УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ Александар Д. Кнежевић ИСТОРИЈСКОДЕМОГРАФСКЕ И ЕТНОДЕМОГРАФСКЕ ОСНОВЕ РАЗВИТКА СТАНОВНИШТВА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА БЕОГРАД, 2013. UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF GEOGRAPHY Aleksandar D. Knežević HISTORICAL DEMOGRAPHIC AND ETHNO-DEMOGRAPHIC BASICS FOR THE DEVELOPMENT OF POPULATION OF EASTERN SERBIA Doctoral Dissertation Belgrade, 2013 Метнор: Др Светлана Радовановић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Географски факултет Чланови комисије: Др Гордана Војковић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Географски факултет Др Бранислав Ђурђев, редовни професор, Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет-Департман за географију, туризам и хотелијерство Датум одбране: ____. ____. 2013. ИСТОРИЈСКОДЕМОГРАФСКЕ И ЕТНОДЕМОГРАФСКЕ ОСНОВЕ РАЗВИТКА СТАНОВНИШТВА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ РЕЗИМЕ Специфичности демографског развитка Источне Србије произилазе из јединствености депопулационих процеса започетих још у другој половини XIX века, а резултат су историјских збивања, аутентичног културно-историјског наслеђа и менталитета становништва које га насељава. Данашњи размештај и етничка структура становништва Источне Србије су резултат снажног деловања миграционих кретања у прошлости, односно досељавања нових етничких маса које су у процесима адаптације и асимилације са староседелачким становништвом дале нова социо-културна обележја овом делу Србије. Источна Србија већ више од једног века непрекидно губи популациону снагу. Узроци депопулације Источне Србије нису једноставни и једнообразни, и крећу се у широком распону, између специфичности демографског развитка са једне стране, и чиниоца, интензитета и праваца друштвено-историјског и социо- економског развоја са друге стране, као и њихове међузависности и веза. Неповољни демографски процеси у Источној Србији имају своју предисторију и почели су да се јављају раније него што су евидентирани као демографски проблем, док неки њихови узроци сежу у далеку прошлост, па је неопходно и научно оправдано да их данас посматрамо дугорочно у оној мери колико нам то омогућавају извори података. Зато је циљ овог рада утврђивање и научно аргументовано објашњење етнодемографских карактеристика и специфичности демографског развитка Источне Србије. У том смислу, главни задаци истраживања су разматрање историјског наслеђа и савремених проблема демографског развитка, научно сагледавање демографских и недемографских утицаја на успостављање и формирање демографских трендова и токова демографске транзиције, временско датирање и просторно детерминисање појава и последица биолошке депопулације, установљавање фаза, стадијума и последица демографског старења, као и научна анализа међузависности развитка становништва и простора на коме је оно настањено. Значајно место у етнодемографским истраживањима Источне Србије заузима проучавање порекла, бројности, размештаја, и опште улоге влашког становништва у процесу укупног демографског развитка. У пописима становништва Србије се прати број Влаха још од 1866. године, када су чинили око 10% од укунног становништва, али етностатистички подаци потврђују да су Власи етничка заједница изразито флотантног понашања при националном декларисању што узрокује отежано добијање квалитетних статистичких података који су неопходни за праћење демографских појава и процеса, не само влашког, него и укупног становништва Источне Србије. Етничка симбиоза Срба и Влаха у Источној Србији која се одвијала према потребама и схватањима становништва је нераскидиво повезана са заједничком прошлошћу, а међусобно повезивање становништва није само потврђивано родбинским везама већ и кроз све друге облике свакодневног живота што је допринело стварању посебног осећања припадништва Влаха већинској српској етничкој заједници на које указују и статистички подаци. Непоклапање стварног и декларисаног етничког идентитета представља кључни проблем у етнодемографским истраживањима, међутим званична етностатистичка слика се мора прихватити као историјска, политичка и демографска реалност, према којој смо се у нашим опсервацијама и анализама односили као према званично утврђеној чињеници. Процес демографског развитка Источне Србије током XIX и XX века обележен је појавом биолошке депопулације још од друге половине XIX века, што је означило и почетак демографске транзиције, односно транзиције репродукције и прихватања контроле рађања. Објашњење за рану појаву биолошке депопулације у Источној Србији је могуће пронаћи у одређеним социо-културним појавама које су се манифестовале контролом рађања и увођењем тзв. ''система једног детета'', а пад наталитета и природног прираштаја у XIX веку најпре је отпочео у окрузима у којима је концетрисано влашко становништво. Током друге половине ХХ и почетком XXI века природни прираштај становништва Источне Србије је имао опадајући тренд, а негативна вредност је први пут забележена 1978. године, знатно раније у односу на друге делове Србије. Етничка структура општина у којима је најраније забележен негативан природни прираштај указује на етнодемографски карактер биолошке депопулације, а изразито неповољна стaросна структура, као и одмакли процес демографског старења представљају основне одлике највећег броја општина, а посебно оних у којима је концентрисано влашко становништво. Источну Србију карактерише изразито низак ниво урбанизације, који је нарочито изражен у општинама у којима је заступљено влашко становништво, а сва насеља у Источној Србији у којима Власи чине апсолутну или релативну већину спадају у категорију ''остала'', односно сеоска. Иако је захваљујући свом географском положају становништво Источне Србије током своје историје највећим делом остало изван главних токова модернизације и друштвене трансформације, оно је било суочено са важним демографским и другим променама које су већ с краја XIX века формирале оквир и поставиле основе за излазак из традиционалне, и улазак у савремену фазу демографског развитка која је карактеристична за данашња развијена друштва. Промене које су регистроване у компонентама популационе динамике нису биле исте по интензитету и смеру у свим деловима посматране географске области, и директно су зависиле од више непосредних и посредних фактора који су били резултат динамичних историјских околности, али и специфичног културно- цивилизацијског наслеђа које се и данас испољава низом аутентичних социо- културних феномена. Кључне речи: становништво, Источна Србија, демографски развитак, етно- статистички подаци, етничка структура, биолошка депопулација, Власи, контрола рађања. Научна област: Демографија Ужа научна област: Етнодемографија УДК 911.3:314.04(497.11) HISTORICAL DEMOGRAPHIC AND ETHNO-DEMOGRAPHIC BASICS FOR THE DEVELOPMENT OF POPULATION OF EASTERN SERBIA ABSTRACT Specifics of the demographic development of Eastern Serbia arise from the uniqueness of the depopulation process that began in the second half of the 19th century, and are the result of historical events, authentic cultural and historical heritage and mentality of the population that inhabits it. Today distribution and ethnic structure of Eastern Serbia are the result of strong effects of the migratory movements in the past, as well as immigrations of new ethnic groups, that in the process of adaptation and assimilation with indigenous population, were gave the new anthropological and socio- cultural features of this part of Serbia. The Eastern Serbia steadily losing population power more than a century. The causes of the depopulation in Eastern Serbia are not simple and uniform, ranging over a wide range, between specific demographic development on the one hand, and the factors, the intensity and directions of socio-historical and socio-economic development on the other hand, as well as their interdependencies and relationships. Unfavourable demographics in Eastern Serbia have a prehistory and began to appear, before they were recognized as a demographic problem. Some of the causes date back into the past, so it is necessary and scientifically justifiable long term observation, to the extent that we are allowed by the data sources. Therefore, the aim of this paper is to determine and scientific explain ethno-demographic characteristics and specific of demographic development of Eastern Serbia. In this context, the main objectives of the study were: review of historical heritage and contemporary problems of demographic development, scientific analysis of demographic and non-demographic impact on demographic trends and the establishment of demographic transition, temporal and the spatial determination of phenomena and consequences of biological depopulation, the establishment phases and the consequences of demographic aging, and scientific analysis of the interdependence of population development and the area that inhabits it. Ethno-demographic research of Eastern Serbian include and the study of the origin, number, disposition, and general role of the Vlach population in the overall population development. Although the Vlach population was included in censuses since 1866, when accounted for 10% of the total population, the ethno-statistical data confirm the highly floating behaviour of Vlach population in censuses, causing difficulty obtaining the quality statistical data necessary for monitoring demographic phenomena and processes, not just Vlach population, but the total population of Eastern Serbia. The ethnic symbiosis of Serbs and Vlach population in Eastern Serbia, which took place according to the needs and beliefs of the population, is unbreakable linked to the common past. Interconnection of population was created, not only by family ties but all the other forms of everyday life, contributing to the creation of a special feeling of belonging Vlach population to majority Serbian ethnic community, as reflected in statistics. Discrepancy between real and the declared ethnic identity is a key problem in ethno- demographic research. However, the official ethnic structure should be accepted as historical, political, and demographic reality, which we will treat as formally established state of facts in our further observations and analyzes. During the 19th and 20th century the process of demographic development of Eastern Serbia was marked by the advent of biological depopulation since the second half of the nineteenth century, which marked the beginning of the demographic transition, and transition of reproduction and acceptance of birth control. The explanation for the early appearance of biological depopulation of Eastern Serbia can be found in certain socio- cultural phenomena manifested by birth control and application of ''one child system''. Declining of birth rate and natural growth in the nineteenth century began early in the districts where the Vlach population was most concentrated. During the second half of XX and beginning of XXI century, natural growth of Eeastern Serbia declined, a negative value was recorded in 1978, much earlier than in other parts of Serbia. The ethnic structure of the municipalities with the earliest negative natural growth indicates to the ethno-demographic character of biological depopulation, and the extremely unfavourable age structure and faster process of demographic aging are the main features of the municipalities where the Vlach population was most concentrated. Eastern Serbia is characterized by extremely low level of urbanization, which is particularly announced in municipalities where the present Vlach population. All villages in eastern Serbia where Vlachs are an absolute or relative majority belong to the category of ''other'' (rural). Although, due to its geographical location, the population of Eastern Serbia largest part of their history was beyond most important trends of modernization and social transformation, it was exposed to the important demographic and other changes, which formed the framework in the late 19th century, and establish the basis for getting out of traditional and entry into the contemporary stage of demographic development, which is characteristic of today developed societies. The changes that have been registered in the components of population dynamics were not the same in intensity and direction in all parts of the observed geographic areas; they were directly dependent on several direct and indirect factors that are the result of dynamic historical context, and the specific cultural and civilization heritage, whose are also manifesting today by series of authentic socio- cultural phenomena. Key words: population, Eastern Serbia, demographic development, ethno-statistics, the ethnic structure, biological depopulation, Vlachs, birth control. Scientific Field: Demography Field of Academic Expertise: Ethno-demography UDC 911.3:314.04(497.11) 1 САДРЖАЈ 1.0. УВОД .................................................................................................................................. 3 2.0. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ......................... 7 2.1. Циљ и премдет истраживања .................................................................................................... 8 2.2. Дефинисање просторног обухвата истраживања .................................................................... 8 2.3. Временски оквир истраживања............................................................................................... 26 2.4. Методолошки проблеми усаглашавања података пописне и виталне статистике са администартивно-територијалним променама у Источној Србији ............................................ 27 2.5. Извори података за етнодемографска проучавања и методолошки проблеми етно- статистичке евиденције становништва Србије ............................................................................. 46 2.6. Методе истраживања ............................................................................................................... 64 3.0. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ .................................................. 68 3.1. Физичко-географски положај Источне Србије. ..................................................................... 70 3.2. Економско-географски и саобраћајно-географски положај ................................................. 75 4.0. ИСТОРИЈСКЕ ОСНОВЕ НАСЕЉЕНОСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ .................... 79 4.1. Праисторијски период са освртом на културу Лепенског вира и старобалкански народи у предримско доба .............................................................................................................. 79 4.2. Источна Србија у саставу римске провинције Горње Мезије (Maesia Superior) и под владавином Византије ..................................................................................................................... 87 4.3. Досељавање Словена и главне српско-словенске племенске скупине-Тимочани, Браничевци и Моравци. Стварање шопског етничког супстрата ............................................... 93 4.4. Власи Источне Србије: старобалкански Македорумуни и Дакорумуни-Царани и Унгуреани ........................................................................................................................................ 99 4.5. Српско-влашка етничка симбиоза и сеобе Влаха током српског средњевековног и турског периода. ............................................................................................................................ 107 4.6. Миграциона кретања у Источној Србији од XV-XIX века ................................................ 111 5.0. ПОПУЛАЦИОНА ДИНАМИКА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ КНЕЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ..................................................................... 121 5.1. Динамика броја становника у периоду 1834-1910. године ................................................ 121 5.2. Компоненте природног кретање становништва Источне Србије у периоду 1880- 1910. године ................................................................................................................................... 132 5.2.1. Наталитет ................................................................................................................ 132 5.2.2. Морталитет ............................................................................................................ 136 5.2.3. Природни прираштај ............................................................................................. 139 2 5.3. Контрола рађања и појава депопулације у Источној Србији у другој половини XIX и почетком XX века ...................................................................................................................... 142 5.4. Миграциона компонента динамике становништва Источне Србије у периоду 1880- 1910. године ................................................................................................................................... 147 5.5. Становништво Источне Србије према етничкој припадности у пописима Кнежевине и Краљевине Србије .................................................................................................. 151 6.0. СТАНОВНИШТВО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА ................................................................................................................. 160 6.1. Број и пораст становништва Источне Србије 1921-1931. године ...................................... 160 6.2. Утицај природне и миграционе компоненте на кретање броја становника Источне Србије између два светска рата.................................................................................................... 163 6.3. Становништво Источне Србије према матерњем језику 1921. и 1931. године. ............... 171 7.0. ЕТНОДЕМОГРАФСКИ РАЗВИТАК ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ОД СРЕДИНЕ XX ДО ПОЧЕТКА XXI ВЕКА .......................................................................................... 175 7.1. Промене у националној структури 1948-2002. године и утицај примене субјективног критеријума при испољавању влашког етничког идентитета ........................... 176 7.2. Анализа односа између националног опредељења и матерњег језика .............................. 189 7.3. Динамика промене броја становника Источне Србије у периоду 1948-2011. године ..... 195 7.3. Промене у размештају становништва и густини насељености Источне Србије .............. 206 7.4. Компоненте природног кретања становништва Источне Србије ...................................... 216 7.4.1. Наталитет, морталитет и природни прираштај ................................................... 217 7.4.2. Стопа укупног фертилитета и учешће Влахиња у репродукцији ....................... 230 7.5. Убрзано старење становништва до степена дубоке демографске старости ..................... 235 7.6. Миграциона компонента популационе динамике становништва Источне Србије .......... 249 8. ЗАКЉУЧАК ..................................................................................................................... 260 ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ ............................................................................................... 266 ПРИЛОЗИ..................................................................................................................1-84 ПРИЛОГ А: Списак табела, графикона, карата и скица датих у раду....................2-8 ПРИЛОГ Б: Списак табела и графикона датих у прилозима.................................9-14 ПРИЛОГ 1.................................................................................................................15-30 ПРИЛОГ 2.................................................................................................................31-44 ПРИЛОГ 3.................................................................................................................45-70 ПРИЛОГ 4.................................................................................................................71-84 3 1.0. УВОД Проучавање развитка становништва Источне Србије представља сложен и захтеван научни проблем који кроз сагледавање низа узајмно повезаних фактора представља прави изазов, како етнодемографији и историјској демографији, тако и демографској науци у целини. Специфичности демографског развитка Источне Србије произилазе из јединствености депопулационих процеса започетих још у другој половини XIX века, а резултат су историјских збивања, аутентичног културно-историјског наслеђа и менталитета становништва које га насељава. Од самог почетка развоја српске антропогеографске и етнолошке школе становништво Источне Србије је било предмет проучавања домаћих научника и стручњака разних профила, али је истовремено интерес био присутан и у другом земљама, пре свега у Румунији и Бугарској. У географском смислу, концентрација становништва и насеља на простору Источне Србије је везана за обалу Дунава и сливна подручја Мораве, Млаве, Тимока, Пека и Нишаве. Насељеност простора Источне Србије сеже у далеку прошлост када су обалу Дунава наснастањивали стари балкански народи од којих су били најбројнији и најпознатији Трачани и Илири. Иако њен централни планински део данас представља подручје анекумене, без сталних насеља, са појавом по неког катуна, постоје мишљења да је простор Источне Србије у праисторијском и најстаријем историјском добу био густо насељен, што је био случај и касније, за време Римљана. У време српске средњевековне државе Стевана Немање Источна Србија је присаједињена матичној области рашких земаља, а резултати антропогеографских истраживања у Голаку, Пожаревачкој Морави, Заглавку, Ресави, пределу Старе Планине и околини Сокобање указују на то да је старо средњевековно становништво Источне Србије било углавном српско (Цвијић Ј., 1987). Данашњи размештај и етничка структура становништва Источне Србије су пре свега резултат снажног деловања миграционих кретања у прошлости, односно досељавања нових етничких маса, које су у процесима адаптације и асимилације са староседелачким становништвом дале нова социо- културна обележја овом делу Србије. За насељавање српског становништва на 4 територију Источне Србије у току османске окупације је значајно неколико миграционих струја, од којих се прва и најинтензивнија одвијала током XVIII и почетком XIX века када се на опустеле пределе Источне Србије населило становништво косовске струје. Касније је дошло до досељавања становништва динарске, шопске, торлачке, јужноморавске, и на крају шумадијско-подунавске миграционе струје. Међутим, значајно место у етнодемографским истраживањима Источне Србије заузима проучавање порекла, бројности, размештаја, и опште улоге влашког становништва у процесу укупног демографског развитка. Проучавањем етничког порекла Влаха Источне Србије се бавио значајан број научника још од седине XIX века, а нарочито почетком ХХ века који је био обележен великим политичко-географским променама на Балканском полуострву. Иако су резултати ових истраживања често били оспоравани, различито интерпретирани и политизовани у складу са интересима држава при исцртавању нових граница креирању унутрашњих националних политика, они су ипак доприненели еволуцији квалитетнијег научног разматрања. Занимљиво је и то да српска наука током југословенског периода није придавала скоро никакав значај етнодемографским проучавањима која су долазила са друге стране Дунава, а у чијем фокусу се најчешће налазило тзв. румунско питање у Источној Србији. Ставови о српском етничком пореклу данашњег влашког становништва у Србији, као и о присуству Влаха у Источној Србији услед инверзних миграцја порумуњених Срба из Баната и Олтеније, креирани су још почетком ХХ века али су доминантни и данас у српској научној мисли. Међутим, да је ово питање било политички осетљиво и у прошлости подсећа нас и српски етнолог светског угледа Тихомир Ђорђевић који је још почетком ХХ века између осталог написао: ''...ја знам да многи од наших задртих патриота ће ми спочитавти што свету представљам Румуне из Србије и износећи такву истину привући пажњу што је опасност за нас, ... ово се наравно може десити и без мојих писанија, цео свет већ зна да у Србији има Румуна, ни званична статистика ово не оспорава...'' (Ђорђевић Т., 1906). На ову чињеницу нас опомињу и скорији догађаји везани за реакцију румунске државе на додељивање Републици Србији статуса кандидата за чланство у Европској Унији. С друге стране, тенденција румунизације свих потомака романофоног становништва на простору од Дунава до Истре на једној, и 5 од Баната до Коринтског залива на другој страни, у потпуности засењује научну објективност бројних румунских аутора, који се од времена Јована Цвијића до данас интензивно баве етнодемографском сликом Источне Србије. Да овај историјско-демографски и етнодемографски проблем има своје рефлексе и у садашњости најсликовитије показује територијални обухват еврорегије ''Дунав 21'' која је 2002. године формирана у Видину, а која, обухватајући тромеђу Румуније, Бугарске и Србије, у свој састав укључује и осам општина на територији Источне Србије (Бољевац, Бор, Кладово, Књажевац, Мајданпек, Неготин, Сокобања и Зајечар). Део еврорегије ''Дунав 21'' који се налази на територији Републике Србије чини око 70% од његове укупне територије, а у наведених осам општина Источне Србије живи око 60% од укупног становништва овог еврорегиона (Буфон М., 2011, 159). Званични етностатистички подаци потврђују да су Власи етничка заједница изразито флотантног понашања при националном декларисању што узрокује отежано добијање квалитетних статистичких података неопходних за праћење демографских појава и процеса не само влашког, него и укупног становништва Источне Србије. У пописима становништва Србије се још од 1866. године, прати и број Влаха који су тада чинили око 10% од укунног становништва. Иако методологија тадашње српске пописне статистике у вези етничких обележја најчешће омогућава само исказивање обележја матерњег језика, могуће је на посредан начин извести резултате о кретњу броја Влаха у Источној Србији до 1910. године. Због изостављања директног питања о националној припадности у пописима становништва који су спроведени у Краљевини СХС 1921. године и Краљевини Југославији 1931. године, пописни резултати између два светска рата дали су етностатистичке податке на основу којих је могуће само делимично и на посредан начин извести етничку структуру становништва Источне Србије, и то на основу матерњег језика. У периоду после Другог светског рата етнодемографска истраживања су базирана на подацима добијеним из одговора на питање о националној припадности, матерњем језику и вероисповести, а на основу којих је у свим пописима становништва исказан и број декларисаних Влаха. Међутим, 6 етностатистички подаци о Власима у периоду 1948-2011. године показују демографски необјашњиве осцилације које су биле последица, пре свега, примене субјективног критеријума при испољавању етничког идентитета што у значајној мери утиче на квалитет етностатистичких података и захтева додатни опрез при доношењу закључака о етнодемографским основама развитка становништва. И поред тога што представља предео који је богат природнм потенцијалом за привредни развој и већу концентрацију становништва, Источна Србија је слабо насељена област, пре свега због биолошке депопулације која је започета с краја XIX века, а чије последице су постале видљиве већ после Првог светског рата. Процес биолошке депопулације је са времном задобио такве размере да су њиме обухваћени не само Тимок и Крајина, већ je 50-тих година прошлог века захватио и Стиг и Поморавље, док је данас цело подручје Источне Србије демографски девастирано и представља пример одмаклог процеса дубоког демографског старења. Сеоско становништво се деценијама интензивно смањивало, за разлику од градског које је низак наталитет надокнађивало позитивним миграционим салдом, али само до почетка опште друштвене кризе деведесетих година, када је оптпочео тренд исељавања становништва из градских центара Источне Србије, претежно ка Београду и Нишу. Источна Србија је такође позната и као крај са највећим бројем становника на раду у иностранству чији одлазак је нарочито интензивиран од почетка 70-тих година прошлог века. Емиграција становништва и контрола рађања данас је карактеристична за укупно становништво Источне Србије без обзира на етнички идентитет и тип насеља, док неповољна старосна структура узрокује узлазни тренд морталитета. Како је процес демографског развитка условљен међусобним утицајем свих његових чиниоца, наведени неповољни демографски трендови у Источној Србији довели су до дефицита младог, радно активног и репродуктивно способног становништва, односно до повећања контингента старог становништва што у крајњем исходу производи низ социо-економских проблема чије решавање захтева шири друштвени ангажман. 7 2.0. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ Упркос значајним природним и популационим ресурсима Источна Србија већ више од једног века непрекидно губи популациону снагу што указује на потребу детаљног и методолошки утемељеног научног разматрања узрока и последица дугорочних депопулационих процеса. Узроци депопулације Источне Србије нису једноставни и једнообразни, и крећу се у широком распону, између специфичности демографског развитка са једне стране, и чиниоца, интензитета и праваца друштвено-историјског и социо-економског развоја са друге стране, као и њихове међузависности и веза. Неповољни демографски процеси у Источној Србији имају своју предисторију и почели су да се јављају раније него што су евидентирани као демографски проблем, док неки њихови узроци сежу у далеку прошлост, па је неопходно и научно оправдано да их данас посматрамо дугорочно у оној мери колико нам то омогућавају извори података. При постављању и примени методологије рада на задатој теми неопходно је обратити пажњу на формулацију проблема који се тичу циљева, предмета, просторног и временског оквира истраживања, затим на избор адекватних метода истраживања, и нарочито на доступност, поузданост и научну применљивост историографских, демографских и етностатистичких извора података о становништву Источне Србије. У демографској науци се најчешће истиче приоритет у сакупљању, класификацији и анализи података што је поступак који је примеренији природним наукама, или на пример, етнографским и етнолошким истраживањима. Са друге стране, у друштвеним наукама приоритет има планирање истраживања, односно дефинисање предмета истраживања, временског и територијалног оквира, и суштине истраживања (Пејчић Б., 1995, 149). С обзиром на положај демографије у систему наука и изражен мултидисциплинарни карактер етнодемографских истраживања, у начин откривања научних сазнања укључили смо методолошка решења и искуства, и природних, и друшвених наука, са посебним нагласком на прецизно дефинисање свих проблема који се јављају у адекватној примени доступних извора података. 8 2.1. Циљ и премдет истраживања Сагласно научним принципима и методама истраживања, основни циљ је утврђивање и научно аргументовано објашњење етнодемографских карактеристика и специфичности демографског развитка Источне Србије. У том смислу главни задаци истраживања су разматрање историјског наслеђа и савремених проблема демографског развитка, научно сагледавање демографских и недемографских утицаја на успостављање и формирање демографских трендова и токова демографске транзиције, временско датирање и просторно детерминисање појава и последица биолошке депопулације, установљавање фаза, стадијума и последица демографског старења, као и научна анализа међузависности развитка становништва и простора на коме је оно настањено. Предмет истраживања је становништво Источне Србије које још од праисторијских и античких времена, преко средњевековног српски период и периода турске владавине па све до данашњих дана представља сложен научни проблем условљен мноштвом међусобно повезаних фактора. Географски, историјски, социјални, економски, политички, етнички, конфесионални и други чиниоци су од суштинског значаја када су у питању миграције становништва Источне Србије, које су имале и имају снажан утицај на природно кретање становништва, нарочито пристизањем различитих етничких група у ове области. У процесима прилагођавања и асимилације са аутохтоним раније досељеним српским становништвом, новонасељено становништво је стекло и нека нова етнопсихичка и културна обележја, док су српско-влашки односи временом добијали форму етничке симбиозе која траје и данас. 2.2. Дефинисање просторног обухвата истраживања У зависности од циља истраживања, проблему дефинисања територијалног обухвата демографских истраживања се може прићи на више начина, при чему треба уважити чињеницу да диферентност истраживаних појава и процеса не може бити основ за произвољно одређивање или мењање граница географских 9 регија. Један од најчешћих проблема при демографским истраживањима географских регија је њихова територијална неподударност са границама административно-територијалних јединица које их сачињавају, а за које је могуће доћи до квалитетних статистичких података. Решење овог проблема је нарочито захтевно код демографских проучавања територија које су у својој прошлости често мењале границе и административно-територијалну поделу, у целини, или парцијално. Резултат ових напора обично буде компромисно решење које омогућава посматрање динамике промена неке популације у дужим временским серијама, уз што мање одступање од дефинисаних граница географских регија. Дуализам између физчко-географског и друштвено-географског који одавно егзистира у географској науци, још увек је основни узрок постављања јасне и опште прихватљиве дефиниције како географске, тако и демогеографске регије. ''Сложеност ове проблематике најбоље потврђује чињеница да се, и поред деценијског интересовања и бројних прилога из ове области, не може говорити о опште прихватљивим, уједначеним и лако применљивим принципима (критеријумима) који би се односили на сваку регионализацију. То није случај само са гранским регионализацијама, као што је демогеографска, већ не постоји ни општеприхваћена географска регионализација земље'' (Војковић Г., 2007, 62). Узимајући у обзир да дефинисање граница Источне Србије дубоко залази у питања регионализације Србије о чему постоји обимна научна и стручна литература, без упуштања у расправе и доношења било каквих критичких судова, приказаћемо неколико приступа проблему просторног дефинисања Источне Србије као географске регије, историјско-географске целине и статистичке јединице посматрања. Најстарији принцип регионализације, који је у прошлости обично налазио пактичну примену при разграничењу политичко-географских јединица, подразумева дефинисање граница оређене регије на основу природних објеката. Зато је у географској литератури проблем разграничења и регионално- географског положаја Источне Србије најчешће разматран на принципима физичко-географске регионализација. Милован В. Радовановић у раду под насловом ''Број и пораст становништва Источне Србије од 1834. до 1953. године'' (1958), јужну, западну и северну границу Источне Србије дефинише физичко- 10 географским, односно хидрографским објектима и наводи да простор Источне Србије својим највећим делом припада сливовима Млаве, Пека, Поречке Реке и Тимока, као и да се ...''са севера граничи Дунавом, почев од ушћа Велике Мораве па до ушћа Тимока у Дунав, на тромеђи ФНР Југославије, Румуније и Бугарске. Од тог места почиње њена источна граница, која се пружа на југ државном границом према Бугарској, све до изнад села Топлог Дола у Пиротском срезу. Одатле настаје јужна граница која иде реком Темском до њеног ушћа у Нишаву, а затим Нишавом до њеног ушћа у Јужну Мораву обилазећи Ниш са северне стране. Западна граница се пружа Јужном Моравом до њеног саставка са Западном Моравом код Сталаћа, а даље ка Северу Великом Моравом до њеног ушћа у Дунав'' (Рдаовановић М., 1953, 3). Површина наведене територије износи 14.354,3 km 2, а према тада важећој административно-територијалној подели (из 1952. године) у њеним оквирима се налазило укупно 26 срезова (18 срезова у потпуности, док је 8 срезова само периферно припадало својом територијом) са 716 насељених места, од чега 47 градова (Скица 1.). Скица 1. Источна Србија Извор: Радовановић М.,1958, 2. 11 Највећи број географских регионализација Источне Србије је у својој основи израђен на физчко-географским принципима али њене границе нису увек строго детерминисане природним објектима. Једну од детаљнијих физичко- географски детерминисних регионализација Србије, у духу традиционалне географске школе, предложио је Милорад Васовић у раду под називом ''Још један покушај географске регионализације СР Србије'' (1965), у оквиру кога је у Србији издвојио 6 макрорегиона (Панонски, Субпанонски, Старовлашко-рашку висију, Источну Србију, Југоисточну Србију и Косово са Метохијом) који се састоје од укупно 34 мезорегиона. У овој регонализацији Источна Србија је представљена као посебан макрорегион који је састављен од четири мезорегионалне целине: 1. Крајина и Кључ; 2. Црноречка мезорегија; 3. Карпатско-балкански планински лук; 4. Перипанонско побрђе и долине (Васовић М., 1965, 117). Овако дефинисание границе Источне Србије обухватају највећи део Карпатске и Балканске Србије, али њена регионално-географска структура не подразумева и подручја Стига, Браничева, Великог и Јужног Поморавље и Доњег Понишавља са Нишом (Скица 2.). Скица 2. Макрорегија Источна Србија Извор: Васовић М.,1965, 117. 12 Михајло Костић је представио предлог географске регионализације популационо-композиционих регија Источне Србије у раду под називом ''Порекло и компзиција становништва у селима Источне Србије'' (1974), при чему је издвојио Карпатско-крајинску, Бањско-голачку и Сврљишко-заглавско-тимочку регију. Ове три регије регије заједно чине Источну Србију која по територијалном обухвату не обухвата Доње Понишавље и Ниш на југу, и Јужно и Велико Поморавље на западу. Северна граница је Дунав али од Голупца што значи да у оквир Источне Србије нису ушли Велико поморавље, Стиг и Браничево, док југо- источна граница обухвата Горње Понишавље до ушћа Јерме, односно Белу Палнку, Пирот и Димитровград (Костић М., 1974, 98) (Скица 3.). Скица 3. Географска територијализација популационо-композиционих регија Источне Србије Извор: Костић М.,1974, 98. 13 Према регионализацији коју је предложио Јован Марковић у свом раду ''Регионални размештај и динамика становништва СР Србије 1961-1981'' (1985), Источна Србија је одређена као област карпатско-балканске Србије између Поморавља и граница према Румунији и Бугарској, која обухвата углавном сливове Тимока и Нишаве и делове сливова Велике и Јужне Мораве, чија је површина 11.709 km2 (од чега 8.454 km2 заузима карпатски, а 3.255 km2 балкански део регије), и уквиру које се налази 15 општина са укупно 531 насељем. У карпатском делу Источне Србије се налази 10 општина (Зајечар, Бор, Неготин, Књажевац, Мајданпек, Бољевац, Кучево, Кладово, Голубац и Жагубица) са 306 насеља, а у балкански део обухвата 5 општина (Пирот, Бела паланка, Димитровград, Сврљиг и Сокобања) са 225 насеља (Марковић Ј., 1985, 251-252). Према наведеној регионализацији изван Источне Србије су остала подручја Стига и Браничева (као засебна регија са општинама Петровац, Мало Црниће и Велико Градиште), Велико Поморавље (у које су, између осталих, укључене општине Пожаревац, Параћин, Ћуприја, Деспотовац, Жабари, Ћићевац и Свилајанац), као и Ниш, Алексинац и Ражањ који припадају регији Јужна Србија. Слична регионализација Источне Србије је представљена и у универзитетском уџбенику ''Географске регије Југославије'' (1995) у коме аутори Јован Ђ. Марковић и Мила А. Павловић наводе да се Источна Србија простире ''... јужно од Ђердапа до слива Власине и долинских развођа према Великој и Јужној Морави. Обухвата и сливове Млаве и Пека, без њихових делова Стига и Браничева. Овој планинској регији се прикључује наш део Понтског (Влашког) басена. Северну, већу половину, чини Карпатска Србија (Скица 4.), а јужни део Балканска Србија (Скица 5.). У опсегу ове мезорегије са две субрегије налази се петнаестак микрорегија: Хомоље, Звижд, Пореч, Кључ Ђердап, Црноречки, Сокобањски, Старопланински крај, Сврљиг, Заплање и друге'' (Марковић Ђ. Ј., Павловић А. М., 1995, 96). 14 Скица 4. Карпатска Србија Скица 5. Балканска Србија Извор: Марковић Ђ. Ј., Павловић А. М., 1995,97-98. 15 У новије време је присутна тенденција просторног свођења Источне Србије на Тимочкоу крајину, односно, у географском смислу само на тзв. севро- источну Србију. У раду ''Источна Србија-Развојне перспективе у контексту савремених географских промена'', проблеми природног потенцијала, географског и геополитичког положаја, регионализације, економских и демографских промена разматрани су у територијалном оквиру Борског и Зајечарског округа који обухватају осам општина; Бор, Кладово, Мајданпек, Неготин, Бољевац, Зајечар, Књажевац и Сокобања (Степић М., Драгићевић С., Глигоријевић В., 2010). У демографским истраживањима Источне Србије такође је присутан проблем дефинисања територијалног обухвата. Миладин Ж. Весић је у својим радовима под називом ''Контрола рађања и појава депопулације у Источној Србији'' (1966) и ''Становништво и миграције у Источној Србији'' (1978) представио резултате истраживања у оквиру физичко-географских граница Источне Србије које је дефинисао Милован В. Радовановић, али их са југо- источне стране проширио и на Горње Понишавље обухватајући и територје општина Бела Паланка и Пирот. Супротно томе, анализа плодности становништва Источне Србије која је представљена у магистарској тези под називом ''Кохортни приступ транзицији фертилитета у Источној Србији'' (Радовановић О., 2010) разматрана је у територијалном оквиру Борског и Зајечарског округа, односно осам припадајућих општина. За већину румунских аутора који се, од почетка ХХ века до данас, у својим радовима баве проучавањем влашког становништва у Србији (тзв.''румунским питањем''), Тимочка крајина и Источна Србија у територијалном смислу су синоними. Етнолози и историчари под Источном Србијом подразумевају простор средњевековне Тимочко-браничевске области (према подели Србије на предеоне целине коју је почетком ХХ века представио Јован Цвијић), који географски обухвата само карпатску (северо-источну) Србију, а у етнографском смислу област чију ...'' границу је представљала линија која се може повући од Честобродице, на западу, преко планине Ртња до Вратарнице, на истоку'' (Влаховић П., 2002, 42)..., односно јужну линију Тимочко-браничевске области који Власи нису прелазили. Тимочко-браничевске области или Области средњевековног тимочко-браничевског становништва обухватају сливове 16 Млаве, Пека, Поречке реке и Тимока, и налазе сецелом својом површином у Источној Србији. Северну границу ове области чини Дунав, а јужну Ртањ. На истоку је граница река Тимок, низводно од Вратарнице, а на западу Јужна и Велика Морава. Сатоји се од више предеоних целина, а зајдничка им је особина што се све осетно разликују од предела који се налазе западно од Велике Мораве (Скица 6.). Скица 6. Тимочко-браничавске области Извор: Влаховић П., 2002, 41. Међутим, ако би поред антропогеографских одлика и културно- историјског наслеђа становништва уважили и принципе географске регионализације, онда би територија Источне Србије, поред Тимочко-браничевске области обухватала и сверне делове Шопске области и Поморавља Јужне Мораве, које су са антропогеографског и етнолошког аспекта повезана мањим областима које захватају одређени географски простор у коме су се развијала локална обележја становништва. 17 Шопске области обухватају релативно широк простор око тромеђе Србије, Бивше Југословенске Републике Македоније и Бугарске. Припадају само својим северним делом Источној Србији, и то јужно од линије Ртањ-Вратарница- државна граница до Темске и Нишаве (Скица 7.). Поморавље Јужне Мораве је велика предеона целина која се простире од Прешевског развођа на југу до Варварина на северу, на западу се граничи источном границом Косовско-метохијских области, а на источну границу чини Шопска област. Ова област је пдељена на више предеоних целина од којих неколико припада Источној Србији (Скица 8.). Скица 7. Шопске области Извор: Влаховић П., 2002, 44. 18 Скица 8. Поморавље Јужне Мораве Извор: Влаховић П., 2002, 46. Поред географских регионализација, и карактеристичних историјско- географских и етнографских области, посебан значај за наша истраживања имају покушаји да се границе Источне Србије дефинишу на онову гранских (пре свега демографских) регионализација, административно-територијалних и статистичких подела. Најпознатије разграничење просторних целина Србије које је засновано на принципима демографске регионализције представљано је у тзв. Шеми сталних рејона за демографска истраживања коју је израдила група аутора Центра за демографска истражинања Института друшвених наука у Београду. У време када 19 је настала (60-тих година ХХ века) била је резултат рејонирања које је имало претежно практичне циљеве у погледу демографских истраживања. И поред дуге традиције бележења и сакупљања статистичких података за већи део Србије, због честих административно-територијалних промена, у условима великих регионалних разлика у развоју становништва, било је онемогућено потпуно коришћење ових података, а једино решење је било да се, независно од управне поделе, установе територијална подручја по којима би се приказивали статистички подаци. То је наметнуло потребу за успостављањем одређених сталних рејона за прибављање и објављивање статистичких података за демографска истраживања (Војковић Г., 2007, 74). У оквиру статистичко- демографске рејонизације Србије која је представљена шемом сталних рејона, територија Србије подељена на 30 рејона првог и 7 рејона другог степена, од којих један рејон другог степена представља Источна Србија, која се састоји од 4 рејона првог степена: 1. Рејон Млава који се састоји од 8 општина: Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Пожаревац и Петровац; 2. Рејон Крајина који се састоји од 3 општине: Кладово, Мајданпек и Неготин; 3. Рејон Тимик који се састоји од 4 општине: Бор, Бољевац, Зајечар и Књажевац; 4. Рејон Поморавље који се састоји од 6 општина: Деспотовац, Параћин, Ћуприја, Свилајнац, Јагодина и Рековац (Скица 9.). У поређењу са регионално-географским приступима, према шеми сталних рејона за демографска истраживања Источна Србија обухвата и територије општина Јагодина и Рековац (у рејону Поморавље), које се не налазе оквирима Источне Србије ни у једном предлогу географске регионализације. 20 Скица 9. Источна Србија према шеми сталних рејона за демографска истраживања 1-МЛАВА; 2-КРАЈИНА; 3-ТИМОК; 4-ПОМОРАВЉЕ Следећи покушај издвајања Источне Србије као административно- територијалне јединице је везан за формирање девет тзв. ''међуопштинских регионалних заједница'' (МРЗ) 1975. године, на територији тадашње СР Србије (без покрајина и Београда). Једна од девет МРЗ се налазила и на територији Источне Србије под називом МРЗ Зајечар, и била је састављена од осам општина (Мајданпек, Бор, Бољевац, Сокобања, Кладово, Неготин, Зајечар и Књажевац). Постоје мишљења да је формирање ових територијалних јединица, ''...поред идеолошке улоге имало и економско-географски (регионално-економски) резон...'', нарочито на примеру МРЗ Зајечар која је била ''...јасно и вишезначно индивдуалисана целина...'', а од које су према територијалној организацији Србије од 1991. године на 29 округа и Град Београд (Карта 1.), настала два ''...економско- географски и гравитацијски солидно уобличена округа, Борски и Зајечарски''..., 1 2 3 4 21 која чине тзв. ''праву'' Источну Србију (Степић М., Драгићевић С., Глигоријевић В., 2010, 135). Разматрајући проблем демографске регионализације и трансформацију просторне структуре Србије кроз формирање полова и осовина развоја под утицајем демографских, економско-географских и инфраструктурних фактора, Гордана Војковић је у раду под називом ''Становништво као елемент регионализације Србије'' (2007), предложила два модела регионалне поделе (Скица 10.). У оба предложена модела регинализације географски простор Источне Србије је обухваћен широм макрорегионалном целином у чијем саставу се налази и Југоисточна Србија, при чему су границе представљене као међурегионалне зоне утицаја (спајања и прожимања) па нису ни строго детерминисане. Скица 10: Два модела могуће макрорегионалне поделе Србије Извор: Војковић Г., 2007, 165. Према данас важећој администартивно-територијалној подели Републике Србије (у складу са Уредбом о номенклатури статистичких територијалних 22 јединица-''Службени гласник РС'' бр. 109/09 и 46/10), Источна Србија није издвојена као засебна статистичка јединица, већ се у географском смслу највећим делом налази у сатставу знатно већег статистичког региона ''Јужна и Источна Србија'' састављеног од девет области, а у коме је заступљена са три области (Борска, Браничевска и Зајечарска област) које су и територијалном обухвату идентичне окрузима који су формирани у претходној територијалној организацији Србије из 1991. године, а једина структурна промена се односи на просто издвајање општине Костолоц од некадашње општине Пожаревац. Да проблем регионалне структуре и разграничења Источне Србије не представља само интерес научне теорије показују и бројна практична решења, од којих ћемо навести пример формирања еврорегиона ''Дунав 21'' који је део пројекта Европске Уније о трансграничној сарадњи дражава централне и источне Европе. Еврорегион Дунав 21 се налази, као и остали еврорегиони, у пограничном подручју Републике Србије, односно на тромеђи Румуније, Бугарске и Србије (Скица 11.), али начин на који је формиран, у смислу његовог територијалног обухвата и структуре, недвосмислено указује на то да се поред оствривања практичних циљева, посебно водило рачуна и о његовој етнодемографској структури, односно етно-геополитичком положају. Наиме, овај еврорегион је формиран 2002. године у Видину од 21 управне јединице (отуда и назив еврорегиона), и подељен је тако да се његов највећи део (око 70%) налази на територији Републике Србије обухватајући осам општина Борског и Зајечарског округа у којима живи 284.112 становника или близу 60% од укупног становништва (483.000) овог еврорегина. Само око 10% територије еврорегиона, и исто толико становништва се налази у Румунији, а око 22% територије и око 31% становништва се налази у Бугарској. Када је у питању структура по насељима, од укупно 403 насеља еврорегиона ''Дунав 21'', 65% насеља припада Србији, 20 % насеља Бугарској (у оквиру осам општина), а само 10% насеља се налази у Румунији, и то у оквиру једне општине и шест комуна (Bufon M., 2011, 159; Тошић Б., Стојановић Б., Милетић Р., 2005, 150). Занимљиво је да је у припадајућим деловима Источне Србије, као и Бугарске (измећу Дунава и Лома) актуелно тзв. ''румунско питање'' већ преко 100 година. 23 Скица 11. Еврорегион ''Дунав 21'' Извор: Тошић Б., Стојановић Б., Милетић Р., 2005, 150. Из свега наведеног можемо закључити да о пространости и границама територије Источне Србије не постоје потпуна слагања физичких, друштвених и регионалних географа. У најширем смислу, класична регионална географија посматра простор Источне Србије као дводелну регију која се састоји од Карпатске и Балканске Србије. Међутим, према критеријуму физичко-географске хомогености овако дефинисан простор Источне Србије не би било могуће издвојити као интегрални регион, већ као типичан геодиверзитетни простор, чија разноврсност је очигледна како у геолошком, тако и у геоморфолошком, хидрографском, климатском и биогеографском смислу. Из економско-географског угла, просторни размештај данашњих привредних центара и градских насеља, нарочито у Великом и Јужном Поморављу (Пожаревц, Свилајнац, Ћуприја, Параћин, Алексинац и Ниш), потенцира гравитациону зону која је највећим делом усмерена на становништво ван традиционално регионално географски ограничене Источне Србије. Са друге стране, свођење територије Источне Србије само на 24 осам општина Борског и Зајечарског округа, односно погранично подручје Републике Србије према тромеђи са Рунумијом и Бугарском, вештачки ограничава јединствене историјске, антропогеографске, културолошке и демографске специфичности знатно ширег географског простора, док у политичко географском и геополитичком смислу наведено подрујче чини ''Источну Србију'' Центарлне Србије, али не и Републике Србије. На основу изнетих разматрања можемо закључити да сложеност проблема регионализације и дефинисања граница Источне Србије намеће потребу за строгим раздвојањем овог научног проблема од питања дефинисања територијалног обухвата нашег истраживања. Без намере да предлажемо нове примере регионализације, као и да доносимо суд о постојећим приступима одређивања граница Источне Србије, истичемо да, у нашем случају, кључну улогу за опредељење по питању територијалног обухвата имају два фактора; карактер истраживања, и могућност приступа научно употребљивим статистичким подацима. Имајући у виду природу историјско-демографских и етнодемографских појава и процеса, предмета и научног проблема истраживања, као и потребу остваривања циља овог рада, а подједнако уважавајући сва изнешена мишљења о просторним одређењима Источне Србије, одучили смо да територијални обухват нашег истраживања буде одређен на основу граница Источне Србије које је дефинисао Милован В. Радовановић. Међутим, разумљиво је да није могуће остварити подударност географске области која је дефинисана строгим физичко- географским објектима, са расположивом статистичком грађом која је дистрибуирана по административно-територијалним јединицама, као и да се границе у историјско-демографским, етнодемографским, антропогеографским, етнолошким, и друштвено географским проучавањима обично схватају као врло флексибилне замишљене линије. Зато ћемо наведене границе Истичне Србије посматрати као просторну основу нашег истраживања, а обухват статистичких истраживања подразумева територију коју, целом својом површином, заузима 24 општине (Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Пожаревац, Петровац, Бор, Кладово, Мајданпек, Неготин, Бољевац, Зајечар, Сокобања, Књажевац, Свилајнац, Деспотовац, Ћуприја, Параћин, Ћићевац, Ражањ, Алексинац и Сврљиг) и Град Ниш, према административно- 25 територијалној подели Републике Србије која је важила на дан 31.03.2002. године (Карта 1.). Територијални оквир нашег истраживања чини простор чија укупна површина износи 14.987 km2, са просечном густином насељености од 70 становника по квадратном километру, у чијем саставу се налази 773 насеља у којима је према последњим пописним резултатима из 2011. године живело 918.825 становника. Карта 1. Територијални оквир истраживања историјско-демографских и етнодемографских основа развитка становништва Источне Србије 26 2.3. Временски оквир истраживања Иако укупан временски оквир истраживања обухвата период од времена првог помена становништва на територији Источне Србије, централно место историјско-демографских и етнодемографских проучавања Источне Србије заузима период за који је могуће доћи до конкретне емпиријске грађе у статистичком облику. Зато смо за период до првог генералног пописа у Кнежевини Србији 1834. године користили углавном етнографске, историјско- географске и историјско-демографски изворе, без дубљег упуштања у истриографију и статистичку грађу тог времена, осим у оној мери колико нам је било неопходно да прикажемо различите погледе о етничком пореклу, просторној покретљивости становништва и насељености Источне Србије. За демографска истраживања која обухватају XIX и почетак ХХ века користили смо званичне податке пописне и виталне статистике из периода 1834- 1910. године, и то у два временска сегметнта. Први период се односи на резултате спроведених пописа становништава у Кнежевини Србији од 1834-1874. године, а други на период 1884-1910. године у време Краљевине Србије. Виталну статистику смо приказали за период од 1863-1910. године. Следећи временски оквир истраживања се односи на период између два светска рата, а базиран је на пописним подацима из 1921. и 1931. године, и подацима виталне статистике у истом периоду. Период 1948-2011. године представљен је анализом демографских показатеља који су изведени на основу званичних података пописне и виталне статистике. За истраживања која су заснована на подацима пописне статистике користили смо резултате свих осам пописа становништва који су спроведени на територији Републике Србије од Другог светског рата до данас. Природно кретање становништва Источне Србије смо анализирали на основу витално- статистичких података који се односе на период од 1960-2010. године. 27 2.4. Методолошки проблеми усаглашавања података пописне и виталне статистике са администартивно-територијалним променама у Источној Србији Највећи проблем демографских проучавања становништва Србије базираним на званичним статистичким подацима датим кроз дуже временске серије представљају честе администартивнио-територијалне поделе које директно утичу на упоредивост статистичких података о становништву на свим територијалним нивоима. Динамика промена граница административно- територијалних јединица у Србији од почетка ХIX до половине XX века представља јединствен пример у свету, а ...''ни у једној другој земљи није нагомилано толико искуство са спровођењем разних планова и пројеката у управној подели државне територије као што је то случај у нашој'' (Завод за статистику Народне Републике Србије, 1955, 1). Свака административно- територијална промена непосредно утиче на упоредивост статистичких података, који су по правилу увек приказани према важећој подели, што у значајној мери отежава праћење демографских промена у дужим временским серијама и изискује велики посао при прегруписавању и усаглашавању података. Пописну статистику у Србији у периоду 1921-1910. године можемо поделити на два периода, при чему се први односи на пописе становништва који су спроведени у Кнежевини Србији у периоду од 1834-1874. године, а други на пописе спроведене у Краљевини Србији у периоду од 1884-1910. године. У Кнежевини Србији је спроведено укупно 10 пописа становништва, а на квалитет и упоредивост добијених података, поред наведених административно- територијалних промена, непосредно су утицале и честе промене методолошких решења, неуједначена периодика пописа, и на крају веома ограничене дистрибуције објављених података по обележјима становништва. Првим пописом у Кнежевини Србији из 1834. године је обухваћено целокупно становништво без разлике по полу и старости, осим Турака, који се ни касније нису пописивали, и Цигана, који су тада изузети из пописа јер нису били подложни општем опорезивању. Други попис становништва је спроведен у јулу 1841. године, под владом кнеза Михајла., али због пропуста који су тада учињени, 28 резултати овог пописа не сматрају се у оној мери поузданим, као подаци пописа од 1834. године. Резултати трећег пописа из 1843. године, такође нису попуздани, јер су га, како се каже у уводним излагањима књиге 1. Државописа Србије, обавила ''нестручна лица'', па се због тога вероватно не налазе ни у једној свесци. Четврти попис је извршен 1846. године, и он се, по званичном мишљењу може сматрати поузданим и препоручљивим. По први пут су пописани сви Цигани (стално насељени и ненасељени) заједно са осталим становништвом. Према мишљењу изнетом у свесци 1. Државописа Србије, овај попис се у погледу тачности може мерити са првим пописом од 1834. године. Извод података овог пописа објављен је 1851. године у свесци 3. Гласника Друштва српске словесности. Пети попис становништва у Србији обављен је 1850. године. И овом попису се оспорава поузданост јер је, према наводима из Државописа Србије, становништво Београда пребројано нетачно, а Цигани нису пописивани са осталим становништвом. Извод података овог пописа објављен је 1852. године у свесци 4 Гласника Друштва српске словесности. Шести попис становништва обављен је 1854. године. Овим пописом су пребројани и Цигани, али само они са сталним местом боравка, док су Цигани који су водили ''скитнички живот'' (чергари) изостављени. Званична оцена резултата овог пописа је повољна, међутим подаци овог пописа нису наведени ни у једној свесци Државопса Србије. Број становника по окрузима , према том попису, објавио је Владимир Јакшић у књизи 1 свог дела ''Државопис'' из 1855. године. Седми попис становништва извршен је 1859. године. Овим пописом су, са осталим становништвом обухваћени и Цигани, али само насељени. Осмом попису становништва приступило се 1863. године, а његов циљ је пре свега биоло срђивање пореског катастара (попис ''непокретних имања и личних услуга''). У сврху установљавања нове пореске основице попис је припреман за 1862. годину, али је због политичких компликација које су тада настале услед бомбардовања Београда, попис извршен годину дана касније. Резултати овог пописа су објављени у свесци 2. Државописа Србије, и ту се примећује да, с обзиром на сврху пописа, њиме није обухваћено становништво по свим обележјима као код ранијих пописа. По општинама, срезовима, и окрузима регистрован је само број мушких и женских 29 становника, а поређење резултата са претходним пописом показује не само слаб пораст укупног становништва (1.108.568 становника), него и необјашњиво опадање броја становника у појединим окрузима (ваљевски, шабачки, руднички итд.) које се не може приписати исељавању Турака који у тадашњим поисима Србије нису ни пописивани. Следи да се подаци пописа из 1863. године не могу узети као поуздани у погледу броја становника јер је главни циљ овог пописа ипак био утврђивање имовине а не пребројавање људства. Девети попис становништва извршен је у октобру 1866. године. Две године пре тога основано је у Министарству финансија статистичко одељење, које је поверено Владимиру Јакшићу, под чијим руководством су израђени формулари и правила пописивања и извршене озбиљне припреме за извођење пописа. Попис је обухватио целокупно становништво, подразумевајући ту и све Цигане, насељене као и ненасељене. Обавештења о становништву су проширена (поред пола и брачног стања регистровани су и подаци о старости, занимању, писмености итд., а по први пут и о националној припадности), мада се из техничких разлога нису мигла обрадити. Попис је у свих 17 округа спроведен истовремено, а такође и у Београду у коме је овај попис био неуспешан. Почетком 1867. године обављено је поновно пописивање становништва у Београду, и то у року од једног дана. Попис од 1866. године се сматра првим српским модерним пописоим, а према резултатима објављеним у свескама 3, 12 и13 Државописа Србије (Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1953, 5), у Кежевини Србији је пописано 1.215.576 становника, од чега 423.277 или 34,8% у Источној Србији. Десети попис становништва извршен је у децембру 1874. године, а резултати су објављени у свесци 9. Државописа Србије и то по насељима, општинама, срезовима и окрузима, а за свако насеље дат је и број кућа и домаћинстава. Према подацима из 1874. године у Кнежевини Србији је било 1.353.890 становника, док је у Источној Србији пописано 477.383 становника, што је чинило 35,3 % од укупног становништва Србије. Статистичко одељење је планирало попис за крај 1880. године, сагласно препорукама петроградског статистичког конгреса од 1872. године, али рат са Турском 1877. и 1878. године и политичке прилике после рата омеле су извођење овог пописа. 30 Честе промене граница управно-територијалних јединица нису заобишле ни Источну Србију. У лето 1833. године кнез Милош је, на основу одредби Једренског уговора из 1829. године, запосео шест нових нахија из суседних пашалука, које су некада припадале Карађорђевој Србији, а припајањем ових области (међу којима су и били и Крајина са Кључем и Црном Реком, Гургусовац- Књажевац са Бањом и Сврљигом и Алексинац са Ражњом и Параћином), површина Милошеве Србије се повећала са 24.400 на 37.511 km2. У октобру исте године пописане су куће, пореске и харачке главе, као и сва мушка лица у новим областима када је установљено 107.590 пореских глава на целој територији. У време првог генералног пописа 1834. године, Србија је била подељена на пет области (сердарстава) и 19 окружја, која су углавном одговарала ранијим нахијама. Окружја су се делила на капетаније (срезове), које су од 1830. године замениле дотадашње кнежине. Велика сердарства су укинута Сретењским уставом из 1935. годеине, којим је предложена нова управна подела Србије на округе, срезове и општине, а у време потписивања овог устава у оквиру Источне Србије се налазило 5 оружних подручја са 20 припадајућих срезова Размештај срезова по окузима је био следећи: Окружје бањско: Алексиначки, Бањски, Заглавски, Ражањски, Сврљишки и Тимочки; Окружје крајинско: Кључки, Крајински, Поречко-речки; Окружје пожаревачко: Звиждски, Млавски, Моравски, Пекски, Рамски, Речки, Хомољски; Окружје ћупријско: Параћински, Ресавски; Окружје црноречко: Вражогрански, Зајечарски. Установљавањем чачнског и књажевачког (гургусовачког) округа 1836. године, може се рећи да је завршена окружна структура Србије која је без већих измена остала на снази све до територијалног проширења Србије одлукама Берлинског конгреса 1878. године. Ова подела је подразумевала постојање 17 округа у Кнежевини Србији која је имала површину од 37.511 km2, од чега је 6 31 округа (алексиначки, гургусовачки, крајински, пожаревачки, ћупријски и црноречки) било на простору Источне Србије. Административно-територијалне промене у Источној Србији у периоду од доношења Сретењског устава до 1878. године су се углавном односиле на промене среске структуре округа кроз прегруписавање, односно спајање и раздвајање одређеног броја срезова, па је већ током 1837. године, дошло до промена у пожаревачком, ћупријском и алексиначком округу: Пожаревачки округ: спојени пекски и рамски срез; Ћупријски округ: параћинском срезу припојен ражањски срез из алексиначког округа, а ресавски срез је постао јединствен; Алексиначки округ: спојени алексиначки и ражањски срез у ражањско- алексиначки срез, при чему је преиначена претходна одлика о припајању ражањског срезс параћинском срезу. Одлукама из 1859. године извржено је прегруписавање у пожаревачком округу раздвајањем рамско-пекског и речко-звиждског среза, а у Источној Србији су прегруписани још и моравски, млавски и хомољски срез. Током 1860. године дошло је до промене назива срезова у црноречком округу тако да је вражогрански срез је преименован у заичарски, а заичарски у бољевачки срез. Одлуком из 1871. године дошло је до промена у књажевачком округу, где је на два дела подељен тимочко-заглавски срез,и у ћупријском округу, где је од параћинског, и делом од ресавског среза, образован нови деспотовачки срез (Завод за статистику Народне Републике Србије, 1955, 6-23). Административно-територијалне промене у Кнежевини Србији су, поред методолошких разлика и неуједначене периодике пописа, имале непосредан одраз на податке пописне статистике, што их је учинило неупоредивим, пре свега на нивоу срезова. Зато смо као посебан временски сегмент издвојили период 1834- 1874. године у коме смо промене у популационој динамици Источне Србије приказали подацима пописа становништва на нивоу окружних подручја којих је, према административно-територијалној подели из 1836. године, било у оквиру 32 Источне Србије укупно 6 - Ћупријски, Пожаревачки, Крајински, Црноречки, Књажевачки и Алексиначки (Скица 12.). Скица 12. Источна Србија са поделом на окружна подручја до 1884. године (10- Пожаревачко; 7-Крајинско; 16-Ћупријско; 14-Зајечарско; 1-Алексиначко; 4- Тимочко-књажевачко) После Берлинског конгреса, у Краљевини Србији је у периоду од 1884- 1910. године извршено укупно шест пописа становништва. Попис становништва 1884. године извршен је на основу закона о попису људства и имовине од 14. јуна 1884. године, а као и претходни, имао је главни циљ да пружи потребне податке за утврђивање пореза а подаци о становништву су прикупљани узгред. Резултати овог пописа, који су објављени у свесци 14. Државописа Србије, обухватају број домова и становника по општинама и насељима, а становништво је дато по полу и брачном стању, писмености, народности и вероисповести. 33 Попис од 31. децембра 1890. године извршен је сагласно савременим захтевима статистике. Резултати овог пописа су објављени до нивоа насеља за целу Србију, и садрже податке о полу и месту рођења, старости и брачном сању, матерњем језику и поданству, вероисповести, писмености и занимању. Поред тога дати су и подаци о броју кућа и породица за свако насеље и објављени су у пет томова прве књиге новог издања статистичког одељења Министарства народне привреде, која је добила назив Статистика Краљевине Србије. Од 1890-1910. године спроведено је још 4 пописа према истој методологији (1885., 1900., 1905., и 1910. године), с тим што резултати пописа из 1905. године нису били тачни, услед лоше припреме за овај попис, те је изостављено и њихово објављивање. Коначни резултати пописа из 1910. године такође нису објављени јер је пописни материјал уништен од стране бугарске војске, 1915. године, током Првог светског рата. Претходни резултати пописа из 1910. године 1 уједно представљају и последњи попис који је обављен у Краљевини Србији. Након стицања међународно признате независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија је добила територијално проширење на 4 округа (Нишки, Нишавски, Врањски и Топлички округ), а у новим границама је захватала територију од 48.303 km2. Пописни подаци из 1884. године су приказани према сличној административно-територијалној подели као у веме пописа 1874. године, при чему је у Источној Србији било мањих промена у среској структури. У односу на претходни попис, укинути су Деспотовачки, Моравски и Тимочки срез, а формирани Звишки, Нишки и Поморавски срез за које су исказани пописни подаци. Законом о територијалној подели Краљевине Србије из 1890. године предложена је подела на 15 округа и 72 среза према којој су изложени резултати пописа од 1890. и 1895. године. Нова управна подела Краљевине Србије се знатно разликовала од претходне, а Источна Србија је обухватала 20 срезова у оквиру 6 округа: Пожаревачког, Крајинског, Тимочког и Црноречког и делова Моравског, Крушевачког и Топличког. 1 Објављени су 1911. године дајући за свако насеље број кућа и домаћинстава, стално и присутно становништво по полу, а за округе и срезове и присутно становништво по брачном стању, месту рођења, поданству, вери и матерњем језику. 34 Размештај срезова по окрузима у Источној Србији 1890. године је био следећи (Скица 13.): Пожаревачки округ: Рамски, Пожаревачки, Голубачки, Звишки, Хомољски, Млавски и Моравски; Крајински округ: Кључки, Поречки и Крајински; Тимочки округ: Заглавски, Бањски и Сврљишки; Црноречки округ: Зајечарски и Бољевачки; Моравски округ: Ресавски и Параћински; Крушевачки округ: Ражањски и Алексиначки; Топлички округ: Нишки. Скица 13. Источна Србија са поделом на окружна подручја 1890. године (Пожаревачко, Крајинско, Црноречко, Тимочко и делови Моравског, Крушевачког и Топличког окружног подручја) 35 Од наведених седам округа, у границама Источне Србије целом својом површином су се налазила само 4 округа (Пожаревачки, Крајински, Тимочки и Црноречки), са 15 припадајућих срезова. На јужној граници Источне Србије су се налазили као што су Нишавски и Белопаланачки (у оквиру Пиротског округа) и Нишки срез (који је био у саставу Топличког округа), који су само периферно залазили на простор Источне Србије па их нисмо узимали у разматрање. Следећа административно-територијална подела датиара из 1896. године према којој је задржан исти број округа у Краљевини Србији, али је дошло до извесног прегруписавања округа и срезова. Ове измене су обухватале и Источну Србију па је тако у саставу Крајинског округа формиран Брзопаланачки срез, Моравском округу је додат Деспотовачки срез, укинут је Црноречки а формиран Нишки округ у чији састав су ушли Алексиначки, Нишки, Сврљишки и Бањски срез, док су Тимочки округ чинили Заглавки, Бољевачки и Тимочки срез. Законом из 1899. године, у Крајинском округу је формиран Неготински срез, а коначна подела Краљевине Србије пре балканских ратова је извршена 1902. године, према којој је било укупно 17 округа, при чему у Источној Србији остала на снази административно-територијална подела чија је последња промена извршена поменутим законом из 1899. године (Скица 14.). Скица 14. Источна Србија са поделом на окружна подручја 1902. године (11- Пожаревачко; 5-Крајинско; 14-Тимочко; и делови Моравског, Крушевачког и Нишког окружног подручја) 36 Узимајући у обзир динамику и обим административно-територијалних промена у Краљевини Србији, за приказ демографских промена у Источној Србији у периоду 1884-1910. године користили смо податке који су сведени према територијалној подели на сталне рејоне демографска истраживања, који су нам, уз минимална одступања у односу на територијални обухват истраживања, омогућили поређење показатеља у наведеном периоду и усаглашавање са подацима виталне статистике. Према шеми сталних рејона за демографска истраживања географски простор Источне Србије обухвата 5 рејона првог степена (Млава, Крајина Тимок, Поморавље и Нишки крај), а у наредним излагањима ће бити више речи о њиховој окружној и среској структури, и проблему прегруписавања података. Први званични статистички подаци о живорођеној деци на територији Централне Србије потичу из 1863. године, односно од формирања статистичког одељења које је преузело бригу о виталној статистици, мада је регистрација виталних догађаја почела знатно раније (у Београду од 1816. године) у организацији црквених власти. Подаци који се могу пронаћи у црквеним књигама су, у историјско-демографском смислу изузетно значајни, али су истовремено непоуздани за прецизнија демографска истраживања. Из наведених разлога, као и у случају пописне статистике, промене у кретању наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1880-1910. године, приказали смо процењеним подацима виталне статистике који су сведени на сталние рејоне за демографска истраживања. Треба нагласити да у Источној Србији није било значајних разлика између поделе на округе и поделе на сталне рејоне за демографска истраживања, према којој Источна Србија обухвата пет рејона и 24 среза (Млава-5 срезова, Крајина-3 среза, Поморавље-7 срезова, Тимок-4 среза и Нишки крај-5 срезова). Стара окружна подела Србије и размештај срезова почетком 1953. године чинили су основу за демографско рејонирање, а шема по којој су прегруписани подаци виталне статистике у Источној Србији у периоду 1880-1910. године нам говори о минималним одступањима демографских рејона у односу на окружна подручја: 37 Крајина: 1880-1889 године: 95% Крајинског округа+2,5% од тога на име општина припојених из Буграске; 1890-1905 године: одговарајући срезови+2,5% од збира и -5% од збира срезова (рејону Тимок); 1906-1910 године: 95% округа Крајинског+2,5% од тога. Млава: 1880-1889 године: 95% округа Млава; 1890-1905 године: одговарајући срезови-5% од збира срезова (рејону Подунавље); 1906-1910 године: 95% округа Млава 95%. Нишки крај: 1880-1889 године: Алексиначки округ+45% Нишког округа (на име срезова Нишког и Заплањског)+15% Тимочког округа (на име Сврљишког); 1890-1905 године: одговарајући срезови; 1906-1910 године: Нишки округ+14% Расинског округа (на име среза Ражањ). Поморавље: 1880-1889 године: Моравски и Јагодински округ; 1890-1905 године: одговарајући срезови; 1906-1910 године: Моравски округ. Тимок: 1880-1889 године: 85% Тимочког округа+3% од тога на име приопјених општина из Бугарске+5% рејона Крајина; 1890-1905 године: одговарајући срезови+3% од збира срезова+5%рејона Крајина; 1906-1910 године: Тимочки округ+3% од тога+5%рејона Крајина. 38 Администартивно–територијалне промене у Србији после Првог светског рата биле су тесној вези са настанком и унтрашњом политиком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године, Краљевине Југославије), у којој је од 1919- 1923. године вршено утврђивање државних граница. Граница Краљевине Србије која је утврђена Букурештанским миром из 1913. године, на простору Источне Србије проширена је одредбама Нејског уговора из 1919. године припајањем одређеног броја општина које су до тада припадале Бугарској. Тако су Неготиском срезу припојене општине Александровац-Злокуће, Браћевац, Ковилово и Црномасница-Томиславово; Крајинском срезу су припојене општине Велики Јасеновац и Шипиково; Зајечарском срезу су придодате општине Градсково и Халово. Уставом из 1921. године, укинута је дотадашња подела Србије на округе, а законом из априла 1922. године укинуте су покрајине и уведена подела на 33 области, при чему су се на територији Источне Србије налазиле две области (Пожаревачка и Тимочка) целом површином, и делимично још три области (Скица 15.). Скица 15. Источна Србија са поделом на жупанијске области и срезове 1921. године (Пожаревачка, Тимочка, и делови Моравске, Крушевачке, и Нишке жупанијске области) 39 Структура жупанијских области 1922. године по окрузима у Источној Србији је била следећа: Пожаревачка жупанијска област: Пожаревачки округ са срезовима; Тимочка жупанијска област: Крајински и Тимочки округ са срезовима; Моравска жупанијска област: Моравски округ са срезовима; Крушевачка жупанијска област: Ражањски срез; Нишка жупанијска област: Бањски, Алексиначки, Сврљишки и Нишки срез. Подела на жупанијске области је у Источној Србији била значајно осллоњена на претходну окружну поделу, тако да са изузетком спајања Тимочког и Крајинског округа, није дошло до значајних структурних промена у односу на административно-територијалну поделу из 1902. године (Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1955, 45-54). Међутим, да је питање администартивно територијалне поделе, односно њених унтрашњих граница било доминантно у новој балканској држави потврђују бурна етно-политичка превирања у Краљевини Југославији, која су кулминирала 1929. године када су законом из октобра 1929. године укинуте области уместо којих је установљено 9 бановина. Скоро све бановинске границе кориговане су 1931. године, а на нижем нивоу, у односу на срезове и општине, територијалне промене у оквиру бановина извршене су 1931. и 1932. године. У овом периоду, осим груписања одређеног броја општина по срезовима, није било значајних промена среске структуре Источне Србије у односу на претходну поделу, а њена територија се нашла у оквиру две бановине (24 среза), највећим делом у оквиру Моравске бановине (21 срез) и мањим делом у оквиру Дунавске бановине којој су припала подручја Стига и Браничева (Скица 16.). 40 Скица 16. Источна Србија са поделом на бановине и срезове 1931. године -делови Моравске и Дунавске бановине Информације о кретању броја становника Источне Србије између дава светска рата добијамо из пописа становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. По јединственој методологији изведена су два пописа становништва, и то 1921. и 1931. године. После Првог светског рата, по уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, приступило се првом попису становништва 31. јануара 1921. године када границе Краљевине још нису биле дефинитивно утврђене. Претходни резултати пописа публиковани су 1924. године, а дефинитивни тек 1932. године. Резултати пописа од 1921. године приказани су у оквиру оне административно-територијалне поделе, које је постојала пре Првог светског рата. То значи да су за ужу Србију и Космет приказани по претходним окрузима и срезовима, а за Војводину у оквиру жупанија и котара. У претходним резултатима објављен је број домаћинстава по 41 општинама. Остали подаци прикупљени пописом нису обрађени. Попис од 1921. године био је само делимично обрађен. Из предговора књиге претходних резултата види се да су из пописница добијени сви уобичајени подаци код пописа (пол, старост, брачно стање, занимање, место рођења, писменост, поданство итд.), па и неки мање уобичајени подаци (служба у војсци, учешће у ратовима). Највећи део тог материјала је остао неискоришћен, а дефинитивни резултати овог пописа објављени су у једној књизи, која је изашла тек 1932. године. Обележја становништва (пол, старост, брачно стање, пребивалиште, држављанство, занимање, матерњи језик, знање других језика, вероисповест, писменост, телесне и душевне мане, број живорођене деце, учешће у рату) обрађена су и исказана по различитим територијалним нивоима, при чему је највиши ранг управно територијалне организације у попису 1921. године представљала покрајина, док су следећи по рангу били окрузи, срезови и општине. (Радовановић С., 2005, 38- 39; Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1953, 39) Други међуратни попис становништва извршен је у Краљевини Југославији 31. марта 1931. године, а коначни резултати овог пописа објављени су у четири књиге, међу којима је, и књига присутног становништва по вероисповести. Податке из пописа становништва 1931. године, државна статистика је исказала према стању управно-територијалне организације Краљевине Југославије на дан 30. јануара 1933. године. Компоненте популационе динамике и етнодемографске промене становништва Источне Србије у периоду између два светска рата смо приказали кроз промене кретања броја становника између 1921-1931. године према тадашњој администартивно територијалној подели на срезове којих је на територији Источне Србије било укупно 22, од чега је 18 срезова својом територијом у потпуности припадало дефинисаној области Источне Србије, док је 4 среза припадало Источној Србији само делимично. Природно кретање становништва Источне Србије у периоду 1921-1931. године смо приказали према подацима виталне статистике који су сведени на рејоне сталних демографских истраживања, а њихово прегруписавање у овом периоду је приказано следећом шемом: 42 Крајина: 1911-1940 године: одговарајући срезови-25% Крајинског среза на име рејона Тимок; Млава: 1911-1940 године: одговарајући срезови+58% Моравичког среза; Нишки крај: 1911-1940 године: одговарајући срезови; Поморавље: 1911-1940 године: одговарајући срезови; Тимок: 1911-1940 године: одговарајући срезови+25% Крајинског среза. Уставом ФНР Југославије од 31. јануара 1946. године послератна територија Југославије је подељена на шест народних република, а Уставом НР Србије из 1947. године, територија Србије је подељена на тзв, ''Ужу Србију'' (15 округа и Град Београд), и АП Војводина и Аутономне Косовско-метохијске Области. У оквиру ове поделе на територији Источне Србије су се целом својом површином налазили Пожаревачки и Тимочки округ са 17 припадајућих срезова, а делимично су се налазили Моравски (4 среза), Крушевачки (1 срез) и Нишки округ са 4 среза. Према административно-територијалној подели из 1947. године окружна и среска структура Источне Србије су скоро идентичне оној из 1921. године, при чему је једина промена настала у Зајечарском срезу где је простим издвајањем формиран и Борски срез. Законом из 1949. године извршена је подела територије НР Србије на 6 области, од чега се једино Тимочка област целом својом површином налазила на територији Источне Србије, док су Београдска, Крагујевачка и Нишка област само делимично биле на простору Источне Србије (Скица 17), а пописни резултати од 43 1948. године су објављени према управно-територијалној подели из 1949. године на области и срезове. Скица 17. Источна Србија са поделом на области и срезове 1949. године Априла 1952. године, извршена је нова подела НР Србије на општине, градове и срезове, према којој су приказани резултати пописа становништва из 1953. године. Најкрупније промене у административно-територијалној подели Србије у ХХ веку су се десиле укудањем срезова и увођењем општина (од пописа 1961. године), што се непосредно одразило на упоредивост са пописним подацима из 1948. и 1953. године који су дистрибуирани по срезовима. Узимајући у обзир да се ове промене временски поклапају са почетком најплоднијег периода српске пописне и виталне статистике, односно прикупљања и објављивања најобимније, најдетаљније и најпоузданије статистичке грађе, као и да у периоду од 1961-2011. године није било значајних административно-територијалних промена што 44 доступне податке чини упоредивим, територијални оквир истраживања етнодемографских карактеристика развитка становништва Источне Србије на основу података пописне и виталне статистике од средине ХХ до почетка XXI века представља простор који према административно-територијалној подели која је важила на дан 31.03. 2002. године обухвата 24 општине и Град Ниш, који су распоређени у 6 округа, од чега су се Браничевски, Борски и Зајечарски округ налазили целом својом површином, док су Поморавски и Нишавски округ били заступљени са по 4 општине, а Расински са 1 општином на територији Источне Србије (Скица 18.). Размештај општина у Источној Србији према окрузима је био следећи: Браничевски округ: Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Пожаревац и Петровац; Борски округ: Бор, Кладово, Мајданпек и Неготин; Зајечарски округ: Бољевац, Зајечар, Сокобања и Књажевац; Поморавски округ: Свилајнац, Деспотовац, Ћуприја и Параћин; Расински округ: Ћићевац; Нишавски округ: Ражањ, Алексинац, Сврљиг и Град Ниш. 45 Скица 18. Источна Србија са поделом на општине Из свега наведеног можемо закључити да, после дефинисања територијалног оквира истраживања историјско-демографских и етнодемографских карактеристика Источне Србије, основни методолошки проблем представља усаглашавање података пописне и виталне статистике са административно-територијалним поделама. Зато смо се определили за простор који је у основи, јасно дефинисан, физичко-географски и антропогеографски утемељен, а истовремено и прилагођен карактеру истраживања и честим административно-територијалним променама, које са различитоом периодиком пописивања и променама медодолошких решења пописне и виталне статистике директно утичу на упоредивост објављених статистичких података. 46 2.5. Извори података за етнодемографска проучавања и методолошки проблеми етно-статистичке евиденције становништва Србије Проучавање демографских карактеристика становништва по националности већ дуже време представља интерес, како демографије, тако и других наука и научних дисциплина. Етнодемографске разлике у Србији намећу и потрбу за испитивањем њихових узрока, односно доминантних фактора који су на те разлике утицали, почев од историјско-географских, историјско-демографских, културно-цивилизацијских, политичко-географских, асимилационих, па све до етно-психичких и осталих фактора који утичу на стварање и обликовање једног етноса. Интензивни друштвени догађаји у Србији, нарочито у првој половини и крајем XX века, били су обележени значајним политичко-географским променама које су у својој основи имале етнодемографске процесе који и данас утичу на исцртавање етничке карте Балканског полуострва. Кроз процесе етничке хомогенизације и консолидације на територији бивше СФР Југославије дошло је до стврања нових политичко-територијалних јединица чије су административне (републичке) границе крајем XX века постале и државне, а којима су први озбиљнији елементи државности поступно уграђивани, почев од поделе Краљевине Југославије на бановине, па до познатих амандманима на Устав СФРЈ из 1974. године. С обзиром на чињеницу да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија, била етнички хетерогена држава, сачињена претежно од јужно словенских народа који су се услед интензивних унутрашњих миграција у одређеној мери измешали, распад заједничке државе по авнојевским границама је оставио одређени број националних заједница ван својих данашњих држава. Оне су, у зависности од законске регулативе, постале националне мањине или етничке групе, што је довело до појачаног интереса за проучавањем етничких структура и етнодемографских процеса у новонасталим државама. Мултиконфесионалност и мултиетничост бивше државе, током целог времена њеног постојања, у снажној мери су утицали на укупан демографски развитак Југославије чија је једна од основних карактеристика била изразита дивергентност према етничкој припадности, о чему посебно сведоче показатељи природног кретања становништва. Знатан број припадника националних и етничких мањина 47 представља једну од карактеристика данашњег националног састава Србије. Етничку хетерогеност Централне Србије и Војводине показали су и резултати пописа становништва из 2011. године, према којима Срби чине удео од 83.3%, док се у оквиру још 20 националних или етничких заједница декларисало око 12% становништва. Основни извори етностатистичких података у Србији су пописи становништва и витална статистика, а етничка обележја која се могу добити из пописа становнишва су национална припадност, вероисповест и матерњи језик. Етнодемографска пруочавања у Србији су могућа од времена организовања редовних статистичких истраживања становништва, пре свега пописа становништва и виталне статистике. Етностатистички подаци који су добијени у укупно 16 пописа спровдених у Кнежевини и Краљевини Србији у периоду од 1883.-1910. године, као и два пописа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији из 1921. и 1931. године су од непроцњивог значаја, али су истовремено оскудни и са ограниченим дистрибуцјама. Методолошке разлике, неједнаки временски интервали пописивања као и различите друштвено- политичке околности под којима су пописи у Србији спровођени у наведеном периоду, довели су до тога да се резултати ових пописа одликују различитим степеном поузданости, неупоредивошћу података и неуједначеношћу обележја становништва, што у знатној мери отежава демографска проучавања (Радовановић С., 2005, 38). До пописа 1948. године, подаци о националној припадности се могу добити углавном посредно (изузев 1866. године), преко питања о матерњем језику и вероисповести, док је директно извођење националне структуре становништва Србије могуће у свим послератним пописима (1948-2011. године) који обезбеђују податке о националној припадности. Ти подаци су прикупљани под условима уставних начела која су гарантовала потпуну слободу нациналног изјашњавања свих грађана, односно према субјектином критеријуму изјашњавања који је резултирао декларисаном, а не и „стварном“ сликом етничког састава становништва. Иако постоји проблем квалитета етностатистичких података који су добијени у пописима становништва Краљевине и Кнежевине Србије, добијени подаци нам ипак могу дати представу о ондашњој етничкој структури. Од 1834- 48 1874. године пописи у Кнежевини Србији су обухватали целокупно становништво, при чему Турци, било у војсци или у грађанству, нису пописивани, док су Цигани само делимично обухватани пописима све до 1866. године. Када је у питању етничка структура Источне Србије, цетнрално место заузима питање бројности и удела влашког становништва које је према званичним статистичким подацима из XIX века третирано као румунско, односно цинцарско становништво. Директно извођење националне структуре на основу података званичне статистике је први пут било могуће већ половином XIX века јер питање о националној припадности постављено у попису становништва из 1866. године, при чему није познато како је то питање формулисано, као ни да ли је дато упутство за давање одговора, али је постојао јасан циљ да се утврди за сваког становника да ли је влашке, циганске или које друге несрпске народности. На основу резултата овог пописа који су публиковани у Државопису Србије из 1869. године, утврђрно је да је у тадашњој Србији, осим Срба било и 10,5% Влаха, који су били тада (као и данас) готово у потпуности сконцентрисани на територији Источне Србије. Попис становништва из 1874. године није ни у каквом облику узимао у испитивање националну припадност, док се у наредних 6 пописа спроведених у Краљевини Србији поштовала одлука са VIII заседања Међународног статистичког конгреса у Петрограду 1872. године, када је одлучено да се у попис уведу и питања о матерњем језику и вероисповести. Иако је питање о нациналној припадности изостало у скоро свим пописима становништва Србије до 1910. године, увођење у попис питања о матерњем језику становништва је омогућило да се на основу пописних резултата на посредан начин добије представа о етничкој структури Источне Србије тог времена. ''Како није била дата никаква дефиниција матерњег језика, а поистовећени су румунски и влашки језик, практично је могуће поређење само за становништво које говори румунски-влашки, а православне је вероисповести. Због тога се у нашој научној литератури најчешће наилази на податке који под именом Влаха приказују сво романско становништво ондашње Србије под којима се подразумевају Аромуни, Власи, Саракачани и Дасорумуни, који имају два говора, мекши, који се говори у Морави, Млави, Пеку и нешто у Тимоку, и који је говор Сибињских Влаха, и други, тврђи, који се говори у 49 Тимоку, а нарочито у Неготинској Крајини, и који је говор Влаха у Влашкој'' (Радовановић С., 2002, 542-543) У југословенским пописима становништва спроведеним између два светска рата (1921. и 1931. године), тежиште је стављено на питања о матерњем језику и вероисповести, преко којих су се посредно стицале информације о етничкој структури југословенског становништва. После Првог светског рата, по уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, приступило се првом попису становништва, 31. јануара 1921. године, и ако границе Краљевине још нису биле дефинитивно утврђене. Претходни резултати пописа су објављени 1924. године, а дефинитивни тек 1932. године, и то у оквиру оне административно-територијалне поделе која је важила пре Првог светског рата. У првом југословенском попису становништва из 1921. године, као матерњи језик могао је да се упише само неки од тзв. ''живућих'' језика, док се није смео исказати на пример, латински или јеврејски. Македонски језик се није могао уписивати као одговор о матерњем језику, а класификација према којој су објављени резултати садржала је називе народности. Тако је, према одговорима на питање о матерњем језику, ондашња статистика исказала националну структуру становништва према следећим модалитетима: Срби или Хрвати, Словенци, Чехословаци, Русини (Рутени, Малоруси), Пољци, Немци, Мађари, Арнаути, Турци, Румунски Цинцари, Талијани, Французи, Енглези, остало и непознато. У коначним резултатима је изложено присутно становништво по матерњем језику и вероисповести за сваку општину, тако да етничку структуру становништва Источне Србије према резултатима овог пописа можемо добити само посредним путем, односно анализом одговора на питања о матерњем језику. Други међуратни попис становништва извршен је 31. марта 1931. године у Краљевини Југославији, а коначни резултати овог пописа су објављени у четири књиге, међу којима је и књига о вероисповести (Група аутора, 1953, 39). Иако је у попису 1931. године било постављено питање о народности, ови подаци нису објављени. Очигледно у намери да се створи представа о етничкој монолитности народа јужнословенског порекла, методолошким упутствима је било предвиђено да се све ове народности искажу као једна-југословенска, док је за народности нејужнословенског порекла било прописано уписивање њихове конкретне 50 етничке припадности, нпр. немачка, мађарска, турска итд. (Станковић В., 1992, 160). Попис из 1931. године је имао слична методолошка решења за питање о матерњем језику као и претходни. И у овом попису македонски се није пописивао, док су резултати исказани према следећим групама: српски, хрватски, словеначки (сви као једна група), остали словенски (као друга група), мађарски, немачки аустријски и остали (сваки језик има појединачну колону). Румунски језик се није нашао у статистичкој класификацији језика према којој су објављени резултати. У Србији је од Другог светског рата до данас спроведено укупно осам пописа становништва, од чега је шест пописа спроведено у оквиру СФРЈ, један у Савезној Републици Југославији, док је последњи попис становништва спроведен 2011. године у самосталној Републици Србији. Када говоримо о националној стуктури становништва Србије према резултатима наведених пописа, морамо имати у виду чињеницу да располажемо само бројем ’’национално декларисаних’’, што не мора увек да се подудара са „стварним“ нациналним саставом. То указује на утицај многих фактора на национално опредељење, од различитих методолошких решења етностатистичке евиденције, до социо- културних, дрштвено-политичких, интеграцијских, економских и других фактора. Примена субјективног критеријума у статистичким истраживањима становништва имала је, у извесној мери, неповољан утицај на тачност пописних етностатистичких резултата, јер је омогућавала видне осцилације у бројности појединих етничких заједница. Иако према препорукама Конференције европских статистичара за попис становништва и станова Организације Уједињених Нација питања о националности, вроисповести и матерњем језику спадају у групу тзв. ’’допунских обележја’’, а у неким западно-европским земљама се чак сматрају питањима личног-приватног карактера, етничка припадност је на простору бивше Југославије, током целог времена њеног постојања сматрана је значајним показатељом. Проблем статистичког праћења етнодемографских промена у Србији је нарочито изражен на примерима еволуције муслиманског/бошњачког и југословенског етничког идентитета. Према пописној методологији из 1948. године, категорија муслимана је имала посебан третман који се садржао у томе да су муслимани, у целини, третирани као Југословени при чему су се могли 51 изјашњавати као Муслимани опредељени, у смислу југословенског етничког порекла (нпр. Срби-Муслимани, Хрвати-Муслимани, Македонци-Муслимани) и као Муслимани неопредељени. ’’Таква дистрибуција муслимана, појавила се у југословенској пописној статистици први и последњи пут (уводна објашњења књига IX, Попис 1948. године), с тим што су приликом обраде пописног материјала национално опредељени муслимани били укључивани у односну националност, док су посебно исказивани само неопредељени муслимани’’ (Радовановић С., Радовановић М., 1998, 13). У попису 1953. године за Муслимане и лица која нису осећала јаку националну припадност уведене су категорије Југословен-неопредељен (ако су југословенског порекла) и национално неопредељен (за остале припаднике националних мањина), што је имало за последицу демографски раст прве категорије‚‘‘мада се основано може претпоставити да 1953. године неопредељеним Југословенима, поред Муслимана, припада и одређени број осталих флотантних етничких скупина‘‘ (Радовановић С., 1995, 187). Званична југословенска статистика у пописну методологију из 1961. године уводи нову националну одредницу Муслиман, али у етничком смислу тако да, идентификацијом религијског са националним обележјем, директно учествује процесу етничке консолидације Муслимана; од 1971-1991. године појмовно одрђење речи Муслиман са великим почетним словом је подразумевало етничку, а малим словом верску припадност; у попису 2002. године у званичну статистичку номенкалтуру националности је, без икаквог објашњења, уведена нова национална одредница Бошњак, али и задржана одредница Муслиман, што указује на закључак да је овакво решење, за практично исти етнички корпус, последица друштвено-политичких збивања која су се одиграла карјем ХХ века. Дакле, промене става при декларисању о националној припадности и јак идеолошко-политички утицај на нацинално питање кроз понуђена решења различито су утицали на квалитет добијених етностатистичких података, али су и допринели растакању српског етнонационалног и етнокултурног идентитета, што је нарочито постало видљиво у периоду растурања заједничке државе Јужних Словена. Етно-културни идентитет Југословена је у свом развитку, као што смо евидентирали, у тесној вези са етничком консолидацијом Муслимана/Бошњака. 52 Иако је идеја југословенства старија од социјалистичке Југославије и специфична по тежњи за надрастањем сопствене нације и идентификацији са називом државе (слично данашњем наднационалном европејству), она никада није ни добила праву шансу за конституисање и етничку консолидацију. Од 1961. године категорија Југословени скоро потпуно губи пређашње етнонационално и цивилизацијско значење и добија обележје флотантне и недефинисане популације на шта упућује и сврставање Југословена у свим пописима у од 1961-1981. године у категорију национално неопредељених, док се у пописима 1991. и 2002. године сврстава у категорију национално опредељених, с тим што је за 1991. годину дато само објашњење да ће се у редоследу класификације наћи иза народа, а испред народности, и то без икакве ближе одреднице шта се подразумева под појмом Југословен. Међутим, док појава Југословена као националне одреднице донекле и има своје објашњење кроз примену разних методолошких решења пописивања, етнички мешовите бракове, идеолошки приступ националној декларацији, или потребу етничке мимикрије у одређеним друштвено-политичким околностима (пример Срба у Хрватској или Влаха и Рома у Србији), појава национално неопредељених и регионално опредељених је нешто сложенија и треба је посматрати у ширем друштвеном контексту. На пример, у попису становништва Словеније из 2002. године скоро 10% становништва није желело да се национално декларише, односно сврстало се у групе непознато, национално неопредељен или нису дали никакав одговор. С друге стране, у Србији (без Косова и Метохије) се исте године 2.9% становништва сврстало у групе остали, неизјашњени и неопредељени, регионално опредељени и непознато, док се као Југословен (категорија која је статистички скоро нестала у Словенији и Хрватској) изјаснило чак 80.721 или 1.08% што их, иза Мађара, Бошњака и Рома, ставља на четврто место у рангу ’’националних мањина’’ (Кнежевић А., 2005, 104). Према резултатима пописа становништва из 2011. године удео неизјашњених, регионално опредељених и непознатих у Србији је повећан у односу 2002. годину и износи 3,8%, док је удео Југословена опао на свега 0,3%. Посебан проблем представља недостатак ваљане и општеважеће дефиниције појма за припаднике мањинских заједница. Како у статистичкој 53 документацији, тако и у научној и стручној литетратури постоје разлике у уптреби термина којима се ове заједнице називају; етничке мањине, националне мањине, етничке заједнице, народности, националности. Пред Други светски рат па до 1963. године у званичној употреби је био термин национална мањина, потом је овај назив из идеолошких разлога применован у категорије народност и етничка група 2 , при чему се незванично подразумевало (јер није ни било званичних дефиниција) да су народности у идеолошком смислу и политичком утицају биле ближе народима и у предности у односу на етничке групе које су биле на дну ове лествице. Подаци о националном саставу становништва Србије у попису 2011. године прикупљени су на основу слободног изражавања становника. Питање у пописници је било отвореног типа у коме се није нудио ни један одговор, осим што је постојао додатак питању који гласи: ’’према чл. 47. Устава Републике Србије, грађанин није дужан да се изјасни’’ (Главни инструменти Пописа становништва, домаћинстава и станова 2011-Образац П-1, РЗС, 2011.). Када је у питању методологија националне декларације у другим бившим југословенским републикама, у пописима становништва су примењивани појмови ’’народност’’ у Хравтској (2001. и 2011. године), односно ’’народна/етнична припадност’’ у Словенији (2002. године), са питањима тзв. затвореног типа, која су подразумевала национално опредељење према унапред понуђеним одговорима. У Хрватској је био понуђен одговор Хрват/Хрватица, док је за остале уписиван одговор, а у Словенији је било понуђено декларисање у три категорије (Словенци, Италијани и Мађари), а затим питање тзв. отвореног типа у коме се није нудио ни један одговор. Питање националне декларације у попису становништва у Македонији (2002. године) је постављено на исти начин као и 1991. године уз предвиђену могућност неизјашњавања (Мрђен С., 2002, 98-100). Из политичких интереса међународног протектората, попис становништва у Босни и Херцеговини још увек није спроведен (последњи попис је одржан 1991. године), док су пописи у Црној Гори спроведени 2003. и 2011. године показали снажан утицај политике на национално изјашњавање кроз статистички уочљиве разлике 2 Југословенски самоуправни социјализам декларативно није тежио систему вредности у којем ће бити било какве, а посебно националне ’’већине’’ и ’’мањине’’. 54 нацинално декларисаних Срба и Црногораца и њиховог матерњег језика, у односу на све постојеће претходне пописе становништва. Основна методолошка разлика Пописа становништва, домаћинстава и станова Србије 2002. и 2011. године у односу на претходне пописе, а која директно утиче на упоредивост кретања броја становника са резултатима претходнох пописа, односи се на промену дефиниције сталног становништва. У попису 2002. и 2011. године примењене су међународне препоруке (Recommendations for the 2000 Censuses of Population and Housing in the ECE Region, New York and Geneva, 1998), на основу којих су извршене неке значајније измене. За разлику од пописа 1991. године, када су у стално становништво, поред становништва у земљи, били укључени и сви југословенски грађани који су радили или боравили (као чланови породице) у иностранству, у пописима од 2002. године у стално становништво су укључена само лица на раду или боравку у иностранству краћем од једне године. У складу с тим, страни држављани који су радили или боравили у Републици Србији годину дана и дуже укључени су у стално становништво, док у попису 1991. године страни држављани на раду- боравку у нашој земљи нису били укључени у стално становништво. Ово се, наравно, одразило на релативизацију пораста или пада одређаних националности исказаних у резултатима пописа становништва из 2002. и 2011. године. Уобичајени метод у етнодемографским проучавањима је статистичка анализа разлика између субјективних и објективних етничких обележја. Зато се, у циљу добијања прецизнијих резултата, користи укрштање одговора о националној припадности и одговора на питање о матерњем језику. Питање о матерњем језику је, осим у попису 1948. године, постављано у свим одржаним пописима становништва у Србији после Другог светског рата. У етнодемографским и етностатистичким истраживањима становништва Србије, матерњи језик се третира као објективније обележје од националне припадности, јер је језик једна од основних карактеристика народа, па није случајно када се називи народа врло често слажу са њиховим језицима. Остављајући по страни граничне случајеве двојезичних група становништва, може се приметити, да, с једне стране, извесне језичке разлике (рецимо нормандски и провансалски дијалекти у Француској, или високо и ниско-немачки дијалекти у Немачкој) не ремете јединство етничке 55 националности, и да, са друге стране, језичне сличности (рецимо између Швајцараца и Немаца који говоре немачки; између великоруске, белоруске и украјинске народности) не доводе до етничког јединства (Сентић М., Брезник Д., 1968, 144). Када је у питању Србија, језик не мора увек бити довољна одредница за припадност некој националној групи јер није ретка појава да више етничких заједница говори истим матерњим језиком, а у пописима декларише различиту националност. Пример за то је језичко јединство Срба, Црногорца, Муслимана/Бошњака и Југословена, мада је према резултатима пописа из 2002. године евидентна појава језичког трансфера из српског говорног подручја ка новонасталим језицима који би требали да заокруже текуће процесе етно- политичке генезе и етнодемографске консолидације на простору бивше Југославије. Међутим, неподударност језичке и националне припадности у Србији јавља се често као последица флотантног понашања одређених етничких група, али и услед асимилационих процеса, када неке етничке групе прихватају као основно средство општења други језик. У попису 1953. године, значајна одступања су забележена код Турака и Влаха, у попису 1991. године код скоро свих националности осим Срба и Црногораца3, док је код Рома ово неслагање значајно у скоро свим пописима становништва. Према резултатима пописа становништва из 2002. године, висок степен попдударности националне припадности и матерњег језика (преко 90%) постоји код Срба, Албанаца, Бошњака, Словака и Мађара, док је највећи ниво непопдударности забележен код Црногораца, Југословена, Муслимана, Хрвата, и Македонаца. Питање о вероисповести је у XX веку постављано у пописима 1921., 1931., 1953., 1991., 2002. и 2011. године. Питања о вероисповести у пописима 1921. и 1931. године су постављена без наглашавања субјективног карактетра, тако да су одговори представљали и формалну припадност одређеној вероисповести. 3 Тако је 1953. године број Влаха у Србији износио 30000, али је исте године око 170.000 лица изјавило да им је матерњи језик влашки. Слична ситуација је била и 1991. године када је 54.000 декларисаних Срба изјавило да им је матрњи језик влашки. Исте године код Југословена најчешће се јавља матерњи језик српски или хрватски, док је 21% Бугара навело српски као матерњи језик. Неподударност националности и матерњег језика Муслимана у попису 1991. године (подударност је износила свега 33,6%) је последица декларисања већине Муслимана из Рашке области ’’бошњачког’’ језика који није био предвиђен статистичком номенклатуром језика, па је био сврстан у категорију ’’остали језици’’ (Радовановић Светлана, 1995, 206). 56 Класификацијом су биле предвиђене: православна, римо-католичка, грко- католичка, евангелистичка, муслиманска, израелска, и друге вере, као и могућност одговора за лица без конфесије. У послератним пописима становништва питање о вероисповести није постављано у већини пописа становништва, а враћа се 1991. године, у време генерисања политичке кризе пред распад бивше заједничке државе, а пре свега у функцији националног пребројававања и прегруписавања. Одговори на ово питање у послератном периоду добијани су по субјективном критеријуму, на основу личног убеђења и схватања религије. Поред пописа становништва, подједнако важан извор података, без кога је незамисливо било какво аналитичко етнодемографско истраживање, је витална статистика (стаистика природног кретања-рађања, смрти и склопљених и разведених бракова). Статистика виталних догађаја се у Србији бележи још од прве половине XIX века, али је дистрибуција података по националности доступна тек од педестих година XX века. Витална статистика у послератном периоду је, као и пописна, била подложна методолошким променама, нарочитито 1965-1970. године, када је из, највероватније идеолошких разлога, обустављено прикупљање и објављивање виталних догађаја по националности, што отежава етнодемографска проучавања из тог периода. Ово је посебно важно за демографско проучавање оних националних заједница које су управо у том периоду ушле у негативан природни прираштај чији почетак је немогуће тачно датирати. Непоклапање стварног етничког идентитета и етничког опредељења је највеће при пописима становништва, док је у виталној статистици нешто мање код рађања, а најмање при регистрацији смрти где известиоци најчешће враћају умрло лице у групу етничког порекла. Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања података о броју рођених по националности представља чињеница да су дистрибуирани по националности мајке. Национална декларација мајке је субјективног карактера и не мора одражавати њену националну припадност што доводи до појаве да се код одређених националних заједница дешавају разлике у националној декларацији при рађању и смрти, што је нарочито видљиво код влашке и ромске популације (Кнежевић А., 2010, 53). 57 Етничка структура Србије у послератном периоду указује на њен мултинационални карактер који је формиран под утицајем бројних фактора који се могу разврстати у демографске, који подразумевају промене етничке структуре услед диференцијалног демографског развитка по националности (разлике у природном прираштају и миграцијама становништва и њиховом утицају на структуре); и недемографске, међу којима се истичу промена става при националном декларисању у пописима становништва и различита методолошка решења приликом пописа становништва која су се мењала у складу са друштвено- политичким околностима. Као резултат поменутих чинилаца поједине националне заједнице су с временом повећавале свој број и удео у укупном становништву, док су друге имале стагнирајуће или негативне трендове у попуационој динамици што је утицало на промену етничке структуре становништва Србије. Анализирајући популациону динамику Србије после Другог светског рата, примећујемо да нису истовремено, са истим уделом и интензитетом партиципирале све националности (Табела 1.). Велике разлике у темпу раста појединих националности условљене су, пре свега, поптпуно различитим репродуктивним понашањем етничких заједница које живе у Србији. Тако се на једној страни издвајају албанска и ромска (посебно део исламске вероисповести) популација код којих се примећују веома благе промене репродуктивног модела, а на другој страни све остале националности (осим Муслимана/Бошњака), код којих је раније, или од почетка деведесетих година, биолошко обнаваљање становништва знатно испод нивоа неопходног за просту репродукцију (Радовановић С., 1995, 191). Уочљив пад укупног броја становника Србије, као и албанске популације према резултатима пописа из 2002. године је проузрокован чињеницом да попис становништва није одржан на територији Косова и Метохије. 58 Табела 1. Становништво Србије према националности у периоду 1948-2011. године 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002* 2011 УКУПНО 6527966 6979154 7642227 8446591 9313677 9778991 7498001 7186862 Срби 4823730 5152939 5704686 6016811 6182159 6446595 6212838 5988150 Мађари 433701 441907 449587 430314 390468 343942 293299 253899 Бошњаци / / / / / / 136087 145278 Роми 52181 58800 9826 49894 110959 140237 108103 147604 Југословени 0 0 20079 123824 441941 323625 80721 23303 Хрвати 169864 173246 196409 184913 149368 105406 70602 57900 Црногорци 74860 86061 104753 125560 147466 139299 69049 38527 Албанци 532011 565513 699772 984761 1303032 1674353 61647 5809*** Словаци 73140 75027 77837 76733 73207 66798 59021 52750 Власи 93440 28047 1368 14724 25596 17807 40054 35330 Румуни 63160 59705 59505 57419 53693 42331 34576 29332 Македонци 17917 27277 36288 42675 48986 46046 25047 22755 Бугари 59472 60146 58494 53800 33455 26876 20497 18543 Муслимани 17315 81081 93467 154330 215166 246411 19503 22301 Русини 22667 23720 25658 20608 19757 18073 15905 14246 Украјинци** / / / 5643 5520 5066 5354 4903 Словенци 20998 20717 19957 15957 12006 8261 5104 4033 Немци 41460 46228 14533 9086 5302 5263 3901 4064 Руси 13329 7829 6984 4746 2761 2576 2588 3247 Чеси 6760 5948 5133 4149 3225 2832 2211 / Турци 1914 54526 44434 18220 13890 11235 522 / Остали 9214 7807 7267 6989 17289 12925 11711 17558 Неизјашњени / / / 4486 7834 10906 107732 160346 Рег. прип / / / 10409 6848 4912 11485 30771 Непознато / 1994 5604 30274 43222 50367 75483 81740 напомене: * Попис становништва 2002. године није спроведен на територији Косова и Метохије па се подаци односе на Централну Србију и Војводину; подаци за 2002. годину су исказани према новој методологији пописа; ** До пиписа 1971. године Украјинци су укључивани у Русине; *** Албанци су из политичкких разлога бокотовали попис становништва 2011. године. Извор: Књиге пописа становништва Србије 1948-2011. године, СЗС и РЗС, Београд. 59 Посматрајући кретање броја становника Србије по националности, можемо потврдити раније изнету резервисаност о поузданости статистичких података по националности. Тако, са једне стране уочавамо изразите неправилности у кретању броја Рома и Влаха чији је основни узрок флотантност при националној декларацији у пописима становништва. Кретање броја Муслимана и Југословена било је под директним друштвено-политичким утицајем, што је са једне сране резултирало етничком консолидацијом Муслимана и стварањем бошњачке нације током деведесетих година прошлог века, а са друге стране значајним смањењем броја Југословена. Супротно томе, на динамику броја Срба, Мађара, Хрвата, Словенаца, Чеха, Словака, Македонаца, Бугара, Румуна, Русина су утицали пре свега демографски фактори, односно опадање наталитета и природног прираштаја. У том смислу навешћемо и податак да у Централној Србији и Војводини ни једна генерација Мађарица рођених пре, а Српкиња после, Првог светског рата није обезбедила своју просту репродукцију. Посматрајући кретање индекса раста по националности јасно можемо уочити три модела раста становништва на основу којих можемо груписати различите националности (Табела 2.). 60 Табела 2. Индекс раста становништва Србије по националности, 1948-2002. године 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91* 2011/02 Срби 107 111 105 103 104 99,4 95,8 Мађари 102 102 96 91 88 85,3 96,4 Мусл./Бошњаци** 468 115 165 139 114 86,3 107,7 Роми 113 17 508 222 126 114,4 136,5 Југословени / / 617 357 73 25,2 28,9 Хрвати 102 113 94 81 71 72,5 82,0 Црногорци 115 122 120 117 94 58,1 55,8 Албанци 106 124 141 132 128 78,7 9,4 Словаци 103 104 99 95 91 88,4 89,4 Власи 30 5 108 174 70 225,3 88,2 Румуни 94 99 96 93 79 81,7 84,8 Македонци 152 133 118 115 94 55,6 90,8 Бугари 101 97 92 62 80 76,8 90,5 Русини 105 108 80 96 91 88,1 89,6 Украјинци*** / / / 98 92 106,2 91,6 Словенци 99 96 80 75 69 63,8 79,0 Немци 111 31 62 58 99 75,4 104,2 Руси 59 89 68 58 93 104,6 125,5 Чеси 88 86 81 78 88 79,9 - Турци 2849 81 41 76 81 66,1 - напомене: *за период 1991-2011. године индекс је израчунат за територију Централне Србије и Војводине; ** за 2002. и 2011. годину индекс је исказан збирно за Муслимане и Бошњаке; *** до пописа 1971. године Украјинци су укључивани у Русине. Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије у периоду 1948-2011. године, СЗС и РЗС, Београд. Прву грпу чине националности код којих је забележено континуирано и равномерно опадање броја становника и опадање индекса пораста. Тако су Словенци, Румуни и Чеси суочени са континуираним опадањем током целог посматраног периода, док Србе, Хрвате, Македонце, Мађаре, Румуне, Бугаре, 61 Русине и Словаке карактеришу, прво опадање интензитета раста, а затим и опадање становништва до краја посматраног периода. Другу групу чине националности које бележе стални пораст становништва у коју спадају Албанци, Муслимани/Бошњаци и Роми (који спадају и у трећу групу). Вредност индекса пораста Албанаца у Србији се кретала у распону од 106- 128 у периоду до 1991. године, док је вредност индекса кретања Бошњака (услед раније објашњених методолошких промена пописивања) реалнаија тек од 1961. године. Ако минимизирамо разлике по националној припадности, закључићемо да је током XX века, и поред промена друштвено-економских околности, разних методолошких решења у статистици становништва, миграторних токова и мешања становништва, доминантну улогу у етнодемографским процесима у Србији имало репродуктивно понашање у оквиру хришћанског, односно исламског конфесионалног круга. Трећу групу чине националности чији показатељи раста/пада указују на изразите неправилности у посматраном периоду. Демографска поузданост ових показатеља је под утицајем примењеног субјективног критеријума при националној декларацији (Власи, Роми); нејасног етничког идентитета због идеолошког и политичког приступа националној декларацији (Југословени, Црногорци) или етнички мешаних бракова; присилних или добровољних миграција после Другог светског рата (Немци, Турци). Ову групу националности карактеришу значајне осцилације у пописима становништва које се не могу демографски објаснити, па се не могу ни успоставити ваљани демографски трендови (Графикон 1.). 62 Графикон 1. Кретање броја Влаха, Рома, Југословена и Црногораца у Србији, 1948-2011. године На основу изложеног о методолошким проблемима етностатистичких и етнодемографских истраживања становништва Србије можемо извести следеће закључке: • Проблем етнодемографских истраживања у Србији током XX века је у тесној вези са ограниченим могућностима добијања континуираних и, за све етничке заједнице, релативно поузданих података из статистичких извора, пре свега пописа становништва и виталне статистике; • Питања о свим етничким обележјима становништва у пописима становништва Србије у наведеном периоду су била под јаким утицајем различитих типова националних политика, од југословенског унитаризма у Краљевини СХС/Југославији кроз привид етничке јужнословенске монолитности, 0 20000 40000 60000 80000 100000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Власи 0 20000 40000 60000 80000 100000 120000 140000 160000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Роми 0 20000 40000 60000 80000 100000 120000 140000 160000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Црногорци 0 100000 200000 300000 400000 500000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Југословени 63 преко југослословенског модела социјализма у СФР Југославији потенцирањем тзв. ''нових методолошких решења за стварну слику националног састава'', па све до најновијег пописа становништва 2011. године, који је задржао иста методолошка решења која су примењивана током целог периода после Другог светског рата; • Примена субјективног критеријума при националној декларацији становништва је омогућила увођење нових етничких идентитета у статистичку калсификацију националности, затим појаву етничког прикривања и етничког трансфера стварањем флотантних етничких група чија је основна карактеристика осцилирање у бројности од пописа до пописа, и на крају статистичка неслагања између етничких обележја у оквиру исте националне заједнице (нпр. дисбаланс између броја национално декларисаних и матерњег језика) што у значајној мери отежава етнодемографска истраживања; • Додатној сложености етнодемографских истраживања је допринео и проблем категоризације и адекватног дефинисања мањинских заједница (етничке мањине, националне мањине, етничке заједнице, народности, националности), као и градација у функцији њиховог идеолошког и политичког утицаја: народ- народност-етничка група; • Прикупљање и објављивање витално-статистичких података по националности је, из недовољно објашњених разлога, прекинуто у периоду 1965- 1970. године, док је периоду од 1991-2001. године редукција списака националности по којима су објављивани подаци о виталним догађајима била обављена према критеријуму који није имао ни статистичко, ни научно, ни практично објашњење; • Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања виталних догађаја по националности представља чињеница да су постојећи подаци дистрибуирани по националности мајке, као и појава разлике у националној декларацији при регистрацији рађања и смрти исте особе; • Непоклапање стварног и декларисаног етничког идентитета представља кључни проблем у етнодемографским истраживањима, међутим званична етностатистичка слика се мора прихватити као историјска, политичка и демографска реалност, према којој ћемо се у нашим даљим опсервацијама и 64 анализама односити као према званично утврђеној чињеници (Радовановић С., 1995, 189; Кнежевић А., 2011, 142). 2.6. Методе истраживања У овом раду коришћено је више научних метода са посебним нагласком на демографски и статистички метод. Иако је демографски метод израстао из демографске статистике, он је у значајној мери специфичан и у многим својим видовима својствен, како демографској науци, тако и њеним дисциплинама као што је етнодемографија. Правилно коришћење демографског метода омогућава истраживачу потпуну хронологију научног закључивања и даје могућност адекватне провере емпиријске грађе, што није случај у већини друштвених наука. Демографски метод прецизно усмерава истраживача на фазна истраживања, од прикупљања, обраде и сређивања података у тзв. ''сировом'' статистичком облику, преко њихове демографске анализе, до фазе каузалног истраживања која у себи синтетише све познате логичко-мисаоне процесе попут анлизе и синтезе, апстакције и генералзације, индукције и дедукције. Поред демографског метода, централно место у процесу упознавања појава које проучавамо у овом раду заузима и универзални статистички научни метод, који смо користили за описивање, упознавање, истраживање, поређење и анализирање демографских појава. Статистика се дефинише као наука о методама за истраживање масовних појава помоћу нумеричког изражавања. Универзалност статистике се огледа у чињеници да она прати везе и односе масовних појава у свим природним и друштвеним наукама. Статистика прати свој предмет свуда где га нађе, да би у сплету разноврсних комплекса елементарних процеса и међусобних утицаја својим методама открила неке правилности и законитости. Општа статистичка методологија и теоријска статистика имају посебан значај за демографију из разлога што се у оквиру ње проучава становништво, укупно или поједини његови делови, који се диференцирају према разним обележјима, креирајући статистички скуп посебне врсте. Демографска статистика је посебна грана примењене статистике која изучава специфичности у погледу прикупљања 65 података о становништву, демографска обележја и класификације, као и проблематику у вези са обрадом и приказивањем података о становништву (Сердар В., 1977; Брезник Д., 1988; Пејчић Б., 1995). Статистички метод заступљен је у функцији демографско-стстистичке анализе али се он њоме не исцрпљује. Наиме, учињен је покушај да се успостави веза између статистичког, односно демографско-статистичког, географског и историјског метода. Веза између демографско-статистичког и географског метода огледа се кроз диференцијално посматрање и анализу демографских појава по територијалним јединицама на нивоу округа, срезова, општина и по категоријама насеља која се схватају као антропогеографске и геостатистичке јединице. Овакав приступ дао је практично употребљиве резултате на плану анализе етнодемографских карактеристикау мрежи администартивно- територијалних јединица Источне Србије и разоткрио испољене релације између одређених категорија простора и скупова становништва. Другим речима, примењени метод је имао за циљ да просторно, квалитативно и квантитативно разлучи територије и популације и укаже на на просторно-демографске односе. Природа демографских истраживања указује на нераскидиву везу између демографије и историје чије оштро одвајање не би било оправдано, нарочито при етнодемографским проучавањима одређеног простора, односно популације. За демографију би био велики губитак ако би богато искуство историјских проучавања остало изван сфере њеног интересовања, нарочито зато што читав низ писаних историјских извора лако можемо укључити у аналитичке инструменте и инструменте за прикупљање искуствених података којима се служи савремена демографија. С обзиром на то да је уопштавање резултата многобројних посматрања један од основних задатака науке, као то да свака наука настоји да у мноштву различитих појава открије опште принципе, јасно је да се демографија никако не може ограничити само на прикупљање савременог искуственог материјала. Зато демографија проширује обим својих истраживачких настојања увођењем историјске перспективе у демографска истраживања употрбом упоредно-историјског метода који, са једне стране подразумева коришћење искуственог материјала о једној популацији у различитим временским периодима, а са друге стране узима у обзир искуствени материјал различитих популација у 66 истом временском периоду. Највећа вредност упоредно-историјског метода у демографским истраживањима огледа се у томе што омогућава систематско испитивање демографских појава и процеса под различитим околностима што је чини основу историјско-демографског метода. Употреба историјско- демографског метода омогућава нам истраживање специфичности демографских појава и процеса у прошлости кроз демографске реконструкције. Историја и демографија полазе од различитих претпоставки и имају различите циљеве. За разлику од демографије која се пре свега интересује за општа знања о процесу развитка становништва, за оно што је заједничко у одређеној групи појава, у историји преовлађује интересовање за појединачно, за конкретне догађаје у њиховој јединственој и непоновљивој појави. Историја тежи да утврди ''како је стварно било'', односно да опише конкретне догађаје који припадају прошлости. Демографија такође жели да утврди стварно стање у прошлости, али се не везује за конкретно, већ тежи унуфикацији појава и извођењу законитости по којима су се одвијали демографски процеси у прошлости. Основни проблем историјско- демографских истраживања није у количини статистичких информација, него у квалитету научно употребљиве статистичке грађе на основу које гради своју емпирију. На пример, за период до првог пописа становништва из 1834. године није могуће правити демографске анализе становништва Источне Србије јер у изворима не постоје подаци о броју становника или домаћинстава. Османски дефтери, са друге стране, пружају делимичну могућност за истраживања ове врсте, али уз велика ограничења. Тако, у историској демографији постоје различита схватања о величини домаћинстава у Средњем веку. Неки истраживачи сматрају да је породица просечно имала 3,5 чланова, други сматрају да је тај број износио 5 глава по кући (Миљковић Е., 2008, 214-215). Постоје мишљења да је у нашим крајевима под османском влашћу овај број и двоструко већи, па се потпуна домаћинства множе са 8, удовичка са 4, и њиховом збиру додаје број неожењених. Још теже и несигурније је процењивати укупан број становника неке области, не само зато што не постоје прецизни критеријуми за одређивање просечне величине породице, него и зато што се у дефтерима, и у случајевима да су у целини сачувани, често није уписивало становништво у целости. Приближни бројеви становника одређених области које доносе поједини аутори морају се зато узети 67 са резервом иако омогућавају да се уоче неке тенденције кретања величине популације, док су проучавања етнодемографских карактеристика становништва додатно отежана услед немогућности реалне процене етничке структуре одређених популација. Узимајући у обзир да обимна статистичка грађа сведена на одређене демографске показатеље не пружа довољан квалитет информација о просторно- демографским односима, у нашем раду смо користили картографски метод који омогућава '' истраживање и сазнавање просторно временских садржаја у одређеним просторним целинама или јединицама, као стања или кретања, у сврсисходном временском пресеку или периоду њиховог мењања'' (Живковић Д., 2001). Применом картографског метода смо омогућили приказ просторне дистрибуције демографских показатеља Источне Србије по територијалним јединицама, као и временску променљивиост картираних појава, фиксирањем временске одредбе или у одређеном вренском систему. 68 3.0. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ Источна Србија представља карпатко-балканску макрорегију која је сачињена од планина, котлина и долина. Јужну, западну и северну границу Источне Србије чине хидрографски објекти (Темска и Нишава на југу; Јужна и Велика Морава на западу; Дунав на севру), а источну границу представља део државне границе Републике Србије према Румунији и Бугарској. Основу регионално-географске структуре Источне Србије у макрорегионалном смислу чини карпатско-балкански део Источне зоне младих веначних планина, који се се дели на Карпаску и Балканску субрегију. Источна Србија је са северне стране отворена према панонском, односно са истока према влашко-понтском басену, са положајем на њиховом ободу, уоквирена са три стране великим удолинама– дунавском, моравском и нишавском и њиховим значајним комуникацијама. У том смислу се могу издвојити и њене граничне и прелазне области као што су Подунавље, Велико и Јужно поморавље, Понишавље, Југоисточна Србија. Источна Србије као карпаско-балкански макрорегион4 састоји се од више мезо-регионалних целина као што су Крајина, Кључ, Црноречки мезорегион, Стара Планина, перипанонско побрђе и долине, Ђердапска пробојница и више микрорегија: Пожаревачко Поморавље се простире између Велике Мораве и Млаве. На северу, границу чини Дунав, од ушћа Велике Мораве до ушћа Млаве, а на југу се пружа до Свилајнца и ушћа реке Ресаве у Велику Мораву. 4 О проблему регионално-географске структуре Источне Србије постоје различита мишљења. Према Милораду Васовићу Источна Србија је посебан макрорегион који је састављен од четири мезорегионалне целине: 1. Крајина и Кључ; 2. Црноречка мезорегија; 3. Карпатско- балкански планински лук; 4. Перипанонско побрђе и долине (Васовић М., 1965, 117). Према регионализацији коју је представио Јован Марковић Источна Србија је одређена као област карпатско-балканске Србије између Поморавља и граница према Румунији и Бугарској, која обухвата углавном сливове Тимока и Нишаве и делове сливова Велике и Јужне Мораве, чија је површина 11.709 km2, од чега 8.454 km2 заузима карпатски, а 3.255 km2 балкански део регије, у оквиру која обухвата петнаестак мезорегионалних целина (Марковић Ј., 1985, 251-252). Према наведеним регионализацијама изван Источне Србије су остала подручја Стига и Браничева са прелазним областима Подунавља спрам Панонског басена, Великог и Јужног Поморавља и Понишавља са деловима Југоисточне Србије. 69 Млава или Млавска област се пружа реком Млавом од Горњачке клисуре на југу до побрђа Стига на северу. Стиг се простире на десној обали Млаве, у њеном доњем току до ушћа и Дунав. Пек је источно од Стига у сливу реке Пек. Браничево је део предела Пек који захвата леву обалу реке Пек, од Каоне до ушћа Пека у Дунав. Звижд је јужно од Браничева у средњем току Пека, са центром у Кучеву. Хомоље је јужно од Хомољских планина у изворишном делу Млаве са центром у Жагубици. Пореч је источно од Звижда и Хомоља са средиштем у Доњем Милановцу. Кључ је североисточно од Пореча у великој окуци Дунава. Неготинска крајина је јужно од Кључа. Од Пореча су Кључ и Неготинска Крајина раздвојени планинским венцима планина Мироч-Дели Јован, а у односу на друге крајеве имају извесних особености. Слив Тимока је подељен на Горњи, са центром у Књажевцу, и Доњи (црноречки) басен са центром у Зајечару. Црна Река је предео у сливу истоимене реке, северно од планине Тупижнице. Кучај је област око истоимене планине, н северозападу од Црне Реке. Тимок заузима онај део Тимичке крајине који се пружа од подножја планине Тресибабе (код Књажевца) до реке Вратарнице на северу. Предеоне целине Тимок и Црна Река су истовремено прелазне области између јужних (шопских) и северних предела делимично настањених, северно од Вратарнице, становништвом влашког говора. Ражањска област се налази северно од Делиграда, Бањско захвата крај око Сокобање, између планина Озрен и Ртањ. На јужним падинама Седог врха, Озрена и Ртња налази се Голак. Око Алексинца је Алексиначко Поморавље, а јужно се наставља Нишко поље. Заглавак је припадао некадашњој гургусовачкој (књажевачкој) нахији. На истоку се граничи са старом планином а на западу подгорином заглавских 70 планина. То је релативно издужен простор, који се пружа од Радичевске и Јелашничке реке на северу, до Трговишког Тимока на југу. Сврљиг или Сврлиг је југозападно од Заглавка, у средњем току Сврљишког Тимока. Ова област је добила име по истоименом граду који се у овој области релативно рано помиње. Нишава је област у долини реке Нишаве и својим делом око реке Темештице који се зове Буџак припада дефинисаним границама Источне Србије. 3.1. Физичко-географски положај Источне Србије. Грађу и рељеф Источне Србије карактерише разнородност стена свих врста и геолошких формација, и геоморфолошка диференцијација која овај простор чини геодивезитетним и морфолошки хетерогеним састављеним од планинских и котлинских облицка свих врста. У основи геолошке грађе Источне Србије налазе се стене које чине шкриљци, црвени пешчари, кречњаци, језерски и речни седименти, еолске стене, магматски еруптиви и плутонити. Кроз Источну Србију пружају се планински венци севрног алпског орогеног стабла који чине тзв. Источну зону веначних планина које се пружају меридијански, скрећући ка југоистоку. Постоји три система планинских венаца западни средњи и Источни. Западни почиње са Звишким планинама и наставља се преко Хомољских планина, Бељанице, Кучаја, Ртња, Озрена, Девице до Суве планине. Средњи систем планинских венаца почиње са Старицом изнад Мајданпека и пружа се даље према југу преко Малог, Великог и Голог Крша, Стола, Тупижнице и Тресибабе до Сврљишких планина. Источни систем планинских венаца почиње са Мирочем и пружа се преко Великог Гребена и Дели Јована до Старе планине (Петровић Д., Манојловић П., 1997, 64). Карпати се јужно од Ђердапа настављају у низ мањих планина и на линији Сталаћ-Сокобања-Кнежевац извијају из меридијанског у упореднички правац Балканида. Они чине део северног орогеног стабла Средоземне зоне млађих набраних планина, које је настало током алпске орогенезе. То је Источна зона млађих набраних планина. У региону извијања Родопиди се исклињавају и снижавају и у Шумадији везују за, такође старе, али 71 потонуле Панониде. Венци убраних планина Источне Србије настали су набирањем и епирогеним свођењем између моравске и тимочке дислокације. Свођење и флексурно извијање праћени су раседањем и раскидањем, па су венци раседнути и поиздвајани котлинама и долинама (раседима предиспонираним), уз млађа магматска кретања (старије ерупције су претходиле убирању). Са познијим спуштањем Панонског и Понтског басена, уз формирање њихових залива (моравског и тимочког), Источна Србија је текто-морфолошки издиференцирана у индивидуалисану целину, са низом мањих региона-рејона и регија (Марковић Ђ. Јован, Мила А. Павловић, 1995, 96). Планине Источне Србије су ниже и средње висине, а котлине бројне, али мање. Током неогена биле су испуњене језерима, која су међусобно била повезана притокама и отокама и одводњавала се ка Панонском или Понтском мору. За све котлине интересентан проблем представља висина њихових централних равни, које означавају смену палеоабразивног флувијалним процесом, односно висину појављивања главног тока. Долине су махом композитне, клисурасте и кањонске. Такав је и Ђердап са четири клисуре и три котлине. Међу планинама Источне Србије висином се истичу Стара планина (Миџор, 2.169м), Сува планина (1.808м), Ртањ (Шиљак, 1.560м), Бељаница (1.336м), Кучај (1.243 м), и Црни Врх (1027м). Између планина су спуштене котлине и усечене долине међу којима су изразитије Звишка, Хомољска, Црноречка и Зајечарска котлина у карпатском делу, односно Сокобањаска, Сврљишка, Књажевачка, Пиротска, Белопаланачка и Заплањска котлина у балканском делу регије. Ђердапска клисура која са 98,5 километара дужине пресеца карпатске венце и спаја Панонски са Понтским басеном чини највећу долину Источне Србије а уједно и најдужу пробојницу у Европи. Идући низводно састоји се од неколико клисура раздвојених флувио-денудационим проширењима. То су: Голубачка клисура, Љупковска котлина, клисура Госпођин вир, Доњомилановачка котлина, клисура Казана (Велики и Мали Казан), Оршавска котлина и сипска клисура. 72 Од осталих речних долина истичу се Сићевачка клисура Нишаве (18 км), Рибарско-горњачка клисура Млаве (24 км), Каонска клисура Пека и клисуре Црне реке (Црног Тимока), као и Лазарева долина. На крајњем севроисточном делу карпатске Србије налази се Неготинска крајина која представља најнижи континентални део Србије, а ушће Тимока у Дунав налази се на свега 28 метара надморске висине (Скица 19). Скица 19. Физичко-географски положај Источне Србије 73 Кречњак се у Источној Србији простире на трећини њене површине, па је на планинама развијен крас свих типова. Карактеристичан је загаћени крас, с обзиром да кречњаке планина застиру језерски седименти котлина. Најјаче су скрашћене планине Бељаница, Кучај, Девица и нарочито Сува планина. Највећи површински крашки облици су: Ордовско поље у суподини Старе планине и увале на Кучају (Брезовица, Некудово, Игриште) и на Бељаници (Речке и Бусовата). Поред површинских, у Источној Србији су заступљени и бројни спелеолошки објекти међу којима се издвајају: Боговинска пећина (око 5км) код Бора, Ресавска пећина (2830м) код Ресавице, Рајкова пећина (2304м) код Мајданпека и Злотсака пећина (775м) код Злота. Код Ћуприје се налази Раваничка пећина (1600м), на Бељаници пећина Велика Атула (750м), северно од Ниша је Церјанска пећина (око 7км), а у Сврљигу пећине Самар (868м), Попшићка пећина (620м) и Преконошка пећина (око 400м). Поред пећина у Источној Србији има јама као и прерасти. Еолски рељеф се јавља углавном поред Дунаваи то са мањим пешчарама попут Рамске, Голубачке, Пожеженске и Затоњске, док се трагови глацијације могу срести на Честобродици источно од Параћина и на Кадибогазу код Књажевца. Источна Србија се налази на сутоку умереног, степског и правог континенталног климата, те као висија (субпланинско поднебље) са котлинама (жупно поднебље) има сложену климу са испреплетаним својствима наведених климата. Микроклиматске разлике су знатне , нпр. између Ђердапа и Ртња, Пиротске котлине и Старе планине. Поднебља планина су скоро непозната, јер су метеоролошке станице у градовима. Зиме су свуда хладне. Средња јануарска температура у Жагубици износи –2.2°С, у Бору -2.4°С, у Неготину и Зајечару по - 2.0°С, а у Пироту -0.9°С. Средња јулска температура креће се од 22.8°С у Неготину до 20.3°С у Жагубици. Планине Источне Србије су осетно хладније и влажније од котлина. У највишим деловима Старе планине поднебље је алпско. Падавине су релативно мале, веће у карпатској Србији и зими редовно снежне. Неготинска крајина је најведрији део Централне Србије, те је зими веома хладна. 74 Хидрографија Источне Србије је сложена и интересантна, са више особености и реткости (извори, врела, потајнице, реке, језера и понорнице). Пространство и облик мезорегије, уз омеђеност великим токовима, тектонску морфологију и палеоклиму узрок су појаве бројних, али краћих токова, што је несагласно оскудним падавинама. Релативно густа мрежа слабијих токова, али са дубљим долинама потиче из ранијих влажнијих климатских фаза. Уочљива је и разносмерност река Источне Србије уз консеквентно, управно и инверсно утицање. У кречњацима је често подземно отицање. Од значајнијих река Источне Србије издвајају се Млава (120 км), Пек (112 км), Ресава (70 км), Велики, Бели и Сврљишки Тимок (који са 193 км чине најдужи ток Источне Србије) и Нишава (218 км) која извире у Бугарској док кроз Србију има ток у дужини од 151 км. Мањи токови су Поречка река, Црница, Раваница и друге. Борска река је мањи ток и пример загађене и отпадним водама из Борског рудника потпуно уништене реке која је претворена у колектор сивог муља. У Источној Србији нема већих природних језера. Такво је Планинско језеро у близини Доњег Милановца, па Жагубичко врело у вртачи са отоком. Завојско језеро у долини Височице настало је урвањем земљишта 1963. године и служи као акумулација за хидроелектрану ''Завој''. У Источној Србији изграђена су и вештачка језера межу којима је највеће и најпознатије Ђердапско језеро (172 км2) настало преграђивањем Дунава код Кладова браном дужине 760м, високом 54 м, при чему је потопљено више насеља (Доњи Милановац, Текија, Сип, Голубиње). Бованско језеро је настало преграђивањем Брестовачке реке за потребе Борског рудника, а Бованско Језеро је створено у склопу регулације тока Мораве. У свом капиталном делу ''Балканско полуострво'' Јован Цвијић је, у осврту на физичко-географске карактеристике и антропогене утицаје на простору Источне Србије, дао веома сликовит опис и између осталог навео: ''Некада густе шуме Источне Србије ретко су очуване. Местимично имају прашумски изглед (Кучај, резерват Вита буква-Новича) или су скоро непроходне (Дели Јован). Често су проређене, девастиране или потиснуте ораницама и пашњацима. Проређен је и животињски свет, раније разноврснији и богатији. Планинска област између Порчке и Неготинске Крајине била је до половине ХIХ века прекривена 75 непроходним шумама и слабо насељена. Овде је 1842. године основано Петрово Село од црногорских досељеника, поглавито из Катунске Нахије, а око три децније доцније Мироч, насељен по наредби власти из суседних села; а околна стара села су пружала све навише своје атаре и салаше, док скоро цела област није била подчињена људском животу и раду. Још и 1878. године, кад сам први пут прошао од Милановца Брзој Паланци, шуме су биле толико густе да се због њих, осим вијугавог пута, ништа није видело; изглед правих прашума, у којима је, осим великих дрвета букве, раста, јасена, липе итд., било врло много жбуња од љиљана или јоргована, дрена, павитине, што их је чинило непроходним. Непролазност је постала нарочита појава. Овде често падају велики снегови. Има година када су куће до крова затрпане снегом и становници преко зиме с муком из њих излазе. Крошње од дрвета, немогући одржати огромне снежне масе, изломе се, падају и чине крш од грања. Осим тога их, тако оптерећене снегом, њиха кошава и дотле повија, док дрвета из корења не ишчупа. Тај крш од поломљених грана и стабала, поред ситнога жбуња и павитине, чини да пролазник на сваком кораку наилази на велике тешкоће и само се највећим напорима може преко њих и кроз њих напред. Даље, збг знатних водених талога, овде шума брзо расте, путање и крчаници, ако се озбиљно не одржавају, зарасту после неколико година у младо буково шибље, павитину, велике купине, и не распознају се под изломљеним гранама и стаблима'' (Јован Цвијић, 1987.). 3.2. Економско-географски и саобраћајно-географски положај Иако хидрографски објекти на врло јасан начин детерминишу унутрашње границе Источне Србије, њена геолошка, геоморфолошка, хидрографска, климатолошка и биогеграфска разнородност указују на типичан геодиверзитетан простор који није могуће издвојити као интегрални регион на основу принципа физичко-географске хомогености. Из економско-географског угла је такође јасно да се не ради о јединственом простору на шта указује дивергентан просторни размештај привреде, која је највећим делом лоцирана у Великом и Јужном Поморављу, што већину становништва мањих општина које се налазе западно од 76 карпатско-балканских планина усмерава на центре који се налазе изван граница Источне Србије коју је дефинисала традиционална регионална географија (Пожаревац, Свилајнац, Ћуприја, Параћин, Алексинац и Ниш). Источна Србија је привредно релативно слабо развијена иако њени економско-географски потенцијали пружају полифинкционални развој. Простор Источне Србије је претежно долинско-котлински, брдско- планински и планински, а специфична генеза рељефа и геолошка свосјства учинили су је једном од најзначајнијих енергетских и рудоносних области. У карпатском делу Источне Србије Дунав чини један од највећих хидро-енергетских потенцијала у Европи, а лежишта каменог угља и уранијумовог оксида су најзначајнија у Србији. Рударство је водећа привредна делатност, али не ангажује највећи број запослених. Иако је Бор познат по рударству више од два миленијума, најпре по копању злата, а затим бакра5, рударско-индустријска оса Зајечар-Бор-Мајданпек никада није израсла у велику привредну зону која би подстакла демографски раст и развој значајнијих градских центара. Доказ се налази у чињеници да у овом делу Источне Србије никада није постојао град са више од 50.000 становника (Степић М., Драгићевић С., Глигоријевић В., 2010, 137). Поред бакра, у Мајданпеку има и налазишта злата (Златара), а у црноречком еруптиву има гвожђа (Рудна глава), цинка и олова (Кучајана), док у Дели Јовану има олова, живе и племенитих метала. Угаљ представља друго велико рудно богатство, има га на више места у Источној Србији од којих се добрим квалитетом издваја налазиште Вршка Чука, а међу познате руднике се убрајају и Српски Балкан код Зајечара, Ртањ, Подвис и Добра срећа код Књажевца, као иналазиште у Боговини. Поред значајних потенцијала за рударску индустрију, Источна Србија обилује очуваним еколошким целинама, а долинско-котлински предели су богати плодном земљом која чини основу за развој традиционалне и, данас врло актуелне, органске пољопривреде. Са друге стране, повољан биогеографски положај и богата травна вегетација брдских предела омогућавају развој сточарства које у Источној Србији има дугу традицију. У условима слабе насељености у прошлости, сточарска економија је представљала главни извор 5 Током ХХ века Бор је (уз лешишта Мајданпек, Велики Кривељ и Церово) чинио европски синоним бакра, а прве значајне инвестиције су се појавиле већ почетком ХХ века. 77 опстанка становништва па је имало пресудни утицај и на његову просторну мобилност и место становања. Туристички потенцијали Источне Србије су изузетно повољни, пре свега зато што је омеђена са најзначајнијим хидрографским обкектима у Србији, Дунавом и Великом и Јужном Моравом. Са једне стране Дунав и Национални парк Ђердап, спелеолошки објекти, термоминералне воде, археолошки локалитети и културни-историјски споменици су главни туристички потенцијали који могу бити ефективно искоришћени због све већег значаја пловног туризма. Са друге стране, Коридор 10 који пролази кроз Велико и Јужно Поморавље представља једну од најфреквентнијих саобраћајница у Србији и омогућава лак приступ западном ободу карпатског дела Србије. У балканском делу Србије највећи туристички потенцијал има Стара Планина на којој се последњих година, уз доста проблема, развија зимски туризам, али лоша саобраћајна инфраструктура и нерешени имовински односи и даље представљају главну препреку за инвестиције што успорава веће запошљавање становништва и економску рехабилитацију књажевачког краја. Иако је мрежа путева унутар Тимичке крајине релативно добро развијена, њена везе са Јужним и великим Поморављем су сведене на само неколико попречних праваца кроз Карпатско-балкански венац што представља значајан фактор изолованости, који осликава и чињеница да Источна Србија нема пружних веза као и граничних прелаза према Бугарској. Са друге стране, почетак изградње аутопута на источном краку Коридора 10 од Ниша према Пироту, Димитровграду и даље према Бугарској, наговештава већи проток и квалитетнију путну инфраструктуру у балканском делу Србије. Периферни положај највећег дела Источне Србије је проузрокован и чињеницом да је вековна геоекономска и геополитичка оријентација Србије била према Средњој Европи са једне стране, и егејско-цариградском правцу са друге стране. Један од значајних фактора изолације за који сматрамо да је оставио крупне последице са апекта економско-географске и свеукупне друштвене маргинализације Источне Србије током друге полвине ХХ века је детерминисан њеним пограничним положајом. Познато је да је током послератне блоковске поделе Европе тадашња, иако социјалистичка Југославија, у политичко- 78 географском смислу имала улогу тампонске државе између земаља потписница Варшавског уговора, и војног савеза западних земаља окупљеног око NATO пакта, а да је погранични положај Источне Србије према Бугарској и Румунији условио непосредан контакт са тзв. ''гвозденом завесом''. Супротно томе, након пада берлинског зида Бугарска и Румунија су брзо завршиле процес евро- атлантских интеграција па је Источана Србија опет у контакту за земљама другачије геополитичке оријентације. 79 4.0. ИСТОРИЈСКЕ ОСНОВЕ НАСЕЉЕНОСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ 4.1. Праисторијски период са освртом на културу Лепенског вира и старобалкански народи у предримско доба Анализирајући археолошке остатке из периода 400 000-10 000 година п.н.е, археолози наилазе на велике тешкоће при одређивању прегледа насељености Балканског полуострва у наведеном периоду, при чему се посебно издвајају два научна проблема. Први се односи на питање аутохтоности предака индоевропских народа, а други прдставља одређивање праваца насељавања Балканског полуострва у далекој праисторији. Претпоставља се да је шира постојбина првих становника обод Карпатског система, као и да је већ у раздобљу од 35 000-25 000 година п.н.е. централнобалканско подручје културно, а вероватно и популационо, било присно повезано са Банатом и Трансилванијом. Живот људи на простору Источне Србије такође сеже у далеку прошлост. Сматра се да су Злотска и Преконошка пећина биле станишта палеолитских људи, па се с разлогом могу претпоставити друга пећинска станишта човека каменог доба. Значајна открића неолитских људи у Ђердапу (Лепенски вир, Власац и друга), као и ископине бројних римских насеља (Гамзиград-Romuliana), нарочито поред Дунава, упућују на континуитет у насељености овог простора. Претече сада популационо мањих ђердапских насеља били су: Голубац-Cuppae, Доњи Милановац-Taliata, Текија- Transdierna, Брза Паланка-Egeta, као и друга дунавска насеља на античком лимесу: Костолац-Viminatium, Велико Градиште-Pincum, Рам-Lederata, Брњица- Novae (Срејовић Д., 1994, 5; Марковић Ђ. Ј., Павловић А., М., 1995, 107). Археолошки налази са локалитета Корбовско острво, Скела, Хајдучка воденица и Власац нам говоре о првим организованим људским заједницама и насељима на простору Источне Србије чији су носиоци били становници културе Лепеског вира. Житељи ових насеобина су обрађивали земљу и гајили стоку, а традиционалани начини привређивања су били лов и риболов који је доносио највеће добра и тиме омогућавао егзистенцију. Археолошко налазиште Лепенски вир се налази поред ушћа Бољетинске реке у Дунав, а откривено, истражено и 80 измештено је на виши положај у периоду од 1965.-1970. године. У три дела културног слоја, поређани су један изнад другог остаци осам насеља са посебним поставкама, грађевинским објектима, ситним предметима и карактеристичним скулптурама у јајоликим облицима. Док се на Власцу подиже привремено насеље, оближњи Лепенски вир постаје централно насеље и централни културни стожер. ''Реч је о плански грађеном насељу са стотину очуваних основа кућа површине 5,5-30 m2. Све оне су трапезоидног облика, имају огњишта у облику правоугаоника, иза и испред којих су у под уграђене скулптуре од камена, док је околни простор омеђен лепезасто и кружно постављеним каменим плочама. Орнаменти на огњишту су у виду фриза састављених од низа троуглова, који су од танких керамичких плочица. Подови су од чврстог материјала, с танким углачаним белим или ружичастим премазом. Куће трапезоидног облика условљене су потковичастим изгледом терена на којем су настале. Служиле су за становање и религиозне обреде. На скулптурама се запажа природна фигуративност и апстрактно-геометријска стилизација. Скулпторски се обликује само глава, препознатљива по лучно извијеним обрвама, дугом носу, великим широким устима и наглашеним ушима. Закључује се да форма камених облутака јајастог облика, има магијску моћ, те се ликовно није смела нарушавати'' (Станковић М. С., 1997, 52). У свим насељима културе Лепенског вира су постојали тргови који су били места на којима су се обављали разни ритуали а уједно су и обједињавали све делове заједнице у целину. У свим насељима откривена су културна места,односно, религијски центри. Стари чланови заједнице су сахрањивани на посебан начин који упућује на закључак да су упражњавали верске обреде. Риболика бића су по веровању представљала прародитеље људског рода. ''Припитомљене су неке дивљие животиње и култивисане су одређене врсте житарица. То су две главне тековине велике економске револуције (такозвана неолитска револуција), која је пресудно утицала на развој култура у Подунављу'' (Срејовић Д., 1994, 13). Откривени полен и остаци фауне указују нам на култивисање житарица. Бавећи се земљорадњом, становници културе Лепенског вира су често мењали станишта када се земља испосни, да би се након неколико година поново вратили на исто место. Поред земљорадње и сточарства, бавили су 81 се ловачко-сакупљачком привредом и риболовом. У свим насељима се израђивало специјализовано ловачко оружје (харпуни), пољопривредне алатке-мотке, садилице од јеленског рога итд. Оно што налазима у Лепенском виру даје особен уметнички значај је чињеница да је са мало техничких поступака исказан висок стваралачки домет. Ово утолико пре што је култура овог локалитета трајала од око 8.000 до 4.500 година пре наше ере, што је оригинална и самоникла и као таква значајна за познавање опште културе човечанства. У вези с тим академик Драгослав Срејовић је забележио и следеће: ''Први становници Ђердапа морали су да уложе много времена да и ове мале површине ослободе од густе шуме, да јасно означе границе насеља, настањен простор учине безбедним од воде и одрона са стрмих литица. Пошто се ван насеља није могло дуже боравити, морао се развијати смисао за организацију простора у коме су живели, за функционалну архитектуру и комуникације. У границама насеља морало се наћи места не само за стамбене објекте већ и за светилишта, за гробове и за све активности које предузимају појединци и колектив у свакодневном животу. Насеља откривена у Лепенском виру и на још неколико места на десној и левој обали Дунава у Ђердапу подсећају распоредом кућа и мрежом комуникација на минијатурне градове. Тако је једна од основних природних одлика Ђердапа-просторна стешњеност, условила појаву првих правих рационалних архитектонских форми и организованих насеља и Подунављу'' (Срејовић Д., 1994). Касније, јужно од Дунава се ширила неолитска култура која је позната под називом Старчево, као и Винчанска култура која која представља прелаз и прелаз из неолитског у бронзано доба. За сада није познато којим расама су припадали прастановници Подунавља. Има мишљења да припадају Пелазгима, народу са неразјашњеном и контроверзном историјом. Такође , неки историчари говоре о континуитету Пелазга и Трачких племена на карпатско-дунавском простору, и без икаквих доказа тврде да су латински и грчки језик настали из језика Пелазга, те да су Власи Источне Србије преко Трако-Гето-Дачана директни потомци Пелазга (Zbuchea G., 2002, 15). Старобалкански народи су одиграли веома значајну улогу у историјском процесу формирања сложене етнодемографске слике целог Балканског 82 полуострва, а одређене географске регије као што је Источна Србија изазивају посебну научну пажњу. Први становници Балканског полуострва представљени су тзв. ''ишчезлим народима'' од којих издвајамо Пелазге, Минијце, Крићане, Фризе, Мезејце, Трачане, Илире, Либурне, Далмате, Паноне, Хистре, Аутаријате, Бреуце, Амантине, Скордисце, Доклеате, Дарданце. Ови народи су ишчезли само по имену и језику, али су се вероватно касније стопили са досељеницима. У литератури постоји неколико мишљења о пореклу и распрострањености старобалканских народа на Балканском полуострву. Тако се сматра су у западном делу Балканског полуострва живели Илири, Хистри (живели су на поуострву Истра), Далмати (у Далмацији), Панони, Бреуци и Амантини (у Срему), Доклеати (у сливу Мораче и Зете), Аутаријати (око река Пиве и Таре), Скордисци. До скоро је владало мишљење да су сви они били Илири, али у новије време научници праве разлику између ових племена, нарочито између Панона и Далмата и ако су они били сродни по језику. Либурни су делом Илири, а неки их још називају Венетима. Илирска култура је достигла свој врхунац у гвозденом добу. Прво су их покорили Келти, затим Грци, а после и Римљани, којима су Илири дали, не само добре војнике и војсковође, већ и тековине материјалне културе. Романизоване Илире су затекли и Словени по доласку на балканско полуострво и већину словенизирали. Остаци романизованих Илира су Власи, који немају везе са румунским Власима. Илири, као ни њихови балкански потомци нису никада постали један народ, као ни Германи, Словени и Трачани (Грчић М., 2001). У јужном делу Балканског полуострва живели су Пелазги и Крићани, који су исчезли много пре грчке културе. Пелазги су живели на Криту у Грчкој, а затим су их грчка племена која су дошла у II миленијуму п.н.е. покорила и асимиловала. Пелазги су били сродни Трачанима. Крићани-Кризи су дошли у III миленијуму п.н.е. из Мале Азије. На Криту се налазила Минојска цивилизација, названа по цару Миносу, која је настала под утицајем египатске и асирско- вавилонске културе. Минијци су такође старобалкански народ у економском и културном погледу. Трговачком експанзијом су извршили утицај до панонског Подунавља, Пелопонеза и Троје. Грци освајају Крит у XV веку п.н.е. и асимилују старо становништво Пелазге и Крићане. Јелини-Грци припадају групи старих индоевропских народа. Населили су територију данашње Грчке у палеолиту. 83 Јелини су оставили дубок културолошко-цивилизацијски траг у историји чивечанства, познате су њихове творевине, као и чувена микенско-тројанска култура, а оснивали су колоније и насеља међу којима су најпознатији полиси (Троја, Атина, Теба, Коринт и Спарта). На тлу Србије има неколико археолошких јелинских насеља (Нишавско-алексиначка котлина, Срем). У XV веку п.н.е. критска држава пропада, а освајају је Ахајци из копнене Грчке који припадају прогрчким племенима насељеним од почетка II миленијума п.н.е. Пре њих су југ Балканског полуострва насељавала племена неиндоевропског или индоевропског порекла, али негрчког порекла (Дриопи, Пеласти, Пелези). Ахајци су ове староседеоце асимиловали или протерали. У централном делу Балканског полуострва, између Трачана на истоку, Грка на југу и Илира на западу, живела су Илирска, Трачка и Илирско-Трачка племена као што су Мезејци, Трибали, Дарданци, Пеони, Фризи, Македонци. Мезејци су насељавали земље између Мораве и реке Искар. Мезејска племена су тракијског порекла, говорила су дакомезијским језиком који је био дијалект трачког. Мезејци су једно од најстаријих племена на Балканском полуострву одакле су се преселили у Малу Азију 1 500. године п.н.е. Римљани су их покорили 28. године п.н.е. и назвали провинцијом Мезија све земље источно од Дунава. Мезија се одржала до доласка Словена у VI веку, да би се овај појам поново појавио у географији у XIX веку као географски појам за северну Бугарску. Трибали су у метално доба насељавали земље јужно од Мезије, између Јужне Мораве и Искар (на простору Тимочке крајине), а касније су се проширили на исток. Били су етнички сродни са Трачанима. Херодит помиње у својим радовима Трибале који су живели и у непосредној близини Истре. О почечетку политичке историје овог народа постоји веома мало података. Изгледа да су у V веку п.н.е. чинили конфедерацију која је имала значајну улогу у свакодневном животу становника на територији данашње Источне Србије. Информације о њима налазимо код разних античких историчара (Тукидид, Апијан, Аријан, Трогус Помпелиус, Страбон итд.). У IV веку п.н.е. успоставили су контакт са њиховим јужним суседима Македонцима. Имали су добро организовану и успешну војску, од 376-375. године п.н.е. шире се на југ до Егејског мора, а у време Александра 84 Македонског падају под његову власт. Назив Трибали се сачувао у византијским изворима до касног Средњег века, одакле су га у модерно доба преузели научници хуманизма и ренесансе. Скордисци (келтско племе), Аутаријати, Готи, Дауци су покорени од Римљана крајем I века п.н.е. и има мишљења да су ишчезли пре доласка Словена. Дарданци су заузимали Јужно Поморавље и Повардарје. Сматра се да су били илирског порекла, а касније су се помешали са Трачанима и формирали посебну политичко-етничку организацију. Део њих је мигрирао у Малу Азију око 1 500. године п.н.е. Сматра се да су добили име по граду Дарданија (на малоазијској обали). У време Филипа II Македонског, Дарданци су имали своју државу и пали су под македоску власт. Више пута су ратовали, а од 110-80. године п.н.е. у племенском савезу са Трачанима освајају Македонију и покоравају је 72. године п.н.е. Римаљани су их покорили и прикључили римској провинцији Мезији. Пеони се помињу XIII веку п.н.е. у Илијади као самостална племенска група, када су и стигли у Солунски залив. Њихово порекло није још увек прецизирано, тако да их неки сматрају Илирима, Трачанима или њиховом мешавином. У V и VI веку п.н.е. се помињукао суседи моћне македонске државе, а заузимали су централни и јужни део Македоније. После пада македонске државе Пеонију су покорили Дарданци а после и Римљани, који су је прикључили 148. године п.н.е. римској провинцији Македонији. Постемено су хеленизовани и нестали са историјске сцене. Фриги насељавализемље северно од ушћа Вардара, а 1 200. године п.н.е. су се преселили у западни део Мале Азије где су око 800. године п.н.е. створили мало фригијско царство које је трајало око два века. Касније се Фригија помиње као област у персији и малој Азији. Македонци су народ за који се данас мисли да су мешавина Илира, Трачанаи Словена. Оснивач македонске државе био је Пердика 640. године п.н.е. и та се држава ширила од планине Олимп на југу до Струмице на северу. У доба Филипа II (359-336. године п.н.е.) Македонија се шири на рачун Илирије према Охридском језеру; на северу је допирала до Пеоније, на југу до Тесалије, на истоку до егејске обале а на југо-западу до Епира. Филип II је заузео и Тракију, 85 јужно од Старе планине. Његов син Александар Велики учврстио је македонску власт на Балканском полуострву заузевши до тада, познат цивилизовани свет, од Средоземља до Индије. Управљао је империјом из Вавилона где је и умро од маларије. Империја се распала на царства којима су управљали његови генерали (Грчић М., 2001). У источном делу Балканског полуострва су живела трачка племена која су насељавала земље од Карпата до Егејског мора и од Црног мора до Вардара, Мораве и Тисе, а било их је и у јужној Украјини до Дњепра, као и у северозападној Малој Азији. На основу археолошких података претпоставља се да су раније живели западније, али су их Илири потиснули ка истоку. Сматра се да су били староседеоци на Балканском полуострву, имали су родовско уређење и били на нивоу култура бронзаног и бакарног доба. Пре Илира су били у контакту са Грцима. По начину живота су били слични Илирима, становали су у сојеницама, бавили се сточарством, ловом и риболовом, а рударство им је било непознато. Своје мртве су спаљивали или сахрањивали, а над гробовима су подизали скулптуре које и данас могу да се виде у Бугарској. Трачани су први пут споменути у Хомеровим еповима. Већина истраживача сматра да се индо-европска група Трачана појавила у бронзаном добу и да су били покретачи цивилизације гвожђа (Zbuchea G., 2002, 17). На основу лингвистичких и топонимских доказа Трачани су се делили на низ племена и језичких група као што су Трибали (у Североисточној Србији), Дачани (Банат и Румунија), Мезејци или Мези (Источна Срнија и Северна Србија), Дикензи (слив Тимока). Остала племена Трачана живела су између Старе планине и Егејског мора и река Струма и Искар. У V веку п.н.е. имали су велику трачку државу на челу са племеном Одризи. Покорени су од стране Рима у I веку п.н.е. Име Трачани помиње се у Илијади, а позната су имена око 50 трчких племена на Балканском полуострву између XIII и II века п.н.е. трачка племена прешла су у Малу Азију од XV-VIII века п.н.е. Крајем VI века п.н.е. појавиле су се прве трачке државе, а 480. године п.н.е. цар Терес обједињује већину трачких племена у трачку државу на челу са племеном Одризи, око града Одрин у доњем току Марице. До средине IV века п.н.е. трачка држава је била највећа на Балканском полуострву. У периоду од 340-200. године п.н.е. пала је под власт Македоније, а 86 од 200-40. године п.н.е. трачко царство је обновљено на малој територији. Трачка племена учествовала су у борбама против римске војске а 40. године п.н.е. су потчињени и укључени у провинцију Тракију. Трачани су били добри римски легионари, а неки од њих су постали и императори (сматра се да је Спартак био Трачанин). Примили су хришћанство и превели Свето писмо на трачки језик. После варварских упада са севера преко Дунава и масовног насељавања Гота у Мезију и Тракију, Трачани постепено нестају северно од Старе планине, затим и јужно, али ипак њихов језик и обичаји остају очувани до VII века. Словени су прихватили од Трачана називе река и планина и постепено их асимиловали. У северном делу Балканског полуострва су живели Дачани и Гети. Дачани су живели у Карпатским планинама и у данашњој Трансилванији. Гети су настањивали земље југоисточно од Дачана, доњи ток Дунава (Добруџа и Влашка). Ове две етничке групе су биле блиске по језику, а претпоставља се да су били трачког порекла. Гети се појављују у VII веку п.н.е. на обали Црног мора, а Дачани II веку п.н.е. када улазе у састав Римског царства. Године 480. п.н.е. јужни Гети су ушли у састав велике тракијске државе заједно са племеном одризи. Од 70-44. године п.н.е. северни Гети и Дачани створили су царство које је касније дошло у вазални положај према Римској империји, која је веома тешко владала Дакијом у којој су биле организоване римске легије за заштиту од Авара. Услед варварских напада Римљани се повлаче јужно од Дунава и успостављају утврђену границу ''Лимес''. Дачани су се мешали са варварским племенима тако да је између XI и XII века постепено настао нов народ који је говорио романски језик и заузимао земље Дачана и Гета северно од Дунава (Грчић М., 2001, 11). Поред наведених старобалканских народа који се могу сматрати староседелачким становнишвом, треба поменути и групе варварских народа које су од III од XII века периодично упадале на Балканско полуострво. Помињу их антички аутори, мада су Грци називали варварима све народе који нису говорили грчки језик. Од неколико десетина група поменућемо следеће:  Племена турског порекла Авари (из високих азијских степа), Печењеги (настањени између Волге и Урала), Кумани (северне обале Црног мора), Татари (насељавали су простор између Волге и Дунава); 87  Сармати (заједничко име за иранска племена), Алани (номади са Кавказа), Хуни (азијски народ)  Немачко-Германска племена Бастрани (пореклом из Шлезије у Јужној Пољској), Вандали (између Висле и Одре), Гепиди (ерманско племе настањено око Висле), Готи (германско племе пореклом из Скандинавије), Херути (пореклом из Шведске), Карпи (Карпати);  Келти-Гали су насељавали су Француску, јужну Немачку и Пиринејско полуострво, као и Велику Британију. На Балканско полуострво долазе из Француске-Галиције крајем IV века п.н.е. Део њих се помешао са Далматима и Панонима, а део под именом Скордисци се населио у доњој Посавини. Трећа група је основала Келтско царство у источној Тракији које је трајало 270-211. године п.н.е. претопили су се у локално становништво. Келти су се на источном делу Балканског полуострва доста мешали са Трачанима (Трибали, Мези, Дачани) и има мишљења да је келтски допринос био кључан у ставарању влашког етноса (Стојановић Војислав, 2007, 14). 4.2. Источна Србија у саставу римске провинције Горње Мезије (Maesia Superior) и под владавином Византије Римљани су на тероторији данашње Србије боравили од I века п.н.е., најдуже су се задржали у јужним и централним областима, а знатно мање северно од Саве и Дунава. На територији Војводине, најизраженије римско присуство било је у Срему, у Банату су боравили око 150 година, а у Бачкој их изгледа уопште није било (Влаховић П., 2002, 55-56). Римска освајања источног дела Балканског полуострва почела су са југа, освајањем Грчке, Македоније и Тракије упорним и поступним вишедеценијским кретањем легија ка северу (између 15. и 14. године п.н.е. коначно су избили на Саву и Дунав). Али до успостављања тзв. ''природне границе'' Рима на Дунаву, Римаљани су били суочени са жестоким отпором централно-балканских племена која су живела на територији данашње Источне Србије. У другом македонском рату 200-197. године п.н.е. Римљани су први пут дошли у додир са племенима у централном делу Балканског полуострва. 88 У том рату Римљанима помажу Дарданци, а на страну Македодског краља Филипа V стају Бастрани (сродни Скордисцима), а након трећег македонског рата 171.-168. године п.н.е. Римљани су већ били на северној граници Македоније. Током ових ратова, део староседелачког становништва се повукао у неприступачне планинске пределе Македоније и ту остао до данашњих дана под именом Цинцари. 146. године п.н.е. под римску власт пала је и Грчка, а део старобалканског становништва које је живело у северној Грчкој се повлачи у планинске пределе Пинда, Олимпа, у Епир и Тесалију. Њихови потомци су данашњи Арамани–Арумуни. То исто су учинили и делови Скордисаца и Трачана из Бугарске повлачећи се у планинске масиве Родопа и Пирина, а делови трачких и келтско-трачких племена (Скордисци) су се повукли на Стару планину и у Подунавље, Источну Србију и Подунавско-карпатску област, прелазећи Дунав (Стојановић В., 2007, 50). У I веку п.н.е. Римљани су покорили Мезе и основали две провинције: Горњу Мезију на западу (која је обухватала Источну Србију и Западну Бугарску) и, Доњу Мезију на истоку и отпочели процес романизације. Половином I века п.н.е., на челу Дачана се налазио Буребиста који је покорио келтске народе и основао царство које се простирало у правцу југа до планине Хемус (Балкан), обухватајући и велики део Источне Србије (Тимочку Крајину). Након његове смрти , царство се распало на неколико независних делова, при чему су се истицали Трибали, који су по цивилизацијским вредностима, крвном сродству и језику били слични Гето-Дачанима. Стални пљачкашки походи Дачана су приморали Римљане да се са њима обрачунају, па је римски цар Трајан одлучо да премости Дунав и пребаци легије преко Дунава. Ангажовао је архитекту Аполодара из Дамаска који је пројектовао мост на између насеља Понтес (Kostol) и Дробете (Turn Severin). Мост је грађен од 102. до 105. године, и послужио је за пребацивање римских легија што је омогућило Римљанима да 107. године коначно покоре и Дачане6. За време цара Трајана, настала је провинција Дакија, која се простирала јужно од Дунава, у непосредној близини Трибала који су се нашли у јеку романизације као и друга трачка племена која су се нашла нешто јужније, а чијим се наследницима сматрају Арумуни (Цинцари). Има мишљења да 6 Римска окупација Дакије је трајала око два века. 89 је улазак ове територије у састав римске провинције Горња Мезија и почетак романизације поменутух народа представљао етапу која је претходила формирању данашњег румунског народа (Zbuchea G. , 2002, 19). Из историјских извора сазнајемо да је Римско царство обезбеђивало исте животне услове за народе са обе стране Дунава, па је римски период на територији данашње Источне Србије обезбедио мир и просперитет, али је спроведена и интензивна колонизација која је довела до демографских промена, пре свега у погледу пораста броја становника. Насељавање римских војника и других колониста међу староседеоце који су били под јаким утицајем асимилације на територији данашње Источне Србије довело је и до значајних промена на културном, лингвистичком, друштвено-политичком и духовном плану што је морало да има утицаја и на тадашњу етничку структуру. Међутим, процес романизације није имао исту снагу на целој територији Горње Мезије. У том погледу се издвајају два мишљења. Прво мишљење заступају углавном румунски аутори који су склони румунизацији свих старобалканских етничких група и њихових супстрата укључујући и Влахе и Цинцаре (Zbuchea G., 2002; Constantinescu N. A., 2003; Vălsan G., 1996; Дурлић П., 2007; Гацовић С., 2008). Према овом мишљењу процес романизације је успео на Балканском полуострву и несумљиво довео до ембриона румунског етничког идентитета. На другој страни се налази мишљење које је базирано на чињеници да су римски градови били центри романизације, те да веома густо насељена забачена планинска насеља почев од Епира, Пинда и Шаре, преко Источне Србије, Старог Влаха па до Истре, нису могли бити изложени јаком утицају романизације као насеља у нижим пределима, градовима и њиховом ближем окружењу. Утицаји су постојали, али не толико велики да би денационализовали старобалканско становништво (Стојановић В., 2007). Ово становништво је током римске владавине остало да живи са својим обичајима и својим вековима формираним језиком. Римљани нису имали ни потребе ни могућности да их науче латински језик, али су их ипак терали да плаћају намете и да регрутују здраве и способне мушкарце са свим привилегијама и перспективама напредовања у римску војску. Многи староседеоци су то искористили, па су постајали угледни грађани. ''У процесу варваризације римске војске у периоду сталних грађанских ратова у Римском 90 царству неки постају и цареви. Након археолошких открића у Шаркамену код Неготина, на промоцији блага Шаркамена, накита Галеријеве сестре, професор Драгослав Срејовић је истакао да је Галерије предложио Диоклецијану да му је жеља да за савладара прогласи свог сестрића лепог и физички добро грађеног Максимилијана Дају, који је говорио лошим латинским језиком. Након одређеног времена Максимилијан је постао прво савладар, а после и цар, чији је престо после његовог убиства преузео цар Константин, рођен у Нишу'' (Стојановић В., 2007, 53). За време римске владавине Источном Србијом интензивна је била експлоатација рудника бакра у Мајданпеку, из Пека је експлоатисано злато, а уведене су и нове технике у пољопривредној производњи. Поред тога Римљани су градили утврђења и станове за цивиле, као нова насеља од којих су нека имала обележја градова. Тако су се на простору од Београда до Никопоља појавиле варошице и градови који су подизани у низу, било под старим или новим називом, на местима старих насеља или на потпуно новим локацијама. Римљани су, такође, за потребе грађана и војника изградили главне и споредне путеве. Један од таквих је водио од Понта (јужног дела моста који је подигао Трајан) према западу до Костолца (Viminatium), одакле се повезивао са путевима који су водили према Нишу, Via Aegnatia, Serdica, итд. Речне долине Тимока, Дунава и Велике Мораве су послужиле као трасе римским путевима, од којих је најтежи био Трајанов пут кроз Ђердапску клисуру. Одређене промене у римској епохи историје Источне Србије десиле су се за време владавине цара Аурелијана (27- ми Трајанов наследник), који је у сложеним околностима одлучио да напусти Дакију. Док је становништво дако- романског порекла које је живело северно од Дунава остало на својим поседима, део становништва са леве обале Дунава у чијем саставу су били војници, чиновници, аристократе, али и сам цар Аурелијан је настанио десну обалу Дунава, односно тимочку зону у којој било релативно безбедно, а касније формира и нову римску провинцију Dacia Aureliana. Територија Источне Србије са долинама Дунава, Тимока и Велике Мораве је у античко време била на главним правцима надирања разних освајача са севера ка југу и обратно. Освајачки походи доносили су многа разарања, па су тако 91 уништени и многобројни споменици античког рударстава. Без обзира што не постоје писани историјски извори, трагови античког рударства се могу и данас видети на рудиштима Мајданпека, у околини села Глоговица, поред Поречке реке, у околини Злота, крај Лазнице у Хомољским планинама итд. Велики број римских утврђења поред путева повезује долину Тимока са Нишом и Дунавом, све до Доњег Милановца. Римљани су их подизали да би заштитили рударска налазишта. Рударство у Источној Србији је вероватно доживело свој процват у III веку, после повлачења Римљана из Дакије, када су у руднике у Источној Србији доведени искусни рудари из ердељских рудника. У том смислу, утврђење Гамзиград је подигнуто и из потребе искоришћавања златоносне руде (управни центар за испиралишта злата у тој области). Трагови римске владавине су многобројни, а сматра се да су Римљани пренели културу винове лозе на Фрушку гору и околину Смедерева. Разлике између романизованог градског и становништва даље околине нису нестале све до краја античког доба. Латинска имена се јављају пре свега у градовима. Староседеоци насељени углавном у селима задржали су свој језик, а елементи трачког и келтског говора потврђени су у личним именима и називима места све до позне антике. Област јужно од Ниша, из које је потекао цар Јустинијан је сматрана трачком још у VI веку. Највећи део средњебалканских племена је био принуђен да се бави сточарством у циљу опстанка. Планине су у то доба представљале неку врсту и имиграционе зоне за све избегле из градова и остале невољнике. У периодима мира број становника на Балканским планинама се повећавао па су таква подручја је имала функцију демографских резервоара из којих су текле миграционе струје ка равничарским пределима и речним долинама. ''Од полулатинизованог становништва у унутрашњости, један је део остао на месту, а други се, изгледа, повукао у централни и јужни део Полуострва- Македонију и пиндски систем'' (Цвијић Ј., 1987, 106). Организовањем провинција, Рим је био заинтересован да оживи привреду која је требала да издржава већ прегломазну војску и државни апарат. Староседеоци су често плаћали у житу порез римској држави, па су мезијски провинцијски намесници из Дакије често пресељавали читава племена са племенским старешинама, женама и децом на територију под римском управом. 92 То исто ће, много касније, чинити и Милош и Милан Обреновић, попуњавајући становништвом из Влашке опустеле пограничне пределе Источне Србије. Наредни период владавине Римљана на територији Источне Србије је обележен постепеним прихватањем хришћанства и слабљењем Римске Империје. За време владавине римског цара Галерија обновљени су градови-тврђеве поред дунавског лимеса. Галерије је имао непријатељски став према хришћанима и био је иницијатор њиховог прогона у време Диоклецијана, што је у знатној мери отежавало продор хришћанства на централни део Балканског полуострва. Тек 311. године пред смрт, издао је у Сердики тзв. ''едикт о толеранцији''. Најзначајнији догађај којим је отпочео процес христијанизације Римског царства је био сазивање Првог Васељенског Сабора у Никеји, 325. године. За време владавине цара Теодосија I хришћанство постаје државна вера, а све друге вероисповести су стављене ван закона и отпочиње прогон паганства. Може се рећи да је одлука Цара Теодосија из 395. године, да подели Римско царство на Источно Римско царство-Ромеји (Византија) и Западно Римско царство-Римљани био други кључни историјски догађај који је увелико одредио, како даљу судбину Римског царства, тако и свих других народа који су живели и данас живе на Балканском полуострву. Хришћанска политика римских и византијских царева је допринела да сви староседоци Балканског полуострва прихвате хришћанску религију, а кроз организацију цркве сви народи који су живели од Грчке до Дунава територијално су припадали епископијама које су обухватале њихове територије. Многи пагански обичаји старих народа тада су прећутно прихваћени од стране хришћанске цркве, а могу се и данас препознати у разним црквеним обредима. Занимљиво је и да византијска, српска и буграска православна црква поменуте обичаје нису прогласиле јеретичким, већ су их прилагодили и прихватили у хришћанским ритуалима. Има мишљења да је то урађено да не би морали Влахе да прогласе јеретицима, што им није било у интересу. Појас Подунавља, око 375. године, угрожавају Готи који стижу до Горње Мезије. Пристанком римског цара Валенса у Тракију се насељавају Готи, који убрзо (378. године) подижу устанак услед незадовољства наметнутим порезима од стране царске владе. Потпомогнути Остроготима побеђују царску војску у битци код Хадријанопоља (Једрена), где је погинуо и цар Валенс. Након овог догађаја 93 Готи су преплавили територије Источне Србије и Бугарске, при чему уништавају градове, руднике, путеве. Романизовани староседеоци су се поново повукли у планине, а Готи добијају од стране Рима потпуну аутономију и укључују се у царску војску. Након што су територију Балканског полуострва напустили Готи, Хуни и остали варвари, Византија успоставља границу на Дунаву и доживљава просперитет за време цара Јустинијана. Јустинијан је обновио градове и тврђаве Singidunum, Viminacijum, Pinkus (Велико Градиште), Gupe (Голубац), Pontes (код некадашњег Трајановог моста на Дунаву), Timacum Minus. Након смрти цара Јустинијана Византија слаби, а угрожавају је Јужни Словени и Авари у Подунављу и Персијанци на истоку. Авари и Словени су, освојивши неколико градова-тврђава, срушили византијски одбрамбени систем и продрли на Балканско полуострво (Острогорски Г., 1969, 74). Историчари се слажу да је првобитна византијска историја само наставак римске историје, а Византијско царство само продужетак Римске империје. Византијци су себе називали Ромејима-Источним Римљанима. Идеја римске државе одржавала је јединство етнички хетерогеног царства. Римски елементи с временом постепено изумиру а нови, византијски долазе до све јачег изражаја, од којих предњачи одлучујућа улога хришћанске православне религије и теократског друштвеног уређења. Овај концепт, као идеју водиљу, прихватили су сви источно- балкански нариди а касније и њихове државе. 4.3. Досељавање Словена и главне српско-словенске племенске скупине- Тимочани, Браничевци и Моравци. Стварање шопског етничког супстрата Почетком Средњег века, посебно крајем VI и почетком VII века Јужни Словени и Авари пробили су византијски одбрамбени зид на Дунаву и Сави и освојили унутрашњост Балканског полуострва, при чему су се Авари након освајања повукли, док су се Јужни Словени трајно населили. Етничке промене Балканског полуострва су настављене половином VII века инвазијом Бугара (659- 660. године), а свој врхунац достижу почетком вишевековне окупације Турака у 94 XIV веку. Јужни Словени и Бугари су продирали са севера, широко отвореном и лако приступачном границом, док су Турци дошли са истока преко Босфорског мореуза. У VII веку, Рим и Византија, у склопу упоредне акције за враћање хришћанских територија, покушавају поново да преобрате Балкан у хришћанство. Ова тврдња се може наћи у делу Константина Порфирогенита ''О управљању царством'' где је наведено да је византијскои цар Ираклије (610-641. године) саветовао Србима да напусте своје крајеве северно од Карпата и населе Балканско полуострво како би створили штит који ће чувати Византију од напада Авара. Јужни Словени су се ширили по Балканском полуострву углавном лаганом и готово неприметном инфилтрацијом или најездом, асимилујући и потискујући аутохтоно становништво (многобројна трачка племена на источном, и илирска и келтска племена у западном и централном делу Полуострва). Словени су продрли и до Пелопонеза, а населили су и значајан део данашње Албаније. Унутрашњаст Балканског полуострва, почев од VII века, звала се Sclavenia, Sclavonia, Sclavenica. Чистије грчко становништво одржало се само на егејским острвима, донекле у приморју и у Тракији око Цариграда. Етнички састав Балканског полуострва био је из основа промењен. Мало се зна о првобитном словенском становништву које је кренуло из пространих транскарпатских ниских и често мочварних површи. На основу археолошких доказа дошло се до закључка да је постојало једно основно етничко језгро од кога воде порекло сви словенски народи, а које је захватало територије око реке Одре на западу до Дњестра, Горње Висле и Оке на истоку, затим Балтичког мора на северу и Карпата на југу. На основу праваца кретања словенског становништва из постојбине издвојиле су се три велике групе, Јужни, Источни и Западни Словени. О првобитним етничким разликама између Јужних Словена који су се населили на Балканско полуострво постоје само претпоставке, а највероватнија је да се ово становноштво у почетку разликовало само по племенским особеностима и дијалекту. Међутим, дошавши на нове просторе,''наишли су на савим друкчију климу и рељеф, разлике у појединим деловима, и мењали су се према областима'' (Цвијић Ј., 1987, 107). У процесу насељавања на Балканско полуострво Словени су се кретали старим римским путевима и настањивали оне пределе који су имали добре услове за живот земљорадника. У првој фази сеобе, Јужни Словени су населили углавном 95 равнице и речне долине, остављајући висинске пределе за каснију експанзију која је делимично и успела. ''Имена словенских група, места и предела указују да су се на Балканском полуострву очувала стара словенска племенска имена позната међу западним или Источним Словенима и то Северци, Драгувити, Ободрити, Дуљеви, Срби, Хрвати...'' (Грчић М., 2001, 5). По доласку у нове крајеве словенско становништво је наставило да одржава везе са старим крајевима све до доласка Мађара у Панонију у другој половини IX века. Из матице према југу кренуле су две јаке племенске стује, Срби и Хрвати, док су остале групе имале различита имена. Северозападно од Тимока живели су Браничевци, у сливу Мораве Моравци, у Македонији Берзити, а у сливу Струме Струмљани. Велики део Срба сачувао је паганство до краја IX века, мада је још византијски цар Ираклије (који је у политичком погледу зависио од Византије, а у верском од Рима) покушао да их покрсти, користећи свештенике из Рима. Крајем VIII века Карло Велики је тражио од салзбуршког надбискупа Арна да се побрине за покрштавање Словена (засновано више на етици уверења него на принуди) који су живели између средњег Дунава и Јадранског мора. Хришћанство је до краја првог миленијума било у експанзији код свих јужнословенских група. Међутим, до промена је дошло 1054. године када је у Цариград стигло римско посланство на челу са кардиналом Хумбертом. Како је византијски цар Константин IX био спреман да жртвује свог патријарха због пријатељаства са Римом, папски легати су 16. јула 1054. године ставили на олтар Свете Софије булу којом се баца проклетство на патријарха Керуларија и његове најугледније присталице. Ослањајући се на подршку свештенства и народа, Кераулије баца анатему на римске легате и од тада почиње највећи расцеп хришћанске цркве који траје и данас. Овај догађај је, уз каснију најезду Турака на Балканско полуострво, одиграо кључну историјску улогу у креирању данашње етнодемографске слике Балканског полуострва. Источну православну цркву са центром у Цариграду и под водством Цариградског патријарха на Балканском полуострву признали су Срби, Грци, Бугари, највећи део Румуна, Власи (осим Морлака у јадранском залеђу) и део Албанаца. Католичку веру са центром у Риму прихватили су Словенци, Хрвати, мањи део Албанаца. Ширење хришћанства из Цариграда у Србији је било отежано 96 услед велике удаљености која је онемогућавала долазак хришћанских мисионара. Папа је покушавао да хришћанство прошири из приморских градова на латинском богослужбеном језику. Услови за ширење хришћанства у Србији су створени после протеривања ученика Константина (Ћирила) и Методија из Великоморавске кнежевине, збацивањем са престола кнеза Растислава. Ученици Ћирила и Методија су започели успешан мисионарски рад ширењем хришћанства на старословенском језику. ''Што се тиче језика, прасловенски или заједнички словенски језик престао је да се развија у VI и VII веку, од када словенски језици какве данас познајемо почињу да се разилазе у својој еволуцији. У IX веку био је довољан само један старословенски језик за превођење светих књига са грчког језика за потребе преобраћања у хришћанство свих Јужних и Источних Словена. Заједнички словенски језик произашао је из индоевропске језичке заједнице и представљао је један од облика преузетих из праисторијског језика (један од деривата матичног језика који нам је данас познат само на основу поређења са језицима који су из њега произашли). Словени нису имали писмо до IX века, а упзнавање различитих нивоа општесловенског језика омогићава нам продирање у неке од тајни живота Старих Словена-тамо где недостају писана сведочанства, где истраживачи не могу са сигурношћу да одреде припадност одређеној етничкој заједници'' (Грчић М., 2001, 7). Према византијским изворима, од свих градова Источне Србије, Словени су освојили само Viminacium (Костолац). Словени су највероватније заобишли планинске области Источне Србије и населили равничарске пределе Браничева и Крајине до територије између Штубика и Плавне, док су у долину Тимока првобитно населили заобилазним путем са југа и то из правца Ниша. За овакав правац кретања словенског становништва према Источној Србији могуће је извести две претпоставке. Прво, ново становништво је пре свега тежило насељавању лако проходног, плодног и пољопривредно обрадивог земљишта које се налазило у речним долинама Дунава, Млаве и Велике Мораве. Физичко- географске особине планинских области Источне Србије, укључујући и Ђердапску клисуру су географске особине одбијања, и представљале су природну препреку за насељавање. Друга претпоставка се базира на могућности да нове словенске масе нису хтеле да губе време у освајању планинских области Источне 97 Србије које је захтевало ратовање са староседелачким старо-балканским становништвом које је било већ насељено у планинским областима Источне Србије које су погодовале претежно сточарском начину живота. Прилагођавајући се новој географској сердини, Словени су мењали своја занимања и начин живота. Такође, отпочињу и асимилацију (највероватније тиху) аутохтоног становништва. ''Треба додати да су Аромуни, потомци старог полулатинизованог становништва, примили у току Средњег Века византијску цивилизацију; тако су они добили неколико нарочитих карактеристика које су преносили на Словене, живећи с њима и претапајући се у њих. У доста области Балканског полуострва, као и у Румунији, Словени и Аромуни су се тако измешали, да су формирали словенске или румунске групе, према томе да ли је превладао један или други елемент. Слично се претапање вршило између Арбанаса, потомака Илира, и Словена у пиндско-динарским областима'' (Цвијић Ј., 1987, 108). Од доласка словенско-српских маса етничка историја Источне Србије постаје још занимљивија и сложенија. Наиме, након трачких Трибала које су касније померили келтизовани Скордисци 7 , од VI века Источну Србију у приличном броју насељава словенско-српски живаљ. Помињу се разна словенска племена међу којима су Тимочани, Браничевци и Моравци. Међутим има мишљења да ове скупине нису биле чисто словенске8. Важан историјски догађај који је оставио трага и на становништво Источне Србије је продор Монгола на запад 1241-1242. године који је представљао један од најтежих удараца који је Европа доживела у својој историји. Најезда Монгола 7 На простору између Велике Мораве и Тимока познатији као Мали Скордисци, са којима су се, од времена освајања мешали припадници римских легија које су биле стациониране на дунавском ''Лимесу''. 8 Тако се, у документу под називом ''Annales regni francorum'' из 818. године који наводи Zbuchea Gheorghe (Zbuchea G., 2002, 31), помиње се и члан владалачког рода Тимочана што је за наведеног аутора од историјске важности, јер се први пут помиње назив Тимочани који је записан у романском периоду. Због тога аутор изводи закључак да су групације старобалканског становништва које су живеле у долини Тимока већ имала назив Тимочани пре него што су се ту населили Словени, као и да није карактеристично за словенске групе становништва да себи дају име према неком географском простору на коме су живели. Међутим, насељавајући Балканско полуострво словенско-српске групе становништва су, пре свега по географским именима река и предела, давале себи имена као што су Тимочани, Моравци, Браничевци, Струмљани, Неретљани, Захумљани и.т.д. У историјским изворима сачувани су помени Браничева још од X века. Научно је оправдано претпоставити да су Словени морали да затекну староседелачко становништво на просторима које су насељавали, али о некој статистици, тј. етностатистици тог времена је незахвално говорити. Истина, ембрион прве српске државе није био на простору Источне Србије, али је Стефан Немања освајајући Сврљиг и простор до Суве планине укључио неке њене делове у састав српске средњевековне државе 1181. године. 98 је проузроковала померања номадских популација из јужноруских степа, међу којима су били најбројнији Кумани 9 , који су продрли до подунавља, а чије присусуство је забележено у Браничеву. Од краја XI века и у наредна два столећа они се срећу јужно од Дунава где представљају незаобилазни војни чинилац. На простору Браничева и суседних области дошло је до интензивнијих додира степских и седелачких елемената, њиховог мешања, асимилације и акултурације номадских дошљака. Историја овог региона током већег дела XIII века могла би се представити као динамичка хронологија борби за преузимање ранијих византијских тековина на овом простору између угарских и бугарских владара. Многи Кумани који су избегли из Паноније нису се дуже задржавали на простору јужно од Дунава, мада је део номадских дошљака остао на Балканском попуострву, и њихова судбина нераскидиво је уткана и у историју Србије (куманска аристкратска крв била је сједињена, између осталог, и са владарском лозом Немањића преко брака Стефана Драгутина и Јелисаветине ћерке Каталине (Узелац А., 2008, 177). Последњи већи прилив Кумана у Браничево десио се 1241. године, а од краја XIII века нема нових података о куманском присуству на овом подручју. Претпоставља се да су се наредним деценијама одвијали процеси седентаризације и акултурације у словенско и православно окружење који су до почетка последње деценије XIII века, када је област ушла и састав средњевековних српских земаља, били већ у поодмаклој фази. На територији Источне Србије су остали трагови у виду два куманска топонима која су забележена у Раваничкој повељи кнеза Лазара Хребљановића из 1381. године, ''село Кумани у Браничеву и Дрмно код Костолца које је добило име по некадашњем куманском господару ове области Дрману'' (Узелац А., 2008, 179). Тимочко-браничевске области обилују етнолошким, етнографским и културно-духовним траговима српске прошлости. ''Црквене рукописне књиге (на пример одломак јеванђеља писаног у Сврљигу) у српској редакцији, натписи на надгробним споменицима у српско-словенској рецензији из XIV века, најбољи су доказ да је ове крајеве насељавало српско становништво. О развијености ових 9 Етнолингвистички гледано, Кумани представљају номадски народ турске (туркичке) групе. Муслимани су их звали Кипчаци, код Руса су били познати као Половци, на западу углвном као Comani или Cuni, док су у немачким земљама називани Valwen. Етимологија њиховог имена је извесна и значи ''бледи'' или ''плави'', по изгледу и пути њиховог тена (Узелац А., 2008, 168). 99 крајева у српском средњем веку сведоче цркве и манастири Горњак, Раваница, Туман код Голупца, Ресава, Манасија'' (Влаховић П., 2002, 43). 4.4. Власи Источне Србије: старобалкански Македорумуни и Дакорумуни- Царани и Унгуреани Историјско-демографско и етнодемографско проучавање Влаха Источне Србије прдставља сложен научни задатак, чија се занимљивост огледа у расветљавању етничке историје бројних етничких скупина и група, специфичних демографских особина, које заједно чине један од најархаичнијих и најпатријархалнијих етноса на Балканском полуострву. Мноштво извора који се базирају на историјским, географским, етнолошким, лингвистичким, етностатистичким, етнодемографским и многим архивским подацима, бележе Влахе непосредно или посредно, говорећи о овом етносу и његовим скупинама, о његовом животу и раду, али и о карактеристичном фолклору који је прожет прастарим празноверјима. Власи Источне Србије представљају изазов етнодемографији и историјској-демографији на који није могуће одговорити ако се не узму у обзир релевантне кутуролошко-цивилизацијске, етнопсихолошке и социолошке особености ове етничке групе, уз мултидисциплинаран приступ и поштовање свих принципа методологије научног истраживања. Помињали смо да су још у праисторијским временима, Источна Србија, тачније обала Дунава и извесни крајеви ове области били насељени старим балканским становништвом, а посебно су се истицали Трачани. Поуздано се може рећи да је Источна Србија у праисторијском и најстаријем историјском добу била већ густо насељена, али и касније, за време Римљана када је добар део старобалканског становништва романизован. За време српске средњевековне државе, територија данашње Источне Србије је присаједињена матичној области рашких земаља, са изузетком Кључа и Неготинске Крајине који су у сасатаву средњевековне Србије били кратко, односно, у време владавине краља Драгутина. Старо средњевековно становништво Источне Србије је било углавном српско, док се о пореклу Влашког становништва у научној литератури још увек воде 100 расправе, од хиптезе о аутохтоности, па до мишљења о насељавању у ову област у време аустро-турских ратова (1700.-1800. године) и у доба српских устанака против Турака (1804.-1815. године). О етнониму, етничком пореклу и географској распрострањености Влаха на Балканском полуострву постоји обимна научна литература домаћих и страних аутора. Иако се већина аутора слаже да данашњи Власи Источне Србије воде порекло од старобалканских трачких Трибала и келтизираних Скордисаца, као и да су у римском периоду ова племмена романизована (о степену њихове романизације се још увек воде полемике), ипак постоје различита мишљења о временским оквирима њихових миграција и географске распрострањености, као и о самом етникону речи Влах. ''Реч Влах је германског порекла (Valcao, односно Walhos) и означавала је припаднике негерманског становништва, најпре келтска, а потом романска племена. Словени су је преузели од Гремана и њено значење је у почетку везивано за романска племена упоште, да би се касније утврдила за романска племена Балканског полуострва, а у Срба се још ограничила и на Румуне доњег Дунава. Грци и Византијци су је примили од Јужних Словена, а још Ана Комнина употребљава реч Влах да обележи негрчка племена Балканског полуострва, подразумевајући Словене и Румуне. Као Влахи означава се у старим словенским споменицама Италија, а име Влах у српским изворима из XIII века користи се тада и за Дубровчане. За разлику од тих Влаха романски брђани пастири називају се Црним Власима или Мавровласима, односно Морлацима, а под турском владавином Каравласима. Поред тих назива постоје још и Цногуњци и Црновунци. Како су ти Власи били највећим делом сточари, временом се назив Влах пренео на све сточаре, ма и не били романског порекла. Овај назив задржали су Турци према свим хришћанима, а доцније и католици према православцима'' (Радовановић С., 2002, 542). У нашем окружењу етноним Влах има различито значење. За већину румунских аутора, како с почетка XX века, тако и до данашњих дана (Constantinescu N. A., Vâlsan G., Jorga N., Zbuchea G.), етничке одреднице Влах и 101 Румун су синоними 10 . Покушаји румунизације Влаха од Истре на западу до Дунава и Старе планине на истоку, односно од Тесалије на југу до Баната на Северу, нарочито су били присутни у румунској литератури после Првог светског рата, што се може објаснити незадоволљством Румуније због укључивања српског етничког простора у Банату у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Из сличних разлога су и неки бугарски аутори доносили идентичне закључке о Источној Србији. Тако Стојан Романски из Софије, у свом истраживању становништва између Тимока и Мораве закључује да је јужно од Дунава ''румунски елемент знатно јачи него било где'' (Constantinescu N. A., 2003, 5). У новије време присутно је мишљење да из политичких разлога Србија и Бугарска нападају етникон речи Влах тиме што Влахе сврставају у етно-социјалну категорију спроводећи ''деноминализацију која има социо-професионално а не етничко значење'' (Zbuchea G. , 2002, 9). Међутим, и румунски аутори праве етнографске, па и антрополошке разлике између становника леве и десне обале Дунава, те имплицирају поделу на Мунтене или Унгуреане и Марђининце или Церане (Царане), где припадају и Мистиоци. Ова подела би требала да буде доказ везе ових ''Румуна'' са Банатом или Олентијом, али уз постојање разлика у физичком изгледу, језику, ношње и чак материјалног стања. Церени (Марђининци) су настанили равнице и терасе Дунава, баве се пољопривредом, имају велика села и врло су напредни. За разлику од њих, Унгуреани или Мунтени живе у брдима и баве се сточарством. То је стара популација сточара номада који су прихватили стално станиште. Зато имају обичај да живе на разбацаним салашима што чини да само село буде мало и скоро пусто. Слабијег су материјалног стања од Царана, конзервативнији су и чувају прастаре обичаје, а и поред све сличности са Румунима леве обале Дунава, у Србији румунски елементи имају другачију физиономију (Vâlsan G., 1996, 10). 10 ''Дунав на Ђердапу ни најмање није међа, а тим пре крај једног света; јер ко је живео на северу морао је живети и на југу. Дунав је у прошлости био највероватније румунска национална оса, као што је и Карпатски венац, а не међа (Vâlsan G.)...У овој врло заштићеној области, где се Карпати спуштају преко обронака Мироч и Голубиње да би пружили руку Балканима, после њиховог сусрета са планинским масивом Кучај-продужеци које пресеца само Дунав на његовом путу ка мору-овде, нарочито, румунски народ је успео да се избори са таласом славизације и да сачува етничку границу на југу од Дунава...границе румунске етничке територије, географски зависне од Румуније, могу се одредити: на западу поред реке Мораве и њене притоке Нишаве с једне стране, и Великог Тимока с друге, колико са географске тачке гледишта толико и етнографске, чинећи троугао заривен између Србије и Бугарске (Constantinescu N. A.)'' 102 Под влашким именом често се подразумева етничко, конфесионално и социјално обележје. У Македонији Власима се називају оазе неасимилованог романизованог становништва, којих има и у суседним грчким и албанским областима. У Славонији, Хрватској, Босни, Херцеговини и Старом Влаху влашким именом муслиманско и католичко становништво назива православне Србе, а у Далмацији и Кварнеру приморци Власима називају становнике свога залеђа. У погрдном значењу влашким именом се називају Румуни у Војводини (Радовановић С., 2002, 543). Интересантно је и мишљење да рецентни потомци старобалканских народа који живе на Балканском полуострву који чине Арумунску или Македорумунску групацију становништва представљају јединствен и аутентичан влашки етнички корпус. То значи да етничке групације, које су у одређеним историјско- географским оклностима називане различитим именима (Црновунци, Власи, Куцовласи, Каравласи, Цинцари, Карагуни, Ћићи, Ћирибири, Мавровласи, Морлаци), у ствари имају влашку етничку основу која је формирана од Келта. Један део Келта (Скордисци) који је остао у планинским областима Балканског полуострва, у планинама пиндско-шарског, балканског, родопског и карпатског система, (које су Германи називали Walah), има обичаје, фолклор, веровања и празноверја која указују да су ''етнички субстрати'' балканских Влаха својим пореклом везани за Келте. ''Порекло романских елемената у обичајима Влаха треба тражити у њиховим келтским прецима, а не у романизацији Балкана, коју су без трајних последица покушали да изврше римски освајачи. Источна Србија, посебно патријархални предели Хомољских планина, јасно указују на далеко келтско порекло. Заједничке речи, заједнички називи река и планина, обичаји веровања и празниверја Влаха су рефлекси далеке прошлости, али и нит која повезује све Келте Европе. То су докази који нас упућују на закључак да порекло Влаха треба тражити у симбиози Келта и Трачана, романизацији великог дела Европе и Балкана и заједничком животу Словена, Влаха и делимично Грка'' (Стојановић В., 2007, 44). Закључак о келтском пореклу Влаха изводи се на основу одређених историјских догађаја, етнографских и лингвистичких сличности Келта и Влаха Балканског полуострва. Према овој теорији, кључни историјски догађај у етногенези Влаха би требало да представаља миграција Трибала из 103 Шумадије у Источну Србију након тешких борби са Римљанима, те њихово мешање са Мезима и келтизираним Трачанима. Келтска најезда на Балканско полуострво је оставила трагове у култури и обичајима старобалканских народа, а занимљив је и тзв. ''лингвистички мост'' између Влаха и Келта који је препознатљив у сличностима неких келтско-француских речи са речима које је могуће пронаћи у данашњем језику Влаха Источне Србије11. Наведене речи које представљају лингвистички мост између келтског и влашког језика показују да се неке речи келтског порекла данас користе и у српском језику, иако су више присутне код топонима него у књижевном језику (нпр. река Морава је добила име по келтском називу за реку morava). Ипак, не би требало пренаглашавати утицај келтске најезде у формирању данашњег етничког састава Балканског полуострва, тим пре што је трагове својих кутуролошко- цивилизацијских достигнућа оставио велики број освајачких народа, што показује динамика историјских догађаја који су уследили након повлачења Келта. 11 Примери (Стојановић В., 2007, 46-47): kolin-kulmja-брдо dans-danc-коло curt-skurt-кратак ongl-ungja-нокат le ne–nas-нос van-vnt-ветар ier-jerj-јуче le ku-kotu-лакат mange-mănkă-јести miel-mnjerja-мед len-lna-вуна buar-bjerja-пиће vandr-vindje-продавати urs-urs-медвед bocal-bokal-бокал ange-ăndjeri-анђели pund-pod-мост entre-antra noj-између large-larg-широк marie-măritată-удата oj-ojkj-око baia-baja-бања grand-grămгada-гомила lac-lak-стајаћа вода foin-fn-сено preri-plaj-пашњаци baton-băt-мотка pleurer-plăndje-плакати pas cu pas-pas ku pas-корак по корак 104 Скица 20. Територијални размештај појединих етно-лингвистичких група Влаха Извор: Паун Ес Дурлић (2007), http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=12.0 Власи заузимају значајно место у детаљним антропогеографским проучавањима Балканског полуострва која је спровео Јован Цвијић. ''Аромуни или Армани су по језику део румунског народа, који станује на левој обали Дунава; наивају их заједничким именом Македорумунима и у историјском смислу су балкански староседеоци, док се за Дакорумуне не може са сигурношћу тврдити да и они нису порелком са Балканског полуострва па су се сеобама преместили на леву обалу Дунава или су тамо старо становништво од Римаљана Дакије- Трајанови колонисти'' (Цвијић Ј., 1987, 189-190). Према Цвијићевим проценама, почетком ХХ века их није било више од 160.000, а њихово ишчезавање је још тада било у пуном замаху, како кроз биолошку депопулацију, тако и кроз асимилацију у Грке, Словене и Арбанасе. Поделио их је у три групе. 105 Номадски сточари који су се преко лета могли срести по свим високим планинама од Старе Планине у Србији и Бугарској до пелопонеских планина. Цинцари су живели у великим насељима збијеног типа налик на вароши, на висини између 700 и 1000 метара. Нису се бавили земљорадњом, око њихових села није било обрађене земље, а села су им служила као склоништа за жене и децу. Бавили су се разноврсним занимањима по варошима (цинцарска печалба) и ретко су одлазили ван граница Балканског полуострва, осим у Румунију. Цинцари припадају старом балкаском етничком слоју. ''Развили су се у оквиру Источног Римског Царства (Византије), прихватајући делимично грчки језик и грчку културу. У Србији се јављају веома рано, понајвише као кафеџије. Под утицајем грчке цркве и културе под Турцима су ушли у градска насеља. Осећали су се и често су називани Грцима, на јавним местима су говорили грчки, а у домаћем кругу цинцарски језик'' (Влаховић П., 2002, 41). До Другог светског рата било их је и на Копаонику и Гочу (познати као Ашани са Гоча). Поред Цинцара, у централним областима Балканског полуострва, занимљива је и група Влаха која је живела на поростору између Ђевђелије и Кајмакчалана, на и око планине Меглен. Мегленски Власи представљају самосталан огранак балканског становништва, који је у блиској вези са Аромунима, Дакорумунима и Истро-румунима. Балканолог Gustav Weigand је сматрао да су мегленски Власи део бугарско-влашке групе народа, који је након битке на Косову избегао на висораван Караџова, где су нашли подесну климу и земљу, што је утицало на њихово удаљавање од номадског живота. Супротно томе Kонстатнтин Јиречек и Јован Цвијић су заузели став да су се Власи мешали са Печењезима, који су, након пораза у бици против византијског цара Комненоса 1091. године насељени као војни колонисти у подручју Меглена. Уз теорије о мешању са Печењезима, постоје и теорије о мешању са Куманима. Мегленски Власи су претежно православне вере, а за време османлијске владавине, мегленовлашко становништво се одупрелео исламизацији са једним изузетком: то је село Nânti (гр. Νωτια) чије је становништво у XVIII веку прешло на Ислам, а које је некада представљало центар влашке популације у среднјој Македонији, док је данас насељено понтијско-кавкаским становништвом које говори грчки језик. Данашња географска распрострањеност мегленских Влаха може се 106 окарактерисати као дисперзна. Исељавање Влаха са Меглена се одвијало у два правца-према Румунији и Турској, при чему је исељавање у Румунију пре свега имало економске мотиве, док је исељавање у Турску углавном било присилно, у оквирима грчко-турске размене становништва (Kahl T. , 2004, 135-136). Aромунска група се стално населила у варошима централних и источних области Балканског Полуострва, углавном поред уздужних путева, где се ''баве разним пословима, као механџије и трговци'' (Цвијић Ј., 1987, 190). Знатним делом су асимиловани у Грке, Србе и Бугаре. Овој групи, по наведеној подели Ј. Цвијића, припадају данашњи Власи Источне Србије који живе на територији између Дунава, Велике Мораве, Нишаве, Темске, и државне границе Србије са Бугарском. Власи Источне Србије су се развили из старобалканског етничког супстрата у оквиру романског културног и језичког наслеђа, и тако постали посебна етничка заједница која је била значајан чинилац у етничкој историји Србије и Балканског полуострва. ''О власима се већ у првој половини XIV века говори као посебној друштвеној и привредној категорији, која се претжно бави сточарством, за разлику од срба који се баве земљорадњом. Расположиви законски текстови о власима (пастирима) у средњевековној српској држави односе се на влахе манастирских и црквених властелинстава, на поклоњене, цркви уступљене влахе. Владарски власи и власи крупне властеле били су ћелатори и војници, али са војничком организацијом без већег политичког значаја и чвршћих организационих целина. У немањићкој Србији власи нису имали јединствену организациону целину, а највећи степен у домаћој старешинској хијерархији био је кнез. Ово се објашњава тиме што немањићка војска није имала потребе за власима. Тек пред крај деспотовине 1452. године, констатује се постојање влаха у деспотовој војсци.'' (Влаховић П., 2002, 59). У Средњем Веку је Аромуна било много више у планинама и скривеним балканским областима где су чинили већину становништва поготово у Тесалији, Етолији, Малој и Великој Влашкој. У средњевековним српским споменицама често се помињу Власи у планинским областима али није могуће са сигурношћу тврдити да ли се ово име односило на праве Аромуне или српске сточаре, пошто је у Средњем Веку име Влах (Власи) изгубило своје етнографско значење и њиме 107 су називани сточари без обзира на етничку припадност. Аромуни, словенизирани и грцизирани, савим су ишчезли из села појединих области где их је било. Према неким проценама, крајем XVIII века у централним и пиндским областима Балканског полуострва је било између 400.000 и 500.000 Аромуна. Јован Цвијић је приметио и да се Аромуни нису у значајнијој мери исламизовали, осим дела мегленских Влаха у јужној Македонији. 4.5. Српско-влашка етничка симбиоза и сеобе Влаха током српског средњевековног и турског периода. Питање аутохтоности, односно, досељавања Влаха Источне Србије одавно привлачи пажњу науке, која није успела до краја да усагласи два, напред помињана, дијаметрално супротна полазишта. Новија сазнања која су проистекла из истраживања турске архивске грађе донекле осветљавају проблем аутохтоности овог становништва са преовлађујућим етничким компонентама романског порекла. Јован Цвијић сматра да се највећи део влашког становништва доселио после Косоваца и то из Алмаша у Банату као и из Ердеља. Ови Власи се зову Унгуреани, док се досељеници из Румуније зову Царани, доста су се селили и услед тога су се јако измешали. Сматра се да су Власи Источне Србије својим најстаријим слојем досељеници из последње четврти XVI века. Најстарији турски текстови, пописи и прописи, углавном прихватају одредбе из доба српске Деспотовине. О Власима се у турским изворима говори први пут 1464. године. Забележено је том приликом да су ''неверници те земље познати по имену Власи'' у једној клисури на Дрини сачекали Мехмед-пашину румелијску војску која је хитала у помоћ опкољеном Зворнику (Влаховић П., 2002, 60). Власи као етничка категорија, сточарством су се бавили и у турском периоду и делили судбину осталих народа. Турски извори у том погледу указују на две епохе и два друштвена уређења. Током друге половине XV века у северној Србији помињу се браничевски и смедеревски Власи. Пописани су у турским изворима под овим именом тек 1467/68. године, мада су Турци Браничево заузели већ 1458. године, као и друге области северне Србије. 108 Да би попуниле територију која се празнила, османске власти су током друге половине XV и првих деценија XVI века Смедеревски и део Крушевачког санџака колонизовале влашким, сточарским становништвом. Влаха је на територији Браничева било и у срењем веку о чему сведоче топоними (два браничевска Влашак Дола, један у Пеку и један у Лучици забележени су 1467. године). Исте године у нахији Лучица постојало је и село Влашинци и Мерза Влашица. Власи сточари су још у средњевековној Србији имали знатне повластице и своју самоуправну организацију на челу са кнезовима и промићурима. Ступивши колективно у турски феудални систем и укључивањем у његову војну организацију, Власи су задржали своју самоуправу, што је био подстицај да прихвате османску колонизациону политику. У првој фази овог процеса, која је трајала током шездесетих и седамдесетих година XV века, њих су насељавали погранични турски господари у напуштена насеља на својим територијама. Тако је браничевски субаша Али-бег Михалоглу до 1467. године Влахе населио у 5 села свога хаса у Звижду, једном у Ресави и у 6 села свог читлука у Ждрелу. Ускоро је, међутим, дошло до промене у колонизационој политици, па је у време следећег пописа 1467. године влашко становништво насељавано на царском хасу, па су дажбине које су давали припадале султану. То указује да је насељавање опустошених области постало један од приоритета турске државне попитике, и да су правци сеоба Влаха били дефинисани превасходно војним циљевима. Седамдесетих година XV века велике влашке групе селиле су се и унутар Смедеревског санџака. Власи се у Смедеревски санџак досељавају из области Сјенице, Требиња, Никшића, али су се највеће влашке масе доселиле из планинских предела Старог Влаха и Подриња (Миљковић Е., 2008, 211-212). У турском периоду ''власи'' су били сталеж који је услед специфичности привређивања уживао извесне поповластице. Са престанком потребе за овим сталежом почела је да се раслојава и ишчезава ''влашка заједница'' као друштвена категорија. Временом су се идентификовали као Словени и утопили се у етничку средину у којој су живели. Последњи већи прилив влашког становништва у крајеве Источне Србије, и поред многих инверсних и полиинверсних кретања романског и романизованог као и словенског и словенизираног становништва преко Дунава у оба правца, био 109 је у време аустријске окупације, а даља досељавања су била мањег обима, најчешће појединачна, или у мањим групама. Србија, као уосталом и Бугарска, била је за Влахе имиграциона земља све до балканских ратова почетком XX века. Стална имиграциона струјања била су могућа, јер Дунав није био изразитија препрека за влашке досељенике. ''Иако су границе чуване, ипак су сељаци било у већим или мањим групама, било појединачно, налазили начина да их пређу. Бежало се ноћу, под заштитом мрака, а нарочито зими преко залеђеног Дунава. Јака покретљивост влашког становништва, огледала се не само у комуницирању између Влашке и Крајине на лаким чамцима и лађицама, већ и простим пливањем у честом прелажењу са једне на другу старану'' (Костић М., 1974, 95). У српској научној литератури преовладава мишљење да се данашњи Власи Источне Србије не могу етнички повезивати са средњевековним Власима, потомцима старобалканског етничког слоја, као и да су се Власи североисточне Србије формирали као заједница тек током XVIII и XIX века, у додирима између српског и румунског живља. О томе постоји обимна историјска и етнолошка литература која указује да су Власи североисточне Србије сачували српску националну свест, предања из српског културног наслеђа и примили многа друга обележја која их повезују са Србима више него са било којом другом балканском ентичком заједницом. Из тога је јасно да су разлике између средњевековних Влаха и Влаха севроисточне Србије веома јасне и у етничком погледу. ''Међутим, миграциона кретања, етнобиолошки и етнодемографски процеси унутар влашког живља и између Влаха и Срба-Тимичана и Браничеваца као старинаца, и потоњих досељеника, затим Влаха и Бугара, претходних етничких амалгама још од романизованих Трибала и Меза, преко утицаја Хуна, Кумана, Гота, Мађара и других-образују у Тимочкој и Неготинској Крајини својеврсну етногенезу, у којој слојевитост влашких имиграција и специфичност влашко-српских односа, заслужују посебну пажњу. Иако је планско насељавање Влаха 1721/22. године, у време аустријске окупације Србије дало завршну физиономију етничкој композицији Источне Србије, не треба пренебрегнути знатно старија насељавања Влаха и знатно старију појаву српско-влашке симбиозе још из времена Деспотовине и појаве смедеревских и браничевских Влаха између Мораве и 110 Пореча. Убрзо затим, следи колонизација Крајине, посебно Неготинске Крајине и других истурених делова Видинског санџака, каснијег Фетхислама, Власима (видински Власи), који су као хришћани имали статус војнука, те и значајне бенефиције, као и Власима филурџијама изван војничке организације (филурија- тзв. ''влашки порез''), који нису имали рајински статус све до 90-тих година XVI века. Смедеревски, браничевски и видински Власи (из нахија Кривинске и Фетхислама) етнички су се највећим делом идентификовали са српским слојем становништва, те још од ових времена (од друге половине XV и кроз XVI век) настаје карактеристичан процес стварања српско-влашких амалгама, у који се масовно укључују и познији Унгуреани и Царани. Интегрисање Влаха у српски народ има своју дубоку цивилизацијску, социјалну, психолошку и политичку основу'' (Радовановић М., 1991, 71). За Влахе досељене из Ердеља почетком XVIII века неки истраживачи сматрају да су они у ствари Срби који су у додиру са Власима у Ердељу и Банату примили влашки језик. ''Прихватљивије је и свакако тачније гледиште да је у питању амалгам између ердељских Влаха и српских исељеника у Ердељ и источни Банат. Прво схватање имало је ослонца у претпоставци да су се етничке симбиозе у Источној Србији између Срба и Влаха развијале непрекидно све од најезде Турака до данас. Међутим, сасвим је извесно да су се оне на тлу Источне Србије могле јавити тек од последње четврти XVI века. На поменуту претпоставку упућивала је и чињеница што су Власи сматрали за увреду ако им неко каже да нису Срби. Та се појава није запажала само у Млави и Хомољу него и у другим крајевима Источне Србије'' (Костић М., 1974, 96). С обзииром на своју сложеност, питање етничког порекла Влаха Источне Србије је још увек у сфери интересовања научника различитих профила и полазишта. У том смислу се могу издвојити три доминантне хипотезе о настанку и пореклу Влаха. Прва је она коју у вишедеценијском континуитету износе најчешће румунски аутори, а чији се садржај може окарактерисати као покушај румунизације свих Влаха Балканског поплуострва, а посебно оних који живе на територији Источне Србије. За њих нема дилеме да су етноними Румун и Влах синоними. Друга хипотеза је заснована на покушају расветљавања бурних историјских догађаја из угла пренаглашене келтске инвазије на Балканско 111 полуострво и њеног пресудног значаја на стварање аутентичног влашког етничког субстрата који се одржао до данашњих дана на територији Источне Србије. Трећа хипотеза полази од чињенице да су учестале и масовне миграције становништва, пре свега оне за време турске инвазије, пресудно утицале на формирање рецентне етничке структуре Источне Србије. У том смислу се брани теза да данашњи Власи Источне Србије немају никаквог етничког континуитета са старобалканским Власима, јер су те везе покидане још у средњем веку за време Немањића, а посебно за време турске окупације. Уз то се наглашава и етничка симбиоза Срба и Влаха која је условљена јаким истријским и цивилизацијско-културолошким разлозима (Кнежевић А., 2010, 264). Данашњи Власи Источне Србије су православне вере, говоре влашким језиком који је сродан румунском, али је прожет веома приметним словенским утицајима, што је условило значајну појаву билингвизма. Етничке асимилације довеле су и до изразитије измене говорног језика влашког становништва, њиховог најкарактеристичнијег етничког обележја (на пример, влашко становништво у Хомољу и Звижду говори неком мешавином српско-румунског језика који је правом Румуну тешко разумљив). Због тога највећи број сматра себе ''Србима влашког говорног језика''. У томе су свакако, велику улогу имали и мешовити бракови који представљају масовну појаву између српске и влашке говорне групе. Уз то, од XVIII века, на простору североисточне Србије, која се ослања на предеону целину Влашку на другој страни Дунава у Румунији, уобичајен је тзв. ''систем једног детета'' који прати домазетство (долазак зета у дом родитеља супруге) као облик склапања брака, што није без утицаја на развијање етничке свести. 4.6. Миграциона кретања у Источној Србији од XV-XIX века Турска освајачка експанзија која се простирала од Мале Азије, преко Балканског полуострва до Аустрије, и вишевековна окупација средњевековне хришћанске Србије од стране Отоманске империје сматра се једним од најзначајнијих историјских догађаја који је утицао на етнодемографску 112 композицију Србије и највећег дела Балканског полуострва. Долазак Турака на територију срењевековне Србије суштински је одредио њену даљу историју, а оставио је последице у њеном етнодемографском развитку које су видљиве и у данашње време. Више деценија пре коначног поробљавања, Србија је била систематски изнуривана тешким материјалним вазалним обавезама, општим разарањем, економским пропадањем, демографским падом, масовним пресељавањем становништва, и на крају психолошким слабљењем које је у потпуности разорило све друштвене структуре. Након тога, нови господари су улагали напоре да задобијену, мање или више, опустошену територију поново населе и економски обнове, како би од ње имали користи. Коначан пад Смедерева, престонице српске деспотовине, под османску власт 20. јуна 1459. године представљао је почетак другачије епохе у српским земљама. Уведен је нови административни, управни и војни поредак у складу са основним принципима на којима су Османлије градиле своју државу од почетка XIV века. Османско уређење је било ограничено двема основним поставкама, војном и конфесионалном (исламском) компонентом, сједињујући у себи туркменско, византијско и абисидско државотворно наслеђе. Ипак, у циљу што лакшег успостављања и стабилизације власти, Османлије су преузеле у свој државни и друштвени систем и поједине српске средњевековне институције. Као строго централизована, како у државном, тако у војном смислу, Турска је веома ефикасно напредовала на војном пољу, пре свега због општег феудалног и државног расула европских држава, али и због веома специфичне организације Отоманског царства која је подразумевала ангажовање целокупне привреде и државног управног апарата за потребе војске. У своја освајања Османлије су укључиле и балканске феудалце и њихове потомке, а Српска Деспотовина је била типичан пример. Сви хришћански феудалци који су примили ислам имали су могућност да задрже своје поседе и богатство, али и да стекну највише титуле у Отоманском царству које су зависиле од ратних успеха и поданства султану. Придобијање дела балканских хришћана је било праћено разним политичким потезима, а један од познатијих је обнављање Пећке Патријаршије 1557. године, чиме је избегнут отпор Срба и сукоб са Српском православном црквом. Турци су многим уредбама настојали да вежу различите слојеве становништва за интересе 113 царства. У првим деценијама XVI века становници севроисточне Србије добли су тзв. ''влашке повластице'' кроз смањење пореза и избор кнежева из сопствених редова, а после пада Деспотовине османлије доносе ''Закон о власима'' (Цвијић Ј., 1987; Влаховић П., 2002; Крстић А., 2008). Поред наведеног процеса исламизације дела хришћана, веома важну улогу имале су миграције становништва које су биле присутне све време турске владавине, претежно у две форме. Први облик миграција је подразумевао просторно кретање аутохтоног становништва које је често било принуђено да се сели из окупираних подручја, или у планине карпатско-балканског и динарског сиситема, или преко Саве и Дунава на територију Аустро-Угарске монархије. Други облик миграција је био у вези за довођењем група насељеника од стране Турака на подручја са којих су се одселили Срби, а посебно у Поморављу и Шумадији. Довођењем мањих група и давањем поменутих влашких повластица, Турци су настојали да ојачају одбрану, комуникације, обезбеде подршку и повећају број становника који плаћају порезе. Територија северне Србије током читаве друге половине XV века представљала је поприште сталних турско-угарских сукоба, што је у великој мери утицало, како на стање насељености и демографска кретања, тако и на мере које су предузимане да се спречи велики одлив становништва. Основни циљ османске популационе политике у том периоду је био очување што већег броја становника, јер би пуста земаља само штетила државним интересима, али и привлачење оног дела становништва које је емигрирало у Угарску. Том становништву је као подстицај на повратак нуђено укључивање османску службу и одобравање пореских олакшица, односно од Султана су добијали фермане (царски документ који одређује статус досељеног становништва као људи ослобођених од рајинских обавеза). Са друге стране, Угарска је за време владавине краља Матије Корвина водила планску популациону политику која је подразумевала пустошење непријатељских, и насељавање својих територија. Према краљевој процени, током похода 1480-1481. године из северне Србије преведено је у угарске крајеве око 100.000 људи–читавих породица са стоком и покретном имовином. Број је можда мало претеран, али се у сваком случају радило о масовном пресељењу. Овако велика планска пресељења нису више понављана, мада су, у знатно мањем обиму, 114 забележена пресељавања 1494. и 1502. године, док појединачне сеобе никада нису ни престајале током целог трајања турске владавине. Највећи део територије данашње Источне Србије је тада припадао Смедеревском санџаку, док су Крајина, Кључ и Тимок били у саставу Видинског санџака. На основу пописа Видинског санџака из 1455. године, део влашког становништва формира насеља на десној обали доњег Тимока. Предели тадашње северне Србије били су од времена краља Драгутина изложени спонтаним колонизационим токовима српског становништва из централних и јужних делова српске државе, док су евопски путници и крсташи у XI и XII веку простор између градова Браничева и Равног описивали као непрегледну шуму или пустош. Из времена кнеза Лазара на том подручју поименично је познато око 160 насеља. Стваран број насеља био је свакако већи. Од краја XIV века унутрашње миграције добијају на интензитету и у великој мери мењају своју суштину, будући да су знатним делом изазване турским продором у јужне делове српске државе после бојева на Марици и Косову, а затим и премештањем државног средишта прво у Београд, а потом у Смедерево. После Косовске битке територија данашње Источне Србије је постала поприште борбе Османског царства и Угарске за превласт у Подунављу. О страдању становништва и насеља Подунавља у борбама током пследење деценије XIV века, обавештава нас повеља деспота Стефана манастирима Тисмени и Водици из 1405/6. године, из које се види да су метоси које је влашким манастирима даровао кнез Лазар опустели. Деспот је обновио ту метохију, која је обухватала девет села и један засеок у Пеку: Триброди, Хановци, Дражевци, Крушевица са Духовцима, Изворац, Барич, Бикињ, Пониква и Попорате и поново је приложио Тисмени и Водици. И поред напора деспота да ову територију насели, четири манастирска села нису ни убележена у турским пописима из друге поовине XV века, а нема ни њихових трагова на терену, а сматра се да је половина браничевских села поптпуно остала без својих житеља током османског поробљавања Србије (Крстић А., 2008, 196,199, 205). Конкретни подаци о миграциним кретањима у Браничеву постоје за другу половину XV века из два сачувана османска дефтера из 1467. и 1476. године. Године 1476., када је угарска војска опседала Смедерево, пописивачи су код неких кучевских и браничевских села (Селце, Гложани) забележили да су 115 ''неверници побегли на другу обалу (или страну)'', односно да су побеглу у Угарску. С друге старне, одвијале су се сеобе и у супротном правцу, из Угарске у Отоманско царство, односно Смедеревски санџак. Не рачунајући оне принудне, било је прелазака углавном у војну службу са угарске на османску страну. Тако је у дефтеру из 1467. године за тројицу Срба из Тополовника, од којих је један био свештеник, наведено да су муслеми (ослобођени дажбина) који су под условом да не дају рајинске дажбине, дошли из Угарске и ступили у службу. У истом попису, за 30 Срба мартолоса наведено је да су странци племићког порекла или су дошли под заклетвом, те да обављају службу као и други хришћани спахије. И девет година касније у попису се изричито каже: Мартолоси Браничева нису никоме раја. Већина је дошла позивом са друге стране. Зато што чувају обалу и врше мартолошку слижбу, не дају харач, испенџу и рајинске ресуме, међутим ако сеју тимарникови земљу дају ушур. ''У браничевском субашилуку се у поменутом периоду број домаћинстава повећао у већини насеља, али је релативно мали број њихових старешина остао исти. На пример, у селу Божевац, у нахији Лучица, број кућа се повећао са 42 на 53, али је истих старешина домова било свега 15, односно 21%. Уз нека села у дефтеру 1476. године напоменуто је да се раја разбегла или да живи расуто, што нам даје информацију да су поред спољних, биле присутне и унутрашње миграције. Код села Горња Липовица, у нахији Островица, записано је да је раја устала са својих станишта и живив у браничевском крају. Исти случај је био и са становницима села Жабаре код Тополе, које је држало пазар и панађур, а чији становници су се населили ''у границе села Станчани близу Мораве у Браничеву'' (Миљковић Е., 2008, 210). Простор Тимочке крајине (територије у сливовима Белог Тимока, Црне Реке и Тимока) је пао под турску власт 1396. године, и припојен је Видинском санџаку који је био подељен на нахије. У XV веку Тимочка крајина је обухватала две турске нахије, Црну реку и Тимок. Промене у нахијској организацији, немогућност убикације насеља и прецизне реконструкције нахијских граница су разлози због којих се проблем насељености Тимочке крајине у овом периоду може посматрати само у целини, а не према нахијама. У том смислу, ''на основу два турска пописа (дефтера), из 1455. и 1466. године може се закључити да је област била слабо насељена у време првог пописа, и да је према подацима из 116 1466. године дошло до благог пораста становништва. У попису 1455. године је пописано 8.612 становника са статусом раје, а 1466. године 9.455 становника у истома статусу. Међутим, у овом попису је пописано и 6.955 становника под бератом који уживају посебне статусе (мартолоси, соколари), што чини укупно 16.270 пописаних становника'' (Мишић С., 2008, 181). Наведена два пописа нису упоредива јер нам попис из 1455. године даје само информације о становништву са статусом раје, док нам попис из 1466. године, поред раје, даје и информације о повлашћеним категоријама. Такође нам је и непознат број муслимана па на основу наведених података не можемо са прецизношћу говорити о укупном становништву Тимочке крајине, него можемо само констатовати благи пораст становника са стаусом раје. Из историјских извора сазнајемо и да је ова територија била имиграцина зона са део становништва Браничева које је ступало у турску службу, али и да је увек била ређе насељена у односу на остале територије ондашње Србије (Косово и Метохија, Полимље, Хум, Браничево). Међутим, на сељење становништва Источне Србије нису утицали само ратови између Угарске и Турске. Уласком Русије у рат против Турске мења се политичко-географска ситуација на Балканском полуострву, а последице је осетио и српски народ. За време руско-турских ратова турска војска је присилила становништво Тимочке крајине да се пребаци преко Карпатско-балканских планина у унутрашњост Србије. Ови и слични догађаји растурили су становништво Источне Србије не само по унутрашњости Србије, већ и по Банату, Ердељу, Молдавији и другим крајевима. Историјска збивања у Европи од XVII до XIX века значајно су утицала на опште друштвене прилике и демографски развитак читавог Балканског поплуострва. На становништво Србије су посебно утицали чести сукоби између велиих сила и смене власти на окупираним деловима Србије, који су доводили до великих померања становништва, посебно динарског које је по неколико пута мењало место становања до коначног одредишта. Становништво које се сели тешко напушта свој дом, али када се одлучи на сеобу оно се не зауставља све док не пронађе погодно место које ће му пружити сигурност и гаранцију бољег живота. Доласком у нову средину досељеници су наилазили на разне потешкоће, 117 од прилагођавања физичко-географским факторима, до прихватања обичаја староседелаца и процеса акултурације и асимилације. ''Развитак насељености у Источној Србији одвијао се под утицајем становништва другачијег порекла и културе. Наиме, већ источно од крагујевачког Црног Врха запажа се сложена метанастазичка композиција становништва, у којој преовлађује косовско- метохијска и вардарско–моравска струја, а у самој долини Мораве, осим поменутих, још и тимочко-браничевска и шопско-торлачка. Ови крајеви, опустошени у XVII и првој половини XVIII века насељавани су надаље нарочито косовско-метохијском струјом, која се распростирала по котлинама и њиховим ободним деловима, постепено стварајући насеља типична за старе јужне земљорадничке рејоне. Тако је настао познати збијени тимочки тип, који се са својим варијететима пружа далеко на југ све до Скопске Црне Горе и Повардарја. Присуство Динараца, углавном Сјеничана и Црногораца, који су се насељавали после Косоваца и упоредо са њима, није унело битније промене у генезу насељености, морфолошку типологију и конфигурацију размештаја насеља и становништва. Карактеристично удвајање сеоских насеља, изражено северно од Ртња, није у вези са миграционим пореклом становништва, већ дирктно са потребама привредног живота, чији се развој кретао од сточарске, ка земљорадничко-сточарској привреди чиме је условљено формирање салаша у Источној Србији. Источну Србију насељавају и Шопови, чак од Тетевена, затим од Лом Паланке Белограџика, који углавном нису ишли северније од Зајечара'' (Радовановић М., 1991, 70-71). Најснажније миграционе струје биле су усмарене од југа ка северу, а струје које су од XVII века дале завршну етнодемографску композицију Источне Србије биле су косовско-метохијска, моравско-врдарска, шопска и тимочко-браничевска струја. Косовско-метохијска струја кретала се до југозапада ка североистоку. Формирала се на Косову и Метохији под притиском усељавања Албанаца који су се као повлашћени под Турцима у масама (од XVII века) спуштали из планинских предела северне Албаније у метохијску равницу. Угланом, преко планинских превоја Мердара и Преполца ова миграциона струја кретала се у правцу Централне Србије, све до њеног крајњег североистока. Међутим, на путу је имала 118 неколико етапа. Ово становништво је прелазило преко Топлице и Западне Мораве у тзв. етапне косовско-метохијске области (Левач, Темнић и Белица), а потом се ширило преко Ресаве све до побрђа Хомољских планина у пределе који су тада били ретко насељени. Са собом су донели и низ елемената из духовне и материјалне културе, који се и данас подударају са онима у матичним областима. Други крак ове струје пружао се испод Копаоника долином Ибра, скоро до Краљева, где је оставио траг и у карактеристичним ибарским или џематским насељима. Једна већа група становништва са Косова прешла је преко балканског планинског лука у Тимок и Крајину где се помешала са влашко-тимочким становништвом. Из моравске долине косовско становништво је прешло Млаву и населило Жагубичку котлину, Горњу и Средњу Млаву, Стиг и Браничево. Први пут предвођено Арсенијем III Чарнојевићем 1690., а други пут 1737. године предвођено Арсенијем IV Чарнојевићем, становништво са Косова је прешло Саву и Дунав и населило се у Срем, северни и јужни Банат, јужну Бачку и продрло далеко према северу до Будима и Сент Андреја. Један део ове струје прешао је Ердељ и даље преко Трансилванијских Алпа у Молдавију и Украјину. Моравско-вардарска струја обухаватила је слив истоимених река. То је углавном становништво које је из долине Вардара прелазило природне превоје у слив Велике Мораве и тако допрло на север готово до њеног ушћа у Дунав. Поред дијалекта, који је сродан шопском, односно тимочком, донели су и посебан тип куће познат под називом моравска кућа. Попунили су празнине у централним деловима Србије, настале исељавањем српског живља после аустро-турских ратова. Ово становништво се учешћем у ратовима замерило турским властима, па је морало да оде у друге крајеве. Становништво ове струје је имало велику моћ прилагођавања новим условима живота и брзо се адаптирало на нове друштвено- економске прилике, због чега је у новој средини мењало начин живота и орјентисало се у већем обиму на трговину и занатство. Покретљивост ове струје је довела до тога да су мигранти одлазили веома далеко од земље матице са којом су брзо кидали везе. У Источној Србији ово становништво се населило углавном у Млаву и Подунавље. Шопска струја се формирала од исељеника из предела југоисточне Србије, отприлике с југа Србије до планине Ртањ на северу, који су се из шопских 119 области повлачили пред Турцима обухватајући суседне делове Бугарске и североисточне Македоније. До данашњих дана сачували су низ етнолошки занимљивих елемената, нарочито у језику, привреди, ношњи и менталитету, односно етнопсихолошким особинама. У језику је карактеристично познавање само једног падежа (номинатив) а у привреди сточарство и грађевинарство (Црна трава). Шопско становништв населило је источне и југоисточне делове Источне Србије и то околину Књажевца, Буџак и Заглавак. Ови досељеници прешли су у Источну Србију из Зенопоља, Загорја, Видина и Лом Паланке. Са собом су донели неке елементе бугарског менталитета. Тимочко-браничевска струја обухвата слив Тимока. То је оно становништво које је под притиском турске најезде напуштало области Источне Србије и прелазило преко Саве и Дунава, углавном у Румунију, а отуда се расељавало у друге земље. Већина је примила неке елементе румунског језика, па их је током XIX века у повратним миграцијама пренела у већ слободну Србију (под кнезом Милошем). Главно занимање је сточарство, земљорадња и виноградарство, које је иначе још од старих Трачана, преко Римљана, све до најновијег доба било значајна привредна грана у овим областима. Мада међусобно говоре влашки (нема велики број речи) а неки се и декларишу као Власи ипак себе сматрају Србима, па су им и имена и презимена углавном српска (Цвијић Ј., 1987; Радовановић В. М., 1991; Костић М., 1974; Влаховић П., 2002). Поред наведених миграционих струја становништва чији су делови за крајње одредиште имали Источну Србију, Ј. Цвијић помиње и једну снажнију црногорску струју која је средином XIX века продрла на североисток Србије и населила се у Дунавски Кључ. Немогавши да се привикну на климу, земљорадњу и маларично подручје поред Дунава, повукли су се дубље у унутрашњост на Мирочку површ где на крчевинама оснивају Петрово Село, у коме су се бавили прво стчарством, а касније производњом креча и земљорадњом. Иако су у потпуности окружени влашким становништвом, ови дошљаци су се одупрели асимилационим процесима и нерадо ступају са Власима у брачну заједницу. ''Забележена су само три случаја да су се Црногорци из Петрова Села оженили са Влахињама, због чега су они били критиковани од стране својих сродника. Данас 120 се све више жене невестама из Црне Горе и краја својих давно изумрелих предака'' (Весић Ж. М., 1978, 26-27). Наведени историјски догађаји и њихов утицај на развитак становништва су довели до тога да подручје Источне Србије, а нарочито делови северно од Ртња, област Црне Реке, Тимока, Пека и Млаве има врло мало аутохтоног становништва (потомака средњевековног тимочко-браничевског становништва). За време турске окупације ово становништво је било изложено интензивним сељењима из места у место, преко Дунава и назад. У структури становништва Источне Србије у највећем проценту је заступљено косовско становништво које се у ове крајеве почело досељавати средином XVII века. Садшње становништво је, после бројних миграција, досељено и добрим делом из Баната, а старо становништво је, према већини аутора, било већински српско. Влашко становништво у периоду од пада Српске Деспотовине под отоманску власт па до ослобођења од Турака је углавном досељено после косовске струје, и то из Алмаша, Баната и Ердеља (Унгуреани) и Румуније (Царани). У зони око Старе планине насељени су Торлаци из Зенопоља и Трнског краја, и из Загорја (источна страна Старе планине). 121 5.0. ПОПУЛАЦИОНА ДИНАМИКА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ КНЕЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ 5.1. Динамика броја становника у периоду 1834-1910. године Пописну статистику у Србији током XIX и XX века можемо поделити на два периода, при чему се први односи на пописе становништва који су спроведени у Кнежевини Србији од 1834-1874. године, а други на пописе спроведене у Краљевини Србији у периоду од 1884-1910. године. У Кнежевини Србији је спроведено укупно 10 пописа становништва, а на квалитет и упоредивост добијених података, поред честих административно-територијалних промена, непосредно су утицале и честе промене методолошких решења, неуједначена периодика пописа и ограничене дистрибуције објављених података по обележјима становништва. Административно-територијалне промене у Источној Србији у периоду од доношења Сретењског устава до 1878. године су се углавном односиле на промене среске структуре округа кроз прегруписавање, односно спајање и раздвајање одређеног броја срезова, па смо зато промене у популационој динамици Источне Србије у периоду 1834-1874. године приказали према пописним подацима на нивоу окружних подручја којих је, према административно-територијалној подели из 1836. године, било у оквиру Источне Србије укупно 6 (Ћупријски, Пожаревачки, Крајински, Црноречки, Књажевачки и Алексиначки). Први подаци о броју становника Источне Србије из XIX века потичу из периода после Другог српског устанка (из 1816., 1817., 1819., 1820., 1823. и 1825. године). Они су по обиму веома скромни, односе се на Пожаревачку нахију, дистрибуирани су појединачно по кнежинама12, и дају информације о броју села, домова, ожењених и харачких глава, али из њих се не може добити скоро никаква представа о броју и порасту становништва ове области у том времену (Радовановић М., 1958, 4). Након припајања шест нових нахија 1833. године, које су некада припадале Карађорђевој Србији (међу којима су и били и Крајина са 12 Назив нахија је почетком 1834. године замењен називом окружје а касније округ, а назив кнежина је већ од 1830. године замењен називом капетанија, а касније срез. 122 Кључем и Црном Реком, Гургусовац-Књажевац са Бањом и Сврљигом и Алексинац са Ражњом и Параћином), већ 1834. године је извршен први попис становништва у Кнежевини Србији. којим је обухваћено целокупно становништво без разлике на полу и старост. Из првог пописа становништва у Србији били су изузети Турци, који се ни касније нису пописивали, и Цигани, јер нису били подложни општем опорезивању. Укупан број становника Кнежевине Србије у јуну 1834. године износио је 660.492, а у тадашњих 6 округа Источне Србије је пописано 210.955 или 31,6% од укупног броја становника у Кнежевини Србији (Државопис Србије, Св. 1, 1863, 88). Подаци који су добијени из следећа два пописа, 1841. и 1843. године, сматрају се непоузданим (Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1953, 4), а према подацима пописа из 1846. године у Кнежевини Србији је било 913.160 становника, док је у Источној Србији пописано 301.816 становника, што је чинило 33,1 % од укупног становништва Србије (Гласник Друштва србске словесности, Св. 3, 1851). Иако се и подацима петог пописа становништва у Кнежевини Србији оспорава поузданост, ипак налазимо да је 1850. године у Србији пописано 929.603 становника, а у Источној Србији 302.059, што је чинило 32,5% % од укупног броја становника (Гласник Друштва србске словесности, Св. 4, 1852). Према резултатима пописа становништва из 1854. године које је објавио је Владимир Јакшић у књизи 1 Државописа из 1855. године, у Источној Србији је пописано 328.650 становника што је износило 33,4% у укупном становништву Србије, а 1859. године у Кнежевини Србији је пописано 1.078.281 становника, док је у 6 наведених округа Источне Србије било 373.398 становника, или 34,6% % од укупног броја становника Кнежевине Србије (Државопис Србије, Св. 1, 1863, 89-90). Резултати пописа из 1863 године показује слаб пораст укупног становништва у Кнежевини Србији, интензивно опадање броја становника у појединим окрузима (ваљевски, шабачки, руднички итд.) које се не може приписати исељавању Турака (који нису ни пописивани), па се подаци пописа из 1863. године не могу узети као поуздани у погледу броја становника. Ипак бележимо да је у Источној Србији пописано 392.828 становника, односно 35,4% укупног становништва Кнежевине Србије која је тада имала 1.108.568 становника (Државопис Србије, Св. 2, 1865, 2-3; Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1953, 5-11). Попис од 1866. године се сматра првим 123 српским модерним пописом, а према резултатима објављеним у свескама 3, 12 и 13 Државописа Србије, у Кнежевини Србији је пописано је 1.215.576 становника, од чега 423.277 или 34,8% у Источној Србији (Државопис Србије, Св. 3, 1869, 104-105). Последњи, десети по реду попис становништва у Кнежевини Србији је извршен у децембру 1874. године, а резултати су објављени у свесци 9. Државописа Србије и то по насељима, општинама, срезовима и окрузима, а за свако насеље дат је и број кућа и домаћинстава. Према подацима из 1874. године у Кнежевини Србији је било 1.353.890 становника, док је у Источној Србији пописано 477.383 становника, што је чинило 35,3% од укупног становништва ондашње Србије (Државопис Србије, Св. 9, 1879, 117). Табела 3. Број становника Источне Србије(по окружним подручјима), и удео у укупном становништву Кнежевине Србије у периоду 1834-1874. године 1834 1846 1850 1854 1859 1863 1866 1874 Кнеж. Србија 668492 913160 929603 985000 1078281 1108568 1215576 1353890 Источна Србија 210955 301816 302059 328650 373398 392828 423277 477383 % 31,6 33,1 32,5 33,4 34,6 35,4 34,8 35,3 ОКРУГ: Ћупријски 30009 43289 43146 46000 49916 51318 55884 63432 Пожаревачки 73239 101381 103692 113700 122659 130001 140601 158922 Крајински 41476 52140 53442 58050 62911 65580 70293 76017 Црноречки 27705 38748 39545 42200 46890 50936 53284 58434 Књажевачки 23686 35142 37606 40550 46334 51118 55079 62917 Алексиначки 14840 31116 24628 28150 44688 43875 48136 57661 Извор: Државопис Србије св. 1,2,3 и 9; Гласник Друштва српске словесности, св. 3 и 4; Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953. 124 Графикон 2. Број становника Источне Србије у периоду 1834-1874. године Табела 4. Показатељи пораста становништва Источне Србије, 1834-1874. године Апсолутни пораст Просечни год. пораст Стопа прос. год. пораста Индекс раста Кнежевина Србија 685398 17135 16,9 202,5 Источна Србија 266428 6661 19,3 226,3 ОКРУГ: Ћупријски 33423 836 17,9 211,4 Пожаревачки 85683 2142 18,4 217,0 Крајински 34541 863 14,7 183,3 Црноречки 30729 768 17,8 210,9 Књажевачки 39231 981 22,6 265,6 Алексиначки 42821 1070 29,5 388,5 Извор: Прорачун на основу података из Табеле 3. Посматрајући показатеље пораста становништва Источне Србије који су приказани у табелама 3 и 4. можемо извести неколико закључака. У периоду 1834-1874. године у становништво Источне Србије је остварило бржи пораст него укупно становништво Кнежевине Србије. Пораст становништва у Источној Србији није био подједнаког интензитета и обима у свим окрузима. Најинтензивнији пораст био у Алексиначком округу у коме се становништво 0 50000 100000 150000 200000 250000 300000 350000 400000 450000 500000 1834 1846 1850 1854 1859 1863 1866 1874 210955 301816 302059 328650 373398 392828 423277 477383 пописна година 125 увећавало према стопи просечног годишњег раста од 29,5‰, и у коме је 1874. године број становника био скоро четири пута већи него 1834. године. Иако је у пораст становништва у то време био пре свега под утицајем високих вредности природног прираштаја, троструко повећање у Књажевачком, односно четвороструко повећање броја становника у Алексаиначком округу у првој половини XIX века указује на утицај имиграција за које не постоје поуздани статистички подаци, али је из других извора познато да се становништво метанастазичких струја (посебно косовсеке) интензивно досељавало на простор Источне Србије све до половине XIX века, а забележено је и досељавање словенског шопског становништва из Бугарске у јужне и југоисточне крајеве Кнежевине Србије. (Цвијић Ј., 1987; Радовановић В. М., 1991; Костић М., 1974; Влаховић П., 2002; Мацура М., Рашевић М., Мулина Т., 1984; Стојанчевић В., 2004). Са друге стране најспорији пораст становништва је остварен у Крајинском округу у коме је процес досељавања становништва раније завршен и у чијем етничком саставу је влашко становништво било значајно заступљено13. Подаци виталне статистике из 1854. године указују на појаву депопулације, управо у оним крајевима Источне Србије у којма је процес досељавања становништва већ био завршен. Тако је 1854. године општа стопа природног прираштаја у 6 наведених округа износила свега 9,9‰, а вредности стопа наталитета и морталитета су биле врло високе (стопа наталитета 34,4‰, а стопа морталитета 24,5%). Највише вредности опште стопе природног прираштаја су забележене у Књажевачком (19,5‰), и Црноречком округу (14,7‰). Истовремено, у Крајинском округу је забележена депопулација, односно стопа природног прираштаја од -1,6‰ (стопа наталитета 35,6‰, стопа морталитета 37,2‰)'' (Радовановић М., 1953, 5). На основу изнетих података можемо закључити да су се први наговештаји депопулације у Источној Србији појавили још почетком XIX века у Крајинском округу у коме је... ''свака кућа имала најмањи број чланова у Србији'' (Државопис Србије-св. III, 1869, 101), док су поједини крајеви имали значајан пораст становништва14 током прве половине XIX века, што показује да је већ у то време 13 Удео Влаха у Крајинском округу је 1866. године износио 61%, а у Тимоку 49%. 14 Сокобањски срез је био пример где се ''људство најбоље множи'' (Јакшић В., 1855, 12-13). 126 постојао утицај етнодемографских фактора на диференцијални демографски развитак у Источној Србији. У Краљевини Србији је у периоду од 1884-1910 године извршено 6 пописа сановништва, а највећи утицај на квалитет и упоредивост добијених података су имале честе административно-територијалне промене које су се непосредно одражавале на структуру округа и срезова (видети поглавље 2.4). Пораст становништва Источне Србије у овом периоду је био слабијег интензитета него у време Кнежевине Србије (Табела 5.), а пад удела становништва Источне Србије у односу на укупно становништво се може објаснити утицајем демографских и недемографских фактора. Најзанчајнији недемографски фактор је територијално проширење које је Србија остварила одлукама Берлинског конгреса, док су главни демографски фактори значајне промене у природном и миграционом кретању становништва Источне Србије. Иако је процес досељавања становништва ослабио још средином XIX века, утицај на пораст становништва није био одмах уочљив због високоих вредности наталитета и природног прираштаја. На завршетак метанастазичких досељавања надовезује се почетак тренда смањења наталитета који је проузрокован ширњем намерног ограничавања рађања у деловима Источне Србије који су били претежно насељени влашким становништвом. Демографски ефекти ове појаве су такође имали одложено дејство, појавили су се тек после извесног времена, а њихов утицај је тешко прецизно проценити због осцилација стопа рађања и смртности. Као што смо помињали у методолошким објашњењима, због честих административно-територијалних промена, посебно од друге половине XIX века, на основу података пописне статистике није могуће обезбедити упоредивост демографских показатеља на нивоу срезова у дужем временском периоду. Зато смо се определили да динамику промена броја становника Источне Србије у периоду 1884-1910. године прикажемо према подацима који су сведени на рејоне за стална демографска истраживања, уз напомену да се територијални обухват рејона у Источној Србији незнатно разликује у односу на географске границе Источне Србије (у састав рејона Поморавље је ушао и Јагодински округ који не припада Источној Србији, а у састав Рејона Нишки крај је ушао цео Нишки срез који само делиично припада Источној Србији). 127 На основу података о броју становника Источне Србије у периоду 1884- 1910. године можемо приметити даљи пораст становништва, који је за разлику од претходног периода био слабијег интензитета (Табеле 5.и 6.; Графикон 3.). Такође је приметно да нису сви рејони равномерно учествовали у укупном порасту, као и да је припајање Нишког округа успорило пад удела становништва Источне Србије у укупном становништву Краљевине Србије. Табела 5. Број становника Источне Србије и удео у укупном становништву Краљевине Србије у периоду 1884-1910. године 1884 1890 1895 1900 1910 Краљeвина Србија 1901736 2185448 2341675 2529196 2922058 Источна Србија 662865 753419 803810 841613 946819 % 34,9 34,5 34,3 33,3 32,4 РЕЈОН* Крајина 83549 92281 94835 100184 113502 Млава 184122 207225 220590 233449 260508 Нишки крај 147780 171550 183632 196690 219355 Поморавље 139065 161844 176151 173517 204562 Тимок 108349 120519 128602 137773 148892 напомене:* рејон Млава обухвата Пожаревачки округ; рејон Крајина обухвата Крајински округ; рејон Поморавље обухвата Ћупријски и Јагодински округ; рејон Тимок обухвата Црноречки и Књажевачки окриг без Сврљишког среза; рејон Нишки крај обухвата Алексиначки округ и Нишки и Сврљишки срез. Извор: Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953, 19-22. Графикон 3. Број становника Источне Србије у периоду 1884-1910. године 0 100000 200000 300000 400000 500000 600000 700000 800000 900000 1000000 1884 1890 1895 1900 1910 662865 753419 803810 841613 946819 128 Табела 6. Показатељи пораста становништва Источне Србије, 1884-1910. године Апсолутни пораст Просечни год. пораст Стопа прос. год. пораста Индекс раста Краљeвина Србија 1020322 39243 16,3 153,6 Источна Србија 283954 10921 13,6 142,8 Крајина 29953 1152 11,7 135,8 Тимок 40543 1559 12,1 137,4 Млава 76386 2938 13,2 141,5 Поморавље 65497 2519 14,7 147,1 Нишки крај 71575 2753 15,0 148,4 Извор: Прорачун на основу података из Табеле 5. Графикон 3. и подаци из Табела 5. и 6. нам показују да је пораст становништва Источне Србије у периоду 1884-1910 године био равномеран и без осцилација, и слабијег интензитета у односу пораст укупног становништва Краљевине Србије. Иако је због територијалног проширења (припајања Нишког Среза) број становника Источне Србије у апсолутном износу порастао, стопа просечног годишњег раста је значајно опала у односу на период 1834-1874. године, када је износила 19,3‰. Општи разлог опадања стопе раста у другој половини XIX века треба тражити у слабљењу утицаја имиграционе компоненте тако да је пораст становништва Источне Србије, без обзира на појаву контроле рађања и пад наталитета, зависио само од природног прираштаја о чему сведоче резултати који су представљени у следећем поглављу. Специфични разлози опадања стопе раста у Источној Србији у овом периоду су у етнодемографског карактера јер се показатељи пораста становништва разликују у односу на етнички састав рејона, тако да је најслабији пораст становништва зебележен у Крајини и Тимоку који су били настањени претежно влашким становништвом 15 , док је Нишки крај имао стопу раста већу од просека за укупно становништво Источне Србије. Нижи пораст становништва забележен је и у рејону Млава (Пожаревачки округ) у коме је 1895. године пописано 56.833 Влаха што је чинило 28% од 15 Удео Влаха (односно становништва румунског матерњег језика) у Крајинском округу је 1895. године износио 59,2%, а у Црноречком 48,1% (Статистика Краљевине Србије, књ. XXIV, 1900). 129 укупног броја становника Пожаревачког округа, односно 37% у укупном броју Влаха у Краљевини Србији. Како је пораст становништва у овом периоду директно зависио од природног прираштаја можемо закључити да се опадање стопе раста подудара са почетком транзиције фертилитета која је отпочела прво у оним крајевима Источне Србије где је био изражен утицај специфичних етно- културних образаца који су се одражавали на репродукцију становништва преко контроле рађања увођењем тзв. ''системом једног детета''. Увидом у статистичке податке за период 1884-1895. године можемо посматрати број и пораст становништва у срезовима Источне Србије (Прилог 1.- Табела 1.1.). Попис из 1884. године показује податке за 21 срез, а резултати пописа из 1890. и 1995. године показују број становника у 20 срезова, од чега ћемо приказати пораст становништва у 17 срезова који су се налазили у потпуности на територији Источне Србије (Табела 7.). Најблажи пораст становништва у Источној Србији је забележен Крајинском и Поречком срезу који су припадали Крајинском округу (рејон Крајина), а слабији пораст становништва је забележен и у осталим срезовима који су у свом становништву имали значајнији удео влашког становништва (Бољевачком, Хомољском, Кључком, Голубачком, Рамском, Млавском срезу). Иако је укупан пораст броја становника у овом периоду био под доминантним утицајем природног кретања, занимљиво је да су вредности стопа природног прираштаја имале највеће вредности управо у оним срезовима који су остварили најмањи апсолутни пораст становништва (Хомољском, Млавском и Рамском), као и да је најнижа вредност стопе природног прираштаја у Краљевини Србији 1891. године забележена у Бањском срезу16 који је имао већи индекс раста (107,3) и од просека за укупно становништво Србије, што упућује на закључак да је миграциона компонента имала значај утицај на популациону динамику, али много мање кроз имиграционе, него кроз емиграционе процесе јер је у периоду 1884-1910. године забележен негативан миграциони салдо у свим рејонима 16 Тако је 1891. године стопа природног прираштаја у Хомољском срезу износио 23,07‰, у Млавском 22,49‰, у Рамском 19,30‰, у Заглавском 18,83‰, у Пожаревачком 18,37‰, у Бољевачком 14,41‰. Истовремено у Бањском срезу стопа природног прираштаја је износила свега 3,95‰, што је уједно била и најнижа вредност природног прираштаја у Србији. Осим ових вредности које су блиске стагнацији у демографском развитку, у појединим местима Источне Србије констатују се и појаве депопулације. 130 Источне Србије осим у Нишком крају (више о миграционој компоненти у поглављу 5.5.). Табела 7. Апсолутни пораст и индекс раста становништва у срезовима Источне Србије, у периоду 1890-1895. године 1890 1895 апсолутни пораст индекс раста Источна Србија 753419 803810 50391 106,7 СРЕЗ* Параћински 33925 38186 4261 112,6 Ражањски 16024 17656 1632 110,2 Звишки 17290 18775 1485 108,6 Бањски 21451 23016 1565 107,3 Ресавски 45544 48891 3347 107,3 Зајечарски 41178 44120 2942 107,1 Кључки 15657 16691 1034 106,6 Млавски 45341 48260 2919 106,4 Голубачки 14140 15000 860 106,1 Заглавски 49234 52162 2928 105,9 Сврљишки 22077 23379 1302 105,9 Хомољски 18463 19520 1057 105,7 Бољевачки 28386 29963 1577 105,6 Рамски 31038 32675 1637 105,3 Пожаревачки 52537 55339 2802 105,3 Поречки 11451 11859 408 103,6 Крајински 64464 66400 1936 103,0 *напомена: приказани су само срезови који су се у потпуности налазили у Источној Србији Извор: Прорачун на основу података из Табеле 1.1.-Прилог 1. Према резултатима пописа из 1900. године у пет рејона Источне Србије је забележено укупно 841.613 становника, односно апсолутни пораст од 37.803 становника. Пораст становништва у периоду 1895-1900. године је наставио да слаби у односу на претходни период, што је означило почетак стагнације у демографском развитку Источне Србије, као и појаву депопулационих процеса у 131 првој деценији ХХ века у Бољевцу, Деспотовцу, Доњем Милановцу, Кладову, Кучеву, Ражњу и Сврљигу (Радовановић М., 1958, 8). Крајем XIX века Краљевина Србија је имала око 2.000.000 становника, од чега је варошко становништво чинило свега око 10%, при чему су само два града (Београд и Ниш) имала преко 20.000 становника. Иако је растао број оних насеља која су због добијања олакшица за трговину и занатске делатности, административним путем проглашавана за варошице, она нису представљала привредне и културно-просветне центре који су могли бити носиоци како општих друштвених, тако и демографских промена. У њиховој структури је преовладавало сеоско становништво, а због опште друштвене и економске неразвијености ова насеља нису, ни у функционалном, ни у физиономском смислу могли бити категорисана као градови. Проучавање типологије и просторно- функционалног развитка градова ондашње Србије представља веома сложен научни задатак којим се у овом раду нећемо посебно бавити, међутим из доступних извора сазнајемо да је већ 1900. године удео варошког (градског) становништва у Србији био 15,8%, док је у Источној Србији износио свега 7% (Табеле 8 и 9.). Табела 8. Кретање броја становника у варошима у Источној Србији у периоду 1834-1910. године Извор: Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953, 54. 1834 1859 1863 1866 1874 1884 1890 1895 1900 1905 1910 Пожаревац 2941 5309 6062 6909 7829 9344 11271 11812 12684 12162 11700 Неготин 2100 3383 3618 4325 4528 4727 5393 5412 6342 5561 6112 Бор / / 527 563 663 698 / 736 778 / 1613 Зајечар 1439 2854 3567 3860 4076 4669 5902 7309 8271 7827 7360 Параћин 1769 3263 3721 4302 4836 5164 5630 6126 5754 5371 5788 Ниш / / / / / 16178 20683 21618 25127 21946 19962 132 Табела 9. Удео варошког у укупном становништву Источне Србије 1834-1910. године година Ист. Србија (укупно) градско % 1834 229359 8249 3,6 1859 372599 14809 4,0 1886 419405 19959 4,8 1874 471174 21932 4,7 1884 662865 40780 6,2 1890 753419 48879 6,5 1895 803810 53013 6,6 1900 841613 58956 7,0 1905 895893 52867 5,9 1910 946819 52535 5,5 Извор: Прорачун на основу података из табела 3, 5 и 8. 5.2. Компоненте природног кретање становништва Источне Србије у периоду 1880-1910. године 5.2.1. Наталитет Општа стопа наталитета у Источној Србији током XIX века је имала врло високе вредности, што указује на значајан репродуктивни потенцијал овог становништва упркос тешким друштвеним околностима које су биле обележене честим ратовима и слабим друштвено-економским развојем узрокованом вишевековном турском окупацијом. У условима високог морталтета услед честих ратних дешавања (ратови 1876. и Тимочка буна 1883. године), епидемија инфектиних болести и високе смртности одојчади, позитиван природни прираштај у Источној Србији је био пре свега одређен високим вредностима наталитета. Истовремено, општа сопа наталитета је имала високе вредности и на нивоу Кнежевине, односно Краљевине Србије, а нарочито од 1881-1897. године, када је углавном била изнад 40‰, при чему је навиша вредност забележена 1884. године, када је износила 47,3‰ (Графикон 4.). 133 Графикон 4. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године На кретање опште стопе наталитета током XIX века утицали су, поред спорог друштвеног и економског развоја,17 и неки други фактори о чему сведоче регионалне разлике које су биле најмање управо у условима високог фертилитета, а које су с временом постајале све веће јер стопа рађања није опадала истим интензитетом у свим деловима Србије18. У другој половини XIX и почетком ХХ века ниво рађања није био истог интензитета ни у свим деловима Источне Србије, а стопе наталитета у рејонима Тимок и Млава су биле међу најнижим у Србији. Најнижа вредност опште стопе наталитета је забележена у рејону Тимока 1910. године када је износила 28,1‰19 (Прилог 1-Табеле 1.3. и 1.4.). На ниску плодност становништва овог дела Источне Србије су утицале опште детрминанте фертилитета, али и историјски условљене етно-културне специфичности становништва чији резултат је била изражена контрола рађања увођењем тзв. ''система једног детета'', која ће у каснијем периоду цели простор Источне Србије 17 У Србији је 1866. године било 95,8% неписменог, и 90,1% пољопривредног становништва. 18 Тако су, 1863. године, највише стопе наталитета имали рејони Подриње (51,6‰), Подунавље (49,0‰), Колубара (47,8‰) и Поморавље (47,0‰), док су најниже стопе имали Жички крај (35,7‰), Ибар (36,7‰), Тимок (37,7‰) и Београд (39,4‰). 19 Најнижа општа стопа наталитета у Источној Србији у XIX веку је процењена на 24‰ у рејону Тимок за 1877. годину. 0 10 20 30 40 50 60 1 8 8 0 1 8 8 1 1 8 8 2 1 8 8 3 1 8 8 4 1 8 8 5 1 8 8 6 1 8 8 7 1 8 8 8 1 8 8 9 1 8 9 0 1 8 9 1 1 8 9 2 1 8 9 3 1 8 9 4 1 8 9 5 1 8 9 6 1 8 9 7 1 8 9 8 1 8 9 9 1 9 0 0 1 9 0 1 1 9 0 2 1 9 0 3 1 9 0 4 1 9 0 5 1 9 0 6 1 9 0 7 1 9 0 8 1 9 0 9 1 9 1 0 Источна Србија Србија 134 одредити као карактеристично депопулационо подручје. Етничка структура Источне Србије нам указује да су ниске вредности опште стопе наталитета забележене у рејонима који су имали значајан удео влашког становништва,20 док су просечне потогодишње вредности опште стопе наталитета у Поморављу и Нишком крају у периоду 1881-1910. године биле изнад просека за Источну Србију. Изузетак чини рејон Крајине у коме је општа стопа наталитета све до краја XIX века била изнад просека за Србију (Табела 10.). Табела 10. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима) период Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1881-85 39,3 44,4 46,1 50,0 43,7 44,7 45,7 1886-90 44,2 42,0 42,6 45,8 40,0 42,9 43,2 1891-95 42,0 41,4 42,0 44,1 35,6 41,0 42,4 1896-00 37,9 35,8 37,8 38,7 31,1 36,2 39,2 1901-05 37,1 34,1 37,7 38,6 29,1 35,3 38,0 1906-10 37,0 32,5 38,8 39,6 29,2 35,4 38,5 1881-910 39,6 38,4 40,8 42,8 34,8 39,2 41,2 Извор: Његић Р., 1957. Према подацима из 1910. године најниже стопе наталитета у Краљевини Србији су биле у Београду (23,8‰), и у три рејона Источне Србије, Тимоку (28,1‰), Млави (31,9‰) и Крајини (34,3‰). Док се за Београд као политички, културни и економски центар, могу препознати фактори који су имали одлучујући утицај на пад плодности становништва, почетак транзиције фертилитета у другој половини XIX века (а нарочито од деведесетих година) у типично пољопривредној Источној Србији, са слабим или никаквим утицајима савремених тенденција социо-економског развоја тог доба, захтева посебно објашњење. Из 20 Удео Влаха 1859. године је износио у Крајини 67,7%, Тимоку 51,6%, Млави 38,8%; Поморављу 17,6%, док су у Нишком крају Власи без појаве (више о етничкој структури Источне Србије видети у поглављу 5.5.). 135 литературе такође сазнајемо да је просечан број деце пред крај XIX века у Источној Србији износио 4-6 деце (Весић Ж. М.,, 1966, 89), као и да се опадање рађања у то време интензивно ширило, како у селима око градова, тако и у планинским забаченим селима, тако да је већ половином ХХ века било тешко издвојити неки предео и као средње или високо наталтетни. Појава денаталитета у Источној Србији услед контроле рађања је привукла пажњу многих истраживача непосредно након што је уочена, а једно од првих истраживања у другој половини XIX века је спровео др Стеван Мачеј21, који је скренуо пажњу на појаву опадања плодности становништва и депопулационе тенденције у Сврљишком крају. Као разлоге опадања фертилитета становништва навео је касну удају девојака, одсуство жеље код жена да рађају због ''лењости'' и због става да издржавање већег броја деце изискује трошкове који стварају материјалне тешкоће. Поједини аутори дају предност искључиво економским факторима и сматрају да је почетком XX века у Источној Србији створен систем јединог детета који је у вези са жељом да се имање не дели и све остане једном детету. Ово указује на могућност да су на пад фертилитета становништва овог краја утицале и евентуалне промене у породичној организацији и настојање да се унапреди животни стандард. Друга мишљења заступају хипотезу да је почетак опадања плодности становништва у Источној Србији повезан са ширењем инфективних болести, односно сифилиса који се у Србији појавио у XIX веку, и да је крајем века у највећој мери је био распрострањен у Источној Србији, управо у оним крајевима где је плодност била најнижа (Драгић М., 1974; Весић Ж. М., 1978). Иако није могуће прецизно утврдити колики је стварни значај сваког од наведених фактора као детерминанате плодности становништва, просторна дистрибуција општих стопа наталитета показује да је опадање рађања у Источној Србији крајем XIX и почетком ХХ века било најизраженије у рејонима који су у својој етничкој структури имали значајнији удео влашког становништва, при чему је у истим рејонима уочљива позитивна корелација између пада вредности општих стопа наталитета и стопа раста становништва. Из наведеног следи да су на репродуктивно понашање, односно опадање наталитета и почетак транзиције 21 Стеван Мачеј (1866): Грађа за топографију округа Књажевачког. Гласник СУД, књига 2. Св. XIX , Београд, а наведено према: Весић Ж. М., (1966); Рашевић М., (1971), стр. 59. 136 фертилитета становништва Источне Србије крајем XIX века снажно утицали етнодемографски фактори који су резултат етно-културних, социо-психолошких и социо-економских специфичности влашког становништва. 5.2.2. Морталитет Већим делом XIX века општа стопа морталитета у Србији је била на високом нивоу. Високу смртност у Србији тог доба изазивали су чести ратови и буне, али епидемије заразних болести које су биле нарочито изражене у првој половини XIX века. Према подацима које је изнео Владимир Јакшић, у првој половини XIX века у периоду ''од 1837-1851. године у Србији је на 47,9 душа долазило једно умрло лице, при чему су се између осталих, најређе сахрањивали Гургусовчани и Црноречани, а најчешће Крајинци, Шапчани и Београђани'' (Гласник Друштва србске словесности, Св. 5, 1853, 266). У периоду од 1852-1874. године, просечна стопа морталитета у Србији износила је 29‰, што је из данашње перспективе изразито висока вредност, али је у то време ова стопа била нижа и од неких западноевропских земаља 22 . Као и у осталим деловима Србије, водећи узроци високих стопа морталитета у Источној Србији у другој половини XIX века су били ратови (рат 1876. године и Тимочка буна 1883. године) и неповољни здравствени услови због који је становништво често било на удару епидемија инфективних болести (тифус, куга, колера, велике богиње, полно преносиве болести, итд). У периоду 1873-1877. године општа стопа морталитета у Источној Србији је била у порасту тако да је у време српско-турског рата 1876. године достигла 47,9‰, а од 1881. године је континуирано опадала (са изузетком 1892. године, када је износила 35,4‰) и није прелазила 30‰ (Прилог 1-Табеле 1.6. и 1.7). У периоду 1881-1910. године најнижа вредност опште стопе моратилтета у Источној Србији је забележена 1902. године када је износила 19‰ (Графикон 5.). 22 Стопа морталитета у Аустро-Угарској у истом периоду износила је 32‰, Шпанији и Италији 30‰, Русији 37‰, Пруској 27‰, Француској 24‰, а Великој Британији 22‰ (Весић Ж. М. , 1978, 44). 137 Графикон 5. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године Сви рејони Источне Србије крајем XIX и почетком ХХ века имали су високе вредности стопе морталитета које су непосредно утицале на природни прираштај. Највише просечне петогодишње стопе морталитета у Источној Србији у XIX веку биле су у Крајини, у којој је забележена и највећа стопа смртности у Србији у другој половини XIX века, (1892. године је износила 50‰), а у периоду 1881-1910. године сви рејони Источне Србије изузев Крајине су имали нижу општу стопу морталитета од просечне вредности за Краљевину Србију у којој је износила 25,0‰ (Табела 11.). 0 5 10 15 20 25 30 35 40 1 8 8 0 1 8 8 1 1 8 8 2 1 8 8 3 1 8 8 4 1 8 8 5 1 8 8 6 1 8 8 7 1 8 8 8 1 8 8 9 1 8 9 0 1 8 9 1 1 8 9 2 1 8 9 3 1 8 9 4 1 8 9 5 1 8 9 6 1 8 9 7 1 8 9 8 1 8 9 9 1 9 0 0 1 9 0 1 1 9 0 2 1 9 0 3 1 9 0 4 1 9 0 5 1 9 0 6 1 9 0 7 1 9 0 8 1 9 0 9 1 9 1 0 Источна Србија Србија 138 Табела 11. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима) период Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1881-85 28,6 22,8 23,8 26,5 23,5 25 24,2 1886-90 28,5 23,3 23,9 23,9 23,9 24,7 25,7 1891-95 32,8 26,3 28,1 26,3 24,2 27,5 28,4 1896-00 25,9 22,6 24,5 25,4 19,9 23,7 24,3 1900-05 21,9 18,8 22,8 20,6 16,8 20,2 22,1 1906-10 24,8 20,7 26,2 22,2 20,7 22,9 25,3 1881-910 27,1 22,4 24,9 24,1 21,5 24,0 25,0 Извор: Његић Р., 1957. Иако су осцилације смртности у Источној Србији биле присутне кроз цео XIX век, праћењем тренда опште стопе мораталитета могуће је недвосмислено установити корелативну везу између ратних дешавања или епдемијских удара и пораста смртности становништва. Дистрибуција општих стопа морталитета према рејонима приказана у табели 11. не указује на јасну везу у односу на етничку структуру рејона. Тако, са једне стране у рејонима Тимока и Малве, који су имали значајан удео влашког становништва, у периоду од 1881-1910. године су забележене најниже просечне вредности општих стопе морталитета у Источној Србији. Међутим, са друге стране у рејону Крајине општа стопа смртности је имала највише вредности и знатно је одступала у односу на остале рејоне и у периодима када није било ратних сукоба и буна. Иако нема директних статистичких података морбидитету становништва, из литературе сазнајемо да су одређени крајеви Источне Србије крајем XIX века били на удару заразних болести, пре свега сифилиса који је у Тимочкој крајини представљао ендемску болест код влашког становништва (Драгић М., 1974, 120), и тифуса који је у одређеним периодима имао епидемијски карактер. 139 5.2.3. Природни прираштај Природно обнављање становништва Источне Србије у другој половини XIX века је окарактерисано наглашеним утицајем модела проширене репродукције и јачањем биолошке снаге становништва преко пораста природног прираштаја. Још половином XIX века, у Источној Србији је природни прираштај био знатно виши него у многим европским земаљама,23 а компоненте природног обнављања становништва у овом периоду је карактерисала релативна стабилност стопа наталитета на високом нивоу које су до 1876. године износиле изнад изнад 40‰, и знатна годишња колебања стопа морталитета. Изражене осцилације стопа природног прираштаја су трајале до осамдесетих година XIX века (Прилог1- Табела 1.9.) када су стабилизовани дугорочни трендови наталитета и морталитета, што је означило почетак транзиције природног обнављања и израженијег регионалног диференцирања природног обнављања становништва, како на на регионалном нивоу, тако и на целом простору Србије24. ''Како је територијална расподела нивоа наталитета и морталитета показивала знатнију уједначеност, то је распоред рејона према рангу наталитета и природног прираштаја узајамно коренспондирао. Ниже просечне годишње стопе природног прираштаја од просека Централне Србије (15,2‰) имали су рејони Београд, Тимочки, Крајина, Млава, Нишки и Врањски крај, Ибар и Ужички крај, уз распон од 0,8‰ у Београду и 14,5‰ у Врањском крају'' (Спасовски М., 2003, 22). У периоду1881-1910. године општа стопа природног прираштаја у Источној Србији се кретала на нивоу просечних вредности природног прираштаја 23 Средином XIX века природни прираштај у Великој Британији износио 13‰, Пруској 11‰, Аустро-Уграској 8‰, Шпанији и Италији 7‰, Русији 4‰, а у Француској 2‰. Приближно исте, али нешто ниже стопе природног прираштаја од Србије имале су Грчка и Румунија. У другој половини XIX века, Енглеска, Пруска и Француска су се са стопом природног прираштаја од око 2‰ нашле на граници депопулације, док је Србија имала значајнији пад природног прираштаја у периоду 1871-1880. године, чему су највише допринели ратови са Турском. То је био период када је опадање природног прираштаја било више условљено повећањем смртности него опадањем рађања (Весић Ж. М. , 1978, 48). 24 У осамдесетим годинама XIX века достигнут је највиши ниво природног прираштаја у Србији, са просечним годишњим стопама од 18,4‰ у периоду 1880-1890. године. Оне су резултат високих просечних стопа наталитета од 43,9‰ и просечних стопа морталитета од 25,5‰. Годишње вредности опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у другој половини XIX века су, уз мање осцилације, биле у рангу са стопама природног прираштаја укупног становништва Србије све до 1895. године од када непрекидно (са изузетком 1908. године ) има ниже вредности (Прилог1-Табеле 1.9. и 1.10.). 140 за Краљевину Србију, са израженим осцилацијама за време српско-турских ратова (Прилог 1-Табела 1.10.; Графикон 6.), а опадање природног прираштаја и дугорочна немогућност просте замене становништва одредиће Источну Србију као простор који је најраније захваћен процесом биолошке депопулације. Графикон 6. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1881-1910. године Промене у кретању наталитета и морталитета у Источној Србији у периоду 1880-1910. године показују да је утицај природне компоненте био од кључног значаја за смањење стопе раста и успорено повећање броја становника, што је у знатној мери била најава трајнијег процеса депопулације25 који ће у наредном периоду убрзати Први светски рат, а касније и негативан миграциони салдо. Подаци о природном прираштају становништва Источне Србије по рејонима указују на почетак транзиције репродукције, опадање плодности и регионално диференцирање у прихватању контроле рађања у чему се нарочито истичу рејони са значајним уделом влашког становништва, Тимок и Крајина (Табела: 12). 25 Стопа природног прираштаја 1891. године у Хомољском срезу износила је 23,07‰, у Млавском 22,49‰, у Рамском 19,30‰, у Заглавском 18,83‰, у Пожаревачком 18,37‰, у Бољевачком 14,41‰. Истовремено у Бањском срезу стопа природног прираштаја је износила свега 3,95‰, што је (уз Алексиначки срез са 4,58‰) уједно била и најнижа вредност природног прираштаја у Србији (Статистика Краљевине Србије, Kњиге I и VIII, 1892. и 1898.). 0 5 10 15 20 25 30 Источна Србија Србија 141 Табела 12. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима) период Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1881-85 21,1 21,6 22,3 23,6 20,2 21,8 21,5 1886-90 15,8 18,8 18,7 21,9 16,7 18,4 17,5 1891-95 9,2 15,1 13,9 17,8 11,5 13,5 14,0 1896-00 12,0 13,2 13,3 13,3 11,2 12,6 14,9 1901-05 15,2 15,2 14,9 18,0 12,4 15,2 16,0 1906-10 12,2 11,7 12,6 17,5 8,6 12,5 13,2 1881-910 14,2 15,9 15,9 18,7 13,43 15,7 16,2 Извор: Његић Р., 1957. Просечне петогодишње вредности општих стопа природног прираштаја у периоду од 1881-1910. године нам показују да је опадање природног прираштаја становништва Источне Србије није било истог интензитета у свим рејонима, односно да је транзиција природног обнављања становништва кренула прво у Крајини и Тимоку у којима је најраније забележена и појава биолошке депопулације. Иако је негативна вредност природног прираштаја која је забележена у Крајини још седамдесетих година XIX века (1877. године је природни прираштај износио -12,3‰) била последица ратова са Турском, општа стопа природног прираштаја у Крајини је била најнижа у Србији још од 1863. године. Већ крајем XIX века у Крајини је био присутан систем једног детета, што је додатно успорило репродукцију становништва. Иако систем једног детета у Источној Србији датира из друге половине XIX века, ова појава је постала наглашена тек после Првог светског рата, са распадањем патријархалних задруга на селу и интензивним слабљењем економске снаге сеоских домаћинстава. Узмајући у обзир лоше здравствене прилике и услове високе смртности одојчади, становништво Србије се у прошлости борило за опстанак потомства пре свега повећаним рађањем које је некада ишло и до граница тзв.''природног фертилитета''. Ипак, крајем XIX и почетком ХХ века у Источној Србији је 142 примећен тренд рађања мањег броја деце26 чији су разлози у литератури углавном објашњавани ограничењима која стварају лоши социо-економски фактори, односно у жеља родитеља да свом потомству (јединчету) остави што боље услове живота. Међутим, ова појава има и своју социо-психолошку димензију која је везана много више за етно-културолошке специфичности становништва оних крајева у којима се систем једног детета појавио, и до данас задржао као етно- културни репродуктивни образац, него за опште економске факторе који су у то време били подједнако тешки у скоро свим деловима ондашње Србије. Узимајући у обзир просторни размештај неповољних демографских показатеља, пре свега тренда опадања опште стопе наталитета и појаве негативног природног прираштаја, долазимо до закључка да је утицај влашког становништва на природно кретање становништва Источне Србије не само присутан, већ и значајан, нарочито у рејонима Тимок и Крајина, у којима су, према званичним статистичким подацима Кнежевине и Краљевине Србије били присутни у значајном броју (преко 50%). 5.3. Контрола рађања и појава депопулације у Источној Србији у другој половини XIX и почетком XX века Тенденције компонената природног кретања становништва Источне Србије крајем XIX и почетком XX века указују на демографски развитак који детерминише развојна етапа транзиције у којој су стабилизовани демографски токови на нивоу високог природног прираштаја, односно модела проширене репродукције, са одговарајућим типовима демографских структура погодних за биолошко обнављање. Започета транзиција репродукције и појава контроле рађања у другој половини XIX века подудара се са општом друштвено- економском транзицијом тог доба, што указује на њихову узајамну условљеност и 26 Транзиција репродукције, регионално диференцирање у прихватању контроле рађања, и у крајњем исходу, опадање нивоа плодности, је настављено и у првим деценијама XX века. У периду 1901-1910. године ниже просечне стопе наталитета у односу на укупно становништво Краљевине Србије (38,3‰) забележене су у рејонима Тимок (29,2‰), Млава (33,3‰), Крајина (37,1‰) и Нишки крај (38,2‰). 143 међузависност. Међутим, проблеми регионалне диференцијације демографске транзиције и ширења контроле рађања захтевају додатна објашњења, јер су у вези са низом интеракција на макро, мезо и микро регионалном нивоу између елемената демографских система и географских, социо-економских, етно- културних и других елемената географског простора. Развитак становништва Источне Србије од XVIII до прве половине XIX века обележен је имиграционим кретањима, а од краја XIX века као доминантан фактор појавила се контрола (ограничавање) рађања. Просторне и временске варијације стопе наталитета су се појављивале и пре него што је контрола рађања резултирала негативним демографским ефектима, али нису биле у вези са новим моделом репродукције који се ширио у Источној Србији (повремени падови стопе рађања јављали су се као последица ратова и ширења болести). О снажном утицају контроле рађања на простору Источне Србије сведоче касније промене свих динамичких и структурних компоненти демографског развитка, почев од смањења смртности одојчади и продужетка средњег трајања живота, преко промена у старосној структури и демографског старења, до промена у природном прираштају и густини насељености. Ограничавање рађања се није јавило у доба досељавања да би успорило раст становништва, већ пар деценија касније, када су ефекти пораста становништва услед метанастазичких процеса били минимални. Ширење ограничавања рађања није била ни случајна, ни пролазна појава. Иако се јавила у прединдустријском сеоском друштву, контрола рађања у Источној Србији је по много чему била слична савременом моделу репродукције који је био карактеристичан за индустријализовано и урбанизовано друштво, сврставајући на тај начин овај део Србије у малобројну групу оних подручја у којима је демографска транзиција наступила пре, и независно од индустријске револуције. Међу факторима опадања плодности који су непосредно утицали на неусклађеност почетка и тока демографске транзиције са друштвено-економским променама у рејонима Источне Србије посебно се издвајају социо-економски и социо-психолошки, при чему су се оба непосредо одражавала на породичну реорганизацију (редукцију преко ниже плодности) у тежњи за остваривањен бољег животног стандарда. Тако је ''нови'' репродуктивни модел понашања с краја XIX века потекао упараво из села, јер тадашњи градови (вароши) нису били 144 значајнији чиниоци развоја привреде, односно преображаја друштва у смислу дефинисања стандарда, етичких норми и смерница репродуктивног понашања. У време започињања пада наталитета у Источној Србији, њено становништво је било претежно пољопривредно, а села аграрно пренасељена. Проблем аграрне пренасељености је настао у условима брзог раста становништва и одсуства индустрије и других неаграрних делатности. Социо-економски проблеми традиционалне аграрне породице оличени у недостатку поседа, реструктуирању села кроз формирање засеока, као и опадање аграрне продуктивности представљају основу за економски приступ у објашњењу појаве контроле рађања и депопулације у Источној Србији. У овом раздобљу је породица била основна организација аграрне привреде и сеоског друштва. Али под утицајем економског притиска породична организације се мењала, па од разгранате и вишегенерацијске постају нуклеарне и двогенерацијске породице. ''Са променом састава породице мењају се и њена друштвена организација, породични ауторитет и структура власти. Исто тако се мења подела рада, потребан радни фонд и економска потреба за децом. Потреба за децом као радном снагом се смањује а преференција за сина је апсолутна. Јер, син је наследник газдинства и главна радна снага, док женска радна снага, веома потребна, долази на газдинство женидбом. Тако се у традиционалном пољопривредном друштву обликује модел репродуковања мале породице и инокосног пољопривредног газдинства, а поруке о друштвеној пожељности малог броја деце постају саставни део друштвене свести и репродуктивне идеологије'' (Мацура М., Рашевић М., Мулина Т., 1984, 60-61). О узроцима депопулације у Источној Србији у нашој литератури преовладавају два могућа узрока социо-психолошке природе. Са једне стране то је утицај индивидуалне свести, односно одлучивања сваког појединца преко стварања индивидуалних представа, циљева и ставова у вези са рађањем, потомством и породицом. На основу опширних етнографских истраживања, Тихомир Ђорђевић је изнео хипотезу о индивидуалној свести са наглашеним антрополошким садржајем. Он је сматрао да је висок наталитет у XIX веку био резултат комбинације велике родитељске љубави, религијског схаватања репродуктивне мисије човека и практичних економских разлога у смислу радне 145 снаге и наслеђивања газдинстава, са преференцијом мушког потомства. Појаву ограничавања рађања у Србији није сматрао последицом асоцијалног понашања, већ новим социо-економским условима, првенствено трансформацијом пољопривреде. Зато је ...''нормално да се побачаји врше из бојазни за опстанак деце, нарочито у равничарским крајевима у којима преовладава земљорадња. За земљорадњу је потребно земљиште, а земљишта је из године у годину све мање. Стални прираштај становништва и деоба земљишта чини да појединцима остаје врло мало земље за живот. Те или падају у сиромаштво и беду или напуштају земљу... Да би се ово избегло жене врше репродукцију свесно, са знањем својих мужева, само да би осталој деци обезбедили потребног земљишта за живот. Из љубави, дакле, према живој деци уништавају се деца која би имала тек да дођу'' (Ђорђевић Т., 1941, 9). Под утицајем друштвене свести на репродукцију подразумевају се породични систем вредности, брачна заједница и улогу рађања као главног обележја те свести. У све расправе о друштвеној свести о репродукцији улази и питање сексуалне слободе, односно одвајање сексуалног односа од рађања и његовој предбрачној либерализацији. У том смислу, Сава Милосављевић о српским народним обичајима у хомољском крају, наводи: ...'''момак се милује са девојком и чува девојку са којом се намерава оженити. Али, и ретко која девојка остане часна до удаје...Нису ретки случајеви да се девојка окопили. Али се на такве девојке не гледа бог зна како мрско...нарочито ако су из добре куће, већ се обично каже: Преварила се, те што'' (Милосављевић С., 1913, 129). На основу трендова и односа компонената природног кретања становништва Источне Србије крајем XIX и почетком ХХ века уочавамо да се да се у оквиру исте државе и истог друштвеног слоја јавља дијаметрално различито репродуктивно понашање. Такђе је јасно да објашњење за то не можемо тражити једино у уобичајеним факторима који делују на диференцијално рађање, јер разлике у економском положају, образовању, положају жена, и друштвеном положају уопште, нису биле такве да би различито утицале на репродуктивно понашање. Међутим, можемо претпоствити да су специфичне етнопсихичке особине појединих, ужих популација, формиране под утицајем различитих метанастазичких струја и њиховог мешања, стварале антрополошке претпоставке 146 за прихватања новог и напуштање старог модела репродукције. Све наведено показује да је транзиција репродукције и прихватање контроле рађања почело у Источној Србији у другој половини XIX века. Поменути приступи у сагледавању појаве котроле рађања се, у зависности од фактора, уопштено могу поделити на економске и социолошке. Појава модернизације се генерално везује за процес индустријализације и урбанизацију који подстичу, али и захтевају нов приступ животу, па и репродукцији. Међутим, иако се ове објективне претпоставке нису стекле у Источној Србији крајем XIX века, појава одређених социо-псиохолошких елемената као што су рационализам и индивидуализам нарочито је видљива кроз усвајање контроле рађања и система једног детета у деловима Источне Србије кји су настањени влашким становништвом, што подржава хипотезу о уделу етнопсихичких варијетета у мењању репродуктивног понашања. Познато је да су на композицију становништва Источне Србије пресудан утицај имали историјско- демографски процеси, пре свега миграторни, почев још од предримског доба, преко средњевековне Србије и метанастазичких кретања, па све до савремених емиграционих токова. Оваква миграциона динамика је имала кључну улогу при географском размештају одређених етно-психичких типова који су с временом постајали база, односно основна матрица будућег социо-психолошког профила који је имплицирао деловање у свим сферама друштвеног живота, као и одређену динамику преображаја репродуктивног понашања. У том смислу, транзицију природног кретања становништва не можемо посматрати изоловано од осталих елемената етнодемографског развитка становништва, јер је репродуктивни модел понашања сваке популације у великој мери одређен, припадношћу одређеним културним и цивилизацијским круговима. Зато ћемо, за објашњење појаве, узрока и интензитета депопулације становништва у Источној Србији посебно нагласити значај етнодемографских фактора, односно утицај влашког етно-културног идентитета на све сфере друштвеног живота становништва депопулационих подучја, а посебно на промене у репродуктивном понашању. Без намере да у овом тренутку полемишемо о ''стварној етничкој слици'' Источне Србије у XIX веку, као и о изворима података, ипак, број и удео романофоног становништва у Источној Србији у периоду од 1846-1900. године указује и на размере могућег утицаја на депопулационе процесе. Имајући у виду 147 сва ограничења при коришћењу етностатистичких података, можемо закључити да је преовладавајући удео Влаха током посматраног периода у Крајини, и њихов значајан удео у Тимоку и Пожаревцу могао бити потенцијал за успостављање новог и по свим карактеристикама другачијег репродуктивног модела од оног који је био типичан за досељено становништво које се метанастазичким кретањима досељавало из тзв. демографских резервоара. Модел проширене репродукције и пронаталистички концепт развитка становништва динарске и косовко-метохијске струје био је у потпуној супротности са појавом депопулационих процеса услед контроле рађања и успостављања такозваног ''система једног детета'' карактеристичног за влашко становништво. У прилог ове тврдње иде и чињеница да су депопулациони процеси кренули управо из оних области Источне Србије у којима су Власи били у значајнијој мери заступљени. То потврђују и најниже вредности стопа природног прираштаја које су у проматраном периоду забележене управо у Крајини и Тимоку, а о којима је било више речи у претходном поглављу. 5.4. Миграциона компонента динамике становништва Источне Србије у периоду 1880-1910. године Миграциона кретања становништва представљају веома сложен проблем за чије потпуно сагледавање није довољно оценити само обим и правце пресељавања, већ је потребно да се успоставе миграциона одстојања, израчунају миграциони биланси, проучи селективност по разним биолошким и социо- економским обележјима становништва, утврди удео аутохтоног становништва и да ближе одреде мотиви пресељавања, као и њихове последице. Миграциона кретања становништва настају из различитих (најчешће економских) мотива, а врло важну улогу у пресељавању сатновништва Источне Србије крајем XIX и почетком XX века одиграле су динамичне историјске и политичке околности изазване устанцима и ратним дешавања у Кнежевини, односно Краљевини Србији. 148 Пошто проблем миграција становништва Источне Србије у периоду 1881- 1910. године разматрамо искључиво на основу доступних пописних и витално- статистичких података, разумљиво је што нисмо у могућности да пружимо комплексније резултате о миграцијама. Како се ради о вредновању миграционих токова из периода од пре више од једног века, при доношењу закључака водили смо се и резултатима других истраживања поштујући правила научног закључивања уз делимичну слободу хипотетичког расуђивања, и имајући у виду да се ради о географском простору који је етнички хетероген и посебно научно занимљив у историјско-демографском и етнодемографском смислу. Проучавање демографских карактеристика миграција изискује обраду неколико проблема, у првом реду дистрибуцију и редистрибуцију становништва на одређеном географском простору под утицајем миграција. До редистрибуције становништва може доћи и услед различитог природног прираштаја, па је онда неопходно утврдити релативан значај природног и миграционог кретања у мењању карактеристика насељености подручја, и утицај на апсолутни пораст становништва. Иако не располажемо директним подацима о миграцијама становништва, подаци пописа становништва и процена виталне статистике у периоду 1880-1910. године нам омогућавају да на посредан начин израчунамо миграциони салдо, али нисмо у могућности да на основу њих прецизно установимо правце миграционих токова. Треба напоменути да добијене врдности миграционог салда носе извесне непрецизности које могу бити веће или мање, што у највећој мери зависи од избора метода који је примењен. На основу података пописне и виталне статистике најчешће се примењују три метода рачунања миграционог салда; витално-статистички метод, метод родног краја и метод места одакле се лице доселило. Резултати се разликују у зависности од тога који се метод употребљава приликом ових израчунавања, а сагласно расположивим подацима за наведени период ћемо користити витално-статистички метод. Показатељи природног кретања становништва Источне Србије у периоду 1881-1910. године представљају изразито позитивну компоненту популационе динамике у свим рејонима, а подаци о миграцијама указују на појаву емиграционих процеса у свим рејонима изузев Нишког краја. Посматрано по 149 десетогодиштима, миграциони салдо у Источној Србији је био негативан у свим периодима, при чему је у апсолутном износу био највећи у последњој деценији XIX века. У периоду 1881-1910. године становништво Источне Србије се исељавало према просечној годишњој стопи миграционог салда од око 50‰ (Табеле 13. и 14.). Табела 13. Миграциони салдо становништва Источне Србије по демографским рејонима у периоду 1881-1910. године, по десетогодиштима апсолутни пораст година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1881-1890 12415 33625 41630 30554 14948 133172 1891-1900 8590 26224 25140 11673 17595 89222 1900-1910 14126 27059 22665 30645 11518 106013 1881-1910 35131 86908 89435 72872 44061 328407 природни прираштај година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1881-1890 15422 36184 31308 32271 21632 136817 1891-1900 10058 30082 25132 26729 16247 108248 1900-1910 13235 31453 28600 33370 15964 122622 1881-1910 38715 97719 85040 92370 53843 367687 миграциони салдо година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1881-1890 -3007 -2559 10322 -1717 -6684 -3645 1891-1900 -1468 -3858 8 -15056 1348 -19026 1900-1910 891 -4394 -5935 -2735 -4446 -16609 1881-1910 -3584 -10811 4395 -19948 -9782 -39280 Прорачун на основу процена: Његић Р., 1957, 48-62. Табела 14. Миграциони салдо (S) и просечна годишња стопа миграционог салда (s) у Источној Србији у периоду 1881-1910. године Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија S -3584 -10811 4395 -19948 -9782 -39280 s -37,8 -52,1 24,9 -116,5 -71,5 -50,6 Прорачун на основу процена: Његић Р., 1957, 48-62. 150 Иако смо на основу претходних излагања о природном кретању становништва указали на појаву контроле рађања и њен утицај на депопулационе процесе у Источној Србији, из табеле 13. видимо да је Источна Србија у посматраном периоду остваривала пораст броја становника искључиво природним прираштајем, као и да је миграциони салдо у целом периоду посматрања, у скоро свим рејонима, имао негативне вредности. Позитивне вредности миграционог салда су забележене само у Нишком крају, и то највише у првој деценији од његовог припајања Србији после Берлинског конгреса што се подудара са наглим порастом броја становника Ниша после ослобођења од Турака, али и са претпоставком о досељавању словенског (шопског) становништва из западне Буграске која је у то време била још увек под туском окупацијом (Стојанчевић В., 2004, 71-97). Негативне вредности миграционог салда у рејонима Тимока, Крајине и Млаве показују раније изнету претпоставку о слабљењу, односно потпуном престанку досељавања становништва метанастазичким кретањима крајем XIX века (Карић В., Цвијић Ј., 1987; Радовановић В. М., 1991; Костић М., 1974; Влаховић П., 2002; Мацура М., Рашевић М., Мулина Т., 1984.), и наговештају емиграционих процеса, нарочито из крајева који су били насељени романофоним (влашким) становништвом. Одређених померања становништва је било у време ратова за коначно ослобођење27 и триторијално проширење Србије, затим у време Тимочке буне 1883. године, али наведени подаци говоре да је негативан миграциони салдо достигао свој максимум у каснијем периоду, дакле крајем XIХ и почетком XX века. Међутим, како нам доступни статистички подаци не омогућавају да на директан начин утврдимо етничку структуру миграната и правце и интензитет ових емиграција, на основу вредности миграционог салда у крајинском, тимочком и млавском рејону (где је , према подацима званичне статике, романофоно 27 Иако нема статистичких података о имиграцијама влашког становништва током XIX века на простор Источне Србије, почев од 1832. године дошло је до интензивнијег насељавања становништва из Влашке услед погоршања положаја сељака у Румунији. Ово становништво је Владимир Карић називао Царанима и написао следеће: ''Слободна Србија у којој је сељак сам притежалац земље и ковач среће своје, мамила је и доцније Влахе из суседних земаља, у којима стењу и данас под спахиским јармом. Има села по свима крајевима североисточне Србије, па чак и у Морави, која су се доселила тек пре мало десетина година. Влашко је становништво најгушће у водопађи горњега Пека, затим у пределу, одонуд Голубиња, Стола и Мироча; идући одавде на запад и на југ оно је све јаче испробијано Србима и све ређе, тако да се у Морави већ сасвим губи.'' (Карић В., 1887, 94-95) 151 становништво било заступљено са уделима и преко 50%) можемо закључити да је у периоду 1881-1910. године, и поред започетог тренда опадања рађања, компонента природног кретања становништва и даље имала водећу улогу у порасту становништва наведених рејона. 5.5. Становништво Источне Србије према етничкој припадности у пописима Кнежевине и Краљевине Србије Етнодемографска пруочавања у Србији су могућа од времена организовања редовних статистичких истраживања становништва, пре свега пописа становништва и виталне статистике, а етностатистички подаци који се могу добити из пописа становништва из времена Кнежевине и Краљевине Србије се највећим делом односе на обележје матерњег језика. У периоду од 1834.-1910. године у Србији је спроведено укупно 16 пописа становништва, а услед методолошких разлика, неједнаких временских интервала пописивања и динамичних друштвено-политичких околности под којима су спровођени пописи, добијени подаци се одликују различитим степеном поузданости и упоредивости и неуједначеношћу обележја становништва, због чега су демографска проучавања у овом периоду у знатној мери отежана 28. Међутим, и поред наведених препрека у добијању квалитетних етностатистичких података у Краљевини и Кнежевини Србији, наведени пописи становништва нам на посредан начин ипак могу дати одређене информације о етничкој структури становништва Источне Србије у којој централно место заузима питање бројности, односно удела влашког становништва које је према обележју матерњег језика у званичним статистичким подацима третирано као 28 Пописе у Кнежевини Србији карактеришу ''непрецизност и очигледност грешака, штурост обавештења која су прикупљана о становништву (нарочито до 1866. године), ограничена упоредивист и поузданост добијених резултата, настала као последица повремених подбачаја у обухвату, знатних разлика у броју обележја између пописа, необрађеност свих прикупљених обавештења, као и различити територијални нивои објављених резултата'' (Радовановић С., 2005, 38). Од 1884. године, у време Краљевине Србије пописи су се спроводили према Закону о попису становништва, а у методолошком смислу су били прилагођени савременим захтевима статистике који су подразумевали поштовање препорука са међународних статистичких конгреса, тако да се овај период српске пописне статистике сматра поузданијим од претходног, са изузетком пописа из 1905. године који није био добро припремљен, док резултати пописа из 1910. године нису објављени због почетка балканских ратова. 152 румунско, односно цинцарско становништво. Директно извођење националне структуре на основу званичне статистике није било могуће због тога што је питање о националној припадности изостављено у скоро свим пописима становништва Србије до 1910. године, а постављено је само попису становништва из1866. године, када је утврђено је да је у тадашњој Србији било и 10,5% Влаха, који су били и тада (као и данас) готово у потпуности сконцентрисани на територији Источне Србије (о методолошким проблемима етностатистичке евиденције становништва Србије видети више у поглављу 2.5.). Узимајући у обзир проблеме етностатистичке евиденције становништва у Кнежевини и Краљевини Србији о којима је већ било речи, доступни подаци из званичне статистике и литературе (Табела 15.; Графикон 7.) показују да је број Влаха у Источној Србији током XIX века равномерно растао до 1890. године, од када је њихов број почео да осцилира. Истовремено, удео Влаха у укупном становништву Кнежевине, односно Краљевине Србије је почео да опада од 1884. године, пре свега због територијалног проширења Кнежевине Србије после Берлинског конгреса које је утицало на повећење укупног броја становника. Табела 15. Број и удео Влаха у Кнежевини и Краљевини Србији, и у Источној Србији у периоду 1846-1900. године 1846 1850 1859 1866 1884 1890 1895 1900** Укупан број Влаха у Србији 97215 104343 122959 127326 149727 143684 159510 122429 Удео Влаха у Србији 10,6 11,2 11,4 10,5 7,8 6,6 6,8 4,8 Удео Влаха у Ист. Србији* 36,0 38,4 37,1 39,8 38,9 33,4 35,2 19,7 Напомене: *Удео Влаха у укупном становништву 4 округа (крајинског, црноречког, пожаревачког и моравског); *Збирно Румунски матерњи језик и билингвално (српско-румунско) становништво. Извор: Државопис Србије, св. III, 1869, стр.100; св. VI, стр. 259, 263, 267; Статистика Краљевине Србије, књига XXIV, 1900, стр 98, 100-101; књига I, део V, стр. 114-115; Радовановић С., 2002, стр. 543; Constantinescu N. A., 2003, стр. 24,75,76; Zbuchea G., 2002, стр. 75. 153 Графикон 7. Кретање броја Влаха у Источној Србији у периоду 1846-1900. године Приметно је да пораст броја Влаха до 1895. године нису пратиле значајне осцилације, чак би се могло рећи да је пораст био линеаран и у складу са ондашњим трендом раста укупног становништва Србије. Истовремено, удео Влаха у укупном становништву четири округа Источне Србије (крајинскoм, црноречком, пожаревачком и моравском, у којима је сконцентрисано преко 99% од укупног броја Влаха у Србији) кретао се у интервалу од 33,4-39,8% (Графикон 8.), док је 1900. године забележен пад њиховог удела у укупном становништву Источне Србије на свега 19,7% (укључујући и билингвално становништво29). 29 Према методолошким решењима пописа 1900. године, било је предвиђено да се поред становништва румунског матерњег језика евидентира и становнишво које се служило румунским и српским матерњим језиком, што је довело до приметног пада броја ''Румуна''. Тако је према резултатима пописа из 1900. године укупан број становника који су изјавили румунски матерњи језик био 89.873, а билингвалног (српско-румунског) становништва 32.556, што је збирно чинило 19% у укупном становништву Краљевине Србије (Статистика Краљевине Србије, књ. XXIV, 1900). 0 20000 40000 60000 80000 100000 120000 140000 160000 1846 1850 1859 1866 1884 1890 1895 1900 97215 104343 122959 127326 149727 143684 159510 122429 б р о ј В л ах а пописна година 154 Графикон 8. Удео Влаха у Источној Србији (крајинском, црноречком, пожаревачком и моравском округу) у периоду 1846-1900. године Као што можемо видети из табеларних и графичких приказа, кретање броја Влаха у Источној Србији током XIX века је било у склдау са динамиком укупног становништва Источне Србије што наводи на закључак да је било под утицајем демографских фактора. Међутим, од 1884 године бележимо тренд опадања удела Влаха у укупном становништву Источне Србије, иако је апсолутни пораст укупног становништва био резултат позитивног природног прираштаја, док је миграциони салдо у последње две деценије XIX века имао негативне вредности (видети табеле 13. и 14.). Иако је негативан миграциони салдо забележен и у крајинском и тимочком округу, у литератури и нису забележена значајна емиграциона кретања Влаха у овом периоду што значи да је становништво ових округа, без обзира на почетак опадања рађања, и даље остваривало пораст искључиво природним прираштајем. Посматрано по окрузима, од 1866-1900. године највећи удео влашког становништва је био у Крајини, где је у скоро целом периоду износио око 60%, и у Тимоку (црноречком округу) где су Власи чинили око 50% од укупног становништва округа. У пожаревачком округу је у овом периоду влашко 0 5 10 15 20 25 30 35 40 1846 1850 1859 1866 1884 1890 1895 1900 36,0 38.4 37.1 39.8 38.9 33.4 35.2 19.7 % пописна година 155 становништво чинило око 1/3 становништва, док је удео Влаха у моравском округу износио око 15% (Табела 16; Прилог 1-Табеле 1.11-1.14.). Табела 16. Број и удео Влаха у Источној Србији (крајинском, црноречком, пожаревачком и моравском округу) у периоду 1866-1900. године година Број Влаха крајински црноречки* пожаревачки моравски** 1866 42852 26056 48507 9840 1884 52019 29351 57568 10621 1890 52911 29044 51815 8473 1895 54582 34797 59011 9283 1900*** 45647 24781 41457 8773 Удео Влаха у укупном становништву округа 1866 61,0 48,9 34,5 17,6 1884 63,3 51,2 32,3 15,6 1890 59,6 43,0 26,1 5,4 1895 59,8 48,2 28,0 5,4 1900*** 47,4 18,6 18,5 5,2 Напомене: * црноречки до 1895. године, а 1900. године тимочки округ који је обухватио црноречки и зајечарски округ; ** ћупријски до 1884. године, а од 1890. године моравски округ који је обухватио ћупријски и јагодински округ; *** за 1900. годину збирно са билингвалним (српско-румунским) становништвом Извор: Државопис Србије, св. III, 1869, стр.100; св. VI, стр. 259, 263, 264, 267; Статистика Краљевине Србије, књига XXIV, 1900, стр 98, 100-101; књига I, део V, стр. 114-115. Осцилације у кретању броја Влаха у Источној Србији које су се појавиле крајем XIX века нису прошле неопажено, нарочито код румнских аутора као што је Цвијићев савременик географ George Vâlsan који у свом делу Români din Bulgaria şi Serbia -Румуни из Бугарске и Србије (1996, 1-79), позивајући се на 156 процене Владимира Карића30, Феликса Каница31, Густава Вајганда и Тихомира Ђорђевића, износи податак да је у Источној Србији 1898. године живело између 123.000 и 200.000 ''Румуна''. Он је такође, а на основу података званичне статистике Краљевине Србије, приметио да се ''румунска популација'' из Србије у периоду од 16 година (1884-1900. године) смањила за око 30.000 док се, у истом периоду у истим окрузима, српска популација увећала за више 260.000 становника, при чему је констатовао да у овом периоду није било никаквих миграција, ни Румуна у Румунији, ни Срба у Источној Србији. Валсан је калкулацијама на основу званичних података о природном прираштају из српског статистичког годишњака за 1908. годину израчунао да је 1912. године у Источној Србији требало да буде око 260.000 ''Румуна'', и оптужио српску статистику да је намерно фалсификовала и умањивала њихов број крајем XIX века. (Vâlsan G., 1996, 1-79; Constantinescu N. A, 2003, 74-76). Сличне тврдње је почетком ХХ века изнео и бугарски исторчар и етнограф Стојан Романски у свом раду Români dintre Timok şi Morava-Румуни између Тимока и Мораве (1926) који је, боравећи у Источној Србији у време окупације 1916. године, на основу података прикупљених анкетним истраживањима саставио листу ''румунских'' насеља32 са бројем становника, етно-лингвистичким и осталим етно-културним карактеристикама. Романски се такође осврнуо и на осцилације броја Влаха у последњој деценији XIX века које је, позивајући се на званичну статистику Краљевине Србије (Статистика Краљевине Србије, том 24, 1905, стр. CIX и даље), приказао на примерима села Каона и Мустапић. Село 30 ''Остале народности у Србији не чине ни пуних 10% од укупнога њеног становништва, а међу њима су далеко најчешће заступљени Власи, који броје 7,47% од свега становништва.''...''Осим српског језика у Србији је још једино влашки, као народни говор, у употреби. Овим језиком говоре Власи, којих се око 140.000 душа находи у североисточној Србији, између Велике Мораве, Дунава и Тимока.'' (Карић В., 1887, 92; 210) 31 „Само у пожаревачком округу има 48 насеља у којима живе искључиво Власи, и 54 у којима они живе помешани са Србима. У млавском срезу било је 1896. године око 17.800 Влаха, у Звижду 12.108, у моравском срезу 8.967, у рамском 4.795, у хомољском 9.234, у пожаревачком 3.088 и у голубачком 2.553 што је укупно 59.525 Влаха, дакле готово четвртина становништва у округу“ (Kanitz F.,1989, 263-264). 32 Према наведеним истраживањима у окрузима Неготин, Пожаревац и деловима округа Ћуприја (срезови Параћин, Деспотовац и Свилајнац) и Зајечар (срезови Зајечар и Бољевац) Романски је на основу истраживања 291 насеља издвојио 151 чисто ''румунско'' насеље, 98 српских и 42 мешовита насеља (Constantinescu N. A, 2003, 93). 157 Каона у Звишком срезу 33 према подацима из 1884. године је имало 827 становника, сви ''стране националности''. Према подацима пописа из 1890. године у Каони је пописано 862 становника, од чега је било 854 Срба, док је 1895. године пописано 920 становника, од којих 918 друге националности. У истом селу је 1900. године пописано 1.005 становника, а сви су били Срби. На примеру села Мустапић из истог округа Ромаски наводи податке према којима је 1884. године у овом селу пописано 1.142 становника који су сви били ''друге националности'', а 1890. године од укупно 1.544 становника према пописним резултатима је било 738 Срба и 806 становника друге нациналности. Према подацима из 1895. године у Мустапићу је живело укупно 1.396 становника, од којих 1.391 Србин и 5 становника друге нациналности, док је 1900. године од 1.614 становника било 628 Срба и 986 становника друге националности. Ништа блаже критике према ондашњој српској пописној статистици није дао, ни скоро 100 година касније, историчар Zbuchea Gheorghe који у свом раду под називом Românii Timoceni-scurtă istorie (Румуни у Тимочкој Крајини-кратка историја) наводи да је у наведена четири округа било око 200 села у којима су живели ''Румуни'' од чега је више од 100 чисто ''румунских'' села. Он прихвата пописне податаке српске статистике према којима је број Румуна био у порасту до 1895. године када их је било 160.000, и податак о тадашњем природном прираштају чији пораст је износио 1,7% годишње. Међутим он констатује да су ''након тога подаци о Румунима фалсификовани или су уведени у рубрику билингвиста (мислећи на податак из 1900. године када је у пописним резултатима раздвојено 89.873 становника који говоре румунски и 32.556 становника који говоре румунски и српски) (Табела 17; Прилог 1-Табела 1.15.). Према подацима о природном прираштају број Румуна би наредних година требало констатнтно да расте и да за време Другог светског рата стигне на 350.000'' (Zbuchea G., 2002, 75). 33 Село Каона се налази у данашњој општини Кучево, и према подацима пописа стновништва из 2002. године је имало 712 становника, од чега 383 Срба, и 245 Влаха. 158 Табела 17. Становништво које говори српским и румунским језиком према резултатима пописа 1900. године округ билингвални (румунски/српски) по варошима по селима укупно Србија 904 31652 32556 Источна Србија 674 31272 31946 крајински 500 10528 11028 моравски 54 1549 1603 нишки 4 1 5 пожаревачки 93 14399 14492 тимочки 23 4795 4818 Извор: Статистика Краљевине Србије, књига XXIV, Београд, 1900. Чињеница је и да су наведени аутори у својим пројекцијама и демографским конструкцијама динамике влашког становништва некритички и тенденциозно користили етностатистичке податке, без разматрања специфичности демографског развитка стаништва Источне Србије и дубљег упуштања у методолошке проблеме ондашње пописне статистике. Резултат тога је да су наведене процене научно неутемељене и политички мотивисане румунским националним интересима с почетка ХХ века који су у свим геополитичким плановима подразумевали припајање ''неготинске крајине'' Румунији уз образложење да у северо-источној Србији ''Румуни'' чине већински народ, а да Дунав представља ''осу'' румунске државе. Ипак, историјски след догађаја је био такав да је после Првог светског рата и Банат припојен Србији што је у наредним годинама условило још интензивнији интерес румунских заговорника припајања Источне Србије, тако да је током Другог светског рата број ''Румуна'' у Србији процењиван и до 500.000, мада су румунске власти у материјалима које су крајем рата припремиле за мировну конференцију калкулисале са бројем од 350.000 Румуна у Источној Србији (Zbuchea G., 2002, 79). 159 Иако се подаци српске пописне статисике из овог периода морају користити са одређеном резервом, јасно је да објективно посматрање популационе динамике Источне Србије неизоставно подразумева етодемографски приступ. Утицај влашког етно-културног обрасца на специфичан рестриктивни модел репродуктивног понашања који се манифестовао системом једног детета, малолетничким браковима, домазетством, великим бројем насилних прекида трудноће и осталим начинима контролом рађања, препознатљив је у дугорочном паду фертилитета и ранијем уласку у процес демографске транзиције управо оних крајева Источне Србије који су били претежно настањени Власима. Са друге стране, етностатистички подаци подаци о Власима који су доступни из каснјих пописа становништва Србије недвосмиислено детерминишу влашку популацију као изразито флотантну етничку групу чија је основна карактеристика учестала промена националног опредељења при етностатистичкој евиденцији, при чему је евидентно да се управо последња деценија XIX века поклапа са почетаком етничког прикривања Влаха у пописима становништва које има дубоку историјску и цивилизацијску позадину у вишевековној етничкуој симбиози са српским народом. 160 6.0. СТАНОВНИШТВО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА 6.1. Број и пораст становништва Источне Србије 1921-1931. године Период 1910-1921. године у Србији је обележен великим ратним збивањима (Балкански ратови и Први светски рат) која су произвела крупне демографске последице видљиве и данас. Такође, у овом периоду нису вршени пописи становништва тако да не располажемо подацима који би могли прецизније да илуструју демографске промене, а посебно оне који се односе на директне демографске губитке становништва. Процене демографских губитака у Србији које су проузроковали бакански ратови и Први светски рат крећу се у распону од око 800.000 до преко 1,2 милиона становника (Врућинић Д., 2007, 83-88). Са друге стране ...''анализа демографских кретања за период 1910-1921. године, урађена поводом резултата првог пописа становништва у Краљевини СХС (1921. године), полази од претпоставке да би у нормалним проликама годишња стопа раста становништва у тзв. северној Србији (Србији без Косова и Војводине) износила 1,7%, што значи да би се број становника у датом периоду увећао за пола милиона. Пошто је 1910. године северна Србија имала 2.911.710 становника, требало је по овој процени да 1921. године достигне 3.406.600. Попис становништва из 1921. године је на истој територији забележио 2.595.430 људи, те се у односу на 1910. годину јавља мањак од 316.271 станвника, односно -10.9%. међутим, стварни демографски губитак је због дубоког поремећаја биолошке репродукције и целокупног дотадашњег тока демографског развитка знатно већи и оцењује се на преко 811.000 чистих ратних жртава, ..., док друге процене ратних демографских губитака Србије иду до 1.1 милион, па чак и до 1.511.435 лица, укључујући ту и инвалиде који су били искључени из привредног живота земље'' (Радовановић М., 1991, 82). Демографске последице ратних збивања почетком ХХ века нису заобишле ни Источну Србију у којој је у периоду 1910-1921. године забележен пад од 194.816 становника (процењени број становника Источне Србије за 1910. годину 161 је износио 946.819, видети Табелу 5.-Поглавље 5.1.). После Првог светског рата је настављен тренд депопулације и етнодемографске диференцијације што показује смањење општих стопа наталитета односу на другу половину XIX века, нарочито у рејонима који су претежно настањени влашким становништвом. У периоду 1921-1931. године у Источној Србији је забележен пораст у износу 126.141 становника, према просечној годишњој стопи раста од 15,8‰. На овако значајан пораст укупног становништва утицао је, пре свега, пораст становништва рејонима Нишки крај и Поморавље на које отпада више од 1/2 од укупног апсолутног пораста становништва, а у којима је удео влашког становништва значајно нижи него у осталим рејонима (Табела 18.). Табела 18. Број, апсолутни пораст, стопа просечног годишњег раста и индекс раста становништва Источне Србије по рејонима у периоду 1921-1931. године РЕЈОН 1921 1931 Апсолутни пораст Стопа раста Индекс раста Крајина 99260 111119 11859 11,3 111,9 Млава 217998 246271 28273 12,1 113,0 Нишки крај 209023 251156 42133 18,3 120,2 Поморавље* 93496 120769 27273 25,5 129,2 Тимок 132226 148829 16603 11,8 112,6 Источна Србија 752003 878144 126141 15,8 117,4 *напомена: без беличког, левачког и темничког среза Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 1924, стр. 6; Становништво предратне Југославије према попису од 1931. године, 1954; Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953, 19. Становништво се најспорије увећавало у рејонима у којима је већ крајем XIX века забележена појава контроле рађања, а где су ефекти денаталитета и биолошке депопулације дошли до изражаја почетком ХХ века. Пораст становништва Источне Србије у периоду 1921-1931. године је етнодемографски издифернциран, односно у корелацији је са уделом и размештајем валшког становништва. Тако је, поред рејона Тимок и Крајина, ниска стопа раста забележена и у рејону Малве који је у свом етничком саставу такође имао значајан удео влашког становништва. У односу на период 1884-1910. године, интензитет пораста становништва је опао у сва три наведена рејона, док је 162 у рејону Поморавља просечна годишња стопа раста порасла за близу 6‰ (вдети табелу 6., поглавље 5.1.). У периоду од 1921-1931. године забележен пораст становништва Источне Србије од 17%, али како нису сви рејони подједнако учествовали у порасту укупног становништва, тако је постоје и разлике показатеља пораста становништва на нивоу срезова. Сразмерно броју становника, највећи пораст се констатује у Поречком (34,8%), Борском (25,4%) и Параћинском срезу (23%), а најмањи у Зајечарском (2%), Ресавском (6,9%), Крајинском (8,1%) и Тимочком срезу (12,4%). У Сврљишком срезу забележен је пад у износу од -995 становника, од чега -807 у варошици Сврљиг, па се сусрећемо и са појавом депопулације (Табела 19.). Табела 19. Апсолутни пораст, просечни годишњи пораст, просечна годишња стопа раста и иднекс раста становништва у срезовима Источне Србије, 1921- 1931. године Срез* Апсолутни пораст Прос. год. пораст Стопа раста Индекс раста Поречки 4011 401,1 29,6 134,8 Борски 5242 524,2 22,5 125,4 Параћински 6376 637,6 20,6 123,0 Звишки 4221 422,1 18,7 120,7 Ражањски 3268 326,8 18,5 120,3 Деспотовачки 3908 390,8 18,4 120,3 Млавски 8422 842,2 16,7 118,2 Пожаревачки 11708 1170,8 16,2 117,6 Сокобањски 2533 253,3 14,7 115,9 Кључки 1709 170,9 12,9 113,8 Хомољски 2784 278,4 12,7 113,6 Бољевачки 3218 321,8 12,3 113,1 Рамски 3880 388 11,7 112,4 Тимочки 6634 663,4 11,7 112,4 Крајински 4981 498,1 7,8 108,1 Ресавски 2183 218,3 6,7 106,9 Зајечарски 1028 102,8 1,9 102,0 Сврљишки -995 -99,5 -4,6 95,5 *Напомена: приказани су само срезови који су у потпуности припадали Источној Србији, а према административно-територијалној подели НР Србије из 1952. године. Извор: Прорачун на основу извора датог у Прилогу 2-Табела 2.1. 163 У етничкој структури свих рејона и срезова (изузев Сврљишког и Ражањског) у којима је просечна годишња стопа раста била испод просека за Источну Србију (15,4‰) било је заступљено влашко становништво, а према резултатима пописа из 1921. године, удео становништва са румунским матерњим језиком у укупном становништву рејонима Тимок и Крајина износио 66% (више о етничкој структури у наредним излагањима). Међутим, подаци нам говоре да је истовремено највећи и најинтензивнији пораст становништва остварен у Поречком и Борском срезу који су се налазили у саставу поменутих рејона. Број становника у Поречком срезу је у периоду 1921-1931. године повећан за 35%, а у Борском за 25%, при чему је пораст у ова два среза износио скоро 1/3 од укупног апсолутног пораста у оба рејона (Тимок и Крајина). Наглашени пораст броја становника у Борском и Поречком срезу нема основу у природном кретању становнишва, а његово објашњење треба тражити пре свега, у досељавању становништва због развоја рударства који је у овим крајевима отпочео још у другој половини XIX века (Симић В., 1982), а нарочито интензивирано у периоду између два светска рата што је нарочито видљиво на примеру Бора чије становништво се троструко увећало34. Са друге стране, поред раније забележеног тренда опадања рађања, разлози депопулације у Сврљшком срезу су такође у вези са миграцијама, али у супротном смеру, због гравитационог утицаја Ниша који је између два светсака рата остварио значајни привредни и културно-просветни напредак што је био услов за популациони пораст и привлачење становништва околних подручја. 6.2. Утицај природне и миграционе компоненте на кретање броја становника Источне Србије између два светска рата Ниво рађања у Источној Србији у периоду 1921-1931. године је био нижи, не само у односу на остале крајеве Србије, већ и у односу на претходни период, што се уклапа у дугорочни тренд опадања наталитета чији су се наговештаји 34 У Бору је 1921. године било 1.663 становника (Попис становништва у Краљевини СХС, 1924, 75), а десет година касније 4.749 становника (Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953, 54). 164 јавили три до четири деценије раније. Пад броја живорођених у Источној Србији у периоду од 1921-1940. године евидентиран је у свим рејонима, а највећи пад наталитета (40-50%) забележен је у рејонима Тимок, Крајина и Млава који су у етничкој структури имали значајнији удео влашког становништва, и у којима је денаталитет забележен још крајем XIX века (Прилог 2-Табела 2.2. и Графикон 2.1.). Иако је у последње две деценије XIX века општа стопа наталитета у Источној Србији имала опадајући тренд, а од 1894. године континуирано ниже вредности у односу на укупно становништво Краљевине Србије, популациону динамику Источне Србије до Првог светског рата карактерисале су још увек високе вредности стопа природног прираштаја, а млада старосна структура становништва требало је да чини основу тек започете друштвено-економске трансформације и модернизације друштва. Иако је у Источној Србији у првим послератним годинама је дошло до благог повећања опште стопе наталитета која је 1921. године достигла ниво који је имала десетак година раније35, Први светски рат је изазвао ненадокнадиве демографске губитке, који су, и поред краткорочних повољних демографских ефеката, обележили период од 1921-1940. године сталним опадањем рађања у свим рејонима Источне Србије36, при чему је општа стопа наталитета 1931. године била за око 10‰ нижа него десет година раније, док је процењена општа стопа наталитета у Источној Србији за 1940. годину свега 17‰, односно дупло нижа него 1921. године. (Прилог 2-Табела 2.3. и Графикон 9.). 35 Општа стопа наталитета је 1921. године износила је 34,2‰, што је приближно стопи из 1910. године када је износила 34,4‰. 36 Најнижа стопа наталитета у рејону Млаве (15‰) између два светска рата забележена је 1938. године, у коме је непосредно пред Други светски рат забележен изразити денаталитет. У првим годинама после рата стопа наталитета у рејону Крајине је достигла ниво од 31,1‰ који се задржао све до 1928. године од када почиње њено опадање, тако да је она на крају посматраног периода износила свега 16‰. Одмах после рата стопа наталитета у Тимоку је износила 29‰, а њено поновно опадање је почело већ 1924. године, интензивније од 1936. године када поприма карактеристике биолошке депопулације и надовезује се на депопулацију Другог светског рата. Рејон Поморавља је у посматраном периоду имао нешто више стопе рађања у односу на рејоне Млаве, Крајине и Тимока, а нешто ниже у односу на Нишки крај који је уједно имао највише врдности стопа наталитета, али такође са трендом њиховог опадања (Прилог 2.-Табела 2.3). 165 Графикон 9. Стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1921-1940. године Као и у претходном периоду, дистрибуција опште стопе наталитета по рејонима указује на корелативну везу између интензитета рађања и етничке структуре рејона. У периоду од 1921-1931. године најниже просечне вредности опште стопе наталитета биле у рејонима који су претежно било настањени влашким становништвом (Тимок, Млава и Крајина), а рејони Поморавље и Нишки крај су већ у овом периоду имали ниже опште стопе наталитета у поређењу са укупним становништвом Србије (без рејона Санџак). То значи да су демографски ефекти депопулационих процеса, који су отпочели још у другој половини XIX века, постали још израженији у међуратном периоду, док њихова просторна дистрибуција недвосмислено указује на етнодемографски карактер биолошке депопулације јер су најниже вредности опште стопе наталитета забележене управо у подручима из којих је иницирана контрола рађања преко тзв. система једног детета (Табела 20.). 0 5 10 15 20 25 30 35 40 45 Источна Србија Србија 166 Табела 20. Стопе наталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија* 1921-30 28,4 28,5 34,5 33,0 24,7 29,8 36,4 1931-40 21,2 18,0 25,7 24,1 15,9 21,0 28,1 *напомена: односи се само на становништво Централне Србије без рејона Санџак, а према административно-територијалној подели из 1952. године. Извор: Прорачун на основу процене Његић Р., 1957. Ако посматрамо вредности општих стопа наталитета у пописним годинама, можемо уочити да су 1921. године, поред Београда (у коме је општа стопа наталитета износила 20,5‰), најниже вредности у Србији биле у рејонима Тимок (29‰) и Крајина (29,3‰), док је 1931. године најнижа вредност стопе наталитета у Србији била у Тимоку (21,3‰) (Прилог 2-Табела 2.8). Међутим, период између два светска рата у Србији је обележен и почетком процеса друштвено екомонских промена које су иницирали процеси индустријализације и урбанизације. Како на простору Источне Србије није био већих привредних и културно-просветних центара који су могли да буду носиоци таквих друштвених промена које би у крајњем исходу узроковале и трансформацију репродуктивног модела понашања и планирања породице, водећу улогу у овим процесима је имало становништво сеоских подручја у којима је већ била засупљена контрола рађања, нарочито у влашкој популацији. Поред директних демографских губитака у балканским ратовима и Првом светском рату, који су по свом интензитету и ефекту били разорни, снажан утицај на повећање морталитета становништва у Источној Србији имало је ширење разних болести и епидемија, било да су се јављале као претходнице ратних сукоба, или као последице рата. Појава тифуса и колере у Источној Србији је забележена још 1910. године, а ратним дејствима која су уследила ове болести су добиле на масовности толико да су надмашиле број директних жртава ратова37. Иако је санирање здравствених прилика и сузбијање инфективних болести после 37 На пример у Млави је још 1915. године, процењена стопа морталитета износила 67,9‰, док је у Нишком крају 1910. године стопа смтртности износила 74‰ (Његић Р., 1957). 167 Првог светског рата у Источној Србији утицало на опадање и стабилизацију морталитета, напред помињана друштвено-историјска збивања директно су утицала да се у релативни кратком периоду могу уочити (1921-1940. године) три фазе кретања морталитета које су карактеристичне за свих пет рејона Источне Србије. Прва фаза је трајала до средине 20-их година и обележена је стагнацијом смртности у Поморављу и Нишком крају, односно благим порастом у Тимоку, Крајини и Млави, док од друге половине 20-их година до средине 30-тих бележимо обрнути тренд. Од друге половине 30-их година па до краја посматраног периода број умрлих у Источној Србији је лагано опадао (Прилог 2.- Табела 2.4.; Графикон 10.). Графикон 10. Стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1921-1940. године Треба напоменути да је општа стопа смртности у Источној Србији у периоду 1921-30. године била нижа у односу на исту стопу за Србију (Графикон 10.), при чему су најниже стопе смртности збележене у рејонима Тимок, Крајина и Млава у којима је већ био присутан процес биолошке депопулације, док у рејону Нишки крај општа стопа морталитета била већа, не само у односу на 0 5 10 15 20 25 Источна Србија Србија 168 Источну Србију, већ и у односу на укупно становништво Србије (Прилог 2-Табела 2.5.). Процењене вредности опште стопе морталитета за период 1931-1940. године указују на њен опадајући тренд и у Нишком крају, а просечне десетогодишње вредности показују да је у овом периоду дошло до уједначавања стопа морталитета, како у на нивоу рејона Источне Србије, тако и у односу на Србију у целини (Табела 21.). Табела 21. Стопе морталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија* 1921-30 17,3 17,2 21,8 17,7 16,7 18,5 20,4 1931-40 15,4 15,4 16,3 14,4 14,1 15,1 15,1 *напомена: односи се само на становништво Централне Србије без рејона Санџак, а према административно-територијалној подели из 1952. године. Извор: Прорачун на основу процена Његић Р., 1957. Друга деценија ХХ века била је обележена ратовима и болестима епидемијског карактера који су, поред већ присутног опадања наталитета, у појединим годинама постали водећи фактори који су утицали на изражене осцилације, односно пад природног прираштаја у Источној Србији 38 . Нешто повољније здравствене прилике у периоду од 1921-1940. године су утицале на смањење опште стопе смртности становништва, али непрекидно и интензивно опадање опште стопе наталитета је и даље чинило основу процеса биолошке депопулације који је у овом периоду наставио да се шири на територији целе Источне Србије. Иако су непосредно по завршетку Првог светског рата вредности природног прираштаја биле нешто повољније (1921. године општа стопа природног прираштаја у Источној Србији је износила 16,7‰), знатно брже опадање наталитета од морталитета је условило интензивно опадање стопе 38 Процењена вредност стопе природног прираштаја за 1915. годину у Србији (без рејона Санџак) је -55,8‰, док су процене за рејоне Источне Србије износиле: Млава -52,7‰, Крајина -47,6‰, Тимок -41,5‰, Поморавље -57,8‰, Нишки крај -50,6‰ (Његић Р., 1957). 169 природног прираштаја која је у Источној Србији већ 1931. године била двоструко нижа него десет година раније, али и дупло нижа у односу на стопу природног прираштаја укупног становништва Србије (Прилог 2.-Табела 2.7.; Графикон 10.). Графикон 11. Стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1921- 1940. године Просторна дистрибуција стопе природног прираштаја указује на етнодемографску диференцијацију јер је најинтензивнији пад забележен у рејонома са значајним уделом влашког становништва. Стопа природног прираштаја је 1931. године у рејонима Тимок и Млава била троструко, а у Крајини двоструко нижа него 1921. године, при чему је у периоду 1921-1931. године најнижа просечна дестогодишња вредност стопе риродног прираштаја била у рејону Тимок (Табела 22.). 0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 Источна Србија Србија 170 Табела 22. Стопе природног прираштаја у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија* 1921-30 11,1 11,1 12,7 13,3 8,1 11,3 16,0 1931-40 5,8 2,6 9,4 9,8 2,4 6,0 12,9 *напомена: односи се само на становништво Централне Србије без рејона Санџак, а према административно-територијалној подели из 1952. године. Извор: Прорачун на основу Његић Р., 1957. Због назначених промена у кретању наталитета и морталитета, становништво Источне Србије се споро увећавало. Осамдесетих година XIX века је износило око 650.000 становника, 1910. године око 950.000, што значи да се за 30 година увећало за око 300.000 или просечно годишње за 10.000 нових становника, што је знатно спорије у односу на остале рејоне у Србији. Због исцрпљујућих ратова 1912-1918. године, становништво Источне Србије се смањило, тако да је 1921. године било око 200.000 становника мање него 1910. године. Међутим, и поред већ присутних депопулационих трендова и неповољних показатеља природног кретања становништва забележених већ крајем XIX века, између два светска рата становништво Источне Србије се увећало за око 17% (према просечној годишњој стопи раста од 15,4‰), односно за око 14.000 становника годишње што је био интензивнији пораст него у претходном периоду. У укупном порасту становништва Источне Србије водећу улогу је имао и даље природни прираштај, док је миграциони салдо учествовао са 25% (Табела 23.). Табела 23. Миграциони салдо становништва Источне Србије по демографским рејонима у периду 1921-1931. године Крајина Млава Нишки крај Поморавље* Тимок Источна Србија R 11859 28273 42133 41833 16603 140701 Ј 11822 24978 28933 27156 12152 105041 S 37 3295 13200 14677 4451 35660 *напомена: у рејон Поморавље су укључени левачки, белички и темнички срез. Прорачун на основу извора: Његић Р., 1957; Завод за статистику и евиденцију Н.Р. Србије, 1953. 171 Посматрано по рејонима, миграциона компонената је имала највећи утицај на апсолутни пораст становништва у рејонима Поморавље (35%) и Нишки крај (31%), док је становништво Крајине и поред вишедеценијског тренда опадања наталитета, у међуратном периоду остварило пораст од 12% искључиво природним прираштајем (удео миграцине компоненте је износио свега 0,3%) што показује да је мигрантско становништво и у периоду између два светска рата било усмерено, пре свега, на плодне површине Јужног и Великог Поморавља и град Ниш, док са друге стране, интезивирање развоја и улагања у раударску индустрију у међуратном периду на простору североисточне Србије није резултирало значајнијим привлачењем становништва. 6.3. Становништво Источне Србије према матерњем језику 1921. и 1931. године. Резултати два пописа становништва која су спроведена између два светска рата само делимично и на посредан начин дозвољавају извођење етничке структуре становништва Србије, и то преко птитања о матерњем језику. У првом југословенском попису становништва из 1921. године, као матерњи језик могао је да се упише само неки од тзв. ''живућих'' језика39, док се није смео исказати на пример, латински или јеврејски, а класификација према којој су објављени резултати садржала је називе народности (Срби или Хрвати, Словенци, Чехословаци, Русини (Рутени, Малоруси), Пољци, Немци, Мађари, Арнаути, Турци, Румунски Цинцари, Талијани, Французи, Енглези, остало и непознато). У коначним резултатима је изложено присутно становништво по матерњем језику и вероисповести за све округе по општинама, односно срезовима, тако да етничку структуру становништва Источне Србије према резултатима овог пописа можемо добити само посредним путем, односно анализом одговора на питања о матерњем језику, па ћемо, узимајући у обзир методолишке проблеме етностатистичке евиденције становништва Србије (поглавље 2.5.), о броју и уделу Влаха између 39 ''Српски или хрватски, словеначки, други славенски, румунски и цинцарски, талијански, немачки, мађарски, арнаутски, други'' (Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Сарајево, 1924, стр. 2). 172 два светска рата говорити само на основу података о становништву Источне Србије које је у пописима декларисало румунски и цинцарски језик као матерњи. Према резултатима пописа из 1921. године, удео лица која су декларисала румунски и цинцарски језик као матерњи у укупном становништву Источне Србије је износио 19% (Табела 24.), што је за 3,5% више у односу на исти удео из 1900. године, а број становника који је изјавио румунски и цинцарски матрњи језик 1921. године био 139.576. доносно за 14% већи у односу на број становника влашког матерњег јзика према резултатима пописа из 1900. године. Ако посматрамо Источну Србију без Нишког крја, односно четири округа о којима је раније било речи (Тимок, Крајина, Пожаревац и Морава), удео становника који су изјавили румунски и цинцарски матерњи језик у укупном становништву ових округа је износио 25,3%, односно 6,3% више него 1900. године. Табела 24. Становништво Источне Србије по окрузима (жупанијским областима) са румунским и цинцарским матерњим језиком 1921. године укупно румунски и цинцарски % Србија 4129638 151829 3,7 Северна Србија 2655078 142773 5,4 Источна Србија 734535 139567 19,0 Округ (жупанијска област): Тимок 135048 28656 21,2 Крајина 105458 62163 58,9 Пожаревац 217985 44063 20,2 Морава* 92916 4515 4,9 Крушевац* 21768 39 0,2 Ниш* 161360 131 0,1 *напомене: округ Морава-ресавски, деспотовачки и параћински срез; округ Крушевац- само ражањски срез; округ Ниш-бањски, алексиначки, сврљишки и нишки срез. Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Сарајево, 1924, стр. 4-10. 173 Посматрано по окрузима, удео Влаха (становништва чији је матерњи језик румунски и цинцарски) је у односу на 1900. годину највише повећан у округу Крајина, и то за 11,5%, у Тимоку за 2,6%, Пожаревцу за 1,7%, док је у округу Морава дошло до смањења њиховог удела у односу на 1900. годину за 0,3%. Дистрибуција влашког становништва у Источној Србији 1921. године по срезовима показује њихову највећу затупњеност у укупном становништву срезова Кључ (91%) и Брза Паланка (85%), а у Поречу, Звижду, Хомољу, Бољевцу и Неготину чинили су више од 50% у укупном становништву срезова. У укупном стаановништву крајинског, зајечарског и млавског среза Власи су били заступљени између 20 и 30%, а скоро без појаве су били у свим срезовима нишког округа. Највећи број Влаха у апсолутном износу је пописан у срезовима Неготин (17.149) и Бољевац (16.959), а преко 10.000 их је било и у зајчерском, кључком, брзопаланчком, звиждском, хомољском и млавском срезу (Карта 2; Прилог 2- Табела 2.9.). Попис из 1931. године је имао слична методолошка решења за питање о матерњем језику као и претходни, а резултати су исказани према следећим групама: српски, хрватски, словеначки (сви као једна група), остали словенски (као друга група), мађарски, немачки аустријски и остали (сваки језик има појединачну колону). Иако је у овом попису било постављено питање о народности, ови подаци нису објављени. С обзиром на то да се румунски језик није нашао у статистичкој класификацији језика према којој су објављени резултати, нисмо у могућности да представимо број и уделе романофоног становништва, али смо у Прилогу 2-Табела 2.10. приказали становништво Источне Србије по срезовима које говори тзв. ''осталим језицима''. 174 Карта 2. Удео становништва са румунским и цинцарским матерњим језиком у Источној Србији по срезовима, 1921. године 175 7.0. ЕТНОДЕМОГРАФСКИ РАЗВИТАК ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ОД СРЕДИНЕ XX ДО ПОЧЕТКА XXI ВЕКА У преиоду од 1948-2011. године у Србији је спроведено је укупно 8 пописа становништва, од чега 6 пописа (1948., 1953., 1961., 1971., 1981., и 1991. године) у оквиру ФНР/СФР Југославије, један попис (2002. године) у Савезној Републици Југославији, и последњи попис (2011. године) у смосталној Републици Србији. Поштујући методолошка решења при усклађивању доступне статистичке грађе са административно-територијалним променама (више у поглављу 2.4) и потребу упоредивости података, одлучили смо да компоненте популационе динамике и етнодемографске промене у Источној Србији у периоду 1948-2011. године анализирамо према административно-територијалној подели на општине која је важила на дан 31.03.2002. године 40 . Према наведеној подели Источна Србија обухвата 24 општине и Град Ниш, у коме је током читавог периода истраживања живело око ¼ од укупног броја становника Источне Србије, и који има све одлике демографског развитка великих градова, што често прикрива или значајно мења показатеље популационе динамике укупног становништва Источне Србије41. Ово нарочито долази до изражаја код праћења промена у етничкој сруктури становништва, али и код показатеља пораста, размештаја, густине, природног кретања и миграција становништва, јер је Ниш у последњих 100 година, а посебно у периоду после Другог светског рата, представљао изразити пол имиграције чији је гравитациони утицај допирао далеко изван граница Источне Србије. 40 У време пописа становништва спроведених 1948-1953. године НР Србија је била подељена на срезове, а према административно-територијалној подели из 1952. године, у оквиру дефинисаних граница Источне Србије налазио се 21 срез (видети Прилог 3-Табела 3.1.). Међутим, сведени подаци о броју становника из 1948. и 1953. године на ниво данашњих општина нам омогућавају да динамику и пораст броја становника пратитимо са високим степеном упоредивости према подацима свих пописа који су спроведени од Другог светског рата до данас. 41 При дефинисању просторног обухвата истраживања (видети поглавље 2.2.) нагласили смо да јужну границу Источне Србије у географском смислу представља река Нишава која пролази кроз центар Ниша, а уважавајући циљ и задатке нашег исраживања одлучили смо да не делимо Град Ниш, већ да неке демографске показатеље Источне Србије у наредним излагањима прикажемо упоредно-без Ниша, и у целини са Нишом. 176 7.1. Промене у националној структури 1948-2002. године и утицај примене субјективног критеријума при испољавању влашког етничког идентитета Статистички подаци о етничкој структури становништва Источне Србије у директној су зависности од методолошких решења примењиваних у свим пописима становништва од 1948-2011. године. Помињали смо већ да су одговори на питања о националности, матерњем језику и вероисповести (1953., 1991., 2002. и 2011. године) субјективни, што значи да су се могли мењати од пописа до пописа. Слободно изјашњавање и преовлађујући утицај субјективног критријума као званичног принципа националне идентификације становништва (нарочито када су у питању флотантне етничке заједнице попут Рома, Влаха, Турака, Буњеваца и др.) дају представу о етничкој структури који ћемо прихватити као политичку и етнодемографску реалност и према њој се односити као према званично утврђеним резултатима. Етно-културне, историјско-демографске, политичко-географске и опште друштвене посебности Источне Србије утицале су на формирање специфичне етнодемографске композиције становништва у којој се преплићу два етничка идентитета: српски и влашки. Сви остали чине етнички мозаик Источне Србије, али пректично нису имали никакав утицај на етнодемографски развитак. Иако су испитивања релација демографских показатеља између српске и влашке популације у фокусу етнодемографских истраживања становништва Источне Србије, треба нагласити да је географски простор Источне Србије знатно већи од простора на коме је сконцентрисано влашко становништво, што утиче на ''разводњавање'' њиховог удела у етничкој структури укупног становништва, нарочито када у њен приказ укључимо Град Ниш а у коме према резлтатима свих послератних пописа живи статистички занемарљив број декларисаних Влаха. Узимајући у обзир и административно-територијалне промене у Србији током педесетих година XX века које онемогућавају поређења етностатистичких података из прва два послератна пописа са подацима добијеним у каснијим пописима становништва етничку структуру Источне Србије приказати одвојено за 1948. и 1953. годину (Табела 25.). 177 Табела 25. Национална структура становништва Источне Србије 1948. и 1953. године 1948 1953 1948 1953 Источна Србија 903700 943332 100.00 100,00 Срби 784440 892993 86,8 94,7 Власи 93388 27714 10,3 2,9 Цигани (Роми)* 11082 - 1,2 - Румуни** 2108 2469 0,2 0,3 Црногорци 2415 3306 0,3 0,3 Хрвати 1634 2920 0,2 0,3 Словенци 1703 1889 0,2 0,2 Македонци 783 1725 0,1 0,2 Бугари 175 584 0,02 0,1 Албанци 497 1045 0,05 0,1 Мађари 369 - 0,04 - Муслимани*** 189 419 0,02 0,04 Остали и непознато 4917 8268 0,5 0,9 напомене: *за 1953. годину број Цигана није објављен по срезовима ** за 1953. годину је приказан број Румуна у Централној Србији и на Косову и Метохији *** за 1948. гоодину муслимани-неопредељени, а за 1953. годину Југословени- неопредељени Извор: Прорачун на основу Прилога 4-Табела 4.1 и 4.2. Према резултатима првог послератног пописа националну структуру Источне Србије карактерише национална хомогеност коју чини удео од близу 87% Срба, а најбројнију националну мањину чинили су Власи са уделом од 10,3%. Са изузетком Цигани који чинили удео већи од 1,2%, остале националне заједнице су учествовале са уделима испод 1%, односно све заједно чине удео у укупном становништву Источне Србије од 1,1%. У смислу просторне дистрибуције примећујемо да је влашко становништво највећим делом сконцентрисано у срезовима који су припадали карпатском делу Србије, док су јужно од линије Књажевц, Сокобања, Ражањ, Параћин, статистички скоро без појаве (Прилиг 4-Табела 4.1). Изузетак чини Беличком срез који само периферно залази на простор Источне Србије, а укоме је 1948. године пописано 1.163 декларисаних Румуна што је представљало 1/3 од укупног броја декларисаних Румуна у Источној Србији са свим срезовима. 178 Резултати пописа становништва по националности из 1953. године показују први велики пад броја декларисаних Влаха у Источној Србији, када је их пописано 27.714, односно три пута мање него пет година раније. Тиме је значајно смањен удео Влаха у укупном становништву Источне Србије и то са 10,3 на 2,9%. Овако оштар пад броја становника 1953. године није забележен ни код једне националне заједнице у Србији, док је изразита неправилност у смислу пораста броја становника забележена једино код Турака 42 . Иза троструког пада броја декларисаних Влаха не стоје демографски фактори, а како није било ни масовног исељавања влашког становништва, једино објашњење ове појаве налазимо у утицају субјективног критеријума на испољавање влашког етничког идентитета. Уз констатацију да се ради о недемографским факторима, разлозима масовног етничког прикривања влашке популације 1953. године, а нарочито ромске популације 1961. године, никада није посвећивана научна пажња у демографској литератури, али ни у оквиру других друштвених наука, пре свега социологије и политичких наука, што на индиректан начин указује на друштвено-политички момент тог времена. Највећи пораст удела у етничкој структури становништва Источне Србије 1953. године забележен код Срба, чији удео само за 5 година повећан са 87 на 95%, при чему треба напоменути да је овај пораст у негативној корелацији са кретањем броја деларисаних Влаха, односно да је у овом периоду, апсолутном порасту од око 110.000 Срба сигурно допринео апсолутни пад од близу 66.000 декларисаних Влаха, док повећање броја осталих и непознатих за око 3.000 становника није могло да утиче на поменуте односе. У наредном периоду (1961-2011. године) кретање становништва Источне Србије по националности ћемо посматрати према административно-триторијалној подели на општине, а за извођење етничке структуре у периоду 1961-1991. године користили смо податке који се односе на становништво у Земљи, док је етничка структура становништва Источне Србије за 2002. и 2011. годину изведена на 42 Према резултатима пописа становништва из 1953. године на нивоу Србије је забележен пораст броја ''декларисаних Турака'' са 1.914 на 54.526, иза кога такође не стоји никакво демографско објашњење, већ међудржавни споразум између тадашње СФР Југославије, Грчке и Турске о пресељавању турског становништва. Реално је претпоставити да је, у жељи за легалним и трајним одласком у Турску, један део албанског и муслиманског становништва искористио могућност субјективног националног декларисања у попису становништва, и на тај начимн допринео овом порасту броја ''Турака'' који се већ 1971. године тросруко умањио. 179 основу података о сталном становнишзву према новој методологији пописа 43 . (Табела 26; Прилог 4-Табеле 4.3.-4.8. и Графикон 4.1.). Табела 26. Национална структура становништва Источне Србије 1961-2011. 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Источна Србија 1043636 1097294 1139352 1117890 975280 905188 Срби 1018796 1037754 1036299 1036665 882983 804209 Власи* 1368 14131 24891 17177 39722 34644 Роми 1450 3936 11123 13937 14517 20207 Црногорци 3939 6591 7374 7617 3052 1731 Румуни 174 1479 1241 645 2136 2082 Македонци 2800 3987 4583 5222 2365 2250 Бугари 2113 2563 1939 1993 1254 1470 Југословени 702 9070 35807 19034 2788 1054 Муслимани** 1402 1972 1284 1330 570 511 Хрвати 3508 3634 2908 2312 1295 1079 Албанци 1657 1966 1505 1081 445 403 Словенци 2150 1637 1124 754 384 322 Мађари 677 677 520 453 301 313 Ост. и неп. 2900 7897 8754 9670 23468 34913 Удео у укупном становништву Ист. Србија 100% 100% 100% 100% 100% 100% Срби 97,6 94,6 91,0 92,7 90,5 88,8 Власи* 0,1 1,3 2,2 1,5 4,1 3,8 Роми 0,1 0,4 1,0 1,2 1,5 2,2 Црногорци 0,4 0,6 0,6 0,7 0,3 0,2 Румуни 0,02 0,1 0,1 0,1 0,2 0,2 Македонци 0,3 0,4 0,4 0,5 0,2 0,2 Бугари 0,2 0,2 0,2 0,2 0,1 0,2 Југословени 0,1 0,8 3,1 1,7 0,3 0,1 Муслимани** 0,1 0,2 0,1 0,1 0,1 0,1 Хрвати 0,3 0,3 0,3 0,2 0,1 0,1 Албанци 0,2 0,2 0,1 0,1 0,05 0,04 Словенци 0,2 0,1 0,1 0,1 0,04 0,04 Мађари 0,1 0,1 0,05 0,04 0,03 0,03 Ост. и неп. 0,3 0,7 0,8 0,9 2,4 3,9 Напомене: *1961. године укупан број Влаха у Србији је износио 1368, а број по општинама није објављен; **за 2002. и 2011. годину је приказан збир Муслимана и Бошњака Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије у периоду 1961-2011. године. 43 Ови подаци су упоредиви због тога што се при извођењу резултата о етничкој структури 1961- 1991. године није узимало укупно становништво, већ становништво у земљи (без радника и чланова породице који са њима бораве у иностранству). Пописи 2002. и 2011. године су у укупно становништво укључивали и становништво које борави у иностранству краће од годину дана. 180 Табела 27. Индекс раста/пада националности у Источној Србији у периоду 1961- 2002. године 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2011/02 2011/1961 Источна Србија 105,1 103,8 98,1 87,2 92,8 86,7 Срби 101,9 99,9 100,0 85,2 91,1 78,9 Власи 1033,0 176,1 69,0 231,2 87,2 2532,4 Роми 271,4 282,6 125,3 104,2 139,2 1393,6 Црногорци 167,3 111,9 103,3 40,1 56,7 43,9 Југословени 1292,0 394,8 53,2 14,6 37,8 150,1 Румуни 850,0 83,9 52,0 331,2 97,5 1196,5 Македонци 142,4 114,9 113,9 45,3 95,1 80,4 Бугари 121,3 75,6 102,8 62,9 117,2 69,6 Муслимани 140,7 65,1 103,6 42,9 89,6 36,4 Хрвати 103,6 80,0 79,5 56,0 83,3 30,8 Албанци 118,6 76,5 71,8 41,2 90,6 24,3 Словенци 76,1 68,7 67,1 50,9 83,8 15,0 Мађари 100,0 76,8 87,1 66,4 104,0 46,2 Ост. и неп. 272,3 110,8 110,5 242,7 148,8 1203,9 Извор: Прорачун на основу података приказаних у табели 42. Посматрајући кретање броја становника Источне Србије по националности у периоду 1961-2011. године, можемо потврдити раније изнету резервисаност о поузданости етностатистичких пописних података појединих етничких заједница. Тако, са једне стране уочавамо изразите осцилације у кретању броја Влаха, Румуна и Рома чији је основни узрок промена става при националној декларацији у пописима становништва, док је кретање броја Муслимана и Југословена било под директним утицајем методолошких решења у пописима становништва. Удео Срба у укупном становништву Источне Србије је у свим међупописним периодима био у опадању, иако је у апсолутном износу њихов број растао до 1991. године. Интензитет опадања српске популације у Источној Србији је до деведесетих година био незнатан, од када је број Срба почео да опада у 181 просеку за 1,25% годишње. У периоду од 1961-2011. године укупан пад броја Срба у Источној Србији је износио 21,1%. Пад броја Срба између 1991. и 2002. године од преко 150.000 становника се не може приписати етником трансферу у друге националности јер је у овом периоду укупан пораст броја Рома, Влаха и осталих износио тек нешто мањи од 40.000 становника, при чему је највећи пораст забележен код Влаха (22.595 становника). Међутим, ако посматрамо кретање броја Срба у Источној Србији без Ниша уочићемо њихов број опадао у целом периоду који прдставља резултат наставка депопулационих процеса који су отпочели још у другој половини XIX века (Прилог 4-Табела 4.9). У периоду 1961-2011. године, изузев Влаха, Румуна, Рома и Југословена, све националности су смањиле своју бројност, а број осталих и непознатих је вишеструко увећан, нарочито од 1991. године, што сведочи о утицају политичке ситуације на промену става о етничкој припадности. Словенци, Хрвати, Бугари, Мађари, Роми, Бошњаци и Албанци нису заступљени у Источној Србији у значајном броју, па би кретање њиховог броја у наведеном периоду требало разматрати са одређеним опрезом. Међутим, иако се ради о малом узорку, примећујемо да динамика већине националних заједница не показују значајнија одступања у односу на трендове на нивоу Србије о којима је било више речи у уводним излагањима (поглавље 2.5). Присуство Словенаца Источној Србији датира још од половине XIX века, а везано је за предратно рударење у Бору и Мајданпеку. У периоду 1849-1851. године у рудницима Мајданпека помињу се радници и мајстори које је домаће становништво називало ''Штајерци'', а за које се претпоставља да их је могло бити и међу првим запосленим рударима у Рудној глави и Црнајки још 1848. године (Симић В., 1982, 80). То је било становништво пертежно из Штајерске које је било заинтересовано за рударство и индуструју, а по формирању Краљевине СХС долази до нешто већег прилива Словенаца у Србију који су били ангажовани на поословима државне управе и администрације, углавном у градским центрима. Током, и непосредно после Другог светског рата, у Србију се доселио још један број Словенаца, од којих је један део своје запослење нашао у Нишу, Пожаревцу, Зајечару, Бору и Мајданпеку. Већ крајем педесетих година је дошло до почетка инверзних миграција Словенаца тако да се у Словенију враћало претежно младо 182 становништво, док су старији остајали на својим поседима, посебно на оним која су добили од државе у процесу колонизације, чекајући да прође законски рок од 10 година како би могли да продају добијено имање. Интензивне емиграције и селективност миграната по старости, као и рани излазак Словенаца из демографске транзиције условли су њихову биолошку депопулацију у Србији. Словенаци у Источној Србији имају најнеповољније демографске показатеље, а процес биолошке депопулације које Словенаца је отпочео још шездесетих година ХХ века, при чему је укупан пад до 2011. године је износио 85% (Кнежевић А., 183, 2012). Присуство Хрвата у Источној Србији је новијег датума, и у претежно је вези са њиховим ангажовањем у оквиру Југословенске Народне Армије после Другог светског рата, док је мањи број потражио посао у већим привредним центрима. Највише их је било у Нишу и Пожаревцу у којима су били стационирани највећи војни центри у Источној Србији. Број Хрвата у Источној Србији до 1991. године је био у континуираном, и готово линеарном паду услед вишедеценијског тренда опадања наталитета и неповољне старосна структура хрватског становништва. Оштрији пад броја Хрвата у Источној Србији је забележен у периоду 1991-2002. године, када се њихов број преполовио, али је исте године порастао и број осталих и непознатих. Укупан пад броја Хрвата у Источној Србији у периоду 1961-2011. године је износио близу 70%. Број Бугара у Источној Србији варира у зависности од тога да узимамо у обзир Град Ниш јер је њихова концентарција (Табела 26; Прилог 4-Табела 4.9), највећа управо у Нишу где живи око 2/3 од укупног број Бугара у Источној Србији, док је индекс раста Мађара до 1991. године опадао у у просеку око 20% годишње, при чему је укупан пад броја Мађара у Источној Србији у периоду 1961-2011. године је износио 53,8%. Један од аутентичних примера флотантног понашања у пописима становништва у Србији представљају декларисани Роми чије је кретање обележено израритим неправилностима без демографског објашњења. Према резултатима пописа становништва 1961. године, у Србији је пописано шест пута мање Рома него 1953. године, док их је већ 1971. године пописано 5 пута више него 1961. године-индекс пораста ромског становништва 1971/61. године у Србији 183 је износио 507,8, док је у Источној Србији износио 501,5 (Кнежевић А., 2010, 110). У наредном периоду је према пописним резултатима забележен сличан тренд пораста броја Рома у Источној Србији оном на нивоу Србије, а популациону динамику ромске популације у Источној Србији од 1971. године карактерише опадање интензитета раста али са изразито високим вредностима индекса раста који не осликава реалану популациону динамику. Групи националних заједница чији показатељи раста/пада су под снажним утицајем субјективног критеријума при националној декларацији припадају и Црногорци, чије кретање броја је обележено порастом 1991. године, а потом наглим падом до 2011. године, као и Југословени чији број у Источној Србији је растао до 1981. године. У оба случаја иза наглих промена броја не стоје демографски разлози већ идеолошко-политички приступ националној декларацији. Најизраженији утицај субјективног критеријума, као основног и заничног принципа националне идентификације у редовним статистичким истраживањима, је присутан при регистрацији етничких обележја Влаха. Статисички одраз овг проблема је јасно уочљив у изразитим осцилацијама у броју декларисаних Влаха у свим послератним пописима становништва у Србији што је одредило популациону динамику ове етничке заједнице као неправилну и демографски тешко објашњиву. Међутим, из претходних излагања смо утврдили да је динамику кретања броја Влаха током ХIХ и почетком ХХ века карактерисао релативно равномеран пораст, нарочито до пописа становништва Краљевине Србије из 1900. године, при чему треба напоменути да је етничка структура у то време извођена на основу добијених података о матерњем језику. Крајем ХIХ века број становника Источне Србије који је изјавио румунски матерњи језик је био око 140.000, слично као и двадесетак година касније, када је према резултатима пописа становништва из 1921. године у Источној Србији румунским језиком говорило 145.028 становника што је тада чинило 17,5% од укупног становништва Источне Србије, односно 22,5% не рачунајући Нишки округ. Проблем великих варијација броја декларисаних Влаха од пописа до пописа је постао нарочито уочљив у послератним пописима становништва, односно од времена када је било могуће добити директне податке о националној припадности становништва 184 Србије. Такође, уочен је и проблем несразмере између броја декларисаних Влаха и броја становника који су изјавили да говоре влашким матрњим језиком. Према подацима званичне статистике, највећи број декларисаних Влаха у Источној Србији у периоду 1948-2011. године је забележен у првом послератном попису 1948. године, када је њихов број износио 93.388, а удео у укупном становништву 10,3%,. Међутим, у року од само пет година њихов број се смањио више од три пута (27.714), при чему је исте године у Србији пописано око 170.000 становника влашког матерњег језика. Према резултатима пописа становништва из 1961. године, број Влаха у Источној Србији је смањен за преко 20 пута, а у наредним годинама па све до краја посматраног периода индекс раста декларисаних Влаха је осцилирао у интервалу од 69 до 1033, за шта не постоји демографско објашњење, а што указује на снажан утицај субјективног критеријума при националној декларацији. Посебну пажњу привлачи и динамика кретања броја декларисаних Румуна у Источној Србији која у посматраном периоду показује сличне осцилације (неправилности) као влашко становништво, при чему треба поменути да кретање броја Румуна на нивоу Србије 44 показује демографску правилност, односно детерминисано је линеарним падом благог интензитета у складу са непововољним трендом показатеља природног кретања (Графикон 12). 44 Према резултатима пописа становништва из 2002. године, 88% Румуна је живело на територији Војводине а 12% на територији Централне Србије (при чему је око 51% сконцентрисно у Источној Србији, а преко 33% у Београду). 185 Графикон 12. Кретање броја Влаха и Румуна у Источној Србији, и Румуна у Србији у периоду 1948-2011. године 0 10000 20000 30000 40000 50000 60000 70000 80000 90000 100000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Власи 0 500 1000 1500 2000 2500 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Румуни у Источној Србији 0 10000 20000 30000 40000 50000 60000 70000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Румуни у Србији 186 Осцилације у броју декларисаних Влаха од пописа до пописа су непосредно утицале и на промене њихових удела, како у укупном становништву Источне Србије, тако и на нивоу нижих територијалних јединица (Карта 3. и Прилог 3-Табела 4.10.). Према резултатима пописа из 2011. године, највиши удео Влаха у Србији је забележен у општини Бољевац (25,8%), а више од 10% укупном становништву су затупљени у општинама Кучево, Жагубица, Петровац, Бор и Мајданпек. Са друге стране, у 9 општина Источне Србије Власи су заступљени са уделом испод 1%, од чега су у осам општина (Сокобања, Сврљиг, Ражањ, Алексинац, Ћићевац, Параћин, Књажевац и Ниш) од 1971. године до данас скоро без статистичке појаве. Карта 3. Удео Влаха у укупном становништву Источне Србије, по општинама, 2011. године 187 Према резултатима пописа становништва из 2011. године, укупан број Влаха у Србији је износио 35.330, од чега је 34.644, односно 98,1% настањено на територији Источне Србије. Приближно једна петина (19,3%) од укупног броја Влаха у Србији је настањена у општини Бор. У општини Петровац су заступљени са уделом од 13,3%, у Кучеву са 11,3%, а изнад 5% у укупном броју Влаха у Србији су заступљени и у општинама Неготин, Бољевац, Зајечар, Жагубица и Мајданпек (Карта 16). Промене у просторном размештају Влаха у Источној Србији у периоду 1971-2011. године нам показују да осцилације нису биле истовемене и подједнаког интензитета у свим општинама (Прилог 4-Табела 4.11.) Најмања одступања броја Влаха у свим пописима становништва од 1971-2011. године су била у општини Петровац, али је удео у укупном броју Влаха у Истичној Србији варирао због осцилација у другим општинама. Са друге стране, број Влаха у општини Бор је показивао изразите осцилације, али је њихов удео у купном броју Влаха у Источној Србији био релатино стабилан и кретао се од интервалу од 19,3 до 25,8%. Значајне осцилације у кретању броја декларисаних Влаха примећујемо и у општини Бољевац у којој је број декларисаних Влаха 2011. године био пет пута већи у односу на 1971. годину, а сличне осцилације су присутне и у општинама Кучево, Жагубица, Неготин и Голубац. Према резулатима пописа становништва из 2002. године, у Источној Србији је било 42 насеља у чијој етничкој структури су декларисани Власи чинили апсолутну, односно релативну већину. Сва насеља су према статистичкој типологији у категорији ''остала'', а налазе се у општинама Бор (9), Кучево (7), Петровац (6), Жагубица, Бољевац и Зајечар (по 4), Голубац, Мајданпек, Неготин и Ћуприја (по 2). Укупан број Влаха у наведеним насељима је износио 20.564, односно 51,3% од укупног броја декларисаних Влаха у Србији. У укупном броју становника ових насеља Власи чине удео од 60,3%, при чему су у апсолутној већини у 32 насеља, од чега су у 14 насеља заступљени са више од 2/3 у укуном броју становника (Прилог 4-Табела 4.12.). 188 Карта 4. Територијални размештај Влаха у Србији, по општинама, 2011. године (%) % % 189 7.2. Анализа односа између националног опредељења и матерњег језика Иако се у етнодемографским истраживањима матерњи језик сматра објективнијим етничким обележјем од националне декларације, када говоримо о влашком становништву Источне Србије поставља се оправдано питање у којој мери се матерњи језик може сматрати поузданим параметром етничког опредељења. Осцилције које се појављују у кретању броја становника чији је матерњи језик влашки показују да је одговор и на ово питање под снажним утицајем субјективног критеријума па зато укрштање података о декларисаној националности и матерњем језику даје реалнију етностатистичку представу. Усвајање другог језика, најпре као говорног, а потом и као матерњег, је веома значајан фактор хомогенизације, како етничке, тако и друштвене. Етностатистика и етнографија би могле да укажу на евентуални процес етно-културне интеграције Влаха у Србији променом овог објективног етничког обележја, док се појава невлашког становништва са влашким матерњим језиком може тумачити на различите начине. Узимајући у обзир да интеграција Влаха у српски народ има дубоку цивилизацијску, социјалну, психолошку и политичку основу, тако да и није чудна њихова склоност ка прихватању српског имана и делимичном декларисању у пописима као припадници српске етничке заједнице, у овом дели ћемо приказати и становништво који је влашки језик декларисало као матерњи, уз напомену да ...''иако су Власи у Србији кроз историју успели да задрже сопствену етничку особеност, до савремене јавности нису стигли до нивоа културне посебности као претпоставке културне аутономије. У том смислу они нису достигли степен еманципације Влаха и Цинцара у Македонији или, на пример Рома'' (Радовановић С., 2002, 544). 190 Скица 21. Прегледна етно-лингвистичка карта говора Влаха североисточне Србије Извор: Паун Дурлић, http://www.paundurlic.com/radovi/c_lingvkarta.jpg Питање о матерњем језику је, осим у попису 1948. године, постављано у свим пописима становништва у Србији после Другог светског рата. Матерњи језик Влаха ћемо посматрати у три пописне године (1981., 1991. и 2002. године), а узимајући у обзир да постоји изражена диспропорција између броја национално декларисаних Влаха чији је матерњи језик влашки, са укупним бројем становника чији је матерњи језик влашки, релацију између броја декларисаних Влаха и матерњег језика Влаха у Србији посматраћемо из два угла. Прво ћемо статистички представити матерњи језик Влаха Србији и влашки матерњи језик по националности за 1991 и 2002. годину (Табеле 28. и 29.), а затим и однос броја 191 декларисаних Влаха у Источној Србији и броја становика Источне Србије који су у попису изјавили влашки језик као матерњи (Табела 30.). Табела 28. Матерњи језик Влаха у Србији 1991. и 2002. године 1991. година 2002. година укупно 17807 100% укупно 40054 100% Влашки 16539 92,9 Влашки 36806 91,9 Српски 677 3,8 Српски 3088 7,7 Румунски 392 2,2 Румунски 120 0,3 Бугарски 48 0,3 Бугарски 1 0 Мађарски 45 0,2 Мађарски 0 0 Ост. и непознати 106 0,6 Ост. и непознати 39 0,1 Напомена: у Војводини је 1991. године пописано 132, а на КиМ 3 лица влашке националности Извор: РЗС, Документационе табеле пописа становништва 1991. године; Радушки, Н. (2006), стр. 198 Табела 29. Влашки матерњи језик у Србији по националности 1991. и 2002. године 1991. година 2002. година укупно 71536 100% укупно 54818 100% Срби 53721 75,1 Срби 15190 27,7 Власи 16539 23,1 Власи 36806 67,1 Југословени 805 1,1 Југословени 217 0,4 Роми 53 0,1 Роми 141 0,3 Румуни 42 0,1 Румуни 52 0,1 Ост. и непознати 376 0,5 Ост. и непознати 2412 4,4 Напомена: у Војводини је 1991. године пописано 139, а на КиМ 2 лица са влашким матерњим језиком Извор: РЗС, Документационе табеле пописа становништва 1991. године; Радушки, Н. (2006), стр. 19 Према подацима пописа из 1991. и 2002. године, преко 90% национално декларисаних Влаха је изјавило влашки матерњи језик, док су преостали изјавили као матерњи језик српски и румунски. Међутим, број становника који су у попису изјавили влашки матерњи језик је у несразмери са бројем декларисаних Влаха. Тако је 1991 године било 4 пута више становника са влашког матерњег језика (71.536) него национално декларисаних Влаха (17.807), при чему се 75,1% 192 становника влашког матерњег језика декларисало као Срби. Већ 2002. године је однос између броја Влаха и становнка влашког матерњег језика био нешто повољнији, али је и тада било око 40% више становника са влашким матерњим језиком него национално декларисаних Влаха (Табеле 28. и 29.). Доминација матерњег језика у односу на националну декларацију је карактеристична за Влахе, и није примећена у таквом обиму и несразмери код неких других етничких група (на пример, број национално декларисаних Рома је у свим послератним пописима становништва био већи од броја становника ромског матерњег језика). Табела 30. Удео национално декларисаних Влаха у становништву Србије чији је матерњи језик влашки 1981-2002. године 1981 1991 2002 говори влашки број Влаха % говори влашки број Влаха % говори влашки број Влаха % 129613 25596 19,7 71536 17807 24,9 54818 40054 73,1 Извор: Документационе табеле пописа становништва 1981. и 1991. године, РЗС, Београд, и ''Вероисповест, матерњи језик и национална припадност према старости и полу''-књига 3, ПСДС 2002, РЗС, Београд 2003. године У периоду од 1981-2002. године број декларисаних Влаха у Србији је скоро удвостручен. Међутим, популациони пораст Влаха у овом периоду је праћен опадањем удела становништва чији је матерњи језик влашки. Тако је, 1981. године број сановника чији је матерњи језик био влашки био 5 пута већи односу на укупан број декларисаних Влаха у Србији исте године. Ова појава је евидентирана и у ранијим пописима становништва, а врло илустративан пример је из 1953. године када је 170.000 лица изјавило да им је матрњи језик влашки, док се свега око 27.000 лица национално декларисало као Власи. Међутим, у последњих 30 година је дошо до нивелације удела декларисаних Влаха у односу на број становника са влашким матерњим језиком, и то кроз опадање броја лица са влашким матерњим језиком, односно порастом броја национално декларисаних Влаха. 193 Помињали смо већ да етнички процеси и етничка симбиоза у Источној Србији има своју историјску дубину. Овај процес се углавном одвијао према потребама и схватањима становништва које је имало сличну друштвену прошлост, заједничку територију и историјску судбину. Међусобно повезивање потврђивано је склапањем бракова, орођавањем и кроз све друге облике свакодневног живота. Све то је допринело стварању посебног осећања припадништва већинској српској етничкој заједници. ''Влашки говоримо, а нисмо Власи већ Срби'' не ретко је истицано у савременим условима живота (Влаховић П., 1998, 104-105; Драшкић М., 1969, 33-34). Преко 99% становништва које је у пописима становништва Србије изјавило влашки матерњи језик налази се на територији Источне Србије, односно 94% од укупног броја на територији 11 општина (Голубац, Жагубица, Кучево, Петровац, Кладово, Мајданпек, Неготин, Бор, Бољевац, Зајечар и Ћуприја). Када посматрамо број национално декларисаних Влаха и становника чији је матерњи језик влашки по општинама у Источној Србији, можемо закључити да је у посматраном периоду у свим општинама где су Власи најзаступљенији пописан већи број становника са влашким матерњим језиком од национално декларисаних Влаха. Диспропорција је била изражена нарочито 1981. године, када је удео Влаха у броју становника са влашким матерњим језиком у Источној Србији износио свега 19,6%, при чему ни у једној од општина овај удео није прелазио 40%, са изузетком Ћуприје (56,7%) и Бољевца где је овај удео износио 41,1% (Прилог 4- Табела 4.13.; Графикон 13.). На основу графикона 13. можемо закључити да је у свим општинама Источне Србије у којима је влашко становништво најзаступљеније у периоду од 1981-2002. године дошло до смањења неслагања између националне припадности и матерњег језика. У већини ових општина је у 2002. години постигнута подударност од преко 70%, а у општинама Бор и Бољевац износи 95,2%. Овакви подаци упућују на закључак о еманципацији Влаха и њиховој тежњи за одржавањем културне посебности. Зато подсећамо да су данашњи Власи, као посебан етнички супстрат, настали под специфичним друштвено-историјским условима, као и да су се почев од XVIII века до данас простирали између Велике Мораве, Тимока, Дунава и Ртња. Уз то се мора нагласити да су међу 194 становништвом влашког говора 45 у севроисточној Србији забележена народна предања о томе како су преци тог становништва до великих сеоба Срба после продора Турака, били Срби, односно да потичу од српских исељеника који су у бекствима од Турака прелазили Дунав и мешали се са тамошњим становништвом. Уосталом то је судбина многих група које живе у лимитрофним областима где се билингвизам јавља као нужност за живот и опстанак у дотичној средини. Због тога Влахе не треба присиљавати да се декларишу ни као Срби, ни као Румуни, већ то треба препустити њима самима (Влаховић П., 1998, 106). Графикон 13. Удео декларисаних Влаха у становништву са влашким матерњим језиком у општинама у којима су Власи најзаступљенији, 1981. и 2002. године 45 Постоје значајне разлике између влашког говора и румнског језика, посебно у усменом стваралаштву. 0 10 20 30 40 50 60 70 80 90 100 1981 2002 % 195 Чињеница да је у свим послератним пописима примењиван субјективни критеријум при декларисању етничких обележја говори о томе да су све етничке заједнице биле препуштене ''њима самима'', као и да је због тога посебно изражена флотантност код Влаха. Њихово везивање за становништво с којим су вековима живели очигледно је управо при критеријумима националности и матерњег језика. Упркос томе они су задржали своје особености и етнички идентитет, иако је процес етниче симбиозе, не само у прошлости, већ нарочито у савременим условима, живљи него што се то може приказати статистичким подацима. Наиме, иако статистички подаци од средине ХХ века представљају декларисано влашко становништво, а декларација се могла мењати од пописа до пописа, неоспоран значај и утицај Влаха на етнобиолошке процесе током читавог историјског периода посматрања. Започети у различитим историјским периодима, етнобиолошки процеси сузадобили посебне специфичности по којима се демографски развитак Источне Србије разликовао од осталих делова Србије. Контрола рађања чинила је у прошлости, као и данас, значајну страну друштвене свести и репродуктивног понашања, која готово да није имала аналогију у осталим деловима Србије. 7.3. Динамика промене броја становника Источне Србије у периоду 1948-2011. године У периоду од 1948-2011. године у Србији је спроведено осам пописа становништва, а због методолошких промена, пре свега дефиниције сталног становништва,46 динамику броја становника Источне Србије у другој половини ХХ и почетком XXI века приказаћемо на два начина: према сведеним резултатима 46 При разматрању промене броја становника у периоду од 1948-2011. године треба узети у обзир да је дефиниција ''сталног становништва'' претрпела извесне промене,. У пописима 1981., 1991. и 2002. године становницима појединих насеља сматрана су лица која су у тим насељима стално становала, односно имала пребивалиште, без обзира да ли су се у критичном моменту пописа налазила у тим насељима или су из њих била одсутна из било ког разлога (због рада, школовања, путовања, лечења, одслужења војног рока, издржавања казне итд.). У пописима 1948., 1953., 1961. и 1971. године активна лица која су обављала занимање ван места сталног становања, а нису се враћала свакоденевно у то место, исказана су као становници места у којима су радила. У попису 2002. године избегла лица из бивших република СФРЈ пописана као стални становници Републике Србије, а расељена лица са Косова и Метохије нису исказана као стални становници већ су пописана као привремено присутна лица у месту пописа. 196 пописа на стара методолошка решења за период 1948-2002. године, и према резултатима који су исказани према новој методологији пописа за период 1991- 2011. године47. Посматрајући динамику укупног становништва Источне Србије у периоду 1948-2002. године према подацима пописа спроведених по ранијој методологији уочавамо да од осамдесетих година број становника опада, при чему стагнација становништва започиње већ средином шездесетих година, о чему јасно сведоче подаци из којих је изузет Град Ниш (Табела 31.; Графикон 14.). Наиме, у целом периоду посматрања Ниш је повећавао број становника и на тај начин успоравао обим и интензитет пада укупног становништва Источне Србије у свим међупописним периодима, нарочито у периоду 1961-71. године када је само становништво Ниша обезбедило пораст укупног становништва Источне Србије. Табела 31. Број становника Источне Србије у периоду 1948-2011. године По методологији ранијих пописа По новој методологији 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 1991 2002 2011 Ист. Србија 943575 996976 1045466 1099143 1141204 1118221 1086468 1041141 975280 918825 Ист. Србија (без Ниша) 834295 874876 897112 903781 908641 870135 830066 795959 724762 658588 Извор: Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године- подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1-97. 47 При свођењу података пописа 2002. године на методологију пописа 1991. године, у стално становништво су укључена сва лица на раду-боравку у иностранству (без обзира на дужину боравка), а искључени су страни држављани на раду-боравку у Србији. Такође, при прерачунавању података пописа 1991. године према методологији примењеној у попису 2002. године, у стално становништво су укључена само лица на раду-боравку у иностранству до једне године, док су искључена сва лица са боравком дужим од годину дана. 197 Графикон 14. Кретање броја становника Источне Србије у периоду 1948-2002. године (према методологији ранијих пописа) Графикон 15. Кретање индекса пораста/пада броја становника Источне Србије у периоду 1948-2002. године (према методологији ранијих пописа) Посматрајући индекс раста становништва у Источној Србији без Ниша можемо приметити да је у периоду од 1948-1981. године забележен пораст становништва (Графикон 15.), али је његов интензитет био слабији и у сатлном опадању, тако да је број становника Источне Србије (без Ниша) смањен у периоду 1948-2011. године за преко 21% 48(Табела 32.). 48 Поређење броја становника из 2011. и 1948. године може се прихватити без методолошких ограда, јер се податак о броју становника из 1948.године односи на становништво у земљи, док је 0 200000 400000 600000 800000 1000000 1200000 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Источна Србија Источна Србија (без Ниша) 90 92 94 96 98 100 102 104 106 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 Источна Србија Источна Србија (без Ниша) 198 Табела 32. Показатељи пораста/пада становништва Источне Србије у периоду 1948-2011. године Источна Србија По методологији ранијих пописа По новој методологији 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/91 2011/02 2011/48 Апсолутни пораст: Укупно 53401 48490 53677 42061 -22983 -31753 -65861 -70092 -38387 Без Ниша 40581 22236 6669 4860 -38506 -40069 -71197 -66174 - 175707 Просечни годишњи пораст: Укупно 10680 6061 5368 4206 -2298 -2887 -5987 -7788 -609 Без Ниша 8114 2779 667 484 -3848 -3639 -6469 -8868 -3003 Стопа проечног годишњег раста: Укупно 11,0 5,9 5,0 3,7 -2,0 -2,6 -5,9 -8,3 -0,7 Без Ниша 9,5 2,9 0,7 0,5 -4,3 -4,3 -8,5 -12,8 -4,0 Индекс раста: Укупно 105,7 104,9 105,1 103,8 98,0 97,2 93,7 92,8 95,9 Без Ниша 104,9 102,5 100,7 100,5 95,8 95,4 91,0 90,9 78,9 Извор: Прорачун-Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године-подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1-97. податак из 2011. године поред овог становништва укључио и грађане који у иностранству бораве краће од једне године. Таквих грађана је 2002. године у Централној Србији и Војводини било 20.027, односно 4,8% од укупног укупног броја лица на раду и боравку у иностранству (Етнички мозаик Србије, 2004), па сматрамо да овај удео не може битно утицати на поузданост приказаних резултата. 199 Када говоримо о интензитету пораста становништва Источне Србије можемо закључити да, поред очекиване разлике у односу на Град Ниш, уочавамо разлике и у односу на интензитет пораста становништва Централне Србије. Стопа просечног годишњег раста становништва Источне Србије је у свим међупописним периодима до 2002. године била нижа у односу на стопу просечног годишњег раста становништва Централне Србије, при чему је ова разлика још израженија када се из укупног становништва Источне Србије изузме Град Ниш. Диамика опадања сопе раста становништва Источне и Централне Србије је била усаглашена до 1971. године, јер се њена вредност смањивала за приближно исти износ (педесетих година за око 5‰, а шездесетих година за око 1‰). До дисбаланса је дошло седамдесетих година, када је становништво Централне Србије је расло према просечној годишњој стопи од 8,2‰, док је становништво Источне Србије расло знатно спорије (према стопи од 3,7‰) (Графикон 16-А.). Већ у периоду 1981-1991. године у Источној Србији је забележена депопулација (- 2‰ за укупно становништво, односно -4,7‰ без Ниша), док је становништво Централне Србије и даље остваривало пораст од 2‰. Деведесетих година је у Источној Србији настављен депопулациони тренд, при чему подаци који су добијени према новој методологији указују на оштрији пад. У последењем међупописном периоду 2002-2011. године, становништво Источне Србије је опадало још брже, и то према стопи од -8,3‰ (12,8‰-без Ниша), док је становништво Централне Србије опадало према стопи од -4,4‰ (Графикон 16-Б). 200 Графикон 16. Стопе просечног годишњег раста становништва Источне и Централне Србије (А-према методологији ранијих пописа периоду 1948-2002. године; Б-према новој методологији у периоду 1991-2011. године) А Б -6 -4 -2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 11,0 5.9 5,0 3.7 -2,0 -2.6 9.5 2.9 0.7 0.5 -4.3 -4.3 14.5 9.7 8.5 8.2 2,0 -0.2 Источна Србија Источна Србија (без Ниша) Централна Србија -14 -12 -10 -8 -6 -4 -2 0 2002/91 2011/02 -5.9 -8.3 -8.5 -12.8 -2.3 -4.4 Источна Србија Источна Србија (без Ниша) Централна Србија ‰ ‰ 201 Иако динамику промене броја становника Источне Србије у периоду 1948- 2011. године карактерише линеарност (било у смислу пораста или опадања становништва), примећујемо да у њој нису равномерно партиципирали сви њени делови јер су само 4 општине (Пожаревац, Бор, Ћуприја и Параћин) и Град Ниш повећали број становника, док је у осталих 20 општина забележено опадање становништва, при чему је у 10 општина депопулација забележена већ у периоду 1953-1961. године49. (Прилог 3-Табеле 3.2. и 3.3.). У међупописном периоду 1961-1971. године, депопулација је забележена у 15 општина, између 1981. и 1991. године у 21. општини, а у периоду 1991-2002. године процес депопулације је био присутан у свим општинама Источне Србије осим у Нишу. Резултати последњег спроведеног пописа становништва из 2011.године показују наставак тренда опадања становништва у свим општинама Источне Србије, при чему је поред Ниша, у односу на претходни попис благи пораст становништва од свега 0,6% забележен само у Пожаревцу. У периоду 1948-2011. године Град Ниш је удвостручио своје становништво, а значајнији пораст становништва је остварен у општинама Пожаревац (43%) и Бор (40%), док је у општинама Ћуприја и Параћин пораст износио 6-7%. Истовремено, у 20 општина Источне Србије је забележен пад становништва, при чему је становништво опало за више од 50% у општинама Жабари (56,5%), Сврљиг (55,9%), Мало Црниће (53,1%) и Ражањ (51,7%). Тренд опадања становништва у општинама Сврљиг и Ражањ је пре свега условљен положајем у односу на општине у којима је, одмах после Другог светског рата, отпочео експанзиван привредни развој што је омогућило масовније запошљавање радне снаге50. До значајног опадања становништва (у интервалу од 40-50% ) је дошло и у општинама Голбац, Жагубица, Кучево, Неготин, Бољевац и Књажевац (Карта 5. и Прилог 3-Табела 3.6). 49 У периоду 1953-1961. године депопулација је забележена у општинама Велико Градиште, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Књажевац, Свилајнац, Сврљиг, Ражањ и Сокобања, а становништво наведених 10 општина је према резултатима пописа становништва из 1953. године чинило више од 1/3 (око 35%) од укупног броја становника Источне Србије не рачунајући Град Ниш. 50 Општина Ражањ се граничи са општинама Крушевац, Алексинац и Параћин, али се налази и у гравитационој зони Јагодине и Ниша. Драматично опадање становништва општине Сврљиг је у посматраном периоду у вези са положајем у односу на Ниш (емиграцијом младог становништва), а опадање рађања у сврљишком срезу је забележено још у другој половини XIX века, о чему је више било речи у претходним излагањима (Глава 5.) 202 Интензивно опадање становништава Источне Србије током друге половине ХХ века је узроковано, пре свега, дугорочним опадањем наталитета и природног прираштаја, који је отпочео крајем XIX и почетком ХХ века. Транзиција фертилитета која је отпочела у Источној Србији раније него у осталим деловима земље, довела је до депопулационих трендова прво у подручјима у којима је био присутан утицај карактеристичних социо-културолошких фактора који су неповољно утцали на ниво рађања (малолетнички бракови, контрола рађања преко система једног детета, домазетство, итд.), односно у подручјима која су настањена влашким становништвом. Зато интензивно опадање становништва Источне Србије током друге половине ХХ века треба посматрати као последицу дугорочних неповољних демографских процеса који у својој основи имају етнодемографски карактер јер је највећи и најинтензивнији пад становништва забележен управо у оним подручјима у којима је претежно настањено влашко становништво. Од осам општина у којима је, према резултатима пописа становништва из 2011. године влашко становништво било заступљено са уделом већим од 5% (Бољевац 26%, Кучево 25%, Жагубица 22%, Петровац 15%, Бор 14%, Мајданпек 13%, Неготин 9% и Голубац 5%), у периоду 1953-1961. године депопулација је забележена три општине (Кучево, Жагубица и Голубац), а већ следећој декади у још три општине (Бољевац, Петровац и Неготин). Депопулација у Бору и Мајданпеку је, и поред значајнијег присуства влашког становништва, забележена тек у периоду 1991-2002. године зато што су ове две општине непрекидно представљале имиграциона подручја за младу радну снагу због развоја рударске индустрије, нарочито 80-тих година прошлог века (Прилог 3- Табела 3.3.). Дистрибуција стопа просечног годишњег раста становништва по општинама показује да постоје значајне разлике и у интензитету опадања становништва Источне Србије (Карта 6. и Прилог 3-Табела 3.5.). Са једне старане се налази Град Ниш који је у периоду 1948-2011. године увећавао своје становништво према просечној годишњој стопи раста од 13‰, и Пожаревац који је годишње своје становништво увећавао за 5,6‰. За разлику од Пожаревца у коме је од 1948. године континуирано опадала стопа раста (при чему је у периоду од 1991-2002. године имала и негативну вредност), стопа раста становништав 203 Града Ниша је имала узлазни тренд до 1971. године од када је у сталном опадању, али без негативних вредности. Са друге старне се налазе подручја у којима је у наведеном периоду становништво опадало према просечној годишњој стопи која се кретала у интервалу од -0,8 до -12,5‰, при чему је у шест општина (Жабари, Сврљиг, Мало Црниће, Ражањ, Бољевац и Књажевац) становништво опадало брзином изнад 10‰ годишње. У изразито депопулациона подручја спадају и све општине у којима је у етничкој структури заступљено влашко становништво. Тако је у Бољевцу становништво опадало према просечној годишњој стопи од -10,3‰, а интензивно опадање становништава је забележено у општинама Кучево (-9,3‰), Голубац (- 8,9‰), Жагубица (-8,5‰), Неготин (-8,3‰) и Петровац (-7,4). Иако је општина Бор све до 1991. године остваривала пораст становништва, занимљиво је да је у последњем међупописном периоду у Бору забележен пад становништава од 13%, према просечној годишњој стопи од -15,3‰, што га је сврстало у ред општина са најбржим опадањем становништва у Србији. Дистрибуција показатеља пораста/пада становништва по општинама указује на диференцијацију простора Источне Србије у односу на обим и интензитет промене броја становника. Иако цела Источна Србија већ од друге половине ХХ века представља типично депопулационо подручје, уочљиво је да је најинтензивнији пад становништва забележен у подручјима са највећом концентарцијом влашког становништва, што наводи на закључак да је етничка компонента имала значајан утицај на депопулационе процесе у Источној Србији. 204 Карта 5. Индекс раста становништва Источне Србије, по општинама, у периоду 1948-2011. и 2002-2011. године 205 Карта 6. Стопа просечног годишњег раста становништва Источне Србије, по општинама 1948-2011. и 2002-2011. године (‰) 206 7.3. Промене у размештају становништва и густини насељености Источне Србије Једну од главних просторно-демографских карактеристика Србије, како у даљој прошлости, тако и током ХХ века, чине интензивни процеси редистрибуције становништва који су увек били повезани са историјским, друштвено-економским и политичким збивањима. Узроци који су у прошлости утицали на размештај и процесе преразмештаја становништва се по својој суштини значајно разликују од оних који су карактеристични за период од средине ХХ века. Најснажнија просторна померања која су утицала на преразмештај становништва на простору Источне Србије догодила су се у време крупниих социо-економских промена које су отпочеле непосредно по завршетку Другог светског рата, а свој врхунац достигле 60-тих и почетком 70-тих година ХХ века. Миграциона кретања становништва која су се најинтензивније одвијала на релацији село-град, била су подстицана ефектима снажне идустијализације и урбанизације који су убрзано трансформисали некадашња варошка и привредно неразвијена насеља у значајне привредне, пре свега идустријске центре. Таква насеља најчешће нису имала довољно инфраструктурних и станбених капацитета да прихвате обиман прилив становништва што је изазивало бројне социјалне и просторне проблеме. Упркос томе прилив новог, и углавном младог и радно способног становништва је био таквог обима да процеси урбанизације нису могли да испрате интензитет досељавања. Наведени процеси редистрибуцује становништва проузроковали су као централни просторно-демографски проблем поларизацију становништва, која се манифестовала популационим пражњењем сеоских насеља са једне, и претераном метрополизацијом са друге старане, што за последицу има врло негативне ефекте на укупан демографски развитак јер градска популација није преузела биолошке функције обнављања становништва (Радовановић С., Ранчић М., 1995, 41; Стојановић Б., 1990, 165; Стојановић Б., 2003, 74; Гинић И., 1967, 60). Редистрибуција становништва није заобишла ни Источну Србију у којој велика уситњеност насеља чини основну одлику данашње мреже насеља. Тако се на површини од 14.987 км2 налази укупно 773 насеља размештених у 24 општине 207 од којих општине Голубац, Жабари, Жагубица, Мало Црниће и Ражањ уопште немају градска насеља, 6 општина (Пожаревац, Кладово, Мајданпек, Бољевац, Деспотовац и Алексаинац) има по два граска насеља51, док преостале општине имају по једно градско насеље. На основу података о дистрибуцији становништва према типу насеља у периоду од Другог светског рата до данас, можемо закључити да је процес урбанизације Источне Србије у знатном кашњењу у односу на степен урбанизације Централне Србије. Иако је разлика у уделима градског становништва непосредно после другог светског рата износила свега око 5%, према резултатима последњег спроведеног пописа из 2011. године, у Источној Србији је било свега нешто више од 1/3 градског становништва што је значајно нижи удео у односу на Централну Србију (Табела 33.). Табела 33. Кретање удела градског становништва у Централној и Источној Србији у периоду 1948-2011. године 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002* 2011* Централна Србија 19,9 21,2 28,4 40,8 47,8 53,6 56,2 56,1 Источна Србија 14,5 16,2 18,8 23,9 28,3 32,0 36,3 38,5 напомена: *за 2002. и 2011. годину прорачун према новој методологији пописа Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003.; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011. Динамику просторног преразмештаја становништва Источне Србије у периоду 1948-2011. године карактерише просторно-демографска поларизицаја на градска подручја у којима је присутан континуирани пораст становништва, подручја демографске стагнације и опадања становништва у осталим насељима. Кретање удела градског становништва по општинама Источне Србије указује на 51 Општина Пожаревац (Пожаревац и Костолац), општина Кладово (Кладово и Брза Паланка), општина Мајданпек (Мајданпек и Доњи Милановац), општина Бољевац (Бољевац и Боговина), општина Деспотовац (Деспотовац и Ресавица) и општина Алексинац (Алексинац и Алексиначки Рудник). 208 диференцијални интензитет и обим урбанизације тако да се на крају посматраног периода, са једне стране издвајају подручја са високом концентрацијом градског становништва (Град Ниш 72,1% и општине Пожаревац 71,3%, Бор 70,3% и Зајечар 64,2%), док се са друге старне (поред 5 наведених општина без градских насеља) налазе општине у којима је, упркос сталном порасту удела градског становништва од Другог светског рата, достигнут веома низак ниво урбанизације (Карта 7; Прилог 3-Табела 3.8.). Тако се у интервалу удела градског становништва од 20- 30% налазе општине Петровац (23,8%), Кучево (25,4%) и Деспотовац, који иако формално има два градска насеља, има удео градског становништва од свега 26,9%. Нижи удели градског становништва од просека за Источну Србију присутни су у општини Велико Градиште, али и у општинама Бољевац и Алексинац које такође имају по два градска насеља. Док је динамика удела градког становништва у Граду Нишу детерминисана јаким гравитационим утицајем и социо-економским и демографским развитком карактеристичним за велике градове, висок ниво урбанизације у Пожаревцу, Бору и Зајечару је, пре свега, резултат интензивних локалних пресељавања на релацији село-град услед потражње младог радно способног становништва, нарочито у Бору у коме је постојала стална потреба у сектору рударства. Супротно томе, низак ниво урбанизације у општинама које формално имају по два градска насеља у директној је вези са ниским нивоом привредне и културне развијености, ослабљеним демографским чиниоцем урбанизације као и непостојањем јасних критеријума за типологију насеља. Иако је ниво урбанизације у Источној Србији у великом заостатку у односу на Централну Србију, процес редистрибуције становништва је резултирао је повећањем урбаног и падом руралног становништава. Демографске карактерстике ових зона су различите јер су градска насеља гушће насељена, бележе пораст становништва по основу обе компоненте популационе динамике, а због селективности имиграната по старости имају и знатно повољнију старосну структуру становништва. Супротно томе, услед емиграција, недовољног рађања и интензивног процеса демографског старења, у руралним подручјима је присутно стално опадање становништва и трајно демографско пропадање. 209 Карта 7. Удео градског у укупном становништву општина у Источној Србији 1948. и 2011. године (%) 210 Влашко становништво најконценрисаније је у општинама које одликује низак ниво урбанизације (Кучево, Бољевац, Мајданпек, Петровац и Неготин), као и у општинама које немају градско насеље (Жагубица и Голубац). Низак удео Влаха у укупном становништву градских насеља може се објаснити низом недемографских, али демографских фактора као што су слабија локална миграциона покретљивост због везаности за пољопривредна имања 52 , веће просечне старости53, релативно неповљне образовне структуре54, и др. Највиши ниво урбанизације Влаха је достигнут у општини Бор у којој је, према резултатима пописа из 2011. године, градско становништво чинило 70,3%, док чему општине Петровац и Кучево имају најниже уделе градског становништва у Источној Србији. Етнодемографски аспект урбанизације Источне Србије указује на веома слабу урбанизацију влашког становништва јер сва насеља у Источној Србији у којима Власи чине апсолутну или релативну већину спадају у категорију ''остала'', односно сеоска. У периоду од 1981-2011. године удео градског становништва у укупном броју Влаха у Источној Србији се кретао у интервалу (8,4-13,4%), док је данашњи ниво урбаницације Влаха на нивоу који је имало становништво Србије пре Дугог светског рата (Графикон 17.). 52 У попису 2002. године се 56,0% Влаха декларисало као индивидуални пољопривредници. 53 Просечна старост Влаха 2002. године је износила 47,3 године, а 2011. године 51,3 године. 54 Према резултатима пописа из 2002. године средњу школу је имало 13,9%, вишу 0,9%, а високу 0,8% од укупног броја Влаха у Србији. 211 Графикон 17. Удео градског становништва у Централној, Источној Србији, и Влаха у градским насељима, у периоду 1981-2011. године Источна Србија захвата територију чија је површина 14.987 км2 что чини нешто више од једне четвртине (26,8%) од укупне површине Централне Србије (55.969 км2). Према подацима из 2011. године, општа густина насељености у Источној Србији је изосила 61,3 ст/км2 што је за око 40% мање у односу на густину наељености Централне Србије. Густина насељености Источне Србије је била у благом порасту до 1981. године, од када је у сталном опадању, при чему је најоштрији пад забележен деведесетих година. Општа густина насељености у Источној Србији је 1948. године износила 63ст/ км2, ондосно свега око 15% нижа у односу на густину насељености Централне Србије, међутим како је пораст становништва био бржи у Централној Србији разлика се стално повећавала. Укупној густини насељености Источне Србије значајно доприноси Град Ниш без кога би Источна Србија 2011. године имала мању густину насељености за приближно 30%, односно 17 ст/км2 мање (Табела 34. и Графикон 18.). 0 10 20 30 40 50 60 1981 1991 2002 2011 4 7 .8 5 3 .6 5 6 .2 5 6 .1 2 8 .3 3 2 ,0 3 6 .3 3 8 .5 8 .4 8 .8 1 1 .3 1 3 .4 Централна Србија Источна Србија Влашко становништво % 212 Табела 34. Густине насељености Источне и Централне Србије, 1948-2011. године 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002* 2011* Централна Србија 74,2 79,7 86,2 93,8 101,7 103,8 97,7 99,5 Источна Србија 63,0 66,5 69,8 73,3 76,1 74,6 65,1 61,3 Источна Србија (без Ниша) 55,7 58,4 59,9 60,3 60,6 58,1 48,4 43,9 напомена: *за 2002. и 2011. годину прорачун према новој методологији пописа Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003.; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011. Графикон 18. Густина насељености Источне и Централне Србије, 1948-2011. године Већ смо поменули да је степен урбанизације Влаха на врло ниском нивоу, као и да сва насеља у чијој етничкој структури доминира влашко становништво припадају категорији ''осталих'' насеља. Узимајући у обзир чињеницу да је, без обзира на етничку структуру, процес депопулације у Источној Србији током ХХ века био присутан у скоро свим насељима из категорије ''осталих'', ипак 0 20 40 60 80 100 120 1981 1971 1981 1991 2002 2011 86.2 93.8 101.7 103.8 97.7 99.5 6 9 .8 7 3 .3 7 6 .1 7 4 .6 6 5 .1 6 1 .3 Централна Србија Источна Србија Ст/км2 213 напомињемо да је у насељима са влашком већином забележен оштар пад укупног становништва што је резултирало и смањењем густине насељености која је 2011. године износила свега 19,1 ст/км2. Такође примећујемо да је, у периоду 1961-2011. године, укупна густина насељености руралних подручја (осталих насеља) у Источној Србији значајно већа у односу на просечну густину свих насеља у Источној Србији у чијој етничкој структури Валси чине апсолутну или релативну већину (Табела 35. и Графикон 19.). Табела 35. Густина насељености осталих насеља у Источној Србији, и насеља у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништвоу, 1961-2011. године 1961 1971 1981 1991 2002* 2011* Ист. Србија - остала насеља 71,2 65,5 60,5 48,2 41,4 34,9 Влашка насеља 42,6 40,4 37,5 28,0 23,2 19,1 Напомена: *за 2002. и 2011. годину прорачун према новој методологији пописа Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003.; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011. Графикон 19. Густина насељености осталих насеља у Источној Србији, и насеља у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништвоу, 1961-2011. године 0 10 20 30 40 50 60 70 80 1961 1971 1981 1991 2002 2011 7 1 .2 6 5 ,0 6 0 .5 4 8 .2 4 1 .4 3 4 .9 4 2 .6 4 0 .4 3 7 .5 2 8 ,0 2 3 .2 1 9 .1 Источна Србија Влашка насеља Ст/км2 214 Иако простор Источне Србије у целини касни у процесу урбанизације, Град Ниш и општине Пожаревац, Ћуприја и Параћин се издвајају као зоне високе концентрације становништва у којима је густина становништва изнад просека за Центарлну Србију. Међутим, према резултатима последењег спроведеног пописа из 2011. године, у протеклих девет година густина насељености је, изузев у Граду Нишу, опала у свим општинама у Источној Србији (Прилог 3-Табела 3.9.; Карта 8.). Према резултатима пописа становништва из 2011. године, густина насељености у општинама у којима је влашко становништво заступљено са уделом већим од 5% креће се у интервалу 15,7-56,8 ст/км2. Најнижа концентрација становништва је забележена у општини Бољевац, која је уједно и општина са најнижом густином насељености у Источној Србији, док је највиша концентрација становништва забележена у општини Бор. Занимљиво је и да се у рангу општина Источне Србије према густини насељености поред Бољевца, на зачељу налазе и општине Жагубица, Мајданпек, Кучево и Голубац, у којима је густина насељености испод 25 ст/км2 , а у чијој етничкој структури се поред српског, налази и влашко становништво. 215 Карта 8. Густина насељености у општинама Источне Србије, 1948. и 2011. године 216 7.4. Компоненте природног кретања становништва Источне Србије Демографске промене које су захватиле Источну Србију током ХХ и почетком XXI века су по својим основним карактеристикама специфичне али и очекиване. Последице депопулационих процеса који су захватили простор Источне Србије још крајем XIX века постале су видљиве већ почетком ХХ века, а показатељи популационе динамике од Другог светског рата до данас показују да је Источна Србија у фази потпуне демографске ерозије коју је готово немогуће санирати и радикалним мерама популационе политике. Отпор чврстих традиционалних образаца са једне, и модернизација друштва са друге стране, највидљивији су у домену природног обнављања становништва Источне Србије које већ одавно не обезбеђује ни просту замену генерација. Промене у природном кретању становништва Источне Србије посматраћемо у периоду 1961-2010. године, с посебним освртом на природно кретање влашког становништва. Званична статистика редовно објављује податке на основу којих се могу извести показатељи природног кретања становништва целе Србије или њених појединих подручја. Међутим, витално-статистички подаци по етничким обележјима становништва су доступни само на нивоу републике и покрајина, а промене у природном кретању по нациналности које се дешавају у оквирима нижих административно-територијалних јединица (општина) статистички је могуће испратити тек за последњих десетак година. Директним витално–статистичким подацима о Власима у Србији располажемо од 1971. године 55 , али је извођење закључака о динамици и интензитету промена у природном кретању, као и предвиђање тенденција у будућем периоду, готово неизводљиво због изразите флотантности коју Власи показују при етностатистичкој евиденцији виталних догађаја. Као и при употреби података пописне статистике, примена субјективног критеријума при националној декларацији становништва код регистрације рађања и умирања на примеру Влаха у Источној Србији резултирала је изразитим осцилацијама у динамици показатеља природног кретања за које не постоји релевантно демографско 55 Од 1950-1970. године витално-статистички подаци о влашком становништву су објављивани само на нивоу СФР Југославије, док су од 1971. године подаци дистрибуирани по републикама и покрајинама. 217 објашњење. Са друге стране, етнодемографски аспект нашег истраживања Источне Србије је фокусиран управо на разматрање диференцијалног демогрфског развитка по националности, пре свега, српског и влашког становништва. У циљу превазилажења проблема недостатка витално-статистичких података по националности на нивоу нижих административно-територијалних јединица искористили смо чињеницу да је 99,2% Влаха у Србији сконцентисано на простору Источне Србије, па смо закључке извели уопштавањем на основу расположивих података виталне статистике који се односе на укупно Влашко становништво у Републици Србији. Из истог разлога, промене у природном кретању влашког становништва посматраћемо и на примеру становништва 42 насеља у Источној Србији у чијој етничкој структури Власи чине апсолутну или релативну већину. 7.4.1. Наталитет, морталитет и природни прираштај Из анализе података о рођеним и умрлим у Источној Србији у периоду од 1961-2010. године (Прилог 3-Табела 3.11.; Графикон 19.), могу се констатовати следеће тенденције: Општа стопа наталитета у Источној Србији је у посматраном периоду опала за око 50%, при чему је највишу вредност од 13,4‰ имала 1961. године, а најнижу од 6,8‰ у 2010. години. До средине седамдесетих година општа стопа наталитета је благо осцилирала и кретала се на нивоу око 13‰, а од 1976. године до данас је у сталном опадању, тако да је 2010. године била изразито нижа од стопе наталитета регистроване за Централну Србију (9,4‰) и Војводину (9,3‰) (РЗС, 2012). Тренд стопе моталитета у Источној Србији у посматраном периоду се кретао у супротном смеру од стопе наталитета, односно стопа смртности се линеарно повећавала током читавог периода, да би 2010. године достигла ниво од 19,2‰, тако да односно највиши ниво у односу на остале делове Србије. Стопа 218 морталитета је 2010. године износила у Централној Србији 14,2‰, а у Војводини 14,5‰ (РЗС, 2012). Стопа природног прираштаја становништва Источне Србије је била позитивна закључно са 1977. годином када је износила свега 0,5‰, а од 1978. године има непрекидно негативне вредности. Најнижа вредност стопе природног прираштаја је забележена у 2010. године, и износила је -12,5‰. Исте године стопа прироног прираштаја је износила у Централној Србији -4,8‰, а у Војводини - 5,2‰. Графикон 20. Опште стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1961-2010. године Природни прираштај у Источној Србији је током дуге половине ХХ и почетком XXI века наставио раније започети тренд опадања, а негативну вредност добија 1978. године, знатно раније у односу на Централну Србију и њене друге делове. На пример, у Војводини је негативан природни прираштај први пут -15 -10 -5 0 5 10 15 20 25 n m j ‰ 219 забележен 1989. године (-1,1‰), а у Београду 1992. године када је стопа природног прираштаја износила -0,1‰. Просечне десетогодишње вредности природног прираштаја становништва Источне Србије у периоду 1961-2010. године показују негативну вредност већ осамдесетих година 56 (Табела 36.), док је најоштрији пад забележен у првој деценији XXI века, пре свега због пораста мотралитета који је изазван изразито неповољном старосном структуром становништва услед интензивирања процеса дубоког демографског старења. Табела 36. Опште стопе наталитета (n), морталитета (m) и природног прираштаја (j) у Источној Србији, по дестогодиштима, 1961-2010. године n m j 1961-70 12,3 10,7 1,6 1971-80 12,2 11,5 0,7 1981-90 10,4 13,1 -2,6 1991-00 9,6 14,0 -4,5 2001-10 8,1 17,7 -9,6 Извор: Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010-подаци по општинама, Републички завод за статистику, Београд, 2012, стр. 1-251. Просторна дистрибуција наталитета, морталитета и природног прираштаја показује да нису сви делови Источне Србије подједнако и истовремено учествовали у динамици природног кретања становништва (Карте 9. и 10.; Прилог 3-Табела 3.12.). Укупан пад опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1961- 2010. године је износио 49,3%. Већ 1961. године, општа стопа наталитета је била нижа од просечне вредности за Источну Србију (13,4 ‰) у укупно 15 општина, а у 9 општина (Књажевац, Сокобања, Жабари, Ражањ, Сврљиг, Неготин, Мало Црниће, Велико Градиште и Зајечар) стопа наталитета је била нижа од 12‰. 56 Негативне просечне дестогодишње вредноси на нивоу Централне Србије и Војводине су забележене деведесетих година ХХ века. 220 Најниже вредности опште стопе наталитета 2010. године (испод 6‰) су биле у општинама Сврљиг, Ражањ, Жагубица, Голубац, Кучево, Неготин, Велико Градиште, Мало Црниће и Сокобања, а највећи процентни пад у односу на 1961. годину је забележен у општини Мајданпек где је општа стопа наталитета опала за 66,5%. Пад опште стопе наталитета од преко 50% забележен је у још 7 општина (Ражањ, Голубац, Жагубица, Деспотовац, Кучево, Кладово и Сврљиг) (Табела 37.). Супротно кретању стопе наталитета, општа стопа морталитета и Источној Србији се у истом периоду скоро дупло повећала, са 10,1‰ колико је износила 1961. године, на 19,2‰ у 2010. години. Динамика и територијални размештај општих стопа морталитета показују да је највећи пораст смтрности забележен у општинама које су раније ушле процес демографског старења и које су већ половином ХХ века имале неповољну старосну структуру становништва. Међу општинама које се издвајају са врло високим вредностима стопа смртности становништва издваја се 7 општина (Голубац, Петровац, Жабари, Мало Црниће, Неготин, Сокобања и Деспотовац) у којима је 2010. године вредност била у интервалу 20-22‰, затим 3 општине (Књажевац, Кучево и Ражањ) са стопама смртности у интервалу 22,1-25‰, и општина Бољевац са стопом морталитета од 25,2‰, што је истовремено била и једна од највиших вредности у Србији57. У рангу општина Источне Србије према процентном порасту опште стопе морталитета од 1961-2010. године, у врху се налазе оне које су најраније биле захваћене биолошком депопулацијом, односно које су прве изашле из процеса демографске транзиције и ушле у процес убрзаног демографског старења (Табела 37). 57 Виша општа смртности је 2010. године забележена једино у општини Црна Трава где је износила 50,9‰ (РЗС, 2012). 221 Табела 37. Ранг општина у Источној Србији према индексу пораста/пада општих стопа наталитета и морталитета, у периоду 1961-2010. године n m Источна Србија 50,7 Источна Србија 190,1 Мајданпек 33,5 Ражањ 282,3 Ражањ 37,3 Деспотовац 263,4 Голубац 38,5 Кучево 251,6 Жагубица 39,4 Бољевац 240,0 Деспотовац 40,2 Сврљиг 226,2 Кучево 40,6 Књажевац 216,0 Кладово 42,9 Ћуприја 213,9 Сврљиг 43,4 Жагубица 195,0 Ћуприја 50,0 Жабари 192,7 Бор 50,3 Параћин 191,7 Велико Градиште 50,4 Сокобања 191,1 Бољевац 50,7 Алексинац 190,2 Неготин 50,9 Свилајнац 187,4 Жабари 62,7 Неготин 183,0 Параћин 51,2 Петровац 176,9 Мало Црниће 51,3 Град Ниш 174,6 Свилајнац 51,5 Мало Црниће 171,8 Петровац 54,0 Мајданпек 170,3 Град Ниш 59,6 Бор 163,6 Алексинац 60,1 Ћићевац 162,2 Сокобања 61,5 Пожаревац 162,0 Зајечар 62,7 Зајечар 160,7 Ћићевац 64,6 Кладово 160,3 Пожаревац 64,8 Голубац 146,4 Књажевац 78,6 Велико Градиште 146,1 Прорачун на основу: Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010-подаци по општинама, Републички завод за статистику, Београд, 2012, стр. 1-251. 222 Карта 9. Стопа наталитета по општинама у Источној Србији 2010. године (‰) 223 Карта 10. Стопа морталитета по општинама у Источној Србији 2010. године (‰) 224 Кретање природног прираштаја у Источној Србији на нивоу општина такође указује на просторну диференцијацију (Прилог 3-Табела 3.11.). До 1964. године негативан природни прираштај је забележен у укупно 15, а до 1970. године у 17 општина58, у којима је према резултатима пописа становништва 1961. године живело 604.004 становника, односно око 58% од укупног броја становника Источне Србије. Интересантно је поменуту да су међу првим општинама захваћеним биолошком депопулацијом биле пограничне општине, као и оне у којима је концентрисано влашко становништво.. Међу општинама у којима је забележен негативан природни прираштај после 1978. године су Деспотовац (1983), Кладово (1986), Параћин и Ћуприја (1991), Пожаревац (1996), а Град Ниш је имао позитиван природни прираштај до 1997. године. Од 1997. године на целом простору Источне Србије је забележен већи број умрлих него рођених, а просторни размештај опште стопе природног прираштаја 2010. године указује на одмакли процес биолошке депопулације (Карта 11). На касније достизање негативних вредности природног прираштаја појединих општина имали су утицај социо-економских фактори који су привлачили млађе мигрантско становништво. У општинама Бор и Мајданпек до 80-тих година доминантну улогу је имао експанзивни развој рударске индустрије која је имала снажан гравитациони утицај. Кладово је доживело економску трансформацију изградњом хидроелектране ''Ђердап'', док је у Параћину лоцирана прехрамбена индустрија и производња стакла. Пожаревац представља највећи градски и културно-просветни центар североисточног дела Централне Србије, а поред значајних индустријских погона у њему је био лоциран и велики војни центар који је привлачио становништво из свих крајева Србије и бивше Југославије. Најповољније показатеље природног кретња становништва у Источној Србији је имао Град Ниш, као градски, привредни и културно-просветни центар који је, према резултатима пописа становништва из 2011. године, после Београда и Новог Сада трећи град по величини у Србији (260.237 становника), и 58 Тако је већ 1961. године, шест општина имало негативан природни прираштај (Неготин, Велико Градиште, Голубац, Мало Црниће, Књажевац и Сокобања). Негативан природни прираштај забележен је 1962. године у још 4 општине (Жабари, Петровац, Зајечар и Ражањ), 1964. године у још 5 општина (Кучево, Бољевац, Алексинац, Свилајнац и Ћићевац), а 1970. године у Жагубици и Сврљигу. 225 као такав има све специфичности демографског развитка већих градова. Због тога се у значајној мери разликовао по свим демографским показатељима од остатка Источне Србије, а негативне вредности природног прираштаја је забележио после свих већих градова у Србији. Карта 11. Стопа природног прираштаја по општинама у Источној Србији 2010. године (‰) 226 Динамика компонената природног кретања указује на чињеницу да је процес биолошке депопулације у Источној Србији током друге половине ХХ и почетком XXI века био већ у одмаклој фази, а да су узроци депопулације у тесној вези са знатно ранијим временским периодом и етнодемографском структуром о којима је већ било речи. Ако узмемо у обзир етничку структуру општина које су прве забележиле негативан природни прираштај, можемо закључити да је процес биолошке депопулације најраније отпочео у општинама у којима је евидентирано значајније присуство Влаха. Тако је у општинама у којима је концентрисано влашко становништво (Кучево, Бољевац, Жагубица, Петровац, Голубац и Неготин) негативан природни прираштај забележен већ 60-тих и 70-тих година прошлог века. Процентуално присуство ''декларисаних'' Влаха у наведеним општинама према данашњим етностатистичким подацима не указује на то да влашака популација има потенцијал да буде предводник у општем тренду опадања природног прираштаја (о методолошким проблемима коришћења етностатистичких извора смо више говорили у поглављу 2.5.). Међутим, чињеница је да су знаци биолошке депопулације најизраженији управо у оним областима у којима је још од друге половине XIX века у етничкој структури, према ондашњим статистичким подацима, било евидентирано далеко веће присуство влашког становништва59. О далеко већем присуству Влаха говоре и подаци готово свих пописа од 1948-2011. године, при чему се јасно уочава несклад између декларисаних Влаха у односу на влашки матерњи језик. На пример, 1981. године је у Жагубици пописано 7.187 лица влашког матерњег језика, а само њих 2.850 (39,6%) се изјаснило као Власи, или од 15.183 лица из Кучева која су изјавила да им је матерњи језик влашки, њих 2.598 (17,1%) се декларисало као Власи. Иста појава је карактеристична и за наредне пописе у којима се уочава опадање обе категорије лица, али је несклад у изјавама националне припадности и матерњег језука и дање изражен (Прилог 4-Табела 4.13.). 59 На пример, у периоду од 1866-1895. године, удео Влаха се у Крајини кретао у интервалу од 61- 59%, Тимоку око 49%, а у Поморављу 35-28%. Према резултатима пописа из 1921. године у Крајини је било 58%, Тимоку 25%, а у Млави 20% становништва са влашким матерњим језиком. 227 Због учестале промене става при националној декларацији, како у пописима становништва, тако и у статистици виталних догађаја, неопходан је опрез при доношењу закључака на основу етностатистичких података о утицају влашког етно-културног идентитета на природно кретање становништва Источне Србије. Витално-статистички подаци о влашком становништву у Србији су до 1970. године били објављивани само збирно, на нивоу СФР Југославије, па ћемо податке о кретању наталитета, морталитета и природног прираштаја Влаха у Србији приказати у периоду 1971-2009. године. Узимајући у обзир да је 99,2% од укупног броја Влаха у Србији сконцентрицано на територији Источне Србије, податке о наталитету, морталитету и природном прираштају ћемо посматрати за укупно влашко становништво у Централној Србији (Прилог 3-Табела 3.13.; Графикон 21.). Графикон 21. Наталитет, морталитет и природни прираштај Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2009. године Подаци виталне статистике о Власима у Централној Србији показују знатно мањи број рођених и умрлих од стварног, као и значајну несразмеру између природног прираштаја и апсолутног пораста Валаха (Табела 38.). У периоду од 1971-1981. године је евидентирано свега 8 рођених и 12 умрлих Влаха, -100 -80 -60 -40 -20 0 20 40 60 80 100 1971 1973 1975 1977 1979 1981 1983 1985 1987 1989 1991 1993 1995 1997 1999 2001 2003 2005 2007 2009 N M J 228 док је према подацима пописне статистике апсолутни пораст броја Влаха у Источној Србији у истом периоду износио 10.760 становника. У периоду 1981-1991. године виталана статистика је евидентирала 17 рођених и 148 умрлих Влаха, дносно природни прираштај од -131. Према резултатима пописа становништва 1981. године у Централној Србији је пописано 24.891, а 1991. године 17. 174 декларисаних Влаха што значи да је апсолутни пад броја декларисаних Валха у овом периоду износио 7.807 становника. Природни прираштај Влаха у целом периоду 1971-2010. године је био негативан, и износио је -919 лица, док је према резултатима пописне статистике у истом периоду забележен апсолутни пораст броја декларисаних Влаха од 21.029 лица. Из приказаних података је савим јасно да су подаци виталне статистике о Власима под изразитим утицајем субјективног критеријума при националној декларацији па из директних етностатистичких података о природном кретању Влаха нећемо изводити закључке. Табела 38. Наталитет, морталитет, природни прираштај и апсолутни пораст Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2010. године N M J R 1971-1980 8 12 -4 10760 1981-1990 17 148 -131 7810 1991-2001 101 397 -296 22536 2002-2010 53 541 -488 4550 1971-2010 179 1098 -919 21029 Извор: Демографска статистика (1971-2010), СЗС и РЗС, Београд. Подаци виталне статистике у периоду од 1963-2008. године о насељима у чијој етничкој структури декларисани Валси чине већинско становништво дају нам знатно објективнију слику о природном кретању Влаха у Источној Србији. Негативан природни прираштај становништва насеља са влашком етничком 229 већином је први пут забележен још 1964. године, односно 14 година раније од укупног становништва Источне Србије (Прилиг 3-Табела 3.14). За разлику од недефинисаних трендова компоненти природног кретања изведених на основу директних витано-статистиких података о Власима, графички приказ кретања наталитета, морталитета и природног прираштаја укупног становништва ''влашких'' насеља периоду од 1963-2008. године (Графикон 22.) показује позитивну корелацију између наталитета и природног прираштаја, а опадње наталитета и природног прираштаја становништва наведених насеља подупире раније изнешене претпоставке о етнодемографском карактеру депопулационих процеса који су најраније започети, а током ХХ века најдаље одмакли, управо и у подручјима која у свом етничком саставу имају значајније уделе влашког становништва. Графикон 22. Наталитет, морталитет и природни прираштај становништва свих насеља Источне Србије у којима Власи чине већину, 1963-2008. године -600 -400 -200 0 200 400 600 800 1000 N M J 230 7.4.2. Стопа укупног фертилитета и учешће Влахиња у репродукцији Као основни недостатак општих стопа наталитета, морталитета и природног прираштаја обично се наводи да су то грубе мере јер не узимају у обзир старосну структуру која је најважнији извор варијација виталних догађаја. Зато је у детаљнијим истраживањима природног кретања становништва потребно користити и друге показатеље које је могуће извести из виталне али и пописне статистике. На основу пописа становништва о броју живорођене деце за жене старије од 15 година, у могућности смо да сагледамо плодност једне популације према различитим обележјима. Процес транзиције фертилитета становништва Источне Србије отпочео је већ у другој половини XIX века, паралелно са становништвом неких развијених европских земаља, иако је Источна Србија у то време била изразито неразвијено подручје. Рано спровођење контроле рађања хомогенизовало је депопулациони, изразито рурални, простор Источне Србије према свим показатељима који су током друге половине ХХ века достигли вредности које указују на потпуну демографску ерозију. Неучествовање жена у репродукцији становништва један је од непосредних узрока висине фертилитета, а ова појава је условљена биолошким, психолошким и социјалним факторима чији су утицаји мањи на плодност становништва него на формирање ставова о величини породице. Због тога значај ових фактора у анализи фертилитета може бити релативан јер ''у једној популацији обим неучествовања у репродукцији може да буде мали, а ниво фертилитета низак или висок у зависности од прихваћених репродуктивних норми'' (Рашевић М., 1999, 64). У ранијим излагањима смо изнели став о етнодемографским основама депопулације Источне Србије па ћемо, узимајући у обзир све наведене проблеме при коришћењу етностатистичких података, размотрити репродуктивно понашање Влахиња на основу података о фертилитету по старосним групама из пописа становништва 2002. године на нивоу Републике Србије (Табела 39.). 231 Табела 39. Влахиње старе 15 и више година према броју живорођене деце и старости 2002. године. Бр.живорођене деце укупно 15-19 20-24 25-29 30-39 40-49 50-59 60+ Укупно 17985 820 738 845 1884 2300 2795 8402 Није рађала 2427 738 367 146 129 102 154 735 1 4939 65 193 185 302 458 889 2796 2 8091 16 156 419 1176 1397 1417 3454 3 1778 1 18 73 226 257 250 930 4 470 0 3 21 32 58 56 288 5 и више 280 0 1 1 19 28 29 199 Структура у процентима Укупно 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 Није рађала 13,5 90,0 49,7 17,3 6,8 4,4 5,5 8,7 1 27,5 7,9 26,1 21,9 16,0 19,9 31,8 33,3 2 45,0 1,9 21,1 49,6 62,4 60,7 50,7 41,1 3 9,9 0,1 2,4 8,6 12 11,2 8,9 11,1 4 2,6 0 0,4 2,5 1,7 2,5 2,0 3,4 5 и више 1,6 0 0,1 0,1 1,0 1,2 1,0 2,4 Укупно 100.0 4,6 4,1 4,7 10,5 12,8 15,5 46,7 Није рађала 100.0 30,4 15,1 6,0 5,3 4,2 6,3 30,3 1 100.0 1,3 3,9 3,7 6,1 9,3 18,0 56,6 2 100.0 0,2 1,9 5,2 14,5 17,3 17,5 42,7 3 100.0 0,1 1,0 4,1 12,7 14,4 14,1 52,3 4 100.0 0 0,6 4,5 6,8 12,3 11,9 61,3 5 и више 100.0 0 0,4 0,4 6,8 10,0 10,4 71,1 Напомена: разлику од укупно чини непознато Извор: Етнички мозаик Србије - према подацима пописа становништва 2002. године, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд, 2004, стр. 295. 232 Према подацима пописа становништва из 2002. године удео фертилних жена у укупном броју Влаха у Србији 2002. године је износио 16,4%, што је знатно мање од истог удела Српкиња (24,1%). Према истим подацима 13,5% Влахиња старијих од 15 година није родило ни једно дете што представља најнижи удео жена без потомства у оквиру једне етничке заједнице у Србији, по чему су рангиране на последњем, 29-ом месту, док је удео Влахиња које су родиле једно дете износио 27,5%, што их је позиционирало на друго место, одмах иза Рускиња (Прилог 3-Табела 3.25.). Ако посматрамо не учествовање Влахиња у репродукцији по старосним групама уочићемо да је број Влахиња у Србији старијих од 60 година које су из фертилног периода изашле без потомстава износио 735, односно 8,7%, У односу на остале националности у Србији, ниже уделе у овом контингенту су имале само Албанке (5,8%), Горанке (5,8%) и Туркиње (5,4%); идентичан удео су имале жене румунске националности, док су ови удели били осетно већи код Српкиња (10,4%), Мађарица (10,6%), Хрватица (14,8%) и Словенки (14,9%). Низак удео Влахиња старијих од 60 година које нису рађале у односу на исти контингент Српкиња би требао да буде показатељ нешто вишег фертилитета Влахиња. Међутим, у укупном броју Влахиња које нису рађале скоро 1/3 отпада на жене које су рођене пре 1942. године, односно старије од 60 година у моменту пописивања (Етнички мозаик Србије, 2004). Супротно томе, удео Влахиња старијих од 15 година које су родиле једно дете је износио 27,5% што их у рангу етничких заједница високо позиционира (друго место, иза Руса). Удео Српкиња старијих од 15 година које су родиле једно дете је износио 19,9% (просек за Србију је био 19,8%). Нјавећи број Влахиња које су родиле једно дете се налази у контингенту старијих од 60 година, односно 56,6%, док је овај удео код Српкиња био скоро дупло мањи и износио је 34,6%. Од укупног броја Влахиња које су родиле једно дете чак 74,6% отпада на контингент Влахиња које су изашле из фертилног периода (Табела 39.). Према овом податку, претпоставка о придржавању традиционалних репродуктивних норми у Источној Србији које су, између осталог, подразумевале контролу рађања и систем једног детета има своју потврду и у репродуктивном понашању Влахиња рођених у трећрој и четвртој деценији ХХ века, односно пре 1942. године. Иако је 233 транзиција фертилитета у Србији добила на интензитету у првим деценијама после Другог светског рата процесима индустријализације, урбанизације и деаграризације, на основу разматрања завршног фертилитета Влахиња Источне Србије можемо закључити да ови процеси нису могли имати већи значај на њихову репродуктивни модел из најмање два разлога. Први је у чињеници да се репродуктивни модел понашања Влаха, који је статистички видљив још од друге половине XIX века, темељи у социо-економском обрасцу насталом из специфичног етно-културног идентитета Влаха. Други разлог је низак ниво урбанизације влашког становништва јер око 90% декларисаних Влаха у Источној Србији настањено у руралним срединама. На Влахиње старије од 15 година које су родиле двоје деце отпада 45%, док је овај удео код Српкиња 43,1%. Разлике се још више смањују код жена старијих од 15 година које су родиле троје и више деце где је овај удео код Влахиња био 14,1%, док је код Српкиња износио12,1%, при чему је просек за Србију износио 13,3%. У старосној структури Влахиња које су родиле двоје и троје деце предњаче оне које су изашле из фертилног периода. Основни проблем демографског развитка Србије је обележен недовољним рађањем, а један од идикатора нивоа рађања је и стопа укупног фертилитета чија динамика на врло веродостојан начин указује на промене у репродуктивном понашању одређене популације. Неопходна вредност стопе укупног фертилитета од за просту замену становништва Централне Србије и Косова од 2.1 зе забележена још 50-их година ХХ века, а већ 1971. године стопа укупног фертилитета је била за око 15% нижа од потребне у Централној Србији, односно за око 20% у Војводини. У Централној Србији у периоду 1991-1999. године стопа укупног фертилитета је опала са 1.73 на 1.40, а у Војводини са 1.72 на 1.43. Почетком XXI века она бележи лагани раст и стабилизацију, али, иако изнад европског просека, за 25% је нижа од потреба просте замене генерација. Када је у питању становништво Источне Србије могућности за остваривање просте замене становништва су још неповољније. Стопа кумулативног фертилитета становништва Источне Србије у периоду 2006-2008. године (изведена на основу процена Рашевић М., Пенев Г., 2009, 129) је износила 1,26, док је у Централној Србији имала вредност од 1,40. У општинама 234 Пожаревац, Ражањ, Алексинац и Параћин су стопе укупног фертилитета имале више вредности од просека за Централну Србију (у интервалу 1,42-1,51), док су све општине у чијој је етничкој структури заступљено влашко становништво имале вредности стопе укупног фертилитета испод 1,40 што значи да је ниво природног обнављања становништва опао испод границе од 1,50 за која је у литератури често назначена као доња граница испод које је веома тешко остварити рехабилитацију фертилитета (Прилог 3-Табела 3.15.; Карта 12.). Оваква ситуација представља проблем од ширег друштвеног значаја и захтева појачану активност релевантних институција у домену креирања јавних политика и имплементацији мера популацине политике које би ублажиле неповољне депопуллационе трендове, како у Источној Србији, тако и у осталим депопулационим подручјима Србије. Карта 12. Стопа укупног фертилитета, по општинама у Источној Србији, у периоду 2006-2008. године 235 7.5. Убрзано старење становништва до степена дубоке демографске старости Старосна структура становништва је у непосредној узрочно-последичној вези са рађањем, умирањем и миграцијама, једна је од најважнијих демографских структура, а њена анализа чини основу за сва друга демографска истраживања. Данашња старосна структура становништва Источне Србије је формирана под непосредним утицајем обе компоненте популационе динамике, али и под снажним утицајем наслеђеног старосног састава, односно демографске инерције. Неповољна старосна структура становништва Источне Србије је резултат дугорочног опадања ферниитета и његовог задржавања на веома ниском нивоу. Упоредо са дугорочним опадањем рађања смањивали су се и удели младог становништва у Источној Србији, а један од главих разлога данашњих негативних трендова у репродукцији становништва је улазак у репродуктивно доба старосних кохорти које су проистекле из периода ниског наталитета. На старосну структуру становништва од средине ХХ века су значајно утицао и тренд смртности становништва, односно промене дистрибуцје морталитета по старости. На пример, стопа смртности одојчади у Источној Србији је опала са 63,3‰ из 1961. године, на 10,7‰ колико је износила 2010. године (Прилог 3- Табела 3.11.), што је допринело ублажавању утицаја опадања фертилитета. Са друге стране, на промену састава становништва Источне Србије по старости утицали су и миграциони процеси, како они који су везани за послератни период интензивне индустијализације и урбанизације, тако и они који су се ипсољили у наглашеном исељавању становништва у иностранство. Утицај миграција на старосну структуру становништва био је непосредан (у случају неједнаке старосне сртуктуре миграната и аутохтоног становништва) и посредан (услед деловања на непосредне факторе формирања старосне струтуре-наталитета и морталитета). Иако је у најдужем раздобљу динамика промене старосне структуре становништва Источне Србије била под доминантним утицајем посредних фактора, улога просторне покретљивости је крајем ХХ и почетком XIX века била од кључног значаја, не само за старосну структуру становништва и процес 236 демографског старења, већ је у значајној мери детерминисала и демографски развитак. Поједини типови старосне структуре карактеристични су за извесне фазе у демографском развитку, и у том погледу у демографији се помињу три типа: прогресивни, стационарни и регресивни. Код прогресивног типа обично су наталитет и морталитет на високом нивоу, а старосна структура је изразито млада. За стационарни тип је карактеристично да су стопе наталитета и морталитета изједначене што утиче на стварање специфичне старосне структуре која се не одликује високим уделима младог становништва. Код регресивног типа становништва стопе фертилитета опадају и формира се старосна сртуктура која се одликује малом базом, односно опадањем удела деце и омладине у односу на старије генерације. Иако је у погледу старосне сртруктуре код конкретних популација много чешће присуство интермедијарних стања од наведених тзв. чистих типова, процес демогафског старења у Источној Србији је већ толико одмако да становништво већине општина тежи регресивном типу, док је у етнодемогарсфком смислу изразито неповољна старосна структура нарочито изражена код влашког становништва. Промене старосне структуре становништва Источне Србије у послератном периоду су се одвијале под непосредним утицајем обе компоненте популационе динамике. Улога наслеђеног ниског фертилитета је допринела сталном опадању удела младог становништва у свим генерацијама, уз истовремено повећање удела старих. Процес демографског старења у периоду 1981-2011. године је нарочито уочљив у непрекидном сужавању базе старосне пирамиде, као и значајног пада удела становништва старог 25-34 године током осамдесетих година, при чему треба нагласити да је наведена старосна група код женског становништва представља најзначајнији део оптималнг фертилног контингента. За разлику од смањења удела контингента школообавезне деце и младог средовечног становништва значајно је порастао удео становништва старијег од 65 година, при чему се намеће општи закључак да је у посматраном периоду дошло до опадања удела скоро свих категорија младог и средовечног становништва (Табела 40.; Графикон 23.) што је допринело даљем демографском старењу становништва 237 Источне Србије и интензивном одмицању процеса биолошке депопулације који је отпочео у другој половини XIX века и траје до данас. Табела 40.Удели петогодишњих старосних група у укупном становништву Источне Србије, 1981-2011. године. година 1981 1991 2002 2011 100% 100% 100% 100% 0-4 6,1 5,4 4,3 3,6 5-9 6,4 5,7 5,1 4,3 10-14 6,0 6,1 5,4 4,6 15-19 5,9 6,4 6,0 5,4 20-24 6,7 6,2 6,2 5,3 25-29 8,3 6,0 6,4 5,4 30-34 8,1 6,7 6,1 5,6 35-39 5,9 8,2 6,0 6,2 40-44 6,7 8,0 6,6 6,1 45-49 7,9 5,7 7,9 6,1 50-54 8,3 6,4 7,8 6,8 55-59 7,1 7,4 5,5 8,6 60-64 3,6 7,5 6,1 8,6 65+ 12,4 13,8 19,7 23,2 Извор: Књиге пописа становништва 1981-2011. године. 238 Гарфикон 23. Удели петогодишњих старосних група у укупном становништву Источне Србије, 1981-2011. године. И поред тога што старосне пирамиде Источне Србије у свим годинама посматрања указују на регресиван тип становништва (Графикон 24.), треба нагласити да би старосна структура била још неповољнија да није било опадања смртности у млађим контингентим становништва, као и имиграционог утицаја градских и привредних центара као што су Ниш, Пожаревц, Бор, Мајданпек, који су у послератном периоду имали потребу за младом, али и репродуктивно способном, радном снагом која се интензивно досељавала и са простора изван Источне Србије. 0 5 10 15 20 25 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ 2011 2002 1991 1981 239 Гарфикон 24 Старосне пирамиде становништва Источне Србије 1981., 1991. и 2002. године. 14 12 10 8 6 4 2 0 2 4 6 8 10 12 14 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ % с та р о с т 1981 16 14 12 10 8 6 4 2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ % с та р о с т 1991 240 22 20 18 16 14 12 10 8 6 4 2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ % с та р о с т 2002 26 24 22 20 18 16 14 12 10 8 6 4 2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ % с та р о с т 2011 241 На одвијање процеса демографског старења указује и динамика осталих важнијих показатеља демографске стрости као што су просечна старост становништва и индекс старења. Динамика показатеља демографске старости у периоду 1981-2011. године указује да је становништво Источне Србије, као и становништво Централне Србије, било изложено процесу старења који се одвијао континуирано почев од младог становништва (базе старосне пирамиде), с тим што је процес старења у Источној Србији отпочео знатно раније него код становништва Централне Србије. У посматраном периоду, удео младих до 19 година у Источној Србији се смањио са 24,5% на 17,9%, док се код становништва Централне Србије овај удео смањио са 27,7% на 19,8%. Разлике у процесу старења становништва Источне Србије и становништва Централне Србије у овом периоду нису тако видљиве у контингенту становништва 20-59 година, док је интензитет пвећања удела становништва старијег од 60 година сличан, с тим да је већ 1981. године удео старог становништва у Источној Србији био знатно већи (Табела 41.). Значајан пораст индекса старења у последењем међупописном периоду као и остали показатељи демографске старости показују да је становништво Источне Србије интензивније захваћено процесом демографског старења у односу на становништво централне Србије, а да је актуелна старосна структура укаује на дубоку демографску ерозију за коју је врло тешко пронаћи делотворан модел популационе политике, чак и да постоје идеални услови њене моменталне примене. 242 Табела 41. Показатељи процеса демографског старења становништва Источне Србије 1981-2011. године. просечна удео у укупном становништву % индекс старост 0-19 20-59 60+ старења 1981 Источна Србија 39,9 24,5 59,0 16,0 0,6 Централна Србија 35,5 27,4 58,8 13,2 0,5 1991 Источна Србија 41,1 23,6 54,6 21,3 0,9 Централна Србија 37,6 26,1 55,6 18,3 0,7 2002 Источна Србија 43,4 20,9 52,5 25,8 1,2 Централна Србија 40,4 22,2 54,3 24,8 1,0 2011 Источна Србија 45,7 17,9 50,2 31,8 1,8 Централна Србија 42,2 19,8 55,0 25,2 1,3 Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва 1981-2011. године. Етнодемографскои аспект старења становништва Источне Србије указује на знатно неповољнију старосну структуру влашког у односу на српско становништво према свим показатељима демографског старења. У претходном поглављу смо приказали природно кретање становништва Источне Србије по општинама и закључили да су негативне вредности природног прираштаја забележене најраније у општинама у којима су Власи заступљени у значајнијем броју. Показатељи демографског старења влашког становништва недвосмислено указују да је ова етничка заједница раније и интензивније захваћена процесом биолошке депопулације у односу на укупно становништво Источне Србије на шта указују просечна старост, структура по великим старосним групама и индекс старости Влаха (Табела 42). 243 Табела 42. Показатељи процеса демографског старења Влаха Централне Србије 2002. године. просечна удео у укупном становништву % индекс старост 0-19 20-59 60+ старења укупно 47,3 16,8 46,4 40,0 2,1 мушко 44,8 17,9 50,9 33,2 1,7 женско 49,6 15,7 42,0 46,5 2,6 Извор: Етнички мозаик Србије, Министарство за људска и мањинска права С и ЦГ, Београд, 2004. Према резултатима пописа 2002. године просечна старост Влаха у Централној Србији је износила 47,3 године, што је било за 4 године више у односу на укупно становништво Источне Србије, односно близу 7 година више у односу на Централну Србију. Девет година касније, према резлтатима пописа из 2011. године, просечна старост Влаха је износила 51,3 године, односно 9 година више у односу на Србе и близу 6 година више у односу на просечну старост становништва Источне Србије. Висок удео старог становништва међу Власима у Источној Србији је дирактан резултат процеса демографског старења услед дугорочне праксе рестриктивног модела репродукције који је у садејству са емиграционим процесима током друге половине ХХ века довео влашко становништво у фазу дубоке демографске старости. Ако су разноврсне мере контроле рађања као што су систем једног детета, малолетнички бракови или домазетство детерминисале пад наталитета као кључни фактор процеса биолошке депопулације још у другој половини XIX и почетком ХХ века, у новије време, нарочито у последњих 40 година, улогу водећег фактора у биолошкој депопулацији и старењу становништва је преузела емиграција становништва са израженом селективношћу миграната према старости и полу. Индекс старења Влаха је 2002. године износио 2,1 што скоро дупло више у односу на индексе старења становништва Источне Србије, односно становништва Централне Србије, а на процес демографског старења влашког становништва указује и учешће појединих старосних контингената. Тако је удео деце 244 предшколског узраста износио 5,22%, школообавезног контингента 7,25%, пунолетног становништва 84,94%, радно способног становништва 54,03%, а удео становништва старог 65 и више година је износио 28,67% (Етничи мозаик Србије, 2004, 435). Иако је процес демографског старења од друге половине ХХ века интензивиран у свим деловима Источне Србије, просторни размештај показатеља демографског старења у Источној Србији по општинама указује на етнодемографски карактер процеса старења становништва који је најдаље одмакао у општинама које су раније изашле из демографске транзиције, односно у општинама у чијој у етничкој структури је заступљено влашко становништво (Табела 43.). Табела 43. Показатељи демографског старења становништва Источне Србије, по општинама, 2011. године просечна старост 0-19 20-59 60+ индекс старења Источна Србија 45,7 17,9 50,2 31,8 1,8 Сврљиг 50,6 13,8 44,6 41,6 3,0 Књажевац 48,6 14,9 48,3 36,8 2,5 Ражањ 48,5 16,7 45,7 37,6 2,3 Жагубица 47,6 17,6 46,3 36,1 2,1 Кучево 47,5 17,3 47,1 35,7 2,1 Неготин 47,4 16,5 48,2 35,3 2,1 Сокобања 47,3 16,4 48,7 34,9 2,1 Жабари 47,1 17,9 46,4 35,7 2,0 Бољевац 46,9 17,1 49,1 33,8 2,0 Кладово 46,8 16,4 50,1 33,5 2,0 Голубац 46,3 17,9 48,9 33,2 1,8 Деспотовац 45,9 17,9 50,1 31,9 1,8 Мало Црниће 45,7 18,5 48,7 32,8 1,8 Петровац 45,6 18,3 49,2 32,5 1,8 Зајечар 45,5 16,9 52,0 31,0 1,8 Свилајнац 45,4 18,9 49,5 31,6 1,7 В. Градиште 44,8 19,1 49,4 31,5 1,6 Ћуприја 44,3 18,4 53,1 28,4 1,5 Ћићевац 44,2 19,2 52,2 28,5 1,5 Алексинац 43,9 19,2 52,5 28,3 1,5 Мајданпек 43,6 18,6 55,4 26,1 1,4 Параћин 43,2 19,7 53,7 26,5 1,3 Бор 42,3 19,9 56,0 24,1 1,2 Град Ниш 41,9 19,6 56,2 24,2 1,2 Пожаревац 41,5 21,3 54,5 24,2 1,1 Извор: Попис становништва, домаћинстава о станова 2011. године, Старост и пол-подаци по насељима, РЗС, Београд, 2012, стр. 1-610. 245 Удео младог у укупном становништву Источне Србије 2011. године износио је 17,9%, а нижи удели од просечног су забележени у већини поменутих општина које у свом етничком саставу имају значајније уделе Влаха. У старосном котингенту од 20-59 година са високим уделима се издвајају Град Ниш, и општине које и свом саставу имају градске и индустријске центре (Пожаревац, Бор, Мајданпек и Параћин), док је овај удео знатно нижи од просечног у општинама Сврљиг, Ражањ, Жагубица, Жабари и Кучево. Према резултаима пописа становништва из 2011. године, у укупно 17 општина Источне Србије удео становништва старијег од 60 година износи преко 30%, што је за седам општина више у односу на 2002. годину (Прилог 3-Табела 3.16.). У овим општинама су уједно и највеће просечне старости и индекси старења становништва. Такође наглашавамо да су општине у чијој етничкој структури бележимо присуство влашког становништва у врху по свим показатељима демографског старења. Са друге стране, високе вредности индекса старења, просечне старости и неповољне старосне структуре становништва општина Ражањ и Сврљиг су пре свега резултат миграционих кретања, а узроке треба тражити у јакој гравитационој зони Ниша који већ дуже од једног века представља имиграционо исходиште становништва ове две општине. Иако на основу званичних етностатистичких података није могуће формирати емпиријску грађу за етнодемографску диференцијацију становништва општина Ражањ и Сврљиг, из историјских извора знамо је овај до Источне Србије60, нарочито током XIX века, био насељаван словенским шопским становништвом из западне Буграске што је, као и у случају Влаха, могло да потенцира стварање аутентичног ''шопског етнодемографског система'' са другачијим правцима демографског развитка од ставовништва настањеног северно од Ртња. 60 Укључујући и подручја Ниша, Алексинца, Беле Паланке, Пирота, Гаџиног Хана, Димитровграда, као и простор од југоисточне Србије до североистока пиринске Македоније. 246 Карта 13. Просечна старост становништва Источне Србије 2011. године Карта 14. Индекс старења у Источној Србији 2011. године 247 Етнодемографски карактер старења становништва Источне Србије показаћемо и на примеру који чини 42 насеља у чијој етничкој структури влашко становништво има већину. Поређењем показатеља демографске старости ових насеља са становништвом Источне и Центарлне Србије уочавамо значајна одступања у просечној старости становништва, уделу становништва старијег од 60 година и индексу старења. Према резултатима пописа становништва из 2011. године, сва три показатеља су неповоњнија код становништва влашких насеља при чему се истиче индекс старења који нам показује дупло већи удео становништва старијег од 60 година у односу на младо становништво (Табела 44.). Иако се ради о насељима која нису етнички хомогена, док су у некима декларисани Власи само у релативној већини у односу на Србе, занимљиво је да се показатељи демографског старења поклапају са показатељима који се односе на укупно влашко становништво у Србији. Табела 44. Показатељи демографског старења становништва насеља са влашком већином у Источној Србији, 2011. године Просечна старост Удео великих старосних група (%) Индекс старења 0-19 20-59 60 + Центарлна Србија 42,2 19,8 55,0 25,2 1,3 Источна Србија 45,7 17,9 50,2 31,8 1,8 Влашка насеља 48,4 17,2 46,3 36,5 2,1 Извор: Попис становништва, домаћинстава о станова 2011. године, Старост и пол-подаци по насељима, РЗС, Београд, 2012, стр. 1-610. Старосна структура насеља са влашком већином је изразито регресивног типа, са уском базом која се у котингенту младог становништва шири од основе. На старосној пирамиди се јасно издваја контингет старости од 55-65 година који је проистекао из тзв. конпензационог послератног периода, после кога равномерно опадају контингенти старог становништва (Графикон 25.). Старосна пирамида становништва влашких насеља показује да су најзначајније промене у 248 старосној структури становништва почеле током шездесетих година ХХ века, а узимајући у обзир да се ради искључиво о сеоским насељима, оштар пад удела у контигенту деце старости 0-4 године би се могао приписати наглој емиграцији младог, радно и репродуктивно способног становништва у процесима деаграризације и урбанизације. Графикон 25. Старосна структура становништва насеља у чијој етничкој структури већину чини влашко становништво (2011) Извор: Попис становништва, домаћинства и станова 2011. године, Старост и пол-подаци по насељима, РЗС, 2012, стр. 1-610. Од 42 насеља у којима Власи чине већинско становништво, индекс старења је нижи од 2 у 12 насеља, у 26 насеља се креће у интервалу од 2-2,9, а у 4 насеља индекс старења износи 3 и више, при чему однос старих и младих у селу Шипиково (општина Зајечар) износи 4,6, а просечна старост становништва 54,3 године (Прилог 3-Табела 3.17.). Просечна старост од преко 50 година има становништво 8 насеља (Шипиково, Ковилово, Брезница, Двориште, Глоговица, 26 24 22 20 18 16 14 12 10 8 6 4 2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 0-4 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30-34 35-39 40-44 45-49 50-54 55-59 60-64 65+ % с та р о с т 249 Раденка, Вуковић и Александровац), а просечну старост у интервалу од 45-50 година има становништво 33 насеља. Најмлађе становнишво је у селу Слатина (општина Бор) чија просечна старост износи 44,5 година, а занимљиво је и да декларисани Власи у Слатини чине само релативну већину од 39,7%, у односу на Србе који су заступљени са 38,8%. 7.6. Миграциона компонента популационе динамике становништва Источне Србије Основни извор података за проучавање миграција су резултати пописа становништва. Међутум, у детаљнијим истраживањима просторне покретљивости становништва на основу постојеће пописне документације појављује се низ ограничења, нарочито када треба одредити тип и обим миграционих токова. Миграциона кретања у Источној Србији су нарочито интензивирана после Другог светског рата, а иницирана су успостављањем нових друштвених односа и дубоким социо-економским променама које су, у процесима индустријализације, деаграризације и урбанизације, значајно утицале на преразмештај становништва. Миграциона кретања у прве две послератне декаде су имала карактер тзв. унутрашњих миграција, а од шездесетих година су интензивиране и спољне миграције које су биле изазване нескладом између стварних потреба тржишта рада и наглог гомилања радне снаге за коју није било могуће обезбедити запослење у Земљи. У циљу решавања проблема све веће незапослености становништва ондашње власти су донеле одлуку да ''отворе'' државу према развијеном делу света, односно да дозволе одлазак становништва на тзв. привремени рад (боравак) у иностранство, што је искористио и велики део грађана Источне Србије, нарочито њеног северо-источног дела у коме је поред српског, концентрисано и влашко становништво. Проучавање миграција у периоду после Другог светског рата показује да је вредност миграционог салда готово увек у позитивној корелацији са интензитетом економског развоја одређеног простора. Иако су економски мотиви увек били најзначајнији узрок пресељавања, на интензитет, правце и типове миграција су 250 често утицали и други фактори као што су демографски, образовни, брачни, етнички, а крајем ХХ века политички и војни. Унутрашње миграције у послератном периоду су довеле до нове дистрибуције становништва Источне Србије, при чему су се највеће промене десиле на релацији село-град, а нешто мање када су у питању међуградска пресељавања. Процеси индустријализације и урбанизације су довели до знатне концентрације становништва у општинским средиштима и градским насељема, док су са друге стране утицали на деаграризацију и насеобинску дезинтеграцију на широком, претежно руралном и аграраном простору. У демографским истраживањима просторне покретљивости становништва је најзатупљенији витално-статистички метод, али своју примену такође налазе и метод родног краја, као и анализа према месту емиграцје. У зависности од тога који приступ користимо, резултати могу бити различити, а имајући у виду предмет и циљ нашег рада, као и чињеницу да Источна Србија представља типично емиграционо подручје, у центру нашег интересовања ће остати обим пресељавања изражен у миграционом салду становништва. При рачунању миграционог салда ћемо кристити податке виталне и пописне статистике у периоду 1961-2011. године, а такође ћемо се осврнути на избегло становништво на територији Источне Србије, као и на становништво на раду-боравку у иностранству према земљи и дужини рада (боравка). Миграциони салдо становништва Источне Србије у периоду 1961-2011. године је био негативан и износио је -11.163 становника, при чему је у континуитету имао опадајући тренд, док је негативну вредност имао већ осамдесетих година прошлог века када је стопа просечног годишњег миграционог салда износила -1,5‰. (Табела 45.). 251 Табела 45. Мграциони салдо становништва Источне Србије у периоду 1961-2011. године 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 2002-11 1961-11 Миграциони салдо Источна Србија 25779 16752 -17417 -27663 -8614 -11163 Ист. Срб. (без Ниша) -5478 -2690 -19623 -32109 -23106 -83006 Просечан годишњи миграциони салдо Источна Србија 2578 1676 -1741 -2514 -960 -222 Ист. Срб. (без Ниша) -548 -268 -1962 -2918 -2570 -1659 Стопа просечног годишњег миграционог салда Источна Србија 2,4 1,5 -1,5 -2,5 -1,0 -0,2 Ист. Срб. (без Ниша) -0,6 -0,3 -2,2 -3,8 -3,7 -2,1 Извор: Прорачун на основу података из књига пописа становништва и података вталне статистике (1961-2011. године) У прве две декаде посматрања миграциони салдо је представљао позитивну кмпоненту популационе динамике, при чему је највиша апсолутна вредност била између 1961-1971. године. У истом периоду је забележен пораст становништва Источне Србије за 53.677 становника у коме је миграциони салдо учествовао са око 48%. Седамдесетих година вредност миграционог салда такође је била позитивна, али је његов удео у апсолутном порасту становништва опао на 39,8%. Већ осамдесетих година ХХ века утицај емиграције је толико ојачао да је обележио пад укупног броја становника Источне Србије од 22.983 становника у коме је учествовао са 76%. Удео миграционог салда у укупном паду броја становника Истчне Србије у периоду 1961-2011. године износио је износио свега 8,2%. 252 Вредности миграционог салда становништва Источне Србије варирају по општинама, а највише у односу на Град Ниш у коме је миграциони салдо у целом периоду био позитиван (Прилог 3-Табела 3.18.). Ако посматрамо миграциони салдо становништва Источне Србије без Ниша уочићемо негативне вредности у свим декадама, као и у целом периоду посматрања (-83.006 становника). Негативна вредност миграционог салда у укупном периоду 1961-2011. године је забележена у 21 општини, док су су позитивне вредности забележене у Граду Нишу, Пжаревцу, Зајечару и Свилајнцу. Посматрано по десетогодиштима, у половини општина у Источној Србији (Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Петровац, Неготин, Бољевац, Књажевац, Деспотовац, Ражањ и Сврљиг) негативни миграциони салдо је забележен у свим декадама. У 4 општине (Кладово, Бор, Мајданпек и Параћин) негативан миграциони салдо је забележен седамдесетих, а у још пет општина (Зајечар, Ћуприја, Свилајнац и Сокобања) током осамдесетих година ХХ века. Град Ниш је једини имао позитивне вредности стопе миграционог салда у свим декадама посматрања, док је становништво општине Свилајнац имало негативну просечну годишњу стопу миграционог салда током осамдесетих, а Пожаревац током деведесетих година. Када се узме у обзир да од укупног броја становника Источне Србије скоро 1/4 живи у Граду Нишу, као и да је у време послератне привредне експанзије гравитациона зона Ниша у територијалном смислу знатно превзилазила простор Источне Србије, онда је јаснији његов утицај на показатеље миграционих кретања. Просечна годишња стопа миграционог салда у Источној Србији без Ниша је негативна у свим декадама од 1961-2002. године, као и у укупном периоду. Чињеница да су обе компоненте популационе динамике у посматраном периоду имале негативне вредности је недвосмислени резуллтат дугорочног процеса депопулације у Источној Србији. Најниже вредности стопе миграционог салда су забележене у оним општинама у којима су депопулациони процеси већ одмакли, са изразито неповољном старосном структуром (Графикон 26.; Карта 15.). Најинтензивнији одлив становништва у периоду 1961-2011. године је забележен у општини Сврљиг (8,6‰), а иза њега следе општине у којима је концентрисано влашко 253 становништво: Мајданпек (8,4‰), Кучево (7,3‰), Жагубица (7,2‰) и Бољевац (6,6‰). Графикон 26. Просечна годишња стопа мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године -10 -8 -6 -4 -2 0 2 4 6 8 ИСТОЧНА СРБИЈА Велико Градиште Голубац Жабари Жагубица Кучево Мало Црниће Пожаревац Петровац Кладово Мајданпек Неготин Бор Бољевац Зајечар Књажевац Деспотовац Параћин Ћуприја Ћићевац Свилајнац Алексинац Град Ниш Ражањ Сврљиг Сокобања -0,2 -1.9 -5.4 -6.2 -7.2 -7.3 -5.6 3,0 -2.2 -3.5 -8.4 -2.7 -0.3 -6.6 2,0 -3.7 -6.1 -1.1 -0.1 -1.7 0.3 -0.6 7,0 -5.6 -8.6 -0.6 254 Карта 15. Просечна годишња стопа мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. и 2002-2011. године 255 Највећи миграциони подстицаји у послератном периоду резултат су бурних процеса индустријализације и урбанизације, али интензиван трансфер становништва из пољопривредних у непољопривредне делатности после рата који се најчешће завршавао променом места сталног становања (преласком из села у град) није превише утицао на Влахе који су у незнатном броју напуштали сеоска подручја. Без обзира на огромне осцилације броја декларисаних Влаха у пописима становништва Србије, приметно је да се није мењао удео сеоског влашког становништва у укупном броју Влаха. Тако је према резултатима пописа становништва из 1981. године удео сеоског становништва међу Власима износио 92%, 1991. године 91%, 2002. године 89%, а према подацима пописа из 2011. године удео сеоског становништва у укупном броју Влаха је износио 87% (удео сеоског становништва у укупном становнишву Источне Србије је 2011. године био 61,5%). Економнске миграције нису увек једини или најзначајнији разлог пресељавања становништва. Ратови на простору бивше Југославије су узроковали бројне принудне миграције, а према подацима пописа становништва из 2002. године, из бивших југословенских република се у Републику Србију доселило укупно 379.135 лица, што је чинило удео од 5,06% у укупном становништву. Око 51% избеглица, односно 192.672 лица се доселило на територију Централне Србије што је 2002. године чинило удео од 3,52%, а 186.463 лица се доселило у Војводину што је чинило удео од 9,18% у укупном становништву северне српске покрајине61. Иако је миграциони салдо у Источној Србији у периоду 1991-2002. године био негативан, његова вредност би била знатно нижа да није било досељавања избеглог становништва са територије бивше СФР Југославије. На подручје Источне Србије се доселило укупно 17.922 становника избеглих из бивших југословенских република што је чинило свега 4,7% од укупног броја избеглица у Србији, односно 9,3% од укупног броја избеглица у Централној Србији. Избеглице су у укупном становништву Источне Србије 2002. године чиниле свега 1,7% што указује на чињеницу да Источна Србија за њих није представљала гравитационо подручје, али је ово становништво ипак делимично 61 Избеглички корпус у Србији, Министарство за људска и мањинска права С и ЦГ, Београд, 2004. 256 снизило вредност миграционог салда (највероватније без дугорочног ефекта), који би без избеглица у периоду 1991-2002. године имао негативну вредност (Прилог 3-Табела3.21.). Посматрано по општинама у апсолутном износу највећи број избеглица се доселио у веће градске центре као што су Ниш (4.785), Пожаревац (2.117), Параћин (1.134) и Зајечар (1.100). Највећи удео избеглог становништва у укупном становништву општина је био у Свилајнцу (3,2%), а преко 2% избеглице су биле заступљене у општинама Пожаревац, Петровац, Деспотовац, Жабари, Велико Градиште, Голубац, Кучево и Мало Црниће. У анализи миграционих карактеристика становништва Источне Србије осврнућемо се и на грађане на раду и боравку у иностранству. Процес економске емиграције радне снаге из Србије се у послератном периоду одвијао на два начина. До 1962. године процес исељавања радне снаге у инострнство није био интензиван и одвијао је углавном појединачно и спонтано. Запошљавање у иностранству од 1963. године се остварује уз посредовање југословенске службе за запошљавање, а до 1970. године Југославија је склопила билатералне споразуме о организованом запошљавању и заштити правног положаја наших миграната са готово свим европским земаљама имиграције, као и са Аустралијом. Први велики миграциони талас је створен након почетка спровођења привредне реформе (1965-1971. године), а нарочито 1969-1971. године. Интензивирање спољашњих емиграционих процеса је било иницирано израженом потребом за радном снагом захуктале послератне привреде западне Европе, али и економским проблема у тадашњој Југославији чији резултат је било гомилање незапослене радне снаге која је препозната као потенцијална опастност у идеолошком концепту разитка југословенског социјализма. Све до 1971. године постојале су тешкоће у утврђивању броја лица на раду и боравку у иностранству због слабог обухвата и различитих методологија евиденције. Пописом становништва из 1971. године први пут је извршен и попис наших радника на привременом раду и боравку у иностранству, када је за Србију евидентирано 228.115 лица (2,7% становништва Србије), односно 133.389 лица из Централне Србије (2,5% од укупног броја становника Централне Србије). Исте године ''укупан број лица на привременом раду у иностранству из Источне Србије 257 је износио 38.342 становника, од чега 23.915 мушкараца и 14.427 жена'' (Весић М., 1978, 111). С обзиром на то да у време писања овоог рада нису били доступни подаци из 2011. године о лицима у иностранству, осврнућемо се на становништво Источне Србије које борави у иностранству дуже од 1 године према пописним подацима из 1991. и 2002. године. Удео становништва из Источне Србије у укупном броју грађана Србије (без Косова и Метохије) који бораве у иностранству дуже од једне године је 1991. године износио 35%, а 2002. године 31%. У односу на укупан број лица у иностранству из Централне Србије, на становништво из Источне Србије 1991. године је отпадало 42%, а 2002. године 38%. Међутим, у обе пописне године удео становништва у иностранству у односу на укупно становништво је био више од два пута већи у Источној Србији него у Централној Србији, а скоро 4 пута већи него у Војводини. Када узмемо у обзир да је на простору Источне Србије према подацима пописа из 2002. године живело око 13% од укупног становништва Србије, наведени статисички подаци нам недвосмислено показују да је Источна Србија у другој половини ХХ века представљала подручје са најизраженијим емиграцијама у иностранство. Табела 46. Становништво Србије и Источне Србије које ради или борави иностранству дуже од 1 године, 1991. и 2002. године стан. у иностранству дуже од 1 године удео у укупном становништву (%) 1991 2002 1991 2002 СРБИЈА 245958 395124 3,1 5,0 Централна Србија 202264 328337 3,5 5,7 Војводина 43694 66787 2,2 3,2 Источна Србија 85206 124103 7,6 11,4 Извор: Попис становништва 1991., и 2002. године. Емиграциони процеси се нису одвијали подједнако у свим крајевима Источне Србије на шта нам указује дистрибуција емиграната по општинама (Карта 16. и Прилог 3-Табела 3.22.). У периоду 1991-2002. године у свим општинама Источне Србије су повећани удели становништва које борави дуже од 258 годину дана у иностранству у односу на укупно становништво општина. Општине у којима око 1/4 укупног становништва борави у иностранству дуже од 1 године су Жабари (28,5%), Мало Црниће (26,2%), Петровац (24,5%), Кучево(24,4%), Кладово (24,4%) и Неготин (24,3%), а више 1/5 становништва отпада на овај контингент и у општинама Свилајнац, Деспотовац и Велико Градиште. Карта 16. Удео становништва на раду или боравку у иностранству у укупном становништву општина у Источној Србији, 2002. године 259 Иако се емиграција из Источне Србије према западно-европским државама стереотипно везује пре свега за влашко становништво, званична статистика нам не омогућава овакав закључак, јер је према подацима пописа из 2002. године број декларисаних Влаха који су радили и боравили дуже од годину дана у иностранству износио 8.102 лица, односно свега 6,5% од укупног контингента из Источне Србије што и у овом случају показује снажан утицај субјективног критријума при испољавању влашког етничког идентитета у пописима становништва Србије (Прилог 3-Табела 3.23.). Ранг етничких заједница према учешћу њихових припадника на раду- боравку у иностранству у укупном броју припадника исте етничке заједнице изведен према резултатима пописа из 2002. године, показује да се Власи налазе на трећем месту, одмах иза Албанаца и Турака (Прилог 3-Табела 3.24.). Просечна дужина боравка на раду у иностранству већа је код влашког (14,4 година) него код српског становништва (13,6 година), док су најчешће земље рада за обе етничке заједнице Аустрија, Швајцарска, Немачка, Француска и Италија, у којима се налази 94% Влаха и 75% Срба (Етнички мозаик Србије, 2004). 260 8. ЗАКЉУЧАК Проучавање историјско-демогарфске и етнодемографске специфичности развитка становништва Источне Србије представља сложен задатак мултидисциплинарног карактера. Упркос томе што је, захваљујући свом географском положају, становништво Источне Србије током своје историје највећим делом било изван главних токова модернизације и друштвене трансформације, оно је било суочено са важним демографским и другим променама које су већ с краја XIX века формирале оквир и поставиле основе за излазак из традиционалне, и улазак у савремену фазу демографског развитка, карактеристичну за данашња развијена друштва. Промене које су регистроване у компонентама популационе динамике нису биле исте по интензитету и смеру у свим деловима посматране географске области, и директно су зависиле од више непосредних и посредних фактора који су били резултат врло динамичних историјских околности, али и специфичног културно-цивилизацијског наслеђа које се и данас испољава низом аутентичних социо-културних феномена. Статистичко праћење динамике ових промена и извођење научних закључака није подједнако лако код свих етничких заједница у Источној Србији. То се нарочито односи на склоност влашког становништва да при пописима становништва и статистици виталних догађаја учестало мења став при декларисању национале припадности и на тај начин у значајној мери маскира праву етнодемографску слику. Етничко прикривање Влаха Источне Србије је евидентирано већ у пописним резултатима с краја XIX века, док је током ХХ века ефекат прикривања при статистичкој евиденцији био такав да је детерминисао влашко становништво као изразито флотантну етничку заједницу. Из домаће литературе из различитих области могуће је установити да је на простору Источне Србије процес међусобног мешања и прожимања припадника различитих миграционих струја био веома жив, као и да је резултирао етничком симбиозом, формирајући и утирући пут новим етнобиолошким процесима. Са друге стране, румунски истраживачи најчешће заступају тезу да је етничка мимикрија Влаха стихијска појава аутентичног етно- културног идентитета. Јасно је да одговор на ово питање далеко превазилази оквире 261 демографских истраживања, која су у овом случају имала за циљ да потврде хипотезу о историјско-демографским и етнодемографским основама развитка становништва Источне Србије. На основу нашег истраживања и консултовање бројне емпиријске грађе изводимо следеће закључке:  Источна Србија је географска област која се састоји од две мезорегије, карпатске и балканске Србије, док у историјско-демографском смислу обухвата Тимочко-браничевску област, и северне делове Шопске области и Поморавља Јужне Мораве. У физичко-географском смислу, иако чини разнородан и геодиверзитетан простор, границе Истичне Србије су јасно одређене хидрографсим објектима, а у антропогеографском и просторно-демографском смислу су одређене утицајем спајања и прожимања српског, влашког и шопског етнодемографског система;  Насељеност Источне Србије сеже у далеку палеолитску и неолитску прошлост (на шта нам указује и светски познати археолошки локалитет културе Лепенског вира), преко старих балканских народа и римских насеобина, до насељавања словенских племена крајем VI и почетком VII века. Присуство трачких и касније келтских племена на територији Источне Србије представља чињеницу у једном од објашњења етничког порекла влашког становништва. Без намере да се бавимо питањима етногенезе, можемо закључити да су подељена мишљења о евентуалном етничком континуитету старобалканских народа и данашњих Влаха; од тога да етнички континуитет постоји и да је лако доказив, пре свега у етно- културном и етно-лингвистичком смислу, па до мишљења да данашњи Власи Источне Србије немају никакву везу са средњевековним Власима, те да они представљају румунизовано српско становништво које се у процесу инверзних миграција населило током XVIII и почетком XIX века са простора Ердеља и Алмаша. Такође постоје подељена мишљења и о степену романизације старобалканског становништва, која се крећу од тога да је он био низак због неприступачности планинских предела које је ово становништво насељавало, до мишљења да је језик дашњих Влаха Источне Србије непосредан доказ њихове романизације; 262  Процес демографског развитка Источне Србије током XIX и XX века обележен је појавом биолошке депопулације још од друге половине XIX века, што је означило и почетак демографске транзиције, односно транзиције репродукције и прихватања контроле рађања. Просторно ширење ових процеса према централним деловима ондашње Србије је у колизији са претпоставкама о ширењу транзиције фертилитета из друштвено-економски развијених ка неразвијеним деловима друштва, богатих ка сиромашнијим, урбаним ка руралним, итд. Објашњење за рану појаву биолошке депопулације у Источној Србији је могуће пронаћи у одређеним социо-културним појавама које су се манифестовале контролом рађања и увођењем тзв. ''система једног детета''.  Пад наталитета и природног прираштаја је у XIX веку најпре отпочео граничним окрузима Крајина, Тимок и Млава, затим у Поморављу, док је у Нишком крају пад наталитета почео најкасније. Према резултатима званичне српске статистике удео Влаха у укупном становништву наведена 4 округа у током друге половине XIX се кретао у интервалу од 30-40%;  У периоду између два светска рата становништво Источне Србије бележи пораст, али уз даљи пад наталитета у свим рејонима, при чему су најниже стопе наталитаа забележене у Крајини, Тимоку и Млави;  У периоду од 1948-2011. године забележен је пад становништва Источне Србије од 4,1%, према просечној годишњој стопи од -0,7‰, при чему се јасно издвајају два периода са различитим трендовима; у међупописним периодима до 1981. године био је присутан тренд повећања броја становника у просеку за око 5%, а после 1981. године становништво Источне Србије почиње да опада. У порасту, односно опадању броја становника Источне Србије нису подједнако и истовремено партиципирале све општине. До 1991. године процес депопулације регистрован је у свим општинама Источне Србије осим Пожревца, Бора, Мајданпека и Ниша, а у периоду 1991-2002. године пораст становништва је забележио једино Град Ниш. У последењем међупописном периоду, поред Ниша, благи пораст од 0,6% је забележен и у општини Пожаревац;  Источну Србију карактерише изразито низак ниво урбанизације, који је 1948. године подразумевао удео градског становништва од свега 14,5%, док је почетком XXI века удео градског становништва износио 38,5%, што је за 263 око 1/3 нижи удео у односу на Републику Србију. Етнодемографски аспект урбанизације Источне Србије указује на веома слабу урбанизацију општина у којима је заступљено влашко становништво, а сва насеља у Источној Србији у којима Власи чине апсолутну или релативну већину спадају у категорију ''остала'', односно сеоска. Густина становништва у Источној Србији од краја Другог светског рата до данас има опадајући тренд, а 2011. године је била за око 40% нижа у односу на густину становништва Централне Србије. У рангу општина Источне Србије према густини насељености на зачељу (са густином испод 25ст/км2) се налазе општине у којима је концентрисано влашко становништво Бољевац, Жагубица, Мајданпек, Кучево и Голубац;  Природни прираштај је у периоду од 1948-2002. године наставио тренд опадања, а негативна вредност је први пут забележена 1978. године, знатно раније у односу на друге делове Србије. Међу општинама у којима је најраније забележен негативни природни прираштај се налазе општине Велико Градиште, Голубац, Неготин, Зајечар и Књажевац. Ако узмемо у обзир етничку структуру општина које су прве забележиле негативан природни прираштај, можемо закључити да је биолошка депопулација најраније отпочела у општинама у којима је евидентирано значајније присуство Влаха, односно у оним општинама које се поклапају са окрузима у којима је још од друге половине XIX века у етничкој структури било евидентирано значајније присуство влашког становништва. Посматрајући компоненте природног кретања насеља у којима Власи чине већинско становништво, закључујемо да је негативан природни прираштај забележен већ 1964. године, односно 14 година раније од укупног становништва Источне Србије, као и да је био под доминантним утицајем опадања рађања;  И поред тога што старосна струтура Источне Србије у дугој половини ХХ века указује на регресиван тип становништва, треба нагласити да би она била још неповољнија да није било гравитационе моћи великих градских и индустријских центара као што су Ниш, Бор, Мајданпек и Пожаревц који су били имиграциона заона за становништво и изван Источне Србије. Из етнодемографског угла, најнеповољнију старосну структуру има влашко становништво; 264  У периоду 1961-2011. године од 25 општина, свега 4 је имало позитивне вредности миграционог салда, при чему је само Град Ниш (у коме живи око ¼ од укупног броја становника Источне Србије) имао позитивне вредности стопе миграционог салда у свим декадама посматрања;  Током ХХ века број Влаха је знатно варирао од пописа до пописа што није искључива последица демографског развитка већ, пре свега, методолошких решења примењиваних у прикупљању података о етничким обележјима. Етничка симбиоза Влаха и Срба у Источној Србији која се одвијала према потребама и схватањима становништва је нераскидиво повезана са заједничком прошлошћу, а међусобно повезивање становништва није само потврђивано родбинским везама већ и кроз све друге облике свакодневног живота који су допринели стварању посебног осећања припадништва Влаха већинској српској етничкој заједници што, донекле, показују и статистички подаци. Њихово везивање за становништво с којим су вековима живели очигледно је управо при критеријумима националности и матерњег језика. Тако, кретање броја становника Источне Србије по националности у периоду 1948-2011. године показује изражен утицај субјективног критеријума на испољавање влашког етничког идентитета, како при пописима становништва, тако и у статистици виталних догађаја. Осцилације у кретању броја декларисаних Влаха, као и изражен дисбаланс између броја становника влашког матерњег језика и броја нацинално декларисаних Влаха у свим послератним пописима становништва у Србији одредили су популациону динамику ове етничке заједнице као изразито неправилну. Међутим, иако статистички подаци од средине ХХ века представљају декларисано влашко становништво, а декларација се могла мењати од пописа до пописа, неоспоран значај и утицај Влаха на етнобиолошке процесе током читавог историјског периода посматрања. Започети у различитим историјским периодима, етнобиолошки процеси су задобили посебне специфичности по којима се демографски развитак Источне Србије разликовао од осталих делова Србије. Контрола рађања чинила је у прошлости, као и данас, значајну страну друштвене свести и репродуктивног понашања, која готово да није имала аналогију у осталим деловима Србије. 265 Историјско-демографски и етнодемографски аспекти проучавања становништва представљају сложен задатак који захтева мултидисциплинарни приступ расветљавању развитка становништва Источне Србије. Испољени феномени, пре свега у репродуктивном понашању резултат су етничких процеса и етничке симбиозе која има своју историјску подлогу, а таје и данас, о чему сведочи актуелна, готово хомогена етничка структура. С тога резултати нашег истраживања могу допринети бољем разумевању садашњег демографског стања, као и формулисању будућих стратегија развоја овог дела Републике Србије неопходних за решавање проблема развитка становништва, односно пирања од најширег друштвеног значаја. 266 ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ 1. Barth Frederik (1969): Entic Groups and the Boundaries-The Social Organizatin of Culture Difference.. Boston, Little Brown and Company, 1-153. 2. Бојанић-Лукач Душанка (1971): Власи у северној Србији и њихови први катуни. Историјски часопис, Књ. XVIII. Београд, стр 26-263. 3. Бојанић-Лукач Душанка (1968-1969): Неготинска крајина у време турске владавине-на основу извора из XV и XVI века. Гласник етнографског музеја у Београду, књ. 31-32, Београд, стр. 84-85. 4. Брезник Душан (1988): Демографија-анализа, методи и модели. Београд, Научна књига, стр. 1-524. 5. Брезник Душан (1976): Методи демографске анализе и употреба статистичког метода у демографији. XII годишњи састанак Југословенског статистичког друштва, Бања Лука 26-28. мај 1976. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 1-26. 6. Bufon Milan (2011): ''Ne vrag, le sosed bo mejak!''. Koper, Univerzitetna Založba Annales, 1-281. 7. Vâlsan George (1996): Românii din Bulgaria si Serbia. Craiova, Scrisul românesc, 1- 79. 8. Васовић Милорад (1965): Још један покушај географске регионализације СР Србије. Зборник радова, св. XII. Београд, ПМФ, Географски завод, стр. 111-128. 9. Весић Ж. Миладин (1966): Контрола рађања и појава депопулације у Источној Србији. Магистарска теза-оригинални рукопис. Пожаревац, стр. 1-93. 10. Весић Ж. Миладин (1978): Становништво и миграције у Источној Србији. Пос. изд. књ. 31. Београд, САНУ, ГИ ''Јован Цвијић'', стр. 1-153. 11. Влаховић Петар (2002): Србија-земља, народ, живот, обичаји. Београд, Стручна књига, стр. 1-437. 12. Влаховић Петар (1998): Етнички процеси и етничка симбиоза становништва североисточне Србије. Етнички односи Срба са другим народима и етничким заједницама, пос. издања књ. 44. Београд, САНУ, стр. 1-307. 13. Влаховић Петар (1992): Етнос, етногенеза и народна култура. Гласник етнографског иститута САНУ, књ. XLI. Београд, САНУ, стр. 93-106. 267 14. Влаховић Петар (1984): Народи и етничке заједнице света. Београд, Вук Караџић, стр. 1-291. 15. Влаховић Петар (1980): Неке етнолошке одреднице Влаха североисточне Србије. Зборник радова музеја рударства и металургије, књ. 1, Бор, стр. 103-111. 16. Војковић Гордана (2007): Становништво као елемент регионализације Србије. Београд, СГД, стр. 1-198. 17. Војковић Гордана, Девеџић Мирјана (2003): Старење становништва у функцији регионализације. Демографске основе регионализације Србије. Београд, Пос. издања, књ. 54, САНУ, ГИ ''Јован Цвијић'', стр. 147-168. 18. Војковић Гордана, Срећковић Јелена (2008): Становништво Браничева у 19 веку. Браничево у историји Србије. Зборник радова III, св. 6. Пожаревац-Београд Историјски архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 263-277. 19. Врућинић Душан (2007): Демографски губици Србије проузроковани ратовима у ХХ веку. Београд, Музеј жртава геноцида, стр. 1-204. 20. Вукановић Татомир (1962): Les Valaques-habitants autochtones de pays balkaniques. L' Ethnographie, Paris, стр. 11-41. 21. Вукановић Татомир (1970): Контрола рађања у источној и јужној Србији. Врањски гласник. књ. VI, Врање, стр. 157-213. 22. Вукановић Татомир (1983): Роми (Цигани) у Југославији. Врање, Нова Југославија, стр. 1-453. 23. Вукић Марија (2004): Тетевенски Бугари у Источној Србији. Скривене мањине на Балкану, Пос. изд. књ. 82. Београд, САНУ, Балканолошки институт, стр. 95- 106. 24. Гацовић Славољуб (2008): Куд се дедоше Румуни Тихомира Ђорђевића. Бор, Национални Савет влашке националне мањине, стр. 1-245. 25. Гинић Иванка (1967): Динамика и структура градског становништва Југославије-Демографски аспект урбанизације. Београд, Институт друштвених наука-Центар за демографска истраживања, стр. 1-239. 26. Гласник Друштва србске словесности, Св. 3, 4 и 5, 1851-1853. 27. Грчић Мирко (2001): Демографски развитак Србије и суседних замаља-скрипта, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, стр. 1-56. 268 28. Грчић Мирко (2005): Балкан као културни субконтинент Европе. Гласник СГД, Св. LXXXV, бр. 1, Београд, стр. 209-218. 29. Грчић Мирко (2000): Политичка географија. Београд, Универзитет у Београду- Географски факултет, стр. 1-530. 30. Група аутора (1963): Шема сталних рејона за демографска истраживања. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 1-131. 31. Динић Б. Јован (1997): Природни потенцојал Србије (економско-географска анализа и оцена). Београд, Универзитет у Београду, Економски факултет, стр.1- 223. 32. Дирекција Државне статистике Краљевине СХС (1924): Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 31. јануара 1921. године. Сарајево, Државна штампарија, стр. 1-254. 33. Драгић Милорад (1955): Рани бракови. Београд, Задружна књига, стр. 1-75. 34. Драгић Милорад (1974): Погледи и сазнања о ендемском сифилису код влашког становништва у Источној Србији. Гласник Етнографског института, XXII. Београд, стр 117-122. 35. Драгић Милорад (1991): Етномедицина I и II. Београд, стр. 1-203; 1-289. 36. Државни статистички уред ДФ Југославије (1954): Становништво предратне Југославије према попису од 1931. године, Демографска статистика, св. 1, серија 2. Београд, стр. 1-71. 37. Драшкић Мирослав (1969): Порекло становништва и етнички процеси у селима Неготинске општине. Гласник Етнографског музеја, књ. 31-32, Београд, стр. 11- 64. 38. Дурлић Паун (2011): Прегледна етно-лингвистичка карта говора Влаха североисточне Србије. http://www.paundurlic.com/radovi/c_lingvkarta.jpg 39. Дурлић Паун (2007): Територијални размештај појединих етно-лингвистичких група Влаха. http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=12.0 40. Ђорђевић Тихомир (1941): Деца у веровањима и обичајима нашег народа, св. 46. Београд, Библоитека Централног хигијенског завода, стр. 1-302. 41. Ђорђрвић Тихомир (1924): Из Србије Кнеза Милоша (Становништво-Насеља). Београд, ''Макарије'', Г. Кон, стр. 1-314. 269 42. Ђорђевић Тихомир (1906): Кроз наше Румуне-путописне белешке. Београд, Српски књижевни гласник, стр. 1-96. 43. Ђорђевић Тихомир (2006): Истина у погледу румуна у Србији, (Приредио и перевео са француског и енглеског језика Радомир Д. Ракић). Бор, Народна библиотека, стр. 1-87. 44. Ђурђев С. Бранислав (2001): Основне технике у демографији. Нови Сад, Змајева библиотека знања, стр. 1-203. 45. Ђурђев С. Бранислав, Ивков Анђелија (2002): Почетак опадања фертилитета у Србији. Еколошка истина-зборник радова, Х научно-стручни скуп о природним вредностима и заштити животне средине. Доњи Милановац, стр 535-538. 46. Ердељановић Јован (1938): О почецима вере и о другим етнолошким проблемима, Пос. Издања СКА CXXIV. Београд, Српска Краљевска Академија, стр. 1-322. 47. Живковић Драгица (2001): Картографски метод у моделовању демографских показатеља. Еколошка истина-зборник радова. Доњи Милановац. 48. Живковић Драгица, Јовановић Јасмина (2007): Метод компарације у картографском моделовању демографских показатеља. Демографија, књига 4 Београд, Географски факултет Универзитета у Београду-Институт за демографију, стр. 29-36. 49. Завод за статистику НР Србије (1953): Становништво Народне Републике Србије од 1834-1953, серија Б-свеска 1. Београд, Завод за статистику и евиденцију Народне Републике Србије, стр.1-102. 50. Завод за статистику НР Србије (1955): Административно-територијалне промене у НР Србији од 1834-1954 године. Прикази, бр. 13. Београд, Завод за статистику Народне Републике Србије, стр. 1-300. 51. Зиројевић Олга (1981): Роми на подручју данашње Југославије у време турске владавине. Гласник Етнографског музеја. Књ. 45. Етнографски музеј, стр. 225- 245. 52. Зиројевић Олга (1976): Цигани у Србији од доласка Турака до краја XVI века. Југословенски историјски часопис 1-2. Београд, стр. 67-78. 53. Zbuchea Gheorghe (2002): Românii Timoceni-scurtă istorie (Румуни у Тимочкој Крајини-кратка историја). Timişoara, Editura Mirton, стр. 1-184. 270 54. Јакшић Владимир: Државопис Србије (Statistique de la Serbie), 1863., 1865., 1879., 1882., 1887., 1889. и 1895. Београд, Статистичко одељење Министарства финасија Кнежевине Србије, Министарство народне привреде Краљевине Србије. 55. Kanitz Felix (1989): Србија-земља и становништво (од римског доба до краја XIX века). Књ. 1. Београд, Српска књижевна задруга, стр. 1-716. 56. Kanitz Felix (1989): Србија-земља и становништво (од римског доба до краја XIX века). Књ. 2. Београд, Српска књижевна задруга, стр. 1-667. 57. Карић Владимир (1887): Србија-опис земље, народа и државе. Београд. Књижевни фонд Илије М. Коларца, стр. 1-935. 58. Kahl Thede (2004): Чување језика, губљење идентитета: Мегленски Власи, Скривене мањине на Балкану, Пос. изд. књ. 82. Београд, Балканолошки институт САНУ, стр. 135-145. 59. Кнежевић Александар (2012): Словенци у Србији. Прилог етнодемографском истраживању. Annales, Series historia et sociologia. Koper, Unuverza na Primorskem, Znanstveno raziskovalno središće, 171-186. 60. Кнежевић Александар (2011): Методолошки проблеми етностатистичке евиденције и етнодемографских проучавања становништва Србије. Демографија, књига 8. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду-Институт за демографију, стр. 129-144. 61. Кнежевић Александар (2010): Роми (Цигани) у Београду-етнодемографска проучавања. Београд, Универзитет у Београду-Географски факултет, стр. 1-114. 62. Кнежевић Александар (2010): Прилог етнодемографском проучавању Влаха Источне Србије-неколико приступа етничком пореклу влашког становништва. Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља-Зборник радова. Београд, Географски Факултет Универзитета у Београду, стр. 259-265. 63. Кнежевић Александар (2007): Утицај примене субјективног критеријума као званичног принципа националне идентификације у пописима становништва на испољавање ромског етничког идентитета у Србији. Гласник српског географског друштва, свеска LXXXVII-број 1. Београд, СГД, стр. 79-88. 64. Кнежевић Александар (2005): Становништво Србије према националној припадности по резултатима Пописа 2002. године. Гласник Српског географског друштва, LXXXV -бр. 1. Београд, Српско географско друштво, 103-110. 271 65. Костић Михајло (1974): Порекло и композиција становништва у селима Источне Србије-прилог географији становништва СР Србије. Зборник радова Географског института ''Јован Цвијић'', књ. 25. Београд, САНУ, стр. 85-104. 66. Крстић Александар (2008): Османско продирање и демографске промене у Браничеву (1389-1459). Браничево у историји Србије. Зборник радова III, св. 6. Пожаревац-Београд. Историјсји архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 195-208. 67. Марковић Ђ. Јован (1985): Регионални размештај и динамика становништва СР Србије. Научни преглед 12-13. Београд, Научно друштво СР Србије, стр. 245-261. 68. Марковић Ђ. Јован, Павловић А. Мила (1995): Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд, Савремена администрација, стр. 1-214. 69. Мацура Милош, Рашевић Мирослав, Мулина Трипо (1884): Становништво Подунавског региона. Београд, Економски институт, стр. 1-323. 70. Миљанић Маја (1991): Увод у анализу историја догађаја. Становништво 3-4. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 71-87. 71. Миљковић Ема (2008): Османска популациона политика на крајишту: Браничево у другој половини XV века. Браничево у историји Србије. Зборник радова III, св. 6. Пожаревац-Београд. Историјсји архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 209-219. 72. Миљковић В. Љупче (1992): Хомоље-географска монографија. Нови Сад, Универзитет у Новом Саду, ПМФ-Институт за геогрефију, стр. 1-197. 73. Милосављевић Сава (1913): Српски народни обичаји из Среза Омољског. Српски етнографски зборник, књ. XIX. Београд, стр. 1-442. 74. Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе (2004): Етнички мозаик Србије - према подацима пописа становништва 2002. године. Београд, стр. 1-468. 75. Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе (2004): Избеглички корпус у Србији. Београд, стр. 1-126. 76. Мишић Синиша (2008): Насељеност Црне реке и Тимока у XV веку. Браничево у историји Србије. Зборник радова III, св. 6. Пожаревац-Београд. Историјсји архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 181-194. 272 77. Мрђен Сњежана (2002): Народност у пописима-променљива и нестална категорија. Становништво 1-4. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 77-103. 78. Морено Л. Јакоб (1962): Основи социометрије. Београд, Савремена школа, стр. 1-433. 79. Неделков Ј. Љупчо (2009): Народната носија на Власите и Саракачаните во Македонија. Скопје, Алфа 94 МА, стр. 1-220. 80. Његић Радмила (1956): Депопулација у НР Србији. III годишњи састанак Јуословенског статистичког друштва-Загреб 1955. године. Београд, стр. 356-373. 81. Његић Радмила (1957): Природно кретање становништва Србије од 1863-1954. године. ''Прикази'' бр. 20. Београд, Завод за статистику НР Србије, стр. 1-72. 82. Острогорски Георгије (1969): Историја Византије. Београд, Просвета, стр. 1- 582. 83. Пејчић Богољуб (1995): Методологија емпиријског научног истраживања. Београд, Универзитет у Београду-Дефектолошки факултет, стр. 1-1003. 84. Пенев Горан (2001): Замена генерација у Србији у периоду 1950-2000. Становништво 1-4. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 45-71. 85. Пенев Горан, Стевановић Радослав (2002): Смањење или повећање становништва? Први резултати пописа 2002. Становништво 1-4. Београд, ИДН- ЦДИ, стр. 104-127. 86. Петровић Драгутин, Манојловић Предраг (1997): Геоморфологија. Београд, Географски факултет БУ, стр. 1-506. 87. Петровић Душан (1996): Власи североисточне Србије као етнички идентитет. Научни скупови САНУ, LXXXIV, књ. 19. Београд, САНУ-Одељење друштвених наука. 88. Петровић Ђурђица (1976): Друштвени положај Цигана у неким југословенским земљама у XV и XVI веку. Југословенски историјски часопис 1-2. Београд, стр. 45-66. 89. Пласковић Зоран (2004): Статус и етнички идентитет Цинцара између очекивања и стварности. Скривене мањине на Балкану. Београд, Балканолошки институт, Пос. изд. књ. 82, САНУ, стр. 147-156. 273 90. Promitzer Christian (2004): (Не-) Видљивост скривених мањина на Балкану. Нека теоријска запажања. Скривене мањине на Балкану, Пос. изд. књ. 82. Београд, Балканолошки институт, САНУ, стр. 11-24. 91. Радовановић Милован (1991): Антропогеографске и демографске основе развоја насељености у Србији. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'', књ. 43. Београд, САНУ, стр. 57-91. 92. Радовановић Милован (1988): Становништво као аутономни биосоцијални и географски систем. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'', књига 40. Београд, САНУ, стр. 167-178. 93. Радовановић Милован (1958): Број и пораст становништва Источне Србије од 1834 до 1953 године. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'', св. 5. Београд, САНУ, стр. 1-14. 94. Радовановић Милован (198?): Главне какрактеристике демографског развитка. Социјалистичка Република Србија, I том. Београд, НИРО ''Књижевне новине'', стр. 149-171. 95. Радовановић Милован (1985): Просторне детерминанте и фактори демографског развитка у СР Србији. Научни преглед 12-13. Београд, Научно друштво СР Србије, стр. 345-359. 96. Радовановић Олица (2010): Кохортни приступ транзицији фертилитета у Источној Србији. Магистарски рад. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду, стр. 1-166. 97. Радовановић Светлана (2007): Етничка структура Краљевине Југославије у контексту националне политике југословенства. Демографија, књига 4. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду-Институт за демографију, стр. 129-140. 98. Радовановић Светлана (2005): Два века пописне статистике у Србији. Демографија, књига II. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду- Институт за демографију, стр.33-43. 99. Радовановић Светлана (2004): Религија као чинилац динамичких процеса у становништву и његових етничких и културно-цивилизацијских обележја. Демографија, књ. 1. Београд, Институт за демографију Географског факултета БУ, стр. 105-113. 274 100. Радовановић Светлана (2002): Власи у пописима становништва Србије. Еколошка истина-зборник радова, Х научно-стручни скуп о природним вредностима и заштити животне средине. Доњи Милановац, ЗЗЗ ''Тимок'', стр. 542-545. 101. Радовановић Светлана (1996): Могућност коришћења статистичке грађе за анализу етнографских и етнодемографских процеса. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'', књ. 45. Београд, САНУ, стр. 265-273. 102. Радовановић Светлана (1995): Етничка структура и матерњи језик становништва. Становништво и домаћинства СР Југославије према попису 1991- Становништво 47. Београд, ИДН-ЦДИ и СЗС, 185-216. 103. Радовановић Светлана, Радовановић Милован (1998): Муслимани у попису становништва СР Југославије 2001-предлог за класификацију националности. Статистичар, бр. 22. Београд, Статистичко друштво Србије, РЗС, СЗС, стр. 9-18. 104. Радовановић Светлана, Ранчић Мирољуб (1995): Укупно становништво: размештај и урбанизација. Становништво и домаћинства СР Југославије према попису 1991-Становништво 47. Београд, ИДН-ЦДИ и СЗС, стр. 33-56. 105. Радушки Нада (2006): Структура становништва према националној припадности и матерњем језику. Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године. Београд, РЗС, ИДН-ЦДИ и Друштво демографа Србије, стр. 181-205. 106. Радушки Нада (2007): Националне мањине у Централној Србији-етничке промене и демографски развој. Београд, ИДН-ЦДИ стр. 1-232. 107. Ранчић Мирољуб (1980): Статисика становништва. Београд, Виша школа за примењену информатику и статистику-одсек за статистику, стр. 1-234. 108. Рашевић Мирјана (1999): Структура жена по броју живорођене деце. Становништво Београда према попису 1991. Београд, Град Београд-Завод за информатику и статистику и ИДН-ЦДИ, стр. 57-77. 109. Рашевић Мирјана, Пенев Горан (2009): Општине Републике Србије-основни демографски, економски и социјални показатељи релевантни за популациону поитику. Београд, Друштво демографа Србије, стр. 1-431. 110. Рашевић Мирослав (1971): Детерминанте фертилитета становништва у Југославији. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 1-201. 275 111. Републички завод за статистику (2012): Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010. Подаци по општинама. Београд, стр. 1-251. 112. Републички завод за статистику (2011): Статистика виталних догађаја по националности. Документационе табеле РЗС. Београд. 113. Републички завод за статистику (1972): Национални састав становништва- коначни резултати, свеска 8. Попис становништва, домаћинстава и станова 31.03.1971. године-Саопштење 106. Београд, стр. 1-34. 114. Републички завод за статистику и Савезни завод за статистику: Књиге пописа становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002 и 2011. године.Београд. 115. Републички завод за статистику и Савезни завод за статистику: Демографска статистика 1950-2011. године. Београд. 116. Сентић Милица (1955): Проблем рејонирања у регионалним и историјским истраживањима. Загреб, Југословенско статистичко друштво, III годишњи састанак, стр. 1-16. 117. Сентић Милица (1955): Проблем рејонирања и прегруписавања података. Посебан отисак из ''Статистичке ревије''. Београд, бр. 3-4, стр. 398-403. 118. Сентић Милица (1955): Становништво и популациони губици устаничке Србије. Прилози статистичком изучавању првог српског устанка (1804-1815). Београд, Завод за статистику Србије, стр. 17-26. 119. Сентић Милица, Брезник Душан (1968): Демографске карактеристике етничких, религиозних и расних група. Становништво 3-4. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 141-183. 120. Сентић Милица, Гинић Иванка, Ђошић Душан, Крнета Милорад, Брезник Душан (1978): Демографска кретања и карактеристике становништва Југославије према националној припадности. Београд, ИДН-ЦДИ, стр. 1-160. 121. Сердар Владимир (1977): Уџбеник статистике. Загреб, Школска књига, стр. 1-401. 122. Сикимић Биљана (2002): Етнички стереотипи о Власима у Србији. Културни и етнички идентитети у процесу глобализације и регионализације Балкана. Ниш, Центар за балканске студије и Југословенско удружење за научно истраживање религије, стр. 187-203. 276 123. Симић Василије (1982): Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849- 1857. Бор, Музеј рударства и металургије Бор. 124. Спасовски Милена (2003): Депопулација и популациона експанзија-резултат демографске транзиције и основа регионализације. Демографске основе регионализације Србије, Пос. издања, књ. 54. Београд, САНУ, ГИ ''Јован Цвијић'', стр. 11-72. 125. Спасовски Милена (1977): Природне компоненте ратвитка становништва Београда, Пос. издања, књ. 28. Београд, САНУ, ГИ ''Јован Цвијић'', , Београд, стр. 1-115. 126. Срејовић Драгослав (1994): Култура старијег и средњег каменог доба. Историја српског народа 1, Српска књижевна задруга, Београд. 127. Станковић М. Стеван (1997): Путевима Југославије. Београд, Универзитет у Београду-Географски факултет-, стр. 1-271. 128. Статистичко одељење Министарства народне привреде Краљевине Србије: Статистика Краљевине Србије, 1892,1900. и 1905. Београд. 129. Стевановић Радослав (1995): Миграције становништва Југославије. Становништво и домаћинства СР Југославије према попису 1991-Становништво 47. Београд, ИДН-Центар за демографска истраживања и СЗС, стр. 87-116. 130. Степић Миломир, Драгићевић Славољуб, Глигоријевић Вера (2010): Источна Србија-Развојне перспективе у контексту савремених географских промена. Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља-Зборник радова. Београд, Географски Факултет Универзитета у Београду, стр. 135-141. 131. Стипетић Владимир (1975): Становништво Уже Србије у XIX вијеку и Први српски устанак. Гласник САНУ, CCXCIV, књ. 19. Београд, САНУ-Одељење друштвених наука, стр. 219-279. 132. Стојановић Бранислав (1995): Просторно-демографске карактеристике. Проблеми демографског развоја Србије. Београд, ИДН-ЦДИ и Универзитет у Београду, стр. 165-218. 133. Стојановић Бранислав (2003): Рзмештај и густина становништва као основа регионализације. Демографске основе регионализације Србије, Пос. издања, књ. 54. Београд, САНУ, ГИ ''Јован Цвијић'', стр. 73-114. 277 134. Стојанчевић Владимир (2004): Из прошлости Тимочке Крајине. Зајечар, Историјски архив ''Тимочка Крајина'', стр. 1-174. 135. Стојановић Војислав (2007): Етногенеза настанка Влаха, Власи и балкански народи, Изд. 2. Неготин, В. Стојановић, стр. 1-272. 136. Toarca Ioneliа (2012): Comunitatea româneasca din estul Serbiei :Studiu geografic. Bucuresti, Lucrarea apare sub egida Institutului ''Eudoxiu Hurmuzachi'' pentru Românii de Pretutindeni, 1-281. 137. Тошић Бранка, Стојановић Бранислав, Милетић Радмила (2005): Популационо-функцијски процеси у насељима и центрима: Пример еврорегиона ''Дунав за ХХI век'' у Србији. Гласник српског географског друштва, свеска LXXXV-број 1. Београд, СГД, стр. 149-156. 138. Узелац Александар (2008): Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије (1241-1242). Браничево у историји Србије. Зборник радова III, св. 6. Пожаревац-Београд, Историјсји архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 167-180. 139. Управа Државне статистике Краљевине Србије (1911): Претходни резултати Пописа становништва у Краљевини Србији 31. децембра 1910. године, Књ. 5. Београд, 1-112. 140. Hinde Andrew (1998): Demographic Methods. London, Arnold-Member of the Hodder Headline Group, 1-305. 141. Horvàth Gyla, Hajdù Zoltàn (2011): Regional transformation processes in the Western Balkan countries. Pécs, Centre for Regonal Studies of the Hungarian Academy of Sciences, 1-638. 142. Цвијић Јован (1987): Балканско полуострво. Београд, САНУ, Књижевне новине и Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 1-550. 143. Constantinescu Nicolae A. (2003): Chestiunea Timoceană (Тимочко питање). Zajecar, Români uitaţi. Ariadne filum, 1-88. 1 ПРИЛОЗИ 2 ПРИЛОГ А: Списак табела, графикона, карата и скица датих у раду ТАБЕЛЕ: Табела 1. Становништво Србије према националности у периоду 1948-2011. године........58 Табела 2. Индекс раста становништва Србије по националности, 1948-2002. године.........60 Табела 3. Број становника Источне Србије(по окружним подручјима), и удео у укупном становништву Кнежевине Србије у периоду 1834-1874. године..........................................123 Табела 4. Показатељи пораста становништва Источне Србије, 1834-1874. године............124 Табела 5. Број становника Источне Србије и удео у укупном становништву Краљевине Србије у периоду 1884-1910. године........................................................................................127 Табела 6. Показатељи пораста становништва Источне Србије, 1884-1910. године............128 Табела 7. Апсолутни пораст и индекс раста становништва у срезовима Источне Србије, у периоду 1890-1895. године.......................................................................................................130 Табела 8. Кретање броја становника у варошима у Источној Србији у периоду 1834-1910. године..........................................................................................................................................131 Табела 9. Удео варошког у укупном становништву Источне Србије 1834-1910. године...132 Табела 10. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима)...................................................................134 Табела 11. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима)...................................................................138 Табела 12. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1881-1910. године (просечне петогодишње вредности по рејонима)......................................................141 Табела 13. Миграциони салдо становништва Источне Србије по демографским рејонима у периоду 1881-1910. године, по десетогодиштима..................................................................149 Табела 14. Миграциони салдо и просечна годишња стопа миграционог салда у Источној Србији у периоду 1881-1910. године.......................................................................................149 Табела 15. Број и удео Влаха у Кнежевини и Краљевини Србији, и у Источној Србији у периоду 1846-1900. године.......................................................................................................152 3 Табела 16. Број и удео Влаха у Источној Србији (крајинском, црноречком, пожаревачком и моравском округу) у периоду 1866-1900. године................................................................155 Табела 17. Становништво које говори српским и румунским језиком према резултатима пописа 1900. године...................................................................................................................158 Табела 18. Број, апсолутни пораст, стопа просечног годишњег раста и индекс раста становништва Источне Србије по рејонима у периоду 1921-1931. године..........................161 Табела 19. Апсолутни пораст, просечни годишњи пораст, просечна годишња стопа раста и иднекс раста становништва у срезовима Источне Србије, 1921-1931. године....................162 Табела 20. Стопе наталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима)............................................166 Табела 21. Стопе морталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима)............................................168 Табела 22. Стопе природног прираштаја у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године (просечне вредности по десетогодиштима).............................170 Табела 23. Миграциони салдо становништва Источне Србије по демографским рејонима у периду 1921-1931. године.........................................................................................................170 Табела 24. Становништво Источне Србије по окрузима (жупанијским областима) са румунским и цинцарским матерњим језиком 1921. године..................................................172 Табела 25. Национална структура становништва Источне Србије 1948. и 1953. године...177 Табела 26. Национална структура становништва Источне Србије 1961-2011. године.......179 Табела 27. Индекс раста/пада националности у Источној Србији у периоду 1961-2002. године..........................................................................................................................................180 Табела 28. Матерњи језик Влаха у Србији 1991. и 2002. године..........................................191 Табела 29. Влашки матерњи језик у Србији по националности 1991. и 2002. године........191 Табела 30. Удео национално декларисаних Влаха у становништву Србије чији је матерњи језик влашки 1981-2002. године...............................................................................................192 Табела 31. Број становника Источне Србије у периоду 1948-2011. године.........................196 Табела 32. Показатељи пораста/пада становништва Источне Србије у периоду 1948-2011. године..........................................................................................................................................198 Табела 33. Кретање удела градског становништва у Централној и Источној Србији у периоду 1948-2011. године.......................................................................................................207 4 Табела 34. Густине насељености Источне и Централне Србије, 1948-2011. године..........212 Табела 35. Густина насељености осталих насеља у Источној Србији, и насеља у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништвоу, 1961-2011. године...................213 Табела 36. Опште стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији, по дестогодиштима, 1961-2010. године.....................................................................219 Табела 37. Ранг општина у Источној Србији према индексу пораста/пада општих стопа наталитета и морталитета, у периоду 1961-2010. године......................................................221 Табела 38. Наталитет, морталитет, природни прираштај и апсолутни пораст Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2010. године..................................................................228 Табела 39. Влахиње старе 15 и више година према броју живорођене деце и старости 2002. године..........................................................................................................................................231 Табела: 40.Удели петогодишњих старосних група у укупном становништву Источне Србије, 1981-2011. године.........................................................................................................237 Табела 41. Показатељи процеса демографског старења становништва Источне Србије 1981-2011. године......................................................................................................................242 Табела 42. Показатељи процеса демографског старења Влаха Централне Србије 2002. године..........................................................................................................................................243 Табела 43. Показатељи демографског старења становништва Источне Србије, по општинама, 2011. године..........................................................................................................244 Табела 44. Показатељи демографског старења становништва насеља са влашком већином у Источној Србији, 2011. године..............................................................................................247 Табела 45. Мграциони салдо становништва Источне Србије у периоду 1961-2011. године..........................................................................................................................................251 Табела 46. Становништво Србије и Источне Србије које ради или борави иностранству дуже од 1 године, 1991. и 2002. године...................................................................................257 5 ГРАФИКОНИ: Графикон 1. Кретање броја Влаха, Рома, Југословена и Црногораца у Србији, 1948-2011. године............................................................................................................................................62 Графикон 2. Број становника Источне Србије у периоду 1834-1874. године......................124 Графикон 3. Број становника Источне Србије у периоду 1884-1910. године......................127 Графикон 4. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године...133 Графикон 5. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1881-1910. године..........................................................................................................................................137 Графикон 6. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1881-1910. године..........................................................................................................................................140 Графикон 7. Кретање броја Влаха у Источној Србији у периоду 1846-1900. године.........153 Графикон 8. Удео Влаха у Источној Србији (крајинском, црноречком, пожаревачком и моравском округу) у периоду 1846-1900. године...................................................................154 Графикон 9. Стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1921-1940. године...............165 Графикон 10. Стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1921-1940. године..........167 Графикон 11. Стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1921-1940. године..........................................................................................................................................169 Графикон 12. Кретање броја Влаха и Румуна у Источној Србији, и Румуна у Србији у периоду 1948-2011. године.......................................................................................................185 Графикон 13. Удео декларисаних Влаха у становништву са влашким матерњим језиком у општинама у којима су Власи најзаступљенији, 1981. и 2002. године................................194 Графикон 14. Кретање броја становника Источне Србије у периоду 1948-2002. године (према методологији ранијих пописа).....................................................................................197 Графикон 15. Кретање индекса пораста/пада броја становника Источне Србије у периоду 1948-2002. године (према методологији ранијих пописа).....................................................197 Графикон 16. Стопе просечног годишњег раста становништва Источне и Централне Србије..........................................................................................................................................200 Графикон 17. Удео градског становништва у Централној, Источној Србији, и Влаха у градским насељима, у периоду 1981-2011. године.................................................................211 Графикон 18. Густина насељености Источне и Централне Србије, 1948-2011. године.....212 6 Графикон 19. Густина насељености осталих насеља у Источној Србији, и насеља у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништвоу, 1961-2011. године...................213 Графикон 20. Опште стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1961-2010. године.......................................................................................218 Графикон 21. Наталитет, морталитет и природни прираштај Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2009. године.......................................................................................................227 Графикон 22. Наталитет, морталитет и природни прираштај становништва свих насеља Источне Србије у којима Власи чине већину, 1963-2008. године........................................229 Гарфикон 23. Удели петогодишњих старосних група у укупном становништву Источне Србије, 1981-2011. године........................................................................................................238 Гарфикон 24 Старосне пирамиде становништва Источне Србије 1981., 1991. и 2002. године.........................................................................................................................................239 Графикон 25. Старосна структура становништва насеља у чијој етничкој структури већину чини влашко становништво (2011)..........................................................................................248 Графикон 26. Просечна годишња стопа мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године........................................................................253 7 КАРТЕ: Карта 1. Територијални оквир истраживања историјско-демографских и етнодемографских основа развитка становништва Источне Србије......................................25 Карта 2. Удео становништва са румунским и цинцарским матерњим језиком у Источној Србији по срезовима, 1921. године..........................................................................................174 Карта 3. Удео Влаха у укупном становништву Источне Србије, по општинама, 2011. године..........................................................................................................................................186 Карта 4. Територијални размештај Влаха у Србији, по општинама, 2011. године.............188 Карта 5. Индекс раста становништва Источне Србије, по општинама, у периоду 1948-2011. и 2002-2011. године...................................................................................................................204 Карта 6. Стопа просечног годишњег раста становништва Источне Србије, по општинама 1948-2011. и 2002-2011. године................................................................................................205 Карта 7. Удео градског у укупном становништву општина у Источној Србији 1948. и 2011. године..........................................................................................................................................209 Карта 8. Густина насељености у општинама Источне Србије, 1948. и 2011. године.........215 Карта 9. Стопа наталитета по општинама у Источној Србији 2010. године.......................222 Карта 10. Стопа морталитета по општинама у Источној Србији 2010. године...................223 Карта 11. Стопа природног прираштаја по општинама у Источној Србији 2010. године..225 Карта 12. Стопа укупног фертилитета, по општинама у Источној Србији, у периоду 2006- 2008. године................................................................................................................................234 Карта 13. Просечна старост становништва Источне Србије 2011. године..........................246 Карта 14. Индекс старења у Источној Србији 2011. године..................................................246 Карта 15. Просечна годишња стопа мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. и 2002-2011. године........................................................254 Карта 16. Удео становништва на раду или боравку у иностранству у укупном становништву општина у Источној Србији, 2002. године.....................................................258 8 СКИЦЕ: Скица 1. Источна Србија.............................................................................................................10 Скица 2. Макрорегија Источна Србија......................................................................................11 Скица 3. Географска територијализација популационо-композиционих регија Источне Србије............................................................................................................................................12 Скица 4. Карпатска Србија..........................................................................................................14 Скица 5. Балканска Србија..........................................................................................................14 Скица 6. Тимочко-браничавске области....................................................................................16 Скица 7. Шопске области............................................................................................................17 Скица 8. Поморавље Јужне Мораве...........................................................................................18 Скица 9. Источна Србија према шеми сталних рејона за демографска истраживања..........20 Скица 10: Два модела могуће макрорегионалне поделе Србије.............................................21 Скица 11. Еврорегион ''Дунав 21''..............................................................................................23 Скица 12. Источна Србија са поделом на окружна подручја до 1884. године......................32 Скица 13. Источна Србија са поделом на окружна подручја 1890. године...........................34 Скица 14. Источна Србија са поделом на окружна подручја 1902. године...........................35 Скица 15. Источна Србија са поделом на жупанијске области и срезове 1921. године.......38 Скица 16. Источна Србија са поделом на бановине и срезове 1931. године -делови Моравске и Дунавске бановине.................................................................................................40 Скица 17. Источна Србија са поделом на области и срезове 1949. године...........................43 Скица 18. Источна Србија са поделом на општине.................................................................45 Скица 19. Физичко-географски положај Источне Србије.......................................................72 Скица 20. Територијални размештај појединих етно-лингвистичких група Влаха............104 Скица 21. Прегледна етно-лингвистичка карта говора Влаха североисточне Србије........190 9 ПРИЛОГ Б: Списак табела и графикона датих у прилозима ТАБЕЛЕ У ПРИЛОГУ 1: Табела 1.1. Број становника у срезовима Источне Србије у периоду 1884-1895. године....16 Табела 1.2. Број живорођених у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................17 Табела 1.3. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима).......................................................................................................................................18 Табела 1.4. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................19 Табела 1.5. Број умрлих у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима)...20 Табела 1.6. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима).......................................................................................................................................21 Табела 1.7. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................22 Табела 1.8. Природни прираштај у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................23 Табела 1.9. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима)...................................................................................................................24 Табела 1.10. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима)...................................................................................................................25 Табела 1.11. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа према резултатима пописа 1884. године...................................................................................26 Табела 1.12. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа према резултатима пописа 1890. године....................................................................................27 Табела 1.13. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа према резултатима пописа 1895. године....................................................................................28 10 Табела 1.14. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа 1900. године..................................................................................................................................29 Табела 1.15. Становништво које говори српским и румунским језиком према резултатима пописа 1900. године.....................................................................................................................30 ГРАФИКОНИ У ПРИЛОГУ 1: Графикон 1.1. Број живорођених у Источној Србији 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................18 Графикон 1.2. Број умрлих у Источној Србији, 1880-1910. године (по рејонима)...............21 Графикон 1.3. Природни прираштај у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима).......................................................................................................................................24 ТАБЕЛЕ У ПРИЛОГУ 2: Табела 2.1. Број и апсолутни пораст броја становника у срезовима Источне Србије у периоду 1921-1931. године.........................................................................................................32 Табела 2.2. Број живорођених у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................33 Табела 2.3. Стопе наталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................35 Табела 2.4. Број умрлих лица у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................36 Табела 2.5. Стопе морталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................38 Табела 2.6. Природни прираштај у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................39 11 Табела 2.7. Стопе природног прираштаја у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године.........................................................................................................41 Табела 2.8. Упоредни преглед стопа наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији и изабраним рејонима 1921. и 1931. године...............................................42 Табела 2.9. Становништво Источне Србије са румунским и цинцарским матерњим језиком по окрузима, срезовима (општинама)1921. године..................................................................43 Табела 2.10. Становништво Источне Србије по срезовима са осталим матерњим језиком 1931. године..................................................................................................................................44 ГРАФИКОНИ У ПРИЛОГУ 2: Графикон 2.1. Број живорођених у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................34 Графикон 2.2. Број умрлих лица у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године........................................................................................................................37 Графикон 2.3. Природни прираштај у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године.........................................................................................................40 ТАБЕЛЕ У ПРИЛОГУ 3: Табела 3.1. Број становника 1948. и 1953. године и апсолутни пораст становнитва у срезовима Источне Србије (у периоду 1931-1948. и 1948-1953. године............................................................................................................................................46 Табела 3.2. Број становника Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године (према административно-територијалној подели на дан 31.03.2002. године).......................47 Табела 3.3. Апсолутни пораст/пад броја становника Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године.........................................................................................................48 12 Табела 3.4. Просечни годишњи пораст становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1948-2011. године.........................................................................................................49 Табела 3.5. Стопе просечног годишњег раста становништва Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године......................................................................................................50 Табела 3.6. Индекс пораста/пада становништва Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године........................................................................................................................51 Табела 3.7. Индекс пораста/пада становништва у насељима Источне Србије у којима је већинско влашко становништво, у периоду 2002-2011. године.............................................52 Табела 3.8. Удео градског становништва у Источној Србији, по оштинама, у периоду 1948- 2011. године.................................................................................................................................53 Табела 3.9. Густина насељености у општинама Источне Србије, 1948-2011. године..........54 Табела 3.10. Густина насељености Источне Србије у насељима у којима Власи чине већину, у периоду 1961-2011. године........................................................................................55 Табела 3.11. Опште стопе наталитета, морталитета, природног прираштаја и смртности одојчади у Источној Србији у периоду 1961-2010. године.....................................................56 Табела 3.12.. Опште стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја становништва Источне Србије по општинама 1961-2010. године..................................................................57 Табела 3.13. Наталитет, морталитет и природни прираштај Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2010. године........................................................................................................58 Табела 3.14. Наталитет, морталитет и природни прираштај становништва насеља Источне Србије у којима Власи чине већину, 1963-2008. године.........................................................59 Табела 3.15. Стопа укупног фертилитета становништва Источне Србије, по општинама, у периоду 2006-2008. године.........................................................................................................60 Табела 3.16. Показатељи демографског старења становништва Источне Србије, по општинама, 2002. године............................................................................................................61 Табела 3.17. Показатељи демографског старења у насељима Источне Србије у чијој етничкој структури Власи чине већину (2011).........................................................................62 Табела 3.18. Мграциони салдо становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године........................................................................................................................63 Табела 3.19. Просечан годишњи мграциони салдо становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године................................................................................64 13 Табела 3.20. Стопа просечног годишњег мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године..........................................................................65 Табела 3.21. Промене у укупном становништву Источне Србије (по општинама) услед доласка избеглица са простора бивше СФРЈ............................................................................66 Табела 3.22. Становништво Србије и Источне Србије (по општинама) које борави иностранству дуже од 1 године, 1991. и 2002. године.............................................................67 Табела 3.23. Власи на раду код страног послодавца или на самосталном раду према земљи и дужини боравка (2002. године)...............................................................................................68 Табела 3.24. Ранг етничиких заједница према учешћу њихових припадника на раду- боравку у иностранству у укупном броју исте етничке заједнице (2002. године)................69 Табела 3.25. Ранг женског становништва старог 15 и више година које нису рађале и које су родиле 1 дете, по националности (2002. године).................................................................70 ТАБЕЛЕ У ПРИЛОГУ 4: Табела 4.1. Становништво Источне Србије по националности (по срезовима) 1948. године............................................................................................................................................72 Табела 4.8. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 2011. године...........................................................................................................................................73 Табела 4.3. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1961. године...........................................................................................................................................74 Табела 4.4. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1971. године...........................................................................................................................................75 Табела 4.5. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1981. године...........................................................................................................................................76 Табела 4.6. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1991. године...........................................................................................................................................77 Табела 4.7. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 2002. године...........................................................................................................................................78 14 Табела 4.2. Становништво Источне Србије по националности (по срезовима) 1953. године............................................................................................................................................79 Табела 4.9. Национална структура становништва Источне Србије (без Ниша) 1961-2002. године...........................................................................................................................................80 Табела 4.10. Удео Влаха укупном становништву општина у Источној Србији, у периоду 1971-2011. године........................................................................................................................81 Табела 4.11. Територијални размештај Влаха у Источној Србији, по општинама, у периоду 1971-2011. године........................................................................................................................82 Табела 4.12. Насеља Источне Србије у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништво (према подацима из 2002. године)....................................................................83 Табела 4.13. Становништво Источне Србије чији је матерњи језик влашки и укупан број декларисаних Влаха у Источној Србији 1981. и 2002. године (по општинама)....................84 15 ПРИЛОГ 1. 16 Табела 1.1. Број становника у срезовима Источне Србије у периоду 1884-1895. године 1884 1890 1895 СРЕЗ Σ мушко женско Σ мушко женско Σ мушко женско Алексиначки 31676 16505 15171 21069 11048 10021 22032 11388 10644 Бањски 19710 9877 9833 21451 10832 10619 23016 11725 11291 Бољевачки 26640 13651 12989 28386 14315 14071 29963 15171 14792 Брзопаланачки 26297 13362 12935 / / / / / / Голубачки 14133 7273 6860 14140 7235 6905 15000 7680 7320 Заглавски 40699 20676 20023 49234 25226 24008 52162 26539 25623 Зајечарски 32771 16752 16019 41178 21187 19991 44120 22889 21231 Звишки 16059 8209 7850 17290 8793 8497 18775 9601 9174 Кључки 14603 7406 7197 15657 8155 7502 16691 8545 8146 Крајински 27832 13928 13904 64464 32675 31789 66400 33080 33320 Млавски 40468 20768 19700 45341 23039 22302 48260 24442 23818 Нишки 11178 5690 5488 16773 8559 8214 14138 7234 6904 Параћински 25884 13378 12506 33925 17694 16231 38186 20082 18104 Пожаревачки 36719 18570 18149 52537 27325 25212 55339 28603 26736 Поморавски 8641 4387 4254 9964 5067 4897 10994 5593 5401 Поречки 10092 5246 4846 11451 5919 5532 11859 6081 5778 Ражањски / / / 16024 8221 7803 17656 9018 8638 Рамски 27098 13680 13418 31038 15778 15260 32675 16572 16103 Ресавски 40194 20535 19659 45544 23201 22343 48891 24924 23967 Сврљишки 18670 9629 9041 22077 11234 10843 23379 11990 11389 Хомољски 17151 8745 8406 18463 9267 9196 19520 9886 9634 Извор: Радовановић М., 1958, 6-7. 17 Табела 1.2. Број живорођених у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1880 3239 6063 5424 5424 3995 24145 1881 3776 7116 6167 6643 4780 28482 1882 3755 7459 6216 6286 4913 28629 1883 4180 7577 6679 7028 5223 30687 1884 4221 7924 6899 7189 5136 31369 1885 4210 8000 7077 7684 5210 32181 1886 3819 7430 6345 7055 4622 29271 1887 4112 8170 7157 7174 5315 31928 1888 3921 8176 7099 7170 5180 31546 1889 3889 8178 7104 6837 5017 31025 1890 3833 7829 7053 6876 4646 30237 1891 4214 8512 7442 7974 4874 33016 1892 3467 7831 7773 7249 4478 30798 1893 4175 8867 7379 7323 5024 32768 1894 4049 8552 7108 7255 4744 31708 1895 3650 8743 7823 7671 4702 32589 1896 3660 8187 7147 6990 4540 30524 1897 3702 8035 7739 7376 4731 31583 1898 3242 6973 6467 5721 4060 26463 1899 3758 7615 6927 6795 4235 29330 1900 3762 8065 7888 6972 4666 31353 1901 3462 7774 7398 6654 4328 29616 1902 3848 7461 7391 6549 4415 29664 1903 3860 8692 7869 7503 4494 32418 1904 3797 7798 8287 7393 4540 31815 1905 3850 7329 7473 7030 4184 29866 1906 3854 8354 8437 7866 4597 33108 1907 4396 8146 8634 7942 4696 33814 1908 3932 7493 8010 7564 4623 31622 1909 3996 7433 8195 7814 4546 31984 1910 4017 7952 8406 8157 4501 33033 Извор: Његић Р., 1957. 18 Графикон 1.1. Број живорођених у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) Табела 1.3. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима) година Крајина Млава Алексинац Поморавље Тимок Ист Срб Србија 1863 43,2 42,3 44,1 47,0 37,7 42,9 43,8 1864 45,0 43,6 40,8 48,2 38,3 43,2 45,7 1865 47,6 44,5 44,4 50,9 41,4 45,8 47,0 1866 44,2 46,3 46,1 50,0 40,8 45,5 45,7 1867 46,0 43,8 41,1 50,0 34,3 43,0 44,8 1868 45,1 47,0 46,3 51,5 39,8 45,9 46,0 1869 46,9 47,0 44,7 49,8 40,7 45,8 46,0 1870 42,6 43,8 42,0 48,2 37,8 42,9 45,3 1871 46,0 44,2 46,0 48,3 40,4 45,0 43,6 1872 45,8 40,0 40,5 40,9 39,0 41,2 39,2 1873 41,6 40,8 41,3 43,4 36,8 40,8 42,1 1874 40,2 40,0 42,8 42,0 40,1 41,0 41,7 1875 48,0 48,4 43,9 46,4 40,0 45,3 46,0 1876 45,3 42,8 39,2 48,0 31,7 41,4 41,1 1877 32,7 33,9 29,0 36,5 24,0 31,2 32,4 1878 38,1 34,9 36,5 38,4 28,9 35,4 36,9 1879 43,2 41,0 39,4 39,5 37,7 40,2 39,3 Извор: Његић Р., 1957. 0 5000 10000 15000 20000 25000 30000 35000 40000 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 19 Табела 1.4. Опште стопе наталитета у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1880 41,5 36,7 41,7 39,6 35,3 39,0 39,4 1881 47,7 42,6 46,0 48,1 42,0 45,3 44,6 1882 46,9 43,8 45 45,5 43,0 44,8 43,7 1883 52.2 44,1 46,1 50,5 45,4 37,2 46,5 1884 52,1 46,4 46,6 51,7 44,2 48,2 47,3 1885 49,7 45,0 46,8 54,1 44,1 47,9 46,3 1886 44,4 40,9 41,0 48,4 38,5 42,6 41,5 1887 47,0 44,1 45,0 48,0 43,5 45,5 45,8 1888 44,0 43,2 43,5 46,8 41,8 43,9 45,3 1889 43,2 42,3 42,5 43,5 40,0 42,3 43,7 1890 42,6 39,7 41,0 42,4 36,0 40,3 39,6 1891 45,8 42,7 43,2 48,6 37,4 43,5 44,2 1892 37,2 39,0 44,1 43,4 33,9 39,5 41,6 1893 44,6 43,4 41,2 43,0 37,5 41,9 41,6 1894 43,0 41,3 39,2 42,0 35,1 40,1 41,6 1895 39,5 40,5 42,4 43,5 34,3 40,0 43,1 1896 39,1 38,6 38,4 39,7 32,7 37,7 40,4 1897 39,1 37,3 41,1 42,1 33,5 38,6 41,8 1898 33,9 32,0 33,6 32,7 28,3 32,1 34,3 1899 38,8 34,6 35,7 39,0 29,2 35,5 38,3 1900 38,5 36,3 40,0 40,0 31,7 37,3 41,2 1901 35,0 34,7 37,1 37,8 29,2 34,8 37,3 1902 38,4 32,9 36,7 36,5 29,9 34,9 37,4 1903 38,0 37,9 38,7 41,6 29,7 37,2 39,7 1904 36,9 33,6 40,2 39,8 29,8 36,1 39,1 1905 37,3 31,2 35,6 37,4 27,1 33,7 36,6 1906 36,9 35,2 40,1 41,0 29,8 36,6 40,3 1907 41,2 34,0 40,8 40,7 30,1 37,4 39,6 1908 36,2 30,9 37,0 38,2 29,4 34,3 36,4 1909 36,5 30,3 37,7 38,8 28,7 34,4 38,0 1910 34,3 31,9 38,3 39,5 28,1 34,4 38,2 Извор: Његић Р., 1957. 20 Табела 1.5. Број умрлих у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1880 3385 4867 4305 4759 3382 20698 1881 2218 3906 3042 3472 2750 15388 1882 2037 4011 3189 3387 2576 15200 1883 2176 3287 3038 3537 2402 14440 1884 2237 3812 3834 4084 2651 16618 1885 2993 4665 3902 3974 3304 18838 1886 2831 4499 4376 4424 3596 19726 1887 2331 4086 3441 3438 2772 16068 1888 2559 4536 3833 3920 3033 17881 1889 2676 4686 3988 3663 2827 17840 1890 2236 4187 3845 3772 2499 16539 1891 2874 4494 5513 3908 2789 19578 1892 4647 6569 5578 4961 3715 25470 1893 2794 5154 4721 4354 3230 20253 1894 2430 5548 4529 4785 2577 19869 1895 2517 5020 4785 4369 3227 19918 1896 2551 5177 4998 5513 3084 21323 1897 2781 5795 4993 4532 3283 21384 1898 2582 4517 4304 4210 2416 18029 1899 2018 4319 4680 4121 2734 17872 1900 2427 4705 4460 3844 2752 18188 1901 2299 4184 4510 3309 2471 16773 1902 1973 4589 4136 3539 2406 16643 1903 1979 4314 5383 3950 2420 18046 1904 2176 3918 4341 3915 2402 16752 1905 2667 4887 4779 4061 2966 19360 1906 2387 5248 5052 3963 3218 19868 1907 2404 5425 5058 3846 3140 19873 1908 2338 4988 5842 4461 2921 20550 1909 3043 5020 7665 5593 3835 25156 1910 4511 4406 4734 4465 3181 21297 Извор: Његић Р., 1957. 21 Графикон 1.2. Број умрлих у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) Табела 1.6. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима) година Крајина Млава Алексинац Поморавље Тимок Ист Срб Србија 1863 41,7 30,8 27,6 38,3 26,3 32,9 35,7 1864 33,6 28,0 22,7 38,9 26,0 29,8 31,7 1865 31,7 21,0 27,7 27,4 21,0 25,8 25,7 1866 26,7 20,1 22,5 22,1 20,2 22,3 24,2 1867 35,5 23,4 20,1 22,8 21,9 24,7 25,7 1868 37,3 27,2 24,4 32,5 21,5 28,6 32,9 1869 31,5 21,7 26,3 32,2 23,0 26,9 30,1 1870 42,4 25,4 34,6 31,2 27,9 32,3 33,7 1871 34,0 20,0 24,2 31,2 24,7 26,8 32,8 1872 34,5 24,7 24,1 32,2 23,0 27,7 32,2 1873 37,1 34,1 25,8 34,0 23,8 31,0 32,3 1874 42,5 42,0 25,5 42,6 23,0 35,1 36,4 1875 37,5 28,3 26,2 41,0 25,8 31,8 31,4 1876 47,1 42,1 46,0 60,1 44,0 47,9 47,7 1877 45,0 26,9 26,1 31,3 30,5 32,0 32,7 1878 35,2 27,2 26,2 35,1 28,8 30,5 32,3 1879 39,9 23,6 27,9 37,3 32,2 32,2 31,4 Извор: Његић Р., 1957. 0 5000 10000 15000 20000 25000 30000 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 22 Табела 1.7. Опште стопе морталитета у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1880 43,2 30,0 33,1 34,7 30,0 34,2 30,5 1881 28,1 23,4 22,9 25,2 24,1 24,7 24,2 1882 25,0 23,6 23,0 24,5 22,6 23,7 22,8 1883 27,0 19,1 21,2 25,4 20,9 22,7 22,5 1884 27,5 21,8 26,0 29,3 22,0 25,3 24,8 1885 35,3 26,2 25,8 27,9 28,0 28,6 26,8 1886 32,9 24,9 28,2 30,4 30,0 29,3 29,4 1887 26,5 22,0 22,3 23,0 22,7 23,3 24,6 1888 28,7 24,0 23,5 25,6 24,4 25,2 24,2 1889 29,5 24,2 22,9 23,3 22,2 24,4 25,3 1890 24,8 21,2 22,8 17,1 20,0 21,2 24,9 1891 31,1 23,0 31,6 23,8 21,4 26,2 26,2 1892 50,0 32,6 31,7 29,7 32,9 35,4 33,0 1893 29,9 25,2 26,3 25,6 24,1 26,2 29,0 1894 25,8 26,8 25,0 27,6 19,0 24,8 27,5 1895 27,2 24,0 26,0 24,8 23,5 25,1 26,5 1896 27,3 24,4 26,8 31,3 22,1 26,4 26,5 1897 29,4 26,9 26,4 25,9 23,2 26,4 26,1 1898 27,0 20,9 22,4 24,0 16,8 22,2 22,4 1899 20,8 19,6 24,1 23,6 18,8 21,4 23,9 1900 24,8 21,2 22,6 22,1 18,7 21,9 22,8 1901 23,2 18,6 23,0 18,8 16,7 20,1 20,7 1902 19,7 19,0 20,5 19,7 16,1 19,0 21,9 1903 19,7 18,9 26,5 21,9 16,0 20,6 22,6 1904 21,1 16,9 21,1 21,1 15,8 19,2 21,0 1905 25,9 20,8 22,7 21,5 19,2 22,0 24,1 1906 27,5 22,1 24,0 20,7 20,9 23,0 23,9 1907 22,5 22,8 23,8 19,2 20,1 21,7 22,2 1908 21,6 20,3 26,2 21,5 18,6 21,6 29,1 1909 28,1 20,5 35,3 27,8 24,2 27,2 29,1 1910 24,4 17,9 21,6 21,7 19,9 21,1 22,0 Извор: Његић Р., 1957. 23 Табела 1.8. Природни прираштај у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1880 -146 1196 1119 665 613 3447 1881 1558 3210 3125 3171 2030 13094 1882 1718 3448 3027 2899 2337 13429 1883 2004 4290 3641 3491 2821 16247 1884 1984 4112 3065 3105 2485 14751 1885 1217 3335 3175 3710 1906 13343 1886 988 2931 1969 2631 1026 9545 1887 1781 4084 3716 3736 2543 15860 1888 1362 3640 3266 3250 2147 13665 1889 1213 3492 3116 3174 2190 13185 1890 1597 3642 3208 3104 2147 13698 1891 1340 4018 1929 4066 2085 13438 1892 -1180 1262 2195 2288 763 5328 1893 1381 3713 2658 2969 1794 12515 1894 1619 3004 2579 2470 2167 11839 1895 1133 3723 3038 3302 1475 12671 1896 1109 3010 2149 1477 1456 9201 1897 921 2240 2746 2844 1448 10199 1898 660 2456 2163 1511 1644 8434 1899 1740 3296 2247 2674 1501 11458 1900 1335 3360 3428 3128 1914 13165 1901 1163 3590 2888 3345 1857 12843 1902 1875 2872 3255 3010 2009 13021 1903 1881 4378 2486 3553 2074 14372 1904 1621 3880 3946 3478 2138 15063 1905 1183 2442 2694 2969 1218 10506 1906 1467 3106 3385 3903 1379 13240 1907 1992 2721 3576 4096 1556 13941 1908 1594 2505 2168 3103 1702 11072 1909 953 2413 530 2221 711 6828 1910 -494 3546 3672 3692 1320 11736 Извор: Његић Р., 1957 24 Графикон 1.3. Природни прираштај у Источној Србији у периоду 1880-1910. године (по рејонима) Табела 1.9. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1863-1879. године (по рејонима) година Крајина Млава Алексинац Поморавље Тимок Ист Срб Србија 1863 1,5 11,5 16,5 8,7 11,4 9,9 8,1 1864 11,4 15,6 18,1 9,3 12,3 13,3 14,0 1865 15,9 23,5 16,7 23,5 20,4 20,0 21,3 1866 17,5 26,2 23,6 27,9 20,6 23,2 21,5 1867 10,5 20,4 21,0 27,2 12,4 18,3 19,1 1868 7,8 19,8 21,9 19,0 18,3 17,4 13,1 1869 15,4 25,3 18,4 17,6 17,7 18,9 13,9 1870 0,2 18,4 7,4 17,0 9,9 10,6 11,6 1871 12,0 4,2 21,8 17,1 15,7 14,2 10,8 1872 11,3 15,3 16,4 8,7 16,0 13,5 7,0 1873 4,5 6,7 15,5 9,4 13,0 9,8 9,8 1874 -2,3 -2,0 17,3 -0,6 17,1 5,9 5,3 1875 10,5 20,1 17,7 5,4 14,2 13,6 14,6 1876 -1,8 0,7 6,8 -12,1 -12,3 -3,7 -6,6 1877 -12,3 7,0 2,9 5,2 -6,5 -0,7 -0,3 1878 2,9 7,7 10,3 3,3 0,1 4,9 4,6 1879 3,3 17,4 11,5 2,2 5,5 8,0 7,9 Извор: Његић Р., 1957. -4000 -2000 0 2000 4000 6000 8000 10000 12000 14000 16000 18000 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 25 Табела 1.10. Опште стопе природног прираштаја у Источној Србији у периоду 1880- 1910. године (по рејонима) година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1880 -1,7 6,7 8,6 4,9 5,3 4,8 8,9 1881 19,6 19,2 23,1 22,9 17,9 20,5 20,4 1882 21,9 20,2 22,0 21 20,4 21,1 20,9 1883 25,2 25,2 24,9 25,1 24,5 25,0 24 1884 24,6 24,6 20,6 22,7 22,2 22,9 22,5 1885 14,4 18,8 21,0 26,2 16,1 19,3 19,5 1886 11,5 16,0 12,8 18,0 8,5 13,4 12,1 1887 20,5 22,1 22,7 25,0 23,8 22,8 21,2 1888 15,3 19,2 20,0 21,2 17,4 18,6 21,1 1889 13,7 18,1 19,6 20,2 17,8 17,9 18,4 1890 17,8 18,5 18,2 25,3 16,0 19,2 14,7 1891 14,7 19,7 11,6 24,8 16,0 17,4 18,0 1892 -12,8 6,4 12,4 13,7 1,0 4,1 8,6 1893 14,7 18,2 14,9 17,4 13,4 15,7 12,6 1894 17,2 14,5 14,2 14,4 16,1 15,3 14,1 1895 12,3 16,5 16,4 18,7 10,8 14,9 16,6 1896 11,8 14,2 11,6 8,4 10,6 11,3 13,9 1897 9,7 10,4 14,7 16,2 10,5 12,3 15,7 1898 6,9 11,1 11,2 8,7 11,5 9,9 11,9 1899 18,0 15,0 11,6 15,4 10,4 14,1 14,4 1900 13,7 15,1 17,4 17,9 13 15,4 18,4 1901 11,8 16,1 14,1 19,0 12,5 14,7 16,6 1902 18,7 13,9 16,2 16,8 13,8 15,9 15,5 1903 18,3 19,0 12,2 19,7 13,7 16,6 17,1 1904 15,8 16,7 19,1 18,7 14,0 16,9 18,1 1905 11,4 10,4 12,9 15,9 7,9 11,7 12,5 1906 9,4 13,1 16,1 20,3 8,9 13,6 16,4 1907 18,7 11,2 17,0 21,5 10,8 15,8 17,4 1908 14,6 10,6 10,8 16,7 10,8 12,7 7,3 1909 8,4 9,8 2,4 11,0 4,5 7,2 8,9 1910 9,9 14,0 16,7 17,8 8,2 13,3 16,2 Извор: Његић Р., 1957. 26 Табела 1.11. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа 1884. године. Окрузи и места по варошима по селима свега мушки женски свега мушки женски свега алексиначки 0 0 0 0 0 0 0 београдски 0 0 0 0 0 0 0 ваљевски 0 0 0 0 0 0 0 врањски 2 2 4 0 0 0 4 јагодински 1 1 2 0 0 0 2 књажевачки 1 2 3 0 0 0 3 крагујевачки 0 4 4 2 0 2 6 крајински 1607 1423 3030 24790 24199 48989 52019 крушевачки 2 1 3 0 0 0 3 нишки 3 4 7 5 0 5 12 пиротски 1 0 1 0 0 0 1 подрински 0 0 0 0 0 0 0 пожаревачки 750 613 1365 27787 27416 56203 57568 руднички 1 1 2 0 0 0 2 смедеревски 29 20 49 0 0 0 49 топлички 0 0 0 0 0 0 0 ћупријски 68 28 96 5368 5157 10525 10621 ужички 0 0 0 0 0 0 0 црноречки 281 263 544 14726 14082 28807 29351 чачански 3 0 3 0 0 0 3 шабачки 0 0 0 0 0 0 0 Београд 43 40 83 0 0 0 83 СВЕГА 2792 2404 5196 73677 70854 144531 149727 Извор: Државопис Србије, св. VI, стр. 259,263 и 267. 27 Табела 1.12.. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа према резултатима пописа 1890. године. Окрузи и места по варошима по селима свега мушки женски свега мушки женски свега ваљевски 2 0 2 46 27 73 75 врањски 1 1 2 9 1 10 12 крагујевачки 14 8 22 8 2 10 32 крајински 1700 1582 3282 24995 24634 49629 52911 крушевачки 16 1 17 72 55 127 144 моравски 109 55 164 4182 4127 8309 8473 пиротски 0 1 1 0 1 1 2 подрински 23 5 28 4 2 6 34 подунавски 71 58 129 346 278 624 753 пожаревачки 905 712 1617 25501 24697 50198 51815 руднички 0 1 1 0 1 1 2 тимочки 0 0 0 0 2 2 2 топлички 1 0 1 2 2 4 5 ужички 0 0 0 0 0 0 0 црноречки 174 133 307 14523 14214 28737 29044 Београд 134 61 195 0 0 0 195 Ниш 177 8 185 0 0 0 185 СВЕГА 3327 2626 5953 69688 68043 137731 143684 Извор: Статистика Краљевинe Србије, књига I, део V, Београд, 1892., стр. 114-115. 28 Табела 1.13. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа према резултатима пописа 1895. године. Окрузи и места по варошима по селима свега мушки женски свега мушки женски свега ваљевски 9 4 13 17 9 26 39 врањски 0 1 1 25 19 44 45 крагујевачки 82 16 98 3 0 3 101 крајински 1225 1159 2384 26264 25934 52198 54582 крушевачки 8 1 9 127 144 271 280 моравски 117 47 164 4596 4523 9119 9283 пиротски 6 11 17 0 4 4 21 подрински 4 4 8 118 105 223 231 подунавски 109 99 208 214 148 362 570 пожаревачки 1144 1034 2178 28829 28004 56833 59011 руднички 1 4 5 10 5 15 20 тимочки 0 1 1 45 62 107 108 топлички 3 1 4 1 1 2 6 ужички 1 2 3 0 0 0 3 црноречки 255 189 444 17357 16996 34353 34797 Београд 168 119 287 0 0 0 287 Ниш 111 15 126 0 0 0 126 СВЕГА 3243 2707 5950 77606 75954 153560 159510 Извор: Статистика Краљевинe Србије, књига XXIV, Београд, 1900. 29 Табела 1.14. Становништво које говори румунским језиком према резултатима пописа 1900. године. Окрузи иместа по варошима по селима свега мушки женски свега мушки женски свега београдски 36 25 61 136 130 266 327 ваљевски 13 0 13 47 46 93 106 врањски 5 18 23 2 0 2 25 крагујевачки 60 30 90 9 1 10 100 крајински 1063 1026 2089 21640 21918 43558 45647 крушевачки 13 4 17 4 6 10 27 моравски 74 24 98 4358 4317 8675 8773 нишки 36 7 43 0 3 3 46 пиротски 14 4 18 0 3 3 21 подрински 5 1 6 295 308 603 609 пожаревачки 690 621 1311 20174 19972 40146 41457 руднички 5 4 9 4 0 4 13 смедеревски 18 36 54 93 58 151 205 тимочки 210 138 348 12386 12047 24433 24781 топлички 2 0 2 0 0 0 2 ужички 3 0 3 0 0 0 3 Београд 183 104 287 0 0 0 287 СВЕГА 2430 2042 4472 59148 58809 117957 122429 Извор: Статистика Краљевинe Србије, књига XXIV, Београд, 1905., стр 98, 100-101. 30 Табела 1.15. Становништво које говори српским и румунским језиком према резултатима пописа 1900. године. Окрузи и места по варошима по селима Свега мушки женски свега мушки женски свега мушки женски свега београдски 12 12 24 128 129 257 140 141 281 ваљевски 12 0 12 20 18 38 32 18 50 врањски 1 0 1 0 0 0 1 0 1 крагујевачки 1 2 3 4 0 4 5 2 7 крајински 305 195 500 7111 3417 10528 7416 3612 11028 крушевачки 2 0 2 0 0 0 2 0 2 моравски 44 10 54 1240 309 1549 1284 319 1603 нишки 4 0 4 0 1 1 4 1 5 пиротски 0 0 0 0 0 0 0 0 0 подрински 1 0 1 0 0 0 1 0 1 пожаревачки 48 45 93 8436 5963 14399 8484 6008 14492 руднички 1 0 1 1 0 1 2 0 2 смедеревски 4 2 6 52 28 80 56 30 86 тимочки 17 6 23 3948 847 4795 3965 853 4818 топлички 2 0 2 0 0 0 2 0 2 ужички 1 0 1 0 0 0 1 0 1 Београд 136 41 177 0 0 0 136 41 177 СВЕГА 591 313 904 20940 10712 31652 21531 11025 32556 Извор: Статистика Краљевине Србије, књига XXIV, Београд, 1905. 31 ПРИЛОГ 2. 32 Табела 2.1. Број и апсолутни пораст (R) броја становника у срезовима Источне Србије у периоду 1921-1931. године СРЕЗ 1921 1931 R Бољевачки 24557 27775 3218 Борски 20672 25914 5242 Деспотовачки 19264 23172 3908 Зајечарски 52398 53426 1028 Звишки 20398 24619 4221 Кључки 12417 14126 1709 Крајински 61638 66619 4981 Млавски 46304 54726 8422 Моравски 20137 25570 5433 Нишки 23148 27864 4716 Параћински 27709 34085 6376 Пожаревачки 66314 78022 11708 Поморавски 10832 12396 1564 Поречки 11538 15549 4011 Раванички 19066 27724 8658 Ражањски 16070 19338 3268 Рамски 31203 35083 3880 Ресавски 31433 33616 2183 Сврљишки 22112 21117 -995 Сокобањски 15942 18475 2533 Тимочки 53518 60152 6634 Хомољски 20522 23306 2784 Извор: Радовановић М., 1958, 9. 33 Табела 2.2. Број живорођених у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1921 2932 7086 8746 7141 4137 30042 1922 3022 7163 8316 6931 4072 29504 1923 3080 6833 8658 6715 4064 29350 1924 3100 6060 7945 6813 4329 28247 1925 3141 5682 7934 6030 3942 26729 1926 3149 6425 7843 7002 3041 27460 1927 3023 6256 8634 6857 2784 27554 1928 3115 6185 7454 6704 3709 27167 1929 2670 5538 6936 6930 3411 25485 1930 2883 5602 6884 6520 3619 25508 1931 2883 5265 7759 6415 3339 25661 1932 2852 4944 7367 6060 3269 24492 1933 2571 4931 6841 6600 3053 23996 1934 2876 4658 7983 6770 2606 24893 1935 2436 4154 6945 6287 2297 22119 1936 2234 3783 6595 6036 2051 20699 1937 2160 3712 6813 5807 2041 20533 1938 2265 3588 6567 5433 2134 19987 1939 2304 3724 5904 5170 2112 19214 1940 1895 3780 5380 5215 2085 18355 Извор: Његић Р., 1957. 34 Графикон 2.1. Број живорођених у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године 0 5000 10000 15000 20000 25000 30000 35000 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1927 1928 1929 1930 1931 1932 1933 1934 1935 1936 1937 1938 1939 1940 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 35 Табела 2.3. Стопе наталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1921 29,3 33,7 41,1 37,9 29,0 34,2 39,5 1922 29,8 33,7 38,3 36,1 28,0 33,2 39,1 1923 30,0 31,8 39,2 34,2 27,0 32,4 38,7 1924 29,8 27,9 35,3 34,1 29,2 31,3 37,3 1925 29,8 25,9 34,6 29,9 26,4 29,3 36,0 1926 29,4 28,9 33,6 33,5 20,2 29,1 36,6 1927 27,9 27,9 36,3 32,2 18,3 28,5 35,5 1928 28,3 27,1 30,8 30,9 24,2 28,3 34,5 1929 24,0 24,1 28,1 31,1 22,1 25,9 33,3 1930 25,7 23,9 27,5 29,9 23,1 26,0 33,4 1931 25,6 22,5 30,8 28,2 21,3 25,7 33,1 1932 25,1 21,1 28,9 26,4 20,8 24,5 32,3 1933 22,6 21,1 26,5 20,0 19,4 21,9 31,2 1934 25,1 19,7 30,6 28,7 16,6 24,1 31,8 1935 21,1 17,6 26,2 26,3 14,6 21,2 29,1 1936 19,2 15,9 24,6 24,9 13,0 19,5 26,9 1937 18,6 15,6 25,1 23,7 13,0 19,2 26,4 1938 19,4 15,0 24,0 22,0 13,5 18,8 24,3 1939 19,6 15,6 21,3 20,7 13,3 18,1 23,2 1940 16,0 15,8 19,2 20,6 13,2 17,0 22,7 Извор: Његић Р., 1957. 36 Табела 2.4. Број умрлих лица у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1921 1408 3145 4887 3744 1992 15176 1922 2028 3644 4842 3795 2528 16837 1923 2048 4109 4829 4152 2909 18047 1924 1950 4309 5002 4224 2771 18256 1925 1758 3323 4610 3702 2403 15796 1926 1713 3765 4690 3735 2454 16357 1927 2128 4053 5707 4157 2555 18600 1928 1682 4140 5865 4400 2494 18581 1929 1894 3887 5338 4758 2656 18533 1930 1684 3477 4647 3820 2194 15822 1931 2011 3136 5186 4013 2512 16858 1932 1977 3701 5313 4160 2218 17369 1933 1491 4199 4594 3365 2023 15672 1934 1834 3680 4063 3672 2245 15494 1935 1877 3780 3964 3412 2149 15182 1936 1821 3235 3683 2970 2106 13815 1937 1773 3504 3929 3221 2230 14657 1938 1825 3323 3978 3087 2188 14401 1939 1754 3342 3602 3056 2164 13918 1940 1785 3705 4882 3503 2390 16265 Извор: Његић Р., 1957. 37 Графикон 2.2. Број умрлих лица у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године 0 2000 4000 6000 8000 10000 12000 14000 16000 18000 20000 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1927 1928 1929 1930 1931 1932 1933 1934 1935 1936 1937 1938 1939 1940 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 38 Табела 2.5. Стопе морталитета у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1921 14,1 15,0 23,0 20.0 13,8 17,2 21,4 1922 20,0 17,1 22,3 19,7 17,4 19,3 21,4 1923 20,0 19,9 21,8 21,1 20,0 20,6 21,8 1924 18,7 19,9 22,2 21,1 18,7 20,1 21,4 1925 16,6 15,0 20,1 18,1 16,1 17,2 19,9 1926 16,0 16,9 20,1 18,0 16,3 17,5 20,1 1927 20,0 18,0 24 19,9 16,9 19,8 20,6 1928 15,3 18,2 24,3 20,3 16,3 18,9 20,1 1929 17,0 16,9 21,7 21,5 17,1 18,8 19,7 1930 15,0 14,9 18,5 16,9 14,0 15,9 17,3 1931 17,8 16,4 20,6 17,6 16,0 17,7 17,6 1932 17,4 15,8 20,8 18,1 14,1 17,2 17,5 1933 13,4 17,9 17,7 14,4 13,0 15,3 15,8 1934 14,2 15,6 15,5 15,5 14,3 15,0 15,8 1935 14,4 16,0 15,0 14,3 13,7 14,7 15,0 1936 15,7 13,6 13,7 12,2 13,4 13,7 14,0 1937 15,2 14,7 14,5 13,2 14,2 14,4 14,4 1938 15,6 13,9 14,5 12,4 13,5 14,0 13,9 1939 15,0 14,0 13,0 12,2 13,3 13,5 13,2 1940 15,1 15,8 17,4 13,8 15,2 15,5 14,3 Извор: Његић Р., 1957. 39 Табела 2.6. Природни прираштај у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 1921 1524 3941 3859 3397 2145 14866 1922 994 3519 3474 3136 1544 12667 1923 1032 2724 3829 2563 1155 11303 1924 1150 1751 2943 2589 1558 9991 1925 1383 2359 3324 2328 1539 10933 1926 1436 2660 3153 3267 587 11103 1927 895 2203 2927 2700 229 8954 1928 1433 2045 1589 2304 1215 8586 1929 776 1651 1598 2172 755 6952 1930 1199 2125 2237 2700 1425 9686 1931 872 2129 2573 2402 827 8803 1932 875 1243 2054 1900 1051 7123 1933 1080 732 2247 3235 1030 8324 1934 1042 978 3920 3098 361 9399 1935 559 374 2981 2875 148 6937 1936 413 548 2912 3066 -55 6884 1937 387 208 2884 2586 -189 5876 1938 440 265 2589 2346 -54 5586 1939 550 382 2302 2114 -52 5296 1940 110 75 498 1712 -305 2090 Извор: Његић Р., 1957. 40 Графикон 2.3. Природни прираштај у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године -2000 0 2000 4000 6000 8000 10000 12000 14000 16000 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1927 1928 1929 1930 1931 1932 1933 1934 1935 1936 1937 1938 1939 1940 Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија 41 Табела 2.7. Стопе природног прираштаја у Источној Србији по демографским рејонима у периоду 1921-1940. године година Крајина Млава Нишки крај Поморавље Тимок Источна Србија Србија 1921 15,2 16,7 18,1 17,9 15,2 16,6 18,1 1922 9,8 16,6 16,0 16,4 10,6 13,9 17,7 1923 10,0 11,9 17,4 13,1 7,0 11,9 16,9 1924 11,1 8,0 13,1 13,0 10,5 11,1 15,9 1925 13,2 10,9 14,5 11,8 10,3 12,1 16,1 1926 13,4 12,0 13,5 15,5 3,9 11,7 16,5 1927 7,9 9,9 12,3 12,3 1,4 8,8 14,9 1928 13,0 8,9 6,5 10,6 7,9 9,38 14,4 1929 7,0 7,2 6,4 9,6 5,0 7,0 13,6 1930 10,7 9,0 9,0 13,0 9,1 10,2 16,1 1931 7,8 6,1 10,2 10,6 5,3 8,0 15,5 1932 7,7 5,3 8,1 8,3 6,7 7,2 14,8 1933 9,2 3,2 8,8 5,6 6,4 6,6 15,4 1934 10,9 4,1 15,1 13,2 8,3 10,3 16,0 1935 6,7 1,6 11,2 12,0 0,9 6,5 14,1 1936 3,5 2,3 10,9 12,7 -0,4 5,8 12,9 1937 3,4 0,9 10,6 10,5 -1,2 4,8 12,0 1938 3,8 1,1 9,5 9,6 0 4,8 10,4 1939 4,6 1,6 8,3 8,5 0 4,6 10,0 1940 0,9 0 1,8 6,8 -2,0 1,5 8,4 Извор: Његић Р., 1957. 42 Табела 2.8. Упоредни преглед стопа наталитета, морталитета и природног прираштаја у Источној Србији и изабраним рејонима 1921. и 1931. године Год. Млава Крајина Тимок Помо равље Нишки крај Источна Србија Србија Београд Колубара Крагујевачки крај Северна Бачка Метохија Санџак Стопе наталитета (‰) 1921 33,7 29,3 29,0 37,9 41,1 34,2 39,9 20,5 46,6 34,5 27,2 48,0 50,0 1931 22,5 25,6 21,3 28,2 30,8 25,7 33,6 27,9 36,3 26,9 21,9 37,8 47,0 Стопе морталитета (‰) 1921 15,0 14,1 13,8 20,0 23,0 17,2 21,4 16,4 23,5 19,5 23,1 27,9 22,7 1931 16,4 17,8 16,0 17,6 20,6 17,7 17,9 14,8 15,4 15,4 18,2 22,4 20,2 Стопе природног прираштаја (‰) 1921 16,7 15,2 15,2 17,9 18,1 16,7 18,5 4,1 23,1 15,0 4,1 20,1 27,3 1931 6,1 7,8 5,3 10,6 10,2 8,0 15,7 13,1 20,9 11,5 3,7 15,4 27,8 Извор: Његић Р., 1957, 70. 43 43 Табела 2.9. Становништво Источне Србије са румунским и цинцарским матерњим језиком по окрузима, срезовима (општинама) 1921. године укупно румунски % Србија 4129638 151829 3,7 Северна Србија 2655078 142773 5,4 Источна Србија 734535 139567 19,0 Тимок 135048 28656 21,2 Зајечар (општина) 8995 261 2,9 Бољевац 32044 16959 52,9 Заглавак 36253 25 0,1 Зајечар 41438 11411 27,5 Тимок 16318 0 0,0 Крајина 105458 62163 58,9 Неготин (општина) 5872 129 2,2 Брза Паланка 16931 14423 85,2 Кључ 17361 15807 91,0 Крајина 19907 5951 29,9 Неготин 32479 17149 52,8 Пореч 12908 9424 73,0 Пожаревац 217985 44063 20,2 Пожавевац (општина) 10625 13 0,1 Голубац 14442 3 0,0 Звижд 19675 11491 58,4 Млава 46070 12008 26,1 Морава 29995 5079 16,9 Пожаревац 44958 335 0,7 Рам 31609 3398 10,7 Хомоље 20521 11736 57,2 Морава 92916 4515 4,9 Ћуприја (општина) 4917 2 0,0 Деспотовац 21078 1580 7,5 Параћин 38141 572 1,5 Ресава 28780 2361 8,2 Крушевац 21768 39 0,2 Ражањ 21768 39 0,2 Ниш 161360 131 0,1 Ниш (општина) 25096 43 0,2 Алексинац 25614 2 0,0 Бања 25072 2 0,0 Ниш 60679 1 0,0 Сврљиг 24899 83 0,3 Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Сарајево, 1924, стр. 4-10. 44 44 Табела 2.10. Становништво Источне Србије по срезовима са осталим матерњим језиком 1931. године срез укупно остали језици % Алексаинац 30365 506 1,7 Бољевац 36215 8850 24,4 Брза Паланка 19629 1790 9,1 Деспотовац 25640 1035 4,0 Голубац 16093 733 4,6 Хомоље 23306 1484 6,4 Кључ 20774 2449 11,8 Крајина 20351 7173 35,2 Млава 52549 4243 8,1 Морава (Жабари) 29241 1905 6,5 Неготин 41261 5531 13,4 Ниш 108982 3047 2,8 Параћин 34931 203 0,6 Пореч 15549 350 2,2 Пожаревац 66366 1064 1,6 Рам 35283 282 0,8 Раваница 23743 1430 6,0 Ражањ 25780 256 1,0 Ресава 36455 2240 6,1 Сврљиг 28870 127 0,4 Тимок 16666 94 0,6 Заглавак 41017 204 0,5 Зајечар 57850 13672 23,6 Звижд 23433 482 2,1 Извор: ''Становништво по вероисповести и матерњем језику'' по попису од 31. марта 1931. године, http://webrzs.stat.gov.rs , 2011. 45 45 ПРИЛОГ 3 46 46 Табела 3.1. Број становника 1948. и 1953. године и апсолутни пораст (R) становнитва у срезовима Источне Србије (према административно-територијалној подели из 1952. године) у периоду 1931-1948. и 1948-1953. године СРЕЗ 1948 1953 1931-1948 1948-1953 Потпуни срезови: R R Бољевачки 26545 26938 -1230 393 Борски 32070 35855 6156 3785 Деспотовачки 28791 30169 5619 1378 Зајечарски 55515 57630 2089 2115 Звишки 33146 36858 8527 3712 Кључки 23030 24728 8904 1698 Крајински 72828 73637 6209 809 Млавски 56315 57414 1589 1099 Моравски 61002 64344 30637 3342 Нишки (са Градим Ниш) 141315 156223 32333 14908 Параћински 41329 44448 7244 3119 Пожаревачки 80140 86230 2118 6090 Поречки 16983 17935 1434 952 Раванички 36558 42255 12815 5697 Ражањски 20866 21722 1528 856 Рамски 41664 42575 6581 911 Ресавски 38814 39449 5198 635 Сврљишки 33150 33738 12033 588 Сокобањски 23733 24610 5258 877 Тимочки 60692 61178 540 486 Хомољски 25036 26024 1730 988 Извор: РЗС, Попис становништва 1948. и 1953. године. http://webrzs.stat.gov.rs , 2011. 47 47 Табела 3.2. Број становника Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године (према административно-територијалној подели на дан 31.03.2002. године) По методологији ранијих пописа По новој методологији 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 1991 2002 2011 И. Србија 943575 996976 1045466 1099143 1141204 1118221 1086468 1041141 975280 918825 В.Градиште 27571 28196 27819 28019 27929 27174 26343 22969 20659 17610 Голубац 14844 15166 15320 14178 13541 12513 12075 10882 9913 8331 Жабари 26178 26496 25144 23298 21819 19347 18239 15577 13034 11380 Жагубица 22015 23012 22602 21055 20275 17777 16892 16698 14823 12737 Кучево 28308 31274 30452 29095 28429 25649 24876 21752 18808 15516 М. Црниће 24408 24808 24347 23169 21953 19940 18783 16103 13853 11458 Пожаревац 52721 58476 66047 73768 81123 84678 83097 78054 74902 75334 Петровац 50430 51560 51613 50433 48608 46414 45706 38190 34511 31259 Кладово 26161 27792 28217 33173 33376 31881 31233 26714 23613 20635 Мајданпек 19610 21155 23022 26120 26628 27378 24867 26952 23703 18686 Неготин 63447 64358 65409 63706 63973 59559 57379 50139 43418 37056 Бор 34831 38668 43448 52849 56486 59900 57140 59424 55817 48615 Бољевац 25423 25831 26277 23335 21818 19384 17347 18424 15849 12994 Зајечар 62887 64907 68616 73147 76681 72763 69310 71076 65969 59461 Књажевац 61560 61973 59445 52010 48789 44036 38044 43551 37172 31491 Деспотовац 33262 36509 38389 36553 35690 33869 32855 28357 25611 23191 Параћин 50855 54520 59957 63097 64718 64119 63820 60501 58301 54242 Ћуприја 28806 32313 34028 36529 38841 38747 38682 35308 33567 30645 Ћићевац 11762 12366 12709 12359 12568 11757 11181 11546 10755 9476 Свилајнац 33268 33969 33677 34256 34888 33136 33097 26738 25511 23551 Алексинац 61002 64344 67200 66082 67286 63844 60043 62208 57749 51863 Град Ниш 109280 122100 148354 195362 232563 248086 256402 245182 250518 260237 Ражањ 18931 19623 18829 17113 15586 13582 11876 13193 11369 9150 Сврљиг 32282 32939 30260 26505 24242 20740 17637 20478 17284 14249 Сокобања 23733 24621 24285 23932 23394 21948 19544 21125 18571 16021 И. Србија (без Ниша) 834295 874876 897112 903781 908641 870135 830066 795959 724762 658588 Извор: Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године-подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1-97. 48 48 Табела 3.3. Апсолутни пораст/пад броја становника Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године по методологији ранијих пописа становништва по новој методологији 1948-53 1953-61 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 1991-02 2002-11 1948-2011 И. Србија 53401 48490 53677 42061 -22983 -31753 -65861 -70092 -38387 В. Градишт 625 -377 200 -90 -755 -831 -2310 -3049 -9961 Голубац 322 154 -1142 -637 -1028 -438 -969 -1582 -6513 Жабари 318 -1352 -1846 -1479 -2472 -1108 -2543 -1654 -14798 Жагубица 997 -410 -1547 -780 -2498 -885 -1875 -2086 -9278 Кучево 2966 -822 -1357 -666 -2780 -773 -2944 -3292 -12792 М. Црниће 400 -461 -1178 -1216 -2013 -1157 -2250 -2395 -12950 Пожаревац 5755 7571 7721 7355 3555 -1581 -3152 432 22613 Петровац 1130 53 -1180 -1825 -2194 -708 -3679 -3252 -19171 Кладово 1631 425 4956 203 -1495 -648 -3101 -2978 -5526 Мајданпек 1545 1867 3098 508 750 -2511 -3249 -5017 -924 Неготин 911 1051 -1703 267 -4414 -2180 -6721 -6362 -26391 Бор 3837 4780 9401 3637 3414 -2760 -3607 -7202 13784 Бољевац 408 446 -2942 -1517 -2434 -2037 -2575 -2855 -12429 Зајечар 2020 3709 4531 3534 -3918 -3453 -5107 -6508 -3426 Књажевац 413 -2528 -7435 -3221 -4753 -5992 -6379 -5681 -30069 Деспотовац 3247 1880 -1836 -863 -1821 -1014 -2746 -2420 -10071 Параћин 3665 5437 3140 1621 -599 -299 -2200 -4059 3387 Ћуприја 3507 1715 2501 2312 -94 -65 -1741 -2922 1839 Ћићевац 604 343 -350 209 -811 -576 -791 -1279 -2286 Свилајнац 701 -292 579 632 -1752 -39 -1227 -1960 -9717 Алексинац 3342 2856 -1118 1204 -3442 -3801 -4459 -5886 -9139 Град Ниш 12820 26254 47008 37201 15523 8316 5336 9719 150957 Ражањ 692 -794 -1716 -1527 -2004 -1706 -1824 -2219 -9781 Сврљиг 657 -2679 -3755 -2263 -3502 -3103 -3194 -3035 -18033 Сокобања 888 -336 -353 -538 -1446 -2404 -2554 -2550 -7712 Извор: Прорачун-Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године- подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1- 97. 49 49 Табела 3.4. Просечни годишњи пораст становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1948-2011. године по методологији ранијих пописа по новој методологији 1948-53 1953-61 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 1991-02 2002-11 1948-11 И. Србија 10680 6061 5368 4206 -2298 -2887 -5987 -7788 -609 В. Градишт 125 -47 20 -9 -75 -75 -210 -339 -158 Голубац 64 19 -114 -64 -103 -40 -88 -176 -103 Жабари 64 -169 -185 -148 -247 -101 -231 -184 -235 Жагубица 199 -51 -155 -78 -250 -80 -170 -232 -147 Кучево 593,2 -103 -136 -67 -278 -70 -268 -366 -203 М. Црниће 80 -58 -118 -122 -201 -105 -204 -266 -206 Пожаревац 1151 946 772 735 355 -144 -286 48 359 Петровац 226 7 -118 -182 -219 -64 -334 -361 -304 Кладово 326 53 496 20 -149 -59 -282 -331 -88 Мајданпек 309 233 310 51 75 -228 -295 -557 -15 Неготин 182 131 -170 27 -441 -198 -611 -707 -419 Бор 767 597 940 364 341 -251 -328 -800 219 Бољевац 82 56 -294 -152 -243 -185 -234 -317 -197 Зајечар 404 464 453 353 -392 -314 -464 -723 -54 Књажевац 83 -316 -743 -322 -475 -545 -580 -631 -477 Деспотовац 649 235 -184 -86 -182 -92 -250 -269 -160 Параћин 733 680 314 162 -60 -27 -200 -451 54 Ћуприја 701 214 250 231 -9 -6 -158 -325 29 Ћићевац 121 43 -35 21 -81 -52 -72 -142 -36 Свилајнац 140 -36 58 63 -175 -3 -111 -218 -154 Алексинац 668 357 -112 120 -344 -345 -405 -654 -145 Град Ниш 2564 3282 4701 3720 1552 756 485 1080 2396 Ражањ 138 -99 -172 -153 -200 -155 -166 -247 -155 Сврљиг 131 -335 -375 -226 -350 -282 -290 -337 -286 Сокобања 178 -42 -35 -54 -145 -218 -232 -283 -122 Извор: Прорачун-Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године- подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1- 50 50 Табела 3.5. Стопе просечног годишњег раста становништва Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године по методологији ранијих пописа по новој методологији 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/91 2011/02 2011/48 И. Србија 11,0 5,9 5,0 3,7 -2,0 -2,6 -5,9 -8,3 -0,7 В. Градиште 4,5 -1,7 0,7 -0,3 -2,7 -2,8 -9,6 -17,7 -7,0 Голубац 4,3 1,2 -7,7 -4,6 -7,9 -3,2 -8,5 -19,3 -8,9 Жабари 2,4 -6,5 -7,6 -6,6 -12,0 -5,4 -16,1 -15,1 -12,5 Жагубица 8,8 -2,2 -7,1 -3,8 -13,1 -4,6 -10,8 -16,8 -8,51 Кучево 19,9 -3,3 -4,6 -2,3 -10,3 -2,8 -13,2 -21,3 -9,3 М. Црниће 3,2 -2,4 -5,0 -5,4 -9,6 -5,4 -13,6 -21,0 -11,5 Пожаревац 20,7 15,2 11,0 9,5 4,3 -1,7 -3,7 0,6 5,6 Петровац 4,4 0,1 -2,3 -3,7 -4,6 -1,4 -9,2 -11,0 -7,4 Кладово 12,1 1,9 16,2 0,6 -4,6 -1,9 -11,2 -15,0 -3,8 Мајданпек 15,2 10,5 12,6 1,9 2,8 -8,7 -11,6 -26,3 -0,8 Неготин 2,8 2,0 -2,6 0,4 -7,1 -3,4 -13,1 -17,6 -8,3 Бор 20,9 14,5 19,5 6,7 5,9 -4,3 -5,7 -15,3 5,2 Бољевац 3,2 2,1 -11,8 -6,7 -11,8 -10,1 -13,6 -22,0 -10,3 Зајечар 6,3 6,9 6,4 4,7 -5,2 -4,4 -6,8 -11,5 -0,9 Књажевац 1,3 -5,2 -13,3 -6,4 -10,2 -13,3 -14,4 -18,4 -10,2 Деспотовац 18,6 6,3 -4,9 -2,4 -5,2 -2,8 -9,3 -11,0 -5,7 Параћин 13,9 11,9 5,1 2,5 -0,9 -0,4 -3,4 -8,0 1,0 Ћуприја 22,9 6,4 7,1 6,1 -0,2 -0,1 -4,6 -10,1 1,0 Ћићевац 10,0 3,4 -2,8 1,7 -6,7 -4,51 -6,5 -14,0 -3,4 Свилајнац 4,2 -1,1 1,7 1,8 -5,1 -0,1 -4,2 -8,9 -5,4 Алексинац 10,7 5,4 -1,7 1,8 -5,2 -5,6 -6,7 -11,9 -2,6 Град Ниш 22,2 24,3 27,3 17,4 6,5 3,0 2,0 4,2 13,0 Ражањ 7,2 -5,1 -9,6 -9,4 -13,7 -12,2 -13,5 -24,1 -11,0 Сврљиг 4,0 -10,6 -13,2 -8,9 -15,6 -14,7 -15,4 -21,4 -12,3 Сокобања 7,4 -1,7 -1,4 -2,3 -6,4 -10,5 -11,7 -16,4 -6,1 Извор: Прорачун-Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године- подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1- 97. 51 51 Табела 3.6. Индекс пораста/пада становништва Источне Србије по општинама у периоду 1948-2011. године по методологији ранијих пописа по новој методологији 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/91 2011/02 2011/48 И. Србија 105,7 104,9 105,1 103,8 98,0 97,2 93,7 92,8 95,9 В.Градиште 102,3 98,7 100,7 99,7 97,3 96,9 89,9 85,2 63,9 Голубац 102,2 101,0 92,5 95,5 92,4 96,5 91,1 84,0 56,1 Жабари 101,2 94,9 92,7 93,7 88,7 94,3 83,7 87,3 43,5 Жагубица 104,5 98,2 93,2 96,3 87,7 95,0 88,8 85,9 57,9 Кучево 110,5 97,4 95,5 97,7 90,2 97,0 86,5 82,5 54,8 М. Црниће 101,6 98,1 95,2 94,8 90,8 94,2 86,0 82,7 46,9 Пожаревац 110,9 112,9 111,7 110,0 104,4 98,1 96,0 100,6 142,9 Петровац 102,2 100,1 97,7 96,4 95,5 98,5 90,4 90,6 62,0 Кладово 106,2 101,5 117,6 100,6 95,5 98,0 88,4 87,4 78,9 Мајданпек 107,9 108,8 113,5 101,9 102,8 90,8 87,9 78,8 95,3 Неготин 101,4 101,6 97,4 100,4 93,1 96,3 86,6 85,3 58,4 Бор 111,0 112,4 121,6 106,9 106,0 95,4 93,9 87,1 139,6 Бољевац 101,6 101,7 88,8 93,5 88,8 89,5 86,0 82,0 51,1 Зајечар 103,2 105,7 106,6 104,8 94,9 95,3 92,8 90,1 94,5 Књажевац 100,7 95,9 87,5 93,8 90,3 86,4 85,4 84,7 51,1 Деспотовац 109,8 105,1 95,2 97,6 94,9 97,0 90,3 90,5 69,7 Параћин 107,2 110,0 105,2 102,6 99,1 99,5 96,4 93,0 106,7 Ћуприја 112,2 105,3 107,3 106,3 99,8 99,8 95,1 91,3 106,4 Ћићевац 105,1 102,8 97,2 101,7 93,5 95,1 93,1 88,1 80,6 Свилајнац 102,1 99,1 101,7 101,8 95,0 99,9 95,4 92,3 70,8 Алексинац 105,5 104,4 98,3 101,8 94,9 94,0 92,8 89,8 85,0 Град Ниш 111,7 121,5 131,7 119,0 106,7 103,4 102,2 103,9 238,1 Ражањ 103,7 96,0 90,9 91,1 87,1 87,4 86,2 80,5 48,3 Сврљиг 102,0 91,9 87,6 91,5 85,6 85,0 84,4 82,4 44,1 Сокобања 103,7 98,6 98,5 97,8 93,8 89,0 87,9 86,3 67,5 Извор: Прорачун-Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године- подаци по насељима, Попис становништва 2002. године, књига 9, РЗС, Београд, 2004. године, стр. 1-183; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1- 97. 52 52 Табела 3.7. Индекс пораста/пада становништва у насељима Источне Србије у којима је већинско влашко становништво, у периоду 2002-2011. године 2002 2011 2011/2002 Витовница 187 246 131,5 Кладурово 476 469 98,5 Топла 100 97 97,0 Слатина 921 890 96,6 Манастирица 748 689 92,1 Лазница 2063 1881 91,2 Танда 350 319 91,1 Ракова Бара 464 421 90,7 Шарбановац 1836 1624 88,4 Исаково 646 571 88,4 Осаница 1187 1048 88,3 Лука 612 537 87,7 Бусур 1171 1025 87,5 Бучје 666 579 86,9 Мелница 924 799 86,5 Подгорац 2218 1913 86,2 Бачевица 409 344 84,1 Оснић 1340 1125 83,9 Метовница 1331 1111 83,5 Горњане 1114 930 83,5 Кривача 429 357 83,2 Нересница 2365 1954 82,6 Јасиково 717 582 81,2 Мустапић 740 596 80,5 Двориште 305 245 80,3 Дубочане 455 365 80,2 Глоговица 484 387 80,0 Кривељ 1316 1052 79,9 Буковска 503 402 79,9 Валакоње 1378 1095 79,5 Влаоле 767 604 78,7 Александровац 588 459 78,1 Раденка 803 609 75,8 Бродица 468 355 75,8 Шипиково 511 383 74,9 Брезница 211 158 74,9 Старчево 585 434 74,2 Бигреница 979 717 73,2 Вуковић 301 220 73,1 Сиге 704 496 70,4 Ковилово 411 292 71,0 Мала Јасикова 332 235 70,8 УКУПНО 34115 28615 83,9 Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1- 565; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1-97. 53 53 Табела 3.8. Удео градског становништва у Источној Србији, по оштинама, у периоду 1948-2011. године према методологији ранијих пописа према новој методологији 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 1991 2002 2011 И. Србија 14,5 16,2 18,8 23,9 28,3 32,0 34,3 33,4 36,3 38,5 В.Градиште 10,1 11,6 12,2 14,5 17,8 22,0 24,1 23,7 27,4 33,1 Кучево 11,2 12,0 13,0 15,3 17,8 18,9 21,3 20,5 24,0 25,4 Пожаревац 34,4 39,1 44,3 53,5 60,4 64,1 65,5 65,9 68,2 71,3 Петровац 8,6 9,1 10,2 12,3 15,2 16,6 19,2 18,6 22,7 23,8 Кладово 14,8 14,5 15,9 26,0 29,9 35,1 36,9 39,4 43,3 47,1 Мајданпек 21,4 23,0 27,9 40,8 46,9 55,1 55,1 55,6 55,7 54,1 Неготин 9,7 10,8 13,2 17,5 23,9 29,1 33,7 33,6 40,9 45,6 Бор 31,9 37,6 43,3 55,7 63,0 67,9 70,6 68,0 70,6 70,3 Бољевац 11,1 12,6 14,6 18,7 23,4 28,6 31,7 29,3 32,4 34,5 Зајечар 18,9 22,3 27,2 37,7 48,2 54,5 58,7 55,2 59,9 64,2 Књажевац 7,9 9,5 12,5 21,6 34,2 44,7 52,4 44,8 52,1 58,4 Деспотовац 5,9 5,8 10,1 14,3 16,8 20,3 20,4 22,7 26,3 26,9 Параћин 19,9 20,5 26,2 34,1 37,7 39,9 41,5 40,8 43,4 46,3 Ћуприја 22,9 37 41,3 48,1 52,9 55,1 56,8 58,4 61,3 63,5 Ћићевац 37,5 37,2 39,0 41,6 43,9 45,9 47,7 46,0 47,4 49,2 Свилајнац 15,2 14,9 17,5 22,7 26,8 29,0 31,7 32,0 36,8 39,1 Алексинац 11,3 13,9 16,8 21,1 26,2 29,2 31,9 29,5 32,3 34,7 Град Ниш 50,9 53,7 60,6 65,3 69,4 70,7 69,4 75,3 73,9 72,1 Сврљиг 4,0 5,0 6,6 13,1 23,6 35,8 45,1 35,6 44,6 53,0 Сокобања 14,2 16,2 17,4 23,2 30,8 38,4 44,7 39,2 45,3 49,8 *Напомена: Према статистичкој типологијији насеља 5 општина у Источној Србији (Голубац, Жабари, Жагубица, Мало Црниће и Ражањ) немају градска насеља, а 6 општина (Пожаревац, Кладово, Мајданпек, Бољевац, Деспотовац и Алексаинац) има по два граска насеља. Извор: Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1-565; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 1-97. 54 54 Табела 3.9. Густина насељености у општинама Источне Србије, 1948-2011. године 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Велико Градиште 80,3 82,1 81,0 81,6 81,3 66,9 60,2 51,3 Голубац 40,4 41,2 41,6 38,5 36,8 29,6 26,9 22,6 Жабари 99,3 100,5 95,3 88,3 82,7 59,1 49,4 43,1 Жагубица 29,0 30,3 29,7 27,7 26,7 22,0 19,5 16,8 Кучево 39,3 43,4 42,2 40,4 39,4 30,2 26,1 21,5 Мало Црниће 90,6 92,1 90,4 86,0 81,5 59,8 51,4 42,5 Пожаревац 138,3 153,4 173,3 193,6 212,9 204,8 196,5 161,9 Петровац 77,0 78,7 78,8 77,0 74,2 58,3 52,7 47,7 Кладово 41,7 44,3 45,0 52,9 53,2 42,6 37,6 32,9 Мајданпек 21,1 22,7 24,7 28,0 28,6 28,9 25,4 20,1 Неготин 58,2 59,0 60,0 58,4 58,7 46,0 39,8 34,0 Бор 40,7 45,1 50,7 61,7 65,9 69,4 65,2 56,8 Бољевац 30,7 31,2 31,7 28,2 26,4 22,3 19,1 15,7 Зајечар-град 58,8 60,7 64,2 68,4 71,7 66,5 61,7 55,6 Књажевац 51,2 51,5 49,4 43,3 40,6 36,2 30,9 26,2 Деспотовац 53,4 58,6 61,6 58,7 57,3 45,5 41,1 37,2 Параћин 94,1 100,9 110,9 116,7 119,7 111,9 107,8 100,3 Ћуприја 99,9 112,1 118,1 126,7 134,7 122,5 116,5 106,3 Ћићевац 95,0 99,9 102,7 99,8 101,5 93,3 86,9 76,5 Свилајнац 102,2 104,4 103,5 105,3 107,2 82,2 78,4 72,4 Алексинац 86,3 91,0 95,1 93,5 95,2 88,0 81,7 73,4 Ниш 183,0 204,5 248,5 303,0 365,0 386,1 393,9 435,9 Ражањ 65,6 67,9 65,2 59,3 54,0 45,7 39,4 31,7 Сврљиг 64,9 66,2 60,8 53,3 48,7 41,2 34,8 28,7 Сокобања 45,2 46,9 46,2 45,5 44,5 40,2 35,3 30,5 Извор: Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1-565; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 55 55 Табела 3.10. Густина насељености Источне Србије у насељима у којима Власи чине већину, у периоду 1961-2011. године 1961 1971 1981 1991 2002 2011 Двориште 46,1 43,1 37,4 25,4 19,4 15,5 Кривача 46,7 44,4 42,4 32,9 27,0 22,5 Брезница 16,8 15,8 13,6 11,2 9,4 7,1 Лазница 32,2 28,9 28,2 19,8 17,7 16,2 Осаница 24,8 23,7 23,1 20,0 17,8 15,7 Сиге 54,3 52,5 52,6 44,5 35,5 25,0 Бродица 12,3 11,8 11,4 5,5 3,6 2,7 Буковска 24,5 22,3 19,5 13,3 10,8 8,6 Вуковић 65,8 60,9 60,9 43,9 34,8 25,5 Мустапић 70,7 66,9 65,6 40,3 32,9 26,5 Нересница 28,1 28,1 26,1 20,9 17,8 14,7 Раденка 43,3 37,8 34,2 23,5 17,8 13,5 Ракова Бара 45,7 41,0 39,2 26,1 18,9 17,1 Бусур 98,4 94,9 92,4 75,1 62,6 54,8 Витовница 17,2 15,6 12,9 9,0 6,1 9,0 Кладурово 46,0 41,8 38,1 25,6 21,2 20,8 Манастирица 56,2 51,3 48,2 34,5 28,9 26,6 Мелница 51,2 46,2 41,9 27,5 22,2 19,2 Старчево 64,0 61,3 59,6 40,8 35,7 26,5 Бигреница 44,7 41,5 36,2 25,1 20,4 15,0 Исаково 47,6 49,3 48,8 34,5 26,9 23,8 Бучје 34,5 33,8 31,6 25,6 21,7 18,9 Горњане 23,1 20,7 18,8 16,0 12,3 10,3 Кривељ 28,8 31,6 20,4 15,7 13,3 10,6 Лука 22,7 20,8 18,9 15,4 13,6 11,9 Метовница 48,8 44,9 40,6 35,0 30,1 25,1 Слатина 40,4 34,3 32,4 28,5 23,8 23,0 Танда 17,6 14,7 13,9 10,8 8,6 7,8 Топла 23,8 23,0 20,3 14,7 9,6 9,3 Шарбановац 54,7 53,3 48,4 42,4 36,4 32,2 Влаоле 29,7 27,8 25,4 21,5 17,7 13,9 Јасиково 30,8 30,1 27,7 23,5 20,6 16,7 Александровац 89,7 91,5 92,2 60,8 49,9 39,0 Ковилово 71,4 69,5 62,0 40,4 33,5 23,8 Бачевица 44,2 40,4 35,3 24,4 19,6 16,4 Валакоње 49,0 49,8 42,7 35,8 30,0 23,9 Оснић 63,2 60,8 57,3 45,5 38,6 32,4 Подгорац 22,6 19,9 19,3 17,0 15,4 13,3 Глоговица 29,4 27,4 24,1 18,7 15,3 12,2 Дубочане 25,3 24,3 21,2 16,7 14,1 11,3 Мала Јасикова 39,5 38,3 36,1 32,6 26,7 18,9 Шипиково 65,3 60,7 56,5 36,4 32,1 24,1 УКУПНО 42,6 40,4 37,5 28,0 23,1 19,1 Извор: Прорачун на основу: Попис становништва 2002. године, књига 2, РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1-565; Попис становништва, домаћинстава и станова 2011-први резултати, Билтен 540, Београд, 2011, стр. 56 56 Табела 3.11. Опште стопе наталитета, морталитета, природног прираштаја и смртности одојчади у Источној Србији у периоду 1961-2010. године n m j mo 1961 13,4 10,1 3,2 63,3 1962 12,6 10,9 1,7 58, 1963 12,0 10,1 1,9 50,7 1964 11,5 11,2 0,3 54,1 1965 11,9 10,0 1,8 45,6 1966 12,1 9,3 2,8 39,7 1967 12,1 10,7 1,3 36,6 1968 12,2 10,4 1,8 33,5 1969 13,3 12,5 0,9 36,6 1970 12,4 11,6 0,8 33,6 1971 12,3 11,1 1,2 31,7 1972 12,7 12,2 0,5 33,0 1973 12,9 11,4 1,5 28,4 1974 12,8 10,9 1,9 27,0 1975 13,1 11,5 1,6 27,9 1976 12,6 11,4 1,3 25,0 1977 11,9 11,4 0,5 22,5 1978 11,2 11,7 -0,5 21,3 1979 11,4 11,7 -0,3 24,4 1980 11,0 12,0 -0,9 19,8 1981 9,9 12,6 -2,7 19,8 1982 10,8 12,4 -1,6 18,7 1983 11,0 13,3 -2,3 16,7 1984 10,8 13,4 -2,5 16,9 1985 10,5 13,3 -2,8 19,5 1986 10,4 13,2 -2,8 18,4 1987 10,4 13,0 -2,5 15,8 1988 10,5 13,1 -2,5 11,2 1989 9,9 13,3 -3,4 13,0 1990 9,9 13,2 -3,3 13,3 1991 9,9 13,3 -3,3 10,6 1992 9,5 13,5 -4,0 11,4 1993 10,6 13,5 -2,9 11,0 1994 10,1 13,3 -3,2 12,3 1995 10,3 13,8 -3,5 14,6 1996 9,4 14,6 -5,2 12,3 1997 9,9 14,5 -4,6 8,7 1998 9,0 14,5 -5,5 10,0 1999 8,3 14,3 -6,1 11,1 2000 8,8 15,1 -6,3 11,5 2001 8,8 14,2 -5,4 9,3 2002 10,0 17,0 -7,1 8,3 2003 9,9 17,8 -7,9 7,4 2004 9,4 17,4 -8,0 7,5 2005 7,6 18,2 -10,6 7,8 2006 7,7 17,6 -9,9 6,6 2007 6,9 17,5 -10,5 6,8 2008 7,0 19,0 -12,0 8,5 2009 7,0 19,0 -12,0 5,5 2010 6,8 19,2 -12,5 10,7 Извор: Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010-подаци по општинама, Републички завод за статистику, Београд, 2012, стр. 1-251. 57 57 Табела 3.12.. Опште стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја становништва Источне Србије по општинама 1961- 2010. године (‰) 1961 1971 1981 1991 2002 2010 n m j n m j n m j n m j n m j n m j Источна Србија 13,4 10,1 3,2 12,3 11,1 1,2 9,9 12,6 -2,7 9,9 13,3 -3,3 10 17 -7,1 6,8 19,2 -12,5 Бор 15,1 8,8 6,3 16,1 8,3 7,8 12,9 9,7 3,2 12,1 9,7 2,4 10,5 13,1 -2,6 7,6 14,4 -6,8 Кладово 14,9 11,6 3,3 16,2 8,5 7,7 10,3 9,3 1,0 8,8 11,1 -2,3 9,9 16,5 -6,6 6,4 18,6 -12,2 Мајданпек 21,8 9,1 12,7 18,6 8,5 10,1 13,9 8,9 5,0 13,7 9,2 4,5 9,9 13,4 -3,5 7,3 15,5 -8,2 Неготин 11,4 11,8 -0,4 12,4 12,7 -0,3 8,9 13,4 -4,5 8,1 14,2 -6,1 10,2 17,7 -7,5 5,8 21,6 -15,8 В Градиште 11,7 12,8 -1,1 12,9 12,1 0,8 8,6 14,6 -6,0 10,5 12,2 -1,7 12,4 19,4 -7 5,9 18,7 -12,8 Голубац 13,5 13,8 -0,3 12,3 11,2 1,1 8,6 13,7 -5,1 9,8 11,7 -1,9 10,4 15,8 -5,4 5,2 20,2 -15,0 Жабари 11,0 11,0 0 10,7 13,4 -2,7 7,7 16,7 -9,0 8,8 10,5 -1,7 12,1 17,5 -5,4 6,9 21,2 -14,3 Жагубица 13,2 10,0 3,2 11,7 10,7 1,0 7,8 12,9 -5,1 10,0 14,3 -4,3 9 14 -5 5,2 19,5 -14,3 Кучево 13,3 9,3 4,0 13,2 13,6 -0,4 10,2 12,5 -2,3 12,0 13,0 -1,0 10,5 18,6 -8,1 5,4 23,4 -18,0 М Црниће 11,5 12,4 -0,9 11,7 13,9 -2,2 8,0 15,9 -7,9 8,9 11,4 -2,5 10 16,3 -6,3 5,9 21,3 -15,4 Петровац 12,6 11,7 0,9 12,1 13,2 -1,1 9,4 14,1 -4,7 9,9 12,8 -2,9 11,5 18,8 -7,3 6,8 20,7 -13,9 Пожаревац 14,5 9,2 5,3 13,4 10,4 3,0 12,4 10,2 2,2 12,5 10,4 2,1 12,4 14,4 -2 9,4 14,9 -5,5 Бољевац 13,4 10,5 2,9 9,0 12,7 -3,7 8,3 14,3 -6,0 9,9 13,5 -3,6 7,7 21,8 -14,1 6,8 25,2 -18,4 Зајечар 11,8 11,2 0,6 11,5 12,8 -1,3 11,2 12,4 -1,2 10,0 15,0 -5,0 8,6 16,2 -7,6 7,4 18,0 -10,6 Књажевац 8,9 10,6 -1,7 8,7 13,9 -5,2 7,3 14,2 -6,9 7,2 18,7 -11,5 7,1 21,6 -14,5 7,0 22,9 -15,9 Сокобања 9,6 11,2 -1,6 11,1 11,7 -0,6 8,1 14,7 -6,6 8,1 15,7 -7,6 8,6 19,4 -10,8 5,9 21,4 -15,5 Град Ниш 17,1 7,1 10,0 15,3 7,3 8,0 13,7 7,7 6,0 11,8 9,3 2,5 9,8 11,9 -2,1 10,2 12,4 -2,2 Алексинац 13,3 10,2 3,1 11,6 11,2 0,4 10,6 12,7 -2,1 9,6 16,1 -6,5 9 17,9 -8,9 8,0 19,4 -11,4 Сврљиг 11,3 8,0 3,3 9,4 10,6 -1,2 7,5 13,7 -6,2 7,2 19,5 -12,3 6,9 15,7 -8,8 4,9 18,1 -13,2 Ражањ 11,0 8,5 2,5 11,6 11,3 0,3 5,5 15,1 -9,6 6,8 18,3 -11,5 7,8 22,3 -14,5 4,1 24,0 -19,9 Деспотовац 15,9 8,2 7,7 12,3 8,7 3,6 10,6 10,3 0,3 9,4 12,3 -2,9 12,6 17,5 -4,9 6,4 21,6 -15,2 Параћин 16,4 8,4 8,0 11,8 8,7 3,1 11,0 11,0 0 12,2 12,4 -0,2 10,7 14,1 -3,4 8,4 16,1 -7,7 Свилајнац 13,0 10,3 2,7 11,0 11,3 -0,3 9,6 14,2 -4,6 10,8 13,7 -2,9 13,3 17,8 -4,5 6,7 19,3 -12,6 Ћуприја 14,8 7,9 6,9 12,3 9,0 3,3 12,4 10,9 1,5 11,3 12,3 -1,0 10,9 15,9 -5 7,4 16,9 -9,5 Ћићевац 13,0 9,8 3,2 10,7 11,6 -0,9 13,0 11,5 1,5 9,4 14,8 -5,4 8 18,6 -10,6 8,4 15,9 -7,5 Извор: Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010-подаци по општинама, Републички завод за статистику, Београд, 2012, стр. 1-251. 58 58 Табела 3.13. Наталитет, морталитет и природни прираштај Влаха у Централној Србији у периоду 1971-2010. године N M J 1971 5 0 5 1972 1 1 0 1973 1 1 0 1974 0 0 0 1975 0 6 -6 1976 0 0 0 1977 1 0 1 1978 0 4 -4 1979 0 0 0 1980 0 0 0 1981 1 0 1 1982 0 0 0 1983 4 14 -10 1984 3 14 -11 1985 3 17 -14 1986 2 25 -23 1987 2 41 -39 1988 0 13 -13 1989 2 16 -14 1990 0 8 -8 1991 1 20 -19 1992 5 33 -28 1993 4 35 -31 1994 35 42 -7 1995 10 36 -26 1996 9 34 -25 1997 10 31 -21 1998 7 20 -13 1999 4 49 -45 2000 6 51 -45 2001 10 46 -36 2002 5 83 -78 2003 6 75 -69 2004 10 64 -54 2005 6 68 -62 2006 6 34 -28 2007 6 61 -55 2008 7 77 -70 2009 6 42 -36 2010 1 37 -36 1971-2010 179 1098 -919 Извор: Демографска статистика (1971-2010), СЗС и РЗС, Београд. 59 59 Табела 3.14. Наталитет, морталитет и природни прираштај становништва насеља Источне Србије у којима Власи чине већину, 1963-2008. године година N M J 1963 760 645 115 1964 673 738 -65 1965 719 605 114 1966 741 592 149 1967 693 679 14 1968 771 698 73 1969 821 816 5 1970 752 751 1 1971 688 758 -70 1972 714 825 -111 1973 652 718 -66 1974 668 667 1 1975 598 715 -117 1976 625 694 -69 1977 589 703 -114 1978 491 669 -178 1979 454 745 -291 1980 490 744 -254 1981 424 776 -352 1982 452 732 -280 1983 441 789 -348 1984 404 739 -335 1985 461 704 -243 1986 434 715 -281 1987 386 708 -322 1988 390 703 -313 1989 366 680 -314 1990 378 713 -335 1991 391 651 -260 1992 423 647 -224 1993 508 673 -165 1994 490 615 -125 1995 469 676 -207 1996 397 689 -292 1997 467 707 -240 1998 388 704 -316 1999 336 705 -369 2000 341 735 -394 2001 377 642 -265 2002 344 671 -327 2003 339 712 -373 2004 292 712 -420 2005 214 642 -428 2006 167 662 -495 2007 185 642 -457 2008 145 677 -532 Извор: Документационе табеле РЗС, Београд, 2009. 60 60 Табела 3.15. Стопа укупног фертилитета становништва Источне Србије, по општинама, у периоду 2006-2008. године 2006-08 Србија 1,40 Централна Србија 1,40 Војводина 1,39 Источна Србија 1,26 Пожаревац 1,51 Ражањ 1,49 Алексинац 1,44 Параћин 1,42 Град Ниш 1,40 Бољевац 1,39 Бор 1,38 Књажевац 1,37 Ћуприја 1,33 Зајечар 1,29 Сокобања 1,28 Голубац 1,28 Неготин 1,25 Ћићевац 1,23 Кладово 1,19 Жагубица 1,18 Деспотовац 1,17 Свилајнац 1,17 Мајданпек 1,17 Велико Градиште 1,17 Петровац 1,12 Жабари 1,11 Сврљиг 1,10 Мало Црниће 1,08 Кучево 0,97 Прорачун на основу процењених вредности стопа кумулативног фертилитета за период 2006-2008. године: Рашевић М., Пенев Г., 2009, 129. 61 61 Табела 3.16. Показатељи демографског старења становништва Источне Србије, по општинама, 2002. године просечна старост удео великих старосних група (%) индекс старења 0-19 20-39 40-59 60+ Источна Србија 43,4 20,9 24,7 27,8 25,8 1,2 Мајданпек 39,2 23,4 26,2 30,2 19,3 0,8 Бор 39,4 22,9 26,4 30,1 19,5 0,8 Град Ниш 39,9 21,9 27,4 29,1 20,9 0,9 Пожаревац 39,9 22,9 26,6 27,4 21,9 0,9 Параћин 41,2 22,1 24,3 28,1 24,6 1,1 Велико Градиште 41,6 22,8 25,5 24,4 26,4 1,2 Ћуприја 41,8 21,3 24,2 28 25,6 1,2 Алексинац 42,4 20,9 23,9 26,9 27,3 1,3 Ћићевац 42,7 20,6 23,4 28,0 27,2 1,3 Голубац 43,0 20,5 24,0 25,4 28,9 1,4 Свилајнац 43,1 21,1 23,8 24,6 29,9 1,4 Мало Црниће 43,1 21,8 24,5 22,5 30,7 1,4 Кладово 43,3 19,4 23,9 28,1 28 1,4 Деспотовац 43,4 20,6 23,4 25,0 30,7 1,4 Зајечар 43,5 18,9 23,4 29,7 26,9 1,4 Петровац 43,5 21,1 23,9 24,0 30,4 1,4 Кучево 44,2 20,1 21,6 26,5 31,2 1,5 Неготин 44,6 18,6 22,7 26,2 30,6 1,6 Жабари 45,5 20,3 21,5 21,6 36,1 1,7 Жагубица 45,0 19,0 21,2 26,3 32,5 1,7 Сокобања 45,3 18,0 21,6 28,8 31,2 1,7 Бољевац 45,4 18,8 20,9 27,2 32,5 1,7 Књажевац 47,3 15,8 20,4 28,7 34,4 2,2 Ражањ 47,4 16,6 19,3 27,0 36,1 2,2 Сврљиг 48,8 14,5 18,9 27,1 38,0 2,6 Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова Србије 2002. године-Пол и старост, књ.2. Београд, РЗС, 2003, стр. 1-565. 62 62 Табела 3.17. Показатељи демографског старења у насељима Источне Србије у чијој етничкој структури Власи чине већину (2011) Просечна старост Удео великих старосних група (%) Индекс старења 0-19 20-59 60 + Шипиково 54,3 11,5 36,0 52,5 4,6 Ковилово 53,1 12,0 46,6 41,4 3,5 Брезница 53,0 12,7 43,0 44,3 3,5 Двориште 52,0 15,5 38,4 46,1 3,0 Глоговица 50,8 14,7 43,7 41,6 2,8 Раденка 50,6 15,8 43,8 40,4 2,6 Вуковић 50,6 17,3 40,9 41,8 2,4 Александровац 50,2 13,9 49,9 36,2 2,6 Кривељ 49,9 15,6 43,2 41,2 2,6 Влаоле 49,8 16,1 45,4 38,6 2,4 Сиге 49,7 13,7 47,2 39,1 2,8 Лазница 49,5 16,0 44,6 39,4 2,5 Бигреница 49,4 14,8 45,6 39,6 2,7 Бродица 49,3 15,8 45,3 38,9 2,5 Бачевица 49,2 13,9 46,8 39,2 2,8 Ракова Бара 49,1 16,4 45,4 38,2 2,3 Мустапић 48,9 17,9 41,3 40,8 2,3 Буковска 48,8 18,9 39,5 41,5 2,2 Исаково 48,6 16,5 42,9 40,6 2,5 Горњане 48,5 15,5 50,1 34,4 2,2 Кладурово 48,5 18,5 41,8 39,7 2,1 Валакоње 48,2 16,3 45,7 38,0 2,3 Танда 48,0 16,3 49,5 34,2 2,1 Дубочане 47,9 17,0 44,7 38,4 2,3 Оснић 47,7 17,5 46,8 35,6 2,0 Мала Јасикова 47,6 13,6 51,1 35,3 2,6 Метовница 47,5 16,6 47,8 35,5 2,1 Топла 47,5 16,5 51,5 32,0 1,9 Лука 47,1 17,1 46,0 36,9 2,2 Јасиково 47,3 17,2 46,4 36,4 2,1 Шарбановац 47,3 17,2 47,9 34,9 2,0 Бучје 47,3 16,9 51,3 31,8 1,9 Нересница 46,8 18,1 47,0 34,9 1,9 Старчево 46,5 20,0 43,5 36,4 1,8 Бусур 46,1 19,8 45,0 35,2 1,8 Мелница 46,0 19,3 45,7 35,0 1,8 Осаница 45,4 21,2 45,6 33,2 1,6 Кривача 45,3 22,4 45,7 31,9 1,4 Витовница 45,2 18,7 48,8 32,5 1,7 Подгорац 45,0 18,9 51,1 30,0 1,6 Манастирица 45,0 20,7 46,4 32,8 1,6 Слатина 44,5 18,5 52,4 29,1 1,6 Укупно 48,4 17,2 46,3 36,5 2,1 Извор: Попис становништва, домаћинстава о станова 2011. године, Старост и пол-подаци по насељима, РЗС, Београд, 2012, стр. 1-610. 63 63 Табела 3.18. Мграциони салдо становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 2002-11 1961-11 ИСТ. СРБИЈА 25779 16752 -17417 -27663 -8614 -11163 Велико Градиште 450 400 115 -1728 -1392 -2155 Голубац -1060 -484 -415 -581 -650 -3190 Жабари -1368 -643 -1174 -2084 -384 -5653 Жагубица -2096 -863 -1521 -1047 -797 -6324 Кучево -1856 -869 -2164 -2310 -1205 -8404 Мало Црниће -731 -681 -950 -1590 -1094 -5046 Пожаревац 5153 4227 1695 -3365 2749 10459 Петровац -1010 -1008 -515 -1892 -133 -4558 Кладово 2657 -1729 -1614 -2546 -1063 -4295 Мајданпек 637 -1747 -642 -3276 -3726 -8754 Неготин -694 911 -1614 -3442 -2078 -6917 Бор 6602 -191 932 -3277 -4833 -767 Бољевац -2778 -714 -1192 -921 -905 -6510 Зајечар 5353 4145 -2189 66 -918 6457 Књажевац -5305 -753 -696 -697 -981 -8432 Деспотовац -3777 -2105 -1610 -1884 -56 -9432 Параћин 305 -608 -1145 -576 -996 -3020 Ћуприја 1144 919 -545 -793 -840 -115 Ћићевац -460 229 -417 42 -318 -924 Свилајнац 421 507 -710 60 147 425 Алексинац -1431 1004 -835 762 -1180 -1680 Град Ниш 31257 19442 2206 4446 14492 71843 Ражањ -1582 -965 -590 -133 -682 -3952 Сврљиг -4192 -1746 -1813 -592 -1256 -9599 Сокобања 140 74 -14 -305 -515 -620 Извор: Прорачун на основу података из књига пописа становништва и података вталне статистике (1961- 2011. године) 64 64 Табела 3.19. Просечан годишњи мграциони салдо становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 2002-11 1961-11 ИСТ. СРБИЈА 2578 1676 -1741 -2514 -960 -222 Велико Градиште 45 40 12 -157 -155 -43 Голубац -106 -48 -42 -53 -72 -64 Жабари -137 -64 -117 -189 -43 -113 Жагубица -210 -86 -152 -95 -89 -126 Кучево -186 -87 -216 -210 -134 -168 Мало Црниће -73 -68 -95 -144 -122 -101 Пожаревац 515 423 170 -306 305, 209 Петровац -101 -101 -52 -172 -15 -91 Кладово 266 -173 -161 -231 -118 -86 Мајданпек 64 -175 -64 -298 -414 -175 Неготин -69 91 -161 -313 -231 -138 Бор 660 -19 93 -298 -537 -15 Бољевац -278 -71 -119 -84 -101 -130 Зајечар 535 415 -219 6 -102 129 Књажевац -530 -75 -70 -63 -109 -169 Деспотовац -378 -211 -161 -171 -6 -189 Параћин 31 -61 -115 -52 -111 -60 Ћуприја 114 92 -55 -72 -93 -2 Ћићевац -46 23 -42 4 -35 -18 Свилајнац 42 51 -71 5 16 8 Алексинац -143 100 -84 69 -131 -34 Град Ниш 3126 1944 221 404 1610 1437 Ражањ -158 -96 -59 -12 -76 -79 Сврљиг -419 -175 -181 -54 -140 -192 Сокобања 14 7 -1 -28 -57 -12 Извор: Прорачун на основу података из књига пописа становништва и података вталне статистике (1961- 2011. године) 65 65 Табела 3.20. Стопа просечног годишњег мграционог салда становништва Источне Србије (по општинама) у периоду 1961-2011. године 1961-71 1971-81 1981-91 1991-02 2002-11 1961-11 ИСТ. СРБИЈА 2,4 1,5 -1,5 -2,5 -1,0 -0,2 Велико Градиште 1,6 1,4 0,4 -7,2 -8,1 -1,9 Голубац -7,2 -3,5 -3,2 -5,1 -7,9 -5,4 Жабари -5,7 -2,8 -5,7 -13,2 -3,5 -6,2 Жагубица -9,6 -4,2 -8 -6,0 -6,4 -7,2 Кучево -6,2 -3 -8 -10,3 -7,8 -7,3 Мало Црниће -3,1 -3 -4,5 -9,6 -9,6 -5,6 Пожаревац 7,4 5,5 2 -4,0 4,1 3,0 Петровац -2,0 -2 -1,1 -4,7 -0,4 -2,2 Кладово 8,7 -5,2 -4,9 -9,2 -5,3 -3,5 Мајданпек 2,6 -6,6 -2,4 -11,8 -19,5 -8,4 Неготин -1,1 1,4 -2,6 -6,7 -5,7 -2,7 Бор 13,7 -0,3 1,6 -5,2 -10,3 -0,3 Бољевац -11,2 -3,1 -5,8 -4,9 -7,0 -6,6 Зајечар 7,5 5,5 -2,9 0,1 -1,6 2,0 Књажевац -9,5 -1,5 -1,5 -1,6 -3,2 -3,7 Деспотовац -10,1 -5,8 -4,6 -6,3 -0,2 -6,1 Параћин 0,5 -0,9 -1,8 -0,9 -2,0 -1,1 Ћуприја 3,2 2,4 -1,4 -2,1 -2,9 -0,1 Ћићевац -3,7 1,8 -3,4 0,3 -3,5 -1,7 Свилајнац 1,2 1,5 -2,1 0,2 0,74 0,3 Алексинац -2,1 1,5 -1,3 1,1 -2,4 -0,6 Град Ниш 18,2 9,1 0,9 1,6 6,3 7,0 Ражањ -8,8 -5,9 -4 -1,0 -7,4 -5,6 Сврљиг -14,8 -6,9 -8 -2,8 -8,8 -8,6 Сокобања 0,6 0,3 0 -1,4 -3,3 -0,6 Извор: Прорачун на основу података из књига пописа становништва и података вталне статистике (1961- 2011. године) 66 66 Табела 3.21. Промене у укупном становништву Источне Србије (по општинама) услед доласка избеглица са простора бивше СФРЈ P (бр. становника) R број избеглица (2002) удео (%) (2002) P-без избеглица (2002) R-без избеглица (1991-02) 1991* 2002 1991-02 И. СРБИЈА 1041141 975280 -65861 17922 1,7 957358 -83783 В. Градиште 22969 20659 -2310 464 2,2 20195 -2774 Голубац 10882 9913 -969 217 2,2 9696 -1186 Жабари 15577 13034 -2543 297 2,3 12737 -2840 Жагубица 16698 14823 -1875 105 0,7 14718 -1980 Кучево 21752 18808 -2944 391 2,1 18417 -3335 М.Црниће 16103 13853 -2250 285 2,1 13568 -2535 Пожаревац 78054 74902 -3152 2117 2,8 72785 -5269 Петровац 38190 34511 -3679 867 2,5 33644 -4546 Кладово 26714 23613 -3101 334 1,4 23279 -3435 Мајданпек 26952 23703 -3249 221 0,9 23482 -3470 Неготин 50139 43418 -6721 687 1,6 42731 -7408 Бор 59424 55817 -3607 545 1,0 55272 -4152 Бољевац 18424 15849 -2575 180 1,1 15669 -2755 Зајечар 71076 65969 -5107 1100 1,7 64869 -6207 Књажевац 43551 37172 -6379 327 0,9 36845 -6706 Деспотовац 28357 25611 -2746 636 2,5 24975 -3382 Параћин 60501 58301 -2200 1134 2,0 57167 -3334 Ћуприја 35308 33567 -1741 682 2,0 32885 -2423 Ћићевац 11546 10755 -791 218 2,0 10537 -1009 Свилајнац 26738 25511 -1227 808 3,2 24703 -2035 Алексинац 62208 57749 -4459 957 1,7 56792 -5416 Град Ниш 245182 250518 5336 4785 1,9 245733 551 Ражањ 13193 11369 -1824 149 1,3 11220 -1973 Сврљиг 20478 17284 -3194 177 1,0 17107 -3371 Сокобања 21125 18571 -2554 239 1,3 18332 -2793 Напомена: податак о броју становника 1991. године је приказан према новој методологији пописа Извор: Избеглички корпус у Србији, Министарство за људска и мањинска права СиЦГ, Београд, 2004. 67 67 Табела 3.22. Становништво Србије и Источне Србије (по општинама) које борави иностранству дуже од 1 године, 1991. и 2002. године становништво у иностранству дуже од 1 године удео у укупном становништву општине (%) 1991 2002 1991 2002 СРБИЈА 245958 395124 3,1 5,0 Централна Србија 202264 328337 3,5 5,7 Војводина 43694 66787 2,2 3,2 Источна Србија 85206 124103 7,6 11,4 Велико Градиште 4205 5684 15,5 21,6 Голубац 1631 2162 13 17,9 Жабари 3770 5205 19,5 28,5 Жагубица 1079 2069 6,1 12,2 Кучево 3897 6068 15,2 24,4 Мало Црниће 3837 4930 19,2 26,2 Петровац 8224 11195 17,7 24,5 Пожаревац 6624 8195 7,8 9,9 Деспотовац 5512 7244 16,3 22,0 Параћин 3618 5519 5,6 8,6 Свилајнац 6398 7586 19,3 22,9 Ћуприја 3439 5115 8,9 13,2 Бор 476 1323 0,8 2,3 Кладово 5167 7620 16,2 24,4 Мајданпек 426 1164 1,6 4,7 Неготин 9420 13961 15,8 24,3 Бољевац 960 1498 5,0 8,6 Зајечар 1687 3341 2,3 4,8 Књажевац 485 872 1,1 2,3 Сокобања 823 973 3,7 5,0 Ћићевац 211 426 1,8 3,8 Алексинац 1636 2294 2,6 3,8 Ниш 2649 5575 1,1 2,3 Ражањ 389 507 2,9 4,3 Сврљиг 262 353 1,3 2,0 Извор: Попис становништва 1991., и 2002. године. 68 68 Табела 3.23. Власи на раду код страног послодавца или на самосталном раду према земљи и дужини боравка (2002. године) године рада (боравка) у иностранству Просечна Σ до 1 1-4. 5-9 10-14 15-19 20-24 25-29 30 + непоз. дужина Укупно 8102 258 1060 1283 1692 856 818 629 859 647 14,6 Аустрија 3275 79 311 524 854 338 314 316 341 198 15,2 Швајцарска 2201 47 263 368 504 346 294 111 59 209 13,2 Немачка 1011 37 121 138 121 57 100 101 266 70 18,1 Италија 590 57 249 152 67 16 18 3 5 23 6,2 Француска 538 24 63 50 77 49 59 62 136 18 18,3 ост. и неп. 487 14 53 51 69 50 33 36 52 129 10,9 Структура у процентима Укупно 100 100 100 100 100 100 100 100 100 100 Аустрија 40,4 30,6 29,3 40,8 50,5 39,5 38,4 50,2 39,7 30,6 Швајцарска 27,2 18,2 24,8 28,7 29,8 40,4 35,9 17,6 6,9 32,3 / Немачка 12,5 14,3 11,4 10,8 7,2 6,7 12,2 16,1 31,0 10,8 Италија 7,3 22,1 23,5 11,8 4,0 1,9 2,2 0,5 0,6 3,6 Француска 6,6 9,3 5,9 3,9 4,6 5,7 7,2 9,9 15,8 2,8 ост. и неп. 6,0 5,4 5,0 4,0 4,1 5,8 4,0 5,7 6,1 19,9 Извор: Етнички мозаик Србије - према подацима пописа становништва 2002. године, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд, 2004, стр. 350. 69 69 Табела 3.24. Ранг етничиких заједница према учешћу њихових припадника на раду- боравку у иностранству у укупном броју исте етничке заједнице (2002. године) национална или етничка припадност удео лица на раду-боравку у иностранству Укупно 5,26 1. Албанци 26,1 2. Турци 17,0 3. Власи 16,9 4. Бошњаци 16,6 5. Грци 15,7 6. Румуни 15,2 7. Немци 15,2 8. Роми 12,1 9. Муслимани 9,6 10. Руси 9,5 11. Јевреји 8,5 12. Ашкалије 8,1 13. Цинцари 7,6 14. Египћани 5,4 15. Чеси 4,2 16. Срби 4,1 17. Југословени 4,0 18. Словенци 3,8 19. Мађари 3,6 20. Словаци 3,6 21. Хрвати 3,5 22. Мкедонци 3,3 23. Горанци 2,7 24. Украјинци 2,7 25. Русини 2,2 26. Црногорци 1,8 27. Бугари 1,6 28. Шокци 1,4 29. Буњевци 0,9 Извор: Етнички мозаик Србије - према подацима пописа становништва 2002. године, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд, 2004, стр.419. 70 70 Табела 3.25. Ранг женског становништва старог 15 и више година које нису рађале и које су родиле 1 дете, по националности (2002. године) није рађала родила 1 дете Укупно 24,8 Укупно 19,8 1. Бошњакиње 33,6 Рускиње 32,0 2. Ашкалије 32,2 Влахиње 27,5 3. Црногорке 31,6 Јеврејке 27,0 4. Албанке 32,1 Шокице 26,7 5. Јеврејке 30,5 Румунке 25,6 6. Југословенке 29,3 Словенке 24,9 7. Горанке 28,4 Мађарице 24,7 8. Цинцарке 26,8 Буњевке 24,6 9. Муслиманке 26,8 Немице 24,4 10. Египћанке 25,9 Југословенке 22,5 11. Српкиње 24,9 Гркиње 21,7 12. Буњевке 22,9 Хрватице 20,9 13. Русинке 22,0 Словакиње 20,3 14. Туркиње 21,9 Цинцарке 20,3 15. Украјинке 21,6 Српкиње 19,9 16. Гркиње 21,3 Украјинке 19,7 17. Ромкиње 20,5 Чехиње 19,2 18. Словакиње 19,4 Русинке 17,9 19. Мађарице 19,4 Македонке 16,4 20. Хрватице 19,1 Бугарке 15,7 21. Словенке 19,0 Туркиње 15,5 22. Чехиње 19,0 Црногорке 14,7 23. Бугарке 19,0 Ромкиње 13,4 24. Румунке 18,7 Муслиманке 12,7 25. Рускиње 17,6 Египћанке 10,9 26. Македонке 16,7 Горанке 10,7 27. Немице 16,6 Ашкалије 9,8 28. Шокице 13,9 Бошњакиње 7,6 29. Влахиње 13,5 Албанке 7,0 Извор: Етнички мозаик Србије - према подацима пописа становништва 2002. године, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд, 2004, стр.418. 71 71 ПРИЛОГ 4 72 72 Табела 4.1. Становништво Источне Србије по националности (по срезовима) 1948. године СРЕЗ Укупно Срби Црногорци Власи Румуни Македонци Мусл.- неоп. Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непоз. Бољевачки 30682 22307 15 7023 9 13 5 15 2 8 958 92 21 214 Борски 32869 10110 123 19817 19 278 103 115 33 67 385 273 247 1299 Деспотовачки 28791 28088 6 16 0 1 0 0 0 12 507 8 10 143 Зајечарски 53790 44246 175 5929 1605 49 10 29 20 33 542 155 159 838 Звишки 27427 15631 21 11634 6 17 2 0 1 2 40 9 23 41 Кључки 23030 14266 1199 7374 28 13 5 0 0 10 62 5 30 38 Крајински 72378 62804 75 7572 26 54 3 2 25 10 1635 36 62 74 Млавски 59825 36709 60 21997 168 16 1 0 3 10 537 38 42 244 Параћински 41329 40073 62 0 12 73 8 12 17 22 590 97 144 219 Пожаревачки 80140 77156 183 260 15 86 16 5 21 95 856 389 335 723 Поречки 16141 15784 15 251 5 6 3 2 0 12 0 22 16 25 Ражањски 20866 20417 6 0 0 3 0 0 2 0 418 3 1 16 Рамски 45464 41959 48 3214 19 9 1 0 3 5 108 15 33 50 Ресавски 38814 38361 26 327 16 6 0 0 1 2 20 10 21 24 Сврљишки 33150 32647 5 0 1 4 0 1 2 1 467 3 6 13 Сокобањски 23733 22959 51 0 2 13 2 6 2 7 630 19 16 26 Тимочки 60692 59356 63 1 13 17 11 1 9 11 870 81 42 217 Хомољски 25036 16793 6 7913 153 1 0 0 2 6 114 14 17 17 Источна Србија 714157 599666 2139 93328 2097 659 170 188 143 313 8739 1269 1225 4221 Белички 44227 42840 6 0 1163 5 0 1 2 15 5 2 10 178 Белопаланачки 29641 28971 22 0 2 4 2 0 9 0 601 8 9 13 Моравски 61002 59004 143 4 3 41 9 224 6 11 1151 193 79 134 Град Ниш 49332 45579 660 1 13 397 333 33 36 64 566 383 660 607 Нишавски 56799 56461 3 0 2 4 7 0 38 0 251 4 7 22 Нишки 91983 90435 24 0 1 28 5 56 16 9 1114 44 64 187 Поморавски 53640 53354 28 5 40 30 5 0 0 23 3 15 59 78 Раванички 36558 35335 109 56 7 55 5 29 10 36 78 197 266 375 Темнички 36842 36028 5 0 0 6 0 1 2 3 764 6 12 15 Непотпуни срезови 460024 448007 1000 66 1231 570 366 344 119 161 4533 852 1166 1609 Извор: РЗС, Попис становништва 1948. http://webrzs.stat.gov.rs 73 73 Табела 4.2. Становништво Источне Србије по националности (по срезовима) 1953. године СРЕЗ Укупно Срби Црногорци Власи Македонци Југосл.-неопред. Албанци Бугари Словенци Хрвати Ост. и непоз. Бољевачки 26904 23980 20 2353 17 9 64 7 88 74 292 Борски 35849 22752 214 9774 409 54 195 58 263 327 1803 Деспотовачки 30160 29243 27 506 6 2 1 6 13 17 339 Зајечарски 57598 52992 192 3089 115 50 55 64 140 278 623 Звишки 36780 35196 118 554 212 16 205 8 68 195 208 Кључки 24698 23048 1172 133 26 2 3 3 4 28 279 Крајински 73688 71909 134 1021 89 31 10 25 41 108 320 Млавски 57433 53050 99 3779 20 22 11 4 62 70 316 Параћински 44424 43210 123 0 121 13 15 12 97 225 608 Пожаревачки 86310 82998 350 14 182 46 61 29 467 561 1602 Поречки 17944 17184 30 582 17 3 10 1 11 34 72 Ражањски 21704 21407 17 0 5 4 0 12 7 6 246 Рамски 42574 41938 80 166 10 4 16 4 10 61 285 Ресавски 39534 39304 48 39 26 2 0 1 13 37 64 Сврљишки 33772 33541 13 0 10 2 3 7 2 13 181 Сокобањски 24621 24254 45 1 13 9 15 10 20 22 232 Тимочки 61140 60342 98 1 68 9 21 39 71 106 385 Хомољски 26081 20426 14 5373 11 12 3 1 10 15 216 Источна Србија 741214 696774 2794 27385 1357 290 688 291 1387 2177 8071 Белички 57524 56364 134 0 63 14 7 11 61 177 693 Белопаланачки 28756 28119 9 0 6 4 0 18 1 20 579 Моравски 64344 62077 222 10 127 78 155 195 193 159 1128 Град Ниш 60704 54513 804 4 585 286 60 140 426 801 3085 Нишавски 67854 66213 65 0 48 182 3 139 15 75 1114 Нишки 95519 94154 31 0 62 21 74 65 25 74 1013 Поморавски 60078 59194 42 0 34 4 1 0 42 105 656 Раванички 42255 39988 259 319 179 30 128 33 284 510 525 Темнички 37919 37682 20 1 13 2 7 1 3 43 147 Непотпуни срезови 514953 498304 1586 334 1117 621 435 602 1050 1964 8940 Извор: РЗС, Попис становништва 1953. http://webrzs.stat.gov.rs 74 74 Табела 4.3. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1961. године Укупно Срби Црногорци Румуни Југословени Македонци Муслимани Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непоз. Велико Градиште 27819 27643 48 4 0 17 1 10 4 8 0 16 36 32 Голубац 15320 15232 19 4 2 2 0 3 6 1 0 5 27 19 Жабари 25144 25091 10 2 1 5 0 0 1 5 0 1 14 14 Жагубица 22602 22183 5 11 3 13 0 1 1 3 43 2 8 329 Кучево 30452 30123 52 1 2 26 0 23 3 8 0 24 64 126 Мало Црниће 24347 24236 2 1 2 3 1 2 3 4 12 4 11 66 Пожаревац 66047 63679 386 31 22 263 11 108 61 201 3 404 542 336 Петровац 51613 50921 70 3 4 31 4 21 3 27 27 37 75 390 Кладово 28217 26871 1132 22 12 45 1 2 16 18 0 7 40 51 Мајданпек 23022 22459 57 8 10 30 6 21 26 14 0 44 132 215 Неготин 65409 64677 161 17 17 104 10 18 58 13 19 48 103 164 Бор 43448 40575 185 6 50 658 254 282 290 84 50 238 294 482 Бољевац 26277 25427 30 6 7 63 19 284 53 4 0 153 92 139 Зајечар 68616 66856 161 24 29 150 6 74 363 66 0 132 264 491 Књажевац 59445 58816 77 6 9 77 4 82 66 14 5 98 117 74 Деспотовац 38389 37570 15 2 4 77 6 92 105 30 0 166 159 163 Параћин 59957 59150 204 2 10 106 4 58 19 27 2 69 174 132 Ћуприја 34028 33557 101 2 1 61 1 17 20 12 0 43 116 97 Ћићевац 12709 12654 6 0 0 1 5 13 3 0 0 0 9 18 Свилајнац 33677 33500 21 2 8 26 0 2 8 9 0 13 56 32 Алексинац 67200 65380 227 0 16 127 31 321 292 33 233 208 207 125 Ниш 146524 139169 937 16 486 874 1022 144 681 85 1045 401 946 718 Ражањ 18829 18790 1 2 0 6 0 0 4 0 7 3 1 15 Сврљиг 30260 30195 4 1 0 2 0 7 22 0 3 0 4 22 Сокобања 24285 24042 28 1 7 33 16 72 5 11 1 34 17 18 ИСТОЧНА СРБИЈА 1043636 1018796 3939 174 702 2800 1402 1657 2113 677 1450 2150 3508 4268 Извор: Национални састав становништва-коначни резултати, свеска 8, Попис становништва, домаћинстава и станова 31.03.1971. године, РЗС, Београд, 1972, стр. 1-34. 75 75 Табела 4.4. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1971. године Укупно Срби Црногорци Власи Румуни Југословени Македонци Муслимани Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непоз. Велико Градиште 28019 27494 68 83 10 109 26 14 12 14 15 22 15 44 93 Голубац 14178 13742 35 225 8 58 2 2 3 3 2 17 2 17 62 Жабари 23298 22877 16 231 22 44 10 0 2 10 6 1 3 15 61 Жагубица 21055 20687 6 259 8 21 8 5 0 2 0 6 1 3 49 Кучево 29095 27306 55 1165 37 169 30 3 12 5 17 39 13 54 190 Мало Црниће 23169 22815 20 51 5 50 7 0 8 7 3 90 4 15 94 Пожаревац 73768 69621 668 80 54 998 315 38 286 69 157 134 236 418 694 Петровац 50434 45432 67 3734 387 316 45 4 49 12 26 44 20 69 229 Кладово 33173 30306 1223 311 39 346 84 138 23 39 52 2 102 228 280 Мајданпек 26120 24205 218 721 31 228 60 70 67 44 11 6 60 204 195 Неготин 63706 61999 225 439 35 331 102 11 33 30 22 53 28 99 299 Бор 52849 44157 425 3643 46 968 954 233 521 316 68 372 186 383 577 Бољевац 23335 22139 24 594 15 89 47 14 164 21 8 11 39 64 106 Зајечар 73147 69698 330 1067 16 461 211 59 82 320 36 113 104 216 434 Књажевац 52010 51018 66 2 4 235 80 9 59 34 9 112 37 63 282 Деспотовац 36553 35391 105 75 10 153 70 68 96 113 32 31 86 127 196 Параћин 63098 61126 320 0 456 208 164 22 59 40 36 71 74 202 320 Ћуприја 36529 34120 150 1390 17 210 100 22 23 27 30 84 39 128 189 Ћићевац 12359 12011 34 0 69 31 15 5 7 0 1 53 2 10 121 Свилајнац 34256 33573 89 53 13 106 58 1 10 17 4 40 16 73 203 Алексинац 66082 63412 375 5 183 311 178 68 161 220 19 579 151 117 303 Ниш 193511 178041 1955 3 12 3440 1370 1181 191 1184 114 1905 379 1049 2687 Ражањ 17113 16901 18 0 2 47 3 2 3 14 0 59 6 7 51 Сврљиг 26505 26307 36 0 0 31 5 2 4 14 0 29 3 6 68 Сокобања 23932 23376 63 0 0 110 43 1 91 8 9 63 31 23 114 ИСТОЧНА СРБИЈА 1097294 1037754 6591 14131 1479 9070 3987 1972 1966 2563 677 3936 1637 3634 7897 Извор: Национални састав становништва-коначни резултати, свеска 8, Попис становништва, домаћинстава и станова 31.03.1971. године, РЗС, Београд, 1972, стр. 1-34. 76 76 Табела 4.5. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1981. године укупно Срби Црногорци Власи Румуни Југословени Македонци Муслимани Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непоз. Велико Градиште 27929 26695 66 592 16 244 18 6 8 6 15 64 17 41 141 Голубац 13541 12790 18 315 8 271 6 0 9 0 3 23 3 12 83 Жабари 21819 21058 29 139 8 307 31 4 16 0 9 0 7 31 180 Жагубица 20275 17008 9 2850 4 229 9 5 5 2 3 27 2 10 112 Кучево 28429 24395 54 2598 28 953 37 5 11 0 11 54 3 30 250 Мало Црниће 21953 20430 14 174 11 803 19 4 16 3 5 318 5 16 135 Пожаревац 81123 72641 633 128 120 3867 405 104 242 56 123 934 170 341 1359 Петровац 48608 42286 76 3832 441 1322 70 7 43 5 23 101 19 77 306 Кладово 33376 30171 1284 494 28 964 88 10 4 15 27 18 9 68 196 Мајданпек 26628 23698 291 914 15 1175 80 40 38 39 9 2 19 119 189 Неготин 63973 59202 239 1832 33 1648 153 23 87 42 25 172 24 114 379 Бор 56486 43108 469 5339 32 3622 1038 145 313 210 39 906 146 266 853 Бољевац 21818 17209 41 2799 52 1215 34 9 25 17 5 206 24 55 127 Зајечар 76681 71412 374 1363 25 1907 279 38 103 206 29 445 58 176 266 Књажевац 48789 46738 114 5 9 956 92 16 56 42 12 485 29 62 173 Деспотовац 35690 33753 122 185 10 460 77 88 65 66 26 351 66 119 302 Параћин 64718 61943 291 2 20 1114 179 28 41 39 20 390 43 145 463 Ћуприја 38841 35615 177 1206 6 1107 93 29 32 18 10 174 30 124 220 Ћићевац 12568 12165 35 0 23 135 15 5 7 4 1 95 1 14 68 Свилајнац 34888 33663 71 118 14 515 64 4 15 11 7 46 11 55 294 Алексинац 67286 63348 451 2 40 1272 247 95 89 116 19 1013 118 138 338 Ниш 230711 205652 2394 0 31 11020 1459 603 198 1028 92 4962 293 856 2123 Ражањ 15586 15249 13 0 2 129 8 1 3 4 1 123 5 3 45 Сврљиг 24242 23884 27 0 2 100 20 1 10 7 0 121 3 10 57 Сокобања 23394 22186 82 4 263 472 62 14 69 3 6 93 19 26 95 ИСТОЧНА СРБИЈА 1139352 1036299 7374 24891 1241 35807 4583 1284 1505 1939 520 11123 1124 2908 8754 Извор: РЗС, Попис становништва 1981. http://webrzs.stat.gov.rs 77 77 Табела 4.6. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 1991. године Укупно Срби Црногорци Власи Румуни Југословени Македонци Муслимани Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непоз. Велико Градиште 27174 26426 71 56 34 258 34 6 13 3 15 133 12 39 74 Голубац 12513 11658 20 544 9 134 6 5 10 4 5 14 3 7 94 Жабари 19347 18895 57 80 5 122 40 5 5 1 7 16 4 27 83 Жагубица 17777 16414 11 1115 11 123 9 5 0 3 2 15 2 14 53 Кучево 25649 24054 81 876 25 292 47 10 4 7 14 86 6 36 111 Мало Црниће 19940 19100 27 378 9 119 66 5 4 11 3 77 1 22 118 Пожаревац 84678 77732 711 42 50 1922 414 61 120 78 97 2099 116 239 997 Петровац 46414 41279 99 3292 36 530 103 15 5 19 18 66 11 60 881 Кладово 31881 28133 981 293 75 495 99 19 8 15 21 21 10 72 1639 Мајданпек 27378 25072 438 594 17 671 89 77 11 58 12 2 18 94 225 Неготин 59559 56905 241 458 46 888 170 42 49 40 13 241 24 90 352 Бор 59900 49391 597 3732 23 1834 1103 205 345 138 37 1351 103 234 807 Бољевац 19384 16234 73 2110 11 219 64 86 26 20 1 272 12 44 212 Зајечар 72763 67084 479 1840 12 1436 374 100 91 191 30 323 59 145 599 Књажевац 44036 42001 157 4 1 556 109 29 38 50 14 668 17 66 326 Деспотовац 33869 31879 148 574 14 489 110 118 17 53 15 242 33 65 112 Параћин 64119 61512 301 0 52 735 239 20 11 44 16 372 31 102 684 Ћуприја 38747 35917 188 1113 7 573 133 21 30 16 13 272 16 77 371 Ћићевац 11757 11313 48 0 1 110 35 1 3 4 1 194 0 10 37 Свилајнац 33136 31924 110 71 34 344 82 17 2 17 8 103 14 48 362 Алексинац 63844 60087 351 0 145 943 311 131 48 96 13 1231 45 75 368 Ниш 247755 229050 2231 3 24 5791 1463 318 121 1097 88 5652 189 705 1023 Ражањ 13582 13264 22 0 0 37 16 0 8 3 3 205 3 4 17 Сврљиг 20740 20341 24 0 0 129 27 3 8 20 0 142 4 7 35 Сокобања 21948 21000 151 2 4 284 79 31 104 5 7 140 21 30 90 ИСТОЧНА СРБИЈА 1117890 1036665 7617 17177 645 19034 5222 1330 1081 1993 453 13937 754 2312 9670 Извор: Попис 1991. године –национална припадност, подаци по насељима и општинама, књига 1, СЗС, Београд, 1993, стр. 1-150. 78 78 Табела 4.7. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 2002. године Укупн о Срби Црногорц и Влас и Румун и Југословен и Македонц и Муслиман и Бошњац и Албанц и Бугар и Мађар и Ром и Словенц и Хрват и Ост. и непозн. В. Градиште 20659 19540 44 354 117 47 21 8 0 0 0 12 188 7 17 304 Голубац 9913 8629 15 870 65 38 9 6 1 0 3 6 41 1 3 226 Жабари 13034 12316 18 342 107 10 16 0 0 1 0 2 5 1 9 207 Жагубица 14823 10985 11 3268 54 21 4 0 1 2 0 2 8 2 11 454 Кучево 18808 12584 27 5204 122 30 12 5 3 1 7 8 63 1 17 724 Мало Црниће 13853 12708 3 401 76 4 23 2 0 0 2 0 194 3 10 427 Пожаревац 74902 68779 262 109 95 275 174 39 4 21 33 67 2603 48 117 2276 Петровац 34511 29277 32 3535 251 265 60 28 1 1 3 24 86 10 48 890 Кладово 23613 21130 572 568 216 73 42 14 2 1 11 12 21 6 35 910 Мајданпек 23703 19339 169 2817 67 58 42 29 5 8 23 5 3 11 54 1073 Неготин 43418 38263 91 3000 269 106 68 22 4 30 47 13 246 9 47 1203 Бор 55817 39989 215 10064 107 311 540 39 16 115 64 26 1259 54 90 2928 Бољевац 15849 10504 23 4162 83 72 30 23 2 8 13 1 229 7 28 664 Зајечар 65969 59867 161 2981 221 277 158 32 10 42 113 19 323 20 101 1644 Књажевац 37172 35977 45 3 4 44 56 9 1 27 27 9 452 11 37 470 Деспотовац 25611 24529 72 427 38 63 30 41 1 13 10 3 72 14 35 263 Параћин 58301 56558 107 1 102 81 81 11 4 26 21 11 483 15 64 736 Ћуприја 33567 30549 83 1356 32 94 64 9 0 1 10 4 277 16 40 1032 Ћићевац 10755 10432 11 0 6 11 14 2 1 2 5 1 179 2 10 79 Свилајнац 25511 24579 33 235 81 35 27 4 1 1 5 2 187 6 34 281 Алексинац 57749 54845 130 3 7 146 127 59 2 27 42 10 1434 38 55 824 Ниш 250518 23565 7 846 12 13 664 715 89 24 99 799 58 5687 92 417 5346 Ражањ 11369 11022 4 1 0 12 17 2 0 6 7 1 182 4 3 108 Сврљиг 17284 16846 11 0 2 22 8 1 0 2 7 0 105 3 3 274 Сокобања 18571 18079 67 9 1 29 27 12 1 11 2 5 190 3 10 125 ИСТ. СРБИЈА 975280 88298 3 3052 39722 2136 2788 2365 486 84 445 1254 301 1451 7 384 1295 23468 Извор: Етнички мозаик Србије-према подацима пописа становништва 2002. године, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд, 2004. 79 79 Табела 4.8. Становништво Источне Србије по националности (по општинама) 2011. године Укупно Срби Црногорци Власи Румуни Југо словени Маке донци Мусли мани Бошњаци Албанци Бугари Мађари Роми Словенци Хрвати Ост. и непозн. В. Градиште 17610 16291 18 382 65 15 20 7 0 0 2 14 258 5 14 519 Голубац 8331 7576 9 424 47 13 7 3 4 0 3 5 52 2 6 180 Жабари 11380 10137 6 433 76 1 11 2 0 1 0 2 57 0 11 643 Жагубица 12737 9024 5 2811 71 8 2 4 1 1 18 3 42 1 8 738 Кучево 15516 10307 9 3927 105 26 13 5 0 1 1 7 39 1 8 1067 Мало Црниће 11458 10104 0 475 56 4 14 5 1 2 1 5 194 2 7 588 Пожаревац 75334 66801 160 177 91 71 168 42 10 8 35 56 3868 38 109 3700 Петровац 31259 25015 35 4609 217 22 47 9 4 3 4 16 119 6 26 1127 Кладово 20635 17673 236 788 156 16 42 6 2 0 6 8 36 4 35 1627 Мајданпек 18686 14670 70 2442 68 51 56 16 2 6 22 6 9 7 33 1228 Неготин 37056 29461 50 3382 274 29 73 21 2 33 61 9 441 6 32 3182 Бор 48615 35435 96 6701 293 87 429 61 13 113 60 24 1758 47 79 3419 Бољевац 12994 8372 3 3356 92 11 19 20 0 4 8 2 287 2 9 809 Зајечар 59461 52292 98 2856 204 89 148 28 4 40 181 14 753 23 71 2660 Књажевац 31491 29631 20 20 4 15 42 7 7 22 33 12 789 6 23 860 Деспотовац 23191 21602 21 687 38 16 21 21 8 18 14 6 244 7 20 468 Параћин 54242 51891 82 53 81 40 71 17 4 18 20 9 853 8 48 1047 Ћуприја 30645 28268 30 782 24 28 59 9 7 2 13 3 412 14 42 952 Ћићевац 9476 9073 12 0 1 7 21 4 0 4 2 2 174 1 5 170 Свилајнац 23551 22048 19 280 65 25 22 1 0 2 5 1 324 1 20 738 Алексинац 51863 47563 68 21 20 49 98 37 8 18 45 16 1937 30 50 1903 Ниш 260237 243381 659 15 26 416 823 58 44 97 927 68 6996 104 398 6225 Ражањ 9150 8815 2 0 0 0 11 0 0 0 2 1 195 0 3 121 Сврљиг 14249 13843 4 1 1 3 8 2 0 0 6 9 157 0 6 209 Сокобања 16021 14936 19 22 7 12 25 4 1 10 1 15 213 7 16 733 ИСТ. СРБИЈА 905188 804209 1731 34644 2082 1054 2250 389 122 403 1470 313 20207 322 1079 34913 Извор: Попис становништва 2002. године, књига 1 РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1-209. 80 80 Табела 4.9. Национална структура становништва Источне Србије (без Ниша) 1961-2002. године. 1961 1971 1981 1991 2002 1961 1971 1981 1991 2002 Ист. Србија 897112 903783 908641 870135 724762 100% 100% 100% 100% 100% Срби 879627 859713 830647 807615 647326 98,0 95,1 91,4 92,8 89,3 Власи* 1368 14128 24891 17174 39710 0,1 1,6 2,7 2,0 5,5 Роми 405 2031 6161 8285 8830 0,04 0,2 0,7 1,0 1,2 Румуни 158 1467 1210 621 2123 0,02 0,2 0,1 0,1 0,3 Црногорци 3002 4636 4980 5386 2206 0,3 0,5 0,5 0,6 0,3 Југословени 216 5630 24787 13243 2124 0,02 0,6 2,7 1,5 0,3 Македонци 1926 2617 3124 3759 1650 0,2 0,3 0,3 0,4 0,2 Бугари 1432 1379 911 896 455 0,2 0,1 0,1 0,1 0,1 Муслимани** 380 791 681 1012 457 0,04 0,1 0,1 0,1 0,1 Хрвати 2562 2585 2052 1607 878 0,3 0,3 0,2 0,2 0,1 Албанци 1513 1775 1307 960 346 0,2 0,2 0,1 0,1 0,05 Словенци 1749 1258 831 565 292 0,2 0,1 0,1 0,1 0,04 Мађари 592 563 428 365 243 0,1 0,1 0,05 0,04 0,03 Остали и непознато 2182 5210 6631 8647 18122 0,2 0,6 0,7 1,0 2,5 Напомене: *1961. године укупан број Влаха у Србији је износио 1368, а број по општинама није објављен **за 2002. годину је приказан збир Муслимана (397) и Бошњака (60) Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије у периоду 1961-2002. године. 81 81 Табела 4.10. Удео Влаха укупном становништву општина у Источној Србији, у периоду 1971-2011. године. 1971 1981 1991 2002 2011 Власи % Власи % Власи % Власи % Власи % Ист.Србија 14131 1,3 24891 2,2 17177 1,5 39722 4,1 34644 3,8 Бољевац 594 2,5 2799 12,8 2110 10,9 4162 26,0 3356 25,8 Кучево 1165 4,0 2598 9,1 876 3,4 5204 27,7 3927 25,3 Жагубица 259 1,2 2850 14,1 1115 6,3 3268 22,0 2811 22,1 Петровац 3734 7,4 3832 7,9 3292 7,1 3535 10,2 4609 14,7 Бор 3643 6,9 5339 9,4 3732 6,2 10064 18 6701 13,8 Мајданпек 721 2,8 914 3,4 594 2,2 2817 11,9 2442 13,1 Неготин 439 0,7 1832 2,9 458 0,8 3000 6,9 3382 9,1 Голубац 225 1,6 315 2,3 544 4,3 870 8,8 424 5,1 Зајечар 1067 1,5 1363 1,8 1840 2,5 2981 4,5 2856 4,8 М. Црниће 51 0,2 174 0,8 378 1,9 401 2,9 475 4,1 Кладово 311 0,9 494 1,5 293 0,9 568 2,4 788 3,8 Жабари 231 1,0 139 0,6 80 0,4 342 2,6 433 3,8 Деспотовац 75 0,2 185 0,5 574 1,7 427 1,7 687 3,0 Ћуприја 1390 3,8 1206 3,1 1113 2,9 1356 4,0 782 2,5 В.Градиште 83 0,3 592 2,1 56 0,2 354 1,7 382 2,2 Свилајнац 53 0,1 118 0,3 71 0,2 235 0,9 280 1,2 Пожаревац 80 0,1 128 0,2 42 0 109 0,1 177 0,2 Књажевац 2 0 5 0 4 0 3 0 20 0,1 Параћин 0 0 2 0 0 0 1 0 53 0,1 Сокобања 0 0 4 0 2 0 9 0 22 0,1 Алексинац 5 0 2 0 0 0 3 0 21 0 Ниш 3 0 0 0 3 0 12 0 15 0 Ћићевац 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 Ражањ 0 0 0 0 0 0 1 0 0 0 Сврљиг 0 0 0 0 0 0 0 0 1 0 Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије 1971-2011. године. 82 82 Табела 4.11. Територијални размештај Влаха у Источној Србији, по општинама, у периоду 1971-2011. године. 1971 1981 1991 2002 2011 ИсточнаСрбија 100% 100% 100% 100% 100% Бор 25,8 21,4 21,7 25,3 19,3 Петровац 26,4 15,4 19,2 8,9 13,3 Кучево 8,2 10,4 5,1 13,1 11,3 Неготин 3,1 7,4 2,7 7,5 9,8 Бољевац 4,2 11,2 12,3 10,5 9,7 Зајечар 7,5 5,5 10,7 7,5 8,2 Жагубица 1,8 11,4 6,5 8,2 8,1 Мајданпек 5,1 3,7 3,5 7,1 7,0 Ћуприја 9,8 4,8 6,5 3,4 2,3 Кладово 2,2 2,0 1,7 1,4 2,3 Деспотовац 0,5 0,7 3,3 1,1 2,0 Мало Црниће 0,4 0,7 2,2 1,0 1,4 Голубац 1,6 1,3 3,2 2,2 1,2 Жабари 1,6 0,6 0,5 0,9 1,2 В. Градиште 0,6 2,4 0,3 0,9 1,1 Свилајнац 0,4 0,5 0,4 0,6 0,8 Пожаревац 0,6 0,5 0,2 0,3 0,5 Књажевац 0 0 0 0 0,1 Параћин 0 0 0 0 0,1 Алексинац 0 0 0 0 0,1 Сокобања 0 0 0 0 0,1 Ћићевац 0 0 0 0 0 Ниш 0 0 0 0 0 Ражањ 0 0 0 0 0 Сврљиг 0 0 0 0 0 Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије 1971-2011. године. 83 83 Табела 4.12. Насеља Источне Србије у чијој етничкој структури Власи чине већинско становништво (према подацима из 2002. године) број % укупно Срби Власи Срби Власи Кривача 429 46 368 10,7 85,8 Буковска 503 68 420 13,5 83,5 Бучје 666 103 555 15,5 83,3 Горњане 1114 193 905 17,3 81,2 Дубочане 455 58 368 12,7 80,9 Ракова Бара 464 75 360 16,2 77,6 Метовница 1331 279 977 21,0 73,4 Мустапић 740 212 512 28,6 69,2 Бигреница 979 215 677 22.0 69,1 Раденка 803 232 555 28,9 69,1 Мала Јасикова 332 72 229 21,7 69,0 Манастирица 748 154 516 20,6 69.0 Вуковић 301 81 207 26,9 68,8 Влаоле 767 172 521 22,4 67,9 Шипиково 511 155 335 30,3 65,6 Сиге 704 225 462 32,0 65,6 Лазница 2063 581 1308 28,2 63,4 Валакоње 1378 449 881 32,6 63,9 Кладурово 476 133 300 27,9 63,0 Оснић 1340 420 826 31,3 61,6 Лука 612 159 373 26.0 61,0 Топла 100 39 61 39,0 61,0 Старчево 585 172 350 29,4 59,8 Двориште 305 91 181 29,8 59,3 Кривељ 1316 466 779 35,4 59,2 Осаница 1187 390 671 32,9 56,5 Исаково 646 187 361 28,9 55,9 Ковилово 411 132 227 32,1 55,2 Танда 350 24 185 6,9 52,9 Подгорац 2218 903 1157 40,7 52,2 Брезница 211 98 110 46,4 52,1 Шарбановац 1836 711 953 38,7 51,9 Бачевица 409 171 208 41,8 50,9 Нересница 2365 857 1175 36,2 49,7 Јасиково 717 333 349 46,4 48,7 Александровац 588 255 283 43,4 48,1 Глоговица 484 226 232 46,7 47,9 Бусур 1171 517 553 44,1 47,2 Бродица 468 210 213 44,9 45,5 Мелница 924 333 419 36,0 45,3 Витовница 187 67 76 35,8 40,6 Слатина 921 357 366 38,8 39,7 УКУПНО 34115 10621 20564 31,1 60,3 Извор: Попис становништва 2002. године, књига 1 РЗС, Београд, 2003. године, стр. 1-209. 84 84 Табела 4.13. Удео национално декларисаних Влаха у становништву Србије чији је матерњи језик влашки 1981. и 2002. године (по општинама) 1981 2002 општина говори влашки број Влаха % говори влашки број Влаха % Велико Градиште 1565 592 37,8 625 354 56,6 Голубац 2222 315 14,2 1215 870 71,6 Жабари 4259 139 3,3 769 342 44,5 Жагубица 7187 2850 39,6 3959 3268 82,5 Кучево 15183 2598 17,1 6978 5204 74,6 Мало Црниће 2283 174 7,6 886 401 45,2 Пожаревац 163 128 78,5 81 109 134,6 Петровац 11856 3832 32,3 5256 3535 67,3 Кладово 10721 494 4,6 1324 568 42,9 Мајданпек 8160 914 11,2 3748 2817 75,2 Неготин 27011 1832 6,8 8211 3000 36,5 Бор 15825 5339 33,7 10566 10064 95,2 Бољевац 6816 2799 41,1 4370 4162 95,2 Зајечар 10561 1363 12,9 3948 2981 75,5 Књажевац 6 5 83,3 9 3 33,3 Деспотовац 864 185 21,4 584 427 73,1 Параћин 3 2 66,7 4 1 25,0 Ћуприја 2127 1206 56,7 1638 1356 82,8 Ћићевац 7 0 0 0 0 0 Свилајнац 0 118 0 323 235 72,7 Алексинац 1 2 200,0 2 3 150,0 Ниш 6 0 0 7 12 171,4 Ражањ 0 0 0 1 1 100,0 Сврљиг 0 0 0 0 0 0 Сокобања 1 4 400,0 7 9 128,6 ИСТ. СРБИЈА 126827 24891 19,6 54511 39722 72,9 Извор: Документационе табеле пописа становништва 1981. године, РЗС, Београд, и ''Вероисповест, матерњи језик и национална припадност према старости и полу''-књига 3, ПСДС 2002, РЗС, Београд 2003. године БИОГРАФИЈА АУТОРА Мр Александар Д. Кнежевић је рођен 19.04.1973. године у Краљеву где је завршио Основну школу. Школовање је наставио у Војној гимназији ЈНА у Загребу и Војној Академији у Београду, a школске 1996/97 је уписао студије на Географском факултету Универзитета у Београду-смер Географија, где је дипломирао 2001. године. У току студија је активно учествовао у реализацији првог Међународног конгреса студената географије у Србији у организацији Европске географске асоцијације (EGEA). Похађао је једногодишње специјалистичке студије на Алтернативној академској образовној мрежи (ААОМ), смер Животна средина - изазов науци, технологији и друштву, које је успешно завршио 2002. године. Школске 2001/2002 уписао је магистарске студије на смеру Демографија Географског факултета Универзитета у Београду. Након положених испита са просечном оценом 9.93, приступио је јавној одбрани магистарске тезе под насловом ''Роми (Цигани) у Београду-етнодемографска проучавања'', и 07.12.2006. године стекао академско звање магистра демографије. Од 03.12.2001. године је запослен у звању асистента приправника на Географском факултету Универзитета у Београду-студијска група Демографија, а у звање асистента је изабран 2007. године. Ангажован је у извођењу вежби из предмета: Увод у демографију (прва година) и Статистика становништва (друга година), Етнодемографија (четврта година), Демографски развитак Србије и суседних земаља (четврта година) и Стандадизација података о становништву (четврта година). Поред активности у извођењу вежби, био је ангажован у организовању и извођењу више студентских екскурзија и радних посета, као и у оснивању и реализацији студентског часописа ''Демограф''. Област научног интересовања су демографске теорије, статистика становништва и етнодемографија. Објавио је једну научну монографију и више научних и стручних радова. Учествовао је са рефератима на више домаћих и међународних скупова. Сарађивао је на три домаћа и једном међународном пројекту. Члан је Српског географског друштва и Друштва демографа Србије.