, остварио обележја тог кривичног дела“). При том, спорно је шта заправо треба да предузме одређено лице да га не би могли окривити за пропуштање. Проблем се огледа у томе да неко (хорег) зато што није другог (асистенте) спречио у извршењу кривичног дела може да буде позван на кривичну одговорност по објективном критеријуму – просто није спречио наступање недозвољене последице (убиство Диодуса). Нежељена последица је наступила и неког треба казнити, а то може да доведе до одговорности за другога, што можда не би било спорно у грађанском праву, али у кривичном праву би довело до апсурдних ситуација. На тај начин се и мења правило да оптужени не треба да доказује своју невиност. Ј. Ћирић, Објективна одговорност у кривичном праву, Београд 2008. 139 одиста догодило, него да би доказао да он није био немаран, па самим тим ни одговоран. У нарацији (11-13) је нагласио да су дечаци добровољно и радо пристали да певају у хору. То је било важно зато што су родитељи могли да уколико имају оправдани разлог, уз јемство, забране детету да пева у хору. Тиме се оградио од евентуалних напада тужиоца на његове лоше односе са фамилијом Диодуса.562 Такође, помињање судског постука (eisangelia – важан специјални поступак који се водио пред Већем или скупштином када је постојала сумња да је неко издао полис) као разлог за делегирање овлашћења на асистенте и детаљно објашњење о стручности асистената (свих осим његовог зета)563 омогућило му је одбрану од критике тужилаца да није ваљано обављао своју дужност. Да би доказао своју тврдњу у вези са Антифонтовим обмањивањем поротника Хајч указује на следећу поенту. Пошто су тужиоци изјавили да смрт дечака није изазвана умишљајно (19), оптужили су хорега за планирање убиства (16). Дакле, званична оптужба била је само bolueusis без квалификације виности. Међутим, хорег, говорећи о оптужби, константно сугерише да планирање смрти подразумева намеру (он није рекао дечаку да попије напитак, нити га је натерао на то, нити му је дао напитак, а није био ни присутан када је дечак испијао напитак – 14, 17). На овај начин, бранилац покушава да убеди већину поротника, којима је концепт планирања нехатног убиства био непознат, да је оптужба контрадикторна, односно да су тужиоци били несигурни и неискрени. По Хајчу, ова поента није неважна зато што формулација bolueusis у себи садржи читав распон узрочних импликација, па је из тог разлога могла бити разумљива ефетима. У том смислу он прати Машкове 562 Могуће је претпоставити да је Диодус био болестан или да му је из неког другог разлога глас био слаб, због чега су му асистенти дали напитак у нади да ће боље певати. У говору нема помена да су сличном третману били подвргнути и остали дечаци, а да је напитак дат и другима без смртног ефекта хорег би то сигурно поменуо. У том случају породица је могла да спречи дечака да пева, међутим, хорег наглашава да су га добровољно пустили да пева. Када је преузео своје дужности хорег није имао шансу да препозна ризик и спречи фатални исход. 563 Хорег се у говору одлучио да криви судбину због несреће која га је снашла (14), али и да је окривио неког од својих асистената вероватно би тужиоци тврдили да је био немаран зато што је поверио хор таквом човеку. С друге стране, инсистирањем на томе да су асистенти радили онако како им је поверио, уколико се у тадашњем атинском праву могло одговарати за радње које је од овлашћеног лица преузео неко други, признаје одговорност за планирање умишљајног убиства Диодуса. 140 (Maschke) сугестије, да је формулација „наредио или дао“ браниочева еларобација концепта bolueusis, то јест, хорег је лажно представио оптужбу као контрадикторну.564 Хајч сматра да је квалификација „планирање ненамерног убиства“ била у складу са тадашњим позитивним правом, али новија концепција. Наиме, bolueusis се оригинално примењивао на умишљајна убиства и могао се применити у случајевима нехатног убиства само када је узрок еволуирао.565 Пошто се радило о новијој концепцији, не треба чудити што се Антифонт, као мајстор правне аргументације, одлучио за лажно представљање оптужбе. Претпоставља да хорег обмањује у погледу оптужбе, очекујући да ће лаичка порота игнорисати правну квалификицаију, што је по њему парадокс. Међутим, уколико је таква оптужба била ретка или непозната, чудно је то што хорег ниједном није поменуо да је његов случај прецедент, као што је то учинио Еукситеус у петом Антифонтовом говору. Сем тога, ефети нису били лаици, зато што су формирани од бивших архоната и тешко је поверовати да би Антифонт у тој мери потцењивао њихово познавање права. Машке добро примећује да оно што би данас изгледало као парадокс не мора да значи да би било тако схваћено и у античко време, и истиче да су Атињани пре Антифонта нерадо одвајали активно учешће или намеру од крајњег резултата. Антифонт је маниром једног софисте начинио обрт у устаљеном начину размишљања.566 У складу са тим bolueuein би пре обухватао план акције него крајњи резултат, при чему би питање намере било одвојено етичко питање. 564 E. Heitsch, Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, 22-27; R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, Berlin 1926, 92-98. 565 По овом питању се Хајч и Гагарин слажу. Гагарин иде и корак даље, закључујући да се овај закон ретко примењивао у пракси, означава га као „ненормалан“. При том, упућује на Платона који је у „Законима“ подржавао одредбу Драконтовог закона по којој су се исто кажњавали они који су убили као и они који су планирали умишљајно нечију смрт (872b). Међутим, код нехатног убиства Платон истиче да су се кажњавали само они који су га извршили (865c) без помена планирања нехатног убиства. M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, New Hawen and London, Yale University Press 1981, 41-45. 566 R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 95. 141 Гагарин на основу интерпретације одредбе Драконтовог закона о убиству, по којој су се исто кажњавали они који су планирали убиство као и они који су убили (12) и разматрања овог Антифонтовог говора сугерише да се употреба bolueusis-а у вези са оптужбом за нехатно убиство одвијала у неколико фаза: прво, опште правило је прописивало да је онај ко планира убиство (умишљајно) одговоран као и особа која је извршила план; друго, принцип је инкорпориран у записан Закон о убиству, при чему у овој фази није издвајана намера и bolueusis је имплицирао умишљајно, али није искључивао нехатно убиство; и коначно, овај Закон се касније примењивао и на случајеве нехатног убиства као што је овај Антифонтов говор у којем се помиње „планирање ненамерног убиства“, што је била реткост и није утицало на уобичајену употребу bolueusis-а. По његовом мишљењу, у време доношења Драконтовог закона о убиству одредба о истоветном кажњавању онога ко је планирао убиство и онога ко га је извршио се једноставно примењивала тако што би се судски поступак у оба случаја покретао тужбом за убиство (phonou).567 У самом говору хорег помиње да је оптужен зато што је убио Диодуса, а тужба је била phonou (36) због чега је тврдња Машке који је сматрао да је осуда за убиство (aίtios phonou) шира категорија у односу на планирање убиства (bolueusas tòn phonon) неважна.568 На основу овога се може закључити да је правна примена bolueusis била дефинисана поменутом одредбом Драконтовог закона: крив је био извршилац или пројектант, а кривица се утврђивала на основу директне акције или одлуке. Планирање указује на избор акције – доношење одлуке којом се може утицати на другога да је реализује без обзира на то да ли је очекивање од те одлуке испуњено. 567 У свом чланку посвећеном питању bolueusis, Гагарин сматра да је планирање убиства представљало само опис начина на који је могло да се изврши убиство. M. Gagarin, “Bouleusis in Athenian Homicide Law”, 90. За разлику од Мекдауела који је тврдио да је bolueusis у атинском праву имао другачију процедуру у односу на phonos, али је у свим случајевима планирања убиства био надлежан Паладијум. D. MacDowell, Athenian Homicide Law, 60-69. 568 Гагарин оставља по страни ово Машкино виђење зато што је Машке тврдио да је Драконтов закон у вези са одредбом о bolueusis интерполација. R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 83-92; H. J. Wolff, “The Origin of Judicial Litigation among the Greeks”, Traditio 4/1946, 72-73. Mеђутим, након детаљне анализе Драконтовог закона о убиству од стране Струда и Гагарина, већина аутора данас одбацује мишљење о томе да је ова одредба интерполација. R. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 42-47; M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 41. 142 Колико год деловала контрадикторно, оптужба за „планирање ненамерног убиства“ је постојала у древном атинском праву. О томе сведочи Софокле у „Трахињанкама“ када Хил клевеће своју мајку да је планирала смрт његовог оца.569 Наравно, он у том моменту није знао да Дејанира није имала намеру да убије Херакла, али када је Хил схватио да је грешком навео мајку да одузме себи живот, већ је било касно. Дејанира и Хил планирали су смрт нехатно. Данас није познато да ли су Атињани у V веку пре н. е. кажњавали некога за радње које су извршили његови помоћници зато што се закључак о томе може извести само ако постоји више сличних случајева у пракси. Но, овај Антифонтов говор је једини сачуван случај у коме се помиње оптужба за „планирање ненамерног убиства“. Атинско право је дозвољавало да се постојећа процедура прилагоди специфичностима случаја о чему сведочи пети Антифонтов говор. Строга интерпретација законских одредби би само отежала решавање конкретног случаја зато што је цитирање закона било доказно средство (нису била утврђена мерила за оцењивање доказа), поротници су били лаици и атинске законе су чиниле веома уопштене одредбе тако да су се широко могли тумачити. Једино што се за овај случај може рећи јесте да је оптужба за „планирање ненамерног убиства“ била могућа из разлога што је басилеус дозволио покретање поступка на основу ове оптужбе, а хорег је довољно озбиљно схватио, па није оспоравао њену законитост. Што се тиче проблема законитости, важно је одговорити на питање да ли је у овом говору оптужба, како хорег тврди, злоупотреба традиционалне процедуре или је закон примењен ваљано? Одговор захтева анализу употребе заклетве (diomosia) и осталих доказа. С једне стране, употреба ових доказних средстава ирелевантна је за саму отужбу, без обзира на то да ли је хорег био одговоран за давање напитка од стране његових асистената. Али, природа судских поступака у случајевима убистава у то доба у Атини налагала је да стране у спору вешто користе те инструменте када доказују или одбацују оптужбу. Пошто су хорега тужиоци јавно оклеветали, морао је да искористи сваки доказ којим би потврдио истинитост своје заклетве. Поротници нису имали тачно утврђена мерила на основу којих би вредновали доказе, али од 569 Sophocles, Trachiniae, 807-808 (ed. P. E. Easterling), Cambridge 1982. 143 њих се то није ни захтевало. Једино што је хорег тражио било је да одлуче која од страна у спору се праведно заклела (16), а суштина његове жалбе огледала се у томе да тужиоци нису користили законска правила која би им омогућила да одбране своју оптужбу. Управо Хајчова формулација да је Антифонт у овом говору лажно представио оптужбу има више везе са употребом доказа него са квалификацијом дела, зато што хорег нуди преко педесет сведока који могу да потврде да није убио Диодуса (није наредио да се да напитак, нити је био присутан када је напитак дат - 17). Наиме, нигде у говору се не спомиње да bolueusis није примењен у складу са законом, већ се инсистира на томе да тужиоци нису поштовали законска правила о примени доказних средстава на основу којих би случајеви као овај могли да се реше. Када хорег помиње шта се дешава у случају планираног убиства без сведока (18), он мисли на умишљајног убицу који је предузео све мере опреза да не буде откривен. Једино у таквим случајевима када нема доказа поротници су били принуђени да одлуку донесу на основу претпоставки. Међутим, за своју одбрану хорег се заклео да није крив и понудио сведочење сведока, па тужиоци нису могли да се ослоне на посредне доказе. Питање права и питање чињеница у овом говору били су у другом плану. Пошто тужиоци нису на уобичајен начин користили доказна средства којима би потврдили заклетву постављен је недовољан основ оптужбе, па из тог разлога не постоји основана сумња у кривицу хорега. Атехничка доказна средства (atechnoi pisteis) у овом говору била су заклетве, сведочење сведока и понуда хорега да се спроведе тортура на његовим робовима. Њихова употреба од стране Антифонта навела је Солмсена на закључак да су поротници у то време доносили пресуде на основу атехничких доказних средстава. Међутим, Анифонт се појавио као ауторитет који је прокрчио пут ка потпуној 144 искоришћености техничких доказних средстава, иако је његова техника била уобличена старијим конвенцијама.570 Драконтов закон о убиству настао је на основу обичајних правила по којима су се спорови решавали заклетвама и другим доказима оптужбе. Докази су деловали по аутоматизму и стране у спору биле су ограничене религиозним схватањима и сопственом савешћу, који су им налагали поштовање заклетве.571 Крајњи резултат спора зависио је од самих страна у спору, а полис је споро реаговао уколико искрсну евентуални проблеми. Племенски поглавар је пресуду изрицао више као неку формулу пошто је претходно позвао стране у спору да на основу самопомоћи реше спор и пресуда је у ствари била споразум сукобљених страна.572 Аутоматско деловање доказа у првим сачуваним говорима било је засновано на овим обичајним правилима, а обе стране требале су да буду свесне да ће у покренутом поступку заклетва коју су положили деловати моментално. Поротници су вредновали тужиочеве и браниочеве тврдње из заклетве и пресуда се доносила на основу одлуке о одговорности за почињено кривично дело. Убиства су судски расправљана само уколико стране у спору нису могле да се споразумеју о компензацији.573 Тужилац, на пример, можда није желео да прихвати браниочеве тврдње да је убио нехатно (због чега је очекивао блажу казну) или да није одговоран за убиство (због чега неће да пристане на компензацију).574 Али, уколико је тужилац желео задовољење, морао је 570 F. Solmsen, Antiphonstudien: Untersuchungen zur Entstehung der attischen Gerichstrede, 13, 26. Доказна средства у Антифонтовим говорима као и Солмсенова теорија биће представљени у следећем поглављу. 571 B. Williams, Shame and Necessity, Sather Classical Lectures 57, Berkley 1993, 75-102. 572 G. Thür, “Zum dikazein bei Homer”, Zeitschrift der Savigny Stiftung 87/1970, 430-435. 573 Чувена сцена на штиту који је Хефест исковао за Ахила показује колико је компензација била честа: „Много је народа било на тргу, свађа се онде подигла: око крварине два човека се прела за убијеног једног. Пред судом је зборио један да је платио све, а други да примио није.“ Хомер, Илијада, XVIII (превео М. Н. Ђурић), Београд 1998; Л. Маргетић, „Покушај правне интерпретације судске сцене на Ахилову штиту“, Зборник радова из правне истрорије посвећен Алберту Вајсу, Београд 1966, 51-57. 574 Пошто је хорег у говору поменуо споразумно измирење између њега и Филократа, учињено пред сведоцима у близини светилишта Атине, које је вероватно било потврђено заклетвом (38, 39), поставља се питање како то да тужиоцима није било забрањено да покрену поступак? Зашто хорег не даје детаље у вези са тим споразумом? Било је потребно, бар мало, објаснити природу овог споразума поротницима. 145 своја права да затражи на тај начин што је претходно положио заклетву и да би поротници гласали у његову корист морао је да потврди оптужбу доказима. Солмсен закључује да је Антифонт био ограничен на плану аргументације и принуђен да поштује старије конвенције. Међутим, на основу анализе говора у случајевима dikai phonou, а посебно овог Антифонтовог говора, намеће се закључак да је употреба атехничких доказних средстава била последица принципа наручивања говора. Овај принцип поразумевао је да законска правила упућују тужиоце да своје оптужбе докажу свим расположивим начинима доказивања. Хорег је понудио све расположиве доказе да би потврдио заклетву о својој невиности. С друге стране, тужиоци своју оптужбу изречену под заклетвом нису доказали, игноришући законска правила и социјалне норме које су налагале како треба да се одвија поступак у случајевима процесуирања убиства. На ово указује хорег при крају говора: „Да ли би могао неко да покаже већи презир према закону?“ (47), а обраћајући пажњу и на то што су тужиоци запоставили деловање мијазме (34, 39) која је била гаранција за свети карактер заклетве, успева да ефектно аргументује свој став. Он протествује што тужиоци нису успели да оптужбу поткрепе изјавама сведока и што су одбили његову понуду да се саслушају сви који су били присутни током испијања напитка. Управо овакво понашање тужилаца навело је једног аутора на претпоставку да је тровање Диодуса било умишљајно, због чега су измислили оптужбу против хорега да би на тај начин блокирали даљу истрагу и прикрили сопствено саучесништво у злочину.575 Међутим, пошто говор тужилаца није сачуван, одсуство њихове жеље да следе доказни поступак може се посматрати и на други начин: они нису имали намеру да оспоре сведочење о томе да хорег није дао напитак или наредбу да се напитак да, то јест, да није био ни присутан када је напитак дат. Уместо тога они су свој случај засновали на његовој одговорности за радње које су починили асистенти и строго су се држали слова закона – онај који планира убиство казниће се исто као и убица. Уколико је ово доиста била њихова стратегија, онда нису ни имали разлога да прихвате хорегов изазов за саслушање сведока или робова под тортуром. 575 K. Freeman, “The Mystery of the Choreutes”, Studies in Honor of Gilbert Norwood, Toronto 1952, 85-94. 146 Антифонт је у овом говору промишљено користио агресивне нападе на тужиоце: нагласио је контраст између хореговог одговорног и социјално прихватљивог понашања наспрам недела и манипулација тужилаца. Као по обрасцу, до самог краја говора он истиче одговорно понашање хорега (дечацима је пружио најбоље услове за вежбање и покренуо је поступак против издајника полиса) и неодговорно понашање тужилаца (одбили су изазов да саслушају сведоке и премишљали су се око подизања тужбе). То што је хорег обаљао важну државну функцију можда није било битно за утврђивање његове кривице због планирања умишљајног убиства, али управо овај случај може навести на закључак да су Атињани више водили рачуна о балансу између социјалне и политичке моћи сукобљених страна, него што су пресуду доносили на основу квалификације дела, јасних доказа и строгог тумачења закона. Тужиоци су вероватно хорегову државну функцију представили као узрок његовог одсуства са проба хора, мислећи да тако оснажују своје тврдње о његовој одговорности за убиство. Међутим, Атифонт је виспрено поступио и истакао је јаке аргументе за три кључне поенте говора. Наглашавајући да је хорег добро бринуо о дечацима, а да приликом кобног догађаја није био присутан из оправданих разлога, поротницима је предочио да ваља да процене да ли такав човек уопште може бити одговоран за случајну смрт дечака. Сликовито представљајући политички опортунизам тужилаца и Филократово премишљање око подизања тужбе, могао је код поротника да створи сумњу у то да ли је случај уопште требало да буде процесуиран на овај начин. Коначно, говор се показује као ефикасан одговор на изазов нове и копликоване ситуације и потпуно је у складу са Тодовом (Todd) напоменом да „оно што је карактеристично за говорнике није питање самога спора већ начин на који се спор води“.576 *** Логографи, од којих је први био Антифонт, писали су говоре за клијенте, а они су их учили напамет и изговарали на суду. Сви форензични говори написани су да 576 S. Todd, The Shape of Athenian Law, 153. 147 би се јавно усмено излагали. За разлику од њих, много мањи број говора писан је да би се читао и у ту групу спадају „Тетралогије“, хипотетички судски говори који садрже одређене аргументе карактеристичне за форензичне говоре. Аристотел у „Реторици“ разликује два стила graphikê lexis (писани говори) и agonistikê lexis (усмени говори). За писане говоре каже да су најпрецизнији (akribestatê), док су судски најприкладнији за декламацију.577 Овакво одређење подсећа на ранију анализу коју је Алкидамант изложио у свом трактату „О онима што беседе пишу, или О софистима“ из 360. године пре н. е.578 Он критикује писане и хвали импровизоване говоре који нису унапред припремљени, концентрише се на композицију говора, али констатује да извођење говора пуно утиче на стил: „Они који пишу судске говоре избегавају прецизност (akriberia) и уместо тога имитирају говорнике који импровизују; њихови говори су најбољи када бар мало личе на писани текст“ (13).579 Оба писца указују на недостатак прецизности код форензичних говора, за разлику од Платона који истиче друге разлике између писаног и говорног стила: „Писана реч личи на слику, а слика ти се чини као да је жива. Међутим, ако је што запиташ, она увек достојанствено ћути. Тако је и са писаном речи: учини ти се да она говори као да нешто разуме, али ако је што запиташ, у жељи да дознаш нешто више од онога што она тврди, она показује свагда једно те исто... Друкчија је њена рођена сестра – жива реч! Она се са знањем записује у душу онога који се учи, а кадра је сама себе да брани. И зна да говори, а зна и да ћути с ким треба...“580 Akriberia је оно што Антифонт примењује у „Тетралогијама“ када се, на пример, у „Тетралогији 2“ бранилац извињава што можда његов говор неће бити довољно прецизан.581 На прецизност се позива и у форензичним говорима, али се за разлику од „Тетралогија“ akriberia користи само да би се објасниле чињенице 577 Аристотел, Реторика 1413б. 578 T. Cole, The Origins of Rhetoric in Ancient Greece, 173. 579 Алкидамант такође истиче да је писани говор производ константне ревизије (4) и код њега се више пажње обраћа на детаље и ритам (16). Мање пажње обраћа на писане говоре, али указује да треба читати књиге (1, 15, 28) и говори о својим написаним делима као о успомени на њега. Alcidamas, On those who write written speeches or On Sophists, The Works & Fragments (ed. J. V. Muir), London 2001. 580 Платон Федар 275 д-е. 581 Antiphon, Tetralogy 2 2.2, 3.3, 4.2; Tetralogy 3 3.1. 148 (pragmata), као што је случај, на пример, у говору „О убиству Херода“, када Еукситеус, наводећи да су тужиоци имали прецизне информације о томе да је Херод убијен на обали, истиче да без озира на то никада нису пронашли његово тело.582 У древном атинском поступку није било пресудно питање који закон у конкретном случају није поштован. Наравно, непоштовање закона је било релевантно за осуду, али су атински поротници ценили пре свега карактер и понашање страна у спору. У првом Антифонтовом говору поротници су највероватније донели пресуду на основу понашања маћехе, укључујући не само планирање умишљајног убиства, него и њен карактер, као и оданост породичним вредностима. Поротници су те моменте оцењивали на основу обичајних критерујума и доносили су коначну одлуку о кривици у зависности од тога да ли је понашање жене било друштвено прихватљиво или не. Слично, у шестом говору питање одговорности и јавних интереса било је кључно за случај, а поротници су вагали између потребе да хорег строго надгледа вежбање хора и онога што је постигао (корист за полис) вођењем судског поступка против оних који су угрозили јавно добро. У оба случаја радило се о интересима полиса и поротници су вероватно донели пресуду на основу одлуке о томе да ли је хорег превише пажње посветио суђењима на уштрб безбедности дечака из хора. Када се случај сагледа из овог угла долази се до закључка да су детаљи око давања напитка преминулом дечаку били неважни. Наравно, питања која су се тицала карактера, понашања и друштвених вредности нису могла да се третирају као објективни докази, али су највероватније била битна приликом доношења пресуде. Међутим, за стране у спору било је важније којим аргументима ће моћи да апострофирају и ова питања; другим речима, најважније је било реторско умеће усменог излагања случаја. Атински систем је омогућавао тужиоцу и браниоцу да користе велики број усмених аргумената (нарацију, емоционалне молбе упућене поротницима, аргументе из вероватног) уз повремено укључивање написаних објективних доказа. Из тог разлога су Антифонтови форензични говори, написани да би се усмено изводили, садржали 582 Antiphon, On the Murder of Herodes 26, 86; On the Chorus Boy 14. 149 нарацију (посебно изражена у првом говору), понављање онога што је већ речено, поједностављене аргументе и емоционалне апеле поротницима упоредо са писаним доказима (заклетва и сведочење), који су без обзира на то што су били објективнији, остали у другом плану у односу на реторику усмено изложених аргумената. С друге стране, „Тетралогије“ су написане да би се читале и садржале су детаљну анализу чињеница и питања о праву (одговорности), структуиране аргументе и аргументе/контра аргументе из вероватног, чија сврха вероватно није била да понављају уобичајену стратегију која се постизала форензичним аргументима, већ да подастру аргументацију за разматрање постављених проблема. У првом и петом Антифонтовом говору предмет спора било је умишљајно убиство, као и у „Тетралогији 1“. Шести Атифонтов говор и „Тетралогија 2“ односе се на нехатно убиство, док је код „Тетралогије 3“ ситуација нешто компликованија зато што постоје две могућности: могао би да се брани став да је у питању дозвољено убиство, као и став да се радило о умишљајном убиству. У „Тетралогији 1“ Антифонт се концентрише на решавање убиства без сведока и аргументи су засновани на критеријуму вероватности којим би требало да се цене докази; међутим, докази су проблематични зато што је роб жртве преминуо пошто је окривио браниоца (саслушан је без тортуре) и бранилац у завршном говору, да би потврдио свој алиби, нуди саслушање његових робова под тортуром, што више није могло да се употреби у том моменту. „Тетралогија 2“ није карактеристична по аргументима из вероватног, користе се аргументи којима се анализира веза између чињеница и речи супротстављених страна, а од осталих доказа може се рећи да само постоји претпоставка да су стране пре започетих говора положиле заклетву. У „Тетралогије 3“ Антифонт пак уздржано користи аргументе из вероватног и сведоке. За разлику од „Тетралогија“, у форензичним говорима може се уочити много мања употреба аргумената из вероватног и далеко више атехничких доказних средстава: (пре свих говора стране су полагале заклетву). Први говор заснива се на саслушању љубавнице под тортуром и изазову тужиоца да се његови робови саслушају под тортуром; пети пак говор карактеристичан је по сведочењу на које се бранилац позива чак девет пута, саслушању роба и слободног човека под тортуром и писму 150 Ликина; док шести говор осликава помало парадоксалну ситуацију када бранилац нуди педесет сведока за салушање, а тужиоци то одбијају. 4. АНАЛИЗА НАЈВАЖНИЈИХ ПРАВНИХ ИНСТИТУТА ИЗ АНТИФОНТОВИХ ГОВОРА Запис IG I2 115 садржи увод и Драконтов закон о убиству који датира из 621/0. године пре н. е. Увод је написан 409/8. године пре н. е. и део је реформе Солонових закона и Драконтовог закона о убиству коју су извршили номотети (nomothetai) изабрани од стране скупштине.583 Драконтов закон се налазио на одвојеном мермерном стубу и састојао се из неколико целина (колумни) од којих је највероватније само половина сачувана. Пошто је откривен у другој половини XIX 583 По мишљењу већег броја аутора ревизија закона је између осталог извршена да би се јурисдикција за умишљајно убиство пребацила на Ареопаг, без обзира на то што је за све време постојања судио за различита убиства. G. Busolt-H. Swoboda, Griechische Staatskunde, Munich 1926, 811; C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 80; R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 36. 151 века, први пут је објављен 1867. године.584 Од тада су објављена два издања Драконтовог закона о убиству у којима су Струд и Гагарин, поред навода сачуваних одредби Закона, понудили и решења за одређене проблеме који су заокупљали ауторе који су писали о убиству у древном атинском праву.585 У Закону се изричито помиње само нехатно убиство. У случају убиства рођаци жртве могли су да објаве дело убиства на агори и да покрену кривични поступак586 обраћањем басилеусу587 који је потом забрањивао оптуженом да се бави правним пословима, да се приближава светој води, светим местима и агори, да конзумира вино.588 Пред басилеусом су се водила три припремна рочишта (prodikasiai) на којима су стране у спору износиле своје оптужбе, одбрану и доказе. Након овога се одређивао суд који ће судити за конкретно дело.589 Било је пет судова који су били надлежни за случајеве убиства: Ареопаг за умишљајно убиство (тровање, паљење) и рањавање; Паладијум за нехатно убиство, планирање убиства, убиство робова, метека и странаца; 584 U. Köhler, “Attische Inschriften”, Hermes 2/1867, 27-36. 585 R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide; M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law. 586 IG I2 115, ред 21-22. 587 Басилеус или краљ водио је порекло од наследних краљева из хомерског доба Атине. У време Драконта постао је архонт који се на своју дужност постављао жребом. Његове дужности биле су првенствено религијске, а правне обавезе, као што је била објава дела убиства или вођење припремних рочишта пре започињања кривичног поступка, произлазиле су из религијских импликација убиства. Наиме, у случају убиства полис је могао да се загади (мијазма) присуством убице који није кажњен. Басилеус је водио суђење (мерио време предвиђено за говоре, бројао гласове), а могуће је и да је објављивао пресуду. D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 33-38; M. Gagarin, “The Basileus in Athenian Homicide Law”, Polis&Politics, Presented to Mogens Herman Hansen on his 60th Birthday (eds. P. Flensted-Jansen, T. H. Nielsen and L. Rubinstein), University of Copenhagen 2000, 569-579. Издвајамо мишљење Сејлија који је сматрао да басилеус није био јавни службеник већ, особа којој су се приватно обраћали рођаци жртве, као неосновано, зато што се тешко може бранити овај став. R. Sealey, The Justice of the Greeks, 117-118. 588 Аристотел, Устав атински 57.2; Antiphon, On the Choreutes 35-36; Demosthenes, Against Leptines (20) 158. 589 Што се тиче одлуке о суду који би у конкретном случају био надлежан, Струд истиче да је о томе одлучивао басилеус на основу доказа презентованих током продикасија. Мекдауел о томе износи два мишљења, на једном месту потврђује Струдов став (36, 96-97), али на другом месту (45) каже: „случај ће судити Паладијум ако тужилац изјави да је убиство нехатно“. Међутим, колико год на први поглед ови искази деловали контрадикторно, када се добро проуче све информације обе се могу одржати. Наиме, закон је прописивао суд за одређену врсту убиства, а тужилац је одлучивао о оптужби (изузетно оптужени, ако је на продикасијама изјавио да се радило о дозвољеном убиству). На основу тога басилеус је именовао суд. Евентуално уколико је постојала несагласност између законом предвиђеног суда и оптужбе басилеус је вероватно на продикасијама саветовао тужиоце како да преформулишу оптужбу. 152 Делфинијум за дозвољено убиство; Фреато у близини Пиреја, који је судио прогнаним убицама повратницима; и Пританеј надлежан за убиства које је починио непознати извршилац, животиња и мртав предмет.590 Пре почетка излагања говора стране су полагале заклетву диомосију (diomosia). На суђењу је прво говорио тужилац, па бранилац, затим поново тужилац и на крају бранилац. Током говора позивани су сведоци који су се заклињали да ће говорити истину, али су током заклетве изјављивали и да ли је оптужени крив или невин у зависности од тога да ли их је позивао тужилац или бранилац.591 Након говора поротници су одмах гласали и понекад је само један глас више могао да донесе победу у спору.592 Није постојало право на жалбу593 и басилеус је објављивао пресуду.594 Уколико се судило за умишљајно убиство оптужени је имао могућност да после првог говора добровољно оде у прогонство595 или да сачека пресуду која је у случају да су га прогласили кривим подразумевала смртну казну.596 Било да је изабрао прогонство или да му је досуђена смртна казна његова имовина је конфискована.597 У случају нехатног убиства казна је била прогонство без конфискације имовине и могућност да рођаци жртве дају опрост убици.598 За планирање убиства (boúleusis-а) казна је била иста као и за извршено убиство и зависила је од тога да ли се планирало умишљајно или нехатно убиство.599 4.1. Умишљајно и нехатно убиство 590 Аристотел, Устав атенски 57.3-4; Demosthenes, Against Aristocrates (23) 22, 71, 74, 76, 77. 591 Antiphon, Prosecution of the Stepmother for poisoning 28. 592 Demosthenes, Against Midias (21) 71-75. 593 Antiphon, On the Choreutes 3. 594 О значењу речи dikazei у 12 реду Драконтовог закона о убиству много је дискутовано, али се већина научника сложила са Мекдауеловим мишљењем да је она означавала објаву пресуде од стране басилеуса. D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 38; R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 42- 42; M. Gagarin, “The Basileus in Athenian Homicide Law”, 573. 595 Ово је учинио бранилац у „Тетралогији 3“. Antiphon, On the Murder of Herodes 13; Demosthenes, Against Aristocrates (23) 69. 596 Demosthenes, Against Midias (21) 43, Against Aristocrates (23) 69; Antiphon, Tetralogy 1 2.9. 597 Demosthenes, Against Midias (21) 43; Lysias, On the Slaying of Eratosthenes (1) 50, Trials From Classical Athens (translated by C. Carey), London 1997; Аристотел, Устав атенски 47.2. 598 IG I2 115, ред 11-21. 599 Andocides, On the Mysteries (1) 94, Minor Attic Orators I. 153 Пошто у Драконтовом закону о убиству није постојала одредба која се директно односила на умишљајно убиство у литератури је овај проблем објашњаван на различите начине. Струд мисли да су одредбе о умишљајном убиству додате касније, за време ревизије закона, а као аргумент за овај став служе му Демостенови говори у којима постоји позивање на Драконтов закон у случајевима умишљајног убиства.600 Машке и Хајч истичу да су оне додате као интерполације.601 Поједини аутори сматрају да је постојала још једна таблица Закона која се искључиво односила на ову врсту убиства,602 а има и екстремних мишљења – да је умишљајно убиство било препуштено обичајном праву.603 Последње мишљење не би представљало нешто изузетно, јер неке од најстаријих кодификација познају таква решења. Поједини аутори закључују да се без обзира на то што се умишљајно убиство не помиње изричито у тексту Закона из скоро сваке одредбе може се закључити да Драконт о њему говори индиректно.604 На ту интерпретацију упућује одредба у којој се дозвољава опрост убици од стране рођака жртве зато што није прецизирана врста убистива. Она је у складу и са одредбом која је дозвољавала убиство осуђеног прогнаног убице зато што је крочио на тло Атике, док убиство прогнаног убице у месту прогонства није било дозвољено (25-30). Вероватно рођаци жртве не би тек тако опростили умишљајно убиство, међутим, убиство прогнаног убице је извесно било умишљајно, јер се он најчешће убијао из освете. На исти закључак наводе и одредбе о дозвољеном убиству (37-38) и планирању убиства (11-14). Дозвољено је било убити љубавника жене, што је муж сигурно вршио умишљајно. Пример планираног умишљајног убиства представља Антифонтов први говор. 600 R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 35. 601 R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 50-62; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnous, 49-65. 602 J. Schreiner, De corpora iuris Atheniensium, Bonn 1913, 90; A. R. W. Harrison, The Law of Athens I, 3-5. 603 G. Busolt-H. Swoboda, Griechische Staatskunde, 811. 604 M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 70-79; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 35. 154 Драконтов закон о убиству почиње одредбом да ће се казнити убица који без намере (prónoia) убије, али не дефинише термин prónoia.605 Мало даље (17), каже се да ће му чланови фратрије опростити уколико је убио нехатно (ákon). Жерне претпоставља да је грчки концепт правне неправде еволуирао из примитивног појма преступа против Бога и светог поретка, па је код овакве врсте преступа починиочева намера била ирелевантна.606 У литератури се развила полемика око тога да ли је ákon означавао исто што и mē ek pronoίas (без намере), или је био само додатни услов за опрост убици од стране чланова фратрије, на шта је указао Струд. Наиме, он примећује да је неко могао да убије умишљајно „у налету беса“, али да би такво убиство могло да се окарактерише и као mē ek pronoίas.607 Према мишљењу Струда једино на основу таквог закључка може да се објасни разлика направљена у Драконтовом закону у којем стоји: „Ако су живи отац, брат или син убице, опрост морају дати сви, или ће превагнути мишљење оног, који се није сложио са опростом; али ако нико од наведених није преживео, а убица је убио нехатно (ákon) и педесет један ефет одлучи да је убио нехатно, нека га десет уважених чланова фратрије, које су ефети изабрали по звању, пусти“ (13-19). Кантарела (Cantarella) донекле подржава овај Струдов став, али иде и корак даље закључујући да су у древном атинском праву постојале три врсте убиства: hekón (ek pronoίas) – умишљајно убиство, mē ek pronoίas – убиство без намере и ákon – нехатно убиство. Своје закључке изводи на основу чињенице да су у Драконтовом закону употребљена два различита појма која су указивала на различито степеновање нехатног убиства. Пример за потврду свог гледишта проналази у Хомеровој „Илијади“, где је Хектор у налету беса, али без намере убио Патрокла.608 С друге стране, Гагарин мисли да су постојале само две врсте убиства, при чему су се поједини термини користили као синоними: hekón (ek pronoίas) – 605 IG I2 115, ред 11. По Хајчу, термин prónoia је, као и термин boúleusаs, плод каснијих интерполација. E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnous, 50. 606 L. Gernet, Recherchers sur le développement de la pensée juridique et morale en Grèce, Paris 1917, 310- 388. 607 R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 41. 608 E. Catarella, Studi sull’omicidio in diritto greso e romano, Milan 1976, 95-106. 155 умишљајно убиство и ákon (mē ek pronoίas) – нехатно убиство.609 За њега је неприхватљиво Кантарелино објашњење да је Хектор убио Патрокла без намере зато што кад неко убије у налету беса то би морало да се квалификује као умишљајно убиство.610 Пример проналази у „Тетралогији 3“ која се односи на случај где је млађи човек у нападу беса убио старијег, који га је претходно ударио и тиме изазвао (4.3.4).611 Мекдауел наспрам приказаних гледишта луцидно сугерише да разлику приликом употребе термина prónoia можда не би требало заснивати на намери да се убије, већ на жељи да се нанесе повреда.612 У том случају би особа која жели некога да повреди, а смрт наступи као последица, требало да се казни за умишљајно убиство, док би у супротном – када не жели да нанесе повреду, а смрт наступи као последица, била одговорна за нехатно убиство. Међутим, Мекдауел у вези са овим питањем признаје да оно ипак остаје спорно, да би доцније изложио став да би особа која планира дело, без обзира на то да ли при је том желела да повреди, али у сваком случају без намере да убије, требало да се прогласи кривом за нехатно убиство.613 У својој „Етици великој“ Аристотел то питање наново расветљава када каже да када неко науди другоме без претходне намере, онда је то нехат (ákon), док намера постоји само код умишљаја.614 Категорија убиства без намере је извесно шира од категорије нехатног убиства и обрнуто, а категорија намерног убиства је шира од категорије умишљајног убиства. Аристотел не разматра питање обухвата ових категорија, али на два места истиче да се умишљајно убиство одређује на основу намере. Из тога следи да се намера може довести у везу са умишљајним али не и са нехатним убиством. То би упућивало на закључак да савремени аутори можда нису најбоље разумели појам намере у древном атинском праву. 609 Кантарела и Гагарин не поричу постојање дозвољеног убиства, али своје ставове заснивају на разјашњењу контроверзе око умишљајног и нехатног убиства. 610 На основу пажљивог читања дела „Илијаде“ у коме Хомер описује убиство Патрокла, тешко се може закључити да је оно извршено без умишљаја: „А чим блистави Хектор јунака смотри Патрокла како се повлачи натраг, он му кроз редове приђе и одмах рани га копљем у дно слабина и међ кроз њега пробије сасвим.“ Хомер, Илијада XVI. 611 M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 32. 612 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 59-60. 613 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 60-62. 614 Aristotle, Magna Moralia 1188b 29-38. 156 Демостен у свом говору „Против Аристократа“ објашњава: „Шта закон прописује? Да ће човек осуђен за нехатно убиство (hakoysios) отићи на одређен временски период и остаће у прогонству, док му неко од рођака жртве не да опрост.”615 Уколико се упореде термини hakoysios (ákon) и mē ek pronoίas долази се до закључка да су они имали исто правно значење, па би из тог контекста произлазило да када би Атињанин рекао без намере мислио би на нехатно, односно, када би рекао намерно мислио би на умишљајно.616 У случају да је овакво размишљање исправно, проблем обухвата појмова умишљајног и намерног убиства, иначе компликован за решавање, био би избегнут, пошто се радило о истим категоријама, док би Гагаринов став био најприхватљивији. Три Антифонтова говора била су заснована на случајевима умишљајног убиства. Као што је у претходном поглављу речено, у првом говору „Против маћехе“ тужилац је ванбрачни син жртве који оптужује маћеху да је отровала његовог оца. Пријатељ покојног оца, Филонен имао је љубавницу која му је временом досадила. Маћеха је љубавници рекла да има љубавни напитак којим оне могу да оснаже љубав својих мушкараца и њих две су направиле план да ће маћеха доставити напитак љубавници која је требало да га сипа у пића двојци мушкараца када буду заједно пили. Једне вечери је покојни отац, жртва овог случаја, дошао код Филонена и љубавница им је сипала напитак у вино, с тим, да је Филонену дала јачу дозу и он је одмах умро. Отац тужиоца се прво разболео и умро двадесетак дана касније. Након хапшења и саслушања под тортуром љубавница је погубљена. Годинама касније, када је тужилац постао пунолетан, оптужио је маћеху да је планирала умишљајно убиство (hekousίos kaì bоuleúsasa). Како је већ напоменуто, по Драконтовом закону онај ко планира убиство кажњавао се као да је убио и овај поступак се покретао тужбом dike phonu. 615 Demosthenes, Against Aristocrates (23) 72. 616 Термин prónoia имао је шире значење у односу на ẻkoysios који је означавао само умишљај и својевољност. Префикс pró даје и значење промишљеност. Liddell and Scott, Greek-English Lexicon, 594. 157 У „Тетралогији 1“ враћајући се касно ноћу, уз пратњу роба, човек је брутално нападнут и убијен. Рањени роб је пре смрти успео да оптужи браниоца коме се суди за умишљајно убиство. Специфичност петог Антифонтовог говора „О убиству Херода“ огледа се у томе што оптужени није подвргнут уобичајеној процедури за умишљајно убиство dike phonu за коју је био надлежан Ареопаг, већ процедурама endeixis и apagogē kakourgias због чега је био затворен од стране једанаесторице, а судило му се пред хелиејом. Говорник, Митилењанин Еукситеус оптужен је за убиство Херода (атинског клеруха из Митилене), са којим је путовао на броду за Тракију. Због невремена брод је пристао у близини острва Лезбос, где су посада и путници прешли на други брод са надстрешницом и уз пиће провели ноћ. Херод је у току ноћи изашао да се прошета и од тада га више нико није видео. Следећег јутра организована је потрага, а Еукситеус је самоиницијативно послао гласника у Митилену да провери да ли је неко нешто чуо о Хероду. Трагање за Херодом било је безуспешно и Еукситеус је наставио своје путовање за Тракију. У међувремену брод са надстрешницом на коме су Еукситеус и Херод провели ноћ враћен је за Митилену где су га детаљно прегледали рођаци Херода. Пронађени су трагови крви, али је касније доказано да они нису људског порекла, већ да потичу од овце, која је жртвована те кобне ноћи. Херодови рођаци су под тортуром испитали слободног човека који је потврдио Еукситеусову изјаву да није напуштао брод у ноћи Херодовог нестанка. Након тога, рођаци су поново претражили брод и пронашли Еукситеусово писмо Ликину у коме он, наводно, потврђује да је убио Херода. Следећи кога су под тортуром испитали био је роб, који је прво изјавио да је Еукситеус убица, па потом порекао Еукситеусову кривицу. Међутим, роб је током тортуре мучки убијен. Велики број аутора, на основу анализе Демостеновог говора „Против Андротиона“ у коме су назначене процедуре које су се могле покренути у атинском праву (22.25-27), долази до закључка да је постојала процедурална флексибилност која је дозвољавала употребу различитих процедура за исти деликт, заснованих на 158 разматрању ризика, изгледа за успех у спору и врсте казне.617 У складу са овим моделом, казна за извршено кривично дело више је одражавала калкулације тужилаца него саму природу извршеног дела. Процедуру dike phonu могли су да покрену рођаци жртве и користила се у атинском кривичном праву за извршена убиства од доношења Драконтовог закона о убиству, а изузетно се у случају убиства покретала посебна процедура apagogē.618 Међутим, Мекдауел је то довео у питање излажући гледиште да су dike phonu могли покренути и други, у случају да није било живих рођака, као и да је у атинском праву постојала graphe phonou коју је, као и apagogē могао да покрене било ко.619 Чињеница је да се термин dike phonu не помиње у Драконтовом закону, али закон који Демостен цитира у свом говору „Против Аристократа“, као навод из Драконтовог закона, помиње dike phonu, којом су се покретали поступци у случају убиства.620 Такође, Драконтов закон не садржи изричиту одребу о томе ко је могао да покрене поступак у случају убиства. Једина сачувана одредба у вези са процедуром у случају убиства гласи: „Објаву о убици могу изрећи на агори рођаци жртве до другог степена сродства. Покретање поступка треба да деле рођаци, њихови синови, зетови, свекрови, тастови и чланови фратрије.“ (20-23). Пошто је прокламација убице била први корак у процесуирању убиства, може се само претпоставити да су највероватније отац, брат или син, који су били прецизирани, пре осталих, покретали поступак. Али, у случају када није било живих рођака могуће је да је Мекдауел у праву када тврди да су и други могли да покрену поступак у случају убиства.621 Осим тога, у Закону стоји да су и чланови фратрије учествовали у 617 R. Osborne, “Law in Action in Classical Athens”, The Journal of Hellenic studies 105/1985, 42-43; S. C. Todd, The Shape of Athenian Law, 122, 160-163; H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 120; C. Carey, “Offence and Procedure in Athenian Law”, The Law and the Courts in Ancient Greece, 112. 618 J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren, II, Leipzig 1908, 243; G. Glotz, La solidarité de la famille dans le droit criminal en Grèce, Paris 1904, 372-376, 425-434; R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle, II, Chicago 1938, 198-199. 619 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 12-22, 133-135. 620 „Не сме се кривично гонити за убиство човек који је дао информацију о повратку прогнаног.“ Demosthenes, Against Aristocrates (23) 51. 621 Гагарин се слаже са мишљењем Мекдауела. M. Gagarin, “The Prosecution of Homicide in Athens”, Greek, Roman and Byzantine Studies 20/1979, 305. 159 покретању поступка, из чега логично следи да су и они могли да покрену поступак.622 Друго је питање да ли су басилеус и поротници одобравали овакву праксу, али како о томе нема сачуваних података тешко је било шта тврдити изричито. Из сачуваних Антифонтових говора види се да су рођаци покретали поступак: у првом говору син, у „Тетралогији 2“ отац, а у осталим „Тетралогијама“ и петом говору има довољно индиција да се може закључити да су рођаци жртве водили поступак и у шестом говору брат. Шта више, у Драконтовом закону стоји да су рођаци могли да опросте убици,623 а када су рођаци пре суђења прихватали новчану нагодбу са убицом, тешко се може замислити да је неко други могао да покрене поступак у том случају.624 Колико год било дискутабилно да ли се у атинском праву у V веку пре н. е. могло говорити о разлици између јавне и приватне сфере, бројни аутори тужбу dike схватају као приватну, а тужбу graphe, коју је установио Солон, као јавну.625 Мекдауел и Хансен били су једини који су сматрали да је у античком атинском кривичном праву у случајевима убиства била у употреби graphe phonu.626 Мекдауел је касније променио мишљење, па је изјавио: „да чињеница да је graphe процедура била у употреби у случајевима рањавања, не доказује да се користила и у случајевима убиства“.627 Хансен је пак остао при свом ставу, иако закључује да се у сачуваним говорима процедура graphe јавља само једном у случају рањавања и да не 622 Хансен изричито тврди да су у случају када није било живих рођака жртве, једино чланови фратрије могли да покрену поступак. M. H. Hansen, “The Prosecution of Homicide in Athens: A Reply”, Greek, Roman and Byzantine Studies 22/1981, 12. 623 Опрост (aidesis) се могао применити након окончаног кривичног поступка и то само, ако је у питању била казна прогонства. Право да дају опрост имали су отац, син или брат жртве, а уколико они нису живи ово право прелазило је на рођаке следећег степена сродства, али само под условом да се сви сагласе. Међутим, ако нико од рођака није био жив, а веће ефета је одлучило да се радило о нехатном убиству, одлука о опросту прелазила је из приватне у јавну сферу и десет уважених чланова фратрије, које су изабрали ефети, били су обавезни да донесу одлуку о опросту. IG I2 115, ред 13-19. 624 Demosthenes, Against Theocrines (58) 28-29. 625 Тужбу dike покретала је особа којој је учињена неправда или њен кириос, или у случајевима убиства рођаци жртве, а тужбу graphe је могао да подигне било који грађанин. R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle, II, 7; J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren, II, 237-262; ; G. Busolt & H. Swoboda, Griechische Staatskunde II, Handbush der Altertumswissenschaft, München 1926, 1176; A. R. W, Harrison, The Law of Athens II, 76. 626 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 133-135; H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 108-112. 627 D. M. MacDowell, “Review of book H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes”, Classical Review 28/1987, 175. 160 постоји сачувани пример употребе graphe у случајевима убиства.628 Демостен, међутим, када у свом говору „Против Аристократа“ објашњава процедуре и судове пред којима се судило у случајевима убиства (23.65-80) нигде не помиње тужбу graphe phonu. Из тог разлога већина аутора изводи закључак да се тужба graphe phonu није користила у случајевима убиства.629 Пошто је о процедури apagogē kakourgias било речи у вези са петим Антифонтовим говором, остаје да се преиспита Мекдауелов став о томе да ли је процедуру apagogē могао да покрене било који грађанин. Он и Хансен наводе четири случаја када је могла да се употреби процедура apagogē: прво, уколико оптужени за убиство прекрши забрану басилеуса да посећује света места; друго, чак и да не постоји забрана басилеуса, уколико се очигледни убица усуди да посети свето место (разлика у односу на претходни случај је што су овде тужиоци били у обавези да покрену поступак, а у претходном случају је било довољно само да докажу да је оптужени прекршио забрану);630 треће, када се осуђени на прогонство усуди да крочи на тло Атике;631 и четврто, када се особа оптужи да је преступник 628 Хансен се позива на говор Демостена против његовог рођака Демомела који није сачуван (индиректно сазнање о постојању говора Aeschin, 2.93; 3.51; 212) и то је једини пример да се употребила тужба graphe у случају рањавања, као и на генералну референцу у Демостеновом говору „Против Конона“ где стоји да постоји јавно гоњење у случајевима рањавања (54.18). Своју тезу да се graphe употребљавала и у случајевима убиства заснива на одредби (57.3) Аристотеловог „Устава атинског“ у којој се каже да су тужбе за убиство, рањавање, палеж и тровање долазиле пред Ареопаг. Примере рањавања проналази у Демостеновом (23) и Лисијином говору (3) из којих извлачи закључак да се рањавање неке особе третирало као напад са намером да се убије, али пошто Демостен уопштено говори о рањавању, а у Лисијином говору се за рањавање употрбила тужба dike чини се да ови аргументи нису довољно убедљиви. Међутим, он наставља са својом тезом даље и на основу закључка о рањавању истиче да се и палеж тумачио као подметање пожара са намером да се неко убије, иако не наводи примере судских говора којима би могао да поткрепи ову своју тврдњу. M. H. Hansen, “The Prosecution of Homicide in Athens: A Reply”, 14-17. 629 M. Gagarin, “The Prosecution of Homicide in Athens”, 322-323; D. J. Evjen, “Demosthenes 47.68-73 and δíκη φóνου”, Revue international des droits de l’antiquité series III 18/1971, 255-265; E. Grace, “Status Distinctions in Athenian Homicide Law”, Eirene 11/1973, 5-30. 630 По Драконтовом закону било је могуће да рођаци након сахране жртве објаве име убице пре басилеусове објаве о томе ко је убица (20-22), па се у овом случају термин „очигледни убица“ користи да би се нагласила употреба поменутог права које су имали рођаци. Драконт је прописао ову одредбу вероватно да би заштитио оптуженог од рођака жртве, а званична објава од стране рођака била је неопходна и за његово сазнање о оптужби и пружала му је могућност да се боље припреми за одбрану. Активирајући рођаке словом закона, Драконт им даје на важности и стишава њихов убилачки порив који, после вековне примене крвне освете, свакако није било лако обуздати. 631 Драконтов закон обезбедио је лицу осуђеном за убиство сигуран боравак у месту прогонства. Уколико га тамо било ко убије судило би му се, пред већем ефета, као да је убио Атињанина (25-30). 161 (kakourgos), што је био случај у петом Антифонтовом говору, где је Еукситеус оптужен за убиство Херода.632 Свој став о томе да је било ко могао да покрене процедуру apagogē Мекдауел заснива на Демостеновим говорима (24.105, 23.80) који помињу да је у древној Атини тако нешто било могуће. По свему што је навео, његово мишљење је вероватно тачно. Наиме, процедура apagogē је била новина у атинском праву у односу на процедуру dike phonu. Установљена је у другој половини V века пре н. е, по свему судећи непосредно пре Антифонтонтовог говора „О убиству Херода“.633 За разлику од dike phonu она се није покретала пред судовима који су били надлежни у случајевима убиства, већ пред хелиејом, а могла се покренути у било ком временском периоду. Примењивала се на Атињане и на стрнце, а важила је за све врсте убиства које су извршене у Атини или ван њене територије. Казна је могла да буде смртна, док је код dike phonu аутоматски изрицана смртна казна у случају да се доказало да је оптужени крив.634 Све погодности које је процедура apagogē имала у односу на процедуру dike phonu вероватно су биле разлози због којих би се тужиоци у случају убиства радије определили за њу. Осим тога, могао је да је покрене ко год је желео, али три сачувана говора која су засновани на процедури apagogē сведоче да су то ипак чинили рођаци жртве,635 што доказује да се пракса у томе разликовала у односу на правна правила предочена у Демостеновим говорима. Два Антифонтова говора односе се на нехатно убиство. У „Тетралогији 2“ младић је својим копљем погодио и усмртио дечака који је сакупљао бачена копља током атлетског тренинга. Питање разматрано у спору било је да ли је бацач копља крив за нехатно убиство, или је дечак који је сакупљао копља крив зато што је истрчао на терен у жељи да сакупи пала копља, али је том приликом натрчао на Али, убици није било спапса ако би покушао да се врати у Атину: свако је могао да га ухапси или убије на територији која је за њега забрањена. 632 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 139-140; H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, 99-108. 633 E. Volonaki, “Apagoge in Homicide Cases”, Dike 3/2000, 157. 634 M. Gagarin, “The Prosecution of Homicide in Athens”, 319. 635 У Лисијином говору „Против Агоратуса“ (13) тужилац је брат жртве. У Антифонтовом говору „О убиству Херода“ (5) рођаци жртве су покренули процедуру против Еукситеуса, као и у случају када је убијен Приник, један од вођа олигархијске револуције 411. године пре н.е, о чему сведочи Ликург. Lykourgos, 112-113. 162 бачено копље и тиме се нехатно самоубио? О овој теми расправљали су много година раније Перикле и Протагора. Тужилац, отац жртве, терети бацача копља за нехатно убиство, а у улози браниоца појављује се отац оптуженог. У шестом форензичном говору атинском богаташу додељена је дужност литургије – да увежба хор дечака за фестивал у Таргелији. На једној од проба дечак Диодус попио је напитак који су му дали хорегови асистенти, у нади да ће боље певати, и умро убрзо после тога. Хорег није наредио давање напитка, нити је присуствовао тој проби, јер је био ангажован око вођења важног политичког судског поступка, а своје надлежности око хора препустио је асистентима. Брат покојног дечака, Филократ, оптужио је хорега да је убио дечака планирајући његову смрт, али пошто је то било без умишљаја званична оптужба била је „планирање ненамерног убиства“. У претходном поглављу детаљно су обрађена мишљења аутора који су се бавили темом планирања нехатног убиства, али пошто Хајч инсистира на ставу да се термин bouleusas односио само на нехатно убиство, које је представљало новији концепт у атинском праву и као такав био последица интерполације у Дракотовом закону о убиству, неопходно је испитати заснованост његовог става. Он претпоставља да је каснија интерполација утицала на то да се онај ко је планирао убиство схвати просто само као кривац (aitios).636 Своје мишљење заснива на делу Демостеновог говора „Против Аристократа“ (23.37) у којем стоји исто што и у Драконтовом закону о убиству, а односи се на осветољубиво убиство прогнаног убице који се придржавао услова прописаних за његово протеривање: „ако неко убије прогнаног убицу или буде одговоран за његову смрт, треба да се држи даље од означених места, игара и подношења Амфиктиониских жртава, биће крив (aitios) за убиство“ (26-29) и казниће се као да је убио Атињанина. Међутим, како се може 636 За разлику од њега, Машке мисли је термин bouleusas одувек означавао планирање убиства, а да је касније замењен термином aitios (крив за планирано убиство) који се помиње у Демостеновом говору „Против Аристократа“ (23.37) и представља каснију интерполацију на Драконтов закон о убиству. R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 89; E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnous, 50-62. 163 видети из ове одредбе aitios се односило како на убицу прогнаног, тако и на онога ко је планирао то убиство. Пре доношења Драконтовог закона, крвна освета, као једна од карактеристика племенског друштва, представљала је начин да се постигне задовољење због убиства једног од чланова породице. При том, кажњавање крвном осветом било је важније од утврђивања кривице. Управо се Драконту приписује укидање крвне освете и увођење могућности да рођаци опросте кривицу што се најчешће чинило уз новчану надокнаду. Вероватно се ни у време Драконта још увек није јасно разликовала нечија кривица или невиност. С обзиром на то да је појам виности био плод потоње еволуције тих категорија, могуће је да је порекло термина aitios управо повезано са осветом и компензацијом.637 Уколико се на овај начин схвати порекло термина aitios онда би и прва одредба Драконтовог закона („чак и ако се без умишљаја убије неко биће прогнан“ – 10) могла да се разуме у смислу: да ако се неко прогласи кривим за убиство биће кажњен прогонством или смртном казном уколико се са рођацима жртве не договори око новчане надокнаде. Терминологија коју Драконт у свом закону користи за кривицу (aitios) и намеру (prónoia) сугерише да је законодавац покушао јасно да говори о сложеним етичким проблемима. Преклапање значења које су ови термини имали са другима у каснијем периоду, када је оригинална релевантност Закона изгубљена, сведочи да је у древном атинском праву постојао конзервативизам у терминолошкој правној традицији. Тешко је доказати да је Закон интерполиран или скраћен зато што из његових одредби произлази прелазни карактер решења: законодавац је установио нове процедуре, али је дозволио да и раније нагодбе и тврдње остану на снази. Дозвола ретроактивности („нека се овај Закон односи и на оне који су раније убили“ – 19-20) и посебна дозвола за опрост коју су чланови фратрије могли дати у случају 637 Џеб сугерише да је питање кривице више зависило од традиције него од неког јасно и прецизно утврђеног принципа. С друге стране, Џонс помиње три степена градације: прво је постојалала добровољна арбитража, после обавезна арбитража, да би тек на крају судски поступак еволуирао до суђења пред поротницима. R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 45; J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, 257. 164 нехатног убиства (на шта се ретроактивност вероватно највише односила)638 потврђују прелазни карактер прописа. Ове одредбе су сигурно застареле у време ревизије Драконтовог закона, али су без обзира на то остале као ништа мање вредан део текста Закона. За оба Антифонтова говора која обрађују тематику нехатног убиства карактеристично је то да су оптужени извршили или је требало да изврше одређену радњу (дечак је бацио копље, а хорег је требало да води пробу хора), али при томе нису имали намеру да некога убију. Оно што представља додатну разлику у односу на умишљајна убиства јесте да су се оптуженима за нехатно убиство могле изрећи различите казне. Наиме, опрост од стране рођака била је једна могућност, затим могли су бити осуђени на прогонство, а у најгорем случају се могла изрећи и смртна казна. Тир сматра да је казна за умишљајно убиство била смртна и конфискација имовине, а за нехатно убиство прогонство.639 Свој став заснива на Демостеновом говору „Против Мидије“ у којем стоји: „Закон о убиству кажњава умишљајне убице смртном казном, вечним прогоном и конфискацијом имовине, али дозвољава нехатном убици помиловање и блажи третман“ (21.43). Из овога следи да је и умишљајни убица могао да буде прогнан, а то потврђује и правило по којем је свако могао да изабере прогонство после првог говора. Међутим, треба направити разлику између изрицања казни у време доношења Драконтовог закона када су судили ефети и каснијег временског периода од Солона, када је Ареопагу додељена надлежност да суди за умишљајно убиство. Пошто у Атини у VII веку пре н. е. вероватно није била довољно развијена судска јурисдикција, то је значило да тужилац, уколико је поступак покретао приватном тужбом, сам је морао да се постара за извршење смртне казне.640 Судови су првенствено имали социјалну или политичку улогу, јер је 638 Гагарин на основу читања дела Демостеновог говора „Против Макартута“ (43.57) долази до закључка да је ретроактивна клаузула омогућавала ширу примену права на опрост, коју су од тог момента имали и прогнани пре доношења Драконтовог закона. M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 52-54. 639 G. Thür, „Смртна казна за убиство у античкој Грчкој“, Анали Правног Факултета у Београду 3/1988, 213. 640 J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, 259-260. 165 судница за стране у спору представљала неку врсту арене у којој су се бранили част и углед појединца у полису.641 Полис је вероватно био заинтересован за извршење смртне казне само ако су у питању била најтежа кривична дела, процесуирана пред скупштином или већем у поступку eisangelia, која су извршили државни непријатељи. Од момента када је Ареопаг добио нову надлежност – да суди у случајевима умишљајног убиства отворио се пут за интервенцију полиса при извршењу смртне казне коју су вршили надлежни магистрати.642 Гагарин износи мишљење да се смртна казна ретко изрицала у случајевима убиства, а ако би таква солуција у конкретном случају била вероватна, оптужени је увек имао могућност да се сам одлучи за прогонство пре завршетка суђења.643 Ово упућује на закључак да се и у случају нехатног убиства могла изрећи смртна казна,644 али је највероватније прогонство било редовна казна која се изрицала у случајевима нехатног убиства. При том, треба водити рачуна о томе да прогнаном убици сигурно није било лако, али су прогнани могли да отпочну нови живот у другом граду, а у неким случајевима чак и да добију држављанство и изграде нове куће. Атинско преферирање прогонства над смртном казном је набољи доказ њихове жеље да употребе казну као неку врсту лека којим ће од љаге злочина моћи да се излече и тужилац и оптужени. У свом граду, онај ко је починио убиство избором прогонства ослободио је беса рођаке жртве и окончао нетрпељивост осталих суграђана према њему, али је истовремено добио и шансу да започне нови живот у окружењу где његово присуство неће бити предмет гнева и омразе. Мир у граду је поново успостављен. Прогонство, као и смртна казна, било је санкција којом се извршавало, а не избегавало кажњавање. Прогнаном убици изрицала се и казна конфискације 641 R. Osborne, Demos, the Discovery of Classical Attika, Cambridge University Press 1985, 32-37; D. Cohen, Law, Violence and Community in Classical Athens, Cambridge University Press 1995, 70-86. 642 G. Thür, „Die Todesstrafe im Blutprozess Athens”, Journal of Juristic Papyrology 20/1988, 142-156. 643 M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 117-118. 644 Плутарх цитира Драконта који објашњава зашто је смртну казну прописао за велики број случајева: „Сматрам да већ мали прекршаји заслужују ту казну, а за велике кривце нисам знао већу казну!“. Плутарх, Славни ликови антике I, 17. 166 имовине.645 Ова казна била је велики ударац за осуђеног, јер је морао да иде у место прогонства без икаквог материјалног обезбеђења, а чланове своје породице остављао је без средстава за живот. То потврђују и Антифонтове речи одбране у „Тетралогији 1“: „Ако данас будем осуђен на смртну казну, моја деца ће наследити неподношљиву срамоту, а ако уместо тога одем у прогонство, постаћу просјак у страној земљи, старац без домовине.“ (2.9). За умишљајно убиство био је надлежан Ареопаг о чијем настанку постоји неколико теорија и митова, али је можда најлепше оно што је изложио Демостен у свом говору „Против Аристократа“: „Међу многим нашим институцијама које се не могу пронаћи на другом месту, постоји једна једина и света, суд на Ареопагу... Некада давно, како традиција приповеда, богови су одлучили да се пред овај суд износе оптужбе за убиство и да он изриче казне, а сами богови ће бити судије; тако је Посејдон, како прича сведочи, затражио правду од Ареса за смрт Халиротија и дванаест богова судило је између Еуменида и Ореста. Ово су древне легенде; постоје и новије приче. Овом суду ни тиранија, ни олигархија, ни демократија нису смеле да ускрате јурисдикцију за случајеве убиства; али сви се слажу да ће било чије сазнање о праву и правди увек бити слабије у односу на правду која се може наћи у овом суду. Поред ових постоје и други докази, а то је да ни један оптужени или поражени тужилац нису успели да докажу да је пресуда неправедна.“ (23.65-66). На основу овог цитата у литератури је реконструисана изворна надлежност Ареопага: као аристократско веће, Ареопаг је пре Драконта био надлежан за суђење у случајевима убиства. Каснија надлежност других судова који су судили за нехатно, дозвољено и друге категорије убиства изведена је из овлашћења које је имала ова првооснована институција. Став о изворној јурисдикцији Ареопага који данас заступају поједини аутори прво су почели да образлажу немачки аутори предвођени Шеманом (Schömann) 645 Драконтов закон цитиран у Демостеновон говору „Против Аристократа“ (23.44) сугерише да је имовина неких прогнаних убица била изузета од конфискације, али се ово вероватно примењивало само у неким случајевима нехатног убиства, можда када је убица склопио нагодбу са рођацима жртве. 167 почетком XIX века.646 Он претпоставља да је од Ареопага Драконт одузео неподељену надлежност за суђење у случајевима убиства, поделио је међу пет судова и одредио да суди 51 ефет. Ареопаг је остао веће полиса, а Солон га је касније реконструисао у веће бивших архоната и доделио да ареопагити суде у случајевима убиства. С друге стране, Филипи (Philippi) доводи у питање овај модел зато што по њему нема поузданих доказа да је Ареопаг судио за убиства пре Драконта. Ефети су као претставници најбогатијих-еупатрида били старији ауторитет (суд за случајеве убиства и веће полиса).647 Драконт је установио да суди веће тело од 51 ефета да не би пресуђивали мањи одбори (prytaneis). Веће Ареопагита је први пут уведено за време Солона када му је додељена надлежност за суђење у случајевима умишљајног убиства и сличних кривичних дела.648 Педесет година после Филипија, модел Ареопага је поново оживео.649 Аристократско веће Ареопаг био је древан суд за убиства пре Драконта, као што је то век и по раније тврдио Шеман, али је од Солона задржао само надлежност за суђење у случајевима умишљајног убиства. Драконт је установио ефете као судије у осталим судовима. Са извесним модификацијама овај модел Ареопага остао је стандард у научним круговима до данас.650 Можда на први поглед делује узалудно бавити се старим питањем ко је судио први Ареопаг или ефети? Међутим, ако се пажљивије проуче радови наведених аутора може се видети да реконструкција изворне надлежности Ареопага даје 646 G. F. Schömann, “De Areopago et Ephetis”, Opuscula Academica I, Berlin 1856, 190-199; Griechische Alterthümer, zweite Auflage, Berlin 1861, 336; M. H. Meier und G. F. Schömann, Der attische Process, Halle 1824, 10-12. 647 A. Philippi, Der Areopag und die Epheten, Eine Untersuchung zur athenischen Verfassungsgeschichte, 12-15. 648 J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren, I, 14-20. 649 U. von Wilamowitz-Moellendorff, Aristoteles und Athen, vols. II, 199; G. Glotz, La solidarité de la famille dans le droit criminal en Grèce, 301-302; R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle, I, Chicago 1930, 97-99; R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 42-43; G. Busolt-H. Swoboda, Griechische Staatskunde, 804. 650 H. J. Wolff, “The Origin of Judicial Litigation among the Greeks”, 74; R. Sealey, “The Athenian Courts for Homicide”, Classical Philology 78/1983, 275-281; R. W. Wallace, The Areopagos Council to 307 B.C, Baltimore and London 1989, 3-48; E. Heitch, “Der Archon Basileus und die attischen Gerichtshöfe für Tötungsdelikte”, Symposion 1985, Köln-Wien 1989, 76. 168 одређене претпоставке за разумевање начина пресуђивања различитих категорија убиства. Уколико је Арепоаг пре Драконта заиста био антички суд за убиство са неподељеном јурисдикцијом како се може објаснити подела надлежности за сваки од пет судова? Шеман претпоставља да су и пре Драконта постојали одвојени простори за умишљајно, нехатно и дозвољено убиство: Ареопаг би позвао судије које су заседале на једном од светилишта да суде случај за који је правилно да се на том месту суди.651 Али, расположиви докази који се могу наћи у сачуваним законима (Драконтов закон и Солонов закон о амнестији)652 показују да поделе надлежности за суђења у случајевима убиства није било све до Солона. Друга хипотеза била је о делегираној надлежности главног суда мањим одборима, на основу чега се дошло до закључка да је Ареопаг судио у свим случајевима убиства.653 Ефети су установљени касније, признањем заједнице да се они који су извршили нехатно или дозвољено убиство третирају на другачији начин у односу на извршиоце умишљајног убиства. Односно његово установљење било је инспирисано саосећањем према убицама које су убиство извршиле без умишљаја.654 Валас (Wallace) идентификује Ареопаг који је настао пре Драконта као суд у коме су заседали краљеви или филобасилеуси (phylobasileis) и архонт басилеус.655 Ово тело је касније замењено 51 ефетом које је установио Драконт, а улога краљева се своди на ниво формалне потврде пресуде вишег суда.656 Валасова реконструкција 651 G. F. Schömann, “De Areopago et Ephetis”, 195. 652 Чињеница која указује на то да је Ареопаг судио и за време Драконта је Солонов закон о амнестији: „Од бешчасних сви они који су били бешчасни пре него што је Солон постао архонт нека поново буду часни осим оних који су од Ареопага или који су од Ефета или од Пританије осуђени или од краљева због убиства, уморства или због тежњи на тираниду били прогнани кад је овај закон објављен.“ Плутарх и сам наглашава да је Ареопаг судио пре Солона, али нигде не помиње да су то били случајеви убиства. Плутатх, Солон 19, Славни ликови антике I. 653 Волф тврди да је суд ефета на Паладијуму установљен касније зато што се концепт умишљајног убиства појавио касније и настао је из оригинално неподељених убистава које је судио Ареопаг. Ефети су настали тако што су се раздвојили од Ареопага. H. J. Wolff, “The Origin of Judicial Litigation among the Greeks”, 74. 654 L. Gernet, Recherchers sur le développement de la pensée juridique et morale en Grèce, 339-388. 655 Поред тога истиче да се Ареопаг налазио на светом месту где су убице увек тражиле своје уточиште. R. W. Wallace, The Areopagos Council to 307 B.C, 9-11, 27-28. 656 Ареопаг је застарео и Драконт је установио ефете као специјални суд за нехатна убиства. H. J. Wolff, “The Origin of Judicial Litigation among the Greeks”, 74; R. Maschke, Die Willenslehre im 169 заснована је на оквирној слици историјског развоја и на митовима (најпознатије је суђење Оресту) који не могу да буду поуздан аргумент, али ваља признати да није у супротности са законима из тог времена. Против теорије о првобитном Ареопагу постоје два сведочанства о томе да су ефети били старије судско тело. Једно износи Полукс (Pollucis) лексикограф из II века, а друго Максимус (Maximus) византијски коментатор из VII века. Полукс приповеда да је Драконт основао ефете и доделио им јурисдикцију за све случајеве убиства, а Солон је установио Ареопаг који је поделио надлежност за суђење о убиствима са ефетима.657 За разлику од Полукса који јасно тврди да Ареопаг није ни постојао до Солона, код Максимуса је слика компликованија: „Од девет изабраних атинских архоната било је потребно сазвати судије Ареопага, како је Андротион рекао у својој другој књизи ̦Атика̔; касније је веће Ареопаг бројало више чланова-то је било веће од 51 члана који су били добрстојећи-еупатриди, истицали су се богатсвом и разборитим карактером, како је о њима говорио Филокор у својој трећој књизи ̦Атика“.658 Максимус сугерише да је првобитни Ареопаг био мање тело састављено од архоната, а да је касније постао суд од 51 члана. Могуће је, како тврди Валас, да је Максимус погрешно разумео Андротиона, али не може се у потпуности одбацити наговештај да је Андротион идентификовао ефете као судије Ареопага. Сем тога, Плутарх говорећи о Солоновом закону о амнестији истиче да је Ареопаг судио, али не прецизира да су то били случајеви убиства. Плутахово сведочење о томе да је Ареопаг судио пре Драконта може се довести у сумњу уколико се прихвати Аристотелова тврдња да је пре законодаваца Ареопаг био само тело које је имало политички ауторитет.659 Одлуком скупштине 462. године пре н. е. одузета му је политичка власт и он постаје обичан судски орган.660 griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 49-51. Супротно виђење има Сејли. R. Sealey, “The Athenian Courts for Homicide”, 285-292. 657 Pollucis, Onomasticon 8.125 (Übersetzung E. Bethe), Stuttgart 1967. 658 Цитирано из R. W. Wallace, The Areopagos Council to 307 B.C, 14. 659 Аристотел на више места потврђује ову тврдњу. У „Уставу Атинском“ каже: „пре Драконта - „Веће Ареопагита било је дужно чувати законе; оно је управљало многим и најзначајнијим државним пословима кажњавајући и глобећи самовласно све, који су се недолично владали.“ (3.6); за време Драконта - „Веће на Ареопагу било је чувар закона и пазило је на чиновнике да по законима врше службу. Коме се пак криво чинило, слободно му је било подносити пријаву већу Ареопагита наводећи 170 Можда Филипијева аргуметација, пре више од једног века, није била довољна да обори модел еволуције надлежности Ареопага, али савремени аутори истичу и нове аргументе.661 Пажљивим читањем Солоновог закона о амнестији, уз уважавање онога што су Полукс, Максимус и Аристотел рекли о Ареопагу, могао би да се изведе закључак да је Ареопаг пре Драконта судио онима који су ковали заверу против аристикратског режима (успостављање тираније), док су ефети и краљеви у Пританијуму судили за убиства. Овакав начин изражавања је у складу са схватањима тога доба, а савременим речником могло би да се каже да је пре Солона Ареопаг био веће аристократа који су се по свом политичком положају супротстављали покушајима успостављања тираније, док су ефети били главни суд за случајеве убиства. Демостенов говор „Против Аристократа“ је данас једини извор који говори о развоју процедуре у случајевима убиства. Неки од закона које цитира извесно су део Драконтовог закона о убиству, али има и оних који су евидентно настали касније. Демостеново казивање се може поделити на три дела: у првом (22-28) су цитирани закони који највероватније датирају из времена Солона, у другом (37-60) Демостен сам указује на цитирање Драконтовог закона и трећи део (62-63) говори о закон, против којега му се криво чини.“ (4.4); и за време Солона – „већу Ареопагита нареди да чува законе, како је и пре било надзиратељ устава; оно је надгледало и остале врло многе и најзначајније државне послове; оно је кротило све, који су се огрешили о ред имајући власт и глобити и казнити; оно је у акрополску касу улагало глобе, али није уз то записивало разлог, због чега је кога глобило; оно је судило људима, који су се удруживали, да сруше демократски устав, јер је Солон дао закон о државној издаји за њих.“ (8.4). Дакле основна фукција Ареопага била је да чува законе. У периоду пре Драконта види се да је првенствено имао политичку функцију, али уколико недоумицу може да изазове део у којем се каже да је Ареопаг кажњавао оне који су се недолично владали, разјашњење недоумице може се видети у „Политици“: „Неки сматрају да је Солон био озбиљан законодавац јер је укинуо олигархију која је отишла у крајност, учинио крај робовању народа и успоставио стару демократију спојивши на згодан начин различита државна уређења. Они мисле да Веће на Ареопагу представља олигархијски, изборност органа власти аристократски, а судови демократски елемент. Чини се да Солон није укинуо раније постојеће установе, Веће и начин избора органа власти, али да је успоставио демократију тиме што је судове образовао од свих грађана.“ Из овога се може закључити да је Ареопаг судио и пре Драконта, али да то вероватно нису били случајеви убиства већ дела усмерена на рушење државног уређења. Аристотел, Политика 1247а. 660 J. Ober, The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory, Princeton University Press 1996, 32-37. 661 E. Ruschenbusch, “ΦΟΝΟΣ. Zum Recht Drakons und seiner Bedeutung für das Werden des athenischen Staates”, Historia 9/1960, 132-135; M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, 131. 171 надлежности пет атинских судова за убиства.662 Закон којим започиње говор дефинише надлежност Ареопага: „Веће Ареопага пресудиће (dikazein) у случајевима: убиства и рањавања који су извршени умишљајно, подметања пожара и тровања, ако је неко убио другог дајући му лек.“ (22).663 Вероватно је Солон доделио надлежност Ареопагу, кога је затекао као веће изабраних архоната, да суди у случајевима умишљајног убиства. Додељивање посебне надлежности Ареопагу била је последица политичког сазревања и развоја полиса. Наиме, Солон је то учинио када је реконструисао веће бивших архоната и дозволио да dēmos у скупштини бира будуће архонте. У ранијем периоду еупадриди су међусобно бирали архонте, али од Солона скупштина је била место на коме је народ одлучивао о њиховом избору. Ова демократска иновација коренито је променила карактер, до тада, владајућег већа. Премда је првобитно установљено тело од бивших архоната наставило да заступа интересе еупатрида, демос је почев од ове Солонове промене добио могућност да се глас народа вреднује исто или можда више од гласа аристократа. Солон је Ареопагу доделио шире надлежности, поред већ постојећих (деловање против успостављања тираније) и нову – да пресуди у случајевима убиства, поверавајући му на тај начин одлуку да одмерава да ли је убиство било без намере или умишљајно и кажњиво смртном казном, која је раније била одлука породице жртве. Постоји и разлика у терминима које су користили Драконт и Солон. Наиме, у Драконтовом закону када се помиње суђење ефета користи се термин diagnōnai (одлучиће о случају на основу спорних навода сукобљених страна), за разлику од Солона који у складу са новом функцијом Ареопага употребљава dikazein (пресудиће).664 Могуће је да се на овај начин направила и разлика у начину кажњавања - за време Драконта стране у спору су саме морале да се побрину око извршења пресуде, а од Солона dikazein Ареопага подразумевао је да ће се у случају 662 На неким местима Демостен истиче да су иста правила (позивање на суд, сведочење, заклетве) важила за све судове, али на другим помиње да су нека правила (на пример продикасије) била специфична за одређени суд. A. R. W. Harrison, The Law of Athens II, 78. 663 Идентична одредба може се прочитати у Аритотеловом „Уставу атинском“ (57.3). 664 Liddell and Scott, Greek-English Lexicon, 159, 172. 172 изрицања смртне казне и конфискације имовине надлежни органи полиса побринути за њихово извршење. Ареопагити су сви имали правно искуство и били су угледни грађани.665 Сваки од њих је проводио по годину дана судећи, као један од архоната, пред различитим судовима, а након тога скупштина је у посебном поступку проверавала њихов рад.666 Уколико се упореде са радом поротника у хелиеји, поред правног образовања и доживотног мандата, уочава се да је број поротника Ареопага далеко мањи, што је омогућавало већу објективност при одлучивању.667 Ипак, Mекдауел истиче да је било лакше подмитити чланове Ареопага него поротнике хелиеје, вероватно због тога што се избор поротника у хелиеји вршио коцком. Ово међутим, треба повезати са ексклузивним правом Ареопага да решава случајеве умишљајног убиства. Наиме, управо су случајеви умишљајног убиства били разлози због којих се мито чешће нудио ареопагитима. Нека правила суђења важила су само за Ареопаг. Стране у спору и сведоци морали су пре суђења да положе заклетву, а сведоци су били у обавези да се појаве на суђењу и усмено потврде наводе свога сведочења.668 Посебно правило односило се на забрану сукобљеним странама да у својим говорима износе податке који нису били у вези са предметом спора.669 О овом правилу сведоче Антифонт (5.11) и 665 Исократ описује Ареопаг: „можемо видети да они који су неподношљиви, а прикривају своју праву природу, када уђу у Ареопаг држе се више његових закона него своје порочности, толико је био велики страх наших предака изазван злом, да је успомена на њихове врлине сачувана на овом месту“. Isocrates, Areopagiticus (7) 21, volume II (translated by G. Norlin), London 1929. Вид. К. Maricki Gađanski, „Isocrates retractandus“, Istina-oko istorije, Antičke i moderne teme IV, Beograd 2006, 36-44. 666 С. Аврамовић, „Елементи правне државе и индивидуална права у Атини“, Правна држава у антици: pro et contra, Правни факултет у Београду књига 26, Београд 1998, 17-18. 667 Било је између 145 и 175 ареопагита, у распону година од 52 до 57. M. H. Hansen and L. Pederson, „The Size of the Council of the Areopagos and its Social Composition in the Fourth Century B.C.”, Classica et Mediaevalia 41/1991, 73; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 42. 668 Есхин нас наводи на закључак да чак није било ни потребно да се појављују сведоци пред Ареопагаом, зато што су његове одлуке биле засноване на великом знању које су имали ареопагити: „Узмимо за пример веће Ареопага, најквалитетнији орган у полису. Имао сам прилике да на састанцима већа видим људе који лепо говоре и доводе сведоке да потврде њихове изјаве; али, видео сам и оне који лоше говоре и немају сведоке, па опет постижу успех у својим случајевима.“ Aeschin, Against Timarchus (1) 92, Speeches (translated by C. D. Adams), London 1919. 669 Међутим, ово правило важило је највероватније и пред другим судовима о чему сведочи хорег у шестом Антифонтовом говору (9) за који је био надлежан Паладијум. Аристотел, Реторика 1354а; Устав атенски 67.1. 173 Полукс, који напомиње да стране у спору пред Ареопагом нису смеле да имају proem (увод) у коме би изражавали емоционалне апеле на поротнике.670 Ово правило било је корисно, зато што су поротници требало да пресуде спор објективно, а не под утицајем емоција.671 Међутим, пошто је на основу сачуваних говора тешко закључити шта би могло да се подразумева под ирелевантним подацима, Тир нуди добро решење – да су Атињани на основу правила о „поштеном суђењу“ у сваком конкретном случају могли да утврде оно што је било релевантно за спор.672 Како показују Антифонтови говори, судови су одлучивали на основу заклетва које су положиле стране. У првом говору у суђењу пред Ареопагом, тужилац више пута помиње заклетву браниоца да је сигуран у невиност своје мајке (6, 8, 28). Међутим, пошто је заклетва директно била повезана са питањем виности (о чему сведочи анегдота коју је описао Аристотел у „Етици великој“, када је Ареопаг прогласио невином жену која је своме мужу дала љубавни напитак), уколико су поротници Ареопага утврдили да убиство није умишљајно него нехатно, поступак се могао покренути пред Паладијумом. Разликовање надлежности Паладијума и Ареопага до скора у литератури није проблематизовано зато што су се сви аутори строго држали критеријума који је дао Аристотел – питања виности.673 Међутим, Тир је поставио смелу тезу, како је назива Валас, да је надлежност ова два суда зависила од тога да ли је убиство извршено својеручно (autóheir), за шта би био надлежан Ареопаг, или планирано (bouleúein), за шта би био надлежан Паладијум. Основу за такво разграничење он проналази у Демостеновом говору „Против Аристократа“, Платоновим „Законима“ и Аристотеловом „Уставу атинском“, у којем се наводи да је Паладијум судио за нехатно, планирано и убиство странаца. Пошто су последња два случаја могла да 670 Pollucis, Onomasticon 8.117. 671 Лани у неколико својих чланака износи занимљива опажања о безначајним наводима страна у спору који нису били релевантни за конкретне случајеве. A. Lanni, “The Homicide Courts and the Dikasteria, Greek, Roman and Byzantine Studies 41/200, 311-330; “Relevance in Athenian Courts“, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law (eds. M. Gagarin and D. Cohen), Cambridge University Press 2005, 124-126; “Spectator Sport or Serious Politics? oί περιεστηκóτες and the Athenian Law Courts“, The Journal of Hellenic Studies 117/1997, 187-188. 672 G. Thür, “Daz Prinzip der Fairness im attischen Prozess: Gedanken zu Echinos und Enklema”, Symposion 2005, Vienna 2007, 146-147. 673 Аристотел, Устав атенски 57.3. 174 буду извршена и умишљајно, Тир налази да намера учиниоца не може бити прихваћена као критеријум за разликовање надлежности ових судова.674 Тира, међутим, демантују Антифонтови говори. Наиме, у првом говору маћехи која је отужена за планирање умишљајног убиства судило се на Ареопагу, а у шестом говору се хорег заклиње да убиство није извршио својеручно. Зашто би се неко заклињао да убиство није извршио својеручно ако је надлежан Паладијум, који је по Тиру судио у случајевима планираног убиства? Чињеница је да је у шестом говору хорег оптужен за „планирање ненамерног убиства“, али критеријум својеручно, односно планирано није био одлучујући за надлежност Паладијума у овом случају. Такође, Аристотел је у „Етици великој“ описао случај планирања убиства који је суђен пред Ареопагом, при чему је нагласио да је жена, пошто није имала намеру да убије мужа ослобођена оптужби; намера је, дакле, поново била кључна за утврђивање надлежности. У овом случају, како тврди Мекдауел, поступак је могао да буде поново покренут пред Паладијумом.675 Међутим, постоји основана претпоставка да Атињани нису поштовали правило ne bis in idem, што потврђује Антифонтов пети говор, у којем Еукситеус каже да у случајевима убиства није могуће поново водити поступак о истој ствари (16). Коначно, басилеус је на основу положених заклетви страна у спору, изложених оптужби и доказа упућивао на суђење пред судом за који је он сматрао да је надлежан, а на основу петнаест сачуваних говора о убиству не може се извести закључак да се надлежност Паладијума и Ареопага изводила по критеријуму својеручно или планирано.676 Напротив, критеријум је извесно био постојање намере.677 Посебна надлежност коју је за случајеве умишљајног убиства Солон доделио Ареопагу била је прва фаза у историјској подели надлежности између три најважнија суда. То је било новина, али је Солон тиме показао и велико поштовање према 674 G. Thür, “The Jurisdiction of the Areopagos in Homicide Cases”, Symposion 1990, Köln-Wien 1991, 53- 70. 675 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 46-47; W. T. Loomis, “The Nature of Premeditation in Athenian Homicide Law”, The Journal of Hellenic Studies 92/1972, 87. 676 G. Herman, “How Violent was Athenian Society”, Ritual, Finance, Politics: Athenian Democratic Accounts Presented to David Lewis (eds. R. Osborne and S. Hornblower), Oxford 1994, 101. 677 R. W. Wallace, “Response to Gerhad Thür”, Symposion 1990, Köln-Wien 1991, 73-79. 175 Драконту. Ефете, које је Драконт конституисао као веће које броји 51-ог члана из редова еупатрида,678 Солон је извео из новог владајућег већа Ареопага којег су чинили изабрани архонти и није било потребе да се мења начин конституисања. Суд ефета задржао је древну јурисдикцију, једино су се случајеви умишљајног убиства, у складу са новом одредбом о намери, расправљали пред комплетним већем Ареопага. Уколико је тужилац подизао оптужбу за нехатно убиство, чак и да је бранилац порицао оптужбу, басилеус би сукобљене стране слао на суђење у Паладијум, а бранилац је тамо имао право да користи заштиту која је прописана Драконтовим законом о убиству. Суд на Паладијуму је осим нехатног убиства судио и у случајевима планирања убиства и убиства роба, метека или странца.679 Све до Солонове реформе, судије које су улазиле у састав ефета, могле су поред Паладијума да суде и у Делфинијуму,680 па чак и у Ареопагу,681 што је било логично с обзиром да су у њихов састав улазила три најзначајнија архонта: басилеус, полемарх и епоним. Колико су ефети били важни у време Драконта показује одредба о случају када је на основу њихове пресуде о умишљајном убиству десет уважених чланова фратрије могло да дâ опрост убици, под условом да није било живих рођака жртве. Ови чланови фратрије бирани су на основу свог звања од стране ефета.682 А да су ефети судили и у случајевима умишљајног убиства, сведочи одредба Драконтовог закона којом је прописано да ће они судити убици или ономе ко је планирао убиство прогнаног.683 Могли су да суде и на Делфинијуму, јер Закон одређује да су били надлежни да пресуђују и уколико неко убије у нужној одбрани, односно убије или ухапси убицу на територији на којој је било забрањено убицама да бораве.684 Ово су били случајеви дозвољеног убиства за које је био надлежан Делфинијум. 678 У време Драконта они су бирани тако што би из сваке од четири филе долазило по њих дванаест, а у њихов састав улазили су и архонти басилеус, полемарх и епоним. E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 133. 679 Аристотел, Устав атенски 57.3. 680 Ibid., 57.4. 681 C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 306. 682 IG I2 115, ред 11-13. 683 Ibid., ред 26-29. 684 Ibid., ред 30-38. 176 Почев од Солона, ефете су жребом бирали ареопагити,685 а о њиховом угледу сведочи и Антифонт када на крају шестог говора запажа да су они „најправеднији поротници у читавој Грчкој“ (51). У овом говору може се уочити да су посебна правила процедуре била примењивана пред Паладијумом: „закони, заклетве, приношење жртава, објаве и процедура у случају убиства пред овим судом разликује се у односу на друге судове, зато што је важно да се чињенице утврде исправно, нарочито када је улог велики“ (6.6). Расположиви подаци показују да су ефети били искусни људи од преко педесет година,686 а њихово животно искуство и релативно мали број наводе на закључак да је њихов рад вероватно био непристрасан и ефикасан. Надлежност Паладијума у случајевима bouleusis, који су били засновани на принципу qui facit per alium, facit per se, може се разумети као каснија спецификација оригиналне надлежности додељене ефетима Драконтовим законом (12-13). С друге стране, аутори који су заступали тезу првобитне јурисдикције Ареопага сматрали су да је била Драконтова иновација да надлежност за планирано убиство пребаци са Ареопага на ниже судове.687 У сваком случају Паладијум је био надлежан за све случајеве планирања убиства укључујући и умишљајно убиство. Можда, бар на први поглед, ово делује контрадикторно у односу на први Антифонтов говор, у којем се помиње „планирање ненамерног убиства“, али већина аутора се слаже да је ту оптужба била dike phonou, као што је био случај и са женом коју помиње Аристотел у „Етици великој“ којој је судио Ареопаг.688 Читањем овог говора, нигде у тексту не може се наћи директна потврда за тумачења која су навела ауторе на закључак о квалификацији дела. Међутим, неки делови говора могу индиректно да буду схваћени као потврда: „Ви се налазите овде не да би сте помогли убицама, него њиховим жртвама које су умишљајно убијене – убили су их они који на то имају најмање право. Сада је на вама да одлучите праведно... Она га је убила 685 E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 162; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 51-52. 686 C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 306-337. 687 G. F. Schömann, “De Areopago et Ephetis”, 196; R. W. Wallace, The Areopagos Council to 307 B.C, 12- 22. 688 M. Gagarin, “Bouleusis in Athenian Homicide Law”, 94-95; G. Thür, “The Jurisdiction of the Areopagos in Homicide Cases”, 63. Супротно мишљење има D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 62. 177 вољно, са умишљјем, он је умро против своје воље и насилно.“ (1.22, 26). Очигледно је да тужилац, највероватније терети маћеху за извршење умишљајног убиства, а не планирање убиства. У крајњем случају, питање квалификације кривичног дела није било одлучно за изрицање казне зато што су Атињани на исти начин кажњавали оне који су планирали убиство, као и оне који су убили. Потврда да је одвојена јурисдикција за нехатно убиство постојала још у време Драконта може се видети у Демостеновом говору „Против Аристократа“, у коме се убици гарантује сигуран одлазак у прогонство и останак тамо до момента помирења са породицом жртве (23.72). Иако је у питању парафразирање Драконтовог закона (13-20) све наведено је суштински тачно. Драконт говори о измирењу са рођацима жртве, набрајајући ко и по ком реду има право да дâ опрост, док Демостен уопштено говори о рођацима жртве, показујући, можда, на тај начин, да се пракса променила (да је од тог момента опрост могао да дâ било ко од рођака жртве), или упућујући на правило из Драконтовог закона. Међутим, пошто Демостен напомиње „утврђен период“ времена и „прописану руту“ за прогнаног, то показује да су правила постала прецизнија у смислу ко, по чијој наредби, на основу ког правила, колико дуго и где треба да иде у прогонство у случају извршеног нехатног убиства. На основу ове реконструкције може се закључити да је одлазак у прогонство оних који су били осуђени за нехатно убиство био део законских правила различитих јурисдикција (Драконтове и Солонове), што је била последица раздвајања надлежности између ефета и Ареопага. Наиме, једино од тог момента кажњавање убице за нехатно убиство добило је на значају, што показује наставак Демостеновог говора у којем се каже: „Онда законодавац дефинише начин повратка онога ко је отишао у прогонство – није препуштен случају, он треба да се врати, али тек пошто поднесе жртву и на тај начин се очисти.“ (23.72). На основу сачуваних говора о убиству долази се до закључка да су Паладијум и Делфинијум били надлежни у много мање случајева у односу на Ареопаг, иако су се највероватније похвале изречене за суђење пред Ареопагом односиле и на ове судове. Демостен у говору „Против Аристократа“ третира ове судове као групу, повезујући Паладијум и Ареопаг као „судове велике старине и израженог 178 карактера“, а описујући Делфинијум као „трећи поред ова два који је светилиште и улива страхопоштовање“ (23.73-74). Ареопаг је по свој прилици био pars pro toto и симбол осталих судова који су судили у случајевима убиства. 4.2. Дозвољено убиство У древном атинском праву неколико извора сведочи да се институт дозвољеног убиства развио од самопомоћи законом. Дозвољено убиство било је процесуирано на Делфинијуму, али се није кривично гонило. Демостен у говору „Против Аристократа“ каже: „Ако неко нехатно убије човека на спортском такмичењу, или у нужној одбрани, или у рату услед незнања, или због прељубе са његовом женом, мајком, сестром, ћерком или конкубином која је заштићена зато што му је родила слободну децу, прогонство се не може досудити.“ (23.53).689 Одредба о нужној одбрани разрађена је у даљем делу текста (23.60) и исте је садржине као и одредба из Драконтовог закона о убиству (37-38): „Ако неко бранећи се убије другог, зато што је на то био принуђен због напада на сопствени живот или неправедног одузимања имовине, неће бити кажњен због убиства.“690 А Драконт је дозвољавао нужну одбрану и уколико је жртва намерно изазвала тучу (30-35).691 Нужну одбрану, као основ ослобађања од одговорности, помиње и Платон у „Законима“, при чему под нужном одбраном подразумева самоодбрану и случај када је жртва изазвала тучу.692 689 „Признаје ли ко, да је убио, али тврди, да је учинио убиство, што га закон допушта, као на пример затекавши прељубника, или у рату с незнања, или у такмичењу борећи се томе суде код Делфинија.“ Аристотел, Устав атенски 57.3. 690 Осим наведених случајева, Драконт је дозвољавао убиство прогнаног који се пре истека времена вратио у Атину, као и убиство оних који су подривали демократско уређење и покушавали да успоставе тиранију (37-38). 691 Код ове одредбе Закон је оштећен, па Струд уз резерву напомиње да се у овом случају највероватније радило о дозвољеном убиству. R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 56. 692 Поред нужне одбране, Платон у случајеве дозвољеног убиства убраја и убиство провалника, напасника слободне жене или дечака, силоватеља, као и онога ко је напао неког од рођака убице. Платон, Закони, 869д, 874ц. 179 Закон о дозвољеном убиству цитиран у Демостеновом говору (23.53) поједини аутори сматрају Драконтовим законом, али је то дефинитивно оспорено.693 Чак и да се прихвати као претпоставка, нема доказа да је намера починиоца била у то време постављана као одлучан општи критеријум. Намера је у складу са Драконтовим законом испитивана само у конкретним случајевима умишљајног убиства који су били обрађени у Закону. Драконтов закон је имао за циљ да сачува социјалне вредности и интегритет oikos-а. На основу сачуваних извора долази се до закључка да су дозвољена убиства пре Демостеновог говора процесуирана по истом принципу узрочне одговорности који је важио и у другим случајевима које су судили ефети: онај ко је убио дозвољено морао је доказати да је жртва одговорна за сопствену смрт. Нажалост, сачуван је само један говор за који је извесно да представља пример дозвољеног убиства – Лисијин говор „О убиству Ератостена“.694 Међутим, две Антифонтове „Тетралогије“ изазвале су у књижевности расправу да ли се могу сврстати у примере дозвољених убистава и оне свакако треба да буду размотрене као извори који сведоче о овом институту. Убиство на спортском такмичењу или атлетском тренингу приближно је случајној смрти и у том смислу личи на случајеве који су се водили пред Паладијумом. На основу тога може се помислити да ће се оптуженом изрећи прогонство због нехатног убиства. Али, ово би био погрешан начин размишљања, зато што је у ова два случаја питање о којем је суд требало да одлучи укључивало намеру. Наиме, поротници су морали да утврде да ли је убиство извршено умишљајно, под изговором правног разлога. Овакав начин размишљања сугеришу аргументи које је Антифонт изложио у „Тетралогијама“. Он у „Тетралогији 2“ 693 Пре него што је Струд детаљно проучио Драконтов закон сматрало се да је закон цитиран у Демостеновом говору део Драконтовог закона који је оштећен у реду 36. R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle, I, 123. Међутим, ово је дефинитивно одбачена претпоставка. R. S. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, 56-57; G. Busolt-H. Swoboda, Griechische Staatskunde, 813. 694 С. Глигић, „Да ли је дозвољено убити?“, Анали Правног факултета у Београду 2/2008, 262-271. 180 помиње закон који забрањује праведно и неправедно убиство695 и описује разговор који су водили Перикле и Протагора: „Да ли у најстрожем смислу за кривца ове несреће треба сматрати копље или онога ко га је бацио или надзорника игара?“.696 Њихов разговор показује да убиство учесника на спортском такмичењу вероватно није било прихваћено као дозвољено, што представља важан аргумент оних аутора који су сматрали да се случај из „Тетралогије 2“ не може сврстати у дозвољена убиства.697 Аутори који су заступали став да би у „Тетралогији 2“ највероватније био надлежан Паладијум углавном су се сложили да би у „Тетралогији 3“, у случају да се радило о правом спору, био надлежан Ареопаг, зато што је по њима ово био случај умишљајног убиства. Издваја се мишљење Дитенберга који је изрекао оштру оптужбу – да аутор „Тетралогија“ није познавао атинско право, јер је онај ко убије у нужној одбрани морао да буде ослобођен оптужбе.698 Међутим, ово је оспорио Липсиус,699 па се данас прихвата да „Тетралогије“ верно приказују атинско право.700 Антифонт у „Тетралогији 3“ не даје индикације о суду пред којим би могао да се води случај. Да би се одговорило на питање надлежности суда једина чињеница на коју су аутори могли да се ослоне јесте да је бранилац отишао у прогонство пре свог другог говора (4.4.1). У складу са наводом Демостена (23.69), браниоцу је пред Ареопагом било дозвољено да оде у прогонство пре свог другог говора. Нигде није 695 По Џонсу овај закон је novus actus interveniens у складу са којим је дечак који је бацио копље крив без обзира на то што није желео да убије. J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, 262-263. 696 Њихова дискусија се није односила директно на случај из „Тетралогије 2“, већ на сличну ситуацију која је имала исту проблематику, али су били други актери. Плутарх, Перикле (36), Славни ликови антике II. 697 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 74; M. Gagarin, Antiphon The Speeches, 141; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 192; R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 52. R. Sealey, “The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, 76-77; L. Gernet, Antiphon, Discours, 75; R. Maschke, Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, 54; F. Decleva Caizzi, Antiphontis Tetralogiae, 37. 698 W. Dittenberger, „Antiphons Tetralogien und das attische Criminalrecht II“ Hermes 32/1897, 5-6. 699 J. H. Lipsius, “Ueber Antiphons Tetralogien”, Berichte der königlichen sächsischen Gesellschaft der Wissenschaften, Leipzig 56/1904, 194-196. 700 L. Gernet, Antiphon, Discours, 6-16; K. J. Dover, „The Chronology of Antiphon’s Speeches“, 56-59. 181 напоменуто да је то било дозвољено и на суђењима пред Делфинијумом, али могуће је да јесте.701 У “Тетралогији 3“ значење које је тужба за покретање дозвољеног убиства (phonos dikaios) имала у атинском праву на први поглед у складу је са убиством у нужној одбрани. Бранилац истиче да је жртва прва ударила, а он се бранио употребљавајући једнаку силу – узвратио је ударац. Тим исказом алудира на Драконтов закон, јер да је узвратио јачом силом морао би то да оправда и вероватно се такав случај не би могао подвести под дозвољено убиство. Управо овај део говора у којем бранилац објашњава на који начин је ударио, послужио је Гагарину као аргумент за тврдњу да се извесно радило о умишљајном убиству: „Природно је да сам узбуђен зато што тужиоци покушавају да уздигну овај случај на ниво најтежег злочина, а жртва је више одговорна за своју смрт, него ја. Започео је пијан тучу нападајући трезнога и зато је одговоран не само за сопствену несрећу, него и за оптужбе против мене.“ (4.2.1). Наиме, Гагарин обраћа пажњу само на наводе тужиоца о најтежем злочину и потпуно занемарује други део у којем се објашњава шта се десило. При том, као потврду својих навода узима део првог говора, тужиоца налазећи да тај исказ јасно указује да се радило о умишљајном убиству.702 Међутим, у првом говору тужиоца стоји: „с обзиром на то да је ударио човека који је био пијан и без могућности да се контролише, ударајући га и гушећи до момента када он више није могао да дише, треба да се казни за убиство. А пошто није поштовао старије, заслужује казну која је адекватна за оваквог криминалца.“ (4.1.6). Дакле, нигде се не апострофира умишљајно убиство, а дозвољено убиство је могло да се изврши умишљајно, као у Лисијином првом говору. Гагарин даље као кључни доказ узима наводе из првог говора браниоца, у коме се по његовом мишљењу помиње Драконтов закон (12-13) који је упућивао на кажњавање умишљајног убиства : „Уколико неко мисли да је он умро од мог ударца и да сам ја убица, нека води 701 Уколико је оптужени убица за дозвољено убиство пред Делфинијумом, у случају да га прогласе кривим, могао да буде кажњен смртном казном (ово напомиње Еуфилетос у првом Лисијином говору), онда би у складу са тим било и да му се дозволи да оде у прогонство. Lysias, On the Slaying of Eratosthenes (1) 50, Trials From Classical Athens (translated by C. Carey), London 1997; W. T. Loomis, “The Nature of Premeditation in Athenian Homicide Law”, 95. 702 M. Gagarin, “Self-defence in Athenian Homicide Law”, 114. 182 рачуна о томе да ме је он први ударио, због чега је одговоран за сопствену смрт, јер ја се не бих бранио да нисам нападнут. Пошто сам оптужен у складу са законом и на основу чињенице да је он започео тучу, ја у сваком случају нисам његов убица. Жртва је убица...“ (4.2.6). Липсус добро примећује да се бранилац позива на одредбу Драконтовог закона о дозвољеном убиству у нужној одбрани (30-35), с обзиром да истиче да је жртва започела тучу, а и у наставку говора позива се на овај закон, што чини и тужилац (4.3.2-4, 4.4.2-8).703 Наравно, бранилац се није смео ослонити само на закон: морао је да докаже да није убица. Бранилац у свом првом говору помиње и „закон који забрањује праведно и неправедно убиство“ (који је за разлику од претходних навода закона именован) и поставља дилему: он сигурно није крив за неправедно убиство, зато што је праведно одреаговао на провокацију; уколико је убица, његово убиство би било праведно; али он није убица и инсистира на томе да узрок смрти и одговорност треба потражити на другом месту (4.2.3). Управо навођење овог закона је навело ауторе, који заступају тезу да је у овом случају био надлежан Ареопаг, да закључе да се бранилац није позивао на одредбе Драконтовог закона о дозвољеном убиству.704 Дитенберг, добро уочава да уколико је праведно=дозвољено и неправедно=забрањено убиство, онда би забрана неправедног (забрањеног) била таутологија, а забрана праведног (дозвољеног) контрадикција, дакле овакав закон не би могао да опстане ни у једном правном поретку.705 Из тог разлога је закон који забрањује праведно (дозвољено) убиство добар аргумент и мора се опрезно читати да би се схватила његова морална основа. Из овог аргумената се јасно може видети да је дозвољено убиство подразумевало радњу коју Антифонт дефинише као ретрибутивно насиље: „Да је човек умро моментално после туче, то би значило да је умро праведно, а они који започињу тучу заслужују да пате више у односу на повреду коју су они проузроковали“ (4.2.3). Нема недоумица у погледу тога да је бранилац био угрожен 703 J. H. Lipsius, “Ueber Antiphons Tetralogien”, Berichte der königlichen sächsischen Gesellschaft der Wissenschaften, Leipzig 56/1904, 194-196. 704 K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 45-46; F. Decleva Caizzi, Antiphontis Tetralogiae, 12. 705 W. Dittenberger, “Zu Antiphons Tetralogien”, 452. 183 ударцем жртве због чега је одреаговао у складу са нужном одбраном, он је дакле деловао дозвољено (ретрибутивно) јер је био повређен ударцем старијег човека.706 Најбоља паралела с позицијом коју је имао бранилац у „Тетралогији 3“ може са направити с позицијом коју је имао Еуфилетос у првом Лисијином говору. Наиме, Еуфилетос итиче да је оправдано то што је Ератостена довео до пропасти да би се осветио због неправде која му је нанета: „Било би оправдано и да сам га ухапсио или се користио било којим расположивим средствима зато што је тај човек искварио моју жену.“ (1.37).707 Да би доказао своју невиност Еуфилетос је морао своју одбрану да усклади са наводима у оптужби што је била нека врста клопке – тужиоци га терете за убиство, без обзира на то што је било дозвољено, и он га мора порећи. Није могао само да се ослони на законску дозволу за убиство љубавника кога је затекао на делу. Морао је да покаже да није ковао заверу о фаталном исходу, него да је убиство узроковано другим околностима, укључујући и понашање жртве. Из тог разлога он итиче да Ератостена није довео у непријатну ситуацију тиме што би га ухапсио, подизао тужбу против њега или га на други начин малтретирао. Сличан аргумент истиче бранилац у „Тетралогији 3“ када инсистира на томе да би ретрибутивно убиство било оправдано, али да он није убио. Аутори који сматрају да је у овом случају могао да буде надлежан једино Ареопаг, као аргумент наводе да се у случајевима дозвољеног убиства није смело порицати убиство, као што то чини бранилац, пребацујући кривицу за убиство на доктора који је лечио жртву,708 постављајући и питање зашто Антифонт пренебрегава пропис да доктори нису одговарали за немар?709 Како је напоменуто, у случајевима дозвољеног убиства оптужени су морали опрезно да излажу своју одбрану, јер би у супротном могли да буду окривљени за умишљајно или нехатно убиство. О томе сведочи и анегдота описана у „Животу Тукидида“ од анонимног 706 Сличан начин размишљања Антифонт је показао и у „Тетралогији 1“: „Да сам ја потенцијални убица, имао бих оправдање, зато што сам реаговао бранећи се од повреде.“ 707 Еуфилетос је поред законске могућности да убије Ератостена у складу са атинским правом, такође могао да покрене тужбу graphe против љубавника, да га затвори код себе у кућу и тражи откуп или га физички и психички малтретира. С. Глигић, „Да ли је дозвољено убити?“, 265. 708 W. T. Loomis, “The Nature of Premeditation in Athenian Homicide Law”, 93. 709 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 71-73. 184 аутора у којој се приповеда како је Тукидид први пут демонстрирао своје врсне говорничке способности говорећи у одбрану Пирилампеа, који је био оптужен пред Ареопагом за убиство своје драге у наступу љубоморе.710 Перикле је био тужилац, а Тукидиду је после одбране Пирилампеа порастао политички углед. Ова анегдота може да послужи као илустрација да је убиство учињено у бесу било процесуирано као умишљајно у суђењу пред Ареопагом.711 Из тог разлога бранилац је као и Еуфилетос морао да докаже да се бранио и да није крив за убиство, јер је жртва умрла касније због нестручног лечења. Побожни митови о којима Антифонт говори у уводу првог говора „Тетралогије 3“ у основи су „закона који забрањује праведно и неправедно убиство“: „Када је Бог пожелео да створи људску расу, послао је прве људе и обезбедио им је земљу и мора као подршку да не би умрли без основних потрепштина пре него што остаре.712 Пошто је Бог поставио високе вредности за наше животе, ко год убије другога незаконито чини грех против Бога и нарушава правила људског друштва.“ (4.1.2). Оптужени се изјашњава да је поступио у складу са законом који дозвољава нужну одбрану када неко зада први ударац, али ово се може схватити и као изговор да млађи и снажнији човек узврати ударац старијем омалажавајући дух закона који забрањује ретрибутивно убиство, чак иако је оправдано. Тужилац неће послати невиног у смрт неправедно, нити ће покушати да утиче на поротнике тражећи незакониту осуду. Оптужени мора бити кажњен пошто је безобзирно ударио старијег човека (4.1.6-7). Антифонт је случај представио као правни проблем. С једне стране су тужиоци који траже одговорност за смрт свога рођака, а с друге стране је оптужени који је поступао у складу са законским правилом о нужној одбрани. Један начин решавања овог проблема био би, како Кол (Cole) предлаже, да се свака од „Тетралогија“ схвати 710 Ова анегдота говори о животу Тукидида сина Мелесијина. L. Piccirilli, “Alcune notizie su Tucidide di Melesia”, Museum Helveticum 18/1985, 259-267. 711 Платон говори о убиствима извршеним у афекту покушавајући да направи разлику иземеђу оних која су извршена умишљајно и нехатно. Платон, Закони 866е-867б. 712 Не постоји јединствени грчки мит о настанку људског друштва, али су софисти показали велико интересовање за ово питање. Протагора препричава мит о Прометеју и настанку људи. Plato, Protagoras 320c-322d. 185 као лабаво постављен случај, где се подастиру неповезани аргументи из којих потенцијални клијент може изабрати важну поенту за сопствени случај: „Тетралогије“ не представљају једну хипотетичку расправу већ много потенцијалних расправа. На овај начин Антифонт демонстрира да је свака страна могла да добије спор уколико сведоци сведоче у њену корист.713 Тачно је да Антифонт настоји да прикрије дејство могућих аргумената, али чини се да он представља аргументе као драматичну целину, при чему не скаче са једног сценарија на други. У случајевима као што је овај питање ко је иницирао тучу је увек спорно, без обзира на то што се сведочењем може потврдити који је човек задао први ударац. Сведоци су могли да буду у завади са неким од актера туче или је баш неко од њих својим држањем испровоцирао тучу. Сем тога, законом нису прецизиране границе нужне одбране. Тужилац у говору истиче да је вероватније да је млађи човек започео тучу, што не мора да буде у контрдикцији са сведочењем о томе да је старији започео тучу, могуће је да је то само покушај да се из другог угла сагледа питање одговорности. Одговорност не мора увек да буде на ономе ко је први задао ударац. Онај ко је испровоцирао свађу може бити више одговоран, јер је његово понашање главни узрок туче. Вероватно да у овом смислу тужилац објашњава: „пре ће млађи да се напију и започну тучу...због тога постају арогантни, младалачки снажнији и неискуснји у испијању алкохола.“ (4.3.2). Што се тиче одговорности доктора, пошто је по атинском праву он био ослобођен одговорности, а његово лечење је највероватније било непосредан узрок смрти жртве, чини се да је Антифонт вешто поставио аргуметне тако да и тужилац и пријатељи оптуженог, који у његово име изговарају завршни говор, кривицу пребацују на онога ко је задао фаталан ударац (4.1.7), оносно онога ко је испровоцирао ударац (4.4.8). Уколико тужилац тврди да је оптужени одговоран за лоше лечење жртве, зато што је ударио старијег човека и тиме га повредио, онда не може да избегне импликацију да је старији човек крив, зато што је ударио млађег и тиме га натерао да се одбрани. Расправа се у том случају може решити одговором на питање ко је био иницијатор туче? При том, не може се умањити одговорност убице 713 A. T. Cole, The Origins of Retoric in Ancient Greece, Baltimore 1991, 73-78. 186 зато што је увредљивом провокацијом наводно био лишен самоконтроле. Провокација и афекат су фактори о којима би одлучивао Ареопаг, где се највише водило рачунао о нападачевом стању ума. Али, ако на Делфинијуму убица који је убио у афекту буде непромишљен па призна убиство, то је значило да је признао и кривицу. Њега би пре окривили уколико се докаже да је изгубио самоконтролу и деловао брзоплето. Једино што је могло да га ослободи јесте да докаже да је деловао у складу са законским правилом. То да понашање оптуженог у моменту напада треба више да буде у складу са законом него са његовим афектима делује као апсурдна фикција, што је можда и била Антифонтова намера - да демонстрира контроверзе суђења пред Делфинијумом. Аутори који су заступали тезу да је у овом случају судио Ареопаг наводе и пример Демостеновог говора „Против Мидије“ где је бранилац у бесу узвратио ударац пијаном нападачу који је евидентно био слабији од њега и био осуђен на основу једног гласа више.714 Мидија је ударио Демостена на фестивалу хорова на којем је Демостен учествовао као хорег. Демостен га је оптужио за hybris и у свом говору се потрудио да докаже да је заиста у питању био овај тежи злочин, а не обична увреда.715 Пошто се одлучио да га тужи, уместо да је узвратио ударац, наводи примере сличних случајева, између осталог, и пример поменутог убиства пијаног нападача да би показао да убиство није оправдани одговор на hybris (21.72- 75). Суд није поменут, а пошто је убиство извршено у афекту може се претпоставити да је Ареопаг био надлежан. Оно што Демостена интересује није питање да ли је оптужени оправдано узвратио ударац, већ да ли је његов ударац непосредни узрок смрти? Они који су гласали за ослобађајућу пресуду сматрали су да је и задавање 714 M. Gagarin, “Self-defence in Athenian Homicide Law”, 117-118; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 75. 715 Hybris је постојао када је неко злоупотребио своју енергију или моћ да би другога омаловажио. При том, како Аристотел напомиње у „Реторици“ уколико неко удари другога, то не подразумева да је у питању hybris, јер је могуће да је такав „случај за правичност“ (1347а). Антифонт у „Тетралогији 2 и 3“ помиње узгредно hybris, не као дело за које су актери били окривљени, већ као начин понашања. У „Тетралогији 2“ негира hybris (3.2.3), а у „Тетралогији 3“ га истиче (4.1.6). Сам појам је задавао потешкоће приликом дефинисања, али је оштећени могао против онога ко изврши hybris да подигне тужбу graphe. D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, 129-132; С. Аврамовић, „Hybris у античкој Атини-правни аспекти и савремени изазови“, Зборник Матице Српске за класичне студије 10/2008, 203-222. 187 смртоносног удараца било у складу са законом онда када је неко претрпео насилну увреду. На сличан начин бранилац у „Тетралогији 3“ указује на то да је у складу са законом када се једнаком или јачом силом узврати на напад агресора (4.2.2). Демостен представља овај случај као познати прецедент716 и можда не би било чудно да је управо неки сличан послужио Антифонту као модел за „Тетралогију 3“, као што је чувена дебата између Перикла и Протагоре послужила као модел за „Тетралогију 2“. Оно што повезује ове две тетралогије јесте „закон који забрањује праведно и неправедно убиство“, у складу са којим је ретрибутивно убиство незаконито и само оно што дозвољава закон може бити заштићено јурисдикцијом Делфинијума. У обе тетралогије „закон који забрањује праведно и неправедно убиство“ служи као основа за софистичку дилему и у обе демонстрација phonos dikaios есенцијално подразумева дозвољено убиство, с тим да је у „Тетралогији 3“ проширена на ретрибуцију због кажњиве грешке жртве. Могуће је да је Антифонт, пишући ове тетралогије, био инспирисан контроверзом око јурисдикције Делфинијума. Изгледа да је у складу са правилима која су се примењивала на Делфинијуму постојало ограничење у погледу случајева када су оптужени могли истицати правно оправдање за своја дела. Захтев да се случај третира као дозвољено убиство био је вероватно уважаван само кад је убица могао да се позове на поступање у складу са законом, док у осталим случајевима, чак и да се радило о оправданом убиству, то није било могуће. У првом Лисијином говору, убица љубавника морао је да докаже да није ковао заверу против љубавника, без обзира на то што је у складу са законом овакво убиство било дозвољено. Антифонт је у „Тетралогијама 2 и 3“ прилагодио ово правило терминима које су читаоци могли да разумеју - „закон који забрањује праведно и неправедно убиство“, а Демостен управо инсистира на томе да су сва убиства била праведна или неправедна (23.75). У том смислу, ако оптужени није извршио ни праведно ни неправедно убиство, онда није могао да се сматра убицом. Разлика која постоји између Атифонтовог и Демостеновог излагања огледа се у томе што Антифонт цинично пребацује кривицу 716 S. Todd, The Shape of Athenian Law, 61. 188 са жртве, која је изазвала, на убицу, чиме врши преокрет у конвенционалном схватању правила и истиче да је дозвољено убиство забрањено.717 Демостен у говору „Против Аристократа“ говори о Делфинијуму: „Постоји и трећи суд...најсветији који међу осталима улива највише страхопоштовања, суди у случајевима када човек призна убиство, али тврди да је то учинио дозвољено: то је суд Делфинијум.718 Они који су оригинално дефинисали његову јурисдикцију...узели су у обзир да је Орест признао убиство своје мајке и био оптужен пред поротом богова, који су сматрали да постоји дозвољено убиство – богови неће изрећи неправедну пресуду. Они су дефинисали законом околности у којима је било дозвољено да се убије.“ (23.74). Уколико се Делфинијум упореди са Ареопагом и Паладијумом може се закључити да је његова јурисдикција била највећма проблематична. Да ли је за случајеве који су одлазили пред Делфинијум било довољно да убица докаже да је по закону убиство било дозвољено, као што Демостен сугерише, или је то више било питање мотивације и правног узрока, о чему сведоче аргументи изнесени у Лисијином говору „О убиству Ератостена“? Тема коју је Антифонт развио у „Тетралогијама 2 и 3“ о „закону који забрањује праведно и неправедно убиство“ упућује на закључак да је принцип правног оправдања убиства био контроверза о којој се дискутовало. А, Демостен третирајући концепт дозвољеног убиства као тежак, који се морао образлагати тачку по тачку (23.53-59), потврђује да контроверза још увек није решена. На месту где говори о Делфинијуму додатно компликује проблем тиме што Орестово суђење пред Ареопагом наводи као мит који сведочи о јурисдикцији Делфинијума. Ако се претпостави да је одбрана пред Делфинијумом била валидна само у случајевима када је била сагласна са важећим законским правилима, онда из тога произлази закључак да је надлежност Делфинијума продукт историјског развитка законодавства. Чини се да је Демостен то покушао да објасни. 717 Каснија теорија ово назива metastasis, а Антифонт овај термин употребљава и у називу свог одбрамбеног говора „Peri Metastaseos”, чиме највероватније даје наговештаје потоњег развитка. 718 У светилишту Делфинијум налазио се храм посвећен Аполону и Артемиди тако да су убице на истом месту где се судило могле и да се очисте од мијазме. R. Garner, Law & Society in Classical Athens, London and Sydney 1987, 36-37; G. Graf, “Apollon Delphinius”, Museum Helveticum 2/1979, 2-22. 189 Архаично друштво је имало потребе за религијским и обичајним правилима која су временом записана у законе, а Делфинијум је установљен да би правно заштитио и сачувао оно што се налазило у законима. За разлику од Ареопага и Паладијума где је тужиочева оптужница била примарна за одређивање надлежности, код Делфинијума је надлежност одређивана на основу браниочеве молбе.719 У већини случајева највероватније је басилеус био обавезан да случај проследи надлежном суду у складу са оптужбом, уколико је она, на основу онога што је сазнао са продикасија, prima facie била прихватљива. Тужилац, који је оптужио потенцијалног убицу за умишљајно убиство и захтевао најстрожу казну, био би упућен на Ареопаг, а у случају да је сматрао да се ради о умишљајном убиству и био спреман да прихвати прогонство са могућношћу евентуалне нагодбе, надлежан је био Паладијум. Што се тиче Делфинијума, било је потребно да тужилац константује дозвољено убиство и да оптужени објасни да је његово деловање у конкретном случају било законом дозвољено.720 Докле год се питање намере није дефинисало као посебан критеријум, дотле није било ни разлога да се изјава страна о дозвољеном убиству расправља као посебно питање. У свим случајевима се исто поступало: да ли је оптужени одговоран или се неки други фактор може узети као узрок смрти? На суд се одлазило тек када би се утврдило да је тужилац оптужио за умишљајно убиство и захтевао егзекуцију, прихватио мању казну због нехатног убиства или је бранилац свестан да је вољно извршио убиство, али моли да га ослободе зато што је поступао у складу са законом. Како је напоменуто у Аристотеловом „Уставу атинском“, сви случајеви убиства који су имали законско оправдање могли су да се суде на Делфинијуму. У складу с тим, наведени су само примери неких дозвољених убистава и отворена су врата осталим случајевима у којима су браниоци могли да пронађу законску дозволу. Међутим, у неким случајевима дозвољеног убиства као што су убиство лопова или љубавника ухваћеног in flagranti или убиство где је била дозвољена самопомоћ, тужилац је у оптужби могао да наведе да је убиство умишљајно ван граница 719 E. Heitsch, “Der Archon Basileus und die attischen Gerichtshöfe für Tötungsdelikte“, 72-74. 720 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 70-81. 190 законског оправдања. Тада је оптужени морао да изјави да није убица и да су други узроци, безобзирност жртве као и правна дозвола за деловање у конкретној ситуацији, довели до убиства. Морао је да докаже да убиство није било изазвано његовим чињењем и да он није био мотивисан да га изврши. На тај начин Лисија поставља одбрамбени говор Еуфилетоса. Ово је била једина одржива одбрана пред Делфинијумом: кривити жртву и убедити поротнике у постојање правног разлога. Пошто су случајеви пред Делфинијумом захтевали да оптужени докаже оправданост свог поступка на основу закона, ова јурисдикција је развијена тек са писаним законским правилима. У време Драконта, који је први кодификовао правила о самопомоћи, ефети су пресуђивали на Делфинијуму када је правни основ убиства био оспорен од стране рођака жртве због чега басилеус случај није могао да потврди за суђење пред другим судом. Као посебан суд, Делфинијум је вероватно конституисан после Солонове доделе надлежности Ареопагу да суди у случајевима убиства и пресуђивао је случајеве у којима убица није могао да пориче непријатељски однос према жртви, али је своју мотивацију правдао законом.721 За разлику од Ареопага, где је оптужени изјављивао да није имао намеру да убије, пред Делфинијумом ово није била добра одбрана и оптужени је као одговор на прво питање морао да изјави да је деловао у складу са законом. *** Prónoia је за Атињане значила више од намере, пошто је свако убиство без намере било phonos mē ek pronoίas. Али, ако је убиство учињено умишљајно, смрт је била ek pronoίas. Када су Атињани говорили о prónoia више су промишљали о квалитету намере, него о њеном формулисању. 721 W. W. Hyde, “The Homicide Courts of Ancient Athens”, University of Pennsilvania Law Review and American Law Register 66/1918, 339-341. 191 Уколико се на овај начин схвати prónoia онда се у другом светлу сагледава и bouleusis: убица неће бити процесуиран са bouleusis, уколико је сам убио и сви случајеви bouleusis-а су били умишљајни, осим, ако онај који планира није желео да повреди, у ком случају је bouleusis изузетно било нехатно. У атинском праву убица љубавника није се кажњавао, али су рођаци љубавника имали право да поднесу тужбу и убица је морао да се брани на Делфинијуму. Ако би суд утврдио да није у питању дозвољено убиство могао је да буде кажњен смртном казном и конфискацијом имовине или да се сам одлучи да оде у прогонство пре изговореног завршног говора. Што се тиче поротника који су судили на Ареопагу, Паладијуму и Делфинијуму: њихов број је варирао од 51 ефета до 200 ареопагита; били су лаици просечне старости од 30 до 50 година; нису имали претходно знање о случају који су судили, а басилеус који је водио суђење није гласао; своју пресуду доносили су на основу предочених доказа; дужина суђења била је краћа од једног дана, јер су говори страна у спору мерени воденим сатом (klepsydra); одмах после завршних говора гласали су о пресуди без могућности претходног саветовања; простом већином је могао да се добије спор; није постојало право на жалбу, поновно вођење поступка, нити се пресуда могла одлагати због непотпуних доказа; нису могли самостално да одреде казну, она је претходно била утврђена законом или су је стране у спору саме предлагале. Сва ова правила утицала су на то да реторско умеће које су стране у спору показивале у својим говорима буде одлучно за добијање случаја. Улог је био велики и реторика је служила да се надокнаде недостаци. На суђењу се више водило рачуна о правилима граница реторичког одмеравања снага између сукобљених страна, него о тачној примени законских норми. Из тог разлога оригиналне идеје логографа рефлектовале су несигурност процесних позиција једне или друге стране, али су зато допринеле великом утицају реторике на суђење. 4.3. Доказна средства у Антифонтовим говорима 192 4.3.1. Теорије о доказима У својој одбрани античких судова Демостен тврди да се у Ареопагу водило рачуна о специјалној процедури непогрешивих доказа, а сачувани говори о убиству сведоче о израженој употреби заклетви, сведочења и цитирања закона, који су били заступљенији у односу на реторичко аргументовање које је касније преовладало. Аутори су зато понекад склони да у најранијим сачуваним говорима проналазе наивне и ирационалне начине доказивања.722 Аристотел и Анаксимен су први у својим радовима о реторици поставили темеље теорије о доказима (методима уверавања).723 Као што је напред речено, Aристотел методе уверавања дели на атехничке и техничке. Атехничке методе (atechnoi pisteis) се могу одредити као оне које „нисмо сами пронашли, већ постоје од раније” и у њих спадају: закони (nόmoi), сведоци (mártures), уговори (suntnikai), искази изнуђени мучењем-тортуром (basanoi) и заклетве (órkoi).724 Техничке методе (entechnoi pisteis), којима се уверљивост постиже самим говором, Аристотел дефинише као „оне што их можемо конструисати методом и својим залагањем” и међу њима разликује три врсте: једна се врста односи на карактер говорника, друга на расположење у које се доводи слушалац, а трећа на сам говор, ако он нешто доказује или се чини да доказује.725 Ови методи били су најизраженији међу софистима у V веку пре н. е који су их употребљавали када су покушавали да разјасне неки проблем. Анаксимен разликује доказе „који призилазе из речи и дела човека” од оних „који су допуна у односу на оно што је речено и учињено”.726 На његовој листи „допунских” доказа налазе се: сведоци, тортура и заклетва.727 Антифонтови говори управо показују примере најраније сачуваних говора који су садржали ове „допунске“ доказе. 722 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 54-58; H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 49-55. 723 Аристотел, Реторика; Anaximеnes, Rhetoric to Alexander, Anaximenis Ars Rhetorica (ed. M. Fuhrmann), Leipzig 1966. 724 Аристотел, Реторика 1355б, 1375а. 725 Ibid., 1356а. 726 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1428а. 727 Ibid. 193 Поређењем Аристотелове и Анаксименове теорије о доказима може се закључити да је Анаксименова теорија ужа. Наиме, међу Аристотеловим техничким методама само трећа метода, која се односи на говор (уколико он сам нешто доказује или се чини да доказује), може се поистоветити са Анаксименовим доказима „који призлазе из речи и дела човека”, а од Аристотелових атехничких метода Анаксимен не помиње законе и уговоре.728 Разлика у класификацији доказа сугерише да су ови теоретичари ценили говорника на основу разраде (narratio) његовог говора.729 Како истиче Аристотел, сви говорници уверавају тако што као доказ наводе примере (parádeigma) или ентиме (entymeme), који су реторички еквиваленти индукцији и силогизму. Као што у дијалектици (општој логици) постоје индукција и силогизам, тако у реторици постоје примери и ентиме. Ентимем је најзначајнији технички метод уверавања и представља врсту силогизма (реторички силогизам).730 Са становиштва логике ентимем је дедуктивни облик доказивања (од општег ка посебном) и данас је уобичајено да се одређује као скраћени силогизам.731 Eнтимеми се изводе из вероватног (eikota) и знакова (oimiea). „Вероватно је оно што се већином догађа, али не апсолутно, нешто што може бити и другачије, но што јесте”. Док се знаци деле на: просте (могу се побијати и односе се као опште према појединачном – на пример, неко има повишену температуру зато што убрзано дише) и нужне (tekmiria, непобитне, који се односе као појединачно према општем – на пример, неко је болестан јер има повишену температуру).732 Анаксимен је за знакове рекао да се они најчешће појављују пре, истовремено или после чињеница. Сам знак може да укаже не само да се нешто десило, већ и да се није десило, као што се и без појаве знака нешто може или не мора десити.733 Као и Аристотел, Анаксимен подвлачи разлику између знакова који стварају претпоставке и текмерије које 728 P. Wendland, Anaximenes von Lampsakos, Berlin 1905, 50-51. 729 F. Solmsen, “The Aristotelian Tradition in Ancient Rhetoric”, American journal of philology 62/1941, 187. 730 Аристотел, Реторика 1356б. 731 „Ентимем је скраћени закључак (силогизам) у коме једна од премиса није изречена али се подразумева - на пример, поштени људи лоше пролазе у животу, а он је поштен.” Вид. С. Марић, Филозофски речник, Београд 1991, 52. 732 Аристотел, Реторика 1357а-1357б. 733 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1428а. 194 пружају одређена сазнања.734 Међутим, за разлику од Аристотела, који своје излагање о техничким методима заснива на низовима логичких извођења, Анаксимен само објашњава и набраја техничке методе уверавања (пример, ентимем, аргумент из вероватног, знаци и текмерије).735 Без обзира на то што се поклапају, Анаксименов приступ је вероватно представљао општеприхваћену доктрину из тог времена, док је Аристотел поставио теорију о техничким методима уверавања у складу са његовим логичким концептом.736 Проучавајући три форензична Антифонтова говора (први, пети и шести) из перспективе Аристотеловог разликовања атехничких и техничких доказа, Солмсен је дошао до закључка да је најранија грчка процедура познавала употребу само атехничких доказа (заклетве), на основу којих се аутоматски пресуђивало, а да је Антифонт начинио прелаз између овог архаичног система и процедуре која ће доминирати у IV веку пре н. е, када су преовладали технички докази. Према његовом мишљењу, Антифонт у великој мери користи нове техничке доказе, али и атехнички докази утичу на његове говоре, уобличавају аргументе и расопоред материјала.737 Солмсен следи свог учитеља Виламовица, који је тврдио да је реторика развијена у Атини била оригинална, а не позајмњена са Сицилије како се уобичајено закључивало.738 Међутим, претпоставке које су Солмсен и његов претходник имали о атинском праву оспорене су, а теорија о Антифонтовој улози у прелазу са једног начина употребе доказа на други приказана је као сумњива.739 734 Ibid., 1430b. 735 Ibid., 1428а. 736 W. M. A. Grimaldi, Aristotle, Rhetoric I: A Commentary, New York 1980, 39-40. 737 F. Solmsen, Antiphonstudien: Untersuchungen zur Entstehung der attischen Gerichstrede, 22-26. Његову теорију подржали су: G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 131-133; The Cambridge History of Classical Literature I, Greek Literature (eds. B. M. W. Knox and P. E. Easterling), Cambridge 1986, 501; J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, 143; F. Zucker, “Review of Solmsen Antiphonstudien“, Gnomon 12/1936, 442-444. 738 Оштру критику против оваквог става изнели су: H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 85-86, 270-272, 356; E. Schwartz, “Commentatio de Thrasymacho Chalcedonio”, Index scholarum in academia Rostochiensi 1892, 7-15. 739 G. Vollmer, Studien zum Beweis antiphontischer Reden; B. Due, Antiphon – A Study in Argumentation; H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides; M. Gagarin, “The Nature of Proofs in Aniphon”, Classical Philology 85/1990, 22-32. 195 Да би се донео суд о Солмсеновој теорији неопходно је видети право значење термина pisteis. Како истиче Гарималди (Garimaldi), Аристотел овај термин није употребио у смислу доказа, како се они данас схватају, него више у смислу доказног материјала (метода уверавања), на основу којег су стране у спору (логографи) конструисале аргументе које су користиле у говорима.740 У том смислу Аристотел јасно ставља до знања да атехнички методи уверавања имају исту сврху као и технички, а разлика међу њима огледа се у томе што други подразумевају општа разматрања, док су први више везани за конкретан случај.741 Када говори о тортури он напомиње да аргументима може да се појача значај исказа и да их треба прихватити или оспорити у зависности од тога да ли у конкретном случају иду у прилог или не. Слично је и са заклетвом о којој се, како напомиње, мора дискутовати током спора.742 Дакле, ниједан од ових доказа није аутоматски решавао спор, тужилац и бранилац су их прилагођавали својим конкретним потребама. То се нарочито односило на заклетву искушења која је, како се могло видети из Антифонтових гвора, служила само као реторски трик. Сем тога, Аристотел нигде не даје свој суд о томе да једне методе уверавања треба више вредновати у односу на друге, a contrario када помиње да нема сведока једнаку вредност даје аргументима из вероватног.743 Из тог разлога може се закључити да Аристотел атехничке и техничке методе уверавања подваја да би указао на то да су први били заступљени у форензичним говорима, за разлику од других који су се могли користити и у другим областима реторике, па због тога они њему управо служе за анализу реторике. Насупрот Солмсеновом мишљењу да је Антифонт био пионир у употреби техничких доказних средстава, стоји Тирова тврдња да basanos није била у употреби све до последње трећине V века пре н. е. 744 Извори показују да су се аргументи из 740 W. M. A. Garimaldi, Aristotle, Rhetoric I: A Commentary, 20. 741 Аристотел, Реторика 1355б. 742 Ibid., 1377а. 743 Ibid., 1375б. 744 Тир цитира Антифонтове говоре као прве примере употребе овог доказа. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 14-15. 196 вероватног користили још од Хомера.745 Из овога се закључује да Коракс и Тисија нису били творци аргумента из вероватног, али да су га надоградили, креирајући аргумент из вероватног супротно другом аргументу из вероватног (такозвани хипотетички аргумент замењених улога). За овај аргумент, који се ретко употрбљавао пре Антифонта, може се рећи да је од „Тетралогије 2“ (2.6) дошло до ширења његове примене.746 Солмсенова опсервација да су аргументи у најстаријим говорима били више диктирани формалностима него рационалном применом изискује боље објашњење. Он петпоставља да је Антифонт задржао атехничке доказе зато што се аргумент из вероватног тек почео развијати. Међутим, уколико се упореде Антифонтови говори са Лисијиним првим говором „О убиству Ератостена“, који Солмсен није у потуности размотрио, може се закључити да се није радило о сазревању употребе аргумента из вероватног, него да су постојала важна процедурална правила. Наглашавање да формално представљање сведочења сведока који су положили заклетву треба да буде најважније приликом расуђивања о чињеницама и околностима односи се на процедуру у случајевима убиства, а не на доказ који је Антифонт прагматично користио. Такође, уколико се упореде различите процедуре у Антифонтовом петом говору (apagogē kakourgias) и шестом/првом говору (dike phonou) са Лисијиним говором који је написан генерацију касније може се уочити битна разлика у вредновању атехничких доказа и употреби аргумената из вероватног. 747 У традиционалној dike phonou процедури доминирала су атехничка доказна средства, за разлику од процедуре apagogē где су се стране у спору више ослањале на аргументе из вероватног. Из овога следи да су правила процедуре диктирала врсту доказа. 745 Хомер у својој „Химни Хермесу“, написаној неколико стотина година пре Антифонта, наводи да беба Хермес протествује да је само новоређенче и да вероватно није крадљивац Аполонове стоке (265). The Homerics Hymns (translation by A. A. Athanassakis), The Johns Hopkins University Press 1976. Поред Хомера, аргументи из вероватног могу се наћи и код Херодота: „Када би неко дао људима да бирају међу свим обичајима и да одреде који су најбољи, разгледали би их и вероватно би свако изабрао свој.“ Херодот, Историја 3.38. 746 M. Gagarin, “The Nature of Proofs in Aniphon”, Classical Philology 85/1990, 30. 747 У петом говору Антифонт 22 пута употребљава аргумент из вероватног, што је рекорд у односу на први (5 пута) и шести говор (3 пута), за разлику од Лисије који га у свом говору само једном употребљава (1.5). 197 Антифонт у својим говорима од атехничких доказних средстава користи заклетву, сведоке и тортуру; а од техничких доказних средстава: знаке, текмерије и фигуре вероватноће. При том, за судске говоре уочава се већа употреба атехничких доказа, док су за „Тетралогије” од атехничких доказа карактеристични једино сведоци, а технички докази: знаци, текмерије и фигуре вероватноће су далеко израженији. 4.3.2. Атехнички докази А) Заклетва Лате (Latte) истиче да се на основу заклетви које су стране положиле у случајевима убиства аутоматски пресуђивао спор: онај ко је обезбедио више сведока који су се заклели да су његове тврдње истините могао је бити сигуран да ће добити спор. Почетак процедуре био је церемонијал полагања заклетве којом је страна у спору истицала своје право на одређивање казне.748 Међутим, чини се да Драконтово законодавство није почивало на томе да је заклетва била најважнији доказ којим би се аутоматски пресуђивао спор помоћу магичног броја сведока.749 Оно се ослањало и на друге доказе, али је извесно да је diomosia Атињанима била битна у класичном периоду. У Драконтовом закону нема много података о заклетви, вероватно зато што је њена употреба већ била довољно разрађена у пракси: судије су се заклињале да ће праведно судити и строго се придржавати слова закона, а сукобљене стране и сведоци да ће изложити своје случајеве и сведочења истинито и прецизно.750 748 K. Latte, Heiliges Recht. Untersuchungen zur Gescichte der sakralen Rechtsformen in Griechenland, Tübingen 1920, 19-25. 749 Издваја се екстремно мишљење да diomosia није уопште служила као доказ зато што је извесно да је једна од страна вршила кривоклетство. У складу са тим ова заклетва није смела да се разматра са правне тачке гледишта и требало би да се схвати само у религијском смислу. E. Rohde, Psyche (translated by W. B. Hillis), New York 1925, 212. 750 Једини помен заклетве у Драконтовом закону била је она коју су полагали рођаци жртве када би изрицали опрост убици који је починио нехатно убиство. IG I2 115, ред 14-19. 198 Архонт басилеус је пре почетка судске процедуре морао да положи заклетву на светом камену који се налазио на агори. Како наводи Аристотел: „полазе ка клетвеном камену (на коме су положене жртве) код којега и обранични суци, заклевши се, изричу пресуде и сведоци под заклетвом одбијају да сведоче.“751 По тврдњама појединих аутора ова заклетва била је промисорна.752 To је била заклетва инвестируре која се трајно полагала и није морала да се понавља пред свако суђење. Басилеус је том приликом добијао венац и скидао га је само у моментима проглашења пресуде.753 Поротници су полагали заклетву пре суђења на Ареопагу, Паладијуму и Делфинијуму,754 а по окончаном поступку приликом проглашења пресуде басилеуси су морали да положе асерторну заклетву којом су гарантовали непристрасност и праведност пресуде. 755 Солон је установио надлежност новог суда, одобрио употребу заклетве када други докази нису били на располагању и дозволио странама у спору да је положе.756 У случајевима где су обе стране полагале заклетву на поротницима је било да одлуче која страна је у праву. Из овога следи да је пресуда доношена de facto, не аутоматски на основу заклетве, већ на основу мишљења поротника који су у обзир узимали и друге расположиве доказе. Потврду да је заклетва била ultimum praesidium даје и Аристотел који истиче да се користила само у недостатку других доказа.757 Он помиње и заклетву искушења, када једна страна куша другу на заклетву. Међутим, ова заклетва је служила да се што боље обезбеде аргументи за даљу одбрану, а не да 751 Аристотел, Устав атенски 55.5. 752 R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle, II, 156. 753 Аристотел, Устав атенски 57.4. 754 О тексту заклетве коју су полагали поротници вид. С. Аврамовић, „Gnome dikaiotate – право, правда и правичност у атинској судници“, Зборник Право и правда 2013 (ур. Ј. Хасанбеговић), Београд 2014, 22-25. 755 J. Plescia, The Oath and Perjury in Ancient Greece, Florida State University Press 1970, 40. 756 „Судије су ти који ће одлучити која се од страна у спору заклела исправно. Солон је наредио да ће бранилац моћи да се позове на заклетву када нема писаних исправа нити сведока, и тужилац на сличан начин.“ Lexica Segueriana 239.20-23, I. Bekker, Anecdota Graeca, vol. I. 757 Аристотел, Реторика 1375а. 199 се спор аутоматски реши прихватањем заклетве.758 Истиче да је она првенствено представљала реторску стратегију о чему сведоче и Антифонтови говори.759 Стране у спору, да би пложиле diomosia-у, морале су да стану на два бела камена, од којих се један звао „немилосрдан камен“ (lithos anaideias), а други „камен охолости“ (lithos hybreos). На овом камењу клели су се позивавши се на своју част и част својих рођака.760 Тужилац се клео да има право да тужи зато што је у родбинском односу са жртвом убиства761 и због браниочеве кривице,762 а држаће се навода оптужбе без помињања небитниог материјала.763 Бранилац се клео да је његова одбрана истинита, односно да није извршио убиство: „Тужиоци су се заклели да сам ја подстакао убиство Диодуса; ја се кунем да ја нисам узроковао његову смрт, нисам га убио, нити сам планирао његову смрт.“764 Текст заклетве био је прилагођен Драконтовом закону и није била дозвољена употреба сувишних речи.765 На важност diomosia-е указује Антифонт у свом петом говору (11), а у шестом говору истиче њену специфичност: „Закони, заклетве, исечени комади,766 објаве и све остале 758 Ibid., 1377а. 759 Пошто је proklesis (кушање) могло да служи код различитих доказа у првом Антифонтовом говору постоји пример када тужилац куша браниоца да се под тортуром саслушају сведоци који су могли да потврде лоше понашање маћехе према оцу (1.6). У „Тетралогији 1“ пред крај суђења бранилац куша тужиоца да саслуша сведоке под тортуром који су могли да потврде његов алиби (2.4.8), а исто је поновљено и у шестом говору када хорег описује да је на суду пред поротницима понудио саслушање сведока који су могли да потврде његову невиност (6.23-24). У свим овим случајевима кушање је одбијено, али је представљало добру реторску стратегију. Пример заклетве искушења постоји у Исејевом говору „У корист Еуфилета“ (12.9). Међу ауторима који потврђују да је заклетва икушења била само реторска тактика налазе се: M. Gagarin, „Oaths and Oath-Chalenges in Greek Law”, Symposion 1995, Köln-Wien 1997, 130-132, “Litigant’s Oaths in Athenian Law”, Horkos: The Oath in Greek Society (eds. A. Sommerstein and J. Fletcher), Exeter 2007, 42; R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 67-69; G. Thür, “Reply to D. C. Mirhady: Torture and Rhetoric in Athens”, 132; С. Аврамовић, „Религија и право – заклетва у античком грчком судском поступку“, Зборник Матице Српске за класичне студије 13/2011, 46. 760 Pausanias I, 28, 5, Pausanias's Description of Greece (translation by J.G. Frazer), New York 1898. 761 У свом говору „Против Еверга и Мнесибила“ Демостен наводи: „У складу са законом, господо поротници тужбу могу покренути чланови породице у степену сродства до деце рођака, заклеће се у ком су односу, чак и ако жртва буде слуга.“ (47.72). 762 Demosthenes 59.10. 763 Аристотел, Устав атенски 67.1; Antiphon 6.9. 764 Antiphon 6.16. 765 G. Thür, “Law of Procedure in Attic Inscriptions”, Law, Rhetoric and Comedy in Classical Athens: essays ih honour of Douglas M. MacDowell (eds. D. L. Cairns and R. A. Knox), Swansea 2004, 36. 766 Демостен у говору „Против Аристократа“ (23.67-68) објашњава да су у поступцима пред Ареопагом, који су се покретали са dikai phonou, у моменту полагања diomosia-е, прописаног дана пре суђења, жртвовани делови животиња (вепра, овна и бика). Ово је био обавезан део ритуала који је 200 ствари које се чине у случајевима убиства су потпуно другачије од оних који се чине у другим случајевима.“ (6). У истом говору Антифонт наглашава да је прописани ритуал спроводио чиновник (horkōtēs) који је био задужен да надгледа заклињање супротних страна (6.6). Хорегу се за „планирање ненамерног убиства“ судило на Паладијуму, где је постојало посебно правило да је победник у спору морао да положи заклетву и после изречене пресуде којом се додатно клео да су његове тврдње праведне, јер би у супротном призивао клетву на себе и своју кућу.767 Слично, по закону Делфинијума, сваки члан фратрије који је у поступку дозвољеног убиства оспорио оправданост казне био је ослобађан оптужби уколико је положио заклетву: „када се у складу са законом закуне, ослободите га“.768 Оно што је изазвало несугласице међу ауторима било је питање: у ком моменту суђења се спроводила diomosia? Неколико аутора сматра да је највероватније басилеус на једној од prodikasiai иницирао ову заклетву.769 Они указују на то да је басилеус у складу са Драконтовим законом имао право на dikazein, а управо Антифонтови говори (први и шести) сведоче да су написани са сазнањем на шта су се тачно стране у спору заклеле. С друге стране, Мекдауел истиче да се diomosia полагала на самом суђењу, пре почетка излагања говора страна у спору.770 Свој став аргументује тиме да, уколико се судило пред Ареопагом и Паладијумом, постојала су прецизна правила која су прописивала да се ова заклетва морала изводити пред поменутим судовима. Међутим, правила која су се односила на полагање заклетве пред Паладијумом и Делфинијумом обухватала су само заклетву коју је полагао победник у спору, а што се тиче заклетве пред Ареопагом Демостен објашњава: „На Ареопагу, где закон прописује да се суде случајеви требао да покаже колики страх су Атињани имали од богова, јер би кривоклетника задесило потпуно уништење. Могуће је да се овакав ритуал спроводио и пред другим судовима, посебно Делфинијуму где је у случају осуде казна била иста као и на Ареопагу. 767 Aeschines 2.87. (translation by C. D. Adams), London 1919. 768 E. Schwyzer, Dialectorum Graecarum Exempla Epigraphica Potiora, Leipzig 1923, 323D. 769 M. Gagarin, “The Basileus in Athenian Homicide Law”, 569; E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, 139-143; G. Thür, “Oaths and Dispute Settlement in Ancient Greek Law”, Greek Law in its Political Setting: Justifications not Justice (eds. L. Foxhall and A. D. E. Lewis), Oxford 1996, 71. 770 D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 91-92. Слично мишљење има и Бонер који наглашава да се пре почетка суђења могла полагати само заклетва искушења. R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 15. 201 убиства, онај ко оптужи другога за убиство мора да положи заклетву под претњом сопственог уништења, уништења његове куће и рођака, али ово није обична заклетва, већ се она полаже над исеченим комадима вепра, овна и бика, које је заклао надлежан службеник у одређено време; на тај начин све је урађено у складу са захтевима ритуала. Уколико се докаже да се лажно заклео, биће осуђен за кривоклетство.“ (23.67-68). Из овога следи да је било могуће да се ова заклетва полагала непосредно пре почетка суђења, али прецизирање времена и надлежног службеника који је морао да закоље животиње, више је у складу са оним што Антифонт наводи у свом шестом говору: да се ритуал полагања заклетве одвијао на једној од три prodikasiai (6.38, 42). Prodikasiai нису представљале само формалност да се припреми случај за суђење, оне су имале функционални карактер – да се покуша решити случај без суђења.771 У супротном, правила процедуре, која су подразумевала подизање оптужбе најмање три месеца пре почетка суђења, не би била у складу са дубоко укорењеним веровањем Атињана о мијазми која би због тога што се убица налазио на слободи могла да угрози полис. Антифонт у свом шестом говору потврђује да је басилеус на prodikasiai-ма могао да реши спор у неким случајевима: није дозвољавао подизање оптужбе уколико нису испуњени технички услови (на пример истицао му је мандат за мање од три месеца) и сигурно је тражио да се спор покуша решити нагодбом (вансудски) ако су се сукобљене стране могле договорити. Овај говор потврђује да су се стране првобитно нагодиле, а да се поступак покренуо после тога (38). У сваком случају оптужени је могао да се одлучи за прогонство на једној од prodikasiai све до другог говора уколико је схватио да му заклетва или заклети сведоци који би требало да потврде његову невиност нису довољни за одбрану. Солон је прихватио Драконтово правило да су рођаци могли да подрже страну у спору уколико положе заклетву. Остали сведоци који су били непходни за сведочење у конкретном спору такође су полагали заклетву, која у овом случају није 771 Могле би се назвати „дијалектичком“ фазом поступка, за разлику од главног претреса који је представљао „реторичку“ фазу поступка. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 156. 202 била иницирана од стране хоркотеса, већ од оне стране која је могла бити оштећена сведочењем. Атињани су практиковали да се у случајевима убиства сведок заклињао да је оптужени извршио убиство, односно да то није учинио, а заклетву је полагао пред басилеусом на једној од prodikasiai и поново на суду где је тим чином потврђивао своје сведочење.772 Оно што Еукситеусу доноси јаке аргументе у петом Антифонтовом говору јесте, управо, чињеница да ни тужиоци, нити сведоци који су против њега сведочили нису положили заклетву: „Ви сте прекршили правила, измислили сте сопствене законе, тужили сте ме без претходно положене заклетве, а ваши сведоци су против мене, такође, без претходно положене заклетве, коју је као и ви требало да положе заклињући се полагањем руку на свете жртве. И онда од поротника тражите да ме осуде на основу оваквих сведока.“ (5.12). Понекад су странке могле да изразе сумњу у истинитост речи онога ко је положио заклетву. Пример постоји у Антифонтовом првом говору: „Какав је преступ он учинио? Пошто је био сигуран да не може да је спаси [маћеху] испитивањем робова под тортуром, мислио је да ће сигурније моћи да лаже уколико избегне тортуру; на тај начин чинило му се да ће чињенице нестати. Како је онда искрено могао да положи заклетву, када сам понудио праведно испитивање робова, а он је то одбио?“ (1.8). У овом случају тужилац се с правом упитао да ли је заклетва кириоса маћехе била истинита. А, уколико је постојала сумња у кривоклетство могао је да се покрене посебан судски поступак (graphe psevdoklieias).773 И против „непослушних“ сведока могле су да се предузму одређене мере: dike lipomartyrion, када сведок обећа да ће бити саслушан под заклетвом, а после то одбије,774 dike blabes, када сведок, одбијајући да сведочи, прикрије важну информацију због које је страна у спору претрпела штету,775 као и graphe proklesos, када сведок, који се заклео и сведочио на prodikasiai, одбије да се појави на суду и 772 Antiphon 5.12. 773 Казна због прве две осуде у случају кривиклетства била је забрана оптуженом да крочи у суд, а трећа осуда повлачила је губитак грађанских права. R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 92. 774 Demosthenes 49.19. 775 Ibid., 49.20. 203 потврди своје сведочење. Страна у спору није смела без присуства сведока само да прочита његово сведочење на суду. Ово је била тужба graphe зато што се сведок посебно позивао на суд да сведочи. У случају неодазивања на судски позив сведок би био оптужен за непоштовање суда и морао би да плати казну од хиљаду драхми.776 У сваком случају, сведок је могао да одбије да сведочи заклетвом exomosia којом се заклињао да не зна ништа о спорној ствари. Било да се одлучи за сведочење или га одбије (martyrein e exomnysthai),777 било је у складу са законом. Ова заклетва била је промисорна, дефинитивна и свечана, а Аристотел сведочи да се полагала на истом камену на коме су и басилеуси полагали своју заклетву на агори.778 Посебна правила која су се односила на заклетву у случајевима убиства, указују на бригу Атињана да се осуда заснива на истинитим доказима. Ово је важило и за сведочење, а сведок је могао да сведочи уз положене заклетве, да одбије сведочење полагањем exomosia-е или, уколико је првобитно прихватио сведочење и касније одлучио да се ипак не појави на суду да плати казну од хиљаду драхми. Б) Сведочење Као и за заклетву, Лит истиче да се у атинском кривичном праву пресуда доносила, по аутоматизму, у корист оне стране која је имала више сведока.779 Тако је можда било у Кими и Гортини,780 али што се тиче атинског права сведочење је, како запажају поједини аутори, било доказ највећег правног значаја. Број сведока међутим, није утицао на доношење пресуде, нити се пресуда доносила по 776 Aeschines 2.68. 777 Исеј у свом говору „О Астифиловом имању“ позива Хиерокла да се закуне да не зна ништа у вези са породичним трачевима (9.18-19) и Хеирокле се одлучио за exomosia. 778 Аристотел, Устав атенски 55.5. 779 K. Latte, Heiliges Recht. Untersuchungen zur Gescichte der sakralen Rechtsformen in Griechenland, 24- 25. 780 Аристотел, Политика 1269а; М. Gagarin, “Witness in Gortyn Laws”, Greek, Roman and Byzantine Studies 25/1984, 345-349. 204 аутоматизму.781 Био је обичај да сведок буде присутан не само на суђењу, већ и у моменту полагања заклетве супротстављених страна, а обавезно је било да се proklesis за тортуру робова учини у присуству сведока. Колики је био значај сведочења говори и податак да је Солон написао посебан Закон о сведоцима (Ф41).782 У доба када је Антифонт писао своје говоре сведоци су давали своје исказе усмено на суђењу после положене заклетве. Тек је у другој половини IV века пре н. е. донет Закон који је прописивао да сведок мора предати суду своје сведочење у писменој форми, о чему сведочи Демостен у свом првом говору „Против Стефана“ (45.44).783 На самом суђењу, после читања исказа, следило је потврђивање његове аутентичности од стране самог сведока. При том, треба направити разлику између писаног сведочења које је морало да буде у складу са прописаном формом,784 док је усмено, сведок, на суђењу говорио о релевантним чињеницама својим речима. Предности оваквог сведочења огледале су се у томе што се на основу записаног исказа сведока могао покренути поступак против лажног сведочења (dike pseudomartirion) или кривоклетства (graphe psevdoklieias).785 Међутим, чак и тада посебна правила важила су за Ареопаг, где су сведоци усмено сведочили у корист једне од страна у спору.786 Антифонт у „Тетралогија 2“ не користи сведоке, чиме можда наговештава да су постојали и случајеви када се сведоци нису позивали.787 781 S. C. Todd, “The Purpose of Evidence in Athenian Courts”, Nomos: Essays in Athenian Law, Politics and Society (eds. P. A. Cartlege, P. C. Millett and S. C. Todd), Cambridge 1990, 30; G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 316-319. 782 М. Gagarin, Early Greek Law, University of California Press 1989, 74. 783 Демостен и у другом говору „Против Стефана“ напомиње: „Закон прописује да сведок треба да сведочи о ономе што зна или о догађајима којима је присуствовао. Ово сведочење мора да се сачува у писаном документу из којег нико не сме ништа да избрише или дода. Није дозвољено сведочење на основу рекла-казала о некоме ко је још жив, то је могуће тек после његове смрти.“ (46.6-7). 784 Обично су речи сведока којима је започињао своје сведочење биле: „био сам присутан“, „знам“ или „чуо сам“. L. Rubinstein, Litigation and Cooperation. Supporting Speakers in the Courts of Classical Athens, Stuttgart 2000, 72. 785 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 48. 786 Demosthenes 40.33. 787 Жерне и Мекдауел истакли су став да Антифонт ни у свом првом говору није користио сведоке који би потврдили маћехину кривицу. Међутим, на самом почетку говора тужилац куша браниоца на саслушање робова под тортуром, што је одбрана одбила (6-12), а касније наводи да је Филоненова љубавница саслушана под тортуром (20). L. Gernet, Antiphon, Discours, 36-37; D. M. MacDowell, Athenian Homicide Law, 101. 205 Поред наведених тужби које су се користиле против „непослушних сведока“, Атињани су пронашли још један начин како да сведоке који нису били вољни да сведоче приволе на сведочење. Проблем није представљао случај када је сведок који није желео да сведочи био у судници, зато што је странка на лицу места могла да тражи од поротника да се такав сведок саслуша. Компликованија ситуација била је када сведок није присуствовао судском поступку. У том случају атинско право је дозвољавало да се позив сведоку за сведочење учини на формалан начин (kleteuein).788 Суд би одмах затим спроводио истрагу. Крајњи исход истраге могао је бити сведочење или полагање exomosia-е. Уколико је сведок из оправданог разлога био спречен да сведочи (на пример због болести или пута) страна у спору која га је позвала могла је да тражи да се саслуша под заклетвом у присуству других сведока који су такође положили заклетву. Сведоци пред којима је изложио своје сведочење су на суду, у току поступка, потврђивали сведочење одсутног сведока. Ова процедура звала се ekmartyria.789 У два случаја сведок је могао да одбије сведочење због инкомпатибилитета: није морао сведочити на сопствену штету790 и против својих рођака. Меродаван сведок могао је да буде само мушкарац који поседује грађанска права, уз услов да није био странка у конкретном спору. Али, овај услов Атињани су у неким случајевима успевали елегантно да заобиђу.791 У првом Антифонтовом говору тужилац је пренео поротницима очеву последњу изјаву пред смрт, која је била главни доказ о маћехиној кривици: „Ако жртва има среће записаће или ће рећи присутнима, као сведоцима, ко је заслужан за његову смрт. Упркос чињеници да сам био мали, отац је истину о свом убиству поверио мени.“ (1.30). 788 Klinteysis је највероватније био позив сведоку да се одазове обавези сведочења у конкретном случају који је суд ab initio слао. A. R. W. Harrison, The Law of Athens II, 140. 789 Demosthenes 46.7. 790 Пример сведочења на сопствену штету био би случај када је сведок већ два пута осуђен за лажно сведочење. Смисао овакве регулативе огледало се у чињеници да уколико би и трећи пут био осуђен за лажно сведочење, оваква пресуда би аутоматски водила потпуној атимији. 791 У Исејевим говорима „О Пировом имању“ (3.6) и „О Аполодоровом имању“ (7.3), као и у Демостеновом говору „Против Леохареа“ (44.42) представљени су случајеви diamartyria-е (заоставштина није подложна оспоравању). У овим примерима стране у спору појављивале су се у улози сведока у сопственом поступку зато што се на diamartyria-у могло реаговати против-заклетвом (antomosia). 206 Антифонтов први говор потврђује правило да се жене нису смеле појављивати на суду нити као стране у спору, нити као сведоци (уместо маћехе у улози браниоца појавио се њен син). Уколико је постојала потреба за жениним сведочењем, у њено име би то чинио њен kyrios,792 при чему жена није одговарала за лажно сведочење или кривоклетсво kyrios.793 Међутим, сачувани говори сведоче о томе како су се индиректно сукобљене стране сналазиле када им је било потребно сведочење жена. Подносили су суду писмену изјаву жене под заклетвом (diamaryria).794 Ову изјаву жене су давале само у случајевима када није био у питању неки њихов лични интерес. Ако се радило о робињи, њено сведочење је било законито када је спровођено под тортуром, док је слобона жена једино могла да прихвати заклетву искушења. У првом Антифонтовом говору љубавница која је по наговору маћехе сипала отров подвргнута је тортури. Својим исказом признала је кривицу, због чега је погубљена (1.20). С друге стране, на самом суђењу тужилац је понудио браниоцу могућност да се маћеха изјасни о својој кривици прихватањем заклетве искушења (1.28). Понуда није била прихваћена, али потврђује тврдњу да је на овај начин сведочење жена, бар хипотетички, могло да допре до ушију поротника.795 Ипак, најбољи начин да се поротници обавесте о сведочењу жене био је да им страна у спору реферише оно што би рекла у конкретном случају да је могла да се појави на суду. Ова посебна врста реторске тактике била је најсигурнији начин обезбеђења индирекног сведочења особе женског пола.796 Платон у „Законима“ излаже своје мишљење о сведочењу жена: „Слободна жена може, такође, сведочити или бити бранилац на суду ако има више од 40 година; 792 У Исејевом говору „У корист Еуфилета“ може се видети да је жена могла да спречи kyrios уколико је у њено име сведочио о нечему што она није одобрила (12.5). 793 G. Thür, “The Role of the Witness in Athenian Law”, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law 151. 794 Демостенови говори „Против Афоба 3“ (29.33) и „Против Каликле“ (55.27) представљају примере када једна страна куша другу да жена да писмену изјаву под заклетвом, али у оба говора изазов је одбијен. 795 За разлику од жена, мушкарцима се нудила заклетва искушења само ако је понуда долазила од супарника у конкретном спору. Када је постојала потреба за сведочењем трећег лица, мушког пола, Атињани га никада нису подвргавали заклетви искушења, већ су га звали као регуларног сведока. M. Gagarin, „Women in Athenian Courts“, Dike 1/1998, 44-45. 796 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 31. 207 може и да подигне тужбу ако је без мужа. Уколико је њен муж још жив, она се сме појављивати као сведок, али само када је посреди убиство.“797 Ове Платонове речи не могу се прихватити као правило које је заиста постојало, јер се не поклапају са праксом, о чему сведоче сачувани говори. Међутим, оне показују један филозофски приступ тадашњем атинском законодавству и у том смислу можда поручују да су правила о забрани сведочења жена била сувише строга. Сведочење деце помиње се као могућност у Антифонтовом шестом говору. Хорег изазива тужиоце да саслушају сведоке који су били присутни у моменту када је дечак испијао отровни напитак: „Лако је доказати да су оптужбе против мене лажне, пошто много људи зна чињенице – робови и слободни, стари и млади, више од 50 њих зна шта је било речено о испијању напитка.“798 Из дела говора у коме се помињу млади (дечаци из хора) може се закључити да је у пракси постојао неки начин који је омогућавао поротницима да индиректно сазнају садржину сведочења деце. Правећи аналогију са сведочењем жена, могло би се претпоставити да је писана изјава под заклетвом важила и у случајевима сведочења деце.799 Наравно, ако таква могућност није постојала, реторска тактика којом су стране у спору преносиле изјаве сведока, који би исто изговорили да су могли да се појаве у судници, извесно је могла да се примени и у оваквим случајевима. Антифонт у „Тетралогији 2“ показује да се у случајевима убиства могла појавити потреба за сведочењем младих људи који су тек стекли грађанско право.800 Они се у току прве две, пробне, године нису смели појављивати у улози тужиоца или браниоца, осим ако су у питању били спорови везани за имовину која би требало да припадне епиклери.801 У складу са овим правилом они се највероватније нису појављивали ни у улози сведока. 797 Платон, Закони 937а,б. 798 Antiphon 6.22. 799 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 29. 800 То су били тзв. ефеби који су морали да напуне 18 година и да буду рођени од родитеља грађана да би могли да стекну грађанско право. Аристотел, Устав атенски 42.1. 801 Епиклера је била ћерка наследница која је морала да се уда за најближег сродника и у том браку роди наследника да би обезбедила oikos, јер оставилац није имао синове. С. Аврамовић, „Епиклера, кадестаи и епибалонти – спорне установе раногрчког гортинског права“, Анали Правог факултета у Београду 5-6/1979, 475-489. 208 У свом петом говору Антифонт девет пута позива сведоке, али су кључна била сведочења роба и слободног човека под тортуром. Роб је имао обавезу да се појави на месту предвиђеном за тортуру чим би га позвали. Нису постојале никакве могућности за евентуално одбијање сведочења. Током саме тортуре у већини случајева осим бичевања исход сведочења би била његова смрт. Разлика између сведочења робова и слободних људи вероватно произлази из чињенице да су слободни сведоци полагали свечану заклетву, што упућује на закључак да су Атињани више веровали оном ко се заклео да ће говорити истину. Наравно, заклетва није била апсолутна гаранција истине и било је потребно смислити начин на који ће се сведок дискредитовати. Вероватно би најбоље решење било унакрсно испитивање сведока, али Атињани то нису користили. Они су, пре свега, водили рачуна да изјаве сведока буду доследене, међутим, овај говор даје пример сведочења које се мењало. Роб је прво изјавио да је Еукситеус убица, а после тога да није (1.28). Слободан човек који је изузетно у овом случају сведочио под тортуром највероватније је био странац, а странци су могли да сведоче под тортуром, на основу посебних прописа или договора држава.802 Тачност сведочења могла је бити нарушена тиме што су у контрадикцији биле речи сведока у односу на његова дела. У „Тетралогији 1“ жртва је ослободила свог роба пред смрт, због чега је роб без тортуре, на самрти, изјавио ко је убица. Без обзира на то што су тужиоци тврдили да није било повреде правила процедуре (роб саслушан без тортуре), јер се радило о сведочењу слободног човека, а не роба, нису успели да докажу да је жртва заиста ослободила роба непосредно пред смрт (2.3.4). Можда је пробитачније оружје у борби против лажног сведочења била тактика да се докаже да сведок никако није могао да сазна оно што тврди или пориче. Управо на овај начин тужилац у првом Антифонтовом говору дискредитује тврдње свог полубрата који није био присутан у моменту када је маћеха наговарала љубавницу да да отровни напитак (1.28). 802 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 74; G. Thür, ”The Role of the Witness in Athenian Law”, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law 151. 209 На суђењу сведок је одлазио на говорницу (bēma) где је сведочио, а касније декламовао записано сведочење или само потврђивао климањем главе прочитано сведочење. Никада није одговарао на питања. Сама чињеница да је био присутан на суђењу, без обзира на то да ли су га стране у спору похвалиле или извређале због сведочења, била је довољна да поротници процене да ли је лажно сведочио. Пре гласања поротника, стране у спору требало је да најаве episkēpsis да ли ће подизати тужбу због лажног сведочења (dike pseudomartirion) против неког од сведока.803 Након треће осуде за лажно сведочење сведок је губио грађанска права (atimia). Без обзира на то што атински поротници можда нису могли да учине више од оскудне анализе чињеница, правила везана за сведочење била су веома развијена. Ц) Тортура Поред чињеница да Демостен у свом говору „Филипика 3“ истиче да су робови у Атини имали можда већа права на слободу говора од грађана других полиса804 и постојања закона у складу са којим је савако могао да буде тужен за учињен hybris према робу, као и према грађанину,805 не треба заборавити да су се робови ипак третирали као покретна имовина, од чије трговине су њихови господари могли добро да зараде.806 Изворно термин basanos означавао је пробни камен за тестирање злата.807 Временом се почео употребљавати за тестирање нечије искрености, а грчки говорници су га користили у значењу посебног доказног средства којим се сведочење робова добијало под тортуром. Постојало је неколико врста тортуре,808 али најчешће се у говорима може уочити proklesis. Међутим, поред чињенице да се у великом броју говора помиње тортура искушења, не постоји ни један случај у којем 803 Аристотел, Устав атенски 68.4. 804 Demosthenes, Philippic 3 (9) 3. 805 A. R. W. Harrison, The Law of Athens I, 131. 806 Демостен у говору „Против Андротиона“ указује на то да се разлика између робова и слободних огледала у томе што су тела слободних била неповредива, а то се поштовало чак и кад су били осуђени на казну (22.55-56). 807 Liddell and Scott, Greek-English Lexicon, 128. 808 D. M. MacDowell, The Law in Classisal Athens, 246. 210 је изазов прихваћен, а тортура заиста спроведена.809 Из тог разлога аутори су покушали да нађу објашњење за ову необичну праксу. Хидлам (Headlam) је понудио једноставно и елегантно објашњење да је изазов за basanos аутоматски решавао проблем – једна страна понуди, друга страна одбије. На тај начин спор је решаван ван суда и у судском поступку није ни било потребе да се користи као доказно средство.810 За разлику од њега, Тод прихвата basanos као доказно средство и наглашава да када би коректно био спроведен, имао би снагу „убедљиве силе“ у очима поротника, што би поново упућивало на закључак о аутоматском решавању спора.811 Али, једнако као ни теорије које су тврдиле да су заклетва и сведочење у случајевима убиства аутоматски решавале спор, ни ова теорија о аутоматском решењу није прихваћена. Тир наглашава да природа атинског судског поступка није дозвољавала постављање граница поротницима и странама у спору приликом вредновања доказа о тортури.812 У том смислу доказ о прихваћеном изазову за basanos поротници су оцењивали у складу са другим доказима. Прихватање basanos-а је могло да доведе до вансудске нагодбе, али није постојало правно правило које би натерало стране у спору на то, па је случај могао да заврши на суду. Осим тога, начин на који стране у спору говоре о последицама одбијања basanos-а потврђује да се о њему није аутоматски одлучивало. Обично се истиче да је супротна страна кукавица што не жели да прихвати proklesis, на шта указује и Антифонт у свом првом говору: „Како он може да буде сигуран да маћеха није убила оца? Када је имао прилику да сазна истину испитивањем робова под тортуром, одбио је, и био је жељан да испроба само оне методе који неће пружити информације.“ (1.6). 809 Тир даје листу од 23 говора у којима је тортура искушења поменута 42 пута, али никада није прихваћена. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 59. 810 J. W. Headlam, „On the πρóκλησις εις βάσανον in Attic Law“, Classical Review 7/1893, 1-5; „Slave Torture in Athens“, Classical Review 8/1894, 136-137. 811 S. C. Todd, “The Purpose of Evidence in Athenian Courts”, 35. 812 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 213-214. 211 Пратећи Вајсову идеју,813 Тир говори о „неприродном одбацивању“ proklesis у случајевима basanos-а и наводи различите технике и тактике које је изазвивач примењивао да би противник одбио изазов.814 Међутим, без обзира на то да ли је изазивач тактично поступао у случајевима, као што је Антифонтов шести говор, он је морао да буде свестан да ће, уколико се прихвати изазов и спроведе тортура, робови посведочити о ономе што знају. Хорег је у овом говору понудио не само тортуру робова, већ и саслушање сведока који би могли да потврде његову невиност (6.23). Тир закључује, пошто стране у спору нису очекивале да се њихови proklesis прихвате, сврха кушања противника на тортуру била је да се постигне реторска предност у очима поротника.815 Због тога осуђује неинтелигентност поротника, игноришући чињеницу да је неке од ових случајева процесуирао Ареопаг (на пример, Антифонтов први говор). Колико год Тирова теорија деловала убедљивије у односу на теорију о аутоматском решењу спора, постоје неке празнине, као што је немогућност да објасни зашто стране у спору никада у својим говорима нису указивале поротницима на неискреност противника, било да се ради о ономе ко куша или о ономе ко не прихвата proklesis за basanos. Гагарин подржава Тирову теорију са извесним модификацијама. Према његовом мишљењу, proklesis за basanos или како га он назива „доказни“ basanos била је правна фикција која није ни служила да се сазна истина из сведочења робова. То је био алат који се користио у форензичном беседништву. Проучавајући само случајеве у којима процедура за basanos није ни отпочела, он долази до закључка да се basanos, без обзира на то што је представљао легитимно доказно средство, није користио, јер је неслагање око кушања и одбијања тортуре решавано ван суда. А пошто basanos никада није могао да задовољи обе стране, власник је, прекидајући 813 Вајс је напоменуо: „Изазови на тортуру нису представљали озбиљну намеру стране у спору, која је упутила изазов на вансудску нагодбу. Њихова примарна сврха била је да утичу на поротнике. Намера изазивача била је да дâ понуду коју ће извесно супротна страна да одбије, чиме би постигао оцрњивање противника на суду, јер је прикрио истину због страха од откривања; противник би тражио да се узме у обзир против-изазов и обе стране би декламовале поротницима општа места о употреби тортуре као инструмента којим се долази до истине.“. W. Wyse, „Law“, A Companion to Greek Studies (ed. L. Whibley), New York 1905, 398-399. 814 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 233-261. 815 Ibid., 261, 284-286. 212 процедуру, могао свог роба да повуче са саслушања.816 Међутим, чини се исправним Тирова реакција на ово Гагариново мишљење, зато што указује на то да не постоји доказ да су стране у спору саботирале процедуру за basanos када је коректно била започета. Уколико је процедура започета, власник није смео својевољно да је прекида и повлачи свог роба са испитивања. Правни концепт процедуре био је уважаван као форма за употребу овог доказног средства и суд га сигурно не би прихватио уколико, су направљени одређени пропусти.817 Припремни поступак за basanos обухватао је неколико активности. Proklesis се записивао пред сведоцима, а супротна страна је могла да га прихвати, одбије, прихвати са одређеним изменама, или понуди контраизазов који би обухватао друге робове и другачије услове за спровођење тортуре. Када су стране постигле споразум,818 уколико нису били власници робова морали су да траже одобрење власника.819 Proklesis је уобичајено садржао детаље о томе кад и где ће се испитивање спровести, списак питања која ће се робу поставити, као и обећање власнику да ће му бити надокнађена штета, уколико се роб повреди или умре током тортуре. Роб је саслушаван у присуству власника, а испитивала га је страна која је изазвала или изабрано треће лице. Сведочење робова било је лимитирано на давање да/не одговора на постављена питања, и сви одговори су касније током поступка могли бити цитирани или на глас прочитани. За разлику од сведока, робови под тортуром давали су своје исказе далеко од очију поротника. Уколико је сведочење роба било одлучујуће, стране су могле да постигну споразум ван суда, али како примери из тадашње праксе показују basanos највероватније није аутоматски решавао спор.820 816 M. Gagarin, “The torture of slaves in Athenian Law”, 14-16. 817 G. Thür, “Reply to D. C. Mirhady: Torture and Rhetoric in Athens”, 133. 818 Постојала је посебна глинена посуда (echinos) у којој се печатио претходно записан споразум. С. Аврамовић, “Тортура над робовима – сведоцима и судски поступак у древној Атини“, Истражне радње и помоћна средства у судским поступцима кроз повјест (ур. М. Гардаш), Осјек 2010, 4. 819 Пример постоји у Антифонтовом шестом говору, када хорег нуди да добије потребно одобрење од власника за испитивање робова. Antiphon 6.23. 820 M. Gagarin, “The torture of slaves in Athenian Law”, 4; R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 33, 76; P. duBois, Torture and Truth, 35-38. 213 Пошто су у пракси стране у спору одбијале изазов да свог роба подвргну basanos-у, у судском поступку су примењивали разрађену реторску тактику (topos), којом су убеђивали поротнике у то шта би могли да чују у случају да је њихов роб заиста испитан под тортуром. У „Тетралогији 1“ сведочење робова представљало је најважнији доказ за разрешење случаја. Тужени, покушавајући да одбаци оптужбе за убиство, пориче истинитост тврдњи роба жртве који, и сам пред смрт, изјављује да је оптужени напао њих двојицу и том приликом убио његовог господара. Аргумент који тужени истиче односи се на чињеницу да роб у моменту давања исказа није био подвргнут basanos- у: „Зашто би сте сведочење роба прихватили као истинито? Преплашен од напада, мало је вероватно да је успео да препозна убицу, али је много извесније да је прихватио наговарање свог господара. С обзиром да је сведочење робова уопште гледано непоуздано – у супротном не бисмо их подвргавали тортури – где је ту правда, ако ви поверујете сведочењеу роба и уништите мене?“ (2.2.7). Тужиоци потврђују да basanos није спроведен, али истовремено истичу и правило по којем роб, који ризикујући сопствени живот брани живот свог господара, мора у најмању руку бити награђен добијањем слободе. Слободан човек није смео да буде подвргнут basanos-у, већ је своје сведочење давао на начин који је био предвиђен за сведоке: „Они греше када говоре да не треба да поверујемо сведочењу роба. За овакву врсту сведочења ми не подвргавамо робове тортури, већ их ослобађамо. Само у случајевима када они поричу крађу или кујући заверу против својих господара прикривају злочин, њихово сведочење сматрамо истинитим уколико су подвргнути тортури.“ (2.3.4). У завршном говору оптужени се с правом пита како санкционисати овакво сведочење, уколико он успе да докаже да је лажно: „Зашто би сте пре поверовали сведочењу роба, него сведочењу слободног човека? Ако се покаже да је слободан човек лажно сведочио биће лишен грађанских права и кажњен, а како да казнимо овог роба, који за собом није оставио никакав доказ и није био подвргнут тортури?“ (2.4.7). У овом случају роб је умро одмах након давања исказа, па је питање његовог кажњавања било хипотетичко, али је на поротнике могло да остави снажан утисак. 214 Оно што у овом случају представља додатну необичност јесте понуда оптуженог, на самом крају завршног говора, да се подвргну тортури сви његови робови који би доказали да је он у ноћи када се десило убиство био код куће: “Нудим вам да подвргнете тортури све моје робове, мушкарце и жене, ако се покаже да ја те ноћи нисам био код куће у кревету, него сам изашао, онда ћу признати да сам убица.“ (2.4.8). У складу са правилима, захтев да се роб подвргне basanos-у морао је бити учињен пре суђења. Гагарин претпоставља да је циљ који је Антифонт истицањем алибија на крају говора желео да постигне у ствари показатељ да су чињенице (erga) моћније од аргумента из веороватног (eikos).821 Наравно, чак и ако би овај алиби био истинит, то није искључивало могућност оптуженог да планира или унајми неког ко би убио жртву.822 У сваком случају поротници овако предочен алиби највероватније нису много ценили. Низ аргумената које је Антифонт у овој тетралогији поређао изложеним редоследом, вероватно да би говоре учинио занимљивијим, директно се односе на питање basanos-а. Тужилац и бранилац сукобљавају се око дилеме да ли је сведок роб или слободан човек? Ако би поротници поверовали да је он слободан, његово сведочење би се узело као сведочење човека од поверења. С друге стране, ако га поротници буду посматрали као роба, његово сведочење би испало безвредно зато што није подвргнут тортури. Као прави софиста, Антифонт оставља читаоцима да се сами одлуче за једну од понуђених опција, али истовремено их и едукује износећи одличне аргументе који су могли да се примене и у реалним случајевима са проблематиком basanos-а. Упркос чињеници да су Атињани строго поштовали правило по којем се роб испитивао под тортуром, само ако постоји proklesis једне од сукобљених страна, у Антифонтовом петом говору ово правило није поштовано. Износећи своју одбрану Еукситеус верује да су тужиоци направили пропусте (5.31-32). У његовом одсуству испитивали су сведоке. Роб који је путовао са Еукситеусом и покојним Херодом, признао је под тортуром да је помогао Еукситеусу приликом убиства Херода. 821 Тhe Oratory of Classical Greece I, 28. 822 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 21-22. 215 Тужиоци су му вероватно обећали слободу у замену за сведочење, али су се одмах после испитивања предомислили и погубили га због тога што је учествовао у убиству. Непосредно пре егзекуције роб, схвативши да је преварен, пориче све што је изјавио под тортуром (5.33). Испитивање роба под тортуром у овом случају била је тзв. „једнострана судска тортура“.823 Судска тортура је била дозвољена у атинском праву и примењивала се јединствено у односу на остале полисе.824 За разлику од „доказне“ судске тортуре (proklesis за basanos) код „једностране“ се није чинио изазов, али је било корисно обавестити супротну страну која је могла да присуствује овој врсти тортуре. Међутим, у овом Антифонтовом говору Еукситеус је био подвргнут процедури apagoge и могуће је да га због тога тужиоци нису позвали да присуствује тортури роба. Сем тога, на суду се, додуше као слабије доказно средство, могла користити „једнострана“ тортура.825 То не значи да су тужиоци имали право да убију роба, без обзира на то што су били његови власници, зато што се роб могао убити тек након одлуке којом би био осуђен на смртну казну. Следећи сведок који је највероватније био странац, али по статусу слободан човек, такође је подвргнут тортури. Његово сведочење тужиоци нису успели да искористе зато што је изјавио да Еукситеус није убица, јер су читаву ноћ провели заједно на броду. Отворено је питање да ли слободан човек може бити подвргнут тортури? Скамандриусовом одлуком је било забрањено вршити тортуру над слободним грађанима Атине.826 Овде је скоро извесно да се радило о Митилењанину нижег статуса, па се закон који је штитио атинске грађане вероватно није односио на њега. Ово би било једно од објашњења за спровођење basanos-а над слободним човеком, а у претходном поглављу наведена су различита мишљења која су о томе изнета у литератури.827 823 Ову врсту тортуре треба разликовати у односу на пеналну тортуру која се користила као казна (пример је први Антифонтов говор где је на овај начин погубљена Филоненова љубавница - 1.20). M. Gagarin, “The torture of slaves in Athenian Law”, 2, 8. 824 G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 25-27. 825 Ibid., 269-272. 826 Andocides 1.43. 827 Вид. стр. 122. 216 Слободан човек је знао да ће се basanos завршити и тужиоци нису могли да га уцењују добијањем слободе или евентуално обећањем неке друге користи. Његово сведочење било је изузетно важно Еукситеусу, јер ако би поротници прихватили сведочење роба, он би био проглашен за убицу: „Шта вам делује тачније, изјава оног који своје сведочење не мења или оног који нешто каже па после порекне. Иако подвргнут тортури, они који остају доследни својој изјави заслужују више поверења од оних чије су изјаве контрадикторне.“ (5.50). Шести говор показује да Антифонт, пишући своје говоре, није много пажње посвећивао формалним правилима која су била предвиђена у случајевима basanos. Као и у „Тетралогији 1“, где изазов за тортуру бранилац даје тек на крају свог завршног говора, овде хорег насред суђења нуди да се саслушају робови под тортуром, при чему новину у односу на „Тетралогију 1“ представља чињеница да се у овом случају нуди и саслушање туђих робова под тортуром (6.23). Пошто и у овом случају изазов није прихваћен намеће се закључак да basanos није представљао циљ, већ средство које би олакшало добијање пресуде. На исти закључак нас могу упутити и речи Демостена у његовом говору „Против Онетора“: „Уистину, ви [поротници] сматрате да је тортура најпрецизнија од свих доказа у приватним и јавним поступцима; и када се појаве пред вама робови и слободни људи, а треба да разјасните спорне чињенице, не користите се сведочењем слободних, већ подвргавате робове тортури и на овај начин тражите да откријете истину. Ово је разумљиво, господо поротници, јер ви одлично знате да су у прошлости неки сведоци сведочили неистинито, док за оне који су били подвргнути тортури никада није доказано да су говорили неистинито под тортуром.“ (30.37).828 Овај Демостенов говор можда представља најважнији траг на основу којег се може дати одговор на питање зашто се basanos ретко примењивао у пракси. Уколико се схвати као процедура којом се желела постићи истинитост сведочења робова, могла би да се направи грешка, јер како каже Аристотел: „Има много истрајних и 828 Сличне речи могу се уочити код Isaeus 8.12; Isocrates 17.54. G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens. Die Proklesis zur Basanos, 290-298. 217 чврстих људи који, имајући јак дух, храбро подносе мучење, док се страшљивци и плашљивци препадну и саме помисли да ће их мучити, тако да се признањима изнуђеним мучењем не може поклонити никаква вера.“.829 Међутим, ако се basanos схвати као реторска тактика којом су се поротници упознавали са чињеницом да је proklesis учинила једна страна, а друга је одбила, онда би смисао био јаснији. 4.3.3. Технички докази А) Судски говори Најстарији сачувани судски говор „Против маћехе”, Антифонт је написао за тужиоца кога су поротници могли да виде као некога ко је из пизме, а не ради задовољења правде, повео поступак против маћехе, посебно што се у улози браниоца појављује његов брат - законити син, кога је маћеха имала са жртвом. Како каже Анаксимен: „Кривоклетство произлази из саме оптужбе ако неко окриви рођака, госта или пријатеља на ситничав и прљав начин. На овакве судске спорове поротници гледају са презиром.”.830 . У овом говору највише се користе аргументи из вероватног, на основу којих тужилац ствара слику догађаја. Љубавница, саслушана под торуром, није оптужила маћеху за убиство, а сведоци нису позивани да посведоче о околностима. Наиме, тужилац је изазвао свог полубрата да му дозволи да под тортуром саслуша робове који су били сведоци да је маћеха и пре убиства покушавала да отрује мужа, дајући му „љубавни напитак”, али је ово „кушање” одбијено: „Да ми је дозволио да саслушам робове под тортуром и да они нису потврдили моје сумње, имао бих сигурност у одбрани од мојих оптужби и његова мајка би била слободна. Али пошто он није прихватио изазов, како може бити сигуран да моје тврдње нису тачне? Поротници мало је вероватно да он говори истину, када није прихватио да се моје тврдње истраже. Како ће се сад бранити? Знао је да не може да је спаси ако дозволи 829 Аристотел, Реторика 1376б. 830 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1442а. 218 испитивање робова, па је мислио да ће чињенице нестати ако избегне испитивање робова. Да ли је онда искрена његова заклетва, у којој тврди да му је мајка невина?” (1.7-8). Тужилац сматра да је поступио исправно, зато што је понудио свом полубрату саслушавање робова под тортуром: „ово је индиција да сам коректним и фер понашањем гонио убицу свога оца” (1.10). Након тога следи Антифонтов омиљени аргумент о хипотетичкој замени улога: да су они њему понудили да саслуша робове под тортуром, и да он то није прихватио, то би била индиција да он није сигуран у своје оптужбе, али пошто је он тржио саслушање робова, а бранилац то није прихватио, то је индиција о њиховој кривици (1.11-12). Схватајући да му ове хипотетичке претпоставке неће обезбедити сигурну победу у спору, тужилац на крају говора нуди доказ о кривици маћехе: последње речи њеног покојног мужа, којима је оптужује за тровање, али за њих сазнајемо само из говора тужиоца (1.30). Ово је пример када се страна у спору појављује и као сведок у сопственој ствари, што је била посебна врста реторске тактике.831 Пети говор „О убиству Херода” садржи од атехничких доказа: сведочење, тортуру и заклетву, а од техничких доказа: аргумент из вероватног, текмерије и знаке. Изненађујуће је што Еукситеус мало помиње атехничке доказе, иако би они допринели ослобађајућој пресуди да се, на пример, више објаснила тортура слободног човека који је сведочио о његовој невиности. Уместо тога аргументима из вероватног покушава да објасни питање мотива. Oптужени не износи опис догађаја одмах на почетку, већ комбинује нарацију са доказима, које користи у одбрани. Управо овакву технику писања говора препоручује Анаксимен „када постоји много непознатих чињеница”.832 Еукситеус започиње свој говор, пре излагања о самом случају, протестом против насилне процедуре апагоге, која је примењена на њему. Разлог због којег указује на нерегуларност процедуре није због тога што он не верује поротницима, који му суде, него због „насилног и неправедног понашања тужиоца, што је индиција на основу које можете ценити њихове друге поступке према мени” (5.8). 831 R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, 31. 832 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1438b, 1442b. 219 Поента је да је понашање тужилаца текмерија (индиција) о њиховом понашању у другим случајевима.833 Даље, истиче да сведоци Херодових рођака нису положили заклетву пре сведочења о његовој кривици, иако је то уобичајено у случајевима убиства (5.13). Сведоци су у овом говору позивани чак девет пута. Након кратке нарације о догађајима који су уследили на путу до Тракије (5.20- 24) Еукситеус прелази на аргументе из вероватног. Почиње са описом Херодовог нестанка: „Они говоре да је човек убијен на обали, и да сам га ја, који нисам напуштао брод, ударио каменом о главу. Они дају прецизне информације о овоме, али не могу да пруже вероватан доказ о човековом нестанку”.834 Поротници не би требало своје поверење да повере тужиоцима зато што је утврђено да Херод није могао да одмакне далеко од луке, и након детаљне потраге „није пронађен нико ко га је видео, нису пронађени трагови крви, нити било који други знак” (5.27). Тужиоци објашњавају Херодов нестанак тиме да је његово тело одвезено бродом и бачено у море, али Еукситеус реплицира „то би било вероватно да је на броду пронађен знак о телу које је бачено у море” (5.28). Једини знак, који су тужиоци успели да пронађу на броду је била крв заклане овце. Поново нападајући реконструкцију догађаја коју су изнели тужиоци Еукситеус говори: „Он је убијен на копну и стављен у брод, али нису пронађени ни његова крв ни други знаци како на копну, тако и у броду, при том, убијен је и стављен у брод ноћу. Ви заиста мислите да је вероватно да неко у оваквој ситуацији уклони знаке са копна и опере трагове са брода, то не би могао да уради ни неко ко је потпуно присебан, нема шта да крије и то чини током дана. Колико је то вероватно господо?” (5.45). Овде је oimiea психолошки знак, чије се 833 Тукидид описује сличану ситуацију где се нечије понашање у једном поступку може узети као идиција за даље поступке. Говорећи о „афери Хермес”, када је неколико дана пред одлазак атинске експедиције на Сицилију 413. године пре н. е, у току ноћи, оштећен већи број херма (камени стубови са попрсијем Хермеса, бога трговине и заштитника путева), Тукидид истиче да су доушници оптужили Алкибијада. Наиме, он је наводно, по тврдњама својих непријатеља, организовао младиће, припаднике мистерија (тајних религиозних скупова) да оштете херме. Ово понашање Алкибијада “било је индиција за друге његове антидемократске преступе против усвојених правила понашања” (6.28). 834 Antiphon, Оn the Murder of Herodes 26. 220 тумачење заснива на аргументу из вероватног, а овај аргумент привлачи пажњу поротника управо због тога што знаци нису пронађени.835 Употреба аргумента из вероватног се даље може видети када Еукситеус описује сведочење слободног човека и роба. Прво се анализирају околности под којима је извршена тортура на робу и показује како је роб у првом саслушању лагао, а затим рекао истину: „Уколико пазимо на то шта је вероватније, његов каснији исказ је истинит: лагао је да би имао користи, али када је увидео да ће га сопствене лажи упропастити, одлучио се да говори истину”.836 Затим следи сведочење слободног човека под тортуром, који је изјавио да Еукситеус није напуштао брод: „Вероватноћа је у овом случају мој савезник, зато што нисам толико луд да без ичије помоћи убијем човека, али када се убиство десило они су почели да тврде да сам ангажовао сведока [слободног човека] и постао завереник.”.837 Еукситеус се у говору неколико пута враћа на сведочење роба под тортуром за које истиче да није изведено на правилан начин. Наиме, уобичајено је да у оваквим случајевима оптужени врши притисак на сведока који не сведочи у његову корист, а тужиоци да га због таквог сведочења награде и заштите (5.34-35). Шта више, Еукситеусови пријатељи су изазивали рођаке Херода да им допусте да и они саслушају роба под торуром, али је ово „кушање” одбијено. Еукситеус објашњава значај таквог понашања Херодових рођака аргументом о замењеним улогама: „Да сам ја убио роба под тортуром, или одбио да им га предам, они би томе придали велики значај и то би била важна индиција против мене. Међутим, пошто су они одбили да предају роба када су их изазвали моји пријатељи, онда је ово њихово понашање индиција против њих, а оптужбе против мене лажне.” (5.38). Овде имамо исту ситуацију, као и на почетку говора (када се указивало на нерегуларност процедуре апагоге), да је понашање тужиоца текмерија (индиција) о њиховом поступању у другим случајевима. 835 F. Scheidweiler, “Antiphons Rede über den Mord an Herodes”, Rheinisches Museum für Philologie 109/1966, 327. 836 Antiphon, Оn the Murder of Herodes 37. 837 Ibid., 43. 221 Антифонт је морао да одбрани Еукситеуса и од тврњи тужиоца да су у другој претрази брода пронашли његово писмо Лицинију, које га инкриминише. Поново се користи аргумент из вероватног: „Није вероватно да шаљем писмо када је гласник мој саучесник. Гласник је усмено могао да извести шта се десило. Људи пишу поруке када гласник не треба да зна садржај поруке.” (5.53). Тужиоци истичу да Еукситеус није имао мотив за убиство Херода, већ да је то урадио као услугу Ликину. Управо из тог разлога Еукситеус мора да докаже да ни Ликин није имао разлога за убиство Херода, или да уколико је Ликин имао мотив, Еукситеус није имао разлога да му удовољи. Прво се показује да између Ликина и Херода није било непријатељства: „представићу вам значајне индиције да Ликин није желео да га убије: он је имао могућност да оптужи Херода за озбиљан злочин и на тај начин га уништи у складу са вашим законима, тако би водио рачуна само о својим интересима и добио захвалност од грађана полиса зато што је указао на његов злочин; одлучио је да не подиже тужбу, иако би то био частан потез.” (5.61). Затим следи део у којем се описује да између Ликина и Еукситеуса није било пријатељства: „Да ли је разлог због кога бих предузео овако ризичан посао новац којим ме је платио? Наравно да не, зато што сам ја имао новац, а он није. Вероватније је да ја њега потплатим да убије, него он мене, јер је он имао дуг од седам мина, који су његови пријатељи платили. Ово је индиција, која показује да однос између мене и Ликина није био пријатељски: када нисам хтео да платим његов дуг од седам мина због кога је он завршио у затвору, сигурно нисам на себе преузео тако велики ризик да убијем човека по његовом налогу.” (5.63). Текмерије (индиције) наведене у претходним примерима изводе се из не чињења (Ликин није убио зато што није ни тужио Херода; Ликин и Еукситеус нису били пријатељи зато што Еукситеус није платио Ликинов дуг, а самим тим није ни убио). Управо овакве врсте текмерија могу се упоредити са аргументима из вероватног, за које Аристотел тврди да представљају једно од места из којих се изводи ентимем. Наиме, Аристотел истиче да се ентимем може изводити из појмова већег и мањег: „ако нечега има у већој мери код онога што би иначе требало да буде, јасно је да тога нема код човека који тиме располаже 222 у мањој мери”.838 Ако Ликин није показао своју мржњу према Хероду када је то било лако и препоручљиво (није га тужио за злочин), није вероватно хтео да то учини у тежој и опаснијој ситуацији (убиство Херода). Такође, уколико Еукситеус није показао своје пријатељство у ситуацији када је Ликину мало било потребно за помоћ (није му позајмио седам мина да отплати дуг), није вероватно хтео да му помогне у већем захтеву – да убије Херода. У шестом говору „У корист хорега”, који је као и претходни написан за оптуженог, Антифонт користи слична доказна средства. Хорег се брани од оптужби да је одговоран за нехатно тровање дечака Диодуса из хора, који је био под његовом надлежношћу. Дечак је умро након испијања напитка, а хорег сведоцима покушава да докаже да он није дао дечаку напитак, није наредио да се напитак да и да чак није био ни присутан када је напитак дат дечаку. Велики део говора концентрисан је и на доказивање мотива тужиоца. Наиме, оптужени истиче да је тужба против њега подигнута због опструкције политичких оптужби, које је он намеравао да покрене. Одмах након нарације у уводном делу, хорег позива сведоке да потврде његову невиност: “Господо, као што сам и обећао, сведоци су сведочили о чињеницама. На основу тога морате да истражите ко се од нас заклео да ће говорити истину. Они су се заклели да сам ја убио Диодуса, планирајући његову смрт, а ја сам се заклео да га нисам убио нити својим рукама нити плански.”.839 Заклетва, која се овде помиње, је положена на прелиминарном саслушању (prodikasia). Сам текст заклетве је садржао ставове тужиоца и оптуженог у сажетом облику, да би стране у спору, касније на главном претресу, могле прецизно да цитирају припремљене текстове заклетви.840 Оптужени у овом говору користи своју заклетву против заклетве тужиоца. Хорег је, чим је чуо за тужбу, јавно понудио Филократу, брату преминулог дечака, списак свих сведока (са дозволом да се под тортуром испитају и робови), који су били присутни у тренутку дечакове смрти. Међутим, тужиоци су, као и у говору „О убиству Херода” (када су Еукситеусови пријатељи изазивали рођаке 838 Аристотел, Реторика 1397b. 839 Antiphon, On the Chorus Boy 16. 840 Тhe Oratory of Classical Greece I, 81. 223 Херода да им допусте да и они саслушају роба под торуром), овај изазов одбили. Због тога, Антифонт у овом говору понавља аргументацију о замени улога познату из претходних говора: да је оптужени одбио да именује сведоке, или да дозволу да се под тортуром испитају робови, или било који други изазов, тужиоци би то искористили као текмерију (индицију) о истинитости њихових оптужби, али пошто је он изазвао, било би фер да се њихово одбијање протумачи као индиција за лажну оптужбу (6.27). Користећи као доказе сведоке и текмерије (индиције), Антифонт у завршном делу говора брани хорега на тај начин што оптужује тужиоца. Наиме, Филократ је подигао тужбу против хорега трећег дана после дечакове смрти, када је оптужени већ отпочео поступак против корумпираних службеника. Службеници су потплатили Филократа да тужи хорега, али басилеус није прихватио Филократову тужбу. У случајевима убиства било је потребно да се спроведу три прелиминарна салушања – продикасије пре почетка суђења, али је тадашњем басилеусу било преостало мање од три месеца до завршетка мандата на који је био изабран. Хорег је успешно окончао започети спор против корумпираних службеника, а Филократ је подигао нову тужбу, тек шест недеља после именовања другог басилеуса. Ово је уследило након хореговог избора за притана, члана оперативног тела-пританија, у чијој надлежности су биле најзначајније функције управног већа була. Вршећи своју дужност, хорег је покренуо поступак esangelia против неколико службеника због злоупотребе службеног положаја, а оптужени службеници су са тридесет мина потплатили Филократа да поново покрене поступак против хорега (6.41-50). Понашање Филократа указује да он није био убеђен у хорегову кривицу за смрт његовог брата. Оптужени поводом тога износи следеће: „Господо ја ћу све што је наведено доказати сведоцима, али ви морате знати да је ово што ја говорим истина на основу индиција о њиховим делима.” (6.41). Слично као и у говору „О убиству Херода”, у којем је Еукситеус на основу индиција створио претпоставку о понашању тужилаца на основу њихових поступака, Антифонт у овом говору напада тужиоце уз помоћ сведока и текмерија и на тај начин покушава да убеди поротнике у невиност оптуженог. Пошто Филократ није подигао тужбу против басилеуса, који је одбио 224 његову тужбу против хорега, оптужени наглашава: „Коју бољу индицију могу да вам пружим од ове да је он погрешно поступио и према мени и према басилеусу.” (6.43). Иако, прави јасну дисктинкцију између текмерије и знака, ово је једини део говора у којем текмерија замењује знак. Ово произлази из Антифонтових дефиниција знака и текмерије: „знакови су потврда за прошле догађаје, док индиције служе и да предвиде будуће догађаје”.841 Како закључује Шварц (Schwartz), разлог замене термина јесте вероватно то што је Антифонт, знајући да текмерија има већу снагу као доказ у односу на знак, употребио термин текмерија да би на тај начин оснажио изнете тврдње у очима поротника.842 Из представљених Aнтифонтових судских говора може се закључити да је он, осим у овом последњем случају, примењивао своју дефиницију знака и да она представља део његовог учења. Међутим, ова дефиниција се разликује од Анаксименове, која, како је раније поменуто, истиче да се знаци појављују пре, истовремено или после догађаја. Шта више, Анаксимен сугерише да је један од могућих извора за знак када једна страна изазива другу, док се из Антифонтових говора може видети да је код њега „кушање” текмерија (индиција).843 За разлику од дефиниције знака, где Анаксимен шире дефинише знак у односу на Антифонта, они различито дефинишу и текмерије, али њихове дефиниције нису у супротности. Анаксимен каже да: „Текмерије постоје када су нечија објашњења контрадикторна. Уочићете текмерију када објашњења вашег противника нису доследна или кад су његова дела супротна у односу на оно што говори.”.844 Ова дефиниција је различита у односу на Аристотелову дефиницију у којој он каже да су текмерије нужне и непобитне, али како истиче Шпенгел (Spengel) Анаксименова дефиниција текмерије би могла да се уочи у Антифонтовим говорима на оним местима где Антифонт употребљава свој чувени аргумент о замени улога (1.11-12, 5.38, 6.27).845 Овим аргументом показује се недоследност између онога што страна у спору говори 841 Ammonius, On differences of expression 127, The Older Sophists. 842 E. Schwartz, “Commentatio de Thrasymacho Chalcedonio”, 10. 843 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1431а. 844 Ibid., 1430а. 845 L. Spengel, Ευναγωγή Τεχνῶν sive Artium Scriptores, ab initiis usque ad editos Aristotelis de Rhetorica libros, Stuttgart 1828, 117-118. 225 (оптужује) и како се понаша (одбија изазов да се под тортуром саслушају робови). У говору „У корист хорега” уочавају се и други примери када нису у складу речи и дела тужиоца: они криве басилеуса што није прихватио њихову тужбу, а, при том, сами нису подигли тужбу против њега (6.43); и оптужују хорега да је крив за убиство дечака, а чекају два месеца пре подизања тужбе (6.47). Анаксимен помиње текмерију само као један у низу атехничких доказа, док овакве класификације у Антифонтовим говорима нема. Међутим, када Антифонт користи термин tekmiria у својим говорима он је у складу са Анаксименовом дефиницијом текмерије. Б) Тетралогије Тетралогије представљају хипотетичке случајеве, који су можда засновани на реалним случајевима. Управо из тог разлога, оне се разликују од Антифонтових судских говора. Нарација је сведена на меру која је неопходна да би се разумео случај, док се акценат ставља на аргументацију. Оваква поставка Тетралогија је логична зато што се свака састоји од четири говора (два за тужиоца и два за оптуженог) у којима оптужени одговара на аргументацију тужиоца, а његове контра- аргументе у свом следећем говору тужилац побија. Анализа употребе доказних средстава односи се на „Тетралогију 1“ и „Тетралогију 3“. „Тетралогија 2“, осим евентуалног нагађања да су стране положиле заклетву пре суђења, што је било обавезно у античкој Атини, не пружа сазнања о употреби других доказа. За „Тетралогију 1“ карактеристична је употреба знакова, текмерија (индиција) и аргумената из вероватног. Антифонт је поставио случај на основу неких доказа о кривици оптуженог, али не даје и коначан доказ. Прва напомена у говору тужиоца јесте да поротницима није лако да донесу одлуку у оваквим случајевима, зато што не постоји сигуран доказ о кривици интелигентног убице, који је имао довољно времена да испланира убиство. Управо из тог разлога, поротници морају свој суд о нечијој кривици да заснују на аргументима из вероватног (2.1.1-2). Ове речи указују 226 да ће се аргумент из вероватног користити и без преке потребе и да Антифонт покушава да истражи вредност овог доказног средства у односу на друге доказе.846 Тужилац истиче да „смрт сама по себи показује да је човек умро као жртва завере” (2.1.5). На овом месту запажа се да догађаји производе доказе, што се може довести у везу са једним од Анаксименових објашњења знака – нешто се десило и постоји знак о томе (човек је нападнут и због тога је наступила његова смрт). У даљем казивању, тужилац користећи аргумент из вероватног, покушава да увери поротнике да жртву сигурно нису напали лопови, с обзиром да је пронађена обучена и да ништа није украдено.847 Бранилац, у чијем је интересу да докаже да је крађа била могући мотив, користи аргумент супротан тужиочевом аргументу из вероватног: „чињеница да жртву нису скинули лопови, није знак да се поверује да је лопови нису и напали, јер је могуће да су прекинути у крађи и да за то нису имали времена” (2.2.5). Поређењем аргуметација које користе тужилац и бранилац да би приказали своје виђење исте ствари може се видети како Антифонт, брилијантно, употребом знака и аргумента из вероватног представља различита виђења исте свари.848 Антифонт је овом Тетралогијом, у завршном говору оптуженог, успео да истакне и међусобни однос текмерије и аргумента из вероватног: „Покушавајући да ме осуде на основу аргумента из вероватног, тврде да сам ја не вероватно, него засигурно убио овог човека. Међутим, аргументи из вероватног иду мени у прилог, а што се тиче сведочења сведока које су они позвали, доказао сам да су неуверљива. Показао сам да су индиције на мојој страни и да потрага за убицом не води до мене, већ до оних које су тужиоци ослободили кривице.” (2.4.10). Овде се текмерије идентификују са аргументима из вероватног, јер их оптужени истиче као потврду сопствене невиности, а управо ове врсте техничких доказа заузимају највећи део оба његова говора. Сведочење преминулог роба (није изведено под торуром) је у 846 M. Gagarin, “Probability and Persuasion: Plato and Early Greek Rhetoric”, Persuasion: Greek Rhetoric in Action, (ed. I. Worthington), London 1994, 57. 847 Antiphon, Tetralogy 1 1.4. 848 J. H. Thiel, Antiphons erste Tetralogie, 78. 227 међусобном односу са аргументом из вероватног, што представља пример доминације техничких доказа, који су зависни од атехничких. У „Тетралогији 3“ млађи човек је у пијаном стању пребио старијег човека, што је узроковало његову смрт. Први говор тужиоца као доказ истиче изјаве сведока: „чули сте сведоке, који су видели његово пијано понашање”.849 Оптужени одговара да је он само узвратио када га је напао старији човек, који је задао први ударац. Шта више, наглашава да његова одбрана (ударац) није као последицу имала смрт старијег човека, већ је узрок смрти условило нестручно лечење доктора (4.2.2-4). Обе изјаве (да је старији човек започео тучу и да је његова смрт последица нестручног лечења доктора) поткрепљене су изјавама сведока, али се то истиче тек у другом говору одбране (4.4.8). За разлику од Антифонтових судских говора где су се сведоци позивали да приступе и сведоче, у Тетралогијама се сведочење помињало само уколико је било потребно.850 На почетку свог другог говора тужилац употребљава аргумент из вероватног да би оспорио тврдњу оптуженог да је старији човек започео тучу: „Као прво, ви знате да је вероватније да млади човек у односу на старијег попије више и започне тучу. Млади људи су неискусни у пићу, па кад попију више то у њима изазива бес. Старији човек ће се увек боље контролисати, с обзиром на то да је навикао да попије коју више и да је свестан својих година и снаге млађег човека.“ У наставку његовог говора могу се уочити и технички докази: текмерија (индиција) и знак: „Смрт је сама по себи индиција да млађи човек није ударио старијег да би се одбранио, управо супротно, он је убио старијег човека јаким ударцем. Жртва није могла да се одбрани од младог човека и умрла је не остављајући знак о својој одбрани.”851 Управо овакав приказ: непостојање знака о одбрани старијег човека, с једне стране, и чињеници о његовој смрти (нема знака, а нешто се догодило) с друге сране, указује на то да је Атифонт у овој Тетралогији потврдио једну од Анаксименових 849 Antiphon, Tetralogy 3 1.7. 850 H. G. Goebel, Early Greek rhetorical theory and practice: proof and arrangement in the speeches of Antiphon and Euripides, 78. 851 Antiphon, Tetralogy 3 3.2-3. 228 дефиниција знака.852 Веза између догађаја и знака је још израженија у Антифонтовим судским говорима. Други говор одбране изговара пријатељ оптуженог, који се одлучио да пре доношења пресуде добровољно оде у прогонство. Бранилац почиње своју аргументацију враћајући се на питање ко је први задао ударац и при том се на два места могу уочити текмерије: „Сада тужилац, ослањајући се на невероватне индиције, говори да је овај млади човек ударио први. Уколико је у складу са природним правом да су млади безобразни, а старији уздржани, као што је у складу са природом да видимо очима и чујемо ушима, онда нема потребе за вашом осудом, млади ће бити осуђени због њихове младости; али чињеница да су многи млади људи уздржани, а старији пију и изазивају неред је индиција која не даје већу подршку тужиоцу у односу на оптуженог. С обзиром да ова индиција даје подједнаку подршку тужиоцу и оптуженом, она иде нама у прилог зато што су сведоци потврдили да је старији човек задао први ударац.”853 Објашњавајући на који начин тужилац уверава поротнике да је млађи човек задао први ударац, бранилац истиче да су то невероватне индиције. Квалитет аргумента из вероватног се заснива на текмерији, која, како истиче Анаксимен, пружа одређена сазнања. Овде као да Антифонт покушава да понови поруку из „Тетралогије 1“ да аргумент из вероватног треба да буде значајан у очима поротника само у одсуству других доказа. На основу анализе доказа у „Тетралогијама“ долази се до закључка да су сведочење, знаци, текмерије и аргументи из вероватног у међусобном односу. Обе Тетралогије (1 и 3) показују да браниоци морају све ове доказе да узму у обзир и сложе их једне насупрот другима на најбољи начин, да би одбрана била што успешнија. У „Тетралогији 1“ оптужени тврди да се не може веровати сведочењу роба на самрти, јер је оно засновано на аргументу из вероватног (2.2.7), али да знаци и аргументи из вероватног иду њему у прилог (2.4.10). Док, у „Тетралогији 3“ пријатељ оптуженог, који је добровољно отишао у прогонство, истиче да су његови 852 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1428а. 853 Antiphon, Tetralogy 3 4.2-3. 229 аргументи подједнако вероватни као и аргументи тужиоца, али да ће сведочење сведока убедити поротнике да је он у праву (4.4.2-3). У атинском праву није постојао закон на основу којег би се ценила вредност употребе неког доказног средтва. Говорници су често у својим говорима сугерисали поротницима да треба да гласају за ону страну која их је боље убедила у истинитост својих тврдњи, а браниоци су, у складу са својим положајем, природно инсистирали на вишим стандардима доказа за осуду. У „Тетралогији 1“ оптужени апелује да треба да буде осуђен, само ако се његова кривица докаже чињеницама, а не аргументима из вероватног (2.2.10). Сличну поруку шаље и бранилац у „Тетралогији 3“. Уколико је вредност доказа иста за обе стране, онда кривица оптуженог није доказана и он би требало да се ослободи оптужби. Антифонтови говори показују да је странама у спору наступ на суду, у основи, служио да обезбеде pisteis којима ће се што успешније бранити или нападати. Презентација њихових говора била је веродостојна и убедљива уколико су добро у нарацији описали чињенице, ојачали своје тврдње аргументима из вероватног (entechnoi pisteis) и гласно и јасно предочили поротницима diomosia, martyriai и proklesis за basanos (atechnoi pisteis), што је све заједно унапређивало уметност реторике. 230 5. АНТИФОНТ КАО СОФИСТА И ОЛИГАРХ До почетка XX века, када су откривени папируси са сарджајем Антифонтове „Истине“, знање о његовим етичким схватањима било је ограничено на дванаест кратких фрагмената које је забележио Стобеус (Stobaeus), антолог из V века.854 Стобеус није напоменуо из којег Антифонтовог дела цитира, а фрагменти мрачним бојама сликају стање у друштву, нудећи савете како га је могуће поправити. Ови фрагменти добили су на значају када је 1889. године Блас сугерисао да је Стобеус цитирао Антифонтово дело „О слози“ (Peri Homonoias).855 Термином homonoia антички Грци означавали су и хармонију унутар полиса и склад људске душе.856 Антифонтот у својим размишљањима о слози моралне захтеве посматра као узвишене идеале, предлажући идеал грађанске слоге и унутрашњег сагласја у човеку.857 Можда је тачно да се термин homonoia употребљавао и за означавање неелитистичке оријентације,858 али је у борби демократије и олигархије у V веку пре н. е. isonomia (једнакост) била основна демократска вредност, док је homonoia могла представљати компромис између тежњи олигарха да спрече учешће демоса у власти и демократа који су желели да сузбију владавину аристократа.859 О томе сведочи Тукидид када описује како је због побуне хоплита требало да се одржи седница у Пиреју, која је била одложена због напада на Еубеју, да би онда представници Већа 400 преговоре са Тераменом засновали на успостављању homonoia: „Сложе се да одређеног дана сазову скупштину у Дионизијевом позоришту због успоставе слоге.“ 854 Stobaeus DK B 49-50, 53-54, 56-63, The older Sophists. 855 F.Blass, Commentatio de Antiphonte Sophista Iamblichi auctore, Kiel 1889. 856 Платон користи термин homonoia у оба смисла. Платон, Држава 351д, 352а. 857 F. Altheim, “Staat und Individuum bei Anthipon dem Sophisten”, Klio 20/1926, 268-269; O. Regenbogen, Review: Studi sul pensiero greco. Nuova Collezione. Antifonte Sofista ed il problema della sofistica nella storia del pensiero greco. Il Timeo ed il pensiero platonico. Il Protrettico di Aristotele. Ennio ed Empedocle by E. Bignone, Gnomon 16/1940, 99-100. 858 J. Ober, Mass and Elite in Democratic Athens, Princeton 1989, 297-299; W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 149. 859 Тукидид 3.82; G. Vlastos, ”Ισονομία πολιτική”, Isonomia, Studien zur Gleichheits-vorstellung im griechischen Denken (Hrsg. J. Mau und E. G. Schmidt), Berlin 1964, 1-35. 231 (8.93).860 У складу с тим могло би се претпоставити да је Антифонтов наслов филозофског дела „О слози“ наговештавао пропагирање олигархије.861 На то би упућивало и време када је било написано (око 420. године пре н. е.).862 Пропаст на Сицилији, јачање спартанске морнарице потпомогнуто персијском финансијском подршком и све мање симпатија грађана према демократији биле су околности које су ишле у прилог олигархистима, па је Антифонтово дело „О слози“ претходило олигархијском преврату из 411. године пре н. е. Како су раније истицали аутори који су проучавали Стобеусове фрагменте дела „О слози“, Антифонт је покушавао с једне стране да истражи унутрашњу homonoia-у појединца извлачењем закључака на основу анализе већих група или институција,863 а с друге стране трудио се да пронађе мере (засноване на претходном истраживању) које би излечиле друштво.864 И дело „О слози“ требало је да подастре аргументе онима који су заступали олигархијско државно уређење. Својим поимањем homonoia Антифонт изражава мисао да је врлина одлика олигархије. Предлог да aristoi треба да води полис био је стари олигархијски став, али је морао да се прилагоди новонасталим приликама у V веку пре н. e. Више није било пробитачно говорити да критеријум заснован на рођењу треба да буде одлучујући приликом доношења одлуке о томе ко треба да води полис. Таленат који се могао доказати, духовни квалитети и супериорне способности развијене образовањем, постали су најважније одлике државника. Антифонт поставља образовање као прво „међу обавезама које један човек треба да обави“ (87B, 60). Од осталих врлина које је похвалио издвајају се умереност (kosmion) (87В, 59) и мудрост 860 Још два примера могу да укажу на то да је homonoia била компромис који је олигархистима служио да остваре потенцијалну корист. Први је када се Сократ жали на праксу Атињана према Спартанцима и критикује Атињане због недостатка homonoia. Xenophon, Memorabila 3.5.16, The Older Sophists. Други пример може се видети у Лисијином говору „Одбрана против оптужбе за рушење демократије“ где се анонимни олигархиста после рестаурације демократије позива на homonoia-у да би избегао казну (25.20). 861 M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 93-94. 862 M. Untersteiner, The Sophists, 231; W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 286. 863 F. Altheim, “Staat und Individuum bei Anthipon dem Sophisten”, 268. 864 Унтирштинер примећује Антифонтов паралелизам између микрокосмоса и макрокосмоса и сугерише да је његов приступ проткан запажањима о целини и појединачном. M. Untersteiner, The Sophists, 270. 232 (sophron) (87В, 58-59).865 Посебно је важно указати и на Антифонтове савете који су усмерени ка креирању амбициозног,866 одлучног867 човека од акције, доброг карактера,868 који исправно размишља,869 избегава грешке870 и користи већину прилика које су му на располагању.871 Та унутрашња homonoia, која чини појединца уравнотеженим, омогућује му да избегне анархију и добро се припреми за ветрове и олује које доноси живот (87В, 61). Владавина државника који у себи оствари хармонију врлина, услов је за постизање склада унутар полиса. 5.1. Антифонтово поимање правде Од када су се појавили делови „Истине“ аутори су на различите начине схватали Антифонтове етичке погледе. С једне стране фрагменти са папируса (посебно део 44А) тумачени су као радикална осуда nomima kai dikaia (законитости и праведности), због чега је Антифонт оцењен као неморалан. Антифонтов напад на законе (nomoi) сматран је толико радикаланим да је закључено да су фрагменти које је сачувао Стобеус инкомпатибилни са фрагментима из папируса.872 С друге стране, Антифонт је виђен као моралиста, чији су погледи били посве у сагласју у делима „О слози“ и „Истина“. Фрагмент 44А схваћен је као социолошка критика лоших закона и судског поступка у Атини.873 Већина оспорава да је Антифонт био неморалан и да 865 Антифонт напомиње да се нико не може назвати мудрим, уколико не може да се контролише, односно жеља и искуство разборитих једино могу да реше проблеме (87В, 59). Управо ове, своје, квалитете истичу Спартанци у Пелопонеском рату. Тукидид 3.64.5, 1.80-84.5. 866 „Човек се може мотивисати за напорне активности почастима и наградама.“ (87В, 49). 867 „Оклевање и забушавање су знаци кукавичлука и морају се избегавати.“ (87В, 55-57). 868 „Онај ко са другим проводи већину времена, постаје му сличан и по карактеру“ (87В, 62). 869 „Ни срећа неће помоћи човеку који не уме да искористи прилике и средства, зато што је лишен способности да исправно размишља.“ (87В, 54). 870 „Није могуће исправити нечији живот као да се померају фигуре на табли за игру.“ (87В, 52). 871 „Има оних који не живе садашњи живот, а припремају се изгарајући као да ће живети неки други живот; док то чине, време прође и оде.“ (87В, 53а). 872 E. A. Havelock, The Liberal Temper in Greek Politics, London 1957, 255-294; S. Luria, „Eine politische Schrift des Redners Antiphon aus Rhamnus“, Hermes 61/1926, 343-348; W. Nestle, Vom Mythos zum Logos, 376, 399; M. Nill, Morality and Self-interest in Protagoras, Antiphon and Democritus, Leiden 1985, 53-76; М. Ђурић, Из историје античке филозофије, 310; R. Bilik, ”Stammen P.Oxy. XI 1364 + LII 3647 und XV 1797 aus der ’Αλήθεια des Antiphon?”, Tyche 13/1998, 29-49. 873 F. Altheim, “Staat und Individuum bei Anthipon dem Sophisten”, 257-262; W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, 147-154; M. Untersteiner, The Sophists, 251, 254; C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 340-343; J. Barnes, The Presocratic Philosophers, 213; G. B. Kerferd, “The moral and 233 је осуђивао nomima kai dikaia као концепцију правде.874 Антифонт је тежио узвишенијем и племенитијем идеалу правде или како то он дефинише у фрагменту 44А „Истине“, „нико не треба да чини неправду, нити да пати због ње“. „Истина“ је подељена на три дела: у фрагментима 44А и 44B875 Антифонт говори о односу physis/nomos, док у фрагменту 44С приказује своје схватање правде (dikaios).876 Међутим, пошто своје излагање о правди започиње фрагментом 44А неопходно је приказати и његову садржину. Антифонт на почетку даје формалну дефиницију правде: „Правда се огледа у томе да човек не прекорачује законске одредбе877 полиса чији је грађанин.“878 (44А, 1.6). Ова дефиниција не само да укључује став да правда треба да се повинује nomoi, него и подразумева да треба да постоји сагласност dikaios-а и nomos-а. Касније (44А, 2.27-28), он говори о делима која су праведна у складу са законом, чиме разрађује концепт правде по којем је она дефинисана једино законима или nomima kai dikaia. Међутим, из даљег текста може се закључити да Антифонт насупрот Протагори овај Political Doctrines of Antiphon the Sophist. A Reconsideraton“, Proceedings of the Cambridge Philological Society 4/1956-57, 26-32; D. Furley, “Antiphon’s Case against Justice“, The Sophists and Their Legacy (ed. G. B. Kerferd), Hermes Einzelschriften 44, Weisbaden 1981, 81-91; M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 63- 92. 874 C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 348-349; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 108-109; J. Dillon, „Euripides and Antiphon on Nomos and Physis: some remarks”, The Sophistic Movement, 127-137. 875 Фрагмент 44А садржи шест комплетних колумни (седма је делимично сачувана) и бави се антитезом nomos-physis, а фрагмент 44В садржи две колумне и бави се примарно настанком природног права. Антифонт у В фрагменту говори о одржавању неприродности између различитих класа и раса, при чему напомиње да су сви људи једнаки по својим физичким функцијама и захтевима – варвари се у складу са physis не разликују од Грка. Вид. стр. 51 где је цитиран фрагмент 44В. 876 У раду је коришћен превод који су дали Дилс и Кранц зато што већи број аутора користи овај превод.. H. Diels and W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker, 346-350. Новији превод може се наћи у F. Decleva Caizzi and G. Bastianini, “Antipho”, 176-236. Разлика је у нумерацији фрагмената 44А и 44B који су у новијем преводу обрнути у односу на стари превод, што има смисла јер се у 44B (по старом преводу) говори о пореклу природног права. Фрагмент 44С је исти у оба превода. 877 Освалд напомиње да се термин nomos користио у зачењу закона када је упућивао на начин живота, уобичајен поредак ствари, стандардне процедуре, номално понашање или када је дирекно сугерисао поштовање ауторитета норми које су прописане, односно услова који су били неопходни за успостављање реда у полису. M. Ostwald, Nomos and the Beginning of the Athenian Democracy, Oxford University Press 1969, 54. Аутори су различито преводили овај термин у Антифонтовој „Истини“. Морисон га преводи као обичај, Моултон као закон, Саундерс као пропис, Барнс као одредба, док Фурлеј nomoi преводи као закони и обичаји. J. S. Morrison, “Antiphon”, 52; C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 331; T. J. Saunders, “Antipnon the Sophist on Natural Laws (B44DK)”, Proceedings of the Aristotelian Society 78/1977-78, 216; J. Barnes, The Presocratic Philosophers, 207; D. Furley, “Antiphon’s Case against Justice“, 83. 878 Идентичну дефиницију помиње Платон. Платон, Закони 714д. 234 концепт није прихватио као свој.879 Полемику против конвенционалних схватања почиње запажањем да правда захтева само спољашњу легалност понашања, и будући да не апелује на интимно убеђење, дирекно води лицемерју: „Човек ће, према томе, за себе извући највише користи од правичности, ако пред сведоцима поштује законе полиса, а без сведока следи заповести природе.“ (44А, 1.12). Овим отвара питање конфликта physis/nomos. Уколико нема сведока човек може да поступа у складу са physis-ом. Закони су наметнути и производ су споразума (44А, 1.23-31), а када их појединац прекрши биће кажњен само ако га неко види. С друге стране, physis претходи свим конвенцијама, не зависи од nomoi и нужно постоји без обзира на постојање закона (44А, 1.25-2.3). Дефиниција правде, коју износи Антифонт, послужила је појединим ауторима као аргумент да je он наводно тиме заступао демократију.880 Већ је напоменуто да дефиниција коју даје није и његов лични став и да је Антифонт био идејни творац олигархијског преврата. Чињеница је, како напомиње Освалд, да су интереси аристократа увек били утврђени законима881 и Антифонт то у „Истини“ није оповргао. Међутим, не треба заборавити да су nomoi о којима говори Антифонт били дефинисани од стране demos-а на штету аристократа. Антифонт даје поменуту дефиницију правде као полазну линију за аргументе којима раскида везу између dikaios-а и nomos-а, што је било пробитачно за тежње олигарха. Он напомиње, да уколико је ова дефиниција тачна, онда је интерес човека да поступи праведно само пред очима других. Мало је вероватно да је Антифонт одмах на почетку изрекао и своје право становиште дефиницијом правде која је позната и чија је сврха да штити покорност према nomoi.882 Сем тога, како у даљем тексту истиче nomos-physis антитезу и уздиже physis изнад nomos-а, тешко би могло да се прихвати да је 879 Протагора напомиње да је праведно: „законима увести ред у градове и тиме створити чврсту везу пријатељства и заједнице.“ Plato, Protagoras 322c, 324a-b, 325a-b, 326c-d. Ксенофонт указује да је и Сократ прихватио овакав концепт правде. Xenophon, Memorabila 4.4, 12. 880 F. Altheim, “Staat und Individuum bei Anthipon dem Sophisten, 260; M. Untersteiner, The Sophists, 233- 271; W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 107-110; C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 329-366. 881 M Ostwald,. From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 509-524. 882 Dikaios као главну политичку врлину истицале су демократе. A. W. H. Adkins, Merit and Responsibility, Oxford 1960, 195. 235 Атифонт заступао дефиницију правде која је чувала nomoi. Ако би се сматрало да су закони које је усвајао demos ipso facto постајали dikaiosyni, то би изједначавање извесно представљало опасност за интересе олигарха. Антифонт је као идејни творац олигархиског преврата морао да критикује и оспори овакву dikaios оличену у nomoi, јер закони јесу или могу бити праведни, али они не смеју да дефинишу правду.883 Аутори који су заступали став да је Антифонт радикално критиковао nomoi, апострофирају његов навод да ће се човек понашати у складу са nomoi у присуству сведока или у складу са physis-ом уколико нема сведока. При том, лични интерес не мора да буде у складу са интересима других или њиховим правима која су дефинисана nomoi.884 Управо на овакав начин Каликле и Хипија објашњавају зашто су у већини случајева nomos и physis у супротности један другоме.885 Али, из наведених Антифонтових речи не може се закључити да је појединац, без присуства сведока, нужно поступао супротно законима. Пошто су срамота и казна Атињанима доносили невољу и патњу, вероватно су избегавали понашање које је могло да изазове већу срамоту и тежу казну. Понашање пак у складу са законом, доносило је углед и глас часног човека и по томе било корисно и представљало разлог за осећање задовољства. Како постоје различити степени патње и задовољства, Антифонт је напоменуо да се сврха његовог истраживања огледа у томе да установи да ли „већина законских одредби стоји непријатељски према природи.“ (44А, 2.23-30). Из овога следи да неке законске одредбе можда нису у складу са physis-ом, што не значи да су у свим случајевима nomos и physis у супротности један другоме. Већ у следећем делу Антифонт износи став да је штета која настане прекорачењем одредби physis-а мања од штете која настане непоштовањем nomoi, зато што у другом случају човек може бити ухваћен и кажњен. Метафорично наводи делове тела (очи, уши, језик, руке и ноге) које човек мора да користи у складу са nomoi. На основу тога долази до закључка да ограничења која прописују nomoi нису у складу са човековим природом. Није нужно да nomos увек буде у супротности са 883 Како истиче Аристотел у „Реторици“ питање законодавства је најзначајније и о њему политички говорник треба да буде добро обавештен уколико жели да дели савете. Аристотел, Реторика 1360а-б. 884 M. Nill, Morality and Self-interest in Protagoras, Antiphon and Democritus, 55-56. 885 Plato, Gorgias 482е; Protagoras 337а. 236 physis-ом, али јесте чињеница да physis не прописује шта треба да гледамо, докле год можемо да видимо. Оно што пружа задовољство и не повређује је уједно и корисно, за разлику од онога што узрокује патњу (44А, 4.8-22). Преимућства у складу са природом су истинита; она не ограничавају човекову природу у потрази за задовољством (животом), отуда она не узрокују патњу и повреду (смрт). (44А, 4.6- 8).886 Преимућства прописана nomoi нису истинита: „закони треба да буду обавезани оним што природа налаже, а у складу са природним правом је да сви буду слободни.“ (44А, 4.1-5). Међутим, управо због тога што nomos не мора да буде у супротности са physis-ом ове Антифонтове речи могле би да се схвате у смислу да у природи постоје како оне свари које узрокују задовољство, тако и оне које узрокују патњу. При том, преимућства која произлазе из природе и које Антифонт назива истинитим су једина која човеку пружају задовољство.887 На основу ових навода из „Истине“ поједини аутори су у Антифонту видели хедонисту кога је интересовало само задовољење интереса.888 Али, пажљиво тумачење Антифонтових речи не наводи на такав закључак. Наиме, истина је да оне ствари из природе које узрокују задовољство преферира сваки човек. С друге стране, закони пружају много могућности од краткорочног/дугорочног задовољства или патње до прихватања или одбијања понашања које није у складу са природним правом, због чега је тешко дати једнозначну и поједностављену интерпретацију. Извесно је да је Антифонт сматрао да су предности закона ограничене и да ометају оно што је у складу са природним правом, јер једино када је човек сам (без присуства сведока) он може поступати по својој вољи, односно само тада може бити истински слободан. Још једну потврду да је Антифонт из Рамнуса био аутор како форензичних говора и „Тетралогија“, тако и филозофских дела „Истина“ и „О слози“ даје исказ из 886 За разлику од аутора који су заступали став да Антифонт управо у овом фрагменту истиче радикалну критику закона, међу ауторима који га нису видели као радикалног критичара закона издвајају се мишљења Керфирда и Мултона који напомињу да Антифонтов критеријум није чиста и једноставна људска природа, већ преимућсто које произлази из људске природе. ; G. B. Kerferd, “The moral and Political Doctrines of Antiphon the Sophist. A Reconsideraton“, 31-32; ; C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 337-338. 887 W. Kranz, ”Daz Gesetz des Herzens”, Rheinisches Museum Für Philologie 94/1951, 231. 888 М. Ђурић, Из историје античке филозофије, 316; E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 61-127. 237 „Тетралогије 3“ који наликује његовом опису physis-а из фрагмена 44А. Наиме, тужилац истиче да пошто је оптужени млађи човек, вероватно је он започео тучу са старијим човеком-жртвом убиства, а бранилац на то одговара: „Ако је праведно оно што можемо видети и чути, онда је у складу са природом да су млађи агресивнији, а да су старији уздржанији. Тада нам неће бити потребна ваша пресуда, јер довољне су године за осуду младог човека. Али, многи мади људи су уздржани, а старији постају насилни када пију, па у складу са тим овај аргумент не може више да потврди тужиочеве тврдње у односу на тврдње браниоца.“ (4.4.2). Као и у фрагменту 44А овде је дат пример physis-а у складу са којим људи треба да гледају и слушају оно што им очи и уши дозвољавају. Ово се разликује у односу на друга правила која су регулисана nomoi или представљају уобичајене навике понашања, али нису physis.889 Након објашњења односа physis/nomos Антифонт наводи три примера који су у складу са nomoi, али нису у складу са physis-ом. У првом примеру описан је човек који трпи штету зато што није покушао да спречи напад и почео је да се брани тек када је нападнут (44А, 4.32-5.3). Међутим, пошто закон није у сваком случају дозвољавао нападнутом да се брани, Антифонт то илуструје у следећем примеру: nomos прописује да свако мора добро да се стара о својим родитељима, чак и када они поступају лоше према детету које због тога константно пати и трпи повреде (44А, 5.4-8). Овакав случај био је изузетак у атинском праву које је дозвољавало у складу са законом да жртва има право да потражи задовољење у неком од судова, што Антифонт наглашава у трећем примеру: nomos одобрава жртви да положи заклетву на суђењу, али је не обавезује заклетвом (44А, 5.8-13). Аристотел у „Реторици“ детаљно описује све случајеве у којима се полагала заклетва на суђењу.890 Што се тиче случајева убистава, раније је напоменуто да је diomosia била обавезна. Оно на шта Антифонт указује овим примером јесте да се од момента када 889 Веза по истом основу може се уочити и са фрагментом 44В, где Антифонт указујући на physis говори да су сви људи једнаки зато што: „сви удишемо ваздух устима и носем, смејемо се када смо срећни, плачемо када нас боли, чујемо ушима, видимо светлост нашим очима, радимо рукама и ходамо ногама.“ 890 Аристотел, Реторика 1377а. 238 жртва положи заклетву од ње очекивало да ће говорити истину. Жртва је могла и лажно да се закуне, чиме је вршила кривоклетство, али докле год се не докаже кривоклетство, поротници су вероватно били склони да поверују речима жртве. Из ових примера Антифонт закључује да постоје случајеви који су у складу са nomoi, али нису у складу са physis-ом зато што подразумевају више патње када је могуће да се мање пати или мање задовољства када је могуће више (44А, 5.13-24). Фрагмент који следи значајан је за Антифонтово схватање правде, зато што истиче да правда у складу са законом није у стању да помогне жртви (44А, 6.3-9). По њему би nomoi били корисни само, уколико би пружили помоћ онима који их се придржавају, а казнили оне који то не чине (44А, 5.25-6.3). Међутим, закони не спречавају да се злочин изврши и не гарантују задовољење жртви. На суду оптужени и тужилац налазе се на равноправној основи. Обојица подједнако могу да убеђују поротнике у истинитост својих тврдњи: тужилац може да тврди да је оптужени крив, а оптужени може да пориче кривицу (44А, 6.9-7.15). У литератури је различито објашњаван овај фрагмент Антифонтове „Истине“. Барнис (Barnes) сугерише да је Антифонт дао социолошки поглед заснован на увиду да је атински правни поредак лоше функционисао, па је у складу са тим закључио да само у Атини и сличним полисима nomoi нису ваљано вршили превенцију злочина и пружали помоћ онима који су се придржавали закона.891 Моултон сматра да је Антифонт истакао, као највећу ману правног система античке Атине, реторичко убеђивање поротника на суду, нарочито када је оптужени убеђивао поротнике да није крив. Додаје да је Антифонт жалио због овакве употребе реторике, јер су његове симпатије биле на страни жртава злочина.892 Међутим, чини се да ови аутори чине неправду према Антифонту као филозофу и логографу. Он је пре свега желео да укаже на то да правни систем треба да обезбеди кажњавање злочина и да гарантује надокнаду штете онима који су је претрпели због неправде. Његови ставови већма су засновани на филозофској критици и моралном ставу него на социолошком испитивању. У складу са тим овај фрагмент би можда пре могао да се посматра као 891 J. Barnes, The Presocratic Philosophers, 213. 892 C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 341-343. 239 Антифонтов покушај расправе о ограничењима законске правде, односно као његов напад на филозофске темеље демократије. Пошто је овај фрагмент последњи у делу 44А, чини се да је Антифонт њиме заокружио своје сагледавање dikaios-а кроз антитезу nomos-а и physis-а. Наиме, користећи снагу nomoi, као неку врсту савезника, Антифонт оспорава демократску дефиницију dikaios на два плана.893 Покоравање законима не може бити дефиниција правде зато што nomos није био у стању да одврати неправедног човека од извршења злочина и није могао да заштити праведног човека од трпљења злочина. У оба случаја physis трпи штету због nomos-а. Прву линију оспоравања развија још на почетку, када напомиње да без присуства сведока неправедан човек није био кажњаван за непоштовање nomoi, чиме је наговестио да су се nomoi поштовали само принудом. У свим случајевима nomos је заповедао послушност.894 Антифонт указује на то да човек може да изабира оно што је корисно кад год је то могуће. Пошто су законе написали људи они могу непотпуно и повремено да се примењују, за разлику од природног права које је апсолутно. Уколико је природно право повређено човек неминовно трпи штету.895 Да би неко могао да буде посвећен истинитој правди требало би већма да поштује захтеве physis-а него налоге nomos-а. Закони су ограничавали вид, слух, кретање и мисли, што се може довести у везу са фрагментом дела „О слози“ где Антифонт протествује због обуздавања природних тежњи човека (87В, 59). Међутим, природне пориве човек би морао да обузда да не би занемарио nomos. Physis контролише живот и смрт, због чега снага nomos-а неће моћи да докаже да оно што доноси патњу и бол представља предност. Природни подстицај би требао да убеди човека да игнорише вештачке окове које му је nomos поставио. 893 Оваквим својим деловањем Антифонт је највероватније успео да оствари већину циљева политичке пропаганде: слабљење снаге противника, придобијање јавног мњења, рушење угледа противника, разбијање јединства народа, изазивање страха. О. Станојевић и С. Аврамовић, Ars Rhetorica вештина беседништва, Београд 2002, 289. 894 Ово се може упоредити са дебатом коју су водили Алкибијад и Перикле у Ксенофонтовим „Успоменама“, када Алкибијад закључује да је принуда легислативе у древној Атини више представљала насиље (vίa) него nomos. Xenophon, Memorabila 1.2.39-46. 895 T. J. Saunders, “Antipnon the Sophist on Natural Laws (B44DK)”, 225. 240 Немогућност nomoi да заштите праведног човека јесте друга линија Антифонтовог оспоравања демократске дефиниције dikaios-а. Часном човеку његово понашање пуно обзира не даје преимућство над неправедним човеком. Он ће бити злостављан од оних који први ударају, од својих неразумних родитеља и од оних који га позивају да се веже заклетвом. Дакле, частан човек ни пред судом није заштићен због своје послушности према nomos-у, чиме Антифонт још једном показује да се не може одржати дефиниција dikaios-а којом је започео своје излагање о истини. Напори часног човека да се повинује nomos-у нису оправдани, јер „правда процедуре у складу са законом није довољно снажна да помогне“ (44А, 6.6-9). Антифонт је можда антитезом nomos-physis покушао да оспори послушност законима изгласаним од стране demos-а, ако би се сматрало да је dikaios задовољена покоравањем законским правилима. Забадањем physis-а као клина између nomos-а и dikaios-а подрио је филозофске темеље владавине demos-а без отвореног напада на демократију. Однос physis/nomos о којем је Антифонт говорио у „Истини“ ресветљава и његова метафора - када се узме део креветског постоља онда је то дрво, а не креветско постоље, коју користи и Аристотел у „Физици“ (193а 12). Наиме, Аристотел на овом месту истиче саму природу ствари,896 а Антифонт је можда заправо казивао да се конвенцијама моделира оно што је природно и да nomos треба да physis-у да исправну форму. Антифонт у „Истини“ не даје генералну критику закона, већ само критикује случајеве у којима је nomos штетан, као што се предности и мане могу се наћи у животу и у смрти (44А, 4.6-8). Истина је да је предност physis- а слобода, док оне предности које произлазе из nomos-а ограничавају physis.897 896 Колико је physis била важна Аристотелу може се видети у „Реторици“ где напомиње да је и правда у складу са physis-ом боља у односу на правду у складу са nomos-ом: „Будући да има две врсте праведних и неправедних радњи [активности] (од којих су једне записане у закону, а друге нису)... За правично се сматра да је равно праведном, али је праведно оно што у погледу праведног премашује писани закон. Пропусти у писаном закону, с обзиром на законодавца, каткад могу бити хотимични, каткад нехотични: нехотични су кад им неки случај умакне пажњи; хотимични кад одређени случај не могу да дефинишу, те су принуђени да дају општу формулацију која се не може примењивати на све, него на већину случајева.“ Аристотел, Реторика 1374а. 897 C. Georgiadis, “Aristotle’s Criticism of Aniphon in Physics, Book II, Chapter I”, The Sophistic Movement, 108-114. 241 На почетку овог поглавља поменуте су две групе аутора: они који су Антифонта окарактерисали као анархисту898 и они који то поричу уз закључак да његова „Истина“ не садржи моралне или политичке препоруке.899 Међутим, Антифонт је свакако био више од компаративисте.900 Уколико оставимо по страни политичке мотиве због којих је можда написао „Истину“, може се закључити да је он сагледавао преимућства за човека које су одређивали подједнако nomos и physis. У фрагменту 44С Антифонт даје неколико примера у којима показује предности и мане dikaios-а: „Установљено је (nomizetai) да је истинито сведочење за другога праведно и ништа мање корисно у људским пословима. Међутим, ово се не може назвати праведним ако је праведно не чинити зло према ономе који није први поступио неправедно (adikemata). Чак и ако истинито сведочи, онај ко то чини мора да поступи неправедно према некоме, а тиме штети и себи, јер ће га мрзети што је сведочио против човека кога су осудили и који је због тога изгубио имовину или живот, све због сведока коме није нанео зло. На овај начин онај ко сведочи наноси штету ономе против кога сведочи, зато што поступа неправедно према ономе ко није поступио неправедно према њему. Али, пошто је први поступио неправедно и онај против кога је сведочио, поступиће неправедно према њему зато што ће га мрзети, јер је сведочењем изнео истину. При том, не само да ће га мрзети, он ће читавог живота морати да буде на опрезу да би се заштитио од човека против кога је сведочио. Као резултат сведочење ће му донети непријатеље који ће говорити против њега или му чинити зло. Како се чини ово није мала неправда, ни за оне који је чине, ни за оне који је трпе. Због тога је немогуће да се ово назове правдом и да нечињење неправде или патња због неправде буду праведни. Али је неопходно да бар једна од ових алтернатива буде праведна или да обе остану неправедне. Из овога 898 Лурија сматра да је Антифонт заступао политички анархизам, а Хавелок га третира као „либерарног проповедника филозофског анархизма“ који се противио агресији једног човека према другом. S. Luria, „Eine politische Schrift des Redners Antiphon aus Rhamnus“, 343; E. A. Havelock, The Liberal Temper in Greek Politics, 256-266. 899 У овој групи се поред Моултона и Керферда, налазе и Барнис и Дилон, чији су ставови слични Керфирдовим. C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 331, 340; G. B. Kerferd, “The moral and Political Doctrines of Antiphon the Sophist. A Reconsideraton“, 31-32; The Sophistic Movement, 115-117; J. Barnes, The Presocratic Philosophers, 214; J. Dillon, „Euripides and Antiphon on Nomos and Physis: some remarks”, 132. 900 Бињоне назива Антифонта компаративистом. E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 109. 242 следи да вођење судског поступка, доношење пресуде или арбитражно пресуђивање нису праведни, зато што помагање једнима штети другима. У овим процесима онај коме се помаже не трпи неправду, али онај ко је оштећен трпи неправду.“ Из фрагмента се може извести закључак да Антифонт даје три различита разумевања dikaios-а: 1) истинито сведочење (у складу са nomos-ом) (44С, 1.3-6), 2) нечињење зла другоме, осим ако он није први нашкодио (44С, 1.12-15) и 3) нечињење или страдање због неправде (44С, 2.18-21). Друго и треће одређење су слични, а нарочито је треће изазвало контроверзу у литератури. Поједини аутори сматрају да оно није саставни део Антифонтовог дискурса, због чега сугеришу да је направљена грешка у тексту на месту где се ова дефиниција појављује (44С, 2.18- 21).901 Међу ауторима који не оспоравају аутентичност овог дела текста могу се разликовати они који се залажу само за постојање две дефиниције правде и они који прихватају све три. У првој групи налази се Лурија, по коме је дефиниција „не чини зло ако те не нападају“ представљала Антифонтов поглед на правду, али да он нигде у тексту није подржао овај свој став, већ је направио конфузију изјавом да обе дефиниције не могу бити истините.902 Из друге групе може се издвојити Бињоне, по коме је трећа дефиниција dikaios-а у ствари Антифонтов идеал правде.903 По Бињонеу, Антифонт је као и Сократ, истраживао различите погледе на dikaios које је пронашао у древној атинској традицији, поредио их је са савременим полемикама и добијени материјал модификовао. Керферд, који издваја само две дефиниције, оспорава став Бињонеа о постојању три дефиниције, сматрајући да трећа дефиниција представља само последицу која настаје из претходне дефиниције.904 Ово мишљење покушали су да оспоре аутори који су прихватили три дефиниције dikaios-а, али 901 H. Diels and W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker, 355. 902 S. Luria, „Eine politische Schrift des Redners Antiphon aus Rhamnus“, 344. 903 Он долази до овог закључка повезујући ову дефиницију правде са Антифонтовим идеалом homonoia E. Bignone, Studi sul Pensiero Atico, 103-109. Моултон, Гутхри и Хавелок подржавају идеју да ова дефиниција представља основу Антифонтове филозофије, а Хавелок га назива утопистом који је измислио „златно правило о ненападању“. C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 348; W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, 112; E. A. Havelock, The Liberal Temper in Greek Politics, 260, 267. 904 Фурлеј и Дилон прихватају овакав Керфердов став. G. B. Kerferd, “The moral and Political Doctrines of Antiphon the Sophist. A Reconsideraton“, 31; D. Furley, “Antiphon’s Case against Justice“, 87-88; J. Dillon, „Euripides and Antiphon on Nomos and Physis: some remarks”, 131-132. 243 трећу нису окарактерисали као Антифонтов идеал правде.905 У складу са њиховим виђењем разлика између друге и треће дефиниције огледа се у томе што је друго правило понашања („не чини зло ако те не нападају“), а треће изражава идеалну ситуацију („немој чинити или патити због неправде“) која се не може остварити, зато што није могуће увек избећи патњу због неправде. Антифонт у фрагменту 44С не указује директно на разлику међу овим дефиницијама. Међутим, не треба заборавити уводну дефиницију dikaios-а, по којој је праведно поступати у складу са законом (44А, 1.6). Уколико се и она рачуна, а требало би пошто је саставни део Антифонтове „Истине“, можда би најисправнији закључак био да су постојале три дефиниције dikaios-а: уводна и две поменуте у фрагменту 44С, с тим да трећа дефиниција може гласити: „не чини зло ако те не нападају“ уз савет „немој чинити или патити због неправде“. Савет би могао да се схвати у смислу испуњавања услова који су по Антифонту били неопходни да би поштовање nomoi пружало предности (кажњавање починиоца злочина, превенција криминала и могућност да жртва добије обештећење), али пошто закључује да се такви услови не могу испунити у полису, било је неизводљиво и избећи патњу због неправде. Прва dikaios о којој Антифонт говори у фрагменту 44С установљена је nomos- ом (nomizetai) и представља традиционално законом потврђену правду. На крају фрагмента Антифонт проширује обим ове dikaios са сведочења на целокупни систем процедура: суђење, доношење пресуде и арбитражу. У складу са тим ово је законска правда. Друга дефиниција dikaios-а – „не чини зло ако те прво нису напали“, одражава древно начело које је било и основ крвне освете, да би касније Драконт укинуо крвну освету и у свом Закону о убиству дозволио убиство онога ко је први напао. Аутори су углавном сугерисали да Антифонт у овој дефиницији говори о dikaios-у заснованом на physis-у, као принципу који је фундаментално укорењен у људској 905 Нил слично Бињонеу своја запажања заснива на поређењу овог фрагмента са делом „О слози“. M. Nill, Morality and Self-interest in Protagoras, Antiphon and Democritus, 67-69; M. Gagarin, Antiphon the Athenian, 73-78; T. J. Saunders, “Antipnon the Sophist on Natural Laws (B44DK)”, 226. 244 свести, па није ни потребно да се посебно објашњава или оправдава. Међутим, Антифонт у фрагменту 44С ни на једном месту не помиње physis и ова дефиниција dikaios разликује се од оних заснованих на physis-у о којима су говорили Калике или Трасимах. Шта више, у фрагменту 44А Антифонт укључује као један од примера понашања у складу са nomos-ом „оне који се бране када су нападнути, а сами нису иницирали напад“ (44А, 4.32-5.3). Из наведеног следи да је дефиниција „не чини зло ако те прво нису напали“ још једна врста dikaios-а у складу са nomos-ом. У фрагменту 44С Антифонт не даје опозицију nomos-dikaios са physis-dikaios- ом. Уместо тога он приказује две различите dikaios у складу са nomos-ом које се налазе у конфликту; ако се поступа у складу са једном друга ће бити adikei (неправда).906 Овакав начин посматрања води парадоксалном закључку да је немогуће да су обе dikaios dikaiosyni, због чега обе или једна морају да буду adikemata. Из тог разлога морала би да постоји још нека dikaios која је истинито праведна и у складу са којом би се могло просудити која је од прве две adikemata. Иако, Антифонт не даје наговештаје који би то виши принцип dikaios могао бити, јасно је да он не подржава једну насупрот другој dikaios. Уместо тога он се у фрагменту помера од опозиције између две dikaios, до много замашније оцене – да су ове две dikaios можда сличне, али да ниједна од њих није истинита правда. Као прави софиста, он уочава могућност сличности у разлици. А као олигарх оставља читаоцу његових редова да сам донесе закључак колико су били праведни nomoi које је изгласао demos. Сагледавањем свих сачуваних фрагмената Антифонтове „Истине“ могло би се закључити да је он дао неколико описа праведног. У фрагменту 44С, без обзира на то 906 За разлику од Антифонта Глаукон у Платоновој „Држави“ напомиње physis под чијим утицајем је регулисано nomoi dikaios, али о правди говори на сличан начин као и Антифонт: „Кажу да је по природи добро чинити неправду, а зло трпети неправду; али, кажу даље, веће је зло трпети је него што је добро чинити је. Све у свему, пошто се искусило и једно и друго, дошло се на крају до тога да они људи који нису могли неправду од себе одбити нити је другоме наносити, схвате да ће за све бити понајбоље ако се договоре да убудуће неправду не чине и не трпе. Из тога су онда произашли закони и уговори, па је оно што су ти закони и уговори прописивали названо правичним. Ово је, дакле, порекло и суштаство правичности: она држи средину између највећег добра, које се састоји у томе да се неправда некажњено чини, и највећег зла да се на неправду не може одговорити осветом. Будући у том средњем положају, људи се приклањају правди онда када неправду не могу чинити нити је подносити, а не зато што би она била неко добро по себи.“ Платон, Држава 2.359а. 245 што аутори наводе неколико дефиниција dikaios-а, праведно поступање могло би да се сведе на а) „чињење неправде ономе ко нам није наудио“ (сведок је сведочио против оптуженога, пријатељи оптуженог наносили су патњу сведоку) и б) „чињење неправде ономе ко нам је наудио“ (оптужени ће мрзети сведока зато што је сведочио против њега). Други опис, „чињење неправде ономе ко нам је наудио“, може се видети и у фрагменту 44А (жртва злочина повела је судски поступак против починиоца). Осим тога, фрагмент 44А пружа увид у још два описа праведног поступања: ц) „нечињење неправде према ономе ко нам је наудио“ (дете није смело да поступа лоше према родитељима који су му чинили неправду) и д) „нечињење неправде према ономе ко нам није наудио“ (частан човек није смео да нападне потенцијалног нападача све до момента трпљења првог ударца). Без обзира на то што су нарочито у последња два случаја поступци били у складу са nomoi, како каже Антифонт, закони нису имали снагу да помогну. Слично, у фрагменту 44С, када указује на невољно чињење неправде од стране сведока и незаслужену патњу онога против кога се сведочи, истиче да то нису мале неправде (44С, 2.12-15), а закони ни у овом случају нису имали снагу да помогну. Наравно, исто важи и за случај када оштећени поведе судски поступак против оптуженог, јер је тада морао да убеђује поротнике да је пропатио и моли их за правду да би победио у спору (44А, 6.9-30). Може се закључити да је по Антифинту постојала очигледна разлика између налога dikaios-а која се примењивала на суду и оне која је била прихваћена у међуљудским односима. На суду се захтевало да се учини неправда ономе ко нам: а) није наудио (саслушавање сведока) и б) ономе ко нам је наудио (покретање судског поступка против починиоца злочина). По свој прилици б) је контрадикторно ц) и „нечињење неправде према ономе ко нам је наудио“ би се вероватно сматрало знаком нечије слабости на суду. Шта више, д) је контрадикторно а) и могло би се схватити у смислу непозивања сведока да сведоче на суду, што је у очима поротника вероватно изгледало као избегавање вршења обавезе према полису. С друге стране а) би могло да се схвати као чин агресије, за разлику од б) које би указивало на чин освете, а оба ова описа праведног била су тешко прихватљива у међуљудским односима. 246 Уколико се упореди Антифонтово схватање правде са Каликлеовим907 или Трасимаховим, могло би да изгледа да су сва тројица пропагирала да су nomoi средство слабих, којим су они покушавали да обуздају „природне“ импулсе јачих, зато што су их јачи угњетавали.908 Али, Антифонт је био ближи Трасимаху, зато што Каликле са одобравањем гледа на везу nomos-dikaios, за разлику од Антифонта који покушава да разбије ту везу. Његов став јасно се може видети у речима: „Дакле, за законе се каже да су неправедни и неморални зато што траже више од човека; и они то зову ,неправдом'; али ја мислим да је у складу са природом праведно да бољи човек добије више него гори, и да буде моћнији, а не без моћи.“909 Калике жели да се dikaios у складу са nomos схвати похвално, али предлаже енергичну и успешну потрагу за dikaios засновану на сопственим интересима. Иако и Калике и Трасимах говоре о праву јачега, Трасимахово схватање dikaios-а као интерес јачега910 ближи је Антифонтовом ставу зато што и Трасимах и Антифонт никада не наводе сопствени интерес као праведан, али истичу да се то хвали.911 Они не уводе нове описе dikaios-а; држе се традицилоналних које вреднују као погрешне. У складу са тим треба гледати и на Трасимахово схватање dikaios-а као интереса јачег, које није његова дефиниција, већ признање да владајућа већина доноси nomoi у складу са сопственим интересима и одређује их као dikaiosyni.912 907 О значају Каликлеовог схватања правде указује Аристотел у „О варљивим доказима“: „Распрострањеност општих места (topos-а) узрокује да човек изговори парадоксе примењујући норме physis-а и nomos-а, што је Каликле приказао у разговору са Горгијом, а сви древни људи прихватили су као важно; по њима physis и nomos су у опозицији, а dikaios је дивна у складу са nomos-ом, али не и у складу са physis-ом. Стога, на говор човека у складу са physis-ом мора да се одговори у складу са nomos-ом, и обрнуто, када прича у складу са nomos-ом требало би му одговорити аргументима у складу са physis-ом; у оба случаја резултат је изговорени парадокс; по ставу ових људи оно што је у складу са physis-ом било би истина, док би оно што је у складу са nomos-ом одобравала већина. Из тога јасно произлази да човек данас може или да одбије да одговори или изговара парадокс.“ Aristotle, Sophistici Elenchi 1737а, Aristotle on Fallacies (translation by E. Poste), London 1866. 908 J. Ober, “Law and Political Theory”, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law, 395. 909 Plato, Gorgias 483c-d. 910 Платон, Држава 338ц. 911 За разлику од Каликлеа Трасимах говори обрнуто, када описује вредности праведног и неправедног: „Онда правичност сматраш пороком? Не, већ сасвим обичном глупошћу. А неправичност видиш ипак као нешто презрења достојно? Не, већ као мудрост – одговори Трасимах.“ Ibid., 348c. Антифонт у фрагменту 44А не иде тако далеко као Трасимах, али анулира dikaiosyni и adikemata. 912 G. B. Kerferd, “The Doctrine of Thrasymachus in Plato’s Republic”, Durham University Journal 1947, 19-27. 247 Трасимах напомиње: „Свака власт, опет, прави законе у своју корист: демократија демократске, тиранин издаје монархистичке законе, а тако чине и остале власти. За оно што је њима корисно веле да је право поданика, коме се ови имају покоравати, и ако га ко прекорачи, онда га кажњавају као човека који је преступио законе и починио кривицу. Тако ја мислим, најдражи мој, кад кажем да све државе подједнако суде о појму правичности: да је правичност од користи за државну власт. Јер та државна власт влада у држави и тако ће свако, ко добро размисли, увидети да је баш свуда правично оно што ја велим: оно што користи јачему.“913 Исту доктрину коју Трасимах сагледава из угла владајућих, Антифонт представља из угла оних којима владају. Пошто је Антифонтова намера у суштини била да убеђује и пропагира, он је више био заинтересован да добије симпатије жртва неправде, него да директно критикује оне (владајуће демократе) које су напослетку биле одговорне за неправду у полису. Вероватно је то чинио зато што је желео да избегне пребацивање да његови аргументи треба да служе интересима олигарха. Трасимах се није налазио под оваквим притиском владајућег мњења. Он је нагласио сопствени интерес владајућих, изјављујући да су се они служили nomoi, које је из тог разлога требало прихватити као праведне, док се Антифонт усредсредио на то да укаже да су nomoi обуздавали неправедне грађане и били неспособни да обезбеде ефикасну заштиту праведним грађанима. Трасимахова цинична оптужба водећих политичара је уопштена, усмерена на све облике владавине и даје мало наде онима који траже промену. Антифонтова критика је појединачна, могла се моментално применити на тренутну политичку ситуацију у полису и делује као подстрек за промену. Сваки од њих на свој начин сугерише да је стање које коментаришу неправедно. На основу анализе Антифонтових филозофских дела не може се извести закључак да је он у позитивном смислу схватао physis. Пре би се могло напоменути да је за њега physis неутрално, ни добро ни лоше. Његов опис образовања у „О слози“ као прве обавезе коју сваки човек треба да изврши (при чему метафорично напомиње да је тело младог човека поље, а образовање усев) (87В, 60), може се 913 Платон Држава 338е. 248 упоредити са Демокритовом изјавом да је образовање калуп за формирање човекове природе (68В, 33).914 У оба фрагмента, написана од стране професионалних учитеља, помиње се physis која би требало да се обликује образовањем. На сличан закључак наводи и Антифонтова изјава о креветском постољу коју је цитирао Аристотел у „Физици“. Наиме, кревет се може упоредити са образовањем, за оба је потребна уметност и вештина да би се од сировог матерјала направило нешто боље, али без промене њихове суштинске physis. У „Истини“ Антифонт свој концепт physis-а користи као моћну силу којом жели да оспори вредност nomos-а. Његово разматрање појма dikaios такође указује на то да ће се на човека који следи physis пре nomos-а гледати са осудом. Антитезом nomos-physis он покушава да оспори демократску дефиницију dikaios-а. Његова публика је вероватно била задовољна тиме што он physis не одређује морално једнозначно, већ користи да истакне инхерентну разлику у односу на nomos. Истина о којој говори Антифонт има два пола. Некада се приближава једном: за непоштовање nomos-а човек ће бити кажњен уколико постоје сведоци (44А, 4.6-8), а некада је савезник другом полу – nomos-а, када сведок истинито сведочи (44С, 1.3- 6). Као и у „Тетралогијама“, где свака страна може да тврди да је оно што говори истина, тако се и Антифонтова „Истина“ може приказати у опозицији. Софиста Антифонт представља комплексност и амбивалентност друштва, манипулише различитим аргументима и тражи сугестивне контрадикције у нади да ће осветлити бар део сложеног проблема. Основна порука ипак је јасна: природно право није могуће променити, оно се само може поштовати, али Антифонт сугерише да се могу променити закони у смислу да буду делотворнији и да обезбеде истиниту правду. То је наук који спаја идејног творца олигархијске револуције, који је критиковао законе изгласане од стране demos-а, и чувеног логографа, који је већину свог живота посветио саветовању клијената у судским поступцима. 914 Моултон говори о сличностима ове двојице софиста, указујући на то да је Антифонт позајмљивао Демокритове идеје и уз сопствене додатке их примењивао у својим филозофским делима. C. Moulton, „Antiphon the Sophist and Democritus”, Museum Helveticum 31/1974, 129-139. 249 5.2. Антифонтов делиберативни говор Из Антифонтовог пера настало је више делиберативних говора, али је најпознатији говор „О промени устава“ који је написао зарад сопствене одбране.915 Харпократ сведочи да су два Антифонтова делиберативна говора „О порезу Линдићана“ и „О порезу Самотраћана“ изговорена пред еклезијом,916 док је неколико говора било изговорено на суду. Међу потоњима издваја се „Одбрана од Демостенове оптужбе“ где се највероватније помиње генерал Демостен који је погинуо на Сицилији 413. године пре н. е, о коме пише Аристофан у „Витезовима“. Бранилац је оптужен да је у скупштини говорио о противуставним предлозима, а Антифонт се појављује у улози sunegoros-а (синегора).917 Могуће је да је оптужени био Антифонтов политички истомишљеник који се сукобио са демократама, али пошто овај говор није сачуван, ни околности настанка нису познате. По наредби заповедника флоте у говору „Оптужба због противуставног предлога у скупштини“, оптужени је изведен пред суд због примања мита,918 док говор „Против Филина“ помиње и сам Антифонт на неколико места у форензичном говору „У корист хорега“.919 Филин је био важан политичар против кога је хорег повео поступак eisangeliai, због проневере државног новца.920 Међутим, пошто је и од овог, као и од преостала два делиберативна Антифонтова говора, сачувано само неколико речи, 915 Тукидид га назива „најбољом одбраном“ (8.68), а Аристотел помиње да је говор похвалио трагичар Агатон који је за Антифонта рекао да слава једног стручњака вреди више од већине просечних људи. Aristotle, Eudemian Ethics 1228b, The Athenian Constitution, The Eudemian Ethics, On Virstues and Vices (translation by H. Racham), Harvard University Press 1935. 916 Поред чињенице да се о овим говорима мало зна, на основу неколико сачуваних реченица може се закључити да је Антифонт поступао у складу са Аристотеловом тврдњом да се политичким говором постиже опште добро као циљ, јер се у говорима борио да се народу са острва Линдос и Самотраки смањи порез. При том, није подстицао на подређеност суседа, иако Аристотел каже да се политичким говором често не скреће пажња на подјармљивање суседних народа. Аристотел, Реторика 1358б, 1359а. 917 Лице које је помагало странку као красноречиви приљатеј је synegoroi, али се термин користио као синоним терминима syndikoi и kategoroi у политичким случајевима када се бирао екстраординарни тужилац који је поступао у складу са интересима полиса. L. Rubinstein, Litigation and Cooperation. Supporting Speakers in the Courts of Classical Athens, 24-58. 918 Antiphon, Fragments 19-32, 47. 919 Antiphon, On the Chorus Boy (6) 12, 21, 35. 920 A. E. Raubitschek, ”Philinos”, Hesperia 23/1954, 68-71. 250 једино што се може са извесношћу потврдити су личности којима је суђено, мада Хансен сматра да су овим случајевима били покренути поступци eisangeliai.921 У говору „Против Хипократа“ оптужен је Периклов нећак, генерал који је погинуо у бици коју су Атињани изгубили од Беоћана на Делу 424. године пре н. е, а у говору „Против Леисподиа“ оптужен је генерал кога је Аристофан у „Птицама“ исмејао (1569), а Тукидид поменуо као једног од чланова делегације које је Веће 400 послало у Спарту (8.86).922 Последњих петнаест година свог живота Антифонт је посветио политичким говорима.923 Политичке институције у Атини већином су чинили грађани изабрани коцком на време од годину дана. Законодавну моћ имала је еклезија, у чији састав су улазили сви пуноправни и пунолетни Атињани, а неколико хиљада је често долазило на заседања. Мање веће (буле) било је надлежно да реагује у хитним случајевима и припремало је дневни ред скупштине. Поред чињенице да је на заседањима скупштине свако имао право да говори, водећу улогу преузели су rhetores-и који су заступали ставове фракција демократа и олигарха.924 Неки од rhetores-а били су особе од интегритета посвећене општем добру полиса, док су други били демагози вођени жељом да стекну моћ, богатство и утицај само за себе. Неодговорност демагога често је наносила штету интересима полиса који је трпео због непромишљених акција покренутих као лавина заносом руље. У Атини није постојао државни тужилац, који би по службеној дужности водио судски поступак. Солон је увео право да сваки грађанин може да покрене поступак, било у своје име, било у име оштећене странке. На тај начин су се покретали и судски поступци за дела усмерена на рушење државног уређења и злоупотребе државних чиновника. Атињани су се појављивали у улози поротника, 921 M. H. Hansen, Eisangelia, 61. 922 Antiphon, Fragments 60-63. 923 Ниједан од фрагмената ових говора није датиран пре 425. године пре н. е. K. J. Dover, “The chronology of Antiphon’s speeches”, 53-56. 924 О политичким институцијама у Атини вид. С. Глигић, „О подели власти у античкој Атини“, Анали Правног факултета у Београду 2/2010, 315-336. 251 величајући Клеона зато што им је повећао плату са две на три драхме.925 Узалуд Бделиклеон у “Осама” опомиње свога оца Филоклеона, који је зависник од суда и парничења: “За судом лудује, без премца је у том, и жуди за судовањем, и уздише не седи ли у првом реду суднице. Он ноћу ни мрвичак сна не ухвати. А задрема ли ма и на трен, тад му дух сред ноћи лети у близину клепсидре”.926 Такође, знатан број Атињана је по угледу на демагоге, постајао сикофант927 у парницама против богатих странаца или синегор у поступцима eisangeliai.928 О Антифонтовом одбрамбеном говору „О промени устава“ до почетка XX века знало се само на основу два мања фрагмента које је сачувао Харпократ, aли је захваљујући Николу (Nicole) 1907. године извршена реконструкција и других фрагмената са папируса из друге половине II века.929 Од седам колумни, колико је пронађено на папирусу, прве три су скоро у потпуности реконструисане, четврта је озбиљно оштећена, а преостале три нису пружале довољно материјала за реконструкцију. Премда је скоро половина говора реконструисана, материјал је исувише оскудан да би се на основу њега могла дати потпуна оцена.930 Говор садржи значајна обавештења о Атифонтовим политичким активностима пре и током олигархијске револуције, као и о промени Олигархијског устава 411. године пре н.е. После пораза на Сицилији 413. године пре н. е. немири у Атини довели су до тога да полисом завлада Веће 400. Та владавина није дуго потрајала, а скоро сви олигарси који су били у саставу четири стотине 411. године пре н.е. побегли су из Атине уочи Атифонтовог суђења. Један од њих, Андрон,931 успео је да сачува живот, тако што је оптужио своје пријатеље Антифонта, Архиптолема и Ономакла за издају 925 Вероватно је ова одлука из 425-424. године пре н. е. W. R. Connor, The New Politicians of Fifth- Century Athens, 126. 926 Аристофан, Осе 87-95. 927 Сикофант је био прифесионални цинкарош, који је за новац причао најгоре ствари о супротној страни у спору. F. D. Harvey, “The Sykophant and Sykophancy”, Nomos: Essays in Athenian Law, Politics and Society, 103-121. 928 M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law, 233. 929 Ј. Nicole, L’apologie d’Antiphon, Paris 1907. 930 У раду је комбиновано коришћено неколико превода. T. Thalheim and F. Blass, Antiphon, orations et fragmenta, Leipzig 1914, 108-111; K. J. Maidment, Minor Attic Orators I, 295-297; M. Gagarin and D. M. MacDowell, Тhe Oratory of Classical Greece I, 91-92. 931 О овом младом интелектуалцу говори Платон у „Протагори“ напомињући да је сео на Хипијино стопало (315с) и у „Горгији“ описујући га као блиског пријатеља Каликлеа (487с). 252 (probosia), јер су као изасланици били послати у Спарту да закључе мир под условима који су били у складу са политиком олигарха, али догађаји који су уследили (побуна хоплита у Етонији и пораз на Еубеји) довели су до смене власти 400 од стране Већа 5000, које је због минулих догађаја било непријатељски настројено према свим члановима Већа 400.932 Оптужницу је већу изложила група од десет генерала, највероватније зато што су мировни преговори које су водили са Спартом били повезани и са евентуалном војном интервенцијом.933 Имена оптужених за издају наведена су у оптужници, али су у пресуди поменути само Антифонт и Архиптолем, јер је Ономакле вероватно побегао пре краја суђења.934 Оптужница гласи: „Одлуком Већа, 21-ог дана пританије, у присуству Демоника и Алопека као секретара и филостратуса из Палене, Андрон је предложио: да људи именовани за изасланике послате у Спарту, које су генерали окривили за штету нанету полису, зато што су на непријатељском броду пловили од кампа у коме су се сместили кроз Декелеју,935 Архиптолем, Ономакле и Антифонт треба да се ухапсе и казне на основу судске пресуде. Генерали ће се уз помоћ десет изабраних чланова Већа постарати да се пресуда изрекне. Тесмотети ће их сутра привести и постарати се да им се суди за издају. Изабрани тужилац, генерали и ко год жели тужиће их. Како год да их суд осуди, трпеће оно што закон о издаји прописује.“936 Како се у оптужници захтевало, хапшење Антифонта, Архиптолема и Ономакла може се претпоставити да су ова тројица остала неповређена и на слободи још неколико недеља након пада 400. Владавина новог Већа 5000 још увек се утврђивала и став према олигарсима који су били у саставу бившег Већа 400 још увек није био јасан. Међутим, због одласка из полиса већине олигарха, могло се предвидети да ће сваки члан бившег Већа 400, коме се буде судило после рестаурације демократије, бити осуђен на смрт и Антифонт је морао знати да осуду не треба ниподаштавати. Имао је различите везе са утицајним личностима из других 932 Тукидид 8.90. 933 R. J. Bonner, Lawyers and Litigns in ancient Athens, 244. 934 Могуће је да се Ономаклу судило у одсуству. M. H. Hansen, Eisangelia, 114. 935 Кроз Декелеју је пролазио најкраћи пут према Еубеји, најважнијем атинском поседу, од кога је Атина имала више прихода него од читаве Атике. Тукидид 8.89. 936 Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 833e. 253 полиса, који би му свакако пружили уточиште, али је он ипак остао у Атини и одлучио да се суочи са својим тужиоцима. Он је био идејни творац замишљеног Већа 5000 које је требало да има врховну власт, плана који је до самога краја служио олигарсима, дајући им престиж и политичко упориште потребно за одржање на власти. Оног момента када је замисао постала стварност, чланови Већа 5000 одлучили су да покрену поступак eisangeliai и осуде Антифонта на најстрожу казну прописану за оне који издају државу. Необично је то што је оптужница била подигнута због њиховог изасланства у Спарту, а не због револуционарног преврата на Колону, када је уз проливену крв било одлучено да завлада 400.937 Могуће је да је разлог био тај што су тужиоци, такође, били учесници догађаја на Колону, који су потом променили страну и придружили се вођама новог режима. Спартанску делегацију чинило је дванаест људи који су по налогу 400 требало да „на сваки мало сношљив начин“ склопе примирје.938 Тукидид не помиње шта су Спартанци тражили и какав је био одговор изасланика, али по повратку делегације која није успела да постигне договор казује да су 400: „желели да Олигархијским уставом завладају и савезницима, а ако у томе не би успели, хтели су бар да задрже своје бродове, зидове и независност; ако би и у томе били спречени, нису хтели да их демократе, пошто се изврши рестаурација демократије, униште пре осталих, него су били вољни и непријатеље да уведу у полис и са њима склопе уговор под било којим условима, без зидова и бродова, само да буду сигурни за свој живот.“939 Међу ауторима који су се бавили овом темом велику пажњу изазвао је Фергусонов (Ferguson) чланак у којем напомиње да је суђење Антифонту било пред Већем 5000.940 Пре њега поједини немачки аутори сматрали су да је Веће 500, након рестаурације демократије, донело одлуку да се Антифонт, Ономакле и Архиптолем 937 Tукидид 8.67-68; Аристотел, Устав атенски 29.4. 938 Тукидид 8.90. 939 Ibid., 8.91. 940 W. C. Ferguson, “The Condemnation of Atiphon”, 349-350. 254 оптуже за издају.941 То је мишљење после Фергусоновог рада постало шире прихваћено,942 али како Родис (Rhodes) истиче да је рестаурација демократије извршена у лето 410. године пре н. е.943 неопходно га је преиспитати. Проблем је настао зато што су Тукидид и Аристотел дали различито виђење догађаја током олиграхијске револуције.944 Наиме, Тукидид помиње скупштину на Колону945 која је усвојила уставни текст, назначен у „Уставу атинском“, 946 о успостављању власти Већа 400 већих надлежности у односу на демократске буле и скупштине, са ослонцем на једно шире тело од 5000 чланова који су морали да имају најмање статус хоплита. Скупштина је изабрала стотину људи који су, како цитира Аристотел, израдили два уставна документа: један за будућност и један по коме ће се привремено владати. Документе је на гласање ставио Аристомах, а усвојила их је plithos (гомила).947 Пошто Тукидид није поменуо заседање скупштине после ове на Колону, на којој је требало да се усвоје уставни документи, основана је претпоставка да је Аристотел направио пропуст и да је уставне документе ратификовало Веће 400.948 Уставне реформе изазвале су велику узнемиреност грађана, због чега су се реформатори трудили да их представе мањим, но што су одиста биле.949 941 Antiphontis [Antiphon]: orationes et fragmenta Adjunctis Gorgiae Antisthenis Alcidamantis Declamationibus (Hrsg. F. Blass), Bibliotheca Scriptorum Graecorum Et Romanorum Teubneriana Laipzig 1881, xxxvii; G. F. Schömann, De comitiis Atheniensium (English ed. Dissertation on the Assemlies W. P. Grant), Cambridge 1838, 186; T. Lenschau, Bursian’s Jahresbericht, Berlin 1928, 58; R. C. Jebb, The Attic Orators from Antiphon to Isaeos, 12. 942 C. Hignett, A History of the Athenian Constitution, 356-378; G. E. M. de Ste Croix, “The Costitution of the Five Thousand”, Historia 5/1956, 14-20. 943 P. J. Rhodes, “The Five Thousand in the Atnenian Revolutions”, The Journal of Hellenic Studies 92/1972, 118; B. D. Meritt, Athenian Financial Documents of the Fifth Century, University of Michigan Press 1932, 105-107. 944 Тукидид је писао непосредно после окончаних догађаја, а током догађаја налазио се у прогонству, што је била предност јер је објективно могао да суди, али и мана јер је судио на основу прича других који су присуствовали догађајима. Међутим, био је склон више да говори о мотивима актера за разлику од Аристотела који је о догађајима писао век касније и углавном је податке црпео из званичних докумената до којих је могао да дође. Оба писца су вероватно чинили пропусте. M. L. Lang, “The Revolution of the 400”, American Journal of Philology 69/1948, 272-289; M. Cary, “Notes on the Revolution of the Four Hundred at Athens”, The Journal of Hellenic Studies 72/1952, 176-187. 945 Тукидид 8.67-69. 946 Аристотел, Устав атенски 29.4-5. 947 Ibid., 30-32.1. 948 Тукидид 8.69-70. 949 Ibid., 8.48, 53-54, 66, 72, 86. 255 После пада 400 у септембру 411. године пре н. е, уставни документ којим се успоставља владавина 5000 помињу оба класична писца, али га различито оцењују.950 Тукидид тврди да је Терамен приликом залагања да власт треба да припадне Већу 5000 био руковођен задовољењем себичних интетреса и да је због тога желео да се изврши рестаурација демократије (8.92), док Аристотел у „Уставу атинском“ хвали Терамена као једног од најбољих државника (28.5).951 Осим тога, Аристотел нигде није поменуо пританије када је говорио о Тераменовом уставу и Уставу 400, док Тукидид истиче да су постојале.952 Веће 5000 је тек Демофантовим законом донетим после рестаурације демократије 410. године пре н.е. укинуто и поново су изабрани чланови Већа 500.953 То значи да је било довољно времена да се Антифонтово суђење одржи пред Већем 5000 (Фергусон наводи да је суђење одржано у периоду септембар 411-март 410. године пре н.е.).954 То датирање је у складу са информацијама Аристотела и Псеудо-Плутарха који истиче да је одлука Већа била донета за време владавине архонта Теопомпа (септембар 411-јул/август 410. година пре н.е.),955 као и са чињеницом да је Терамен, један од десет генерала који су водили суђење и особа која је по наводима Лисије била најзаслужнија за осуду Антифонта,956 напустио Атину у пролеће 410. године пре н. е. да би се придружио Алкибијаду на Хелеспонту у борби против Спартанаца у бици код Кизика.957 Поред Терамена у улози kategoroi-а,958 се највероватније појавио и Аполексис, који је био члан Већа 400.959 Међутим, приликом избора kategoroi-а, као и приликом 950 Аристотел, Устав атенски 33; Тукидид 8.97. 951 Кејган истиче да без обзира на то што Тукидид напомиње да је владавина Већа 5000 била политичка пропаганда, веру треба поклонити Аристотелу који је указао на искреност ових олигарха. D. Kagan, The Peloponnesian War, New York: Penguin Books 2003, 392-393. 952 Тукидид 8.70. 953 M. Ostwald, “The Athenian Legislation against Tyranny and Subversion”, Transactions and Proceedings of the American Philological Association 86/1955, 103-128. 954 W. C. Ferguson, “The Condemnation of Atiphon”, 360. 955 Аристотел, Устав атенски 33.1; Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators 833d. 956 Lysias, Against Eratosthenes (12) 67. 957 Терамен је учествовао и у другој олигархијској револуцији 404. године пре н. е. као члан тридесетроице. D. Kagan, The Peloponnesian War, 401, 466, 480. 958 Раније је напоменуто да су се термини kategoroi, syndikoi и sinegoroi најчешће употребљавали као синоними, али се у раду користи термин kategoroi зато што Антифонт у свом одбрамбеном говору 256 покретања поступка eisangelia било је неправилности. Наиме, како истиче Хансен, након Ефијалтових реформи eisangelia је могла да се покрене пред Већем 500 (буле) или пред еклезијом, а случај су пресуђивали еклезија или суд.960 Доласком Већа 400 на власт eisangelia је била укинута,961 а први случај покретања овог поступка пред Већем 5000, пре рестаурације демократије, било је Антифонтово суђење. Притом, еклезија је била надлежна за случајеве у којима би се eisangelia могла покренути за издају, рушење демократије и корупцију; док су буле могле само да асистирају у овим случајевима и да самостално покрећу поступак једино ако би казна била 500 драхми или мања.962 Било ко је могао да поднесе пријаву члановима була,963 а уколико се радило о делу за које се могла изрећи казна већа од 500 драхми, буле су могле да поступе на три начина: да проследе случај хелиеји посредством тесмотета уз претходну сагласност demos-а, или упуте еклезији, или да промене своју одлуку и одбију пријаву.964 У првој фази поступка eisangelia буле су гласале о постојању дела које је извршио оптужени и доносиле су “привремену пресуду” (katagnosis), у којој се често налазила и препорука казне за оптуженог. Тако је суд у другој фази поступка eisangelia могао да бира између казне која је тражена у katagnosis-у и оне користи овај термин и да не би било забуне око тога ко су били генерали као постављени тужиоци, а ко sinegoroi поменути у оптужници. Сем тога, већина аутора истиче да се чешће употребљавао овај термин или термин syndikoi када се радило о тужиоцима изабраним од стране polis-а, phile или deme, док се sinegoroi више употребљавао у смислу подршке пријатељу у судском поступку. Мада извори показују да се термин sinegoroi користио за изабране тужиоце (Demosthenes 24.36), као што се и термин syndikoi користио за пријатеља који подржава страну у спору (Isaios 4.3). L. Rubinstein, Litigation and Cooperation. Supporting Speakers in the Courts of Classical Athens, 44; A. R. W, Harrison, The Law of Athens II, 84; S. Todd, The Shape of Athenian Law, 297; D. Whitehead, The Demes of Attica 508/7 – ca. 250 B.C.”, Princeton University Press 1986, 128-129; M. Lavency, Aspects de la logographie judiciare attique, Louvain: Bureaux de recueil, Bibliothèque de l’Université 1964, 84. 959 Харпократ сведочи да је у сачуваним деловима говора „О промени устава“ Антифонт нагласио Аполексиса који је оптужио њега и његовог деду да су били фракционаши. Antiphon, Fragments 1, Antiphon, orations et fragmenta. 960 У складу са nomos eisangeltikos-ом који је детаљно изложио Хиперид eisangelia се покретала против особа које су били издајници, које су покушале да сруше демократију или против rhetores-а који су примили мито да би учинили извесне предлоге у еклезији. M. H. Hansen, Eisangelia, 16. 961 Аристотел, Устав атенски 29.4. 962 Ibid., 45; M. H. Hansen, Eisangelia, 22. 963 Aristophanes, Knights 475. 964 Аристофан, Осе 590; R. Sealey, “Ephialtes, Eisangelia and The Council”, Classical Contributions: Studies in honour of Malcom Francis McGregor (eds. G. S. Shrimpton and D. J. McCargar), Locust Valley, New York 1981, 126-127; G. Glotz, La cite grecque, Paris 1928, 196, 236, 264, 281, 385; R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle I, 294. 257 коју је предлагао бранилац.965 Пријава за покретање поступка eisangelia могла je да се поднесе и директно еклезији. Било да је пријава прво поднета булеутима или директно еклезији, у оба случаја буле су биле у обавези да саставе претходну одлуку (probuleuma) о спорној ствари. Еклезија је на основу probuleuma гласала у првој фази поступка eisangelia, да би онда суд у другој фази доносио пресуду.966 У случају Антифонтовог суђења Веће 5000 је probuleuma-у о покретању поступка eisangelia за издају (у којем је могло само да асиситира) директно проследило дикастерији, без претходне сагласности demos-а који би у првој фази поступка гласао о томе у еклезији. При том скупштине су се, за разлику од периода владавине 400, према Тукидидовом сведочењу од доласка 5000 на власт редовно одржавале на свом уобичајеном месту Пниксу.967 У случајевима издаје поступак eisangelia требало је покренути пред еклезијом. По једном мишљењу, могуће је да је у преписима изостављен део који би указивао на то да је probuleuma прослеђена еклезији или да је Веће изузетно само у овом случају добило дозволу од стране еклезије да може да изостави одлуку demos-а.968 Мало је вероватно да су на два места направљени пропусти баш у свим преписима: на почетку где се Андрон не обраћа еклезији, него Већу и на крају где би Веће требало да нагласи да се probuleuma прослеђује еклезији. Други навод могао би да се тумачи да се то подразумевало, мада нигде није наглашено да је еклезија дала одобрење, јер би се тешко могло прихватити да би еклезија ускратила demos-у право на доношење коначне одлуке у критичном моменту, као што је био овај (уочи већ извесне рестаурације демократије). Можда би се у било ком другом тренутку уз оправдани разлог то и могло прихватити, али када је аутократско Веће 400 укинуто и еклезија обновљена, није невероватно да би еклезија препустила суђење за издају Већу. По другом мишљењу, у време када се одвијало суђење Антифонту, људи који су 965 Demosthenes, 24.63. 966 Од 114 познатих случајева eisangelia само је 14 прослеђено суду, а остали су расправљани пред скупштином, M. H. Hansen Eisangelia, 21-28. 967 Тукидид 8.97. 968 H. J. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren I, 184, 206; M. H. Hansen Eisangelia, 114. 258 сређивали архиве са одлукама често су немарно поступали, па је могуће да је то био разлог пропуста.969 Други је проблем што Веће није донело katagnosis на основу којег би суд могао да поступа; постоји само probuleuma у којој је напоменут начин кажњавања, али процедурална форма није поштована. Могло би се закључити да је приликом Антифонтовог суђења грубо повређена процедура јер је Веће поступало без сагласности еклезије, али је неспорно да је Веће 5000 у складу са Олигархијским уставом имало највишу власт,970 па је могуће да је у зависности од потреба делимично поступало у складу са олигархијским уређењем, а делимично у складу са демократским правилима (поново је могао да се покрене поступак eisangelia и еклезија је обновљена). Код избора kategoroi-а971 такође није било потврде demos-а која је била неопходна у поступку. Тужиоци самим чином избора добијали су задатак да поступају у складу са интересима полиса. Могли су да буду и кажњени уколико нису добили ни петину гласова поротника казном од 1000 драхми, јер нису испунили своје обећање972 и оправдали избор.973 На жалост, пре Антифонтовог суђења сачуван је само један, не баш, поуздан извор који показује како се вршио избор kategoroi-а. Наиме Плутарх, говорећи о спору између Перилка и Кимона, напомиње да је за избор тужиоца који је заступао интересе полиса била потребна сагласност demos- а.974 Додуше, Аристотел такође помиње спор између Перикла и Кимона,975 и у „Уставу атинском“ наглашава да се избор kategoroi-а (употребљавајући баш овај термин) у демама вршио у присуству јавности.976 Такође, у говорима Демостена и 969 W. C. Ferguson, “The Condemnation of Atiphon”, 350. 970 Аристотел, Устав атенски 29.5. 971 Од 36 судских поступака који су иницирани или покренути од стране надлежних институција у 28 случајева су били изабрани kategoroi (sinegoroi). L. Rubinstein, Litigation and Cooperation. Supporting Speakers in the Courts of Classical Athens, 62. 972 Аристотел, Устав атенски 43.5. 973 За разлику од других поступака којима су се штитили јавни интереси, у поступку eisangelia неуспешни тужилац није био кажњаван атимијом. R. J. Bonner and G. Smith, The Administration of Justice from Homer to Aristotle I, 297. 974 Плутарх, Перикле 10.5, Славним ликовима антике I. 975 Аристотел, Устав атенски 27.1. 976 Ibid., 42.1. 259 Динарха може се наћи потврда таквог начина избора тужиоца који је заступао интересе полиса.977 Управо и ово поступање супротно демократској пракси додатно потврђује да је суђење Антифонту било највероватније пред Већем 5000. Поједини аутори указују и на друга одступања од демократске праксе: није назначена пританија у probuleuma-у, секретар и председавајући били су изабрани из исте филе и први пут је почело да се примењује датирање овакве врсте одлука по данима који су остали до краја владавине пританије, за разлику од претходне праксе да се датирање означавало према данима месеца.978 Осим ових навода, за потврду става да је суђење Антифонту било иницирано од стране Већа 5000 може се додати и Тукидидово сведочење о његовој брилијантној одбрани, када напомиње да му се судило одмах после пада 400.979 Иако је Антифонт усмено изговорио свој одбрамбени говор, оставио га је и записаним, што вероватно представља први писани текст говора који је саставио сам говорник.980 Говор је, као и Сократова одбрана, apologia pro vita sua. На основу онога што је од целине говора сачувано може се видети како је Антифонт приступио одбрани и које аргументе је користио. У првом фрагменту одговара на оптужбе Аполексиса, који је оптужио његовог деду и њега за стварање фракција међу политичким истомишљеницима. Текст је оштећен, али колико се може разабрати Антифонт највероватније опомиње поротнике да треба да поштују традицију. Наиме, као и његов деда и Антифонт је био на страни оних који нису владали, при чему његов деда није био кажњен за своју верност тиранима, што се сматрало злочином, па у складу са тим не би требало ни њега самог казнити. Други фрагмент је скоро у потпуности сачуван и гласи: „‹Који је био мој мотив да кујем заверу против демократије? Да ли је то› зато што сам био изабран да вршим јавну функцију, због чега сам руковао великим сумама новца и био суочен са 977 Demosthenes 24.23; Dinarchos 1.48. 978 P. M. Brillant, Les secrétaries athéniens, Paris 1911, 22; W. S. Ferguson, “The Constitiution of Theramenes”, Classical Philology 21/1926, 74. 979 Тукидид 8.68. 980 Тукидид сведочи да није било записаних говора у време када је писао „Историју Пелопонеског рата“. Ibid., 1.22. После овог Антифонтовог поступка велики број говорника почео је да примењује исту праксу, а најпознатији су Андокид и Лисија. 260 евентуалним покретањем поступка против мене од чега сам страховао? Да ли ћу бити лишен грађанских права? Да ли сам учинио нешто погрешно? Да ли се плашим предстојећег суђења? Не, то нису били моји мотиви и ја се нисам суочио ни са једном од поменутих ствари. Да ли сте ми због тога одузели имовину? Да ли ме кажњавате због онога што су урадили моји преци? Постоје они који чезну за другачијим уређењем полиса у односу на онај који имају, зато што желе да избегну кажњавање за злочине који су починили или просто желе да се освете због претрпљене патње да не би патили поново. Ја нисам имао такав мотив. Моји тужиоци истичу да сам профитирао од тога што сам писао говоре за клијенте. Али, за време олигархије ја нисам могао то да радим, док сам за време демократије био моћан јер су се моје говорничке способности цениле. Био сам безвредан за време олигархије, али изузетно драгоцен за време демократије. То значи да нисам био жељан олигархије. Да ли ви мислите да сам ја једини Атињанин који не може да схвати које су његове предности?“981 На основу онога што је речено у овом фрагменту може се закључити да је Антифонт једнако био заинтересован да брани своју логографску каријеру, колико и да оповргне оптужбу за издају. Он пориче могућност да је учествовао у преврату због страха од покретања судског поступка због финасијских малверзација. Ти мотиви били су му добро познати, јер је у говору „Против хорега“ истакао да је брат покојног дечака често уцењивао магистрате да ће покренути поступак због злоупотреба њихових службених дужности,982 али да тиме није претио басилеусу који је одбио да покрене поступак против хорега (6.43). Када помиње лишење грађанских права могуће је да је желео да укаже на изјаву Старог Олигарха који истиче да лишење грађанских права неколико грађана није представљало претњу за 981 Antiphon, Fragments 1a, Antiphon, orations et fragmenta. 982 Овде се мислило на поступак euthynai (комтрола рада магистрата по истеку мандата) који је био обавезан. У свакој пританији чланови већа бирали су 10 логиста који су били задужени да испитају стање финансија магистрата по истеку мандата. Магистрати су били у обавези да сами поднесу извештај о својим финансијама, а логисти чак иако су били задовољни прослеђивали су случај дикастеријама да би грађани имали могућност да ставе примедбе на њихов рад. Ово је била одлична прилика за оне који су желели своје политичке неистомишљенике или непријатеље да приволе на финансијску нагодбу. Аристотел, Устав атенски 48.3; A. R. W, Harrison, The Law of Athens II, 208- 210. 261 демократију.983 Овакву врсту аргументације користи и у својим говорима „О убиству Херода“ и „Тетралогији 1“ где Еукситеус и бранилац прво наводе све могуће мотиве за убиство, па их онда поричу (5.57-58; 2.2.5-8). У свом одбрамбеном говору Антифонт одбацује могуће мотиве који би, наводно, могли да га наведу да узме учешће у олигархијској револуцији и закључује да није имао мотива због којих би чезнуо за олигархијом. А осврћући се на примедбу да је имао финансијску корист од писања говора клијентима,984 он истиче, употребљавајући аргумент из вероватног, да је од логографије много више профитирао у олигархији него у демократији. Повезујући логографију са демократијом, Антифонт се служи и својим чувеним реторским триком „замењених улога“, чиме можда постиже да оптужба изгледа слабија, али су предрасуде поротника према логографима, као и његова реторска вештина због које је био сумњив многима,985 довеле до тога да ни сјајна одбрана није могла да поколеба судије. Пресуда коју су донели поротници гласи: „Архиптолем, сим Хиподама из Агриле и Антифонт, син Софилуса из Рамнуса осуђују се да су криви за издају. Пресуду ће извршити једанаесторица, њихова имовина биће конфискована, од чега ће се десетак предати у храм као жртву боговима, куће ће им се демолирати и обележити натписом ̦имовина издајника Архиптолема и Антифонта̔, демарх ће сачинити попис њихове имовине, никоме није дозвољено да сахрани Архиптолема и Антифонта у Атини или земљи која је под атинском влашћу, Архиптолем и Антифонт биће лишени грађанских права, као и њихова деца било да су брачна или ванбрачна, а ако било ко усвоји њихову децу исто ће бити лишен грађанских права. Ова одлука биће исписана на бронзаној плочи (stele) и поставиће се на месту где се налазе и одлуке о Фриниху.“986 Казна је била најтежа, обухватајући смртну казну, конфискацију имовине и потпуну атимију која се односила и на потомство. Пресуда је била исписана на 983 Pseudo-Xenophon, Consitution of the Athenisa 3.12-13. 984 Филостратус извештава да су Антифонта нападали због тога што је био паметан и продавао своје говоре по високим ценама. Philostratus, Vitae Sophistarum 499. 985 Тукидид 8.68. 986 Мисли се на Фриниха који је био вођа олигархијске револуције 411. године пре н. е. Pseudo- Plutarch, Lives of the Ten Orators 834d. 262 бронзаној плочи, што је била реткост у Атини где се углавном употребљавао мермер за ову сврху.987 Међутим, извори показују да су се бронзане плоче користиле у случајевима издаје, да би послужиле као упозорење онима који у будућности о издајницима буду читали са плоча.988 Од човека за кога је Тукидид рекао да се клонио јавног наступања и ретко се појављивао у еклезији, Антифонт је постао један од страначких вођа и вешт политичар који је успео да промишљено и са пуно мере у демократској Атини успостави ново уређење полиса. Припреме за такав подухват вршио је пишући своја филозофска дела и на основу доброг познавања атинског правног поретка могао је до танчина да изради програм олигархиста. Немајући жељу да се намеће и поред све знатнијег угледа и моћи, чувени логограф је стрпљиво чекао до својих позних година да покуша да оствари своје политичке замисли. Идеје за које се залагао одвеле су га у смрт, али без обзира на то што је после пада 400 проглашен издајником, остаће запамћен по томе што је, као и Сократ, одлучио да остане на суђењу и да за своје идеје заложи властити живот. Антифонт је као и Сократ, како су га Платон и Ксенофонт приказали, покушао на суђењу не само да одбаци оптужбе већ и да одбрани своју каријеру. У оба случаја деловао је тим тужилаца који су заступали интересе полиса, с тим да су нам детаљи познатији у случају Сократа.989 Због употребе луцидне и веште аргументације на обојицу су Атињани гледали с неповерењем. Сократ помиње да није намеравао да квари младе зато што би то била штета за њега,990 а Антифонт да му није ишло у прилог да велича олигархију зато што његова логографска вештина у олигархији не би била цењена. Као и Сократ, Антифонт одбија да покуша да поротнике придобије 987 Тукидид 5.47. 988 Lycurgus, 1.119; Dinarchus, 2.24, Minor Attic Orators II (translation by J. O. Burtt), London 1962. 989 Платон у „Одбрани Сократовој“ напомиње да је тим тужилаца који су заступали интересе полиса имао подељене задатке током суђења: Мелет је наступио у име песника и указао на Сократово кварење омладине, Анит у име занатлија и био је задужен за политичка питања, а Ликон је наступио у име учитеља реторике (23е). Међутим, за разлику од Антифонта, Хансен истиче да на политичке оптужбе није директно током суђења одговарао Сократ, већ његови sinegoroi, које је поменуо Ксенофонт у својој „Одбрани Сократовој“ (22). Вид. M. H. Hansen, „Hvorfor henrettede Athenerne Sokrates?“ Museum Tusculanum 40/1980, 55-82; T. C. Brickhouse and N. D. Smith, Sosrates on Trial, Oxford 1989, 82-87. 990 Plato, Apology 25d-e. 263 покајањем и преклињањем за милост.991 Сличност се може уочити и у томе што су обојица имали око седамдесет година када им се судило, ниједан није одабрао да оде у прогонство, нису пристајали на компромисе и на суђењу су остали верни својим убеђењима и пред претњом смрти. Међутим, за разлику од Сократа, који је био оптужен за то што није веровао у исте богове као и остали грађани, него је уводио нова божанства и кварио омладину, Антифонт је оптужен за издају у поступку eisangeliai. Од укупног броја познатих случајева који су се водили по овом поступку у три четвртине била је изречена смртна казна. Хансен је забележио 144 случаја eisangeliai, па уколико се узме у обзир да је у Атини у V веку пре н. е. живело између 20000 и 40000 грађана, толики број политичких процеса сликовито указује на слабости и мане атинског политичког поретка, у демократском режиму једнако као и у олигархијском. *** Антифонт у „Истини“ полази од конвенционалне дефиниције правде, по којој је dikaiosyni само уколико се поступа у складу са законима, и оповргава је излажући примере закона који су у супротности са природним правом. Антифонт сматра да је physis примарни извор права, а nomos, уколико је сагласан природи, тек допунски. Сагледавајући вођење судског поступка, доношење пресуде и арбитражно суђење преко примера употребе доказног средства сведочења, он критикује важеће право. Од његових делиберитивних говора није много сачувано, али говор „О промени устава“ представља јединствен и зато драгоцен извор, који сведочи о томе која су се правила везана за поступак eisangeliai примењивала за време владавине 5000. Први пут о постуку eisangeliai у случају издаје одлучило је Веће уместо еклезије, у првој фази поступка demos није гласао о probuleuma-у у еклезији, Веће није донело katagnosis на основу којег би суд могао да поступа, приликом избора kategoroi који су поступали као тужиоци који су заступали интересе полиса није било потврде од стране demos-а, није назначена пританија у probuleuma-у, а секретар 991 Plato, Apology 34c; Antiphon, Fragments 77, Antiphon, orations et fragmenta. 264 и председавајући били су изабрани из исте филе. Све то представља одступање од демократске праксе, а најзначајније је то што је била искључена еклезија, без обзира што су се скупштине нормално огржавале од долазка 5000 на власт. Антифонтово суђење уводи и новину која је касније почела да се примењује као правило, да се датирање овакве врсте одлука вршило по данима који су остали до краја владавине пританије. 265 6. ЗНАЧАЈ АНТИФОНТОВИХ ГОВОРА ЗА ПРАВНУ ИСТОРИЈУ Можда на први поглед делује једноставно набројати по чему је све Антифонт био значајан за правну историју зато што је био први логограф и софиста. Међутим, много је лакше то утврдити за оне који су ове професије обављали после њега, зато што их је могуће поредити са претходницима. Како, пак, Антифонт нема претходника, неопходно је сагледати све расположиве изворе који су настали пре њега. Вероватно је овакав приступ (поређења логографа) био разлог због којег су поједини аутори имали лоше мишљење о Антифонту. Блас га пореди са Демостеном, а Кенеди са Лисијом и Исејем, при чему закључује да Антифонт делује изгубљено, показује мало сигурности приликом употребе доказа и нема самопоуздања када манипулише аргументима. По Кенедију, Антифонтове тврдње биле су ретко доказане, нису логичне, нити јасне и у већини говора аргументација је могла бити боље постављена и исцрпнија.992 Међутим, уколико се остави по страни да поређење са потоњим логографима није и најприкладнији приступ за оцену Антифонтовог дела, важно је напоменути да вештина писања судских говора није подрезумевала да логограф користи доказе или истиче аргументе који су по себи најбољи. Он је морао да се прилагоди клијенту и околностима конкретног спора, а објашњење случаја требало је да буде пре свега разумљиво поротницима и према њиховом просуђивању уверљиво. Довер, Блас, Хајч и Виламовиц критиковали су недостатак аргументације у првом говору, замењена места аргументације и нарације у првом и петом говору, као и превелику употребу topoi, због чега је изречена и оштра осуда – да је Антифонтова аргументација примитивна. Чињеница је да се Антифонт није доследно придржавао правила композиције говора, али у првом говору то је било неопходно зато што је на тај начин показао кривицу маћехе. Осим тога, чини се да је погрешно приступити говору критички само зато што је другачије компонован, јер и Анаксимен 992 G. Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, 131. 266 препоручује технику писања говора комбиновањем нарације са доказима у случајевима када постоји много непознатих чињеница.993 Велики број логографа прилагођавало је реторска правила потребама својих клијената, па у том смислу ни Антифонта не треба осуђивати за овако конструисане говоре. По чему се то Антифонт толико разликовао од других логогорафа да је заслужио овакву критику? Као и други, Антифонт је у својим говорима користио аргументе које је требало да разјасне позадину случаја да би на тај начин дао јаснију слику о спору; апеловао је на поротнике да буду милостиви због погубних последица погрешне пресуде и често је истицао аргументе засноване на одликама карактера страна у спору. Имао је исти циљ који су и други логографи желели да постигну - победу у спору, па је користио методе сличне онима које су користили његови савременици. На сваки начин покушавао је да прикаже клијента у најбољем светлу, а његове противнике у најгорем; неке информације које припадају нарацији остављао је „у резерви“, да би их искористио касније и постигао најбољи ефекат њиховим изношењем; укључивао је ирелевантан материјал да би постигао то да наводи супротне стране делују сумњиво у очима поротника, због чега је неретко био склон и томе да намерно погрешно тумачи објашњења која је дала супротна страна или да даје другачије тумачење смисла закона. Али, он је био први који је аргуметацију градио том новом реторском техником, па су остали могли да је следе угледајући се на њега. Од техничких доказа први је у својим говорима примењивао знаке, индиције и аргументе из вероватног, а о томе колико је био посвећен питању аргументације сведочи и то што је дао своју дефиницију знака и индиција које је примењивао у говорима. Међутим, без обзира на доминанатну употребу аргумента из вероватног у „Тетралогијама“, оне, као и форензични Антифонтови говори, сведоче да су Атињани више вредновали јасно утврђене чињенице него аргументе из вероватног. У „Тетралогији 2“ показује који су то најважнији делови говора у случајевима убиства када треба употребити аргументе: приликом доказивања одговорности за дело, приликом квалификовања случаја и позивања на законске прописе, па чак и 993 Anaximеnes, Rhetoric to Alexander 1438b, 1442b. 267 код описа догађаја, где је нарочито било битно водити рачуна о намери, узроцима и последици. Управо „Тетралогије“ прве презентују теорију stasis (разликовање питања о чињеницама - status coniectura и питања о праву - status definitiva) коју је касније Аристотел детаљно разрадио у „Реторици“. Антифонт је био иноватор, а могуће је да од њега почиње и шира примена хипотетичке замене улога (Кораксов и Тисијин аргумент из вероватног контрааргументу из вероватног). Тестирао је нове врсте аргумената и користио сав расположиви материјал за конкретни случај. Први у свом петом говору примењује необичну технику да у оквирима целине говора даје два мања говора која нису дирекно повезана са предметом спора, чиме нарушава правило о релевантности података за спор. Међутим, овај говор даје и пример прве употребе реторске фигуре consensio (одобравање навода противника) која се користила када страна у спору није могла адекватно да одговори на нападе противника, због чега је одговарала јачим контрааргументом. Антифонт је често користио опште место (topos) којим би објашњавао конкретан случај и то је чинио много више у поређењу са логографима који су се после њега бавили овом вештином. Међутим, topoi су код Антифонта увек били везани за важна и кључна питања, као што су обавезе поротника, кажњавање, дела убиства и жртве убистава, a први је по аналогији са topos-ом користио хипотетичку замену улога као особено реторско средство. Општа места се код Антифонта могу уочити у уводним деловима говора, као и у вези са атехничким доказима које је употребљавао. Примери оваквог поступања постоје и код Демостена, који је много тога „позајмио“ од Исеја.994 Антифонт је можда био мање пажљив приликом уклапања topoi, али је претерана и неодржива оцена да делује изгубљено. Још мање се може прихватити критика да је његов стил био примитиван, зато што је употреба општих места био манир стила којим су се писали митови.995 Пре би се за Антифонта могло рећи да је био практичан када је развијао познате мотиве и 994 Можда најочигледнији пример представља Исејев говор „О Кироновом имању“ где он говори о вредности доказа тортуре (8.12) који је Демостен у свом говору „Против Онетора“ скоро у потпуности преузео (30.37). Могуће је да су се Андокид, Лисија и Исократ угледали на Антифонта када су „плагирали“ сами себе. M. Lavency, Aspects de la logographie judiciaire attique, 153-155. 995 G. Vollmer, Studien zum Beweis antiphontischer Reden, 35-36. 268 користио их у различитим контекстима. Ово се посебно односи на почетак говора чија је сврха била capitatio benevolentiae, када се вештим коришћењем асоцијативне вредности добро знаних мотива наговештавају и важне околности случаја. Могуће је да је Антифонтово претерано коришћење topoi било последица тога што су се на другачији начин објављивали говори логографа у IV него у V веку пре н. е. Познато је да је у IV веку пре н. е. била устаљена пракса да логографи дорађују своје говоре пре објављивања. Током исправљања текста они су били у могућности и да отклоне сувишне topoi. Пораст тежњи ка индивидуализму одразио се и на овом пољу, па су логографи вероватно покушавали да у својим говорима пре објављивања прикажу израженије особене црте карактера страна у спору. С друге стране, могуће је и да су само следили измењени стил аргументовања који је налагао уздржавање од претеране употребе topoi. Уколико је Антифонт објављивао своје говоре у оном облику у којем су га користили и његови клијенти, то објашњава губитак везе између различитих делова говора. На пример, у петом говору, делови у којима се казује о оцу и знацима од Бога могли су да буду изостављени уколико се током суђења показало да је било непотребно да се ови мотиви наглашавају. Околност да је Антифонт у поређењу са потоњим логографима много више користио topoi, због чега се повремено јавља недостатак у виду неповезаности делова говора, могла би се објаснити изворним обликом говора писаних за клијенте. Тако би Антифонт био први, а можда и једини логограф који је своје говоре објављивао у аутентичној верзији. Тешко је одговорити на питање ко се заложио да Антифонтови говори буду доступни у писаном облику широј публици. Због Тукидитовог навода да се Антифонт трудио да остане неопажен могуће је да су говори прво почели да круже међу његовим пријатељима или другим заинтересованим особама. Међутим, уколико се прихвати да је Антифонт био и учитељ реторике, онда је свакако постојао и лични интерес да се прослави објављеним говорима. Политичка пропаганда би такође могла да буде мотив. Вероватно су клијенти који су уважавали његове политичке ставове били заинтересовани да се за говоре чује. Пошто је писао и за странце, могуће је да су Антифонтове говоре почели да објављују и у другим 269 полисима. Без обзира на то ко се постарао да Антифонтови говори буду публиковани, замисао објављивања писаних верзија говора не изненађује у доба када је услед појаве софиста проза постала високо вреднован израз. У Атини је у другој половини V века пре н. е. дошло до пораста интересовања за реторику не само у њеном књижевном облику, него и у смислу моћног политичког оружја. Због Антифонтових политичких ставова вероватно је и у демократским и у олигархијским круговима било великог занимања за читање говора човека који је био идејни творац олигархијске револуције 411. године пре н. е. Много озбиљнију критику Антифонту упутили су Виламовиц, Хајч и Машке када су истакли да је у шестом говору, избегавајући да изнесе најважније чињенице и нарушавајући суштину оптужбе, обмануо поротнике. Али, у овом случају судили су бивши архонти који нису били лаици и познавали су право, па је тешко поверовати у то да је Антифонтова тактика била да обмањује поротнике. Он је био склон увођењу реторских новина, а у овом говору пре би се могло рећи да је направио помак у односу на претходну праксу тумачења планирања убиства, и бранећи хорега од оптужбе да је „планирао ненамерно убиство“ одвојио питање намере од крајњег резултата. То у пракси заправо није било пресудно за исход спора зато што се судски поступак у случајевима планираног убиства покретао тужбом dike phonou, али управо овај говор сведочи да је древно атинско право дозвољавало да се постојећа процедура прилагоди специфичностима случаја. Сагледана у светлу атинске правне традиције Антифонтова реторичка вештина може изгледати мање развијена у односу на логографе који долазе после њега, али да би се дао исправан суд о томе неопходно је ваљано разумети и вредновати аргументе које је користио. Он је свакако био први који је применио нове реторске технике на актуелне случајеве или барем први ко их је знатније користио и тај се допринос не може порећи. *** Антифонтово дело садржи велики број података без којих би многе особености атинског кривичног права остале непознате. Према Драконтовом закону, они који су планирали убиство кажњавани су на исти начин као и да су извршили убиство. 270 Једино се код Антифонта може пронаћи потврда за примену те законске норме у пракси. Наиме, у првом и шестом Антифонтовом судском говору маћеха и хорег оптужени су за планирање умишљајног, односно нехатног убиства. У складу са одередбама Закона сви форензични говори показују да су рођаци жртве покретали судски поступак, а у шестом говору описане су и законске процедуралне форме које је било непоходно поштовати у случајевима убиства: полагање заклетве, подношење жртве и басилеусова објава потенцијалног убице. Само Антифонт детаљно објашњава надлежност и поступање архонта басилеуса приликом одржавања prodikasiai. Атинско право дозвољавало је оптуженом за убиство да својевољно оде у прогонство у било ком моменту пре завршног говора. У „Тетралогији 3“ оптужени напушта судницу пре свог другог говора, који уместо њега изговара његов пријатељ. Антифонт је ту солуцију искористио и у свом петом судском говору, али овога пута само као реторски ефекат, с обзиром да је млади Митилењанин Еукситеус, покушавајући да се одбрани, поменуо одустајање, али се ове могућности истовремено и одрекао, чекајући да суд донесе коначну одлуку. Овај говор може да послужи и као пример другачијег третмана оптуженог у односу на регуларну процедуру у случајевима убиства. Разлика између регуларне процедуре која се покретала приватном тужбом и процедуре apagoge (оптужени се лишава слободе и остаје у затвору током читавог суђења), која је била примењена у овом случају, директно је повезана са питањем кажњавања. Наиме, уколико се спроводила регуларна процедура могла се изрећи смртна казна, а ако се користила ова специфична процедура, било је извесно да ће суд изрећи смртну казну. Поред чињенице да се у случајевима убиства полагала специфична заклетва (diomosia), управо овај Антифонтов говор потврђује и постојање изузетака, јер оно што Еукситеусу пружа јаке аргументе одбране јесте да ни тужиоци, ни сведоци који су сведочили против њега, нису положили заклетву. Овај говор драгоцен је као извор права и по томе што се у њему први пут представља процедура endeixis (денунцијација) у складу са којом тужиоци не би могли да буду кажњени због предузетих радњи против починиоца. У „Тералогији 1“ Антифонт указује и на то да није било у супротности са Законом да се алиби први пут представи пред крај 271 изговореног говора. Могуће је да је својим првим говором инспирисао Аристотела да у „Етици великој“ укаже на то да је Ареопаг могао да суди само у случајевима умишљајног убиства, а уколико би се изнео случај за који се могло закључити да је нехатно убиство Ареопаг је морао да донесе ослобађајућу пресуду. Из Антифонтовог петог говора може се сазнати више и о правилу у складу са атинском одлуком за Халкиду (IG I3 40, ред 71-76) да су сви случајеви у којима се могла изрећи смртна казна, прогонство и губитак часних права суђени у Атини. У „Тетралогијама“ Антифонт помиње „закон који забрањује праведно и неправедно убиство“. Такав закон био би у супротности са тадашњим правним правилима, пошто се у појединим случајевима дозвољавало убиство, а апострофирање разликовања праведног и неправедног убиства упућивало би на манир реторског исказа. Слично би се могло рећи и за Антифонтово казивање о miasmi у „Тетралогијама“. Иако је тема miasme код Антифонта особито развијена, она остаје у оквирима реторских аргумената. У „Тетралогији 2“ Антифонт започиње своју тезу да је дечак који је бацио копље невин, затим је подржава анализом узрока и одговорности, да би коначно закључио са хипотетичком антитезом о бацачу копља: да је његово копље залутало, био би крив. На сличан начин анализира дечакове радње, а питање одговорности је од пресудног значаја и у „Тетралогији 3“, као и у његовом шестом говору. Антифонт је први који је користио ову врсту антитезе, при чему се могу разликовати дела и ситуације које су сличне, али имају различите правне последице. Такође, у „Тетралогијама 2 и 3“996 помиње дејство вишеструких фактора који су утицали на просуђивање о узроку и одговорности, при чему се у „Тетралогији 3“ помиње и подељена одговорност за смрт жртве, као и одговорност лекара који у древном атинском праву није могао да буде осуђен за нестручно лечење. Управо ове новине биле су основ за касније филозофске расправе о узроку и одговорности.997 Тешко би могло да се прихвати Солмсеново мишљење да се Антифонт највише концентрисао на употребу традиционалних (атехничких) доказа који су условљавали 996 У „Тетралогији 3“ посебно је истакнут узрочни ланац догађаја који је претходио смрти жртве. 997 Аристотел, Никомахова Етика 3.1-5. 272 структуру његових говора. Наиме, у петом и шестом говору тортура коју су понудиле стране у спору (тужилац маћехе и хорег), без обзира на то што је у оба случаја одбијена од супротне стране, у правном смислу речи била је небитна за доказивање оптужбе. Антифонт је basanos истицао са великим жаром, али не као доказ него као наговештај о евентуалној кривици или невиности. Сва три Антифонтова форензична говора показују да атехнички докази нису били пресудни за одлуку о исходу спора, јер стране нису пристале на proklesis (кушање). То значи да атехнички докази нису имали већу вредност у односу на друге доказе, што истиче Солмсен, и да подвлачење разлике између атехничких и техничких доказа није меродавно приликом процене аргументације говора. Антифонт није лукаво употребљавао атехничке доказе, како је то тврдио Солмсен, да би начелно порекао њихову вредност. Он их је контролисано употребљавао у складу са потребама својих клијената и правилима процедуре. Солмсенова теорија усмерена је на то да се умањи Антифонтов допринос. Он то чини тако што конструише доминантну теорију о доказима да би критиковао присуство или недостатак одређених аргумената. Веродостојније објашњење открива се анализом материјала којим је Антифонт располагао пишући говоре. У говорима Антифонт користи само оне Аристотелове атехничке доказе које је Анаксимен дефинисао као „допунске“: сведоке, тортуру и заклетву, а једини је логограф који се бавио и питањем сведочења деце на суђењу. У шестом судском говору хорег, који је оптужен за убиство дечака, изазива тужиоце да саслушају дечаке који су били присутни у моменту када је преминули дечак испијао отровни напитак. Правећи аналогију са сведочењем жена, које Антифонт приказује у свом првом говору, могло би се претпоставити да је писана изјава под заклетвом важила и у случају сведочења деце. Управо његови форензични говори дају потврду правила да се у V веку пре н. е. сведочење одвијало усмено, на самом суђењу, а у првом говору показао је и могућност да се тужилац појави као сведок у сопственој ствари. Осим овог проблематичног примера сведочења, у првом говору, као и у „Тетралогији 2“, Антифонт не користи сведоке, чиме можда наговештава могућност да су постојали случајеви када се сведоци нису ни позивали. Једино од Антифонта 273 можемо сазнати да је чиновник horkotes био задужен да надгледа заклињање страна у спору, при чему даје и информацију да се diomosia полагала на једној од prodikasiai. Такође, само се код Антифонта (пети говор) може констатовати сведочење слободног човека који је био подвргнут тортури (basanos), а исто важи и за pallake из првог говора уколико се прихвати мишљење Бушале да је она била слободна. Антифонт је и први који указује на постојање ове категорије проститутки у древној Атини, при чему помиње и пеналну тортуру спроведену на pallake. Антифонт приказује у петом говору и тзв. „једнострану тортуру“ која је постојала у случајевима када се тортура спроводила без одобрења и присуства супротне стране. Она није била у супротности са атинским законима, али је представљала слабији доказ у односу на „двострану тортуру“. Антифонтови говори значајни су не само за познавање кривичног права, него пружају изворне информације и о неким начелима и институтима других грана права. У шестом говору описује се у којим случајевима и на који начин су могли да се покрену поступци euthynai (накнадна контрола по завршеном мандату магистрата) и eisangelia (специјална процедура спровођена у случајевима издаје, рушења демократије и примања мита). Антифонт заступа становиште да када постоје две контрадикторне изјаве увек треба прихватити ону која иде у корист ослобађања од оптужбе, правило ne bis in idem (пети говор), вансудско поравнање и осуду синкофанта као професионалних цинкароша (пети и шести говори). Пети говор не само да је први него и једини извор из којег можемо сазнати за случај у којем се одбија јемство пријатеља, које је у атинском праву било уобичајено као гаранција за испуњење неког обећања, најчешће враћање дуга. Шести говор пружа јединствену информацију о постојању Закона о хорезима у складу са којим је хорег своје дужности могао да делегира на друга лица, а родитељ је могао да забрани детету да пева у хору само ако је имао оправдани разлог за то, у ком случају је морао да обезбеди јемство зато што му је претила смртна казна, уколико се докаже да његови разлози нису били оправдани. Овај говор приказује и на који начин су се изводили религијски обреди притана. Антифонт је у „Тетралогији 2“ први поменуо и разлику 274 између nomos-а и psephisma-е која није постојала у атинском праву све до ревизије закона 403/2. године пре н. е. *** У „Истини“ је Антифонт први који је говорио о уговорној теорији настанка закона. Наиме, у 44А, 2.5-6 опредељује карактер друштва - „они који су уговорна страна“, а да је реч о пореклу закона постаје разумљиво када каже: „одредба закона настала на основу уговора није природна, док је одредба природних закона природна зато што није настала на основу споразума“ (44А, 1.27-2.3). Освалд напомиње да то што Антифонт први користи појам „уговор“ не мора да значи да овакав концепт nomos-а није већ постојао. Клистен је увео принцип isonomia у политички поредак као постулат „једнака права и моћ“, чиме је омогућио да се политичке одлуке доносе уз сагласност народа, односно увео је принцип пристанка у атински политички систем. Ово начело се у потпуности развило за време Ефијалта који је принцип пристанка проширио са подручја политичког живота на религиозну и социјалну сферу.998 Међутим, Антифонтово одређење да је одредба закона заснована на уговору указује на претпоставку да је он први обележио nomoi као креацију насталу на основу уговора. Говорећи о томе да је „већина ствари санкционисана законом“ који је у супротности са природним правом (44А, 2.26-30) и описујући поступање у складу са законом као обуздавање природе (44А, 4.1-6), Антифонт највероватније имплицира критику да закони демократске Атине нису имали онај квалитет саглашавања и опште прихваћености који су имали закони Спарте.999 Он први говори о квалитету nomoi тако што их супротставља phisis-у.1000 Антифонт је појмом nomos-а највероватније обухватао све социјалне и политичке норме атинског полиса, док phisis обухвата све налоге који имају универзалну вредност јер су укорењени у самој природи човека. Као и његови претходници 998 M. Ostwald, Nomos and the Beginning of the Athenian Democracy, 155-160. 999 „Њихов [спартански] врховни заповедник, наиме, јесте закон и њега се они више боје него твоји поданици тебе. Све што закон заповеда, они то безусловно извршавају. И он им увек заповеда једно те исто: да не смеју бежати из борбе ни од надмоћног непријатеља, него да морају остати у борби и победити или умрети.“ Херодот, Историја 7.104. 1000 За разлику од Протагоре, Глаукона или Демокрита који говоре о историјском развоју nomoi. Plato, Protagoras 322b-d; Држава 2.359а; Democritus 68 B245 DK (M. Nill, Morality and Self-interest in Protagoras, Antiphon and Democritus, 97). 275 Тукидид, Еурипид и Аристофан, phisis схвата као „универзално људски“.1001 То се недвосмислено може видети у његовим исказима: „живот и смрт припадају природи“ (44А, 3.25-28), „у природи смо рођени са једнаком могућношћу да будемо варвари и Грци“ и „ми сви удишемо ваздух устима и носем, смејемо се када смо радосни“ (44B). Квалитет универзалног може се мењати оним што налаже nomos. Аристофан1002 и Тукидид1003 се слажу са Антифонтовом изјавом да је phisis неуклоњив и незбежан (44А, 1.25-7. 44В), али је све што је детерминисано nomos-ом споредно и може се по вољи додавати или одузимати (44А, 1.27-2.3). Упркос јасне критике nomoi, његово становиште не треба поистовећивати са ставом - „сила је у праву“, који су заступали Платонов Каликле или атинска делегација у Тукидидовом Мелском дијалогу. За Антифонта би пре могло да се каже да је маниром реторичара антитезом изражавао напетост која увек мора у извесној мери, већој или мањој, постојати између nomos-а и phisis-а. 1001 C. Moulton, “Antiphon The Sophist, On Truth”, 350-366. 1002 Аристофан, Облаци 1075. 1003 Тукидид 5.105. 276 7. ЗАКЉУЧАК Свестан високих улога у судском агону, Антифонт је у говоре укључивао елементе који су одражавали карактере и приказивали особене околности, важне за разумевање поступака странака у спору. Тако се могу сагледати два аспекта судског говора: један више теоретски и генерално применњив, а други практичан и релевантан за конкретан случај. Разматрањем реторских општих места (topos-а) које је Антифонт често користио у својим форензичним говорима, може се сагледати његово размишљање о истини и правди у судским поступцима, које показује како су оне биле вредноване у Атини у другој половини V века пре н. е. Општа места су, такође, и показатељи Антифонтовог правничког и реторичког разумевања појединих правних ситуација независно од конкретног случаја, да би таквим расуђивањем утицао на даљи развој форензичног говорништва у антици. Антифонтовим судским говорима својствено је то да има мало података о догађајима на којима се случајеви заснивају. У првом говору маћеха је оптужена да је неколико година пре покретања поступка умишљајно испланирала смрт браниочевог оца, а извршилац убиства (љубавница), најважнији сведок, била је погубљена истог момента након давања изјаве под тортуром. У петом говору не можемо да будемо сигурни у то да ли се заиста догодило убиство зато што Херодово тело није никада пронађено, док се за шести говор може рећи да је разлог за вођење судског поступка више био политичка интрига, него озбиљна оптужба. Антифонтово умеће је вредно дивљења, зато што се бавио тешким случајевима и изналазио креативне аргументе на основу, управо, спорних чињеница. Topos правде и чињеница да је постојала неизвесност о догађајима и околностима случаја у форензичним говорима наводе на закључак да је Антифонт, као софиста, правду повезивао са мњењем. Праведна пресуда зависила је од тога да ли су поротници сазнали истину. У том смислу се може разумети и Антифонтово апеловање на поротнике у сваком од говора, да добро размисле пре доношења 277 пресуде, јер могу да погреше. Пошто су поротници били лимитирани у истраживању околности случаја оним што су им стране у спору презентовале, њихова одлука заснивала се, заправо, на избору између супротстављених могућности. У судници је реторика била важнија од истине зато што су докази (diomosia и сведочење сведока/робова) у време Антифонта постали реторички topos-и, па је вредност доказа цењена уз помоћ реторике која је често извртала чињенице. Антифонт је био свестан да невиност није довољна за победу у спору, па у говорима истиче да истина може довести до човековог пада, а лажи могу да буду његов спаситељ. За успех на суду није било одлучујуће шта се стварно догодило, него уверљивост с којом су оптужба или одбрана свој приказ представиле. Антифонт се зато у судским говорима трудио и да изазове симпатију поротника, подсећајући их да свако може да се нађе у положају да му живот буде у рукама суграђана. Пошто је у судским говорима, по Антифонтовом виђењу, истина била недостижна, он се претежно ослања на аргументе из вероватног (eikós), па је скоро читаву „Тетралогију 1“ засновао управо на овој врсти аргумената, примењујући новину Кораксовог (Тисијиног) учења, употребу аргумента из вероватног, супротно другом аргументу из вероватног (бранилац изјављује да је његова невиност вероватнија у односу на вероватноћу о његовој кривици коју су представили тужиоци - 2.8), као што га и у петом говору недостатак чињеница води ка употреби аргумента из вероватног (6.18). Како у судском поступку није било јемства за праведну осуду, на шта Антифонт указује у свом петом говору, он у судским и форензичним говорима показује мало поштовања и вере у поротнике и не либи се да у петом говору и „Тетралогији 3“ упути критику на рачун поротника који су гершком осудили на смртну казну (5.91, 4.1.4). Он се са истим жаром бори против неправедне осуде, као и против некажњеног злочина, па погрешне пресуде поротника у случајевима умишљајног и нехатног убиства, које су биле засноване на Драконтовом закону о убиству, одмерава градацијом кривице. За разлику од Аристотела, који кажњавање невиног човека види као грешку насталу због тога што су судије биле искрено убеђене у кривицу, Антифонт неправедну осуду сматра немаром, а не заблудом и 278 изједначава поротнике који погрешно пресуде са убицама. Шта више, он заступа став да је жртва погрешне пресуде у горем положају од жртве убиства, с обзиром да његови пријатељи не могу да га освете (5.95). Такође, не поштује правило о забрани изношења чињеница које нису биле релевантне за меритум спора, иако се на неколико места позива на ово правило (5.11, 6.9). Без задршке говори о добрим делима својих клијената и ружи карактере противника. Dikai phonou повезује “Тетралогије“ са судским говорима. Антифонт је у „Тетралогијама“ подвргао критици правила поступка и претпоставке суђења. Карактеристична је типична софистичка демонстрација проблема. Антифонт примењујући процедуру dikai phonou указује на њене недостатке. „Тетралогије“ се баве познатим тешко решивим случајевима из праксе, али нов је начин презентације у сваком од три сценарија практично нерешивих убистава, којим Антифонт подвргава критици процесни формализам. Остављање отвореним питања ко је убио у „Тетралогији 1“ рефлектује дубоко разочарање у традиционално поимање правде. У „Тетралогији 2“ тужилац истиче да постоји разлика између nomoi и psēphismata (што званично није постојало у атинском праву до ревизије закона 403/2. године пре н.е.), али се обраћа суграђанима (поротницима) као законодавцима, да одлуче о спорној чињеници. Сагледавајући процедуру атинских судова пред ефетима у новом светлу, Антифонт је сматра застараелом. Пошто су се суђења заснивала на заклетвама и изјавама сведока дешавало се да се противнику онемогући да оповргне неосноване оптужбе. Посебна тужба за лажно сведочење dike pseudomartirion установљена је да ублажи такве последице формализма. „Тетралогије“ се једине међу сачуваним говорима о убиству позивају на dike pseudomartirion у случајевима dikai phonou, чиме Антифонт исказује дубоку сумњу у традиционална правила о доказима и одговорности. „Тетралогије“ су разјашњавале Драконтов закон о убиству, специфична процедурална правила и религиозне санкције. Мноштво аргумената који су изложени, могли су без проблема да се примене у сваком поступку покренутом са dikai phonou, зато што су продикасије обезбеђивале да оптужба, докази и супротстављени аргументи буду унапред познати. „Тетралогије“ показују висок 279 стандард ēthopeia (персонификације) која је нарочито била карактеристична и за Антифонтове форензичне говоре. О ēthopeia-и Аристотел говори када указује на то колико је слика карактера важна за убедљивост приликом изговарања говора, стога су говори логографа посвећени убиствима били уобличавани у складу са тим маниром који је био заступљен у раном развоју реторике. „Тетралогије“, осим тога што су првенствено биле посвећене истраживању судске филозофије, могле су да послуже и као текст који је садржао инструкције за вежбу и демонстрацију онима којима је то било потребно за наступе у судовима и скупштини. Било да је њихов првенствени циљ био да поставе теоријске проблеме или да прикажу практичне технике, тешко се може замислити боља студија о dikai phonou. Оне су анализирале узрок смрти, мијазму и дозвољено убиство, а приказом случајева специфичних врста убистава пркосиле су конвенционалном поимању законитости. Антифонт је у „Тетралогијама“ пратио форму која је била прописана за судску процедуру и прилагођавао им је патос и етос које су каснији логографи усавршили. Упозорења и апели поротницима, позивање на мијазму која ће у случају погрешне одлуке поротника инфицирати читав полис и претње осветничким бесом, стварају драматичне ефекте. „Тетралогије“ нису написане да би утицале на поротнике, него оне теже ка томе да укључе читаоца у судски агон. Управо, Антифонтова употреба правила да оптужени оде после првог говора представља индикацију. Наиме, у „Тетралогији 3“ појављује се нови говорник завршног говора одбране зато што је оптужени побегао, па се његови забринути пријатељи одлучују да говоре у његово име. Слично, у „Тетралогији 1“ бранилац напомиње да се доказ његове невиности огледа у томе што је спреман да остане и ризикује свој живот због пресуде. Варијација у „Тетралогији 2“, када тужилац изјављује да очекује да бранилац неће одговорити на оптужбе, пркоси уобичајеној логици процедуре. Антифонт изобличава конвенције да би изазвао динамичну судску конфронтацију. У „Тетралогији 1“ исто дејство је имала и драматична понуда оптуженог, да се под тортуром саслушају сви робови, изречена пред сам крај завршног говора, када му више није могла помоћи да потврди алиби. Читалачка публика доиста се могла осећати као да је у судници. Ни Драконтов закон о убиству, ни Антифонтови судски 280 говори нису могли да пруже сазнање о особеном аспекту dikai phonou – да је убиство схваћено као јавно зло, као што су то учиниле „Тетралогије“. У њима нису занемарени ни закон, ни устаљено правно резоновање. Могле су да представљају извор аргумената за судске поступке. Понекад пружају ближи увид или дају индиректну потврду у погледу закона, процедуре или владајућих схватања и идеја. У својим филозофским делима “Истина“ и „О слози“ Антифонт је расправљао и о практичним питањима атинског правног система у V веку пре н. е. Природно право је за њега представљало неку врсту катализатора антитезе nomos-physis, у складу са којом су људске институције и вредности биле релативне и променљиве, насупрот нужним и вечитим вредностима physis-а. Антифонт истиче да су се правила у складу са nomos-ом примењивала у присуству сведока, као допунски извор права. Настала су уговором, за њихово непоштовање следило би кажњавање само, уколико је неко видео починиоца и кажњавање је ствар мњења. Правила у складу са physis-ом обавезују човека и када је сам. Она су примарни извор права, настала су природно, њихово непоштовање нужно повлачи казну, а кажњавање је питање истине. Међутим, пошто је правда била дефинисана nomoi, нису закони били ти који су имали највећу моћ; dikaios претходи nomos-у као догма. У дефиницији dikaios-а, по којој се морају казнити сви који су прекршили nomos, Антифонт је вероватно видео упориште демократске владавине, јер закони и судови нису били установљени само да би се дефинисали и казнили злочини против јавног добра и одржао друштвени и политички поредак; они су служили и као инструмент политичке моћи. Међутим, без обзира на то што критика делује радикално, Антифонт показује да није посве непремостива опозиција између nomos-а и physis-а. Указујући на то да је по његовом мишљењу већина ствари које су у складу са nomos-ом непријатељски настројена према physis-у, истиче да не мисли на све ствари. Поред тога, он се у „Истини“ можда највише концентрише на улогу кажњавања за коју каже да су болне последице нарушавања природног права неизбежне, али да треба да послуже као водич и упозорење да научимо да избегавамо повреде права. Болне су и последице нарушавања закона у правном систему који лоше функционише, али немају исту сврху, но кажњавањем у складу са nomos-ом починилац кривичног дела такође учи 281 шта је болно и избегава то у будућности. Антифонт заправо показује да је правда дефинисана законима које је донео demos одговорна за наношење непотребне и бескорисне патње. Као идејни творац он учествује у олигархијској револуцији, а потом и својим животом брани критику демократски уобличеног атинског правосудног система, чија је полазна идеја била оличена у дефинисању правде законима које је донео demos. Као што православни верници слушају црквену песму - антифон која се наизменично пева између два хора или две певнице током Свете литургије, тако је и истраживач слушао Антифонтов глас који се издвајао међу гласовома из хорова логографа и софиста, о чему сведочи већина античких аутора. Његова каријера била је необична мешавина чувеног логографа и политичког вође који је избегавао јавне наступе и софисте који је осим писања филозофских дела своје идеје излагао Атињанима и у форензичним и хипотетичким говорима. У својим делима показао је интересовање за различите теме, али оно што га је највише занимало била су питања о праву и правди. О овим темама писао је иновативне интелектуалне огледе у драматичној форми судског спора и на примерима из праксе саветовао клијенте како да поступе у конкретним случајевима. Остављајући по страни поглете изнете у филозофским списима, несумњиво је да је Антифонт пружио је увид у велики број података без којих би многе специфичности атинског права остале неоткривене. Значај за правну историју огледа се у томе да од Антифонта први пут сазнајемо како су кажњавани они који су планирали убиство; да су рођаци жртве покретали судски поступак у случају убиства; које законске процедуралне норме је требало поштовати у случајевима убиства; када су могле да се примене процедуре apagoge и endeixis; да су сви случајеви у којима је могла да се изрекне смртна казна, прогонство и губитак часних права суђени у Атини; како је дејство вишеструких фактора утицало на просуђивање о узроку и одговорности; како је изгледало сведочење деце на суду и сведочење слободног човека под тортуром; када су могли да се покрену поступци euthynai и eisangelia; која правила су била карактеристичана за Закон о хорезима. Ипак би се 282 можда, као највећи допринос могло определити то што је Антифонт у свом филозофском делу „Истина“ први говорио о уговорној теорији настанка закона. 283 8. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Извори 1. Aeschin, The Speeches (translated by C. D. Adams), London 1919. 2. Alcidamas, On those who write written speeches or On Sophists, The Works & Fragments (ed. J. V. Muir), London 2001. 3. Anaximines, Rhetoric to Alexander, Anaximines Ars Rhetorica (ed. M. Fuhrmann), Leipzig 1966. 4. Antiphon, Minor Attic Orators I (translated by K. J. Maidment), Camridge, Massachusetts- London 1968. 5. Antiphon, The Oratory of Classical Greece, Antiphon and Andocides (translated by M. Gagarin and D. Macdowell), Austin 1998. 6. Antiphon, The Speeches (translated by M. Gagarin), Cambridge 1997. 7. Antiphontis, Die Fragmente der Vorsokratiker (Übersetzt von H. Diels und W. Kranz), Vol.2, Berlin: Weidman 1952. 8. Antiphontis: orationes et fragmenta Adjunctis Gorgiae Antisthenis Alcidamantis Declamationibus (Hrsg. F. Blass), Bibliotheca Scriptorum Graecorum Et Romanorum Teubneriana Laipzig 1881. 9. Antipho, F. Decleva Caizzi e G. Bastianini, Corpus dei papiri filosofici greci e latini (ed. F. Adorno), Florence 1989. 10. Aristotel, Retorika (preveo M. Višić), Zagreb 1989. 11. Aristotel, Ustav atenski (preveo N. Majnarić), Zagreb 1948. 12. Аristotel, Politika (prevod LJ. Stanojević-Crepajac), Beograd 1975. 13. Аristotel, Metafizika (prevod U. S. Blagojević), Beograd 2007. 14. Аristotel, Nikomahova Etika (prevod R. Šalabalić), Novi Sad 2003. 15. Aristotle, The Athenian Constitution, The Eudemian Ethics, On Virstues and Vices (translated by H. Racham), Harvard University Press 1935. 16. Aristotle, Sophistici Elenchi, Aristotle on Fallacies (translated by E. Poste), London 1866. 17. Aristotle, Magna Moralia (translated by W. D. Ross) Oxford 1915. 18. Simplicii in Aristotelis Physicorum libros quattuor priores commentaria I (Übersetzt von H. Diels), Commentaria in Aristotelem Graeca 9, Berlin 1882. 19. Аристофан, Изабране комедије, Загреб 2000. 20. Aristophanes, Knights (translated by J. Henderson), Harvard University Press 1998. 21. Ciceron, Država (prevod B. Šijački-Manević), Beograd 2002. 22. Demosthenes, Speeches 18-19 (translated by H. Yunis), University of Texas Press 2005. 23. Demosthenes, Speeches 20-22 (translated by E. M. Harris), University of Texas Press 2008. 24. Demosthenes, Speeches 27-38 (translated by D. M. MacDowell), University of Texas Press 2004. 25. Demosthenes, Speeches 50-59 (translated by V. Bers), University of Texas Press 2003. 284 26. Diogenis Laertii, Vitae philosophorum, Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana, vol. 1 (Übersetzt von M. Marcović), Stuttgart-Lipsia, Teubner 1999–2002. 27. Dionysius of Halicarnassus, The Older Sophists (ed. R. K. Sprague, translated by J. S. Morrison), Hackett Publishing Company 2001. 28. Drakontov zakon (IG I2. 115.) – R. Stroud, Drakon’s Law on Homicide, Berkley 1968. 29. Drakontov zakon (IG I2. 115.) – M. Gagarin, Drakon and early Athenian Homicide Law, New Haven 1981. 30. Eshil, Sabrane grčke tragedije (prevod K. Rac i N. Majnarić), Beograd 1988. 31. Greek Orators I: Antiphon and Lysias (eds. M. Edwards and S. Usher), Warminster 1985. 32. Harpocration, Lexicon, Lexeis of the ten orators / Harpocration (ed. J. J. Keaney), Amsterdam 1991. 33. Hermogenes, Peri Ideon, Hermogenes opera (Übersetzt von H. Robe), Stuttgart 1965. 34. Herodot, Istorija (prevod M. Arsenić), Beograd 2003. 35. Hippias, Fragmenta Die Fragmente der Vorsokratiher (Übersetzt von H. Diels und W. Kranz), Vol.2, Berlin: Weidman 1952. 36. Homer, Ilijada (prevod М. N. Đurić), Beograd 1998. 37. Homer, Odiseja (prevod М. N. Đurić), Beograd 1998. 38. Isocrates, Areopagiticus, volume II (translated by G. Norlin), London 1929. 39. Ksenofont, Uspomene o Sokratu (prevod М. N. Đurić), Beograd 1964. 40. Xenophon, Memorabila, The Older Sophists (ed. R.K.Sprague), Columbia: University of South Carolina Press 1972. 41. Lexeis Rhetorikai (Übersetzt von I. Bekker), Anecdota Graeca, vol. I, Berlin 1814. 42. Lysias and the Corpus Lysiacum (ed. J. K. Dover), Berkeley and Los Angeles 1968. 43. Minor Attic Orators II (translated by J. O. Burtt), London 1962. 44. Pausanias I, Pausanias's Description of Greece (translated by J.G. Frazer), New York 1898. 45. Platon, Zakoni (prevod A. Vilhar), Beograd 1990. 46. Platon, Odbrana Sokratova (prevod M. N. Đurić), Beograd 2004. 47. Platon, Ijon-Gozba-Fedar (prevod M. N. Đurić), Beograd 1979. 48. Platon, Država (prevod A. Vilhar, B. Pavlović), Beograd 2002. 49. Plato, Gorgias, a Revised Text with Introduction and Commentary (ed. E. R. Dodds), Oxford, 1959. 50. Plato, Menexenus, Cambridge Texts in the History of Political Thought (ed. M. Schofield, translated by Tom Griffith), Cambridge University Press 2009. 51. Plato, Apology, The Collected Works of Plato (translated by H. Tredennick), Princeton University Press 1980. 52. Plato, Protagoras (translated by N. Denyer), Cambridge University Press, 2008. 53. Plato, Gorgias (translated by R. Waterfield), Oxford University Press, London 1994. 285 54. Plutarh, Slavni likovi antike I (prevod M. N. Đurić), Мatica srpska 1987. 55. Plutarh, Slavni likovi antike II (prevod M. N. Đurić), Мatica srpska 1987. 56. Pollucis, Onomasticon (Übersetzung E. Bethe), Stuttgart 1967. 57. Pseudo-Xenophon, Consitution of the Athenisa ( ed. and translated by G. W. Bowerscok), London 1968. 58. Pseudo-Plutarch, Lives of the Ten Orators, The Older Sophists (ed. R. K. Sprague, translated by J. S. Morrison), Hackett Publishing Company 2001. 59. Sophocles, Trachiniae, (ed. P. E. Easterling), Cambridge 1982. 60. Sopater, Rhetores Graeci (ed. C. Walz), vol. 8, London 1835. 61. Тhe Oratory of Classical Greece I (ed. M. Gagarin and D. M. MacDowell) University of Texas Press 1998. 62. The Homerics Hymns (translated by A. A. Athanassakis), The Johns Hopkins University Press 1976. 63. Trials From Classical Athens (translated by C. Carey), London 1997. 64. Tukidid, Povjest Peloponeskog rata (prevod S. Telar), Beograd 1991. 65. Thucydides, History of the Peloponnesian War (translated by R. Warner), Penguin Classics, London 1972. Литература 1. Adkins, A. W. H. Merit and Responsibility, Oxford 1960. 2. Aly, W. Formprobleme der frühen griechischen Prosa, Leipzig 1929. 3. Altheim, F. “Staat und Individuum bei Anthipon dem Sophisten”, Klio 20/1926, 257-269. 4. Andrewes, A. “The Mytilene Debate: Thucydides 3.36-49.”, Phoenix 16/1962, 64- 85. 5. Аndrewes, A. “The Opposition to Perikles”, The Journal of Hellenic Studies 98/1978, 1-8. 6. Avery, C. H. “One Antiphon or two?”, Hermes 1982/110, 145-158. 7. Avramović, S. Isejevo sudsko besedništvo i atinsko pravo, Beograd 1988. 8. Avramović, S. “Elementi pravne države i individualna prava u Atini”, Pravna džava u antici: pro et contra, Pravni fakultet u Beogradu knj. 26, Beograd 1998. 9. Avramović, S. „Epiklera, kadestai i epibalonti – sporne ustanove ranogrčkog gortinskog prava“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 5-6/1979, 475-489. 10. Avramović, S. „Hybris u antičkoj Atini - pravni aspekti i savremeni izazovi“, Zbornik Matice Srpske za klasične studije 10/2008, 203-222. 11. Avramović, S. „Tortura nad robovima - svedocima i sudski postupak u drevnoj Atini“, Istražne radnje i pomoćna sredstva u sudskim postupcima kroz povijest (ur. M. Gardaš), Osjek 2010, 1-13. 12. Avramović, S. „Religija i pravo – zakletva u antičkom grčkom sudskom postupku“, Zbornik Matice Srpske za klasične studije 13/2011, 21-50. 13. Avramović, S. „Gnome dikaiotate – pravo, pravda i pravičnost u atinskoj sudnici“, Zbornik Pravo i Pravda 2013 (ur. J. Hasanbegović), Beograd 2014, 15-37. 14. Baldry, H. C. The Unity of Mankind in Greek Thought, Cambridge 1965. 286 15. Baradeen, D. W. “The Callias Decrees Again”, Greek, Roman and Byzantine studies 12/1971, 469-483. 16. Barigazzi, A. Antifonte: Prima Orazione con introduzione e note, Florence 1955. 17. Barnes, J. The Presocratic Philosophers, Volume II, London 1979. 18. Bignone, E, Studi sul Pensiero Antico, Napoli 1938. 19. Bilik, R. ”Stammen P.Oxy. XI 1364 + LII 3647 und XV 1797 aus der ’Αλήθεια des Antiphon?”, Tyche 13/1998, 29-49. 20. Brickhouse, T. C. and Smith, N. D. Sosrates on Trial, Oxford 1989. 21. Blass, F. Die attische Beredsamkeit I, Leipzig 1887. 22. Blass, F. Die attische Beredsamkeit II, Leipzig 1887. 23. Blass, F. Commentatio de Antiphonte Sophista Iamblichi auctore, Kiel 1889. 24. Böckh, A. Die Staatshaushaltung der Athener, I, Berlin 1851. 25. Boegehold, A. L. The Athenian Agora: Results of Excavations Conducted by the American School of Classical Studies at Athens, xxviii. The Lawcourts at Athens, Princenton 1995. 26. Bonner, R. J. Lawyers and Litigants in Ancient Athens, Chicago 1927. 27. Bonner, R. J. Evidence in Athenian Courts, Chicago 1905. 28. Bonner, R. J. and Smith, G. The Administration of Justice from Homer to Aristotle I, Chicago 1930. 29. Bonner, R. J. and Smith, G. The Administration of Justice from Homer to Aristotle II, Chicago 1938. 30. Brillant, P. M. Les secrétaries athéniens, Paris 1911. 31. Burnet, J. Platonis opera, Vol. 3, Oxford: Claredon Press, 1903. 32. Bushala, W. E. “The Pallake of Philoneus”, American Journal of Philology 90/1969, 65-72. 33. Bushala, E. W. “Torture of Non-Citizens in Homicide Investigations”, Greek, Roman and Byzantine studies 9/1968, 61-68. 34. Busolt, G. & Swoboda, H. Griechische Staatskunde I, Handbush der Altertumswissenschaft, München 1920. 35. Busolt, G. & Swoboda, H. Griechische Staatskunde II, Handbush der Altertumswissenschaft, München 1926, 36. Carawan, E. Rhetoric and the Law of Draco, New York 1998. 37. Carawan, E. “The Tetralogies and Athenian Homicide Trials”, American journal of philologu 114/ 1993, 235-270. 38. Carey, C. Trials from Classical Athens, London 1997. 39. Carey, C. Apollodoros, Against Neaira (Demosthenes 59), Warminster 1992. 40. Carey, C. “Offence and Procedure in Athenian Law”, The Law and the Courts in Ancient Greece (eds. E. M. Harris and L. Rubinstein), London 2004. 41. Cary, M. “Notes on the Revolution of the Four Hundred at Athens”, The Journal of Hellenic Studies 72/1952, 176-187. 42. Catarella, E. Studi sull’omicidio in diritto greso e romano, Milan 1976. 43. Classen, J. C. “Aristotle’s picture of the Sophists”, The Sophists and Their Legacu, (ed. G. B. Kerferd) ), Wiesbaden: Franz Steiner Verlag 1981. 44. Clavaud, R. Le Ménexène de Platon et la rhétorique de son temps, Paris 1982. 287 45. Cohen, D. Law, Violence and Community in Classical Athens, Cambridge, 1995. 46. Cohen, D. Law, Sexuality, and Society: The Enforcement of Morals in Classical Athena, Cambridge 1991. 47. Cole, T. The Origins of Retoric in Ancient Greece, Baltimore 1991. 48. Connor, R. W. The New Politicians of Fifth-Century Athens, Princeton, New Jersey 1971. 49. Croiset, A. “Les nouveaux fragments d’Antiphon”, Revue des études grecques 30/1917, 1-19. 50. Ćirić, J. Objektivna odgovornost u krivičnom pravu, Beograd 2008. 51. Decleva Caizzi, F. “Le fragment 44 DK d’Antiphon et le problème de son auteur: quelques reconsidérations”, H APXAIA ΣΟΦΙΣΤΙΚΗ, The Sophistic Movement, Athens 1984, 97-107. 52. Decleva Caizzi, F. Antiphontis Tetralogiae, Milan 1969. 53. Davies, J. K. Athenian Propertied Families, Oxford 1971. 54. de Ste Croix, G. E. M. “Notes on Jurisdiction in the Athenian Empire”, Classical Quarterly 11/1961, 268-280. 55. de Ste Croix, G. E. M. “The Costitution of the Five Thousand”, Historia 5/1956, 1-23. 56. Dillon, J. „Euripides and Antiphon on Nomos and Physis: some remarks”, The Sophistic Movement, Athens 1984, 127-137. 57. Dittenberger, W. “Zu Antiphons Tetralogien”, Hermes 40/1905, 450-470. 58. Dittenberger, W. „Antiphons Tetralogien und das attische Criminalrecht II“ Hermes 32/1897, 1-41. 59. Dodds, E. R.“The nationality of Antiphon the sophist”, Classical review 68/1954, 94-95. 60. Dodds, E. R. The Greeks and the Irrational, Berkeley 1951. 61. Douglas, E. A. “Cicero, Quintilian and the Canon of Ten Attic Orators”, Mnemosyne 49/1956, 30-40. 62. Dover, J. K. “The chronology of Antiphon’s speeches”, Classical Quarterly 44/1950, 44-60. 63. Dover, J. K. A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford 1981. 64. Dover, J. K. The Evolution of Greek Prose Style, Oxford 1997. 65. Due, B. Antiphon – A Study in Argumentation, Copenhagen 1980. 66. duBois, P. Torture and Truth, New York 1991. 67. Đurić, М. Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista, Beograd 1958. 68. Đurić, M. Iz istorije antičke filozofije, Beograd 1996. 69. Đurić, M. N. „Sofisti i njihov istorijski značaj“, Zbornik radova Filozofskog fakulteta, knjiga III, Beograd 1955, 521-589. 70. Đurić, М. N. Istorija helenske književnosti, Beograd 2003. 71. Edwards, J. M. “Antiphon and the Beginnings of Athenian Literary Oratory”, Rhetorica 18/2000, 227-242. 72. Edwards, J. M. “Notes on Pseudo-Plutarh’s Life of Antiphon”, Classical quarterly 48/1998, 82-92. 288 73. Erbse, H. „Antiphons Rede (Or. 5) über die Ermordung des Herodes”, Rheinisches Museum für Philologie 120/1977, 211-212. 74. Evjen, H. D. “Apagoge and Athenian Homicide Procedure”, Revue d’histoire du droit 38/1970, 403-415. 75. Evjen, H. D. “Demosthenes 47.68-73 and δíκη φóνου”, Revue international des droits de l’antiquité series III 18/1971, 255-265. 76. Ferguson, S. W. “The Condemnation of Antiphon”, Mélanges (ed. G. Glotz) Volume I, Paris 1932, 349-366. 77. Ferguson, W. S. “The Constitiution of Theramenes”, Classical Philology 21/1926, 72-75. 78. Finley, M. I. “Athenian Demagogues”, Past and Present 21/1962, 3-24. 79. Forrest, W. G. “An Ahenian Generation Gap“, Yale Classical Studies 24/1975, 37- 52. 80. Fornara, W. “The Date of the Callias Decrees”, Greek, Roman and Byzantine studies 11/1970, 185-196. 81. Freeman, K. “The Mystery of the Choreutes”, Studies in Honor of Gilbert Norwood, Toronto 1952, 85-94. 82. Freeman, K. The Murder of Herodes: And Other Trials from the Athenian Law Courts, Indianapolis/Cambridge 1994. 83. Frost, E. J. “Pericles, Thucydides, Son of Melesias, and Athenian Politics before the War”, History 13/1964, 385-399. 84. Funghi, M. S. The Oxyrhynchus Papyri 52: 1-5, Oxford 1984. 85. Fuks, A. The Ancestral Constitution – Four Studies in Athenian Party Politics at the End of the Fifth Century, London 1953. 86. Furley, D. “Antiphon’s Case against Justice“, The Sophists and Their Legacy (ed. G. B. Kerferd), Hermes Einzelschriften 44, Weisbaden 1981, 81-91. 87. Gagarin, M. “Self-defense in Athenian homicide law”, Greek, Roman and Byzantine studies 19/1978, 111-120. 88. Gagarin, M. “The Morality of Greek Oratory”, Signs of Orality (ed. E.A.Macklay), Boston 1999. 89. Gagarin, M. “Probability and Persuasion: Plato and Early Greek Rhetoric”, Persuasion: Greek Rhetoric in Action (ed. I. Worthington), London 1994, 46-68. 90. Gagarin, M. “Witness in Gortyn Laws”, Greek, Roman and Byzantine Studies 25/1984, 345-349. 91. Gagarin, M. “Oaths and Oath-Chalenges in Greek Law”, Symposion 1995, Köln- Wien 1997, 125-134. 92. Gagarin, M. “Litigant’s Oaths in Athenian Law”, Horkos: The Oath in Greek Society (eds. A. Sommerstein and J. Fletcher), Exeter 2007, 39-47. 93. Gagarin, M. “Review of E. Heitsch, Antiphon aus Rhamnus”, Göttingische Gelehrte Anzeigen 239/1987, 56-64. 94. Gagarin, M. “The Truth of Antiphon’s Truth”, Essays in Ancient Greek Philophy VI Before Plato (ed. A. Preus), New York 2001. 95. Gagarin, M. Early Greek law, Berkley 1989. 96. Gagarin, M. Murder of Herodes, Frankfurt am Main 1989. 289 97. Gagarin, M. Antiphon The Athenian: oratory, law and justice in the age of the Shophist, Austin 2002. 98. Gagarin, M. “Women in Athenian Courts”, Dike 1/1998, 39-51. 99. Gagarin, M. “The Basileus in Athenian Homicide Law”, Polis & Politics: Studies in Ancient Greek History Present to Mogens Hansen on His Sixtieth Birthday, (eds. P. Flensted-Jensen, T. H. Nielsen and L. Rubinstein), University of Copenhagen 2000, 569-579. 100. Gagarin, M. “Bouleusis in Athenian Homicide Law”, Simposion 1988, Köln – Wien 1990, 81-99. 101. Gagarin, M. “The Nature of Proofs in Anntiphon”, Classical philology 85/1990, 22-32. 102. Gagarin, M. “The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon”, Greek, Roman, and Byzantine studies 31/1990, 27-44. 103. Gagarin, M. “The Torture of Slaves in Athenian Law”, Classical philology 96/1996, 1-18. 104. Gagarin, M. “The Prohibition of Just and Unjust Homicide in Antiphon’s Tetralogies”, Greek, Roman and Byzantine studies 19/1978, 291-306. 105. Gagarin, M. “The Prosecution of Homicide in Athens”, Greek, Roman and Byzantine studies 20/1979, 301-323. 106. Gagarin, M. Writing Greek Law, Cambridge University Press 2008. 107. Grimaldi, W. M. A. Aristotle, Rhetoric I: A Commentary, New York 1980. 108. Garner, R. Law & Society in Classical Athens, London, 1987. 109. Georgiadis, C. “Aristotle’s Criticism of Aniphon in Physics, Book II, Chapter I”, The Sophistic Movement, 108-114. 110. Gernet, L. Antiphon, Discours, Paris 1923. 111. Gernet, L. Recherchers sur le développement de la pensée juridique et morale en Grèce, Paris 1917. 112. Gernet, L. Antropologie de la Grèce antique, Paris 1968. 113. Gligić, S. “Da li je dozvoljeno ubiti?“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 2/2008, 262-271. 114. Gligić, S. “O podeli vlasti u antičkoj Atini”, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 2/2010, 315-336. 115. Gillis, D. “The Revolt at Mytilene”, American journal of philologu 92/ 1971, 38-47. 116. Glotz, B. G. La cite grecque, Paris 1928. 117. Glotz, В. G. La Solidarité de la familie dans le droit criminel en Grèce, Paris 1904. 118. Goldhill, S. and Osborne, R. Performance culture and Athenian democracy, Cambridge University Press 1999. 119. Goebel, G. H. Early Greek Rhetorical Theory and Practice: Proof and Arrangement in the Speeches of Antiphon and Euripides, University of Wisconsin- Madison 1983. 120. Goebel, G. H. “Probability in The Earliest Rhetorical Theory”, Mnemosyne 152/1989, 41-53. 290 121. Gomme, A. W, Andrewes, A. and Dover, K. J. A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford 1981. 122. Grace, E. “Status Distinctions in Athenian Homicide Law”, Eirene 11/1973, 5-30. 123. Graf, G. “Apollon Delphinius”, Museum Helveticum 2/1979, 2-22. 124. Griffith, J. G. “A Note on the First Eisphora at Athens”, American Journal of Ancient History 2/1977, 3-7. 125. Grube, G. M .A. „The Cleitophon of Plato“, Classical philology 26/1931, 302-308. 126. Guthrie, K. W. A History of Greek Philosophy, Volume III, Cambridge 1969. 127. Guthrie, K. W. The Sophists, Cambridge 1971. 128. Hansen, M. H.“Nomos and Psephisma in Fourt-Century Athens”, Greek, Roman and Byzantine studies 19/1978, 161-176. 129. Hansen, M. H.“The origin of the term demokratia”, Liverpool Classical Monthly 11/1986, 27-43. 130. Hansen, H. M. Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes, Odnese 1976. 131. Hansen, M. H. and Pederson, L. “The Size of the Council of the Areopagos and its Social Composition in the Fourth Century B.C.”, Classica et Mediaevalia 41/1991, 61-73. 132. Hansen, M. H. „Hvorfor henrettede Athenerne Sokrates?“ Museum Tusculanum 40/1980, 55-82. 133. Hansen, M. H. “The Athenian Heliaia from Solon to Aristotle”, Classica et Mediaevalia 33/1982, 9-47. 134. Hansen, M. H. The sovereignty of the People`s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and The Public Action against Unconstitutional Proposals, Odnese University Press 1974. 135. Hansen, M. H. Eisangelia The Sovereignty of the People’s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and the Impeachment of Generals and Politicians, Odnese University Press 1974. 136. Hansen, M. H. “How Often Did the Ecclesia Meet?”, Greek, Roman and Byzantine studies 18/1977, 243-246. 137. Hansen, M. H. The Athenian Democracy in the Age of Demosthenes: Structure, Principles and Ideology, Oxford 1991. 138. Harrison, A. R. W. “Law-Making at Athens at the End of the Fifth Centyru B.C.”, The Journal of Hellenic studies 75/1955, 26-35. 139. Harrison, A. R. W. The Law of Athens I, Oxford 1968. 140. Harrison, A. R. W. The Law of Athens II, Oxford 1971. 141. Harvey, F. D. “The Sykophant and Sykophancy”, Nomos: Essays in Athenian Law, Politics and Society, 103-121. 142. Havelock, E. A. The Liberal Temper in Greek Politics, London 1957. 143. Headlam, J. W. „On the πρóκλησις εις βάσανον in Attic Law“, Classical Review 7/1893, 1-5. 291 144. Headlam, J. W. „Slave Torture in Athens“, Classical Review 8/1894, 132- 140. 145. Heffter, A. Die athenäische Gerichtsverfassung, Cöln 1822. 146. Heiberg, J. L. Simplicii in Aristotelis De caelo commentaria, Commentaria in Aristotelem Graeca 7, Berlin 1894. 147. Heinman, R. Aristotle and moral realism, University College London 1995. 148. Heikel, I. A. “Über die sogenannte βούλευσις”, Mordprocessen, Acta Societatis Scientarum Fennicae 16/1888, 26-31. 149. Herman, G. “How Violent was Athenian Society”, Ritual, Finance, Politics: Athenian Democratic Accounts Presented to David Lewis (eds. R. Osborne and S. Hornblower), Oxford 1994. 150. Hignett, C. A History of the Athenian Constitution to the end of the Fifth Century B.C, Oxford 1952. 151. Heitsch, E. Antiphon aus Rhamnus, Akademie der Wissenschaften und der Literatur, Mainz, Abhandlungen der Geistes- und Sozialwissenshaftlichen Klasse 3/1984. 152. Heitsch, E. Reicht und Argumentation in Antiphons 6. Rede, Akademie der Wissenschaften und der Literatur, Mainz, Abhandlungen der Geistes- und Sozialwissenshaftlichen Klasse 7/1980. 153. Heitsch, E. “Der Archon Basileus und die attischen Gerichtshöfe für Tötungsdelikte“, Symposion 1985, Köln-Wien 1989, 71-87. 154. Hölkeskamp, K. J. “Written Law in Archaic Greece”, Proceedings of the Cambridge Philological Society 38/1992, 87-117. 155. Hommel, H. “Antiphon der Sophists und Rhetor”, Geistige Arbeit VIII- 3/1941, 1-4. 156. Humphreys, C. S. The Family, Women and Death: Comparative Studies, London 1983. 157. Hyde, W. W. “The Homicide Courts of Ancient Athens”, University of Pennsilvania Law Review and American Law Register 66/1918, 319-362. 158. Jebb, R. C. The Attic Orators I, London 1876. 159. Joël, K. Geschichte der antiken Philosophie I, Tübingen 1921. 160. Jones, J. W. The Law and Legal Theory of the Greeks, Oxford 1956. 161. Jones, A. H. M. Athenian Democracy, London 1957. 162. Jordović, I. “A Generation Gap in Late Fifth-Century-BC Athens”, Balcanica 38/2007, 7-27. 163. Kagan, D. The Peloponnesian War, New York: Penguin Books 2003. 164. Kennedy, G. A. The Art of Persuasion in Greece, Princeton 1963. 165. Kennedy, G. A. A New History of Classical Rhetoric, Princeton University Press 1994. 166. Keuls, E. The Reign of the Phallus: Sexual Politics in Ancient Greece, New York 1985. 167. Kranz, W. ”Daz Gesetz des Herzens”, Rheinisches Museum Für Philologie 94/1951, 222-241. 168. Kerferd, G. B. “The First Greek Sophists”, Classical Review 64/1950, 8-10. 292 169. Kerferd, G. B. “The moral and Political Doctrines of Antiphon the Sophist. A Reconsideraton“, Proceedings of the Cambridge Philological Society 4/1956- 57, 26-32. 170. Kerferd, G. B. The Sophistic Movement, Camridge 1981. 171. Kerferd, G. B. “The Doctrine of Thrasymachus in Plato’s Republic”, Durham University Journal 1947, 19-27. 172. Köhler, U. “Attische Inschriften”, Hermes 2/1867, 16-36. 173. Lang, M. L. “The Revolution of the 400”, American Journal of Philology 69/1948, 272-289. 174. Lanni, A. “The Homicide Courts and the Dikasteria, Greek, Roman and Byzantine Studies 41/200, 311-330. 175. Lanni, A. “Relevance in Athenian Courts“, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law (eds. M. Gagarin and D. Cohen), Cambridge University Press 2005, 112-128. 176. Lanni, A. “Spectator Sport or Serious Politics? oί περιεστηκóτες and the Athenian Law Courts“, The Journal of Hellenic Studies 117/1997, 183-189. 177. Latte, K. Heiliges Recht. Untersuchungen zur Gescichte der sakralen Rechtsformen in Griechenland, Tübingen 1920. 178. Lavency, M. Aspects de la logographie judiciare attique, Louvain: Bureaux de recueil, Bibliothèque de l’Université 1964. 179. Lefkowitz, M. Women and Greek Myth, Baltimore 1986. 180. Lenschau, T. Bursian’s Jahresbericht, Berlin 1928. 181. Lewis, J. D. “Isegoria at Athens: When Do It Begin?”, Histоry 20/1971, 129-140. 182. Liddel N. G. and Scott, R. A. A Greek–English Lexicon, Oxford 2004. 183. Lipsius, J. H. Das attische Recht und Rechtsverfahren I-III, Leipzig 1905- 1915. 184. Lipsius, J. H. “Ueber Antiphons Tetralogien”, Berichte der königlichen sächsischen Gesellschaft der Wissenschaften, Leipzig 56/1904, 191-204. 185. Lofberg, J. O. Sycophancy in Athens, Chicago 1917. 186. Loomis, W. T. “The Nature of Premeditation in Athenian Homicide Law”, The Journal of Hellenic Studies 92/1972, 86-95. 187. Luria, S. “Antiphon der Sophist”, Eos 53/1963, 63-67. 188. Luria, S. “Un criterio ortografico per distinguere l’oratore e il sofista Antifonte”, Rivista di filologia classica NS 4/1926, 218-222. 189. Luria, S. „Eine politische Schrift des Redners Antiphon aus Rhamnus“, Hermes 61/1926, 343-348. 190. MacDowell, D. M. Athenian Homicide Law, Manchester 1963. 191. MacDowell, D. M. The Law in Classical Athens, Ithaca, New York 1978. 192. MacDowell, D. M. “Review of book H. M. Hansen, Apagoge, Endeixis and Ephegesis against Kakourgoi, Atimoi and Pheugontes”, Classical Review 28/1987, 175. 193. MacDowell, D. M. Aristophanes, Wasps, Oxford 1971. 194. MacDowell, D. M. Andocides, On the Mysteries, Oxford 1962. 293 195. MacDowel, D. M. “Athenian Laws about choruses”, Symposion 1982: Vorträge zur griechischen und hellenistischen Rechtsgeschichte (ed. F. Nieto), Cologne 1989, 65-77. 196. MacDowel, D. M. Heliaia, The Oxford Classical Dictionary, 2nd edition (eds. N. G. L. Hammond and H. H. Scullard), Oxford 1970. 197. Madvig, J. N. Eine Bemerkung über die Gränze der Competenz des Volkes und der Gerichte bei den Athenaiern in Kleine Philologische Schriften, Leipzig 1875. 198. Margetić, L. „Pokušaj pravne interpretacije sudske scena na Ahilovu štitu“, Zbornik radova iz pravne istorije posvećen Albertu Vajsu, Beograd 1966, 51-57. 199. Maricki Gađanski, K. „Isocrates retractandus“, Istina-oko istorije, Antičke i moderne teme IV, Beograd 2006, 36-44. 200. Marić, S. Filozofski rečnik, Beograd 1991. 201. Maschke, M. Die Willenslehre im griechischen Recht. Zugleish ein Beitrag zur Frage der Interpolationen in den griechischen Rechtsquellen, Berlin 1926. 202. Meier, M. H. und Schömann, G. F. Der attische Process, Halle 1824. 203. Meritt, B. D. The Athenian Calendar in the Fifth Century B.C., Harvard 1928. 204. Meritt, B. D. Athenian Financial Documents of the Fifth Century, University of Michigan Press 1932. 205. Morrison, J. S. “Antiphon”, Proceedings of the Cambridge Philological Society 187/1961, 49-58. 206. Morrison, J. S. “The Truth of Antiphon”, Phronesis 8/1963, 35-49. 207. Morrison, J. S. “Xenophon, Memorabilia I.6: The Encounters of Socrates and Antiphon“, Classical review 3-1/1953, 3-6. 208. Morrison, J. S. “Socrates and Antiphon”, Classical review 5/1955, 8-12. 209. Moore, J. M. Aristotle and Xenophon on Democracy and Oligarchy, London 1975. 210. Mosse, C. “La place de la pallakȇ dans la famille athénienne”, Simposion 1990, Köln-Wien 1991, 273-279. 211. Moulton, C. “Antiphon The Sophist, On Truth”, Transactions of the American Philological Association 103/1972, 329-366. 212. Moulton, C. „Antiphon the Sophist and Democritus”, Museum Helveticum 31/1974, 129-139. 213. Nestle, W. Vom Mythos zum Logos, Stuttgart 1942. 214. Nicole, J. L’apologie d’Antiphon, Paris 1907. 215. Nill, M. Morality and Self-interest in Protagoras, Antiphon and Democritus, Leiden 1985. 216. Nomos, Essays in Athenian law, politics and society (ed. S. Todd), Cambridge 1990. 217. Ober, J. The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory, Princeton University Press 1996. 218. Ober, J. „The original meaning of „democracy“: Capacity to do things, not majority rule“, Paper delivered at the American Political Science Association 294 meetings, Philadelphia 2006=APSA Paper (annual meeting), Princeton/Stanford Working Papers in Classics, Stanford University 2007, 2-7. 219. Ober, J. Mass and Elite in Democratic Athens, Princeton 1989. 220. Ober, J. “Law and Political Theory”, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law (eds. M. Gagarin and D. Cohen), Cambridge 2005, 394-412. 221. Osborne, R. Demos, the Discovery of Classical Attika, Cambridge University Press 1985. 222. Osborne, R. “Law in Action in Classical Athens”, The Journal of Hellenic studies 105/1985, 40-58. 223. Ostwald, M. Nomos and the Beginnings of the Athenian Democracy, Oxford 1969. 224. Ostwald, M. From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law: Law, Society and Politics in Fifth-Century Athens, Berkeley 1986. 225. Ostwald, M. “The Athenian Legislation against Tyranny and Subversion”, Transactions and Proceedings of the American Philological Association 86/1955, 103-128. 226. Paoli, U. E. “Studi sul processo attico“, Revue internationale des drotis de l`antiquité 1/1948, 152-167. 227. Parker, R. Miasma: Pollution and Purification in Early Greek Religion, Oxford 1983. 228. Pauly, A. F. - Wissowa, G. Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart 1894. 229. Pendrick, G. Antiphon the Sophist-The Fragments, Cambridge 2002. 230. Pendrick, G. “Once again Antiphon the Sophist and Antiphon of Rhamnus”, Hermes 115/1987, 47-60. 231. Pendrick, G. “The Ancient Tradition on Antiphon Reconsidered”, Greek, Roman and Byzantine studies 34/1993, 215-228. 232. Philippi, A. Der Areopag und dic Epheten, Eine Untersuchung zur athenischen Verfassungsgeschichte, Berlin 1874. 233. Pfeiffer, R. History of Classical Scholarship from the Beginning to the Hellenisic Age, Oxford 1968. 234. Pfister, F. “Zu den neuen Bruchstücken des Sophisten Antiphon”, Philologische Wochenschrift 7/1925, 201-205. 235. Piccirilli, L. “Alcune notizie su Tucidide di Melesia”, Museum Helveticum 18/1985, 259-267. 236. Plescia, J. The Oath and Perjury in Ancient Greece, Florida State University Press 1970. 237. Raaflaub, K, Ober, J. and Wallace, R. W. The Origins of Democracy in Ancient Greece, Berkeley and Los Angeles: Universitet California Press 2007. 238. Radermacher, L. “Die Stellung der Frau innerhalb der griechische Kultur”, Mitteilungen des Vereins der Freunde des Humanistishen Gymnasiums 27/1928, 11-21. 239. Radulović, I. Λόγοι δικανικοί retora Lisiji kao izvor za istoriju Atine s kraja V veka pre nove ere, Novi Sad: Filozofski fakultet 2005 (magistarski rad). 295 240. Radulović, I. i Maričić, G. Andokid besednik koji je jednom pogrešio, Beograd 2013. 241. Regenbogen, O. “Review: Studi sul pensiero greco. Nuova Collezione. Antifonte Sofista ed il problema della sofistica nella storia del pensiero greco. Il Timeo ed il pensiero platonico. Il Protrettico di Aristotele. Ennio ed Empedocle by E. Bignone”, Gnomon 16/1940, 97-105. 242. Raubitschek, A. E. ”Philinos”, Hesperia 23/1954, 68-71. 243. Rohde, E. Psyche (translated by W. B. Hillis), New York 1925. 244. Rhodes, P. J. “Keeping to the Point”, The Law and the Courts in Ancient Greece (eds. M. Harris and L. Rubinstein), London: Duckworth 2004, 137-158. 245. Rhodes, P. J. “The Five Thousand in the Atnenian Revolutions”, The Journal of Hellenic Studies 92/1972, 115-127. 246. Rhodes, P. J. The Athenian Boule, Oxford 1985. 247. Rubinstein, L. Litigation and Cooperation. Supporting Speakers in the Courts of Classical Athens, Stuttgart 2000. 248. Ruschenbusch, E. “ΦΟΝΟΣ. Zum Recht Drakons und seiner Bedeutung für das Werden des athenischen Staates”, Historia 9/1960, 129-154. 249. Russell, D. A. Greek Declamation, Cambridge 1983. 250. Saunders, T. J. “Antipnon the Sophist on Natural Laws (B44DK)”, Proceedings of the Aristotelian Society 78/1977-78, 215-236. 251. Scheidweiler, F. “Antiphons Rede über den Mord an Herodes”, Rheinisches Museum für Philologie 109/1966, 319-338. 252. Schindel, U. Der Mordfall Herodes: Zur 5. Rede Antiphons, Nachrichten der Akademie der Wissenschaften in Göttingen, Philologisch-Historische Klasse 9/1979. 253. Schreiner, J. De corpora iuris Atheniensium, Bonn 1913. 254. Schömann, G. F. “De Areopago et Ephetis”, Opuscula Academica I, Berlin 1856. 255. Schömann, G. F. Griechische Alterthümer, zweite Auflage, Berlin 1861. 256. Schömann, G. F. De comitiis Atheniensium (English ed. Dissertation on the Assemlies W. P. Grant), Cambridge 1838. 257. Schwartz, E. “Commentatio de Thrasymacho Chalcedonio”, Index scholarum in academia Rostochiensi 1892, 7-15. 258. Schwyzer, E. Dialectorum Graecarum Exempla Epigraphica Potiora, Leipzig 1923. 259. Sealey, R. The Justice of the Greeks, Michigan 1994. 260. Sealey, R. “Ephialtes, Eisangelia and The Council”, Classical Contributions: Studies in honour of Malcom Francis McGregor (eds. G. S. Shrimpton and D. J. McCargar), Locust Valley, New York 1981, 125-134. 261. Sealey, R. “The Athenian Courts for Homicide”, Classical Philology 78/1983, 275-296. 262. Sealey, R. The Athenian Republic-Democracy or the Rule of Law?, The Pensilvania State University Press 1987. 296 263. Sealey, R.“The Tetralogies Ascribed to Antiphon”, Transactions of the American Philological Association 114/1984, 71-85. 264. Shorey, P. What Plato Said, Chicago, 1933. 265. Sidgwick, H. “The Sophists“, Journal of Philology 4/ 1872, 288-307. 266. Solmsen, F. Antiphonstudien: Untersuchungen zur Entstehung der attischen Gerichstrede, Berlin 1931. 267. Solmsen, F. Intellectual Experiments of the Greek Enlightenment, Princeton University Press 1975. 268. Solmsen, F. “The Aristotelian Tradition in Ancient Rhetoric”, American journal of philology 62/1941, 35-50. 269. Sommerstein, A. H. Aristophanes, Wasps, Warminster 1983. 270. Spengel, L. Ευναγωγή Τεχνῶν sive Artium Scriptores, ab initiis usque ad editos Aristotelis de Rhetorica libros, Stuttgart 1828. 271. Stanton, G. R. “Sophists and Philosophers: Prodblems of Classification”, American journal of philology 94/1973, 350-364. 272. Stanojević, O. i Avramović, S, Ars Rhetorica veština besedništva, Beograd 2002. 273. Strauss, B. S. Fathers and Sons in Athens, London 1993. 274. Strauss, L. Природно право и историја, Београд 1997. 275. Stroud, R. S. Drakon’s Law on Homicide, Berkley 1968. 276. Stockton, D. “The Death of Ephialtes”, Classical Quarterly 32/1982, 227- 241. 277. Sundahl, M. J.“The Rule of Law”, Classica et mediaevalia 54/2003, 127- 156. 278. Тannery, P. Pour l’histore de la science hellene, Paris, 1887. 279. Thalheim T. und Blass, F. Antiphon, orations et fragmenta, Leipzig 1914. 280. Thiel, J. H. Antiphons erste Tetralogie, Groningen 1932. 281. Thomsen, R. Eisphora, A Study of Direct Taxation in Ancient Athens (Humanitas 3), København 1964. 282. Thompson, W. N.“Stasis in Aristotle’s Rhetoric”, Quarterly Journal of Speech 58/1972, 134-141. 283. Thür, G. “Oaths and Dispute Settlement in Ancient Greek Law”, Greek Law in its Political Setting (eds. L. Foxhall and A. Lewis), Oxford 1996, 57-72. 284. Thür, G. “Zum dikazein bei Homer”, Zeitschrift der Savigny Stiftung 87/1970, 426-444. 285. Thür, G. “The Jurisdiction of the Areopagos in Homicide Cases”, Simposion 1990, Köln-Wien 1991, 53-72. 286. Thür, G. Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens: Die Proklesis zur Basanos, Wien 1977. 287. Thür, G. “Reply to D. C. Mirhady: Torture and Rhetoric in Athens”, Journal of Hellenic Studies 116/1996, 132-134. 288. Thür, G. „Die Todesstrafe im Blutprozess Athens”, Journal of Juristic Papyrology 20/1988, 142-156. 297 289. Thür, G. “Daz Prinzip der Fairness im attischen Prozess: Gedanken zu Echinos und Enklema”, Symposion 2005, Vienna 2007, 131-150. 290. Thür, G.”The Role of the Witness in Athenian Law”, The Cambridge Companion to Ancient Greek Law, Cambridge 2005, 146-169. 291. Thür, G. “Law of Procedure in Attic Inscriptions”, Law, Rhetoric and Comedy in Classical Athens: essays ih honour of Douglas M. MacDowell (eds. D. L. Cairns and R. A. Knox), Swansea 2004, 33-49. 292. Thür, G.“Smrtna kazna za ubistvo u antičkoj Grčkoj”, Aнали Правног факултета у Београду 3/1988. 293. The Cambridge Ancient History (eds. D. M. Lewis, J. K. Davies), Volume V, Cambridge 1992. 294. The Cambridge Companion to Ancient Greek Law, (eds. M. Gagarin and D. Cohen), Cambridge 2005. 295. Todd, S. C. The Shape of Athenian Law, Oxford 1993. 296. Todd, S. C. “The Purpose of Evidence in Athenian Courts”, Nomos: Essays in Athenian Law, Politics and Society (eds. P. A. Cartlege, P. C. Millett and S. C. Todd), Cambridge 1990, 19-39. 297. Tod, N. M. A Selection of Greek Historical Inscriptions to the end of the Fifth Century B.C., vol. 1, Oxford 1946. 298. Topalović, Ž. „Granične međe umišljaja i nehata“, Crimen (1) 1/2010, 93- 119. 299. Trevett, J. C. Apollodorus the Son of Pasion, Oxford 1992. 300. Untersteiner, M. The Sophists, Oxford 1954. 301. Vlastos, G. ”Ισονομία πολιτική”, Isonomia, Studien zur Gleichheits- vorstellung im griechischen Denken (Hrsg. J. Mau und E. G. Schmidt), Berlin 1964, 1-35. 302. Vollmer, G. Studien zum Beweis antiphontischer Reden, Hamburg 1958. 303. Von der Mühll, P. “Zur Unechtheit der antiphontischen Tetralogien”, Museum Helveticum 5/1948, 1-5. 304. Volonaki, E. “Apagoge in Homicide Cases”, Dike 3/2000, 147-176. 305. Wallace, R. W. The Aeropagos Council, to 307. B.C, Baltimore 1989. 306. Wallace, R. W. “Response to Gerhad Thür”, Symposion 1990, Köln-Wien 1991, 73-79. 307. Walton, R. F. Diodorus of Sicily, Harvard University Press 1967. 308. Wasserman, F. “ The Conflit of Generations in Thucydides”, The Conflict of Generations in Ancient Greece and Rome (ed. S. Bertman), Amsterdam 1976. 309. Wendland, P. Anaximenes von Lampsakos, Berlin 1905. 310. Whibley, L. Greek Oligarchies, their character and organization, New York 1896. 311. Whitehead, D. The Demes of Attica 508/7 – ca. 250 B.C.”, Princeton University Press 1986. 312. Wissowa, G. und Kroll, W. Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart and Munich 5/1903. 298 313. Williams, B. Shame and Necessity, Sather Classical Lectures 57, Berkley 1993. 314. Wolff, H. J. “Normenkontrolle” und Gesetzesbegriff in der attischen Demokratie, Heidelberg 1970. 315. Wolff, H. J. “The Origin of Judicial Litigation among the Greeks”, Traditio 4/1946, 31-87. 316. Wolff, H. J. Die attische Paragraphe, Graeyistische Abhandlungen 2, Weimar 1966. 317. Wolff, H. J. “Marriage Law and Family Organization in Ancient Athens”, Traditio 2/1944, 43-95. 318. Worthington, I. “The Canon of Ten Attic Orators”, Persuasion: Greek Rhetoric in Action (ed. I. Worthington), London 1994, 244-263. 319. Wyse, W. „Law“, A Companion to Greek Studies (ed. L. Whibley), New York 1905. 320. Zeller, E. Outlines of the History of Greek Philosophy, New York 1955. 321. Zeller, E. - Nestle, W. Die Philosophie der Grichen, Sechste Auflage, Leipzig 1920. 322. Zimmermann, B. “Antiphon“, Metzler Lexikon antiker Autoren (ed. O. Schütz), Stuttgart 1997, 54-55. 323. Zucker, F. “Review of Solmsen Antiphonstudien“, Gnomon 12/1936, 442- 444. 324. Zuntc, G. “Earliest Attic Prose-Style On Antiphon’s Second Tetralogy”, Classica et Mediaevalia 2/1939, 121-144. 325. Zuntc, G. “Once again the Antiphontean Tetralogies”, Museum Helveticum 6/1949, 100-104. 299 БИОГРАФИЈА Сања Глигић рођена је 30. новембра 1976. године у Београду, где је завршила основну школу и гимназију (општи смер), са одличним успехом. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду 2000. године, са просечном оценом 9,64. Магистарске студије историјскоправног смера уписала је школске 2001/2002. године. Током студирања на магистарским студијама положила је методологије правних и друштвених наука, усмени магистарски испит и одбранила семинарски рад 2005. године. На мастер студије, правноисторијског модула, компаративноисторијског смера уписала се школске 2010/2011. године и стекла титулу мастера 2011. године, одбранивши мастер рад „Убиство у древном атинском праву на примерима Антифонтових говора“. Школске 2011/2012. године уписала је докторске студије за правноисторијску научну област на Правном факултету Универзитета у Београду. Положила је методе научно-истраживачког рада и вештина, први усмени докторски испит и други усмени докторски испит са оценом 10 и одбранила семинарски рад „Кажњавање жена у српском праву у првој половини XIX века“ са одликом, под менторством проф. др Мирјане Стефановски. При Катедри за правноисторијске науке Правног факултета Универзитета у Београду учествовала је у извођењу вежби из предмета Упоредна правна традиција, Српска правна историја и Римско право. Школске године 2004/2005 добила је стипендију Fellow of the Junior Faculty Development Program (JFDP), што јој је омогућило једногодишњи боравак у Америци на Правном факултету Универзитета у Питсбургу (University of Pittsburgh, School of Law) и Факултету за класичне науке Универзитета у Тексасу (University of Texas, Department of Classics) под покровитељством American Councils for International Education. Током 2011-2014. године била је вођа тимова српских делегација који су путовали на усавршавање у Сједињене Америчке Државе у оквиру програма Оpen World под покровитељством The Open World Leadership Center. Говори енглески језик и усавршава познавање старогрчког, латинског, руског и немачког језика. 300 301 302 303 304 305