УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ Драган В. Шиниковић ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И БУДУЋНОСТ ГРАДА У ЕВРОПИ ПОД УТИЦАЈЕМ ВОЈНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ докторска дисертација Београд, 2013 UNIVERSITY OF BELGRADE THE FACULTY OF ARCHITECTURE Dragan Šiniković HISTORICAL DEVELOPMENT AND FUTURE OF A CITY IN EUROPE UNDER THE INFLUENCE OF THE MILITARY TEHNOLOGIES doctoral thesis Belgrade, 2013 Ментор:  проф. др Александра Крстић Фурунџић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет Чланови комисије:  проф. др Нада Лазаревић Бајец, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет;  проф. др Нађа Куртовић Фолић, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука;  проф. др Митар Ковач, генерал-мајор Универзитет одбране, Београд. Датум одбране: ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И БУДУЋНОСТ ГРАДА У ЕВРОПИ ПОД УТИЦАЈЕМ ВОЈНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Резиме: Колико год да је човечанство, у свом историјском развоју, имало про- гресивне помаке, нарочито у стварању материјалних добара и хуманизацији одно- са, исто тако ако не и интензивније, развијане су снаге и средства деструкције и насиља. Својим деловањем, те снаге су доводиле људе у ситуацију, да се ради сво- је безбедности и заштите, максимално напрегну у развоју укупног система одбра- не и заштите. Отуда и појава да се у списку објективних или потенцијалних опа- сности готово и свакодневно додају нове, које по свом обиму могућег дејства и деструкције, превазилазе већ раније уочене и евидентиране. У тој евиденцији под- једнако су заступљене опасности које настају, или могу настати, у ратним или мирнодопским условима. У суштини, због огромних новчаних средстава, која се на глобалном нивоу свакодневно издвајају за „трку у наоружању“, већина науч- них проналазака најпре се употребљавају у војне сврхе, што се неминовно непо- средно одражава на развој града, као средишта власти, администрације, управља- ња, богатства и његових форми. Са аспекта физичких структура градова, постоји мишљење да су: технике рада, технологије производње и нове енергије; војне тех- нологије и војне технике; технике саобраћаја, кретања и комуницирања; технике грађења и конструкција; технике комуналних инфраструктура, основна додирна поља технологија и техника, и физичке структуре града. Збивања у процесима развоја градова немогуће је посматрати ван контекста времена (ниво развијености производних снага, достигнути развој војне технике, начин вођења оружане борбе, политички и војни савези, друштвено и економско окружење, архитектонско-урбанистичке концепције развоја градова итд.), тако да је основни карактер истраживања везан за историјски приступ у свим областима. Сходно напред наведеном, у оквиру укупног развоја војних технологија и рат- них техника треба издвојити три кључна историјска момента, за које се може рећи да су били прекретница у урбанистичком развоју градова, односно који су битно утицали на развој и обликовање градова у периодима након њихове појаве: појава и употреба ватреног наоружања (конвенционално наоружање), закључно са кра- јем Другог светског рата; појава и употреба нуклеарног наоружања (до краја XX века); појава и употреба свемирске технологије са употребом оружја изузетне ра- зорне моћи и прецизности (деловање са дистанце, „паметне бомбе“, крстареће ра- кете, ласерско наоружање...). На основу прикупљених информација о предмету истраживања може се кон- статовати да су град и војне технологије, односно ратне технике тесно повезани феномени. Град је, кроз дуги временски период, било немогуће схватити без од- брамбених моћи које су биле видљиве и на физичкој структури града. Освајање градова било је једнако освајању света и земаља. Историја градова могла би бити и историја одбране и напада. Кључне речи: развој градова, војна техника, војна технологија, развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања, рат, развој фортификације, борбе за насељена места Научна област: архитектура, урбанизам/ратоводство/војна технологија, тех- ника UDK 711.4(4):623(043.3) HISTORICAL DEVELOPMENT AND FUTURE OF A CITY IN EUROPE UNDER THE INFLUENCE OF THE MILITARY TECHNOLOGIES Summary: As much the humanity, in its historical development, progressed particularly in creation of material goods and humanization of relationships, the powers and means of destruction and violence were developed maybe even more intensively. By its action these powers led people, for the sake of their safety and protection, to make their best efforts in development of total system of safety and defense. Thus the list of objective and possible dangers is everyday added with new ones, which exceed the previously observed in its scope of potential effect and destruction. This recording also evenly includes dangers that appear or could appear in war or in peace. Basically, due to a lot of financial means globally invested into ‘the competition in arms’, the most of scientific inventions are firstly use for military purposes which undoubtedly indirectly affects the development of a city which is the core of government, administration, management, wealth and its forms. In the aspect of physical arrangement of cities, the opinion is that: technologies of work, technologies in production and new powers; military technology and military techniques; technologies in transport, movement and communication; technology of communal infrastructure, make the basic connection points of engineering and technologies and physical structure of a city. Events within processes of the town up-growth cannot be considered beyond the time context (the level of production powers’ development, achieved level of military engineering, the manner for armed battles, political and military alliances, social and economic surrounding, architectural-town planning concepts of a town development etc.), so the main feature of the researches is related to historical approach in all fields. According to the above mentioned, the opinion is that within the total progress of military technologies and war techniques three key history events may be underlined as the milestones for town planning of cities, i.e. they made a great influence to the up-growth and shape of cities in periods after their occurrence: invention and utilization of fire-arms (conventional arms) to the end of World War II invention and utilization of nuclear arms (to the end of 20th century); invention and utilization of cosmic technology with utilization of arms of great blasting-effect and accuracy (remote action, ‘smart fire-bombs’, cruise missile, laser arms).Based on collected information on the research subject it could be stated that towns and military technologies i.e. war techniques are closely connected phenomena. A town, in a long time period, was impossible to imagine without defense power visible also in physical arrangement of the town. Conquest of towns was equal to conquest of the world and countries. History of cities might be a history of defense and attack. Key words: town up-growth, military technique, military technology, development of military opinion, strategy, tactics, the manner of warfare, war, fortification development, battles for settlements Scientific field: architecture, town-planning/warfare/war technology, engineering UDK 711.4(4):623(043.3) САДРЖАЈ УВОД................................................................................................................................1 ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА .................................................................................11 ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА ...................................................................................3 1. Теоријско одређење предмета истраживања .................................................4 2. Операционално одређење предмета истраживања .......................................6 3. Просторно одређење предмета истраживања................................................7 4. Временско одређење предмета истраживања................................................7 5. Димензионално одређење предмета истраживања .......................................7 ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА.............................................................................................7 ХИПОТЕТИЧКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА..........................................................9 1. Општа хипотеза ................................................................................................9 2. Посебне хипотезе .............................................................................................9 НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА......................................................................................10 НАУЧНА ОПРАВДАНОСТ ИСТРАЖИВАЊА ....................................................10 ДРУШТВЕНА ОПРАВДАНОСТ ИСТРАЖИВАЊА............................................11 РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА И ЊИХОВА ПРИМЕНА..................................12 КРИТИЧКИ ОСВРТ НА ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА..............................14 ПРЕГЛЕД ВОЈНИХ ТЕРМИНА УПОТРЕБЉЕНИХ У РАДУ ............................15 ПРЕГЛЕД УПОТРЕБЉЕНИХ СКРАЋЕНИЦА.....................................................26 I део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА, АКТУЕЛНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ И ФИЗИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГРАДОВА У ОДРЕЂЕНИМ ИСТОРИЈСКИМ ПЕРИОДИМА .............................................28 I 1. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ХЛАДНОГ ОРУЖЈА ..............................................................................................................28 I 1.1. Период настанка цивилизације до појаве грчких градова–држава......28 I 1.1.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................28 I 1.1.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ....29 I 1.1.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...31 I 1.1.4. Развој фортификације .................................................................32 I 1.1.5. Борбе за насељена места ............................................................34 I 1.1.6. Закључна разматрања .................................................................34 I 1.2. Период настанка и развоја грчких градова–држава ..............................35 I 1.2.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................35 I 1.2.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ....37 I 1.2.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...38 I 1.2.4. Развој фортификације .................................................................39 I 1.2.5. Борбе за насељена места ............................................................40 I 1.2.6. Закључна разматрања .................................................................41 I 1.3. Римско царство .........................................................................................42 I 1.3.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................42 I 1.3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ....45 I 1.3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...47 I 1.3.4. Развој фортификације .................................................................48 I 1.3.5. Борбе за насељена места ............................................................49 I 1.3.6. Закључна разматрања .................................................................51 I 1.4. Средњи век ................................................................................................52 I 1.4.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................52 I 1.4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ....58 I 1.4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...60 I 1.4.4. Развој фортификације .................................................................64 I 1.4.5. Борбе за насељена места ............................................................66 I 1.4.6. Закључна разматрања .................................................................68 I 2. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА ..............................................................................................................70 I 2.1. Од појаве ватреног оружја, до краја XVIII века ....................................70 I 2.1.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................70 I 2.1.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ....75 I 2.1.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...80 I 2.1.4. Развој фортификације .................................................................87 I 2.1.5. Борбе за насељена места ............................................................91 I 2.1.6. Закључна разматрања .................................................................93 I 2.2. Од француских револуционарних ратова, до појаве и шире примене изолученог оружја .....................................................................94 I 2.2.1. Општи историјски преглед, развој градова ..............................94 I 2.2.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ........95 I 2.2.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања ......97 I 2.2.4. Развој фортификације ...............................................................101 I 2.2.5. Борбе за насељена места ..........................................................102 I 2.2.6. Закључна разматрања ...............................................................104 I 2.3. Од шире примене изолученог оружја до Првог светског рата...........106 I 2.3.1. Општи историјски преглед, развој градова ............................106 I 2.3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ......108 I 2.3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања ....111 I 2.3.4. Развој фортификације ...............................................................112 I 2.3.5. Борбе за насељена места ..........................................................115 I 2.3.6. Закључна разматрања ...............................................................117 I 2.4. Први светски рат .....................................................................................118 I 2.4.1. Општи историјски преглед, развој градова ............................118 I 2.4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ......119 I 2.4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања ....122 I 2.4.4. Развој фортификације ...............................................................126 I 2.4.5. Борбе за насељена места ..........................................................129 I 2.4.6. Закључна разматрања ...............................................................131 I 2.5. Период између Првог и Другог светског рата .....................................132 I 2.5.1. Општи историјски преглед, развој градова ............................132 I 2.5.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ......135 I 2.5.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања ....139 I 2.5.4. Развој фортификације ...............................................................141 I 2.5.5. Борбе за насељена места ..........................................................142 I 2.5.6. Закључна разматрања ...............................................................144 I 2.6. Други светски рат ...................................................................................147 I 2.6.1. Општи историјски преглед, развој градова ............................147 I 2.6.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике ......149 I 2.6.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања ....151 I 2.6.4. Развој фортификације ...............................................................156 I 2.6.5. Борбе за насељена места ..........................................................158 I 2.6.6. Закључна разматрања ...............................................................161 I 3. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА ............................................................................................................164 I 3.1. Општи историјски преглед, развој градова..........................................164 I 3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике .................168 I 3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...................170 I 3.4. Развој фортификације.............................................................................173 I 3.5. Борбе за насељена места ........................................................................177 I 3.6. Закључна разматрања .............................................................................179 I 4. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА – ЕПОХА СВЕМИРСКИХ ТЕХНОЛОГИЈА ...............................................................................................181 I 4.1. Општи историјски преглед, развој градова..........................................181 I 4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике .................186 I 4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...................188 I 4.4. Развој фортификације.............................................................................189 I 4.5. Борбе за насељена места ........................................................................191 I 4.6. Закључна разматрања .............................................................................193 I 5. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА – ЕПОХА ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА ........................................................193 I 5.1. Општи историјски преглед, развој градова..........................................193 I 5.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике .................195 I 5.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања...................197 I 5.4. Развој фортификације.............................................................................202 I 5.5. Борбе за насељена места ........................................................................203 I 5.6. Закључна разматрања .............................................................................204 II део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА, АКТУЕЛНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ И ФИЗИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГРАДОВА У САВРЕМЕНОМ ТРЕНУТКУ ..............................................................................207 II 1. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ТЕХНОЛОГИЈА .........207 II 1.1. Основни правци развоја информационих технологија ......................214 II 1.2. Основни правци развоја космичких технологија ...............................218 II 2. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА ..............................................................................................221 II 2.1. Основни правци развоја савременог наоружања................................223 II 2.2. Основни правци развоја нуклеарних, хемијских, биолошких и других оружја за масовно уништавање ............................................230 II 2.3. Развој оружја за борбу у насељеним местима.....................................237 II 3. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ .............244 II 3.1. Појавни облици савремених асиметричних ратова ............................253 II 3.2. Ратови „четврте“ генерације .................................................................258 II 3.3. Могући правци развоја ратова будућности.........................................262 II 4. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА МОУТ (ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА НА УРБАНИМ ТЕРЕНИМА) ........................................................................267 II 4.1. Концепција будућих МОУТ .................................................................271 II 4.2. Побољшање оперативних могућности ................................................275 II 4.3. Обликовање нових форми војних операција у односу на концепцију оружја за борбу у насељеним местима............................279 III део СТАЊЕ И МОГУЋ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА............283 III 1. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА – САВРЕМЕНИ УРБАНИСТИЧКИ КОНЦЕПТИ .....................................283 III 2. РАЗВОЈ И ПРАВЦИ ЗАШТИТЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА .......293 III 2.1. Развој заштите након Другог светског рата.......................................293 IV део ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ.................................................................................302 IV 1. ОСНОВНИ ЗАКЉУЧЦИ ..............................................................................302 IV 2. НЕРЕШЕНИ ПРОБЛЕМИ ............................................................................310 IV 3. ПРАВЦИ ДАЉЕГ ИСТРАЖИВАЊА .........................................................318 IV 4. ПРЕПОРУКЕ .................................................................................................322 ЕНД НОТЕ ..................................................................................................................324 ЛИТЕРАТУРА ...........................................................................................................415 ИЛУСТРАЦИЈЕ ........................................................................................................427 ПОРЕКЛО ИЛУСТРАЦИЈА...................................................................................582 БИОГРАФИЈА АУТОРА .........................................................................................591 ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ .........................................................................................593 ИЗЈАВА О ИСТОВЕТНОСТИ ШТАМПАНЕ И ЕЛЕКТРОНСКЕ ВЕРЗИЈЕ ДОКТОРСКОГ РАДА ............................................................................594 ИЗЈАВА О КОРИШЋЕЊУ......................................................................................595 1 УВОД ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА Током историје, рат је био стални пратилац човечанства и на њега је утицао начин на који су људи производили и радили. Од најстаријих времена људи су из- учавали рат и његово порекло. Сукоби по утврђеној класификацији могу бити:  симетрични, два супротстављена противника располажу оружаним сна- гама, које су сличне по свим аспектима, као што је састав снага, доктри- на, материјални ресурси и имају сличне: тактичке, оперативне и страте- гијске циљеве;  десиметрични, једна од снага у сукобу је супериорна у погледу средста- ва или структуре снага, доктрине или материјалних ресурса, али обе сна- ге теже истим политичким или војним циљевима;  асиметрични, један од противника није у стању, или не жели, да води рат са сличним саставом снага, доктрином и материјалним ресурсима и има другачије политичке и војне циљеве од свог противника, или  комбинација ова три облика. По простору у оквиру којег су се одвијала ратна дејства (у складу са техноло- шким напретком и развојем наоружања, војна техника новијих генерација се по- степено уводила у оперативну употребу), ратови се могу поделити на:  ратове који су се водили у првој просторној димензији (искључиво копно);  ратови који су вођени на мору, као другој просторној димензији (кори- шћење бродова и подморница у војне сврхе);  ратови који користе ваздушни простор, као трећу просторну димензију, (појава и употреба авиона у војне сврхе);  потенцијални ратови четврте димензије, који на основу достигнућа све- мирске технологије, користе простор космоса за одређене војне сврхе;  потенцијални ратови пете димензије, у области савремених информацио- них технологија, односно „сајбер простора“, који се могу користити у одређеним облицима савремених сукоба. Постоје многе дефиниције рата, али постоји још више објашњења за различи- те типове самог рата: тотални рат, ограничени рат и мали рат представљају само 2 ограничен избор из овог мноштва термина. Многи теоретичари су такође покуша- ли да класификују начин на који човек води рат. Значај и актуелност теме огледа се у чињеници, да су предмет истраживања и истраживачки задаци лоцирани у оквиру проблема нарастања урбанизације у развијеном свету, и појаве нових об- лика оружаних сукоба (тероризам, оружане побуне, грађански рат, регионални оружани сукоби и оружани сукоби у оквиру мировних операција) што намеће но- ве изазове у истраживању у области заштите људства у градовима. Комбинацијом новог интелектуалног приступа са технологијом која настаје у области војне тех- нике, оружане снаге ће користити јединствене карактеристике градске средине. Примена одређених метода истраживања и средстава информационих технологија омогућила је истраживања о начину понашања оружаних снага и војне технике код: брзог пробијања зидова од армираног бетона; вертикалног кретања унутар грађевинских конструкција без коришћења постојећих степеништа; вертикалног кретања по спољашњим грађевинским конструкцијама; хоризонталног кретања између грађевинских конструкција изнад нивоа земљишта; пробијање плочника и темеља зграда за кретање између површинских и подземних зона. Јасно се исказују правци које треба сагледати у функцији развоја градова за заштиту од НХБ оружја, савремених крстарећих ракета и бомби различите снаге и намене, па све до специфичних облика угрожавања градова акцијама и методама терориста. Градови и објекти у њему граде се за дужи временски период од десе- тине година до векова, а развој војних технологија утиче да се војна техника сва- ким даном развија у све разорнију, те као таква прети да за тренутак уништи цео град и све објекте у њему. Због тога је неопходно при одређивању праваца развоја градова, узети у обзир и ефекте војне технике, тактику и стратегију војних снага, ма колико да је евидентно да град не може да прати трку у наоружању. Зато је по- себан значај овог истраживања био усмерен на могући утицај савремених војних технологија и војних техника на физичку структуру градова. Проблем истраживања прецизније је одређен хипотетичким оквиром (питањем): Да ли су војне технологије имале и имају битан утицај на развој и будућност града у Европи Да бисмо дошли до одговора на постављено питање истраживање је нужно морало да се одвија интердисциплинарно, обухватајући следеће научне области: 3 област грађевинско-урбанистичких наука, област развоја војно-доктринарне ми- сли и област развоја војних технологија (односно развоја војне технике) од на- станка цивилизације и појаве првих сукоба до савременог тренутка. Посебан ак- цент дат је временском периоду од Новог века, до савременог тренутка, у коме је циљ био предвиђање могућих праваца развоја, у оквиру наведених области, у бли- ској будућности. Ако се узме у обзир чињеница да научна достигнућа у оквиру одређених војних технологија, по правилу немају линеаран већ скоковит тренд развоја, те да су правци развоја војне технологије у директној зависности од при- мењивости тих открића у војне сврхе, евидентно је да је предвиђање могућих пра- ваца развоја ратне технике, начина вођења рата и њиховог утицаја на обликовање савремених градова изузетно сложен задатак. Истраживање се орјентисало првен- ствено на простор Европе са одређеним запажањима која су се односила на тери- торију Србије. Због тога је било неопходно, у току истраживања користити сву доступну научну документацију, која је у овој области, рађена (објављена и нео- бјављена), у оквиру Војске и МО. С обзиром да је основни карактер истраживања везан за историјски приступ у свим наведеним областима, материја докторске дисертације по матичности припа- да Департману за архитектуру. ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА Проблем истраживања и наше основно истраживачко интересовање везано је за доказивање узрочно-последичних веза између развоја војних технологија (рат- не технике), начина вођења рата и обликовања форме градова у функцији одбра- не, са истраживањем могућих праваца развоја у будућности (акценат на савреме- ним технолошким решењима, као и оним која су у сфери истраживања). Од првих оружаних сукоба, па све до данас, односи човек – техничка средства и технолошки поступци – ратна вештина не само да су привлачили посебну па- жњу, него су представљали предмет значајне интелектуалне и делатне преокупа- ције човека. Отуда и појава да се највећа остварења човековог ума прво материја- лизују у форми технолошких поступака и техничких средстава примене у војне сврхе које укључују у исто време и део развоја и непрекидну еволуцију града и његових форми, јер према традицији, војни планери градове виде као „центре гра- 4 витације“. Технолошка достигнућа и научни проналасци и у данашње време су стална константа, што савремене војске прате, развијају и усавршавају, тако да је то битан фактор који знатно утиче на војна теоријска размишљања о савременом начину вођења рата, са посебним акцентом вођења борби у урбаној средини (еви- дентно нова борбена средства, увек су у историји доносила и нови начин ратова- ња, који је постајао један од фактора који пресудно утичу на формирање и обли- ковање градова, тако да се по одређеној аналогији то односи и на данашње време). Предметно истраживање је било покушај проналажења одговора на низ питања: Колико савремена ратна техника (заснована на нуклеарној енергији, свемирској технологији, информационој технологији; савременим разорним средствима: као што су: ΄балистичке ракете΄, ΄крстареће ракете΄, ΄паметне бомбе΄ итд.), утиче на обликовање данашњих градова, који је то потенцијални степен опасности, ка- кви су правци развоја војних технологија (војне технике), градских средина, могу- ћих оружаних сукоба, и у складу са тим, какви су правци приступа у обликовању градова и изградњи заштитних објеката. На основу претходне анализе информација о предмету истраживања, предмет истраживања био је посматран:  у односу на урбанистички развој града кроз историју, у датом времен- ском и просторном оквиру;  у односу на технолошки развој војне технике: појаву и употребу хлад- ног, ватреног и савременог оружја;  у односу на место и начин вођења рата, од првих оружаних сукоба, до савремених облика асиметричних ратова „четврте генерације“ и пете ди- мензије ратовања у „сајбер простору“. 1. Теоријско одређење предмета истраживања Због природе предмета истраживања, стања теорије и праксе односно развоја савремене војне технологије и војне технике, и њиховог утицаја на физичку структуру градова као реалне појаве, непотпуности нашег сазнања, присуства раз- личитих метода у прикупљању података и објективне могућности да се утврди степен истинитости узрока понашања савремене војне технологије и војне техни- ке, њихов утицај на физичку структуру градова, из теоријског и искуственог фон- 5 да, тешко су се могла издвојити сазнања за која се поуздано могло тврдити да су квалификована. У истраживању је било неопходно размотрити историјску дистанцу, која се може дефинисати као промена стања. Стања су била непосредно везано за време. Говорећи о стању, узимано је у обзир време на које се стање односи. Нема стања без времена. Тенденције су коришћене као правци развоја према будућем стању. Правце развоја закључивали смо на основу анализа низа узастопних стања из чега смо утврђивали трендове развоја. Но, тренд развоја градова, као једини чинилац, није одређиван тенденцијом развоја војне технике. Тенденције развоја нису се по- нашале искључиво по трендовима, тако да се развој није одвијао линеарно, без скокова и без већих одступања од трендова. Међутим, у развоју појава присутно је дијалектичко прерастање квантитативних у квалитативне промене, односно до- лазило је до прерастања квантитета у квалитет. То је указивало на неравномер- ност развоја и одређивало да тенденције развоја не могу бити линеаран наставак стања и трендова развоја у прошлости. Стога је било оправдања да се садржаји предмета истраживања разврстају као: релативно истражени, делимично истраже- ни и неистражени. Из теоријског и искуственог фонда утицаја војне технологије, односно војне технике на развој градова у историјској перспективи издвојили смо: а) као релативно истражене и проверене садржаје:  одбрамбена функција насеља у праисторији,  одбрамбена функција насеља у Старом веку,  урбанизација и схватање града у римској војној организацији; б) као делимично истражене али необједињене и непроверене садржаје:  урбанизација градова и њихово фортификационо уређење са појавом ва- треног оружја,  појава и употреба ватреног оружја у Првом светском рату,  појава и употреба ватреног оружја у Другом светском рату; в) као непроверене и непознате садржаје:  појава и употреба нуклеарног наоружања,  појава и употреба савременог наоружања,  концепција будућих војних операција на урбаном терену. 6 Стање теорије и праксе, на основу релативно истражених, делимично истра- живаних и неистражених садржаја омогућило нам је да одредимо садржаје пред- мета истраживања (у датом просторном и временском оквиру), а то су:  анализе стања развоја војне технологије и физичке структуре града;  тренд развоја војне технологије и физичке структуре града између поје- диних историјских периода;  основни правци развоја војне технологије и физичке структуре града;  концепције будућих војних операција на урбаном терену. 2. Операционално одређење предмета истраживања Операционално одређење, указивало је да је истраживање могућег утицаја са- времених војних технологија и на њима заснованих војних техника на физичку структуру градова, неопходно разматрати кроз временску димензију, односно кроз одређене временске периоде. Операционално одређење предмета истражива- ња ближе смо одредили следећим чиниоцима: а) Стање и правци развоја војних технологија, актуелне војне мисли и физичке структуре града у одређеним временским периодима:  Анализа међусобних утицаја у епохи хладног оружја;  Анализа међусобних утицаја у епохи ватреног оружја;  Анализа међусобних утицаја у епохи нуклеарног оружја;  нализа међусобних утицаја у епохи свемирских технологија;  Анализа међусобних утицаја у епохи информационих технологија. б) Стање и правци развоја војних технологија, актуелне војне мисли и физич- ке структуре градова у савременом тренутку:  Основни правци развоја савремених технологија;  Основни правци развоја савремених војних технологија;  Основни правци развоја савремене војне мисли;  Основни правци развоја MOUT (војних операција на урбанизованом те- рену). в) Стање и могући правци развоја савремених градова: 7  Основни правци развоја савремених градова, савремени – урбанистички концепти;  Основни правци развоја заштите цивилног становништва. 3. Просторно одређење предмета истраживања Просторно одређење предмета истраживања су карактеристична урбанистич- ка решења градова првенствено у Европи, са одређеним освртом на Србију. Про- стор изван Европе узиман је у обзир само када је он имао посредан или непосре- дан утицај на тренд развоја градова и њиховог система одбране. 4. Временско одређење предмета истраживања. Временско одређење предмета истраживања обухватио је период од настанка цивилизације, до савременог тренутка, са проценом тенденције развоја до 2025. године. Историјска искуства коришћена су као поука за изналажење решења за непосредну будућност. 5. Димензионално одређење предмета истраживања Предмет истраживања припада области грађевинско-урбанистичких наука, области ратне вештине (и то углавном њеним дисциплинама стратегији, тактици и оператици) као и области војних технологија (ратне технике). Кореспондира са природним, друштвеним и економским наукама. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА Уопште, циљ сваке науке је да се открију законитости које владају међу ис- траживаним појавама. У нашем случају тај прелиминарни циљ је откривање зако- нитости утицаја ратне технике на обликовање градова у одређеним временским периодима. На основу прелиминарно постављеног општег циља кроз сагледавање проблема истраживања, одређени су конкретни циљеви које је требало постићи у оквиру израде докторске дисертације, а то су: а) Оперативно-тактички циљ истраживања: Дефинисање и оцена изгледа и начина утврђивања градова с обзиром на развој ратне технике, истраживањем: 8  изгледа и начина утврђивања градова до појаве ватреног наоружања,  изгледа и развоја војних фортификација у обликовању и развоју утврђе- них градова;  утицаја развоја ратне вештине (стратегије и тактике) и војне науке на об- ликовање утврђених градова;  изгледа и начина утврђивања градова од појаве ватреног наоружања до појаве НХБ оружја;  изгледа и начина утврђивања градова од појаве НХБ оружја до појаве асиметричних облика рата. б) Оперативно-научни циљ истраживања: Дефинисање поступка истражива- ња развоја ратне технике на развој облика утврђеног града:  идентификација најважнијих чинилаца ратне технике који су утицали или утичу, или ће утицати на обликовање и развој система одбране гра- да;  детаљно изучавање карактера утицаја са посебним акцентом на изучава- ње механизма утицаја,  издвајање чинилаца чија је квантификација могућа;  квантификација утицаја чинилаца и утврђивање значајности: утврђивање законитости утицаја ратне технике и ратне вештине на обликовање и развој система одбране града. в) Циљеви истраживања у функцији научног сазнања:  У I делу рада Стање и правци развоја војних технологија, актуелне војне мисли и физичке структуре градова у одређеним временским периодима операционалног одређења предмета истраживања. Циљ истраживања би- ла је научна дескрипција.  У II делу рада Стање и правци развоја војних технологија, актуелне вој- не мисли и физичке структуре градова у савременом тренутку операцио- налног одређења предмета истраживања, било је потребно вршити испи- тивање могућих утицаја савремених технологија и савремених војних технологија, као и појавним облицима савремених ратова „четврте“ ге- нерације, као и операцијама MOUT, на физичку структуру градова у са- 9 временом тренутку. Циљ истраживања је научна експликација (објашње- ње) и научно предвиђање.  III део рада Стање и могући правци развоја савремених градова операци- оналног одређења предмета истраживања, основним правцима развоја савремених градова и правцима развоја заштите цивилног становништва. Циљ истраживања је научна експликација (објашњење) и научно предви- ђање. ХИПОТЕТИЧКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА 1. Општа хипотеза Општи историјски контекст развоја градова био је и биће зависан од развоја нових војних технологија (односно војне технике), које утичу на револуционарне измене у начину вођења оружаних и неоружаних сукоба у градским срединама. 2. Посебне хипотезе Прва – војна техника која у систему оружја савремених армија, не задовољава потпуне захтеве употребе у градским срединама. У оваквим условима неопходно је развијати наоружање прилагођено употреби у насељеним подручјима, као што су градови. Друга – градови се физички повећавају и насељавају. Повећава се број зграда и њихова величина. Мреже путева се проширују и обухватају аутопутеве са више страна. Подземна инфраструктура се шири изградњом подземне железнице, гара- жа и канализационих колектора. Све то представља посебан изазов за употребу војне технике у градској средини. Трећа – између војне технике и развоја градова постоји двосмерна веза, са променљивим интензитетом међусобног утицаја, који се непосредно одражава на изграђеност градова, под утицајем војне технике као промењиве категорије. Четврта – тренд развоја војне технике и градских средина производ је развоја новог приступа могућих оружаних сукоба и чиниће га значајне промене у облико- вању заштитних објеката. 10 НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА Предмет истраживања развоја војне технике и њеног утицаја на историјски развој и будућност града, научни циљеви, задаци и очекивани ниво научног сазна- ња, те хипотетички оквир, које смо требали верификовати, захтевао је избор и ко- ришћење више научних метода. Научни методи које смо користити у оквиру истраживања и обликовања док- торске дисертације су:  општа научна метода: историјско компаративна метода, статистичка метода моделовања, (за анализу и трендове);  посебна метода сазнања: анализа и синтеза, индукција и дедукција, ап- стракција и конкретизација, специјализација и генерализација (за анали- зу и трендове);  метода прикупљања података: емпиријска метода, анализа садржаја и метода посматрања (за анализу и трендове);  метода за прогнозирање развоја: метода екстраполације, метода корекције трендова и метода операционих истраживања (за основне правце развоја). НАУЧНА ОПРАВДАНОСТ ИСТРАЖИВАЊА Првенствени задатак предметног истраживања био је, да се истраже најбоље могућности пројектовања савремених модерних система заштите одбране градова, због могуће употребе савремене војне технике. Удео утицаја појединих чинилаца у систему одбране градова од употребе савремене ратне технике веома је компли- ковано утврдити за сваку ситуацију. Због тога је првенствени објект истраживања био механизам њиховог међусобног утицаја. Научни допринос рада очекује се у следећим областима:  Идентификација највиших чинилаца војне технике, које је потребно узе- ти у обзир приликом градње савремених урбаних средина;  Класификација утицајних чинилаца војне технике, које је потребно узети у обзир приликом градње савремених урбаних средина;  Детаљно изучавање карактера утицаја са посебним акцентом на објекте за заштиту становништва и заштиту оружаних снага; 11  Издвајање чинилаца војне технике и утврђивање законитости утицаја на градњу савремених урбаних средина;  Утврђивање чинилаца тренда развоја војне технологије и војне технике и њеног утицаја на могућности градње савремених урбаних средина. Научна оправданост предмета истраживања повезана је и условљена доприно- сом истраживања у архитектонској и војној науци. Она свој допринос остварује у два вида, као хеуристички резултат и као верификаторски резултат. Према томе, допринос истраживања утицаја војних технологија на физичку структуру градова у прошлости, садашњости и у будућности биће у области:  сазнања саме појаве, њеном опису, класификацији, објашњењу утицаја војних технологија на физичку структуру градова;  методологије, у било ком логичко сазнајном делу утицаја војних техно- логија на физичку структуру градова. У ствари употребом метода треба да се систематизују постојећа сазнања о одређеним појавама и да служи за анализу, откривање нових особина и основних праваца развоја физич- ке структуре градова под утицајем војне технологије. ДРУШТВЕНА ОПРАВДАНОСТ ИСТРАЖИВАЊА Аргументација научне оправданости је истовремено и аргументација и дру- штвене оправданости резултата истраживања, али се она непосредно заснива на унапређењу квалитета анализе утицаја војних технологија на физичку структуру градова у садашњости и будућности. Развој војне технике, поред осталог, је и под снажним утицајем интерне супротстављености, која има обележје релација акција–реакција, односно оружје– противоружје. У пракси то значи: развој и увођење у наоружање новог оружја, на- кон чега одмах следи развој и увођење у наоружање противоружја које (по својим карактеристикама) надмашује то ново оружје, па поново развој новог оружја на квалитетно још вишем нивоу, што у суштини продукује трку у наоружању. У складу са наведеним развој града мора се анализирати у целости, јер он не може пратити трку у наоружавању, али може утицати да се град брани комбинацијом урбанистичких решења и оружаних снага за одбрану града у чијим је рукама војна техника. Стога је врло битно да се потенцијална опасност по становништво (мате- 12 ријална и културна добра, као и животну средину) препозна и вреднује у зависно- сти од нивоа разматрања и степена одлучивања, с циљем дефинисања одређене хијерархије препознавања опасности:  први (основни) ниво препознавања опасности јесте у фази избора кон- цепције одбране државе, као највишег документа који дефинише поло- жај цивилне, војне, привредне и других одбрана у глобалном систему од- бране једне друштвене заједнице. Усваја се на највишем нивоу државе (ниво владе и парламента, понекад и на референдуму становништва). Концепција може, поред осталих облика заштите становништва, предви- дети и заштиту заштитним објектима (склоништима), за која је битно од- редити врсту и степен заштите;  други ниво препознавања опасности јесте фаза спровођења зацртаних смерница концепције одбране. Разрада планова одбране и заштите и пре- познавања опасности из домена: просторног и урбанистичког планира- ња, глобалног планирања броја склонишних места, архитектонских ре- шења, инфраструктурних система и других техничких детаља везаних за планирање, пројектовање, изградњу и одржавање склоништа. Систем склањања и заштите становништва у наменски изграђеним и за пројекто- вани степен сигурности безбедним посебним објектима (склоништа), из- узетно је важан и незаобилазан фактор опстанка сваке друштвене зајед- нице. Потврду оваквог става налазимо у бројним примерима и искустви- ма у свету, посебно у ратним ситуацијама. Због изузетне друштвене важности ове области, потребно је на основу истра- живања и закључних разматрања овог рада, интезивно наставити са програмима научно-истраживачког рада, како би се пронашла одговарајућа решења, која би онемогућила дејство савремених средстава војне технике. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА И ЊИХОВА ПРИМЕНА У поступку истраживања дошли смо до сазнања, да су нова борбена средства, увек у историји доносила и нови начин ратовања, који је постајао један од пресуд- них фактора који утичу на формирање и обликовање градова. 13 Очекивани резултати реализације докторског рада дефинисани су као, прак- тички – стручни и научни. Они могу да послуже и као подстрек за даљу разраду и истраживање ове проблематике. Допринос рада очекује се у областима: Ратне вештине: Ратна техника се развијала за коришћење у глобалном сукобу са широком употребом тешког наоружања и борбених средстава свих видова. Данас су могућности глобалног сукоба веома мале, док ће локални ратови постојати и даље. За оружане сукобе у градовима користиће се оружје малог домета (јуришне пушке, аутоматске пушке, митраљези, снајперске пушке, ручни бацачи, бацачи пламена и лично оружје за самоодбрану), средњег домета (до неколико хиљада метара) и великог домета (практично неограниченог). Развој војне технике за градску борбу и увођење у оперативну употребу представља објективне захтеве времена. По- ред тога на основу искуства из НАТО агресије на СРЈ, евидентно је да Република Србија мора да обезбеди активну одбрану територије, те наглашавамо да:  Концепција одбране на државном нивоу мора да предвиди набавку са- времених одбрамбених средстава, која ће бити фактор одвраћања (као друга могућност је евентуално опредељење за укључивање земље у одре- ђене партнерске односе „колективног штита“). Архитектура и грађевинарство: Развој таквих објеката, који ће моћи да за- штите становништво од оружја малог и средњег домета, док за борбу против теро- ризма и оружја великог домета све више је у рукама одбрамбено-безбедносних си- стема, свих земаља које су прихватиле Програм „Партнерство за мир“, и које мо- рају да превентивно делују. Резултати добијени истраживањем, могу се сврстати у неколико основних сазнања, која могу да послуже као полазна основа у даљим ис- траживањима међусобне зависности савремених војних технологија, и на њима засноване војне технике и развоја физичке структуре града:  Развој физичке структуре града нужан је и мора бити у складу са разво- јем војне технологије и војне технике (неопходно је дефинисати врсту и степен заштите, нпр. од директних погодака убојних средстава и којих, од РХБ падавина, итд.).  Војна технологија и војна техника високе прецизности, помажу да се изаберу стратегијски циљеви чијим евентуалним уништењем се смањује рушилачка дејства на друге објекте. 14  Изградња стратегијских објеката ван насељених места има значајну уло- гу на отклањање потенцијалне опасности по цивилно становништво. КРИТИЧКИ ОСВРТ НА ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА На основу истраживања дошли смо до података да је у претходном периоду било одређених истраживања која су се односила на развој појединих утврђених градова, или која су истраживала одбрану великих градова или конструктивна ре- шења одређених делова утврђења. Дошли смо и до сазнања да су истраживани утицаји одређених експлозивних материја на поједине конструктивне склопове, односно грађевинске материјале. У току и након НАТО агресије било је одређених истраживања која су проучавала утицај савремених убојних средстава на војну инфраструктуру (искуства показују ефикасност дејства и разорну моћ, коју су по- казала одређена ударна средства). Међутим, нисмо дошли до сазнања да је било истраживања сличног карактера која су покушала да доведу у корелацију развој градова, са развојем војних технологија (ратне технике) и ратних вештина у одре- ђеном временском периоду. У светској, а посебно у домаћој литератури, недовољно и најчешће парцијал- но разматрао се утицај војне технике на одбрамбене могућности града. У теориј- ским и оперативно-стручним радовима нешто више се разматрала област градње градова, али углавном фрагментарно и са различитих аспеката. Слично је и са вој- но-доктринарном мисли, посебно са теоријског становишта. Некад је томе прида- вана велика пажња, постојало је јединство грађевинске и војне струке посебно у Средњем и почетком Новог века. Данас је могуће рећи да постоји обиље поједи- начних приступа, мишљења и ставова у односу на нека питања заштите становни- штва у градовима, и изградњи склоништа, али веома мало о угрожавању градова савременим средствима војне технике (настале на основу развоја свемирске тех- нологије, информационе технологије, нанотехнологије, роботике..), методима и средствима асиметричних ратова, концепцијама ратовања на урбаном терену, по- јавним облицима ратова „четврте генерације“, ратова у „петој димензији“ итд. 15 ПРЕГЛЕД ВОЈНИХ ТЕРМИНА УПОТРЕБЉЕНИХ У РАДУ  Бедем (engl. wall, fr. mur, ital. muro, nem. mauer, r. вал) или тврђавска ограда (платно), елемент тврђаве или фора, који је служио као препрека за непријате- ља, а борбени положај и заклон за браниоца. Непрекидни бедем тврђаве нази- вао се понекад и ansenta (fr. Аnceinte). (Војна енциклопедија 1, стр. 537);  Бојиште, простор на копну или мору на којем се изводе бој или борба у ужем смислу. Бојиште је у ствари, део војишта или ратишта, било да је део просто- рије на којој се води битка или је самостално. Први светски рат је коначно афирмисао бојиште као значајну оперативно-тактичку категорију. Свака арми- ја и корпус, а негде и дивизије имају посебна бојишта. У позицијском рату бо- јишта се стапају у непрекидну линију дугу до 100 km, знатно мање дубине и идентификују се са такозваном борбеном зоном. Такву функцију бојишта за- државају и у Другом светском рату, али у потпуно новим условима. Масовна употреба оклопних јединица, моторизације и авијације, изменила је физионо- мију ратних операција, проширују бојишну просторију на три димензије (коп- но, море, ваздух), па се јавља мноштво изолованих бојишта на свим ратишти- ма. (Војна енциклопедија 1, стр. 657–658);  Бункер, у фортификацији, покривени заклон за митраљезе, минобацаче и топо- ве. Претече су му блокхауз и капонир. Основни елементи бункера су ископ, носећа и обложна конструкција, покривка, отвори за дејство (пушкарница), улаз, просторије за људство и муницију и уређај за вентилацију. Као само- стални објекат, назван покривени митраљески заклон бункер се јавио у пози- цијском периоду Првог светског рата. После Првог светског рата бункери по- стају основни елементи сталних утврђења и израђују се како за тешко пеша- дијско, тако и за артиљеријско наоружање (Чехословачка, Југославија, Манер- хајмова линија, Маретска линија, Мажиновљева линија, Зигфридова линија...). У Другом светском рату бункери постају основни елемент отпорних тачака и чворова одбране и у склопу положаја уређених у типу пољске фортификације. (Војна енциклопедија 2, стр. 118);  Војна база. Јачањем градова (од IX века па надаље) многи од њих израстају и у војне базе, а неки (нпр. Венеција) и у државе. Од тада па све до Првог свет- 16 ског рата копнене војне базе појављују се у разним деловима света, али готово све имају, у основи сличну функцију – обезбеђење власти државе која их ства- ра, и држање у покорности народа на чијој су територији организоване. (Војна енциклопедија 1, стр. 520);  Ваздушни рат, интегрални део општег рата који води РВ, ракетне и друге спе- цијализоване јединице. Најснажније се испољава у борби за превласт у вазду- ху и против важних циљева у дубини противникове територије (офанзивна дејства) и у одбрани сопствене територије (дефанзивна дејства). Циљ вазду- шног рата је уништење противникових снага у ваздуху и на земљи ради по- стизања општег циља рата. Води се самостално и у садејству са другим видо- вима оружаних снага, конвенционалним, нуклеарним, биохемијским и другим средствима и комбиновано, на једном или више ратишта. Може бити локални или општи. (Војна енциклопедија 10, стр. 376);  Ваздушно осматрање, јављање и навођење, елемент противваздушне одбране чији је задатак да открије сваку појаву противничких нападних средстава у ва- здушно-космичком простору, да о њиховом месту, елементима кретања и ка- рактеристикама правовремено обавести јединице (нарочито противваздушне одбране – ПВО) и органе цивилне заштите угроженог рејона, да наводи ловач- ку авијацију ради њиховог пресретања у ваздуху, да заједно са контролом ле- тења обезбеђује и контролише летове сопствене авијације. (Војна енциклопе- дија 10, стр. 385);  Ваздухопловна бомба, пројектил, који се одбачен од ваздухоплова и стабили- затором стабилизован на путањи, креће под утицајем силе Земљине теже, да на циљу оствари одређено дејство. Намењена је за разарање објекта, униште- ње живе силе и технике, осветљавање и задимљавање објеката и др. (Војна ен- циклопедија, стр. 344);  Галерије за вођење минског рата и подземне саобраћајнице у замковима и гра- довима средњег века представљале су, у ствари, неку врсту тунела. (Војна ен- циклопедија 10, стр. 164);  Донжон, назван и бранич – кула, првобитно, најчешће једина, а касније главна (најјача, највиша) кула феудалног града, уређена за становање и одбрану. У развијеним феудалним градовима Донжон је служио као последњи ослонац 17 (редви) одбране, због чега су се у њему налазила спремишта средстава за жи- вот и борбу, а у подруму скоро редовно били цистерна или бунар. Појавом ар- тиљерије, када су феудални градови (замкови) изгубили дотадашњи фортифи- кацијски значај Донжон се задржао само у неким тврђавама. (Војна енциклопе- дија 2, стр. 521);  Експлозија, процес брзог ослобађања топлотне енергије, праћен брзим проме- нама основних физичких и хемијских показатеља система. Карактерише је по- јава гаса под притиском што изазива његову експлозију, па се део ослобођене топлотне енергије претвара у рад. Међутим, експлозију не карактерише коли- чина ослобођене енергије, већ брзина којом се та енергија ослобађа. Експлози- јом 1 kg тринитротолуола ослобађа се око 1.000 kcal за око 1/100.000 sec., али је и ова енергија знатно мања од оне која се ослобађа сагоревањем неких других материја нпр. 1 kg бензина – 11.000 kcal или 1 kg квалитетног угља 5– 8.000 kcal. Снага (енергија/sec), међутим, којом располаже 1 kg тринитрото- луола већа је од снаге највеће хидроцентрале и износи 150 милиона kw. Екс- плозијом фисионих и термонуклеарних бомби ослобођена енергија се увећава још за неколико пута, и износи 1013, а других 1016 cal. Како је брзина ослоба- ђања енергије велика, процес експлозије је краткотрајан, јер се врло брзо утроше залихе активних материја. Разликују се три врсте експлозија: физичка, нуклеарна и хемијска. (Војна енциклопедија 2, стр. 631);  Јуришни ован, борбено оруђе начињено од дрвеног стабла, ојачаног на пред- њем делу тупом металном главом, најчешће овнујског облика, које је у старом и средњем веку служило за пробијање улазних врата и рушење зидова, прили- ком напада на тврђаве. Као и друга борбена средства јуришни ован је у XVI веку избачен из употребе, због појаве ефикасније и разорније артиљерије. (Војна енциклопедија 4, стр. 157);  Кинески зид, бедем, изграђен за заштиту северне кинеске границе од најезде хунских и монголских племена. Дужина зида је 2.414 km, а са огранцима око 4.000 km. Први сигурни подаци о реконструкцији, повезивању раније изграђе- них делова и изградњи целог зида налазимо за време првог цара уједињене Кине Ши Хуанг Тија (246–210 пре н.е.). (Војна енциклопедија 4, стр. 344); 18  Кула, утврђење, кућа, торањ, фортификацијски објекат високог профила, у са- ставу градских и тврђавских зидина или ван њих. Појавом олучне артиљерије, средином XIX века, куле коначно губе одбрамбени значај. (Војна енциклопе- дија 4, стр. 751);  Капонир, фортификацијски објект који је у тврђавама био намењен за одбрану рова уздужном артиљеријском, митраљеском или пушчаном ватром, а поне- кад и међупростора између форова. Често се срећу у тењалној фортификациј- ској траси, још чешће у полигоналној, али их је било и у бастионској. У Дру- гом светском рату улогу капонира преузео је бункер. (Војна енциклопедија 4, стр. 230);  Казамат, у фортификацији, просторија тврђаве сигурна од артиљеријске ва- тре. У доба глатке артиљерије (од средине XIV века, до средине XIX века) ка- замати су већином служили и за дејство ватром и за смештај трупа, материја- ла, хране и воде. После појаве олучне артиљерије, због њеног моћнијег зрна, стари казамати су преправљани и ојачани новим бетонским зидовима и покри- вани набијеним слојевима песка, а нови су грађени у облику масивних сводо- ва, са заобљеним испадним и упадним угловима. (Војна енциклопедија 4, стр. 297);  Контрабатирање, дејство артиљерије против непријатељеве артиљерије на ватреним положајима. Саставни је део борбе против артиљерије уопште. (Вој- на енциклопедија 4, стр. 522);  Контраескарпа, стрма страна рова ближа нападачу, подупире гласију, до- приноси заштити ескарпе и отежава силазак у тврђавски ров. (Војна енцикло- педија 4, стр. 525);  Летећа бомба, врста аеро-динамичког летећег пројектила са непокретним крилима, сопственим погоном и уређајем за вођење на даљину. Уочи Другог светског рата техника вођења летећих бомби није обезбеђивала велику тач- ност погађања. Посао на томе сматрао се свуда експерименталним. У Другом светском рату, у Немачкој и САД наставља се рад на развоју летеће бомбе, као оружја ваздухоплова и ПВО. Предвиђају се четири основна типа: земља–зе- мља, ваздух–земља, земља–ваздух и ваздух–ваздух. Када су савезници поти- снули немачке трупе ван територије с које се могао бомбардовати Лондон, 19 Немци су лансирали на Антверпен 8.696, а на Лијеж 3.141 пројектил V1. За борбу против тенкова Немци су од 1944. године усавршавали летећу бомбу вођену жицом под називом X-7 и до марта 1945. године успешно извршили око 100 пробних лансирања. (Војна енциклопедија 5, стр. 54.);  Нуклеарно оружје или атомско оружје, борбена убојна средства чије се деј- ство заснива на брзом ослобађању огромне количине енергије коју садрже је- згра атома материје којом су напуњена. За разлику од класичних експлозив- них убојних средстава (арт. граната, вазд. бомби, торпеда, дубинских бомби итд.), нуклеарно оружје се одликује изузетно великом експлозивном снагом, која је до сада реализованих и испитаних типова нуклеарног оружја еквива- лентна снази неколико стотина, до више милиона тона хемијског експлозива тринитротолуола (ТНТ). (Војна енциклопедија 6, стр. 191–192);  Нуклеарна енергија, у ширем смислу било који облик енергије која потиче из језгра (нуклеуса) атома, а у ужем енергија која настаје из процеса цепања (фи- сија) и спајања (фузија) атомских језгара. Због тога што је језгро део атома на- зива се и атомском енергијом. Уобичајено је да се енергија ослобођена у про- цесу фисије назива фисионом, а она ослобођена у процесу фузије фузионом (термонуклеарном). При фисији 1 kg урана ослободи се 22,9 милиона kWh енергије, а при фузији 1 kg водоника у хелијум 117,5 милиона kWh енергије. (Војна енциклопедија 6, стр. 173–174);  Неутронска бомба, врста нуклеарног оружја чије се дејство заснивало на изу- зетно јаком примарном неутронском зрачењу. Неутронска бомба би била на- мењена, у првом реду, за уништавање живе силе дејством неутрона, велике енергије и интензитета.(Војна енциклопедија 6, стр. 73);  Нуклеарна бомба, врста нуклеарног пројектила који се избацује на циљ из ави- она. Пошто је у почетку нуклеарно оружје израђивано само у облику нуклеар- не бомбе, назив нуклеарна бомба или још чешће атомска бомба, дуго је упо- требљаван, а и данас се понекад употребљава за нуклеарно оружје уопште. Развојем ракетне технике нуклеарне бомбе све више уступају место другим вр- стама нуклеарних пројектила. (Војна енциклопедија 6, стр. 169);  Нуклеарна експлозија, брзо ослобађање велике количине нуклеарне енергије неконтролисаном ланчаном реакцијом фисије тешких атомских језгара или 20 фусијом лаких атомских језгара. Нуклеарне експлозије користе се у војне свр- хе, за уништење већих циљева, а предвиђају се и за мирнодопске сврхе. Према висини где се изводе деле се на: ваздушне, површинске, висинске, подземне и подводне. (Војна енциклопедија 6, стр. 169);  Опсада, врста борбеног дејства ради заузимања тврђаве или утврђеног места. Састоји се из опкољавања и систематски извођеног напада. (Војна енциклопе- дија 6, стр. 419);  Планирајућа бомба, вођени аеродинамички пројектил, који после отпуштања са авиона, наставља лет до циља планирањем, што омогућава авиону бомбар- довање циљева са веће удаљености и избегавање дејства ПВО. У суштини то је ваздухопловна бомба којој су додате носеће површине – крила, а на стаби- лизаторима – команде за управљање. Вођење планирајуће бомбе врши се на- вођењем са авиона или самонавођењем. Неке планирајуће бомбе имају помоћ- ни ракетни погон за убрзавање кретања на путањи планирања, ради постизања веће ударне моћи и избегавања ватре ПВО циља. (Војна енциклопедија 6, стр. 720);  Противваздушна заштита, или ваздушна заштита, мере у оквиру противва- здушне одбране и цивилне заштите, које се предузимају да се противнику оне- могући проналажење циља за напад из ваздуха, а у случају напада да се једи- ницама и становништву пружи непосредна заштита (да би се избегли или ума- њили губици у људству и материјалним добрима). (Војна енциклопедија 7, стр. 472.);  Противрадиолошка заштита. У општем смислу свеукупност мера за заштиту становништва и материјалних добара од штетног дејства јонизујућих (радио- активних) зрачења, а у војном, мере и поступци који се организују и спроводе за заштиту појединаца, јединица и борбених и других средстава од радиоак- тивног зрачења нуклеарних експлозија и радиоактивних борбених материја (Војна енциклопедија 7, стр. 451);  Противракетна одбрана (противваздушна одбрана). Противракетна ракета, врста вођене ракете земља-ваздух намењене за уништење непријатељевих ба- листичких ракета земља-земља у лету ка објекту. Основно је борбено средство противракетне одбране и један од основних елемената противракетног од- 21 брамбеног система. Балистичка ракета великог домета Atlas, лансирана са те- риторије САД и удаљености од 6.900 km, уништена је 19. 7. 1961. године са противракетном ракетом Nike Zeus са острва Кваџалин на Пацифику. (Војна енциклопедија 7, стр. 453);  Противракетни одбрамбени систем, систем сензора, центара за обраду пода- така и противракетних ракета, намењених за обраду територије и објеката, од дејства балистичких ракета (пројектила). У већини земаља назива се против- пројектилским одбрамбеним системом. (Војна енциклопедија 7, стр. 454);  Противнуклеарна заштита, свеукупност мера за заштиту живе силе, борбене технике, животних намирница и других материјалних средстава од дејства ну- клеарног оружја. Развила се после Другог светског рата развојем нуклеарног оружја. Противнуклеарна заштита може бити лична (индивидуална) и зајед- ничка (колективна). (Војна енциклопедија 7, стр. 458);  Ратоводство, целокупна делатност највиших (врховних) државних, политич- ких, војних и економских органа једне земље у погледу припремања за рат и вођења рата. У суштини ратоводство је систем организације руковођења и управљања свим елементима ратног потенцијала на нивоу државе у целини, и у том смислу саставни је део ратне доктрине и стратегије. (Војна енциклопе- дија 8, стр. 64);  Ратна доктрина, (лат. Doctrina – теорија, скуп погледа, учење), систем тео- ријских поставки и практичних решења одређене државе, односно савеза др- жава према рату и његовом карактеру, политичким циљевима, основним обли- цима његовог вођења, као и суштинским обележјима целокупног војног систе- ма у миру и рату. Како је рат као друштвено-политички феномен знатно шири од оружане борбе, то је и ратна доктрина, у првом реду, друштвено- политич- ка категорија, која се односи на рат у целини, што значи и на све његове ком- поненте: војну, друштвену, политичку, економску, дипломатску, психолошку и др. Тако схваћена ратна доктрина је својим димензијама, садржајем и карак- тером шира и свеобухватнија од војне доктрине, која произилази из ратне док- трине и односи се, искључиво, на оружане снаге и оружану борбу. (Војна ен- циклопедија 7, стр. 765); 22  Римски логор, је објекат за одмарање или одбрану римских легија. Прве поу- зданије податке о изгледу, положају и утврђивању римског логора дао је исто- ричар Полибије у III веку пре н.е. Почетком наше ере ти логори добијали су сталну посаду и називани су бурги (burgi, arces), а временом су постали среди- шта војних насеобина (colonia militaris) и будућих градова. (Војна енциклопе- дија 8, стр. 185);  Ринг Авара, велико кружно утврђено насеље, ограђено бедемима и палисада- ма, у којем су живели Авари. Подизани су, претежно на равничарском земљи- шту (у нас између Дунава и Тисе). Последњи рингови разорени су крајем VIII века. (Војна енциклопедија 8, стр. 226);  Ров, фортификацијски објект, уског и дугачког ископа, чији облик зависи од намене и категорије и топографског склопа земљишта. (Војна енциклопедија 8, стр. 226–229);  Радиоактивно зрачење, настаје због нуклеарног зрачења које се јавља за вре- ме и дуго после експлозије, па се из практичног разлога дели на почетно (при- марно) и накнадно (закаснело, секундарно) дејство. При нуклеарној експлози- ји јачине 20 kt неутрони имају смртоносно дејство на даљинама до 800 m од центра експлозије, а при мегатонској нуклеарној експлозији до 2–3 km. Гама зраци имају смртоносно дејство на удаљеностима до око 1.500 m. Накнадно зрачење почиње отприлике један минут после почетка експлозије, а састоји се од гама, алфа и бета зрачења. (Војна енциклопедија 6, стр. 171);  Склониште, (енгл. shelter, фр. Abri, нем. Schautzraum), фортификацијски обје- кат за заштиту живе силе, наоружања и опреме од дејства оружја и невремена. За разлику од заклона, из склоништа се не дејствује. Према начину израде склоништа се деле на: подземна, укопана, полуукопана и надземна, а према степену отпорности на подгрудобранска, лака, средња и тешка. (Војна енци- клопедија 8, стр. 647);  Стратегија (гр. – вођење војске), систем научних знања и вештина (теорија и пракса) о припремању и вођењу рата и употреби силе, ради остваривања одре- ђених војних, политичких или економских циљева. Предмет стратегије јесу, пре свега, основне закономерности рата, посебно његовог суштинског елемен- та – оружане борбе, али и други облици испољавања војне силе (хладни рат, 23 психолошки рат, специјални рат). У склопу ратне вештине стратегија чини во- дећу грану, усмеравајући оператику или оперативну вештину и тактику, у складу са општим начелима ратне доктрине и војне доктрине. (Војна енци- клопедија 8, стр. 171);  Тактика (вештина постројавања борбеног поретка, гр. поставим, постројим), теорија и пракса припремања, обезбеђења и вођења борбених дејстава, боја и других облика активности јединица, видова, родова и служби у свим условима и ситуацијама на копну, мору и ваздуху. Тактика је скуп поступака, начина и средстава који се примењују да би се постигли одређени резултати. Полазећи од циљева оружане борбе и задатака који јој постављају (одређују) оператика и стратегија. (Војна енциклопедија 8, стр. 612);  Тунели. Обимније грађење разних врста тунела при изградњи путева и желе- зница, почело је у другој половини XIX века, после појаве бризантних експло- зива и пнеуматичких алатки. Од почетка XX века за израду тунела све више се примењује механизација која у комбинацији са експлозивом омогућава брзи рад у сваком земљишту. Данас је степен те механизације јако висок. Према на- мени тунели се деле на железничке, друмске, хидротехничке и специјалне (пловне и подводне, за војне потребе, нпр. за испитивање оружја и авиона, подземне хангаре). (Војна енциклопедија 10, стр. 164);  Тешка артиљерија, врста артиљерије, која има оруђа великог калибра и вели- ке тежине, те се одликује снажним дејством и просечно великим дометом, док јој је брзина гађања мала, а покретљивост ограничена. Намењена је, углавном, за контрабатирање, рушење сталних и јачих пољских фортификацијских по- стројења, зграда и мостова, за уништење живе силе у заклонима и склоништи- ма и неутралисање циљева у дубини распореда непријатеља. Пошто су извр- шење тих задатака у појединим случајевима потребне разне брзине и разне кривине путање зрна, у састав тешке артиљерије улазе све врсте оруђа: топо- ви, хаубице, мерзери, минобацачи. (Војна енциклопедија 9, стр. 778);  Тврђава, место (обично насељено) утврђено у типу сталне фортификације и припремљено за кружну одбрану ради заштите становништва, стварања вре- мена до пристизања појачања, затварања неког правца или као база и ослонац за офанзивна дејства. Најчешће има сталну посаду и наоружање. Улога, зна- 24 чај, облици и објекти тврђава мењали су се зависно од развоја производних снага, доктрине и концепције вођења рата, домета и рушилачке снаге наору- жања. (Војна енциклопедија 10, стр. 189);  Тврђавска војна, борба око тврђаве којом нападач тежи да што пре и лакше за- узме тврђаву, а бранилац да спречи њено заузимање или бар да је што дуже задржи, у ширем смислу рат у којем преовлађују борбена дејства око тврђаве (Војна енциклопедија 10, стр. 194);  Топлотно дејство нуклеарне експлозије, јавља се као последица топлотног зрачења ужарене ватрене лопте у којој температура, при нуклеарном удару ја- чине 20 kt, у тренутку експлозије достиже неколико десетина милиона степе- ни Целзијуса, а после 3 секунде, кад практично зрачење опадне на 3–4.000ºC. Топлотно зрачење простире се праволинијски, и то брзином светлости (око 300.000 km/s). састоји се од инфрацрвених (око 56%), видљивих (око 31%) и ул- траљубичастих зрака (око 13%). (Војна енциклопедија 6, стр. 170);  Ударно дејство производи талас јако сабијеног ваздуха, настао због ширења усијаних гасова, који се стварају при експлозији и налазе се под огромним притиском. Тај талас креће се у почетку надзвучном брзином, која на 500 m од нулте тачке опадне на брзину звука, а на 3 km на око 100 km/čas. (Војна енци- клопедија 6, стр. 169);  Фортификацијски објекти, конструкције које служе живу силу и борбена средства од видног поља и дејства ватреног и НХБ-оружја и пружају једини- цама услове за најефикаснију употребу оружја и борбене технике. Фортифика- цијски објекти се обично деле према тактичкој намени, карактеру заштите, от- порности, трајности и врстама материјала и према начину израде. (Војна енци- клопедија 3, стр. 27);  Фортификација (fortis – јак, facere – стварати), наука која се бави уређењем земљишта да би се створили повољнији услови за вођење борбе и операције. Термин се помиње први пут крајем XV века, али је појам далеко старији. До Првог светског рата обухватао је скоро све инжињеријске радове при уређењу земљишта: утврђивање, запречавање, израду путева, маскирање, а од тада се под фортификацијом подразумева само утврђивање. Према трајности објекта фортификација се дели на сталну и пољску. Фортификација се налази у стал- 25 ној утакмици са нападним средствима која јој и дају највише подстрека за раз- вој, умногоме зависи и од развоја грађевинарства., али и она њега подстиче. (Војна енциклопедија 3, стр. 8);  Фортификацијске трасе, хоризонталне пројекције спољње ивице бедема, од- носно одређене утврђене линије са којих се дејствује оружјем. До појаве ва- треног оружја биле су, по правилу кружне, правоугле или полигоналне, а по- сле бастионске, тенаљне или кремајерне. (Војна енциклопедија 3, стр. 26);  Фор, мање стално утврђење за самосталну одбрану у склопу појасне тврђаве, или понекад, самостално (на граници, у теснацу, за одбрану луке). У САД до- сељеници су земљане редуте, касније и утврђења војних станица, па чак и утврђена гранична насеља називали Фор (нека насеља и данас у називу имају реч фор). Први форови појавили су се у XVIII веку, када је успешни домет оп- садне артиљерије постао толики (око 1.000 m) да је омогућавао не само дејство по тврђавским објектима, ради њиховог рушења и уништавања браниочеве арти- љерије, већ и бомбардовање цивилног насеља у унутрашњости тврђаве. Да би се то спречило, почеле су се утврђивати и поседати погодне тачке испред тврђав- ских бедема. Идеју о томе Французи приписују С. Вобану. Руси тврде да је фор први применио Петар I Велики, у Кронштату, док Немци сматрају да је то учи- нио Фридрих II Велики, на предлог фортификатора Г. Валравеа, при утврђивању Најсеа 1743. и Швајдица 1747. године, мада су форови у Прусији примењени већ 1734. године у Мајнцу. Питање форова први је теоријски обрадио Француз М. Монталанбер. По њему форови су имали полигоналну основу (900 x 600 m), и били оспособљени за самосталну одбрану. Посаду је чинило 1.000–2.000 људи, са 110–114 артиљеријских оруђа. (Војна енциклопедија 3, стр. 5);  Циркумвалациона линија, земљани или дрвеноземљани бедем (обично непре- кидни) или утврђена линија, коју је подизао нападач при блокади тврђаве, да би се обезбедио од изненадних напада споља и спречио долазак појачања бра- ниоцу. (Војна енциклопедија 2, стр. 175);  Цитадела, последњи ослонац (редви) одбране тврђаве, а уједно и ослонац вла- сти против градског становништва. (Војна енциклопедија 2, стр. 176). 26 ПРЕГЛЕД УПОТРЕБЉЕНИХ СКРАЋЕНИЦА MO РС Министарство одбране Републике Србије ГШ ВС Генералштаб Војске Србије СРЈ Савезна Република Југославија ВЈ Војска Југославије РВ и ПВО Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана РЈ ПВО Ракетне јединице противваздушне одбране ПАР Противавионске ракете ОС Оружане снаге ОБ Оружана борба ОСЦ Сала оперативног центра КМ Командно место ЕИ Електронско извиђање АБС Армирано бетонско склониште НХБ Нуклеарно-хемијско-биолошко MOUT Војне операције на урбанизованом терену ТНТ Експлозив тринитротолуол КоВ Копнена војска РМ Ратна морнарица ПАА Противавионска артиљерија МПВО Месна противваздушна одбрана V1 и V2. Немачке „летеће“ бомбе MOUT Military Operations on Urbanized Terrain – Операције на урбаном терену NORAD North American Air Defense System – Амерички одбрамбени систем NASA Националну управу за аеронаутику и свемир САД ИКБР Интерконтиненталне балистичке ракете GPS Global Positioning Sуstem – САД GLONASS Сателитски систем позиционирања – Русија Cуberwar Рат у „петој димензији“ – Рат у сајбер/виртуелном простору IEW intelligence and electronic warfare – обавештајно и електронско ратовање PGMM precission guided missile municions – оружје прецизног и просторног дејства БЛ Беспилотне летелице КР Крстарећа ракета 27 ПРР Противрадарска ракета ОВТ Оружје високе тачности БГ Бојева глава ТВ Телевизијско вођење ИЦ Инфрацрвено вођење ЕП Експлозивно пуњење СРТ Средства ратне технике УбС Убојна средства ПРАБ Пробојна авио-бомба СМБ Систем малих бомби ВБГ Вишеструка бојева глава БЕТАБ Противбетонска авио-бомба AGM Air-to-Ground Missile (Ракета ваздух-земља) CBU Cluster Bomb Unit (Касетна бомба) GBU Guided Bomb Unit (Вођена авио-бомба) J.SOW Joint Stand-of Weapon (Оружје за дејство са дистанце) JDAM Joint Direct Attack Munition (Универзална прецизна УбС) GAM Global Positioning System Aided Munition (УбС са сателитском навигацијом) BLU Blast Bomb Unit (Разорна авио-бомба) INS Inertial Navigation System (Инерцијални навигацијски систем) GPS Global Positioning System (Глобални позициони систем) TSSAM There Service Stand-off Atack Munition (Универзално оружје за дејство са дистанце) PGM Precision Guided Munition (Прецизно вођена муниција/оружје) HTSM Hard Target Smart Fuse (Програмирани упаљач за тврде објекте) GATS GPS-Aided Target Sistem (Нишан са корекцијом уз помоћ GPS) SLCM Submarines Launched Cruise Missiles (КР лансирана са подморнице) ALCM Air Launched Cruise Missiles (КР лансирана из ваздуха) GLCM Ground Launched Cruise Missiles (КР лансирана са копна) TERCOM Terroin Contour Matching (Упоређење положаја са контуром терена) TLAM Tomahawk Land Atack Missile (КР Томахавк лансирана са копна) DSMAC Digital Scene Matching Area Corelator (Корелатор дигиталне слике и слике стварног терена) HARM High-speed Anti-Radiation Missile ( ПРР велике брзине) JASSM Joint Air-to Surface Stand-off Missile (Универзална ракета ваздух- земља за дејство са дистанце) 28 I део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА, АКТУЕЛНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ И ФИЗИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГРАДОВА У ОДРЕЂЕНИМ ИСТОРИЈСКИМ ПЕРИОДИМА I 1. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ХЛАДНОГ ОРУЖЈА I 1.1. Период настанка цивилизације до појаве грчких градова – држава I 1.1.1. Општи историјски преглед, развој градова У распону од три и по милиона година, колико је према првим проценама са- времене науке, прошло од прве појаве хомоинида до данас, епохално значење у целокупном развојном процесу човечанства има прелаз са ловачко-номадске на пољопривредно-стационарну развојну фазу. Савремена наука ту фазу у развоју људског рода са правом назива аграрна револуција. Десила се у периоду Холоцена (Квартар) око 10.000 година пре н.е. када почиње савремено доба. Ископавања у Јерихону открила су трагове насеља који сежу до десетог миленијума старе ере (1). Новија археолошка истраживања потврђују тезу да су прва подручја агрикул- туре била брдска подручја ирачко–иранског Курдистана, колевка протоеламске и старе сумерске културе. На том пространом географском подручју, већ 6.000 го- дина пре н.е. налазе се високоорганизована насеља, као што је Tepe Siyalk. То су остаци једне комплексне руралне цивилизације. На Анатолској висоравни, откри- вени су трагови неолитских насеља ране фазе. Посебно је занимљиво откриће на- лазишта Catal Höyük са јако великом демографском концентрацијом (2). Први гра- дови у предисторијском периоду настали су у тадашњим цивилизацијама: у Месо- потамији око 3500. године, у долини Нила око 3200. године, у долини Инда око 2400. године и у долини Жуте реке око 1600. године пре н.е. Градови су постепе- но настајали и у другим крајевима Блиског истока(3), односно Југозападне Азије. (слике од 1–4). Док је на подручју праисторијског Орјента могуће пратити развој насеља го- тово у пуном континуитету, од оних примитивних ранонеолитских, па све до пра- урбаних и урбаних, дотле на европском тлу процеси насељавања теку знатно спо- 29 рије. Почетке пољопривреде у Европи савремена историја датира у IV, односно у III миленијум пре н.е.(4). У IV миленијуму средишни делови Европе насељени су претежно аграрним и полуаграрним становништвом, али налази из тог доба гово- ре врло оскудно о њиховим насељима. Из времена касног неолита на прелазу у бронзано доба, датирају многа насеља сојеница. Употреба бакра и бронзе на тлу Европе појављује се врло рано. Метално доба доноси на подручје Европе већу не- сигурност и честе ратне сукобе, а с тиме и потребу све јаче војничке организације. Примена жељеза у утилитарне сврхе и у војној техници знатно је каснијег датума. На прелазу у први миленијум пре н.е. жељезо већ обрађују Грци(5). Појавом же- љезног доба, завршава се праисторија европског континента. Насупрот мноштву података о високом нивоу опште културе тог раздобља, о насељима и култури грађења зна се врло мало. Малобројна насеља те епохе скривају се иза снажних утврда на скровитим и тешко приступачним местима. У контексту општег развоја неолитског друштва и пољопривреде као његове примарне економске основе, потребно је истаћи и прву појаву робова, чиме су ударени темељи свих будућих робовласничких друштвених система (6). I 1.1.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Рана технологија се заснивала на изради оруђа која су праисторијским људи- ма служила за лов, ископавање корења и прављење склоништа. Хоминиди су прва оруђа правили од камена, а најстарији примерци се процењују на 2,5 милиона го- дина. Каснији ловци користили су напредније облике ручних секира и ножева(7). Током последњег периода палеолита тј. старијег каменог доба, алати ловаца– сакупљача су украшавани, пошто су појединци више времена проводили произво- дећи камене врхове и оштрице. Они су коришћени за резбарење костију и дрвета, које су употребљавали при прављењу већих и сложенијих оруђа, али и за мале и финије игле. Крајем овог периода откривене су нове технологије и људи су поче- ли да праве посуде од глине и да кују фигурице од бакра. Праисторија људске вр- сте подељена је на одређене стадијуме развитка. Различити делови света су дости- гли ове стадијуме у различито време, тако да се датирање ових периода разликује од региона до региона. Прво раздобље је названо доба палеолита. 30 Стручњаци деле рани палеолит у Европи (пре 40.000–10.000 године пре н.е.) на следеће културе или периоде(8), који су имена добили према праисторијским налазиштима у Јужној Француској: Орињачка култура (пре 40.000–28.000. године пре н.е.) име је добила према месту Орињак. Локалитет је откривен 1860. године. Током овог раздобља, поред уобичајеног каменог оруђа, појављује се савршеније оруђе и прва копља са кошта- ним врховима (тј. прво оружје за лов и борбу). Граветијен (пре 28.000–22.000 године пре н.е.) име је добила по пећини Ла Граветије. Неандерталци су користили ватром очврснуте ножеве, прве коштане игле и украсне перле од слоноваче. „Солитрејска култура“ (пре 22.000–18.000 године пре н.е.) име је добила пре- ма ловишту коња, Солитре, откривеног 1867. године. Елегантно оруђе које је до- датно украшавано загрејаним и охлађеним кременом. Магдалијен (пре 18.000–10.000 године пре н.е.) име је добила по локалитету Ла Магдалијен откривеном 1863. године. У овом периоду се уочава све већа упо- треба камених листића и харпуна са назубљеним врхом начињених од костију или рогова. Појављују се лукови и стреле. У дугом временском периоду млађег каменог доба – неолита идеје, као и тех- нологија производње и технике обраде оруђа и оружја размењиване су заједно са производима и сировинама. Возила са точковима су се највероватније први пут појавила у Месопотамији око 3.600. године пре н.е. Знање о том изузетном откри- ћу се убрзо проширило по свету(слика 5). Иста констатација вреди и за период каснијег металног доба и открића у обла- сти обраде метала, поготово технике топљења, мада је до појединих открића дола- зило истовремено у различитим областима света (слика 6). За наоружање тог периода карактеристично је велико шаренило врста, одно- сно типова оружја, нарочито мачева и копаља, који су кроз читаву епоху били основно наоружање већине армија (земље централне Азије давале су предност лу- ку и стрели). Војници су имали шлемове и штитове, а већина је била наоружана копљима. Копљаници су се возили у кочијама, а у каснијим и покретљивијим дво- колицама су их заменили стрелци. 31 I 1.1.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Из спонтане оружане организације првобитног друштва, која се стварала у случају ратне опасности, у периоду његовог распадања и формирања ратних робо- власничких односа издвајају се наоружани одреди војсковођа или владара, јачине око десетак хиљада људи, попуњавани из редова слободних грађана. Робовима се није допуштало служење у тим првим оружаним формацијама. У случају непо- средне опасности прибегавало се општем народном позиву. Из карактера друштва произилазили су и мотиви вођења рата. Готово сви ратни походи вођени су ради пљачке, стицања нових робова и територијалне експанзије, тако да можемо кон- статовати да елементе економског рата налазимо већ у првим ратним сукобима. За нападнутог проблем је био у изналажењу најефикаснијих средстава којима би од- био агресију и сачувао постојећу друштвену и државну организацију. Стратегија у ратовима робовласничке епохе произилазила је из саме природе робовласничког друштва(9). Војске су биле релативно мале и опремљене хладним оружјем. Глав- ну снагу представљала је копнена војска, али се убрзо ствара и ратна морнарица. У Египту је у периоду III миленијума пре н.е. постојала флота на горњем и доњем Нилу, а у доба Средњег царства 2100–1700. године пре н.е. подижу се и прве базе и упоришта на Средоземном мору(10). Предмет и садржај тактике робовласничког друштва био је, пре свега бој који је поистовећиван са битком, а вођен је на ограниченом простору, откривеном зе- мљишту, уз учешће релативно малобројних снага, наоружаних једноставним ба- цачким и оружјем за блиску борбу(11). Основни и најбројнији род војске чини пе- шадија, али временом нараста и улога коњице(12). Готово за све ратове робовласничке епохе била је карактеристична изузетна надмоћ офанзиве над дефанзивом. Офанзива је наиме омогућавала постизање из- ненађења, наметање иницијативе и релативну слободу дејства сопствених снага, али је то зависило и од степена самосталности војсковође (стратега) и његових личних својстава. Да би војсковођа могао што ефикасније утицати на ток битке, ствара се и резерва која временом постаје један од најважнијих елемената борбе- ног поретка. Упоредо се усложава целокупни систем командовања јединицама, а улога војних старешина у борби постаје све значајнија(13). 32 Решење је по правилу тражено у одсудној битци, те се и вештина војсковођа (најстаријих команданата) састојала у правовременом одређивању правца којим би се кретало у сусрет противнику, избору најпогоднијег рејона битке и построја- вању таквог поретка који је обезбеђивао разбијање противника. Сам судар трајао је врло кратко (каткада само неколико часова), готово увек је био дању (ноћне борбе су редовно избегаване) и обично се дешавао у периоду од априла до септем- бра(14). Мали домет хладног оружја, као и релативно мале војске, нису били погодни за савлађивање тврђава, па оне стичу све већи значај у снажењу одбране. Пад или успешна одбрана тврђаве често су одлучивали исход рата(15). Зато се веома рано почињу развијати посебне справе, поступци и вештина вођења тврђавске војне. У Старом веку зачеци тврђавске војне настају са појавом тврђава. Најстарија позната тврђавска војна је опсада Бактре, 2130. године пре н.е. Још од тада потичу блокада, изненадни, насилни и постепени напад или опсада, као посебни начин дејства нападача, који су касније и теоријски обрађени. I 1.1.4. Развој фортификације И праисторијски човек се штитио на известан начин средствима која су му би- ла на располагању, тако да се може констатовати да је фортификација постала у праисторији(16). Настањени на једном месту, стално или повремено, племена су гледала да што боље употребе предности терена, за што бољи отпор у случају на- пада. С тога у тим раним периодима били су довољни одређени лаки штитови, за одбијање удараца лаког хладног оружја. Одређена пољска заштита од дивљих жи- вотиња и других номада, старијег је датума од сталне фортификације, која се јави- ла тек касније, када се племена организују, удружују и прелазе са номадског на пољопривредни начин живота. Најстарији трагови примене фортификације датирају из неолитског периода, кад људи стална боравишта почињу да заштићују палисадом, евентуално ојачано земљаним насипом, ровом или трњем. Већу одбрамбену моћ пружао је бедем од два реда палисада са међупростором испуњеним земљом(17). Већ око 7.000 годи- не пре н.е. неолитски Јерихон, недалеко од Мртвог мора, утврђен је рудиментар- 33 ним али грандиозним зидинама и кулама. Древни исток колевка је сталне форти- фикације(18). У Месопотамији су откривена утврђења још из IV миленијума. Тамо су градо- ви подизани првенствено дуж река, па су опасивани воденим ровом. Тврђаве су имале махом правоугаону основу. Владарев двор, најјаче утврђен, најчешће је био на ивици града. Високи степен иригације, служио је у случају опасности и за пла- вљење читавих области око градова. У утакмици фортификације и опсадне технике градски бедеми су достигли знатне димензије по јачини и обиму. Код Асираца се налази и примена пољске фортификације у нападу (19). Државе Древног истока су колевка сталне фортификације, као и грађевинар- ства уопште. У Египту за време Старе државе (око 3200–2270. године пре н.е.) грађевинарство је било на врло високом степену, па се паралелно с њим развијала и фортификација. Египћани су у тврђавској војни већ употребљавали корњачу, ју- ришни ован и ескаладу, што је утицало на усавршавање бедема. Египатска тврђа- ва Бухен, на другом катаракту Нила, имала је већ све елементе бедема, који се су- штински нису мењали све до појаве ватреног оружја. У Индији су већ Дравиди (III миленијум пре н.е.) имали утврђене градове. Дубоки освајачки походи са концентрисањем главних снага на најважнијем правцу, који је водио ка утврђеној престоници или важном граду, приморали су браниоца у тој епохи да гради још веће и јаче тврђаве. Усавршавање опсадне тех- нике и примена подземних ходника, имали су за последицу повећање димензија градских бедема(20). Бедеми Вавилона из 600 године пре н.е. били су дебели 3,3– 7,8 m, а обим троструког бедемског обруча износио је око 90 km. О утврђивању логора у Кини има података из VII века пре н.е. Своју највећу одбрамбену грађевину, чувени Кинески зид, дуг око 2.500 km Кинези су започели у III веку пре н.е. ради заштите од најезде номада из централне Азије. Кинеске тврђаве – касарне, правоугаоне основе, личиле су на касније римске каструме. Када би у свом развоју прешли градске зидине, градови Древног истока утвр- ђивани су изнова. Тако је Јерусалем 70. година пре н.е. имао троструке бедеме. 34 I 1.1.5. Борбе за насељена места Град, у смислу насељеног места, у војној историји се често издваја посебном организацијом, тактиком и начином утврђивања, нарочито када је образовао по- себну државну формацију(21). Интеграција економских активности, нове техно- логије производње и акумулација вишкова добара у првобитним насељима ствара нови тип аристократије, чија се надмоћ темељи на земљи, трговини, занатству или оружју. Први градови државе који су контролисали трговину имали су велику моћ и чинили су све како би осигурали свој положај(22). У периоду хладног оружја борбе око насељеног места и у њему су, по прави- лу, избегаване. Мали домет и слаба рушилачка моћ хладног оружја, релативно ма- ле војске, као и неподесни борбени пореци, отежавали су, а често и онемогућава- ли нападе на утврђена насељена места, па је нападач најчешће био присиљен да користи друге облике и форме дејства: блокаду, опсаду и тврђавску војну. У доба превласти коњице насељена места су била још непогоднија за напад и борбу, јер су у још већој мери спутавала дејство(23). I 1.1.6. Закључна разматрања Ратови постоје још од праисторије. Мржња, освета и пљачка били су покрета- чи сукоба међу људима још у најстарије време. У најстаријим државама овог пе- риода (Асирији, Египту, Индији, Кини, Вавилону) борба на копну сводила се на физички судар прса у прса, без одређеног тежишта. У IV миленијуму пре н.е. Су- мерци примењују у борби збијене стројеве у више врста, од којих се прва борила секирама под заштитом штитова, а остале копљима. Акађани из својих пустиња доносе лук и стрелу и боре се у расчлањеном строју. Увођењем коња у борбу (XVIII век пре н.е.), а касније и бојних двоколица, могућности за маневар постају знатно веће. У доба праисторије не може се говорити о урбанизму, нити о урбанистичким појавама, али се може уочити да су та првобитна насеља у својим физичким обли- цима ипак имала дозу организовања, које се може схватити као првобитни урба- нистички систем. Тај систем најчешће је настајао простим агломерирањем основ- ног типа јединица, а био је директна последица животне организације, начина ра- да, веровања, способности грађења и начина одбране. Сва значајнија насеља тог 35 раздобља утврђена су и смештена на таквим топографским тачкама које су погод- не за одбрану, контролу и доминацију суседних подручја. Ако земљиште није пружало довољну заштиту подизане су одређене вештачке препреке: палисаде, насип или ров. Настанком робовласничког друштва, употребљава се солиднији грађевински материјал (камен, опека), а тврђаве се граде са јаким високим беде- мом. Најстарије се појављују у IV и III миленијуму пре н.е. Тврђаве су биле махом правилне основе, а у појединим подручјима, око њих су грађени и потребни уре- ђаји за плављење. Дакле, од најранијих времена постоје чврсте корелације физич- ких облика насеља (града) и облика заштите. Отпорна моћ тих средстава одгова- рала је ударној сили тадашњег оружја(24). Утакмица између отпорности фортифи- кацијских и нападних средстава почела је већ у предисторијско доба, када је човек применио прво оружје. Првобитна насеља и градови, као целина, обједињују редовне стамбене и дру- штвене потребе са ванредним захтевима заштите. I 1.2. Период настанка и развоја грчких градова – држава I 1.2.1. Општи историјски преглед, развој градова Прва европска цивилизација развила се на острву Крит пре више од 4.000 го- дина пре н.е. и трајала је око 600 година(1). Становници овог острва названи су „Минојци“ по легендарном краљу Миносу. Око 2900. године пре н.е. може се узе- ти за почетак културе бронзаног доба у античком Егеју. Становници групе малих острва у Егеју, северно од Крита развијају сопствену особену културу. Минојско друштво доживљава свој врхунац у уметности и у општем развоју око 1500. годи- не пре н.е. да би недуго након тога око 1450. године пре н.е. десио разоран земљо- трес, након чега Микенци преузимају примат у античком Егеју. Убрзо после 1450. године пре н.е. власт над Критом преузели су Микенци, доминантан народ копне- ног дела Грчке, који су добили име по свом највећем граду Микени(2). Јачи и ра- тоборнији од Минојаца наследили су минојску трговачку империју и проширили је, са упориштима широм Источног Средоземља. Из тог периода познат је десето- годишњи рат са Тројом коју су Микенци предвођени Агамненоном освојили око 1250. године пре н.е. 36 Микенски градови грађени су на врховима брда и били су снажно утврђени са каменим зидовима дебљине до 6 m. У средишту се налазила тврђава, у којој је би- ла и краљевска палата(3). Град је био управни и економски центар, који је владао великим земљорадничким областима. Северњаци који су их освојили око 1150. године пре н.е. довели су до пропа- сти микенске цивилизације и напуштања градова. Вероватно су користили гвозде- но оружје, надмоћно над бронзаним. После Тројанског рата, и нестанка Микенске цивилизације, у временском периоду између 1050. и 750. године пре н.е. дошло је до многих веома замршених миграција народа у овој области(4). У то време у Атини око 891. године пре н.е. монарха замењује управно тело састављено од магистрата(5). Током класичног доба у Грчкој, око 500–300. године пре н.е. ратнички градо- ви – државе, Атина и Спарта, стекле су власт над широким пространствима изван својих градских зидина(6). После Персијских ратова, Атина је постала вођа кон- федерације држава са седиштем на острву Делос, познате као „Делски савез“(7). Спарта је одговорила 432. године пре н.е. стварањем сопственог савеза са другим градовима – државама, који је назван Пелопонески савез. Класично доба у Грчкој почело је и завршило се ратовима – Персијским ратовима и Пелопонеским ратом. Крај епохе разједињености грчке територије десио се 339. године пре н.е. када је македонски краљ Филип II освојио целу Грчку. Филип II је Македонију претво- рио у јаку силу захваљујући развоју новог оружја и мудрој војној тактици и обуци. Након смрти краља Филипа II на престо 336. године пре н.е. долази његов син Александар, познат као Александар Велики, који се развио у јединственог војног генија(8). После Александрове смрти грчка империја се дели на три краљевства. Под Римску власт Грчка пада после освајања града Коринта 146. године пре н.е. У античко доба жариште урбаног развоја премешта се на Медитеран. На остр- вима и обалама медитеранских земаља настају многи градови, који постају носио- ци културе, трговине и других грана привреде. Првенствено је потребно истаћи развој градова у античкој Грчкој. Грци су били оснивачи многих градова, не само у оквиру данашње територије Грчке, већ и на обалама Средоземља. Градови су били политички и економски самостални, градови – државе тзв. полис. У простор- ној структури грчких градова истицале су се три функционалне зоне: једна за све- 37 тилишта, друга је служила за јавне, друштвене и културне потребе, а трећу су чи- ниле стамбене површине. Важност појединих градова мењала се кроз време. У ар- хајском периоду први значајни градови настали су на Криту(9), затим на конти- ненталном делу Грчке и у Малој Азији. Развој грчких градова одвијао се у два паралелна правца: неправилан град (слободна матрица) и правилан град (правилна матрица). У класичном периоду посебно су се издигли Атена, Милет, Олинт итд., док од најзначајнијих градова хеленистичког периода треба издвојити Александрију, Герас и Пергамон (слика 7). I 1.2.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Античка Грчка није донела велики напредак у развоју наоружања. Грчка вој- ска углавном је у борби користила копље и мач. Лук и стрела су употребљавани као подршка. Војници су носили кациге и кожне или бронзане оклопе са великим штитовима који су им заклањали цело тело. Употребу двоколица преузели су негде око 1500. године пре н.е. од Египћана. Међутим, двоколице нису масовно употребљаване због неповољног терена. За време владавине краља Филипа II развијен је механички катапулт. У осва- јачким походима Александра Македонског развијене су и усавршене многе бацач- ке справе, које су промениле дотадашњи начин ратовања тиме што су омогућиле нападачу да руши зидове утврђених градова који су му се нашли на путу. Грци су још у Пелопонеском рату (431–404. године пре н.е.) имали тзв. неуробалистичке бацачке справе (неурон – жила, тетива и балеин – бацити), које су избацивале про- јектиле снагом уврнутих конопаца (торзијом). То је био нови квалитативни скок у развоју војне технике. Да би се обезбедило добијање истог домета под истим на- гибом, Филип Македонски прописао је тежину камене ђулади од 1–3 талента (око 25–75 kg). Захваљујући развоју новог оружја македонска војска је постала најмоћ- нија војна сила тог доба. О броју употребљених бацачких справа нема много пода- така. Полибије (200–125. године пре н.е.) наводи да је Филип Македонски при оп- сади Тебе 338. године пре н.е. располагао са 150 катапулта и 25 балиста. 38 Опсадна техника била је савршенија од египатске, њу су чиниле и покретне опсадне куле. При опсадама примењиван је и мински рат тј. рушење зидова пот- копавањем ослонаца (10). I 1.2.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Историјски, ратна вештина почиње, још од тих давних времена, да се развија као вештина извршавања политичких циљева и програма у рату. Та делатност на- звана је стратегијом, а лица којима је поверавана војска у рату, називана су војско- вођама тј. стратезима. Стратегија у ствари представљала посебну вештину, којом је војсковођа покушавао да оствари постављене ратне циљеве у оружаној борби, а како су војске биле мале, наоружане искључиво оружјем за блиску борбу и огра- ничене брзином и могућностима пешака, ратна вештина се у суштини сводила, на избор најповољнијег положаја за битку, која је обично трајала неколико часова. Уз копнену војску, веће робовласничке државе стварају и морнарицу, те се временом развија и посебна поморска ратна вештина. Одушевљавајући се поједи- ним важним историјским догађајима, и осећајем патриотизма, Грци су врло брзо дигли многе војне дисциплине, нарочито тактику на највећи, до тада познати сте- пен. Због непрестаних међусобних борби, војна вештина развијена је до савршен- ства(11). Као и у претходној епохи противници међусобно уништавају насеља, усеве, воћњаке..., што се такође карактерише елементима економског рата. Основ грчке војске биле су јаке фаланге, чврсти блокови тешке пешадије(12). Фаланга која је побеђивала грубом силом борила се копљима и кратким мачевима. Грчки хоплити, који су се борили у фалангама, углавном су били земљорадници, а не професионални војници, мада су Спартанци били посебно обучени. Мушкарци су куповали сопствене оклопе и остављали их у наслеђе синовима(13). У време Пелопонеског рата, неке државе, међу којима и Атина имали су и плаћенике(14). У Старом веку војске су оперисале, обично проходним земљиштем и долинама ве- ликих река, јер су управо ту постојале и комуникације. Тамо где их није било, или се намеравало постићи изненађење, ишло се и преко планина, мада уз велики ри- зик. Такав однос према земљишту наметала је организација војске. Фаланга се мо- гла борити само у равници, а и за дејство коњице и бојних кола погодније је било равничарско и откривено, прегледно земљиште(15). 39 Даљи развој робовласничког друштва и потребе вођења дуготрајних освајач- ких ратова, те гушење устанка робова, утицали су на појаву стајаћих (најамнич- ких) војски. У време Филипа II и његовог сина Александра III Македонског војска има већ сва обележја професионалне стајаће војске са тешком, средњом и лаком пешадијом и тешком и лаком коњицом као равноправним родовима(16). Грчки писац Омир, био је први који је описао грчке утврђене логоре. По њего- вим подацима профил ових логора састојао се из једног рова, из кога земља беше избачена ка браниоцима. На овом насипу налазио се палисад, иза кога су се нала- зиле браниочеве трупе, да одбаце противничке трупе у ров(17). Поред овога Грци су употребљавали и друга одбрамбена средства, као засеке, вучје јаме, гвоздене тро- ножне клинце, да би направили што јачу препреку. Погрешно је донети закључак да су Грци имали једностран тип маршевских логора. Они су увек, на месту зауставља- ња, заузимали јаке природне положаје, а вештачки грудобран био је примењиван само на малој дужини фронта, где је требало природна одбрамбена средства допуни- ти. Иако је пољска фортификација већ у претходним периодима била у употреби, она је на бојном пољу била непозната, односно неупотребљавана(18). Прва теоријска дела из области тактике појављују се већ у VI веку пре н.е. Представљала су обично описивање догађаја из борбене праксе. На основу тога су утврђивана правила и давани савети о тактичким поступцима у борби. Херодот у историји грчко–персијских ратова даје рељефну слику тактике грчке фаланге. Сун Цу Ву указује на важност одређених начела у борби (постизање изненађења, садеј- ство, брзина покрета и др.). Ксенофонт шире разматра утицај моралног фактора и први анализира улогу резерве у борбеном поретку, а Енеја Тактичар објављује посебан приручник о ратовању, са мноштвом примера из тактике. Значајна је била је и Елијанова Теорија тактике заснована на радовима грчких писаца хеленистич- ке епохе и Вегецијево опсежно дело Epitoma rei militaris(19). I 1.2.4. Развој фортификације Грчка утврђења Микене и Тиринда из XV века пре н.е. разликују се од претходних: најстарија се састоје од наслаганих масивних блокова висине 7–8 m, а неки и преко 30 m (Киклопски зид), да би чинили што већу препреку за савлађи- вање, тј. да би бацачке машине са њих имале што већи домет и да би надвисили 40 опсадне куле нападача. Дебљина бедема кретала се од 1,5–3 m просечно, а поне- кад и до 10 m, како би спречили поткопавање и рушење „јуришним овном“ (слика 8). У ери микенско–критске културе утврђиван је само акропољ, дворац владара, (који је имао улогу сличну каснијој цитадели) а тек доцније и насеље града. У Хо- мерово доба киклопске зидове замењују скромнији бедеми(слика 9). У грчким (хеленским) државама, док није запретила персијска инвазија (V век пре н.е.). мало се пажње придавало фортификацији(20). Знатно је била развијена међу Грцима на Сицилији, одакле је касније пренета у метрополу. У очуваној рас- прави о утврђивању, Енеја је као циљ утврђивања поставио и обезбеђење од евен- туалног устанка у граду. У IV веку пре н.е. у време Филипа II Македонског и Александра III Македонског, вештина у опсађивању градова и тврђава, тзв. поли- оркетика достиже до тада највиши степен, она се од тог времена развија као по- себна грана војне науке. Познати тадашњи полиоркетичари били су Дијад, Деме- трије, Полиоркет и Полио Витрувије. Александар је подигао око 70 утврђених градова, да би учврстио власт у освојеним областима. Његови војни логори утвр- ђивани су редовно на походима(21). Грци, Феничани и Картагињани градили су и приморске тврђаве на обалама Средоземног мора и Јадрана(22). I 1.2.5. Борбе за насељена места У разматрању борбе за насељена места у периоду хладног оружја констатова- но је да су борбе око насељеног места и у њему, по правилу, избегаване због ма- лог домета и слабе рушилачке моћи хладног оружја, релативно мале војске, као и неподесних борбених поредака. До квалитативног помака у развоју опсадних справа, а самим тим и дотада- шњег начина ратовања дошло је око 334. године пре н.е. када је војска Александра Македонског, на свом путу за освајањем Персије и Индије, до ногу потукла до та- да непобедиву персијску војску. Персијски ратници који су успели да се живи из- вуку, потражили су спас у граду Хеликарнасу. Веровали су да ће им високи зидо- ви и капије затворене тешким вратима бити сигурна заштита. Александар Велики, занет постигнутим успесима, наредио је својим колонама да на јуриш освоје Ха- ликарнас. Напад је успешно одбијен, Персијанци су засули изненађене Грке каме- 41 њем, стрелама и копљима, а грчка војска није смела да крене у нову авантуру због жртава и страха који су претрпели(23). Тих дана за време опсаде Халикарнаса Ди- јад је пројектовао и произвео ново оружје. То ново оружје, што су га грчки мајстори изумели добило је име balisa, што у преводу значи бацам или хитам. Била је то гломазна направа која је личила на де- чију праћку. За израду тих великих праћки требало је много дрвене грађе и другог материјала(24). Непосредно након тога грчки мајстори измислили су још једну справу којом су бомбардовали опседнути град. Био је то katapult. Та грчка реч у преводу значи справа за бацање камења, стрела и копаља(25). Катапулт је омогу- ћавао избацивање, сем камена и балвана, чак и бурад напуњену запаљивом течно- шћу или угинулим животињама. После неколико недеља опсаде град је пао у руке грчке војске. Освајањем Халикарнаса савладана је велика препрека Александровој војсци, на њеном путу за богату Индију. Из овог примера се види како су сложена борбена дејства захтевала сложенија борбена средства. Као и увек у каснијим пе- риодима, нова борбена средства мењала су начин ратовања. I 1.2.6. Закључна разматрања Стратегија у ратовима робовласничке епохе произилазила је из саме природе робовласничког друштва. Војске су биле релативно мале и опремљене хладним оружјем, а чинили су их углавном слободни људи. Готово сви ратни походи вође- ни су ради пљачке, стицања нових робова и територијалне експанзије. Решење је по правилу тражено у одсудној бици. Сам судар зараћених страна трајао је кратко, врло често само неколико часова, готово увек дању, обично у периоду од априла до септембра. Стратегија нападнуте државе сводила се на избегавање битака, од- брану у тврђавама и изнуравање нападача применом малих, изненадних акција у позадини противника. Појавом развијенијих робовласничких држава, настале су и значајне промене у домену стратегије. Ратови постају дуготрајни, походи се изво- де на знатно дужим правцима, у биткама се ангажују знатно веће снаге пешадије и коњице, а економски чиниоци попримају доминантан значај. Долази се до сазна- ња да стратегија није само вештина употребе јединица у борби, већ и способност припремања ратних дејстава на политичком, економском, војном и морално-пси- холошком плану. Постепено се оружје за блиску борбу ојачава гвозденим мачем и 42 заштитном опремом, што је омогућавало формирање борбених поредака фаланги. Збијени стројеви фаланги, са кохезијом насеља били су омиљене формације грађа- на старогрчких градова. Фаланга је била први борбени поредак у коме се дејство појединца сливало у заједничку акцију на бојишту. Дубоки освајачки походи са концентрисањем главних снага на најважнијем правцу, који је водио ка важном граду или утврђеној престоници, приморали су браниоца да у тој епохи гради још веће и јаче тврђаве. Грчке тврђаве имале су полигоналну трасу прилагођене зе- мљишту и бедеме од наслаганог камена. У то време цветала је вештина утврђива- ња и опсађивања тврђава, звана полиоркетика. Град, у смислу насељеног места (као варош), у војној историји се често издва- ја посебном организацијом, тактиком и начином утврђивања, нарочито када је образовао посебну државну формацију. Замршене и неправилне матрице хелен- ских уличица, сматране својеврсном заштитом од уљеза, у хеленистици замењује ортогонална Хиподамова урбанистичка схема градова(26). Одбрана града постаје предмет планске бриге. Борба за насељена места еволуира упоредо са развојем војне организације и наоружања. Нова борбена средства, тј. нови начин ратовања, постали пресудни фактор који је утицао на формирање и обликовање градова. Робовласничко друштво старог века посматра и решава заштиту по правилу доследно, као интегрални, нераздвојни део грађевинарства. Антички градови представљају синтезу редовних потреба друштва и ванредних потреба заштите. I 1.3. Римско царство I 1.3.1. Општи историјски преглед, развој градова Територија Италије је и периоду гвозденог доба била подељена између број- них народа(1). На југу су грчки досељеници основали градове на италијанском копну и на Сицилији, доносећи са собом своју културу и писмо. Као и многа дру- га насеља у Европи из периода гвозденог доба, Рим је првобитно изграђен на бре- гу, ради одбране и да би се избегло мочварно земљиште у околини реке Тибар(2). Током наредна два века изграђена су села и на суседним брежуљцима. Негде око 600. година пре н.е., Рим и читав Лацијум пали су под власт етрурских краљева(3). Рим је 509. године пре н.е постао република којом су владали законодавни Сенат и двојица изабраних конзула, који су заузели место краљева и остајали на власти 43 само годину дана(4). Рим је ширио своју моћ нудећи римско држављанство мно- гим освојеним народима, дајући им иста права као и самим Римљанима. Тај про- цес је назван романизацијом(5). Главни супарници Рима за власт над Средозе- мљем били су Картагињани (lat. Punici), из Северне Африке(6). Две силе ратовале су у три наврата у периоду између 264. и 146. године пре н.е. На крају трећег (тзв.„Пунског“) рата град Картагина сравњен је са земљом, чиме су Римљани ус- поставили власт над целим Западним Средоземљем. Непосредно пре разарања Картагине, 168. године пре н.е. победом код Пидне почиње римско освајање Грчке. Први Тријумвират (владавина три конзула Помпеја, Цезара и Краса) успоста- вљен је 60. године пре н.е. Недуго затим долази до избијања грађанског рата изме- ђу Помпеја и Цезара, који се завршио победом Цезара, након чега се у Риму 48. године пре н.е. прогласио за диктатора. Међутим, његов успех и амбиције плаши- ли су његове противнике, који су сковали заверу у којој је 44. године пре н.е. уби- јен док је ишао да се обрати Сенату(7). Рим се никада више није вратио републи- канском уређењу, императори су у годинама које следе владали суверено и само- стално(8). Бурно доба почиње 235. године н.е. у коме наредних 50 година влада 31 император. Годину 248. н.е. треба поменути као хиљадиту годишњицу оснивања Рима. Тај јубилеј прослављен је играма и представама. У III веку н.е. невоље у им- перији су се множиле(9). Тек 284. године н.е. император Диоклецијан (284–305. године н.е.) обнавља императорски ауторитет. С циљем поделе империјалне вла- сти Диоклецијан је 286. године н.е. преузео контролу над Источним делом цар- ства, док је власт на Западу препустио свом старом пријатељу Максимилијану. Седам година касније проширио је идеју о заједничкој власти тако што је наиме- новао још двојицу нижих императора (звани цезари), Констанција I и Галерија. Овај систем са четири владара био је познат као тетрархија (10). Царство је по- ново ујединио цар Константин, савладавши сва три ривала 324. године н.е. Им- ператор је изградио своју престоницу Константинопољ на месту старог Византио- на (данашњи Истанбул), као главни град Источног царства(11). Међутим, 395. го- дине н.е. долази до трајне поделе империје. Од 404. године н.е. Рим због продора Визигота више није безбедан, па је по одлуци императора Хонорија двор пресе- љен у Равену, која је заштићена мочварама и лагунама, и која је остала престони- ца Западног римског царства све до његовог пада. Од 370. године н.е. германске 44 земље претрпеле су притисак са истока. Хуни, застрашујући ратници–коњаници, надирали су из степа, потискујући племена која су тамо живела западно и јужно ка провинцијама Римске империје. Хунски вођа Атила напао је Источно царство 441. године н.е., а 447. године н.е. освојио је територију јужно од Дунава. Атила је напао Италију 452. године н.е. пљачкајући неколико градова. Нису само Хуни стварали невоље на западу, Вандали су стигли чак до Шпаније и Северне Африке, Франци у Белгију и северну Француску, а Визиготи и Остроготи до Италије. Ви- зиготи су нападали северну Италију 401. и 403. године н.е., али их је одбијао ко- мандант римских снага Флавије Стилико, који је 408. године н.е. убијен, а нико други није био у стању да заустави нападаче. Поглавица Визигота Аларик нападао је Рим 408. затим 409. и поново 410. године н.е. када је Рим пао у руке стране вој- ске и када је опљачкан. Неки императори покушавали су да учврсте своје позици- је обраћајући се за помоћ германским генералима. Један од њих Одоакар, свргао је последњег западног императора Ромула Августула 476. године н.е.(12). Планерско умеће Етрураца својом техничком прецизношћу, логичном схема- тичношћу и практичним реализмом, без обзира на религиозне и митске основе, очито је одговарало рационалистичком духу Римљана и њиховој склоности за ор- ганизацију, ред, систем и строгу дисциплину(13). Тип града који следи етрурско искуство, преовладао је у урбанизму Рима као модел који се могао без непосред- ног емпиризма и сумњивих апроксимација применити са највећом ефикасношћу на сваком делу Римске Империје(14), било као град војника, било као насеље ко- лона (слика 10). Војни римски логори (castrum) трасирани истим ритуалом којим и градови Римске империје (слика 11), били су темељи успешне римске колониза- ције Немачке, Француске, Енглеске и Балкана(15). На плану каструма могуће је видети сву прецизност војне логике у просторној и физичкој организацији(16). У сваком блоку наведене су војне јединице (officials imperatoris, equites praetoriani, coh.equit., coh. Pedit. итд.) док је и сама траса главних улица замишљена за брза маневрисања војника, окупљање и покрет изван фортификације (слика 12). У току десетак векова римске историје, развој градова је текао у тесној зависности са оп- штим развојем античке цивилизације, а идејне, правне и материјалне норме рим- ског урбанизма уобличавале су се постепено и упоредо са тим развојем(17). Рим је поседовао не само јединствену снагу конзерватизма, него и грозничаву способ- 45 ност асимилације и трансформације, тако да су сви већи римски градови у току своје историје прошли читаво мноштво промена (слика 13). Те промене очитују се у првом реду у њиховом сукцесивном расту и изменама унутрашње структуре, те у преобликовању затечених стања(18). Интензивну урбанизацију и изградњу града Рима(19) и градова римске епохе прати релативно скромнија теорија и оскудни састав правних норми, које, иако прецизне, нису пропорционалне са динамиком развоја и раста(20). Осим текстова „Громатика“, који су оријентисани првенствено на практична и техничка питања непосредне изградње града, готово једина литература која се односи на теорију римског урбанизма, и наравно архитектуре, јесте дело Марка Витрувија „Десет књига о архитектури“, настало око 10. година старе ере(21). I 1.3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Хиљадама година људи су у Европи преживљавали користећи оруђа напра- вљена само од камена и дрвета. У металном добу, које је након тог периода усле- дило, технолошки напредак утицао је на начин формирања и изградње насеобина, али је такође изазвао и драстичне промене у односима између различитих друшта- ва, подстичући развој трговине и доносећи промене у начину ратовања(22). Од око 1000. године пре н.е. Европом је почео да се шири нови метал који је у поређењу са бронзом био јефтинији и приступачнији. То је било гвожђе, а умеће његове употребе преносили су келтски мајстори. Гвожђе није морало да се меша са другим металима као бронза, а и налазишта је било у изобиљу. Од њега је мо- гло да се прави оруђе које је оштрије и отпорније од бронзаног(23). За наоружање овог периода карактеристично је велико шаренило врста, одно- сно типова оружја, нарочито мачева и копаља, који су кроз читаву епоху били основно оружје већине армија (земље централне Азије давале су предност луку и стрели). О бацачким справама Римљана податке дају (I век) Марко Витрувије По- лио(24), затим Амијан Марцелин и Флавије Вегеције Ренат (IV век). До III века оне су биле готово идентичне са грчким. Петробол се звао „балиста“ (balein – ба- цати), а катапулт (katapulta) је био оспособљен и за бацање камења. Из свих су из- бацивани и запаљиви пројектили, међу њима и копље чији је врх био омотан ку- 46 чином натопљеном запаљивом смешом. Средином III века јавља се и „онагер“ („onos“ – магарац; „agrios“ – дивљи), са само једним конопцем за бацање. Био је већег домета и могао је избацивати теже пројектиле (до 600 kg), што је било мно- го више од дотадашњих справа, па их је брзо истиснуо из употребе. Истовремено појавио се и метални лук у комбинацији са балистом, а затим са онагером, па су се тако добијала оруђа још бољих балистичких особина. Мала балиста звала се „скорпион“ (skorpios). Лакши онагери и скорпиони били су на точковима, прве су вукли волови, а друге мазге. Теже бацачке справе превожене су расклопљене, по- некад су ношени само оков, ужад и специјални делови. Дрво се секло на самом те- рену За бацање тежих пројектила било је потребно око 15 минута. Римска легија имала је у свом саставу 50 скорпиона (по један на сваки центу- рион) и 10 онагера (по један на сваку кохорту). У легији је бацачким справама ко- мандовао начелник логора (praefectus castrorum), а за њихову израду и одржавање одговарао је начелник ковача (praefectus fabrum), под чијом командом су биле ра- дионице. О броју употребљених бацачких справа нема много података(25). После пропасти Западног Римског царства, бацачке справе су у Западној Европи биле потпуно ишчезле из употребе (слика 14). У области грађевинарства неопходно је поменути одређене технолошке ино- вације које су допринеле унапређењу изградње објеката са посебном применом у изградњи римских тврђава на границама лимеса. „Бетон“ је први пут употребљен у III веку пре н.е. Прављен је од песка вулканских стена помешаног са кречом, шљунком и водом. Да би могли да дижу тежак грађевински материјал, римски мајстори измислили су специјалне дизалице које су радиле на принципу чекрка, са великим точковима које су окретали робови. Приликом опсаде и освајања утврђе- ња примењивале су се и до двадесет спратова високе дрвене куле са степеништем у средини, као и разне справе за пробијање врата и зидова (слика 15). Римљани су са изузетним техничким знањем трасирали своје велике путеве, следећи природне правце на путу своје политичке експанзије, те су створили је- динствен саобраћајни систем, који је кориштен на многим деоницама кроз читав Средњи век до најновијих дана (слика 16). 47 I 1.3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања У оно време када је у Грчкој најснажније грађанско и војно уређење, у Итали- ји владају сукоби и нереди између сточарских и других племена око коришћења одређеног земљишта. Те борбе са војног становишта нису уопште интересантне. За разлику од Грка, који су се борили само у ситуацији када је доведена у пи- тање њихова слобода, Римљани су били незасити борбе и славе. Рим је практично престао да се бори само онда, када је раширио власт над свим до тада познатим земљама. Из такве жеље, произашла је и потреба усавршавања усвојене грчке так- тике(26). У почетку Рим је доживео неколико неуспеха, у рату са Галима, Карта- гином..., који су били истовремено добра школа. Рим је посветио посебну пажњу васпитању и стварању војничког духа(27). Упоредо са стварањем војничког духа развијала се и тактичка употреба римског легиона, која је била скоро сасвим су- протна тактици фаланге. Када је долазило до опасности, прва брига била је пости- зање одређеног степена дисциплине у редовима легиона, која се у време мира не- миновно умањила. Као средство примењивани су маршеви, извођење земљаних радова, разна изнуравања, најсуровија дисциплина... Тако су Римљани добијали многе победе над варварским трупама углавном због ванредног уређења својих трупа. С друге стране римски војник носио је на себи силне залихе, што је своди- ло „позадину“ на минимум. Цицерон пише да је римски војник сматрао оружје, као саставни део свога тела, а да је поред оружја на себи носио храну, алат и нај- мање један колац за израду палисада на насипу утврђеног логора(28). Римске вој- сковође (слика 17) увек су, постављале утврђене логоре (castrum). Постављање тих логора ни најмање није спречавало брзину ратних операција, а истовремено трупама су пружале одмор и безбедност, а војсковођама могућност да приме бор- бу и да изаберу час најповољнијег напада на противника(29). Свесни наведеног, римски војници градили су утврђења без и најмањег умора или досаде, у чак савр- шеном дневном маршу. Били су врло вешти у пионирским радовима(30). Наполе- он је овако оценио утврђене римске логоре: Према природи ондашњег наоружања Римљани беху заштићени од напада, не само себи равне, но и надмоћније силе противничке. Они беху господари ситуације, како у погледу примања борбе, тако и у погледу одлагања исте до бољих прилика.(31). Војнички позив је у Римском царству представљао стално занимање(32). У погледу бројности оружане снаге 48 робовласничких држава ретко су прелазиле преко 100.000 људи. Изузетак чини војска Римске Империје која је достизала око 250.000–300.000 људи и 200–300 ратних бродова(33). Декаденција робовласничког друштва доводи и до пада у ква- литету војске, а стратегија и тактика постају дефанзивне. С друге стране, номад- ске војске чине брзе и дубоке продоре, испољавајући маневар коњицом, што узето у целини, омогућава да варвари поруше многе утврђене вароши. Међутим, у Ис- точном Римском Царству у прво време стратегија је офанзивна, да би касније, под притиском сеобе народа, постала претежно дефанзивна и због слабе копнене вој- ске прешла на вешту одбрану тврђава. Зато су тврђаве и даље биле основа одбра- не. Цариград је у току 10 векова био редви и најјача тврђава тог дела света(34). И у овој епохи евидентне су мере које се предузимају ради слабљења економ- ског и војног потенцијала противника. I 1.3.4. Развој фортификације Етрурски прописи о оснивању града прецизно су одређивали технику избора локације, заузимање простора, омеђење тј. лимитацију градског ареала и његову унутрашњу организацију. Тиме је дефинисана и линија његових будућих зидина. Простор непосредно уз градске зидове јесте pomerium, који се не сме изградити, нити је допуштена његова пољопривредна обрада. Тај простор око града служио је као заштитно подручје, које мора остати слободно и прегледно за случај вањ- ских опасности. Део pomerium-а унутар града јесте уски појас непосредно уза са- ме зидине, који је такође неизградив, опет из истих утилитарних разлога. Римљани су истицали начело: virtus, opus, arma (храброст, рад, оружје), где је opus у ствари фортификација у ширем смислу. У операцијама су обавезно подиза- ли утврђене логоре. При наступању утврђивали су пре свега мостобране. Римска империја била је фортификацијски уређена и као целина(35). У освојеним обла- стима подизани су утврђени градови, као граничне тврђаве, нпр. Singidunum (Бео- град), Siscia (Сисак), Petovium (Птуј), Vindobona (Беч), Naisus (Ниш), Sirmium (Сремска Митровица), Emona (Љубљана) и низ других(36). Иза лимеса била су распоређена гранична утврђења каштели и каструми са јачим посадама (слика 17). Од III века, када започињу варварски упади и слабљење Царства, градови губе сигурност, али задобијају још већи значај као утврђени центри у којима опстају 49 угрожене функције грађанског друштва(37). У Галији утврђени градови често об- ухватају мали део претходно отворених градова – у Бордоу једну четвртину, у Ни- му седми део, у Отуну двадесети... Регионалне престонице тетрарха: Трир, Милано, Сирмијум и Никомедија иза- бране су због свог стратешког положаја, и налазе се поред великих граничних ре- ка, Рајне и Дунава, или су смештане у позадини зона војних операција, а поседују и утврђења из овог периода, која одговарају њиховој функцији. Нека од најважнијих зиданих утврђења из овог периода: Дижон, Бурж, Поа- тје, Мајнц остају у употреби дуго времена и прилагођавају се развоју градова до касног средњег века(38). У доба пада Западног Римског Царства тврђаве су у већини случајева имале облик многоугаоника са оградом (зидом) или бедемом, а понекад и ровом. На бе- дему су (на међусобном растојању домета стрела) грађене куле, квадратне или округле основе, које су имале неколико спратова и надвишавале бедем 1–2 пута. Бедем је био различите висине, а ширине, обично 1/3 висине. На бедему су пра- вљени прорези за гађање, машикуле и парапети (слика 19). Ров се копао уз бедем, а понегде грађен и потпорни зид. Варвари су рушили утврђене градове којих би се домогли, да не би послужили као ослонац отпора по- кореног становништва(39). После пада Западног Римског Царства фортификација стагнира око осам веко- ва(40). У Источном Римском Царству фортификација је остала око 1.000 година на истом нивоу као у Римљана, уз мања усавршавања. Јустинијан I (527–565. го- дине н.е.) обновио је лимес, али само као низ тачака ослонца распоређених у неко- лико линија по дубини. Лимес на Дунаву, тј. градње започете у I веку, надживео је слом Империје. Одр- жавали су га касније и византијски цареви, бранећи се од Авара и Словена(41). I 1.3.5. Борбе за насељена места Продирући у залеђе Апенинског полуострва, према северу и западу Европе, Рим је, на почетку своје експанзије, наилазио на мање развијене цивилизације, са нижим степеном урбанизма, тако да се борбе за те територије тешко могле назва- ти борбе за насељена места(42). 50 Истовремено Рим у поступку колонизације није развијао освојена насеља ста- роседелаца, него је развијао насеља на новим локацијама које су одговарале војно- политичкој и економској стратегији освајача(43). Неретко се таква изградња одви- јала уз присилно напуштање старих насеља и пресељавање аутохтоног становни- штва уз нове агломерације. Такви поступци везани су за пацификацију освојених подручја(44). Ако стари градови у оваквим драматичним околностима нису били разорени, успели би да очувају своје предримске карактеристике и развијају се у насеља градског типа са статусом колонија(45). Након низа векова просперитета и мирног развоја у окриљу Pax Romanae, у касном Царству, од половине IV века, долази до низа жестоких социјалних и по- литичких потреса, што доводи до пропадања и расула империје(46). Од III века, када започињу варварски упади и слабљење Царства, градови губе сигурност и одједном морају да се окруже зидинама, борећи се за остатке цивитета и муници- палних права. Морају дакле да се одлуче за одређени простор, који се утврђује и брани. Инвазије варбарских племена нису могле бити заустављене, и све потпуно измиче контроли римске војне и цивилне администрације. Општа разарања могла су преживети само она насеља и оно становништво које се нашло у заклонима, што их је створила природна конфигурација брдовите градине, острва, полуострва и сл., поготово ако су били изван или на периферији главних токова великих ми- грација, које су захватиле континент на измаку римске антике. Као склоништа за угрожено становништво у несигурним временима, кориштене су многи објекти (кастелуми, утврђене руралне виле, амфитеатри (Арл)...) који су својим снажним зидинама могли послужити као привремени или трајни refugium. Бег из угрожених градова на некадашње велепоседе и латифундије, само је пр- ва фаза дезурбанизације и опште деклинације градова, а утврђене виле рустике постају нека врста замкова, претече средњевековних palatiuma: Могорјело код Ча- пљине, Љусина код Бихаћа и Полаче на Мљету, класични су примери и сведоци таквих друштвено-економских процеса. Међутим, и поред општег разарања антички свет се не предаје без отпора. То се нарочито односи на источни део Царства. На просторима Балкана могуће је приметити да се упорно гради, преграђује и обнавља све оно што је могло да слу- жи одбрани и континуитету живота. Граде се castrumi (логори са сталном војном 51 посадом) и нешто мања варијанта – castelumi и burgusi (стражарнице). Карактери- стични су бургуси у околини Дувна са зиданим кулама и каструм Благај, који са класичним каструмом има заједнички само систем истурених четвороугаоних ку- ла. Граде се и нови градови, Царичин град у Горњој Моесији и Troesmis у Доњој Моесији. Неправилна геометрија тих објеката, њихове скромне димензије, штура и несигурна обликовна интерпретација, мањак техничке перфекције и сл. најављу- ју незадрживи долазак једног новог времена. I 1.3.6. Закључна разматрања Римска Империја је фортификацијски била уређена и као целина. Римљани су одржавали освојене тврђаве, које су у претходном периоду градили Грци, Фенича- ни и Картагињани, а градили су и нове, нарочито граничне. На територији СФРЈ такве су биле: Птуј (Petovium), Сисак (Siscia) и Београд (Singidunum) и као центре за управљање: Ниш (Naisus), Сремска Митровица (Sirmium), Љубљана (Emona). Планска решења римских војних логора, диктирана првенствено војном потребом заштите, постала су канон градње градова. По угледу на логоре грађене су и неке царске утврђене резиденције, као што је Диоклецијанова палата у Сплиту. У доба царства јаче се утврђују границе. Иза лимеса била су распоређена гранична утвр- ђења – каштели и логори – каструми са јачим посадама. Градови унутар Импери- је под окриљем Pax Romanae нису имали потребу за јачим утврђивањем, што се у каснијим периодима под налетима варвара негативно одразило на могућност од- бране. Од III века, када започињу варварски упади и слабљење Царства, градови губе сигурност и одједном морају да се окруже зидинама, борећи се за остатке ци- витета и муниципалних права. Полибије и Цезар дају доста података о фортификацији свога времена, први о изградњи логора, а други о мостобранима и опсадним радовима. Цезаров војни инжењер (касније и Августов) М. Витрувије написао је (око 10. године пре н.е.) дело о архитектури, у којем је један део посветио утврђивању градова и бацачким справама. У периоду декаденције римског царства, Вегеције у расправи о ратној вештини излаже, између осталог и максиме о сталној и пољској фортификацији. Непрекидна еволуција техничких нападних средстава неминовно се одразила и на еволуцију одбрамбених средстава. У исти мах развој нападних средстава 52 омогућавао је војсковођама да развијају стратегијска и тактичка решења у области напада и одбране тврђава и насељених места. У доба експанзије Римског царства стратегија је офанзивна, да би касније под притиском сеобе народа постала прете- жно дефанзивна и због слабе КоВ прешла на вешту одбрану. Зато су у теорији и пракси тврђаве и даље биле основа одбране Дакле, у епохи Римске Империје фи- зичка структура градова је у тесној вези са достигнутим степеном развоја војне технике и на њој заснованог начина ратовања. Неподесни борбени пореци, као и слаба рушилачка моћ хладног оружја отежавали су, а често и онемогућавали напа- де на утврђена насељена места па је нападач најчешће био присиљен да користи друге облике и форме дејства – блокаду, опсаду и тврђавску војну. Касније у доба превласти коњице насељена места била су још непогоднија за напад и борбу. После пада Западног Римског Царства фортификација стагнира око осам веко- ва. Варвари су рушили утврђене градове, којих би се домогли, да не би послужили као ослонац покореног становништва. Словени су од V–VIII века у утврђене гра- дове склањали збег, а свака жупа је имала градиште – логор са палисадом и дрве- ним кулама. У Источном Римском Царству фортификација је остала око 1.000 го- дина на истом нивоу као код Римљана уз мања усавршавања. Јустинијан I (527– 565. године) обновио је лимес, али само као низ тачака ослонца, распоређених у неколико линија по дубини. Цариград је од V века, па до пада 1453. године био најјача тврђава света. После Римљана врло мало је написано о фортификацији. Тек од XII–XIII века нагло се развила теорија и пракса архитектуре. I 1.4. Средњи век I 1.4.1. Општи историјски преглед, развој градова Са распадом Римске империје почиње распад робовласничког поретка, који је био главна економска основа империје, односно постепени прелаз на феудални поредак који се заснива на крупном земљишном поседу у рукама појединаца, феу- далних господара(1). Земљу обрађују полуслободни људи, кметови или себри, ко- ји су дужни да дају феудалном господару данак у натури. Као главни феудалци ја- вљају се владари, властела, црква и манастири(2). Под притиском варварских миграција романско и романизирано становни- штво масовно бежи према југу Европе, тражећи уточиште у регијама које су биле 53 сигурније. Градови Италије, јужне Француске, Шпаније, па и градови на обали Ја- дранског мора примају пребеге са севера и грозничаво се утврђују(3). Процеси преображаја античког света и постепени прелаз у средњевековну епоху трајали су неколико векова, а хронолошки се могу приближно лоцирати у раздобље од III–VII века(4). Ти процеси условљени су паралелно унутрашњим променама самог античког друштва и све чешћим продорима варварских народа из старих постојбина у готово сва подручја бившег Римског Царства. За преломну годину која прави оштар рез између антике и средњег века, узима се 476. година када су војни плаћеници, германски federati свргли последњег леги- тимног римског цара и „подигли на штит“ свога поглавицу Одоакара(5). Управо на баштини римске цивилизације и примесама ранохришћанског Орјента, нови ће народи (углавном Германи и Словени), заједно са Романима и романизованим ста- роседеоцима, у току идућих векова, створити нови свет, који ће се звати средње- вековна Европа(6). Све до VII односно VIII века главна културна и привредна средишта су управо некадашњи антички градови који су као civitates успели преживети сеобе (7). У време владавине Лангобарда општа је ерозија градова углавном зауставље- на. За време франачке владавине и постепене политичке и привредне консолида- ције феудализма (период од VIII–IX века) услови за развој и напредак све су по- вољнији, па се у том раздобљу обнављају многи градови, првенствено они који су били или постали седишта црквене или световне власти(8). У IX веку Италија бе- лежи нагли развој градова и свих облика друштвено-економског и културног жи- вота(9). У том раном раздобљу значајан је повољан утицај Византије(10). Првобитни град који се задржао све до XI века, састојао се од земљаног наси- па 3–30 m висине и 30–100 m ширине са палисадом на ивицама, унутар којег се налазила дрвена кућа на 2–4 спрата као главна кула. Палисада најчешће има кру- жну или полигоналну трасу. Пошто је дрво служило као основни грађевински ма- теријал, ватра је била врло ефикасно средство нападача. Град је често имао своје подграђе, које није увек било опасано зидом (слика 20). Овај рани тип града нај- чешћи је у Немачкој, Италији, Данској и Нормандији, па и у Енглеској(11). Интензивнији развој градова у Европи почео је тек у XI веку, уз тежњу градитеља 54 да се дрво замени каменом(12). При томе два битна фактора имају одлучујућу улогу:  јачање функција тржница, односно уопштено јачање трговине и  изградња одбрамбених зидова око градова. Економски развој, био је, дакле, главни покретач урбаног развоја. Други наве- дени фактор развоја и стварања карактеристичних урбаних структура оног време- на произашао је из потребе да се град заштити, због чега су се и градили одбрам- бени системи. Од XI века сви већи градови добијају царске, односно папинске повеље и ди- пломе које им осигуравају посебне повластице. То је пре свега право на зид(13). На основу тог права сви већи градови ужурбано опасују новим зидинама и кула- ма, и то како због опасности од Сарацена и Нормана с југа или Мађара са севера, тако и ради одбране своје аутономије. Континент се коначно ослободио и Нормана када су 1066. године прешли ка- нал La Manche и кренули у победоносна освајања Енглеске. Тамо где су већ по- стојали англосаксонски градови са насипом, Нормани су заменом земљаног наси- па и дрвене палисаде каменим полигоналним или кружним бедемом створили но- ви тип града познат као shell-keep (најпознатији су Баркли и Ерендл). Унутар ка- меног бедема подизане су зграде у којима је живео власник. Често је на најпогод- нијој страни, крај каменог бедема подизана и кула(14). Слични градови граде се у XI и XII веку и на Континенту (Жизор у Нормандији). Истовремено се појављује и донжон, најјачи објекат града који служи као цитадела, али и као удобније бора- виште(15). На југу је Венеција крајем истог века успешно пробила сараценску блокаду Средоземља и под покровитељством Византије, заједно са Пизом и Ђено- вом, отворила трговачке пунктове на обалама Леванта(16). На крајњем западу витешки редови Астурије потискују Мауре. Толедо је ослобођен 1085. године, а до краја века највећи део Шпаније прикључен је хри- шћанској Европи. Током XI и XII века италијански градови потпуно се ослобађају феудалног сениората. Најважније подручје урбаног развоја у средњем веку била је Северна Италија, делови данашње Француске, земаља Бенелукса и Немачке(17). По заузећу Јерусалима 1099. крсташи дижу велики број градова од Антиохије до Акабског залива. По јачини и плану ово су најбољи градови свога времена, јер 55 су резултат последњег развоја у Западној Европи и на Истоку(18). Најпознатији такав крсташки град, изграђен 1145. године јесте ал-Керак (Јордан), на југо-исто- ку од Мртвог мора. Бедеми су ојачани снажним четвороугаоним кулама. Донжон (велика четвороугаона кула) налази се на западној страни града у склопу бедема. На унутрашњем политичком плану потребно је истаћи бар три иновације које доноси високи Средњи век, а пресудне су за даљи ток развоја градова. То су:  појава све већег броја политички независних градских комуна поготово на Апенинском полуострву где неки градови (Венеција око 1050. и Фи- ренца 1125. године) постају самосталне републике;  у Норманском краљевству важне су реформе Fridriha II, који феудалну др- жавну управу замењује сталешком скупштином и чиновничким апаратом;  у Енглеској је донесен први уставни закон у историји Европе, Magna Char- ta, која већ 1215. године најављује долазак парламентарне демократије. У свим важнијим политичким збивањима тог времена градови постају све ва- жнији и утицајнији фактори, и то не само на локалном и регионалном нивоу(19) На привредном плану градови високог и касног средњег века заузимају апсолутно доминантан положај. Поред тога треба истаћи развој пољопривреде(20). Док је раније донжон био важнији, а спољњи бедем само део у схеми одбране, у XII веку главни отпор је требало дати на непрекидни бедем са кулама поставље- ним у интервалима (слика 21). Куле су постале бројније и јаче(21). Новина су и кружне куле, које почињу да замењују дотадашње правоугаоне норманског типа (слика 22). Дотада је увек постојала опасност да дрски и инвентивни нападач не- посредно заузме донжон, не губећи снаге и време на претходним линијама. Утвр- ђивање таквог типа најпре примењују крсташи у Сирији, док се у Западној Европи појављује у другој половини XII века. У Француској је леп пример град Каркасон, а у Енглеској(22) Гајар(слика 23). Градови са концентричним бедемима захтевали су много простора, па се упоредо граде и мали градови као и раније, нарочито у стеновитим пределима. Такав је Фалкенберг у Немачкој, сазидан око 1290. године, а у Швајцарској Рапенштајн и Тропфенштајн. Овај тип градова је последње до- стигнуће војне архитектуре пред појаву ватреног оружја. Тактичко преимућство је било на страни одбране, јер су главна опсадна средства (јуришни овнови и буша- чи) била слаба према новим објектима. 56 Готичка катедрала означила је препород средњевековног града и као доминан- та наметнула му ново урбано и архитектонско мерило(23). Изграђена у самом ње- говом средишту, она је одраз економске снаге и верског заноса његових грађа- на(24). Вероватно би Средњи век и његове катедрале у нормалним околностима потрајали дуже да Европу није средином XIV века задесила катастрофална епиде- мија куге(25). У тешким економским и политичким кризама касног средњег века, динамика развоја градова битно је успорена. Многи су претрпели таква оштећења да се ве- ковима нису могли опоравити(26). На Западу систем градње средњевековних гра- дова, достигао је свој врхунац у XIII веку(27). Италијански градови XIV и XV ве- ка цветају уметношћу и то снагом која ломи калупе средњег века(28). Током XV века, поготово на његовом крају, нагомилало се много важних догађаја и толико иновација да се то доба оправдано сматра преломним за историју Европе (29). После тог времена, а нарочито после XVI века не граде се више онакви градо- ви какви су у средњем веку грађени(слика 24). Код Јужних Словена изградња градова је, такође, последица спољне опасно- сти и феудалног развоја(30). Први српски градови подигнути су у време формира- ња феудалне класе, као жупски градови (Јелеч, Козник) и оне који су затварали границе и пролазе Ново Брдо, Сталаћ, Звечан (31). Хришћанство је примљено у току VIII и IX века, а консолидовано је у X веку. На нашим просторима борба је углавном вођена за ослобођење (прве државе се нису одржале) од византијске вла- сти (32). У X веку у Зетском приморју (у Крајини на Скадарском језеру) јавља се држа- ва Јована Владимира, а затим и држава кнеза Војислава, потом краља Михајла (ка- да је у Бару основана и архиепископија 1067. године) и Бодина са престоницом у Скадру. Од почетка XII века, вођство у тој борби за независност преузима Рашка (под жупанима Вуканом, Урошем и Десом, а затим и Немањом, и његовом бра- ћом). Од 1168. године Немања као „велики жупан“ управља Рашком(33), која ће се затим дефинитивно одржати и развити у велику Немањичку државу(34). Вероватно, градова је било мање него на Западу, јер архиепископ барски Ги- јом Адам (Букард) пише 1332. године о нашим крајевима: „Ово краљевство има 57 мало или нема скоро никаквих утврђених места ни градова, у њему су сама села и засеоци, без ровова и сасвим без зидова“(35). Развој средњевековног градоградитељства проширио се територијално, наро- чито у XIV веку од првобитне Рашке у правцу југоистока и југа, преко словенских крајева дотле под Византијском влашћу, па и даље до обала Егејског мора, у доба Душанове царевине. У том периоду обнављају се многи стари македонски и ви- зантијски градови. Евидентно долази до слабљења централне моћи владара и јача- ња моћи регионалне властеле. Након смрти цара Душана, његова држава распада се на низ државица поједи- не његове властеле. Неслогу и унутрашње сукобе ускоро су искористили Турци за своје даље освајачко надирање преко Балкана (1371. године одиграла се Маричка битка, 1389. године Косовска битка, Скопље узимају 1392 године, Прилеп и Охрид 1395. године). У Јадранско приморје Турци су такође врло рано дошли (Скадар и Скопље узимају исте 1392. године). На свом путу ка северу Турци постепено освајају и све српске градове (Сталаћ и Крушевац 1413, Земун 1397, Ресаву и Смедерево 1439, Београд 1521. године). О настанку средњевековног Београда на рушевинама касноантичког Сингиду- нума веома мало се зна. Од краја VI па све до осме деценије IX века, у историј- ским изворима нема помена о насељу на ушћу Саве у Дунав. Тек 878. године из једног писма папе Јована VIII сазнаје се да је у Београду (који се први пут помиње са словенским именом), било седиште епископа. Каснији развој града неминовно прати и развој утврђења које се прилагођава развоју ратних техника и развоју нао- ружања(36). У решењима изградње утврђења за време владавине деспота Стефана Лазаревића готово да и нема страних утицаја, па се може констатовати да је из- градњом Београдске тврђаве, српска војна архитектура остварила једно од својих најбољих дела(37). Међутим, утврђење је настало у време употребе хладног оруж- ја, а недовољне мере које су предузимане, довеле су до тога да је ово значајно утврђење све више заостајало за развојем европске војне архитектуре. Ипак утвр- ђење је издржало прву турску опсаду 1440. године, између осталог што је артиље- рија још увек била недовољно усавршена. Након низа безуспешних покушаја, 58 Турци су захваљујући првенствено снази унапређене опсадне артиљерије, успели да освоје Београд 1521. године.(38). За разлику од Запада, где су се средњевековни градови угасили због тога што их властела није могла држати, код нас разлог је био друге природе, што су осво- јени од стране Турака(39). Постоје, истина ретки градови, које су саградили и Турци. Новим феудалним спахијама нису били потребни жупски градови, њих полако напушта становништво и претварају се у рушевине. Такође многе градове Турци системски руше, како би материјал употребили за касарне, мостове, џамије... Градови у које се сместила турска војна посада, прилагођени су новим војним захтевима. Ти градови постали су турске војне тврђаве. Последње од њих Турци су у Србији напустили тек са предајом кључева 1867. године, а на Космету и Ма- кедонији тек 1912. године. Напуштене градове, уколико их већ Турци нису рушили, вековима је рушио народ, употребљавајући камен као грађевински материјал. Због тога је данас оста- ло јако мало материјалних остатака од средњевековних градова на нашим просто- рима.(40) I 1.4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Током периода касног средњег века широм континента дошло је до великих промена. Дошло је до великог напретка технологије и учености, а развој науке и уметности, довео је до појаве и процвата ренесансе(41). На развој средњевековних градова, а нарочито њихове одбрамбене архитекту- ре, поред историјских збивања, друштвених односа и економских момената, ути- цало је у великој мери и оружје. Хладно оружје наслеђено из антике, употребља- вано је и усавршавано у средњем веку. Средњевековно хладно оружје дели се на: нападно блиско и нападно на одстојању. За напад су обично служили ножеви, мачеви, сабље, копља, убојне секире, и буздовани, а за бацање: стреле, копља и праћке. За одбрану од напада таквим оружјем служили су штитови и одбрамбено одело, шлемови, затим огрлице, рука- вице и целе кошуље од гвоздених верижица (већ од XI века) и најзад, прави гво- 59 здени панцири, нарочито за тешке коњанике (тек у XIV). Око градских зидина бо- рили су се само пешаци, а коњица је служила за борбе на отвореном пољу(42). Код хладног оружја такође постоји известан прелом, или скок у развоју, а то је време када су усавршене машине, за бацање стрела, копаља и тешког камења. За борбу против живе силе на утврђеном месту свакако је највише коришћено ткз. нападно оружје на одстојању (праћка, лук са стрелама и самострел), које је морало имати што већи домет и прецизнији погодак. Најефикасније нападно оружје за борбу против непријатеља у утврђењу, односно за разбијање утврђења биле су разне опсадне справе (енгл. throwing engines, фр. machines de guerre, итал. machine da gitto...). Ради се о оруђима којима су се пре проналаска барута избацивали про- јектили на велике даљине. Као погонска снага служила је еластичност дрвета, ро- га и челика повезана са напоном увијених конопаца и жила или центрифугална сила. У нападу ове справе су биле намењене за рушење тврђавских зидова, за уни- штавање противничке живе силе и борбених оруђа, за изазивање пожара, за ра- стројавање непријатељевог борбеног поретка, за уништавање бродова...(43). При одбрани тврђава бацачке справе постављане су на бедеме и позади њих, при напа- ду на тврђаве лакше су дејствовале са опсадних кула, а теже са земље испред бе- дема. На отвореном пољу ове справе са положеним путањама постављане су ис- пред, на крајеве и у међупросторе борбеног поретка тешке пешадије, а са убацном путањом иза борбеног поретка тешке пешадије, тј. за дејство преко глава пешади- је. Бродови су носили одређене бацачке справе на прамцу, уз могућност искрцава- ња и дејства на копну(44). Бацачким справама са разантном (положеном) путањом, бацана су кратка ко- пља и стреле, и звале су се „катапулти“ (katapeltes), односно „оксибели“ (oksibe- les), а онима са убацном путањом, бацани су камени пројектили, који су се звали „петроболи“ (petrobolos) или „литоболи“ (litobolos) – бацач камена. Конструкције су им иначе биле сличне. Петроболи су имали вођицу пројектила постављену под сталан угао нагиба од 45°, па се коректура гађања изводила померањем оруђа или променом тежине камена. Катапулти и мањи петроболи били су домета око 500 m, а већи петроболи до 400 m. За правилно функционисање тих неуробалистичких справа било је потребно да оба снопа конопаца буду истог квалитета и да су подједнако увр- нута. У противном, при гађању се нису постизали подједнаки резултати(45). 60 Трећу групу средњевековних бацачких справа, по правилу тешких, чиниле су ткз. баробалистичке бацачке справе (baros – тежина ), пренесене са Истока. Људ- ска снага за покретање полуге замењена је противтегом, који при паду покреће полугу. Полуга дугачка и до 15 m, окретала се око хоризонталне осовине. На кра- ћем крају био је тег тежине до 10 тона (ретко више), а на дужем лежиште или праћка за пројектил(43). Поред камене ђулади, тежине 100–150 kg, јављају се оловни и гвоздени пројектили напуњени запаљивом смешом, касније и бару- том(46). Зависно од врсте противтега, разликујемо, три врсте баробалистичких ба- цачких справа:  са крутим противтегом, зване трибок (итал. trabocco);  са противтегом који се окретао око хоризонталне осовине причвршћене на крају полуге, зване бифа или буфа, а понекад и блида и  комбинација прве две врсте, као што је фрондибола или трипанцијум. Баробалистичке справе биле су прецизније, моћније (могле су рушити бедеме) и имале су већи домет од првих артиљеријских оруђа(47) па су се и у копненој војсци и на бродовима, у Европи задржале све до краја XVI века (sлике 25–28). Осим нападних справа нападачи су се служили и другим помоћним средствима. Обичним дужим лествама служили су се Словени при заузимању градова у Тракији већ кратко време по доласку на Балкан. „Ован“ је представљао оружје, којим је раз- бијан градски зид или врата. То је био балван са једним окованим крајем, ношен од неколико људи или обешен о ланце тако да се њиме разбијало на удар(48). Покретне дрвене куле на точковима биле су прекривене сировим кожама, да их браниоци не би запалили. Оваква кула могла је бити снадбевена „овном“ или неком бацачком спра- вом, као и покретним мостом за излазак на бедеме нападаног града. „Корњаче“ су служиле за заштиту бораца који су полугама и пијуцима разбијали градске зидове и темеље. Оне су одозго и са стране биле покривене сувим или сировим кожама. Употреба ватреног оружја дошла је постепено са развојем техничких решења, али није брзо потиснула хладно оружје (слика 29). I 1.4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Примање иновација зависи од општег друштвеног стања. Оне се много брже усвајају у савременом друштву, док у необразованом друштву много теже се рас- 61 кида са прошлошћу. Управо због тога у средњем веку врло споро долази до изме- не начина ратовања, и увођења нових ратних наука, а узроци су многобројни. По- менућемо само неке:  ритери су дуго времена презирали, оно оружје (пушке и топови уништа- вају ритерство), којим се на извесном растојању може убити противник (4);  у борбеним поретцима ритери су имали главну улогу, док пешадија није имала тачно дефинисано место у борбеном распореду;  усавршавање и израда ватреног оружја нису напредовали тако брзо због ондашњег нивоа технологије и производње;  пешадијско наоружање није забележило скоро никакав напредак, скоро сви војници имали су оружје које се није битно разликовало од римског. Еволуцију војних доктрина могуће је пратити упоредо са развојем материјал- но-техничких, друштвених и војних фактора који су утицали на њихово конститу- исање. Феудални систем је искључивао могућност формирања јединствене док- трине, а војске најамника, стваране су према потреби, зависно од могућности њи- ховог плаћања(48). За феудалну епоху, која је трајала преко десет векова, у развоју ратне вештине карактеристична су два раздобља:  период успостављања и консолидације феудалних односа (доба феудал- ног војног уређења) и  период њиховог распадања (XVI век и прва половина XVII века). Трајање и границе оба периода зависили су од социјално-економских, поли- тичких, културних, демографских и других чинилаца, што је имало за последицу и специфична обележја стратегије(49). Феудално војно уређење, произилазило је из саме природе феудалног друштва и донело је стагнацију и назадовање оружа- них снага. И поред тога што је феудални систем, у суштини, био војна организа- ција, он је за развој војске био бесплодан, јер се заснивао на потпуној територијал- ној расцепканости. У почетку у раном средњем веку (V–XI век) војске су биле мале и претежно састављене од коњаника. Имале су око 5.000–6.000 коњаника(50). Главно оружје били су им копље и мачеви, а помоћно лукови. За дејство на дужим операцијским 62 правцима нису биле способне. Нису имале ни чврсту, одређенију организацију, тактичких јединица није било, а борци су се груписали око својих сениора. Са све већим издвајањем вишег племства (великопоседника: грофова, барона, војвода), услед феудалне расцепканости, језгро и главну улогу оружаних снага по- чиње да чини тешка коњица, витезови, који су ратујући за интересе феудалаца или суверена добијали феудалне поседе као награду. Витезови чине главни део европских хришћанских војски у крсташким ратовима, а и основну снагу владају- ће класе у угушивању сељачких буна и устанака. До краја XII века били су наору- жани дугим двосечним мачем и копљима мање дужине, а крајем XIV века и бој- ним чекићем, самострелом и др. И њихова заштитна опрема се развијала стално, од XIII века и коњи добијају оклоп који им штити сав предњи део (слике 30–31). За разлику од епохе раног феудализма, када су се ратови водили претежно ра- ди уједињавања родова и племена у јединствене државне заједнице, што је наме- тало и стратегију одлучних и врло често крвавих битака, доба феудалног војног уређења и распарчаности одликовало се битно другачијим карактеристикама. Ма- ле феудалне војске губиле су се на пространим ратиштима, а готово сваки већи покрет спутаван је тврђавама и утврђеним градовима, за чије опседање и освајање није било одговарајућих справа и средстава(51). Без пешадије, са тешко покрет- ном коњицом ритера, ослоњене искључиво на снагу хладног оружја, војске феу- далних држава биле су практично неспособне за било какве дуготрајније и смели- је акције ширих размера. Ратовало се много (готово непрестано), али је битака би- ло мало. За сво ово време потпуно су била занемарена ратна знања, борбе су биле врло честе, храброст (витештво) се највише ценила и много се полагало на ритер- ство(52). Сваки значајнији феудалац могао је да утиче на одлуке војсковође, а уколико би битка ипак била добијена, заморене витезове било је немогуће покре- нути у гоњење(53). Развојем феудалног друштва и све већим утицајем градова на просперитет тр- говине и занатства, долази до све израженијег оживљавања пешадије. Да би се за- штитили од пљачкања феудалних војски, градови стварају своје милиције прете- жно састављене од пешака. Како градске милиције нису биле у стању да се увек успешно супротставе боље извежбаним и наоружаним професионалним витезови- ма, градови су у XIV и XV веку, били принуђени да за своју одбрану ангажују на- 63 јамнике. У Француској су то велике компаније, у Италији кондотијери, у Немачкој ландскнехти. Оклопна коњица губи значај који је дотле имала, а витезови све че- шће трпе поразе од пешадије. У стогодишњем рату енглеска пешадија успешно одолева елитној француској ритерској коњици, а у XIII и XIV веку швајцарска пе- шадија састављена од градског и сеоског становништва, ствара нову тактику за борбу против витезова, која ће крајем XV века значити крај њихове превласти на бојишту. Посебну структуру имале су оружане снаге поморских градова, у којима прео- владава морнарица. Те снаге су специфичне и захтевају знатна новчана средства како за изградњу и опремање, тако и за одржавање. Почетком X века Царска фло- та у Цариграду бројала је око 100 ратних бродова и 23.000 људи. Од XI века раз- виле су се Ратне морнарице италијанских поморско-трговачких република, посеб- но Венеције и Ђенове. Венеција је имала сталну флоту од 45 ратних бродова и 11.000 људи. Многа од обележја средњевековне стратегије била су присутна и у ранофеу- далним државама јужнословенских народа. У то време могуће је евидентирати три врсте војске: опште („властелинске“), пронијара и најамничке војске. Законик цара Душана разликује „властелу, војнике и убоге“(54). У ранијим периодима главна војна сила била је пешадија састављена највећим делом од сељака, затим је уведена коњица (коњица пронијара и одреди које су до- водили властела и властеличићи), која је постала главна ударна снага. Опремање и издржавање боље наоружане војске, нарочито пред опасношћу од Турака, захтева- ло је велика средства(55). У стратегији српске средњевековне државе Немањића елемент офанзивности био је знатно јаче присутан, да би у доба Душана достигао кулминацију. У Вел- буждској бици, Стефан Дечански опредељује се за стратегијски дочек на Добрич- ком пољу, оценивши да главну опасност представљају Бугари, и тек када је њих разбио, окреће се војсци византијског цара коју са лакоћом протерује. На Марици међутим, таква стратегија доживљава потпун слом у краткотрајном ноћном препа- ду Турака на логор српске војске. Непуне две деценије касније (Косовска битка, 1389. године) испољиће се надмоћност одлично организоване турске пешадије (ја- њичара) над српском феудалном коњицом (слика 32). 64 Са становишта стратегије могуће је издвојити и неколико значајнијих догађа- ја: крсташке ратове (у XI–XIII века), експанзију Монгола, стогодишњи рат 1337– 1443. године између Енглеске и Француске и продор Турака на Балкан. Стратегија крсташких ратова имала је веома мало војних елемената. Готово сви походи крсташа били су мотивисани пљачком, интересима католичке цркве и феудалаца, а често и религиозним мистицизмом, али су ипак допринели даљем развоју фортификације(56). Средњевековна војна дела баве се углавном друштвеном и правном природом рата, његовим односом према хришћанству и феудализму, затим међународним правом, оправданости рата према хришћанима и нехришћанима. Упоредо се могу наћи поједина правила и прописи, који имају значаја за војну мисао. I 1.4.4. Развој фортификације Развој сталне фортификације води порекло од примитивних дрвених палиса- да. У последњој фази средњег века долази до епохалног открића, појаве барута, односно првог ватреног наоружања, што ће знатно променити израду и обликова- ње фортификације сталног типа. Фортификација, од свих војних наука најбрже се прилагођава новом наоружању. У средњем веку тежиште војне моћи феудалаца било је на селу. За заштиту од пљачкашких банди и одбрану од напада непријатеља подизали су утврђене куле, које су местимично прерасле у јака утврђења – градове. У Француској је за зашти- ту кметова настао посебан тип утврђења – бастид(57). У том периоду развој тврђа- ва био је делимично заустављен. Раздробљеност феудалног система условила је у прво време изградњу готово искључиво мањих утврђења типа каштела, самостал- них кула и замкова властеле. На исти начин утврђиване су цркве и манастири, а негде (нпр. у Француској) и нека мања насеља. Одбрамбени зидови имају знатну дебљину, од 0,90 до преко 4,0 m. Зидови веће дебљине грађени су са два лица и испуном од ситнијег камена трпанца(58). Развој опсадне технике и вештина вођења тврђавске војне дуго су стагнирали, па и опадали. Бацачке справе побољшавају се тек крајем века, кад се уместо про- тивтега уводе еластичне опруге. Одбрана тврђава углавном је почивала на кулама са више спратова и претежно је била успешна. Нападач је ређе успевао да савлада 65 тврђаву(59). Примењивао је обично изненадне нападе или блокаду, а ретко посте- пени напад. Франци 508. године после тридесет месеци безуспешних напада напу- штају опсаду Арла, јер нису умели да искористе опсадну технику. Источни Готи 537. године прекидају тридесетомесечну опсаду Рима. У нападу на Јерусалим 1099. године крсташи врше постепени напад уз употребу високих покретних кула са којих на тврђавске зидове пребацују покретне мостове. Уместо кула понекад се употребљавају и велики штитови и преносни заклони од дрвета ради заштите стрелаца од гађања са ограде. Замак Гајар опседнут 1203–1204. године иако бра- њен од мале посаде, издржао је опсаду неколико месеци. У позном средњем веку (нарочито у доба крсташких ратова и касније) око насеља са развијеним занат- ством и трговином подижу се ограде и бедеми, или се на рушевинама старих гра- де нова утврђења. На крају тог периода (у XII и XIII веку) нагло се развијају тео- рија и пракса архитектуре(60), па и грађење тврђава (слика 33). Крсташки ратови оживели су примену опсадне технике, па и фортификације. У освојеним области- ма Блиског истока крсташи су подизали јака утврђења, названа Крак де Шеваље, са двоструким бедемима и редвијем унутар њега, а крајем XIV века пренели су у Европу баробалистичке бацачке справе, које су могле да руше дотадашње бедеме, због чега су морали да се ојачају(61). Сем тога, већој и бржој изградњи нових твр- ђава у Европи, Индији и Кини допринела је и опасност од најезде од Монгола. Развој бацачког оружја, богаћење феудалаца, а нарочито скупо плаћене поуке из фортификације које крсташи доносе са Истока, посебно из Византије, имаће одлучујући утицај на даљи развој града. Са снажним византијским форти-фика- цијским објектима, који су се добрим делом налазили у рукама Сарацена и Турака Селџука, нису могла да се мере опсадна средства крсташа. По правилу, заузимани су изнуравањем глађу и издајом. Основна карактеристика византијске војне архи- тектуре била је двострука или трострука одбрана око главног објекта низом кула постављених на одређеном растојању у склопу асенте (бедема). Овакав је нпр. био град на Босфору – Анадолу Кавак(62). Због опадања опсадне вештине чешће се користе подземни ровови (поткопи). У средњем веку феудалци у тврђавама и замковима граде подземне саобраћајни- це, као тајне излазе. После појаве барута још шире се примењују објекти подзем- не градње, нарочито галерије за минску борбу, затим тајни излази из градова и 66 замкова, и у мањој мери склоништа (казамати) и подземне саобраћајнице у тврђа- вама. У техници градње, зависно од тврдоће земљишта, коришћено је подграђива- ње подупирањем откопаног дела балванима. На брзину и солидност градње знат- но су утицале тешкоће у извођењу вентилације, осветљавања и одвођења подзем- них вода. Материјал се износио ручно или уз помоћ сточне вуче. Облагало се нај- чешће дрветом или опеком, а ређе каменом. Иако је црни барут знатно убрзао рад, основни алат и даље су били: длето, пијук и ашов(63). За средњевековне српске земље утврђења, тврђаве, замкови и утврђени градо- ви, имала су изузетан значај. Била су то кључна упоришта одбране, од којих је за- висила судбина појединих области. Јаке тврђаве и замкови били су гаранција оп- станка државе. Освајањем утврђења запоседала се територија, стицали су се или губили поседи. Изградња нових и обнова постојећих утврђења била је једна од ва- жних обавеза становништва, а називала се градозиданије. Било је прописано да грађани, као и становништво из околине, редовно обнављају бедеме и куле града, а по потреби и подижу нова утврђења на свом подручју. Када су се градила већа утврђења, на основу обавезе градозиданија сакупљано је становништво из свих области државе. Тако су грађени нови бедеми Београда у доба Деспота Стефана Лазаревића. Највећи подухват те врсте остварен је нешто касније, када је за мање од десет година подигнута нова престоница Србије – утврђени град Смедерево. За српско становништво изградња Смедерева представљала је изузетан напор, који се вековима памтио. Осим престоних градова Београда и Смедерева треба поме- нути и Јајце, затим Ново Брдо и Скопље, а од приморских градове Котор, Бар и Улцињ(64). У доба хладног оружја па до средине XIV века, када су употребљени први то- пови, за склониште за становништво су ради заштите од дејства бацачких справа и опсадне технике коришћени бедеми, високе ограде, надстрешнице и обичне градске и тврђавске затворене просторије. У земљама ван европског утицаја фортификација се развијала на посебан начин. I 1.4.5. Борбе за насељена места У мирно доба градови су имали само минималну сталну посаду, обично од на- јамника, и то жупски градови мању, а крајишки (гранични) градови већу, где је 67 иначе владао строжији режим, као нека стална приправност. Сем професионалне посаде и само становништво града и жупе било је дужно да чува градове. У случа- ју ратне опасности војска је у пуном броју поседала градове. Начин борбе око градова зависио је у многоме и од положаја града и његове приступачности. сами градови су првенствено одбрамбене грађевине, сем у оним моментима када војска из њих излази ради напада(65). Градови су се опседали да би се на тај начин приморали на предају, а да би се освојили врло често је требало порушити одбрамбене зидине, па чак и сам град разорити. Још у старом веку антички градови освајани су на разне начине. Ни пред сам крај средњег века није дошло до знатних помака, сем што су евидентирана одре- ђена техничка усавршавања. И даље су примењиване лествице приликом пењања на зидове, код градова у равници уз зидове су привлачене високе дрвене куле на точковима, а онда су са кула спуштани покретни мостови на зидове и преко њих су вршени јуриши. Да би се зидови срушили темељи су поткопавани лагумима, а разним нападним методима проваљивани су и зидови као и саме капије кроз које је нападач продирао у град. То проваљивање првобитно је извођено „овновима“. Када је византијски цар Јован Кантакузен нападао Душанов град Воден 1350. го- дине он је прво запалио и изгорео градска врата. Може се поменути и сачувани опис који говори о томе на који начин је византијски цар Манојло Комнен 1149. године узео рашки град Галич на Ибру. Он га је опколио, ноћу пробио зид од др- вених палисада око града, а иза тог заклона поставио опсадне машине, којима је врло снажно обасипао град пројектилима, тако да се град предао после свега три дана опсаде. Од оруђа за напад на град потребно је поменути и лестве и клинове који се забијају међу камење зидова при пењању(66). Посебан систем, који је већ поменут, је поткопавање зидова лагумима, што је престављало просто рушење ослонца испод зида (у каснијим периодима он се комбинује са паљењем мина испод зидова и кула). Турци су 1144 . године заузели град Едесу од крсташа на тај начин што су ископали лагум испод зида, при чему су подметнули дрвене подупираче натопљене смолом и лако запаљивом матери- јом, који су запаљени, након чега се цео део зида срушио у поткопану рупу под зе- мљом, а кроз брешу су Турци продрли у град. Убацивање запаљивих материја ра- 68 ди паљења опседнутог града било је такође моћно нападачко средство (нека врста „грчке ватре“, справљане од сумпора, борове смоле, катрана и соли). Одбрамбена средства градске посаде била су слична нападачким, тј. браниоци су одозго тукли нападаче стрелама, прво из обичних лукова, а затим из механизо- ваних направа. Да нападачи не би могли да искористе њихове зграде и материјал, спаљивана су понекад цела подграђа испод градских бедема (то је учињено кад су Турци бранили Смедеревски град 1476, а Мађари кад су бранили Београд 1521. године). Кад су нападачи успели да се пробију до бранилаца, долазило је до борбе прса у прса са мачем, сабљом, ножем, копљем, секиром и буздованом. Пробијени зидови хитно би се затварали препрекама, иза отвора градили су се нови зидови (67). Градове у том периоду понекад брани читаво становништво. У позном сред- њем веку јављају се савези градова, дефанзивни и офанзивни, као што су ломбар- дијски, низоземски, рајнски, северно-немачки. Они су толико моћни да се могу носити са највећим европским силама. При крају средњег века борбена способ- ност градских милиција сасвим опада. То су биле заједничке црте свих градова, но у војном устројству и у ефикасно- сти било је доста разлике(68). I 1.4.6. Закључна разматрања Архитектонска делатност при градњи средњевековних градова такође јасно одражава утицај фактора заштите, који је постао чак и доминантан. У овом перио- ду испољавају се захтеви интегралног решавања заштите у оквиру архитектонске и урбанистичке композиције. Диктиран друштвеним збивањима фактор заштите почиње посебно да јача у V и VI веку. У средњем веку све старије, постојеће и утврђене вароши, уколико су продужиле постојање, добиле су своје обновљене одбрамбене зидове, куле, ровове, градске капије и друге елементе заштите. Код средњевековних градова архитектура је била условљена начином борбе и постоје- ћим оружјем, а градови су у ствари престављали утврђења, која су првенствено имала одбрамбену функцију. Против хладног оружја тог времена средњевековни град се бранио пре свега, својим положајем који се бирао на што вишем и непри- ступачнијем месту. При избору места, свакако се морало мислити на задовољење главних услова: прво на функцију и друго на што тежу приступачност. У случају 69 да се не може обезбедити одређено узвишење, неприступачност се обезбеђивала опкопом испуњеним водом. Наши средњевековни градови су, због повољности терена, били постављени на узвишења. Ако је град био претежно стратегијског и војничког карактера, онда је први услов био да буде на таквом месту које ће обез- бедити најбољу контролу одређене комуникације. Најосновнији елемент архитек- туре сваког града били су одбрамбени зидови, појачани кулама. Важан услов за сигурност града била је висина и чврстина зидова и добар распоред кула и оста- лих одбрамбених делова. Под утицајем Истока, у Западној Европи је у XII веку настала радикална про- мена у концепцији изградње градова. То је сада непрекидни бедем, са или без главне куле као последњег упоришта. На ово је утицало побољшање опсадних средстава и технике, првенствено јуришног овна и мина, који су били нарочито ефикасни против правоугаоних објеката. Значајну новину у усавршавању градова донеће XIII век, кад сваки нови непрекидни бедем потпуно окружује претходни. Овај тип градова је последње достигнуће војне архитектуре пред појаву ватреног оружја. Тактичко преимућство је било на страни одбране, јер су главна опсадна средства (јуришни овнови и бушачи) била слаба према новим објектима. Све до око половине XIV века оружје је било ткз. „хладно“, тј. град се освајао продирањем у њега или присиљавањем на предају. На његове зидове нападачи су се пели, или су они поткопавани или разарани. Одбрамбене технике до појаве ва- треног оружја, углавном су се сводиле на изградњу вертикалних одбрамбених зи- дова. До овог времена утврђења су била изграђена са једноставним профилима зи- дова, а од тада зидови су много јачи и шири, да би њихови пресеци могли одолети дејству ратних машина. У то време је војна архитектура је у свом развоју престигла опсадну технику, (а мине су биле ефикасне само на меком земљишту). Основни војни израз који се може применити за средњевековни град је да је „град био дефанзиван“. Преста- вљали су га првенствено бедеми, којима се у старом и средњем веку готово сваки град опасивао. Средњевековни град одликује се својом специфичном физиономи- јом, морфологијом, као и другим обележјима.(69). Тек ће XVI век означити крај средњевековних градова, који се претварају у замкове или ређе, ако својим поло- жајима одговарају војним потребама, у мање тврђаве. 70 I 2. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА I 2.1. Од појаве ватреног оружја, до краја XVIII века I 2.1.1. Општи историјски преглед, развој градова Током периода касног средњег века, дошло је до великог напретка технологи- је и учености, а развој науке и уметности, довео је до појаве и процвата ренесан- се(1). Ренесанса се најпре јавила у Фиренци, у северној Италији почетком XIII ве- ка, у граду који се обогатио захваљујући трговини(2). Уметници који су припада- ли овом периоду презирали су донедавно „мрачно доба“ са намером да обнове дух класичне прошлости(3). Упоредо са интересовањем за класичне текстове и шире- ње хуманистичке филозофске мисли тече све већи интерес за откривање антике путем бројних археолошких ископавања и богатих налазишта материјалне и умет- ничке културе. Та открића, која су честа на тлу Италије, била су пресудна за раз- вој ликовних уметности ренесансе, а посредно и за формирање нових концепција о новог граду(4). Полазећи од филозофских разматрања, да небо има форму без почетка и краја, круг добија у ренесанси одређен симболички квалитет. Са тог становишта јавља се и „велика идеја о централном плану“ која доминира ренесан- сом(5). Идеје о новом ренесансном граду следе исту организацијску и обликовно централно симетричну концепцију(6). Три историјска догађаја обележавају другу половину и крај XV века, а то су :  откриће штампарије и првих штампаних књига 1450. године,  пад Константинопоља 1453. године (слика 34) и  откриће Америке 1492. године. Многи историчари, ове епохалне догађаје у европској историји узимају, као међаше са којима завршава средњи век, а почиње ново доба. Осим поменута три догађаја, XV и XVI век обележила су и многа друга дешавања и проналасци. Нај- важније и по последицама најдалекосежније откриће(7) (посебно за развој града) јесте откриће и примена барута крајем XIV века (слике 35–37). Употреба тог запаљивог праха у освајачке и рушилачке сврхе врло брзо је угрозила средњевековне градске утврде(слике 38–39). Њихове високе зидине и стрме куле нису могле одолети ударима артиљерије(8). Старa сликовитa утврђења са високим кулама и торњевима постају беспредметна, руше се и уступају место 71 новим релативно ниским одбрамбеним структурама. Око 1500. године оружје за- сновано на употреби барута постајало је све моћније и прецизније (слике 40–42). Са све већим дометом ватреног оружја круг утврђених бедема све се више проши- рује. Као резултат брижљивог проучавања физичких законитости топовске бали- стике, конфигурација тог све сложенијег сплета насипа и јарка поприма све ком- плексније звездолике облике. Према тој необичној и визуелно примамљивој структури ренесансни и барокни утврђени град често се назива звездани град. Плано- ви и планске схеме за будући идеални град, како су их цртали ренесансни трактати- сти геометријске су и математичке апстракције, пројектантска остварења полиго- нално кружног и/или квадратног облика са снажно наглашеним централитетом. Њихову центрипеталну затвореност посебно потенцира нови систем утврда који је опасао град у облику звездоликог венца. Ако се изузме тај систем новонасталих бедема, који је сигурно важна инова- ција, тада се језгро ренесансног града, унутар тог венца, појављује као системати- зована структура, са радијално-концентричном или правоугаоном уличном мре- жом. Та структура је врло слична структури средњевековног урбанизма. Дакле, ренесанса у урбанизму није била онолико револуционарна, како се че- сто истиче, она је преузела стари, слободан и неправилан радијално концентричан план града, геометријски га рационализовала и као замену за спонтани, ограничен град, понудила организован град. Битно ново и на свој начин револуционарно је напред споменути појас нових бедемских утврда око града. Та звездолика утврђе- ња обележила су ренесансни, па и барокни град толико снажно да се у историји уметности у првом реду према њима препознаје као нови стил градоградње, иако се заправо ради о војно-инжењерским творевинама, унутар којих је језгра града најчешће остала средњевековна(9). Процват који идеализовано планирање дожи- вљава средином XVI века, заслуга је посебне групе људи, војних архитеката. Ма- да полази од Филаретеових и Франћеско ди Ђорђових разматрања идеалног града (слике 43–44) интерес војних инжењера је на битно другачијим решењима (10). Прва иновација у одбрамбеном систему, јавила се на основу простог принципа да се утицај топова што више удаљи од градских утврђених зидина. Решење је пронађе- но у изградњи земљаних насипа(11), који су се показали много делотворнији у преу- 72 зимању удараца топовског танета од старих зиданих, масивних и крутих конструкци- ја, али од почетка се показало да таква пасивна одбрана није довољна. Паралелно са овим решењем долази и до разраде бочне артиљеријске ватре, која се користи у одбрамбене сврхе. Топови се постављају испред линије зида на земљане насипе, те на тај начин много успешније бране утврђење од прилаза не- пријатељских трупа, од варијанте да су смештени на самом зиду. На истакнутим стратешким тачкама требало је узградити око града простране земљане платфор- ме, бастионе, на које ће бити постављена градска артиљерија која добија задатак да контролише цели околни териториј и на тај начин да представља противтежу непријатељској артиљерији(12). Развојем теорије фортификације војни инжењери дошли су до следећег важног закључка: за одбрамбену снагу градова нису важне само зидине, већ и унутрашња структура града учествује у систему одбране(13). Када се гледају симетрични и декоративни планови које раде војни планери у овом периоду, може се лако створити погрешан утисак да се ради о о искључивом симболизму повезаном са геометријском вежбом. Међутим, многи од ових плано- ва, у оригиналном цртежу су праћени анализом могућности инжињерије, у виду танких линија које обухватају обим утврђења, а у попратном тексту су обично де- таљно објашњени и образложени(14). У тој константној ратној игри између напа- дача и бранитеља садржана је готово сва енигма замршених звездоликих војно- грађевинских творевина које су кроз три века ренесансе и барока опасале све ва- жније градове Европе. Високе градске зидине и стрме куле постале су беспред- метне и постепено нестају. Као што је већ речено, нови одбрамбени систем зе- мљаних бедема и бастиона развија се хоризонтално и покрива све веће повр- шине око града. Звездолики план новог ренесансног града, што га цртају његови теоретичари, градитељи и војни инжењери(15) очито је резултат бруталне војно- техничке прагматике (16). Проблем градских утврђења тера читав низ ренесансних градитеља да решава- ју организацију града, тражећи најбоље решење, као одговор на развој и усаврша- вање ратне технике(17). У свим трактатима који се јављају евидентно је настојање да се град заокружи и да буде „Идеалан град“ (слике 45–48). Та синтагма „Идеа- лан град“ везана је за читав низ аутора, које сврставамо у три основна приступа у промени урбаног простора: „Идеални план града“, „Идеализовани град“ и „Уто- 73 пијски град“(18). Идеални град као визионарска претпоставка нужно резултира идеалним моделом, издвојеним из реалног времена и простора. Град је виђен као савршено обликован калуп, који је дефинитивно једном за сва времена, толико са- вршен да је у могућности да прими све животне садржаје. Тај идеални модел је сам по себи уметничко дело, уникатни, естетски обликовани артефакт, коме се ништа не може додати ни одузети, а да се не наруши његов интегритет (19). Време од касног XVI века до почетка XVIII века назива се „рани нови век“ по- што су у њему настале државе и институције, које постоје још и данас(20). У вре- менском периоду од XV до XVI века долази до развоја натуралне привреде у роб- но-новчану, тако да натурални облик подмиривања ратних потреба у привредно развијеним земљама почиње постепено да ишчезава. Рат се финансира новцем и управо тада и настају проблеми финансирања у савременом облику. Научници су остварили велика открића, а градови се шире са досељавањем становништва из унутрашњости(21). Већина разумних људи у XVII веку веровала је да је рат окрутан и разоран, али су били и убеђени да је рат природан део живо- та, те да се као такав не може спречити. Многи историчари описали су XVII век као револуционарни период, у коме су се политичке кризе рашириле читавом Европом. Између апсолутистичке монархије и све јачих народних представничких тела, као што су скупштине, водила се непрестана борба. У Европи је XVIII век био доба просвећености и револуција. Покрет познат као просветитељство, који је изникао у такозваном добу разума, развио се из уве- рења и теорија великих француских мислилаца и писаца(22). Нажалост те велике идеје нису имале скоро никаквог одраза на животе обичних људи, те је незадо- вољство због све већих класних разлика утрло пут револуцији. Француска револу- ција је променила читав један народ, а њен утицај осетио се широм целог конти- нента и света(23). Нова филозофија просветитељства ширила се из Француске, где је друштвеним превратом краљ свргнут и створена је република. Национализам се ширио као моћна сила, али је и подстицао ратове међу европским народима (24). Развојни процеси што их је покренула ренесанса у свим сферама духовне и материјалне културе добили су пун замах у вековима које је историја уметности назвала бароком, а друштвене, економске и политичке науке епохом просветитељ- ског апсолутизма(25). На плану урбанизма, то ће се у првом реду одражавати бо- 74 гатством бројних престоница – градова резиденција феудалних властодржаца. Су- протно ренесанси чији се урбанизам ограничио готово искључиво на тло Италије, апсолутизам и просветитељство XVII и XVIII века захватили су цели континент и све његове градове. Као седишта централизоване власти, у њима су усредоточене највише политичке, привредне и културне установе, тако да својим раскошним барокним лицем репрезентују сјај државе и њених апсолутистичких владара (26). Развој градова на британском острву, имао је битно друкчије токове од оних на европском копну. Насупрот европским градовима који су се као густе и збите агломерације грозничаво бранили и засипавали зидинама, бедемима и бастиони- ма, они су се у неупоредиво повољнијим околностима решили старих средњове- ковних баријера и развијали на свом простору као отворени градови. Развој градова осталих земаља северне и источне Европе током XVII и XVIII века такође има низ специфичности којима се у већој или мањој мери издвајају из опште слике урбанизма, што га је на готово целом континенту диктирао просвеће- ни апсолутизам (27). По неким ауторима подручје Скандинавије било је у XVII веку најатрактивни- је средиште урбанистичких остварења у Европи. Међутим, највећи део тих нових и бројних насеља која су у том времену настала у Данској и Норвешкој, минорне су структуре у поређењу са оним што се, у то време, градило на западу. Изнад свих мањих или већих дворова, који су настојали да следе и копирају Париз и Версај, издиже се Берлин, као престоница пруских изборних кнезова, а доскора и краљева. У време владавине Фридриха II (кога Немци радо називају Ве- ликим), великог мецене и носиоца просветитељских идеја, Берлин постаје култур- на Атина севера. Беч (средњевековна Venia) постаје у XII веку просперитетан утврђени трговачки град, да би касније потпао под власт Хабсбурговаца и постао њиховом престоницом. Од 1527. године Беч је кључно војно-стратешко средиште у одбрани Европе од наје- зде Турака. Већ 1529. године доживљава турску опсаду(28), а период одбране траје преко 150 година, све до друге опсаде, када тек након победе успева да се развија у миру, као престоница моћног аустријског царства (слика 49). Као што смо навели у претходном поглављу Турци су успели да освоје Бео- град 1521. године, захваљујући првенствено снази опсадне артиљерије. С обзиром 75 да је тежиште ратних сукоба пребачено на север, Београд све до XVII века нема потребу за ширењем и осавремењавањем градских утврђења. Након неуспешне опсаде Беча 1683. године (која је означила почетак слома османске власти) Бео- град поново добија свој некадашњи војно-стратешки значај. Београдска тврђава, у новим околностима постаје главно турско одбрамбено упориште, које је требало да заустави даљи продор аустријских снага.(29) После низа турских пораза аустријске трупе су 1688. године почеле опсаду Београда. Аустријанци су без ве- ликих губитака и релативно доста лако успели да освоје Београд(30). Наметала се потреба целовите реконструкције освојеног града с циљем да се он преобрази у европски утврђени барокни град(31). Изградњом најмодернијих фортификација тог времена, Београд ће у првим деценијама XVIII века постати најјача тврђава на југоистоку Европе(32). Међутим, и поред снажних утврђења Аустрија није успела да одбрани Београд за време турске опсаде 1739. године. За време турске владави- не Београдска тврђава негде око 1760. године након низа интервенција добија свој коначан изглед. Нови рат и привремено аустријско запоседање града (1789–1791. године) нису оставили трагова на фортификацији тврђаве. Рат је окончан Сви- штовским миром 1791. године и био је последњи сукоб између Аустрије и Турске. Мада је Београдска тврђава остала и даље турско гранично упориште, све до по- ловине XIX века, то није била њена основна улога. У време када је српска војска сменила турску посаду, 1867. године, Београдска тврђава више није имала неки већи одбрамбени значај. (слике 50–52). I 2.1.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Захваљујући развоју науке, посебно области природних и примењених наука, ренесанса је дала низ техничких иновација, које су олакшале људски рад и омогу- ћиле у многим производним гранама већу продуктивност. Крајем XVI века дошло је до великих промена у европској пољопривреди, по- себно у Холандији и Британији. На имањима је било потребно све мање радника, а многи се постепено пресељавају у градове(33). У XVII веку Европа је доживела револуцију у научним открићима. Догађаји из овог периода су у Европи и осталим деловима света, претворили пољопривред- но, рурално друштво у индустријско и урбано. Енглески научник Франсис Бејкон 76 (1561–1626) је 1620. године дефинисао научни метод као: посматрање које служи као темељ за теорију, која се пак испитује експериментом. Овај нови приступ до- вео је до многих открића, чиме је означен зачетак модерне науке(34). У том почет- ном периоду једина два извора енергије поред мишићне снаге били су ветар и во- да. Ветрењаче и воденице биле су корисне, али су за многе послове и даље биле неопходне људска и животињска снага. Индустријска револуција није се догодила нагло, нити је променила живот људи преко ноћи(35). Изум парне машине је све изменио и ускоро је пара стварана тако што је зажарени угаљ загревао воду, и која је покретала машине у фабрикама и рудницима широм Британије. Неколико про- извођача у једном дужем периоду усавршавало је моћ и ефикасност парне маши- не. Енглески инжењер Томас Сејвери (1650–1715) изумео је 1698. године прву практичну парну машину, за испумпавање воде из рудника. Томас Њукомен је 1712. године развио ефикаснију парну пумпу, која је имала цилиндар са кли- пом(36). Педесет година касније шкотски инжењер Џејмс Ват је створио сопстве- ну машину која је помоћу паре гурала клип на обе стране. Од 1764. године Ватова парна машина покреће пумпе за избацивање воде из већих дубина. Проналазачи из XVIII века били су практични људи, који су покушавали да употребе технологију да би унапредили производњу. Почетком XVIII века долази до убрзаног напретка у индустрији обраде гвожђа, када се у пећима за топљење почео да користи кокс уместо ћумура. Тај поступак први пут је применио енгле- ски произвођач Абрахам Дарби 1709. године. Јефтинија производња омогућила је да се гвожђе користи за прављење машина, цеви и друге опреме за фабрике, које су почеле да ничу по новим индустријским градовима. Холандски физичар Питер ван Мушенбрук (1692–1761) и немачки свештеник Евалд Георг фон Клајст су не- зависно један од другог 1745. године измислили справу (ткз. „лајденска боца“) у којој се могао чувати електрични напон. Две године касније, енглески научник Вилијем Вотсон (1715–1787) појачао је капацитет лајденске боце, облажући је оловном фолијом. Та првобитна открића довела су до разумевања електрицитета, који ће касније бити употребљен за покретање многих индустријских машина(37). Током индустријске револуције становништво Европе брзо је расло и са око 140 милиона 1750. године достигло 200 милиона 1800 године. Пре индустријске револуције већина људи у Европи живела је у селима и на пољопривредним има- 77 њима. Међутим, индустријализација није текла брзо. Око 1800. године живот че- тири петине Европљана и даље је зависио од пољопривреде. Прва атиљеријска оруђа израђивана су од тврдог дрвета, али је тај начин брзо одбачен, јер дрво није могло издржати притисак барутних гасова. Истовремено су се јавила и оруђа од кованог гвожђа, а убрзо се све више почела да примењује и бронза (због веће отпорности и мање тежине). Цеви су у почетку биле постављане на дрвене греде са дрвеним подметачима на предњем крају, или је задњи крај уко- паван у земљу(38). Прва веродостојна вест о појави барута као погонске силе за избацивање зрна долази 1326. године из Фиренце, а први пут је вероватно употре- бљено 1331. године код Чивидалеа (Cividale del Friuli). У Француској се ватрено оружје у акцији први пут помиње 1339. године, наредне године у Енглеској, 1346. го- дине у Немачкој, а у Русији 1382. године. У Дубровнику су прва артиљеријска оруђа израђена 1363. године. Котор је имао три оруђа 1378, а исте године босански краљ Твртко добио је једно такво оруђе од Дубровника. Извесно је да је кнез Лазар 1386. најмио једног мајстора да у Србији израђује балисте и бомбарде. Деспот Стефан Лазаревић запленио је 1426. године две бомбарде код Сребренице(39). У XIV веку готово сва оруђа пуњена су одостраг, а касније се постепено пре- шло на пуњење спреда. Крајем XV века уведен је лафет са точковима, за који је цев додатно везана. Средином XV конструисан је први квадрант, помоћу кога је одређиван нагиб цеви. Пројектили су били пуна зрна лоптастог облика (ђулад), израђена од камена, олова или гвожђа. Временом су метална ђулад истисла каме- ну, јер су омогућила смањење пречника цеви, односно повећање њене дебљине и отпорности, да би се употребом већег барутног пуњења постигли већи домети и већа енергија зрна. Поред ђулади, у другој половини XV, почеле су се употребља- вати, али у знатно мањој мери и бомбе (састављене од две полулопте), напуњене барутом и снабдевене фитиљем, који се палио пре паљења барута у цеви и на тај начин изазивао експлозију на циљу. Барутна пуњења, у прво време, била су толи- ко неуједначена, да је поред врло великог растурања погодака, долазило често и до прскања цеви. У XV веку проналаском зрнастог барута, барутна пуњења су по- бољшана. Типови артиљеријских оруђа били су многобројни и веома разнолики. Калибар оружја није се означавао величином пречника цеви, већ тежином зрна (топ од 8 фунти, означавао је оруђе које гађа ђуладима тежине 8 фунти – око 4 78 kg). Као резултат тежњи да се створи оруђе за дејство против тврђава, ефикасније од мерзера и бомбарди, а лакше од кулеврина и њима сличних оруђа, крајем XIV века јављају се топови. Тактичко-техничке особине артиљерије у овом периоду биле су врло неједнаке. Успешан домет износио је просечно око 200–400 m (слика 53), а при крају XV века, код неких типова 500–600 m. Брзина гађања, једно зрно на час, која је била у почетном периоду, крајем XV века, повећала се на 2 зрна на час из тешких и 10 из лаких топова. До XVII века тешку артиљерију чинили су то- пови, кулеврине и друга гломазна ватрена оруђа, која су због врло слабе покре- тљивости (нека је вукло по више десетина коња) и спорометности (једно оруђе ис- паљивало је дневно неколико ђулади) употребљавана готово искључиво за борбу око тврђава(40). О артиљерији у том периоду писало се мало(41). Да би се учинио крај великом броју типова оруђа и неуједначеностима особи- на оруђа истог типа (што је отежавало снабдевање, организацију, обуку и употре- бу артиљерије, државе су почеле да прописују техничке норме и да оснивају своје ливнице и арсенале. У Француској је Франсоа I (Francois 1515–1547) издао пропис по којем сва арт. оруђа постају његово власништво, а Анри II свео је 1550. године број типова оруђа на шест и прописао норме за њих. Шарл IX модификовао је те норме и својим едиктом из 1572. године прописао типове артиљерије. Тежина тих оруђа била је 250–5.150 kg, а за њихову вучу било је потребно 4–25 коња. У Руси- ји је 1577. прописом регулисана израда оруђа, муниције и барута, а оруђа су кла- сификована на тврђавска, опсадна и пољска. У Холандији број типова оруђа све- ден је на четири, а шведски краљ Густав II Адолф задржао је у пољској артиљери- ји само калибре који нису били већи од 12 фунти. Међутим, све те мере за типиза- цију оруђа имале су само делимичан успех, највише због еснафског начина произ- водње и ручне обраде метала. Ради побољшања тактичко-техничких особина ар- тиљерије, напори су усмерени на солиднију конструкцију оруђа и прибора, израду подесније муниције за дејство против живе силе, побољшање квалитета барута и омогућавање бржег пуњења оруђа. Побољшање технике ливења омогућило је да се коначно напусти израда цеви и ђулади од кованог гвожђа, и да се пређе на ли- вени метал (првенствено бронзу). Значај пољске артиљерије све више расте. Ору- ђа су лакша и покретљивија. Тачно одређивање пречника цеви и ђулади омогуће- но је нарочитом справом калибреником, који је око 1540. године изумео Немац Г. 79 Хартман (Georg Hartmann,1498–1564). Напредак у погледу нишанских справа об- ухватио је углавном усавршавање квадранта и увођење предњег и задњег нишана на цеви. Муниција је побољшана, нарочито проналаском картеча у XVI веку. По- стигнуто је даље побољшање израде барута. Брзина гађања износила је код те- шких оруђа 8–10 зрна на час, а код лаких 15–20 зрна. Повећан је утрошак муници- је, па се појавио и појам борбени комплет, као количина потребне муниције за је- дан борбени дан. Бомбе су почеле да се употребљавају и против тврђава. Успешан домет већине оруђа износио је 300–500 m, а неких типова 700–800 m. Литература о техничким и тактичким проблемима артиљерије и о балистици знатно се обога- тила. (слике 54–56). Технички развој обележен је даљом типизацијом оруђа и муниције и настоја- њима да се већом покретљивошћу оруђа на бојишту омогући ефикаснија подршка пешадије и коњице, не само у почетку, већ и за време борбе. Захваљујући даљем побољшању технике ливења и обраде метала, у типизацији је постигнут значајан напредак већ у другој половини XVII века(42). Сва оруђа од средине XVIII века имала су већу брзину гађања и већу покретљивост него раније. Поред картеча као главног зрна у пољској артиљерији се за дејство против живих циљева употребља- вају се, уместо ђулади, све више експлозивна зрна (бомбе и гранате). Покретљи- вост је повећана до те мере да је у другој половини XVIII века за вучу пољских топова калибра 3–8 фунти било довољно 2–4, а за топове калибра 12–24 фунте 6–8 коња. Успешан домет тек је незнатно повећан на 800 m, а само код неких оруђа на 1.000 m. Прецизност гађања није много побољшана. Литература о артиљеријском наоружању и балистици знатно се проширила. (слике 57–61). У техничком погледу значајнији напредак представљала је појава нове врсте зрна – шрапнела, који је 1784. године конструисао Енглез Х. Шрапнел. Прво га је увела британска армија 1803. године. Иако недовољно прецизни, први модели шрапнела показали су да ће се картечно дејство, дотле ограничено на 300–600 m, моћи примењивати и на даљини успешног домета оруђа тј. на 1.000 m. Енглези су у том периоду почели употребљавати и ракете, претежно као борбено средство флоте. Осим у Енглеској, и у Француској се изводе опити са ракетама, али до ши- ре примене не долази(43). 80 I 2.1.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања У доба ренесансе рат је био саставни део живота. И саме европске државе створене су ратовима, а већина мушкараца, ако нису били свештеници, повремено је учествовала у рату. Ратови су се водили око власти и територија, као и у име слободе и вере. Ренесансни краљеви још увек су предводили своје војске у битка- ма. Највеће супарништво владало је између француских краљева и хабзбуршких царева, који су такође предводили хришћански отпор против напада отоманских Турака. Ренесансне војске често су се састојале од плаћеника, нарочито у Италији. Успешан „condottiere“, или командант плаћеника, могао се обогатити и постати моћан(44). Најуобичајенији вид ратовања била је опсада. У њој је било мало или нимало борбе, јер су болести и глад убијали више људи него што их је гинуло у сукобу. Ако би опсада успела, освајачи су пљачкали освојени град. У овом раздобљу дошло је до великих промена у начину ратовања, углавном као последица технолошког напретка. Градови су се споро и тешко ослобађали ве- ковне феудалне зависности, робно-новчана и натурална привреда стапале су се још деценијама, а ватрено оружје (које се појавило у XIV веку), готово два века није осетније утицало на тактику и стратегију. (слика 62). За непуна три века, а на- рочито од енглеске буржоаске револуције, настају радикалне промене готово у свим сферама материјално-производних односа, што се неизбежно одражавало и на војну организацију и ратну вештину. Резултат је био дефинитивно учвршћење апсолутизма и феудално-апсолутистичких монархија. Апсолутистичко-феудална епоха, иако временски знатно краћа од претходног периода (од XVI века до француске револуције 1789. године), са становишта раз- воја стратегија је била неупоредиво значајнија. Та нова друштвена и државна ор- ганизација захтевала је и нови тип војне силе, а упоредо са њом и битно другачију стратегију. Ни једна ни друга нису настале одједном(45). Са становишта стратеги- је, апсолутистичко-феудална епоха дели се обично на два периода:  доба владавине слободних најамника (завршава се средином XVII века) и  време стајаћих армија (нестају са француском револуцијом, односно убрзо након ње). Стратегија епохе слободних најамника одражавала је нараслу економску моћ градова и централизованог државног апарата, који су били у могућности да узму у 81 службу знатно веће масе плаћених војника (каткада и 30.000 људи). Уз пешадију и коњицу формирају се и прве јединице артиљерије (пољске и тврђавске), затим ин- жињерије и транспорта(46). Битке постају сложеније, а маневар јединица на боји- шту све значајнији. Поред одсудних (решавајућих), све чешће су и битке изнура- вања, посебно око тврђава. Величина расположивих ефектива, још увек је у несра- змери са постављеним стратегијским циљевима, релативно мале војске губиле су се на пространим ратиштима, а гоњење после победе примењивано је само изузет- но. Ако је у близини војишта имао неку тврђаву, побеђени се најчешће склањао у њу без страха да ће одатле бити протеран. Стратегија уништавајућих битака заме- њена је изнуравањем, а страна која је претрпела пораз могла је поновно да се при- преми за битку чим би пронашла средства за куповину нових контигената. Најам- ника је било увек, док је било новца(47). Терет издржавања најамничких војски нарочито је појачан због честих ратова у XVI и XVII веку. По својим основним обележјима војске најамника нису ни биле способне за другачије стратегијске подухвате, осим за непрекидна маневровања на ратишту и у позадини противника, тврђавску војну и примену ткз. малог рата (48). Упоредо са копненом војском, мења се и ратна морнарица: настаје епоха бро- дова на једра, а почињу и прве велике колонијалне експанзије. Прекоморски коло- нијализам, започет убрзо после открића Америке (1492) и поморског пута за Ин- дију (1498), захтевало је веће и отпорније бродове, а то су биле у стању да обезбе- де, најпре државе Западне Европе: почетком XVI века Шпанија и Португалија, а неколико деценија касније Холандија, Енглеска и Француска(49). Посебно обележје епохе представљали су устанци и буне сељака против све окрутније и немилосрдније експлоатације државе, феудалаца, цркве, војске. Иако је сваки од њих имао особене регионалне и националне специфичности, стратегиј- ска концепција готово свих сељачких ратова била је у основи слична(50). Сељач- ки ратови унели су у стратегију нове елементе, а у историји многих народа озна- чили су херојске етапе у процесу рушења окошталих феудалних снага. Стварањем стајаћих армија, половином XVII века у развоју стратегије прела- зног периода настаје завршна етапа. Уместо разузданих најамничких компанија формирају се сталне оружане снаге, стајаће војске и морнарице, бројно знатно ја- че од војски најамника, наоружане претежно ватреним оружјем и упућене на 82 снабдевање из магацина. Такав тип војне организације могли су да створе једино апсолутистички режими са јаким централним државама, и то у условима убрзаног развоја производних снага. У XVII веку у водећим поморским земљама (Енглеска, Холандија, Француска) формиране су углавном сталне ратне морнарице. Крајем XVII века ратни брод на једра, за којег се усталио назив линијски брод, досегао је депласман од 1.500 тона и наоружање од 110 топова. Бројност оружаних снага у овом периоду такође је порасла. Многе од стајаћих војски достизале су 150.000– 200.000 људи(51). Да би се обновили чак и мањи контигенти требало је много новца, ратовање је постало све скупље, а систем снабдевања из магацина још ви- ше је ограничавао офанзивну моћ трупа. Излаз је пронађен у ограничавању рат- них циљева и најширој примени маневарских дејстава. Та стратегија названа је маневарском или изнуравајућом, а њена основна карактеристика били су покрети од једне до друге операцијске основице (52). Посебно обележје стратегије стајаћих армија чинио је рат за тврђаве и око тврђава. (слика 63). Њихов број је непрекидно повећаван (у граничном појасу Француске било их је, око 300), нарочито под утицајем фортификаторских прин- ципа С. Вобана. На прелому XVII у XVIII век готово да и нема значајније земље без тврђава. Подизане су обично, дуж целе граничне линије, у виду ланаца или кордонске одбрамбене стратегије(53). Опредељивање за такву стратегијску кон- цепцију произилазило је из два основна разлога:  са становишта заштите државне територије од евентуалних упада про- тивника, тврђаве су сматране најпогоднијим обликом одбране,  у односу на противника нудиле су стабилан кружни ослонац за обухват његових снага. Маневарска и кордонска стратегија дале су особен печат ратовима. У XVII и XVIII веку ратује се много, а готово сви ратови су дуги и исцрпљујући(54). За раз- лику од ранијих епоха, и дејства на мору су знатно ширих размера(55). Развоју стратегије овог времена посебно обележје дало је неколико најистак- нутијих државника и војсковођа епохе. У Русији то су били Петар I Велики и А. Суворов, у Шведској Карло XII, у Прусији Фридрих II Велики, у војсци Аустрије Р. Монтекуоли и Еуген Савојски, а у Енглеској војвода Џ. Ч. Молбро. Иако су деј- 83 ствовали у приближно истим условима, сваки од њих је испољавао специфичан осећај за стратегију посебно у погледу њеног односа према политици(56). Епоха ватреног оружја означила је радикалну прекретницу у развоју тактике. Војске постају веће и боље наоружане, покретљивост им се повећава, а мења се и однос према простору борбених дејстава. Од помоћног елемента борбе (у XV и XVI веку), ватра постаје један од најзначајнијих чинилаца удара, а маневар прера- ста од коњичког обиласка у смеле и масовне обухвате, пробоје и окружења. Од почетка XVI века до средине XVII века артиљерија постаје род војске. На развој артиљерије битно је утицало јачање централне краљевске власти, којој је она слу- жила као моћно средство против центрифугалних тежњи феудалаца (то скупо оружје било им је практично неприступачно). У Француској, где је процес центра- лизације власти у рукама монарха у то време најдаље одмакао, било је на топови- ма утиснуто ultima ratio regum (последње средство краљева). Тај период најбоље је окарактерисао Енгелс: Дотле неприступачни камени зидови племићких замкова нису могли одолети топовима грађана, а зрна грађанских пушака пробијала су оклопе ритера. (57). У развоју тактике епоха ватреног оружја обично се разлучује на више периода:  доба слободних најамника (оружје глатке цеви);  доба стајаћих армија (оружје олучне цеви);  доба масовних националних армија (доба брзометног оружја). Доба слободних најамника и увођења глатког ватреног оружја (од краја XV до средине XVII века), није представљало изразитији напредак у тактици пешадије и коњице. Теорија тактике одражавала је, пре свега, промењене услове праксе. У XV, XVI и XVII веку преводе се готово сва значајнија дела античке епохе, а у так- тици тог времена траже се узори за потпуно друкчије оквире (најамништво и ста- јаће војске). Најрадикалнији у томе је Макијавели. Остали војни писци, посебно Клев, Албрехт Брандебуршки, Мориц Хесески, Мендос и др. задржавају се претежно на тактици свог времена, посебно наглаша- вајући значај садејства пешадије, коњице и артиљерије и вештину постројавања борбеног поретка. У XV веку појављују се и прва правила, што је обезбеђивало и веће јединство погледа на тактику(58). 84 Процес увођења ватреног оружја текао је веома споро (скоро два века), и тек крајем овог периода у наоружању пешадије преовлађује пушка са бајонетом(59). Непосредно после појаве првих артиљеријских оруђа, није било већих проме- на у тврђавској војни. Њих је још мало, а балистичке особине и покретљивост су им незнатни, па служе само као помоћно средство уз бацачке справе и опсадну технику. Постављају се по батеријама (2–3 оруђа), штите габионадама и чувају стражом укопаном у ровове лево и десно. Нападач обично примењује блока- ду(60). Већи утицај тврђавске војне почео се испољавати тек у XV веку кад је добила боље лафете и гвоздену ђулад, постала покретљива и имала већу брзину гађања и рушилачку снагу. Упоредо се нагло развија и фортификација, пружајући браниоцу све повољни- је могућности. Из тог времена познате су опсаде Београда 1440 и 1456. године, Смедерева, 1437, 1454, 1456, 1459 и 1476. године, Скадра 1422. године и Новог Брда 1412, 1427, 1441 и 1455. године. Због губитака од све јаче браниочеве ватре и због лаког разбијања и спаљива- ња бацачких справа и већег дела опсадне технике која је била од дрвета, нападач је био приморан да и сам гради утврђења од земље, одакле је прилазио тврђави са- пирањем тј. израдом и коришћењем дубоких и уских ровова званих сапе или апроше (приближнице). Прве сапе рађене су при опсади Мелена 1420. године.(61). Сапе су полазиле на 300 m удаљења од тврђаве, а на њиховим угловима поставља- не су батерије(62). При покушају насилног напада на Родос, Турци су изгубили неколико хиљада људи, па су прешли на постепени напад уз обимне земљане ра- дове и примену минске борбе. Бранилац је успешно применио контраминске радо- ве, а тврђава је издајом заузета 1522. године. Положаји за батерије могли су бити насути у нивоу и у ископу. За насуте рађени су кавалири. При опсади Мастрихта 1573. године Шпанци су изградили кавалир висине преко 40 m. Батерије у нивоу штићене су насипом са ровом или џаковима са земљом(63). Сув тврђавски ров са- влађиван је поткопом, спуштањем у њега или постављањем покривене галерије. Преко воденог рова рађене су потпоре у облику јарма. Француз А. Девил уводи напад са два правца и израду паралела (ровови паралелни фронту тврђаве) које повезују управне сапе. Прву паралелу стављао је испред капитале браниочевих 85 бастиона, а другу испред испадних углова гласије. На паралелама градио је редуте и у њих постављао батерије. То су били зачеци за каснију организацију Вобановог постепеног напада(64). У XVI веку познате су опсаде Београда 1521, Сиска 1591 и 1593. године, Бихаћа 1578 и 1592. године, Сигета 1566. године и Петриње 1594 и 1596. године. Бројни однос копљаника и стрелаца почетком XVI века износио је 10:1, а кра- јем века 1:1, што је условљавало и одговарајуће промене у постројавању борбеног поретка. Тактичка јединица пешадије била је, најпре, четвороугаони швајцарски строј–батаљон, а касније кара, али се и она разликовала у војскама Шпаније, Ни- зоземске и Шведске (ткз. шпанска, низоземска и шведска бригада)(65). Тактика ар- тиљерије је све до пред крај XVI века остала непромењена. Сва се оруђа и даље по- стављају у једној линији испред пешадије и дејствују док пешадија не прође кроз њи- хов распоред. Број оруђа у биткама је мали јер су и војске сразмерно мале. Крајем XVI века тактика артиљерије се променила(66), утолико што се мањи део оруђа по- чео постављати у међупросторе, настале рашчлањивањем борбеног поретка пешади- је, да би могла дејствовати дуже време. (Форма града XVI века, слике 64–69). Тактику артиљерије битно је побољшао тек Густав II Адолф у првој половини XVII века. И он је пољску артиљерију постављао испред фронта пешадије или ко- њице, али не равномерно, већ по групама названим батерије. Број, место и јачина батерија, зависили су од замишљеног маневра. Од тог времена, а нарочито од сре- дине XVII века, техника напада напада поприма потпуно нова обележја. Напад се изводио методичним подилажењем пешадије, која се, подржана ватром артиљери- је, наизменично кретала и испаљивала плотуне док не би дошла на одстојање с ко- јег је могла да пређе у јуриш(67). У XVI веку и првој половини XVII века почео се примењивати још један систем напада – бомбардовање(68). Употреба барута подстакла је и развој минске борбе. Бранилац је пушчаном и артиљеријском ватром тукао прилазе и вршио испаде. Постављање артиљеријског оруђа на куртине, као и израда великог броја спољњих и унутрашњих додатака у тврђави, знатно су допринели чврстини одбране. Себастијан Вобан у другој половини XVII века систематизује дотле примењи- ване поступке у тврђавској војни. (слике 70–71). Организовао је напад на око 33 тврђаве. Његов постепени напад карактерисао се систематским приближавањем 86 тврђави, сапама и паралелама (које су служиле за заштиту артиљерије и пешадије, и као ослонац за одбијање офанзивних покушаја браниоца). Нападач је распоређи- вао артиљерију тако да концентричном ватром може наносити браниоцу што веће губитке, уништавати његову артиљерију и слабити му вољу за отпором(69). Ров се најчешће савлађивао покривеним сапама изграђеним од џакова са песком. Бреше у бедемима отваране су минама. Вобан је први пут применио описани начин напа- да код Мастрихта 1672. године. Начела која је он поставио за вођење тврђавске војне важила су све до појаве олучне артиљерије. Из тог времена познате су опсаде Београда 1688, 1717 и 1789. године, Босан- ске Дубице 1788, Петроварадина 1694 и 1717. године од Турака (постепени на- пад), Швајдница 1761. године (постепени напад и подземна минска борба), Измаи- ла 1790. године (насилни напад) и Мантове 1796. године.(70). Са завршетком XVII века ратна вештина је застала у напредовању. Стратегија подлеже штетном утицају многобројних утврђења, а тактика се није могла осло- бодити злоупотребе у пољским опкопима, који су покривали поједине бојне поло- жаје. (Форма града XVII века, слике 72–76). Предстојао је веома дуги период опадања ратне вештине који је окарактерисан погрешном употребом бојних средстава. Од средине XVII века до краја XVIII века апсолутистичке монархије које ства- рају своје стајаће војске и нов мануфактурни начин производње, дали су великог маха развоју артиљерије. (Форма града XVIII века, слике 77–79). Тактика артиљерије у другој половини XVII и у првој половини XVIII века била је углавном иста као тактика Шведске артиљерије у тридесетогодишњем ра- ту. До значајнијих промена дошло је тек у седмогодишњем рату (1765–1763).71. Период од краја XVIII до средине XIX века преставља врхунац у развоју глат- ке артиљерије. Овај период карактерише се увођењем артиљерије у органски са- став дивизије и корпуса, стварањем формацијске артиљеријске резерве, увођењем запрега у састав артиљеријских јединица, прилагођавањем тактике артиљерије тактици стрељачког строја и нападних колона и појавом шрапнела. Пред крај XVIII, почетком XIX века напад се изводио најчешће на фронту ши- рине 6–12 km и на дубини од 4–6 km. Бородинска битка вођена је нпр. на фронту од 8 и на дубини од 6 km, а напад се завршавао у току истог дана(72). 87 Ако се узму у обзир сви промењиви елементи који утичу на начин вођења борбе, лако је уочити да ни један стратег или инжењер не може решити проблем простом применом неког рецепта или формуле. Са појавом генијалних војсковођа као што су били Фридрих или Наполеон, све дотадашње теорије, које су биле у примени, падале би у воду, јер се одједном јављала потреба за изменом разних грана ратне вештине, које су се заснивале на предрасудама и грешкама, које су се тек тада уочавале. I 2.1.4. Развој фортификације После појаве бацачких справа бранилац гради куле и ровове, а кад се појавила артиљерија, средином XIV века, ојачава и проширује бедеме, постепено замењује куле бастионима и неколико векова развија бастионски систем утврђивања. Епоха глатке артиљерије обухвата период од средине XIV, до средине XIX ве- ка. Мада се артиљеријска оруђа употребљавају у тврђавској војни већ у XIV веку, све до половине XV века за бедеме градова биле су опасније бацачке справе(73). Одбрана, која се дотад водила углавном фронталним дејством браниоца са кула и бедема, почиње да се преноси на фланкирну ватру артиљерије. Средином XV века опсадна артиљерија почиње да надвладава фортификацију (74). Постојале су две могућности одбране утврђених градова артиљеријом:  са високих бедемских кула артиљеријском ватром онемогућити прибли- жавање бедему нападачеве пешадије и његових опсадних справа или  разантном и фланкирном ватром спречити противников јуриш(75). Због потребе да се заштити државна територија од упада непријатеља и да се стајаћој војсци пружи ослонац за дејства изграђују се многобројне тврђаве. Уме- сто малих утврђења, уз непрестано усавршавање артиљерије, дошло је до примене и изградње великих тврђава или тврђава са деташираним форовима(76). Ово је проузроковало кочење операција опсађивањем тврђава и појаву ткз. кордонске стратегије. Руковођење изградњом утврђења почињу преузимати државни органи, користећи стручна лица. Италија је била прва земља где су видљиве измене у фортификацији(77). Тра- са италијанска или полигонална, са бастионима са дугачком или кратком курти- ном, била је веома цењена у то доба. Славне италијанске архитекте, позиване од 88 појединих држава, преносиле су знања из ове области по целој Европи. Уколико се осврнемо на радове извршене у XIV веку, стална фортификација, била је на много већем степену развоја од осталих војних наука. У овом времену сви су се заузимали за усавршавање тактичког карактера сталне фортификације, а врло ма- ло се полагало на распоред тврђава са погледом на одбрану држава, тј. на страте- гијску примену сталне фортификације(78). У XV веку смањује се висина кула и бедема, а повећава њихова дебљина (на- сипањем земље иза њих), да би се на тако створени насип поставила артиљерија. Понегде се за ту сврху подиже посебан бедем (испред или иза постојећег). Ров ис- пред бедема постаје шири (до 50 m) и дубљи (до 6 m), а понекад се копа и ров иза бедема(79). Касније се куле још више смањују (скида им се кров), у односу на ви- сину бедема, који се такође спушта, местимично чак и испод нивоа земљишта. На таквим местима бранилац поставља 1–2 артиљеријска оруђа и прави топарнице, а затим да би добио више простора за артиљерију, проширује куле и тако настају ронделе. Округао облик ронделе није био погодан за тучење испред рова, па се стога почео замењивати обликом са више прелома (најпре пет, а затим три). На тај начин створен је бастион, који ће дуго служити за унакрсно и фланкир- но тучење испред других делова бедема(80). На бедему се изграђује грудобран чија дебљина износи до 6,5 m, а венац му је, мерено од банкета на висини 1,1–1,8 m (81). Одбрана и уређење тврђаве разматрани су у великом броју дела из фортифи- кације(82). Развој артиљерије и експлозива пружа нападачу средства због којих бранилац мора да уноси побољшања у изглед и обим кључних објеката тврђава и промене у поступцима. То се све теже постиже што више расту домет, рушилачка моћ и бројност артиљерије. На тврђавску војну има великог утицаја и бројно повећање војски. Тврђава може да за себе веже само део снага нападача, па се за паралисање већих војски изграђују читави системи тврђава, уклопљени у стратегијске оквире одбране земље. За одбрану граница развио се посебан систем утврђења(83). Док су представници старе италијанске фортификацијске школе из XV и прве половине XVI века писали о одбрани тврђава са куртина бедема и разматрали не- развијени бастионски систем, представници нове италијанске школе, из друге по- ловине XVI века, концентришу сву артиљерију на проширене бастионе ради туче- 89 ња нападача унакрсном ватром(84). Према изложеним идејама биле су изграђене тврђаве Верона, Милано, Ферара, Павија, Торино, Падова, Беч, Антверпен, Валета на Малти и велики број шпанских тврђава. Немачке тврђаве биле су нешто другачије, јер је Д. Шпекле развијајући даље бастионску трасу, повећао број фронтова и димензије бастиона и равелина, глав- ни фронт бранио је пешадијском ватром из галерија при дну фаса и фланки. У Низоземској су тврђаве због равничарског земљишта имале ровове са водом (ширине 13–35 m) који су брањени пешадијском ватром из фосебреја, а артиљери- ја им је била позади, на посебном бедему. Одликовале су се великом одбрамбеном моћи. Траса у ствари постаје двострука и тврђава је знатно ојачана, због чега је низоземска школа ускоро потисла италијанску. Крајем XVI века опсадна артиљерија већ је могла рушити бедеме и са већег одстојања, због чега су фортификатори почели да са повишењем гласије заклања- ју бедем, како би принудили нападача да артиљерију за бреширање довлачи са- свим близу, на круну гласије. За редви одбране већих тврђава, а и за угушивање евентуалних побуна грађана, граде се цитаделе у облику бастиона. Контрамински систем постао је крајем XVI века снажан елемент одбране. Такође пољска фортификација је поново оживела. За време холандских ратова за независност могу се видети најсјајнији примери одбрамбене борбе, у којој је усавршен принцип пољске фортификације. Томе су највише допринели Орашки принчеви који су у XVI веку најчувенији на пољу ратне вештине(85). У тридесе- тогодишњем рату (1618–1648. године) зараћене стране утврђивале су логоре као некада Римљани. За те радове Густав II Адолф је створио посебан кадар пољских инжењера, за разлику од тврђавских, радове је изводила само инжињерија, али је убрзо тај задатак примила и трупа(86). У XVI и првој половини XVII века долази до равнотеже између фортификаци- је и нападне технике. То се најпре испољило у Италији, где су богати градови би- ли изложени инвазионим војскама. У XVII веку је фортификација (пошто је твр- ђавска војна била основни начин ратовања) постала најважнија војна наука. Њоме се баве политичари, архитекти, математичари, па и свештеници. И даље доминира бастионска траса коју је најбоље обрадио Француз Б. Паган(87). Средином XVII века вођство у фортификацији преузима Француска, у оквиру свог општег напрет- 90 ка и утицаја у Европи, а касније активношћу великог фортификатора Себастијана Вобана. Он је еластично примењивао поједине елементе бастионске трасе према карактеру земљишта. Његове тврђаве првенствено затварају операцијске (комуни- кацијске) правце, представљају мостобране и заштићују луке, уместо да као рани- је служе у првом реду за заштиту градског становништва. Вобан је толико унапре- дио опсаду тврђава, да је поновно поремећена равнотежа сталне фортификације и нападних средстава. Вобанови методи у изградњи тврђава и поступци у извођењу напада на тврђаве прихваћени су и дуго задржани у читавој Европи. Његовом за- слугом тврђаве на северо-источној граници Француске чиниле су стратегијску це- лину(88). Систем граничних линија прешао је осим Француске и у друге европске земље. Те утврђене линије подсећале су на старе непрекидне одбрамбене зидове, међу којима је најзначајнији онај подигнут у Кини, подигнут отприлике на око 2 века пре појаве хришћанства. Дакле евидентно је да на крају XVII односно на по- четку XVIII века велики број војсковођа примењује такав начин утврђивања, који се у претходним епохама показао као неефикасан. Они генерали који су такође на тај начин хтели да воде рат, такође су претрпели ужасне поразе. У Низоземској је Вобанов савременик и противник М. Кухорн(89), творац ново-низоземске форти- фикацијске школе, покушао да створи ватрену артиљеријску надмоћност бранио- ца. (слике 80–84). У XVIII веку преовлађује француска варијанта бастионске тра- се, коју је Л. Кормонтењ довео до врхунца(90). Крајем XVIII века М. Монталан- бер уводи тењалну и полигоналну трасу тврђава које доминирају до Првог свет- ског рата(91). У првој половини XIX века свугде се прихватају идеје М. Монтала- бера, па се поред осталог испред неких тврђава истурају редути (сами или са фо- ровима) ради ојачања и тако стварају ткз. логор – тврђаве. Најпознатија је Па- риз(92), око којег је 1840–1845. изграђено 16 форова и 13 редута удаљених од цен- тралног језгра око 2,5 km. (слика 85). Почетком XVII и XVIII века поједине државе сматрају тврђаве као главни еле- мент у својој одбрани. Највеће војсковође у том периоду подлегле су тадашњем ути- цају тврђава у концепцији начина вођења борбе(93). У то време тактички израз стал- не фортификације добио је научни карактер. Као што нема ни једне науке, која се може апсолутно примењивати, као у каквој формули, тако ни употреба тврђава, не може се употребљавати ван одбрамбеног плана једне државе(94). 91 На крају ове анализе дајемо посебан кратак осврт на начин склањања станов- ништва и људства посада од утицаја ватреног наоружања у посматраном периоду. После појаве ватреног оружја као склоништа служе првенствено специјални објекти, заштитни казамати, блиндажи. Први су израђивани у тврђавама, у почет- ку у ескарпама, а касније због повећања разорне моћи пројектила артиљеријског оруђа и у контраескарпама и задњем делу утврђења. Били су, углавном, облика за- свођене просторије затвореног типа, од опеке или камена са покривком дебелом 3–6 и више метара. Блиндажи су били укопана склоништа са хоризонталном или косом покривком од дрвета(95). У Првом српском устанку 1804–1813. године први редут на Делиграду, назван главни редут Илије Барјактаревића, имао је између осталог и лежаје за људе и сто- ку, земунице за старешине и складишта муниције, све од земље и дрвета. Према Инжињеријском правилу српске војске (Техничка пионирска служба) из 1864. го- дине у шанчевима се раде заклони (склоништа), и то откривени (за заштиту бора- ца на ватреној линији) и са надстрешницом (за резерве и рањенике(96). I 2.1.5. Борбе за насељена места До појаве стајаћих војски (средина XVII века), борбе за насељено место су, као и претходном периоду избегаване, мада их је било знатно више него раније. Изузев тврђава и утврђених градова, насељена места су по правилу обилажена, јер је исход напада најчешће био неизвестан, поготово ако се бранилац јаче утврдио. Борбе за насељено место прерастале су обично у дуготрајне опсаде (Београд, Би- хаћ, Сењ, Сисак, Скадар, Смедерево...). Најамничке војске тог периода су мале борбене вредности, због чега их је једноставније и лакше држати на окупу на отвореном пољу, него пуштати у насељено место, у којима им је једини циљ пљачка. Сличан однос према борби за насељена места имају касније и стајаће вој- ске, иако ватрено оружје у то време доминира. Линијски борбени поредак и потре- ба да плотунска паљба дође до што већег изражаја, искључивали су борбу у насе- љеним местима. Поред тога постојала и опасност масовног дезертирања. Изузетак су била само насељена места у захвату борбеног поретка, која је било немогуће обићи. Међутим, у америчком рату за независност (1775–1783), борбе за насељена 92 места су много чешће, јер обе стране (посебно амерички добровољци) примењују растресите борбене поретке (97). Зачеци бомбардовања јављају се већ у старом веку кад је извођено бацачким справама. Због слабе прецизности тих справа често се више погађало градско на- сеље него бедем, на који се оно тесно наслањало. Слично је било и са дејством артиљерије против градова у првим вековима њеног постојања (XIV–XVI век). Унутрашњост града тучена је мерзерима, који су дејствовали бомбама и пуним усијаним куглама. Средином XVII века артиљерија се већ толико развила да су се понекад само њеном ватром тврђаве могле примо- рати на предају. У раздобљу од XVII до XIX века европске ратне флоте су у више махова бомбардовале североафричке и неке друге луке у Средоземном мору, да би натерале њихове гусаре да обуставе дејство против трговачких бродова. За ту сврху уведена је посебна врста ратних бродова – бомбарде за дневна и ноћна деј- ства. Француска флота (13 линијских бродова, 20 галија и 10 бомбарди) испалила је 1684. године на Ђенову око 4.000 бомби и разорила град. Наредне године, под претњом поновног бомбардовања град се предао. У то време често се изводило бомбардовање као средство терора да би се најлакше наметнула власт колони- јалним народима. У XVIII веку случајеви заузимања тврђава бомбардовањем били су још чешћи. Таквим начином су Аустријанци и Пруси 1792. године освојили Лонви и Верден, а Французи 1793. године Бреду, после дводневног бомбардова- ња. У ратовима против Наполеона Британци су вршили бомбардовање и ракетним пројектилима. (слика 86) Најжешће је било оно које су извршили 1807. године против Копенхагена, када је британска флота (22 линијска и 60 мањих бродова) испалила преко 25.000 ракета на град, скоро га разорила и оштетила велики део бродова у луци, док су се остали предали. Војне базе служе као операцијска основица за офанзивна дејства на територи- ју суседне државе. Ту функцију имају појасеви тврђава који се од краја XVII века подижу у Француској (под утицајем С. Вобана) и немачким државама. Магацин- ски систем снабдевања посебно је томе доприносио, јер се заснивао на постојању сталних објеката из којих су се трупе снабдевале(98). 93 I 2.1.6. Закључна разматрања Ако се за средњевековне фортификације може рећи да су дело колективне ин- туиције и вековног колективног искуства својих градитеља, за ренесансне војне фортификације може се рећи да су направљене без претходног искуства, под дик- татом искључиво рационалних категорија(99). Читав низ ренесансних градитеља бави се решењима изградње градова кроз синтезу грађевинских и урбанистичких начела и захтева заштите. Напретком ратне технике захтеви заштите постају све доминантнији, али су и даље само један од фактора општег грађевинарства. До појаве ватреног наоружања одбрамбене технике углавном су се сводиле на верти- калне одбрамбене зидове, који нису могли да пруже адекватну заштиту против све разорнијег оружја. Првенствено у концепцији одбране долази до „прекомпонова- ња“ одбрамбених зидова који постају знатно нижи и шири. Међутим ни један зид, ма колико био висок и широк, није довољно отпоран да одоли концентрисаној то- повској ватри. Топ је како се метафорички изразио L. Muмford, разорио свет сред- њевековних градских комуна. Било би преједноставно и нетачно тврдити да је искључиво нова ратна техно- логија изменила физичку и политичку структуру градова, те да је диктирала про- мене на друштвено-економском и културном плану, које су уследиле током рене- сансног, а после и барокног времена. Али свакако је била важна, чак у толикој ме- ри да је као еминентна физичка снага утицала на формирање новонасталих нацио- налних држава. Војна сила и са њом уско повезан свемоћни финансијски капитал, одредили су судбину градова и читавих регија, коју су уклопили у оквире нацио- налних ентитета, те даље кројили политичку карту Европе. У новој констелацији градови као самосталне политичке и привредне јединице све више постају анакро- низам. Крајем епохе њихови становници, некада мање или више слободни грађа- ни (француски „bourgeois“ или италијански „cittadini“), постају више или мање ло- јални поданици. Интеграција структуре и функције коју имамо у плановима идеализованих тврђава XVI века, представља искључиво интеграцију одбрамбене функције и структуре града организоване по војним принципима. Град се третира првенстве- но као војни гарнизон, док је присуство цивилног становништва од споредног зна- 94 чаја. Тек одвајање војне архитектуре, у каснијим периодима, враћа поново инте- рес за комплексне проблеме града и грађана одвојено од војних. Нова ратна технологија наметнула је градовима нови систем одбране, који је био знатно различит од дотадашњег. Појавом артиљерије градови нису изгубили своју важност све док су се могли прилагођавати развоју војних средстава. Разор- ном дејству новог оружја могли су се одупрети само они градови који су били у стању изградити нове, веће, снажније и све скупље одбрамбене конструкције, бит- но различите од оних средњевековних(100). Бедеми постају дебљи, куле се пре- прављају у топовске платформе, одбрана се истура напред. (слика 87). Изградња утврде око града увек је била мукотрпна и најскупља инвестиција сваке градске заједнице. У ренесанси и бароку тај улог је постао толико велик да многи мањи градови нису могли поднети толики терет, тако да су недовољно нао- ружани и заштићени постали лак плен освајача, односно безначајни и играчка у рукама нових центара моћи. (слика 88) I 2.2. Од француских револуционарних ратова, до појаве и шире примене изолученог оружја I 2.2.1. Општи историјски преглед, развој градова Декларацијом из Пилница Аустрија и Пруска 1791. године траже повратак француског краља на престо. То је био повод што Француска 1792. године обја- вљује рат Аустрији. Ратови који су вођени у периоду од 1792–1802. као покушај одбране револуције названи су Француски револуционарни ратови. Француски војни и политички вођа Наполеон Бонапарта (1769–1821) постао је 1804. године цар Наполеон I. С обзиром да је Наполеон извршио огроман утицај на историју Европе, многи историчари првих 15 година XIX века често називају „Наполеоновим добом“. У то време он је био херој француског народа, а његово царство постајало је све моћније. На врхунцу своје моћи 1812. године Наполеон је успео да завлада већим делом Европе. Међутим, управо те године долази до сла- бљења француске моћи због пораза и повлачења из Русије. Удружени француски противници 1814. године заузимају Париз, након чега је Наполеон абдицирао. На- кон тог догађаја, Бечки конгрес је прекројио политичку карту Европе. Конгрес је трајао од новембра 1814 – до јуна 1815. године, а на њему је било присутно пет 95 монарха и двесто шеснаест поглавара кнежевских породица. Француски краљ је враћен на престо. На конгресу су се Аустрија, Британија и Француска супротстављале Пруској и Русији. У том периоду док су победници планирали бу- дућност Европе у Бечу, Наполеон се из изгнанства са острва Елба победоносно вратио у Париз и започео своју другу царску владавину. Овог пута она је трајала свега сто дана. Његову војску су 1815. године победиле британске снаге војводе од Велингтона у бици код Ватерлоа. Наполеон је опет био принуђен да абдицира, након чега је прогнан на острво Света Јелена у јужном Атлантику, где је и умро 1821. године. У првој половини XIX века Француском су владала три краља (Луј XVIII, Шарл X и Луј Филип) различитог ауторитета. Њихова владавина изазивала је нове револуције које су је повремено прекидале, упркос извесним уставним и либералним променама. Последњи владар из бурбонске династије Луј Филип, оја- чао је позицију Француске у Европи, али је био присиљен да абдицира 1848. годи- не. Након абдикације Луја Филипа проглашена је република са привременом вла- дом. Тај временски период од 1848–1852. године назван је „Раздобље Друге репу- блике“. Догађаји у Европи из 1848. године често се називају „Пролећем народа“, а по- зната је и као „година револуције“. Већи део континента потресале су побуне, протести и устанци против традиционалних монархија и постојећих политичких система. Људи су желели друштвене и економске промене, више демократије и националну слободу(1). Устанци су били најјачи у Аустријској царевини, Францу- ској, као и у Немачким и Италијанским државама. Епоха колонијалних освајања, затим индустријска револуција у XVIII и XIX веку, израстање капитализма у најснажнији друштвено-економски и политички систем избациле су у први план економске функције и обележја рата и ратних деј- става уопште (М. Кутузов ратује против француске армије 1812. године у Русији спаљујући иза себе све што би противнику могло да послужи). I 2.2.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Француском буржуаском револуцијом 1789–1794. године почиње квалитетно нова етапа у развоју и карактеру производних снага. Ликвидација феудално-апсолутистич- ког друштва, успостављање власти буржуазије и стварање националних држава, усло- 96 виће појаву масовних националних армија (Француска, Аустроугарска, Италија, Руси- ја, Јапан, Турска). Појавом нових индустријских грана, машиноградње и хемијске ин- дустрије, и наглим развојем технологије и организације производње наоружања, обез- беђивано је њихово опремање квалитетнијим средствима оружја и технике(2). Деветнаести век био је раздобље брзог технолошког напретка. Иновације су умногоме биле повезане са индустријском револуцијом, јер су проналазачи и ин- дустријалци трагали за начинима да унапреде фабрике, руднике и транспорт, да би повећали производњу и увећали профит. Удружени са важним научним откри- ћима, ови изуми су премостили велике раздаљине, унапређујући свакодневни жи- вот људи у многим областима. Побројаћемо најважније проналаске који су се по- јавили у посматраном временском периоду, а који су поред цивилне употребе убр- зо почели да се употребљавају и у војне сврхе. Око 1800. године италијански про- налазач Алесандро Волта изумео је „Волтин стуб“ или електричну батерију, 1803. Тревичик је изумео парну локомотиву, која вози по металним шинама, почетком XIX века почиње се употребљавати челично уже за извлачење руде из окана, а 1813. године уведена је Дејвијева сигурносна рударска рампа. Амерички брод Са- вана први је пароброд који је препловио Атлантски океан. Џорџ Стивенсон сагра- дио је пругу између Стоктона и Дарлингтона 1825. године у дужини од 32 km. Ен- глез Мајкл Фарадеј открио је принцип електромагнетне индукције, што је довело до појаве првог електричног генератора, као и електричног мотора 1821. године (односно динама и трансформатора 1831). Телекомуникације су започеле телегра- фом, којим су се могле слати поруке преко кабла који је преносио електричну струју. Те поруке су биле кодиране, обично Морзеовом азбуком, у виду тачкица и цртица. Двојица Енглеза, Чарлс Ветстоун и Вилијем Кук патентирали су 1837. го- дине електрични телеграфски систем који је телеграф учинио доступним јавности. Он је тако ушао у широку употребу на све распрострањенијим пругама и у војсци. У Британији је до 1850. године постављено скоро 10.000 km железничких шина. Све пруге имале су стандардни размак између шина од 1,44 метра. У војно-техничком погледу значајнији напредак представљала је појава нове врсте зрна – шрапнела, који је 1784. године конструисао Енглез Х. Шрапнел. Прво га је увела британска армија 1803. године. Иако недовољно прецизни, први моде- ли шрапнела показали су да ће се картечно дејство, дотле ограничено на 300–600 97 m, моћи примењивати и на даљини успешног домета оруђа тј. на 1.000 m. Енглези су у том периоду почели употребљавати и ракете, претежно као борбено средство флоте. Осим у Енглеској, и у Француској се изводе опити са ракетама, али до ши- ре примене не долази. До краја XIX века у свим армијама уведен је шрапнел(3). Појава олучне пушке 1826. и њено увођење у наоружање 1830–1840. године наметнули су нове проблеме. Домет олучне пушке износио је око 700–900 m и го- тово се изједначио са успешним дометом граната и ђулади пољске артиљерије, ко- ји је износио 800–1.000 m, а надмашио је домет картеча који је био 300–600 m. Из- једначавање домета пушке и топа онемогућавао је ефикасну употребу артиљерије у борби на отвореном пољу. Ако би артиљерија дејствовала са одстојања мањег од 900 m, била би изложена пушчаној ватри. Ако би дејствовала са одстојања већег од 900 m, опет не би могла ефикасно подржавати пешадију, јер би јој дејство било слабо, због великог растурања погодака. Искуства из ратова и устанака 1848– 1849. потврдила су обе те тврдње. Требало је осетније повећати успешан домет оруђа, али без повећања њихове тежине. Решење тог проблема нађено је у увођењу олучних цеви и за артиљеријска оруђа. Тај догађај значио је крај једне и почетак нове епохе у развоју артиљерије(4). I 2.2.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања По завршетку „војне“ у 1740. години Фридрих Велики је формирао војне ло- горе у Спандау и Магденбургу, где је настојао да усаврши тактику ратовања и да измени оно што се у пракси показало као лоше. Тада је успоставио правце развоја тактике са практичног и научног становишта. Фридрихови успеси задивили су Европу, појавило се огромно интересовање за његова дела „Историја мога доба“ и „Упуте“ (дело које је наменио својим генералима), на основу којих у готово свим земљама настала трка у проучавању ратне вештине, а посебно тактике. До тада је разматран стари начин ратовања, који је био у примени од средњег века до првих година француске револуције. Фридрих Велики, са својим војним комбинацијама дао је правац којим ће поћи ратна вештина. Чувени Фридрихови походи били су плод нове тактике, која је отворила нову епоху ратовања. Фридрих Велики увео је знатне измене у начин ратовања свога доба, али тек са појавом Наполеона дефинитивно су оборене све поставке везане за позициони 98 систем ратовања. Он је био сигуран, да ће државе или провинције пасти, кад не буде било више организоване војне снаге за њихову заштиту. Наполеонов начин ратовања нанео је одмах у почетку, смртоносни удар Воба- новом систему од три низа тврђава, помоћу којих се мислило, да се може спречи- ти инвазија. Велике комбинације, велике покрете Наполеонове војске нису више могле спречити мале тврђаве, које су некада присиљавале нападача да се заустави. Он је остављао слабија деташована одељења да бомбардују, опседају утврду, док би главнина снага нападача јурила у сусрет одбрамбеним снагама. Већ у његово време, начињени су огромни напредци у погледу правилности снабдевања муни- цијом и животним намирницама, тако да су главне снаге постале јако мобилне. У еволуцији стратегије раздобље од француске револуције до Првог светског рата обично се разматра кроз три етапе:  период дефинитивне победе и учвршћења капитализма (до средине XIX века),  период прерастања либералног капитализма у империјализам и  етапу експанзије империјализма. Други и трећи период често се разматрају као јединствена целина. Стратегија прве половине XIX века: Основно обележје овом периоду дала је француска револуција 1789–1794. године. Рушећи већ окоштали апсолутистичко- феудални поредак, француски народ је изнова стварао целокупни систем страте- гије, нарушивши све старе ратне законе и обичаје, а уместо старе војске ствара но- ву, револуционарну народну војску и нов начин ратовања. Организована на принципу општег позива, војска револуције је убрзо постала бројно знатно јача од армија противника (крајем 1793. године имала је око 750.000 људи), а напуштањем магацинског система снабдевања и усвајањем ре- квизиције, осетно је повећан и степен њене стратегијско-оперативне покретљиво- сти. Политичке и економске циљеве револуције није било могуће остварити пре- живелом кордонском стратегијом и стратегијом бескрвних маневара(5). У француским револуционарним ратовима, а још више у Наполеоновим рато- вима, коначно је оформљена стратегија масовних националних армија. Њено основно обележје су изузетно одсудне и крваве битке (Аустерличка и Бородинска битка) и брзи и смели маневри, у чему је посебну вештину испољавао Наполеон 99 Бонапарте. Противник се није сачекивао, већ му се ишло у сусрет, а маневар је најчешће примењиван ради заузимања што повољнијих положаја за битку. Стра- тегијски циљ била је увек жива сила противника, земљиште и комуникације, твр- ђаве су биле у другом плану. Према Наполеоновим речима: „убудуће ће се, дакле, на бојним пољима решавати судбина народа, и мале ће тврђавице бити награда победе, оне ће се предавати скоро одмах“(6). Опседнут агресивним идејама Напо- леон је такву стратегију довео до врхунца, све је подредио уништавајућим битка- ма (ткз. стратегија обарања) елиминишући противнике једног за другим(7). Њего- ва војска кретала се на војишту брже од армија противника, маршовала је готово увек раздвојено, али се пред битку брзо прикупљала и затим скупно дејствовала. Применом таквог маневра стварана је вишеструка надмоћност над непријатељем, а како је борбени поредак био у колонама, остваривано је највеће ударно и ватре- но дејство. После уништавајућих удара у биткама код Јене и Ауерштета францу- ски команданти одлучују се чак и на енергично гоњење разбијеног противника, што је пре њих мало ко радио. У најезди на Русију Наполеонова стратегија обарања доживљава потпуни по- раз суочена са армијом противника знатно виших борбених квалитета и народом који је устао у борбу против завојевача. Био је то први ратни сукоб масовних ре- гуларних армија, на простору који је вишеструко премашивао дотадашње димен- зије ратишта, и у који су биле укључене милионске масе становништва. У сукобу две битно различите стратегије поражена је она која се ослањала искључиво на физичку силу војске, научене да противника туче у уређеним биткама на отворе- ном пољу. Чим је таква стратегија поремећена пораз је био неминован. Победа француске револуције означила је истовремено и почетак процеса на- ционалоослободилачких устанака и револуција широм света. Ратове су почели да воде народи (Лењин), што је утицало и на усвајање битно нових стратегијских концепција. Остваривање политичких, економских и војних циљева рата претпостављало је сада изузетно одсудну и масовну оружану борбу, али исто тако и ангажовање свих материјалних и других потенцијала земље. Стратегија, политика и економика почињу да се стапају у јединствен процес, и у мери у којој су политички циљеви постајали радикалнији, оружана борба је има- ла суровије обележје, а војни циљеви стратегије бивали бескомпромиснији. Таква 100 обележја имали су нпр. Први српски устанак(8), устанци пољског народа 1794, 1830–1831 и 1863–1864. године, фебруарска револуција 1848, мађарска револуција 1848–1849. године, италијански ратови за уједињење. Класно-социјални елементи у њима преплитали су се са борбом за остварење националне независности и из- градњу нових националних држава, што је условљавало и крваве, одсудне битке са противником(9). Појавом масовних националних армија, почетком XIX века, настају значајне промене у тактици јединица КоВ. Њено основно обележје било је формирање на- падних колона и њихова комбинација са расутим стрељачким стројем, чиме је ви- шеструко повећана маневарска способност војске, а бој је постао могућ на сваком земљишту(10). Посебан значај у саставу борбеног поретка добија резерва. Готово у свим армијама она постаје основно средство за наношење одлучујућег удара, а у складу с тим одређивана је и њена јачина, некада и трећина свих снага. Осим оп- штих резерви, почињу се формирати и посебне резерве пешадије, коњице и арти- љерије. Тиме је и практично потврђена примена здружених тактичких јединица, нарочито бригада, дивизија и корпуса. Упоредо са тим, настају и значајне промене у командовању тактичким јединицама, посебно у вези с припремом боја. Наполе- он је посвећивао највећу пажњу артиљеријској резерви. Поред жеље да на непо- средном располагању има што јачу снагу за одлучни удар на тежишту борбе. На то га је од 1809. године присиљавало и опадање квалитета пешадије због све веће њене попуне сувише младим или страним контигентима. Артиљерија је подржава- ла пешадији ватром и покретом. У бици код Бородина (Бородинска битка 1812. године) при последњем јуришу Француза на руска пољска утврђења код Семјоновског, било је ангажовано укуп- но око 400 оруђа, међу њима једна велика батерија од 80 оруђа. У погледу јачине артиљерије Наполеон је сматрао да је довољан однос 4 оруђа на 1.000 људи (у би- ци код Бородина у његовој армији било је око 130.000 људи и 587 артиљеријског оруђа). У том периоду утрошак артиљеријске муниције у бици био је већ знатан. Код Ваграма Французи су утрошили 96.000 зрна, а Руси у Бородинској бици 60.000 зрна(11). Теорија тактике одражавала је, пре свега, промењене услове праксе. После француских револуционарних и Наполеонових ратова, тактика постаје главно 101 подручје истраживања у области ратне вештине. Томе су посебно доприносиле војне школе и целокупни систем обуке у јединицама и штабовима(12). Тактиком почињу да се баве и највеће војсковође: Фридрих II Велики, Петар I Велики, Мон- текуколи, Мориц Саксонски, Суворов, Румјацев и др., а од војних писаца: Фолар, Менил-Диран и Гибер. У свом најпознатијем делу Essai general de tactique (Лон- дон 1770.) Гибер дели тактику на елементарну и велику, а елементарну опет на пе- шадијску, коњичку, артиљеријску и лаких трупа. Ратови Наполеонове епохе допринели су још бржем развоју теорије ратне вешти- не уопште и тактике посебно(13). Између многих теоретичара нарочито запажен ути- цај остваривали су: Билов, Жомини, Клаузевиц, Ристов, Медем, Вилизен и др.(14). I 2.2.4. Развој фортификације У време Луја XIV северна француска граница утврђена је управо као по некој формули. Према ондашњем стању стратегије и угледу француске школе у Европи, ни један војни писац и теоретичар није се усудио да побије предлоге Вобанових следбе- ника, који су усвојили троструки ред тврђава, назван „гвозденим појасом“(15). Са појавом Наполеона (1769–1821) стратези и инжењери морали су су прибе- ћи изградњи сасвим нове сталне фортификације(16). У вођењу борбе, Наполеон је по правилу увек нападао, па чак и у „славној војни“ 1814. године, кад је морао да поднесе удар европске коалиције(17). У француским револуционарним ратовима и Наполеоновим ратовима тврђаве престају да буду стратегијски циљеви и већином имају незнатну улогу, пре свега због све јачих војних формација, које су у стању да одвоје довољне снаге за бло- каду и да наставе операције. Покретним карактером рата, пољска фортификација добила је првенство, а стална утврђења се понекад уклапају у њу (18). После Наполеонових ратова стална фортификација се услед развоја артиљери- је нашла поново у кризи. Требало је заштити градове, првенствено престонице од бомбардовања, боље заклонити артиљерију на отвореним бедемима, појачати блиску одбрану ефикаснијим фланкирањем ровова, омогућити већу активност браниочевој пешадији, оспособити тврђавске одсеке за самосталну одбрану. Пове- ћање артиљеријског домета омогућило је да се ескарпа руши већ са одстојања око 102 1. 500 m (и тако убрза сапски напад) па је целисходност ескарпе доведена у пита- ње, а форови су постали још нужнији. Њих прихватају и Французи при утврђива- њу Париза 1840–1845. године. Значајнији писци тога доба расправљају о улози фортификације у одбрани држа- ве у целини. Клаузевиц и Жомини су обрадили Наполеонова начела о фортификацији. По Клаузевицу велики број тврђава растура снаге и отежава деблокирање, али велике тврђаве пружају веће могућности за ефикаснију активну одбрану. Жомини је против утврђења ван операцијских праваца, јер она само смањују снаге. Предлаже да се на најосетљивијем правцу ка престоници, тврђаве ешалонирају у три линије, с тим да трећу, као редви, чини престоница. И он се залаже за велике тврђаве. Отпорност читавог бедема, а посебно зидова и сводова затворених просторија, ткз. казамата, одређивана је дуго само експериментално, на основу дубине проди- рања зрна добијане опитним гађањима. Тек је 1839. године Француз Ж. Понсле дао теоријско објашњење и формулу за одређивање дубине тог продирања. Касни- је су нађене и друге погодније формуле, од којих је најпознатија Француза Ж. Ма- ра 1886. године. После њиховог увођења заштитна дебљина фортификацијских објеката одређивана је рачуном, а опитом само проверавана. Док је појава дугуљастог артиљеријског зрна (средина XIX века), због његове веће дубине продирања него дотадашњег сферног ђулета изазвала само потребу повећања заштитне дебљине фортификацијских објеката, увођење много снажни- је, бризантне, уместо барутне гранате, крајем XIX века, наметнуло је потребу упо- требе материјала отпорнијег од камена, опеке и земље, а то су бетон и челик(19), с тим да се у форовима, који су дотле већ заменили преживеле бастионе, челику да- је приоритет кад су у питању фортификацијски објекти за ватрено дејство и осма- трачнице. (слика 89). I 2.2.5. Борбе за насељена места Француским револуционарним и Наполеоновим ратовима настаје ново раздо- бље у развоју ратне вештине и војне организације, условљено појавом масовних армија, формирањем здружених јединица (дивизија, корпуса и армија), применом нових врста борбених средстава и др. Насељена места постају значајни објекти борбених дејстава, и све чешће се организују у типу самосталних упоришта. 103 У склопу одбране мостобрана, теснаца, река, на фронту или крилима борбеног поретка. Фортификацијско уређење насељених места обухватало је, углавном, утврђи- вање предње ивице, постављање барикада и засека, а у самом насељеном месту препреке су постављане обично, у улицама које су директно водиле у центар. Упорна одбрана чак и мањих насељених места често је била одлучујућа за исход битке (Аустерличка битка). У бици код Асперна, села Асперн и Еслинг искоришћена су за мостобран, а у бородинској бици, село Бородино представљало је основну исту- рену отпорну тачку. Сличну улогу имали су и засеоци пред десним крилом савезника у бици код Ватерлоа. Карактеристична је тактика напада и одбране насељеног места: Французи се бране најчешће из кућа и надиру кроз дворишта, а Пруси теже уличним борбама. У буржоаским револуцијама, јулској 1830 и фебруарској 1848. године, уличне борбе су једно од главних обележја тактике устаника. Средином XIX века, у тактичким правилима многих армија појављују се и пр- ве одредбе о борбама за насељено место(20). Аустријски маршал Радецки обја- вљује 1847. године посебну инструкцију о томе, препоручујући да се за одбрану користе само насељена места која непријатељ не може обићи, а у погледу тактике одбране предлаже одбрану само предњих и задњих ивица насељеног места, с тим да бар 1/3 снага буде у резерви. Најпогоднијим начином одбране зграда сматра уграђивање пушкарница у зидове, ојачавање врата и прозора и пробијање подова између доњих и горњих спратова. Ограде треба ојачавати насипима и рововима, а у улицама постављати барикаде и засеке, и копати ровове. Пошто је готово сваки напад на насељено место веома неизвестан и по правилу скопчан са великим губи- цима, Радецки их предвиђа само изузетно, ако се задатак другачије не може завр- шити. Снаге које нападају, најкорисније је груписати у три дела:  први тежи да заузме предњу ивицу насељеног места;  други чини главну нападну колону,  трећи остаје у резерви. Артиљерија туче артиљерију непријатеља и руши препреке, а када се неприја- тељ повуче на главну отпорну тачку, дејствује против ње(21). Под управом Османа, префекта Сене, извршени су за владе Наполеона III ур- банистички радови огромних размера. Париз добија данашњи изглед. Тај џинов- 104 ски подухват урбанистичког преуређења града, условљен је, првенствено жељом да се Париз, колевка толиких револуција, учини неприкладним за уличне борбе и подизање барикада. Срушене су читаве четврти старог града, где у лавиринтима уских улица, артиљерија и коњица нису могле ефикасно дејствовати. Отворени су нови широки булевари и авеније, проширени стари, трасирани пространи паркови и тргови. У периоду 1840–1870. године подигнута је последња ансента, градски бедем Париза, укупне дужине преко 40 km (22). I 2.2.6. Закључна разматрања Четврт столећа између 1789 и 1814. године била је испуњена револуцијама и ратовима, који су из основа изменили живот целе Европе(23). Више него и једна епоха раније, капитализам је изузетно брзо и динамично ослобађао развој произ- водних снага у свим областима. Маркс и Енгелс су у „Манифесту комунистичке партије“ писали да је буржоазија за мање од сто година своје класне владавине створила многобројније и грандиозније производне снаге, него све претходне сна- ге заједно. Нарочито брз успон доживљава индустрија, саобраћај и трговина, а у оквиру индустрије машиноградња и металургија. Француском буржоаском револуцијом 1789–1794. године почиње квалитетно нова епоха и у развоју и карактеру оружаних снага(24). Уместо мануфактурне по- чиње фабричка производња оружја и војне опреме, ватрена и ударна снага КоВ и РМ повећавају се готово за два пута, а бројним нарастањем ОС радикално се про- ширују и попришта ратних дејстава. У таквим условима настају и нове стратегије. Промене до којих је у оружаним снагама дошло под утицајем француске револу- ције, а посебно увођењем парне машине и појавом железница, битно су утицале и на функцију војних база. Оне све више губе значај као операцијске основице за дејство копнених снага, али се зато све више учвршћују у поседима колонијалних сила као ослонац владавине у освојеним земљама (25). У погледу улоге тврђава при одбрани државе у целини било је разних мишље- ња(26). Међутим, евидентно је да у француским револуционарним ратовима и На- полеоновим ратовима услед повећане покретљивости и величине армија тврђаве престају да буду стратегијски циљеви. Оне се блокирају мањим снагама. Развој 105 индустрије и осавремењавање ратне технике, полако почињу да обесмишљавају сваку од дотадашњих одбрамбених градитељских форми. Нагли развој ратне технике, довео је до измена у начину ратовања који се по правилу воде на фронтовима, далеко од градова. Тиме одбрана, односно заштита у класичном смислу губи свој значај, а тиме и утицај на развој градова, односно на цивилно грађевинарство. То доводи до рушења „преживелих“ градских зидова. За разлику од ранијих етапа развоја период који настаје представља прекретницу. За- штита односно одбрана престаје да буде сталан фактор општег грађевинарства, које се даље развија самостално, ослобођено њеног утицаја, а решавање проблема заштите, односно одбране преузима потпуно фортификација. То је посебна област грађевинарства намењена задовољењу чисто војних потреба одбране, која се бави проблемима уређења земљишта, ради стварања повољнијих услова борбе утврђи- вањем. Упоредо са тим јављају се посебни градитељи и теоретичари тзв. форти- фикатори који развијају и усавршавају заштитну технику грађевинарством, као војно научну дисциплину, невезано за редовну грађевинску делатност и редовне потребе друштва. Решења се доносе на бази других – војних фактора. Раслојавање делатности на редовну–мирнодопску и ванредну–ратну, поступан је процес, који се изразитије манифестује почетком ренесансе и коначно завршава крајем XVIII и почетком XIX века, у периоду победе буржоаског друштва и по- четком савременог развоја великих градова. Од тада до почетка Другог светског рата, заштита и развој градова више нису ни у каквој вези. Први кораци индустријске револуције, распад крутог феудалног система, поја- ва мобилније радничке класе на потпуно нов начин су довели у питање град за- творен у сопствене зидове, затим укупну организацију медијевалног урбаног окружја, као и начин кретања(27). Индустријализација је довела до процвата гра- дова, који се најбрже одвијао у Британији, колевци индустријске револуције. Отворени градови који се јављају у XVIII веку постају правило у XIX веку. Њихов даљи развој диктиран је искључиво редовним мирнодопским захтевима и потре- бама тог периода. Почетком XIX века 24% Британаца живело је у градовима који су имали више од 10.000 становника. У остатку Европе тај број био је мањи од 10%. Око нових фабрика брзо су се развијали урбани центри, будући да су се рад- ничке породице досељавале са села у све веће градове. Изградња поприма у већи- 106 ни случајева неплански хаотичан карактер. Градови којима су доминирале фабри- ке били су бучни и прљави, а често су избијале и епидемије заразних болести. Но- вопридошли становници градова суочавали су се са лошим стамбеним и санитар- ним условима и недовољним снабдевањем питком водом(28). Друштвено уређе- ње, изградња индустрије и нагли прилив становништва доводи до интензивне стамбене изградње најамних зграда и процвата земљишне шпекулације. Трећина столећа између рестаурације 1814. године и револуција од 1848, вре- ме мира међу државама и напретка у материјалном животи Европе, било је доба у којем се припремао одсудан преображај политичког и друштвеног живота(29). Јак економски полет и снажан индустријски развој, који је захватио Француску после 1848. године осетио се и у Паризу, који у том периоду има преко 1.000.000 ста- новника. Развијају се велика индустријска предузећа, оснивају банке, железничке компаније, робне куће. Међутим у урбанистичком погледу Париз је још увек сред- њевековни град. I 2.3. Од шире примене изолученог оружја до Првог светског рата I 2.3.1. Општи историјски преглед, развој градова Деветнаести век у Европи може се одредити као доба национализма. За већи- ну људи национални интереси били важнији од класних. Многе границе су проме- њене. Дошло је до ширења индустријске револуције, која је променила живот љу- дима у многим областима, од земљорадње до рада у фабрици. Романтичарски по- крет дао је одговор на политичке и друштвене промене, охрабрујући људе из свих класа да се заинтересују за своје културно наслеђе. Национализам и романтизам били су важни покрети, који су утицали на развој политичких догађаја у Европи XIX века. У XIX веку становништво Европе увећано је више него двоструко, на око 420 милиона. Током тог столећа многи су мислили да би боље живели на дру- гом континенту и одлучили су да емигрирају. Неки су то чинили зато што су због својих верских или политичких уверења били изложени прогону, док су други јед- ноставно веровали да им је живот тако тежак да они и њихове породице немају шта да изгубе ако се одселе(1). У првој половини века већина европских емигра- ната долазила је из Британије и Немачке, касније су стизали и из Италије, Сканди- навије и са Балкана. У САД плима досељеника расла је таквом брзином да су вла- 107 сти сматрале да је морају обуздати. Приближно сваки десети становник напустио је Европу од 1850–1914. године. Било је то најмасовније кретање становништва тог раздобља, у коме је учествовало 50 милиона људи. Неки су одселили у Аустралију и Нови Зеланд, али је већина завршавала у Америци. Почетком XX века и у годинама које претходе Првом светском рату европске државе суочавале су се са великим превирањима. У том периоду многе од њих би- ле су политички стабилне. Међутим, Француска и Британија осећале су претњу растуће немачке моћи, Аустроугарска је била у сукобу са Србијом, а Русија је бринула око својих црноморских граница. Конфликти и тензије повећали су зна- чај политичких савезништава. Два највећа царства, руско и османско, наставила су да пропадају током прве деценије века. Пре 1850. године градови нису имали систем канализације. То је довело до хитне модернизације и планског уређења градова. Постојали су: „текстилни гра- дови“, „градови коксара“ као и „компанијски градови“ када су се одређене приват- не фирме прошириле. Средином XIX века испод улица Париза и Лондона прокопани су прави канализациони системи и одводни сливници. Био је то огроман подухват и импресивно инжењерско достигнуће, при чему се користила најсавременија техноло- гија. Канализациони систем Париза 1878. године био је дуг 600 km(2). Развој индустријског града, тесно повезан са великом индустријском револу- цијом XIX века траје и данас, паралелно са многим манифестацијама и физичким облицима града прединдустријског доба (сламови, слаба комунална опремљеност, загушеност и пренасељеност, саобраћајна концентрација итд.). Градови крајем XIX и почетком XX века, тј. њихова просторна организација и архитектура као пресудни фактори у изградњи градова, показују у бројним случајевима висок сте- пен изграђености, нарочито стамбених четврти, са тенденцијом даљег стихијног ширења града и погоршања стања. Као последица наведеног, густина изграђености достиже у стамбеним четвртима и до 90%, а густина насељености и до 2.000 становника (нпр. у централним деловима предратне Варшаве). Нормални проценат изграђености, нарочито стамбених блокова, са вишеспратним зградама кретао се до 80%. То је доводило, поред ивичне изградње, до формирања малих затворених дворишта између низова уличних и дворишних зграда. Резултат овог развоја су између осталог и стамбене касарне са краја XIX и почетком XX века, 108 које се јављају у блоковима центра Берлина, Беча, Хамбурга, Париза, Варшаве, Пеште и низа других градова. Како говори Беневоло Наполеоновска радничка на- сеља (cities ouvrieres), енглеска стамбена архитектура и диспозиција, Krupp-ов експе- римент повезивања становања радника са фабричким комплексима водила су ка Gar- nier-овом Индустријском граду (cite industrielle). Тај однос друштвених процеса и ур- банизма остао је и до данас основни елемент у схватању града и његових облика(3). Сличне појаве, као последица земљишне шпекулације и одсуства одговарају- ћег грађевинског законодавства, јављају се и у америчким градским центрима, ко- ји се често претварају у блокове облакодера са високим степеном изграђености, мрачним улицама и затвореним двориштима. Док је збијеност градова предтехничке епохе била за оно време напредна поја- ва, која је резултирала из стања друштвеног развоја, а посебно из потреба зашти- те, збијеност градова крајем XIX и почетком XX века, јавља се као назадна мани- фестација. I 2.3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике До веома организованог и убрзаног војнотехничког рада доћи ће крајем XVIII и почетком XIX века.(4) Мануфактурна производња у већини грана била је већ за- мењена машинском индустријом, а нарочито брз успон бележила је металургија и технологија добијања руда(5). Појава барута, а нарочито ватреног оружја, означава квалитативни скок у вој- нотехничком истраживању и развоју средстава и опреме за рат(6). Појава мотора са унутрашњим сагоревањем у аутомобилском транспорту утицаће на велике про- мене у свим видовима и родовима оружаних снага. Мотор се најпре уводи као средство аутомобилског транспорта, а потом и за вучу артиљеријског оруђа. Даља истраживања доводе и до појаве тенка у копненој војсци, авиона у ваздухоплов- ству и подморнице у РМ, као и до нових противавионских и противоклопних средстава, до примене електронских средстава везе, открића бојних отрова. Све те промене замениле су ранији еволутивни развој борбених средстава но- вим револуционарним скоковима у области истраживања оружја и опреме(7). Упоредо са повећањем степена покретљивости ОС, мењала се и њихова ватре- на и ударна моћ. Средином XIX века почиње масовна употреба изолученог (олуч- 109 ног) ватреног оружја, најпре у пешадији, а убрзо и у артиљерији и коњици. Ватре- на моћ копнене војске тиме је вишеструко увећана, што се испољило већ у првим биткама овог периода. Интензитет ватре повећан је још више увођењем брзомет- ног и нарочито аутоматског оружја, што је наметнуло и нове захтеве у погледу оперативно-тактичких поступака јединица на бојишту(8). После појаве олучне артиљерије (период до Првог светског рата), карактеришу појава праве тешке пољске артиљерије и почетак претварања опсадне и тврђавске ар- тиљерије у пољску, односно стварање јединствене земаљске артиљерије(9). Многе промене у артиљерији (повећан домет, брзина гађања, број калиба- ра(10). маневар путањама) утицаће да од помоћног прерасте у један од главних родова оружаних снага. Од средине до краја XIX века, овај период карактерише се брзим усавршавањем артиљеријске технике, чему је знатно допринео развој ма- шинске индустрије. Успешан домет пољских оруђа конструисаних до 1870. годи- не износио је просечно 2–3,5 km, а у времену 1871–1885. године око 3-5 km. То је изазвало потребу примене двогледа и оптичког даљиномера. Прецизност гађања олучних оруђа била је око 3–5 пута већа од глатких. Међутим, остале су исте бр- зина гађања и покретљивост. У литератури доминирају разматрања проблема ду- гуљастог зрна, његове путање и олучне цеви. Када се посматра организација арти- љерије, евидентно је да се јачина артиљерије у дивизији и корпусу само незнатно повећала. Французи су 1914. године дочекали са свега 308 тешких пољских оруђа. Оба типа оруђа од 120 mm била су потпуно застарела (спорометна, конструисана осам- десетих, односно деведесетих година претходног века), а хаубица од 155 mm, иако брзометна била је знатно слабија од сличне немачке. Ситуација у погледу опсадне и тврђавске артиљерије била је још гора, јер су мо- дели свих оруђа били из XIX века, а највећи калибар није прелазио 270 mm. Од 1909. године када је постало очигледно да ће ускоро доћи до рата са Немачком и кад су нај- зад увидели колико су заостали од ње у погледу тешке артиљерије, Французи преузи- мају мере за израду нових и модернизовање постојећих тешких оруђа. Због недовољног времена, до почетка рата успело се једино отпочети произ- водњу новог мерзера (370 mm) и усвојити прототипове два нова (топ 105 mm и мерзер 280 mm)(11). Стање у погледу тешке артиљерије у осталим европским зе- 110 мљама било је мање-више као у Француској. Србија је пре 1912. године распола- гала са 6 мерзера 150 mm и неколико топова 120 mm, а почетком 1913. набавила је из Француске 32 брзометне хаубице 120 mm и 8 брзометних хаубица 150 mm (12). Развој типова брзометних оруђа, нарочито у Француској и Немачкој, био је те- сно повезан са тактичким гледиштима о употреби артиљерије. Уочи Првог свет- ског рата, у вези са узнетим разликама у тактичким гледиштима, постојале су и знатне разлике у организацији артиљерије. У другој половини XIX века, поред балона, у Ратном ваздухопловству поја- вљују се нова борбена средства: ваздушни бродови и авиони. У почетку у саставу артиљерије, инжињерије или јединица везе, авијација већ 1912. године постаје у Француској, Немачкој и Великој Британији посебан род војске под командом од- говарајућих органа у Министарству рата(13). Од 1909–1912 у Француској је про- изведено око 300 авиона и обучено 234 пилота. Немачка је 1910. године формира- ла ваздушни батаљон у којем је, поред балона било и неколико авиона страног по- рекла. Слично Француској Немачка је 1912, организовала војну авијацију као по- себан род(14). У техничком развоју војне авијације постигнути су знатни резулта- ти у периоду 1909–1914. године. Снага мотора износила је 60–80 KS, брзина 80– 100 km/čas, радијус дејства 100–200 km, врхунац лета 2.000 m. Ваздухопловна ин- дустрија произвела је више типова авиона. Упоредо са техничким усавршавањем авиона и порастом производње развијала су се и гледишта о употреби авијације. На свим маневрима авијација је вршила извиђање и одржавање везе. Италија је прва употребила авијацију у рату. У италијанско–турски рат у Либији 1911–1912. године, Италија је ушла са 9 авиона, а крајем рата располагала је са 28 авиона, док Турска у том рату није употребила авијацију. Поред извиђачких задатака и задата- ка на одржавању везе, италијанска авијација извела је и неколико напада бомбама на концентрације турских трупа. У балканским ратовима 1912–1913. године авија- ција је употребљена углавном за извиђање. Искуства са маневрима из италијан- ско–турског рата и балканских ратова послужила су да се формулишу прва гледи- шта о употреби авијације(15). Велике европске државе ушле су у Први светски рат за значајним снагама војне авијације(16). Крупне промене доживела је и морнарица. За релативно кратко време, од 1815–1870. године уместо дрвеног брода на једра развио се железни брод на пар- 111 ни погон.(17). У великим РМ бојни бродови преузимају главну улогу, али су све више грађени и други типови бродова(18). Развој морнаричке авијације (обалне и укрцане) почео је 1910. године кад је полетео први хидроавион(19). Широм Европе пруге су престављале кључне линије снабдевања. Размештање трупа и допремање залиха, одвијало се возовима. Војне власти преузеле су кон- тролу над железничким мрежама ради масовне мобилизације. Британска војска формирала је Оперативно железничко одељење. Шине су биле суштински важне за размештај трупа, те је њихово уништавање изазивало бројне проблеме за војне снаге у покрету. Према томе чим је рат почео нападачи су могли да буду одсечени од појачања и залиха, чиме су добро снабдевени браниоци стицали предност(20). I 2.3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Првих деценија овог периода, а нарочито после пораза национално – револу- ционарних покрета 1848. године стратегијска мисао као да је била заустављена. Средином XIX века поново постају доминантни стратегијски погледи и концепци- је Наполеонових ратова, а оружана борба подређује се „решавајућој одсудној би- ци“. Њен значај пренаглашава се готово свуда, а у погледу дефанзиве инсистира се нарочито на фортификацији. Утицај нових фактора (социјално-економских и материјално-техничких) није уважаван у довољној мери (у Француској и Русији, о њима се много и не говори)(21). Погрешна и неадекватна стратегија могла је да резултира једино поразом(22). Рат је био изгубљен пре него што је и почео. Као и у предходном, и у овом раздобљу вођени су многи ратови од којих су са становишта стратегије посебно значајни: амерички грађански рат 1861–1865, пру- ско–аустријски рат 1866 и руско–турски рат 1877–1878. године.(23). Јужнословен- ски народи водили су такође неколико ослободилачких ратова и устанака, од ко- јих су по својим размерама и масовном учешћу становништва значајнији црногор- ско–турски ратови и ратови Србије против Турске (српско–турски рат 1876–1877 и српско–турски рат 1877–1878. године)(24). Руско–јапански рат био је први велики рат епохе империјализма, вођен у бит- но измењеним материјално-техничким и социјално-економским условима. Обе стране ангажују изузетно велике људске и материјалне ефективе, које треба стал- но попуњавати и занављати, а то је претпостављало масовну производњу наору- 112 жања и опреме, сигурну и ефикасну организацију снабдевања, и постојање довољ- них контигената обученог људства за рат. Индустрија, железнице, моторизација, постају елементи стратегијског значаја. Од стратегије се није више захтевало само да води битку, већ да је припреми и обезбеди. Проблем је био утолико сложенији што је снага ватре и фортификације била сада знатно већа него у ратовима прет- ходних епоха(25), и што су се уместо некадашњих краткотрајних фронталних су- дара почеле да уобличавају операције, на знатно већем простору и временски ду- готрајније(26). Масовна употреба брзометнног оружја и артиљерије присиљавала је истовремено снаге у одбрани на обимне фортификацијске радове, што је убрзо довело и до првих знакова позицијског ратовања(27). Будући рат на тлу Европе предвиђан је у форми одсудног удара, са много те- жим последицама него раније, али још увек нису уочаване све његове димензије. Веровало се у краткотрајне ратове и брза стратегијска решења, у изразиту премоћ офанзиве над дефанзивом, у одсудне битке(28). У том периоду знатно се усло- жњава и систем командовања и у штабовима здружених јединица јавља се Гене- ралштаб, као нови орган за планирање и координацију(29). Од почетка XX века, главне европске силе непрекидно су увећавале своју вој- ну моћ, јачале савезништва и планирале рат(30). Немачка је имала велику, добро увежбану војску, а стварала је и снажну морнарицу(31). Русија је планирала да мобилише своје снаге и против Немачке и против Аустроугарске(32). Француски „План XVII“ усвојио је начелник генералштаба маршал Жофр. (33). У литератури из тог периода нарочито су бројне расправе о тактици артиље- рије у вези са увођењем брзометног топа(34). Употреба артиљерије у српској вој- сци заснивала се на ратној служби из 1911. године. I 2.3.4. Развој фортификације Одлучна артиљеријска оруђа, која су се почела уводити око 1860. године, омо- гућила су да се бедем брешира са одстојања 3–4 km, а град бомбардује и са одсто- јања 4–5 km. Већина фортификатора сматрала је у почетку да ће се то парирати јачим тра- верзама, грудобраном, и повишењем гласије која ће потпуно заклонити ескарпу. Искуства из опсаде Гаете 1860–1861. године, америчког грађанског рата 1861– 113 1865. године, а нарочито из напада на утврђени положај код Дипела 1864. године показала да се мање усамљене тврђаве не могу више бранити, јер је опсадна арти- љерија могла да туче све њене објекте, и да је рушеће дејство новог, дугуљастог артиљеријског зрна око 2,5 пута веће од ранијег, сферног. Ни деташирани форови, нису више били од користи, јер су се налазили сувише близу ансенте ( на око 600 m, а само понегде до 1.500 m) (35). Зато је А. Бријалмон већ при утврђивању Антверпена 1860–1870 пренео глав- ну одбрану са асенте на појас форова удаљен од ње 2–3 km, а један од другог 2–5 km. У немачко–француском рату 1870–1871. године већина француских тврђава, пошто нису биле модернизоване, капитулирала је након трећег бомбардовања. Но, неке су се ипак одржале дуже: Стразбур нпр., мада такође застарео, пружао је планском немачком нападу отпор више од месец дана, а Белфор утврђен форови- ма полусталног типа за време рата, престао је да даје отпор, тек по наређењу француске владе, после 3,5 месеци опсаде. Најзад Париз је, захваљујући поред осталог и утврђењима, пружио такав отпор да га немачка војска није могла заузе- ти, само га је опколила и бомбардовала. То је улило више поверења у сталну фор- тификацију, управо у појасну тврђаву, чији би се међупростори утврдили у пољ- ском типу. Просечно прихваћена одстојања појаса форова од језгра тврђаве изно- сила су 3–4 km (неки фортификатори тражили су да буде 7,5 до 8 km, али би то пет пута повећало цену тврђаве).(36). После изгубљеног рата 1870–1871. године, Француска изграђује граничне утврђене регионе („утврђени рејон“) са појасним тврђавама на крилима и неколи- ко запречних форова између њих(37). Ускоро су и остале европске државе почеле да подижу појасне тврђаве. Кад су готово све биле завршене, појавила се око 1888. године бризантна граната. На опитима је утврђено да таква зрна калибра 210 mm пробијају зидове од опеке дебљине 1,5 m, да у песак продиру 4–5 m, у илова- чу 6–7 m, и да само металне куполе могу да издрже бомбардовање. Због тога се морао употребити отпорнији материјал – бетон, дебљине просечно 2–3 m и челик као оклоп(38). Тако су утврђења постала још скупља. Један Бријалмоном оклопни фор (без муниције) стајао је око 2,5 милиона немачких марака, а појасна тврђава, са таквим форовима и обима 60 km, око 175 милиона немачких марака(39). 114 Заоштравање супротности између империјалистичких сила изазвало је потре- бу заштите граница са тврђавама. Зато се почетком XX века пришло модернизаци- ји постојећих и изградњи нових појасних тврђава. Белгија је утврдила Намир и Лијеж, Немачка Кобленц, Мајнц, Мајнхајм, Стразбур, Кенингсберг и још неке, Русија Каунас, Гродно, Новогеоргијевск, Ивангород и Брест, Аустроугарска Кра- ков, Пшемишл, Сарајево, Пулу. Основна разлика између појединих тврђава поти- цала је између појединих тврђава потицала је од опште карактеристике изабраног типа Фора, од којих су се истицала 4 (четири): Бријалмонов, Шуманов, Муженов и Величков. (слика 90) У Италији и Аустроугарској подизане су на планинским комуникацијама и прелазима посебне, ткз. запречне појасне тврђаве. Главни елементи били су им запречни форови, опасани препрекама. Топови и митраљези постављани су у каза- мате и куполе. У масиву фора налазила су се склоништа, магацини, осматрачнице и касарне. На сличним принципима подизане су и приморске појасне тврђаве. Та- кве су биле Пула и Бока Которска(40). Распоред и улога тврђава произилазиле су из концепције вођења рата. Земље угрожене од агресије желеле су да тврђавама задрже нападача док се потпуно спреме за одбрану, па су их постављале ближе граници, а иза њих подизале глав- ну тврђаву која је имала да служи као ослонац за против дејства. Појасне тврђаве земаља које су се спремале за агресију требало је да, сем обезбе- ђења мобилизације, концентрације и стратегијског развоја, као и задржавања првог налета противника, омогуће преношење операција на нападачеву територију(41). Сувоземне границе Аустроугарске, дуге око 6.150 km, биле су природно јаке, осим у Галицији. Због дугих граница утврђивани су само они одсеци, који су тре- нутно били најугроженији(42). У унутрашњости Аустроугарске од старих тврђава још се одржавају у то време мостобрани на Дунаву, Петроварадин и Комарно. На румунској граници одржавају се застарела казаматирана запречна утврђења кар- патских прелаза, тврђава Брашов и утврђени логор Алба Јулиа. У приморју се оја- чавају само појасне тврђаве – ратне луке, Пула и Бока Которска, а одржавају се утврђења на Вису, Лошињу и делом у Трсту. Остала утврђења: Метковић, Опузен (фор на ушћу Неретве), Сињ, Книн, Шибеник, Задар и Сењ, требало је посести са- мо у рату. (слика 91) 115 Крајем XIX, почетком XX века тежиште утврђивања пренето је на: галициј- ску(43), италијанску(44) и црногорску границу(45). Одбрана сталних утврђења заснивала се и даље углавном на артиљеријској ва- три, осим у Русији, где су у фору задржани само пешадија и артиљерија за блиску одбрану, док је остала артиљерија постављена у међупросторе, и у Немачкој, где су, после прихватања мишљења К. Зауера о начину напада на појасну тврђаву, уместо форова изграђене оклопне групе. Због све веће пробојности артиљеријских граната, елементи фора повезују се почетком XX века подземним саобраћајницама, смањују се надземни профили објеката и све се више иде под земљу. Поред дотадашњег грађевинског материја- ла, масовно се употребљавају бетон и гвожђе. Подземна градња изводи се сем у сталној и у пољској фортификацији (за по- требе минског рата), ради уништавања објеката које артиљерија није у стању да поруши (46). Појава олучне артиљерије средином XIX века и разорне гранате кра- јем истог века наметнула је потребу да се повећа сигурност склоништа. То се мо- гло постићи смањењем профила, повећањем дебљине покривки и употребом но- вих, отпорних материјала – бетона и челика (47). У пољској фортификацији у центру пажње била је брза фортификација, која је поред већег броја присталица имала и противнике који су сматрали да често утвр- ђивање смањује офанзивни дух (48). I 2.3.5. Борбе за насељена места Кад се почетком XIX века због повећаног домета артиљерије приступило по- дизању испред непрекидног тврђавског бедема линије самосталних утврђења–фо- рова, на удаљености око 2–2,5 km, често се наглашавало да би било ефикасније да се уместо извођења опсада форова бомбардују насеља, јер би се град могао заузе- ти са мање жртава. Указивало се да ће понекад и сама претња бомбардовањем бити довољна да се град натера на предају, јер ће цивилно становништво вршити притисак на сопствени гарнизон да би избегло веће жртве(49). При опсади Париза, Немци су тукли и град, али такође из малог броја оруђа. Бомбардовање вароши Београда, коју су Турци тукли са тврђаве 4 и по часа било је терористичко (50). 116 У италијанским ратовима за уједињење и пруско–аустријском рату 1866. го- дине, насељена места се све чешће користе као жаришта отпора, за чије је савла- ђивање нападач морао ангажовати бројну артиљерију. У бици код Кустоце, Аустријанци су морали да употребе 40 топова за савла- ђивање отпора само у неколико мањих насељених места која су Италијани брани- ли као истакнуте отпорне тачке (51). Крајем XIX и почетком XX века, упоредо са увођењем брзометног и аутоматског оружја, значај насељених места у борбеним дејствима постаје још већи. За браниоца насељена места била су утолико важнија што су му обезбеђивала природан заклон од појачане ватре артиљерије и аутоматског оружја нападача, а истовремено олакшава рационалније искоришћавање сопственог наоружања. То је нарочито дошло до изра- жаја у руско–јапанском рату 1904–1905. године. Искуства стечена у овом и у ранијим ратовима убрзо су унета и у тактичка правила готово свих европских армија(52). У одбрани насељено место се делило на одсеке, који се утврђују и запречавају по јединственом плану и организују за самосталну и упорну одбрану, с тим што се артиљерија и резерве постављају изван насељеног места. За напад на насељено место, предвиђан је, као основни облик маневра – обухват, а што брже избијање на супротну ивицу насељеног места, уз ангажовање мањих снага за савлађивање заосталог отпора, сматрано је основним задатком. Крајем XIX века мишљења о бомбардовању била су подељена. Једни су сма- трали да га из хуманих разлога треба одбацити, а други да га треба примењивати кад год има изгледа на успех, нарочито против слабо опремљених тврђава, слабе посаде и становништва чији је морал поколебан. Први практични покушај напада из ваздуха извели су Аустријанци 1849. годи- не при опсади Венеције, пуштајући слободне балоне натоварене експлозивом. Ка- снији експерименти нису имали практичног ефекта, али су указали на могућност наношења губитака противнику који је ван домета земаљских оруђа(53). Ради растерећења надземних саобраћајница у Њујорку, Паризу и неким дру- гим великим градовима израђују се метрои, а за железнички саобраћај све чешће се граде тунели, као изразити представници подземне градње. У потрази за рудом иде се и неколико стотина метара под земљу и такође, стичу се значајна искуства која се одмах користе и за војну подземну градњу. 117 I 2.3.6. Закључна разматрања Раздобље прерастања либералног капитализма у империјализам рефлектовало се вишеструко на подручју стратегије(54). Раздобље империјализма и империјали- стичких ратова временски је обухватало релативно кратак период, последње деце- није XIX и прве деценије XX века, али је по обиму и дубини промена у сфери рат- не вештине и војне организације представљало најзначајнију етапу капитали- зма(55). За разлику од претходног периода, свет је сада већ био подељен (крајем XIX века империјалистичке државе господариле су готово целокупном Африком, Полинезијом и Аустралијом, са 56,66% Азије и са 27,2% Америке), а у развитку капитализма наступала је његова последња, монополистичка фаза. Даљи мирни развитак капитализма није више био могућ: Велика Британија, Француска, Холан- дија, Белгија и Шпанија грчевито су чувале своје огромне колонијалне империје стечене у ратовима претходних векова, али су на те територије све агресивније почеле да посежу буржоазије млађих капиталистичких држава: Немачке, Италије, Јапана, САД, али и Русије, тражећи простор за експанзију свог финансијског ка- питала. У таквим условима постају неизбежни империјалистички ратови за понов- ну поделу и прерасподелу света. Поларизација будућих противника вршена је на бази интереса, али како је свака од потенцијалних учесница рата била релативно слаба да у општем сплету противуречности оствари своје циљеве самосталном ак- цијом, стварају се две антагонистичке коалиције: Тројни савез (Немачка, Аустроу- гарска и Италија) и Антанта (Француска, Русија и Велика Британија). Опредељи- вање осталих држава (САД, Јапана, Турске, Србије, Црне Горе, Бугарске, Белгије) према блоковима било је условљено, пре свега њиховом општом војно-политич- ком оријентацијом и интересима, степеном везаности за једну или другу коалици- ју историјским, економским и другим мотивима, географским положајем и сл. За- оштравање супротности између империјалистичких држава око поделе света на- метало је потребу радикалних промена и у области стратегије. Усвајање нових стратегијских концепција произилазило је и из убрзаног мате- ријално-техничког развоја(56). Готово у свим државама почиње убрзан процес ја- чања војних ефектива, уводе се нове врсте оружја и борбених средстава (брзомет- но и аутоматско оружје, малодимни барут, бризантни експлозив, нови типови бор- бених возила и ратних бродова и др.) Проналаском телефона и радио-уређаја из 118 основа се мења целокупни систем руковођења и командовања, Економски и инду- стријски развијене државе биле су у повољнијем положају у погледу материјалног обезбеђења ОС и уређења ратишта чије се димензије сада вишеструко повећава- ју.(57) Увођењем у наоружање изолученог оружја, борбе за насељено место по- примају нова обележја, а значај фортификације постаје још изразитији. Док је по- јава дугуљастог артиљеријског зрна (средина XIX века) због његове веће дубине продирања од дотадашњег сферног ђулета, изазвала потребу повећања заштитне дебљине фортификације, увођење много снажније, бризантне уместо барутне гра- нате, крајем XIX века, наметнуло је употребу бетона и челика. Теоретичари урбанизма и архитектуре крајем XIX и почетком XX века (Sitte, Stübben, Briuck, Lisicki, Howard, Gropius, Eberstadt, Blum, јосимовић и др.) указују на негативан развој беспланске изградње, посматрајући проблем са аспекта редов- них мирнодопских потреба, занемарујући заштиту у грађевинарству. I 2.4. Први светски рат I 2.4.1. Општи историјски преглед, развој градова Први светски рат, 1914–1918. године, оружани сукоб двеју империјалистичких групација настао је као последица крајње заоштрених противречности између ка- питалистичких великих сила. Захватио је у самом почетку девет држава: Велику Британију, Француску, Русију, Србију, Црну Гору, Белгију и Луксембург на стра- ни Антанте и Немачка и Аустроугарска на страни Централних сила са укупно 732 милиона становника, рачунајући ту и колоније(1). У рат је до краја ступило укуп- но 28 држава, са преко 1,5 милијарду становника (укупно ¾ становника света). Ратне операције водиле су се у Европи, Азији и Африци, на пространству од око 4 милиона km² и готово на свим океанима и морима (2). Огромним димензијама, рушилачким и уништавајућим дејством Први светски рат вишеструко је превазишао све претходне ратове. Више од 70 милиона људи је мобилисано. Погинуло је или умрло од рана, епидемија и глади, више од 20 мили- она, а приближно толико је рањено. У односу на број мобилисаних Србија је изгу- била 26%, Француска 16,8%, Немачка 15,4%, Велика Британија 12.5%, Русија 11,5%, Италија 10,3%, а САД 2%(3). По подацима аустријског Ратног архива Аустроугарска војска је у Првом светском рату извела на ратиште око 8.000.000 119 људи, од којих је 539.633 или 6,4% погинуло, 1.943.237 или 23,3% рањено, 3.748.171 или 44,9% оболело (евакуисано) и 2.118.190 или 25,4% нестало и заро- бљено (од којих 470.000 помрло у заробљеништву) (4). Сваке ратне године у просеку је гинуло 30 пута више војника, него у време Наполеонових ратова, 70 пута више него у седмогодишњем рату, а 250 пута више него у тридесетогодишњем рату(5). Огроман степен губитака, условио је и повећану производњу ратних средстава. Само у Великој Британији, Русији, Француској, Немачкој и Аустроугарској произве- дено је 21.700.000 пушака, 890.000 митраљеза, 141.200 артиљеријских оруђа., 17.500 минобацача, 8.200 тенкова и 292.000 моторних возила. Материјални губици били су, такође велики. Само у Француској спаљено је и уништено 394.000 стамбених зграда, 740.000 кућа, 20.000 индустријских предузећа, 5.000 km. железничких пруга и 53.000 km путева(6). Целокупни ратни трошкови зараћених држава (ратни материјал, раза- рања, финансијски издаци) процењени су на око 200 милијарди долара (тадашња вредност валуте и цене). У прве три године дневно је трошено 123 милиона долара, а у последњој ратној години (1918) 224 милиона. Размере разарања биле су нарочито велике у областима које су годинама биле поприште позицијског рата. Количине наоружања, муниције и друге ратне опре- ме, припремљене у време мира, брзо су утрошене, а рат је тражио и гутао много више. Стога су се готово сви производни капацитети света морали томе подреди- ти(7). Рат се није решавао само на фронту, већ и у позадини. (слика 92). Неке појаве Првог светског рата као што су бомбардовање Лондона и Париза упозоравају на нове опасности које прете градовима и указују на раскорак који влада у развоју грађевинарства и заштите. Заблуда о престанку утицаја заштите на развој грађевинарства, која је трајала више од једног века доводи до кобних по- следица. Она је почела да се уочава тек у периоду између два светска рата. I 2.4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Све до Првог светског рата војно-техничким истраживањима баве се узгред разни органи, одељења, инспекције, управе и комитети. Први светски рат утицао је још више на развој истраживачког рада, нарочито у повећању ефикасности свих 120 врста оружја (митраљеза, минобацача, тенкова, топова, бродова и подморница). Тада долази и до формирања институција за опите у области ратне технике. У Првом светском рату израђени су многи нови модели брзометних оруђа – претежно тешких(8). појавили су се минобацачи и нове врсте граната (са бојним отровима и димне), створене су јединице артиљеријског инструменталног извиђа- ња, артиљеријска авијација и јаке артиљеријске резерве врховних команди, пове- ћан је командно-штабни апарат, почеле су се стварати артиљеријске групе, уведе- ни су бројни нови методи гађања и остварења ватри. Оскудица у муницији била је један од узрока који су крајем 1914. године довели до стабилизације фронта и пре- ласка на позицијски рат. За њено отклањање предузете су хитне мере на обема странама: у Француској је решено да се раније планирана дневна производња од 14.000 метака за пољски топ повећа на 100.000 ком(9). У другом периоду (пози- цијски рат 1915–1917. године) проблем пробоја непрекидног и јако утврђеног фронта изазвао је осетан пораст артиљерије која је добила главну улогу у разбија- њу противничког одбрамбеног система(10). При томе се осетно повећала важност тешке артиљерије, због потребе за рушењем све јачих фортификацијских објеката. Технички развој артиљерије био је врло интензиван и обиман (11). Почетком лета 1918. године кад је била на врхунцу својих ратних напора Не- мачка је располагала са више од 7.900 тешких топова, хаубица и мерзера, међу ко- јима су били и нови типови. Пред крај рата Француска је имала 4.950 тешких ар- тиљеријских оруђа калибра 105–520 mm и 240 тешких рововских оруђа 240 mm. Српска војска на Солунском фронту имала је у свакој дивизији, поред других ар- тиљеријских јединица по дивизион хаубица 120 mm, а ван дивизија (као армијску артиљерију) по вод заплењених топова 105 и 150 mm и 2 британска топа 107 mm. Пред офанзиву 1918. године тешка артиљерија је појачана са 13 батерија, па су од њих и неких сопствених јединица формиране две армијске артиљеријске групе и артиљеријска група Врховне команде (12). На почетку рата, авијација је још увек била у повоју. Британија, Француска, Не- мачка и Русија додавале су ваздухопловне јединице својим војскама, користећи авио- не за осматрање непријатељског кретања по тлу и ручно избацивање бомби. Цепели- ни напуњени гасом (названи по немачком конструктору грофу Фердинанду фон Це- пелину) извели су прва бомбардовања белгијског града Лијежа већ 1914. године. 121 Крути ваздушни бродови могли су да лете високо и далеко. Наредне године почели су да нападају Париз и Лондон, сејући страх међу цивилима. Током 31 напада на Лондон, погинуло је 670 људи. Немци су у рату употребили укупно 115 цепелина. Борбени авиони су већ 1916. почели да учествују у директним ваздушним бор- бама, покушавајући узајамно да се оборе митраљезима. Први борбени авиони (британски двокрилац сопвит камел, немачки трокрилац фокер др-1) развијали су брзину од 185 km/čas(13). До фебруара 1916. године француско ратно ваздухо- пловство набавило је већ 1.149 летелица(14). Већ 1917. авијација је порасла бројно и квалитативно. Уведени су нови типови авиона, а појавила се и нова врста – јуришна авијација. Технички развој у овом пе- риоду обележен је знатним бројним повећањем и усавршавањем авиона. Док је 1915. године ловачки авион имао брзину 130 km/čas, 1917. године достиже брзину 220 km/čas. Носивост бомбардерских авиона знатно се повећала. Извиђачки авио- ни били су свуда опремљени усавршенијим фото-камерама(15). Авијацијска сила Антанте знатно је ојачала и уласком САД у рат, која је имала велики индустријски потенцијал. Да би парирали јачању авијације сила Антанте, Немци су предузели мере за јачање своје авијације и крајем јуна 1917. године саставили програм њене изградње који је, углавном предвидео проширење капацитета фабрика тако да се достигне месечна производња од 2.000 авиона и 2.500 мотора, двоструко повећа- ње ловачких ескадрила, тако да се њихов број повећа на 80, формирање 17 нових ескадрила за извиђање, повећање броја допунских ескадрила, пилотских и изви- ђачких школа. Са масовнијом употребом авијације у операцији, повећава се и ње- на ефикасност, па су и захтеви КоВ постајали све већи. Због тога силе Антанте форсирају убрзану производњу авиона(16). Развој авијације у овом периоду обе- лежен је, углавном бројним повећањем, а у мањој мери новим конструкцијама авиона. Планиран је перспективни програм, према којем је у 1918 и 1919. години требало произвести око 19.000 авиона. Иако је остварење тог програма прекинуто завршетком рата, ипак су оствариле знатан део тог програма и у јуну 1918. године постали изразито надмоћнији на свим фронтовима (17). Британци су 1915. развили ново оружје, које су назвали „копнени брод“, али су му дали шифровано име тенк јер је личио на резервоар за воду. Шифровано име је општеприхваћено, а убрзо је почела масовна производња првих тенкова. Та 122 нова оклопна борбена возила кретала су се на гусеницама и била су идеална за ро- вовски рат. Британија, 15. септембра 1916. године, уводи прве тенкове у борбу то- ком битке на Соми. У бици код Комбреа, 20. новембра 1917, 474 британска тенка пробила су немачке линије. И француска војска их је успешно развила и користи- ла. Немци су своје прве тенкове направили тек 1918. године и било их је врло ма- ло. Неки рани модели тенкова имали су митраљез у обртној куполи. Мали тенкови могли су да кидају бодљикаву жицу, али им је било тешко да прелазе широке ро- вове. Ускоро су конструисане веће верзије (18). Немци су 22. априла 1915. године употребили бојни отров, отровни гас хлор, на савезничким линијама (против француских и алжирских трупа) у другој бици код Ипра. Том приликом настала је општа паника, јер су савезнички војници уми- рали од гушења за само неколико секунди. Касније је употребљен гас иперит, ко- ји се убацивао чак и у високоексплозивне гранате. Врло брзо у употребу су обе стране увеле гас-маске ради заштите својих војника(19). Почетком овог рата Немачка своју морнарицу опрема У-бродовима (од Under- seeboot или данашњи назив подморница). Главно наоружање У-бродова била су торпеда са експлозивним бојевим главама. Немачка је 1915. године отпочела блокаду Британских острва, нападајући тр- говачке бродове који су доносили залихе преко Атланског океана(20). Наредне 1916. године од 31. маја до 1. јуна, британска Велика флота, бори се против немачке Морнаричке флоте у бици код Јиланда, поред обале Данске. Био је то једини директан окршај ове две флоте. I 2.4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Основна стратегијска концепција великих сила да рат реше брзо једном гене- ралном битком, или са неколико узастопних битака и удараца, није донела очеки- ване резултате(21). До краја рата није био у целини решен проблем оперативног искоришћавања пробоја и наношења уништавајућих удара противничким страте- гијским резервама у дубини. Главни разлог за то био је постепено малаксавање офанзивне снаге нападача за продирање у дубину одбране, јер се није располагало одговарајућим средствима за потхрањивање борбе из дубине(22). Најчешће су из- вођене борбе у сусрету, а главни облици маневра били су фронтални напад и обу- 123 хват. Фронтални напади на противника који се претходно укопао и утврдио завр- шавани су обично поразом, нападач није имао довољно средстава да савлада фор- тификацијске и минско-експлозивне препреке и неутралише митраљезе и артиље- рију браниоца, а без тога се није могао изводити пробој у дубину(23). У почетном, маневарском периоду рата (1914) циљеви дефанзивних операција постављени су шире, а у погодном моменту предузимана је противофанзива. У историји ратне вештине истиче се противофанзива српске војске после колубарске битке, као и француске војске у бици на Марни. (слика 93). С обзиром на империјалистички карактер рата (изузев за Србију и Црну Гору) и њихове војне и економске димензије, убрзо су дошли до изражаја и веома круп- ни стратегијски проблеми. У оквиру коалиција настају сукоби због посебних ин- тереса(24). Други крупан проблем састојао се у потпуној неприпремљености еко- номике и материјално-производних капацитета и извора за дуготрајан и исцрпљу- јући рат, чије су контуре почеле већ да се назиру у јесен 1914. године.(25) Стратегија обарања показала се нецилисходном за рат оваквих размера. Раз- вој оружаних снага и појава нових борбених средстава и родова војске повећали су значај организације садејства(26). У Првом светском рату тактика јединица КоВ мењала се упоредо са развојем материјално-техничких база, бројним повећањем јединица и оружаних снага у це- лини, усавршавањем система командовања и проширењем димензија војишта и бојишта. Убрзо се показало да ратна пракса има другачија обележја у упоређењу са оним што су предвиђала војна правила и ратне службе(27). Маневарски период рата 1914. године карактерисале су офанзивне и дефан- зивне операције великих размера, које су покривале готово сав слободни простор. Само на западноевропском ратишту у покрету и акцији било је преко 3 милиона војника и око 10.000 топова. Међутим, ни једна од предузетих офанзива није завр- шена потпуним успехом, нападач није имао довољно резерви да експлоатише по- четне победе, а бранилац је релативно брзо успевао да ојача одбрану. На офанзиву је одговарано противофанзивом. Већ после неколико месеци постало је јасно да се рат не може добити једном генералном битком, макар се њом непријатељу нанели и најтежи губици (28). 124 Крајем 1914. године операције су се коначно угасиле, а рат је добио рововско обележје(29). Преласком на позицијски рат настају значајне промене у свим доме- нима стратегије. Због створене равнотеже снага обе стране опредељују се за ста- тични, рововски начин ратовања, док се на мору и даље наставља битка за помор- ске комуникације. Стратегија обарања и уништења, са којом се ушло у рат, постепено је усту- пила место стратегији изнуривања и исцрпљивања. За такву стратегију није била довољно спремна ни једна зараћена држава. Пре свега, недостајало је обучено људство за попуну ратних армија, а све више се осећала и оскудица материјално- техничких средстава. Фактор економике попримао је све наглашенију улогу у склопу стратегије (30). У трагању за средствима и облицима пробоја позицијског фронта решење је у почетку пронађено у борбеном поретку типа таласа, сваки талас се састојао из неколико стрељачких стројева, а три до четири таласа сачињавали су налет. Та својеврсна фаланга која је имала задатак да пробије непријатељеву одбрану прак- тично грудима војника, а не ватром (артиљерије, авијације и другим средствима) није представљао напредак, већ кризу тактике. Обострани губици били су били изузетно велики. Нова средства којима је требало постићи пробој и неутралисати одбрану били су бојни отрови, авијација и тенкови. Повећава се и густина ватре увођењем већег броја митраљеза и арт. оруђа, а уместо таласа постепено се уводе, нарочито 1917. године групни облици борбеног поретка. Пешадија се масовно на- оружава ручним гранатама, пушкомитраљезима и артиљеријским оруђима мањих калибара, а њено дејство припремано је и подржавано краћом, али разноврснијом и ефикаснијом ватром. Између осталог почиње да се примењује и ватрени вал, ко- ји је прилагођаван темпу продирања пешадије(31). Развој авијације поред пораста производних снага и развоја ваздухопловне ин- дустрије, био је тесно повезан са карактером дејства КоВ у појединим периодима рата. Организација командовања и употребе авијације у овом периоду била је де- централизована, што је било у складу са могућностима авијације (нарочито мали радијус дејства и веома слаба ватрена моћ авиона)(32). Учешће авијације у нападу сводило се углавном, на дејства у припремном пе- риоду (у мањем обиму) и у току напада, а главни напори усмеравани су на правац 125 главног удара. У почетку, основни задаци авијације су извиђање и коректура ва- тре, а касније борба за превласт у ваздуху, подршка јединица и одржавање везе. Због релативно слабог наоружања и недовољне техничке опремљености, мале но- сивости и ограниченог радијуса дејства, утицај авијације на развој и темпо напада био је релативно мали мада су у појединим операцијама ангажоване и веома број- не ваздушне снаге. Слично је било и са употребом оклопних јединица(33). Други период (1915–1917) карактеристичан је по операцијама вођеним на ста- билизованим фронтовима. Позицијски начин ратовања трајао је преко три године. Само повремено јављају се операције покретног карактера на Источном фронту (1915 и 1916) италијанском фронту (1917) и у Србији (1915)(34). Крајем 1917. године коначно су били обезбеђени неопходни услови за пробој позицијске одбране, али само у оквирима тактичке дубине(35). Ни у офанзивама изведеним 1918. године, нарочито у Пикардији на Ени и Марни, пробоји тактич- ких размера нису прерастали у оперативно-стратегијске, иако су употребљаване знатно веће количине оруђа (изузетак је пробој Солунског фронта). За разлику од претходног поступка, напад пешадије подржаван је сада ватром и ударом тенкова, који постају најпогоднија пратећа оруђа, нарочито у уништавању митраљеских отпорних тачака. За разлику од нападне одбрамбена тактика заснивала се на фортификацији, ва- три и дубини поседања положаја. Већ 1916. године Немци прелазе на групни си- стем поседања положаја, уместо линијског, а утврђени положаји израђивани су на дубини до 20 km у 2–3 појаса(36). Од авијације се захтевало да подржи дејства КоВ извиђањем, нападима на не- пријатељеве трупе и објекте на фронту и спречавањем дејства непријатељеве ави- јације. Све већа активност извиђачке и бомбардерске авијације довела је до појаве и формирања ловачке авијације(37). Појава ловачких авиона и њихова ефикасност у ваздушној борби присилила је бомбардерску авијацију на групна и ноћна лете- ња. Због бројног и техничког развоја авијације 1916. године, дошло је до њеног ја- чег ангажовања у биткама на Западном фронту, код Вердена и на Соми, и до њене веће примене у бомбардовању аеродрома, ближе и дубље позадине. Напади на аеродроме присилили су Немце да повуку своју авијацију на аеродроме у дубини, а то је смањило њену ефикасност(38). 126 У трећем периоду (прелазак са позицијског на маневарски рат, 1918. године) савезници су достигли максимум у производњи оруђа, а нарочито муниције. У Француској је већина тешких спорометних оруђа замењена брзометним, а дневна производња муниције нарасла је на 190.000 метака за топ 75 mm и 50.000 метака за оруђа тежих калибара. Ипак, утрошак муниције био је толики да су се резерве муниције у другој половини 1918. године осетно смањиле у обе зараћене стране. Међутим, то није имало јачег утицаја на ток операција, јер је рат убрзо завршен. У организацији артиљерије дошло је до већих промена само у Француској, због бројног повећања тешке артиљерије и моторизације(39). Савезници су обезбедили превласт у ваздуху, и своју авијацију претежно упо- требили за нападе на немачке аеродроме, железничке станице, транспорте, мосто- ве на Соми, отпорне тачке, артиљеријске положаје и резерве. У оквиру самостал- них дејстава авијација је коришћена за бомбардовање објеката у непријатељевој позадини индустријских центара, аеродрома, железничких станица и центара за снабдевање. Иако је авијација углавном служила за подршку КоВ, ипак су само- стална дејства авијације, дошла до већег изражаја него раније(40). У сукобу две империјалистичке стратегије коначно је поражена она чији је ратни потенцијал (у целини) био слабији, и у којој је постојао већи несклад изме- ђу постављених стратегијских циљева и објективних могућности. Најзначајнији догађај епохе била је победа октобарске социјалистичке револу- ције у Русији. За три године колико је трајао грађански рат, стратегија Црвене ар- мије мењана је неколико пута(41). I 2.4.4. Развој фортификације У Првом светском рату, стална фортификација је у самом почетку рата била подвргнута тешком испиту.(42). Већина раније изграђених тврђавских подземних објеката, пружала је сигурну заштиту и од највећих калибара артиљерије су (не- мачки мерзер 420 mm и аустроугарски мерзер 305 mm). На француски фор Дуо- мон избачена је огромна количина артиљеријских зрна великог калибра, али од 30 казамата само пет је онеспособљено. Од утврђења у Галицији само су појасне твр- ђаве одиграле важну улогу кад су Аустроугарске армије одбачене са линије Сан- Дњестар. 127 Краков је одиграо улогу стратегијског ослонца галицијског фронта. Утврђења на италијанској граници заштитила су концентрацију аустроугарских снага после објаве рата 1915. године. Италијани нису успели у Првом светском рату да заузму ниједно од аустријских утврђења. Утврђења у Херцеговини испунила су у потпу- ности своју улогу. Форови у Боки Которској издржали су од 17–27. октобра 1914. године бомбардовање топовима 240 mm без већих оштећења. У Првом светском рату, поред изградње положаја на форовима у полусталном типу Аустроугарска је у Херцеговини знатно ојачала Боку Которску изградњом нових форова са купола- ма, а за њену заштиту подигла је линију од Будве на Голиш, и на источним и се- верним падинама Ловћена. Белгијске тврђаве Антверпен, Лијеж и Намир нису издржале дејство мерзера 420 mm који су пробијали зидове и куполе свих нападнутих форова. Слично је са француским Мобежом и Манонвилером. На немачко–руском фронту само су Кау- нас и Новогеоргијевск пружили јак отпор. Тиме је вера у отпорност сталних обје- ката у тој мери пољуљана да су Французи почели да разоружавају већину својих тврђава(43). Стална утврђења централних сила, као Пшемишл испунила су планирану уло- гу јер снаге Антанте 1914–1915. године нису располагале довољно моћном опсад- ном артиљеријом. У очекивању немачке офанзиве Французи су почетком 1916. го- дине поново армирали Верден, али тако да је од њега створен утврђени сектор, ко- ји је ојачан објектима пољског типа, укључен у састав општег фронта оператив- них снага. Верденски форови, због квалитетнијег и дебљег бетона од белгијских форова, издржали су у у верденској бици бомбардовање и мерзера 420 mm. Тако је поново враћено поуздање у отпорност сталних објеката. При изради нових под- земних објеката, у типу сталне фортификације, поред заштите од дејства артиље- рије, води се рачуна о проветравању и изолацији, а неки од њих добијају и херме- тичка гвоздена врата(44). Од подземних објеката у типу пољске фортификације израђују се, најчешће склоништа за штабове и људство(45). После преласка на позицијски начин ратовања, склоништа, због масовне употре- бе све моћније артиљерије, увођења у наоружање огромног броја минобацача и дру- гих оруђа за вертикално гађање, постају неопходни фортификацијски објекти за за- 128 штиту људства, оруђа, средстава везе, санитетских, интендантских и других потреба, а раде се не само на положају, већ и по дубини одбрамбених зона (због појаве бом- бардерске авијације, чак и на неколико десетина километара позади фронта)(46). Нападна средства постепено су јачала, али се упоредо развијала и пољска фор- тификација, да би на крају достигла дотад невиђене размере. Осећала се све већа потреба за техничким трупама, па су, поред сразмерног јачања инжињерије, орга- низоване и специјалне инж. јединице- електромашинске и компресорске чете. За пројектовање и изградњу нових положаја Немци су у зиму 1915–1916. године формирали посебне грађевинске штабове, у чији састав улазе официри свих родова. За заштиту људства и средстава обалске одбране Немци су на белгијској оба- ли израдили много бетонских склоништа различитих димензија, у које се могло сместити 25–50 људи. То су били укопани или полуукопани објекти са сводом од армираног бетона, дебљине до 2 m. Негде су нише за муницију биле од дрвета и железничких шина (47). Дивизије су по потреби ојачаване радним јединицама, које су ангажоване од другог положаја уназад. Уређење таквих положаја захтевало је огромне количине материјала. Француском корпусу за време битке на Соми (јули–новембар 1916) испоручивано је просечно сваког месеца 40.000 комада великог алата, 1.000 t ши- на или гвоздених носача, 35.000 m² таласастог лима, 12.600 Бренових елемената, 23.000 m² жичане преносне ограде, 128 t бодљикаве жице, 1.400 крстила, 1.180.000 џакова за земљу и до 200 t цемента (48). Немачка Врховна команда од краја 1916. године организује положаје по типу утврђене зоне, дубине 15–20 km, са многобројним објектима сталног типа. Најпо- знатији тако уређени положај био је Зигфридова линија. Опасност од ваздушног бомбардовања, које се почело примењивати већ првих дана рата, поставило је нове захтеве у погледу отпорности фортификацијских објеката. Да би се могло њима удовољити, проучава се дебљина продирања вазду- хопловне бомбе. Све формуле до којих се у том проучавању дошло полазе мање више од истих принципа и заснивају се на истим елементима као и формуле за од- ређивање дубине продирања арт. граната, само су другачије константе материјала и ударне брзине. 129 I 2.4.5. Борбе за насељена места Значај насељеног места у Првом светском рату, у склопу операција зависио је од основних карактеристика ратовања. У маневарском периоду, борбе за насељено место и око њега биле су на Западном фронту изузетно тешке, дуготрајне и скоп- чане са великим губицима, јер је бранилац, по правилу сва значајнија насељена места укључивао у јединствен систем одбране. Како је слободног простора за обу- хват и окружење насељеног места било све мањи, излаз су били једино фронтални напади. Артиљерија нападача могла је да ефикасно неутралише само снаге које су поседале ивицу насељеног места, а чим би пешадија продрла у само место борба је попримала обележја појединачних и групних окршаја пешадије, уз најширу примену бомби и ручног ватреног и хладног оружја. Покушаји употребе пољске артиљерије, и пратећих оруђа пешадије показали су се убрзо неефикасним, јер их је бранилац релативно лако паралисао блиском ватром. У таквим условима борбе у насељеном месту попримају обележје дуготрајних и веома тешких сукоба. Не- мачка 43. и 44. дивизија, тек после 3 недеље огорчених борби и 14 узастопних ноћних јуриша успеле су да освоје (11. 11. 1914) град Диксмајде на реци Изеру, који је бранило 6.000 француских морнара и једна белгијска бригада. На Источном и балканском фронту, борбе за насељено место биле су нешто ређе због слабије насељености и мање чврстине зграда (нарочито у селима), али и због већег слободног простора за обухват(49). У периоду позицијског рата (1915–1918) насељена места се потпуно уклапају у систем одбрамбених положаја. Развој тешке артиљерије, минобацача, пратеће артиљерије, пламенобацача и др. омогућавао је, лакше савлађивање отпора у насе- љеном месту(50), али је бранилац имао веће могућности одбране применом јачих фортификацијских објеката (бетонских бункера и склоништа), употребом жича- них препрека и мина и сл. У Првом светском рату, прве нападе извели су ваздушни бродови, али због ве- лике осетљивости на противдејства ПАА и ловачке авијације нису имали већег значаја(51). Први покушај рушења из балона извели су Аустријанци 1849. године при опсади Венеције, али без успеха. Тако су завршили и сви други покушаји и експерименти до Првог светског рата. 130 У почетку су могућности за рушење бомбардовањем из ваздуха биле мале. Бом- бардовало се узгред, из ваздушних бродова и из извиђачких авиона, и то адаптира- ним артиљеријским гранатама малог и средњег калибра, које нису могле да произве- ду озбиљнија оштећења. Касније кад је створена бомбардерска авијација од авиона веће носивости и кад је развијена ваздухопловна бомба већег разорног пуњења, ство- рени су услови за успешније извођење рушења дејством из ваздуха (52). Повећани радијус дејства и носивост бомбардерских авиона у другој полови- ни Првог светског рата, омогућили су извођење ефикаснијих напада на објекте у дубокој позадини. Први напад на већој дубини извела је група од 4 британска ави- она 21. 9. 1914. године на базу ваздушних бродова у Фридрихсхафену са 400 m висине. У нападу на Лондон 7. 7. 1917. године, из 22 авиона бачено је 76 бомби укупне тежине преко 4 t. У нападу на Пулу 8–9. 8. 1917. године, Италијани су са 28 авиона бацили око 8 t бомби. Ноћни напади извођени су појединачним авиони- ма у размаку од 5 мин., због чега су дуго трајали. Ради лакшег уочавања циљева, напади су извођени са малих висина (до 1.000 m), а за тамнијих ноћи објекти су осветљавани. Ноћу су првенствено нападани градови и већи и лакше уочљиви објекти (же- лезничке станице, луке, аеродроми и др.). Ефекти ноћних напада били су знатно мањи од дневних (53). До краја рата конструисане су бомбе до 500 kg и веће (Немци су 17. марта 1918. године бацили на Падингтон у Великој Британији бомбу од 1.000 kg). Објек- ти рушења дејством из ваздуха били су железничке станице, складишта, градови и бродови (54). Тенкови, који су на Западном фронту употребљени први пут у већем броју у бици код Камбреа, олакшавали су у одређеној мери напад на насељено место, али су услед мале брзине, слабог оклопа и честих кварова убрзо искључени из ове вр- сте дејства (55). У грађанском рату у Русији 1918–1920. године већа насељена места, око којих се најчешће борило, уређивана су за кружну одбрану, као утврђени рејони са 1–2 одбрамбена положаја (56). Потреба за Цивилном заштитом јавила се у Првом светском рату, већ након првих бомбардовања насељених места из ваздуха. 131 У позадини се организују службе осматрања и узбуњивања, изграђују склони- шта и формирају јединице за гашење пожара, раскрчивање рушевина и пружање прве помоћи (57). I 2.4.6. Закључна разматрања Обезбеђење многомилионских армија борбеном техником условило је значај- но проширење ратне индустрије и превођење готово читаве економике ратујућих страна за потребе рата. Мобилизација привреде, транспорта и других делова еко- номике за потребе рата постале су радње од стратегијског значаја(58). Економски рат се проширује готово на сва подручја привредног живота, посебно индустрију, јер је од њеног функционисања зависило снабдевање оружаних снага наоружањем и опремом, чији је утрошак премашивао сва дотадашња предвиђања. Искуства стечена у Првом светском рату показала су да економске функције рата у савреме- ним условима имају прворазредан значај. У Првом светском рату милионске армије и готово непрекидни фронтови условили су да се ратна дејства воде на најразличитијем земљишту, укључујући и планинске масиве. Авијација је претежно била везана за равничарско земљиште, а слично је било и са првим оклопним јединицама. У тактичко-оперативним деј- ствима нападач је углавном бирао маневарско земљиште, на којем је, избегавајући препреке и насељена места, могао да концентрише веће снаге и оствари јачи ва- трени удар, а бранилац је тежио да поседањем јачих положаја на брдовитом и пла- нинском земљишту ојача одбрану и контролише дејства нападача у уским пролазним зонама. На маневарском земљишту бранилац је у већој мери примењивао и пољску фортификацију, земљиште је фортификацијски ојачавано препрекама, нарочито жи- чаним, а насељена места и шуме уређивани су као чворови одбране (59). У целини узев авијација у Првом светском рату употребљена је углавном за подршку КоВ. Током рата оформљени су основни задаци, који су по својој сушти- ни, значају, садржају, уз мање измене, остали исти све до појаве нуклеарног оруж- ја. Организацијске форме јединица остале су такође, без већих измена све до да- нас. До масовније употребе авијације дошло је тек при крају рата, тако да је њен допринос операцији остао у тактичким оквирима. Међутим, искуства из овог рата била су од огромног значаја за даљи развој авијације(60). Опасност од ваздушног 132 бомбардовања, које се почело примењивати већ првих дана рата, поставила је но- ве захтеве у погледу отпорности фортификације. Да би се њима могло удовољити проучава се дубина продирања ваздухопловне бомбе. У Првом светском рату борбе за насељена места биле су изузетно тешке, дуго- трајне и скопчане са великим губицима, јер је бранилац по правилу сва значајнија насељена места укључивао у јединствен систем одбране. Како је слободног про- стора за обухват и окружење насељеног места било све мање, излаз су били једи- но фронтални напади. Покушаји употребе пољске артиљерије и пратећих оруђа пешадије, убрзо су се показали неефикасним, јер их је бранилац релативно лако паралисао блиском ватром. У периоду позицијског рата (1915–1918) насељена ме- ста се потпуно уклапају у систем одбрамбених положаја. Развој тешке артиљери- је, минобацача, пратеће артиљерије, пламенобацача и др. омогућавао је лакше са- влађивање отпора у насељеном месту, али је бранилац имао веће могућности од- бране применом јачих фортификацијских објеката (бетонских бункера и склони- шта), употребом жичаних препрека и мина и сл. У овој епохи развоја градова, изгледа да се нит фактора заштите, до тада стално присутне, прекида. Услед тога градови нису нису пружили заштиту као нужност. I 2.5. Период између Првог и Другог светског рата I 2.5.1. Општи историјски преглед, развој градова У Првом светском рату и одмах после њега појачале су се класне супротности у капиталистичким земљама, што је под снажним утицајем победе октобарске со- цијалистичке револуције у Русији довело до још већег размаха револуционарних покрета. У Немачкој (1918–1923), Мађарској (1919), Бугарској (1923) и другим зе- мљама дошло је до оружаних устанака против владајуће буржоазије(1). Упоредо са тим јављали су се и нарастали национално-ослободилачки покрети у колони- јалним и зависним земљама. Уговори о миру, који су и формално означили крај Првог светског рата (Вер- сајски мир, Сен-жерменски мир, Нејиски мир, Тријаномски мир, Севрски мир), не само да нису ублажили основне супротности капиталистичког света, него су дове- ли до борбе за нове интересне сфере, за тржишта, изворе сировина, стратегијске базе. Као одраз тежњи народа створене су нове националне државе у Европи (Кра- 133 љевина СХС, Чехословачка, Пољска), али је остао и низ нерешених етничких, економских и политичких проблема, што је носило у себи потенцијалне опасно- сти од нових сукоба. Једна од значајних одлука сила победница, на мировној кон- ференцији у Версају, која је требало да допринесе сређивању односа у свету, била је на предлог В. Вилсона, председника САД, оснивање Друштва народа, прве оп- ште међународне организације држава чији је циљ био очување мира мирољуби- вим решавањем међународних спорова. Наслеђене и новостворене противречности капиталистичког света убрзо су се заоштриле. Међу силама победницама једне су тежиле не само да задрже и зашти- те стечена права, већ и да их прошире (Велика Британија, Француска, САД), друге да накнадно реализују неостварене територијалне претензије (Италија, Јапан) (2). Силе победнице не спречавају, у Вајмарској Немачкој уочљиво јачање мили- таристичко-реваншистичких кругова. На Лондонској конференцији 1924. години Велика Британија се заложила за обнову економског и финансијског потенцијала Немачке и предложила смањење њених репарација из Првог светског рата. То ће уз помоћ САД, по Дозовом плану, касније допуњеном крупним зајмовима, омогу- ћити Немачкој да брзо постане једна од економски водећих сила. Биће тако по- средно створена основа за касније стварање снажних оружаних снага Немачке. Локарнским уговорима 1925. године гарантован је интегритет граница Немачке и њој суседних западних држава одређених Версајским миром. Немачка је 1926. го- дине примљена у Друштво народа. Када су 1922. године у Италији преузели власт фашисти, отворено се поставља питање ревизије мировних одредби, фашисти те- же обнови Римске Империје (3). Већина малих држава, учесница савезничке коалиције у рату и оних које су створене после рата, политиком попуштања великих сила према побеђеним зе- мљама, суочене су убрзо са реваншистичким претензијама побеђених суседа (4). Совјетски Савез се одмах после завршетка грађанског рата (1918–1920) исто- времено са савлађивањем крупних тешкоћа у обнови и индустријализацији земље, ангажује свим снагама на сламању политичке и економске блокаде и на нормали- зацији односа са другим државама (5). У периоду 1920–1926. године СССР је потписао трговачке споразуме и успо- ставио дипломатске односе са низом земаља. Совјетска делегација учествовала је 134 1927. године први пут на Конференцији за разоружање у Женеви. СССР је 1929. године са још 62 државе приступио Бријан-Келоговом пакту, који је и поред круп- них недостатака, био значајан корак у мирољубивим стремљењима, јер је први по- ставио међународно-правна начела о забрани прибегавања рату. Први знаци велике економске кризе осетили су се у САД у јесен 1929. године, а убрзо је криза захватила целокупну економику низа капиталистичких држава. Незапосленост је достигла огромне размере. У 32 веће капиталистичке државе, 1933. године број незапослених био је око 30 милиона људи. Дуготрајна економ- ска криза појачала је у капиталистичком свету борбу за тржишта, сфере утицаја, извоз капитала. Повећавају се и издаци за наоружање (6). У међувремену тежиште светских збивања поновно се преноси у Европу, у Немачку коју је велика економска криза тешко погодила. Број незапослених не- прекидно је растао (1931. године више од 6.000.000), а зараде радника стално су опадале. Економска криза изазвала је и политичку(7). У таквој ситуацији Хитле- рова Националсоцијалистичка партија успела је да обезбеди подршку у империја- листичким круговима немачког друштва. У Хитлеру, који најављује експанзију и наоружавање, немачки финансијски магнати виде пут сопственог јачања. Високе руководиоце немачких оружаних снага, Рајхсфера, привлаче Хитлерови планови јачања оружане силе(8). Захваљујући пре свега попустљивости западних сила пре- ма све агресивнијем фашизму, Европа се убрзаним корацима приближава рату. Немачка, 14. 10. 1933. године иступа из Друштва народа, а две године касније от- казује све одредбе Версајског уговора. Антифашистичко расположење у свету ра- сло је упоредо са јачањем фашизма. Нацистичка Немачка и фашистичка Италија усклађују своје циљеве 25. 10. 1936. године са тзв. Октобарским протоколом о војној и политичкој сарадњи, ствара се тако Осовина Рим–Берлин. У борби против међународног радничког по- крета ангажује се и милитаристички Јапан, који са Немачком 25. 11. 1936. године закључује Антикоминтерне пакт, наредне године том пакту придружује се и Ита- лија. По угледу на своје партнере Немачку и Јапан и Италија 1937. године иступа из Друштва народа. Немачка, Јапан и Италија све више заједнички наступају. Ан- тикоминтерне пакт постепено се претвара у војни савез (Тројни пакт). 135 Нацистичка Немачка и фашистичка Италија склопиле су 22. 5. 1939. године Пакт о војној и политичкој сарадњи. Између СССР, Велике Британије и Францу- ске вођени су од априла до јула 1939. године прелиминарни политички разговори о закључењу одбрамбеног савеза, али нису постигнути резултати(9). У међувреме- ну Немачка је 23. августа, склопила Споразум о ненападању са СССР. Пошто је тако отклонила бојазан од англо–француско–совјетског савеза и уверена да ће за- падне силе и даље остати само при декларативним протестима, нацистичка Не- мачка ће убрзо отпочети агресију против Пољске и изазвати избијање Другог светског рата (10). У литератури која се бави економиком између Првог и Другог светског рата све чешће се постављају питања: шта учинити да привредни и ратни потенцијал једне земље успешно преброди тешкоће са којима се у савременим ратним усло- вима суочава. Као и у Првом светском рату савезници планирају против Немачке свеобухватне мере економског рата, с циљем елиминисања њених ратних плано- ва. I 2.5.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Између два светска рата у развијеним земљама све више долази до формирања војно-техничких института и ваздухопловно-техничких института, као специјали- зованих научних институција за истраживање и усвајање ратних техничких сред- става, разних конструкционих бироа, опитних центара, војнотехничких инспекција и др. Долази до великог напретка математике, механике, нуклеарне физике, хемије, електронике и др. Крупни резултати постижу се у области ракетодинамике, нагло се развија област електронике. Војно-техничко истраживање постављено је на широкој научној основи са веома развијеним систематским и дуготрајним радом (11). Развој артиљерије обележен је модернизацијом постојећих и увођењем нових модела оруђа артиљерије за подршку, стварањем противтенковске артиљерије и квалитетним и бројним јачањем пратеће артиљерије. Може се поделити на два пе- риода: Први период (1919–1932) обухвата углавном изучавање искустава из Првог светског рата, усавршавање конструкције разноликог артиљеријског наоружања (сопственог и заплењеног), с којим се изашло из рата и израде неколико нових мо- 136 дела оруђа. Домет је повећан већом почетном брзином (постигнутом употребом јачег прогресивног барута) и применом зрна бољег конусног облика (12). При крају тог периода у неким земљама приступило се конструкцији универ- залних дивизијских оруђа, која су, поред своје основне намене требало да буду способна и за гађање авиона и тенкова. Покретљивост знатног дела тешке артиље- рије побољшана је даљом моторизацијом. Гледишта о употреби артиљерије одра- жавала су готово потпуно искуства из последњег периода Првог светског рата. Она су била најдетаљније разрађена у Француској, у којој се форсирало начело да је ватра главни елемент борбе, и да је, у вези с тим, потребна знатна густина арти- љерије и у нападу и у одбрани. Други период (1933–1939) карактеристичан је по интензивном развоју артиљерије, изазван све очигледнијим припремама фаши- стичких држава за агресију (13). Између Првог и Другог светског рата, модернизују се постојећа и уводе нова тешка оруђа. Француска задржава гледишта о улози тешке артиљерије из Првог светског рата и дели је на: кратку (обухвата хаубице 155 mm и 220 mm), дугачку (топови 105 mm, 145 mm и 195 mm), рововску (минобацачи 150 mm и 240 mm) и велике моћи (чији калибар понекад достиже и 520 mm). У Југославији, по Привременој ратној служби артиљерије из 1929. године те- шка артиљерија обухвата оруђа преко 100 mm, хаубице 105 mm, 120 mm и 155 mm, топове 105 mm, 120 mm и 150 mm и мерзере 240 mm и 305 mm. Њом се ојача- ва дејство лаке артиљерије, води борба против непријатељске артиљерије и туку удаљени циљеви. Иако јој је било забрањено држање тешке артиљерије (сем ма- њег броја оруђа по тврђавама), Немачка ипак усавршава раније системе и израђује нове. Пред избијање Другог светског рата производи оруђа 20 cm, 21 cm, 24 cm, 28 cm, 30.5 cm и 42 cm. Сагласно доктрини муњевитог рата, улога тешке артиље- рије је смањена на рачун тенкова и авијације. У СССР-у се питању тешке артиљерије поклања велика пажња. Повећавају јој се домет и калибар, уводе оруђа двојне намене (топ–хаубица 152 mm), унифици- рају лафети за извесна оруђа, конструишу нова оруђа (топ 122 mm и хаубица 203 mm) (14). Први период (1919–1924) у развоју авијације. Савезници су завршили рат са великим бројем авиона. Сломом Централних сила и њиховим разоружањем није 137 било противника због којих би требало држати велике оружане снаге, па ни авија- цију(15). После Првог светског рата европске државе приступају драстичном сма- њивању авијације. Француска је смањила своју авијацију најпре на око 1.500 бор- бених авиона, а до 1923, на 1.000 формираних у 100 ескадрила, дислоцираних у метрополи и у колонијама. Велика Британија 1920. године смањила је авијацију на свега 300, а САД на 500 борбених авиона. Званична гледишта о употреби авијације остају углавном у оквиру праксе из Првог светског рата. У организацији и у техничком развоју авијације није било битних промена, но одвијају се интензивнији научно-истраживачки радови ради побољшања конструкције авиона, мотора и опреме (16). Други период (1925–1932). У овом периоду, формирају се нове јединице, опремају се новим авионима, више се финансирају научно-истраживачки радови, стварају се резерве летачког особља, проширује се ваздухопловна индустрија, обезбеђују се резерве сировина и ваздухопловно-техничког материјала(17). Фран- цуска је законом из 1925. године предвидела повећање авијације на 258 ескадрила, са око 2.500 борбених авиона. Тај план који је представљао пораст авијације скоро за 50% у односу на 1924. годину, није могао бити остварен због недостатка фи- нансијских средстава(18). Велика Британија постепено повећава своју авијаци- ју(19). У САД војна авијација бројно стагнира, иако је петогодишњим планом од 1926. године било предвиђено да се појача на 1.800 борбених авиона, са 1.650 официра и 15.000 подофицира и војника(20). Италија ће све до пред Други свет- ски рат представљати једну од најјачих ваздухопловних сила у Европи(21). Такође Југославија, иако мала земља, почетком тридесетих година, имала је једну од нај- јачих авијација у Европи. Од ратова из тог периода треба истаћи јапанско–кинеске ратове (1931–1932) где су Јапанци у операцијама у Манџурији употребљавали из- виђачку и бомбардерску авијацију, која је бомбардовала градове, насеља и кому- никације, употребљавајући поред разорних и бомбе са бојним отровима и бомбе са лецима. У том периоду употребљавају се и нови авиони са знатно бољим тактичко- техничким особинама, пре свега са већом брзином, носивошћу, радијусом дејства и бољим наоружањем. Проширени су и капацитети ваздухопловне индустрије. Трећи период (1933–1939). У овом периоду авијација се нагло развија. Тежња за новом прерасподелом света, била је основни мотив за јачање оружаних снага у 138 Немачкој, Италији и Јапану(22). Изразито милитаристички настројени режими ових земаља видели су у авијацији врло моћно средство застрашивања у миру и изразито офанзивно средство у рату. У Немачкој се јавља нова теорија о рату (му- њевити рат), у којем одлучујућу улогу имају и авијација и тенкови(23). Остале зе- мље, сматрајући се угроженим, такође се наоружавају, али спорије и у мањем оби- му, те заостају за њима и квалитетно и бројно, како у другом оружју, тако и у ави- јацији. У техничком развоју наступиле су знатне промене. Повећана је снага мото- ра, са двокрилца прелази се на једнокрилца, решено је увлачење стајног трапа чи- ме су побољшане аеродинамичне особине авиона, уводи се промењив корак ели- се... итд., што све има за последицу знатан пораст хоризонталне брзине и брзине пењања и врхунца лета. Усавршавају се навигацијска средства, а појављује се и ново средство- радар. У наоружање се уводе топови и тешки митраљези (24). Знатно се побољшава опрема авиона, нарочито радио и фото опрема. Упоредо са квалитетним порастом, авијација се бројно повећава, што условљава нову органи- зацију, јављају се крупне јединице. Посебан значај придаје се повећању и оспосо- бљавању летачког кадра способног за руковање новом техником. Број авиона ве- ликих држава био је уочи Другог светског рата незнатно већи од броја авиона кра- јем Првог светског рата, али је њихова борбена моћ била неупоредиво већа(25). Бомбардерска авијација процентуално се знатно повећавала на рачун извиђачке, а донекле и ловачке. Конструктивно усавршавање авиона захтевало је све обимни- ји, дужи и скупљи процес производње, док су нови проналасци све више смањи- вали век авиона. Због тога је авијација постајала све скупља (26). Упоредо са даљим развојем авиона и њиховог наоружања интензивније се ис- питују могућности рушења појединих објеката дејством из ваздуха(27) и разрађу- ју формуле за прорачунавање рушећег дејства разорних бомби. Испитивања су вр- шена највише у Италији, Немачкој, Француској, САД и СССР, где су постигнути добри резултати. Већина тих резултата користи се и данас, уз врло мале измене на основу искустава из Другог светског рата. Између Првог и Другог светског рата није учињен већи напредак у развоју ва- здухопловних бомби. Биле су готово исте конструкције као и крајем Првог свет- ског рата, само разноврсније у погледу намене и калибра. У наоружање авиона уводе се различите врсте бомби: разорне већих калибара (до 2.000 kg), против- 139 оклопне за напад на јако оклопљене објекте (250–500 kg), распрскавајуће за напад на живе циљеве и возила (до 50 kg), хемијске са бојним отровима и запаљиве(28). У ближој позадини основни објекти напада су саобраћај, концентрације трупа и аеродроми, а у дубљој позадини градови, индустријски објекти, пристаништа, железнички чворови и др. Предвиђа се комбинација разних убојних средстава да би се једним нападом изазвали рушење, пожар и тровање становништва. I 2.5.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања На развој ратних доктрина и оружаних снага појединих земаља између два светска рата, битно су утицали различити друштвени односи и економске могућ- ности. Производња техничких средстава, укључујући и војна, нагло се развија. Моторна возила, авиони и тенкови стално се усавршавају и постају најважнија борбена средства, формирају се крупне ваздухопловне, моторизоване, оклопне, механизоване и ваздушно-десантне јединице. Повећава се брзина гађања аутомат- ском оружју, а артиљеријским оруђима домет, пробојност, брзина гађања, покре- тљивост. За будући рат предвиђа се и припрема, још јаче ангажовање војних ефек- тива и целокупног потенцијала земље (29). Гледишта на вођење рата и карактер оружаних снага у западним земљама раз- вијали су се под утицајем опште кризе капитализма, класне борбе и међусобних супротности(30). На основу гледишта о карактеру будућег рата, поједине земље изграђивале су своје оружане снаге. Трка у наоружању, започета средином четвр- те деценије XX века, после неуспеле друге Лондонске конференције о разоружа- њу (1935–1936) није до избијања рата битно изменила успостављене односе, али је ојачала флотне снаге Немачке, Италије и Јапана(31). Мање државе заснивале су своја гледишта на искуствима из Првог светског рата. Нарочито буран развој доживели су поједини родови КоВ, која је у већини зе- маља чинила основну снагу оружаних снага. Пешадија је остала и даље њен глав- ни род. Њена ватрена моћ је осетно порасла: број митраљеза у пешадијским диви- зијама повећан је до четири пута, минобацача за два до осам пута, батаљонских оруђа два и више пута и број хаубица 105 mm и 155 mm за два до три пута. Арти- љерија се модернизује, усавршава постојеће, уводи нове моделе оруђа за подр- 140 шку, а за борбу против тенкова, јавља се противтенковска артиљерија. Многе крупне промене доживеле су оклопне јединице и авијација. Тактичко-техничке ка- рактеристике тенкова стално се побољшавају: брзина тенкова повећана је са 8–14 km/čas на 45–60 km/čas, а радијус дејства на 150–200 km. Све интензивнијим уво- ђењем моторизације повећана је покретљивост копнене војске. Најдаље у томе је отишла Немачка, која у складу са доктрином муњевитог рата, моторизује највећи део КоВ и ствара крупне моторизоване јединице (32). Развој ратног ваздухопловства од завршетка Првог светског рата до 1925. го- дине углавном стагнира, али је научно-истраживачки рад био доста интензиван. Од 1925. до 1932. године настаје бржи развој, формирају се нове јединице, проши- рује се ваздухопловна индустрија, стварају се резерве летачког кадра и резерве си- ровина, јављају се нови типови авиона са већом брзином, носивошћу и радијусом дејства и јачим наоружањем. Реорганизацијом ваздухопловне позадине знатно се повећавају маневарске могућности РВ. У новим теоријама о рату (муњевити рат) РВ се придаје прворазредни значај, а у погледу концепције употребе оно је скоро код свих држава намењено за подр- шку КоВ, РМ, ПВО и за самостална дејства. Зависно од услова (политичко-страте- гијских и оперативно-тактичких) поједине земље придају већи или мањи значај појединим задацима, па у том смислу и усмеравају развој РВ. (33). Између Првог и Другог светског рата, на развој тактике утицале су, пре свега промене у војној организацији и материјално-техничкој бази оружане борбе (34). За 20 година (1919–1939) родови и службе копнене војске доживљавају коре- ните трансформације, ватрена моћ пукова и дивизија се вишеструко повећава, стварају се нове врсте специјалне артиљерије: противавионска и противтенковска, а оклопне јединице постају један од главних родова. Квантитативни и квалитатив- ни развој авијације омогућио је стварање ваздухопловних армија, дивизија и бри- гада, што је било од посебног значаја и за борбена дејства на копну. Бој постаје основни облик тактичких дејстава, а ноћне борбе и дејства у најразличитијим зе- мљишним условима редовна појава у већини армија. С обзиром на то, проблеми организације и извођења боја постају знатно сложенији, него у претходном времену. У тактичким упутствима и правилима посебно је наглашаван значај садејства пешадије, артиљерије, тенкова и авијације, а упоредо са нападом (који је готово у 141 свим армијама третиран као основни вид борбе) детаљно су разматране и одредбе о одбрани, маршу, гоњењу, одступању и др. (35). I 2.5.4. Развој фортификације Између Првог и Другог светског рата разорна моћ ваздухопловних бомби по- већана је толико да је постало јасно да ће трупе у тврђави тешко моћи издржати њихово дејство. То и концепција о покретном рату, са великим бројем оклопних јединица, тешке артиљерије и минобацача, учинили су да изоловане појасне твр- ђаве већ тада губе значај, па све земље прелазе на нове облике утврђивања, по си- стему тзв. утврђених линија, у чијим оквирима утврђени рејони представљају главни ослонац одбране(36). Уједно дошло се и до закључка да се стална утврђе- ња, сем по отпорности, не смеју разликовати од пољских, и да посаде морају бити квалитетније. Тежило се да се сталним објектима спречи вођење рата на властитој територији, и да се заштите индустријски центри. Као систем прихваћен је утврђе- ни рејон, оријентисан на одбрану са фронта. Скоро свака држава је рачунала с тим да ће на извесним граничним фронтовима морати да води одбрану, па се сматрало да ће се сталним објектима изграђеним на њима уштедети оперативне трупе. Ради уштеде објекти су диференцирани по отпорности која се од њих тражила. При из- градњи подземних објеката морало се више водити рачуна о геолошком саставу, нарочито о подземним водама. Услед све бржег развоја и масовности авијације, за заштиту цивилног становништва грађена су посебна склоништа или су она била саставни део зграда. У Француској се, у вези са усвојеном доктрином о премоћи ватре, стало на становиште да су добро утврђени положаји непробојни, па је почела изградња не- прекидног утврђеног фронта, названог Мажиновљева линија(37). По француском систему почеле су се утврђивати Белгија, Чехословачка, Југославија, а делом и Италија (граница према Југославији и Француској), али у скромнијим размерама и само на појединим одсецима. Финска је утврђеном зоном сталног типа дубине до 40 km (Манерхајмова линија) затворила Карелијску превлаку(38). Грци су за за- штиту границе према Бугарској подигли Метаксасову линију. По доласку нациста на власт, Немачка је за пет година подигла Зигфридову линију. Немачки систем био је јефтинији од француског, па су га уочи Другог светског рата прихватиле и неке друге државе. У СССР се пред Други светски рат изграђује утврђена линија 142 која се састојала од утврђених рејона, ослоњених на реке, језера и шумско-мо- чварно земљиште. До почетка рата била је само делимично узграђена. Сталном фортификацијом штитила се већином сама граница, нарочито ако су непосредно иза ње били важни војни циљеви или правци. При том се тежило да се главна утврђења толико повуку у дубину да непријатељ не би могао још за време мира да изврши детаљне припреме за напад на њих, рачунајући да су на утврђене зоне дубине 10 km потребна два узастопна напада. Неке државе (Белгија, Чехословачка), које ни- су могле рачунати на брзу помоћ савезника, стварале су утврђени државни редви. Послератни развој авијације брзо је показао да су велике њене могућности за рушење уопште, па и подземних објеката. Ради заштите од најтежих бомби, за- штитне покривке подземних објеката израђују се од армираног бетона дебљине 2,5–6,5 m или слоја земље средње тврдоће дебљине 15–30 m. Поред многих дру- гих подземних објеката, у Немачкој, Јапану и Италији изграђен је и известан број подземних хангара. У сталним утврђеним линијама изграђен је велики број под- земних галерија, магацина и других објеката. На Мажиновљевој линији укупна ду- жина галерија била је око 100 km(39). На питање даљег развоја склоништа, поред артиљерије, минобацача и бојних отрова, велики утицај испољила је и авијација. Тежило се даљем повећавању јачине дотадашњих типова склоништа, нарочито оних у објектима сталне фортификације, затим све масовнијој изради подземних склоништа и изградњи склоништа на читавом ратишту, а не само на фронту (40). Југословенски „Упут за пољско утврђивање“ из 1939. године разликовао је склоништа за људство, за средства и материјал, па их је затим делио према степе- ну заштите на: лака(41), ојачана(42) и јака(43) (сигурна), а према начину израде на површинска(44), укопана, полуукопана и подземна. Склоништа за штабове, рађена су као за људство, уз посебне уређаје неоп- ходне за њихов рад. Склоништа за санитетске потребе рађена су од најпрости- јих лаких (за 2–3 рањеника) до ојачаних и јаких са више просторија за рањенике и болеснике у лежећем положају, за прегледе и за хируршку обраду, за апотеку, ле- каре, болничаре. Сва та склоништа уређивана су за заштиту од БОт(45). 143 I 2.5.5. Борбе за насељена места Између Првог и Другог светског рата, у војној литератури многих армија деј- ствима око насељеног места дат је посебан значај. Критички се анализирају иску- ства стечена у Првом светском рату и разматрају основна тактичка начела о борби за насељено место у новим условима. Решења која су у том погледу предвиђале поједине армије произлазила су из усвојених доктринарних ставова о начину упо- требе оружаних снага (ОС) у евентуалном рату, као и оцене улоге појединих ви- дова и родова у оружаној борби. Основни проблем који се постављао у вези са ор- ганизовањем одбране насељеног места, сводио се у суштини: на изналажење оп- тималних могућности фортификацијског уређења насељеног места, начина упо- требе пешадије, артиљерије и оклопних јединица у самом насељеном месту, и за- штите од дејства противникове авијације, за разлику од напада на насељено ме- сто, који је условљаван постизањем релативне надмоћности (нарочито у авијаци- ји и артиљерији), и избегавањем фронталних дејстава. Многе од ових поставки убрзо су и практично проверене у шпанском националноослободилачком рату 1936–1939. године у којем и многи градови постају жаришта борбе(46). Мадрид су, нпр. јединице републиканске армије успешно браниле скоро две године, и за то време одбиле шест јаких напада фалангиста(47). У литератури има највише дела о улози утврђења у Првом светском рату, са детаљним анализама. Као део грађевинске литературе јављају се многе расправе о проблемима цивилних склоништа за заштиту од ваздушних напада. У већини др- жава изгласани су и закони о обавезној изградњи таквих склоништа у већим гра- ђевинама(48). За заштиту цивилног становништва предвиђала се израда разних врста склоништа, од откривених, типа заштитних ровова, до оних с покривком, која је штитила од директног поготка авио-бомбе тежине и више хиљада килограма. Откривени заштитни ровови рађени су цик-цак, са крацима дужине 2,0–3,0 m, ширине на површини 0,8 m, а при дну 0,6 m и дубине 1,8–2,0 m. Копани су у бли- зини зграда, фабрика, касарни и других објеката, на удаљењу преко половине ви- сине објекта. Склоништа типа покривених заштитних ровова, нешто већих димензија и об- ложених зидова, пружала су већу удобност и сигурнију заштиту, нарочито од пар- чади и рушевина. Грађена су најчешће у парковима и на већим слободним град- 144 ским површинама. Покривка од дрвета и земље обично је комбинована са каме- ном и опеком, и била је дебљине око 0,6 m. Приликом немачког ваздушног напада на Београд 6. 4. 1941. године услед непосредног поготка у такво склониште поги- нуо је већи број грађана. Да би подруми зграда могли издржати дејство авио-бом- би од 100 kg, ојачавана је таваница (подградама од балвана постављеним на међу- собном удаљењу око 1,5 m), а изнад таванице израђивана је покривка од више слојева. За заштиту од авио-бомби преко 200 kg, најчешће су израђивана подземна склоништа од бетона или армираног бетона. Ако су била површинска или полуу- копана, спољњој површини покривке давао се стрмији нагиб ради рикошетирања. Услед брзог развоја ваздухопловства организацији Цивилне заштите поклања се велика пажња. У Немачкој је 1927. године основан Савез противавионске за- штите, а у јуну 1935 донет је закон којим је прописана обавеза служења у Цивил- ној заштити свих способних грађана. Тиме је Цивилна заштита стављена у надле- жност команданта ваздухопловства. У Великој Британији је 1924. године форми- рана Служба за заштиту у саставу Координационог ратног комитета владе, а 1935 је образовано Одељење цивилне заштите при Министарству унутрашњих послова. У СССР-у су прве мере на организовању Цивилне заштите спроведене 1926. годи- не када је успостављена служба за ваздушно-хемијску одбрану комуникација. Од- луком о противваздушној одбрани територије СССР донетом 1932. године Совјет народних комесара даје основу за рад централизоване општесавезне организације, назване Месна противваздушна одбрана – МПВО. У Италији је 1934. године до- нет Закон о цивилној одбрани којим су прописане обавезе грађана у том погледу, а руковођење Цивилном одбраном стављено је у надлежност Министарства рата. У Југославији је 1932. године Министарство војске и морнарице издало Опште упутство за рад с циљем одбране земље у случају непријатељског напада из вазду- ха, а влада је 1939. године донела Уредбу о заштити од ваздушних напада. У јану- ару 1940. године донета је Уредба о команди територијалне ваздушне одбране у чијем се саставу, поред Команде противавионске одбране, налазила Дирекција за пасивну заштиту(50). 145 I 2.5.6. Закључна разматрања Између Првог и Другог светског рата дошло је до многих суштинских проме- на у организацији, наоружању, опремању, доктрини и обуци ОС многих земаља, посебно већих држава. Нарочито буран развој доживели су поједини родови КоВ, која је у већини земаља чинила основну снагу ОС. Пешадија је и даље остала њен главни род, како по свом уделу у ОС, тако и по улози која јој је намењена у боју. Њена ватрена моћ осетно је порасла. Број митраљеза у пешадијским дивизијама повећан је до 4 пута, минобацача за 2 до 8 пута, батаљонског оруђа 2 и више пута и број хаубица 105 mm и 155 mm, за 2–3 пута. Артиљерија се модернизује, за бор- бу против тенкова јавља се противтенковска артиљерија. Врло крупне промене доживеле су оклопне јединице и авијација. Брзина тенкова повећала се са 8–14 km/čas до 45–65 km/čas, а радијус дејства на 150–200 km. Уводе се оклопни тран- спортери, тако да оклопне јединице добијају статус изванредно значајног рода. Тридесетих година инжињерија је добила мостове веће носивости, кумулативна минска пуњења за рушење јачих фортификацијских објеката, противтенковске и противпешадијске мине, миноистраживаче и др. Ратна морнарица се такође разви- ја и усавршава. Бојни брод је и даље основна снага флоте, повећан је број крстари- ца, а разарач се афирмисао као ратни брод свестране намене. Обраћа се посебна пажња изградњи подморница, као и изградњи минополагача и миноловаца, које намећу захтеви противподморничке борбе. Велике морнарице почеле су да граде носаче авиона. Ратно ваздухопловство се од 1933. године нагло развија. Масовно се развијају авиони металне конструкције, снабдевени једним или са више мотора чија снага прелази 1.000 KS, уграђује се већи број митраљеза и топова и комплетни радио уређаји. Повећана тежина вишемоторних авиона, велика брзина и дужина полета- ња и слетања, утицали су на појаву бетонских полетно–слетних стаза и трајних инсталација за обезбеђење авијације на земљи. Позадинске јединице издвајају се из састава летачких јединица и формирају ваздухопловне базе. (51). После Првог светског рата самосталне тврђаве, због све веће разорне моћи авијације, нису представљале већу препреку. Нападач више није био принуђен да за освајање тврђаве ствара посебне опсадне трупе и да примењује посебне поступ- ке, па тврђавска војна престаје да се издваја као посебна вештина. Тврђаве се за- 146 мењују утврђеним рејонима или линијама, у чијем склопу се могу наћи и објекти старих тврђава, уколико би се нашле на месту и правцу њиховог протезања, али су претходно ојачане и модернизоване(52). Грађевинарство суочено са нужношћу да поново решава проблеме заштите у новим условима, углавном ограничава делат- ност у периоду између два светска рата, на развијање склоништа, као специфич- них грађевинских творевина намењених потребама заштите становништва и мате- ријалних добара. Склоништа као елементе фортификације налазимо још у доба Вобана. Међутим, под новим условима, редовно грађевинарство нужно преузима овај елемент уз потребне модификације, тако да се у 30-тим годинама јављају у скоро свим земљама Европе стручни радови и регулатива о склоништима и за- штити. Међутим, радови се све више ограничавају искључиво на решења склони- шта, посматрајући их углавном изоловано, а занемарујући при томе потребу по- новног увођења заштите у грађевинарство у ширем смислу, као општи фактор. Међу ретке радове из тог времена, не улазећи у степен утопије предложеног реше- ња, је пројекат „Le Voisin“ од Le Corbusier-a из 1925. године. Решење предвиђа смањену густину изграђености изградњом солитера чије горње таванице су ојача- не, а склоништа су смештена на нижим спратовима. То решење преставља допри- нос покретању проблема решења заштите путем архитектонске и урбанистичке делатности (53). У литератури има највише дела о улози утврђења у Првом светском рату, са детаљним анализама. Као део грађевинске литературе јављају се многе расправе о проблемима цивилних склоништа за заштиту од ваздушних напада. У већини др- жава изгласани су и закони о обавезној изградњи таквих склоништа у већим гра- ђевинама. За заштиту цивилног становништва предвиђала се израда разних вр- ста склоништа, од откривених, типа заштитних ровова, до оних с покривком, која је штитила од директног поготка авио-бомбе тежине и више хиљада килограма. После Првог светског рата, унапређени су методи транспорта, посебно железнице (54). Сазнање да ће будућа ратна дејства имати веома тешке последице по целокуп- ни економски потенцијал земље, наметало је потребу бројних мера и акција, по- чев од организације цивилне заштите до дисперзије привреде. Већ првих дана Другог светског рата (3. септембра 1939. године) Британија образује Министар- ство за економски рат (Ministry of Economic Warfare), које одмах упућује свим са- 147 везничким и неутралним земљама листе производа који се не смеју продавати Не- мачкој, а већ у новембру владе Велике Британије и Француске склапају и посебан споразум о вођењу економског рата против Немачке и Италије. I 2.6. Други светски рат I 2.6.1. Општи историјски преглед, развој градова Други светски рат је оружани сукоб, настао као последица максимално зао- штрених противречности у капиталистичком свету. Њихов посебан израз била је појава и јачање фашистичких снага, које су ношене жељом за светском доминаци- јом и отпочеле Други светски рат(1). По својој суровости, интензитету и обиму Други светски рат је надмашио све ратне сукобе прошлих векова (2). Ратна дејства извођена су на подручју три континента, на свим океанима и мо- рима, у ваздуху, исто као и на копну. Жестина и интензитет операција су појача- вани из године у годину, да би кулминирали берлинском битком, у којој Црвена армија ангажује око милион војника и 41.600 топова и минобацача, и коначно атомским бомбама над Хирошимом и Нагасакијем 6. и 9. 8. 1945. године. За разлику од Првог светског рата и већине ратова у XIX веку, у којима су се оружане снаге империјалистичких држава међусобно сукобљавале око поделе по- стојећих или освајања нових интересних сфера, Други светски рат обележава бит- но нову појаву: ратно савезништво прве социјалистичке државе, СССР и капита- листичких земаља у борби против заједничког непријатеља, агресивног фаши- стичког империјализма. Тоталност рата, условљавала је пре свега изузетну масовност оружаних снага. Из године у годину, оне су непрекидно повећаване, да би крајем рата достигле ми- лионске размере: у Црвеној армији око 22 милиона људи, САД око 17 милиона и Велика Британија око 5 милиона, што је у односу на бројно стање почетком рата представљало повећање за 7–15 пута. Да би се обезбедила тако огромна маса људ- ства, готово све ратујуће армије заводе систем тоталне мобилизације, а у оружане снаге се укључују и жене. Оружане снаге попримају нову физиономију, из класич- них стајаћих, релативно малих професионалних армија, трансформишу се у мно- гомилионску оружану силу, непознату у дотадашњој историји ратова и ратне ве- штине. Појам војника и борца добијају нова обележја: то нису само ратници на 148 фронту, већ и милионске масе мушкараца и жена свих узраста, укључених у изу- зетно сложени и разуђени ратни механизам (3). По броју жртава Други светски рат био је најсуровији рат у историји човечан- ства. На то је утицало више фактора. По пространству на којем се водио и броју људи у њему ангажованих, далеко превазилази све дотадашње ратове. Усавршена борбена техника знатно је повећала губитке на фронту, а дејствима авијације за- хваћено је и становништво у позадини. Међутим, највише живота однео је масов- ни терор фашистичких освајача(4). О укупним губицима припадника оружаних снага и цивилног становништва нема потпуних података. Рачуна се да је за непу- них шест година, колико је рат трајао, изгубило живот око 50 милиона људи, од чега око 19 милиона војних лица (18% мобилисаних) и 31 милион цивила (5). Само у фашистичким концентрационим логорима и затворима убијено је око 12,5 милиона људи и деце, а ухапшено је, расељено и депортовано око 45 милиона. Губици наоружања, материјалних добара и привреде у Другом светском рату, превазишли су, такође, све ратове у историји човечанства. Опсег тог напрезања најбоље илуструју подаци о губицима и производњи ратног материјала свих вр- ста. Само у четири државе (СССР, САД, Великој Британији и Немачкој) произве- дено је више ратне технике него у свим државама света у претходних 20 година: око 622.000 авиона, 266.000 тенкова, 900.000 артиљеријских оруђа, 540.000 мино- бацача, 47 милиона пушака и др. Укупни војни расходи зараћених држава износи- ли су око 1.154 милијарде долара, а за потребе рата трошено је 60–80% национал- ног дохотка. Поред осталог уништено је и око 30.000.000 стамбених зграда. У СССР-у је уништено око 32.000 привредних предузећа, 1.876 совхоза и 98.000 колхоза са целокупним инвентаром. Срушено је 1.710 градова и преко 70.000 се- ла, без крова је остало 25.000.000 људи, уништено је 65.000 железничких пруга. У Пољској је порушено 162.000 стамбених зграда и уништена су 19.592 индустриј- ских постројења. У Немачкој је само од априла 1944. године до јануара 1945. го- дине порушено 1.630.074 стамбених зграда, а штета се цени на 48 милијарди дола- ра. У ондашњој Југославији је спаљено, срушено или теже оштећено 504.160 згра- да, а без крова је остало више од 20% становништва (6). Период Другог светског рата карактерише интензиван развој и изградња скло- ништа свих врста по градовима Европе и Азије. Ови објекти представљају чисто 149 функционалне грађевине за задовољење тренутних потреба тог периода. На једно- страно, изоловано решавање ове гране грађевинске делатности указује стотине хиљада реализованих склоништа углавном по градовима. Она представљају чисто функционалне грађевине за задовољење тренутних потреба тог периода. У посто- јећим зградама она се јављају махом као доградња, а ретко као самостална над- земна или подземна изван зграда. Налазимо их по трговима, градском зеленилу и другим неизграђеним површинама. Склоништа се јављају скоро као искључиви елемент заштите са ограниченом функцијом заштите или одређеног производног процеса. Проблем решавања заштите и редовном грађевинском делатношћу, ком- позицијом објеката или урбанистичко-просторном организацијом, уочен је али није долазио до изражаја у условима ванредног стања. Тоталност рата укључивала је и свеобухватност економског рата. Његови об- лици су врло различити. Блокадом, диверзијама, контрабандом, контролом помор- ских комуникација и сл. настојало се спречити снабдевање противникове привре- де, становништва и оружаних снага, а уништавањем његових ресурса и објеката у земљи наношени су му губици у производњи. За СССР је облик економског рата била и евакуација преко 1.500 предузећа из западних у источне регионе, што је присилило Немце на снабдевање својих трупа из дубоке позадине. I 2.6.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Други светски рат је још снажније подстакао значај науке и војно-техничке ис- траживачке делатности. Откривањем радара електроника је достигла до тада свој нај- већи домет, ракетна техника опрема се новим бацачима и ракетама већег домета, ави- јација уводи авионе на млазни погон. Ипак највећи домет учињен је проналаском ну- клеарних експлозива, на основу којих је дата погодна конструкција нуклеарне бом- бе(7). У Другом светском рату улога тешке артиљерије у односу на ону из Првог светског рата, нешто је смањена, јер су тенкови и авијација примили део њених зада- така(8). Почетком рата њен развој је претежно усмерен ка повећању домета и поља дејства, а на крају ка повећању подвозности и пробојне моћи (9). У првом периоду (период муњевитог рата 1939. године – крај 1941. године) на- падачева артиљерија није дошла до већег изражаја (изузев у неким случајевима) због брзине извођења операција и чињенице да су оклопне јединице и авијација, 150 стицајем околности, имали главну улогу у нападу. Браниочева артиљерија, у це- лини узевши, није имала успеха у борби против тенкова. Из свега наведеног изву- чена су ова искуства: пт оруђа 25–47 mm нису довољно ефикасна против тенкова (па је потребно увести јаче калибре и повећати њихову покретљивост на бојишту), пратећа оруђа су тешка и слабо покретљива (па треба пронаћи лакша, тенковима је такође потребна пратећа артиљерија и то таква, која се може кретати свуда где и они), из расположивих оруђа артиљерија за подршку није у стању да брзо оства- рује масовне концентрације ватре, ради неутралисања живих циљева на већој про- сторији (па је потребно конструисати оруђа која ће то омогућавати). Технички развој одвијао се у смислу реализације наведених тактичких захтева (10). У другом периоду (надмоћност сила Осовине, 1942 – до почетка 1943. године) главну улогу имала је противтенковска артиљерија, али је и улога артиљерије за подршку постала много значајнија него у претходном периоду. Густина артиље- рије у нападу још је била знатно слабија од највеће густине постигнуте у Првом светском рату, али се стално повећавала, нарочито у Црвеној армији. У совјетској противофанзиви код Москве, крајем 1941. године било је 30–35, а код Стаљингра- да новембра 1942. већ 70–110 оруђа на 1 km фронта. Технички развој био је усме- рен на даљу реализацију тактичких захтева из првог периода, нарочито у погледу пт оруђа и муниције (11). У трећем периоду (надмоћност савезника, почетак 1943. године – до краја Другог светског рата) значај артиљерије достиже свој врхунац у Другом светском рату(12). Технички развој се одвијао у правцу што бољег задовољења истих по- треба као у претходном периоду, али је обележен и појавом нове врсте далекомет- ног оружја – ракетних вођених пројектила, од којих је, до краја рата, употребљена само немачка варијанта А4 (познатија као V-2)(13). У оквиру артиљерије за подр- шку већи развој имали су вишецевни ракетни бацачи. Код пт топова дошло је до даљег повећавања калибра (у САД је израђен мерзер калибра 914 mm – Мали Да- вид). Поред усавршавања кумулативних граната, уведена је још једна специјална врста пт муниције – поткалибарна граната, која је због веће почетне брзине имала на мањим одстојањима већу пробојност од панцирне. У Другом светском рату тежиште развоја артиљерије било је на противтенков- ској артиљерији. Артиљерија за подршку, у појединим периодима рата (па и у јед- 151 ном истом периоду, али у разним армијама) имала је различит значај. Њена улога се нешто смањила у односу на Први светски рат, јер је део њених задатака, због повећања тактичке и оперативне дубине, примила авијација (14). У Другом светском рату развој авијације био је тесно везан за проблеме и ка- рактер рата, одвијао се великом брзином и достигао огромне и неслућене размере. Високо развијене производне снаге обеју зараћених страна биле су усмерене, у највећој мери на њен квалитетни и бројни пораст(15). Захваљујући томе и новим техничким достигнућима, могућности авијације су се многоструко повећале у од- носу на авијацију из Првог светског рата(16). Појава млазне авијације наговестила је прелазак на нов квалитет и нове могућности. Развој електронике и радио-сред- става и њихова све шира примена, дали су нове могућности у вођењу рата (17). Употреба нуклеарне бомбе коју је носио авион, најавила је револуционарне измене у начину вођења рата и операције (18). У Другом светском рату осим капљастог, израђиване су бомбе цилиндричног и осталих облика. Калибар неких бомби повећан је на 2.000 до 6.000 kg, а изузет- но су рађене и разорне бомбе од 20.000 kg. Крајем рата остварене су бомбе са ку- мулативним пуњењем, које су (кумулативним дејством) пробијале знатно јаче и квалитетније оклопе од ранијих бомби. Крајем рата, ради повећања дејства и остваривања већег моралног ефекта, израђиване су и бомбе комбинованог дејства (разорно–запаљиве, запаљиво–хемијске и др.). Посебно место заузимају пламене бомбе, познате под именом напалм-бомбе, развијене крајем Другог светског рата и нуклеарне бомбе огромне разорне моћи (19). Пред инвазију 1944. године англо-американци су успели да у северној Фран- цуској смање железнички саобраћај за 75%. За рушење су употребљаване бомбе тежине до 10 тона (20). I 2.6.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања У Првом светском рату, а још више у Другом светском рату, ратна вештина доживљава потпуну афирмацију, и коначно се конституише као једна од водећих војних наука. Офанзива, дефанзива, операција и бој израстају у потпуно самостал- не стратегијско-оперативне и оперативно-тактичке категорије. Оружане снаге по- примају обележја веома сложених и комплексних друштвених и техничких систе- 152 ма(21), а оружана борба постаје све више предмет изучавања не само војних, већ и других наука (интердисциплинарна категорија) (22). Други светски рат својим обимом, ангажованим снагама и средствима, дужи- ном трајања и интензитетом, представљао је сукоб најразличитијих стратегија, а истовремено омогућавао и практичну проверу њихове вредности(23). Са станови- шта ратне вештине представљао је потпуно нову квалитативно битно другачији појаву у односу на све претходне ратне сукобе. Ратна дејства извођена су на про- странствима три континента уз непосредно ангажовање око 110 милиона људи, а по основном обележју, то је био рат технике и мотора, брзих и дубоких продора, изузетно сурових битака, операција и бојева(24). Са становишта стратегије Други светски рат представљао је јединствену цели- ну за сваку учесницу и коалицију појединачно. У глобалним размерама радило се о сукобу две антагонистичке стратегије, од којих је једна (немачко–италијанско– јапанска) била у служби снага које су покушавале да освоје и поробе свет, док је друга (антифашистичка) била усмерена ка уништењу фашизма. Свака учесница рата имала је и своје посебне интересе и циљеве, које је желела да оствари(25), али су се они најчешће уклапали у опште оквире генералне (коалиционе) страте- гије. Међутим, како је рат трајао готово шест година и како је у том раздобљу до- лазило до дубоких промена, могуће је говорити и о различитим етапама у развоју стратегије, зависно од примењених критеријума поделе. Временски, издвајају се два периода:  од агресије на Пољску, 1. 9. 1939. године (почетак рата), до агресије на СССР, 22. 6. 1941. године, односно напада Јапана на САД (децембар 1941. године),  од тада до краја рата (маја, односно августа 1945. године) (26). У утврђивању стратегијских концепција и доктрина полазило се, пре свега од искустава из Првог светског рата и организацијско-техничких промена у саставу ОС(27). У опредељивању за конкретну стратегију и ратну доктрину одлучујући чинилац били су циљеви који су се ратом желели постићи. Њихово одређивање зависило је по правилу од геостратегијског положаја земље, економских и демо- графских услова, морално-политичке кохезије становништва и његове привржено- сти идеологији владајуће класе, постојања војних савеза, пактова и уговора и сл. 153 (28). С обзиром на постављене ратне циљеве Немачкој, Италији и Јапану одгова- рала је једино агресивна и офанзивна стратегија најширих размера, срачуната на муњевите ударе и исто тако брзе поразе противника (29). Стратегијске концепције држава антифашистичке коалиције заснивале су се на сасвим другачијим премисама. За Француску, Велику Британију и САД про- блем се сводио на очување постојећег стања (уз веће или мање уступке на рачун других држава), а мале и средње европске земље, опредељивале су се готово ис- кључиво за стратегијску дефанзиву изразито пасивног карактера(30). Основни видови борбених дејстава у Другом светском рату били су офанзива и дефанзива, из које се врло често прелазило у противофанзиву. Искуства Другог светског рата поново су потврдила да се одлучујући исход може постићи само офанзивом. Она се изводила на веома широком фронту (250–2.700 km) и великој дубини (300–600 km), уз ангажовање огромне масе људи и борбене технике (групе армија, фронтови) и уз садејство видова(31) (најчешће копнене војске и ратног ва- здухопловства)(32). Употреба ваздушно-десантних јединица у ближој или дубљој позадини противника, давала је замаха офанзивним маневрима копнених снага, посебно оклопних јединица. У дефанзиву се прелазило да би се ослабила ударна сна- га нападача и створили потребни услови за преузимање иницијативе. Ефикасност де- фанзиве омогућена је новим борбеним средствима, добром организацијом ватре и широком применом рушења, запречавања и фортификацијских објеката(33). Главну улогу на бојном пољу у Другом светском рату имала је копнена војска. Она је била најмасовнији вид оружаних снага. Чинила је у свим армијама зараће- них земаља око 75% свих ефектива (у Совјетском Савезу чак 87%)(34). У Другом светском рату, с обзиром на његове основне карактеристике: масов- ну употребу техничких борбених средстава (нарочито тенкова, авиона, артиљери- је и моторизације), висок степен покретљивости, брзе и изненадне маневре и при- мену свих облика и врста бојева и операција, тактика КоВ постаје знатно сложе- нија. Њена обележја зависила су од конкретних својстава оружаних снага одређе- не државе и њихове ратне и војне доктрине, а значајан утицај имали су географ- ски и климатски услови. У глобалним размерама, могућно је говорити о две спе- цифичне тактике: регуларних армија и тактика партизанских, ослободилачких и револуционарних ратова и покрета. Са становишта ратне вештине посебан допри- 154 нос развоју тактике дали су партизански и револуционарни ратови Кине и Југо- славије.(35) Тактика Црвене армије еволуирала је упоредо са њеним бројним и техничким јачањем и стицањем ратних искустава. Карактеристике тактике англо- америчке армије произилазиле су из потпуне моторизације и велике маневарске способности тактичких јединица(36). Авијација је у Другом светском рату постала фактор стратегијског значаја. Њена масовна употреба у операцијама на копну и мору дала им је ново квалитет- но обележје. Док је авијација у Првом светском рату представљала средство с пре- тежно помоћном улогом, у Другом светском рату она је постала фактор стратегиј- ског значаја. Такав развој битно је утицао на карактер рата и операције. Рат је по- стао у највећој мери маневарски, и с обзиром на огромно учешће авијације у ње- му. Операције су у највећој мери постале комбиноване: копнено–ваздушне, по- морско–ваздушне или копнено–поморско–ваздушне. Карактер операције на коп- ну, њен ток, начин извођења и темпо постали су у највећој мери зависни од деј- става авијације(37). С обзиром на могућност авијације да води самосталне опера- ције, у неким земљама рат у ваздуху третира се као посебна категорија, стратегиј- ски ваздушни рат. У домену операција на копну и мору наступиле су битне изме- не. Борба за превласт у ваздуху постала је основни предуслов за успех операција на копну, мору и у ваздуху и изводи се најчешће у стратегијским размерама(38). Ватрена подршка, било посредна или непосредна, афирмисала се као један од главних задатака авијације у операцији(39). Први период рата (1939–1941. године) карактеристичан је по многим брзим и веома ефикасним операцијама, изведеним по концепцији муњевитог рата(40). Та- кав карактер операција захтевао је од авијације да највећим делом, посредно и не- посредно подржи дејства КоВ, што је надмоћнија немачка авијација успешно из- вршила(41). Употреба авијације у овом периоду обухвата разне начине посредне и непосредне подршке КоВ и самостална дејства. Немачка авијација је у првим да- нима операција, већином изненадним, истовременим и масовним нападима руши- ла аеродроме и уништавала авионе на њима, постижући на тај начин превласт у ваздуху, а затим је на исти начин разбијала саобраћајну мрежу и спречавала мане- вар КоВ(42). У мањој мери, у том периоду авијација је употребљавана за нападе 155 на индустријске центре и градове. Напади на градове били су изразито терори- стички ради њиховог уништења и деморалисања становништва(43). Други период (1941–1942. године) обележен је нападом Немачке на СССР, на- падом Јапана на далеком Истоку и Пацифику, а и у операцијама у Северној Афри- ци. У другој половини 1942. године офанзивна моћ сила Осовине достиже свој вр- хунац. Буран развој рата захтевао је од авијације још веће ангажовање и наметнуо јој нове проблеме. Од напада Немачке на СССР и преношења тежишта ратних на- пора на Источни фронт, Велика Британија, сада ван непосредне опасности, почела је да даје приоритет бомбардерској авијацији. Британци су почели бомбардовање објеката на немачкој територији мањим групама, које су постепено појачавали до стотине и више авиона. Производња авиона у том периоду нагло је порасла(44). Трећи период рата (1943–1945. године) карактеристичан је по сталном јачању савезника, који прелазе у офанзиву на свим фронтовима и низом копнених и по- морских операција, коначно ломе силе Осовине, ослабивши им претходно, у изве- сној мери, ратни потенцијал интензивним ваздушним бомбардовањем њихових територија(45). На Источном фронту тежиште ратних дејстава било је у операци- јама великих маса КоВ на великом пространству, па је највећи део авијације био потребан за подршку КоВ. Совјетска авијација је 1943. године успела да оствари превласт у ваздуху и одржавала ју је до краја рата. Јачина совјетске авијације стално је расла, тако да је у бици за Берлин 1945. године ангажовано око 7.500 авиона. На Западном фронту савезници су до инвазије Француске јуна 1944. годи- не водили ваздушни рат против Немачке на основу одлука донетих на конферен- цији у Казабланки 14–26. јануара 1943. године Британска авијација је углавном бомбардовала ноћу градове, а америчка дању фабрике(46). У лето 1943. године просечан дневни капацитет ангажованих снага, у данима кад су извршавани зада- ци, био је 800 британских (ноћу) и 300 америчких (дању) бомбардера. Ваздушна офанзива савезника смањила је у извесној мери капацитет немачке индустрије, а нарочито производњу бензина(47). Масовно учешће авијације на поморском ратишту битно је утицало на струк- туру ратних морнарица и на поморску ратну вештину. Ратна морнарица имала је огроман значај за обе зараћене стране, посебно за савезнике, јер је омогућавала маневар огромних снага и средстава за вођење рата на одвојеним ратиштима (во- 156 јиштима). Главнине ратних морнарица великих поморских сила биле су ангажова- не у дејствима на поморским комуникацијама (нарочито на Атлантику) и у изво- ђењу десантних операција (нарочито на Пацифику). У великим ратним морнари- цама улогу капиталног брода преузео је носач авиона. Највећа пажња у свим морнарицама посвећена је развоју и изградњи морна- ричког ваздухопловства, нарочито укрцне авијације. Три водеће поморске силе, САД, Велика Британија и Јапан, имале су почетком рата 23 носача авиона, а то- ком рата изградиле су их 178, од тога само САД 137. Авијација је потопила око 40% од укупно потопљених ратних бродова. Један од најважнијих фактора у да- љем развоју РМ и поморске ратне вештине био је даље интензивирање подмор- ничког рата. Само немачке подморнице потопиле су у рату 23 милиона БРТ саве- зничког и неутралног трговачког бродовља (67% од укупних губитака). Од 1939 до 1945. године изграђене су укупно 1.624 подморнице (Немачка 1.118, САД 186, Јапан 114, Италија 33) не рачунајући СССР. Интензиван подморнички рат намет- нуо је потребу изградње противподморничких средстава, наоружања и опреме. Крупне проблеме пред оружане снаге зараћених страна у Другом светском ра- ту поставило је снабдевање јединица, због брзог померања фронтова и огромних материјалних потреба јединица, посебно оклопних и моторизованих. I 2.6.4. Развој фортификације Уочи Другог светског рата сматрало се да покривка од армираног бетона де- бљине 4–5 m може издржати дејство ваздухопловне бомбе од 2 t. Да би се избегли високи профили, ишло се на подземне или толико укопане фортификацијске објекте да висина покривке не прелази висину хоризонта, а за горњи део бункера употребљаване су ниске челичне куполе(48). Како су такви објекти били веома скупи, изграђени су у већем броју само на Мажиновљевој линији(49), док су фор- тификацијски објекти на Манерхајмовој линији, Метаксасовој линији, Зигфридо- вој линији и другим сличним утврђеним линијама већином грађени да им заштит- на дебљина одговара само тешким артиљеријским зрнима и мањим ваздухоплов- ним бомбама (50). Зависно од јачине и начина организације одбране, односно снага нападача и браниоца, као и земљишних, временских и других услова, напад је извођен на раз- 157 личите начине. У првом периоду рата, немачке армије нападају и релативно брзо и лако разбијају плитку, развучену и дезорганизовану одбрану противника анга- жовањем оклопних и мотомеханизованих јединица, иза којих се кретала пешадија. Уколико је одбрана била боље организована, најпре су упућиване групе јуришних пионира ради уништења ватрених тачака, бункера и јачих фортификацијских обје- ката, а тамо где то нису успеле ангажована је авијација(51). У Другом светском рату земљиште је представљало још мању препреку, али се његов утицај различито испољавао на дејства појединих видова и родова. Оклопне и моторизоване јединице, могле су ефикасно да развију пуно дејство са- мо на маневарском и равничарском земљишту, што је утицало и на одређивање стратегијских и операцијских праваца. Планинске области су избегаване, а такође и мочварна подручја. У домену тактике тенкови су дејствовали и на планинском земљишту, а положаји за одбрану бирани су иза природних препрека (река) и на задњем нагибу (ради заштите од ватре) (52). У Другом светском рату било је свега неколико случајева одбране изоловане тврђаве Брест (коју су јединице Црвене армије браниле око месец дана), Севасто- пољ (одбрана је трајала 250 дана) и Тобрук(53). Стална фортификација дошла је до изражаја већ у самом почетку рата. Немци су са већом сигурношћу могли поћи на Пољску захваљујући, поред осталог, и томе што су се према Француској осла- њали на Зигфридову линију (Западни бедем), поседнуту минималним снагама(54). Да би спречили инвазију Западне Европе са мора, Немци су изградили Атлан- ски бедем, комбинацијом објеката сталне и пољске фортификације. Савезници су га брзо пробили (Нормандијски десант), поред осталог и због мале дубине. Масов- но ваздушно бомбардовање било је главно средство којим су савезници неутрали- сали његова утврђења. При том су негде употребљене и бомбе тежине 5–10 t. По- морске базе на атланској обали, јаче утврђене савезници су заузимали тек после јачег бомбардовања авијацијом и артиљеријом или су их само блокирали, па су капитулирале тек при крају рата. На атланској обали била су изграђена и подземна склоништа за подморнице, а нешто даље од обале склоништа за пројектиле V1 и V2. Тако се појавила нова гру- па заштитних објеката великог пространства са посебним техничким проблемима. Немци су на важнијим местима израдили ткз. бункере за пасивну заштиту људ- 158 ства, топова, тенкова, муниције, центара везе и сл. Њихови зидови и покривке би- ли су од армираног бетона дебљине 1,5–2 m, а улаз се обично затварао тешким гвозденим вратима дебљине 0,4 m. Покривка склоништа за V1 и V2, такође од ар- мираног бетона, била је дебљине до 5 m. За потребе РМ изграђивана су складишта за торпедне чамце и подморнице. Подморничка база у Бресту, изграђена 1941. го- дине на равној обали, била је масивна бетонска грађевина од 50.000 m² (дужине 330 m, највеће ширине 175 m), обухватала је 15 покривених базена за подморнице, радионице, складишта, стамбене и друге просторије. Врата у води била су метал- не, а изнад воде бетонске конструкције. Бетонска покривка имала је армирани слој дебљине 4,2 m и горњи неармирани слој дебљине 0,6 m. Од 1943. године по- чело је њено ојачавање другим армираним слојем дебљине 1,9 m изнад којег је био празан (експанзиони) простор д=2,6 m, а изнад њега још слој решеткасте бе- тонске конструкције (1,45 m) који је изазивао експлозију бомбе. Укупна дебљина ојачане покривке требало је да износи 10–15 m, али до ослобођења Француске радови нису завршени. Од 10 погодака постигнутих приликом бомбардовања тих склоништа специјалним авионским бомбама од 6 t, само су 3 пробиле покривку(55). Пољска фортификација се развијала у условима повећања дубине и јачине од- брамбеног система услед веће ефикасности нападних средстава – оклопних једи- ница, авијације и артиљерије(56). Са једног одбрамбеног појаса из 1939–1940. го- дине, дубине 4–6 km, прелази се 1942. године на два појаса, укупне дубине 15–25 km, а 1943. године на неким правцима и на три појаса, укупне дубине 30–35 km. Значај склоништа се повећао у односу на Први светски рат, углавном због ефеката ваздушног бомбардовања. Због побољшаног аеро-фото извиђања, фортификациј- ски објекти, нарочито ровови, тешко су се могли маскирати(57). Да би се заштитила Врховна команда, у близини Растенбурга у источној Пру- сији, на дубини 8 m испод земље, изграђено је командно место од 80 објеката са армирано-бетонском покривком дебелом 9 m. Склониште Хитлеровог штаба у Берлину, било је такође изграђено дубоко под земљом. Лењинграђани су у блокираном граду 1942–1943. године поред осталих фор- тификацијских радова изградили и 17.000 подземних склоништа (58). 159 I 2.6.5. Борбе за насељена места У Другом светском рату, значај насељених места у стратегијском и оператив- но-тактичком погледу био изузетно наглашен, готово на свим ратиштима и у свим периодима рата(59). Мањи градови и насеља коришћени су као самостална упори- шта или су укључивани у одбрамбени систем, а већи градови су, по правилу, представљали значајне оперативне објекте(60), посебно ако су били и важнија ко- муникацијска чворишта.(слика 94). У нападу на СССР 1941. године Немци су убрзо после почетка операција наи- шли на утврђене рејоне чија су утврђена већином брзо савладали или су их заоби- шли кроз широке међупросторе. За напад на веће градове Немци ангажују и по не- колико дивизија. Смоленск је заузет тек после исцрпљујућих дводневних уличних борби. Севастопољ су нападали крајем 1941. без успеха и затим неколико месеци били неактивни. За то време бранилац је појачао одбрану града објектима пољ- ског и сталног типа, нарочито армиранобетонским бункерима. Тек пошто је при- купио јаче снаге и тежа оруђа, агресор је почетком јуна 1942. године предузео енергичан напад који се развијао тешко и споро. Град је заузет тек после дугих и огорчених борби(61). На прилазима Москви крајем 1941. године, Црвена армија успева да упорном одбраном низа насељених места нанесе немачким дивизијама тешке губитке, а одбраном Туле спречен је покушај 2. оклопне армије да обухвати Москву са југа. После катастрофалног пораза код Стаљинграда и преласка совјет- ске армије у противофанзиву широких размера, немачки команданти мењају так- тику. Многа насељена места напуштају без борбе из страха од опкољавања, а тамо где су ипак били присиљени да прихвате битку (Ковељ, Витебск...)(62) одлучују се за тешке и упорне уличне борбе. (слика 95). На Западном фронту, после искрцавања англо-америчких армија у Норманди- ји, немачке јединице покушавају да упорном одбраном насељених места очувају ткз. систем Атланског бедема, као и сва значајнија пристаништа и базе. Како су савезничке армије имале апсолутну надмоћност у живој сили, оклопним јединица- ма и посебно у ваздуху насељена места су освајана релативно брзо, а многе градо- ве Немци нису ни бранили(63). Са гледишта тактике, борбе за насељена места имале су, и поред одређених специфичности које су пролазиле из различитих услова ратишта и концепцијских 160 решења појединих армија, и мноштво заједничких обележја. За борбу у насеље- ним местима, често су формиране и посебне јуришне групе и јуришни одреди(64). Дневни напади извођени су, најчешће, прецизним бомбардовањем. Просторно бомбардовање често је примењивано при нападу на градове ради разарања зграда, наношења губитака становништву и деморалисања. Извођени су, најчешће, сасре- ђивањем на циљ већег броја авиона у кратком временском периоду(65). Највише ноћних напада извршено је на градове просторним бомбардовањем, чиме су проузрокована велика оштећења (саобраћај, градске инсталације, електрично осветљење, водоводи и др.) и губици становништва. Извођени су че- сто и великим снагама, од по неколико стотина авиона(66). Поред разорних упо- требљаване су редовно и запаљиве бомбе (20–50%, а на јапанске градове и до 99%)(67). На јапанске градове Хирошиму и Нагасаки изведени су августа 1945. године напади нуклеарним бомбама. Ноћу су извођени напади на поједине објекте и малим снагама, прецизним бом- бардовањем. Тако је 19 британских бомбардера, после дуготрајне обуке посада, ноћу 16–17. 5. 1943. године напало специјалним бомбама бране у Рурској области. Резул- тат овог напада је био: две пробијене бране, уништено или тешко оштећено 6 електричних централа, огромне поплаве и веома велики број људских жртава. У Другом светском рату, склоништа су имала огроман значај, нарочито она за заштиту становништва од ваздушног бомбардовања. Због тога се у земљама које је напала Немачка (нарочито у Великој Британији) приступило одмах ојачавању постојећих и изради нових склоништа. У насељеним местима она су, првенствено уређивана у подрумима и доњим спратовима јачих зграда. Од 1942. године кад су савезници почели да масовно бомбардују градове сила Осовине, и они су били принуђени на интензивну израду склоништа за цивилно становништво(68). Иначе, већ су прва ратна искуства указала на велики значај објеката подземне градње у позадини (за заштиту цивилног становништва у градовима, фабрика, са- обраћаја, објеката РВ и РМ). Изложени тешким бомбардовањима од немачке ави- јације, а крајем рата и ударима пројектила V-1 и V-2, Британци су се склањали у подземне железнице, руднике, пећине, а израдили су и многе нове подземне објек- те. Тунел лондонске подземне железнице искоришћен је, поред осталог, и за сме- 161 штај једне ваздухопловне фабрике у дужини од око 8 km. Дуж једног зида поста- вљен је и узани колосек, а ради скраћивања пута за долазак радника на посао, из- грађени су нови улази. Британска подземна склоништа за људство могла су да приме око 17,5 милиона од око 27,5 милиона угрожених становника. (69). Због све веће изложености своје територије бомбардовању од савезничке ави- јације, Немци су у другој половини рата били присиљени да под земљу смештају и фабрике, нарочито за израду авиона, употребљавајући за то чак и стара руднич- ка окна. До краја рата изграђено је 239 подземних фабрика (од којих 30% са 5–8 спратова), заштићени армирано-бетонским покривкама дебљине око 3 m, а распо- на око 80 m. За заштиту становништва максимално су употребљавани тунели под- земне железнице. У борбама за Берлин 1945. године мрежа канализације употре- бљена је за пребацивање читавих јединица. Планирано је да се 1945. године за за- штиту индустријских постројења преуреди или изгради 9.000.000 m² површине под земљом, али се до краја рата завршило свега 1,5 милион m²(70). У Другом светском рату, Цивилна одбрана одиграла је врло значајну улогу, нарочито у Великој Британији која је била изложена жестоким бомбардовањима из ваздуха(71). Уочи рата и почетком рата предузете су опсежне мере за заштиту становништва. У септембру 1939. године подељено је цивилном становништву око 44.000.000 гас-маски, до почетка великих немачких напада, августа 1940. го- дине, у насељима су уређена склоништа за 17.500.000 особа, а у фабрикама за 5.000.000. У оквиру Цивилне заштите активиране су одмах општа стражарска слу- жба, служба спасавања, служба прве санитетске помоћи, служба за деконтамина- цију и служба везе и контроле. У тим службама било је 1941. године око 1.250.000 лица, од којих 325.000 жена. Током рата образоване су моторизоване колоне Ци- вилне заштите за пружање додатне помоћи тешко бомбардованим градовима. Противпожарна служба по насељима, тесно повезана са месном организацијом Цивилне заштите, имала је око 400.000 ватрогасаца од којих 78.000 жена.(72). I 2.6.6. Закључна разматрања За разлику од многих ратних сукоба ранијих епоха, Други светски рат био је рат коалиција држава, у коме су сви људски и материјални ефективи, извори и по- тенцијали стављени у службу интереса и циљева рата, и њима подређени. Пред- 162 стављао је у свим својим димензијама квалитативно нову појаву са становишта улоге оружане силе. Већ сама околност да је ратом била захваћена 61 земља укуп- не површине од око 130 милиона km², те да је за 71 месец, колико је трајао, моби- лисано око 110 милиона људи, указују на мноштво битно нових чињеница: вој- них, социолошких, економских, политичких, научно-технолошких, демографских и др., које су у крајњој консеквенци резултирале до тада непознатом свеобухват- ношћу и тоталитетом ратних дејстава (73). Други светски рат био је у целини динамичан, маневарски рат, брзих покрета маса, који се изводе по сваком времену и сваком земљишту. Ратна дејства извође- на су на подручју три континента, на свим океанима и морима, у ваздуху исто као и на копну. Обим и димензије Другог светског рата отежали су задатке ратовод- ства, односно руковођења и командовања оружаном борбом. Рат је постао сложе- ни механизам. Масовне армије и све веће укључивање разних фактора друштва у непосредну припрему и вођење рата, налагали су образовање разних руководећих ратних тела и органа. Руковођење свим факторима рата у државама антифаши- стичке коалиције остваривано је преко влада, а у нацистичкој Немачкој преко Вр- ховне команде. Руковођење оружаним снагама у свим државама остваривано је преко врховних команди, односно генералштабова, а шефови држава били су вр- ховни команданти. Посебно сложен проблем у Другом светском рату било је ко- мандовање савезничким војскама и обједињавање и усклађивање заједничких рат- них напора коалиција. Ниједна од зараћених коалиција није успела потпуно да га реши(74). У Другом светском рату масовно је употребљена најмодернија техника. У огромним количинама произведена је и усавршена класична ратна техника, али су се појавила и нова средства: радар, телекомуникациони уређаји високих свој- става, млазни авиони, ракетно оружје, нуклеарна бомба(75). Мада су стратегијска дејства извођена у крупним размерама и мада су Немцима причинила значајне те- шкоће, нарочито у саобраћају и снабдевању горивом, она нису одлучујуће утица- ла на ток и исход рата, јер нападна средства још увек нису била довољно моћна за постизање крајњих војно-стратегијских и политичких циљева. Проналазак и упо- треба нуклеарне ваздухопловне бомбе, такође није утицао на исход рата, с обзи- ром на то да је у тренутку њене употребе рат у ствари био решен. Појава млазне 163 авијације, иако по свом карактеру представља квалитетан скок, није утицала на ток и карактер ваздушног рата, јер је била малобројна (76). У Другом светском рату, значај насељених места у стратегијском и оператив- но-тактичком погледу био изузетно наглашен, готово на свим ратиштима и у свим периодима рата. Мањи градови и насеља коришћени су као самостална упоришта или су укључивани у одбрамбени систем, а већи градови су, по правилу, предста- вљали значајне оперативне објекте, посебно ако су били и важнија комуникациј- ска чворишта. За напад на веће градове Немци ангажују и по неколико дивизија. У Другом светском рату, склоништа су имала огроман значај, нарочито она за заштиту становништва од ваздушног бомбардовања. У овом раздобљу склоништа се развијају, ако се занемаре импровизације као армиранобетонска или стенска тј. тунелска – по материјалу, и као надземна, укопана или подземна – по положају, за неколико људи – до више десетина хиљада или за смештај читавих индустријских погона – по капацитету. Најзад од објеката незнатне отпорности до способних да се супротставе и дејству тада најјачих нападних средстава – по степену заштите. Свакако највеће остварене објекте у том периоду представљају, по замашности решења и величини нека масивна надземна склоништа по немачким градовима (вишеспратни Винкерови торњеви са кружном основом/Nürnberg, Hamburg, код нас у станичном рејону у Сарајеву и др.) или склоништа паралелопипедног облика са правоугаоном или квадратном основом (Berlin-Tiergarten и др.) Слична склони- шта по замашности композиције развијају се и за потребе заштите индустрије. (77). Градови и грађевински објекти као појединачне композиције решаване су по правилу и даље независно од потреба заштите. Као последица тога јављају се не- сразмерни губици и пустошења у градовима који су били изложени разарању из ваздуха. На основу истраживања стратегијског бомбардовања спроведеног од стране САД, разарања у 54 главна немачка града износе у просеку 40%, а разара- ње се кретало у појединим градовима између 10–70% од изграђене површине (78). Искуства у изради фортификацијских и заштитних објеката стечена у периоду од Првог до краја Другог светског рата довела су до одређених техничких решења и норми која су примењивана у реализацији изградње ових специјалних објеката. (слике 96, 97 и 98). У послератном периоду многа склоништа су рушена и уклања- на, јер су представљала сметњу даљем редовном развоју(79). 164 Дакле, карактеристично по овај период јесте да се заштита не манифестује као компонента и интегрални део редовне делатности, већ као редовној делатности страна дисциплина. Овим се упоредо јављају две практично неповезане делатно- сти: редовно грађевинарство инспирисано искључиво задовољењем редовних дру- штвених потреба, а одвојено грађевинарство заштите ради задовољења ванредних потреба. I 3. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА I 3.1. Општи историјски преглед, развој градова После Другог светског рата, између савезничких победника брзо су избиле по- деле. Неповерење и сумњичавост довели су до непријатељских односа између САД и Совјетског Савеза (СССР) као и њихових савезника. Тај период постао је познат под именом Хладни рат, који је подразумевао уплитање у разне сукобе ши- ром света, али не и директну војну конфронтацију. Страх од нуклеарног рата био је свеприсутан, а повећавао се у тренуцима повећане напетости. Иако се та напе- тост никада није претворила у отворен оружани сукоб, претња од нуклеарног ра- зарања била је непрекидно присутна за време трке у наоружању. Совјетски Савез је августа 1949. године извршио пробу сопствене атомске бомбе на полигону у Казахстану. Прва совјетска експлозија покренула је трку у наоружању између САД и њихових савезника и совјетског блока. Трка је обухватала и број бомби и њихову појединачну снагу. СССР је 1955. године, три године после САД, тести- рао и сопствену хидрогенску (водоничну) бомбу. Те бомбе биле су стотинама пу- та снажније и разорније од првих атомских бомби(1). Током Хладног рата свет је био подељен политичким циљевима и идеологија- ма на три групе. Прва два света била су директни учесници Хладног рата: САД, западноевропске индустријализоване државе и Јапан на једној страни, а Совјетски Савез и друге комунистичке државе, посебно у Источној Европи, на другој стра- ни(2). Такозвани „Трећи свет“ састојао се од земаља у развоју: у Африци, Азији и Латинској Америци. У априлу 1949. године Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал, Велика Британија 165 и САД потписали су Северно-атлантски споразум и формирали NATO савез. На- редне 1950. године Западна Немачка се 1955. године прикључила NATO-у. Као одговор на те интеграције, Совјетски Савез је 1955. године створио Вар- шавски пакт: војни савез са Албанијом, Бугарском, Чехословачком, Источном Не- мачком, Мађарском, Пољском и Румунијом, чиме је Совјетски Савез добио још чвршћу контролу над својим савезницима(3). Совјетски вођа Никита Хрушчов и председник САД Ајзенхауер сагласили су се 1955. године на састанку у Женеви да би нуклеарни рат био катастрофалан за цео свет. Наредне године почео је програм „дестаљинизације“ који је дискредито- вао бившег вођу и позивао на мирољубиву коегзистенцију Истока и Запада. Међу- тим, свега шест година касније избила је тзв. „Ракетна криза“. САД су 1962. годи- не откриле да се на Кубу постављају нуклеарни пројектили. Председник Кенеди је захтевао да Хрушчов уклони пројектиле и расформира базе, а САД су блокирале совјетски теретни саобраћај према Куби. Шест дана је свет био на ивици могућег нуклеарног рата, све док совјетски вођа није прихватио Кенедијеве захтеве у заме- ну за америчко одустајање од напада на Кубу. Након тог догађаја 1963. године из- међу вођа САД и СССР успоставља се тзв. „црвени телефон“ (директна комуника- циона веза) ради решавања међународних криза(4). Јаз се ширио, страх од нуклеарног рата био је свеприсутан, све до осамдесетих година, када су реформе и политички немири довели до великих промена у источ- ном блоку. Наводимо кратак преглед споразума о разоружању, и поред којих се трка у развоју и употреби савременог наоружања наставља(5):  1963. године, Споразум о делимичној забрани нуклеарних проба потпи- сан у Москви између СССР-а, САД и Велике Британије. Споразум забра- њује нуклеарне пробе у атмосфери, свемиру и под водом.  1967. године, Споразум о забрани атомског оружја у свемиру, потписан у Москви, Лондону и Вашингтону.  1968. године, Споразум о неширењу нуклеарног оружја. Забрањује и трансфер нуклеарног оружја у друге земље, потписан у Москви, Лондо- ну и Вашингтону.  1971. године, Споразум о морском дну, забрањује нуклеарно оружје на морском дну, потписан у Москви, Лондону и Вашингтону. 166  1971. године, Споразум САД и СССР о ограничавању ризика од случај- ног почетка нуклеарног рата.  1972. година, Конвенција УН о забрани биолошког оружја, потписана у Москви, Лондону и Вашингтону.  1972. година, Споразум о антибалистичким ракетама, уговор о АБМ. Потписан у Москви, од сдтране СССР-а и САД.  1972. година, Споразум САЛТ-1, о ограничењу стратешког наоружања, којим се број лансера балистичких ракета замрзава на постојећем нивоу.  1974. година, припремљен Споразум о лимиту снаге подземних нуклеар- них проба на 150 килотона ( није ратификован).  1975. година, декларација из Хелсинкија о контроли војних маневара у Европи.  1976. година, Споразум о нуклеарним експлозијама у мирољубиве сврхе. Потписан у Вашингтону и Москви.  1979. година. Споразум САЛТ-2, који број стратешких ракета и бомбар- дера на обе стране ограничава на по 2.400. Није ратификован, иако су обе стране тврдиле да су се придржавале његових одредби.  1987. година, Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, потписан у Вашингтону од стране САД и СССР. Забрањује ракете лансиране са зе- мље, чији домет износи од 500 до 5.500 km.  1992. година, Споразум СТАРТ-1, који је заправо модификовани спора- зум САЛТ-2, о редукцији стратешког нуклеарног наоружања, али без кр- старећих ракета лансираних са бомбардера.  1992. година, Споразум о конвенционалним снагама у Европи ЦФЕ. Ре- гулисао је бројчане односе снага у разним категоријама конвенционал- ног наоружања у Европи.  1993. година, Споразум СТАРТ-2 о новом смањењу стратешких нуклеар- них арсенала САД и Русије, који укључује и подморничке интерконти- ненталне ракете и ракете са технологијом МИРВ, односно вишеструко независно усмерене бојеве главе. До средине осамдесетих цена одржавања огромне војне машинерије уништа- вала је совјетску економију. Када је Михаил Горбачов 1985. године постао вођа 167 совјетске Комунистичке партије, увео је одређене реформе, али оне нису биле све- обухватне и дошле су прекасно. У априлу 1986. године у нуклеарној електрани у Чернобиљу у Украјинској Републици дошло је до хаварије, која је разнела врх ре- актора и изазвала најгору нуклеарну несрећу на свету. Врхунац свих неспоразума у вези са стратешким споразумима о нуклеарно-ра- кетном разоружању САД и Русије, дошла је након америчке одлуке да се делови ра- кетног система поставе у Пољској и Чешкој(6). Ова одлука минирала је споразум о антибалистичким ракетама из 1972. године (АБМ), који је годинама био темељ стра- тешке стабилности између Русије и САД. Кршење овог споразума имало би несагле- диве последице по светску, а највише по европску стратешку стабилност и безбед- ност. (слика 99) Овом једностраном применом ракетне одбране из система СДИ, САД би покренуле нову трку у наоружању, тј. други талас Хладног рата (7). Предметна проблематика изазвала је огромну забринутост и заинтересованост јавности, па у претходном периоду налазимо и низ информација у дневној штам- пи који прате активности око процеса разоружања и потписивања новог СТАРТ-а:  2006. године: „Према испитивањима јавног мњења већина Чеха против постављања базе САД на територији своје државе“ (8);  2007. године: „Пољски и чешки премијер прихватили захтев САД о раз- мештању ракетних система“ (9);  2007. године: „У случају изградње штита у Чешкој и Пољској, део Евро- пе би остао незаштићен, стога Румунија, Бугарска, Турска, Грчка и Лето- нија покушавају да им се придруже“(10);  2008. године: „Нова пољска влада, за разлику од претходне, која је то јавно и свесрдно прихватила, дистанцира се од постављања америчке ан- тиракетне базе у Пољској под садашњим условима.“ (11);  2009. године: „Одлука САД да одустану од постављања антиракетног штита у Пољској и Чешкој изазваће захлађење пољско–америчких одно- са, оцењује пољска штампа....“ (12);  2009. године: „Лавров: Москва најпре мора да анализира нову концепци- ју САД о противракетној одбрани, а тек потом се може говорити о сарад- њи“ (13); 168  2010. године: „Усаглашен први послехладноратовски споразум САД и Русије о смањивању атомских арсенала“ (14);  2010. године: „САД ће у Европи задржати нуклеарни арсенал. Док буде би- ло нуклеарног наоружања, НАТО ће остати нуклеарно савезништво.“ (15);  2010. године: „Барак Обама за сада не успева да убеди републиканске сена- торе у неопходност ратификовања новог споразума са Русијом.“ (16);  2011. године: „Русија ће јачањем нуклеарног арсенала штитити своје ин- тересе“(17)  2011. године: „Да ли живимо у другом нуклеарном добу... Нуклеарно разоружање данас је даље него што је било на крају Хладног рата“ (18);  2012. године: „Сусрет лидера САД и Русије о даљем смањењу нуклеарних арсенала. Америка и Кина заједнички упозоравају Северну Кореју.“ (19) Председник САД Барак Обама и руски председник Дмитриј Медведев потпи- сали су нови споразум о стратешком наоружању априла 2010. Године (слика 100), и тај документ је у мају прослеђен америчком Сенату на ратификацију.(20) I 3.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Нуклеарна индустрија углавном оријентише делатност на два основна подручја:  производњу борбених средстава,  производњу нуклеарне енергије и уређаја за мирнодопске сврхе(21). Нуклеарно оружје намењено је за масовно уништавање живе силе и војне тех- нике у зони ратних дејстава и за рушење градских и индустријских комплекса у позадини противника. Оно се одликује изузетно великом експлозивном снагом, која је у до сада реализованим и испитаним типовима нуклеарног оружја еквива- лентна снази неколико стотина, до више милиона тона ТНТ-хемијског експлозива тринитротолуола(22). Највероватније, нуклеарно оружје било би употребљено против трупа, цивилног становништва и индустрије, хемијско првенствено против трупа на фронту кад примена нуклеарног оружја не би била рентабилна, а биоло- шко, углавном против цивилног становништва, домаћих животиња и корисног би- ља. Правни аспект, средства НХБ-рата спадају у категорију чија је употреба за- брањена општим начелима међународног ратног права. Те су забране садржане у појединим обичајним и уговорним правилима међународног ратног права, која не- 169 ка од тих средстава изричито забрањују(23). Без обзира на наведено, треба имати на уму да: Савремени тотални рат не води много рачуна о неутралним земљама и њиховим правима(24). У погледу даљег развоја и примене нуклеарне енергије 1955. година била је преломна. Тада је у Женеви одржана прва Међународна конференција за мирољу- биво коришћење нуклеарне енергије, на којој се преко 3.000 научника из целог света једнодушно заложило за тесну сарадњу на том пољу (25). Снаге и средства за вођење нуклеарног рата, еволуирале су изузетно брзо. Тај процес кретао се у два правца: проналажење нових и усавршавање постојећих нуклеарних борбених средстава и средстава за њихово преношење до циља; и ор- ганизовању и моделирању оружаних снага за вођење нуклеарног рата. Средства за вођење нуклеарног рата обухватају: интерконтиненталне ракете, нуклеарне подморнице, стратегијске бомбардере, противракетни систем, вештач- ке сателите, конвенционална (класична) борбена средства и др. Авијација држава побеђених у Другом светском рату, углавном Немачке и Ја- пана, уништена је заједно са њиховом ваздухопловном индустријом, а победници су знатно смањили своје ваздухопловне ефективе у прве две послератне годи- не(26). Убрзо је због политике блокова, хладног рата, локалних ратова и трке у на- оружању авијацији дато истакнуто место, те се нагло форсира технички развој и повећање броја авиона. Борба за превласт добија више обележје борбе за нуклеар- ну (и електронску) превласт, па се појам „превласт у ваздуху“ губи (27). Технички развој авијације непосредно после рата, односно све до појаве вођених пројектила З-З, З-В и В-В средином 50-тих година карактерише се интензивним раз- војем млазних мотора, што је омогућило знатно повећање брзине, долета, носивости и врхунца лета авиона. У том периоду авијација се развија на основу схватања да је она једина снага за наношење удара по противниковом потенцијалу у дубини његове територије(28). До пренаглашене улоге авијације долази и због тога што је у то време била једино средство за преношење нуклеарне бомбе(29). Велики значај дат је је раз- воју бомбардерског авиона првенствено бомбардера стратегијске намене(30). Њего- вом развоју знатно је допринео хладни рат, а нарочито чињеница да је његова уни- штавајућа снага хиљадуструко порасла увођењем нуклеарне бомбе у његово основно 170 наоружање. Због тога број авиона престаје да буде показатељ ударне моћи бомбар- дерске авијације, већ број и снага нуклеарних бомби(31). Појава и развој вођених пројектила З-З великог домета, имали су видног ути- цаја на даљи развој и улогу бомбардера, првенствено стратегијског(32). Уколико су се повећавали домет и тачност погађања балистичких пројектила, утолико су се више јављала мишљења да ће опадати улога и значај бомбардерске авијације(33). Већ у 1958. године било је јасно да стратегијски бомбардер у блиској будућности неће бити главно средство за пренос нуклеарних бомби, односно пројектила В-З са нуклеарним пуњењем, већ да ће ту улогу узети на себе балистички вођени про- јектили великог домета. У 1960. године у Команди стратегијске авијације САД око 90% нуклеарних убојних средстава требало је да носе авиони, а свега 10% пројектили. Тај однос је 1965. године 50:50%, а касније се све више мења у корист пројектила. У прилог све већем увођењу пројектила је и чињеница што се време израде и цене бомбардера стално повећавају, док се за пројектила З-З смањују. За- хваљујући далекометном ракетном оружју и авијацији, нуклеарном ватром се мо- же дејствовати на знатно већој даљини него обичном артиљеријом, по читавом борбеном поретку противника, па и по сваком месту на Земљи. Њоме се могу успешно решавати не само тактички, већ и оперативни и стратегијски задаци, што представља квалитетни скок у развоју ватре уопште(34). Поред тога нуклеарна експлозија располаже и једним потпуно новом врстом дејства – радиоактивним, које је веома опасно за жива бића. Због тога су и њени учинци знатно већи(35). Површине зоне непосредног дејства на живу силу пројектила од 1 kt износи око 63 ha, од 5 kt на 154 ha, а од 50 kt на 615 ha. Ватра једног артиљеријског дивизиона може успешно тући такав циљ величине највише 6 ha. Нуклеарна ватра испољила је знатно већи утицај на организацију и формацију јединица и њихове оператив- но-тактичке и стратегијске поступке него ватра било којег оружја до данас(36). I 3.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Након Другог светског рата, настале су изузетно значајне промене у свим областима војне организације, технике и наоружања. Радикално су измењени и доктринарни, теоријски и практични погледи на начин вођења ратних дејстава (37). 171 Војна сила постаје један од најдоминантнијих чинилаца међународних односа, издаци за војне потребе – основна ставка буџета многих држава, а укупна јачина вој- них ефектива повећавана је сваке године, док крајем 1973. године није достигнута бројка од око 12 милиона људи. Уз војне институције (генералштабове, војне школе и академије, стратегијске и друге институте, публицистику и др.) проблемима страте- гије почињу све интензивније да се баве и универзитетске установе, органи државне управе, цивилни институти за политику, право, економију, међународне односе и разоружање, издавачке куће и др. На теме о нуклеарном рату објављено је на стотине студија и теоријских расправа, а сличан интерес испољен је и на војно-стратегијска истраживања ограничених ратова и револуционарних и партизанских ратова. Посебно тематско подручје чини литература о оружаним снагама, њиховој ја- чини, месту и улози видова и родова, систему руковођења и др. Редовне годишње податке и извештаје о томе објављују одређени Институти за стратегијска истра- живања(38). Са становишта теорије стратегије готово да и нема више значајних питања о којима не постоје дефинисани ставови. У погледу основне слике рата предвиђања су углавном идентична, сваки рат у савременим условима може једино имати обе- лежје свеопштег војнополитичког и друштвеног сукоба зараћених страна, а њего- ва жестина и одсудност зависиће пре свега од радикалности циљева који се желе остварити. Таква обележја имали су сви ратни сукоби у три деценије након Дру- гог светског рата, почев од ослободилачке борбе народа Индокине и Индонезије 1945 и 1946, па преко Корејског рата 1950–1953, па до октобарског рата 1973. го- дине између Израела, Египта и Сирије. Основни проблем стратегије своди се, пре- ма томе, на правовремено припремање свих компонената друштва и државе за рат таквих карактеристика, а када до њега дође – на оптимално сасређивање свих чи- нилаца ратног потенцијала, ради реализовања основних циљева рата(39). Развој ракетно-нуклеарне технике, упоредо са целокупним научно-техноло- шким прогресом, неизбежно се одражавао и на све домене војне организације и структуру оружаних снага. Њихово моделирање и изградња борбених система за вођење нуклеарног рата у суштини су резултанта утицаја и достигнућа техничко- технолошког фактора са једне и доктринарно-политичких и геостратегијских чи- 172 нилаца са друге стране. Од не мањег значаја био је и фактор постојања и улоге војних коалиција (мултилатералних војних савеза). Дејство и конкретне последице поменутих чинилаца на начин организације оружаних снага су у непрекидном процесу промене. Организација оружаних снага САД и НАТО пакта за вођење нуклеарног рата заснива се на четири основне ком- поненте: стратегијским снагама за општи нуклеарни рат, снагама опште намене, специјалним снагама и оружаним снагама савезника. Јавним дефинисањем доктринарних ставова, политичко и војно руководство СССР стављало је до знања потенцијалним противницима, да им се потенцијални нуклеарни рат не би исплатио, што је имало за циљ и њихово одвраћање од та- квих намера. Временом су неки ставови ратне доктрине еволуирали у смислу веће флексибилности, као у односу на нуклеарни рат, тако и на рат који би се водио конвенционалним борбеним средствима. У међувремену јавили су се и одређени теоретичари који заступају мишљење да у евентуалном сукобу употреба тактич- ких нуклеарних средстава не мора аутоматски и обавезно прерасти у општи ну- клеарни рат, те да не треба потпуно искључити ни могућност ограниченог оружа- ног сукоба са другом супер силом. Разлози ових промена у доктринарним и стра- тегијским концептима су многоструки: напуштање раније тезе којом су стратегиј- ска нуклеарна средства хипертрофирана као апсолутно оружје, сазнање да је по- стигнуто ткз. нуклеарно изобиље на обе стране које прети међусобним уништењем управо водећих сила, појава НР Кине на светској и нуклеарној позорници и др. Отуда су и све присутније тезе о апсурдности општег нуклеарног рата, чак и о његовој немогућности. (40) Према ставовима војних теоретичара армија НАТО пакта, једно од најважни- јих борбених средстава у нападу биле би ракете тактичке намене са нуклеарним и конвенционалним бојевим главама. У погледу тактичке употребе артиљерије основне измене унело је њено нуклеарно и ракетно наоружање, практички готово неограничене уништавајуће моћи и домета на бојишту. У војној литератури Со- вјетске армије гледишта о нападу еволуирала су упоредо са променама у органи- зацији и наоружању јединица КоВ, и усвајањем нових доктринарних решења о ка- рактеру и физиономији ратних дејстава у савременим условима. У фази борбе против браниочевих резерви, првенствену улогу има нуклеарно оружје, а силина 173 удара поспешује се применом ваздушних десаната.(41) У овом периоду није било искустава из већих фронталних сукоба. Сукоб на Блиском истоку био је исувише краткотрајан за стицање реалних искустава.(42) I 3.4. Развој фортификације Нову етапу у решавању проблема отпорности фортификацијских објеката означила је појава нуклеарног оружја, далеко моћнијег од свих досадашњих рат- них средстава(43). За њу је карактеристичан научни приступ решавања свих фено- мена, који прате експлозију и проблеме заштите од њих(44). Многобројни изведе- ни нуклеарни опити служили су, поред осталог, да се разради теорија ваздушног ударног таласа и истраже феномени директног и индуцираног ударног таласа у тлу, да би се на основу тога могло прећи на проучавање питања динамичке отпор- ности фортификацијских објеката, односно заштитних конструкција, пригушива- ња ударног таласа ради смањења притиска на осетљиве делове фортификацијских објеката, амортизације фортификацијских објеката и опреме у њима и дејства сеи- змичких таласа изазваних експлозијом директних и индиректних погодака. Аналогно изучавању механичких ефеката и заштите од њих, истраживања су захватила и феномене радиоактивних зрачења, а у седмој деценији XX века и ефекте електромагнетског импулса. Фортификацијски објекти из тог периода се по функционалној организацији, степену и обиму заштите и опреме у њима битно разликују од фортификацијских објеката грађених пре, за време и непосредно по- сле Другог светског рата. Оријентационе вредности димензионисања укопаних за- штитних објеката на дејства нуклеарног удара, са подацима о заштитној полуде- бљини неких материјала, о јачини ударног дејства нуклеарне експлозије јачине 20 kt, са проценом оштећења, као и утицајима топлотног дејства и нуклеарног зраче- ња на жива бића дети су у табелама у прилогу. (слике 101,102,103) Појавом нуклеарног оружја, значај подземне градње знатно је порастао. За за- штиту од његовог дејства, једни предлажу да се ставе под земљу сви главни објекти ратне индустрије, органи државне управе, интерконтиненталне летелице, стокови ну- клеарног оружја, становништво у већим градовима и сви други осетљиви објекти. Други сматрају да тако треба учинити само са оним што је најважније, а становни- штво и све остало заштитити растурањем и смештајем у адаптиране подруме, пећине, 174 тунеле(45), напуштене радничке галерије, подземне железнице и друге погодне при- родне и вештачке објекте(46). Према страним изворима неке земље су, у том перио- ду, већ доста учиниле у погледу изградње подземних нуклеарних објеката: У Француској део Мажиновљеве линије оспособљен је за складиште ракета. У Тавернију, у близини Париза, изграђен је под називом „База 921“, подземни опе- ративни центар ПВО Француске. Сви подземни објекти налазе се у ходницима ка- менолома сигурни од удара нуклеарних бомби, распоређени на површини од не- колико хектара. За потребе НАТО, у Норвешкој изграђена је подземна поморска база са склоништем за брзе бродове, чамце, торпиљерке и подморнице (укупно 4.100 m²). Шведска је изградила објекте подземне градње за смештај најважнијих цивилних и војних институција. У САД је до 20. 2. 1962. године изграђено подземних склоништа за 50 милио- на људи, а до 1967. године још за 70 милиона људи. У држави Њујорк изграђен је подземни град за 9.000 људи, са трговинама и свим објектима потребним за жи- вот. Изграђена су и подземна командна места (најбоље је опремљено за стратегиј- ску авијацију), центри везе, објекти за смештај и избацивање интерконтинентал- них балистичких пројектила, склоништа за радаре, резервоари за гориво и други објекти, и то како на територији САД, тако и у разним деловима света. Главни оперативни центар ПВО САД и Канаде (чија је изградња почела 1961. године, а завршена 1966. године) смештен је у подземном објекту изграђеном на дубини око 700 m, у планини Франт Рејнџ, јужно од града Колорадо Спрингса.(слика 104) Располаже са 11 зграда за рад и становање и свим уређајима и опремом, који омогућавају у рату особљу од 900 људи месец дана боравка без контакта са спољ- њим светом. Оперативне сале и смештајне просторије изграђене су од челичних рамова дебљине 9,5 mm, који су постављени на гвозденој конструкцији, заштиће- ној од електро-магнетских таласа. Потреси се неутралишу опругама хидрауличког система. Галерија у којој је цео објекат смештен, дугачка је 4,5 km и има два улаза са челичним вратима (тежине по 30 t, површине 15 m², уграђеним у бетон дебљи- не 5 m), која штите против ударног таласа нуклеарне експлозије. Сличан објекат је и дивизијски оперативни центар НОРАД за подручје Канаде. 175 По једном америчком предлогу за заштиту целокупног становништва и ва- жних индустријских постројења од нуклеарних удара, требало би изградити три типа склоништа: колективна, за фабрике и породична.  Колективна склоништа била би у виду бетонских цеви пречника 7–8 m, на дубини 100–300 m, међусобно повезаних мрежом подземних саобра- ћајница и са излазима у разним деловима града. У њима би се могло сме- стити по 1.000 људи, са потребним средствима за живот.  Склоништа за фабрике могла би да приме 5–6 хиљада људи,  Породична склоништа 3–5/6 људи, у зависности од броја чланова поро- дице. Сматра се да склоништа за људство треба да располажу најмање са 1 m² повр- шине, 1 m³ ваздуха и 13 литара воде по особи и да су отпорна на удар од 2 kp/cm². У СССР се сматра да нарочито значајни објекти (одређена индустријска по- стројења, важна комуникацијска чворишта, центри везе и сл.) морају сместити под земљу(47). После појаве нуклеарног наоружања, питање склоништа за станов- ништво разматра се и решава првенствено с обзиром на могућности заштите од дејства тог оружја. У Хирошими и Нагасакију полуукопана склоништа од дрвета или земље са покривком дебљине око 45 cm добро су издржала ударно дејство ну- клеарне бомбе на удаљености око 300 m од нулте тачке експлозије, а на одстојању преко 800 m ниједно од њих није било чак ни оштећено. Склоништа галеријског типа у брду, чак и она која су била близу нулте тачке, заштитила су људе у Нагасакију и од топлотног и радиоактивног дејства. У Кореј- ском рату, 1950–1953. године склоништа галеријског (тунелског) типа, која су Ки- нези и Севернокорејци пробијали кроз врхове појединих висова, омогућавала су прикривену везу, потпуну заштиту и изненадну појаву мањих јединица у ровови- ма на предњој страни нагиба висова. На аеродромима су изграђивани капонири за авионе. За ваздухопловна КМ рађена су склоништа са јаком покривком. Подаци из војне литературе показују да се људство које се налази у отвореним рововима показује да се полупречник уништавајућег дејства нуклеарне експлозије смањује за 1,5–2 пута, а површина уништавања за 2,5 до 3 пута. Заштита људства у склоништима је још већа, полупречник се смањује за 3–4 пута, а површина уни- 176 штавања за 10–17 пута. Склоништа тешког типа могу да заштите људство чак у нултој тачки ваздушне експлозије нуклеарног пројектила, јачине 8–10 kt .(слика 105) Настојања да се пронађу боља заштитна својства склоништа против нуклеар- ног оружја крећу се у правцу побољшања конструкције склоништа и проналажења отпорнијих материјала за њихову израду, нарочито оних која смањују дејство ра- диоактивног зрачења (постоје одређени материјали који смањују интензитет). Заштита од радиоактивног зрачења постиже се, пре свега, дебљином по- кривке склоништа израђене од материјала што веће запреминске тежине. У војној литератури износе се подаци да слој земље од 140 cm, бетона од 92 cm, челика од 28 cm или олова од око 20 cm смањују интензитет гама-зрачења за 1.000 пута. То је довољно за заштиту људства чак у рејону нулте тачке ваздушне експлозије но- миналне нуклеарне бомбе од 20 kt, али под условом да су склоништа снабдевена филтерима и вентилационим уређајима и имају херметизацију. Без тога, истиче се, ма колика била дебљина покривке, радиоактивне честице продиру у објекат, заједно са прашином, кроз све пукотине и рупе, нарочито на улазима(48). У погледу заштите од топлотног дејства нуклеарног оружја довољна је и најтања покривка, али је неопходно да се у склоништу предузму мере за спречавање последица пожара (филтри за пречишћавање ваздуха, вода, песак и др.) (49). Што се тиче заштите од механичког дејства ваздушне експлозије нуклеар- них пројектила сматра се да је она обезбеђена ако конструкција склоништа може издржати ударни талас надпритиска најмање око 0,36 kp/cm² (0,36 at). На ударно дејство најосетљивији су грађевински објекти. У насељеним местима нуклеарна експлозија јачине 20 kt, на нормалној висини проузрокује: у полупречнику од око 400 m потпуно рушење, у полупречнику од око 1.500 m рушење обичних и тешко оштећење армирано-бетонских грађевина, а у полупречнику од 2.500 m нема ве- ћих оштећења, али прозори могу бити разбијени и на удаљености од 20 km. Мање и ниске грађевине отпорније су од великих и високих, а округле су отпорније од че- твороугаоних, најотпорније су оне аеродинамичког облика и са челичним армирано- бетонским скелетом. Ударно дејство нуклеарног удара на ратну технику је различи- то.(слике 106 и 107)Најотпорнија су оклопна возила, нарочито тенкови(50). 177 Опште је мишљење да сва склоништа у насељеним местима морају имати, осим просторије за боравак, резервне излазе, уставе и зависно од потреба и могућ- ности, оставе за храну, воду, опрему, отпатке и сл. Треба их опремити седиштима, и по потреби лежајевима, посудама за воду и храну, санитарном, санитетском и опремом за спасавање и одржавање. Препоручује се да се при изградњи даје предност материјалима и конструкција- ма, који веће сигурности, испуњавају захтеве брзе и једноставне изградње, као и зах- теве економичности. У такве материјале спадају и монтажни и монтажно-демонта- жни елементи, који се најчешће раде од армираног бетона и метала (таласасти лим). Тежња је да покривке и изложени зидови склоништа имају што већу заштитну де- бљину, с тим да тежина слоја збијених материјала буде најмање 700 kg/m² (51). При површинској и подземној експлозији нуклеарног пројектила јавља се по- трес земље сличан земљотресу. Од површинске експлозије пројектила од 20 kt иза- зивају се већа или мања рушења, померања, пуцања и савијања конструкције склоништа, а од подземне експлозије истог пројектила потпуно руши све раније примењиване типове надземних склоништа на одстојању 400–1.000 m од центра експлозије (52). После Другог светског рата развојем нуклеарног оружја тврђаве постају рен- табилан циљ, а пошто не могу издржати атомски удар, не граде се више. Њихове функције преузимају нови фортификацијски објекти и нова организација одбране. Просторије база бране се углавном брзим маневарским снагама у утврђеним рејо- нима са добро маскираним и растресито распоређеним подземним фортификациј- ским елементима који су отпорни на атомски удар(53). Појавом нуклеарног оружја тврђаве уопште сасвим губе значај, па тврђавска војна постаје историјски појам(54). I 3.5. Борбе за насељена места Нуклеарно оружје представља опасност коју савремена техника може изне- надно и брзо остварити на било којој тачки Земље. За планирање те опасности ну- жна је одговарајућа приправност још у миру, нарочито јединица противваздушне одбране. Дејством нуклеарног оружја по циљевима стратегијског значаја, могу се озбиљно угрозити правовремено извођење мобилизације и концентрације и почет- 178 на борбена дејства оружаних снага. Због тога се захтева да се мобилизација и кон- центрација изводе брже, да просторије за њихово извођење буду знатно веће и да се снаге на тим просторијама задржавају краће него раније(55). У оквиру противваздушне одбране и цивилне заштите, предузимају се мере којима се противнику онемогућава проналажење циља за напад из ваздуха, а у случају напада да се јединицама и становништву пружи непосредна заштита (да би се избегли или умањили губици у људству и материјалним добрима). Велике и технички развијене земље своју противнуклеарну заштиту заснивају, претежно, на моћној нуклеарној и ракетној техници, чијим се дејством смањује нуклеарна моћ противника. Мале и слабије развијене земље принуђене су да се припремају за оп- штенародни одбрамбени рат. Систем сензора, центара за обраду података и про- тивракетних ракета, намењених за обраду територије и објеката, од дејства бали- стичких ракета (пројектила) у већини земаља назива се противракетни или про- тивпројектилски одбрамбеним систем. Може бити организован за: одбрану територије (бојна глава балистичких ра- кета пресреће се и уништава ван атмосфере, пре него балистичка ракета достигне теме путање) или заштиту појединих објеката, пресреће се у завршном делу пу- тање, после њеног уласка у атмосферу (тзв. терминална одбрана). Заштита објекта прихватљива је само у случају ако су радиоактивне падавине и остали ефекти дејства бојне главе у рејону објекта, у границама које се могу поднети. Противракетни одбрамбени систем мора да уништи противникову бали- стичку ракету на што већој висини. Сматра се да објект (нпр. град) не може бити изложен последицама експлозије нуклеарне борбене главе, ако се она изазове на око 100 km од њега. При томе коса даљина до балистичке ракете, која лети по оп- тималној путањи, износи приближно 140–150 km. Да би од тренутка лансирања противракетна ракета прелетела то одстојање, при максималној брзини 7,5 km/s, потребно је око минут. За то време балистичка ракета, при брзини од 7,0 km/s пре- леће око 450 km. То значи да се противракетна ракета мора лансирати са земље кад се балистичка ракета приближи на око 600 km од положаја противракетне ра- кете. Да би се остварило пресретање, неопходно је прецизно одредити тачку су- срета, обавити све припреме за лансирање, лансирати и тачно навести противра- кетну на балистичку ракету. Цео процес рада од откривања, до уништења бали- 179 стичке ракете мора бити потпуно аутоматизован и поуздан. Бојна глава противра- кетне ракете треба да је нуклеарна, да би могла уништити балистичку ракету, иако се не оствари директан сусрет. Ако је њена снага 20 килотона, она може на висини од око 100 km да уништи балистичку ракету у кругу пречника 300 m од нулте тач- ке експлозије, а ракета снаге 20 мегатона и на висинама већим од 100 km и у ради- јусу од око 3.000 m. Истовремено са развојем противракетног одбрамбеног систе- ма развијају се и средства за онемогућавање њиховог рада (56). Доктрина општенародне одбране, у разматрањима феномена нуклеарног рата полазила је од две могућности: да против малих земаља могу бити употребљена нуклеарна средства у склопу општег нуклеарног рата или у оквиру локалне или ограничене агресије. Реална претпоставка била је да у агресији на тадашњу СФРЈ не би била употребљена стратегијска нуклеарна средства, већ највероватније само тактичко-оперативна, и то пре свега против оружаних снага и већих економских и политичких објеката и центара (57). I 3.6. Закључна разматрања Непосредно после експлозија првих атомских бомби над јапанским градовима Хирошимом и Нагасакијем, 6. и 9. августа 1945. године поставило се питање за- бране употребе нуклеарне енергије у ратне сврхе. Истовремено пред науку и прак- су међународног права поставило се и питање дозвољености вршења нуклеарних експерименталних експлозија, као и употребе нуклеарног оружја. У теорији и пракси међународног права и у јавном мишљењу постоје два основна схватања о допустљивости употребе оружја и спровођења експерименталних нуклеарних екс- плозија: Америчко схватање, полази од становишта које је 1945. године заузео Интерамерички правни комитет, да је употреба нуклеарног оружја дозвољена, иако сматра, да би је требало забранити. У америчком Приручнику о законима су- воземног рата из 1956. године подвлачи се да у поманкању неког обичајног или уговорног правила међународног права, које би ограничавало употребу нуклеар- ног оружја, његова примена од стране оружаних снага САД, не може бити супрот- на међународном праву. Слично је и владајуће схватање на Западу, које пориче постојање правила о забрани употребе нуклеарног оружја. (58) 180 И појединци који подржавају схватање у прилог забрани, заступају мишљење да је дозвољена употреба као репресалија против оног који би га први употребио, односно који би отпочео нападачки рат. Кампања за нуклеарно разоружање (ЦНД) основана је 1958. године, шест година после првог самосталног британског тестирања нуклеарног наоружања.(59) Супротно схватање, истиче да се забрана употребе нуклеарног оружја може извести из обичајних и уговорних правила и општих начела међународног ратног права, иако не постоји правило, које га изри- чито забрањује. После више донетих резолуција, Генерална скупштина ОУН је 24. 11. 1961. године изгласала Резолуцију 1653 о забрани употребе нуклеарног оружја. Оно је окарактерисано као средство за масовно уништење, чија се дејства не могу ограничити и које као такво наноси непотребне људске патње и опасно је за опстанак човечанства и за његову цивилизацију. Употреба тог оружја предста- вља директну негацију идеала и циљева због којих је установљена ОУН, а свака држава која га употреби биће сматрана прекршиоцем Повеље УН (60). Пре 11 година 5 водећих нуклеарних сила први пут се договорило да униште сво- је арсенале атомског оружја. После маратонских преговора у мају 2000. године 187 држава је у Њујорку потписало Споразум о неширењу нуклеарног оружја, према коме су се САД, Русија, Кина, Француска и Велика Британија обавезале да ће смањити своје нуклеарне арсенале. То је био резултат Ревизионе конференције о Споразуму о неширењу нуклеарног оружја, и то је тада и подржано Резолуцијом 1172 Савета без- бедности УН. Од тада се свет није много нуклеарно разоружао, једино се Велика Британија потпуно одрекла тактичког нуклеарног оружја и свој нуклеарни арсенал свела на 200 бојевих глава на подморничким пројектилима трајдент. САД и Русија су у међувремену смањиле своје нуклеарне арсенале. Од 1945–2000. године САД су произвеле 70.000 термонуклеарних бојевих глава, а СССР, односно Русија 55.000 ко- мада. По споразуму из Москве између Владимира Путина и Џорџа Буша из 2002. го- дине две стране су се обавезале да ће до 2012. године број размештених стратешких нуклеарних бојевих глава бити сведен на по 1.700–2.200 комада. (61) До краја Другог светског рата заштита се бавила изналажењем мера и средста- ва заштите од механичког разарања (удар, експлозија, потрес) и хемијског или би- олошког затровања токсичним средствима. Појавом нуклеарне енергије јавља се дејство радијације, као у основи битна нова квалитативна карактеристика. Наиме 181 поставља се проблем заштите од овог дејства у свим различитим манифестација- ма, поред дејстава која су били предмет заштите до примене нуклеарног оружја. Тиме се своде савремени проблеми заштите на изналажење заштите од дејства класичних и нуклеарних нападних средстава. При томе се уочавају углавном две концепције, са тежиштем на заштити од механичког дејства и са тежиштем на за- штити од радиоактивног дејства. За разлику од претходне етапе развоја јавља се потреба комплексне заштите чо- века заједно са местом становања и привређивања, као нова мисао. Дакле тежња да се сачувају поред људских живота и остали неопходни услови за даљи опстанак, објекти за становање, извори снабдевања и средстава производње итд. Самим тим ја- вља се заштита поново као компонента грађевинске делатности (sлика 108), посебно архитектуре и урбанизма као кључних области које се баве решењем пребивања.(62) I 4. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА – ЕПОХА СВЕМИРСКИХ ТЕХНОЛОГИЈА I 4.1. Општи историјски преглед, развој градова Најстарији записи и предања сведоче да је постојбина ракете Кина. У тој зе- мљи барут је био познат знатно раније него у Европи. Ракете су најприје коришће- не само као средство за обележавање разних светковина и прослава. Први подаци о коришћењу ракете за војне сврхе датирају из 1232. године када су Кинези за од- брану од Монголских освајача користили „огњене стреле“. Међутим, прва војна ракетна јединица формирана је тек 1766. године у Индији. У нашој земљи ракете су први пут коришћене као оружје у Првом српском устанку 1806. године прили- ком напада устаника на турску тврђаву Шабац. Све те првобитне ракете су за погон користиле чврсто гориво. Прве озбиљне резултате у примени течних погонских материјала за ракете постигао је амерички професор Роберт Годард (Robert Goddard). Он је 30. децембра 1930. године ланси- рао прву велику ракету. Остатак живота посветио је њеном развоју и усавршавању. Као моћно оружје ракета се афирмише тек у Другом светском рату. Совјетске „каћуше“ и ракете ваздух-земља, које прво користи СССР, а затим британски и амерички ловци-бомбардери, такође су користиле чврсто ракетно гориво, које ни- је пружало неке значајне перспективе за озбиљан развој. Немци су то још раније 182 схватили, па су већ 1939. године почели са развојем „страшног оружја“ заснова- ног на ракетном погону са течним горивом. Прве ракете FAU-2 (V-2) падају на ен- глеске градове, током Другог светског рата, разарају их и страхотом уништавања исписују прве странице једног од најзначајнијих достигнућа у области транспор- та, које је једино у стању да обезбеди човеку продор у васионски простор.(1) После Другог светског рата, у условима озбиљне међународне војно-политичке конфронтације, у СССР-у и САД интезивно се настављају радови на развоју ракетног погона са течним горивом, као кључном елементу за развој војних, далекометних, међуконтиненталних балистичких ракета. То је, међутим, била само прва фаза у реа- лизацији ракетног транспортног система који би био у стању да неку летелицу, одно- сно користан терет, однесе са површине наше планете у васионски простор.(2) Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез користили су своју развије- ност и домете у свемирској технологији као пропагандно средство током Хладног рата. Жеља за демонстрирањем надмоћи постала је још јача након што је совјет- ским лансирањем првог сателита заиста почела „трка у свемиру“. Совјети су 1957. године тестирали „Р-7“ kao први интерконтинентални балистички пројектил (че- тири месеца касније САД су развиле сличан пројектил „Атлас-А“).(3) Истом раке- том први вештaчки сателит послат је у свемир. Спутњик 1 био је у орбити око Зе- мље три месеца. За то време Совјети су лансирали и Спутњик 2. Између совјет- ског програма „Васток“ и америчког програма „Меркјури“ водила се трка ко ће први послати човека у свемир. САД 1958. године лансирају своје прве сателите и оснивају Националну управу за аеронаутику и свемир (NASA). Рус Јуриј Гагарин је 12. Априла 1961. године извео први успешан орбитални лет у Вастоку. Месец дана након тог догађаја амерички астронаут Алан Шепард путовао је свемиром 15 минута у летелици Меркјури 3. Суперсиле су се такође утркивале у производњи навођених пројектила за војне намене. Интерконтинен- талне балистичке ракете (ИКБР) могле су да однесу нуклеарну бојеву главу на удаљеност од преко 15.000 km. Пошто се број нападачких пројектила повећавао, обе силе су шездесетих година развиле антибалистичке ракетне системе. Појам стратегијске равнотеже, постао је врло сумњив, јер је свака суперсила имала спо- собност да уништи противничку страну, и то како све градове, тако и сва непо- кретна лансирна постројења.(4) Данас велике силе покушавају да нађу алтернати- 183 ве за ИКБР, које су биле инсталиране у подземним силосима. Решење су покретни лансери чије се стартне позиције не могу открити.(5) Председник Кенеди је 1961. године пред научнике САД ставио задатак да „спусте човека на Месец и безбедно га врате на Земљу“ пре краја деценије. Ланси- рањем комуникационих сателита шездесетих година, људи су добили непосредан приступ глобалним догађајима. Амерички сателит „Телстар“ емитовао је прве жи- ве трансатлантске преносе 1962. године То је довело до огромног напретка теле- комуникација.(6) Програм „Аполо“ покренут је с тим циљем, а после пробних ле- това са људском посадом астронаути су 1968. године били у орбити око Месеца у Аполу 8. Наредне године циљ је остварен када је Аполо 11 слетео на површину Месеца. Два астронаута су на површини Месеца провела више од 21 сата, а онда се мисија безбедно вратила на Земљу (последња мисија на Месец из програма Аполо–Аполо 17 била је 1972. године). Прва свемирска станица лансирана је из Совјетског Савеза 1971. године под називом Саљут 1. Амерички свемирски брод Аполо спаја се са совјетским бродом Сојуз у свемиру 17. јула 1975. године. (7) NASA је 1981. године лансирала свој први свемирски шатл, назван Колумбија. Та летелица могла је да се користи више пута. До 1991. године четири различита шатла извела су још 43 лета. Користили су се за орбитално постављање сателита, сонди, свемирског телескопа Хабл и станице Спеслаб. Помоћу шатла астронаути су 1984 успели да приђу сателиту у свемиру и да га поправе. Убрзо након ланси- рања свемирски шатл Челенџер је 1986. године експлодирао, а свих 7 чланова по- саде је погинуло. Сонда Пионир 10 постаје први вештачки направљен објекат који је напустио Сунчев систем. У периоду од 1987–1988. године руски космонаути проводе готово годину дана у свемирској станици Мир. После 12 година путовања кроз свемир сонда Војаџер 2 1989. године стиже до Нептуна.(8) У новом миленијуму истраживање свемира на разним фронтовима иде напред дословно космичком брзином. Информације са сателита који круже око Земље све више утичу на нашу свакодневицу. Научници из многих земаља сарађују на Ме- ђународној свемирској станици, која функционише од 2000. године. Ради истра- живања површине Марса, NASA 2003. године лансира два ровера (роботска вози- ла без посаде).(9) У међувремену беспилотне свемирске летелице шаљу кључне нове податке о планетама за што се издвајају огромне милионске своте долара. 184 Једно од најамбициознијих истраживања суседних планета у новије време јесте америчка мисија Месенџер. Лансирана 2004. године та беспилотна сонда већ је пролетела поред Венере и сад је на путу ка Меркуру, првој планети сунчевог си- стема, коју је свемирски брод последњи пут посетио 1975.(10) Иако мирнодопски сателити умногоме унапређују квалитет живота на Земљи већина уређаја која сада кружи око планете има војну намену. Информације о та- квим летелицама обично су строго поверљиве, али је познато да шпијунски сате- лити (слика 109) могу детаљно да сниме предмете димензија свега неколико мета- ра. ГПС (глобални сателитски навигациони систем) (11) служи да кориснику на Земљи омогући што прецизније одређивање позиције у простору.(12) Почетком овог века обе земље интензивирале су своје космичке програме лан- сирајући бројне сателите с војним предзнаком. Тако су Руси помоћу моћних раке- та Протон-К и Сојуз-У лансирали читаву серију војних сателита: фото-извиђачки Космос-2387, типа Јантар-4К2 Кобалт, сателите за рано упозорење Космос-2388 и 2393, типа УС-КС, комуникацијске сателите Космос-239О и 2391, навигацијске сателите Космос-2389, типа Парус, и Космос-2394, 2395 и 2396, типа Ураган-М, који чине саставни део комуникацијског система GLONASS (укупно 24 сателита) и електрооптички с дигиталним преносом слике АРКОН-1.(13) За Русима нису заостајали ни Американци, који су ракетама Delta IV и Atlas V, лансирали навигацијске сателите GPS 1P8 и 2R9, војни метеоролошки сателит DMSP 16, сателит за рано упозорење DSP 22 и комуникацијски сателит Milstar II, којим су операционализовали четири геостационарна сателита тог типа, повезујући их међу- собно. NASA је лансирала два сателита за праћење и пренос података типа TDRS (Tracking and Data Relay Satellite), које може да користи и војска, док је Национална администрација за океане и атмосферу лансирала два сателита NOAA 17 и NOAA M, који војсци обезбеђују неопходне метеоролошке податке. Американци су тежиште усмерили на развој пројекта SDI (Strategic Defense Initiative – стратешка одбрамбена иницијатива) у којем је реактивиран програм SBIR (Space Based InfraRed System-ко- смички ИЦ систем), који је преименован у STSS (Space Tracking and Surveillance System – космички систем за трагање и контролу). Ратно ваздухопловство је обнови- ло програм SBR (Space Based Radar – радар стациониран у космосу) за контролу и праћење покретних циљева на Земљи. Предвиђено је да тим системом буде обухваће- 185 но 20 до 24 сателита распоређена у ниској и средњој орбити. Развија се и програм EAGLE (Evolutionary Aerospece Global Laser Engogement system – глобални вазду- шнокосмички ласерски систем и систем за трагање), који ће бити постављен у ниску орбиту, омогућавајући ласерско означавање циљева, извиђање, откривање могућег присуства у ваздуху хемијског и биолошког оружја и уништавање циљева. Имајући у виду да ће у непосредној будућности значај сателита за вођење ратних операција по- стајати све већи, Американци већ данас развијају пројекат космичког ласера за од- брану од балистичких ракета SBL (Space Based Laser).(14) Француска иде у ред земаља која космичкој технологији придаје изузетан зна- чај. Са њеног космодрома у Куруу лансирају се моћне ракете Аријана, носачи са- телита. За комуникације из космичког простора Французи користе сателитске уре- ђаје Syrakuze II, постављене на цивилно–војном геостационарном сателиту Теле- ком 2. Предвиђена је реализација војних комуникацијских сателита Syrakuze III. За даљинско распознавање употребљавају сателите SPOT-5, а за фото-извиђање сателите Хелиос-2. Британци за комуницирање својих јединица користе геостаци- онарне сателите Skynet 4 и 5.(15) Немци су лансирали пет сателита с радаром за синтетичко састављање слике SAR-лупе. Први италијански комуникацијски сателит SICNAL-1 уједно је и први европски сателит који осим на UHF и SHF фреквентном подручју ради и на екс- тремно високом подручју EHF. Европска свемирска агенција развија систем Гали- лео од 30 сателита у средњој орбити, са 16 земаљских контролних станица, који је компатибилан са америчким GPS и руским GLONASS сателитским системом. Европска свемирска агенција лансирала је 2005. године Венус експрес, који је тре- нутно у орбити око Венере. NASA планира да на Јупитер лансира мисију Џуно ко- ја тамо треба да стигне 2016. године. САД планирају да до 2020. године пошаљу нове мисије са људском посадом на Месец.(16) Сателитске комуникацијске везе НАТО-а, које повезују државе чланице војне алијансе, чине два сателита НАТО-а четврте генерације, од којих је НАТО IV-A у оперативној употреби, док је НАТО IV-B у резерви. Почетком XXI века Кина започиње низ капиталних пројеката који треба да пока- жу њену економску моћ. Водећи пројекат јесте амбициозни свемирски програм. Кина је 2003. године постала трећа земља која је послала људе у свемир. Планирано је да 186 се до 2024. године оспособи прва кинеска свемирска станица и да се пошаље људска посада на Месец. Кина је ракетом Дуги марш 3 лансирала навигацијске сателите BNTS-1 и B NTS-2, док јединице њене армије повезује сателит Зонгксинг 22. (17) Иако су развој сателитског система и изградња сателита веома скуп и дуготра- јан процес, све је већи број земаља које настоје да имају своје „космичке војнике“, који ће њихове војне формације повезати у јединствену глобалну сателитску мре- жу – без које нема успеха на бојном пољу. Осим наведених земаља, сателите за војне сврхе данас користе и Израел, Јапан и Индија. (слика 110) I 4.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике Развој нових технологија током векова утицао је не само на ширење и повећа- ње дубине фронта и позадине, него и на освајање нових простора, који раније ни- су коришћени за војне сврхе. Комбиновањем достигнућа на пољу нуклеарне енер- гије, развоја ракетне технике и електронике, омогућено је да се човек вине далеко у висине, да изађе из ваздушног простора и зарони у космичке или васионске про- сторе у покушају да их освоји. Стручњаци који су радили на развоју средстава за освајање космоса вероватно нису били руковођени примарно војним циљевима. Међутим, без обзира на то, у све активности везане за освајање космоса, од самог почетка, био је укључен и војни фактор. Вештачки сателити данас су једино сред- ство помоћу којега се у доба мира на потпуно легалан начин може прићи туђим најосетљивијим војним базама и постројењима на удаљености од само 120–150 km. Стога не изненађује чињеница да се 40% (по неким ауторима и 75%) свих лансираних вештачких сателита бави управо војном делатношћу. (18) Развој космичке технике, нарочито вештачких Земљиних сателита и околно- сти под којима се они могу користити, имају низ елемената веома погодних за примену тих врхунских достигнућа науке и технике у војне сврхе. Космичке лете- лице и системи(19) могу се користити за обезбеђење борбених дејстава свих видо- ва оружаних снага и као активно оружје за дејство из космоса. (20) Напредак који је постигнут на пољу радио, радарске и рачунарске технике, аутоматике, средстава везе, у области линеарног програмирања, теорије игара, те- орије информација, теорије аутоматског управљања и др. створио је услове да се израде системи за аутоматизацију командовања и управљања, помоћу којих се знатно скраћују временски интервали за прикупљање, пренос, обраду и презенти- 187 рање података командантима за доношење оптималних одлука. Аутоматизација командовања има своје историјске корене још од појаве идеје за испитивање опе- рација, и разраде првих метода проучавања операција у оквиру настајања војне кибернетике. Због тога се као почетак развоја аутоматизације командовања трупа- ма може сматрати појава разраде и употребе новог математичког апарата, заснова- ног на примени линеарног програмирања, теорије моделирања, игара, теорије ин- формација и развоја елекронских рачунских машина. Према намени војни сателити се деле на сателите за рано упозорење и проце- ну напада, сателите за извиђање, комуникацијске сателите, сателите за навигаци- ју(21) геодетске и метеоролошке сателите, а њима се могу прикључити и сателити SBL (Space BVased Laser) у свемиру стационирани ласер (поред SBL треба поме- нути и тактичке ваздухопловне ласере. (слика 111). Војни сателитски систем као целина укључује космодроме за лансирање, земаљске контролне станице, носеће ракете и кориснички сегмент (сателит).(22) У односу на висину, орбите се деле на ниску, средњу и геостационарну. Ниска орбита је на висини од 100 до 1.000 km, и у њој се крећу војни извиђачки сателити, средња орбита се налази између 1.000 и 35.800 km висине, и у њој се крећу сателити за навигацију, док је геостационарна ор- бита на висини од 35.800 km, и у њој су стационирани комуникацијски сателити, са- телити за рано упозорење и сателити за прикупљање обавештајних података.(23) У војној терминологији „систем космичког оружја“ је скуп компонената функ- ционално повезаних у јединствену целину, који чине васионске летелице на пута- њама у васиони опремљене уређајима и средствима за откривање, идентификаци- ју и уништење војних циљева у васиони и напад на циљеве на Земљи, и службе које обављају послове везане за специфичности и намену појединих система. У стручној литератури могуће је наћи системе космичког оружја који служе за пре- познавање и пресретање циљева у васиони (слика 112), за орбиталну бомбу и де- лимично орбитални систем бомбардовања. (24) Системи вођених ракета је скуп техничких компонената, уређаја, подсистема и једноставнијих система, чији је основни носилац вођена ракета.(25) Систем во- ђених ракета састоји се од бојне главе (оружја), средстава за допрему бојне главе на циљ (вођена ракета), уређаја за лоцирање и идентификацију циља, уређаја за лансирање вођене ракете, уређаја (система) за навођење ракета на циљ и уређаја 188 за контролу свих компонената система. Ове компоненте да би формирале систем вођених ракета, морају бити постављене и повезане да чине јасно дефинисан и у суштини потпуно аутономан систем, мада у појединим случајевима и овај систем може да се употреби као подсистем неког већег оружног комплекса. Системи во- ђених ракета могу имати једну или више бојних глава, од којих свака, после одва- јања од вођене ракете, наставља лет по посебној путањи и усмерава на други циљ или бојну главу касетног типа, која се распрскава у близини циља и циљ прекрива великим бројем пројектила. Вођена ракета је претежно једностепена са ракетним погоном на чврсте погонске материје, с обзиром да такав погон омогућује кори- шћење система вођених ракета у свако доба и без нарочитих припрема. Вођене ра- кете стратегијских, противваздушних и противракетних система могу бити и ви- шестепене ракете. Системи вођених ракета (пројектила) деле се с обзиром на на- мену, на стратегијске (великог домета) и тактичке, с обзиром на облик ракете, на аеродинамичке и балистичке, а с обзиром на средину из које се лансира вођена ра- кета и у којој дејствује бојева глава на: систем земља-земља; систем подморница- земља; систем брод-брод (земља); систем брод-подморница, систем земља (брод)- ваздух, систем ваздух-земља и систем ваздух-ваздух. (26) Ако оружје поделимо према намени, извору енергије и принципу дејства онда космичко оружје можемо дефинисати на следећи начин: космичко (васионско) оружје, чине летелице које, крећући се око Земље, ткз. космичким брзинама могу послужити, поред осталог, и за борбу против вештачких сателита, балистичких пројектила, па и против нарочито важних циљева на Земљи. (27) I 4.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Примена космичких летелица у војне сврхе: темпо и квалитет космичких ис- траживања указују на нове могућности примене њихових резултата у разним областима људске делатности. Способност космичких летелица да маневришу у васиони, прилазе другим космичким летелицама и спајају се са њима, унеле су неопходну еластичност у космичке системе и прошириле област њихове примене, посебно у војне сврхе. Присуство човека на њима повећава адаптивност опреме, обезбеђује прецизност осматрања и шири дијапазон операција. Од специфичности које пружају могућност широке примене космичких летелица у војне сврхе, нај- 189 значајније су: могућност дуготрајног опстанка на путањи и обављања задатака, и могућност надлетања сваког места на Земљиној површини.(28) Однос време–уда- љеност, који у примену уносе космички орбитални системи, има низ предности, а и недостатака. Најважније предности су огромна брзина, висина и даљина лета. Један од основних недостатака је краткоћа времена које стоји на располагању за доношење и предузимање мера при дејству са сателитске путање. (29) У мери у којој је техника напредовала, простор је постајао све мање релеван- тан фактор. Сва подручја и сви географски објекти на Земљи постали су доступни ударима одговарајућих борбених средстава, а могућа су и дејства из космоса. Стратегијски вођене ракете П–П (површина–површина) драстично су промениле начин ратовања, али су истовремено и утицале да се они спрече. Постепеним освајањем свемира стварани су услови за преношење борбених активности, укљу- чујући и оружане сукобе и у четврту димензију. (30) Технолошки најнапредније армије данашњице имају потпуно увезане и инте- грисане системе за осматрање, извиђање, праћење, навигацију, упозорење на опа- сност, комуникацију и ватрено дејство по снагама противника. Сателити, наиме, прикупљају све неопходне податке о противнику(31) и стању на бојном пољу, по- том их шаљу супербрзим рачунарима, који обрађене податке у реалном времену достављају јединицама. (32) Иако ексклузивност коришћења космоса више није искључиво право Руса и Американаца, они су, ипак, и даље најприсутнији у њему. Када је почетком 2007. године Кина успешно лансирала ракету којом је у космосу уништила један свој ислужени сателит, Њујорк тајмс је драматично коментарисао: „То није био мете- ор, то је била ракета, убица сателита којом је Кина нарушила доминацију САД у космичком наоружању“.(33) Тиме је у опасност је доведена америчка војна стра- тегија, која се највише базира на употреби војних сателита. Нарушавање тог система уједно значи и крах свих војних планова, па је утолико и схватљивија забринутост САД, јер је доведена у питање савремена кон- цепција њене војске, која се готово у целости ослања на „космичке војнике“.(34) 190 I 4.4. Развој фортификације У епохи свемирске технологије појам фортификације губи класичан смисао који је имао у претходним епохама и доживљава знатну модификацију, у складу са достигнутим степеном технолошког развоја. Појавом сателитских система за извиђање и навођење утврђени положаји и укопани ракетни силоси губе смисао. Врло брзо од увођења у оперативне војне саставе интерконтиненталних балистич- ких ракета (1957. године када су ИКБР биле спремне, описане су као тотално ко- начно оружје) дошло се до врло високе поузданости и тачности, што је условило пораз властитог концепта – елиминација сваког оружја што се лансира из непо- кретних база.(35) Постепено снаге ИКБР обе силе достигле су врло велику моћ. Појам „стратегијске равнотеже“ постао је врло сумњив, јер је свака суперсила имала способност да уништи противничку страну, и то како све градове, тако и сва непокретна лансирна постројења. Већ 1959. године било је могуће предвидети да ће се инерцијална навигација стално побољшавати и постајати врло прецизна, тако да је било, евентуално, мо- гуће испалити једну интерконтиненталну ракету да би се уништила непријатељска слична ракета инсталирана у стабилним силосима на удаљеностима већим од 8.000 km. (слика 113) Данас велике силе покушавају да нађу алтернативе као ИК- БР чије се стартне локације не могу открити.(36) Сателитско извиђање, прикупљање података војне, научне и друге природе на Земљи, у атмосфери и космичком простору васионским летелицама, опремље- ним специјалним уређајима. Изводи се у миру и рату. Сателитско извиђање засно- вано је на чињеници да свако тело у природи емитује, рефлектује, апсорбује или расипа електромагнетно зрачење карактеристично само за њега. Специфична та- ласна дужина (или таласне дужине) на којој се то чини представља легитимацију тог тела, а зависи од атомске или молекуларне структуре тела, његове текстуре, односно хемијског састава.(37) У таквим околностима само систем противваздушне одбране који је организо- ван за одбрану државне територије може се сматрати у смислу припреме терито- рије за вођење евентуалног рата одређеним обликом фортификације.(38) Задатак јој је да обезбеди и заштити територију од непријатељевог извиђања и напада из ваздуха и космоса, затим цивилно становништво, нарочито у великим 191 индустријским и густо насељеним центрима, елекроенергетски систем, рејоне са индустријом за прераду стратегијских сировина и производњу кључних предмета и наоружања, саобраћајне системе (железнички, друмски, водени, ваздушни), на- рочито велике укрцне и искрцне станице, луке, аеродроме и важне мостове и вија- дукте, најважније елементе самог система противваздушне одбране, као што су радарске станице, оперативни центри, положаји противавионских и противтен- ковских јединица и друге објекте од војног значаја.(39) I 4.5. Борбе за насељена места После Другог светског рата развој авијације, а посебно ракета разне намене, и коришћење космичких летелица у војне сврхе поставили су пред територијалну противваздушну одбрану нове и веома сложене проблеме. Међу њеним најважни- јим циљевима и даље је бомбардерски авион, али надзвучне брзине, који се опре- мљен навигацијском и нишанском електронском опремом, може употребљавати независно од метеоролошких услова и доба дана, на великим даљинама. Само је- дан такав авион наоружан нуклеарним пројектилом може нанети разарање веће од оних која су у Другом светском рату изводили највећи бомбардерски састави. Зна- чајне промене уследиле су после сазнања да потенцијални противник располаже новим, од бомбардера далеко опаснијим средствима за извођење напада из вазду- ха – интерконтиненталним ракетама, а затим и глобалним ракетама и подморница- ма за лансирање стратегијских ракета. Због тога територијална-противваздушна од- брана мора бити у стању да открије и уништи непријатељеве ваздухоплове што даље од брањеног објекта. Оне се могу уништавати само противракетним ракетама. Најпре се морао побољшати систем осматрања. С обзиром на огромну брзину наведених ракета, требало је омогућити њихову детекцију на много већим даљинама, него што су били домети чак и најмоћнијих тадашњих радара.(40) То је постигнуто изградњом специјалног система осматрања, са радарима домета око 4.800 km, што је омогућавало откривање циљева одмах после њиховог прелета преко северне поларне калоте. Након тога уведен је још моћнији радарски систем који може да детектује ле- телице још док се налазе дубоко испод хоризонта. Они су покривали зону од арктич- ке обале СССР до трансибирске железничке пруге.(41) 192 Друга битна карактеристика савремених система територијално-против-вазду- шне одбране, чак и оних са само извесним елементима аутоматизације, јесте врло висок степен централизације у руковођењу и командовању њима, и то у оквиру читаве државне територије, односно укупне територије, односно укупне територи- је једног блока. Поред тежње да се тиме такође обезбеди бржи рад, а и што рацио- налнија употреба расположивих одбрамбених средстава, на то је утицала потреба за могућношћу остварења брзог маневра тим средствима ради парирања опасно- сти од напада из ваздуха било са које стране, јер су од појаве стратегијских ракета (интерконтиненталних и глобалних) такви напади сасвим могући. Дејство против ракета изводи се пресретањем. За пресретање одређују се па- раметри кретања циља, одабира најпогоднија тачка за пресретање и одређују еле- менти за гађање. Пресретање је могуће на активном, средњем и последњем делу путање.(42) При промашају не постоје даље могућности за пресретање. За уни- штење балистичке ракете противпројектилским пројектилом са класичним екс- плозивом захтева се пун погодак, са нуклеарном бојевом главом од 2КТ убојни интервал може износити до 300 m.(43) Заједнички полуаутоматски систем територијалне противваздушне одбране земаља чланица Нато пакта NADGE (NATO Air Defense Ground Environment) у дејству је од августа 1973. године састоји се од 84 радарске станице распоређене у Норвешкој, Данској, Холандији, Белгији, СР Немачкој, Француској, Италији, Гр- чој и Турској. Крајем 1973. године одобрена су новчана средства за изградњу још 9 који ће покрити област Медитерана (4 у Грчкој, 3 у Турској и 2 у Италији).(44) Од свих досад изграђених аутоматизованих система територијалне противва- здушне одбране најпознатији је америчко–канадски NORAD (North American Air Defense System). Изградња система NORAD почела је 1957. године, када су се вла- де САД и Канаде споразумеле да створе заједничку команду територијалне про- тивваздушне одбране. Изградња је трајала 5–6 година. Кад је завршен, састојао се од главног оперативног центра (укопаног дубоко у планинама у близини Колора- до Спрингса), затим од 8 обласних оперативних центара, 22 дивизијска оператив- на центра (21 на територији САД у надземним објектима и 1 под земљом на тери- торији Канаде) и неколико врло разгранатих мрежа радарских станица. Борбене јединице сачињавало је више од 100 сквадрона ловаца пресретача, 8 положаја за 193 лансирање вођених ракета земља-ваздух великог домета и 180 батерија вођених ракета земља-ваздух малог домета.(45) Посебно треба поменути програм заштите из 1983. године који је иницирао председник САД Роналд Реган под називом SDI (Стратегијска одбрамбена иницијатива, који је био усмерен на стварање проти- вракетног „космичког кишобрана“ за заштиту територије САД од стратегијских балистичких ракета средствима земаљске одбране и од нових система базираних у космосу. Пројекат због енормно великих трошкова није реализован, а у новона- сталим околностима изгубио би и смисао, јер се данас предлаже само одбрана по- јединих области и одређених места.(46) I 4.6. Закључна разматрања Нови елемент стратегије суперсила постао је и космос. Лансирањем бројних вештачких сателита и васионских бродова САД и СССР су ставили до знања не само да улажу изузетне напоре у освајању космоса, већ и да рачунају са њим као значајним чиниоцем стратегије. При министарству одбране САД формирано је чак и неколико посебних институција ради изучавања могућности укључивања космоса у војне сврхе, а према подацима који се повремено објављују у стручним публикацијама – око Земље кружи велики број извиђачких и обавештајних сате- лита, који снимају територију противника и прате промене у одређеним подручји- ма. Велика разорна моћ и неограничени домети савременог оружја омогућавају извођење ратних дејстава веома широких размера и брзих промена, због чега се не могу успешно примењивати раније методе квалитативне и квантитативне оцене борбених могућности оружаних снага. Нагли развој све савршенијих средстава ратне технике захтева да се из корена мењају облици и методе рада штабова и по- већа њихова оперативност, јер класичне методе не обезбеђују потребну брзину и прецизност оперативно-тактичких процена.(47) Вештачки сателити за војну наме- ну (извиђачки, осматрачки и други) и васионски бродови, утичу такође, на вођење борбе за превласт. Борба за превласт добила је глобални карактер. Развој космич- ких летелица (са посадом и без ње) и летови човека у космос, пружају реалне мо- гућности да се и космички простор укључи у ратна дејства и да се борба за пре- власт пренесе и на тај простор тј. у четврту димензију.(48) У овој епохи долази се до сазнања да практично физичка–пасивна заштита државне територије, укупних потенцијала, градова и становништва није могућа у условима постојања и кори- 194 шћења свемирске технологије у војне сврхе, већ је потребно уложити напоре и обезбедити активну ракетну заштиту. I 5. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА – ЕПОХА ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА I 5.1. Општи историјски преглед, развој градова Информациона револуција, јавља се као трећи талас крајем седамдесетих, од- носно почетком осамдесетих година XX века, када талас технологија и идеја по- чиње да мења друштво индустријског доба и да га полако, али сигурно преводи у информационо друштво.(1) Напредак у телекомуникационој и компјутерској тех- нологији изазвао је информациону револуцију, чији утицај може бити бар толико дубок колико је био и утицај индустријске револуције XIX века. Брза еволуција телефона, каблова, сателита, компјутерских мрежа и софтвера, комбинована са технолошким пробојем у компјутерској обради података, чини ову последњу ре- волуцију врло извесном.(2) Компанија IBM 1981. године почела је са продајом персоналних рачунара за кућну употребу. Чување података било је нарочито ва- жно јер први персонални компјутери нису имали велику унутрашњу меморију. Све шира примена обраде текста и табеларних прорачуна променила је начин ра- да многих људи.(3) Да је информациона технологија донела савременом друштву безброј погодности, то је очигледно, али је такође створила и низ проблема и ри- зика, који нису раније постојали. Растућа зависност од информационих система условила је настајање бројних зона осетљивости, са потенцијално врло озбиљним последицама, што указује на чињеницу да друштвена заједница све више бива из- ложена новом феномену осетљивости (рањивости) у информационој ери.(4) По- знато је да критична инфраструктура, која укључује (али сигурно није лимитирана само на то) телекомуникације, енергију, банкарство и финансије, транспорт, воду, наводњавање, системе за ванредне ситуације и друго, есенцијална за свакодневно успешно и несметано функционисање економије и државних органа. Историјски посматрано, критична инфраструктура била је физички раздвојена и њени елемен- ти су функционисали самостално, уз релативно малу повезаност и низак или ника- кав степен међузависности. Међутим, због напретка технологије та инфраструкту- ра прогресивно конвергира (обједињује се) и постаје повезана, често и веома ме- 195 ђузависна. Резултат напретка у технологији такође је висок и растући ниво ауто- матизације у функционисању критичне инфраструктуре. Пораст поверења савре- меног човека, односно повећано ослањање на такву инфраструктуру, комбинова- но са њеном растућом комплексношћу (која произлази из њене интеграције и аутоматизације), праве од њених делова врло осетљиве и високовредне потенци- јалне циљеве за разне врсте напада. Због тога што Интернет стреми да буде Web мрежа без шавова, данас је немогуће разликовати где се једна мрежа завршава, а друга почиње. Локалне (LAN – local area network) провинцијске и федералне мре- же нпр. повезане су са комерцијалним мрежама, које су опет, повезане са финан- сијским, војним, услужним и другим мрежама. Све то ствара једну врло сложену глобалну информациону инфраструктуру, која све више и све гушће прекрива на- шу планету, и отвара могућност ратовања у ткз. „петој димензији“(5). Интернет је један од видљивих резултата брзог ширења информационе техно- логије, врло значајан у разматраном контексту(6). Коришћење Интернета се у по- следњих неколико година више него удвостручује, а конекције се шире невероват- ном брзином на сваких 30 мин додаје се нова рачунарска мрежа.(7) Током деведесетих година двадесетог века 24-часовне вести постале су уоби- чајене. Заливски рат 1991. године практично је преношен уживо на ТВ-у, а нови канали се отварају скоро свакодневно.(8) Широм света 1991. године приказан је аматерски снимак полицијског напада на Роднија Кинга. Први ријалити програм приказан је у Холандији. У Америци су 1995. године покренути сајтови за аукцијску куповину и за про- дају књига, а 2001. године почиње са радом „Википедија“. Фејсбук омогућава 2004. године стварање друштвених мрежа преко Интернета, а наредне 2005 јавља се YouTube-сајт за размену видео-снимака.(9) По неким проценама те године Ин- тернет је користило преко милијарду становника. Савремена наука нам је пружила невероватну моћ, а ритам промена је све бр- жи и бржи. Информациона ера још је у повоју, а многе њене резултате тек ћемо видети.(10) Нико поуздано не зна до чега ће информациона револуција дове- сти.(11) Ако све буде како треба, људи ће бити боље информисани, боље образо- вани и боље ће се забављати. У супротном могли бисмо да будемо контролисани и шпијунирани у друштву које би водио „Велики брат“.(12) 196 I 5.2. Развој војних технологија, карактеристике војне технике У циљу ефикасне борбе против сајбер напада потребно је размотрити питања која намеће данашње технолошко окружење и идентификовати приоритете разво- ја и заштите војних и осталих информационих система и софтвера. Главна компо- нента информационе и инфраструктурне безбедности јесте способност државе да спречи и открије активности везане за сајбер нападе.(13) Питања и приоритети се односе на потребу за максималним улагањима у тој области, како способност сај- бер нападача и напредак технологије, не би у будућности надмашили потенцијал одбране, било у људству или средствима за извршење сајбер напада и дигиталном ратовању. САД, као водећа технолошка сила у свету, су ове проблеме толико озбиљно схватиле да су формирале Центар за заштиту националне инфраструкту- ре (National Infrastructure Protection Centre), који запошљава више од 500 експера- та за заштиту из организација CIA, Secret Service, NASA, NSA и DOD. Циљеви под њиховом присмотром обухватају телекомуникације, енергију, банкарство и финансије, системе за снабдевање водом, системе за контролу ваздушног саобра- ћаја и владине сервисе, те сервисе за ванредне ситуације. (14) Садашње доктрине не наводе софтвер као кључну и битну компоненту војних борбених система, што може представљати велику опасност, јер су у прошлости сви војни системи имали механичке контроле, а данас је софтвер заменио скоро све кључне контроле већине најсавременијих војних система. Већином војних си- стема управља се и контролише преко рачунарске мреже, а напади се сваким да- ном све више умножавају. У прошлости се војним и цивилним авионима управља- ло 100% механичким хардвером, а данас код већине авиона 75% или више њихо- вог рада контролише софтвер.(15) Многи глобални системи као што је GPS (Global Positioning Sуstem) аутомат- ски обезбеђује податке авионима, а преко тих система они могу постати мета ин- филтрације у софтверски систем авиона. Сви ти војни системи које контролише софтвер могу бити мета сајбер напада, посебно војни системи C4 I (command, con- trol, communications, computers and intelligence) за командовање, контролу, кому- никације, извиђање и рачунари, који представљају веома сложену структуру. Софтверски контролисани системи, који су индиректно везани за војне системе, 197 као нпр. електрична постројења, телекомуникациони системи и др., који преко ве- за са Интернетом, модемима или LAN мрежама такође могу бити мета напада.(16) Сајбер или виртуелно оружје може укључити разне врсте напада, као што су компјутерски вируси, црви,(17) тројанци, backdoors („задња врата“ – начин оне- способљавања безбедности система, који је намерно оставио дизајнер система, че- сто да би се омогућио приступ сервисним техничарима или програмерима за одр- жавање) итд. (18) Постављањем новог софтвера или upgrade-ом (надоградњом нове верзије хар- двера или софтвера), што се иначе дешава врло често, појављују се и нови безбед- носни недостаци у систему, који касније могу бити искориштени за напад. Нарав- но информационо-телекомуникациона (ИТ) инфраструктура се не може држати стриктно статична и без промене разних подешавања, које захтева систем и при- рода посла самих корисника рачунара, а да би се одржао корак са развитком но- вих ИТ области и унапредила функционалност система. Због веома брзог развитка ИТ технологија није могуће све унапред планирати, поготово што се тиче безбедности војних структура и система, а исто тако покри- ти и све остале системе који нису директно војни. Сајбер безбедност се може вео- ма добро планирати, али план не може покрити баш све сценарије. Зато је потреб- но запослити способно, стручно и искусно особље, које може брзо одговорити на нападе и успоставити одбрамбене сигурносне мере и обезбедити систем. Безбедност се базира на три основна аспекта, а то су људи, системи и проце- дуре. Високо квалификовано и обучено особље је веома важан аспект безбедно- сти, у који су неке државе већ увелико инвестирале.(19) I 5.3. Развој војне мисли, стратегија, тактика, начин ратовања Постоји довољно доказа који указују на извесност нових информационих мо- гућности ратовања. (слика 115) Различити термини који се користе у овој области, инфо-рат („Infowar“), сајбер-рат („Cуberwar“), инфо-операције („Info operations“), дигитални рат („Digital war“), мрежни рат („Netwar“), нежни рат („Softwar“), који се некад користе као синоними, а некад као самостални термини, описују разли- чите садржаје и указују да је овај облик ратовања још увек у ембрионој фази. Многи аутори као примарни термин користе „информационо ратовање“.(20) По- 198 знато је да информације имају три основне компоненте: колектирање, процесира- ње и дисеминацију. Свака од тих компонената је комплементарна са осталим и све су есенцијалне. Да би информације имале неку вредност оне морају бити разу- мљиве, усвојиве, стављене у релативни контекст за конкретну ситуацију и послате на прихватљив начин до оних којима су намењене. Могуће је добити неограниче- ну количину обавештајних података, али ако не постоји начин анализирања, сор- тирања и издвајања кључних информација да одговоре критичним захтевима, он- да су ти подаци бескорисни. Међутим, ако су кључне информације издвојене, он- да у свим друштвима њихова контрола и приступ до њих постају инструмент мо- ћи, тако да се оне чувају, краду, купују, продају и размењују између оних који мо- гу да препознају њихове вредности. (21) Стратегија информатичког рата схваћена као наука и као вештина употребе средстава ратне технике развијених на бази нових, информатичких технологија отворила је нову фазу у даљем развоју свих грана ратне вештине. Промене у тим доменима, изазване развојем и коришћењем средстава савремене ратне технике, веће су, свеобухватније и далекосежније од промена изазваних појавом нуклеар- них оружја. Оваква констатација произлази из чињеница:  да је ратна вештина за вођење нуклеарног рата задржавала извесна наче- ла усвојена за рат типа Првог и Другог светског рата (постојање фронта и позадине, економија снага...), која стратегија информатичког рата, у начелу напушта;  да нуклеарна оружја, без обзира на тенденцију пролиферације, вероватно неће попримити планетарне размере и општу примену у рату, док СРТ информатичких технологија то вероватно хоће и  да информатичке технологије продиру у све поре привредног и друштве- ног живота, те и у војну сферу, где испољавају тежњу да мењају перцеп- цију о рату као оружаној борби. У информатичком рату, према замисли америчких стручњака, на достигнутом степену међународних односа и констелације снага у свету, главни објекат напада или стратегијски центар гравитације јесу руководство противничке земље и њено становништво. Оружане снаге могу да буду споредан циљ, а по могућности и из- бегнуте у непосредном судару. Смисао стратегије информатичког рата је у ствари 199 преточен у тежњу да се ратни циљ постигне без непосредне употребе оружаних снага на бојишту, путем коришћења посебних метода и „меких“ средстава борбе (психолошка и друга специјална дејства, санкције, претње, притисци и др.). Упо- треби оружане силе прибегава се онда када се утврди да жељени циљ не може би- ти постигнут другим средствима. Стратегија превентивних удара уноси новину у стратегију информатичког рата, тиме што јасније дефинише објекат напада и раз- логе његовог избора. Уколико је то руководство неке земље, онда се према њему, као стратегијском центру гравитације, предузимају све мере предвиђене стратеги- јом информатичког рата, укључујући и употребу оружане силе, која се тежишно ограничава на дејства из ваздушног простора и са великих удаљености. У инфор- мационом свету, војна и цивилна питања се преплићу, непријатељи не носе уни- форме ни ознаке (постају аморфни), а старе структуре не могу да опстану. Та нова моћ, фундаментално мења начине на које ће армија спроводити своје операције у миру, за време конфликата или у рату. На самом почетку информационог доба технолошки напредак омогућавао је да се обезбеде комплетније, тачније и благо- времене информације доносиоцима одлука, што је за војску од прворазредног зна- чаја. Потребно је напоменути да су војне организације по природи врло отпорне на промене. Међутим, због чињенице да информациона технологија знатно до- приноси да се трошкови обраде и комуницирања битно смање, евидентно је да су војске многих земаља, на путу да постану организације информационог доба. (22) Највећа тешкоћа у сагледавању и разумевању информационог ратовања данас није техничког већ концептуалног карактера, јер не постоји општа сагласност о томе шта стварно конституише информационо ратовање. Неки концепти инфор- мационог ратовања су толико широки, да обухватају све људске активности, док други редуцирају информационо ратовање на само једну серију одвојених актив- ности. Међутим, ниједан од ових приступа није тачан, нити омогућава боље разу- мевање информационог ратовања. (23) Међутим, иако се термин „информационо ратовање“ користи да означи многе ствари, он се типично фокусира на домене у којима преовладавају компјутери и комуникациона инфраструктура. Можда је, због тога, најприближнија дефиниција др John Alger-а коју је дао на семинару о информационом ратовању: „Акције предузете да се оствари информациона супериорност нападањем противничких 200 информација, процеса заснованих на информацијама и информационих система, док се бране сопствене информације, процеси базирани на информацијама и ин- формациони системи“ Из дефиниције произлази да информационо ратовање чине офанзивне и/или дефанзивне акције у/или преко информационог амбијента, да би се контролисале или експлоатисале те зоне, односно да би се остварила и одржа- вала контрола, која води до информационе доминације.(24) При томе контрола значи могућност коришћења амбијента за сопствене потребе и ускраћивање те мо- гућности за противнике, док информациона доминантност може бити дефинисана као супериорност у генерисању, манипулацији и коришћењу информација, при чему информација мора бити посматрана као посебан елемент националне снаге (моћи), зато што информације и технологије информационог доба креирају и изазивају про- мене најважнијих процеса, који се одвијају и који ће се одвијати у друштву. Из свега произлази да је информационо ратовање једна врло изазовна форма међудржавне конфронтације у којој нека земља, првенствено неке њене специја- лизоване институције, организоване и хармонизоване неоружане акције усмерава- ју ка држави жртви с циљем изазивања кризних ситуација, уз истовремено преузи- мање неопходних мера заштите сопственог амбијента. Има реалних основа за претпоставку да информациони рат може бити „каме- леон“ и као такав, он неће наметати један јединствен приступ, већ ће бити веома адаптиван за различите контексте. У том смислу он ће моћи бити вођен офанзив- но или дефанзивно, на стратешком или тактичком нивоу. Такође је реална претпоставка да ће информациони рат за XXI век бити оно што је блицкриг (blit- zkrieg) био за XX век. За разлику од њега, информационо ратовање мање ће зави- сити од географске конфигурације терена, него од природе електронског сајбер простора, који треба да буде отворен за примену савремене технологије.(25) Учесницима у информационом ратовању на располагању је врло богат, разно- врстан и веома ефикасан арсенал информационох оружја, од којег треба поменути следеће: компјутерски вируси, компјутерски црви, тројански коњ, логичка бомба, тајна (задња) врата, адаптирани чип, нано-машине, микроби, радио-трансмитери и електро-магнетне бомбе. Побројана оружја могу врло успешно да се користе за промишљене и планиране компјутерске саботаже, сејање вируса, глобално дезин- формисање и субверзију контроле мреже, а с циљем да се, између осталог: обога- 201 љи економија, очисте банкарске штедње, обори телефонски систем, поткопа пове- рење и веровање у демократске институције и сруше есенцијални сервиси и орга- низације. Манипулацијом подацима, крађом, саботажом система и другим начи- нима целе економије и институције државе, укључујући и војску, могу бити изло- жени блокади.(слика 116) Информационо друштво, које доноси са собом трећи миленијум, носи и нове претње, али и нове начине решавања. (26) Тај огромни простор, у којем класични термини као што су: државна граница, граничари, гранични прелази и царина губе сваки смисао, све више постаје арена за нове врсте најразличитијих конфронтација. Данас већина држава већ има су- штинске ресурсе засноване на информационој технологији, укључујући одбрамбе- не системе, системе државне управе, комплексне управљачке системе и системе из других информационо зависних области. Они који још то немају чине све да на овом плану остваре одређене резултате. У том контексту мора се схватити и разу- мети да будући непријатељи, било државе, групе или појединци(27), могу поку- шавати да угрозе ове инфраструктуре коришћењем традиционалних физичких атака, али и нетрадиционалних (сајбер) метода. Управо такви нетрадиционални напади против информационе инфраструктуре, могли би знатно угрозити и војну и економску моћ нападнуте државе. Према томе, треба знати да ће информациона технологија мењати не само природу онога што ми данас знамо као рат, већ ће, та- кође, изродити и нови скуп активности које ће постати својеврсне будућим гене- рацијама, као активности које конституишу „ратовање“ у XXI веку. Имајући то у виду може се већ сада са извесним степеном сигурности рећи да ће будући ратови имати најмање две форме: традиционалну, али веома усавршену форму, која се ослања на високо – прецизно оружје, које може да делује са велике дистанце, укључујући и дејство из свемира, и форму рата, која се управо рађа и која ће бити јединствена у информационом добу. Иако данас још постоје тешкоће у сагледавању скупа активности које консти- туишу ту нову форму рата и иако је тешко сагледати и означити све аспекте те форме будућег ратовања, сигурно је да ће је информациона технологија обликова- ти, а да ће бојиште бити у домену који неки називају сајбер простор, а други – на- ционална информациона инфраструктура (NII). Његово име је мање значајно од чињенице да овај нови социо-техничко-физички простор дозвољава квалитативно 202 супериорније нивое „ратних“ акција, и да као такав постаје пета димензија ратова- ња. Сајбер простор, у којем националне границе нису заштићене географским ба- ријерама, нити заштићене војним и полицијским снагама(28), јесте ратиште које пружа нове могућности за вођење рата, које савладавају ограничења традиционал- ног четвородимензионалног бојишта базираног на простору (x; у; z) и времену (t). Сајбер ратиште је реалност.(29) Иначе у свету се води веома снажна и опширна дискусија о концепту ове нове форме ратовања. Било је и одређених информација да су оружане снаге САД, током 78-дневног конфликта у Југославији водиле и сајбер-рат против СРЈ. Америчке снаге су гађа- ле неке компјутере који су контролисали југословенске системе ваздушне одбра- не, међутим, напади су били вођени преко авиона за електронско ометање, а не преко компјутерских мрежа са приземљеним америчким тастатурама. Од свих разлога који се наводе као објашњење због чега нису предузети сајбер напади против СРЈ, најприхватљивији је онај да СРЈ није користила високу технологију на интегрисан начин и у мери која би оправдала примену сајбер средстава. (30) I 5.4. Развој фортификације Информационо ратовање, мада у крајњем случају војно по својој природи, во- ди се и у политичкој, економској и друштвеној сфери и примењиво је преко чита- вог скупа области националне безбедности од мира до рата. Чињеница је да вре- мена која долазе информациону безбедност стављају у први план. Појам форти- фикације као и у домену свемирске технологије не може се примењивати дослов- но и у њеном основном значењу. Међутим, заштити цивилних и војних информа- ционих система треба посветити дужну пажњу, тако да се уместо појма фортифи- кација треба применити термин заштита. До недавно сматрало се, у теорији и пракси националне безбедности, да је најважнија војна компонента. Савремена ге- ополитичка ситуација и еволуција целог спектра геополитичких фактора, међу ко- јима је један од најважнијих – информациони, захтева принципијелно другачији прилаз проблему националне безбедности. (31) Свакој савременој војсци у свету потребна је што боља информациона и теле- комуникациона мрежа, а милитаризација рачунарских и електронских веза је све израженија у данашњем информатичком друштву. Информациони системи и ра- 203 чунарске мреже су у многим земљама већ укључене у војне стратегије и планира- не као део стратегијске војне инфраструктуре коју треба заштитити од разних вр- ста напада, било физичког или путем компјутерских мрежа или софтвера. Војне структуре, посебно развијених земаља уочиле су потенцијалне опасности које прете од ткз. ратовања без силе, преко рачунарских мрежа, чији су циљеви напада интензивни системи, као што су мрежа за дистрибуцију електричне енергије, кон- трола ваздушног саобраћаја, телекомуникационе мреже и друго. Сви ти системи су доступни кроз компјутерске мреже и неизбежно је да ће у неком виду напади доћи преко Интернета(32), који као систем такође треба да буде заштићен. Терми- нологија, доктрина и развој система везаних за сајбер ратовање, односно војне операције путем рачунарских система и мреже није нимало једноставна, јер је као дисциплина још нова. Информациони и комуникациони системи који су циљ сај- бер напада су у областима, које се данас највише и најбрже развијају и мењају. За- то је важно да се у изналажењу принципа таквог ратовања, размотре активности у спровођењу заштите војних система. План напада је обично веома једноставан, а то значи да се користе детектова- не слабости система да би се добио захтевани ниво ауторизације, тј. да би се по- стигли циљеви и уклонили сви трагови (ако је циљ нешто друго, а не уништење). Идентификовање недостатака и слабости сајбер система је веома битно у борби против разних врста сајбер напада.(33) Нарочито је важно да се начини упада у рачунарске мреже и системе који се могу извести физички и преко улазних ком- поненти рачунара, односно путем комуникационих сигнала. Физички упади могу се извршити преко хардвера, компоненти система као што су улазни/излазни прекидачи, тастатура, миш, контроле у пилотској кабини, контроле лета и преко преносивих медија, који обезбеђују прикључење за систем. Заштита од физичке инфилтрације се спроводи постављањем ограда, зидова, ре- стриктивних површина, идентификација, стража итд. Упади сигналном инфилтрацијом долазе преко постојеће индиректне или ди- ректне конекције система. Такве конекције су обично LAN мреже, инфрацрвени уређаји, радио фреквенцијске конекције и модеми, односно телефонске линије. Такође систем који поседује Интернет сервер може бити мета напада и сви рачу- нари који имају везу са Интернетом преко тог сервера. Одбрана од такве врсте на- 204 пада укључена је у сам софтвер или хардвер нпр. пасворди, кодирани сигнали, ва- трени зид (firewalls), идентификација на терминалу, изолација итд. Из досадашњих искустава наведене су две основне методе одбране од сајбер напада, неактивне(34) и активне методе.(35) I 5.5. Борбе за насељена места Основна специфичност информационог ратовања јесте да бојиште информа- ционог доба није физички, већ виртуелни свет кибер-простора, а потенцијални ратници на овом бојишту могу се рангирати у низу од војних и обавештајних ор- ганизација, терориста, фанатика, етничких група, криминалаца и индустријских конкурената, до хакера и незадовољних или нелојалних сопствених радника. Сто- га не може дословно употребити појам „борба за насељена места“, већ би било ис- правно преметну проблематику назвати „борба за доминацију у сајбер простору“ или „борба за сајбер простор“ или „информациони рат“. Сваки од тих противника мотивисан је различитим циљевима, ограничен различитим нивоима ресурса, тех- ничким искуством, приступом до циља и толеранцијом ризика. При томе кључни разлози могу бити финансијска или друга материјална добит, нарушавање војне ефикасности и јавне безбедности и подривање економске моћи земље са елемен- тима изненађења и анонимности.(36) То управо потврђује да информационо рато- вање има свој и војни и цивилни аспект, а њих је, због изражене конвергенције војних и цивилних информационих система, рачунарских мрежа, њихових циље- ва, домашаја, функција и одговорности, врло тешко раздвојити. Ту чињеница тре- ба имати у виду приликом утврђивања стратешких праваца деловања. Насупрот компјутерском криминалу, који најчешће представља изолован акт који нарушава закон, спровођење информационог рата никада није случајно нити изоловано, а компјутерски криминал би могао бити његова посебна компонента, један од елемената укупног плана напада.(37) Друга значајна компонента коју би земља агресор могла да користи у оквиру информационог ратовања јесте сајбер тероризам, форма сагласна новом добу која подразумева нарушавање или де- струкцију информационе инфраструктуре у организацији недржавних елемената. У документу „Доктрина за здружене урбане операције“ (Joint Publication 3–06 Doctrine for Joint Urban Operations) из 2002. године, када се говори о дејству снага 205 НАТО-а по просторима СРЈ, наводи се и став да: „циљ може бити сваки систем који служи у одбрамбене сврхе – системи за комуникације и информације...“ I 5.6. Закључна разматрања Очигледно је да живимо у времену у којем моћ информационе технологије трансформише свет. (38) Оно што постаје приоритетно, посебно са војног, али не само са војног аспекта, јесте потреба да се схвати та информациона моћ и њен утицај на обликовање човекове садашњости и будућности, како би се организова- ли и припремили за доба које долази. (39) Информациона револуција уноси драстичне промене у све поре човековог жи- вота и рада, па и у начине ратовања. Због тога се може очекивати да ће информа- ционо ратовање у наредном веку преузети примат у разрешавању будућих међу- државних конфликата и за то се треба благовремено и целовито припремити. (40) Како се традиционално војно оружје не може уметнути између претњи информа- ционог рата и друштва, значи да се мора размишљати о другачијем систему од- бране и изграђивати такав систем. Оно што озбиљно забрињава јесте чињеница да развијене земље имају знатно преимућство у томе у односу на остале, па и на на- шу земљу. С друге стране, утешно је и охрабрујуће, да је захваљујући информаци- оној технологији у светским размерама могуће очекивати велике промене у одно- су снага међу државама, јер та технологија почиње да еродира војни монопол ве- ликих сила расростирући и прерасподељујући своје снаге често и у корист оних који се могу сматрати слабијим (немоћнијим), мањим актерима. Разлог за то је што се ова технологија заснива на знању, а знање не мора да буде привилегија ве- ликих и моћних. Међутим, и велики су свесни те чињенице, те због тога чине све да задрже контролу над трансфером знања и технологија, као и монополе у произ- водњи информатичке опреме и софтвера. За сада им то релативно добро полази за руком, али све теже, јер је очигледно да се знање врло тешко може контролисати. Као илустрација, може да послужи податак из 1995. године, по којем је отприлике око 60% доктората из компјутерских наука и заштите, прихваћених у САД доде- љено грађанима страних држава, две трећине из исламских земаља или Инди- је.(41) Већ то упозорава на опрезност, јер за САД би било врло погубно да, нпр. неки њихов веома опасан вирус, намењен другој земљи, повратно контаминира 206 америчке системе. Изузетну, наравно позитивну улогу у овом контексту игра и Интернет који постаје неисцрпан рудник светског знања доступног свима, који имају приступ тој мрежи. Такву могућност треба максимално користити и у вој- сци и шире, али када је реч о војсци, због безбедности и заштите, примењује се познат и широко експлоатисан приступ изградње двоструке рачунарске мреже: интерне –поверљиве и јавне (која би била повезана са осталим рачунарским мре- жама и наравно са Интернетом). С обзиром да информациона технологија креира друштво екстремно зависно од знања, оно због тога у годинама које долазе поста- је критични фактор (његово поседовање и контрола). Генерално XXI век, намет- нуо је тај процес многим земљама, односно њиховим оружаним снагама. С тим у вези треба разумети и упозорење, да ће се државе све мање бранити на граничним прелазима, а све више у сајбер простору.(42) Заштита информација, односно квантна криптоанализа и квантна криптографија, могу имати у будућности знача- јан утицај на политичаре, дипломатске и војне односе, а и финансијске услове. Због свега тога квантна криптографија је у многим часописима и магазинима из области науке и нових технологија наведена као једна од десет технологија, које ће променити свет. Информациона безбедност, као један од новијих праваца истраживања у сфе- ри безбедности појавила се као последица настанка и развоја информационог дру- штва.(43) О значају информационе безбедности говори чињеница да је она једна од основних компонената у доктринама националне безбедности неких земаља. Чињеница да времена која долазе информациону безбедност стављају у први план, само наговештавају њен даљи развој и у теоријском и у практичном смислу. (44) 207 II део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА И САВРЕМЕНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ, АНАЛИЗА УТИЦАЈА НА ФИЗИЧКУ СТРУКТУРУ САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА II 1. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ТЕХНОЛОГИЈА Двадесети век, посебно друга половина, јесте период најзначајнијих промена у људској заједници на глобалном плану, међу којима се по интензитету издваја научни, технички и технолошки процес који је изменио укупни начин живота, па га многи теоретичари називају револуцијом. У историји људског друштва било је више технолошких револуција, које се класификују на различите начине. Једна од класификација говори о палеолитској, неолитској (аграрна или ратарска), инду- стријској и научно технолошкој револуцији.(1) Међутим, базирајући се на развоју и достигнућима науке, технологија се почела развијати у различитим правцима, а сваки правац развоја може се посматрати као технолошка револуција. У раздобљу после Другог светског рата остварено је више научних открића него у целокупној дотадашњој историји друштва.(2) Сталне промене, побољшања и убрзани развој технологија, нужни су и неоп- ходни, али су и резултат промена низа фактора у људском друштву и промене утицаја тих фактора. У одређеном историјском периоду не развијају се оне техно- логије које би могле да се развију, него оне за којима постоји потреба. Одвијање промена, побољшања, усавршавања и развоја јесте непрекидно, али нису стално истог типа. Промене, побољшања и усавршавање технологија могу бити еволуци- оног(3) и револуционарног типа.(4) У савременим условима драстично се смањује временски интервал између нових технологија, тј. време које протекне од остваре- ња неког научног открића до његове практичне примене.(5) Свој развој и будућ- ност развијене земље заснивају на науци(6) и технологији(7), а неразвијеним оста- ју природни ресурси и сировине, ако их имају. Практична примена трансформаци- је науке у технологију била је различито заступљена у развијеним земљама Запада и Истока. Сматра се да је релативно заостајање бившег СССР-а (Русије) и Кине за 208 водећим земљама Запада условљено тиме што код њих није био „затворен“ ци- клус трансформације науке у технологију. Наиме, и поред огромног научног по- тенцијала и природних ресурса (посебно у бившем СССР-у), одсуство правих ме- ханизама праћених тржишном економијом, верификацијом усвојених технологија и потпуно запостављеном логистичком подршком довело је до неадекватног раз- воја ових земаља. Стратегије технолошког развоја у различитим земљама биле су различите. Само водеће силе САД и СССР (Русија) имале су привилегију сопстве- ног развоја. Остале земље биле су углавном принуђене да комбинују ослањање на сопствене снаге и трансфер технологије. Евидентно је и данас да велике силе при- мењују форме такмичења у технолошком развоју. Технологија представља једну од основних полуга развоја сваког друштва. Схватајући њен значај као фактора укупног развоја, западне земље су остваривале и одржавале стратешку предност у конкурентском, финансијском, војном, информационом и сваком другом смислу над другим земљама. То такмичење у сваком случају „води“ напретку технологије.(8) Стварна природа технологије као друштвеног односа огледа се у моћи човека према другом човеку. У том смислу технологија представља ону чињеницу која суштински раздваја развијене од неразвијених, богате од сиромашних, економски напредне од заосталих итд. Управо огледање технологије као друштвеног односа и моћи човека према другом човеку детерминише услове за развој технологије у савременом свету. Богати и економски напредни покушавају да јаз који постоји у технолошком развоју одржавају и контролишу. Контрола јаза у технолошком раз- воју је суштинска одредница у тим односима. С једне стране, постоји тежња да се сиромашни и економски заостали спрече да у технолошком развоју достигну бо- гате, јер тада постају равноправни, али са друге стране, тежња да се и не дозволи превелико заостајање у технолошком развоју, јер тада неће постојати нико коме се могу пласирати превазиђене технологије. Дубина јаза између развијених и не- развијених земаља и тенденција његовог продубљавања био је и остао главни чи- нилац њиховог укупног положаја у међународној заједници.(9) Управљање тим процесима постоји, а управљачке акције су различите. На пример, до деведесетих година прошлог века, постојала је тежња да се из сирома- шних и заосталих земаља извлачи врхунско знање преко преузимања врхунских стручњака. Од деведесетих година настаје промена и уместо врхунских стручњака 209 врбује се млад, високообразовани кадар. Резултати који се постижу на тај начин су вишеструки. Прво, добија се високообразовани кадар, у који се, практично не улаже ништа. Друго, у земљама из којих овај кадар долази ствара се јаз између вр- хунског знања и непосредне примене. Треће, смањују се могућности развоја вр- хунског знања у тим земљама. Наведени пример има разорно дејство по сирома- шне и економски неразвијене земље, како по могућност освајања и развоја нових технологија, тако и на целокупан живот у тим земљама. Међутим, то је онај „мек- ши“ начин контроле. Постоје много грубље и директније методе. Богати и моћни покушавају да директно одређују ко може и сме да развија коју технологију и до које мере, ко је довољно одговоран да може да овлада неком технологијом, а ко не. То се остварује најгрубљим претњама, а када не даје резултате и агресијом на непослушну земљу.(10) У савременом свету облици агресије су се изменили, тако да она није синоним за рат, али резултати су, по земљу жртву агресије свакако погубни. У савременом свету богати и моћни покушавају да остваре неке своје интересе, не само у односу на мале и сиромашне, него и у односу на неке друге, који су такође моћни, само се методе разликују. За све то неопходан је развој но- вих технологија, а свакако су доминантне такозване војне технологије. Интереси су различити, мада се, у суштини, по облику кроз историју понављају. Према малим и сиромашним земљама обично се примењују неки облици агре- сије. Углавном је општи, глобални циљ агресије стављање под контролу одређе- ног простора ради коришћења неких ресурса, који на том простору постоје. Кроз историју су се мењали ресурси, који су били објекат интересовања и због којих су се водили ратови. Сматра се да су сада основни ресурси који су објекат интересо- вања: енергија и обезбеђење екосистема, а све чешће се помиње и вода.(11) Изво- ри залиха енергената који се сада масовно користе, имају своја ограничења, и за- лихе у свету се свакодневно смањују. Сва истраживања нових извора енергије не дају револуционарне резултате.(слика 117) Зато велике силе теже да просторе бо- гате енергентима, нафтом и гасом, ставе под своју контролу. Индустријска ера и почетак коришћења нуклеарне енергије донели су велике проблеме везане за загађење животног простора, што је постао глобални проблем. Велике силе првенствено покушавају да изнађу просторе где би се нуклеарни от- пад могао одлагати и покушавају да такозване прљаве технологије иселе из својих 210 земаља и да их преселе у неразвијене земље. Последице примене прљавих технологи- ја не познају државне границе. Примери су многобројни. Због примене такозваних прљавих технологија и загађења пијаћа вода је већ сада стратешки ресурс, а сматра се да ће овај проблем бити изузетно изражен већ 2020. до 2025. године.(12) Технологије се класификују на различите начине. Један од најједноставнијих начина класификације је према примени у односу на деловања на човека, односно хумана, и нехумана, употреба технологије. Оне се могу сагледати кроз: наменски развој и примене технологије у хумане сврхе, наменски развој и примене техноло- гије у нехумане сврхе, нехумане последице примене технологије која је наменски развијена у хумане сврхе, хумане аспекте развоја технологије која је наменски развијана у нехумане сврхе. Основни правци технолошког развоја разврстани су у десет група. Акроним који је саставио Р. Петрела 1989. године ТЕХНОБЕРГС(13), представља почетна слова речи које означавају појмове који описују основне правце технолошког развоја: Телекомуникације су скуп техничко-технолошких ре- шења која омогућавају повезаност људи када нису у физичкој близини. Техноло- шки је изведено повезивање целе планете. Електроника је наука, али и грана тех- нике која се у двадесетом веку развила до неслућених размера, а својим развојем је, практично, омогућила развој свих осталих грана технике. Веома тешко је наћи неку људску делатност коју развој електронике није дотакао и значајно променио. Компјутер представља централно место у новој технолошкој револуцији. Од 1946. године развијане су квалитативно нове генерације компјутера, тако да је са- да у фази развоја шеста генерација, која се заснива на такозваном биочипу за који се претпоставља да ће омогућити развој вештачке интелигенције. Нови материја- ли представљају продор у супституцији материјала који су традиционално кори- шћени. Ово је изузетно широко подручје, од тога да су супституцијом дрвета са- чуване и регенерисане шуме до развоја материјала који се користе у свемирској технологији. Оптоелектроника представља технолошки правац који се заснива на оптичким влакнима. Она омогућава интеграцију разних технологија. Биотехноло- гија представља стару технолошку дисциплину, која у новије време доживљава свој препород. Мада су резултати у овој технолошкој дисциплини спектакуларни, они су и узнемиравајући.(14) Енергија је предуслов сваког материјалног развоја и кретања. Поред класичних, фосилних, ту се подразумевају и нуклеарна енергија, 211 као и све врсте алтернативних извора. Алтернативни извори представљају страте- гију замене постојећих извора енергије новим, ефикаснијим, обновљивим и еколо- шки безбеднијим.(15) Роботика спада у новије и најспектакуларније технологије савременог света. Развој робота пружа могућност замене човека на местима која су штетна по здравље и опасна по живот, а и тамо где је неопходна изузетно висо- ка прецизност. Генетско инжењерство представља најзначајнији део био- техно- логије, јер се техникама комбиновања гена постиже вештачко дизајнирање живог света. Генетско инжењерство овладало је најделикатнијим методама и техникама манипулације наследним особинама. За сада се ове методе и технике примењују на биљкама и животињама, али све чешће се најављује, да би се могло урадити и са човеком. Свемир као правац развоја технологија симболизује ново поглавље технолошког успона који доноси тешко сагледиве последице. У односу на бескрај свемира човек је још увек везан за своју матичну планету Какве ће све технологи- је морати да буду развијене у полаганом процесу отискивања човека у свемир, за сада се не може ни претпоставити. Наравно, постоје и другачије класификације праваца развоја, целовитих или парцијалних, али мање или више обухватају управо наведене правце развоја. Да- нас се највише улаже у такозване војне технологије. По доступним подацима ула- гање у развој војних технологија у свету превазилази укупно улагање на глобал- ном нивоу, у просвету, образовање и здравство заједно. По једној од класифика- ција, основни правци развоја војних технологија су: роботика, побољшање снабдевања енергијом и пропулзија, мобилне и адаптивне мреже, и напредак у би- олошким наукама. То значи да некадашња оштра граница између „војних“ и „ци- вилних“ технологија више не постоји. Није више питање да ли је технологија раз- вијана као „војна“ или „цивилна“, него у које сврхе се користи. Стандард, начин и квалитет живота становника једне земље зависи од моћи њене привреде, а тиме посредно и од нивоа технолошког развоја. Међутим, није свеједно које технологије се уводе и освајају, ни са економског, али ни са еколо- шког становишта. Профитабилне технологије могу бити погубне са еколошког становишта. Зато се већ око тридесет година развија методологија процене техно- логија, која је релативно компликована.(16) 212 Не улазећи посебно у начине и методе процене технологија, битно је сагледа- ти да није свеједно која технологија ће бити купљена, добијена кроз интеграције или заједничка улагања, адаптацијом, сопственим развојем, закупом или инду- стријском шпијунажом. Сваку технологију је нужно проценити, не само пре осва- јања, него и ретроактивно, након увођења. Технологија се одражава на квалитет живота, али нажалост, не само у позитивном, него и у негативном смислу. Одређе- не технологије могу да угрозе сам живот и опстанак на Земљи, јер њихова примена поред хуманог има и нехумани аспект. Зато је битно извршити процене технологије и то прогнозом ефеката пре увођења и сагледавањем ефеката после увођења. На општем нивоу примена технологија утиче на развој друштвених односа. Тај утицај се испољава на различите начине у земљама, које се налазе на различи- том степену технолошког развоја. У њима владају различити друштвени односи, постоји различито историјско наслеђе, као и интензитет усмеравања потенцијала на сопствени технолошки развој, итд. Развој капиталистичких односа, сада доми- нантних у свету, није равномеран и хомоген. Постоје капиталистичке земље без сопственог технолошког развоја, са недостатком акумулације, малим тржиштем, итд., као и најразвијеније земље у технолошком смислу. У том смислу, нужно је пажљиво процењивати технологије које се уводе, јер имају значајан утицај и на развој друштвених односа. Знатна разлика у приступу, код осталих земаља, поја- вљује се практично само у Кини, где се у последње време изузетна пажња посве- ћује развоју науке и високе технологије, што одмах и даје видљиве резултате.(17) На основу наведеног може се закључити да развијене технологије ни краткотрај- но, а камоли на дужи период, не припадају само оном ко их је развио и први почео да примењује. Оне се брзо шире и постају доступне сваком ко је за њих заинтере- сован. Чак ни увођење строгих контрола трансфера неких технологија у одређене земље никада није давало посебан ефекат. У основи развојних плановима неке зе- мље садржана је и спознаје о потреби улагања напора да се одређене технологије уведу, освоје и примене. Савремене технологије неспорно утичу и на човека као појединца и на цело- купно друштво, али и на развој живота на Земљи као планети. Истражујући и те- жећи да кроз истраживања дођу до нових спознаја, научници у много случајева и не желе да знају о негативним последицама својих открића. Основни постулат је- 213 сте да примена сваког открића, сваке нове спознаје, треба да буде усмерена на до- бробит човека директно, или на добробит човека кроз очување и стварање бољих услова у којима живи. Човек је део природе и само успостављајући релације на тој основи може очекивати да ће примена његових спознаја бити на његову добро- бит.(18) У реалности развој технологија често не материјализује такве тежње, а као резултат тог развоја и примене технологија јавља се управо њихова супрот- ност. Човек је развијајући различите технологије дошао до могућности да сам се- бе уништи, да угрози свој опстанак, да насилно (кроз генетски инжењеринг) мења особине и карактер људског бића.(19) Применом развијене технологије почео је да уништава сопствено станиште.(20) Научна открића омогућила су да њиховом материјализацијом, односно развојем технологије, дође до развоја производних снага до тог нивоа, да у производњи човек, не само да може да буде замењен у примени живог физичког људског рада, него и у самом управљању, кроз развој „интелигентних машина“ и саморегулативних система. Услед тога однос у струк- тури радне снаге се мења па је све потребнија креативна радна снага, све више ра- сте број запослених у институтима, истраживачким центрима, али и у сектору услуга. Број запослених у производњи опада. Свакако да за сада сектор услуга и истраживачко-развојни сектор не могу да апсорбују смањену потребу за произ- водном радном снагом, тако да број незапослених расте. Као подручја будућих истраживања Станко Стоиљковић (аутор пројекта НИТ– наука/информатика/технологија) истиче „четири чаробне речи будућно- сти“: а то су: нано, био, инфо и когно. Све четири се тичу усавршавања и побољ- шања човекових умних и физичких моћи. Нано „завирује“ у атоме, био у гене, ин- фо у битове, а когно у неуроне.(21) У прилог наведеном помињемо и и податке преузете из чланка под насловом „Микро-робот у нашем мозгу“, који говори о ак- тивностима 18 америчких научника које је америчка Инжењерска академија иза- брала да одговоре на питање, о новим неопходним корацима човечанства, с ци- љем решавања проблема енергетике, медицине (вештачке интелигенције), очува- ња планете... Међу приоритетним истраживањима су и она усмерена на контролу тероризма, поготово нуклеарног. Физичар Макл Меј ради на стварању међународ- не базе података о узорцима уранијума и плутонијума, на основу које би се могло утврдити порекло сваког сумњивог материјала.(22) 214 Не улазећи у расправе везане за генетско инжењерство или за вештачку инте- лигенцију, остаје нада да се ни у далекој будућности неће моћи технизирати сваки део људске праксе. Технологија треба да остане само човеково средство за оства- ривање нечег бољег и напреднијег. (23) II 1.1. Основни правци развоја информационих технологија Савремене телекомуникационе технологије данас пружају могућност размене практично свих информација (порука, података, слика итд.), а облици начина пре- носа тих информација су најразличитији. Нови дигитални медији, преображавају начин мишљења, учења, рада, па и забаве. Иако је информациона револуција до- живела наглу експанзију увођењем Интернета у деведесетим годинама XX века, може се констатовати, с обзиром на могућности примене информационе техноло- гије, да је она још у повоју и да се не могу тачно сагледати сви могући правци ње- не примене.(24) Развој електронске индустрије тесно је повезан са информационом технологи- јом (прикупљање, чување, обрада и пренос информација) У средишту иновација електронске технологије су полупроводничке технологије, које енормно повећава- ју број логичких функција уз стално опадање цене. Густина микроелектронских кола (VLSI – Very Large Scale Integration; Интеграција веома великог степена) већ достиже горње физичке границе. Истраживачи из IBM-a објавили су још у априлу 2007. године нови оптички чип, који је у том моменту 8 пута надмашио у хитрини све оптичке састојке који су до тада били на располагању и достигао од 160 гига- бита у секунди (160 милијарди битова). Најтачније речено је да се ради о скупу чипова (chipset), који су минијатурних димензија-свега 5,25x3,25 mm смештеном на једном једином комадићу индијум-фосфида и галијум арсенида. Тај техноло- шки продор суштински је променио начин приступања, дељења и коришћења по- датака у компанијским и корисничким мрежама. Другим речима отворио је ново поглавље у телекомуникацијама, рачунарству и електронској забави.(25) Продори у области чувања информација, израде software-а, компјутерске архитектура, ком- пјутерски језици и телекомуникациона техника омогућили су развој нових систе- ма: CAD/CAM (Computer Aided Desing/Computer Aided Manufacturing); CAT (Com- puter Aided Testing); CIM (Computer Integrated Menagement) и других. Информаци- 215 она технологија омогућава потпуну аутоматизацију процеса у фабрикама и инду- стријским комплексима, и то у два правца: а) хоризонталном, који обухвата ауто- матизацију производних и инфраструктурних система уз помоћ робота и рачунара и б) вертикалну, која омогућава аутоматизацију активности, као што су: организа- ција и планирање производње, пословно управљање и друго.(26) Развој глобалних мрежа, пре свега Интернета, омогућава комуникацију људи из најразличитијих делова света. То представља предуслов за позитивну сарадњу међу људима на свим пољима њихове делатности. Међутим, потребно је нагласи- ти да почетни развој Интернета није имао ни те циљеве ни ту намену. Наиме, по- четак његовог развоја био је везан за војну намену. Други аспект био је могућност контроле комуникација, тј. могућност комуникације у пословним системима.(27) Електроника је омогућила потпуно нову еру трансформације људског рада. Развој електронике омогућио је и развој компјутера, који су постали свакодневица и обичног човека. За сада, компјутери су намењени и служе за складиштење и об- раду великог броја података, а примену налазе практично свуда. По својим могућ- ностима „памћења“ и обраде података далеко превазилазе могућности човека. Компјутери су уграђени или су део система великог броја уређаја којима управља- ју. На пример, скоро све пољопривредне машине имају већ сада варијанту, чије су неке функције компјутерски управљане. Међутим, како компјутери управљају или помажу у управљању машинама, алаткама, бродовима, авионима, тако исто уче- ствују и управљањем тенковима, борбеним авионима, ратним бродовима, крстаре- ћим ракетама, балистичким ракетама итд. Нове генерације компјутера које се раз- вијају треба да пређу са обраде података на обраду знања. Тежња је у стварању компјутера који ће поседовати вештачку интелигенцију, могућност саморепроду- ковања, као и најсуптилније функције својствене једино човеку, као што су опа- жање и учење. Очигледно је да информациона револуција уноси драстичне промене у све по- ре човековог живота и рада, па и у начине ратовања. Због тога се може очекивати да ће информационо ратовање у наредном веку преузети примат у разрешавању будућих међудржавних конфликата и за то се треба благовремено и целовито при- премити.(28) Како се традиционално војно оружје не може уметнути између прет- њи информационог рата и друштва, значи да се мора размишљати о другачијем 216 систему одбране и изграђивати такав систем. Оно што озбиљно забрињава јесте чињеница да развијене земље имају знатно преимућство у томе у односу на оста- ле, па и на нашу земљу. С друге стране, утешно је и охрабрујуће, да је захваљују- ћи информационој технологији у светским размерама могуће очекивати велике промене у односу снага међу државама, јер та технологија почиње да еродира вој- ни монопол великих сила распростирући и прерасподељујући своје снаге често и у корист оних који се могу сматрати слабијим (немоћнијим), мањим актерима. Разлог за то је што се ова технологија заснива на знању, а знање не мора да буде привилегија великих и моћних (управо ту лежи шанса за мале и слабе, па и за на- шу земљу).(29) Међутим, и велики су свесни те чињенице, те због тога чине све да задрже контролу над трансфером знања и технологија, као и монополе у произ- водњи информатичке опреме и софтвера. За сада им то релативно добро полази за руком, али све теже, јер је очигледно да се знање врло тешко може контролисати. Као илустрација, може да послужи податак из 1995. године, по којем је отприлике око 60% доктората из компјутерских наука и заштите, прихваћених у САД доде- љено грађанима страних држава, две трећине из исламских земаља или Индије. Већ то упозорава на опрезност, јер за САД би било врло погубно да, нпр. неки њи- хов веома опасан вирус, намењен другој земљи, повратно контаминира америчке системе. Изузетну, наравно позитивну улогу у овом контексту игра и Интернет који постаје неисцрпан рудник светског знања доступног свима, који имају при- ступ тој мрежи.(30) Такву могућност треба максимално користити и у војсци и шире, али када је реч о војсци, због безбедности и заштите, примењује се познат и широко експлоатисан приступ изградње двоструке рачунарске мреже: интерне – поверљиве и јавне (која би била повезана са осталим рачунарским мрежама и на- равно са Интернетом).(31) С обзиром да информациона технологија креира друштво у екстремној зави- сности од знања, поседовање и контрола знања, у годинама које долазе, постаје кри- тични фактор. Масовна информатизација готово свих пословних функција савреме- ног друштва огледа се у најширој примени рачунара, Интернета, и све већег броја уређаја у чијем се функционисању користе савремене информационе и комуникацио- не технологије. Према излагању председника друштва за информатику Србије Нико- ле Марковића, на округлом столу који је био посвећен информационој безбедности, 217 одржаном почетком 2008. године на Академији за дипломатију и безбедност, дати су бројни подаци који указују на то да је и Србија на путу убрзане информатизације. Крајем 2007. године у свету се користило око милијарду и по рачунара, а готово 1,2 милијарде људи користило је Интернет. У Србији 26.5% домаћинстава има рачунар, а 18,5% има и Интернет. Рачунаре користи 33,6% посто грађана Србије, а мобилни телефон 71,2%. У 97,3% предузећа са више од 10 запослених користе се рачунари, а Интернет у 90,2%. Готово око 30% платног промета обавља се електронски. Улазак у електронско друштво праћен је бројним предностима. Огроман је пораст доступних информација, због чега пословање постаје ефикасније и економичније. Унапређени су квалитет и брзина управљања и одлучивања, развила су се нова радна места и про- изводи, док се државне границе „прескачу“ виртуелно као од шале. Корист увелико надмашује нежељене ефекте, али се и они морају озбиљно размотрити. Неке од тих појава везане су за информациону безбедност.(32) Информациони рат води се без прекида, што информациону безбедност чини нераздвојним делом националне без- бедности. Информације и технологије за њихову дистрибуцију и пренос значајне су како за националну безбедност уопште, тако и за ратовање посебно. Њихово угрожа- вање јесте циљ различитих концепата ратовања, заснованих на карактеристикама мрежа за пренос војних информација, које су комплексне, и понекад неспособне да испуне задатак.(33) Информациону безбедност нарочито угрожавају заказивање опреме, софтвера и енергетског напајања, вируси, електронско прислушкивање, од- бијање услуге, прикривени улаз, сајбер шпијунажа, компјутерске крађе и преваре, на- рушавање приватности, уцењивање.(34) С тим у вези треба разумети и упозорење, да ће се државе све мање бранити на граничним прелазима, а све више у кибер просто- ру, који се и код нас неумитно шири, а који тражи нову врсту бранилаца – кибер гра- ничаре.(35) Систем Ешалон који су САД створиле уз помоћ неколико савезничких држава је формиран у облику мреже која покрива широк спектар комуникација које се врше путем сателита, телекса, телефона и Интернета. Поред САД у систем су укључене Аустралија, Канада, Нови Зеланд и Велика Британија, чије обавештајне службе раде у корист Националне агенције за безбедност (NSA).(36) И Војска Срби- је, у оквиру датих могућности предузима одређене мере за заштиту дела рачунарских мрежа МО и ВС, који би могли бити мета напада са удаљених мета напада са удаље- них места глобалне (Интернет) мреже, применом виртуелног „honeyneta“.(37) Такође, 218 развијена је и концепција техничког решења паралелног умрежавања рачунара, за случај деструкције комуникационог система бомбардовањем.(38) Чињеница да времена која долазе информациону безбедност стављају у први план. У циљу безбедности информација и критичне инфраструктуре Влада РС је 8. јула 2010. године донела Стратегију развоја информационог друштва до 2020. године. (39) II 1.2. Основни правци развоја космичких технологија „Чак и најокорелији скептик мора да је већ схватио огромну важност контро- лисања крајњих висина (нивоа) простора (космоса).“(40) Ниједан космички програм није било могуће остварити, а да претходно нису била конструисана средства која су најпре Земљине вештачке сателите, а затим и космичке бродове лансирала у васионски простор. Реч је наравно о ракетама и чи- тавим космичким транспортним системима као што су Спејс-Шатл (САД) и Енер- гија-Буран (Русија). При томе се пошло од захтева да се направи такав космички транспортни систем који ће се користити вишекратно, а не само једном, као што је било приликом лансирања сателита помоћу вишестепених ракета, јер оне нису биле ништа друго него веома скуп потрошни материјал. Слично је било и са ко- смичким бродовима, од којих су се, после лета, на Земљу враћале само њихове ка- бине са посадом. Суштинска разлика између америчког космичког транспортног система Спејс-Шатл и руског Енергија-Буран јесте у томе што амерички сам за себе чини тај систем, док је Буран (ракетоплан) само једна од могућих врста тере- та који ракета – носач Енергија може да понесе у васиону. Буран дакле у космос може да стигне само уз помоћ огромне ракете, каква је Енергија. Користан терет који амерички Спејс-Шатл може да понесе у космос ограничен је на 30 тона, ко- лико стаје и на руском Бурану. Међутим, ракета Енергија може у космос да понесе сваковрсне терете, рецимо, делове за орбиталну станицу, дугачке више од 30 ме- тара, а широке до 8 метара, чија је укупна маса чак 105 тона.(41) Подаци о даљим активностима на лансирању нових сателита и другим опити- ма доступни су како у стручној војној литератури, тако и у дневној штампи:  Са платформе Minuteman ICBM, Истраживачког центра НАСА у Wallops- у у Вирџинији, 16. 12. 2006. године лансирана је ракета са системом „Mi- 219 notaur 1“, први сателит нове генерације за тактичко осматрање и извиђа- ње;(42)  Израел је 11. 6. 2007. године успешно лансирао нови шпијунски сателит „Офек-7“ из ваздухопловне базе Палхамин;(43)  Ракета носач „Прогрес М-62“ кренула је пут места на космодрому Бајко- нур у Казахстану, са којег ће 23. 12. 2007. године узлетети;(44)  Нови руски војни космички сателит; (45)  Лансирана руска ракета (3–4. април 2010. године) са космодрома Бајко- нур у Казахстзану, која превози тројицу космонаута (једног Американца и два Руса) до међународне свемирске станице;(46)  Јапан је 21. маја 2010. године са острва Танегашима, око 1.000 километа- ра јужно од Токија, успешно лансирао ракету X-2A, која носи сонду за истраживање Венере и више сателита;(47)  „Марс 500“ је пројекат вредан 15 милиона долара који спонзоришу европска свемирска агенција, Кина и Русија (2. 11. 2011. године);(48) У блиској будућности најављен је и даљи развој астронаутике и остваривање сложених подухвата на путањама изнад наше планете. Наводимо најзначајније: Према изјави првог човека Руске космичке корпорације Енергија Николаја Се- вастјанова Русија планира да направи базу на Месецу, која ће стално да функцио- нише, а која ће, поред осталог да послужи и за допремање изотопа хелијума 3 на Земљу. Стална база на Месецу требало би да проради до 2015. године, а да пет го- дина касније почне индустријска производња хелијума 3. Према мишљењу руских експерата, на Месецу има најмање милион тона хелијума 3 што у потпуности мо- же да задовољи потребе становника на нашој планети за најмање хиљаду годи- на.(49) Јапан је недавно лансирао своју прву космичку сонду „Кагуја“, тешку три то- не. Она ће истраживати површину Месеца, гравитацију и друге параметре на основу којих би требало да се донесу закључци о постанку нама најближег небе- ског тела и његовој еволуцији. Јапанска агенција за истраживање свемира (JANA) саопштила је да се нада да ће до 2025. године и своје астронауте послати на Ме- сец.(50) 220 Водећи кинески научник Хуанг Чунпинг изјавио је да је искрцавање Кинеза на Месец циљ који се „сигурно може достићи за 15 година“. Програмом „Чанге“ предвиђене су три фазе.(51) Прву фазу чини само лансирање вештачког сателита у Месечеву орбиту. Кружећи по њој, сателит би обезбедио прецизне податке о ми- кроталасима и дебљини Месечеве коре. У другој фази, која би почела 2012. годи- не, моторизовани роботи би скупљали узорка са Месечевог тла, док би се у трећој фази, после 2017. године сателит вратио на Земљу са узорцима тла. Истовремено би се убрзале припреме за слетање првог (или првих) Кинеза на Месец. У тој фази ће се, сматрају светски експерти, кинески космички програм знатно приближити космичким програмима Америке и Русије.(52) Амерички војни стручњаци експериментишу са ласерским оружјем смеште- ним у авиону „боинг“, непрестано се постављају мали шпијунски сателити у ни- ске орбите, ГПС технологија за одређивање циљева на земљи ушло је у све струк- туре војске, постоје бројни пројекти за постављање орбиталних нуклеарних бомби у геостационарну орбиту око Земље. Подаци о другим војним космичким пројек- тима нису доступни јавности. Међутим, све што се развија у области космичког оружја и орбиталних летелица има додирне тачке са стратегијом и Националном космичком политиком САД, односно са десетогодишњим планом развоја америч- ких ваздухопловних снага.(53) Пентагон, ДАРПА и Боинг развијају пројекат ко- смичке летелице за војне операције, која би имала крстарећу брзину од 227 km/čas.(54) Мини космички шатл, беспилотна војна летелица X-37B, лансирана је у орбиту 22. априла 2010. године ради провере могућности самосталног лета и управљања на велике даљине. Непознаница је који системи су уграђени у летели- цу и која је права намена. Одређени извори наводе да пројекат представља корак ка наоружавању свемира.(55) Иначе амерички планови за развој космичких лете- лица и оружја за употребу у васионском простору зацртани су до 2040. године. Према доступним подацима, до 2020. године треба да се оствари програм космич- ког лифта, затим пројекат хиперсоничне нападачке платформе, затим Глобални територијални ударни систем (Global Area Strike System), у коме би се обједини- ле све структуре и системи за борбена дејства у ваздуху и космосу.(56) „Укратко показале су се вредности космоса и за војне и за економске изворе националне мо- ћи.“(57) 221 II 2. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА После Другог светског рата, а нарочито последњих 20–30 година, техничко- технолошки развој имао је пресудан утицај на појаву нових средстава наоружања и војне опреме.(1) Подстицан је постављањем нових тактичко-техничких захтева оперативних армија, који су били последица искустава стечених у бројним локал- ним ратовима. Процес замене старих са новим технологијама често се брже одви- јао од развоја нових средстава наоружања и опреме. Због тога многа решења нао- ружања и опреме нису ни дочекала да уђу у оперативну употребу, већ су одмах усавршавана или одбачена као застарела или непогодна за серијску производ- њу.(2) До седамдесетих година XX века доминантне пропулзивне гране (од најве- ћег утицаја на производњу наоружања и војне опреме) биле су тешка, хемијска, индустрија алатних машина, мотора и моторних возила и електроиндустрија, да би њихово место у функцији покретача технолошког развоја заузеле тзв. базич- не технологије: информацијска, космичка, нуклеарна и биотехнологија. (3) На основу страних извора, када је реч о савременим технологијама, могу се идентификовати приоритетне војне технологије, које ће се у наредном периоду развијати ради постизања квалитативног преимућства сопственог наоружања у односу на потенцијалног противника. Те технологије су следеће: полупроводнички материјали и микроелектронска кола(4); израда софтвера(5); рачунари са пара- лелном архитектуром(6); вештачка интелигенција и роботика(7); компјутерско моделовање и симулација(8); фотоника; радари са осетљивим пријемницима(9); пасивни сензори; обрада сигнала; смањење одраза објеката војне технике(10); утицај спољње средине на системе наоружања; корелациона обрада података; рачунарска динамика флуида; ваздушно-млазни погон(11); импулсни извори енер- гије; хипербрзи пројектили(12); високоенергетски материјали; композитни мате- ријали; суперпроводљивост и биотехнолошки материјали и процеси.(13) Наведе- не технологије се могу груписати у три области истраживања: а) технологије ве- зане за увођење микроелектронике и информатике у борбена средства и оружану борбу; б) технологије усмерене на добијање нових научних знања у области фун- даменталних и примењених истраживања и в) технологије функционално оријентисане на стварање нових система наоружања и њихових елемената. Поред 222 наведене поделе могуће је уочити и издвојити следећих пет технолошких опција од којих се очекује најбржи напредак, од којих прве три потенцијално могу да из- мене начин ратовања, а остале две омогућавају ефикасније вођење борбених деј- става: а) орбитални системи; б) усмерена енергија; в) интелигентне машине; г) нови извори енергије; д) нови материјали.(14). У наставку дајемо кратак опис на- ведених технолошких опција: Орбитални системи се деле у две групе: а) инфор- мационо-оријентисани орбитални системи обухватају: системе који прикупљају информације о непријатељу (извиђање, осматрање и откривање циљева); који прикупљају информације о условима средине (време); који преносе информације између елемената властитих снага и оних који расподељују информације о узајам- ном деловању снага и земљишта; б) орбитални системи наоружања обухватају орбиталне платформе намењене за уништавање елемената непријатељских снага, разбијање активности непријатеља или спречавање приступа непријатељу на од- ређеним рејонима на земљи или простору. Они обухватају и антисателитска оруж- ја, која спречавају непријатеља да употреби исте системе и која ће створити нови круг понављања мера и противмера. Усмерена енергија нуди нове, веће убојне ефекте наоружања, као и различите пратеће карактеристике. Микроталаси велике снаге, ласери и честице (светлосних) снопова омогућавају конструисање нових система наоружања са равним путањама, нултом вероватном радијалном гре- шком, моменталним дејством и катастрофалним ефектом на електричне и оптичке компоненте. Интелигентне машине нарочито долазе до изражаја ако се узму у об- зир актуелна истраживања из области „вештачке интелигенције“. Аутоматизација на овом подручју креће се у два смера: а) развој аутоматских система који нема- ју потребу за поседовањем људског разума (системи без људства) и б) тзв. памет- на оружја, која у потпуности замењују човека у процесу одлучивања, што има за последицу смањење њихове флексибилности (јер не могу да се „предомисле“ на својој путањи и до циља). Нови извори енергије и нови материјали, такође се ви- шеструко истражују и уводе у војне потребе. У том смислу посебно значајним чи- не се напори на развоју и употреби у војне сврхе електромагнетне енергије, кера- мичких материјала, композитних материјала и др. Наравно, постоје и другачије класификације праваца развоја, целовитих или парцијалних, али мање или више обухватају управо наведене правце развоја. По 223 једној од тих класификација, основни правци развоја војних технологија су: робо- тика, побољшање снабдевања енергијом и пропулзија, мобилне и адаптивне мре- же, и напредак у биолошким наукама. Из ове класификације евидентно је да нека- дашња оштра граница између „војних“ и „цивилних“ технологија више не посто- ји. Не поставља се питање да ли је технологија развијана као „војна“ или „цивил- на“, него је суштина у које сврхе се одређена технологија користи.(15) Без обзира на све, општи технолошки ниво развијености у свету расте, а с њим се мењају и односи у свету. По доступним подацима улагање у развој војних тех- нологија у свету превазилази укупно улагање на глобалном нивоу, у просвету, образовање и здравство заједно. Данас се за војне потребе примењују најсавреме- није технологије. Указивањем на могућности неких земаља може се добити слика општег техно- лошког раста. Прогнозе су да ће 16 земаља веома брзо освојити производњу и уве- сти у наоружање балистичке ракете кратког домета, да ће 13 земаља имати ракете средњег домета, две земље интерконтиненталне ракете, 18 земаља биолошко-хе- мијско оружје и 12 земаља нуклеарно оружје. Такође се сматра да 40 земаља може без проблема да произведе нуклеарно оружје.(16) Највећи ризик и претње, по одрживи развој, носи развој и опасност од употре- бе војне технологије. Садашњи услови у којима долази до милитаризације еконо- мије, и то у најразвијенијим земљама, концепт одрживог развоја чини више фик- цијом, него стварним и реалним концептом. Ипак, већ и то да се концепт „одржи- вог развоја“ појавио представља велики напредак, јер то значи да људи постају свесни последица неселективне технологије.(17) II 2.1. Основни правци развоја савременог наоружања Научни, технолошки и технички развој после Другог светског рата имао је сталан раст, у свим областима, а посебно у војној. Моћне државе, али и земље у развоју (тзв. Трећи свет), у том периоду нагомилале су огромне количине нукле- арно-хемијско-биолошког, али и тзв конвенционалног оружја, које је коришћено у многобројним локалним и регионалним ратовима и изазвало огромне људске жр- тве и материјална разарања. У развоју, производњи и продаји оружја предњачиле су велике силе. Остале земље света, у складу са сопственим економским могућно- 224 стима, на различите начине (развој, производња, увоз), мање-више, успешно одно- сно неуспешно пратиле су моћнике. Оружје и уопште ратна техника остали су је- дан од кључних критеријума одређења војне стратегије и доктрине, посебно нај- развијенијих земаља са најмоћнијим оружаним снагама (као и увек до сад, како је и приказано кроз све обрађене временске епохе у овом раду п.а.). (18) Ратну технику најпримереније је класификовати с обзиром на функције које има у оружаној борби у оквиру оружаних снага, на: а) управљачку технику, б) ва- трена средства, в) транспортна средства и г) заштитна опрема. Највећи утицај на борбена дејства имала су управљачка и ватрена средства.(19) Арсенал нових врста наоружања у протеклим сукобима је импозантан. У овом прегледу тежиште је дато на борбеним системима, који су донели значајне проме- не у физиономији вођења оружане борбе. Основа савременог ратовања, са висо- ким капацитетом брзине сагледавања ситуације, доношења одлука и непосредних дејстава јесу комуникационо-информациони системи (глобални и интегрисани ди- фузни систем – идеја да се обједине информације из свих извора у реалном време- ну). Генерално посматрано, најзначајније промене огледају се у моделу управља- ња борбеним дејствима. У Заливском рату презентовано је командно место (КМ) у ваздушном простору C3I (20) системи (мобилна КМ у авионима ЕЦ-130; Е-3 AWACS и E-8 JSTARS). У Другом ирачком рату свету је представљено земаљско мо- билно КМ. Командни центар завршен је крајем 2001. године У свим сферама ратова- ње је засновано на информационим системима. У концепту интегралног бојишта по- себна пажња поклања се тзв IEW-сфери војних послова (intelligence and electronic warfare-обавештајна делатност и електронско ратовање).(21) У анализама руских вој- них аналитичара, IEW подршка третира се као најважнији вид оперативног обезбеђе- ња. Појава оружја високе тачности промовисала је значај навигацијског обезбеђења. У оквиру борбених платформи посебна пажња посвећена је беспилотним летелицама (БЛ), као релативно јефтином, а врло ефикасном борбеном средству.(22) Од командних елемената у ратним збивањима се добро показао и систем бор- беног командовања (TBMCS-theater battle management core system) који је омогу- ћавао истовремено планирање летова палубне и авијације КОВ-а. На тактичком и оперативном нивоу одустало се од командних карата на рачун употребе система дистрибуираног борбеног командовања (FBCB-battle command 225 brigade or below). Сви командири борбених састава имали су мобилне компјутере (500 MHz/4GB) са којих је могла да се шаље електронска пошта. Позиција мобил- них земаљских објеката праћена је системом MTS (army movement tracking system), у којем је било задејствовано 4000 компјутера и 100 сервера са личним лозинкама корисника.(23) Главни проблем савремених сукоба је проблем размене информација (густина информационог тока у Другом ирачком рату била је 192.000 речи у секунди). Про- блем приступа информацијама је стар колико и ратовање, а драстично је евиден- тиран у Заливском рату. Наиме, маса информација која се добија од сензора, без филтрације и обраде је неупотребљива за непосредне кориснике. Потребе за пре- носом великих количина информација (и до 250 Мб) објашњава тенденцију за раз- војем система широког опсега, односно великих брзина преноса. Решење пробле- ма размене информација је GCCS, организован у виду глобалне информационе мреже (global command and control system) оличава концепт „систем система“, од- носно једног свеобухватног система: систем осматрања и извиђања, аутоматизо- вани систем борбеног управљања снагама и разменом информација C4I2 (com- mand, control, computers, comunications and information/ inteligence), систем обез- беђења (информациона подршка), оружја високе прецизности. Све информације у њему делимо на : глобалне, тактичке и информације о бојишту.(24) За потребе широког круга корисника предвиђен је глобални дифузни систем GBS (global broadcast service), који функционише у Ku опсегу. Чине га три сате- лита ретранслатора, земаљски центар и кориснички терминал. GBS омогућава ве- лику пропусну моћ информација (видео слике, дигитални подаци) сателитским ка- налима по принципу теледифузије и радио дифузије. GBS омогућава пренос пода- така брзином од 24 Mb/sec директно на тактичке компјутере. Због примене овако моћних комуникационих система у Другом ирачком рату употребљена је само трећина снага, иако су размере сукоба биле седам пута веће него у Заливском рату. IBS (integrated broadcast system) има у суштини, амбициозније задатке, јер треба да пружи потребне податке свим корисницима (пре свега ваздухопловним снагама), не само о ситуацији на бојишту, већ и да омогући праћење противнич- ких снага и дејство на њих. Систем ради у УХФ опсегу и омогућава, према тачно- сти лоцирања непријатељевих снага три врсте услуга: систем TRAP (tactical rela- 226 ted applications), који детектује непријатељеве снаге; систем TIBS (tactical intelli- gence broadcast servis), на основу чијих података је могуће праћење противника; систем TRIXS (tactical reconnaissance intelligence exchange system) по чијим пода- цима је могуће нишањење на циљ. Други ирачки рат је, поред других новина, донео и новину у области навига- цијског обезбеђења борбених дејстава. За разлику од претходних сукоба, не ради се само о навигацијском обезбеђењу борбених платформи (пре свега оружја висо- ке тачности) већ и појединаца. Смисао информационог ратовања је информациона супериорност, тј обавештеност о ситуацији на бојишту. Средство за постизање на- вигацијског обезбеђења је GPS (Global positioning system). Руски пандан GPS-у је систем ГЛОНАС.(25) У Другом ирачком рату САД су употребиле и неке од нових борбених система. Развој оружја прецизног и просторног дејства ОС САД и НАТО рангирале су као задатак приоритетног значаја, јер је концепт удара са дистанце, односно концепт ду- боког (и прецизног) удара, заснован на могућностима оружја прецизног и просторног дејства. Оружје прецизног и просторног дејства(26) – PGMM (precission guided missi- le municions) способно је да лоцира, идентификује и маневром стигне до тачкастог циља са тачношћу која је довољна за реализацију високог степена вероватноће де- струкције (вероватноћа уништења тачкастог циља првим хицем већа је од 0,5). Ма- совна примена PGMM довела је до промене начина вођења ОБ и физиономије рата уопште, a умањена је потреба за применом тактичких НХБ пројектила.(27) Примена PGMM чини савремено бојиште муњевитим и флуидним. Паметне бомбе примењене су још у кампањи на СРЈ.(28) При дејствима НАТО авијације по објектима и инфра- структури СРЈ у пролеће 1999. године коришћена су савремена ваздухопловна убојна средства са разорним и пробојним бојним главама, као и убојна средства специјалне намене: касетне, запаљиве, светлеће, пропагандне, енергетске и меке авио-бомбе за онеспособљавање електро-енергетских постројења итд.(слике 118–130.) Најчешће су коришћене бојне главе пробојног и рушећег ефекта и накнадног рушећег дејства оствареног иницирањем експлозивног пуњења бојне главе.(29) У ранијим периодима, када је изграђивана војна инфраструктура, сазнања о могућностима савремених УбС била су недовољна и нису вршене адекватне процене даљег развоја УбС, посебно пробојних бојних глава авио-бомби. (30) 227 Новине у Другом ирачком рату обухватају нове типове бомби. У току бомбар- довања Багдада по први пут је примењена електро-магнетна бомба (Е-бомба), која ради на новим физичким принципима и која је паралисала ирачку телевизију не- колико часова и авио-бомба GBU-37 Aidad Munition- бомба за уништавање бунке- ра. Бомба је тешка 2.000 kg и продире у дубину и до 30 m.(31) Основа информационе супериорности је: обавештајна делатност, осматра- ње и извиђање (ISR – intelligence, surveillance and reconnaissance). Најпознатије платформе за реализацију ISR операције, односно IEW подршке јесу: сателити, авиони са људском посадом и БЛ (беспилотне летелице). У последње време све већи је значај БЛ у извођењу борбених дејстава. Рад на борбеним беспилотним ле- телицама је изузетно интензиван у САД. У оквиру развоја током операција у Дру- гом ирачком рату са БЛ предатор, хантер и скаут испаљивани су вођени пројек- тили (БЛ Глобал Хоук може да носи 1.000 kg терета). Основне предности су у чињеници, да су релативно јефтине, да су знатно ни- жи расходи за експлоатацију и одржавање у поређењу са авионима са посадом, да могу да извршавају борбене задатке, често и боље од класичних авиона и у знатно неповољнијим условима, те да су врло отпорне на уништавање. Предност у одно- су на крилате ракете је та да могу да траже циљ, и да изврше идентификацију пре самог дејствовања. БЛ ће се израђивати уз примену „стелт“ технологије и са висо- коефективном опремом и са могућношћу ношења знатних терета. Високе мане- варске могућности (преко 6 „g“) омогућавају успешан противракетни маневар, а „стелт“ технологија и мала одразна површина (често мања од 0,1 m²) учиниће је готово невидљивом.(слика 131.) Почетком 2010. године беспилотна војна летелица X-37B (мини космички шатл) лансирана је у орбиту, што многи аутори називају „наоружавање свемира.“(32) Постхладноратовски период пред војне планере и стручњаке поставља необи- чан захтев: поразити противника, односно достићи војне циљеве са што мање жр- тава и разарања. Крајем XX века Американци су обелоданили да већ дуже време раде на тајним пројектима развоја више врста оружја које не убија.(33) Ради се о високој технологији примењеној у војне сврхе као значајном искораку у војно-по- литичком промишљању у потрази за новим могућностима насилног решавања конфликтних ситуација. Суштина те нове технологије огледа се у чињеници да се 228 њоме жива сила (људи), само за одређено време онеспособљава (а не и убија), као и да се избегавају тешка и масовна разарања градова карактеристична за употребу експлозивних убојних средстава.(34) За ново оружје постоји више различитих де- финиција у стручној литератури, али је суштина оружја које не убија: брзо оне- способљавање људи и војне опреме за извршавање наменских задатака за одређе- но време са што је могуће мањим последицама (не разматра се употреба, дејство и последице употребе нуклеарног и неутронског оружја, које у односу на „оружје које не убија“, спада у „класику“ наоружања). Велике и још недовољно истражене могућности тог оружја могу се успешно користити и у области одржавања јавног реда и мира, у антитерористичкој борби и борби против криминала, у спречавању масовних нереда и демонстрација и у заштити и обезбеђењу важних и значајних објеката цивилне и војне инфраструктуре.(35) У књизи доц. др Данета Суботића „Несмртоносна оружја“, аутор усваја поде- лу према начину дејства, где се ова оружја деле на: а) акустична; б) биолошка; в) хемијска; г) електромагнетна (електрична); д) кинетичка и ђ) оптичка. Свака од њих деле се критеријумом њихове намене на она која су намењена дејству против а) људи и б) материјалних средстава.(36) Стручњаци су ту врсту оружја груписали у три групе и то: у односу на начин деловања, у односу на намену и у односу на ширину употребе. У прву групу спа- дају средства са усмереним емитовањем енергије (светлост, електромагнетни им- пулси, звук, микроталаси, ласери, генератори звука и др.), стрељачко оружје из кога се испаљују неубојни пројектили (гумени меци и бомбе, лепљива маса), неу- бојни гасови и дроге; хемијска средства за уништавање материја. Другу групу чи- не средства за дејство против различитих сензора (ласери, микроталаси велике снаге, киселине, базе и сл.), средства за онемогућавање мобилности (материје за промену карактеристика горива и мазива, полимерна једињења, лепила, базе, ки- селине); средства за уништавање инфраструктуре (инфразвук, бактерије, средства за спречавање дистрибуције електричне енергије); средства за онеспособљавање електронских система (генератори микроталаса, електромагнетни импулси, ком- пјутерски вируси); средства за онеспособљавање људи (гасови, инфразвук, ле- пљива пена, гумени меци). Трећа група обухвата средства стратегијског, опера- тивног и тактичког значаја.(37) 229 Наводимо карактеристичне представнике: Микроталаси велике снаге (38) представљају систем усмерене енергије који је намењен за уништавање одређених електронских система и уређаја. Дејство тог система карактерише се брзим пулси- рањем микроталаса, услед чега долази до прегрејавања и дословног топљења електронских уређаја. Такође могу успешно да продиру у зграде, или на пример, оклопна возила дејствујући погубно на електронску опрему уграђену у њима. Компјутерски вируси (Computer virus Weapon/SVW)(39) представљају један од мо- гућих начина „меког“ онеспособљавања компјутера и информационих система. Компјутерски вируси су, заправо програми које у противников рачунар треба уба- цити или преко компјутерске мреже или ако је систем изолован, помоћу људског фактора (агента). Супербазе и киселине(40) (super corrosives, super caustics) обога- ћују широку лепезу средстава из категорије оружје које не убија. Користе се за уништавање веома отпорних метала (злато, платина), а могу да нападну и орган- ске материје (гума, пластика, асфалт), не мењајући њихову молекуларну структу- ру изазивајући само корозивни процес. Електромагнетни удар(41) је у блиској ве- зи са начином деловања микроталаса. Настојања стручњака усмерена су на ства- рање електромагнетног удара, чији ће ефекат бити исти као и ефекат при експло- зији нуклеарне бомбе, али без радиоактивног дејства и последица. Инфразвук(42) је веома снажан звук ниске фреквенције-500MHz, који обухватају подручје тала- сне дужине од 0,5–4 m. На појаву инфразвука, посебно је осетљив човек. Материје за разлагање(43) (Liquied Metal Ebrittlement) обухватају хемијске материје чијим се дејством мења молекуларна структура метала и једињења, и на тај начин, слаби њихова отпорност. Средства за спречавање дистрибуције електричне енерги- је(44) спадају у категорију оних средстава која су уперена против објеката инфра- структуре. Прекривачи од кевлара или лепљиве пене(45) спадају у неубојна сред- ства чија је намена „замрзавање“ послуге или опреме за одређено време. Матери- је за промену карактеристика горива и мазива(46) (Combustion Alternation Tec- hnology – CAT) хемијског су порекла и додају се гориву или мазиву ради смањења снаге мотора, односно престанка његовог рада.(слике 132–133.) У експерименталној, али и практичној примени са неубојним средствима до сада се најдаље отишло у коришћењу ласерске технике. То се посебно односи на нискоенергетске ласере који се од високоенергетских ласера разликују само по ве- 230 ћој мобилности и мањој количини енергије зрачења светлости, а који су интегри- сани у низ система оружја и опреме савремених армија света.(47) Већи део тог оружја, које још увек није напустило строго контролисане и оси- гуране истраживачке лабораторије, за сада има више теоретску, него практичну употребу, иако се нека од њих већ одавно налазе у примени (ласери, гумени меци, бомбе са електромагнетним зрачењем, смрдљиве бомбе и др). Циљ развоја оружја које не убија јесте његова масовнија примена у скоријој будућности. Проблеми ве- зани за развој и примену неубојне технологије вишеслојни су и задиру како у по- литику, тако и у проблеме стратегије развоја и отклањања логичких и техничких потешкоћа. Контрола технологије и употребе оружја које не убија може бити исто тако поражавајућа, као и код класичног и нуклеарног оружја. Са друге стране, многа од тих оружја, по међународним критеријумима, спадају у категорију неху- маног оружја, па је њихов развој, производња и употреба забрањена бројним ме- ђународним споразумима и уговорима. За њих не постоји одговарајућа доктрина, као ни одговарајући тактички поступци, па би њихово исхитрено увођење у опе- ративну употребу, могло довести до озбиљних и несагледивих политичких и вој- них последица.(48) Развој и употреба несмртоносног оружја у складу је са савременим тежњама хуманитарног права, којим се све више ограничава примена принуде, због штет- них последица које она може проузроковати по животе и здравље људи.(49) II2.2. Основни правци развоја нуклеарних, хемијских, биолошких и других оружја за масовно уништавање Нуклеарна средства: Основне правце у развоју и примени нуклеарних сред- става одредиле су две велике силе СССР и САД. Трка у наоружању коју су пред- водиле на челу конфронтираних блокова ВУ и НАТО и претње њиховом употре- бом, осцилирале су у складу са општим стањем њихових међусобних односа. Обе стране прихватиле су да се под системом нуклеарног оружја подразумева нукле- арно пуњење са пројектилом, као носачем. С обзиром да се тежина нуклеарних пуњења креће у распону од 0,1 kt до више мега тона (еквивалентан однос према бризантном експлозиву тринитротолуолу – ТНТ) за носаче пуњења употребљавају се све врсте пројектила: слободни и вођени, балистички и аеродинамични, без 231 сопственог погона или са њим. У складу са наведеним постоје многе врсте систе- ма нуклеарног оружја. Поштујући своје властите принципе у организацији и упра- вљању системом нуклеарног оружја, САД и СССР су постепено усаглашавале и одговарајућим споразумима потврђивале договорену поделу нуклеарних снага на четири основне категорије: прву, коју чине стратегијске офанзивне снаге са систе- мима чији носачи имају домет више од 5.000 km (укључујући и ракете класе ва- здух-земља већег домета од 600 km, другу, коју чине стратегијске дефанзивне сна- ге, ограничене на минимални број нуклеарних противбалистичких система (спо- разумно од 1972), трећу, у коју спадају ракете које се лансирају са копна, средњег и краћег средњег домета (од 500–5.000 km), које се постепено потпуно елимини- шу (споразум из 1987. године) и четврту, која споразумно није предвиђена, али је начелно делимично призната, и обухвата системе домета мањег од 500 km, позна- те под називом краткометне нуклеарне снаге, у које спадају и неки ваздухопловни и поморски системи нуклеарног оружја домета већег од 500 km.(50) Развој сред- става за преношење нуклеарног пуњења до циља био је различит. САД су првен- ствено развијале авијацију, а СССР се стратешки определио за развој ракетног на- оружања, мада су и једни и други имали оба развојна програма. Уласком у опера- тивну употребу наведених нуклеарних средстава, стратегијске нуклеарне снаге за- окружене су у тријаду система: интерконтиненталне балистичке ракете на копну (ICBM – на енглеском или МБР – на руском језику), подморнице на нуклеарни по- гон наоружане балистичким ракетама (SLBM односно ПЛАРБ) и стратегијска бомбардерска авијација, што је каснијим споразумима SALT II (Strategic Arma- ments Limitation Talk II) и START (Strategic Armament Reduction Treaty) и дефини- сано (како је наведено у поглављу 1.3. – Анализа међусобних утицаја у епохи ну- клеарног наоружања). Развој и поседовање нуклеарних средстава утицали су да се у земљама које њима располажу развију тзв нуклеарне стратегије и доктрине. У почетном периоду развоја нуклеарним оружјем, поред САД и СССР, располагале су и Кина, Француска и Велика Британија. Према многим изворима проширен је круг земаља које располажу или ће располагати нуклеарним оружјем. То су Ар- гентина, Бразил, Иран, Израел, Јужна Кореја, Северна Кореја, Либија, Пакистан и Тајван. Распадом ВУ и СССР-а, 1991. године, те формирањем ЗНД (Заједнице не- зависних држава) појавио се проблем поседовања нуклеарног оружја од стране 232 бивших република СССР-а, а сада независних држава (Руска Федерација, Украји- на, Белорусија и Казахстан). Договор је постигнут да се целокупно тактичко ну- клеарно оружје пребаци у Руску Федерацију и уништи, што је и учињено, а стратегиј- ско наоружање да се подели и то: Руска Федерација – 1.035 ИКБР, 70 стратегијских бомбардера и 59 подморница са балистичким ракетама; Украјина – 176 ИКБР и 30 стратегијских бомбардера; Белорусија – 72 ИКБР; Казахстан – 104 ИКБР.(51) И поред настојања да се нуклеарно оружје смањи или елиминише, нема инди- ција да велике силе напуштају његову модернизацију. Развој се креће у смеру прилагођавања нуклеарног оружја тактичким и оперативним потребама, на начин да се смањују бојеве главе пројектила (подкилотонски) и селекционисање дејста- ва. Конструисано је и неутронско оружје умањеног механичког, топлотног и на- кнадног радиоактивног дејства, али знатно увећаног неутронског дејства на живу силу. Велики део артиљеријско-ракетног наоружања и авијације припремљен је за нуклеарна дејства (посебно хаубице 155 и 203mm). Основни правци даљег развоја нуклеарног оружја су: заштита ракетно нуклеар- ног оружја; усавршавање упаљача фисионог оружја; налажење оптималне границе даље минијатуризације нуклеарног пројектила; повећање степена искоришћења ну- клеарног експлозивног пуњења; даљи развој неутронског оружја или оружја са ума- њеним резидуалним зрачењем, принципијелно решавање свих питања пројектовања, конструкције, економичности и контроле тзв. конвенционог оружја (конвенционал- ним бомбама и бојевим главама додаје се нуклеарна компонента), па се добија систем оружја са конвенционалним и нуклеарним могућностима; даљи развој лансирних уређаја и уређаја за доставу нуклеарних пројектила на циљ и разрешење питања скла- диштења, транспорта, и, уопште питање ергономске природе.(52) Посебно треба поменути мало познато оружје, тзв. ХЕМП електромагнетни импулс високе фреквенције (High Altitude Electromagnetic Pulse) против кога су средства одбране малобројна, односно практично немогућа.(53) ХЕМП предста- вља електромагнетни импулс високе фреквенције, који настаје као последица упо- требе нуклеарног оружја. Приликом нуклеарне експлозије у атмосфери долази до настанка непосредних и посредних ефеката. Директни ефекти добро су познати и чине их рушилачки ваздушни и топлотни удари. Поред радијације, на чије после- дице није потребно посебно указивати, један од посредних ефеката нуклеарне екс- 233 плозије је тзв. електромагнетни импулс, који је разоран за чипове и интегрална кола. Нуклеарна експлозија на малој висини произвела би електромагнетни им- пулс са просторно ограниченим дејством. Што је висина експлозије већа, мање су директне последице, али се посредне умножавају. Уколико бомба мале снаге екс- плодира на довољно великој висини, може угрозити целокупну територију земље као што су САД. С обзиром да електромагнетни импулс разара чипове и интеграл- на кола, која се налазе у свим савременим апаратима и уређајима, долазимо до са- знања да цели западни свет може бити угрожен од ове врсте напада. Иако тзв „револуција у војним пословима“ заговара што ширу примену елек- тронике, она не нуди никакву практичну заштиту од ХЕМП-а.(54) Производња ХЕМП-а није једноставна, и доступна је само одређеном броју високоразвијених земаља, а претпоставља и поседовање нуклеарног оружја, ИК- БР; или ракета средњег домета. ХЕМП пружа бројне предности у односу на ну- клеарно оружје употребљено на класичан начин. Прва предност коју ХЕМП пру- жа, састоји се у томе да се елиминишу капацитети за управљање тј за узвраћањем нуклеарним арсеналом који одређена нуклеарна сила поседује. Због тога земља која је у стању да произведе и употреби ХЕМП, има у свом саставу изузетно сред- ство одвраћања. Друга предност ХЕМП-а јесте техничке природе. Ракета са ну- клеарном главом мора изаћи из атмосфере, затим мора поново у њу ући да би сти- гла до циља. Погодити одређени град не представља сложен задатак, али уништи- ти војну мету остаје и даље врло сложен, понекад и немогућ подухват за војне конструкторе многих земаља, иако поседују знања из балистике. Нуклеарно оруж- је које искључиво угрожава цивиле, не може се сматрати потпуно ефикасним, а чак може да се окрене против самог корисника. Досезање дефинисаног циља оста- је недостижно за многе ракетне пројектиле, које се често могу распасти приликом поновног уласка у атмосферу или могу бити елиминисане непријатељским ракета- ма. ХЕМП доноси решење за све наведене проблеме, јер је довољно да оружје експлодира изван земљине атмосфере да би било потпуно ефикасно, што велики број земаља, које располажу потребним балистичким потенцијалима може да оствари. Трећа предност је релативно ниска цена ХЕМП-а, што за већину земаља није занемариво. Чињеница да је само једна нуклеарна глава довољна да произве- де електромагнетне импулсе који могу да дестабилизују већи део САД, омогућава 234 појединим земљама да у свом арсеналу имају само десетак ракета, уместо огромног арсенала коме се тежило ради постизања тзв „нуклеарне равнотеже“. Уколико се ХЕМП оружју обезбеди мобилност, била би практично неуништива. Америка тре- нутно тражи одговор на употребу ХЕМП оружја, али и данас оно остаје највећа опа- сност за земље које полажу све на арсеналу базираном на високој технологији. (55) Што се тиче нуклеарног тероризма, државе и даље остају неопходне недржав- ним институцијама да обезбеде потребне материјале за фисију и научнике за рад на тим пројектима. Све док државе буду контролисане на одговарајући начин, те- рористичка претња чини се мало вероватном, осим ако не дође до отмице опера- тивног наоружања.(56) С обзиром да је вероватноћа да недржавне групе дођу до балистичких ракета практично равна нули, терористи могу да употребе нуклеарно оружје на један потпуно асиметричан начин и уз ограничена техничка средства. У таквом контексту поставља се питање претње од „нуклеарног кофера“ тј. од пре- носа нуклеарног пуњења до утврђеног одредишта, тако да се уз најмањи утрошак постигну разарајући ефекти.(57) Овакав сценарио, чија вероватноћа реализације ипак остаје мала, представља најреалнију претњу у домену нуклеарног тероризма, управо због своје лаке изводљивости. Ова претња пружа и могућност постизања изненађења. Атентати 11. септембра 2001. године упозорили су и на опасност која је реално сасвим могућа. Авион који се тог дана срушио у Пенсилванији, по ми- шљењу неких стручњака није био усмерен на Белу кућу, већ на нуклеарну центра- лу у Пенсилванији. Да је дошло до хаварије наступиле би драматичне последице за целу америчку територију, а број жртава мерио би се десетинама хиљада. Мере безбедности које су после тог догађаја предузете у Француској, међу којима је и постављање батерије ПВО у близини централа ради њихове заштите, указују на потребу да се овај вид претње предупреди.(58) Уколико нуклеарно оружје, самим тим што подразумева поседовање значај- них инсталација, истинско знање и тешко доступне материје, није на дохват руке великом броју држава, па самим тим ни терористичким групама, ситуација са хе- мијским и биолошким оружјем није иста. На плану масовног уништења хемијска и биолошка оружја остају „најприступачнија“ терористичким групама.(59) Мере за њихово ширење нису толико ефикасне, као за нуклеарно оружје, јер оне за хемиј- ско оружје постоје тек однедавно, а за биолошко нису довољно рестриктивне. 235 Хемијско и биолошко (бактериолошко) оружје: Употреба хемијских и биоло- шких (бактериолошких) средстава позната је у ратовима од давнина. Њихова ма- совна употреба примењена је по први пут у Првом светском рату. Сматра се да е у том периоду било познато око 100 врста бојних отрова, а да је већ неколико годи- на после рата тај број нарастао на више од хиљаду. Те чињенице утицале су да се на то да се 1925. године на Конференцији за међународну контролу трговине оружјем, муницијом и ратним материјалом, забрани хемијски и бактериолошки рат. Као и низ других међународних конвенција и ова је остала „на папиру“. И по- ред незнатне употребе хемијског и бактериолошког оружја у Другом светском ра- ту, ипак је, у послератним годинама настављена примена и производња. То је еви- дентно у свим локалним ратовима.(60) Суочен са све већом експанзијом произ- водње хемијског и биолошког (бактериолошког) оружја свет је још једном поку- шао да нађе пут да се та средства забране. На основу Женевског протокола из 1925. године међународна заједница усваја 10. априла 1972. године Конвенцију којом се забрањује усавршавање, фабриковање и стикирање бактериолошког (би- олошког) и токсичног оружја, као и обавеза њиховог уништења. Да је и тај поку- шај био „про форме“ говоре и подаци из 80.-тих година, према којима су чланице НАТО располагале са око 35–40.000 тона бојних отрова (еквивалента 400.000 t хе- мијске муниције спремне за употребу и 400.000 t бојних отрова у контејнерима. Употреба „непознатих“ хемијских и биолошких средстава у ирачко–иранском ра- ту, те „стидљиве“ информације о њиховом коришћењу у рату у Заливу 1991. годи- не, само су потврда да се од њих не одустаје. Развој неких научних дисциплина као што су генетика, молекуларна биологија, и микробиологија отвара шири про- стор за ово оружје. Стварају се услови за синтезу широког спектра високотоксич- них једињења и развој различитих патогених микроорганизама, па и за непосред- не интервенције у генетски код код људи, животиња и биљака. Објекти деловања неће бити само флора и фауна већ и неки природни процеси, ради њихове корек- ције или интензивирања.(61) Што се тиче хемијских спојева, треба очекивати даљи развој нервно-парали- тичких једињења и фито отрова, те пораст могућности нешто шире уградње отро- ва за саботаже и диверзије у наоружање специјалних снага и терористичких орга- низација, као и примена токсичних материја, које нису формацијски бојни отрови. 236 У биолошком арсеналу могуће је да се појаве аеросолне мешавине биолошких и хемијских отровних материја, симултана инфективна средства са два или више патогених вируса, узгајане патогене клице са појачаном отпорношћу на антибио- тике или са измењеним биолошким и имунолошким својствима, новооткривене егзотичне болести и бојни отрови биолошког порекла. У последње време пажњу привлачи и тзв. етничко оружје намењено за уништавање појединих раса и наро- да, односно за извршавање масовног геноцида.(62) Остала средства за масовно уништавање: Поред претходно наведених оруж- ја за масовно уништавање, о коме се најчешће пише и полемише, дајемо кратак преглед мање познатих облика оружја које се сврстава у групу оружја за масовно уништавање: Геофизичко оружје се конципира за деловање на одређене процесе који се одвијају у Земљиној кори, воденим пространствима и ваздушном омотачу. У тим просторима акумулирана је огромна количина енергије која потиче од Сун- ца и унутрашњости планете Земље, али није равномерно распоређена, па се одре- ђеним интервенцијама са малом снагом таква равнотежа може нарушити. Након тих интервенција долази до ослобађања великих количина енергије, што у рејону тј географском подручју интервенције може доћи до довести до катастрофалних последица. Вештачким изазивањем земљотреса и непогода на копну и мору, ме- њањем топлотног режима и интервенцијама у атмосфери могу се противнику на- нети велики губици. Последњих година интензивира се развој могућности грејача јоносфере. Према мишљењу истакнутих физичара из САД могућности система HAARP нису у потпуности познате широј јавности. Они сматрају да тај систем може да утиче на безбедност људи променама регионалних климатских услова, као геофизичко оружје, за вештачко изазивање тектонских поремећаја у Земљиној кори, као део противракетног штита за заштиту од балистичких пројектила и за ометање комуникација у делу простора изнад атмосфере и јоносфере.(63) Пажња је, за сада, усредсређена на средства којима би се деловало на атмосферу, односно на метереолошко, климатско и озонско оружје. Метереолошко оружје је већ при- мењивано у Вијетнаму ради изазивања поплава у изабраним рејонима. Наиме, од 1966–1972. године Американци су у Вијетнаму извршили 2.602 авио-полета ради „засејавања“ облака. У тим интервенцијама употребљено је 47.409 пројектила са сребром и цинк–јодидом. Постигнути су планирани резултати у изазивању пада- 237 вина, али се до поузданих квалитативних показатеља није дошло.(64) Климатско оружје се развија ради нарушавања постојећих пољопривредних циклуса и ради- кално смањење приноса.(65) Ово оружје се заснива на могућности промене про- цента кисеоника и угљендиоксида у атмосфери, чиме би се мењала прозрачност ваздуха, па тиме и режим дотока сунчевих зрака на површину Земље. Озонско оружје је намењено за уништавање озонског слоја атмосфере изнад дела терито- рије противника. Тиме би се отворио пролаз ултравиолетним зрацима који уби- тачно делују на целокупну флору и фауну.(66) Процес разградње озонског слоја, већ тече сталним загађивањем атмосфере, а могао би се убрзати убацивањем одре- ђених катализатора. Оружје за масовно уништавање ће и даље задржати своју улогу у одвраћању или застрашивању, али ће и даље захваљујући усавршавању бити применљивије у оружаној борби, укључујући и тактичка и оперативна дејства.(67)(слика 134.) II 2.3. Развој оружја за борбу у насељеним местима Системи оружја које многе земље имају у свом арсеналу не задовољавају у потпуности захтеве употребе у наведеним условима. Ово се објашњава чињени- цом, што је већина овог оружја развијена током година, када су доминирале раз- личите концепције конвенционалне војне конфронтације. Главна улога намењена је тешким системима, док је стрељачком наоружању, ручним бацачима и другом покретном ватреном оружју била намењена помоћна улога. Постхладноратовски период пред војне планере и стручњаке поставља необичан захтев: поразити про- тивника, односно достићи војне циљеве са што мање жртава и разарања.(68) По- четком деведесетих година XX века Американци су обелоданили да већ дуже вре- ме раде на тајним пројектима развоја више врста „оружја које не убија.“ Ново оружје намењено је за разне мировне операције, у борби против тероризма и кри- минала, за сузбијање масовних демонстрација, али и као дипломатско средство притиска. Развој оружја за борбу у насељеним местима је неопходан, јер данас мо- гућност глобалног сукоба је веома мала, док локални ратови, стално избијају.(69) Анализа недавних војних сукоба, познатих и као сукоби ниског или сукоби средњег интензитета, локалних ратова, антитерористичких и мировних операци- ја, које се одвијају широм света, открива мноштво заједничких карактеристика. То 238 су: одсуство назначене линије фронта, висок степен покретљивости ангажованих јединица, ограничена употреба авијације, артиљерије и оклопне борбене технике, као и висок степен самосталности ватреног дејства јединица. Једна од важнијих заједничких тенденција је да се борбене операције воде у насељеним и индустри- јализованим подручјима на неравном терену. Одређена војна формација губи ско- ро све предности у урбаној зони, нарочито када је она непријатељска. Возила по- стају идеалне мете, покретљивост је смањена, а видљивост може бити сведена на свега неколико метара, поготово када има дима. Зидови кућа ограничавају ватре- ну моћ и ремете комуникацију између јединица. Још горе, непријатељу се пружа прилика да се стопи са цивилима, и тако остане неоткривен.(70) У оваквим усло- вима, неопходно је развити наоружање прилагођено употреби у насељеним под- ручјима, планинама и шумама. Оружје које је недавно развио Биро за пројектова- ње инструмената КПБ, за потребе руске армије, и који се састоји од већине горе наведеног наоружања, може се поделити у три групе: оружје малог, средњег и ве- ликог домета. Прва група оружја са ефективним дометом од 400 до 500 метара об- ухвата јуришне пушке, аутоматске пушке, митраљезе, снајперске пушке, ручне бацаче, бацаче пламена и лично оружје за самоодбрану.(71) Наведена средства пружају знатну супериорност гађања у покретним градским борбеним акцијама, када је коришћење тешке опреме, авијације или артиљерије ограничено или омо- гућено због близине и покретљивости непријатељевих снага. Друга група оружја употребљава се у ситуацијама када је потребно савладати утврђене положаје нао- ружања, онеспособити опрему и вршити ударе по подручјима концентрације не- пријатеља. За ову намену могу се употребити различити лаки пројектили, бестр- зајни топови, минобацачи, митраљези великог калибра опште намене. Сва ова оружја, осим оних вођених, нису довољно ефикасна или покретна у боју без стал- не линије фронта у насељеним местима или на неравном терену. Прецизно вођена борбена средства имају високу цену, која ограничава њихову масовну употребу. Зато је погодно користити их у комбинацији са снајперима великог калибра и аутоматским ручним бацачима.(72) Трећа група оружја развијена је у циљу пове- ћања успешности борбених мисија. Моторизоване пешадијске јединице морају бити опремљене и лаким малокалибарским оружјем способним за погађање раз- личитих циљева првим хицем, од људства до тенкова. Такво оружје намењено је 239 за одбрану и јуриш, и оно у потпуности задовољава захтеве савременог борбеног окружења. Ради се о вођеним оружаним системима „Корнет–Е“ и „Метис-М“. По- јачање јединица моторизоване пешадије (дивизије, пука, батаљона), покретним вођеним системима оружја „Корнет-Е“ и „Метис-М“ повећава њихов борбени по- тенцијал (број циљева по којима се дејствује на бојном пољу) за 40-80% процена- та (ова концепција савременог оружја за одбрану и јуриш разматрана је у часопи- су Military Parade, број 2, 2001. године). Из напред наведеног, евидентно је да раз- вој наоружања за градску борбу и увођење у оперативну употребу представља објективне захтеве времена.(73) Одговори на многобројна савремена питања урбаног ратовања, о начинима во- ђења, и средствима за дејство војника и јединица у градским срединама дати су у пројектима и студијама у бројним армијама широм света (слике 135–136.) Буџети за реализацију таквих пројеката су велики и за њихову реализацију троше се ми- лијарде долара. У току је завршетак симулатора за Америчку здружену ваздухо- пловну команду по пројекту „Градско решење 2015“ (Urban Resolve 2015), као и рад на усавршавању оружја названог „Метална олуја за градско окружење“ (Metal Storm Weapons for Urban Environments). Развијају се борбени наносистеми, а раз- рађују се и идеје и експериментише се са коришћењем електромагнетског, микро- таласног, светлосног и звучног оружја у урбаним борбама.(74) Постоје и пројекти у којима снајпери, аутомати, ручне бомбе и остало познато пешадијско оружје до- бија нове електронске и дигитализоване додатке који омогућују ефикаснију и пре- цизнију примену. Не запоставља се примена хемијског оружја у урбаним борбама и заштита од таквог оружја, као ни бројне неубојите технологије и наоружања за масовно онеспособљавање противничке силе.(75) У наставку текста дајемо пре- глед развоја средстава за урбано ратовање којима је дат одређени приоритет: Ласери и роботи: Оно што се ускоро може очекивати је масовнија примена земаљског ласера против урбане гериле (Ground-based solid-state laser weapons). Реч је о ласерском уређају који дејствује директним светлосним снопом снаге 25– 100 kW. Дејством се управља са летилице (балона) на висини од 500 до 3.000 ме- тара. Уређај је већ испробан у Авганистану и Ираку и показао је своје квалитете, али и мане. До сада је постигнута снага од 25 kW, а планира се да буде могуће ко- ристити његову укупну снагу од 100 kW. Наравно, ово је разрада и покушај при- 240 мене сличног ласерског топа из познатог „Рата звезда“, постављеног у авион „Бо- инг“, који се тестира још од средине деведесетих година.(76) Примена самоходних робота у борбеним дејствима, али и у борби против те- роризма, знатно је усавршена и стечена су бројна нова искуства. Значајна иску- ства стекли су и Израелци у борби против бомбаша самоубица. Међутим, неоп- ходно је изучити примену такве технологије у урбаном ратовању, па је специјално израђено неколико прототипа самоходних возила на даљинско управљање. Један од таквих борбених робота је SWORDS (Special Weapons Observation Reconnais- sance Detection System), који има одговарајућу заштиту по угледу на савремена оклопна возила. Такав робот може се употребити у борби самостално или уз ком- бинацију са беспилотном осматрачком летилицом, која би служила за прецизно навођење и дејство. На самоходној платформи је одговарајуће наоружање. Посто- ји неколико типова оваквог самоходног оружја, а разлике зависе од наоружања које је монтирано на платформу. (слике 137–138.) То може бити митраљез са му- ницијом калибра 5,56 mm, 7,9 mm односно са оружјима других калибара, укључу- јући и бацаче граната 40 mm или вишецевне ракетне бацаче 66 mm.(77) Посебан тип самоходног вођеног система за урбано ратовање је робот DREAD (Weapon System/Multiple Projectile Delivery System – MPDS). Тим возилима се управља на самом бојишту помоћу преносног дигитализованог управљачког уре- ђаја. Нови борбени систем за урбано ратовање је и робот метална олуја (Metal Storm Robot), а реч је о систему вишецевног бацача ракета на самоходном борбе- ном роботу (Unmanned Ground Vehicle – UGV), којим се, наравно, управља са да- љине. То је аустралијски пројекат.(78) Звучно или сонично оружје није проналазак XXI века. Одређени експерименти су се обављали и средином прошлог века. Сазнања до којих се дошло упућивала су на то да та оружја имају велику снагу звучне енергије, а да ниске звучне фре- квенције имају специфично дејство на људски организам. Према најновијим са- знањима америчка војска је користила звучно оружје, звучне системе велике сна- ге, још у Панами 1980. године. Специјалне снаге САД у окриљу јединица за пси- холошко ратовање употребиле су звучно оружје, у септембру 2004. године, про- тив побуњеника у ирачком граду Фалуџи. У том случају коришћени су генератори звучних таласа различитих фреквенција, који су, у ствари, право сонично или ул- 241 трасонично оружје названо звучно неубојито оружје (Sonic Non-Lethal Weapons). Забележено је такође да је 2005. године са америчке крстарице Seaboum Spirit успешно коришћен звучни систем дугих звучних таласа (LRAD) против пирата који су напали један брод на мору, 160 km од Сомалије. Звучни систем LRAD ко- ристи америчка морнарица са брода USS Cole (DDG 67) на граници између Ирака и Јемена за стварање баражне заштите, након напада који су на тај брод извели муслимански терористи и теже га оштетили. Исти систем примењује и америчка полиција за растеривање демонстрација.(79) Треба поменути и тзв.„технологију активног одбијања“ или „активног одвра- ћања“, која се користи у разбијању група људи или побуна. Домет и перформансе оваквог наоружања још увек се држе у тајности, али се ипак дошло до податка да могу загрејати кожу лица до 55 степени целзијуса на удаљености 750 m. Овакви ефекти оружја обрадовали су планере урбаног ратовања, јер би војска могла да расчисти градске блокове, без одласка ризика од губитака.(80) Беспилотне летилице: О наоружању борбених авиона или хеликоптера много је речено, али релативно мало о борбеним беспилотним летелицама и њиховом наоружању. Тема је актуелизована после успеха противтерористичке акције, 3. новембра 2002. године, када је у Јемену америчка беспилотна летелица „Преда- тор“ испалила ракету „Hellfire“ којом је погодила возило и усмртила шест терори- ста Ал Каиде. Европске земље и САД данас улажу огромна средства у њихов раз- вој, јер се управо од тих борбених беспилотних летелица очекује да једног дана не само допуне, већ у потпуности замене борбене авионе и хеликоптере.(81) Новину у осавремењавању система за урбано ратовање представља и опремање савреме- ном технологијом америчке здружене команде за урбане снаге (U.S. Joint Forces Command's Urban Resolve 2015 – UR2015). Команда би управљала борбеном упо- требом ваздухоплова са ласерским оружјем (Airborne tracking laser) у урбаним операцијама и служила за обучавање оператера, који воде наоружане беспилотне летелице са том врстом наоружања.(82) Примена беспилотних летилица са осматрачким или борбеним системима се и даље разматра са разних аспеката. На помолу су нови типови таквих врста летили- ца са смањеним габаритом, силуетом која умањује одраз и неким другим решењи- ма која побољшавају маневарске летне способности и ефикасност у борбеним деј- 242 ствима. Један од новијих типова је и беспилотна оклопљена летилица Rotokraft (Unmanned Combat Armed Rotorcraft – UCAR). Међутим, искуство из Првог залив- ског рата о коришћењу крстарећих ракета са аеросолним експлозивом дало је иде- ју војним стручњацима да покушају пројектовати минијатурне беспилотне летели- це које би биле способне да се провуку неприметно у објекте где су противнички војници добро заштићени од дејства артиљеријског и пешадијског наоружања и да тамо изазову дејство аеросолног експлозива. Проблем обавештености о ситуацији на бојишту одувек се у историји извођења војних операција постављао пред ко- мандовање. Искуства из сукоба на прелазу два века указују на пораст значаја ва- здухопловних платформи без људске посаде (беспилотних летелица) у домену из- виђања и осматрања.(83) Увођење у употребу у Војску Србије, мини беспилотне летелице представља значајан напредак у изградњи савремених способности обавештајно-извиђачких капацитета примерених њеним мисијама и задацима. Могућност визуелизације тактичке ситуације на бојишту у реалном времену обезбеђује краће време реакци- је, мобилност, флексибилност и већи степен преживљавања тактичких састава Војске Србије. Пројектована фузија и експлоатација података са мини беспилот- ним летилицама у оквиру јединственог КИС бригаде КоВ, на основу модела отво- рене архитектуре и одговарајућих норми и правила, омогућиће успостављање но- вог концепта управљања борбом (сукобом) чији се крајњи домети и правци даљег развоја још увек не могу у потпуности сагледати. Досадашња експлоатациона ис- куства потврђују висок ниво мобилности, функционалности и отпорности система на механичка оштећења, која могу настати при приземљењу летелице, као и мо- гућност брзе оправке и довођења летелице у стање исправности.(84) Нанотехнолошка оружја одавно су постала стварност. Наиме, борбена средства минијатурне величине са саставним деловима у нанотехнолошким димензијама су предмет развоја многих научних, техничких и развојних институција у свету. Међу многим таквим институцијама је и Raytheon из Масачусетса САД. У том Институту израдили су многе нанотехнолошке апликације за интегрисани војнички систем. Све је усмерено ка циљу да се створи војничка заштитна одећа од нанотехнолошких ком- поненти. Нанотехнологија би се уграђивала и у механичке борбене системе. Према стеченим искуствима нанотехнолошки сензори су најприкладнији за употребу у ур- 243 баним подручјима за надзор и праћење ситуације, тврде Данијел Ратнер и Марк А. Ратнер у својој књизи Нанотехнологија и безбедност домовине: Ново оружје за нови рат (Nanotechnology and Homeland Security: New Weapons for New Wars). Још од 2003. године постоји план да се у ирачким градовима поставе нанокамере на свим улицама и тако прати ситуација у насељеним местима ради спречавања дејства теро- риста и побуњеника.(85) Под патронатом америчког Министарства одбране у марту 2006. године одржана је конференција о новој генерацији војне технологије (Next Ge- neration Soldier Technology). На употребу нанотехнологије у урбаном ратовању се ра- чуна када свеукупне технолошке промене и напредак науке буду омогућили једно- ставнију и лакшу израду свих потребних компоненти за борбене системе, укључују- ћи и целокупан систем војника будућности. Један од пројеката за стварање техноло- шког модела борца америчких копнених снага у новом веку носи назив „Ратник снага будућности“ (FFW-Future Force Warrior).(86) Оружје прецизног дејства. Главно ударно, ватрено средство информатичког рата и стратегије превентивних удара јесте оружје прецизног дејства.(87) То оружје, на чијем развоју и усавршавању велике силе раде дуже од 30 година, може да се посма- тра као један пројектил лансиран и прецизно вођен на циљ, што оно у суштини и је- сте. Међутим, употреба савременог оружја прецизног дејства, нарочито великог до- мета, захтева један изузетно сложен поступак. Тако, када је данас реч о „паметном“ оружју, обично се мисли о склопу савремених технологија способних да „осете“, „ви- де“, „чују“, „приме“ и „отпреме“ сигнале у широком опсегу електро-магнетског спек- тра (сензорска техника), као и технологија, које се користе у обради и дистрибуцији података ( компјутерска техника). У питању су у ствари технологије које се, претво- рене у средства, користе у извиђање и осматрање, у системима командовања и руко- вођења, за пријем и пренос (издавање) наређења, укључујући и „упућивање“ оружја на циљ, његово вођење до циља и добијање података о ефекту његовог дејства. Оружја прецизног дејства интегрисана у системе извиђања и осматрања, откривања положаја и праћења циља, пријема и преноса података постала су један од главних фактора обликовања карактера савременог рата. Њихова висока прецизност, ефика- сност и могућност остваривања задатака ватре и маневра са минималним ресурсима у једном специфичном (скоро реалном) времену, чини их у правом смислу речи спе- цифичним и револуционарним. Бројне су предности употребе оружја прецизног деј- 244 ства у односу на класичну „конвенционалну муницију“, од којих се посебно истичу: постигнута вероватноћа погађања циља 0,5 на сваки лансирани пројектил (руски стручњаци сматрају да тај однос може бити и 1:1).(87) Као резултат тога, драстично је смањен утрошак „муниције“ за уништавање једног циља (у Другом светском рату за то је било потребно 9.000; у Вијетнамском рату 300, а сада свега 1 или 2 пројекти- ла); могућност дејства са удаљења 100, 200 или више километара од циља (те се мо- гућности непрекидно повећавају), против објеката готово на целокупној територији противника, што објективно, отклања потребу груписања снага и средстава КоВ на бојишту и њихово ангажовање на самом отпочињању непријатељстава, могућност се- лективног избора циља и на тај начин смањење „колатералне штете“, могућност да се интензитет војних операција на фронту сведе на низак ниво и да се главни терет рат- них дејстава пренесе на авијацију и ракетне системе и тиме избегну ризици од вла- ститих губитака. Оружја прецизног дејства, као главно средство стратегије информа- тичког рата, у периоду после хладног рата, коришћена су углавном у изразито асиме- тричним ратовима. Међутим, улога коју су та оружја имала у таквим ратовима и зна- чај који им се, у спрези са осталим средствима ратне технике развијеним на бази но- вих, информатичких технологија, у стратегији САД и других земаља придаје, указују на то да та средства ратну вештину подижу и на један квалитативно нов ниво. (88) Треба нагласити да су оружја прецизног дејства, заједно са другим средствима нових војних технологија, инкорпорирана у један борбени систем, не само изузет- но сложена, него и изузетно скупа. II 3. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ У дефинисању узрока настанка рата, као сукоба, постоји мноштво теорија које се разликују управо у опредељењу за основни критеријум, који се узима за његово порекло. Неке од тих теорија су превазиђене, одређене теорије иако су настале пре Другог светског рата, развијају се и после рата, док су неке теорије настале касније. У целини све теорије могу се груписати у две групе: ненаучне (предмо- дернистичке) и научне (модернистичке и постмодернистичке). Ненаучне теорије тврде да суштину рата чине ванљудски – митски или надљудски –божански еле- менти (типични заговорници ових теорија су Хераклит, Платон, Св. Аугустин, Макијавели). Иако је највећи део схватања ових теорија превазиђен и одбачен, по- 245 једини елементи могу се наћи у идеологијама верског фанатизма. Настанак науч- них теорија везује се за крај XVIII века, односно за друштвено економске промене настале после француске буржоаске револуције 1789. године Основно код ових теорија о рату јесте да рат посматрају као целовиту друштвену појаву у два нивоа: општи, којим се жели одговорити на питање о пореклу, друштвеној суштини и условљености рата и конкретни ниво(1), којим се даје одговор о облику, каракте- ру, историјским узроцима и физиономији рата. До данас је развијен и описан већи број теорија, које су различито научно утемељене.(2) За анализу ратова (сукоба) вођених после ДРУГОМ Светског рата изузетно су значајна истраживања француског Полемолошког института, под називом: Два ве- ка ратова и револуција у раздобљу од 1740. до 1974. године. Истраживачи тог ин- ститута анализирали су 366 сукоба и дали различите закључке, статистике и пер- спективе. С обзиром на период који обрађује ова студија, значајна је анализа рато- ва после Другог светског рата до 1974. године Између осталих закључака, истак- нути су ставови истраживача о чиниоцима који су „управљали“ сукобима после Другог светског рата. Наводи се 10 група чинилаца: 1. постојање нуклеарног оружја и нуклеарне равнотеже, који су, у сада- шњем стању, довели до извесног ограничења оружаних сукоба; 2. присутност двеју суперсила (САД и СССР) и коегзистенције између њих; 3. унутрашња политичка сталност великих сила, које нису имале озбиљ- них криза у борби за власт; 4. одређено стање природних богатстава и технике; 5. релативна опуштеност, после тешких губитака у Другом светском рату и ратовима који су после њега дошли; 6. стицање независности од стране држава Трећег света деколонизацијом, насилним или мирним средствима и појава нових центара одлучивања; 7. умножавање суверених држава, чији се број удвостручио за 30 година после Другог светског рата; неограничена сувереност држава и постоја- ње ОУН; 8. изненадна појава и ширење тероризма од 1968. године, као последица нуклеарне блокаде и одређене инерције структура; 246 9. светска неравнотежа – с једне стране, неколико држава белаца, технич- ки развијених и индустријализованих, богатих, али са релативно малим прираштајем становништва и врло ограничених у својим енергетским изворима и сировинама, са друге стране бројне младе државе других ра- са и других етничких група са великим прираштајем становништва, са често знатним енергетским богатствима и сировинама, али релативно сиромашне пољопривреде и индустријске производње; 10. умножавање центара одлучивања, са тенденцијом ка мултиполарном свету, – повлачи са собом комадање разних блокова (појава тзв. четвр- тог света).(3) Средином 80-тих година (1986. године) појавила се инспиративна студија о врстама ратова, коју је у америчком војном часопису Military Review објавио Пи- тер Ралф (Peters Ralph). Аутор критикује својеврсну запуштеност у теорији по пи- тању одређења рата и врста ратова, приписујући је „бојазни“ максиме која је одав- но позната, а то је: рат је сувише озбиљна ствар да би се препустила генералима. Наводећи да та чињеница ствара мноштво недоумица у теорији и пракси и исти- чући значај класификације ратова, Ралф у савременим условима разматра следеће врсте ратова: 1. наоружани мир (Armes Peace); 2. сукоб ниског идентитета; 3. ограничени рат; 4. општи конвенционални рат (који може да обухвати и употребу тактич- ког нуклеарног оружја или хемијског оружја); 5. рат који претпоставља нуклеарна дејства на ратишту и 6. глобални нуклеарни рат.(4) Посебно треба нагласити да је од средине до краја XX века (5) дошло до су- штинских промена у схватањима рата у најразвијенијим земљама света, које су условиле издвајање две посебне групе научних теорија: теорија класичног рата и теорија савременог рата.(6) Теорије класичног рата називају се још и модернистичке теорије. По њихо- вим схватањима, суштина ратовања заснована је на сили – физичком насиљу. Мо- то тих теорија је победа над противником на бојном пољу. Заступљено је схвата- 247 ње да без оружане борбе нема рата као конфликтне друштвене појаве. Најзначај- нији представници ових теорија, који и данас имају доста присталица јесу: Хегел, Клаузевиц, Малтус, Енгелс, Рајт, Расел и други. Разни аутори на различит начин групишу (класификују) ове теорије. Према једној класификацији у ове теорије убрајају се: антрополошко-културолошка; биологистичка (биолошка); психологи- стичка; етичка; ројалистичко-урбанистичка; географска (геополитичка) еконо- мистичка; демографска и друге.(7) Теорије савременог рата или постмодернистичке теорије рата, настале су после Другог светског рата, а у последње две–три деценије имају битно измењен однос у поимању рата и мира, што је проузроковано развојем нуклеарног оружја и глобализацијом међународних односа. Ове теорије су засноване на негирању Кла- узевицевог приступа, по којем је рат продужетак политике другим средствима. Савремене теорије о рату заступају становиште да је „свет постао глобално село“, где се све ствари (па и конфликтни сукоби) решавају на међународном нивоу. У универзалној заједници (глобалном селу) непријатељство (елемент који је преду- слов за рат) није природно стање. Због тога га не треба звати непријатељство већ неслога. У јединственој светској заједници, свакако живе само пријатељи и свако насеље у тој средини не може да се решава међусобним оружаним сукобима. Због тога се све теорије рата, које се могу сврстати у постмодернистичке, заснивају на теорији моћи са елементима градираног насиља, оружана борба је крајње сред- ство–средство принуде на мир. На основу оваквог приступа, последњих деценија могу се запазити и издвојити следеће теорије рата: глобалистичка, војноелити- стичка, психолошко-информациона и информатичко-технолошка.(8) Глобалистичка теорија(9), чијим се идејним творцем може сматрати Рејмонд Арон, заговара сведимензионални рат. Он је у књизи Paix et guerre les nations (Па- риз 1962. године) указао на непотпуност Клаузевицеве интерпретације рата. Та књига је на Западу названа „најзначајнијим радом на тему рата после Клаузеви- ца.“ У делу „Ратови XX века“, анализирајући процесе после Другог светског рата Арон закључује да је гесло Х. Делбрика актуелније него икада, а оно гласи: „Исто- рије ратова се не могу разумети, осим у оквиру историје политичких односа.“ Војноелитистичку теорију(10) или теорију чистог рата први пут је децидно формулисао Пол Вирилио. У образложењу своје тезе Вирилио тврди да је дво- 248 струко физичко насиље стално присутно, а његово експонирање има форму по- тенцијалног или егзистенцијалног војног сукоба. Утемељење за своју теорију Ви- рилио налази у ставовима једног од најстаријих војних мислилаца – Сун Цу Вуа и његовом делу „Умеће ратовања.“ Психолошко-информациона теорија(11) – теорија тзв. неокортикалног рата. Сматра се да су корени савремене мисли о овој теорији у делима немачких аутора, непосредно пре и у току Другог светског рата, а да су прави разрађивачи и носио- ци те „врсте“ ратовања САД и Велика Британија.(12) Једна од најзапаженијих тео- рија о неокортикалном рату је она коју заговара Ричард Шафрански („Неокортикално ратовање, врхунац вештине“, Military Reviw, новембар 1994. го- дине). Аутор је мото својих ставова преузео од америчког генерала Merill A.McPe- ak, који каже: „У неокортичком ратовању непријатељски умови су тежиште, а способност оружаних снага је споредна.“ Информатичко-технолошка теорија(13) или теорија тзв. виртуелног рата, сликовито је објашњена у тумачењима француског филозофа Жана Бодријара. Апострофирајући рат у Персијском заливу (како каже Бодријар – рат који се није десио), говори да смо последњих година могли кроз светску медијску презентаци- ју сагледати другачија приказивања рата као друштвеног сукоба. Реч је о сред- ствима која су доживела своју материјализацију и светску популаризацију кроз форму виртуелног сукоба (виртуелан – супротно представљен, привидан, уобра- жен). На основу такве представе рата, у неким научним круговима, могао се уочи- ти став да је то што се догађа искључиво творевина савременог (електронског) до- ба и апсолутна моћ медија (моћ информација и средстава за њихово преношење). Оно о чему говори теорија виртуелног рата није ништа друго него способност имагинације, виртуелног приказивања стварности. То је моћ манипулације еле- ментима рата (ако се за то поседује вештина). Или, то је могућност виртуелног приказивања рата коришћењем (зло)употребом информација и масовних медија као средстава, чиме се врши манипулација људима и њиховом свешћу. О рату (појму и узроцима) запажена су промишљања мислилаца последње де- ценије XX века, међу којима се издвајају С. П. Хантигтон и Алвин Тофлер. Слич- ност ставова ових мислилаца јесте у томе што рат (као тотални сукоб) посматрају са аспекта сукоба тзв. цивилизација (Хантигтон) или цивилизацијских таласа (То- 249 флер). Хантигтон каже да је основа савремених и будућих ратова сукоб цивилиза- ција, међу које сврстава осам групација (Запад, Латинска Америка, Африка, Јапан, Русија, Ислам, Кина и Индија). Интензитет тих сукоба, према Хантигтону, разли- чит је међу појединим цивилизацијама. Алвин и Хејди Тофлер у делу Рат и анти- рат, рат сматрају константом међународних односа, а посебно у другој половини XX века, наводећи да је од 2.340 седмица, колико је протекло од 1945. до 1990. го- дине, свет само три седмице „уживао“ без рата. У анализи узрока ратних сукоба аутори су све земље груписали у тзв. цивилизацијске таласе: први, други и трећи. Првом таласу припадају најнеразвијеније тзв. аграрне земље, у другом се налазе индустријске земље, а трећи талас обухвата најразвијеније, односно земље тзв. информатичког доба. При томе, Тофлерови сматрају да је рат (сукоб) између др- жава различитих цивилизацијских таласа неизбежан јер сваки „напреднији“ талас тежи да створи нови светски поредак (потчини себи остале). Анализирајући рато- ве између држава истог и различитих цивилизацијских таласа, они закључују да је рат неизбежан, а дело завршавају „максимом“ Лава Троцког: „Ви не морате бити заинтересовани за рат, али је рат заинтересован за вас.“(14) Будући да се рат у свом тоталитету разматра не само са аспекта употребе вој- них ефектива већ, напротив, са становишта права, идеологије, политике, економи- је, технологије и др., то се у његовом дефинисању и поимању узрока и циљева све више ратом „баве“ филозофи, научници, политичари, економисти и припадници других сфера људске делатности, изван војне. У том смислу запажена су проми- шљања о рату тзв. Европске школе филозофа (Мишел Фуко: Од светлости рата ка рођењу историје; Жан-Лик Нанси; Ален Жокс: Рат на почецима модерног све- та; Јан Поточка: Ратови XX века и XX век као рат; Иван Александрович Иљин: О супротстављању злу силом; Петер Стотердијк: Војни цинизам; Ернест Јингер: Рат као унутрашњи доживљај; Карл Шмит: Теорија партизана; Петр Флајшман: Оправдање сукоба; Роже Кајоа: Рат и свето; Томас Нејџел: Рат и покољ; Јирген Хабермас: Против логике рата; Ернест Тугенхам; Мајкл Хауард; Андре Глисман: Говор рата,..). У савременим условима све више се заговарају ставови о тзв. ви- шедимензионалном (сведимензионалном) рату, који подразумева: 1. тоталитет сукоба (политички, економски, војни, културни, дипломат- ски, информациони, техничко-технолошки, конфесионални...); 250 2. непрекидност (у тзв. миру и у време сукоба); 3. поступност (невојним, па ако треба и војним снагама, методима и сред- ствима); 4. селективност (довољност снага); свеобухватност снага (цивилне и војне); 5. војна (оружана) дејства из свих димензија (копно, море, ваздух и космос); 6. различитост трајања невојних и војних сукоба (изразито краће трајање војног сукоба, до његовог свођења на „централну битку“ у савременим условима); 7. легитимност (подршка званичне ОУН); 8. унапред одређен циљ (присилити противника да се повинује властитој вољи, ради остварења сопствених интереса).(15) У практичном смислу свог испољавања, описани вишедимензионални рат, пр- венствено, односи се на сукоб светских моћника и земље тзв. трећег света. Иако је могућ, вероватноћа вишедимензионалног рата (посебно у војној сфери) мање је вероватна међу моћницима (најјачим војним силама), што условљава основно, историјски потврђено правило да границу сукоба одређује степен заштите. Скала невојних метода и средстава, у зависности од претходно наведеног, има јачи или слабији интензитет: мања могућност заштите од војне технике-јаче испољавање невојних средстава и обрнуто (иако се примена невојних средстава одвија перма- нентно). Тоталитет сукоба у најдрастичнијој форми као што је рат, евидентан од Првог и Другог светског рата, настављен је и након Другог светског рата. У том смислу може се закључити да су садржаји рата остали исти, само се мењао њихов интензитет, средства и методи којим се реализују. И даље се сукоб у војној сфери (оружана борба) сматра основним садржајем рата. Тај „примат“ оружане борбе у рату нарочито је изражен у познати („већим“) ратовима до 90-тих година XX века (корејски, вијетнамски, израелско–арапски, ирачко–ирански, фокландски). Од та- да стратегија зараћених страна све више даје примат сукобима у невојној сфери (политика, дипломатија, економија...), док се војном сукобу прибегава ако се овим методима (сукобима) не могу остварити властити интереси и циљеви. На основу наведеног може се констатовати да се рат као друштвена појава, у процесима (са- држајима) који га чине, своди на вишедимензионалну агресију и вишедимензио- нално супротстављање истој. (16) 251 Суштина доктрине класичних ратова била је: уништи што више противничких бораца и изазови што веће разарање да би победио. Доктрина савремених ратова је дијаметрално супротна – победи противника са што мање жртава и разарања. Због тога савремено ратовање изгледа мање деструктивно и селективно, чему је допринело сједињавање идеје о ширењу демократије и коришћењу оружане силе у наметању и успостављању демократских режима у земљама које представљају опасност по западну демократију. Уз ту тезу срасла је и теорија о управљању кри- зама.(17) Последња декада XX и почетак XXI века донели су много новог у теори- ји и пракси ратовања. Информационо ратовање, асиметрично ратовање, network- centric ратовање, неокортикално ратовање, „бесконтактно ратовање“... (слика 139.), само су неки од појмова који се користе у стручним круговима и свакоднев- ном животу.(18) У протеклим годинама XXI века, евидентно је да су се догодиле значајне про- мене, не само у погледу развоја нових способности, већ и у начину вођења ратова. Ове промене очигледно имају глобалне и дугорочне импликације. Реч је о прела- ску на потпуно нови концепт ратовања – мрежноцентрично ратовање. Суштину овог концепта представља повезивање сензора, командовања и контроле и борбе- них система у јединствен систем, који је усвојио велики број држава.(19) Војне интервенције и локални сукоби у последњих 15-так година биле су при- лика да се испитају нове идеје, нови концепти, нове врсте наоружања и нови алго- ритми организације војно-цивилних односа.  Први ирачки рат 1991. године наговештај је појаве праксе информацио- ног ратовања (масовни удари авијације из ваздушног простора, примена сателита у припреми и извођењу б/д C3I системи са КМ у ваздуху-E-3 AWACS, Е-130АBCCC, E-8 JSTARS);  У Босни и Херцеговини, 1995. године, у оквиру обавештајног обезбеђења, на борбеној сцени су се појавиле беспилотне летелице (БЛ), као равнопра- ван супарник сателитима и извиђачким авионима са људском посадом.  У ваздушној кампањи на СРЈ, 1999. године, по први пут је коришћено радио-техничко извиђање високе тачности (РТИ ВТ), ради уништавања радарских извора зрачења у операцијама неутралисања система ПВО (SEAD-suppression of enemy air defense) 252  У Авганистану већ увелико имамо, уместо масивних удара, уништавање тачкастих циљева.  Други ирачки рат, 2003. године, по некима, представља најинтензивнију ИТ (информациона технологија) операцију. SEAD операција замењена је операцијом уништавања система ПВО (DEAD-destruction of enemy air de- fense), а са БЛ предатор и хантер испаљени су први ракетни пројектили. Развој технологије је, као и увек у историји, доносио радикалне промене у области ратоводства.(20) Оперативно-техничке карактеристике нових, савремени- јих у техничко-технолошком смислу, борбених и комерцијалних система, отварају могућности да се припреми и реализује другачији начин вођења рата и ратовања. (слика 140.) Информационо друштво, које доноси са собом трећи миленијум, носи са собом нове претње, али и нове начине за њихово решавање. (21) У теорији и пракси националне безбедности, до недавно се сматрало, да је нај- битнија војна компонента. Новине у савременом ратовању могу се сублимирати речима бригадног генерала Mordechai Dor-On, саветника израелске фирме ELTA: „Способност једне војске да успешно превазиђе изазове модерног бојишта не за- виси само од нивоа ватрене моћи коју може да оствари у току непосредног сукоба, већ, пре свега од тога да ли довољно пажње и напора посвећује правој ствари и правом тренутку.(22) Доктрина Војске Србије, посматрана у њеној укупности, према карактеру је- сте одбрамбена.(23) Опредељење Републике Србије да буде војно неутрална пред- ставља политичку одлуку којом се изражава став о томе да држава не намерава да приступи постојећим војним савезима, већ да ће своју спољњу политику, као и по- литику у сфери безбедности и одбране водити самостално, настојећи, при томе, да у складу са својим могућностима и утицајем у највећој могућој мери доприноси изградњи поверења, стабилности и безбедности, како у окружењу, тако и у регио- ну и у свету.(24) Може се закључити да су постојећи механизми сарадње републике Србије и НА- ТО кроз Програм ПзМ веома функционални, успешни и корисни за обе стране и да ће границе будуће сарадње зависити од одлука донетих на политичком нивоу.(25) 253 II 3.1. Појавни облици савремених асиметричних ратова Митолошко порекло асиметрије може се приписати младом Давиду, победни- ку над Филистејцем Голијатом, надомак Јерусалима. Супротстављен моћно нао- ружаном диву, млади пастир, да би избегао борбу, послужио се својим генијем и обичном праћком смртно погодио непријатеља у главу. Однос снага био је потпу- но неуравнотежен, али је ипак слабији победио. У Библији је записано: „Тако, по- моћу праћке и камена, Давид би јачи од Филистејца, и обори га и одузе му живот, без мача у руци“. Овај двобој симболизује победу јунаштва над оружјем и ума над снагом. Док се у западној цивилизацији на асиметрију гледало као на божански уплив, којим је младом Давиду подарено лукавство, на Истоку се развила истин- ска стратегијска мисао, која је асиметрију претворила у оруђе рата.(26) Симетрију карактерише „права пропорција“, као што је случај у архитектури (симетрија претпоставља најмање два упоредива елемента). Асиметрија је свесно одсуство симетрије, док је десиметрија недостатак симетрије. Са стратегијског становишта симетрија се поима као борба равноправних противника, дисиметрија као настојање једног од њих да стекне квалитативну и/или квантитативну пред- ност, док асиметрија одговара обрнутом поступку, а то је да се искористе све сла- бости супарника и нанесе му се што већа штета.(27) Дисиметрија може бити отворено испољена решеност за стварањем једне све- обухватне стратегије, која зарад постизања циља, тежи да наметне превагу у сред- ствима. Овакву решеност обично испољавају државе, тако да се тежња дисиме- трији може везивати за неку политичку одлуку. Свесне своје премоћи, а у жељи да јасно покажу супериорност у сукобима у којима учествују, САД не оклевају да посегну за дисиметричним средствима.(слика 141.) Употреба атомске бомбе на Хирошиму 6. августа и потом 9. августа 1945. године и на Нагасаки представља савршен пример дисиметрије, пошто противник, у овом случају Јапан, није распо- лагао једнаким војним средствима. Дисиметрија може бити делотворна једино уколико противник користи средства која се могу открити и предвидети, тј. она против којих је могуће одупрети се.(28) Асиметрија подразумева одбијање правила борбе која намеће противник, чи- нећи тако све операције непредвидивим. То претпоставља истовремено коришће- ње снага мимо њихове основне намене и, нарочито оних које су изван сваке сум- 254 ње (као што су цивили), затим оружја против којих средства заштите нису увек прилагођена (оружје за масовно уништење), метода које негирају конвенционални начин ратовања (герила, тероризам), места сукобљавања која се не могу предвиде- ти (ужи делови градова, јавна места..) и фактори изненађења, при чему је ова по- следња карактеристика најзначајнија. Користећи технички једноставна средства, асиметрија се може поистоветити с „оружјем сиромашних“, у мери у којој број- ним актерима отвара могућност наношења несразмерне штете.(29) Иако није имплицитно наглашено, теорија асиметричног ратовања инсистира на интелектуалним квалитетима оних који одлучују. Три четвртине елемената на којима се заснива свака ратна акција чини непознато тј. „непредвидљиво“. Људи осредње интелигенције спремни су да ударе без оклевања, без довољно расветља- вања свих могућих аспеката проблема и степена реализације, у датим околности- ма. Суштина је у интелектуалном (лукавом и домишљатом) сагледавању „непред- видљивог“ и удару на најосетљивије место уз најмање губитке. У складу са наве- деном тезом Други ирачки рат, могао би се третирати као први рат у којем су при- мењене нове форме и начини асиметричних дејстава и изван оквира терористич- ких напада. У ратовима је све мање војника, како бројчано, тако и у структури оружаних снага (Први ирачки рат – 1% цивила, Други ирачки рат – 10% цивила). Без обзира на развој авијације, све је мање и авиона бомбардера. Ако упоредимо тонажу избачених бомби:  Други светски рат: 2.150 t;  Рат у Вијетнаму: 6.161 t;  Кореја: 454 t;  СРЈ: 20 t;  Ирак: 10 t,  можемо констатовати да се уместо бомби све више употребљавају кри- лате ракете:  „Пустињска олуја“ – 321 ком;  „Слобода Ирака“ – 1.000 ком. У асиметрична дејства може се сврстати, због психолошких ефеката и приме- на оружја заснованих на новим физичким принципима, као што је Е-бомба.(30) 255 Интересантно је сазнање да су амерички стручњаци врло брзо предности аси- метричног ратовања уградили и у своје концепте. Један од опредељујућих факто- ра савремених оружаних сукоба је информационо-психолошко ратовање. Инфор- мационо ратовање је, иначе, схваћено као ратовање ума против других умова. Нормално је да је оно усмерено према противничким снагама, међутим, збивања у Другом ирачком рату показала су да се информационо-психолошка дејства изводе и према сопственим грађанима и према целокупној светској заједници. Према ре- чима генерала А. Кларка, главни правац информационих дејстава у Другом ирач- ком рату био је усмерен према грађанима САД.(31) Гледаоци поред тв-апарата по- сматрали су добро изрежиран спектакл направљен да одржи константну пажњу аудиторијума управљајући његовим емоцијама, а све у интересу реализације соп- ствене државне политике. Месецима су гледаоци широм планете пратили серију борбених дејстава у Ираку, која је по својој гледаности надмашила многе попу- ларне серије. У оваквом контексту свет се сусрео са новим начином ратовања – информационо-психолошким ратовањем, као моћним инструментом спољње по- литике.(32) Глобални војни комфликти постепено ишчезавају из политичког жи- вота (јер за њима у условима информационо-психолошког ратовања нема потре- бе), док се број и учесталост локалних оружаних сукоба повећава. (типичан при- мер овог сценарија је распад СФРЈ.) (слика 142) Бројни историјски примери нам приказују, у реалним условима, учинак асиме- трије у оружаним сукобима. Више од саме одбране, асиметрија кориснику пружа средство за рат и могућност остварења политичких циљева. Асиметрична средства су употребљавана како од самих држава, тако и од недржавних група.(33) Примери ратова у Вијетнаму, рата Пустињска олуја у Заливу и рата у Сомали- ји пружају могућност анализе свих видова асиметрије са којима су се америчке снаге суочавале. Рат у Вијетнаму био је за Американце први сусрет са асиме- тричним начином ратовања од краја Другог светског рата. Непријатељ је био не- видљив и избегавао је да се излаже ватреној моћи америчке војске. Губитак око 60.000 војника изазвао је дубоке трауме у земљи где се таква кланица није очеки- вала. Америчка војска пре Вијетнама није изгубила нити један рат, и увек је сво- јом ватреном моћи била далеко изнад састава и снаге непријатеља. Стратегија Ви- јетконга придржавала се трију фаза Мао Зедунговог учења.(34) Најпре су се ства- 256 рале базе и придобијале присталице, затим је следила герила, а на крају, када би ситуација постала повољна, прибегавало се конвенционалним дејствима. Без об- зира на асиметрију снага Вијетконг није пристао да се потчини јачем противнику, сматрајући тако нешто потпуно неприхватљивим. Рат у Заливу, са америчког ста- новишта, представљао је савршен сценарио и прилику да се демонстрира сила ве- ликих размера. САД су имале пред собом непријатеља који је тежио симетрији, што објашњава брзи успех акције „Пустињска олуја“.(35) Процена Садама Хусеи- на да Американце увуче у копнени рат типа „ваздушно-копнене битке“ била је по- грешна, имајући у виду да су се САД и НАТО припремали за њу од Другог свет- ског рата. Прихватајући фронтални сукоб, Ирачани већ тада остају без и једне мо- гућности да победе. Чак да су пружили огорченији отпор, непријатељства би била продужена за пар недеља. Ипак, ирачке снаге користиле су асиметрична средства, која су се показала ефикасним. За време операције САД и савезници настојали су да докажу како су способни да својим софистицирани авионима неутралишу ирачке ракетне пројектиле земља-земља кратког домета: скад Б (СС-1). Скад је ра- кетни систем совјетског порекла, продат Ирачанима 80-тих година XX века и нао- ружан искључиво конвенционалним главама. Иако су Американци знали за со- вјетску доктрину скадова, Ирачани нису испољавали намеру да пројектиле испа- љују баражно, групно или у великом броју. Лансирне рампе окренуте ка Израелу ниједном нису употребили током рата, већ су ирачке трупе своје пројектиле испа- љивале са покретних лансера, и одмах мењале положај, знајући да ће брзо бити откривене. Тако је у одређеном смислу, начином употребе својих тактичких раке- та, ирачка армија примењивала герилски облик ратовања, нешто до тада незабеле- жено у историји.(36) Из тога се може закључити да су ирачке снаге, применом једноставног систе- ма и оригиналне доктрине, успеле да током рата коалицију доведу у опасност. За- брињавајуће је да савезници нису умели да пронађу ефикасан одговор на скадове. Амерички противракетни систем патриот настао ради заштите војних база, а не тако великих урбаних целина израелских градова који су свакодневно били изло- жени нападима скадова. Због одређених конструктивних измена на скадовима, ко- је су Ирачани увели, пресретање од стране ракетног система патриот било је практично немогуће. Немоћна да уништи скадове америчка авијација разорила је 257 стационарне лансере, које Ирачани никад нису успели да употребе, као и велики број лажних циљева које је Ирак увезао из Источне Немачке.(37) Више је разлога који објашњавају победу Американаца у том рату, али основна грешка је била што су Ирачани прихватили фронтални сукоб, тј. што су покушали да рат воде на „западњачки“ – симетричан начин.(38) Америчка операција у Сомалији 1993. године била је сушта супротност иску- ству стеченом током рата у Заливу. Интервенција у Сомалији започела је искрца- вањем, које су с лица места директно преносили сниматељи великих америчких информативних мрежа. Добро започета акција завршена је трагично, биланс опе- рације био је 18 мртвих и 70 тешко рањених америчких војника. Сомалијци су ус- пели да оборе 4 хеликоптера и потпуно паралишу акцију америчких командоса, пре свега што су Сомалијци сами одабрали место сукоба-град Могадиш, затворен простор у коме ватрена моћ Американаца није могла доћи до изражаја. Наоружа- ни ручним ракетним бацачима РПГ-7, који су на црном тржишту купљени за пар стотина долара, раштркани и сакривени по околним улицама, сомалијски борци ишчекивали су америчке хеликоптере вредне милионе долара. Ипак асиметрична средства потпуно превазиђених ручних ракетних бацача, уз мале примитивне пре- правке, однела су превагу над најсавременијих америчким хеликоптерима и над најелитнијим америчким јединицама „Ренџери“ и „Делта“. Поред тога, сомалијски борци су сво време сукоба користили систем веза које америчка технологија није могла да науди. Младићи су као курири коришћени за преношење порука са јед- ног на други положај. Ниједан систем веза или осматрања, ниједан сателитски си- стем, нити мрежа типа ешелон није могла да парира тим асиметричним и неви- дљивим средствима. Зачуђујућа је чињеница да су та „примитивна“ ратна сред- ства, већ вековима заборављена од америчких и европских стратега однела прева- гу над америчком високо-софистицираном технологијом.(39) Наведена три примера различитих појавних облика асиметричних ратова осве- тлила су различите ситуације у којима су САД биле суочене са асиметријом. Рат на Косову, на одређени начин заокружује употребу асиметричних техника. То је једини сукоб у коме није пала нити једна жртва на америчкој страни, између оста- лог што није ни дошло до копнене операције.(40) Коришћењем најразличитијих инструмената отпора, Војска СРЈ показала је невероватно знање и маштовитост, у 258 свом настојању да ограниче последице дејстава америчких средстава високе тех- нологије на најмању могућу меру. Овај рат коштао је 4 милијарде долара, што је, ако се израчуна цена плаћена за сваки уништени килограм противникове опреме, најскупља војна кампања у америчкој историји.(41) Појам асиметричног ратовања, као један од новијих појмова, поново се развија после терористичких удара 11. септембра 2001. године по објектима САД. (42) Тео- рија асиметричног ратовања разматра случај сукоба неједнаких војних моћи и разли- кује асиметрична и дисиметрична дејства, која одражавају стварне могућности дело- вања сваког од противника.(43) После тог датума терористичка дејства прерасла су у класу војних претњи и добила принципијелно ново стратегијско значење – акти ра- та.(слика 143) Реч је о супертероризму као новом изазову XXI века.(44) Почетком XXI века питања безбедности и одбране померају се ка ширем под- ручју друштвеног живота. Међународни односи изнедрили су мноштво инеграци- оних и дезинтеграционих процеса, који нису оставили по страни ни један сегмент друштва. Нестабилност у економији, у социјалној, хуманитарној и еколошкој сфе- ри све чешће представљају опасност по безбедност.(45) Тероризам и организовани криминал присутни су на глобалном, регионалном и националном нивоу.(46) Појава терористичких организација, транснационалног, па чак и глобалног типа, радикално је усложила безбедност и одбрану у свету.(47) II3.2. Ратови четврте генерације Током историје рат је био стални пратилац човечанства. Имао је различите об- лике, интензитет, циљеве и учеснике. Вековима су војни стратези трагали за нај- бољим начином да се непријатељ порази. Тако је кинески војни мислилац Сун Цу писао о сламању непријатеља без борбе(48); немачки војни теоретичар Карл фон Клаузевиц тврдио је да рат није завршен све док се не сломи воља непријате- ља(49), а енглески војни писац Лидл Хард упозоравао је да би генерали требало да размишљају о паралисању, а не о убијању непријатеља.(50) Данас се свет суо- чава са феноменом рата који још није у потпуности дефинисан и садржајно одре- ђен. Такав модел рата највише одговара терористима, екстремистичким организа- цијама и осталим асиметричним учесницима. Основни циљ му је да изазове уну- трашњи колапс противника, а не његово физичко уништење. Одвија се у облику 259 малих и ограничених ратова, сукоба ниског интензитета и асиметричних рато- ва.(51) Теорију о ратовима и њиховом начину вођења развили су још 1987. године амерички истраживачи Т. Линдсеј Мур и Роберт Ј. Банкер. Они западну цивили- зацију и њен начин вођења рата деле на четири епохе (генерације). Рат прве епохе заснован је на људској енергији, може се сместити у време древних Грка или Ри- мљана. Употреба енергије заснована на животињама чини основу за рат друге епо- хе и карактеристичан је за Средњи век. Коришћење механичке енергије, у облику мотора и машина чини ратове треће епохе и завршава се са Другим светским ра- том. Рат четврте епохе заснован је на постмеханичкој енергији и обухвата ратова- ње напредном технологијом, а карактеришу га сукоби ниског интензитета. Теори- ја феномена рата четврте епохе, са којим се свет данас суочава, представља но- вину, а модел рата који разрађује још је у развоју.(52) Један број војних аналитичара рат четврте генерације дефинише као могућ- ност борбе против непријатеља који не поштује правила ратовања. Други говоре о рату емоција и идеја. Трећи указују на његове асиметричне актере. Четврти говоре о тоталном глобалном рату. Амерички пуковници Џон Бојд и Џон Ворден такав рат дефинишу као рат исцрпљивања са физичким нивоом, маневар са менталним нивоом и рат на моралном нивоу, који укључује културне стандарде понашања. Његове карактеристике фундаментално се разликују од свих ратова из протеклих епоха. Његов је циљ да се продре у противниково ментално-морално-физичко би- ће, како би му се уништила унутрашња хармонија, повећала парализа и сломила воља за пружање отпора. Рат четврте епохе има за циљ да изазове унутрашњи ко- лапс и хаос непријатеља, а не физичко уништење његових оружаних снага. Циље- ви нису усмерени и ограничени само на војне, већ укључују економске, политич- ке, социјалне и психолошке аспекте.(53) Њихову теорију анализирао је војни теоретичар Јорг Струдер у студији Пет прстенова или петља у рату четврте епохе. Поред заговорника ове теорије по- стоје и опоненти. др Антулио Х. Ечеварија у свом делу даје критику теорије рата четврте генерације. (54) Најсвеобухватнија дефиниција рата четврте епохе је: рат свих против свих и свих против свега. Једна од карактеристика таквог рата је да су учесници нацио- налне државе, терористи или екстремистичке организације, који не признају мо- 260 нопол државе и сталних представника-војске, полиције, граничних јединица. Они не желе да контролишу линију фронта, па зато немају ни линију фронта, ни поза- дину. Борбени простор у коме се одвијају сукоби не укључује само оперативни простор оружаних снага, већ мање више читаво друштво које је рањиво.(55) Такви савремени ратови воде се на етничком, верском и идеолошком принци- пу, уз снажно испољавање емоција, због чега су и сви симболи непријатеља (др- жавне зграде, школе, болнице, трговачки и финансијски центри, истакнути поли- тичари, индустријалци и војсковође...) његове сталне мете. Посебно треба истаћи чињеницу да у рату четврте епохе нема разлика између бораца и небораца. У ње- му сви припадници војске, али и цивили, мушкарци, жене и деца, представљају потенцијалну мету. Учесници сукоба не користе војну униформу и не припадају категорији традиционалних војника.(56) Они су измешани са становништвом. Обично су регрутовани из добростојеће средње класе и најчешће су веома образо- вани. Знања стичу на универзитетима у САД, Великој Британији и другим разви- јеним земљама. Проценат Палестинаца бомбаша-самоубица, који имају образова- ње више од средњошколског већи је три пута него код просечне палестинске по- пулације. Рат четврте епохе настоји да измени начин размишљања и популације непријатеља и креатора његове политике. Зато се у њега укључују сва средства пропаганде и сви масовни медији.(57) Рат се најчешће финансира из криминалних делатности: трговина дрогом, прање новца, узимање талаца, трговина робљем.(58) Води се на читавом спектру националних, традиционалних и субнационалних мрежа, тачније на целој плане- ти. Употреба неконвенционалних борбених средстава и модела у борбеним деј- ствима – аутомобили бомбе, отмице путничких авиона, бомбаши самоубице, деца ратници – у великој мери отежавају идентификацију и праћење претњи, процену на- мера и њихово планирање. Узроке рата четврте епохе војни теоретичари у неспособ- ности, слабости или неуспешности владе, државе или земље, неправедној расподели богатства, склоности корупцији и репресији, колапсу друштва, етничким, верским или културним сукобима, или произвољно постављеним државним границама. У рату четврте епохе постоје сва три нивоа рата: стратегијски, оперативни и тактички, мада су подложни бројним променама. Теоретичар Вилијам Линд у ра- ту четврте епохе разликује морални, ментални и физички ниво. Морални укључу- 261 је културне стандарде и понашање у време рата, и његов неуспех може да има ка- тастрофалне последице. Ноћни упади америчких маринаца у ирачке домове у по- трази за побуњеницима, или злостављање затвореника у затвору Абу Граибу, за- страшили су и понизили Ирачане, али повећали њихову подршку побуњеницима. Ментални ниво представља везу између моралног и физичког нивоа, а означава интелектуалну активност како би се процениле физичке акције. Најприсутнији, али најмање значајан јесте физички ниво рата. Он се на крају своди на статистич- ке показатеље о ратним ефектима, број уништених објеката војне инфраструкту- ре, број рањених, односно погинулих и слично.(59) Стратешки ниво рата четврте епохе претпоставља постизање стратешке па- рализе над противником, која има физичку, менталну и моралну димензију. Његов је циљ да више онемогући, него уништи противника. Тим нивоом рата остварује се максимални политички ефекат или корист, уз минималне војне напоре или тро- шкове. Усмерен је на противникове физичке и менталне могућности, односно контролу ратних дејстава, чиме се смањује његова воља и способност да пружи отпор. Асиметрични учесници на стратешком нивоу рата имају различите циљеве. Циљ Ал Каиде је да оствари божанско право потчињавања целе планете Алаховој вољи, док нарко-картели настоје да очувају или прошире свој бизнис, док терористи желе да изазову општу пометњу и хаос. Левичарски настројена јужноамеричка гери- ла тежи да уведе комунизам. Тај ниво рата четврте епохе теоретичари различито ту- маче. Једни говоре о сукобу на глобалном плану, други у њему виде сукоб култура, а трећи као политику засновану на верским уверењима и етничком пореклу. Оперативни ниво рата усмерен је на слабе тачке противника на политичком, економском, војном и социјалном плану. Тактички ниво рата укључује тактику и борбену технику ранијих епоха, са актерима четврте епохе. Може се рећи да рат четврте епохе представља реалност, мада још недовољно познату. Многи сукоби данас се воде по његовим принципима веома дуго, чак де- ценијама. Његово одвијање на више нивоа, који су различити у односу на уобича- јене војне сукобе, налаже добру процену стратегије, актера четврте епохе ратова и њихових циљева. Непријатеља је потребно поразити не само физички, него и мо- рално. Претње рата четврте епохе у будућности подразумеваће и употребу биоло- 262 шког, хемијског, радиолошког, нуклеарног или високоексплозивног оружја, али и информационе операције чија мета нису објекти, већ људски ум. (60) Један од светских изазова, ризика и претњи који постаје главобоља не само политичара и влада широм света, него и обичних људи, институција система и установа државног апарата јесте тероризам. Глобална терористичка агресија(61) која је постала светско зло на почетку XXI века морала је да произведе и одгова- рајућу реакцију кроз нове концепте стратегије националне безбедности и одбране држава и нација које се заснивају на борби против тероризма. У том погледу САД иду најдаље и доносе Националну стратегију борбе против тероризма. Она представља платформу која обезбеђује нове облике организовања свих делова фе- дералне извршне власти задужених за унутрашњу безбедност. Ова теорија схвата тероризам као један шири национални и међународни проблем дестабилизације, односно: „сваки унапред планиран незаконит акт опасан по животе појединаца или опште благостање, којим намерава да се застраши или принуди на одређено понашање цивилно становништво или одређена влада.“(62) Према неким теоретичарима оруђа за одговор на изазове тероризма леже у комплексу активности, као што су: дипломатија, примена закона, финансијска контрола, обавештајно-безбедносне службе и оружана сила.(63) Искуства у међународној заједници указују на то да ни велике, ни мале држа- ве, преко својих институција, не могу самостално да одговоре савременим изазо- вима, ризицима и претњама, већ то могу постићи само интегрисани у неки посто- јећи систем безбедности, заједно са суседима и партнерима.(64) II 3.3. Могући правци развоја ратова будућности Промени погледа на свет, насталој на граници трећег миленијума, претходила је технолошка револуција информационих и комуникационих система. Масовна компјутеризација и примена и развој нових информационих технологија довели су до неслућеног напретка у сфери масовних медија, бизниса, индустријске произ- водње, начина ратовања(65), научних истраживања и образовања. У XX веку два пута је дошло до промена геополитичке и геостратегијске карте света – од мулти- поларног на биполарни и од биполарног на униполарни, а на самом почетку овог века униполарни свет се постепено претвара у нови мултиполарни. Све промене 263 на глобалном и регионалном плану, нарочито оне које се односе на економско- технолошку, геополитичку и геостратегијску поделу света, испољавају снажан утицај на међународне односе, изазивају тензије и прете угрожавању мира и без- бедности. Упоредо са наведеним мења се и карактер рата, односно средства, мето- де и циљеви оружаних и неоружаних сукоба, тј. настају нове врсте рата.(66) После распада биполарног светског поретка, краха социјализма као идеоло- шког и друштвенополитичког система, распада водеће силе тог система- Совјет- ског Савеза и његовог војнополитичког блока, остала је Руска Федерација, са при- сутним снажним нуклеарним потенцијалом. После десетогодишње економске и социјалне кризе, захваљујући пре свега огромним природним ресурсима, Русија постепено доживљава економски и технолошки препород и ставља у зависан по- ложај многе развијене земље.(67) Због тога, као и због различитих погледа на свет и кретања у њему, спорови између Русије и западних земаља и даље нису отклоњени. Са друге стране приметно је да се центар светске економске моћи премешта са Запа- да на Исток, а упоредо са јачањем економске јача и политичка моћ и утицај на међу- народна кретања земаља које стреме економском успону и које све снажније испоља- вају интерес, сукобљавајући се са интересом досадашњих водећих сила.(68) Мада је савремени свет прожет мноштвом супротности између појединих др- жава (група држава), у садашњим међународним условима не постоји непосредна опасност од „великог“ рата, у смислу оружаног сукоба који би се водио између ве- ликих сила и војних коалиција. Међутим не може се рећи да савремени свет ка- рактерише одсутност разних облика сукоба.(69) Видљиви и невидљиви сукоби, „меки“ (бескрвни) и „тврди“ (вођени ватреним средствима) ратови су у континуи- тету. Хладни рат, карактеристичан за период биполарног светског поретка, после великих геополитичких и геостратегијских промена није замењен „топлим“ ми- ром. Он практично није обустављен већ се наставио са другим учесницима и из- мењеним средствима и методама вођења.(70) У време биполарног светског порет- ка, хладни рат вођен је између војних суперсила – НАТО и Варшавски уговор. Као победник из тог сукоба изашле су САД, подржане земљама Западне Европе, које су укључене у Северноатлански пакт. Охрабрене победом САД су промови- сале концепт изградње „новог светског поретка“ на основама еврноатланских де- мократских и цивилизацијских вредности.(71) 264 Уз подршку савезничких и партнерских земаља САД су агресивно приступиле реализацији тог концепта, остваривши значајне резултате у првим годинама тог периода. Јачале су моћ, учвршћивале системе савезништва и партнерства, крчиле путеве ка евроазијским и латиноамеричким државама и регионима, чинећи то по- некад и уз помоћ оружане силе. Поједине економије и регионалне силе које су у порасту, постепено су излазиле на међународну сцену обелодањујући своје захте- ве и намере, јасно или прикривено дефинисане интересе према одређеним земља- ма и регионима савременог света.(72) На тај начин, обновиле су се и прошириле супротности између Запада и Истока. Нови облици хладног рата у савременим условима воде се условно речено, на два нивоа – између великих земаља на рела- цији Запад–Исток, и између њих и малих земаља. На првом нивоу, испољава се борбом за међународно тржиште и за слободни приступ изворима енергије. Када је о средствима и методама реч, они се с подручја политичко-пропагандног дело- вања и специјалног рата постепено преносе на сајбер (или кибернетске) ратове. Сајбер рат обухвата два основна вида дејства: напад и одбрану. И један и други се воде у сфери информатичких комуникација.(73) Хладни рат на нижем нивоу јесте једносмеран. Предузима се и води према ма- лим (мањим) и слабим државама, а његова средства и методе су тихе и софисти- циране. Од политичко-пропагандног деловања проширује се на претње и прити- ске до мешања у унутрашње послове, изазивање нереда, контроле и „решавање“ сукоба (метод „руковођење кризом“). Главни иницијатор и предводник хладног рата према малим и неразвијеним земљама, у савременим условима, јесу САД, по- држане од савезничких и партнерских земаља. Главни мотив представља заштита људских права, који се користи и у вођењу хладног рата на вишем нивоу, док је основни циљ ширење присуства и утицаја глобалних размера, тј. планетарно ус- постављање властите доминације и извлачење економске користи. Изградња но- вог светског поретка, у ствари, јесте стратегијски циљ чијим остваривањем треба обезбедити одређене политичке интересе и економске користи, а заштита људ- ских права је средство за постизање тог циља.(74) У остваривању наведеног циља „средство“ се користи на различите начине – од „операција које нису ратне“, до изазивања унутрашњих нереда и „решавања“ сукоба и војних интервенција. Нај- чешће је пружање подршке и материјалне помоћи опозиционим и превратничким 265 групама у земљама које се одупиру променама, нестабилним демократским режи- мима, посредовање у окончању оружаних сукоба, уз настојање да се штићени или новоуспостављени режим учврсти на власти, затим распоређивање мултинацио- налних снага ради контроле мира. Уколико поменуте мере не дају очекиване ре- зултате приступа се „хуманитарним“ операцијама и војним интервенцијама као крајњем средству.(75) Савремени свет је сувише комплексан, са мноштвом разлика и супротностима, не само у погледу степена економског и друштвеног развоја, него и у погледу циљних опредељења. Не стреме само САД светском лидерству, већ и друге држа- ве или групе држава.(76) Нереално је очекивати да XXI век на почетку и у даљем развоју буде век мира и међународне безбедности. Пре се може рећи да ће тензије, претње миру као и сукоби, и даље карактерисати савремени свет и односе у њему. Размере тих сукоба зависиће од развоја међународних односа и даље констелације снага, а њихов интензитет од развоја нових технологија и њихове војне примене. Непосреднија и вероватнија је опасност од насиља и оружаних сукоба на нижем нивоу – између малих, неразвијених и земаља у развоју, а удаљена или потенци- јална на вишем нивоу – између великих држава и војних коалиција.(77) На основу напред наведеног може се констатовати да активности на уклањању извора рата и концентрација снага које му се противе за сада нису дале жељене резултате. Технолошка достигнућа и научни проналасци и у данашње време су стална константа, што савремене војске прате, развијају и усавршавају, али који, као што је већ речено, знатно утичу на војна теоријска размишљања и начин вође- ња рата. Развој војних технологија и њихова војна и ратна примена упућују на за- кључак да ће будући рат, који ће водити или у њему учествовати велике и високо- развијене земље, у суштини, бити „технолошки рат“. (Слика 144.-145.) Земље које не располажу средствима за вођење технолошког рата или нису у стању да успешно ко- ристе таква средства, биће упућене на вођење „класичног рата“(рата „другог таласа“), са ослонцем на људски фактор и масовност класичних СРТ на бојишту. Карактер будућег рата и улогу појединих фактора у њему одређиваће, у осно- ви, средства којима ће он бити вођен. За вођење технолошког рата биће коришће- на првенствено оружја прецизног дејства интегрисана, заједно са својим платфор- мама, са средствима командовања и руковођења, извиђања и осматрања, пријема, 266 обраде и дистрибуције података. Средства савремених војних технологија у та- квом рату, у ствари, имаће доминантну улогу. Та чињеница, међутим, не умањује улогу људског фактора, чији ће се значај мерити његовом способношћу да успе- шно влада савременим СРТ. Степен оспособљености људства да рукује савреме- ним СРТ стављаће се у раван са степеном софистицираности тих средстава. Буду- ћи рат, према томе, биће рат технологије и знања, тј. њиховог споја у примени. Посматран са становишта великих сила и њихових стратегија, (као и са пози- ција искустава из протеклих педесет година или дуже), будући рат неће бити во- ђен само ватреним средствима.(78) Оружана борба ће вероватно, бити само део једног рата, чији ће други облици да јој претходе и да се упоредо с њом наставе. Савремени правци развоја нових технологија и начела на којима се утврђује упо- треба СРТ развијених на њиховим основама, све више ће мењати представке о ра- ту као оружаној борби. Карактер његове сведимензионалности огледаће се не са- мо по томе што ће се он водити у свим (или из свих) димензијама (копно, море, ваздух, свемир и електомагнетни спектар), него и по томе што ће се у његовом во- ђењу ангажовати сви фактори националне моћи. Времена која долазе стављају ин- формациону безбедност у први план што само наговештава њен даљи развој и у теоријском и у практичном смислу.(79) Сведимензионалност и свеобухватност рата све више ће обликовати нови про- фил „ратника“, не само оператора савремених СРТ, него (и пре свега) „ратног стратега.“ У великим и високоразвијеним земљама (чији ће се број у наредном пе- риоду повећавати), нарочито оним које ће водити рат и ван својих територија, не само избор ратног циља, него и избор метода и средстава, како да се он постигне (стратегија) све више ће се вршити ван ратних сала њихових генералштабова у са- радњи са политичким и војним стратезима, у неким случајевима можда чак и без ових других. То ће од политичких стратега захтевати добро познавање војне, а од војних политичке, економске и друге проблематике.(80) Уместо закључка: „Нереално је очекивати да XXI век на почетку и у даљем развоју буде век мира и међународне безбедности. Пре би се могло рећи да ће тен- зије, претње миру, сукоби и даље карактерисати савремени свет и односе у њему. Размере тих сукоба зависиће од међународних односа и даље констелације снага, а њихов интензитет од развоја нових технологија и њихове војне примене. Непо- 267 среднија и вероватнија је опасност од насиља и оружаних сукоба на нижем нивоу- између малих, неразвијених и земаља у развоју, а удаљена или потенцијална на вишем нивоу-између великих држава или војних коалиција.“(81) II 4. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА НА УРБАНИМ ТЕРЕНИМА По традицији војни планери виде градове као „центре гравитације“. Градови представљају центре популације, саобраћајне чворове комуникација, седишта вла- да, изворе богатства, индустријске центре и кључне чворове за комуникационе и информационе мреже. Ове карактеристике ће, вероватно остати значајне и у бу- дућности, као што су биле током историје(1), а можда ће и добити на значају, јер људско друштво све више постаје зависно од технологија, које представљају за- штитни знак градског живота. У том смислу је очигледно да ће порастом урбани- зације, расти и војни значај градова.(2) По својој природи, као центри популације, трговине и власти, градови преста- вљају вероватне тачке преплитања интереса.(3) Како се градови физички повећавају и насељавају, урбани терен постаје сложенији. Повећава се број зграда, као и њихова величина. Мреже путева се проширују и обухватају и оптерећене системе ауто-путе- ва са више трака. Подземна инфраструктура се шири пружањем подземне железнице и канализационих колектора, у циљу опслуживања и ширих градских подручја. Ур- банизација се шири као нафтна мрља, стварајући широке и сложене „транзитне зоне“ које се састоје од предграђа и индустријских подручја, које раздвајају градско језгро од његовог руралног окружења. У неким државама у развоју пораст урбане попула- ције може да буде бржи од развоја градских служби. До стамбеног простора, воде и посла тешко ће се долазити, услед чега ће доћи до стања социјалне и економске за- тегнутости, што може евентуално, наћи свој излаз у облику насиља.(4) Када се придодају напетости, несигурности, нестабилности и нереди који од- ликују рат, захтеви који се тичу урбане средине представљају посебан изазов. Ур- бани терен представља изузетно сложену мешавину хоризонталних, вертикалних, унутрашњих и спољашњих облика, надограђених на природан облик рељефа, дре- нажу и вегетацију. Унутрашњост великих градова, нпр., са међусобно повезаним блоковима зграда и чврстим и јаким грађевинама намеће у многоме специфичне 268 услове борбе и тактичко-оперативне поступке, за разлику од мањих насељених места (села, варошице), у којима је проходност знатно лакша, а тактика борбе јед- ноставнија.(5) Просечан град има више стилова градње, од којих сваки употре- бљава различите материјале (сваки од њих има своје карактеристике). Урбани те- рен наравно утиче на извођење војних операција више него било који други тип терена.(6) За војне операције на урбанизованом терену (Military Operations on Ur- banized Terrain – MOUT) карактеристична је појава да извођење операција може на такве начине и до те мере радикално да измени физичку природу терена, као ни у једној другој средини. Неке грађевине претрпе штету, са падањем зидова или кровова, док се друге потпуно уништавају, остављајући само гомилу. Ови ефекти могу да буду од значаја за војску, јер се неке карактеристике терена потпуно губе, а сектори гађања се отварају, односно затварају.(7) Урбани терени су веома рестриктивни и ограничавају даљине осматрања, до- мете ангажовања, ефикасност оружја и покретљивост. Ови фактори намећу крајње блиску борбу са трупама, које се боре од зграде до зграде, од собе до собе. Руко- вођење и командовање је отежано, јер вође малих јединица, не могу да виде своје трупе, а бежична комуникација је подложна ометању, због присуства грађевин- ских конструкција. Историјски гледано, градска борба је захтевала висок степен иницијативности, од вођа малих група, који су са неком врстом аутономије оба- вљали дужност. Борба за насељена места еволуирала је упоредо са развојем војне организације и наоружања и може да се разматра кроз четири епохе: хладног, ва- треног и нуклеарног оружја, те савремену епоху информационих технологија.(8) Свим војним аналитичарима добро је знано да насељено место својим објекти- ма пружа браниоцу заклоне и склоништа, а нападачева дејства каналише на улице и пролазе између зграда (блокова зграда), паркове, воћњаке, па у тактичком сми- слу пружа предност одбрани. Стога је борба за насељено место специфичан вид дејства коме се, посебно у припремној фази, мора посветити много више пажње. Насељена места, а посебно градови, својим су значајем, величином, обликом, по- ложајем у односу на правце, положаје, рејоне и зоне употребе јединица, начином градње, протезањем уличне мреже, постојањем подземних објеката и просторија, као и просторним уређењем умногоме утицали и на борбена дејства у рату 1991– 1992. године на источнославонском ратишту.(9) 269 На основу стечених искустава, борба за насељена места може имати, условно речено, три фазе. То су : борба на спољној линији одбране насељеног места, борба у насељеном месту и борба иза насељеног места. Свака од ових „условних фаза“ има своје делове (подфазе) које чине борбено дејство за насељено место што сло- јевитијим. Оружане снаге противника засновале су одбрану насељеног места, на њиховом искоришћавању као утврђења која каналишу дејства нападача, отежавају командовање и везу и олакшавају утврђивање и запречавање на свим нивоима борбених дејстава. Код нападача је, приликом доношења одлуке и организовања напада изостала комплексна процена ситуације, посебно појединих насељених ме- ста. Није довољно процењена специфичност урбаних решења појединих насеље- них места, надземно/подземни објекти, распоред уличних мрежа и грађевинско конструкцијске особине зграда. Нападач (јединице) није био довољно обучен и припремљен за борбена дејства на насељена места и око њих. Наиме напад на на- сељено место (без обзира на његов положај и величину), јесте специфично борбе- но дејство које изискује максималну координацију и садејство на свим нивоима и по хоризонтали и по вертикали.(10) У будућности, градска средина ће јединицама намењеним за градску борбу наметнути ситуације које захтевају спровођење много различитих категорија вој- них активности. Операције хуманитарне помоћи, мировне операције и борба у пу- ном обиму (борба високог интензитета), могу истовремено да се одвијају у разли- читим окружењима. Интегрисањем и координацијом ових промењивих развоја, од којих сваки има своје посебности, биће изазов за припаднике тих снага да користе своју вештину и одлучност на нове и маштовите начине. Присуство великог броја небораца и потенцијална тешкоћа у разликовању небораца од непријатељевих снага још више ће компликовати задатак дејствовања у урбаној средини.(11) Историјски гледано, стручњаци за оператику и тактику замислили су МОУТ као ратовање у стилу исцрпљивања које се одликује применом ватрене моћи да се постигне тотално уништење непријатељевих материјалних добара. Жестока и не- престана блиска борба доводила је до великих материјалних разарања, уништења имовине и великог броја жртава, како међу борцима, тако и међу неборцима.(12) Изазови будућих MOUT тражиће одговоре, кроз вишефазни процес који зах- тева испитивање доктрине, организације, обуке и образовања и система подршке: 270 Прво, потребно је проучити и схватити природу урбане средине и њене импликације на прегруписавање на оперативном и тактичком нивоу. Потребно је обухватити сагледавање терена, као и утицај цивилног становништва, које не уче- ствује у борбеним дејствима у операцијама у урбаном простору. Друго, потребно је одредити технике, тактику и поступке, који су потребни да се примени маневарско ратовање у урбаном окружењу. Овај процес захтеваће промене у начину размишљања. У концепцији САД, поморско-десантне снаге, не- ће више систематски вршити извиђање, изоловати град, обезбеђивати упоришта у граду, а затим рашчишћавати изграђено подручје. Уместо тога, користиће оцену терена, како би откриле непријатељеве важне центре и критичне слабе тачке оним редом, којим се оне појављују на урбаном терену, а затим ће даље развијати ситу- ацију ради нарушавања способности непријатеља да делује. На сличан начин, те- жи се ка томе да се организује и повеже борбена моћ на земљи и у ваздушном простору и да осмисле и реализују шеме одрживости. Треће, потребно је истражити нове технологије, које ће олакшати извођење мане- варског ратовања у будућим MOUT. Напредни системи сензорског откривања, лоци- рања и излагања података, могу да помогну војним урбаним снагама да добију ин- формације, које ће смањити неке од маскирајућих ефеката терена у изградњи. Нова оружја и муниција могу да обезбеде флексибилност, да се уведу у борбу непријате- љеве снаге под заштитом урбане средине, уз ограничење жртава небораца и колате- ралне штете. Средства за повећање покретљивости могу да помогну тим снагама у савлађивању сложеног, тродимензионалног терена савременог града. Четврто, потребно је унапредити способност обуке у урбаном окружењу. Ефикасна обука за будуће MOUT, мора да обухвата прегруписавања на оператив- ном и тактичком нивоу, који расветљавају многобројне изазове које намеће урба- ни терен. Нови приступи би могли да обухвате компјутерске симулације или ве- жбе на данашњим савременим урбаним теренима. Тактичке вежбе без војника, по- моћи ће командирима и особљу да сагледају природу урбаног окружења. Правил- ном координацијом, снаге намењене за извођење урбаних операција, могле би да изводе вежбе малих јединица у подземним системима, напуштеним зградама или затвореним војним базама. 271 Пето, потребно је размотрити могућа организациона решења за изазове буду- ћих MOUT. Јединствене карактеристике ових операција могу захтевати промене у саставу неких јединица, или чак и стварање нових јединица.(13) Коначно, потребно је приступ развоју способности за будуће MOUT обједини- ти. Нема једног решења: технолошког, доктринарног, организационог или неког другог, које ће испунити сва очекивања за операције на урбаном терену. Само кроз мешање многих нових идеја, доћи ће се до могућности да се маневарско ра- товање пренесе у град.(14) II 4.1. Концепција будућих MOUT Урбано ратовање је за велике војсковође одвајкада било проблематично из бројних разлога. У време пре наше ере војсковође су најчешће опседале градове, изнуривале их и исцрпљивале глађу и жеђу док се не би предали. Савремени рато- ви, ако их посматрамо од Наполеоновог похода на Русију, а посебно Први и Дру- ги светски, обиловали су покушајима освајања великих градова. Било је и успе- шних, али и неуспешних операција. А основно гесло борби било је разори и уни- шти.(1) Осим примене масовне војне силе, коришћења стандардног пешадијског наоружања и артиљерије, није било битних помака у размишљањима како водити урбано ратовање. Стаљинградска битка је била главна прекретница у Другом светском рату и сматра се најкрвавијом у људској историји. Борба за тај град во- дила се авијацијом, артиљеријом, тенковима и пешадијом. Битке у граду биле су жестоке и очајничке, беснеле су за сваку улицу, фабрику, кућу, подрум и степени- ште. Немци су ово невиђено градско ратовање назвали пацовски рат (Rattenkrieg). Ту су браниоци први пут у историји ратовања применили тактику по којој се до- минантни објекат окруже минским пољима, поставе митраљеска гнезда на прозо- рима и пробију зидови у подруму ради боље комуникације. Велики допринос дали су и руски снајперисти.(2) Први и Други светски рат донели су нове стратегије, тактике и оружја. Појава тенкова на бојишту и њихова улога у брзим операцијама била је од пресудне ва- жности у многим биткама. Међутим, показало се да тенкови и оклопни транспор- тери нису погодни за урбано ратовање. Са гледишта тактике борбе за насељена места имале су, и поред одређених специфичности, и мноштво заједничких обе- 272 лежја. Авијација је најчешће коришћена за разарање градова, а најдрастичнији пример употребе стратегијске авијације у уништавању градова био је бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки на крају Другог светског рата.(3) После Другог светског рата гледишта о значају и о оперативно-тактичким на- челима борбе за насељена места еволуирала су упоредо са развојем оружаних сна- га, појавом (пре свега ракетно-нуклеарних) борбених средстава и усвајањем дру- гачијих доктринарних и концепцијских решења о карактеристикама стратегијских и оперативно тактичких поступака. О томе да и у савременим ратним условима насељена места имају изузетну улогу, и да њихов војни значај није умањен у од- носу на раније ратове, слажу се готово сви војни теоретичари, а такав третман на- сељених места присутан је и у званичним војним правилима већине армија. При томе се полази, не само од искустава из Другог светског рата, већ и свих ратних сукоба новијег времена, посебно рата у Кореји (1950–1953. године), израелско– арапских ратова, ратних операција у Вијетнаму, Камбоџи и Лаосу.(4) Искуства из тих ратова, у којима су се водиле и борбе урбаног ратовања, ука- зују да није било помака у коришћењу специјалног оружја. Вуковар, Сарајево и Грозни показали су да неправилна употреба тенкова и артиљерије, без одговарају- ће пешадијске тактике, не дају добре резултате.(5) Значајније промене у примени новог оружја и средстава за урбано ратовање осећају се тек у америчком ангажовању у Ираку од 2003. године. У том рату, који је био највећи амерички полигон за експериментисање у урбаном ратовању, за дејство по непријатељу у насељеним местима употребљавале су се „Мале незави- сне борбене снаге“ (Small independet action forces – SIAF), чија је улога била да из- ненадним дејством, са одговарајућом прецизном борбеном техником и тактиком, униште противника без последица на цивилно становништво и објекте. Анализу и оцену ефикасности у условима урбаног ратовања у Ираку од 2003. године сачи- нио је C. L. Staten, Sr. аналитичар за националну безбедност са чикашког Институ- та за изучавање примене војне силе у крајњој нужди. Према његовим извештаји- ма, јединицама SIAF у Ираку на располагању су били хеликоптери са специјал- ним системима за осматрање и нишањење, прецизним топовима и ракетама ва- здух–земља, беспилотне осматрачке и борбене летилице, те самоходни роботи са ватреним и другим наоружањем. Наоружање појединаца било је специјално при- 273 лагођено за дејство у градским срединама. У употреби су били аутомати и пушке са микрокамерама, сензорима покрета и топлине, ласерским обележивачима ци- љева, подцевним бацачима граната и електронским компонентама које обезбеђују високу прецизност дејства. У саставу опреме налазио се и дигитализован систем за комуникацију који је податке добијене сензорима са наоружања преносио до мобилног командног центра, одакле се управљало операцијама (TBMS – Tactical battle managment system). Руководилац операције у командном центру могао је да користи доступне и потребне обавештајне и извиђачке податке, добијене тактич- ким или стратегијским извиђањем.(6) Доступна је била и употреба система за ноћно осматрање, топлотних сензора и детектора кретања, односно технологије која обезбеђује виши ниво прикупљања података о снагама и наоружању противника, али и о његовим намерама, у реал- ном времену и на ограниченом терену (Bounding and over-watch techniques).(7) За ватрену подршку користили су се специјални минобацачи за дејство на ма- лим даљинама и ракетне бомбе са елисом (Rocket propelled grenades – RPGs). За брзо кретање у Ираку амерички војници у саставу SIAF користили су оклопна борбена возила са уређајима за прављење димне завесе. Употребљена су и само- ходна возила са даљинским управљањем (Remotely piloted vehicles – RPVs) разли- читих намена, а и нападна инжењеријска опрема (Combat engineering equipment), као што су оклопљени булдожери. Од артиљеријских средстава подршке најчешће се дејствовало прецизном вођеном муницијом (Artillery-fired precision-guided mu- nitions – PGMs) и тзв. оружјима за разбијање бункерских грудобрана (Bunker bu- sting weapons). Оваква пракса показала је да су се у ирачким насељеним местима против припадника урбане гериле користила борбена средства и системи за деј- ство у хоризонталној и вертикалној димензији. Трећа димензија је названа лопта- ста безбедност (Spherical security), односно претпоставља потпуно окружење ме- ста где се изводе урбана дејства и јединице која се ангажује. То подразумева сна- жну подршку извиђачке и других врста авијације, сателитских и других система контроле територије, те ангажовање обавештајаца и извиђача у првим борбеним редовима. (8) Одговори на многобројна савремена питања урбаног ратовања о на- чинима вођења, а и средствима за дејство војника и јединица у градским средина- ма дати су у пројектима и студијама у армијама широм света. Ово питање сваким 274 даном добија нове димензије. Разматра се не само да ли урбана дејства спадају у домен асиметричног ратовања, већ и да ли је могуће издвојити доктрину урбаног ратовања од осталих и питање сагледавати селективно. У пракси се проблеми са- гледавају мултидисциплинарно и на помолу су бројна решења.(9) Западно-европска и америчка војна теорија, у оквиру усвојене терминологије ратовање у урбанизованим срединама назива и ратовима четврте генерације. Четврта генерација ратовања (Fourth Generation Warfare-4GW) коју карактеришу асиметрични однос снага и наоружања противника, има своје тактичке и техничке принципе и стандарде.(10) Међутим, војна техника, опрема и наоружање и даље се називају појмовима, као што су Урбани борбени систем 2025, тактичко ласерско оружје за урбано дејство, наоружани робот SWORDS (Special Weapons Opservation Reconnaissance Detection System), извиђачке и наоружане беспилотне летилице за борбу у густо насељеним подручјима и великим градовима. То је само део пројеката који се остварују у студијама у којима су представљене визије и концепције о евентуал- ном ратовању у будућности, на подручјима милионских градова и широко насе- љених пространстава. Стога и термин урбано ратовање је и даље у употреби.(11) Доступне анализе, пројекти и студије о савременом урбаном ратовању, несум- њиво указују на намеру Американаца да у урбаном ратовању примењују нови ква- литет борбених дејстава. (слике 146.-147.) Урбани борбени систем (Urban Warfig- hter System) је револуционарни систем човека машине који би обједињавао борбе- не и командне функције, управљање ватром на бојишту, извођачку, обавештајну делатност и везу C4I2SR(12), а поседовао би велику убојитост, покретљивост, способност преживљавања и непрекидну подршку суседних сличних система. Бу- џети за реализацију таквих пројеката су велики и на њихову реализацију троше се милијарде долара. Знатна новчана средства биће утрошена и за завршетак симула- тора за Америчку здружену ваздухопловну команду по пројекту Градско решење 2015 (Urban Resolve 2015), али и за усавршавање оружја названог Метална олуја за градско окружење (Metal Storm Weapons for Urban Environments). Развијају се и борбени наносистеми, а разрађују се и идеје и експериментише са коришћењем електромагнетског, микроталасног, светлосног и звучног оружја у урбаним борба- ма.(13) Експериментише се и са уграђивањем микро и наноелектронских и оптич- 275 ких компоненти у војничку одећу, чиме би се смањила потреба за отежаним но- шењем дигитализоване технике и система за војничку подршку. Мењају се и ка- рактеристике заштитних прслука, шлемова и других делова војничке опреме са побољшаним квалитетом заштите. Најављује се да ће војнички системи претрпети велике промене и бити знатно прилагођени за урбано ратовање.(14) Не запостављају се примена хемијског оружја у урбаним борбама и заштита од примене таквог оружја из руку противника. Постоје и бројне неубојите техно- логије и наоружања за масовно онеспособљавање противничке силе. Постоје и је- динице способне за борбена дејства у густо насељеним градским срединама (Ur- ban-capable battalion).(15) Свесни да ће раст урбаних средина учинити градске борбе све учесталијим, маринци већ неколико година проучавају урбани начин ра- товања.(16) Бригадни генерал Justin Kelly, командант развојног центра за копнено ратова- ње аустралијских одбрамбених снага, изјавио је да није далеко време када ће рато- вати роботи да се не би угрожавали животи сопствених војника.(17) II 4.2. Побољшање оперативних могућности Развој технологије је, као и увек у историји, доносио радикалне промене у области ратоводства. Оперативно-техничке карактеристике нових, савременијих у техничко-технолошком смислу, борбених и комерцијалних система отварају мо- гућности да се припреми и реализује другачији начин вођења рата и ратовања. Творци новог модела урбаног ратовања свесни су чињенице да ће уситњеност урбаног терена и присуство цивила („небораца“), који ће се неминовно комбино- вати, стварати напетост, која потенцијално може да наруши ефикасност основних оперативних могућности. Они истражују средства за побољшање могућности да се нарушавање превазиђе и сврставају их у седам могућих подручја: командовање и управљање, мобилност и противмобилност, одмерена ватрена моћ, могућност преживљавања, могућност прилагођавања, познавање ситуације, могућност обезбеђивања.(1) Системи командовања и управљања морају се прилагођавати урбаном терену. Средства за комуникацију морају да функционишу у мултидимензионалном урба- ном окружењу, обезбеђујући поуздане комуникације између структура, улица и 276 подземних канала. У условима када ће границе јединица највероватније обухвати- ти и вертикалну компоненту поред традиционалних хоризонталних ограничења, команданти морају да имају механизам да идентификују одговарајуће карактери- стике и изложе планове потчињенима у тродимензионалном смислу. Захтеви се крећу до прецизности да се идентификују појединачне просторије у згради, или чак посебна места у оквиру просторија.(2) Управо због тога, КИС (Командно-ин- формациони систем) мора да има снажну централну мрежну информациону ин- фраструктуру(3), безбедно мрежно окружење и треба да омогући корисницима приступ, размену, коришћење и примену података, без обзира на локацију.(4) Упркос напретку технологије, будуће MOUT ће остати прекривене тајновитошћу и напетостима рата. Намера команданта, тактика мисије и имплицитне комуника- ције и даље ће бити основа за постизање примене маневарског ратовања у урба- ном окружењу. Поступци и системи командовања и управљања морају бити флек- сибилни и прилагодљиви. (5) Јединицама које су намењене за извођење борбених задатака у урбаној среди- ни, биће потребне боље карактеристике покретљивости које ће им омогућити:  брзо пробијање зидова од армираног бетона,  вертикално кретање унутар грађевинских конструкција без коришћења постојећег степеништа,  вертикално кретање по спољашњим грађевинским конструкцијама,  хоризонтално кретање између грађевинских конструкција изнад нивоа земљишта,  пробијање плочника и темеља зграда за кретање између површинских и подземних зона. Јединице које се крећу унутар или између зона морају бити способне да ефи- касно управљају и усклађују своје активности са јединицама у другим зонама, као и са јединицама које се крећу изван града.(6) Будуће MOUT ће захтевати одмерену ватрену моћ. Грађевинске конструкције и руине ће обезбедити већу заштиту и захтеваће већу ватрену моћ да се постигну жељени ефекти против непријатеља. Истовремено, потенцијално присуство циви- ла (небораца), истовремено ће захтевати смањену убитачност приликом употребе оружја.(7) Одмерена ватрена моћ мора да омогући јединицама за борбу у урбаним 277 условима, да спрече непријатеља да добије заштиту коју ће тражити од урбане средине. Јединице за градску борбу, морају да буду флексибилне, како би могле да нападају циљеве који се налазе у оквиру зграда или руина, и да премештају ан- гажовање са површине на подземни простор и обрнуто. Одмерена ватрена моћ мо- ра да обезбеди разумну извесност постизања жељеног дејства на непријатеља, али са смањеним ризиком повређивања цивила (небораца). У неким ситуацијама, од војске се може захтевати да „уруше“ велике зграде које брани непријатељ, а да озбиљно не оштете околне грађевинске конструкције. У америчком документу Доктрина за здружене урбане операције (Joint Publication 3–06 Doctrine for Joint Urban Operations) из 2002. године, кад се говори о дејству снага НАТО-а по про- сторима бивше Југославије, посебно се анализирају дејства авијације по градским мостовима и другим виталним градским системима. Циљ може бити сваки инфра- структурни градски систем који служи у одбрамбене сврхе – системи за комуни- кације и информације, саобраћајна инфраструктура, енергетска постројења, при- вредни, односно пословни, а и административни објекти.(8) У другим случајеви- ма, они могу да употребе неубојито оружје, да очисте грађевинске конструкције у којима се налазе и непријатељеве снаге и цивили (неборци).(9) Припадници једи- ница за дејство, морају да буду посебно едуковани, тако да схватају шта се очеку- је од муниције, када се она користи против различитих комбинација грађевинских материјала. Могућност да се траже и прилагоде јединице за подршку у урбаној средини мора да буде и на нивоу веома мале јединице, као што је одељење, па све до већих и сложенијих јединица, које морају да сагледавају интеграцију ватрених дејстава и маневара на урбаном терену.(10) Преживљавање: Градска борба је кроз историју увек имала велике жртве, на- рочито међу јединицама, које су покушавале да врше маневар кроз улице, ствара- јући уске и изложене правце кретања, против непријатељских јединица утврђених на неравном терену града.(11) Јединице за градску борбу морају да користе мере за заштиту јединица прилагођене будућим MOUT да омогуће маневар са смање- ном опасношћу од наношења жртава. Појединачна и колективна заштита могла би да помогне да се смањи појава неких врста жртава. Системи морају бити на та- квом месту да брзо и ефикасно збрину рањеника у опасним условима.(12) 278 Прилагођавање: Урбани терен ће апсорбовати велике концентрације људских снага, јер ће се јединице распростирати вертикално, као и хоризонтално, смањују- ћи бочне зоне дејства, које би обично заузели. Осим тога, ограничена видљивост и домети ангажовања комбиноваће се да смање способност покривања ватром под- ручја између суседних јединица. Уколико се узме у обзир изузетна величина не- ких модерних урбаних подручја, мало је вероватно да ће савремене јединице бити распоређене за будућу ситуацију MOUT са довољно снаге да делују на традицио- налан начин. Ова прегруписавања ће од јединица захтевати да употребе економију снага, делујући на начине који ће смањити тенденцију урбаног терена да апсорбу- је људске снаге. Јединице намењене за градску борбу морају да буду обучене, ор- ганизоване и опремљене, тако да омогуће несметан и брз прелазак са једне так- тичке организације на другу.(13) Све јединице морају да буду способне да се спремно раставе у један број независно делујућих саставних делова, и да се поно- во саставе, без губљења тренутка.(14) Према америчкој концепцији Поморско десантна оперативна група земља-ва- здух /MAGTF/ (Marine Air Ground Task Force) који ће водити MOUT мењаће своје карактеристике без напора, како би се најбоље прилагодили оперативној ситуаци- ји. Развојем авијације(15), ове снаге ће мењати облик према померању специјал- них борбених средстава од једне до друге јединице. На овај начин, командири ће лако прилагођавати тежиште да одрже притисак против критичних слабих тачака непријатеља, обилажењем и изолацијом јаких непријатељевих позиција.(16) Познавање ситуације: Урбани терен обезбеђује изванредан заклон за једини- це које заузимају или се крећу кроз грађевинске конструкције, подземне пролазе, подземне канале или уске улице. Ова карактеристика не само што ће отежати от- кривање непријатеља, већ ће представљати већи изазов за командовање и упра- вљање, због тежег идентификовања сопствених јединица. Нарочито изазован аспект урбаног терена јесте чињеница да је главни део обима већег града, уствари унутрашњи део, простор који се налази унутар грађевинских конструкција или испод земље. Снагама за урбану борбу управо је потребна способност да осете кроз зидове и да открију постојање тунела и подземних канала. Сензори треба да омогуће тродимензионално представљање, са могућношћу показивања, чувања и преношења информација између јединица.(17) Други системи треба да обезбеде 279 сопствену могућност откривања на даљину, можда коришћењем такве опреме уграђене на борбеним авионима.(18) Маневарско вођење рата заснива се на темпу, а темпо је уско повезан са логи- стиком. Логистика поставља границе за оно што је оперативно могуће. Обе важне карактеристике средине урбаних операција, терен и присуство небораца, утицаће на логистику.(19) Може се рећи да мере које доприносе превазилажењу логистич- ких изазова урбаног борбеног простора повећавају могућност обезбеђивања. На тактичком нивоу рата планира се позадинска подршка борбеним јединицама CSS (combat service support), као подврсту логистичких операција. Тај систем треба да обезбеди снабдевање, одржавање, транспорт, здравствене услуге, техничке услуге и услуге у специјалним условима будућих MOUT. У неким случајевима, сама градска средина може бити подложна експлоатацији за потребе CSS. Вода, гори- во, оброци, грађевински материјали и санитетско снабдевање, могли би бити на располагању било за потребе јединица или за обезбеђење потреба небораца или ратних заробљеника. Локални објекти и инфраструктура која остаје прилично не- такнута могу да послуже за потребе MAGTF: болнице, депои за одржавање возила и системи комуникација... Цивилна возила и тешка опрема могу да послуже да се замене она из MAGTF. У смислу обезбеђења и закона о оружаним сукобима, ло- кални становници би могли специјалним вештинама да пруже одређену помоћ. Способност да се извуку потенцијали из урбаног окружења мора бити уграђена у систем CSS.(20) II 4.3. Обликовање нових форми војних операција у односу на концепцију оружја за борбу у насељеним местима Сун Цу, кинески ратник – филозоф, својевремено је истицао: „Зато најбоље војсковође нападају још док се праве планови. Најбољи следећи избор је напасти непријатељске савезнике. Трећи најбољи избор је да се нападне војска. Најнижи ступањ је нападати град. Опсади града прибегава се само као крајњем решењу.“(1) Крајња расутост урбаног терена ограничила је конвенционалну покретљивост и тежила да „апсорбује“ релативно велики број људства. Ширина зона борбених дејстава јединице драстично је смањена, са напредовањем или повлачењем, који се мере појединачним зградама, односно блоковима. Трупе су трошиле огромне 280 количине муниције у настојању да ватреном моћи униште непријатељеве снаге, заштићене штитом грађевина и руина. Нападачи су систематски наносили ударе на путу од зграде до зграде, док су њихови супарници упорно бранили сваки по- друм и просторију. Борба исцрпљивањем може да изазове велике жртве и разара- ња, који се не слажу са савременим системима вредности, као ни са савременом филозофијом ратовања. То се нарочито огледа у правилима ангажовања снага, ко- ја ограничавају употребу смртоносне ватрене моћи. Урбана борба постаје свесна ових ограничења, што повећава изазов и захтева потпуно нови приступ у употре- би војне моћи. Извесно је да Командне структуре америчке војске, уводе поново употребу поморско-десантних снага за урбане средине, у комбинацији са одлуком да се смање жртве и колатерална штета, што захтева да се концепт за будуће MO- UT бави новом визијом, у правцу захтеваног развоја. Уколико се разумеју разлози зашто је MOUT прерастао у ратовање исцрпљивањем, постојећа ограничења могу бити превазиђена, тако да САД планирају да поморско-десантне снаге примењују маневарско ратовање на MOUT.(2) Маневарско ратовање је филозофија вођења рата корпуса поморско-десантних снага САД. У овом приступу време се користи као вид оружја, у циљу разбијања кохезије непријатељских снага, његове организације, система командовања, као и психолошке равнотеже. Маневри се праве, како у времену, тако и у простору, ка- ко би се постигла одговарајућа супериорност. То у будућности захтева нове начи- не размишљања о операцијама у градовима, као и изналажење нових технологија, које би омогућиле извођење маневарског ратовања у условима градске средине. Због тога САД развијају техничке могућности и оперативне способности помор- ско-десантних снага да открију позиције моћи непријатеља и његове критичке тачке рањивости, јер оне евидентно постоје у градској средини. Уместо мукотрп- ног пробијања од куће до куће, појављује се нови приступ маневрисања кроз из- грађена подручја, користећи нове и некласичне технике покретљивости, чиме се избегавају препреке, а користе празни простори. На тај начин изолују се центри непријатељевог отпора, наношењем смртоносних удара јединицама, положајима или објектима непријатеља од којих зависи његова моћ.(3) С друге стране, уместо усредсређивања пажње на стварање тешко одбрањивих и јаких тачака, циљ маневарског приступа је да се непријатељске снаге одвуку у 281 зоне уништавања, а затим ослањајући се на покретљивост спроводе контранапади, у циљу дезинформисања непријатеља, тако и његовог сукцесивног уништења.(4) Осим ратних, предвиђа се и могућност појаве ситуација које нису ратне. Зави- сно од посебног типа таквих операција, непријатељ може бити лоше дефинисан или готово невидљив, у којима ће такође филозофија маневарског ратовања оста- ти као одговарајући приступ, због контролисања брзине развијања ситуације. У урбаним војним операцијама које нису рат, поморско-десантне јединице могу се суочити са неизвесношћу и напетошћу, као и у борби високог интензитета, али че- сто са задацима, који су много сложенији, и са слободом да примене силу која је много ограниченија.(5) Као најпогоднију јединицу за извођење будућих MOUT, САД помињу Помор- ско-десантну оперативну групу ваздух-земља (Marine Air-Ground Task Force – MAGTF). Одмереном мешавином борбене моћи на земљи, авијацијске борбене моћи и службе подршке борби, уједињени под једном командом, MAGTF ће се спремно прилагодити сложеностима урбаних развоја. У будућим MOUT, помор- ско-десантне јединице САД планирају да на сваком нивоу употребе флексибил- ност MAGTF да превазиђу „напетост“ која је саставни део градске борбе, градећи на тај начин темпо и контролишући брза прегруписавања.(6) Поред тежњи за повећаним маневарским способностима и развојних пројеката за модернизацију наоружања за извођење будућих MOUT, потребно је најкраће поменути развој и употребу „паметних“ бомби и концепт БЛ (беспилотних лете- лица), као један од три основне компоненте реализације тзв. ISR (inteligence, sur- veillance and recconnaisance – обавештајна делатност, осматрање и извиђање) опе- рације. Развој оружја просторног и прецизног дејства ОС САД и НАТО рангирале су као задатак приоритетног значаја, јер је концепт удара са дистанце, односно концепт дубоког и прецизног удара, заснован на могућностима оружја прецизног и просторног дејства – PGMM (precission guided missile/municions). То оружје је способно да лоцира, идентификује и маневром стигне до тачкастог циља са тачно- шћу која је довољна за реализацију високог степена вероватноће деструкције (ра- зарања).(7) Масовна примена PGMM довела је до промене начина вођења оружане борбе и физиономије рата уопште. Ова оружја отварају нове могућности преношења б/д 282 по другом ешалону и циљевима у позадини противника, смањен је утрошак муни- ције, па су ублажени логистички проблеми у снабдевању и умањена је потреба за применом тактичких НХБ пројектила. Примена PGMM чини савремено бојиште муњевитим и флуидним.(8) Најпознатије платформе за реализацију ISR операције (односно IEW подршке) јесу сателити, авиони са људском посадом и од недавно, као равноправни такмац БЛ (беспилотне летелице). У последње време све је већи значај БЛ у извођењу борбених дејстава. Њене основне предности заснивају се на томе да су релативно јефтине, да су мали расходи за експлоатацију и расходовање у односу на авион, да могу извршавати задатке често и боље од класичних авиона и то у знатно непо- вољнијим условима и да су врло отпорне на уништавање.(9) Поред напред наведених облика могућих форми ратовања на урбаном терену, потребно је поменути на нови тренд у области ратовања, а то је пораст улоге ци- вилних структура у борбеним дејствима. За Други ирачки рат карактеристично је да је у непосредним борбеним дејствима десетоструко увећано учешће цивилних лица. Чињеница је да на физиономију оружане борбе у савременим условима има технолошка компонента, то захтева и посебан стручни профил борбеног саста- ва(10) У информационој ери (информација схваћена као знање), примат над сударом оклопа (у форми различитих „ратовања“) добија интелект и интелигентно пона- шање, пре свега, оних који доносе одлуке.(11) 283 III део СТАЊЕ И МОГУЋИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА III 1. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА – САВРЕМЕНИ УРБАНИСТИЧКИ КОНЦЕПТИ Према проценама УН становништво развијених земаља широм света повећава се за око 150.000 људи сваког дана, при чему је најизраженији прираст у Африци и Азији. До 2025. године три петине светске популације, пет милијарди људи, жи- веће у урбаним подручјима.(1) Табела 1. Измене основних параметара урбанизације света за период 1950–2025. (1 – свет у целини, 2 – развијене земље, 3 – земље у развоју) Извор: Грчић, Слука, 2006. ГОДИНЕ ПОКАЗАТЕЉИ 1950. 1970. 1990. 2005. 2010. 2025. градско ст. у мил. људи 1. 2. 3. 750 446 304 1.356 682 674 2.292 847 1.445 3.148 926 1.942 3.473 948 2.525 4.537 1.000 3.537 удео градског ст. % 1. 2. 3. 29,7 54,9 17,8 36,7 67,6 25,1 43,5 73,8 35,1 49,0 77,2 42,5 51,1 78,4 45,2 58,0 82,3 56,2 просечан год. темпо раста гр. ст. за 5 год. период % 1. 2. 3. 3,0 2,3 4,0 2,6 1,5 3,7 2,2 0,7 3,0 2,0 0,5 2,6 1,9 0,4 2,4 1,5 0,2 1,9 Генерално посматрано тренд пораста градског становништва се постепено стабилизује почев од 1950. године. У земљама развијеног света он је у смирујућој (завршној) фази са значајним порастом удела удела градског становништва. Са друге стране, по питању земаља у развоју, просечан петогодишњи раст градског становништва је данас на нивоу развијених земаља из 1950. године. Слично је и са уделом градског становништва у укупном броју, где се тек 2025. године очекује достизање нивоа развијених земаља са средине XX века (56% у укупном).(2) 284 На основу изнетих података, може се констатовати је да већ данас преко 50% укупног светског становништва живи у градовима и да ће се тренд раста настави- ти. Анализе раста градова и урбанизовани подручја потврђују претпоставке о огромном расту градова, јер распоред становништва указује на то да је на једној трећини територије света, концентрација становништва у градовима већа од 75%. Раст градова, односно пораст становништва у градовима у последњих сто година (од 1900. године), указује на све веће концентрације целих метрополитенских под- ручја и раст вишемилионских градова: Бомбај (12); Шангај (11), Сао Паоло (10,7); Сеул (10,2), Москва (10,1); Делхи (9,8); Карачи (9,3); Њујорк (8,8); Истамбул (8,8); Мексико Сити (8,5); Токио (8,3); Техеран (7,7); Лондон (7,7); Каиро (7,6); Лима (7); Богота (6,7); Банкок (6,3); Рио де Жанеиро (5,9).... (3) Табела 2. Предвиђени раст мегаполиса до 2015. (Извор: Word Resources 1996–1997. A guide to Global Environment) (4) 1950. 1990. 2015. Милионски градови становн. > 1 мил. 50 270 516 Мега – градови становн. > 8. мил. Њујорк Лондон Широм света: 21 Земље у развоју: 16 Широм света: 33 Земље у развоју: 27 Савремени градови се одликују снажним растом и ширењем у простору (Сли- ка 148), и мењањем човекове средине и начина живота: спољно ширење града у простору (хоризонтално) и издизање града у висину (вертикално). Остали урбани облици се налазе између тих двеју крајности као израз тражења најповољнијег ре- шења. Данас је урбанизација светски процес. Светско становништво се само за 60 година (1920–1980) повећало 2,3 пута, при томе у насељима и мањим градовима 1,8 пута, у градовима 4 пута, а у великим градовима 7,6 пута. Уз стопу од 5% го- дишње становништво у градовима се удвостручује сваких 15 година, уз раст од 8% сваких девет година. Токио ће до 2025. године бити најнасељеније градско подручје у свету.(5) Због економског, техничког и друштвеног развоја, обликовање градова се од- вија на различите начине. Егзистирају две тенденције: једна у нагомилавању срод- 285 них и допунских функција у велике центре, а друга у распршавању функција гра- да у мања средишта региона (Шимуновић И., 1992.). Ради тога су се изродиле иде- је о прстенастом ширењу градова, о сателитским насељима око центра града, о ко- нурбацији, о стварању мегаполиса и о градњи вертикалних градова:  Прстенасти градови настају као облик агломерирања око историјског градског језгра. Овај концепт имају многе европске метрополе које су се на тај начин обликовале под утицајем градске ренте и тржишта. Ураста- ње нових зона у прстен често је значило конфликт и парализацију града. Данас се овакви типови градова суочавају са многим проблемима еко- номске, демографске и еколошке природе.  Грађење сателита око централног града заправо је реакција на супрот- ности са којима се суочио прстенасти град. Ради стварања хуманијих услова живота, развили су се градови–спаваонице на начелу доступно- сти и одвајања места рада и места становања. Проблеми који су потекли из таквог облика градње градова нису могли наћи своје оправдање у не- ком природном и уљуднијем напретку услова живота. Зато је Хауард (Howard Е.) истицао како није циљ одлазити у природу него природу вратити у град (вртни град).  Мегалополиси настају као последица срастања сателита са центром, спа- јањем суседних градова или метропола. Они су углавном последица са- мовоље и неконтролисаног процеса, а мањим делом свесна творевина која повећава све слабости великих градова.  Линеарни град је по Сорeу (Sorre M.) континуирани урбани појас који је саставни део једне целине са брзим саобраћајницама уз које се групишу активности и насељавање. Он је више идеја, а мање стварност. Предста- вља облик издуженог града који настаје у условима јаке гравитационе силе у једном смеру. Линеарни град одговара рационалној организацији трговине, али не погодује човеку као живом бићу.(6)  Вертикални градови су последица нагомилавања функција у средишним деловима града а уз постојање високе градске ренте. Један од великих поборника градова који се пропиње у вис био је Корбизје (Le Corbusier) који је тридесетих година прошлог века продубљивао ову идеју (Рио, 286 Алжир). Са једне стране поборници овакве идеје величали су њене пред- ности: економске и еколошке, али са друге стране противници су исти- цали мане, пре свега социолошког типа и отуђења.(7) Еволуција, анализа и критички осврт на разне идеје у ширењу и обликовању града добијају данас резултанту у агломерацијском систему као облику и месту живота на ширим регионалним просторима, заменивши идеју о величини града идејом оптималних услова живота. Такав град почива на начелима: чување еколо- шке равнотеже, оптимизација функционалних токова, хуманости и рационалности развоја саобраћаја и инфраструктурних система. Заправо то је савремени концепт урбанизације или широке пенетрације градског начина живота у све поре живота разних слојева и људских активности, без обзира на ширину оквира њиховог про- сторног размештаја, интегрисан са природном средином. Таква ће људска и при- родна интеграција омогућити стварање биолошке равнотеже и свестранији развој људских заједница. Био је то повод за идеју о урбанизованим регионима, регио- налном граду. Грчки урбаниста Доксијадис предвидео је „Град Света“, мрежу ор- ганизованог и урбанизованог подручја „ Екуменополис, од око 50 милијарди људи. Мрежа се састоји од центара једи- ница суседства, до центара метрополитенских подручја од више милиона, до цен- тара вишег реда од стотине милиона људи. Ови центри налазиће се на најповољ- нијим климатским подручјима и садржаће све главне функције и биће међусобно повезани. (Doxiadis K., 1982.).(8) Процес глобализације праћен је укрупњавањем градова и формирањем мега- градова (мегалополиса). Велики градови не само да брзо расту и гутају околна на- сеља, него се спајају један са другим, образујући мегаградове (М. Грчић, Н. Слу- ка, 2006. године). Према дефиницији ОУН, мегаградови су са 10 и више милиона становника. У периоду 1975.-2003. године овај број је порастао са 5 на 20, а пред- виђање је да ће их до 2025. године бити 33.(9) У развијеном свету 2003. године препозната су само 4 оваква града. Два у САД (Њујорк и Лос Анђелес) и два у Ја- пану (Токио и Осака). У развијеним земљама мегаградови су симбол моћи.(10) Пошто се градови физички повећавају и насељавају, урбани терен постаје сло- женији. Повећава се број зграда, као и њихова величина. Мреже путева се проши- рују и обухватају и оптерећене системе ауто-путева са више трака. Подземна ин- 287 фраструктура се шири пружањем подземне железнице и канализационих колекто- ра, у циљу опслуживања и ширих градских подручја. Урбанизација се шири као нафтна мрља, стварајући широке и сложене „транзитне зоне“ које се састоје од предграђа и индустријских подручја, које раздвајају градско језгро од његовог ру- ралног окружења. Демографска експанзија, недостатак животног простора, загађе- ње и деградација животне средине, глобално загревање, глад и сиромаштво, боле- сти, природне и од стране људи изазване катастрофе, као и безумни тероризам..., процеси су који негативно утичу на животну средину. До стамбеног простора, во- де и посла тешко ће се долазити, услед чега ће доћи до стања социјалне и економ- ске затегнутости, што може евентуално, наћи свој излаз у облику насиља.(11) У неким државама у развоју пораст урбане популације је често бржи од разво- ја градских служби. Глад једног дела човечанства је последица чињенице што са- мо једна петина становништва ужива у достигнућима савремене науке и технике, а само 19 земаља света располаже са 70% светских извора.(12) Земља као планета, и цела људска популација на њој налази се у сталној опа- сности, а да често нисмо ни свесни те чињенице. Према анализама француског филозофа Дениса де Ружмона, а на основу досадашњих кретања, светско станов- ништво ће се двоструко увећавати сваких 40 година. Ако знамо да укупна повр- шина Земље износи око 7 милијарди квадратних километара, а да је само једна пе- тина погодна за насељавање, поставља се питање: како организовати земљину по- вршину за огромну људску заједницу!? Како зауставити експанзију и како прехра- нити становништво у условима свакодневне девастације и смањења животног простора. Можда би успешније планирање или евентуална великодушност бога- тих, довели до бољег животног стандарда већег броја људи. Можда ће већи пољо- привредни приноси, као последица развоја науке и генетике, као и употреба мор- ских алги или синтетичке исхране довести до тога да се задовоље потребе за ис- храном све бројнијег светског становништва.(13) Постоје и предвиђања да ће се градови градити као супраструктуре изнад по- стојећих, да ће се градити на морима и океанима, у леденим подручјима и под зе- мљом. Такође постоје и визије изградње насеља на другим планетама, чији ће се извори експлоатисати, уз неопходно прилагођавање новим животним условима, односно вештачки створеним срединама. Француски инжењери Мејмон и Сарж, 288 замислили су насеље на Месецу, климатизовано, издигнуто на косим стубовима, које би одолевало силама и условима који владају на Месецу.(14) Већ данас сви већи градови у свим деловима света утркују се у висини много- бројних нових грађевина. Претходница ове трке у висине, у последњем веку дру- гог миленијума, била је 1930. године Крајслер билдинг у Њујорку са својих 319 метара, а затим је престиже Емпајер стејт билдинг са 381 метар, која је дуго била највиша зграда на свету све до 1974. године, када су у Чикагу изграђене две „Сирс“ висине 442 метра. Следи Петронас кула у Куала Лумпуру са 452 метра, а трка се убрзо наставља и на другим континентима, Тајпеи торањ у Тајвану, висок 508 метара. Торањ Слободе у Њујорку на месту порушених Кула близнакиња је висок око 550 метара, затим Бурџ торањ у Дубаиу, око 800 метара.(15) Схваћени као најважније, али и најосетљивије тачке новог светског поретка, нове градске капије, конектори капитала и вертикале моћи постају најпривлачније мете спекта- куларних терористичких акција, које са собом носе масовне жртве, упечатљиву поруку и снажну опомену. Порушене куле Светског трговинског центра у Њујор- ку, као и хаос настао на централној мадридској железничкој станици, као и у лон- донском метроу, јасне су слике варљиве моћи глобалног капитала, који такође по- казује своје двоструко лице и онемогућава просту поделу на добро и зло. Попу- стљивост и отвореност градских система свакако не иде у прилог појачаном осе- ћању несигурности, којој је савремени човек изложен. Стога се управо и поставља питање: да ли ће граду будућности бити потребне нове зидине којима би се урба- ни простор претворио у заштићени резерват? (16) Паралелно са растом у висину градови се пружају и у дубину. Високе зграде су међусобно повезане пасарелама, као и саобраћајним тунелима. Можда је најбо- ља илустрација за такав град Plug in City групе Archigram, који су визионари пред- видјели још шездесетих година прошлог века, и што се делимично и полако оства- рује. Такође су интересантне визије градова Mesa City Паола Солерија, или потпу- но механизовани градови као Spilhaus Сент Елие. (17) Неке визије твораца стрипова, којима се такође „хране“ компјутери за предвиђа- ње будућности, виде Земљу као Град-планетоид, до те мере механизовану и уређену, као Свемирски брод Земљу, како ју је назвао велики конструктор купола Б. Фулер. Новосадски архитекта Жолт Иванович начинио је, као дипломски рад код професора 289 Радомира Стопића на АФ БУ, пројекат хотела који је 380 километара удаљен од Зе- мље. (18) Предлажу се и градови покривени са прозрачном куполом (Бакминстер Фулер), климатизовани и заштићени од неповољних временских утицаја.(19) Земља као што је Јапан, са многобројним становништвом, а веома малом по- вршином острвског архипелага на коме се налази, веома озбиљно узима у обзир визионарска предвиђања (бетонски цилиндри у мору архитекте Кукутакија), која се делимично већ остварују, изградња на насутим вештачким острвима, систем Tokio van Akva – систем саобраћаја, подморских тунела и мостова који међусобно повезују регион главног града. Русија планира да изгради први град под куполом, на свега 1.500 километара од Северног пола, где хиљадама километара унаоколо нема становника. Ултрамодеран град, под куполом, са око 5.000 становника, изградио би се на замрзнутом острву, ду- боко у арктичком кругу. Северни град будућности замишљен је да буде дугачак око километар и по, а широк око 800 метара, а требало би да се зове „Умка“.(20) Еколошка или одржива архитектура, део је једног ширег концепта о коме се у последњих неколико деценија све више говори, а предузимају се и све интензивније мере. Одрживи развој и идеја смањења штетних последица човеко- вог присуства на планети, подстакла је експерте у различитим областима да крену у потрагу за корисним решењима. На првом месту су свакако инжењери који го- динама уназад пласирају техничке иновације од све већег значаја за овај задатак. Заједничке компоненте које карактеришу нове визије су и нови видови енергије: сунчева; кретање ваздушних струјања, односно ветра (која је такође последица сунчеве), енергија морских таласа, топлота из унутрашњости земље-геотермална и још неоткривене.(21) Ове идеје су заједничке многим визионарима и предста- вљају једну од основа будућег града, а која се већ умногоме остварује у многим великим градовима света. Нови проналасци, комуникације и информације, шире се вртоглавом брзином и утичу на људски живот, да и најсмелије визије буду брзо остварене и чак превазиђене, те је због тога визионарство веома важно за плани- рање будућности.(слика 149.-150.) Нажалост многобројне данашње цивилизациј- ске активности, које за последицу имају сагоревање, угрожавају атмосферу и до- воде до глобалног загревања са несагледивим последицама, што је неопходно хит- но решавати, како глобално-тако и локално, почев од највише светске и државне 290 политике, до најнижег ниво локалне управе, а пре свега подизањем свести људи. Свако може да допринесе да се ланац кружења материјала и енергије у еко-систе- му несметано и правилно одвија.(22) Развој еколошке архитектуре и свести најуочљивији је у Немачкој, Шпанији, Шведској, Данској, тачније Западној Европи и остатку развијеног света. Међутим, и на Западу развој еколошке свести базиран је на разликама између богатих и раз- вијених са једне и сиромашних и неразвијених са друге стране, јер су Западне зе- мље своје нееколошке фабрике преселиле у неразвијене делове света. Еколошка архитектура није свима једнако доступна. Постављањем високих стандарда, она постаје доступна само вишим слојевима друштва Западне Европе.(23) Занимљиву примену вертикалних вртова можемо видети на примеру Gwanggyo Power Centra, новог града у Јужној Кореји, 35 km јужно од Сеула. Аутори су инжењери холандског бироа MVRDV са врло импресивним решењем. Замишљено је да центар града буде изграђен као скуп левкастих вертикално-зеле- них небодера са 200.000 m² стамбеног и 48.000 m² пословног простора, затим 200.000 m² простора за културне, образовне и остале активности и 200.000 m² за простора за паркинг. Када је у питању будућност, једна од њених визија зове се Lilypad. Инспирисан локвањима, белгијски архитекта Vincent Callebaut пројекто- вао је плутајући екополис Lilypad, као прибежиште за климатске мигранте из гра- дова у приобалним зонама, којима прети потоп услед пораста нивоа океана. Град је замишљен да прими око 50.000 становника, и не само да не загађује околину са CO2, већ ће преко површине изграђене од титанијум-диоксида бити у стању да ре- агује на УВ зрачење и апсорбује загађеност из ваздуха, као и да пречишћава кори- шћену воду. Екополис Lilypad пројектован је да буде опремљен свим погонима за акумулацију енергије, користећи сунчеву енергију, ветар, хидро-енергију... (24) Едуар Утуђан и париска група Gekus, предвиђају оправдану потребу једне но- ве дисциплине – подземног урбанизма. Ова дисциплина би омогућила да се под земљу сместе многе функције данашњег града, које нису неопходне на површини, као што су административне и јавне функције, које заузимају велике површине, а инертног су карактера: банке, архиве, трезори, библиотеке, тунели инфраструкту- ре (саобраћаја, инсталација, снабдевања, довода енергије...).(25) 291 Појам глобализације у актуелном тренутку вишеструке и вишедимензионалне транзиције, постаје нова одредница за процесе проширивања и продубљивања ме- ђусобне повезаности света, односно јачања његове целовитости. Координацију сложених глобалних мрежа преузимају транснационалне институције, чиме дола- зи до слабљења досадашње улоге државе, чија моћ и важност нестају пред глобал- но умреженим градовима, односно новим чвориштима која превазилазе национал- не границе. (26) Умрежено друштво (Castells,1998.) и масмедијски урбанизам (Clark, 2000.) представљају основу на коју се ослања нови глобални поредак. Иако се границе градских простора успешно бришу, а њихов значај наизглед негира, симболи које урбана структура и урбани начин живота шаљу, фаворизују се и намећу као по- жељни и прогресивни. Тако градови добијају ново значење у актуелном систему глобалних вредности, а њихов значај у обликовању будућности постаје предмет бројних истраживања, која ипак не нуде јединствен одговор на питање: да ли се дешава хомогенизација или хетерогенизација света?(27) Како ће изгледати градови будућности у неколико удаљених кутака земљине кугле могуће је видети на примеру изградње јужнокорејског града Њу Сонгдо, ко- ји граде америчке компаније. До пре 10-так година неугледно острво на само 50 км од Сеула, у кратком временском року претворено је у луксузан трговачки дис- трихт. Кључно је што у оваквим мегаполисима прво ниче аеродром, затим око ње- га сви други садржаји. Многи већ сада ове градове зову – аерополисима. Након Њу Сонгда планирана је изградња још 20-так нових аерополиса и то претежно у Кини и Индији. Кина тренутно гради око 100 аеродрома, који ће покренути талас урбанизације ка тим географским подручјима.(28) За последње три деценије више од пола милијарде Кинеза прешло је у градове, најчешће овакве попут Женжена или Шангаја. Данас око 51% Кинеза живи по градовима.(29) Препознавајући дигиталну технологију и информатичко друштво као иску- пљујућу парадигму, архитектура и урбанизам су Интернет преплавили комерци- јалним понудама, али и неограниченим маштаријама. Један од покушаја промене свести о граду био је пројекат Британског савета у који су били укључени студен- ти из Београда, Атине, Глазгова и Истанбула, а разменом културне меморије сво- јих градова, створили су виртуелну хибридну градску панораму. Пројекат је завр- 292 шен 2006. године Сличан пројекат на адреси: www.city-project.eu покренут је 2007. године, а везан је за Аустријски Линц, град културе Европе 2009. године. Најпознатији урбани експерименти данас су виртуелни градови Аркосанти (пу- стињски град архитекте Паоло Солерија) и Ауровил (смештен у Индији. Аркосан- ти је симбол човековог односа према граду, као најважнијем цивилизацијском простору, док је Ауровил метафора односа према природи. Ове две архитектонске лабораторије одсликавају болну расцепљеност глобалног друштва. Урбано место није само географско, већ део једне велике мреже, по којој се слике, подаци и но- вац слободно крећу. (30) На основу напред изнетог може се констатовати следеће: 1. Ово је време урбанистичког планирања када утицај човека на околину и креирање нове урбане средине достиже свој врхунац, време када креатив- ност архитеката и урбаниста достиже ниво високе мотивације за креативни и и контролисани живот великог броја људи на земаљској кугли.; 2. Ово је време када, и поред високог развоја технике, технологије и дизај- на, нико моментално, не може да контролише еколошке промене око нас, поготово промене чији узрок је глобално загревање Земље.(31) 3. Потребно, у складу са микроклиматским и другим специфичним окол- ностима, израдити адекватан модел града, базиран управо на принципи- ма одрживог планирања и савременим урбанистичким трендовима.(32) 4. Последице глобалног загревања су озбиљне.(33) 5. Узроци загревања Земље су многобројни. (Један од великих и врло опа- сних узрока глобалног загревања Земље и нарушавања здравља људи јесте оружје, употребљено или ускладиштено, као потенцијална опасност). О те- кућим светским ратовима и радијацији постојећег оружја не постоји или бар није приказана статистика загађивача средине. Нема тачних података о томе колико су допринели глобалном загревању Земље. 6. У светској, а посебно у домаћој литератури, недовољно и најчешће пар- цијално се разматрао утицај ратне и војне технике на одбрамбене мо- гућности града. Историјски и савремени аспекти потврђују нужност да се заштита решава као компонента редовног грађевинарства.(34) 293 III 2. РАЗВОЈ И ПРАВЦИ ЗАШТИТЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА III 2.1. Развој заштите након Другог светског рата Нагли развој заштитне технике после Другог светског рата заснован је на сте- ченим искуствима и процесима даљег развоја нападних средстава и њиховог нега- тивног утицаја на становништво, као и на материјална и културна добра. У овом периоду цивилна одбрана је највише била усмерена на припреме за заштиту и спа- шавање становништва и материјалних добара од ратних разарања, што је и разу- мљиво имајући у виду велике цивилне жртве настале током рата. Присутна је све јача тенденција прилагођавања градских насеља потребама одбране и заштите из- градњом двонаменских заштитних објеката за потребе мирнодопске делатности. У погледу изградње заштитних објеката значајне позиције у том периоду имале су Швајцарска, Шведска и Израел, а затим следе: Данска, Норвешка и друге земље. Концепција изградње склоништа у Швајцарској базирала се на научним осно- вама чија се реализација пројектовала на период од 20 година.(35) Савременим системом планирања који је био садржан у Генералном плану цивилне одбране, који је израдио Федерални биро Швајцарске, кантонима је било наложено да га примене и на нивоу комуна. Град Лугано имао је најмодернију подземну болницу у свету, која је истовремено била и атомско склониште. Болница је имала капаци- тет 400 лежајева, три операционе сале, резервоарe за воду од 300.000 литара, пе- рионице, сушионице, вишеструке вентилационе уређаје, сопствени извор елек- тричне енергије...(36) С обзиром да је војна политика НАТО поклањала велику пажњу равномерном припремању свих неопходних мера заштите за прелазак из мирнодопског у ратно стање, приоритет у развоју мера заштите дат је изградњи, опремању и оспособља- вању заштитних објеката.(37) Тај се процес интензивно одвијао од почетка шезде- сетих година. До његовог убрзања дошло је почетком осамдесетих година након објављивања једног војно-шпијунског извештаја у којем се тврдило да су Совјети већ изградили читав низ подземних градова који су спремни да у случају атомског рата прихвате део радног становништва да настави производњу наоружања и вој- не опреме. Динамика изградње склоништа, у зависности од економских могућно- сти појединих чланица блока, достизала је различите нивое.(38) 294 Изградња нових заштитних објеката најкарактеристичнија је за скандинавске земље. На основу доступних података, у Норвешкој у склоништа се могло склони- ти око 60% укупног броја становништва или око 1,7 милиона људи. Министар- ство правде било је надлежно, на основу процене угрожености, да одређује у који- ма се административним подручјима морају градити склоништа и прописивало је степен заштите. Ближе одредбе о изградњи склоништа доносила је Управа цивил- не заштите, која је градила јавна и приватна склоништа. Породична склоништа за заштиту од радиоактивних падавина, планирала су се и на сеоским подручјима. Норме у склоништима предвиђале су 1,2 м2 површине по особи и запремину 3,3 м3. Склоништа су морала да буду тако опремљена да се у њима може боравити најмање 7 дана. Изградња приватних склоништа била је обавезна у новим стамбе- ним зградама које су имале најмање осам просторија, односно 400 м2, као и у шко- лама, болницама, позориштима, биоскопима и другим објектима. Служба цивилне одбране издавала специјалну брошуру са типским пројектима за изградњу склони- шта, за заштиту од радио-активних падавина, са што мањим средствима.(39) У Шведској склоништа су представљала најважнију меру заштите станов- ништва. На располагању је било 5,7 милиона склонишних места у 55.000 скло- ништа изграђених у 370 насеља.(40) Годишње се градило око 150.000 склони- шних места и, по одређеним изворима, сматра се да су у потпуности задовољи- ли своје потребе закључно са 2000-том годином. Политиком изградње склони- шта настојали су да обезбеде склонишни простор за све запослене у оквиру рад- них места, односно за све грађане у склопу стамбених рејона, па је тако било по- требно да број места у склоништима буде нешто већи од укупног броја становни- штва, односно да за поједине структуре обезбеђују и по два склонишна места, у рејону становања и на радном месту. Склоништа су била двонаменска и у принци- пу су се градила у полупречнику од 150 m, са максималним капацитетом за 150 до 200 особа. Одустали су од јавних склоништа великог капацитета као што је скло- ниште у центру Стокхолма, познато као јавна гаража КЛАРА.(41) Изградњу скло- ништа планирале су општине, а 2/3 трошкова финансирала је држава. Инвеститор је био дужан да општини достави на увид план изградње објекта ради условљава- ња обавезе изградње склоништа. Склоништа су била: потпуно укопана, полууко- пана или површинска.(42) 295 У Финским градовима било је око 60–80% места у склоништима, а у Хелсин- кију 100%. Изградња склоништа претежно се планирала у зградама запремине са најмање 3.000 м3, (90% је било у приватним зградама). Предлагана је изградња склоништа на целој територији државе у свим новоградњама или блоковима згра- да, чија површина спратова износи преко 300 м2.(43) У Данској је заштита била обезбеђена за око 55% укупног броја становни- штва. После рата изграђен је велики број подземних јавних склоништа, која исто- времено имају намену као гараже, склоништа, спортске сале.... У Копенхагену и неколико већих градова изграђено је око 100 таквих склоништа. Јавна и приватна склоништа пружала су заштиту за око 1.900.000 људи, тј. за 39% становника Дан- ске. Изграђено је преко 460 јавних склоништа са око 60.000 склонишних места. За заштитне објекте користили су тунеле и метрое.(44) У Француској су у око 10.000 зграда изграђени разни заштитни објекти за ко- лективну заштиту од нуклеарног, хемијског, биолошког и других врста оружја. Осим тога, по грађанској иницијативи, у оквиру изградње разних објеката радила су се и склоништа. Разрађени су и типски пројекти подземних гаража које су се у случају потребе могле брзо подесити у нуклеарна склоништа. У Француској није била обавезна градња склоништа. (45) У СР Немачкој у склоништа из Другог светског рата, која су у миру служила као складишта и јавне гараже, могло се сместити око 4,7 милиона људи. Осим тога, СР Немачка је располагала склоништима за смештај 6,6 милиона људи (10% становни- штва). Приликом изградње нових јавних склоништа, 1/3 трошкова преузимала је на себе држава, а 2/3 сносиле су локалне власти. Реконструкција склоништа из периода Другог светског рата најшире се спроводила у СР Немачкој, Великој Британији, Ита- лији и Грчкој. У многим земљама Западне Европе радила су се склоништа као двона- менски објекти (у миру су служили као гараже, складишта робе итд). До половине 1986. године припремљено је преко 350 хиљада склонишних места у јавним склони- штима, од којих само 12.000 места обезбеђује боравак у трајању од 14 дана. Остала склоништа прилагођена су за боравак од само неколико часова. У концепцији развоја цивилне одбране главно место заузимали су планови заштитних објеката. У годи- шњим плановима изградње заштитних објеката значајну ставку имају склоништа при изградњи зграда приватних власника, које Влада дотира.(46) 296 Велика Британија је полазила од претпоставке да сваки део територије може бити захваћен радиоактивним падавинама, па је заштиту неопходно обезбедити на целој територији.(47) Према прописима постојала су четири основна типа склоништа. Први тип импровизована склоништа отпорности до 10 kPa, са фактором заштите од радио- активних падавина од 40, сигурносна удаљеност од епицентра нуклеарне експлозије еквивалента 1 MT је 7 km. Проветравање је природно. Други тип склоништа, отпор- ности је до 42 kPa, фактор заштите од радиоактивних падавина до 70, сигурносна удаљеност 3 km од епицентра нуклеарне експлозије еквивалент 1 МТ. Лоцирана су у зградама са принудним или природним проветравањем. Трећи тип отпорности је од 77 kPa, са фактором заштите од радиоактивних падавина до 200, сигурносна удаље- ност 2 km, са принудним проветравањем. Четврти тип склоништа је преко 77 kPa, фактор ефикасности заштите од примарног зрачења 300.(48) У Италији је извршено подешавање, „доградња“ склоништа из Другог свет- ског рата. Предвиђено је да се за колективну заштиту користе разни подземни објекти, метрои, тунели, рудничка окна и сл. Законском регулативом предвиђено је да се у току изградње нових објеката граде и објекти за колективну заштиту. О реализацији мера заштите старала се Дирекција за цивилну заштиту која је исто- времено била одговорна и за ватрогасну службу.(49) У Холандији изградња приватних склоништа, која је била на принципу добро- вољности, реализовала се отежано због високог нивоа подземних вода. Законом је било предвиђено да нове зграде морају, бар у градовима, бити тако грађене да обез- беђују што бољу заштиту од ваздушног ударног таласа и зрачења. Зато су приземни зидови и таванице једноспратних кућа морали да буду од армираног бетона.(50) У Русији, у оквиру уређења територије за потребе заштите становништва, ра- де се заштитне грађевине за производне раднике, особље цивилне одбране и ста- новништво. Према програму цивилне одбране СССР из 1960. године заштита ста- новништва од ратних опасности била је више оријентисана на евакуацију у перио- ду непосредне ратне опасности. Од 1970. године заштита се усмеравала на изград- њу склоништа. У градовима се предвиђало прилагођавање подземних објеката за јавна склоништа (пешачки пролази, метрои, подвожњаци и сл.). По овом програму сваком становнику требало је обезбедити склонишно место.(51) У склоништима са апаратима за пречишћавање и вентилацију ваздуха на једну особу се предвиђа 297 најмање 0,5 м2 слободне површине и 1,5 м3 запремине. Предвиђала се и додатна заштита од високе температуре. Прилагођавање подрумских просторија за скло- ништа вршило се тако да издрже надпритисак од 1–3 kg/cm2 и да људи могу у њи- ма боравити без промене ваздуха 4 до 6 часова. На удаљеним зонама од епицен- тра експлозије радили су се заклони рововског типа. Склоништа се у Русију дели- ла су се на склоништа за заштиту од ваздушног ударног таласа експлозије и на закло- не за заштиту од радиоактивних падавина.(52) Према нашој подели, склоништа пр- вог и другог типа спадају у категорију заклона, трећи тип представљају склони- шта допунске заштите, а четврти тип склоништа основне заштите. Поред наведене градње за заштиту цивилног становништва, значајно је истаћи и градњу објеката са различитим карактеристикама за заштиту течних и гасовитих горива. Тако је у Шведској изграђено неколико подземних резервоара за нафту на дубини од 100 m до 120 m. Регистровано је и преко 300 подземних централа. У Швајцарској је испод земље изграђена и атомска електрана. Развој атомског оруж- ја утицао је да се и у САД покрене читав низ мера на заштити људи и индустрије. Иницијатива о заштити индустрије и производње, покренута је 1956. године. Ис- куства и развој савременог оружја захтевали су одговор на питање заштите и склањања не само становништва већ и добара битних за опстанак. Крајем XX века тежиште цивилне одбране је на заштити, одбрани и спашава- њу од природних и техничких (технолошких) катастрофа, односно на мирнодоп- ским проблемима одбране и заштите. Пресудне су у том погледу биле мирнодоп- ске хаварије попут оне у Чернобиљу. Ове концепцијске, политичке и стратегијске промене битно су се одразиле на изградњу и развој савременог система цивилне одбране. Све веће људске жртве и страдања цивилног становништва и све већа материјална разарања од ратних и мирнодопских катастрофа, утицали су на међу- собно чвршће повезивање и испреплитање одбране и заштите, посебно на развој одбрамбено-заштитне делатности цивилних структура друштва, односно на развој одбране и заштите становништва, материјалних и културних добара, а у последње време и све угроженије животне средине. Одбрамбено-заштитна делатност кон- ституисала се у посебан систем под називом цивилна одбрана који, заједно са дру- гим системима, као што су војна и привредна одбрана чини одбрамбени систем великог броја држава у свету. У складу са наведеним и систем одбране Републике 298 Србије састоји се од војне и цивилне одбране, а у складу са тим разликујемо војне од невојних припрема.(53) Тражећи путеве остваривања сигурности, свака друштвена заједница, односно држава као целина, развија себи својствен одбрамбено-заштитни систем. Такав си- стем носи обележја конкретног друштва из кога настаје и коме служи. Такође носи и карактеристике времена у коме је дефинисан и условљен је: геополитичким окруже- њем у свету, припадношћу политичким и војним савезима, друштвеним и економ- ским уређењем, нивоом развијености производних снага, геостратегијским положа- јем, величином земље, демографским обележјима, традицијом, менталитетом станов- ништва, моралном кохезијом народа, јачином и саставом оружаних снага, њиховом обученошћу и квалитетом старешинског кадра, располагањем са стратегијским убој- ним средствима (атомско, хемијско наоружање и др..), итд. У процесу дефинисања одбрамбене концепције од посебног су утицаја већ преживљена угрожавања, посебно ако су везана за, у блиској прошлости, веће губитке људства. Појавом савременог наоружања које је омогућило другачији начин употребе борбених средстава (крстареће ракете, паметне бомбе, беспилотне летелице...) ударом по циљу „са дистанце“ уз употребу савремених система за навођење (сате- литски системи, односно GPS – систем позиционирања) изградња подземних обје- ката постала је беспредметном, а постојећи изграђени, у које су уложена огромна финансијска средства постају неупотребљиви и као такви се напуштају, о чему је могуће наћи сведочења и у дневној штампи. (Слика 151) Наводимо неколико примера: Поред Бона У СР Немачкој, било је изграђено највеће и најбоље опремљено атомско склониште на свету, грађено за смештај по- литичке елите Немачке. Ходници су били дугачки 19 километара, укупна површи- на била је 80.000 km², а објекат је могао да прими 3.000 људи на месец дана. Из- градња бункера трајала је 12 година, од 1958–1972. године, а коштала је 2,5 мили- јарди марака. До маја 1990. године није се знало за његово постојање. С обзиром да је проглашен непотребним, обезбеђена су средства за његово рушење. Титово командно место – бункер „Д-0“ у Коњицу, грађен је у периоду од 1953–1979. го- дине за потребе смештаја војног и државног руководства СФРЈ. Објекат је требао да обезбеди шестомесечни боравак за 350 људи. Био је смештен на дубини 280 метара испод површине земље. Данас је некадашњи стратешки, и строго чувани 299 објекат, туристичка атракција, а током 2012. године послужио је за одржавање би- јенала савремене уметности.(54) Изградња модерног погона подземног дела фа- брике Првог партизана у Ужицу, која је почела средином 70-тих година XX века, заснивала се на ставу тадашње ЈНА о заштити осетљиве производње у случају ра- та. Објекат је био потпуно аутономан, са сопственим капацитетима за снабдевање струјом и водом, са резервоарима за гориво, моћним системом филтрације ваздуха и климатизације, који је морао да обезбеђује строго прописане услове влажности и радну температуру од 20 степени Целзијуса, 24 часа сваког дана. Данас се овај погон напушта, јер је рањив у односу на савремена УбС, а и нерентабилан је у од- носу на трошкове експлоатације.(55) Под режимом високе војне и државне тајне био је и подземни објекат „Соча“ код данашњег Новог Горажда. Градња је трајала у периоду од 1948–1963. године, а опремање најсавременијом светском опремом трајало је од 1963–1978. године Површина подземних тунела и одаја била је око 15.000 m². На индустријски део отпадала је површина од 13.000 m², а на специјално уређени 2.000 m² простора. Према проценама војних стручњака објекат је коштао више од милијарду УС до- лара. Крајем 2002. године Влада Републике Српске објекат „Соча“, као „непер- спективан“ подземни објекат, уступила је са целокупном инсталацијом и опре- мом, општини Ново Горажде.(56) У непосредној близини Берлина, крај места Пренден, у периоду од 1978–1983. го- дине, изграђено је атомско склониште, у коме се, у случају нуклеарног напада, могло сместити око 400 комунистичких челника са пратњом на период око 15 дана. Бункер је био димензија 50, дужине 60 и висине 24 метра, грађен је у три нивоа и имао око 170 просторија. Коштао је око 230 милиона источно немачких марака и сматран је најмодернијим и најбоље изграђеним комплексом тог типа у земљама Варшавског пакта ван СССР. Од 2. 8. 2008. године отворен је за јавност.(57) На почетку XXI века цивилна одбрана је усмерена на заштиту и одбрану од: У миру: од природних (елементарних) непогода, као што су потреси, поплаве, олује, пожари, град, снежне непогоде, суше, најезде инсеката и глодара...; епидемије ши- роких размера, код људи (грип, колера, ебола...) и код животиња (беснило, сли- навка...); техничких (технолошких) хаварија, као што су акциденти на нуклеарним постројењима, експлозије у хемијским фабрикама, неконтролисана истицања ве- 300 ликих количина отровних материја (у атмосферу или у водене токове); злоупотре- ба радиоактивних, хемијских и биолошких средстава од стране криминалаца и те- рориста; других несрећа великих размера попут друмских, железничких, авион- ских, морских, речних..; различитих облика угрожености насталих као последица сукоба различитих социјалних група у друштву (политичких, етничких, вер- ских...) и различитих облика угрожености које се јављају након завршетка ратних дејстава, као што су контаминирана (радиоактивним, биолошким и хемијским средствима) подручја и водени токови, заостала минска поља, заостала убојна средства, рушевине.... У рату: ратних разарања и последица од свих видова нао- ружања: класичног, нуклеарног, хемијског и биолошког; насилног и свих других непријатељских деловања од стране агресорске војске и његових институција; и свих угрожености, претходно наведених као могућих опасности у миру, а које би се могле, готово сигурно, јавити у току ратних дејстава. Препознавање опасности у миру и рату, вредновање угрожености становништва, материјалних и културних добара и животне средине и процена повредљивости тери- торије (место становања или рада, део града, град, регион, држава...) су елементи од пресудне важности за дефинисање облика и начина цивилне заштите, због чега и јесу предмет перманентног научно-истраживачког рада у подручју цивилне одбране. Пу- ковник Милорад Ђукић, у својој анализи припрема цивилног друштва за одбрану констатује: „Планирање припрема цивилног друштва за одбрану треба да буде ста- лан, плански, организован, свеобухватан, рационалан и ефикасан процес, заснован на реалним могућностима и усклађен са постојећим и потенцијалним изазовима, ризи- цима и претњама по безбедност и одбрану Републике Србије. Јединственом методо- логијом припремања, израде и усвајања, усклађивања и ажурирања планова обезбе- диће се максималан степен повезивања субјеката планирања (система одбране) у остваривању и изналажењу оптималних решења за планиране циљеве и стварање предуслова за ефикасно извршавање постављених задатака и предузетих обавеза из Плана одбране у ратном и ванредном стању.“(58) Један од основних задатака цивилне заштите функција заштите и склањања цивилног становништва. Реализацији овог задатка приступа се у зависности од усвојене концепције одбране и заштите државе. Квалитет остваривања цивилне заштите у зависности је од укупне економске развијености земље, а однос људи 301 према остваривању ове функције позитивнији је у земљама са високим личним стандардом. У мање развијеним земљама нису у складу друштвена опредељења и концепција цивилне одбране и заштите са ефикасношћу њеног остваривања. Као најбољи пример, који може да илуструје овој став, јесте стање изградње склони- шта у нашој земљи. Према нашим прописима, заштитна својства склоништа изра- жавају се отпорношћу на дејства оружја која склониште може да поднесе без на- рушавања функције, и то: у односу на механичка дејства: величином надпритиска ваздушног ударног таласа експлозије и калибром авио-бомби или другог пројек- тила који директно погоди склониште; у односу на радијационо дејство: јачином и интензитетом радиоактивног значења (гама, неутрони,...); у односу на топлотно дејство: интензитетом и количином топлоте; у односу на хемијско дејство: кон- центрацијом опасних материја у спољњој атмосфери.(59) Према нашим законима који регулишу ову проблематику прописан је изузет- но висок стандард степена заштите склоништа, обавезе изградње склоништа и планова о укупној заштити становништва. Међутим, тренутно достигнути степен заштите становништва далеко је од законом пројектованог, а што је још горе од очекиваног у односу на до сада укупно уложена материјална средства. Ако би се вршила оцена функционалних и оптималних модела склањања ста- новништва, материјалних и културних добара према степену заштите и ефика- сности, а сагласно спроведеном истраживању, резултати могу задовољити само у делу заштите од механичких удара. Резултати за остале сегменте заштите ра- диолошку, хемијску и биолошку су незадовољавајући и знатно заостају за захте- вима који се предвиђају важећом нормативном регулативом.(60) Нови друштвени услови захтевају нова решења у области одбране и заштите. Од 80-тих година XX века највећу опасност по безбедност градова представљају балистички и артиљеријски пројектили.(61) Систем одбране и заштите у новим условима је немогуће градити само на својим досадашњим искуствима, већ је нео- пходно окренути се знањима и искуствима у овој области у свету.(62) Савремена УбС намећу употребу активних метода и начина заштите.(Сл. 152.-155.) 302 IV део ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ IV 1. ОСНОВНИ ЗАКЉУЧЦИ Спроведено истраживање обухватило је област архитектуре и урбанизма, област развоја војне технологије и њене примене кроз развој војне технике, као и употребе кроз област ратовотства, у покушају да се дође до сазнања колико је вој- на технологија, у целокупном цивилизацијском развоју од праисторије до савре- меног тренутка, утицала на формирање и обликовање градова, и какви ће њени утицаји бити у блиској будућности. Истраживање је довело до одређених резулта- та које укратко, по посматраним периодима износимо, ради доношења коначног закључка. Резултати су следећи:  Сва значајнија насеља у праисторији утврђена су и смештена на таквим то- пографским тачкама које су погодне за одбрану. Отпорна моћ утврђених градова одговарала је ударној сили тадашњег оружја. Дакле, од најранијих времена постоје чврсте корелације физичких облика насеља (града) и обли- ка заштите. Утакмица између отпорности фортификацијских и нападних средстава почела је већ у предисторијско доба, када је човек применио прво оружје. Првобитна насеља и градови, као целина, обједињавали су редовне стамбене и друштвене потребе са ванредним захтевима заштите.  У разматрању борбе за насељена места у периоду хладног оружја може се констатовати је да су борбе око насељеног места, и у њему су, по пра- вилу, избегаване због малог домета и слабе рушилачке моћи хладног оружја, релативно мале војске, као и неподесних борбених поредака. По- јавом и употребом бацачких справа које су изумели грчки мајстори у време Филипа и Александра Македонског и борбена дејства постају сло- женија. Нова борбена средства, тј. нови начин ратовања, постала су пре- судни фактор који је утицао на даљи начин формирања и обликовања градова. Антички градови представљали су синтезу редовних потреба друштва и ванредних потреба заштите. 303  Непрекидна еволуција техничких нападних средстава неминовно се од- разила и на еволуцију одбрамбених средстава. У исти мах развој напад- них средстава омогућавао је војсковођама да развијају стратегијска и так- тичка решења у области напада и одбране тврђава и насељених места. У епохи Римске Империје физичка структура градова је у тесној вези са до- стигнутим степеном развоја војне технике и на њој заснованог начина рато- вања. Римска Империја је фортификацијски била уређена и као целина.  Архитектонска делатност при градњи средњевековних градова такође ја- сно одражава утицај фактора заштите, који је постао чак и доминантан. У овом периоду испољавају се захтеви интегралног решавања заштите у оквиру архитектонске и урбанистичке композиције. Код средњевековних градова архитектура је била условљена начином борбе и постојећим оружјем, а градови су у ствари престављали утврђења, која су првенстве- но имала одбрамбену функцију. Против хладног оружја тог времена средњевековни град се бранио пре свега, својим положајем који се бирао на што вишем и неприступачнијем месту. При избору места, свакако се морало мислити на задовољење главних услова: прво на функцију и дру- го на што тежу приступачност. Најосновнији елемент архитектуре сва- ког града били су одбрамбени зидови, појачани кулама. Важан услов за сигурност града била је висина и чврстина зидова и добар распоред кула и осталих одбрамбених делова. Основни војни израз који се може приме- нити за Средњевековни град је да је „град био дефанзиван“.  Ако се за средњевековне фортификације може рећи да су дело колектив- не интуиције и вековног колективног искуства својих градитеља, за ре- несансне војне фортификације може се рећи да су направљене без претходног искуства, под диктатом искључиво рационалних категорија. Нова ратна технологија наметнула је градовима нови систем одбране, који је био знатно различит од дотадашњег. Појавом артиљерије градови нису изгубили своју важност све док су се могли прилагођавати развоју војних средстава. Бедеми постају дебљи, куле се преправљају у топовске платформе, одбрана се истура напред. Изградња утврде око града увек је била мукотрпна и најскупља инвестиција сваке градске заједнице. У ре- 304 несанси и бароку тај улог је постао толико велик да многи мањи градови нису могли поднети толики терет, тако да су недовољно наоружани и за- штићени постали лак плен освајача, односно безначајни и играчка у ру- кама нових центара моћи.  Раслојавање делатности на редовну-мирнодопску и ванредну-ратну, је поступан процес, који се изразитије манифестује почетком ренесансе и ко- начно завршава крајем XVIII и почетком XIX века, у периоду победе буржоаског друштва и почетком савременог развоја великих градова. Француском буржоаском револуцијом 1789–1794. године почиње квалитет- но нова епоха и у развоју и карактеру оружаних снага. Од тада до почетка Другог светског рата, заштита и развој градова више нису ни у каквој вези.  Раздобље прерастања либералног капитализма у империјализам, као и заоштравање супротности између империјалистичких држава око поделе света рефлектовало се вишеструко на подручју стратегије. Усвајање но- вих стратегијских концепција произилазило је и из убрзаног материјал- но-техничког развоја. Готово у свим државама почиње убрзан процес ја- чања војних ефектива. Увођењем у наоружање изолученог оружја, борбе за насељено место попримају нова обележја, а значај фортификације по- стаје још изразитији. Теоретичари урбанизма и архитектуре крајем XIX и почетком XX века (Sitte, Stübben, Briuck, Lisicki, Howard, Gropius, Eberstadt, Blum, Јосимовић и др.) указују на негативан развој беспланске изградње, посматрајући проблем са аспекта редовних мирнодопских по- треба, занемарујући заштиту у грађевинарству.  У Првом светском рату борбе за насељена места биле су изузетно тешке, дуготрајне и скопчане са великим губицима, јер је бранилац по правилу сва значајнија насељена места укључивао у јединствен систем одбране. Како је слободног простора за обухват и окружење насељеног места било све мање, излаз су били једино фронтални напади. У овој епохи развоја гра- дова, изгледа да се нит фактора заштите, до тада стално присутне, прекида. Услед тога градови нису нису пружили заштиту као нужност.  Између Првог и Другог светског рата дошло је до многих суштинских промена у организацији, наоружању, опремању, доктрини и обуци ОС 305 многих земаља, посебно већих држава. После Првог светског рата само- сталне тврђаве, због све веће разорне моћи авијације, нису представљале већу препреку, па тврђавска војна престаје да се издваја као посебна ве- штина. Тврђаве се замењују утврђеним рејонима или линијама, у чијем склопу се могу наћи и објекти старих тврђава, уколико би се нашле на месту и правцу њиховог протезања, али су претходно ојачане и модерни- зоване. Грађевинарство суочено са нужношћу да поново решава пробле- ме заштите у новим условима, углавном ограничава делатност у периоду између два светска рата, на развијање склоништа, као специфичних гра- ђевинских творевина намењених потребама заштите становништва и ма- теријалних добара. Радови се међутим, ограничавају скоро искључиво на решења склоништа, посматрајући их углавном изоловано, а занемарују- ћи при томе потребу поновног увођења заштите у грађевинарство у ши- рем смислу, као општи фактор.  У Другом светском рату, значај насељених места у стратегијском и опе- ративно-тактичком погледу био изузетно наглашен, готово на свим рати- штима и у свим периодима рата. Мањи градови и насеља коришћени су као самостална упоришта или су укључивани у одбрамбени систем, а ве- ћи градови су, по правилу, представљали значајне оперативне објекте, посебно ако су били и важнија комуникацијска чворишта. За напад на веће градове Немци ангажују и по неколико дивизија. Градови и грађе- вински објекти као појединачне композиције решаване су по правилу и даље независно од потреба заштите. Као последица тога јављају се не- сразмерни губици и пустошења у градовима који су били изложени раза- рању из ваздуха. Дакле, карактеристично по овај период јесте да се за- штита не манифестује као компонента и интегрални део редовне делат- ности, већ као редовној делатности страна дисциплина. Овим се упоредо јављају две практично неповезане делатности: редовно грађевинарство инспирисано искључиво задовољењем редовних друштвених потреба, а одвојено-грађевинарство заштите ради задовољења ванредних потреба.  До краја Другог светског рата заштита се бавила изналажењем мера и средстава заштите од механичког разарања (удар, експлозија, потрес) и 306 хемијског или биолошког затровања токсичним средствима. Појавом ну- клеарне енергије јавља се дејство радијације, као у основи битна нова квалитативна карактеристика. Наиме поставља се проблем заштите од овог дејства у свим различитим манифестацијама, поред дејстава која су били предмет заштите до примене нуклеарног оружја. Тиме се своде са- времени проблеми заштите на изналажење заштите од дејства класичних и нуклеарних нападних средстава. При томе се уочавају углавном две концепције, са тежиштем на заштити од механичког дејства и са тежи- штем на заштити од радиоактивног дејства. За разлику од претходне ета- пе развоја јавља се потреба комплексне заштите човека заједно са ме- стом становања и привређивања, као нова мисао. Дакле тежња да се са- чувају поред људских живота и остали неопходни услови за даљи опста- нак, објекти за становање, извори снабдевања и средстава производње итд. Самим тим јавља се заштита поново као компонента грађевинске делатности, посебно архитектуре и урбанизма као кључних области које се баве решењем пребивања.  После Другог светског рата, у условима озбиљне међународне војно-по- литичке конфронтације, у СССР-у и САД интезивно се настављају радо- ви на развоју ракетног погона са течним горивом, као кључном елементу за развој војних, далекометних, међуконтиненталних балистичких раке- та. То је, међутим, била само прва фаза у реализацији ракетног тран- спортног система који би био у стању да неку летелицу, односно кори- стан терет, однесе са површине наше планете у васионски простор. Од тада, па све до данас, нови елемент стратегије суперсила постао је и ко- смос. Лансирањем бројних вештачких сателита и васионских бродова САД и СССР су ставили до знања не само да улажу изузетне напоре у освајању космоса, већ и да рачунају са њим као значајним чиниоцем стратегије. Развој космичких летелица (са посадом и без ње) и летови чо- века у космос, пружају реалне могућности да се и космички простор укључи у ратна дејства и да се борба за превласт пренесе и на тај про- стор тј у четврту димензију. У овој епохи долази се до сазнања да прак- тично физичка–пасивна заштита државне територије, укупних потенци- 307 јала, градова и становништва није могућа у условима постојања и кори- шћења свемирске технологије у војне сврхе, већ је потребно уложити на- поре и обезбедити активну ракетну заштиту. Почетком 2010. године бес- пилотна војна летелица X-37B (мини космички шатл) лансирана је у ор- биту, што многи називају „наоружавањем свемира“, због могућности њихове употребе као платформе за постављање оружја.  Информациона револуција, јавља се као трећи талас крајем седамдесе- тих, односно почетком осамдесетих година XX века, када талас техноло- гија и идеја почиње да мења друштво индустријског доба и да га полако, али сигурно преводи у информационо друштво. Основа информационе супериорности је: обавештајна делатност, осматрање и извиђање (ISR – intelligence, surveillance and reconnaissance). Најпознатије платформе за реализацију ISR операције, односно IEW подршке јесу: сателити, авио- ни са људском посадом и БЛ (беспилотне летелице). Због тога што Ин- тернет стреми да буде Web мрежа без шавова, данас је немогуће разли- ковати где се једна мрежа завршава, а друга почиње. Локалне (LAN – lo- cal area network) провинцијске и федералне мреже нпр. повезане су са комерцијалним мрежама, које су опет, повезане са финансијским, вој- ним, услужним и другим мрежама. Све то ствара једну врло сложену глобалну информациону инфраструктуру, која све више и све гушће пре- крива нашу планету, и отвара могућност ратовања у ткз. „петој димензи- ји“. Информациона безбедност, као један од новијих праваца истражива- ња у сфери безбедности појавила се као последица настанка и развоја информационог друштва. О значају информационе безбедности говори чињеница да је она једна од основних компонената у доктринама нацио- налне безбедности неких земаља. Чињеница да времена која долазе ин- формациону безбедност стављају у први план, само наговештавају њен даљи развој и у теоријском и у практичном смислу.  Нове тенденције у развоју савремених армија нужно уважавају услове реалности ради ефикаснијег и примеренијег деловања. Безбедносни иза- зови, ризици и претње намећу потребу за изградњом капацитета, способ- ности и ресурса којима ће се њихов штетни и погубни утицај на живу си- 308 лу, материјално-техничка средства и околину, свести на најмању могућу меру. Природа и карактер савремених операција су се знатно измениле у односу на класичне операције: – избрисана је ранија строга подела на ратне или операције подршке миру; – окружење операције се стално мења и захтева непрекидну адаптацију; – линеарно бојиште замењује асиметрично са дисиметричним начи- ном дејства; – противник се данас не препознаје; – тежиште борбених дејстава са бојног поља премешта се у урбане средине; – за достизање крајњег циља операције нужно се користе сва распо- ложива средства. Евидентно, изузетно је порасла сложеност операција, а мултинационалност им постаје једна од основних карактеристика. Данашњи ратови укључују традицио- нална борбена дејства, мировне операције и пружање хуманитарне помоћи. Војни ефективи се неминовно морају прилагодити новим изазовима. Перспектива и бу- дућност модерних операција нису више достигнути циљеви већ постигнути ефек- ти. Кључни моменат сваке операције представља начин прикупљања информација ради праћења ситуације у реалном времену. То истовремено, представља и будућ- ност у обавештавању. Данашње војне операције постале су комплексне. Драстич- но повећање интересовања и надзор штампе и медија представља битну одредни- цу измењености карактера савремених операција.  Развој оружја прецизног и просторног дејства ОС САД и НАТО ранги- рале су као задатак приоритетног значаја, јер је концепт удара са дистан- це, односно концепт дубоког (и прецизног) удара, заснован на могућно- стима оружја прецизног и просторног дејства. Оружје прецизног и про- сторног дејства – PGMM (precission guided missile municions) способно је да лоцира, идентификује и маневром стигне до тачкастог циља са тачно- шћу која је довољна за реализацију високог степена вероватноће де- струкције (вероватноћа уништења тачкастог циља првим хицем већа је од 0,5). Масовна примена PGMM довела је до промене начина вођења 309 ОБ и физиономије рата уопште, a умањена је потреба за применом так- тичких НХБ пројектила. Примена PGMM чини савремено бојиште му- њевитим и флуидним. Паметне бомбе примењене су још у кампањи на СРЈ. При дејствима НАТО авијације по објектима и инфраструктури СРЈ у пролеће 1999. године коришћена су савремена ваздухопловна убојна средства са разорним и пробојним бојним главама, као и убојна средства специјалне намене: касетне, запаљиве, светлеће, пропагандне, енергетске и графитне авио-бомбе за онеспособљавање електро-енергетских по- стројења, итд. У ранијим периодима, када је изграђивана војна инфра- структура, сазнања о могућностима савремених УбС била су недовољна и нису вршене адекватне процене даљег развоја УбС, посебно пробојних бојних глава авио-бомби. У току бомбардовања Багдада по први пут је примењена електро-магнетна бомба (Е-бомба), која ради на новим фи- зичким принципима и која је паралисала ирачку телевизију неколико ча- сова и авио-бомба GBU-37 Aidad Munition – бомба за уништавање бунке- ра. Бомба је тешка 2.000 kg и продире у дубину и до 30 m. У последње време све већи је значај БЛ у извођењу борбених дејстава (БЛ Глобал Хо- ук може да носи бомбе и ракетне пројектиле укупне тежине 1.000 kg). На основу наведених резултата истраживања која су прецизније одређена хи- потетичким оквиром (питањем): Да ли су војне технологије имале и имају битан утицај на развој и будућност града у Европи могуће је извести крајњи закључак у неколико тачака: 1. Развој физичке структуре града је нужан и мора бити у складу са разво- јем војне технологије и војне технике (неопходно је дефинисати врсту и степен заштите: од директних погодака УбС и којих, од РХБ падави- на..., итд.) 2. Војна технологија и војна техника високе прецизности, помажу да се изаберу стратегијски циљеви чијим евентуалним уништењем се смањује рушилачка дејства на друге објекте; 3. Изградња стратегијских објеката ван насељених места, има значајну улогу на отклањање потенцијалне опасности по цивилно становништво; 310 4. Концепција одбране на државном нивоу мора да предвиди набавку са- времених одбрамбених ракетних средстава, која ће бити фактор одвра- ћања (као друга могућност је евентуално опредељење за укључивање зе- мље у одређене партнерске односе „колективног штита“). Изнето указује на то да је од кључног значаја било неопходно сагледати ути- цај различитих фактора на обликовање градова, а посебно савремене војне техно- логије, односно војне технике као и облика савремених ратних сукоба (тероризам, ратовање у урбаној средини, рат у „четвртој“ и „петој димензији“). Савремена војна техника, заснована на нуклеарној енергији, у стању је да ра- зори све људске творевине које су настале током цивилизацијског развоја, тако да је њена примена мало вероватна. Све више је актуелан принцип удара са дистан- це. Успешну заштиту од пробојних авио-бомби могу пружити само добро укопани подземни објекти изнад којих је дебео слој стенске масе или армираног бетона ве- ће дебљине од 10 метара. С обзиром да се пробојна средства и даље усавршавају беспредметно би било упустити се у трку, у којој би се објекти бранили својом физичком структуром. Високо развијене земље своју одбрану заснивају на проти- вракетним системима (ракетни штит), који у себи интегришу четири основна еле- мента: одвраћање (deterrence), пасивна одбрана (припрема становништва, рано от- кривање и упозорење), активна одбрана (употреба савремених ракета типа Arrow, Patriot, RAS-3, руски С-300 или С-400...) и офанзивном дејству, односно превен- тивним ударима (preemptive strike). Данас у свету нема модерног града који је та- ко организован да пружа реалну и потпуну сигурност од нових ратних и рушилач- ких сила. Вероватно је таква одбрамбена амбиција у самој бити контрадикторна демократском и отвореном граду. IV 2. НЕРЕШЕНИ ПРОБЛЕМИ У оквиру овог поглавља дата су одређена тумачења, која се односе на област савремених међународних односа, процеса глобализације, специјалних метода „економског рата“ тј. економског потчињавања малих и економски зависних др- жава, која у овом раду нису посебно поменута. Дотакнута су тек спорадично, у појединим епохама, да се уочи постојање тих „меких“ метода потчињавања још у најранијим периодима људске цивилизације. Данашња наука о безбедности инси- 311 стира да објасни датост у међународним односима и односима међу људима. Увек у људској историји мањина је владала над већином, било да је реч о групи људи, државама или заједници држава. Одувек је мањина, која располаже силом, одно- сно принудом, утицала на животе већине. Ни данас није другачије, изменила су се само средства за покоравање, а последице су трагичне и несагледиве. Врло често ти „меки“ методи су ефикаснији у агресији и економском потчињавању одређених подручја или држава, него примена отворених ратних сукоба. Основна обавеза и улога државе јесте да штити животе и виталне интересе својих грађана. Сигурност становништва (физичка и имовинска), као и укупна си- гурност (безбедност) државе-друштва, може бити нарушена и угрожена: 1. спољњим факторима (ратним дејствима и др. облицима специјалног рата) и 2. унутрашњим поремећајима и конфликтима (социјалним, верским и др.). Да би се та сигурност у што је могуће већој мери могла обезбедити потребно је: а) правовремено идентификовати и поуздано проценити постојеће опасно- сти, као и будуће и б) планирати и обезбедити ефикасну заштиту. Услови и могућности да се ови циљеви успешно и поуздано остварују у савре- меним околностима, а посебно у будућности, објективно не постоје или су више- струко ограничени : 1. Спољњи фактори који могу да угрожавају сигурност становништва и државе су веома различити, а различити су и начини, методи, средства и др. које при томе користе. Историјски посматрано, то угрожавање се у ранијим временима најчешће испољавало кроз ратна дејства, блокаду градова, путева, лука и сл., што значи да су начини угрожавања најче- шће били видљиви и очекивани. Па и у таквим околностима било је те- шкоћа и ризика да се процени са које стране, када и у ком степену је си- гурност становништва и друштва (државе) угрожена и како се ефикасно заштитити. У савременим околностима те тешкоће и ризици су више- струки, повећани и временом ће се највероватније повећавати, јер без- бедност и слобода грађана и државе могу да буду угрожени споља по више основа и на више начина: 312 – рат је био и остао „стандардни“ начин угрожавања безбедности ста- новништва и суверенитета државе, али постепено он све више губи ту доминантну позицију. Државне границе снажних држава (нукле- арних сила) су чуване страхом од одмазде, што битно смањује ри- зик од ратног напада, а државне границе других држава су, углав- ном, порозне и не представљају већу препреку интернационалним токовима рада, услуга и капитала, тако да се циљеви који су у про- шлости најчешће били узроци рата (доступност природних и других богатстава, искоришћавање туђег рада и др.), сада могу да се оства- рују на суптилније, ефикасније и профитабилније начине. Историја рата, као начина насилног остваривања циљева је нераздвојна од исто- рије људског рода и највероватније тако ће и вечно остати. Истовреме- но, то значи да ће држава, све док она као институција буде постојала, имати задатак да штити своје грађане и себе од ратних дејстава, јер је то једна од њених основних функција. Међутим, планирати, органи- зовати и ефикасно остваривати заштиту становништва и државе, као и њених институција од ратних дејстава у савременим условима је крајње тешко, практично немогуће из више разлога. Наводимо најбитније: а) разноврсност, домет, пробојност, убојна моћ, преци- зност навођења и гађања савременог наоружања су достигли такав степен, да је немогуће на било који начин (стварањем ефикасног си- стема одбране, изградњом склоништа и др.), обезбедити поуздан начин заштите, поготово када се има у виду да, поред ватреног по- стоје и друге врсте оружја (нуклеарно, хемијско, биолошко..) – није могуће припремити се за одбрану (заштиту) одређених проце- њених потенцијалних циљева, јер „легитиман“ циљ у савременом рату могу да буду: индустријска постројења, саобраћајнице и вози- ла на њима, болнице, стамбене и пословне зграде (нпр. зграда теле- визије, што је био случај током бомбардовања 1999. године или На- родна библиотека, манастир Жича, што је било у Другом светском рату). Наведене чињенице поуздано указују да у савременим усло- вима не постоји поуздана и ефикасна заштита од ратних дејстава. 313 Ипак, „класичан рат“ постаје све мање ефикасан, прихватљив и ис- платив начин за насилно остварење одређених циљева и то по више основа. Насилно запоседање територије друге државе увек је скоп- чано са: а) великим трошковима (наоружавања, трошкова припреме и вођења рата и др.), који се по правилу морају подмирити од соп- ственог буџета на терет фискалних и б) разноврсним и великим ри- зицима од војне одмазде (посебно ако би биле нападнуте државе ко- је располажу нуклеарним наоружањем), в) да се рат не може добити брзо и лако (Вијетнам, Авганистан, Ирак..), г) да ће се створити непо- вољно јавно мнење (због неприхватљивих ратних губитака, повећања пореза, пада животног стандарда и др.), а владајућа гарнитура у земљи која је започела рат може изгубити политичку подршку бирачког тела, д) све је теже представљати се као демократска држава која је миро- творац и заштитник људских права код себе и у свету, а истовремено водити освајачке ратове, о чему се мора водити рачуна. За истражива- ње, развој и производњу савремених борбених средстава (ваздухо- плови, беспилотне летилице, бродови, тенкови, транспортери и др.) троше се огромна финансијска средства, а њих је могуће успешно уништавати и са борбеним средствима (ракете, ручни бацачи и др.) за чији развој и производњу су потребна неупоредиво мања финан- сијска средства (те разлике су знатне), чиме се све више доводи у питање и економска оправданост вођења класичног рата. Из наведе- них разлога, класични рат доноси све већу и неизвеснију економску добит својим покретачима и све више престаје да буде ефикасно средство увећавања и очувања богатства одређеног друштва, а то су историјски посматрано били најчешћи ратни циљеви. При томе, треба имати у виду да је профит врховни и неприкосновени крите- ријум у тржишној економији, који се увек узима у обзир. 2. Економско потчињавање и искоришћавање материјалних и људских ре- сурса других држава је један од основних узрока рата. И када су као узроци рата истицани политички, па и верски и други разлози, иза тих узрока су, по правилу, у већој или мањој мери постојали и економски 314 интереси. Модели и инструментарији, који су коришћени и који се ко- ристе као средство за економско потчињавање и искоришћавање других држава су најчешће перфидни, добро осмишљени и све мање се користе уз директну и видљиву подршку војне силе, али скоро увек у спрези са њом и са ослонцем на њу. Типичан модел који је дуже од једног века успешно примењивала Британска империја, као водећа економска и вој- на сила у том периоду заснивала се на: а) фаворизовању либерализма у међународним економским односима, нарочито у трговини, наравно по диригованим правилима и до границе „слободе“ која одговара ономе ко је узео за себе право и имао моћ да то одређује, б) фунти стерлинга, као доминантној валути у међународним финансијским трансакцијама, по- себно у британским колонијама и доминионима, и исфорсираној доми- нацији сопствене осигуравајуће компаније (Loyd) у међународној по- морској трговини, и в) доминантној војној контроли међународних по- морских и др. путева, без чије асистенције модел не би био спроводљив и одржив. После Другог светског рата САД су преузеле не само водећу позицију у свету као војна и економска сила, него је и назначени модел у основи преузет. Наравно, на пиједестал доминирајуће светске валуте постављен је долар, што је доносило и још увек доноси астрономске профите. Не публикују се званични подаци о новчаној маси УС $, као ни о делу новчане масе у америчким доларима која циркулише ван те- риторије САД, али је извесно да се она мери билионима долара, јер су поред осталог и кредити и послови ММФ-а и Светске банке у УС $. (по- менути везу долар–нафта). Преко тако колосалне новчане масе оствару- ју се огромни профити и утицаји кроз: – емисиону добит, која је изузетно висока (трошкови штампања једне папирне новчанице су око 5 центи), и наравно припада емитенту; – камата на кредите и зајмове дате у емитованим новчаницама, која иде у корист кредитора, који је најчешће повезан са емитентом, јер у коначном, емитент никада не губи везу са валутом коју је емито- вао, и утицаја на њу; – инфлаторску добит; 315 – утицај давалаца кредита на кориснике кредита (када ће, коме и ко- лико кредита ставити на располагање, за коју намену, под којим условима и др.) може да буде стална полуга којом се утиче на раз- војну и економску политику оних друштава, које се у високом сте- пену ослањају на инокредите и на тај начин се могу остваривати и други битни и далекосежни утицаји. Процес (или боље речено пројекат) глобализације, који се у економској сфери испољава кроз интернационализацију макроекономског деловања, посебно се ис- пољава кроз:  ширење граница „слободног тржишта“ тј. несметаних токова рада, услу- га и капитала;  примене универзалних стандарда (банкарских, књиговодствених и др.) утврђених првенствено по одредбама и мерилима оних који су их креи- рали и промовисали;  дерегулације, тј. укидање или промене свих прописа који онемогућавају или отежавају неограничено деловање „слободног тржишта“ и др.,  и то све по моделу Запада и у условима јаке и беспоштедне конкуренци- је и изложености ризицима. У таквим условима држава „слободног“ и отвореног тржишта, унапред је сасвим извесно да јачи, организованији и богатији побеђују, и да у условима „слободне конкуренције“ увећавају своје богатство и снагу, а да слабији и сиромашнији губе и да временом постају све мање конкурентни. То потврђују и подаци о распоређености глобалног богатства по регионима и земљама у свету, који показују да је највећи део светског богатства у 2007. године био сконцентрисан у За- падној Европи (35,89%) и Северној Америци (35%) као главним промо- терима процеса глобализације. Економско слабљење и исцрпљивање Србије у процесу транзиције у проте- клој деценији у великој мери је резултирао и готово потпуне либерализације тр- жишта и излагања оштрој међународној конкуренцији и домаће економије, која је већ пре тога већ била битно ослабљена (економском блокадом, трошковима рата, ратним разарањима и др.), чиме је доведена на руб банкротства (превисок спољњи 316 дуг, огромна незапосленост, ослабљена индустрија, повећано сиромаштво грађана и др.) Начини и форме економског потчињавања и искоришћавања народа и држава су веома разноврсни, суптилни, перфидни и стално се прилагођавају, комбинују и усавршавају. Довести једну државу у позицију превисоке финансијске задужено- сти, тј. у позицију када све већи део свог друштвеног производа мора да одваја за плаћање ино-камата тј. за отплату дугова, којих не може да се ослободи, значи до- вести је у позицију економске потчињености (дужничко ропство) и битног огра- ничавања њене самосталности, и то не само економске. Није случајно што се обавештајна и контраобавештајна деловања у међуна- родним релацијама све више преносе на терен економије и подручја високих тех- нологија, јер на та два „фронта“ воде се и водиће се највеће „битке“ у глобалним релацијама. 3. Кооперативна власт (послужничка, вазална) у једној држави, у односу на другу државу (државе) може да буде битан фактор угрожавања без- бедности, сигурности и слободе и државе и народа, коме је она намет- нута. Путеви и начини успостављања „кооперативне“ власти у некој др- жави су веома различити и специфични, а најчешћи су : – инострана помоћ у свргавању „недемократске“ власти у некој држа- ви и довођењу на власт „кооперативног“ државног руководства и подршка истом; – војна интервенција након које се успоставља „кооперативна“ власт; – економско потчињавање, разни притисци и уцене, да би се обезбе- дила „кооперативна“ власт и др. Ово је готово идеална варијанта за остваривање одређених циљева (економ- ских, политичких и других) на територији једне државе у корист друге државе (држава), јер домаћа, најчешће легално изабрана власт, остварује интересе друге државе стављајући у други план интересе сопствене државе и народа. Реално је очекивати да ће назначена три основна начина угрожавања безбед- ности и слободе становништва и држава бити у будућности најчешће коришћена средства доминације и искоришћавања, са великим изгледима да рат, као све ма- ње исплатив и прихватљив, и даље постепено губи на свом значају, што се никако 317 не односи и на војну силу, која ће у догледно време, задржати своју неприкосно- вену позицију коначног арбитра. 4. Унутрашњи фактори који могу да угрожавају сигурност и слободу ста- новништва (физичку, материјалну и др.) и безбедност државе стално се морају имати у виду, као и постојање могућности њихове злоупотребе и искоришћавања од спољњих фактора, што је додатни и појачани фактор ризика. Најчешћи унутрашњи фактори угрожавања сигурности и слобо- да су: социјални немири, и верски конфликти. Социјални мир је услов без којег није могуће обезбедити политичку стабил- ност у држави, нити нормално функционисање економског и укупног друштвеног живота, нити осигурати безбедност и слободе становништва, па ни сигурност др- жаве. Социјални немири некада могу да постану рушилачки, пљачкашки и крајње жестоки и насилнички, а не сме се искључити ни крајња опасност да они прерасту у грађански рат. Опасност од социјалних немира се нарочито повећава у државама у којима значајан део становништва живи у социјалној беди, без могућности да подмирује основне егзистенцијалне потребе и у државама где су социјалне разли- ке велике, а држава није вољна или није способна да социјалним и другим мерама заштити најугроженије категорије становништва. Очај и безнађе, до којих најче- шће доводи егзистенцијална угроженост, нарочито када су комбиновани са осећа- њем неправде и понижавања, могу да доведу до социјалног бунта, чији је исход увек неизвестан и који може веома озбиљно да угрози животну и имовинску си- гурност грађана, па и безбедност државе. Није могуће обезбедити стабилност и нормално функционисање друштва тј. државе, у којој није обезбеђен социјални мир. Нема развијене и стабилне државе у свету у којој не функционише систем социјалне заштите најугроженијих категорија становништва, јер без тога нема ни њихове стабилности, ни успешног развоја. Верски конфликти су релативно нов унутрашњи чинилац нестабилности у вишерелигијским државама. Верске нетрпе- љивости су у великом степену ирационалне, а често су мотивисане или спрегнуте са економским и другим објективним интересима и циљевима, па их је због тога теже предвидјети и отклањати. Србија је у протеклом периоду осетила многе облике економских притисака, уцена, санкција до директних облика агресије, бомбардовања, све облике разара- 318 ња и материјалног пустошења, који би требали да буду страни савременим одно- сима међу државама. Одређени притисци и даље постоје. Водећи геополитичари света: Тофлер, Дугин, Бжежински, Хантингтон – ука- зују да већ постоје бројни индикатори да ће се политичке границе у Европи мења- ти и то кардинално. Предвиђа се да ће економске недаће, проблеми воде и енерги- је довести до пресељавања становништва, те да ће до 2025–2027. године Европска унија престати да постоји. То су свакако нерешени проблеми који нису обухваће- ни истраживањем, а који утичу на раст, развој и сигурност европских градова. IV 3. ПРАВЦИ ДАЉЕГ ИСТРАЖИВАЊА Иако није било основно питање којим се предметно истраживање бавило, ипак у раду је посебан осврт дат на склањање становништва, материјалних и кул- турних добара, кроз цели цивилизацијски развој, али није било простора да се озбиљније позабави могућим решењима која би била примењива у савременом тренутку. У поглављу IV1. Основни закључци, констатовано је да концепција од- бране на државном нивоу мора да предвиди набавку савремених одбрамбених ра- кетних средстава, која ће бити фактор одвраћања за потенцијалног агресора или евентуално опредељење за укључивање земље у одређене партнерске односе „ко- лективног штита“. У том контексту, уз претпоставку да ће, у скорије време, доћи до преко потребне модернизације Војске Србије, неопходно је приступити и де- финисању новог модела заштите, који би био примерен савременом тренутку. По- стојећи модел је рађен, након појаве и употребе нуклеарног наоружања у коме се од склоништа захтевало да пружи заштиту становништва, на дејства оружја која склониште може да поднесе без нарушавања функције, и то: у односу на механич- ка дејства (величином надпритиска ваздушног ударног таласа експлозије, и кали- бром авио-бомби или другог пројектила, који директно погоди склониште), у од- носу на радијацијско дејство (јачином и интензитетом радиоактивног зрачења, га- ма зраци, неутрони...), у односу на топлотно дејство (интензитетом и количином топлоте), и у односу на хемијско дејство (концентрацијом отровних материја у спољњој атмосфери). На основу сазнања до којих се дошло анализирајући могућ- ности дејства и карактеристике савремених пробојних УбС у савременом тренут- 319 ку, могуће је навести одређене закључке, који могу да послуже као смернице у из- ради новог модела заштите:  склањање становништва и материјалних и културних добара, једно је од стратешких питања заштите земље. Без обзира колико су велики, мате- ријални губици и разарања не могу да имају тако тешке последице као масовни губици у људству;  постоји историјска и савремена повезаност решења склањања становни- штва, материјалних и културних добара са редовним мирнодопским де- латностима;  склањање становништва, материјалних и културних добара као мера је део заштитне компоненте урбанизма и грађевинарства од постанка људ- ског друштва до данас;  досадашњи развој указује на неопходност комплексног решавања скла- њања становништва, материјалних и културних добара и превентивним мерама кроз урбанизам, композицијом општег грађевинарства у циљу општег уређења градских насеља и  за комплексно решење склањања становништва, материјалних и култур- них добара неопходно је утврдити методолошки приступ и остваривати континуирани рад стручних планерских и других служби и екипа и њи- хову сталну везу са свим носиоцима развоја и планирања. При томе треба уважити сва претходна истраживања, искуства из НАТО агре- сије, као и искуства из других земаља, која не треба „слепо“ примењивати у нашој пракси. Посебно истичемо истраживања која су уследила непосредно након НА- ТО агресије на СРЈ, која су могла имати конкретну примену, а и основ за даља ис- траживања, како у војном грађевинарству, тако и у цивилним структурама, међу- тим и након 13 година, примењују се превазиђена решења, како у изградњи вој- них објеката, тако и у мерама заштите цивилног становништва. Ради се о следе- ћим истраживањима:  Голубовић мр Видоје:, „Оптимализација и функционални модели скла- њања становништва, материјалних и културних добара у рату“, доктор- ска дисертација, Универзитет у Београду, Факултет одбране и заштите, Београд 2000. године. 320  Савкић О. Бранко, пуковник: „Употребљена НАТО убојна средства и ефекти пробојног дејства по објектима и инфраструктури РВ и ПВО“, специјалистички рад, Сектор за школство, обуку, научну и издавачку де- латност ГШ ВЈ, Београд 2000. године. Мишљења смо да су резултати истраживања изузетно корисни јер су настали као резултат анализе конкретне ситуације – НАТО агресије на СРЈ, током 1999. године, те да нуде изузетна сазнања и закључке који се могу применити, а нису се применила у досадашњој пракси. Сведоци смо, да су се многе стране армије и др- жаве интересовале за резултате предметних истраживања, а да су нажалост, у Ср- бији запостављена и да нису имала конкретну примену. У циљу даље разраде недефинисане области било би неопходно, на републич- ком нивоу покренути иницијативу за дефинисање заштите у савременим услови- ма, под називом: Мере за заштиту становништва у ратним и мирнодопским условима. Предмет истраживања требао би да обухвати следеће области: Заштита становништва у ратним и мирнодопским условима, која се спроводи кроз про- сторно и урбанистичко пројектовање, и Заштита становништва у ратним и мирно- допским условима, која се спроводи кроз архитектонско пројектовање и извођење. Истраживање би требало да обухвати следеће тематске целине: 1. Заштита становништва у условима у којима се земља тренутно налази и дефинисање методологије израде документа, која би требала да буде за- једничка за сва подручја и градове у Србији, и односи се на цивилно становништво и цивилна добра; 2. Утврђивање одређених посебности у градовима са аспекта урбане ма- трице, саобраћајног склопа, потенцијалних радиолошко-биолошко-хе- мијских опасности, утврђивање пројекције развоја градова; 3. Утврђивање научно-технолошких кретања из области војне технологије, и на њој засноване војне технике, са пројекцијом на 5, 10 и 20 година. Истраживање би требало да буде интердисциплинарно, са сагледавањем свих потребних мера за заштиту становништва. Као главне носиоце тематског истра- живања видимо републичку Агенцију за просторно планирање и надлежне струк- туре Министарства одбране Републике Србије: Институт за стратегијска истражи- вања и Управа за инфраструктуру Сектора за материјалне ресурсе МО. У сваком 321 случају овај проблем захтева темељно истраживање у погледу изналажења одго- варајуће методологије у просторном и урбанистичком планирању, као и стручно оспособљавање и обучавање кадрова, на свим нивоима и свим институцијама које се ангажују у овој делатности. Само на тај начин могуће је исправно приступити проблему, и покушати пронаћи одговоре на низ питања која се намећу, у смислу одбране градова и цивилног становништва од потенцијалне опасности, коју може проузроковати савремена војна техника употребљена у једном од могућих облика савременог ратовања на урбаном терену. Нови модел треба да пронађе боља и рационалнија решења по питању зашти- те становништва, користећи погодности и специфичности градова са аспекта мор- фологије, постојеће урбане матрице, као и планирањем, у оквиру редовне делат- ности, нових цивилних садржаја који могу бити у функцији склањања становни- штва (метро, тунели, подземни пролази....). Ако резимирамо све што је напред наведено, онда постаје јасно да развој опремања градске инфраструктуре изискује и укомпоновање потребних елемената заштите, као дела савременог поимања развоја градова у условима интензивног техничког и технолошког развоја друштва и његових производних снага. Историј- ски и савремени аспекти потврђују нужност да се заштита решава као компонента редовног грађевинарства, а заштитни објекти у оквирима редовне делатности. Ту констатацију потврђује и мисао Витрувија, великог архитекте и теоретичара ан- тичког Рима, да се градови заштићују мудрошћу архитекте. Поред наведеног истраживања наводимо још неколико истраживања, која су покренута, а која могу да имају директан утицај на област безбедности Републике Србије, а самим тим и на будући модел заштите:  „Рентабилни избор нових технологија и концепција одбране кроз дру- штвене промене и стратешке оријентације Србије у XXI веку“. Мини- старство за науку и технолошки развој Републике Србије, одобрило је тај пројекат, уз сагласност Министарства одбране. Период истраживања јануар 2011. – крај 2014. године.  „Стратегија развоја информационог друштва у Републици Србији до 2020. године“, Влада РС, седница од 8. јула 2010. године; 322  „Ефикасност система одбране Републике Србије у савременим услови- ма“ – иницијатива Института за стратегијска истраживања, Управе за по- литику одбране, Министарство одбране РС, септембар 2012. године. IV 4. ПРЕПОРУКЕ Трансформација стратешког концепта одбране Републике Србије, у актуелним условима, подразумева логичне и ургентне поступке са дугорочним ефектима по- узданости. Постојећа ситуација је неодржива и са аспекта одбране непотребна, код већине војних комплекса у урбаним срединама, и није у функцији одбране, та- ко да је могућа њихова редистрибуција, тачније напуштање, а формирање нових комплекса на просторима који ће дугорочно бити у функцији одбране територије, ресурса и вредности Србије. У том циљу, у оквиру Просторног плана Републике Србије, неопходно је урадити, као посебан сепарат, Дугорочни (Стратешки) план развоја војне инфраструктуре, који би био најстарији плански документ Мини- старства одбране, у оквиру кога би се, на основу Средњорочних и Годишњих опе- ративних планова спроводио концепт редистрибуције. Лимитирајући фактор је свакако финансијска ситуација у којој се земља налази. С обзиром да се урбаниза- ција војних комплекса спроводи у одређеној унутрашњој процедури Министар- ства одбране, која има одређени степен тајности, у зависности од значаја војног комплекса, у оквиру припрема за наведене активности, нужно је потребно изради- ти и све потребне Урбанистичке планове, који би сагледали специфичне војне по- требе оперативних јединица. Значај новог просторног размештаја, оперативних је- диница Војске Србије позитивно би се одразио и на локалну самоуправу која би добила на употребу војне комплексе који су се, због непланског ширења „дивље градње“ нашли у цивилном окружењу и представљају, потенцијалну опасност по цивилно становништво. Тиме би се физичка структура градова напокон ослободи- ла и негативног војног утицаја у урбаном подручју. Редистрибуцију војних комплекса, морала би да се реализује паралелно са мо- дернизацијом и опремањем Војске Србије са савременим радарским и ракетним системима, системима сензора и савременим ваздухопловима. Посебне потребе су:  Модернизација Система РВ и ПВО РиПВО, са акцентом на Противвазду- хопловним дејствима, због улоге у активној одбрани значајних админи- 323 стративних и индустријских центара, великих енергетских извора, и ра- зних саобраћајних чворова из ваздушног простора, одбране војних обје- ката и рејона оперативно-стратегијског значаја, мобилизације и опера- тивног развоја делова Војске Србије, као и одбране оперативних једини- ца Војске Србије током вођења борбених дејстава. „Ракетни штит“ Срби- је би значајно утицао и на промене и модернизацију модела заштите ци- вилног становништва.  Изградња Војног систему контроле суверенитета Војске Србије, који мо- ра да буде аутономан, савременији и опремљенији од цивилног система контроле ваздушног простора, који је под ингеренцијом Агенције за кон- тролу летења Србије и Црне Горе. Систем контроле суверенитета Војске Србије и набавка потребног броја савремених ваздухоплова пете генера- ције, захтева издвајање значајних новчаних средстава. Предложене препоруке које се односе на нови просторни распоред војних комплекса, набавку савремених система РВ и ПВО, РиПВО као и формирање аутономног војног Система контроле ваздушног простора, проистекла су на осно- ву закључака предметног истраживања и одговарају савременој концепцији од- бране државе. 324 ЕНД НОТЕ I део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА, АКТУЕЛНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ И ФИЗИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГРАДОВА У ОДРЕЂЕНИМ ИСТОРИЈСКИМ ПЕРИОДИМА 1. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ХЛАДНОГ ОРУЖЈА 1.1. Период настанка цивилизације до појаве грчких градова – држава 1. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 6.:Троструки зид фортификације који опасује Је- рихон између седмог и шестог миленијума старе ере упућује на јак центар првог аристократ- ског друштва. Појава сличних утврђених насеља као што су Marsa, Ras Šamra (Ugarit), Hacilar и др. очито су везана за све већу концентрацију материјалних богатстава која се гомилају у тим значајним агломерацијама. 2. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 3.: Насеље са расутим сеоским колибама, какво налазимо у ранијим епохама, овдје се кристализира у густу готово монолитну структуру. Ово се насеље својом збијеношћу и густом модулацијом грађевне структуре, у оквирима ортого- налног растера може сматрати већ врло развијеном агломерацијом протоурбаног типа. 3. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр 3–8: У најстарије градове на свету убрајају се Ур, Урук, Нипур, Исин, Ларса итд., који су настали на југу данашњег Ирака у цивилизацијама Су- мера и Акада. Са настанком нових држава Асирије и Бабилона настајали су нови градови, од којих се посебно истичу престонице: Асур, Калах, Дур-Шарукун, Нинива, Бабилон итд. Међу најстарије градове–престонице у Египту убрајају се: Теба, Мемфис и Тел-ел-Амарна (у доњем Нилу настају: Merimda, Beni Salan, El Faiyum, El Hatar, те низ других на горњем току Нила). У долини Инда истицали су се Мохењо-Даро, Харапа итд. Први градови настају у моменту вишкова производње, поделе рада и са потребом за разменом добара у друштву. Многи од њих настали су плански, са правилном мрежом улица и богатством управних и верских грађевина. 4. Шарл Сењобос, „Упоредна историја европских народа“, Издавачка задруга „Политика и дру- штво“, Београд, 1939. године, стр. 10. То кашњење у односу на почетке пољопривреде у плод- ним регијама Палестине, Анадолије, Ирана и Месопотамије, где се пољопривреда појављује у VII, односно VI миленијуму пре н.е. (а можда и раније), условљена је и неким природним ка- рактеристикама европског континента, на коме пре поменутог раздобља није успевала ни пше- ница, ни раж, а животињски свет је оскудевао неким врстама за припитомљавање. 5. Шарл Сењобос, „Упоредна историја европских народа“, Издавачка задруга „Политика и дру- штво“, Београд, 1939. године, стр. 14. Производња жељеза, према археолошким налазиштима, развила се најпре на Блиском истоку на почетку XV века пре н.е. У новом Хетитском царству производили су се скупоцени украсни предмети чију производњу је строго контролисала и мо- нополизовала држава. 6. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 3–8: Настанком робовласничког друштвеног си- стема, када су се за израду тврђавске ограде могли употребити бројнија радна снага и солидни- ји грађевински материјал, камен и опека, почињу да се граде тврђаве са јаким високим беде- мом и још вишим кулама. У градитељству је очит технички напредак. Раслојавање првобитних заједница и формирање друштвених класа доводи до нове структурације насеља. Поред појаве палаче (настамбе за владаре и моћнике) појављује се и храм.. Храм се као грађевина и као ин- ституција издваја од остале врсте насеља. Храмови су опасани тешким одбрамбеним зидина- ма, и и даље су средишта друштвених и економских интереса. У циљу организације и упра- вљања друштвом настали су хијерархијски односи у градовима, што је довело до појаве првих краљева. Ради заштите од непријатеља градови су углавном били утврђени. Људи који су жи- 325 вели у добро организованим заједницама могли су да граде храмове и палате и започну трго- вину са сличним друштвима. 7. Нил Морис, Илустрована историја света – Праисторија, Књига комерц, Београд 2011. године, стр. 20. Најстарије камено оруђе назива се „олдувајско“ према налазишту у кањону Олдуваји у Танзанији, где је први пут откривено. Начинио га је „хомо хабилис“ пре скоро 1,9 милиона го- дина. Ово оруђе обухвата округле камене чекиће којима је одваљивао оштрије комаде са облу- така, којима су потом могли да послуже као ножеви или стругачи. Познија „ашелска“ ручна секира и остала оруђа (која су начинили „хомо ергастер“ и „хомо хабилис“ пре неких 1,5 ми- лиона година) добила су име по историјском налазишту Сан Ашел у Северној Француској. 8. Нил Морис, Илустрована историја света – Праисторија, Књига комерц, Београд 2011. године, стр. 32. 9. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 172. 10. Нил Грант, Илустрована историја света-Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 22. У Новом краљевству Египат је по први пут имао стајаћу војску. Не- ки војници су били плаћеници, Нубијци, Либијци и други који су се борили за новац, док су неки били специјализовани возачи двоколица или стрелци. Војници су имали штитове, али не и оклопе, а главна оружја били субуздовани, копља, лукови и стреле. Рамзес II се супротставио Хетитима код Кадеша (1275. године пре н.е.) са 5.000 војника и 50 бојних двоколица. 11. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 70.: Постепено се оружје за блиску борбу ојачава гвозденим мачем и заштитном опремом, што је омогућавало формирање борбених поредака потпуно но- вог типа фаланги и кохорти. Фаланга је наиме била први борбени поредак у којем се дејство појединаца сливало у заједничку акцију на бојишту. Ударна моћ фаланги испољавала се наро- чито на равном и голом земљишту, и у обостраном фронталном јуришу одлучивали су дубина борбеног поретка и квалитет бораца. Тежиште напада, које у почетку, због равномерне густине распореда није било посебно изражено, касније се испољава повећањем дубине и ешалонира- њем борбеног поретка, формирањем и употребом резерви, и све чешћом применом маневра. Временом и она постаје неподесна (густином построја и ограниченим могућностима за покрет и маневар) па се постепено прелази на манипуларни и кохортни систем легија, а од равномер- ног распореда снага па фронту, ка сасређивању удара на једној од тачака борбеног поретка. 12. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613. 13. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 173. У раним робовласничким државама Истока (Асирија, Египат, Индија, Иран, Кина, Вавилон) монарх је као апсолутни владар био истовремено и вр- ховни командант оружаних снага, те је најчешће лично водио војску. Посебне војсковође одре- ђиване су само изузетно, на засебним правцима. Слична организација највишег војног руково- ђења задржала се и касније, у епохи развијених робовласничких држава, с то разликом што су у Атини и Римској Републици одлуке стратегијског значаја доношене у колективним органима (Скупштини, односно Сенату), док је руковођење оружаним снагама у рату поверавано војско- вођама: у Атини стратезима, у Риму конзулима. 14. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613. У најстаријим државама овог периода (Асирија, Еги- пат, Индија, Кина, Вавилон) борба на копну сводила се на физички судар прса у прса, без од- ређеног тежишта. У IV миленијуму пре н.е. Сумерци примењују у борби збијене стројеве у ви- ше врста, од којих се прва борила секирама под заштитом штитова, а остале копљима. Акађа- ни међутим, из својих пустиња доносе лук и стрелу и боре се у рашчлањеном строју. Увође- њем коња у борбу XVIII век пре н.е., а касније и бојних двоколица, могућности за маневар по- стају знатно веће. 15. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 10, друго издање, Београд, 1970. године, стр. 194. 16. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 3, друго издање, Београд, 1970. године, стр. 28.: Најстарије фортификације били су земљани насипи и ограда од стубова и коља. 17. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 17. 326 18. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 271. 19. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970. године, стр. 189: При опсади тврђава нпр. они су подизали контрава- лационе линије. 20. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 3.: На неку врсту објеката подземне градње, наилази се још у најстаријим тврђавама. Њих су обично сачињавале саобраћајнице за скривени излазак, за складишта хране, као и подземни мински радови. На једном египатском рељефу ( пре 2.000 пре н.е.) приказан је рад војника у поткопу под тврђавом. 21. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 252. 22. Градови попут Троје (на обали данашње Турске) која је надзирала трговину између Средозе- мља и Црног мора били су добро заштићени, али и изложени сталним нападима. И трговачки путеви су се морали бранити, а како су често ишли преко супарничке територије, преревносна заштита је понекад доводила до несугласица и ратова. 23. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 791. 24. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 6, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, 1970. године, стр. 449.: У Египту и Асирији развијена је фортификација, што упућује на закључак да су постојале и посебне инжињеријске јединице. 1.2. Период настанка и развоја грчких градова – држава 1. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 272. Природно утврђено острво са пучином „у опкопу“ омогућило је крит- ску цивилизацију, прву у низу поморске доминације. 2. Нил Грант, Илустрована историја света – Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 26. Преци Микенаца настањују се у Грчкој почетком 3000. године пре н.е. 3. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 272. Са копна Пелопонеза поникла је око 1300. године пре н.е. „бункерска култура“ Микене киклопских зидова, конзолно засвођених подземних пролаза са цистернама и резервним излазима. Потоње беспрекорне зидине од тесаног камена хеленских акропола, по- дизаних на брдашцима да истакну и одвоје посвећени теменос од преосталих јавних и стамбе- них простора, пред најездом непријатеља постојале су општи заклон. 4. Нил Грант, Илустрована историја света – Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 29.: Моћни Дорци, који су говорили грчким језиком, стигли су на Пе- лопонеско острво са севера. Једно племе оснива око 900. године пре н.е. град–државу Спарту. Други становници кренули су ка Јонији (егејским острвима и обали Мале Азије). У VIII веку п.н.е. неки су се настанили и на тлу Италије, а оснивају се колоније широм Средоземља и на Црном мору. У периоду „мрачне Грчке“ потребно је поменути Први Месенски рат око 735– 715. године пре н.е. у коме Спартанци заузимају Месенију. 5. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 98: „Значајан помак у друштвеним и политичким односима архајске Грчке може се пратити и кроз промене у војној организацији и техници, ка- да су у току VII века фаланге Хоплита, оклопљене пешадије, замениле дотадашњу аристократ- ску коњицу.“ 6. Нил Грант, Илустрована историја света – Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 30.: Грци су делили заједнички језик, веру и обичаје, али су живели у независним градовима–државама и њихова оданост је била пре свега према сопственој држа- ви, или полису. Мада би се некада удружили против заједничког непријатеља, два највећа Грч- ка града били су љути ривали. Атина је представљала културно средиште грчког света, демо- кратију, толеранцију, интелектуалну радозналост. Насупрот њој, Спарта је припадала старијој традицији, ауторитарној, милитаристичкој, са бројном класом хоплити, који су заправо били државни робови. Спарта је имала изванредну војску, Атина најбољу морнарицу. 327 7. Нил Грант, Илустрована историја света – Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 31.: Атина је 490. године пре н.е зауставила персијску инвазију код Маратона, 37 km од Атине. Десет година касније Персијанци су се вратили са још већом вој- ном силом. Атина и Спарта одбациле су своје несугласице и удружиле се, предводећи коали- цију грчких држава. Поразили су персијску флоту код Саламине 480. године пре н.е. и персиј- ску војску код Платеје 479. године пре н.е. Њихов успех подстакао је грчко самопоуздање и успон Атине. После Персијских ратова, Атина је постала вођа конфедерације држава са седи- штем на острву Делос, познате као „Делски савез“. Чланице савеза следиле су исту војну стра- тегију и све су доприносиле заједничком фонду. Атина је преузела контролу над тим средстви- ма и доминацију над државама–чланицама, стварајући Атинску империју (тај велики грађан- ски рат за превласт у Грчкој, трајао је са прекидима од 431–404. пре н.е., када се Атина преда- ла). стр. 42: Преломни догађај у рату био је непромишљени атински напад на Сицилију 415. године пре н.е., у коме су страдали многи млади војници и који се завршио поразом. Атина се никад није опоравила, те Спарта постаје водећа држава. Недуго после, 371. године пре н.е. Те- ба побеђује Спарту. 8. Нил Грант, Илустрована историја света – Стари Египат и Античка Грчка, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 43–44: Његова победа 333. године пре н.е. над владарем Персије Дари- јем III, у бици код Иса означава почетак његовог освајања Персијске империје. Доба које је уследило познато је као хеленистичко, јер је било засновано на грчкој култури, траје прибли- жно до доба првог римског императора 27. године пре н.е. 9. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 90: „Као поморска сила са снажном трговачком и ратном морнарицом, изолирана на јужном рубу егејског простора, осигурана од сваке инва- зије, Крета је уживала предности мирнога, континуиранога политичког и друштвеног развоја, без криза и ратних разарања, која су тако често потресала њезине сусједе. То је, међу осталим, разлог што кроз читаву епоху минојске културе, Крета није познавала утврде нити утврђене градове. 10. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970. године, стр. 189.: Значај тврђаве и опсадне технике потврђује и слу- чај Ханибала који је изгубио рат против Римљана поред осталог и због тога што није могао да савлада зидине Рима. 11. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I, Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908., стр. 159–161: Искуство из међусоб- них обрачуна врло брзо је искориштено у заједничком напору да се одупру најезди персијске војске под вођством славних грчких војсковођа Милтијада, Темистокла и Аристида. Иако ма- лобројни, грчки војници су били изванредно утренирани војници, навикли на неимаштину и умор. Међу њима није било ни једног војника, који није више волео да умре, него да изгуби своја политичка права. Ратна вештина и храброст увећали су стотинама пута снагу Грчке, тако да њихова фаланга сломи код Маратона и Платеје огромну персијску снагу, коју су предводи- ли Дарије и Ксеркс. Артаксеркс је закључио мир између Грчке и Персије, након чега су наста- вљени супарнички сукоби између грчких градова. 12. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 252.: Такви стројеви (збијени редови, искључиво блиско оружје) са кохезијом насеља, били су омиљене формације и грађана старогрчких градова. 13. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 272.: За слободне грађане, војна служба била је почаст, једнако као и учешће у политичком животу, јавним церемонијама, спортским такмичењима. Највише вредновање слободе уз разноврсна искуства на отвореном и физичке активности по вежбалиштима, као и уздржаност у материјалним потребама чинило је хелене борбенијим, виспренијим и пожртво- ванијим у одбрани територија (па донекле и у освајањима). Створивши нов начин живота до- стојан сваке жртве, променили су радикално и концепт војне доктрине. Све нове хеленске ин- ституције биле су стога помало и војне, укључујући ту и приватне домове пуноправних грађа- на у којима су, трајно чувајући ратну опрему, непрекидно неговали дух борбене готовости. 14. У пелопонеским ратовима долази до низа борби, у којима се још више усавршила тадашња ве- штина вођења борбе, тако да она достигну највећи степен у биткама код Леуктре и Мантинеје. 328 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига – 10, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970. године, стр. 697.: Персијски цар Дарије III Кодоман, пред битку код Гаугамела, 331. Године п.н.е. наредио је чак да се земљиште поравна, јер је претходну битку код Иса наводно изгубио због таласастог земљишта, на којем његова коњица није могла да до- ђе до изражаја. У војним и историјским расправама тог времена говори се о утицају земљишта на борбу.(У делу „Умеће ратовања“ Сун Цу Ву чак подробно указује на то какво земљиште треба избегавати). 16. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I, Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908., стр. 159–161. 17. Ibid: „Утврђени логори беху округлог или елиптичког облика, и они заклањаху фаланге од из- ненадног напада противничког. У средини логора беше шатор главног команданта, многоброј- не улице разилажаху се одатле на све стране.“ 18. Ibid: „Ми не видимо у целом овом историјском периоду никакву примену фортификације на бојном пољу. То дође више због ондашњег стања ратне вештине, које би било корисно изнети на видик, но због природе оружја, које тада беше у употреби. У борби Кировој против Креза, у отпору грчких војсковођа против навале Персијске, исто тако и у славном походу Александро- ву, ни један од њих, тј. ни Кир, ни грчке војсковође, ни Александар, и не помишљаше да упо- требом препречних средстава на фронту свога положаја могаше ојачати своју снагу, која беше слабија од противничке. Све ове војсковође располагаху великим тактичким знањем и имађаху добро извежбане и храбре трупе. Нападом и вештим маневрима, ове војсковође произвођаху забуну у непријатељским редовима, и из ове они извлачаху за себе увек победу.“ 19. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613. 20. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, , 1970. године, стр. 189.: Почетком VI века п.н.е. појављује се први позна- ти непрекидни бедем за заштиту граница – Медијски зид, за одбрану од Персијанаца. 21. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970. године, стр. 189. 22. Група аутора, Војна енциклопедија – Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613. 23. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I, Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908., стр. 159–161: Александру је пораз те- шко пао, али га није обесхрабрио да одустане од жеље да освоји Халикарнас који му је отварао пут ка Индији. Увидевши да се са луком, стрелом и мачем не може постићи успех Александар се одлучио на опсаду. Његови ратници опколили су Халикарнас, тако да нико из њега није мо- гао изаћи нити ући. 24. Ibid: Уместо ракље балиста је имала јаке дрвене стубове оковане гвожђем, а уместо „ластиша“ дебелу ужад испредену од воловских жила и животињских црева. Таква ужад била су веома ја- ка и без чекрка и полуга нису их могли затегнути ни стотину јаких људи. Док је лежиште праћке било затегнуто, ратници су га пунили тешким комадима камења и балванима. Затим се извлачио „затварач“ и „зрно“ је могло да полети ка циљу. 25. Ibid: Њен главни део је дугачка дрвена греда, на једном крају издубљена у облику велике ка- шике, која је помоћу еластичних ужади, испредених од воловских жила и животињских црева, везана за четири јака балвана дубоко укопана у земљу. Помоћу чекрка „кашика“ се затезала до земље и на њу би се ставило „зрно“. Када се полуга („дршка“ од кашике ) ослободи она полети напред и великом јачином удара у попречну греду. „Зрно“ тада искочи из „кашике“ и полеће ка циљу. 26. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 6.: Да се на крају послужимо ауторитетом Ари- стотела. Он је описао грчки град архајске епохе као неправилну и и густо изграђену агломера- цију замршеног тлоцрта са уским и кривудавим уличицама које су „недокучива тајна за стран- це, а лабиринт за непријатеље“. 329 1.3. Римско царство 1. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 14–17: Углавном су то били земљорадници који су живели у селима, али две групе ста- новника имале су своје градове и богату културу. На северу су живели Етрурци, који су се обогатили захваљујући рударству и трговини. Етрурци су били богат и напредан народ који је умногоме утицао на Римљане, предајући им своју веру, градитељску технологију и занатске вештине. Оно што знамо о Етрурцима углавном је засновано на раскошно украшеним гробни- цама које су археолози открили у последњих 250 година. Етрурци су доминирали централном Италијом око 300 година, све док моћ Рима коначно није превладала у VI веку п.н.е. 2. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 18: По легенди Рим је основао Ромул 753. године п.н.е. Ромул и његов близанац Рем, биле су напуштене бебе, које је пронашла и одгајила вучица на Палатинском брду. Касније су се посвађали. Ромул је убио Рема у свађи око визије будућности града. Брег Палатин, на коме је Рим настао око 1000 године п.н.е., био је заправо један од седам брежуљака које ће касније град обухватити. 3. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 19: Сматра се да је последња етрурска династија, династија тарквина основала римске игре (трке двоколицама и гладијаторске борбе) и изградила прве велике јавне грађевине, као што су градске зидине Рима, аквадукти и храмови. Мада су Етрурци много допринели развоју Рима, њихови краљеви су ипак омрзнути као тирани. Године 509. п.н.е. Римљани су се под вођством Луција Јунија Брута, побунили против Етрураца, који су већ били ослабљени напа- дима Келта и других противника. Последњи етрурски краљ, Тарквиније Суберб (владао 534– 509. године п.н.е.) био је приморан да оде у изгнанство. 4. Шарл Сењобос, „Упоредна историја европских народа“, Издавачка задруга „Политика и дру- штво“, Београд, 1939. године, стр. 34. Савет стараца, звани Сенат, који су најпре сачињавале старешине најбогатијих породица, а доцније сви некадашњи магистрати, сазивао је консул да би он дао своје мишљење (senatusconsultum) о општим пословима. Сенат, мада по имену није имао никакву власт, узео је у своје руке стварну управу над земљом. Рим је остао увек под вла- дом аристократије. 5. У бици крај језера Регилус Римљани побеђују Латине 496. године п.н.е. После десетогодишње опсаде, Римљани освајају суседни етрурски град Веп. Године 338. п.н.е. Рим завршава и осва- јање Лацијума, чиме је учињен први корак у процесу током којег је Рим завладао већим делом западног света. Временом су Римљани апсорбовали Етрурце, који су изгубили сопствени иден- титет. 6. Картагина је била велика трговачка сила, чији су се интереси неизбежно сукобили са са рим- ским, кад су Римљани почели да се шире преко мора. 7. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 21.: Јулије Цезар (100–44. године п.н.е.) био је један од најталентованијих Римљана, изузетан политичар и генерал, који је остао упамћен и као славан писац. Пошто је Цезар уби- јен његов усвојени син Октавијан (63. године п.н.е. – 14. године н.е.) борио се са Марком Ан- тонијем за превласт. Мир је успостављен тек пошто је Октавијанова морнарица извојевала по- беду над Антонијем и његовом савезницом, египатском краљицом Клеопатром, у битци код Акцијума 31. године п.н.е. Том победом преузима власт као први император Рима и добија ти- тулу „Август“. 8. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 22–23: Током прва три века трајања империје, (раздобље познато као Принципат) им- ператори су наставили да поштују републиканску традицију, тражећи мишљење Сената, пре него би нешто предузели. Касније се од тога одустало, те су императори владали суверено и самостално. Проблем наслеђивања власти испољио се већ у првој римској „јулијско-клаудиј- ској“ династији, чија владавина почиње бриљантним војсковођом Августом, а завршава се ха- осом и грађанским ратом 69. године н.е. када четворица људи тврде да полажу право на титулу императора, од којих су тројица насилно убијени. Поновни ред успоставља Веспазијан, који влада у кратком раздобљу од 69–79. год н.е. Он припада ткз.„флавијској династији“ која је владала до 96. год. н.е. Раздобље стабилне власти (96–180. год. н.е.) Риму доноси ткз. раздо- бље „пет добрих императора“ које завршава Марком Аурелијем. „Северска династија“ осно- 330 вао је 193. године н.е. император Септимије Север, а последњег императора из те династије Александра Севера убили су војници 238. године н.е. 9. Х. Џ. Велс, Историја света, Вуковљак, издање 2006. године (репринт издања Народно дело – Друштво за националну културу Београд из 1929. године), стр. 266, 267, 268.. Аутор наводи за- пажања из књиге Гибона „Decline and Fall of the Roman Empire“....Инфлација је расла, као и трошкови војске, због чега је новац постао готово безвредан... 10. Слабост тетрархије била је у томе што је могла да функционише само кад су сва четири влада- ра сарађивала. После владавине императора Диоклецијана, тај систем је заказао и супарнички императори са истока и запада, почели да се надмећу за превласт. 11. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 43.: Цар Константин упамћен је и по томе што је 313. године н.е. престао да прогони хришћанство. Хришћанство постаје 391. године н.е. и званична религија империје у време им- ператора Теодосија I, који је на кратко успео и да уједини источну и западну половину цар- ства. До трајне поделе Империје долази 395. године н.е. 12. Боривоје–Бора Ђорђевић, Глобализација и међународни економски односи кроз миленијуме, Чигоја штампа, Београд, 2003. година, стр. 34: Западно Римско царство срушено је 476. годи- не. Један од разлога рушења Римске империје био је привредни сепаратизам провинција, који је све више нарушавао трговину – унутрашњу и спољњу, која је постепено слабила. Од тада настају градови–државице широм Италије (Амалфи, Милано, Пиза, Фиренца, Венеција, Ђено- ва и др.). 13. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 273. . Методичан следбеник хеленско-хеленистичких достигнућа, ради осва- јања, повезивања и одбране пространства од Британије до Персијског залива, Римска импери- ја, осмислила је и апострофирала војну архитектуру, као засебан и сложен систем. Антиципа- ција значаја војне архитектуре за будућу експанзију наговештена је већ импозантним, најста- ријим зидинама Рима, шестог римског цара Serviusa Tulliusa (578–534. године п.н.е.). Утврђи- вале су простор од 500 хектара. 14. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 185: Прецизно су одговарали војној организацији тадашњих римских центара војне силе и реда. Типични каструми били су правоугаони, димензија шири- не 430, а дужине 560 метара и окружени земљаним насипом, ојачани палисадом (agger). Уну- трашњи простор био је подељен под правим углом улицама Cardo (via principalis) која је вези- вала улазна врата на југу (porta principalis dextra) са вратима на северу (porta principalis sini- stra) и Decumano или Via Praetoriana, у чијој су се основи налазили Praetorijum, Forum и Quae- storum. 15. Према Цицерону ткз. „Свете књиге“ Етрураца обухватала су три дела, од којих је задњи део „Libri rituales“ садржавао одредбе и правила о оснивању градова. Етрурску дисциплину из- градње града детаљно су описали осим Цицерона, Катул, Полибије, Витрувије и други, а у де- ло, на лицу места, спроводили римски мерници-громатици. 16. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 181: Геометрија града са двије осе које су у скла- ду са небеским координатама, саставни је део козмогонијског и астролошког састава Етрур- ског „Templum celeste „физичког и метафизичког универзума у коме влада исти математичко- геометријски ред.“ 17. Leonardo Benevolo, Град у историји Европе, „Clio“, Београд, 2004. стр. 20: „Царство обухвата велики број градова–држава медитеранске области, ствара друге тамо где не постоје, и на две- ма обалама Медитерана заснива јединствену мрежу од неколико хиљада великих и средњих градова. Са зидинама или без њих, они су често уређивани на основу јединственог нацрта, који намеће разне јавне и приватне архитектонске елементе. 18. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 274. Након периода Pax Romana, врхунца римске моћи (када су нови градо- ви оснивани без зидина, а стара утврђења бивала запуштана), услед све чешћег терора варвара, обнављани су бедеми. Камен за те најхитније одбрамбене потребе добијан је неретко и руше- њем храмова, као у Остији крај Рима, тврђави бази за дејство флоте против пирата. Варварске, номадске трупе, брзим коњичким маневрима и дубоким продорима, у потрази за пленом раза- 331 рале су све пред собом, па и бројна утврђења. Тада је саграђен и монументалан Аурелијанов зид, 274. године фланкиран квадратним кулама – пиластрима. Увећао је површину града Рима за два и по пута, а укупна грађевинска површина, са оном изван зидова износила је око 2.100 хектара. И по данашњим нормама Рим је био велики град, међутим због опште декаденције ро- бовласничког друштва, захваћен унутрашњом моралном кризом, (услед чега је опадао и квали- тет војске), није одолео налету Визигота 410. године. 19. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 191.: У империјално доба настали су колосални комплекси царских форума, палача и терми, који су грађени у складу са врхунским правилима хеленистичке архитектуре и урбанизма. Међутим и ти ансамбли, као и многи захвати којима се настојала регулисати неправилна изградња Рима, само су местимично унели елементе неког система и реда у ту гигантску агломерацију, чија је незадржива динамика раста измицала свим плановима и планским нормама службеног урбанизма. 20. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 182: За разлику од урбанизма Етрураца, урбани- зам римске епохе познат је познат је по релативном броју теоријских писаних докумената, али зато по мноштву чињеница материјалне нарави, које су добрим делом остале очуване до на- ших дана. У њиховој структури посебно се истицао главни трг (форум), позориште, арене и други јавни објекти. 21. Витрувије Полио, Марк, Десет књига о архитектури, Грађевинска књига А.Д., Београд, 2003. године Највећим делом Витрувије не теоретише, него рашчлањује проблеме града, доноси ге- нерална правила за његову организацију и изградњу. Износи упутства о градњи градских утвр- да, улица и тргова, смештају храмова и других јавних објеката, затим о естетици, пропорцији и симетрији градских простора итд. Посебно поглавље „Оружје за навалу“ и „О справама за од- брану“ обрађено је у Књизи X, стр. 224–233. 22. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 8: Приближно од 2500. године п.н.е. човек се окреће употреби метала, који се првобит- но појавио на Блиском Истоку неколико векова раније. У почетку су користили бакар, али је он био мек и лако би се деформисао. Потом су научили како да мешају бакар са калајем, да би добили бронзу, много чвршћи метал. Ратници који су били заштићени оклопом и борили се са бронзаним мачевима, били су у предности над противницима који су имали само камено оруж- је. Бронза је људима олакшала живот, али је била скупа и тешко доступна. То је довело до рат- ничке аристократије. 23. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 10: У бронзаном добу, само су богаташи могли себи да приуште мачеве и копља, а сада су читава племена могла да се опреме новим оружјима. 24. Витрувије Полио, Марк, Десет књига о архитектури, Грађевинска књига А.Д., Београд, 2003. године стр. 219–224. 25. Часопис „Војно дело“, Илија Кајтез, Војна наука и ратна вештина: „Римска империја – снага и моћ њеног оружја“ стр. 114–148, Војноиздавачки завод, Београд, 2007, стр. 129. „Ратни плен Римљана“: Апијан (II век) пише да су Римљани после пада Картагине 146. године запленили око 2.000 бацачких справа. 26. Група аутора, 1970. године, Војна енциклопедија: Књига 3, Издање редакције војне енциклопе- дије Београд, друго издање, стр. 252. Римска тактика збијених редова развила се, такође из градске (грађанске) милиције. 27. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I Додатак Ратнику за новембар децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908, стр. 163–164. Млади регрути по завр- шетку основне обуке упућивани су на Марсово поље у близини Рима, где су били подвргнути најтежој обуци и суровој војничкој дисциплини. Војници су се поред обуке у руковању оруж- јем, обучавали и у земљаним радовима, нарочито у подизању опкопа. Овако сурово војно вас- питање, врло брзо је донело Риму прве ратне успехе, не због великог тактичког знања римских војсковођа, већ управо због личне спреме римског војника, о чему су писали римски хронича- ри: Полибија, Јосиф и Вегеције. 28. Ibid стр. 163–164. „Једном је Квинт издао заповест, да дођу на Марсово поље сви људи способ- ни за војну службу, да сваки понесе са собом своје оружје, храну за 5 дана и 12 комада за горе 332 речени циљ. Сципион је у томе још даље отишао: он је наредио да људи узму са собом хране за 1 месец и по 7 колаца. Цезар је при једној од својих ратних експедиција наредио, да сваки војник понесе са собом жита за 20 дана, своје оружје и алат. Кад се узме храна за 15 дана, онда њена тежина беше 25–30 kg, плус оружје“. 29. Ibid, стр. 164–165; „Кроз целу историју старог века Римљани се могу сматрати учитељима у постављању утврђених логора., и од јако велике су важности принципи, до којих су они држа- ли: ...Ми се нећемо упуштати у правилске појединости у погледу израде самог логора, него ће- мо само приметити, да су најстроже мере биле предузимате, како у погледу трасе и израде са- мог логора, тако исто и у погледу распореда трупа, да би се на тај начин могло избећи свако могуће задоцњење. У овоме раду учествоваше највећи део трупних јединица...“ 30. Ibid, стр. 164–165; По речима Наполеона I у осврту на састав римских јединица: „једна конзул- ска војска јачине 24.000 пешака и 5.800 коњаника, свега око 30.000 људи, логороваше у ква- драту, коме стране беху свака 336 хвати, тј 26 људи на један хват. У овај број од 30.000 људи ушле су лаке и помоћне трупе. Сваки човек имађаше по три коца, дакле 63 коца на текући хват. На сваком текућем хвату дужине рађаху по 14 радника, и за 30 минута већ беше изграђен довољне јачине грудобран, који могаше дати знатног отпора у случају напада непријатељева.“ 31. Ibid, стр. 164–165. 32. Тони Ален, Илустрована историја света – Римско царство, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 36.: Мушкарци су се пријављивали за службу у легијама на 20 година, након чега би још пет година проводили у резерви, у случају потребе. Као војници понекад су одлазили у да- леке земље, од шкотске границе све до пустиња Северне Африке. По завршетку службе доби- јали су пензију, а понекад и комад земље. 33. Група аутора, Војна енциклопедија, Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 449. 34. Група аутора, Војна енциклопедија, Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 189/190. 35. Група аутора, Војна енциклопедија Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енциклопе- дије, Београд, 1970. године, стр. 18. 36. Група аутора, Војна енциклопедија Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енциклопе- дије, Београд, 1970. године, стр. 18. 37. Leonardo Benevolo, Град у историји Европе, „Clio“, Београд, 2004. стр. 21: Градови подигнути слободно, под заштитом „pax romana“ и далеких граница, одједном морају да се окруже зиди- нама, морају дакле да се одлуче за одређени простор, који се утврђује и брани. У Риму се 274. године н.е. гради прстен Аурелијевих зидина које обухватају површину од 1350 хектара тј са- мо једног дела огромног насељеног простора у долини са обе стране Тибра. 38. Ibid, стр. 21. 39. Словени су у периоду од V–VIII века у утврђене градове склањали збег, а свака жупа је имала градиште, логор са палисадом и дрвеним кулама. 40. Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. године, стр. 275–276:После поделе Империје 395. године и убрзо пада Западног римског царства 476. године војна архитектура стагнирала је наредних осам векова. Теорија и пракса утврђења, после Римљана, развија се тек од XII и XIII века. 41. Leonardo Benevolo, Град у историји Европе, „Clio“, Београд, 2004. стр. 23–24: Цариград 326. године бива изабран за нову престоницу због изузетних одбрамбених могућности географског положаја. Окружен је огромним утврђеним линијама, оним Константиновим (330.) и Теодоси- јевим(414.) које обухватају површину од око 1.400 хектара, попут оне у Риму. Овај урбани склоп, изузетан због погодности терена и огромног техничког улагања, дуго остаје парадигма затвореног, неосвојивог града. У том граду, чак и природна лука „Златни рог“ може бити за- творена ланцем на улазу у Босфор, а град доминира над широким морским и копненим просто- ром.“ Цариград је од V века, па до пада 1453. био најјача тврђава света. 42. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест – Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. године, стр. 186.: У регијама Западне и Северне Европе, које су биле ретко насељене, неурбанизоване или полуурбанизоване, Римљани су могли без већих ограничења наметнути своје политичке и друштвене норме, примењујући у градњи најчешће 333 модел који је потицао од војног логора каструма (castrum). Они су били распоређени дуж ли- меса, ради освајања територије и чувања граница. 43. Ibid, стр. 187: Освојена територија била је организована по провинцијама, које су имале мрежу центара са управним центром. Градови су се развијали и захваљујући њиховим саобраћајним и трговачким функцијама. Градови су се оснивали за потребе лечења, рекреације и сл. 44. Ibid, стр. 188: Познато је да је Аугуст у неким покрајинама Галије дао раселити аутохтоно ста- новништво, присиливши га да сиђе са својих опидума на бреговима у равницу и да се већим делом насели уз новооснована римска насеља. 45. Ibid, стр. Евидентно је да су подручја изван каструмских граница потпуно неправилно изграђе- на и не показују знакове грађевинског реда и система, као што је случај у OstДругом (zapadni deo) ili Timgadu. 46. Ibid, стр. 202: У каснијим фазама Западно Римско Царство је већ у рушевинама и постепено се разбија на ситне и издвојене географске енклаве. На већем делу некадашње Империје угроже- не су или уништене све битне материјалне и духовне основе урбаног живота. 1.4. Средњи век 1. Ратников Весник, савремене војне вештине, Књига I Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908, стр. 166. „Након пада Западног рим- ског Царства, крајем V века Европа је била у стању миграција и сталних борби варварских племена и хорди. У војсци живеше само успомена на славна дела из старог римског доба. Рим- ски легиони до тада непобедиви, често су побеђивани. Победници су многобројне и храбре хорде, које нису имале никакве правилности, при нападу или одбрани, нити основног знања у војној вештини. Са друге стране „у Византији се види само луксуз и мекуштво. У каквом сте- пену опадања беху византијски легиони, јасно нам показује њихова неспособност, да се одбију ова варварска племена. Уместо старог друштвеног живота види се сасвим друго нешто: на раз- валинама славних држава старог века засноване су нове државе, у којима цареваху незнање и неправда. Из ова два порока развиће се феудално доба, које је сметало за више векова сваком друштвеном напретку. Разне државе беху издељене на многобројне делове, чији поглавари те- жаху без престанка за независношћу. И ако ови поглавари полагаху заклетву на верност цару или краљу, ипак они при свем том тежаху да оборе власт својих суверена, било тајним завера- ма, било отвореним ратовима. Владари који хтедоше да очувају своју власт, беху веома непра- вични према својим потчињенима, и кажњаваху их као највеће бунтовнике, а да би ово могли учинити, често се служаху својим вазалима. Сваки великаш увођаше у овом времену законе какве је хтео. Тада не беше санкционисаних закона, не беше уређења сличног ономе, које слу- жи као основ уређеној држави, народ се мораше покоравати вољи и ћуди својих господара.“ 2. Бранко Максимовић, Развој градоградитељства од Старог века до садашњости, Научна књига – Издавачко предузеће републике Србије, Београд, 1948. године, стр. 74: Феудални поредак не развија се временски паралелно у свим деловима Европе. Тако се у градовима западне и цен- тралне Европе, који леже на великим поморским, речним и сувоземним путевима развија за- натство и трговина, у њима јачају грађански слојеви, који теже да се ослободе феудалног го- сподства. Многи градови Италије, Белгије, Француске, Низоземске и Немачке успевају да се, било путем откупа, било оружаном силом ослободе господара и да постану самостални. Фор- мирање средњевековних градова почиње углавном на тај начин што се око феудалних замака, цркви и манастира који леже у близини важнијих рудника, прелаза преко река и на раскршћи- ма сувоземних путева, стварају тргови – места на којима се одржавају повремени сајмови, где се продају занатски и пољопривредни производи. 3. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 4: У временима великих сеоба народа, у метежу оп- ште несигурности и под ударом сталних агресија, најтежа је судбина погодила градове као но- сиоце материјалне и духовне културе своје епохе. На целом подручју Европе, посебно на ње- ним средишњим и северним подручјима, једва да је постојало и једно веће насеље или град ко- ји није опљачкан, спаљен или разорен. Преживело становништво бежи и склања се у најближа и најприкладнија природна или вештачки створена склоништа. Осим напуштених војних ка- стела, стара келтска „oppida“ и илирске „градине“ на врховима брегова постају опет најсигур- нија места за повремено или стално насељавање. 334 4. Ibid, стр. 4: Опће друштвене, економске и политичке кризе што су потресале касно Царство, најприје су осјетили велики градови и урбанизиране провинције. Њихова депопулација почи- ње временима, већ у ДРУГОМI стољећу. У несигурним временима особито у вањским рубним провинцијама империја, пучанство напушта дезорганизиране и угрожене градове тражећи на селу могућност успјешнијега и сигурнијег опстанка. Доскора ни највећа урбана средишта нису била поштеђена тога. Бијег из Рима у IV стољећу узалуд је законом настојао зауставити цар Flavije Arcadius. Очито је већ тада Urbs „мајка градова“ изгубио ону снагу привлачности по којој је постао и стољећима остао неспорно средиште античког света.“ 5. Ibid, стр. 3: „У првој књизи истакнута је 529. година, када је затворена задња класична акаде- мија у Атени, a истодобно је основан бенедиктински ред у Италији. То је уједно пријеломна година која је недвојбено значила оштрији рез између антике и средњег века, него свргавање посљедњега римског императора.“ 6. Ibid, стр. 3: Израз Европа опште је прихваћен тек у XVII-ом веку. То је свет битно нових дру- штвено-политичких, привредних, културних и етичких димензија. Мукотрпан и дуг пут стаби- лизације и уравнотежења, након низа векова и свеопште декаденције, заправо је резултат по- степеног прожимања тих различитих светова. 7. Ibid, стр. 5: По новијим теоријама, сеобе народа, колико год да су биле разарајуће, нису биле узрок пропасти римског цивилизацијског система, него његова последица. Градови су као нај- важнији део тог система постали анакронизам, након његовог расула. Такорећи одумирали су природном смрћу. 8. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енциклопеди- је, Београд, 1970. године, стр. 252: Карло Велики подиже градове за учвршћење франачке власти, пре свега у Саксонији и Баварској, а нарочито на источним границама. Упади Арабљана, Викинга (Нормана) и Мађара у IX и X веку приморали су Средњу и Западну Европу да потраже одбрану и у фортификацији, којој се по паду Западног Римског Царства није обраћала пажња. 9. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 7.: Захваљујући повољним друштвеним и економ- ским условима, током XI и XII века, многи градови су освојили највише политичке положаје у средњевековном феудалном уређењу Италије, а неки су постали потпуно самосталне суверене државе. То је време када градови постају доминантна средишта производње и трговине и када те делатности прерастају локалне и регионалне границе. Лучки градови Италије постају носио- ци даљинске и све разгранатије трговине не само на Медитерану. Често се истиче да су крста- шки ратови отворили врата Европе према Истоку. Кључеве тих врата држали су градови Вене- ција, Ђенова и Пиза. Посебно место имала је Венеција, која је од најранијег времена била под покровитељством Цариграда и од X века имала трговачке повластице у свим лукама византиј- ског Леванта. 10. Ibid, стр. 6.: Цариград је као једини легитимни наследник Римског Царства још дуго био при- сутан на југоистоку Европе богатством своје економске и културне моћи. 11. Насип је опасан дубоким и широким ровом, често испуњен водом. Преко рова водио је само један мост, а поред рова подизана је јака жива ограда. Пошто је нападач могао лако да савлада, недовољно солидну спољњу одбрану, одлучујући отпор се увек пружао из главне куле, која је доминирала околином, и чијој се изградњи због тога поклањала посебна пажња. Феудалац је из града држао у покорности не само становништво подграђа, које је у случају напада било приморано да заштиту тражи у граду, већ и своје кметове на селу. 12. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 43.: Од почетка XI века развој средњевековне Европе и њених градова поприма све динамичније токове. То је раздобље, што се обично назива висо- ки средњи век, век релативног мира, политичке стабилизације, те снажног економског и кул- турног просперитета, што се благотворно одразило у општој и духовној култури. Након веков- них инвазија, Европа је од 950. год., поразивши мађарске хорде на Лешком пољу, током идућа четири века, поштеђена од варварских најезди све до продора Турака до Беча. Налет Монгола почетком XIII-ог века, који су у њима својственом брзом налету похарали источне делове, за- падни хроничари једва да су евидентирали. 13. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, 1970. године, стр. 252.: Развојем феудализма, на феудалним поседима ниче 335 мноштво градова, а владари настоје да то спрече. Карло Смели едиктом из 864. године наређу- је рушење свих упоришта сазиданих без краљеве дозволе. 14. Ibid, стр. 252: Поред великог броја дрвених градова који се подижу широм Енглеске као при- времена упоришта, ничу и прави камени градови, од којих су најпознатији Лондонска кула (Tower), подигнута око 1078. године Кула је била висока 28 m, у основи четвороугао (33 x 36 m), грађена од грубог тесаника са пуно малтера. При основици зидови су дебљине преко 4,5 m, на првом спрату 4 m, а на другом и трећем између 3,70 m и 3,40 m. Улаз у кулу био је вероват- но са јужне стране, у висини првог спрата. Сутерен је служио за складиште. Први спрат био је намењен становању, вероватно пратње, на другом је била капела, а на трећем већница и краље- ве одаје. Њена јачина била је у изванредно солидној конструкцији, против које су била немоћ- на сва опсадна средства тог времена. Само је несташица хране могла да је савлада. 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 252. 16. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 35.: У самом Цариграду колонија Европљана обухватала је крајем XII-ог века око 60 000 људи, од којих је било више од 15 000 Млечана. Та колонија имала је важну улогу у крсташком освајању града и оснивању Латинског Царства под протекторатом Венеције 1204. године. Од времена када је Цариград попалила и опљачкала војска ратника-крсташа, и намет- нула му латинску власт, Визант се никада више није потпуно опоравио. 17. Након добијања одређених повеља, средњевековни градови теже све већој самосталности. Многи градови добијају и статус „слободног краљевског града“ са одређеним обавезама и пра- вима. Поједини градови у Европи изборили су статус „градова-комуна“, те „градова-републи- ка“, са одређеним степеном самосталности. Такви градови имали су своју управу и статуте (Венеција, Фиренца, Падова, Котор, Дубровник). Градови су такође стварали савезе. Као нај- значајнији савез треба поменути „Велику Ханзу". 18. Због дугих опсада били су снабдевани резервоарима за воду и великим подрумима за чување залиха хране. 19. У вековима високог Средњег века градови су постали позорница значајних иновација и до- стигнућа на свим подручјима науке, уметности и привредне делатности. Као центри цеховске производње, која све више прераста у мануфактурну, многи од њих поготову у Фландрији и северној Италији, током XI и XII века постају снажна индустријска средишта. 20. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, ДРУГОМ измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 45: У литератури XI-ти век често се назива и „велико доба крчења“. Познат је податак, да је око 1000-те године 80% територија северно од Алпа и Пиреја било покривено непроходним шумама и мочварама. У току следећа два века прокрчене су шуме и култивисан је највећи део необрађеног тла у западним и средишњим ре- гијама континента. Освајањем и обрадом неплодног тла у Холандији, те мелиорацијом мочва- ра Падске долине створени су предуслови за развој тих регија, које су постале највећа при- вредна средишта Европе. 21. Александар Дероко, Споменици архитектуре IX–XVIII века у Југославији, Грађевинска књига, Београд, 1964. године, стр. 233.: На тим зидовима и на кулама, према спољашности, обично није било отвора сем уских „стрелница“ на кулама. Озго по ивицама, била је свуда стаза за браниоце, који су, заклоњени иза четвртастих зубаца бранили приступ нападачу. Покаткад је било и одбрамбених балкона који су имали отворе са доње стране, тако да је кроз њих брани- лац могао тући нападача, који би пришао већ уз само подножје зида ( камењем, растопљеном смолом итд.). То су биле тзв. „мушарабије“ или „машикуле“. Најужи центар и најутврђенија тачка града била је његова главна кула „донжон“. Донжон обично није имао у приземљу улаз већ тек високо на спрату, а до овога су водиле само лествице које су могле бити брзо уклоњене (у прапочетку уместо развијене тврђавице, постојала је само једна таква кула). 22. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 195. Најизразитији представник овог напретка је град Гајар. Изградио га је Ричард Лавље Срце (1196–1198. године). Налази се на одличном стратегијском положају штитећи прилаз Руану, долином Сене. Француски краљ Филип II Огист је 1203– 1204. године опседао Гајар. Град је освојен постепеним освајањем одбрамбених линија. Трећа линија заузета је, пошто је зид срушен минама. Гарнизон се предао не повлачећи се у донжон. Напад на град Гајар типичан је за XII и XIII век. 336 23. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 45: Општи материјални прогрес и све повољнији услови живота проузроковали су нагли пораст популације. Посебно интензиван раст евиденти- ран је у трговачким градовима имиграцијом са села. Иако недостају поуздани подаци, за при- мер се може узети Фиренца чије је становништво од око 20.000 колико их је било средином XII века, порасло 1215. године на 30.000, а крајем истог века на више од 50.000 становника. 24. Ibid стр. 47: Тај нови стил „opus francigenus“, појавио се у историјском средишту Француске, на подручју Ille de France, када су у првој половини XII века настале прве катедрале, са својим чудесно витким шиљатим луковима и сводовима. Он радикално кида везе са традиционалним градитељским и уметничким традицијама и постаје у наредним временским периодима општа својина целе хришћанске Европе. О том периоду Le Corbusier каже: „Када су катедрале биле беле... градови су цветали културом и уметношћу.“ 25. Нил Морис, Илустрована историја света – Европа – касни средњи век, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 43.: Када се након 50-так година епидемија повукла, европско становништво било је преполовљено, а у многим покрајинама и градовима и потпуно истребљено. Многа се- ла су била буквално избрисана. Помрло је толико људи да се број становника није вратио на ниво од пре 1348. године све до XVI века. 26. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 48.: Највише градова, поготово оних у мање развије- ним и периферним европским регијама, који нису доживели блистави сјај високог средњег ве- ка, а још мање благодати или насилне најезде нових времена, остали су готово непромењени све до индустријске епохе, а неки и до данас. 27. Ранко Радовић, „Форма града, Основе, теорија и пракса“, друго допуњено издање, Orion art, Београд, 2005. године, стр. 70–71.: Физичку структуру медијевалног града карактеришу велика густина изграђености и концентрација, спонтаност и континуитет у развоју, вертикални зидо- ви фортификација, слободнија схема саобраћајница и улица веома уских и често загушених, доминација кастела и религиозних, верских објеката око којих се развија релативно ниска стамбена изградња, многи тргови и јавни простори. Комунална опремљеност и хигијенски услови градова средњег века били су углавном на ниском степену. Повезивање физичких фор- ми града и архитектуре са тереном у средњем веку било је правило. Могло би се говорити о органском израстању физичке структуре града из морфологије терена и укупне топографије, при чему је неправилност улица и живост форми града, јединствени органски склоп настајао, између осталог и због праћења особености тла. 28. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ 2. „Средњи вијек“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1995. године, стр. 48.: Давно пре његовог краја Данте, св. Фрањо и Ђото најављују ново доба. Филарете и Мартини већ су написали своје трактате о архитектури са илустрацијама, многобројним плановима новог идеалног града ренесансе. Такође и урбани- стички захвати у Фиренци, Сиени и Павији само хронолошки припадају средњем веку. 29. Ibid, стр. 35.: Међутим те околности нису донеле градовима ништа битно ново, нити су грађа- ни, то време осетили као прелаз у неко ново доба. Чак и тамо где је ренесанса била снажно присутна и где је многе градове обогатила новом архитектуром, дух средњег века живио је низ векова. Нарочито после XVI века не граде се више онакви градови какви су у Средњем веку грађени. 30. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, 1970. године, стр. 272: Намена им је да штите седиште владара, најчешће вла- стелина, главно место једне жупе, рудник, манастир и да контролишу комуникације и друге стратегијски важне објекте. На територији Словеније појављују се у периоду од IX–XII века градови: Рајхенбург 895. године, Солкан 1001. године, Блед 1014. године и Крањ око 1075. го- дине У Босни и Херцеговини градови су настали већином у периоду XII–XV века (Благај, До- бој, Јајце), а у Црној Гори између XIII и XV века (Херцег Нови, Котор, Жабљак). У Хрватској градови се интензивније граде за време провале Монгола (Билај, Цетинград, Клис и др.) Облик и конструкција градова су врло неуједначени, јер је зависила од саме локације. Најстарији гра- дови, на овим просторима, били су углавном од дрвета. 31. Ibid, стр. 273.: Ана Комнина (крај XI века) спомиње на српско-византијској граници куле од дрвета. И Немањини двори били су од дрвета, па су их лако спалили византијски цареви Ма- нојло I Комнин и Исак II Анђео. Употребу дрвета као грађевинског материјала потврђују и 337 имена неких градова (Дрвенград код Призрена, Брвеник, на Ибру и код Приштине). Касније, под утицајем крсташа и развоја војне архитектуре на Западу, преовлађује камен и цигла. 32. Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Просвета, Београд, 1950. године, стр. 8; У IX веку формирана је држава под Властимиром, а затим под Мутимиром, у крају око Лима и Ибра, затим се у X веку развија велика држава између Саве, Дунава, Мораве и Јадрана под вођством Часлава. Словени на подручју данашње Македоније, пред крај X века формирају моћну државу под царем Самуилом, са престоницом у Преспи. Ова држава обухвата и Зету, Рашку и Босну. У то време као значајно жариште словенске кул- туре јавља се Охрид. После сламања ове државе од стране Византије, Македонци се у више на- врата успешно боре, под вођством Петра Дељана у XI веку, затим Ђорђа Војтеха и Бодина (ко- ји је дошао у помоћ из Зете). 33. Ibid, стр. 10; у којој с једне стране постојали су сопственици земље: владар, властела и црква са својим властелинствима, а са друге стране сељак који је њихову земљу обрађивао. Већ у Не- мањино доба било је мало слободних сељака-власника своје земље, а током каснијих векова тај број се све више смањивао. 34. Ibid, стр. 12, Аутор наводи цитат из дела: Јиречек К., Радоњић Ј, 1922. године: Историја Срба I–IV, К. Јиречек наводи: „За време Немање држава је била слична државама западне Европе: „...краљ је био зависан од сталежа, у Србији моћ беше у рукама племства и свештеника, а се- љаци беху с дана на дан све више угњетавани.“ 35. Ibid, стр. 15. 36. Марко Поповић, Београдска тврђава, Завод за заштиту споменика културе Београд; Републич- ки Завод за заштиту споменика културе, Београд, Научно-популарне монографије, Београд 1991. године,. Међу утврђењима на југоистоку Европе, Београдској тврђави припада посебно место. Изграђена је на изузетно повољном стратешком положају, где се сусрећу европски пу- теви према истоку. Због тога представља изузетан примерак одбрамбене архитектуре. На њој се јасно уочавају све оне промене кроз које је пролазила војна архитектура на тлу Европе, од античког утврђеног легијског логора–каструма, преко утврђења средњевековног града, до го- тово савремене бастионе артиљеријске тврђаве. 37. Ibid, Великим фортификацијским радовима у време непосредне опасности од Турске најезде, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, Београд постаје, за појмове свога времена, добро утврђен средњевековни град. 38. Видети шире: Дивна Ђурић Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521–1867, докторска дисертација, Сарајево 1. јул 1975. године 39. Ibid, стр. 9.; У почетку поједина властела сачувала је своје градове и поседе потчинивши се Турцима, што је полако нестајало, па се сврха постојања градова полако гасила. 40. Александар Дероко, Споменици архитектуре IX–XVIII века у Југославији, Грађевинска књига, Београд, 1964. године, стр. 5. 41. Нил Грант, Илустрована историја света – Ренесансна Европа, Књига комерц, Београд, 2011. го- дине, стр. 6: За становнике Европе XIV века живот се стотинама година није мењао. Сељак је живео и радио тамо где је рођен. Оданост је дуговао господару, који је служио вишем племићу и у одређеној хијерархији све до краља. Други ауторитет била је црква, на челу са папом, која је прописивала веровање и понашање људи. Међутим, на помолу су биле велике промене. Кметску радну обавезу замењивала је исплата у новцу. Државе су постајале националне зајед- нице, под влашћу амбициозних краљева. Сумње у вези са старом религијом подстакле су нови дух радозналости, који је такође довео до обнове науке. У средњем веку постојала је пракса да се профане научне дисциплине називају „хуманим“ тј. људским, за разлику од оних које су би- ле божанске. На многим ренесансним универзитетима, а на некима и пре, изучавао се класич- ни предмет „studio humanitatis“, а професоре тих студија, студенти су називали хуманистима. Насупрот изразу „хуманизам“, израз „ренесанса“ настао је после и уопште је прихваћен тек почетком XIX-ог века. 42. Мијовић Павле / Ковачевић Мирко, Градови и утврђења у Црној Гори, Београд–Улцињ, Архе- олошки институт / Музеј Улцињ, Посебна издања, Књига 13, Београд–Улцињ, 1975. год, стр. 151–152. Постојали су мачеви обични, али и велики за замахивање са обе руке. Мач је старије оружје, а сабља је новијег датума и јавља се тек у XIV веку. Топуз су носили прости војници, сељаци, али се зна да су га носили и византијски императори Манојло Комнен и Алексије. Лук 338 и стрела били су главно оружје лако наоружане војске, као што је данас пушка. Домет стрела достизао је око 200 м. Врхови стрела били су често отровни. Стреле су ношене у „тулцу“, у ко- је је могло стати и до 50 комада. 43. Александар Дероко, Споменици архитектуре IX–XVIII века у Југославији, Грађевинска књига, Бе- оград, 1964. године. На просторима бивше Југославије, хумски кнез Мирослав употребио је бацач- ке справе при нападу на Дубровник 1185. године. Други податак наводи да је Деспот Стефан Лаза- ревић добио 1420. на поклон из Дубровника свежњеве конопа за балисте. Забележено је такође да су Дубровчани послали кастелану Будве, једну „спингарду“ са нешто стрела. У актима Дубровач- ког архива, кроз XIV столеће јављају се и друге бацачке справе: baliste a torno, trabuko, manguani и опсадне: berdeske, butefredi... Цар Јован Кантакузен пише да су такве справе приликом опсаде Ца- риграда 1348. године могле бацати камење тешко „колико снажан човек може понети“, а било их је да су тукле град преко Златног Рога који је широк преко 400 m. Забележено је да су у Средњем ве- ку на неким градовима куле и зидови порушени и проваљени оваквим бомбардовањем. Било је чак случајева да су и живе заробљенике, ради застрашивања опсађених, на тај начин убацивали преко зидова у град. Такође убацивана су и бурад са запаљеном смолом и осталим запаљивим материја- ма, а градови обухваћени пожаром лакше су освајани. 44. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енциклопеди- је, Београд, 1970. године, стр. 425. Тачно порекло првих бацачких справа није познато. Сматра се да су их први употребили Египћани, Асирци и Фенићани. Међутим прве писане податке о њима дају Грци (Филон IV–III век п.н.е.). После пропасти Западног Римског царства, бацачке справе су у Западној Европи биле потпуно ишчезле из употребе. Поново ће се јавити тек у време крсташких похода, када Европљани дођу у додир са источним народима и Византинцима. 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 425. Једна врста лакших бацачких справа била је слична грчким и римским: tarant, tarantel, tortorela (итал. tortorella), одговарао је грчком катапулту, mongono римском катапулту, а brikola , mange и mangonel биле су сличне онагеру. Друге, тако- ђе махом лаке бацачке справе израђиване су на принципу полуге која се затезала рукама, а нај- познатија је „петрарија“ (petraria, peterellus). Брзо се припремала за дејство и имала је већу прецизност гађања, али јој је домет био мали. После појаве јачих лукова (XIII век), јавља се у XIV веку„рута“(Нем. rutte), са вертикалном дрвеном или (касније ) челичном опругом за ба- цање тешких стрела. Њој је слична „блида“ која је служила за бацање тешких пројектила. Са обе наведене справе били су чак наоружани и бродови. Флота савеза немачких градова (Ханса) била је 1363. године наоружана са 10 блида и 2 балисте. У поморској бици код Слојса 1340. го- дине балистама су оштећена на сидришту 3 енглеска брода. 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 425–426: За разлику од бацачких справа, на торзионом принципу или принципу лука (затезања), које су имале највећу снагу у моменту одапињања или окидања справе, ове бацачке справе, постизале су максималну снагу у моменту када полу- га достигне највећу брзину, тј. при паду тега. 47. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 426. Најтеже баробалистичке бацачке справе избацивале су пројектиле тежине преко 1 тоне (балвани набијени гвозденим клиновима, бурад са запаљивом смешом, па и лешине, на даљину 120–500 m). 48. Ован је могао бити и са кукама на глави, окованом крају, како би могао извлачити камење из градских бедема. 49. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I, Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год., Београд, Нова штампарија „Давидовић“, Београд, 1908. године, стр. 168: „По њихо- вим речима пушка беше оружје за оног, који не смеђаше изаћи прса у прса своме противнику или погледати га у очи, и овакав човек могаше, дакле, убити сваког ритера. Отуда се види да ће пушке и топови задати самртни удар ритерству.“; 50. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 552. 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 173: Многи народи (нпр. Словени и Германи), нису ни про- шли претходну робовласничку епоху, већ су из првобитне родовске заједнице одмах ушли у 339 феудализам, а сличне разлике постојале су и између држава Западне и Средње Европе и Азије. Стратегија у ратовима феудалног доба. 52. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701: У средњем веку коњица преузима главну улогу у бор- би. Напад је бржи, све чешћи су маневри и према крилима и боковима, а у сукобима витезова оклопника јуриш се рашчлањивао на многобројне појединачне сукобе оружјем за блиску борбу. 53. Војске витезова остајале су често и више месеци улогорене око замака и утврђења противника, и тек ако би браниоцима нестало хране, воде или оружја могле су да рачунају на успех. 54. Нарочито висок степен неефикасности карактерисао је ритерске војске. Почетком битке моно- литно постројени борбени поредак распадао се на мноштво индивидуалних двобоја ритера, чи- ме је могућност маневровања била практично потпуно искључена. Тактика источњачких но- мадских народа, за разлику од ритера, карактерисала се максималним искоришћавањем веома покретљиве, лаке и снажне коњице, која је у борби непрекидно маневрисала присиљавајући противника на одступање. 55. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I –Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год., Нова штампарија „Давидовић“, Београд, 1908. године, стр. 28. 56. Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Просвета, Београд, 1950. године, стр. 12; По С. Новаковићу, властела су у војсци онога времена била за- поведници, коњаници и оклопници, а сељаци и грађани били су прости војници, који су се у време мира бавили својим свакодневним пословима. Пронијари су били друга врста војске, ко- јима је владар, уместо плате, давао земљу, а они су заузврат за њега, по потреби, ратовали. Обично су то били коњаници. Најамничка војска, подразумевала је плаћеничку, професионал- ну војску, која је често била ангажована и из других земаља. Већ у време Немањине борбе са браћом помињу се „грчки војници“, затим „Фрузи“ и „Турци“. По Јиречеку неки Италијан Францискус био је са у служби Милутиновој 1304. године. Милутин такође 1321. године шаље 2000 Кумана у помоћ Андронику ДРУГОМ, а исто тако најмио је и довео у Србију неког Тур- чина Мелекила са 1.000 коњаника и 500 пешака. Дечански је на Велбужду имао 1000 „францу- ских“ коњаника. Забележен је и читав низ Шпанаца („constabilis“) у српској служби. Душан је држао такође један одред најамника Турака, а његову личну стражу сачињавало је 300 Немаца под командом неког Палмана (кога Дубровчани бележе као „dominus Palmanus miles teutonicus stipendiarius domini regis Raxiae“). У српској служби били су и Палманови рођаци Кијаране и Ђорђе. Било је неколико одреда Немаца који су стационирани на разним местима (од којих је- дан у граду Беру). У служби деспота Ђурђа био је Турчин, војвода Шахин. Помињу се и ју- жно-руски Татари и кавкаски хришћани „Јаси“. 57. Ibid, Јиречек бележи да је од 1397. године уведена за сваког властелина обавеза да на својих 20 поданика опреми по једног лако наоружаног коњаника. Зато су поданици, поред пореза влада- ру и цркви, били дужни давати порез за опрему и издржавање војске (ткз.„воиница“). Војска је била и ослонац владару и против сувишно моћне властеле. Мало ко је био ослобођен војне службе у рату. Забележено је да је Деспот Стефан 1427. године ослободио нека манастирска села. Ранији манастирски сељаци, били су обично ослобођени ратне службе, али су зато мора- ли чувати манастирске куле, а неки су упућивани и у одбрану манастира Свете Горе. 58. Неки аутори тврде да су богатства била, ако не главни, онда свакако врло значајан повод (уз религиозно-идеалистичке побуде), за покретање крсташких ратова; 59. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18. 60. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190. 61. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 195. 62. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190. 63. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18. 64. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 252. 340 65. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 3. 66. Марко Поповић, Одбрана и војевање, Креативни центар, Београд, 2008. године, стр. 14–15. 67. Потребно је нагласити да су средњевековни градови били мали. Око 1300. године највећи гра- дови у Европи били су Париз (228.000 становника), Гранада (150.000 становника), Венеција (110.000 становника), Ђенова (100.000 становника), док су остали градови били много мањи. Стотину година касније стање се није много изменило. Париз, Милано и Гранада имају више од 100.000 становника, док су остали градови много мањи. 68. Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Просвета, Београд, 1950. године, стр. 9.; Забележено је да су се Турци 1521. године, при јуришу на Бео- градски град, успузали на зидове преко лествица и забијених гвоздених клинова. 69. Мијовић Павле / Ковачевић Мирко, Градови и утврђења у Црној Гори, Археолошки институт / Музеј Улцињ, Посебна издања, Књига 13, Београд–Улцињ, 1975. година, стр. 148: Једно старо упутство за опрему града пред опсаду и борбу каже: „ Спреми довољно намирница и цистерну за воду да не би трпео од глади и жеђи, спреми сумпора, смоле и зејтина да би тиме могао па- лити непријатељске машине, спреми још дрво и гвожђе за стреле, машине и остале потребе, спреми конопце и говеђе жиле за луке и балисте, спреми самлевен креч који ћеш бацати да би ослепео непријатеља, спреми коже да би њима покрио своје машине и зграде да их непријатељ не запали, најзад спреми на кулама и зидовима довољно камења за бацање. Непријатељске ма- шине покушај да спалиш испадима посаде тајно ноћу или запаљивим стрелама, или их сруши камењем из машина. Исто ово чини и са дрвеним нападачевим направама близу твојих зидова, ове можеш чак и гвозденим кукама помоћу конопаца закачити и извући на бедем. Ако неприја- тељ копа лагуме да би поткопао зидове, пресретни га лагумима које ћеш ти ископати. Ако не- пријатељ успе да направи продор у зиду, затвори брешу гредама и камењем, а по могућству и новим каменим зидом позади.“ 70. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, страна 252. 71. Камило Зите, Уметничко обликовање градова, ИП Грађевинска књига, Београд, 1967. године стр. 15: „Густо изграђена структура средњевековног града, пружала је, осим концентрације и осећање повезаности просторног оквира и његовог континуитета.“ 2. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА 2.1. Од појаве ватреног оружја, до краја XVIII века 1. Нил Грант, Илустрована историја света – Ренесансна Европа, Књига комерц, Београд, 2011. го- дине, стр. 5: Појам „ренесанса“ увели су научници у XIX веку, да опишу велики културни про- цват који се одиграо у Европи у периоду XIV и XV века. То је био покрет који је утемељио ин- телектуалну и уметничку традицију данашњег света. 2. Ibid, стр. 5: Генерално гледано, услови у којима је настала ренесанса били су тешки, Европа је била исцрпљена дуготрајним ратовима, црква дубоко подељена, а куга је косила европско ста- новништво. Ипак, упркос свему Европа се препородила, пре свега захваљујући трговини. 3. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 3.: Тај радикални и непремостиви пријелом што је кулминирао тијеком XIV и XV стоље- ћа, садржан је у хуманистичкој доктрини о рационалној спознаји свијета и човјека у његовом средишту. 4. Ibid. стр. 4: Но, испод тога декоративног плашта преузетог из антике, архитектура ренесансе је битно нова и према својим идејним полазиштима неспорно самостојна. 5. Ibid. стр. 4–5: Велика мисао о централном плану, што доминира ренесансом наметнула се нај- већом силином у првом реду Цркви и њезиним новим монументалним објектима, гдје је према вјековној традицији и у складу са црквеним церемонијалом стољећима доминирала једноосна лонгитудинална (римска!) базилика. Просторни распоред у облику латинског крижа замјенио је у ренесанси централно симетрични, тзв. „грчки“! У профаној архитектури такав се центра- литет није могао развити у скученим градским просторима, но врло је чест (с куполом или че- шће без ње) у бројним ренесансним вилама и ладањским палачама. Према давној Аристотело- вој тези о граду као кући, коју је Le Corbusier лапидарно поновио крилатицом : „Кућа је град, 341 град је кућа“, идеје о новоме ренесансном граду слиједе исту организацијску и обликовну цен- трално-симетричну концепцију. 6. Ibid. стр. 5: То је сасвим разумљиво када се има на уму да су већином аутори теоретских и стручних расправа о градоградњи ткз. „трактатисти“ били активни градитељи и ствараоци те исте архитектуре. 7. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. године, стр. 226–227: Има података, који говоре, да су Кинези 1232. године употребљавали арт. оруђа, а приближно том периоду и Индијци. Све околности говоре да су та оруђа у Европу пренели Арабљани. Прва веродостојна вест о појави барута као погонске силе за избацивање зрна долази 1326. године из Фиренце, а први пут је вероватно употребљено 1331. године код Чивидалеа (Cividale del Friuli). У Француској се ватрено оружје у акцији први пут помиње 1339. године, наредне године у Енглеској, 1346. године у Немачкој, а у Русији 1382. године У Дубровнику су прва арт. оруђа израђена 1363. године Котор је имао три оруђа 1378. године Исте године босански краљ Твртко добио је једно такво оруђе од Ду- бровника. Извесно је да је кнез Лазар 1386. најмио једног мајстора да у Србији израђује бали- сте и бомбарде. Деспот Стефан Лазаревић запленио је 1426. две праште (бомбарде) код Сребр- нице (Сребреница). 8. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 6.: Снази новог све убојитијег оружја били су дорасли само важнији и богатији градови. Једино су они могли поднети прекомерне трошкове изградње и одржавања све скупљег и за- мршенијег система бедемских утврда. Одбрана града није више право и дужност само његових грађана, како је то било током средњег века, него се прелази на професионалну тј. плаћену по- саду која брани град извана, (али га не ретко осваја изнутра). Сви мањи градови који су остали без модерних утврда, без снажне посаде и одговарајуће артиљерије постали су плен освајача, било локалних силника, било суседних већих градова. Променила се не само физичка слика града него и политички састав и хијерархијски ред, који радикално фаворизује велике агломе- рације на рачун малих. На тај начин, долази до промене односа у урбаној географији читавог региона, посебно оних најразвијенијих. 9. Ibid, стр. 5. 10. Ibid. стр. 39: На истакнутим стратешким точкама требало је изградити око града простране зе- мљане платформе – бастионе, који ће поднијети градско топништво да својим топовима кон- тролира цијели околни териториј и тако чини успјешну равнотежу непријатељском топни- штву. И ето у тој безумној ратној игри између нападача и бранитеља садржана је сва енигма замршених звјездоликих војноградитељских творби, које су кроз три стољећа ренесансе и ба- рока опасале све важније градове Еуропе. Високе градске зидине и стрме куле постале су бес- предметне и поступно нестају. Нови одбрамбени сустав земљаних бедема и бастиона развија се хоризонтално и покрива све веће површине око града. 11. Ibid, стр. 39.: Нова ратна технологија, како је већ у уводу речено, наметнула је градовима нови сустав обране битно различит од оног средњевјековног. Почело је насипом земље који се пока- зао неуспоредиво учинковитијим у преузимању удараца топовског танета од старих зиданих и масивних конструкција. Насип га је једноставно амортизовао, било да је тане камено или же- љезно. Копали су се тако око градова све већи, шири и дубљи опкопи, како би се добио земља- ни материјал за све веће и бројније насипе. Да се нападач с топништвом што више удаљи од града, број таквих одбрамбених насипа, који су попут прстенова опасали град растао је успо- редо са све већим дометом топништва. 12. Ibid, При томе дуктус бедема и постава бастиона постају предметом брижљивих војнотехнич- ких студија. Бастиони морају да буду избачени „као прсти на човечијој руци“, каже велики градитељ ренесансних утврда Ф. Г. Мартини. 13. Ibid. стр. 45.: СВОРЗИНДА – идеални план града из трактата А.А. Филаретеа. Правилни осме- рокут градских зидина с истакнутим обрамбеним кулама резултат су појаве ватреног оружја, а град унутар утврда одређен је једном кружном и 16 радијалних улица. 14. Ibid, стр. 39.: Закони топовске балистике одређују математичком прецизношћу геометрију цје- локупног сустава и свих његових дијелова. 15. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 43: Звездолике планске схеме које се могу наћи у овим плановима, неупоредиво више го- 342 воре о новом суставима градских утврда, него о новом граду. Њихова геометрија, како је већ истакнуто у уводу, диктирана новом војнотехничком доктрином и топничком праксом, толико је стандардна и графички скоро истовјетна, да се може говорити само о идеалним схемама за нови ренесансни град који унутар нових звездоликих бедема ни према чему није био идеалан, осим по својој математичкој правилности. 16. Ibid. стр. 385: „раскошна барокна звезда у задивљујућој геометрији и специфичној повјесној увјетованости има своју филозофију, идејна и идеолошка полазишта но прије и изнад свега круту војничку прагму.“ 17. Ibid. стр. 44–60.: Најзначајнији ренесансни трактатисти: Leon Battista Alberti (1404–1472.), An- tonio Averulino Filarete (1432–1502.), Francesco Di Giorgio Martini (1432–1502.), затим треба поменути италијанске трактатисте: Sebastiano Serlio (1475–1554.), Francesco De Marchi (1504– 1576.), Andrea Palladio (1508–1580.), Vicenzo Scamozzi (1552–1616.), Pietro Cataneo Gerolamo Maggi (1523–?), Bonaiuto Lorini Antonio Lupicini (1530–1598.), Pietro Sardi Giacomo Lanterima- rio. У наставку наводимо најважније немачке и француске представнике ренесансне теорије урбанизма: Albrecht Dürer (1471–1528.), Daniel Speckle Johanes Walentin Andreas (приближно 1586–1654.), Heinricha Schickardia Josepha Schaffera, Heinricha von Schillea, Niklausa Goldman- na, Joseph Furitenbacha, Georga Rimplera, Karl M. Stahla, итд. Овај преглед ренесансних трак- татиста и њихових теорија, визија и планова нове архитектуре и новог града формално заокру- жујемо делима француских аутора. Међу бројним француским теоретичарима XVI и XVII века су A. Fritach, A. de Ville, J.F.Blondel, затим Jacoques Perret De Chambery, архитекта и војни ин- жењер (који већ припада барокном времену), те L.Errard de Bar le Duc краљевски је инжењер и аутор списа: „Фортификација приказана и сажета као уметност“, La Fortification demonstre et reduicte en art, 1620. . 18. Нада Лазаревић, Град између емпирије и утопије“, прво издање, ГРО Култура, Београд, 1988. године, стр. 10 : Концепт идеалног плана, сагледава град у целини, очувавајући комплексност веза у оквиру организационе структуре. То су конкретна разматрања са мноштвом техничких детаља, док се централни значај придаје систему одређених пропорција, физичкој и функцио- налној организацији, без решавања и упуштања у систем друштвеног живота. Концепт идеали- зованог града полази од имитирања постојећег и разматра унапређење града углавном са јед- ног аспекта (војног, естетског, хигијенског ...). 19. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 54.: Ренесанса је трајала прекратко, а и средства су јој била крајње ограничена да би такве идеалне „монструме“ могла изградити у њиховој пуној монументалности. Ако се нешто од то- ликог мноштва планских схема и реализирало, било је то у скромним и човјеку примјереним димензијама: само неколико тврђава и понеки утврђени град са карактеристичном звјездоли- ком планиметријом. Но најважнија остварења, настала као идеални градови, као на пример Sabbionetta или Zamosc, познатији су по својој хуманистичкој концепцији, више него по геоме- тријској планиметрији која је „nota bene“, прилагођена у оба примера даним природним и дру- штвеним околностима. 20. Ibid, стр. 143: Инструменти, па и главни чиниоци власти новоформираних држава, без обзира да ли се ради о великим државама, као што је Француска или су оне малене попут немачких кнежевина, били су: у првом реду снажна и добро наоружана војска, те високо организован би- рократски апарат. Добро организовану плаћену војску, прати такође добро организована адми- нистрација, која контролише све изворе привредне моћи државе, односно која постаје носилац фискалне политике, увођењем државних монопола, пореза, такси, намета итд. Без обзира на политичке мотивације и веће или мање економске ефекте централизована држава са својим стручним „апаратом“ широм се отвара према капитализму, те подстиче све облике трговине и производње. Уз централизовану државу непосредно се веже апсолутизам њене власти, која се концентрише у све моћнијој личности феудалног владара аутократе. Зачуђујућа је чињеница да тај владарски апсолутизам није прерастао у државну тиранију, с обзиром да владари себи приписују божанске прерогативе. 21. Џон Мејлам, Илустрована историја света – Рађање модерних нација, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 6–4.: Са просперитетом расло је и становништво у градовима, нпр. Лондон је 1600. године имао око 200.000 становника, да би 1.700. год имао око 500.000 становника. Развијали су се међународна трговина и прекоокеанске империје, као и нови систем промета робом. Шпанија и Португал створили су прекоокеанске империје, а њиховим стопама убрзо 343 крећу и друге европске земље (Французи и Енглези оснивају колоније по Северној Америци, док Холанђани истражују Тихи океан). Османски Турци владали су већим делом источне Европе, као и Блиским истоком и северном Африком. Током XVI века Османско царство било је једно од највећих сила у Европи. Царство се развијало захваљујући контроли главних трго- винских путева по Средоземном мору и источној Азији. 22. Нил Морис, Илустрована историја света – Доба просвећености и револуција, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 6–9: Водећи мислиоци XVIII века представили су поглед на свет заснован на разуму, научном истраживању и индивидуализму, уместо на традиционалним вредностима. Тај покрет постао је познат као просветитељство, а тај историјски период као доба разума. Велики ми- слиоци из периода просветитељства веровали су да је разумевање научних процеса суштински ва- жно за све образоване људе. Просветитељске идеје привукле су пажњу неколико европских влада- ра и утицале на њихов однос према власти. Међу тим такозваним „просвећеним апсолутистима“ били су Катарина Велика од Русије, Фридрих Велики од Пруске и Јозеф II од Аустрије. Они су остали апсолутистички владари, али су своју моћ користили за увођење просвећених реформи. За већину европске сиротиње, животни услови се нису поправили. Многе ратарске породице пресели- ле су се у градове у развоју, где се посао и пристојан смештај нису увек могли наћи. Истовремено успешни пословни људи из средње класе почели су да уживају у имућном животу. Сиромаштво и класни сукоби изазвали су пораст незадовољства у радничкој класи. Они су продубили научни на- предак и залагали се за либералан приступ друштвеним реформама. Неки европски монарси при- хватили су бројне предложене реформе у теорији, али су их због унутрашњих несугласица и међу- народних сукоба тешко спроводили у пракси. 23. Нил Морис, Илустрована историја света – Доба просвећености и револуција, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 7–8: Представе о монархији драматично су се промениле у многим деловима Европе. Промене су биле најизраженије у Француској. Луј XIV је 1700. године спро- водио своју власт окружен луксузом и скупоценостима. Луј XVI је 1795. године погубљен, француска монархија је окончала, а Наполеон Бонапарта је у ткз. француским револуционар- ним ратовима од 1792–1802. год. гушио побуну против републиканске владе. Важни сукоби и битке одредили су област Пољске и Скандинавије почетком XVIII века. За Великим Северним ратом (1700–1721. године Русија, Данска–Норвешка и Саксонија–Пољска против Шведске), из кога су Руси изашли као победници, убрзо је уследио Рат за пољско наслеђе (1733–1738. годи- не Француска, Шпанија и Сардинија против Русије и Аустрије), у коме су битну улогу имале Русија и Аустрија. Шведска је у Великом Северном рату разорена, а у каснијим деценијама њеним монарсима моћ је ограничила просвећена парламентарна влада. При крају периода, Данска је спро- вела реформе, а Пољску су велике силе делиле све док, као таква, није престала да постоји. У Бри- танији је отпочела индустријска револуција, а наука је напредовала широм континента. 24. Нил Морис, Илустрована историја света – Доба просвећености и револуција, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 7: Четири европска рата у XVIII веку била су узрокована спорови- ма око тога ко треба да наследи престо. Ратовало се за шпанско (1701–1714. године), пољско (1733–1738. године), аустријско (1740–1748. године) и баварско (1778–1779. године) наслеђе. Ти и други ратови (седмогодишњи рат од 1756–1763. године, у коме су учествовали Британија и Пруска против Аустрије, Француске и Русије), имали су дубоке друштвене последице, по- што су монарси и владе давали све од себе да прикупе средства за издржавање војске и финан- сирање ратних подухвата. 25. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 143.: Просветитељски апсолутизам, синтагма која је у суштини противречна, био је у ства- ри једнозначан и толико плодоносан да је обележио XVIII век, као век општег напретка, чак и као „век филозофа“, „siecle philosophique“. Ако су хуманистички идеали и утопијски снови о идеалном граду и даље остали недостижни, и можда још удаљенији, бројна урбанистичка остварења која следе и надограђују ренесансу објективна су стварност и пресудна су за општи кул- турни и цивилизацијски развој Европе, па и осталог света који се нашао под њеним утицајем. 26. Ibid. стр. 144: Многи стари градови, који су донедавно били важна комунална средишта живе у њиховој сени. Високо бирократизована власт ствара нову хијерархију градова и битно утиче на њихову унутрашњу структурну организацију. 27. Ibid. стр. 144: Као разлог на првом месту истичемо ограничену политичку власт феудализма и феу- далаца у тим земљама, те привредну превласт грађанског слоја трговаца. То се односи на њихове лучке градове којима су нова географска открића отворила неслућене могућности развоја. 344 28. Џон Мејлам, Илустрована историја света – Рађање модерних нација, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 13: Друга опсада Беча почела је почетком јула 1683. године Цар Леополд I позвао је у помоћ против огромне турске силе која је нападала Беч. У помоћ је притекло неко- лико немачких земаља, као и Јан III Собјески, краљ Пољске (владао 1674–1696. године). Иако су Турци били три пута бројнији пољски краљ их је изнурио артиљеријском ватром, да би у одсудном тренутку победу однела коњица. Поменуте опсаде и стална пустошења целе регије оставили су неизбрисиве трагове на структури и урбаном развоју града затвореног у своје бе- деме све до половине XIX века. До почетка XVIII века некадашња моћ Светог Римског Цар- ства потпуно је нестала. У том периоду нема већих урбанистичких захвата. Изузетак чини ре- конструкција Трста, и његово претварање у велику трговачку луку, чиме је монархија почела своје политичко и економско ширење према Средоземљу, Суецком каналу и светским морима. 29. Марко Поповић, Београдска тврђава, Завод за заштиту споменика културе Београд; Републич- ки Завод за заштиту споменика културе, Београд, Научно-популарне монографије, Београд 1991. године, стр. У том периоду систем артиљеријских фортификација стално се усавршавао, пратећи развој ратне технике, док је Београд, са својим средњевековним утврђењима, заостајао у односу на њих за скоро два века. 30. Ibid. Турска посада, иако бројна и добро снабдевена, није успела да га одбрани првенствено због застарелог и слабог система градских фортификација. Након ове опсаде постало је јасно да се Београд не може бранити са застарелим и слабим, средњевековним системом градских фортификација, већ да се мора приступити изградњи нових савременијих артиљеријских фор- тификација. 31. Ibid. У временском интервалу од 1717. до 1739. године Београд је био кључно одбрамбено упо- риште према Турцима и база за даље продоре Хабзбуршке монархије на исток. Поред тога град је требао да представља и снажно политичко, економско и културно средиште. Ове потре- бе условљавају даљи развој града, укључујући га, истина на кратко, у развојне токове модер- них градова тадашње Европе. Затечена оријентална варош са тврђавом, која је у то време пред- стављала превазиђено решење, у потпуности је била супротна новој функцији града и владају- ћим урбанистичким и фортификацијским концепцијама епохе барока у Европи. Ј То је подра- зумевало реконструкцију тврђаве, као искључиво војног објекта, затим планску изградњу ва- роши са ортогоналном мрежом улица, брањену бастионом фортификацијом, као и изградњу спољњих утврђења на супротним обалама Саве и Дунава, у оквиру јединственог система од- бране зк. На изради фортификације ангажовани су највећи војни стручњаци тог времена (наво- димо пуковника Монтанија, директора Војне академије у Бечу), али је 1725 године, Дворски ратни савет прихватио пројекат пуковника Николе Доксата де Мореза. Доксатова пројектна решења била су заснова на начелима такозваног првог система фортификационе школе марша- ла Вобана, која је, како смо већ навели, представљала врхунски домет у развоју европских утврђења, тако да се у целини гледано може сматрати веома успелим фортификационим реше- њем. Остваривање Доксатових замисли престављало је у то време огроман подухват. 32. Ibid. Сукоб две моћне силе на географским просторима, у чијем средишту се налазио Београд, предодредио је даљу судбину града. Београд је поново добио примарну војностратешку функ- цију важног утврђења, коју ће задржати кроз цео XVIII па и XIX век. У зависности од историј- ског тренутка, обе велике силе, Аустрија и Турска улагале су огромне напоре да га што боље утврде. 33. Џон Мејлам, Илустрована историја света – Рађање модерних нација, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 6: Услед повећане тражње за храном, попљопривреда је постала продуктивнија. 34. Ibid. Стр. 36 Многи инструменти изумљени или побољшани у том периоду направљени су у Холандији, где су се догодила и многа друга открића. Међу тим инструментима су телескоп, микроскоп, направе за мерење времена попут сатова са клатном, термометри, те разни навига- циони и мерни уређаји. Поменућемо неке од научника из тог периода: Никола Коперник обја- снио је 1543. године како се Земља креће око Сунца, али је црква и даље одбацивала његово објашњење. Црква је 1633. године сместила у кућни притвор Галилео Галилеја, италијанског физичара због ширења Коперникове теорије о природи свемира. Француски математичар и филозоф Рене Декарт, објављује расправу о методи у којој долази до закључка „мислим дакле постојим“. Енглески физичар и математичар сер Исак Љутн, творац нове гране математике, постаје професор у Кембриџу. 345 35. Нил Морис, Илустрована историја света – Индустријска револуција, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 8: Термин „индустријска револуција“ први пут је употребљен у Британији крајем XIX века и означавао је догађаје који су у тој земљи започели у претходном веку. Уса- вршен је процес топљења гвожђа, у употребу су ушле погонске машине...., отваране фабрике... 36. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. године, стр. 3. 37. Ibid. 38. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 226–227. 39. Ibid, стр. 226.: Има података, који говоре, да су Кинези 1232. године употребљавали арт. оруђа, а приближно том периоду и Индијци. Све околности говоре да су та оруђа у Европу пренели Арабљани. 40. Ibid, стр. 227. Касније се, за ту исту сврху, поред тешких топова, а под називима опсадна и твр- ђавска артиљерија, употребљавају и тешки мерзери и хаубице. 41. Ibid, стр. 228. 42. Ibid, стр. 229.: Изузетак је била Русија, где је Петар I Велики, тек после пораза код Нарве, пре- узео темељите мере за уједначавање типова оруђа. 43. Ibid, стр. 229. 44. Нил Грант, Илустрована историја света – Ренесансна Европа, Књига комерц, Београд, 2011. го- дине, стр. 44: Mucio Atendoli (1369–1424.), који је добио надимак „Svorza“(снажни), рођен је као сељак, постао је condottiere, а касније је основао династију Сфорца у Милану. 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18: „Ново раздобље у развоју ратне вештине настаје прела- ском са хладног на ватрено оружје, стварањем тактичких формација (батаљона, пукова, брига- да) појавом штабова и прописивањем првих правила. За непуна два века (од првих деценија XVII до краја XVIII века) оружане снаге доживљавају значајну трансформацију (повећавају се за више од пет пута, однос пешадије и коњице се осетно мења у корист прве, артиљерија изра- ста у посебан род, јављају се посебне врсте инжињерије ...), а упоредо са тим настају битне промене и у сфери ратне вештине. 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, Београд, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. године, стр. 227. Средином XV века у Француској се почела правити разлика између мајстора који израђују оруђа (artilleurs) и мајстора који опслужују оруђа (canonniers), када је почела и милитаризација тобџија (формирање од њих и њихових по- моћника првих чета бомбардира). При крају XV века Шарл VIII побољшао је организацију француске артиљерије увођењем лакших типова оруђа, повећањем броја тобџија и употребом јачих запрега. На свој поход на Италију повео је око 40 опсадних топова, 100 кулеврина и око 200 фокона. На тих 340 оруђа било је око 1200 тобџија и око 6500 помоћног људства, а у одно- су на целокупно бројно стање армије (40–50.000), 7–8 оруђа на 1000 људи. 47. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 174. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 175. У низоземском ослободилачком рату 1568–1609. годи- не дејства око тврђава попримају нарочито широке размере. Низоземска је имала око 200 твр- ђава и утврђених градова, а опсаде су трајале каткада и више година. Слично се понавља у италијанским ратовима 1494–1559. године, а и првих деценија XVII века у тридесетогоди- шњем рату 1618–1648. године 49. Ibid. стр. 175, Наступила је ера колонијалних ратова и колонијалних освајања. Отпор доморо- дачког становништва сламан је најчешће бруталном силом и снагом ватреног оружја, а кад то није успевало подмићивањем и преварама. Тако настаје специфична стратегија колонијалног ратовања, која убрзо добија и нову димензију, међусобне сукобе колонијалних држава. Битка за превласт на мору почиње најпре између Шпаније и нових поморских сила Енглеске, Холан- дије и Француске. 50. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 175. Почињали су спонтаним бунтом најборбенијих кметова 346 и попут ерупције захватали све шира подручја. Друга етапа почињала је консолидацијом уста- ничких маса, стварањем војних јединица и преношењем дејства на отворено поље. 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Пруска оперативна војска у седмогодишњем рату има- ла је 126.000 људи, аустријска 170.000, а француска уочи револуције близу 300.000 људи. 52. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 176. Таква стратегија није захтевала одсудне битке нити сламање главних снага противника, поготово ако је овај располагао већим бројем тврђава у приграничном појасу. Појављују се чак теорије да се рат могао добити без битке и већих губи- така, само вештим маневровањем у позадини противника и пресецањем његових комуникаци- ја, којима врши снабдевање. 53. Ibid. стр. 176 Међутим, како се основне снаге браниоца нису груписале по правцима, већ про- сторно (у тврђавама), нападач је готово увек био у могућности да прикупи довољни јаке снаге на било ком правцу и пробије фронт браниоца. Таквих акција је међутим било мало, одсудне битке су свесно избегаване, јер нико није имао довољно снага (резерви) да их експлоатише. Стр. која би проценила да се ток битке неповољно одвија, једноставно би је прекидала и одсту- пала. Гоњење је било неизводљиво са обзиром на постојеће техничке могућности и линијску тактику. 54. Ibid. стр. 176.: Северни рат траје преко 20 година, рат за шпанско наслеђе готово 14, англо-хо- ландски поморски ратови скоро 22 и сл. Све су то углавном коалициони ратови, у којима уче- ствује више држава. Највећи по опсегу је Седмогодишњи рат 1756–1763. године, први рат у који су биле уплетене све тадашње веће државе Европе. Ни Северни рат није био много мањих димензија. 55. Ibid. стр. 176.: Изводе их сталне РМ, у чијем саставу доминирају: линијски бродови, фрегате, корвете, брандере, бомбарде и др. Велике и снажне морнарице опредељивале су се претежно за офанзивну стратегију, која је претпостављала одсудне поморске битке, док су мање и слаби- је РМ прибегавале крстаричким и гусарским дејствима, препадима и сл. 56. Ibid. стр. 176.: Подређеност стратегије политици нарочито је видно била изражена у ратним плановима и оперативним поступцима Петра I Великог, за разлику од Карла XII који је у исто- рији ратне вештине остао забележен као представник авантуристичке стратегије. Његов поход у Русију завршен је поразом код Полтаве, после којег Шведска постаје другоразредна сила, а Русија избија у ред најзначајнијих чинилаца европске политике. 57. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 228. 58. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613/614. 59. Начин тадашњег ратовања, такође је зависио и од врсте и домета пешадијског наоружања. У оно време пешадија је била наоружана глатким пушкама. Те пушке пуниле су се са предње стране и биле су употребљиве на удаљености цца 100–150 метара од противничког положаја. Бранилац, који је у то време био иза пољских опкопа могао је на нападача, док је он прелазио 100–150 метара, да испали 2–3 плотуна. 60. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 195. Орлеан је 1428. године успешно брањен са 75 бацачких справа и многим испадима, док после годину дана нису пристигла појачања и Енглези били принуђени да напусте борбу. 61. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 195. 62. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 19. Нападач је за приближавање бедему почео да копа кри- вудаве ровове са одстојања успешног домета браниочеве артиљерије, а за заштиту батерија да поставља корпе од поплета напуњене земљом. Ишле су цик-цак или змијолико, управно на куртину тврђаве. Пошто их је бранилац рушио испадима, у XV веку почеле су се нешто про- ширивати, а на појединим местима рађени су испусти (20–40 корака) за обезбеђење. Касније уместо испуста, рађени су редути за око 100 људи и артиљерију. При крају XVI века у посте- 347 пеном нападу рађени су мали редути испред контравалационе линије ради заштите јединица и људи који су радили сапе. 63. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 195. Батерије у нивоу штићене су насипом са ровом или џа- ковима са земљом. Укопане батерије ређе су грађене, а гађале су кроз топарнице. У почетку су се батерије постављале на око 400 корака од тврђаве (обично 3 за гађање куртине, а 2 за руше- ње фланки), понекад су примицане гласији или су се и на њу постављале. После увођења спољњих додатака тврђаве и усмеравања напада на бастионе, батерије су се постављале на око 700 m од тих објеката, али су се контрабатерије и батерије за брешање и даље примицале што више гласији. Уколико је то било немогуће, рађена је ткз. подземна бреша тј. минска галерија кроз коју су контрабатерије провлачене до контраескарпе одакле су дејствовале. 64. Ibid, стр. 196. При опсади Ла Рошела 1573. године нападач је изградио ровове на 350 m од ва- роши и поставио 60 арт. оруђа на кавалире недалеко од бедема. Јуриши су почињали са при- личне даљине и без подршке из заклоњених саобраћајница, које су водиле до бреша начиње- них у ескарпи (једна батерија отварала је брешу за 3 дана). 65. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613. У бици код Бикоке 1522. године до тада непобедиви Швајцарци доживљавају први велики пораз у судару са неочекивано снажном пешадијском и артиљеријском ватром Шпанаца и ландскнехта постројених у два реда, а у тридесетогоди- шњем рату 1618–1648. доминира тактика шведске бригаде (уместо караколирања примењи- ван је јуриш). 66. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 613–614.: Понекад су лакша оруђа пратила пешадију за вре- ме борбе. Појавом и све бржим развојем ватреног оружја, а упоредо са тим променама у начи- ну организације оружаних снага, мењају се и облици и тактика извођења напада. Ватрена при- према напада постаје једно од основних правила његовог извођења. Да би се што више узбегли губици од ватре браниоца, крајем XVI века Шпанци и Холанђани почињу да примењују плиће борбене поретке, и више се користе јуришима коњице и ватром мускетара и артиљерије. 67. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701. 68. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 196. Кале је 1558. године после дводневног бомбардовања изгубио два фора, а 4 дана касније заузет је на јуриш. Сењ је 1613. године издржао опсаду Ве- неције са мора, а Турака са копна. За разбијање капија, танких зидова, решетака и других осе- тљивих постројења, понекад су употребљаване петарде. 69. Ibid, Кријући своје намере у погледу одсека главног напада и приближивши се тврђави до гра- нице браниочевих испада (обично на 500 м од ивице гласије), нападач је морао да за 24 часа изгради прву паралелу у коју је, обично постављао и батерије за гађање на рикошет. Одатле је почињао да ради изломљене сапе, на њиховим преломима правио испусте зване крошеји, а на половини удаљења између прве паралеле и ивице гласије копао другу паралелу и њена крила утврђивао редутима. Нападач је обично успевао да то уради пре него што би бранилац потпу- но запосео нападнути фронт тврђаве. Затим би, под заштитом друге (а изузетно прве) парале- ле, изграђивао ближи положај опсадне артиљерије и са њега настављао да туче браниоца, пр- венствено његову артиљерију. Чим би ватра браниоца ослабила, нападач би продужавао сапе и радио трећу паралелу, под чијом су заштитом постављене мерзерске батерије (за тучење уну- трашњости тврђаве) и са које се полазило у напад на скривени пут. 70. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 196. 71. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450. Средином XVIII века однос пешадије према коњици је 3:1, а негде и 6:1. Артиљерија добија устаљену формацију Упоредо са променом принципа по- пуне, развојем родова војске, побољшавањем оружја и усавршавањем начина вођења боја, ме- ња се и организација војске. Уместо непосредног коришћења месних средстава, војска се поче- ла снабдевати из магацина. Војска добија одређене формацијске елементе. Својом самостал- ном тактичком улогом истицао се батаљон. 348 72. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, 1970. године, стр. 701. 73. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18. Употреба првих артиљеријских оруђа за рушење тврђав- ских зидова, иако су она по ефекту била слабија од бацачких справа, проузроковала је извесне промене на тврђавском бедему. При заузимању неких градова (Цариград, Смедерево, Ново Бр- до) улога артиљерије већ је била пресудна. Најосетљивија места биле су тврђавске капије, због чега су се ојачавале посебним утврђењима према искуствима из крсташких ратова. 74. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190. Испрва се развија јак бедем, а затим се јављају спољњи и унутрашњи додаци да би се на крају јавили форови и тако настала појасна тврђава. 75. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18. 76. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 192. Велике савремене тврђаве – „тврдиње“ (постављене из- ван насељеног места) дале су могућност најшире примене сталне фортификације. Оне су по- стале битан фактор у стратегијским комбинацијама. Врхунац тог система урађен је у периоду Аустроугарске монархије. 77. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 17. Фортификација, од свих војних наука најбрже се прила- гођавала новом наоружању. С обзиром да је бранилац први употребио ватрена оруђа, због тога је и нападач морао мењати начин дејства. Од овог времена нападач је морао да примењује оп- копе-ровове, да би се могао приближити утврђеном браниоцу. Земља се избацивала према бра- ниоцу, те је на тај начин штитила нападача од ватре браниоца. 78. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908., стр. 170–171: „У феудалном и кому- налном времену видели смо многобројне утврђене земље и вароши, и отуда видимо да доцније, кад се изврши централизовање државних власти, и кад се појавише борбе између народа, не беше мо- гуће, с погледом на тадање стање стратегије, да се правилно реши питање које би тврђаве требало подићи, порушити или сачувати. У овоме се времену види огроман број тврђава, скоро свака ва- рош беше утврђена. Свуда се подизаху утврђења. Војна архитектура беше тада веома цењена, и по- ред италијанске школе види се појава немачке, холандске и најзад француске школе.“ 79. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190: Избачена земља служи за израду гласије. Бедемска стр. рова се озиђује и тако већ настаје зидана ескарпа, која понегде има контрафор и кордон и кон- траескарпа. На тај начин ров постаје солидна препрека. За његово уздужно тучење (анфили- рање) раде се посебни објекти звани капонири. За кретање браниочевих трупа (намењених за испаде и друге потребе) ради се скривени пут позади гласије, одмах уз контраескарпу. 80. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 19: Најпре је примењен систем дрвено-земљаних утврђења у облику казаматираних округлих кула са пушкарницама, названих бастаја. Касније се из тих кула развио у Италији бастион, као основни елемент новог система утврђивања, који ће влада- ти све до средине XIX века (Бастионски систем). 81. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190. Нагиб горње површине грудобрана износи 1/5–1/10. Са венца грудобрана туче се ватром гласија, а позади простор ширине до 12 m, подељен на два дела: ближи, артиљеријски или пешадијски банкет, и даљи, бедемски пут. У грудобрану уз пе- шадијски банкет рађене су пушкарнице. 82. Ibid. 83. Ibid, стр. 195. 84. Ibid, стр. 190. Средњи бастион се избацује испред куртине и добија назив равелин, а за тучење мртвих углова раде се кавалири. Казамати које је још у XVI веку препоручио А. Дирер, испр- ва се избегавају због слабе вентилације, а касније граде и представљају шупље бастионе за смештај артиљерије, пешадије и складишта. Фланке бастиона бране ориони. 349 85. Ратников Весник, Савремене војне вештине, Књига I Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908., стр. 170–171. У то време пољска фор- тификација примењивала се како код опсадног ратовања, тако и на бојним пољима. Карло V је још у XVI веку увидео је допринос инжињерије у будућим ратовима на бојним пољима, па је у својој војној организацији увео по један одред пионира од 400 људи, са потребним превозом за алат, у сваки пешадијски пук. Насау је први изнео на видик принципе, на којима почиваше од- брана: „Рђава примена одбрамбених средстава на бојним пољима сметала је исто тако напрет- ку у тактици, као што је рђава примена тврђава дуго кочила сваку стратегијску комбинацију.“ Тирен је први изнео незгоде у примени фортификације на ондашњим бојним пољима, он је био противник прекомерне употребе одбрамбених средстава на бојном пољу. Предлагао је да се усвоје такви опкопи који се могу израдити за неколико часова, јер пасивна одбрана никад не даје добре резултате. 86. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 19. 87. Ibid, Највећи утицај на даљи развој фортификације имала је опсада Кандије (1667–1669. годи- не). Турци су имали најбољу опсадну тактику, а у одбрани града учествовали су фотификатори из целе Европе. 88. Ibid, Примена утврђених линија у одбрани граница произашла је из исувише великог поверења у блокадне линије, без помоћних тачки ослонца иако ове линије никада нису биле изложене озбиљним нападима. Велики број војсковођа усвојио је као принцип, да се једна војска сматра- ла непобедивом када би се налазила иза какве линије утврђене пољском фортификацијом, која је понекад заузимала простор од 25 до 30 миља. 89. Ibid, Тежиште одбране је великим делом пренео на скривени пут. Његова утврђења су била јефтинија и отпорнија од Вобанових. По једном од његових метода утврђен је и Београд 1723– 1736. Његов систем је постао чувен тек средином XVIII века, после релативно дуготрајне и те- шке опсаде тврђаве Bergen op Zoom 1747. године коју је он саградио. 90. Ibid, У тежњи да се повећа обезбеђење тврђава од изненадног напада и појача њихова блиска одбрана, та је траса на крају по дубини толико компликована да су поједини тврђавски фрон- тови били дубоки и до 300 м, што је ослабило фронталну ватру, а уз то је веома поскупљивало изградњу тврђава. При утврђивању Швајдница Г. Валраве је 1742. године применио полиго- налну трасу, а испред бедема је, на његову непосредну заштиту избацио мала самостална утвр- ђења – форове. 91. Ibid, стр. 20.: На основу анализе маркиз Монталамбер, је створио један читав систем, који је почивао на принципима који су били потпуно у супротности са оним, које је пропагирала француска школа са својим приврженицима. Пошто је изнео принципе на којима ће убудуће почивати одбрамбене операције, он искритикова бастиону трасу, супротстављајући јој те- њаљну трасу, а затим полигоналну трасу. Ова траса постаде као тактички израз савреме- не фортификације. „Топ је душа одбране“, говорио је Монталамбер. Неколико година после смрти овог сјајног реформатора, Наполеон, свестан чињенице да су постојеће тврђаве пружале мали отпор, нареди Карноу да изради дело, у коме ће се третирати одбрана „тврдиња“. 92. Ibid, У тим трасама ров се фланкирао из контраескарпних казамата или кофрова и казаматира- них траверзи са капонирима на два спрата. По М. Монталанберу ансента тврђава требало је да се брани са 1–2 линије истурених самосталних утврђења – форова, на међусобном удаљењу око 2,5 км. (Лазар Карно је увео одвојену ескарпу). 93. Ibid, У погледу улоге тврђава при одбрани државе у целини било је разних мишљења. Казимир Морејан је предлагао тврђавске четвороугле. По К. Клаузевицу велики број мањих тврђава растура снаге и зато их треба имати само колико је неопходно, али да буду велике, јер тада мо- гу бити ефикасне при активној одбрани. Анри Жомини је предлагао да се на најосетљивијем операцијском правцу ка престоници тврђаве ешалонирају у три линије, од којих трећу, као ре- дви земље, чини престоница. Аркадије Тељаковски је разматрао јединствену улогу тврђава и објеката пољске фортификације. По његовој замисли утврђен је Севастопољ, испред чијег су језгра, у типу сталне фортификације, изграђене још три линије утврђења у типу пољске форти- фикације. 94. Ibid, Међу ретким противницима фортификације истицао се Француз Ж. Гибер, који је сма- трао да стална утврђења растурају снаге и да су прескупа. По њему, она треба да су малоброј- на, а веома јака и да служе само као помоћно средство стратегије. 350 95. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 647.: Иначе су прављени ткз. полублиндажи са покривком од 2 реда греда и слоја дебљине 1,2 м. Блиндажи су грађени у тврђавама и објектима пољске фортификације. У тим објектима прављена су често и мање сигурна, тј. лака склоништа. Има- ли су их нпр. Руси у бици код Полтаве 1709. године, Пруси у бици код Кунерсдорфа 1759. го- дине 96. Ibid, Заклони за рањенике дубоки су 1,5–2 m, дуги према потреби, а широки у горњем делу 3, а у доњем најмање 1m. Покривка је од реда облица пречника 15–20 cm, реда талпи дебљине 5–7 cm и слоја земље дебљине 0,9–1 m. Заклони за муницију су различити. Обично се граде поред траверзи или у њима, у грудобрану или у унутрашњости шанца. Најпростији тип је онај који се добија кад се уз траверзу или грудобран прислоне облице пречника 15–20 cm и покрију зе- мљом. 97. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 791. 98. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 520. 99. Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. године, стр. 385.: Оне су резултат муком стечених физикално-математичких и природно-техничких спознаја. Кристална геометрија, строги ред, свеприсутна функционална утилитарност и бри- жљива обрада, до задњег градитељског детаља чине многе ренесансне војне објекте уметнич- ким остварењима. 100. Идеја о новоме „идеалном“ ренесансном граду имала је своја исходишта у новим хуманистич- ким начелима и научним достигнућима, али исто тако и у грозничавом трагању за новим од- брамбеним структурама, које ће бити способне да се одупру снази новог ватреног оружја. 2.2. Од француских револуционарних ратова, до појаве и шире примене изолученог оружја 1. Нил Морис, Илустрована историја света – Национализам и романтизам, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 6: Манифест комунистичке партије који су за Лигу комуниста напи- сали Карл Маркс и Фридрих Енгелс, објављен је у фебруару 1848. године Он је позивао на пролетерску револуцију која ће укинути капитализам и владајућу класу и створити радничко друштво укидањем приватне својине. Овај памфлет је извршио огроман утицај и постао оми- љени став широм Европе. 2. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450. 3. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 230. : До краја прве половине XIX века, у свим армијама уведен је шрапнел. 4. Ibid, стр. 231. 5. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178. Таквој армији није више одговарао постојећи механи- зам руковођења и командовања. Да би обезбедила стриктно спровођење својих одлука у вој- сци, Законодавна скупштина ствара посебне политичке органе, а своје чланове упућује у шта- бове армија у својству политичких комесара. Револуција је већ од првог дана наметнула одсуд- ну и сурову оружану борбу, а она је претпостављала и одсудну стратегију. 6. Ратников Весник, савремене војне вештине, Књига I Додатак Ратнику за новембар–децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908, стр. 267./268.: „Одбацив стари начин ратовања, који се састојаше у заузећу једне или две тврђаве, или у заузећу какве мале, њима граничне провинције, Наполеон беше убеђен да је потребно прво и прво, да се потисне и уни- шти противничка војска, те да би се могли задобити велики успеси.“ 7. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 177. 8. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 230. У првом српском устанку (1804–1813) устаници су по- чели борбу без артиљерије, али су убрзо запленили доста оруђа од Турака при заузимању гра- дова, нешто су набавили од Срба из Аустрије или их добили од Руса, а неколико топова су са- 351 ми израдили од трешњевог дрвета. При опсади Београда 1806. године Карађорђе је имао око 40 топова. Идуће године наредио је да се изради тополивница у Београду, која је 1808. године израдила прве бронзане топове. На крају устанка 1813. године Срби су располагали са 91 ору- ђем лаке и 287 оруђа тврђавске артиљерије, али је знатан део већ био застарео. 9. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178. 10. Ibid, стр. 614. Такву тактику француска револуционарна армија примењује већ 12. 9. 1792. го- дине код Гранпреа, успешно се супротстављајући крутој пруској линијској тактици, а после битке код Јене и Ауерштета усвајају је и друге армије Европе (изузев британске). 11. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 230. 12. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 18. Француском револуцијом 1789–1794. год. и стварањем националних армија, а посебно ратовима Наполеона Бонапарте, ратна вештина добија ширу теоријску подлогу, али још увек са веома наглашеним обележјем субјективног фактора. Ни за Клаузевица, творца појма „ратна вештина“ оружана борба нема чврсто одређених законитости, јер се сав рат обавља само у полутами. Он је додуше признавао да и ратна вештина треба да има своју теорију, али је проблем ипак свео на улогу генија, талент војсковође, случај и сл. 13. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 196. Из периода Наполеонових ратова, кад је тврђавска вој- на изгубила ранији значај, познате су одбране шпанских тврђава Лериде, Тортосе, Бадахоса, Сарагосе и Барселоне. У I Српском устанку Београд је заузет 1806. године изненадним напа- дом устаничке војске. На даљи развој тактике тврђавске војне унеколико је утицала опсада Се- вастопоља у кримском рату 185–1856. године Тада је нападачева артиљерија имала одлучујућу улогу не само у припреми напада већ и у подршци, уништавајући поједине тачке отпора бра- ниоца, док је бранилац добро повезивао одбрамбени систем, стално ојачавајући одбрану новим утврђењима од земље. Обе стране примењивале су минску војну. 14. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 614. 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 190–191: Због потребе да се заштити државна територија од упада непријатеља и да се стајаћој војсци пружи ослонац за дејства изграђују се многобројне тврђаве. Ово је проузроковало кочење операција опсађивањем тврђава и појаву тзв. Кордонске стратегије. Себастијан Вобан је градио је тврђаве за затварање оперативних праваца, за зашти- ту мостова, лука и др. Његовом заслугом тврђаве на граници Француске чиниле су стратегиј- ску целину. 16. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 20. 17. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 177.: Противник се није сачекивао, већ му се ишло у сусрет, а маневар је примењиван, најчешће, ради заузимања што повољнијих положаја за битку. Стра- тегијски циљ била је увек жива сила противника; земљиште, комуникације, тврђаве су биле у другом плану. 18. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 20. Често се редути узбацују кружно испред сталних тврђа- ва, чиме се оне претварају у утврђене логоре. Чувени су у том погледу положаји Велингтона код Торес Ведраса – три линије редута изграђених за 11 месеци. Око редута, ослонаца одбра- не, водиле су се огорчене борбе, као на пример у бородинској бици. 19. Ibid, стр. 28. 20. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 231. У Београду је 1850. године основана артиљеријска школа. У литератури о артиљерији су се појавили први часописи. 1845. године у Србији је из- дато прво артиљеријско правило, под називом Правила тобџиске службе (I, II и III део). 21. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 791. 352 22. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 547. И она је готово кружног облика, али полигоналне тра- се. Испред ансенте је ров са гласијом ширине 12, дубине 8,5 м. У склопу ансенте било је 94 ба- стиона и 66 потерни (подземних галерија). На одстојању 1–3,5 км од ансенте био је утврђени појас од 16 форова и 13 редута. 23. Шарл Сењобос, Упоредна историја европских народа, Издавачка задруга политика и друштво, Београд, 1939. године, стр. 286. 24. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Бурни развој производних снага, ликвидација феудал- но-апсолутистичког друштва, успостављање власти буржоазије и стварање националних држа- ва – условиће појаву масовних националних армија (Француска, Аустроугарска, Италија, Ру- сија, Јапан, Турска). Капиталистички начин производње из основа ће променити њихову соци- јално-економску и друштвену функцију. 25. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 520. Велика Британија, Француска, Шпанија, Холандија, САД, Русија, Турска и многе друге колонијалне државе те епохе обезбеђују своју власт и екс- плоатацију освојених подручја постојањем јаких војних база, од којих неке добијају обележја чврсто организованих бастиона и упоришта. 26. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 191: Казимир Морејан је предлагао тврђавске четвороугле. По К. Клаузевицу велики број мањих тврђава растура снаге и зато их треба имати само колико је неопходно, али да буду велике, јер тада могу бити ефикасне при активној одбрани. Анри Жомини је предлагао да се на најосетљивијем операцијском правцу ка престоници тврђаве ешалонирају у три линије, од којих трећу, као редви земље, чини престоница. Аркадије Теља- ковски је разматрао јединствену улогу тврђава и објеката пољске фортификације. По његовој замисли утврђен је Севастопољ, испред чијег су језгра, у типу сталне фортификације, изграђе- не још три линије утврђења у типу пољске фортификације. 27. Ранко Радовић, Форма града, Основа, теорија и пракса, друго допуњено издање, Орион арт, Београд, 2005. године, стр. 71. 28. Нил Морис, Илустрована историја света – Индустријска револуција, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 36. 29. Шарл Сењобос, Упоредна историја европских народа, Издавачка задруга политика и друштво, Београд, 1939. године, стр. 306. 2.3. Од шире примене изолученог оружја до Првог светског рата 1. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 17.: Статистике из 1904. године показују у Британији пораст сиро- маштва, пошто 800.000 људи добија социјалну помоћ, а 250.000 живи у прихватилиштима. 2. Нил Морис, Илустрована историја света – Индустријска револуција, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 36.: Тунели испод Париза били су обложени пешчаром. Имали су одводе за кишницу, главну канализацију са тротоаром са стране, гвоздене цеви за воду за пиће и одвоје- но снабдевање техничком водом. Поједини делови били су прилагођени за посете туриста који су у почетку превожени двоколицама, а потом и кочијама. 3. Ранко Радовић, Форма града, Основа, теорија и пракса, друго допуњено издање, Орион арт, Београд, 2005. године, стр. 72–74. 4. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 117.: Алфред Нобел ( Nobel, Alfred Bernhard 1833–1896. го- дине) шведски проналазач и хемичар, патентирао је око 350 разних изума. То му је са произ- водњом експлозивних материјала, које је такође изумео и патентирао, донело огромно богат- ство. Свестан да неки његови проналасци (нарочито динамит и разорни желатин) могу имати огромно рушилачко дејство, ако би се употребили у ратне сврхе. Нобел је тестаментом (27.11.1895. године) оставио Универзитету у Стокхолму 35 милиона шведских круна (9 милио- на долара) за додељивање сталних награда за нарочито значајна дела из физике, хемије, меди- цине или физиологије, књижевности и борбе за мир. 353 5. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178.: Средином XIX века Х. Бесемер проналази поступак претварања течног сировог гвожђа у челик без примене ватре, чиме је производња челика по- већана за око 200 пута). В. Сименс 1881. године конструише и прву електричну пећ за произ- водњу челика. 6. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 232.: Малодимни барут омогућио је постизање веће почетне брзине и већег домета, али је и повећао снагу трзаља, па су се после опаљења метка оруђа по- мерала још више уназад. Зато је питање апсорпције снаге трзања постало основни технички проблем. Он је решен увођењем еластичног лафета уместо крутог, тј. такве везе између цеви и лафета, остварене преко хидрауличне кочнице и ваздушног или опружног повратника, да се после опаљења метка трза само цев, па се због тога може знатно брже гађати. 7. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 28.: Почетком XX века дошло је до великог научног напретка. На пољу инжењерских наука, дошло је до првог лета на вештачки погон (браћа Рајт су 1903. годи- не извела први лет авионом) и до широке употребе моторних возила. Главне европске силе не- прекидно су увећавале своју моћ, јачале савезништва и планирале рат. Немачка је имала вели- ку и добро увежбану војску, а стварала је и снажну морнарицу. Русија је планирала да мобили- ше своје снаге и против Немачке и против Аустроугарске. Деструктивну снагу својих војски увећавала су нова оружја, посебно митраљези и огромне хаубице. 8. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178. 9. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 778. 10. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 231.: Муниција је имала три врсте зрна: гранату, шрапнел и картеч. Граната је и даље пуњена барутом, шрапнел (који је у том периоду постао главно зрно против живих циљева) имао је 92–340 металних куглица тежине 5–25 г, а картеч 72–340 кугли- ца тешких 13–50 г. Црни барут остао је и даље погонско средство све до 1884. године када је Француз П. Вјеј пронашао малодимни барут. 11. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 232.: Од краја XIX века до почетка Првог светског рата (по- јава брзометне артиљерије). Овај период карактерише се увођењем еластичног лафета (што је довело и до квалитетне промене у погледу брзине гађања), затим појавом битно другачијих, оптичких нишанских справа – колиматора и панораме оруђа, које су омогућиле прелазак на посредно гађање као нормалан начин дејства артиљерије и најзад увођењем далеко моћније бризантне гранате. 12. Ibid: Пошто је производња брзометних оруђа била знатно сложенија и скупља, слабо развијене земље биле су присиљене да их набаве од индустријски развијених држава. Србија је 1909. го- дине набавила у Француској пољске брзометне топове 75 мм М.1907 систем Шнајдер и истог система брдске брзометне топове 70 мм М.1907 и са њима 1910. године преоружала своју пољ- ску артиљерију. Исте године наручила је у Француској 8 батерија брзометних хаубица 120 мм и 2 батерије брзометних хаубица 150 мм, које су стигле пред почетак балканских ратова 1912– 1913. године. 13. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 370.: Идеја о војној употреби авиона јавила се с првим ле- том браће Рајт, али је до њеног остварења дошло тек 1909. године Те године Французи су ор- ганизовали прву војну авијацију. Први француски војни авион био је у саставу артиљерије, кад се повећао број авиона, војна авијација ушла је у састав инжињерије. Прве ваздушне маневре, без учешћа КоВ, извели су Французи 1912. године на простору Верден-Белфор. После тога је француска авијација организована као посебан, иако помоћни род оружаних снага, подређен Генералној дирекцији ваздухопловства у саставу Министарства рата. 14. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 371.: У периоду 1909–1912. године Немци су произвели око 100 авиона и обучили око 90 пилота. Руси су 1910. године располагали са око 10 војних авио- на, а у 1911. године њихов број се повећао, па је војна авијација формирана у одељења по 6 354 авиона. Велика Британија формирала је 1911. год Ваздушни батаљон краљевске инжињерије који је имао балонску и авијацијску чету. У Италији 1910. године у Торину формирана је прва авијацијска јединица. САД су 1. августа 1907. године у јединицама везе формирале ваздухо- пловно одељење, а први војни авион набављен је 2. августа 1909. године Србија је 1912. годи- не набавила у Француској 6 авиона. После доласка набављених авиона, јануара 1913. године, оформљена је, у саставу Ваздухопловне команде у Нишу, Аеропланска ескадра. Поред тих авиона била су заплењена два турска авиона. И друге земље набавиле су у том периоду по не- колико авиона, углавном француског и немачког порекла, међу њима Аустроугарска, Румуни- ја, Бугарска, Грчка, Турска, Швајцарска, Холандија и Португалија. 15. Ibid, стр. 371. Тако се већ 1913. године у неким правилима предвиђа да авион може да надлеће не- пријатеља и да из те његове особине произилази и његова употреба у рату, извиђање и напад. 16. Ibid, стр. 371. Француска је имала 180 авиона, у метрополи 158 авиона, формираних у 25 еска- дрила и 22 авиона у колонијама, формирана у 4 ескадриле; Немачка 232 авиона, формирана у 41 одељење (34 пољска по 6 авиона и 7 тврђавских по 4 авиона), Русија 224 авиона, формирана у 6 авијацијских чета од по 2 одељења и 39 авијацијских одељења (одреда); Велика Британија 7 сквадрона у саставу винга КоВ, од којих је у Француску упућено 4 сквадрона са 63 авиона, а у саставу морнаричког винга 39 хидроавиона, Аустро-Угарска 96 авиона, формираних у 16 ескадрила. 17. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Крупне промене доживела је и морнарица. За релатив- но кратко време, од 1815. до 1870. године уместо дрвеног брода на једра развио се железни брод на парни погон, уведена је изолучена артиљерија са дугуљастим експлозивним зрнима, појавило се подводно оружје и усвојен оклоп као систем заштите. Крајем XIX и почетком XX века бојни брод постаје капитални брод свих великих морнарица. Појава нових оружја и разно- врсност задатака условили су настанак нових врста бродова – крстарица, оклопних крсташа, торпиљерки, разарача, минополагача и подморница. 18. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178.: крстарице, разарачи, торпиљерке, а последњих деце- нија XIX века и подморнице. 19. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 371.: односно кад је укрцан први авион на лаку крстарицу „Birmingham“. 20. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 178.: Утицај железнице на оружану борбу и стратегију по- чео је да се испољава непуне три деценије после пуштања у саобраћај првог воза са парном ву- чом (1825. године). У Кримском рату (1853–1856. године) енглеска војска гради чак и посебну железничку пругу ради снабдевања јединица на фронту, а у италијанским ратовима за уједи- њење (1848–1870.) железницом се пребацују главне аустријске и француске снаге. Утицај же- лезнице нарочито је долазио до изражаја у извођењу мобилизације, концентрације и стратегиј- ског развоја (стратегијских радњи које се у овом периоду први пут јасно издвајају). 21. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 179.: Правовремено уређење државне територије и ОС за рат постају један од главних задатака стратегије, односно генералштабова, адмиралштабова и врховних команди. У Кримском рату 1853–1856. године одлуке стратегијско-оперативних раз- мера први пут су директно биле условљене железницама, средствима везе и транспортним ка- пацитетима флоте, а слично се понавља и у пруско-аустријском рату 1866. године 22. Ibid, стр. 179.: У немачко-француском рату 1870–1871. године то је дошло до највећег изража- ја. Погрешно процењујући сопствени војнополитички положај, влада и највиши војни кругови Француске рачунали су да ће уз себе имати мноштво савезника, а нашли су се потпуно изоло- вани, а још веће промашаје учинили су у ратном плану и процени властитих и противникових војних ефектива. 23. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 697.: Појавом и развојем ватреног оружја и фортификације утицај земљишта на вођење оружане борбе битно се мења. У ратовима XIX и XX века опера- ције се воде на сваком земљишту, а тактичка дејства на благо таласастом и испресецаном. Олучно, брзометно и аутоматско оружје још више је присиљавало тактичке јединице да избе- 355 гавају откривено земљиште, а за одбрану се најпогоднијим сматрало маневарско земљиште са до- вољно заклона и надвишавајућим положајима у односу на правац наступања нападача. У теорији и војним правилима XIX века проблем земљишта је разматран, пре свега са становишта његове про- ходности и прегледности, а ради лакшег проучавања земљишта израђују се карте и топографски снимци. У тактичким правилима пред I Светски рат, поред дејства на маневарском земљишту про- писивани су и поступци за вођење борбе у планини, око теснаца, у шумама и око река. 24. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 179.: По својим основним обележјима то су били национал- ноослободилачки ратови, чију стратегију нису одређивале форме борбених дејстава јединица, већ њене друштвене детерминанте. У овом периоду одиграла се и прва пролетерска револуција – Париска комуна. Стратегија Комуне заснивала се, пре свега, на њеном пролетерско-народ- ном карактеру и новом типу војне организације. 25. Ibid, стр. 180. У бици код Мукдена, ангажовано је укупно око 600.000 људи и 2.300 арт. оруђа. Својим обимом, социјално-политичким и војнотехничким обележјима и резултатима, руско– јапански рат је указивао и на битно нове елементе стратегије, посебно у погледу друштвено- материј. базе рата и улоге ратног потенцијала. Та сазнања нигде нису узимана у обзир. 26. Ibid: Код Мукдена је ширина фронта износила око 150 км, а битка је трајала 23 дана. 27. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 34.: Предњи ровови, најближи непријатељу обично су ишли у цик- цак, и пред њих је била постављена бодљикава жица. До њих се стизало уским пролазима из ровова за подршку, где су људи могли да одморе кад нису били на дужности. Још даље су би- ли резервни ровови. Предњи ровови зараћених стр. били су раздвојени „ничијом земљом“, која је по ширини варирала од неколико десетина до неколико стотина метара. Кад би једна стр. нападала војници су морали да искачу и јуришају на непријатеља. 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Појавом нових индустријских грана, машиноградње и хемијске индустрије, и наглим развојем технологије и организације производње наоружања, обезбеђивано је њихово опремање квалитетнијим средствима оружја и технике. У другој поло- вини XIX века до Првог светског рата њихов развој одвија се у свим земљама убрзаним тем- пом. 29. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 180.: Таква стратегија претпостављала је веома јаке оружа- не снаге (бројно и наоружањем) и развијенији систем руковођења и командовања, посебно на нивоу ратоводства и највећих стратегијско-оперативних групација. За обједињавање и опште руковођење војним, економским и политичким пословима формирани су посебни државни ор- гани, али су и даље задржане функције врховних команданата. За координирање припрема ми- нистарства рата, РМ, колонија, финансија и спољних послова Француска образује виши савет националне одбране, а слично тело ствара се и у В. Британији – Комитет империјалне одбране. 30. Ibid, стр. 180–181: На међудржавном плану припреме за рат чланица коалиција усклађиване су билатералним уговорима, али су економски јачи партнери редовно условљавали обавезе сла- бије стране. Француска је, нпр. дала кредит Русији уз услов да ова после првих 15 дана моби- лизације групише око 700.000 војника према Немачкој и пређе у офанзиву, како би присилила Немачку да раздвоји снаге на два фронта. 31. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 28: Почетком XX века, начелник немачког генералштаба гроф Ал- фред фон Шлифен развио је план за рат против Француске и Русије, као реакцију на њихово савезништво. План је предвиђао да два војна крила напредују и поразе Французе, тако што ће их „уклештити“. Истовремено мање снаге задржаће Русију на истоку. Претпоставка је била да ће Немачка моћи да нападне прва, и то одлучујућом силом, уколико дође до рата. 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Увођењем војне обавезе утицало је на огромно нара- стање оружаних снага и њихову поделу на две мирнодопске категорије: активни састав и ре- зерву. Кадровске армије постале су школа за обуку грађана за рат. Мобилизација постаје спе- цифичан начин попуне јединица и установа предвиђених мобилизацијским планом до ратног формацијског стања. Ради ефикасније попуне оружаних снага у рату, војним обвезницима се одређује ратни распоред. Те промене, омогућиле су у рату мобилизацију милионских армија. 356 33. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 29.: Он се здушно залагао за повећање војног буџета у Француској, како би француске снаге биле спремне за мобилизацију и одбрану Француске. Чим је избио рат, Француска је ушла Алзас и Лорен, које је Немачка заузела 1871. године 34. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 232.: Овај период карактерише се увођењем еластичног ла- фета (што је и довело до квалитетне промене у погледу брзине гађања), затим битно другачи- јих оптичких нишанских справа – колиматора и панораме оруђа, које су омогућиле прелазак на посредно гађање као нормалан начин дејства артиљерије и увођењем знатно моћније бри- зантне гранате. У организацијском погледу десила се крупна промена: опсадна и тврђавска ар- тиљерија, утопиле су се у пољску, као јединствену земаљску артиљерију. Захваљујући прела- ску на посредно гађање извођење концентрације ватре постало је могуће без претходне кон- центрације оруђа. 35. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 196.: Артиљеријска оруђа са изолученом цеви уведена су средином XIX века, а ускоро затим (1883–1885. године) постижу се већи домет, тачност пога- ђања, моћ продирања зрна и рушења, што је пружило нападачу веће могућности за освајање тврђава. Тврђаве малог пречника не могу се више успешно бранити. У тежњи да нападачеву артиљерију држи што даље од језгра тврђаве, бранилац истура појас форова и тако настаје по- јасна тврђава. Објекти се граде од бетона и гвожђа. Пречник појасних тврђава постепено се повећава, али међупростори између форова постају привлачна места за усмеравање напада. 36. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701: Уочи немачко-француског рата 1870–1871. године сма- трало се да су за бомбардовање најбољи топови кал. око 120–152 мм и хаубице и мерзери кал преко 200 мм. При бомбардовању артиљерију је требало делити на два дела, од којих би један тукао унутрашњост тврђаве, а други је дејствовао против тврђавских артиљеријских оруђа. Повећани домет олучне артиљерије (која се појавила око 1860. године) омогућавао је сасвим успешно тучење насеља и пре пада форова. У рату 1870–1871. године Немци су бомбардо- вањем централног језгра (насеља) принудили на предају више старих француских тврђава: Ла Фер (La Fere) је капитулирао након дводневног бомбардовања уз 32 оруђа; Тионвил (Thionvil- le) бомбардован је од 22–24. 11.1870. 37. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 191.: После немачко-француског рата 1870–71. године фо- рови се, услед повећања домета топова истурају на 7,5–8 км од бедема, па се тврђава састојала од језгра, главне, предње и унутрашње линије одбране. Језгро је представљао објект који се бранио (варош, већи мост, важнија раскрсница, складиште), могло је бити раније утврђено (случај код старих тврђава), или се утврђивало у току саме одбране тврђаве. Главну линију од- бране чинили су форови на међусобном растојању 2–5 км, између њих су биле узграђене ткз. анекс-батерије и редути од земље. Предња линија одбране (линија првог отпора) састојала се од природно јаких тачака (на 1,5–2 км испред линије форова), обично утврђених у типу пољ- ске фортификације. Унутрашњу линију одбране (између главне линије одбране и језгра) чини- ли су објекти пољске фортификације. Таква тврђава постала је ослонац за маневар снага које је поседају, те се звала велика или маневарска. Форови су најпре израђивани у бастионској, за- тим у полигоналној траси и најзад у облику трапеза. На то је утицао пораст ватрене моћи, ко- ји је изазвао даље рашчлањавање стројева и борбених поредака, стварање тактичких резерви и нападних колона. 38. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 191.: После појаве бризантне гранате (1883–1885. године) која је имала знатно већу пробојну моћ него барутна, у многим земљама приступило се опити- ма, да би се утврдиле димензије заштитних делова објекта од бетона, гвожђа и челика, на чију се употребу морало прећи. 39. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 7.: Висока цена изградње фора (нпр. Белгија је 1907. године за изградњу новог појаса од 17 форова и 15 међуфорова око Антверпена издала око 100 милио- на франака) навела је многе на мишљење да је рентабилнија изградња полусталних форова (који би се уз благовремену припрему материјала и планова, могли изграђивати, за 5–7 дана). 357 Томе у прилог наведено је пре свега искуство из успешне одбране Плевне 1877. године, а затим по- јава покретних оклопа на шинама који су се релативно брзо могли поставити на потребна места. Но због сумње да ће се у граничном појасу наведени форови моћи на време подићи, само су еко- номски слабије државе прихватиле изнето гледиште па су неке (нпр. Србија приликом утврђивања Ниша, Пирота и Зајечара) уместо скупих форова у миру градиле јефтинија утврђења, дрвено-зе- мљане појасне шанчеве, ојачане каменом, налик на Величкове пешадијске форове. 40. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 192.: У руско-јапанском рату 1904–05. год. дуготрајна од- брана Порт Артура потврдила је мишљења о корисности појасних тврђава. Пред почетак I Светског рата, планирана јачина посаде неких већих тврђава износила је 40.000–100.000 људи, са 600–1.400 арт. оруђа разног калибра. (видети табелу стр. 191). 41. Ibid, Понегде су створени ткз. утврђени региони, састављени од двеју или више тврђава (на ме- ђусобном растојању дневног марша) намењених за затварање одређеног операцијског правца. У Немачкој су од 1900–14. године организована два таква региона, један на реци Мозелу који су чиниле тврђаве Мец и Тионвил, а други у Алзасу састављен од тврђаве Муциг и Страсбур. У Француској се таквим утврђеним регионом може сматрати тврђавски четвороугао (Белфор– Лангр–Дижон–Безансон) и мале тврђаве Монмеди-Лонви. Варшавски утврђени регион чиниле су тврђаве Варшава и Новогеоргијевск са мањом тврђавом Зегже. Пред I Светски рат органи- зовано је и неколико ткз. одбрамбених или утврђених завеса које су представљале земљишне појасеве са низом појасних тврђава, на већем растојању, међусобно повезаних самосталних (најчешће запречним) форовима. У Француској су такву завесу чиниле тврђаве Тул-Верден (на обали Мезе), Епинал-Белфор (на обали Мозела). 42. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 335.: Због промена границе, као и политичких односа са су- седним државама, Аустроугарска није имала, као нпр. Француска, свој стални фортификациј- ски систем, гранични или општи, који би се временом усавршавао. Градови са средњевеков- ним бедемом као што су Праг, Беч, Грац, Салцбург, Љубљана и Загреб одавно су престали да буду тврђаве. Поједина утврђења одржавана су само због евентуалних побуна народа. 43. Ibid, Галицијска утврђења састојала су се из појасних тврђава Кратова и Премишла, утврђења око Лавова, мостобрана на Сану и дњестру и 24 блогхауза за обезбеђење важнијих железнич- ких мостова и тунела. Поред свог основног задатка, краковска тврђава затварала је долину Горње Висле, а Пшемишл је штитио железничку пругу Лавов–Краков и планинске прелазе ју- жно од ње. Мостобрани на Сану и дњестру били су полусталног типа, а потицали су из прве половине XIX века. 44. Ibid, Високопланинска италијанска граница била је брањена на свим прелазима планинским запречним утврђењима, делом застарелим, с артиљеријским казаматима, а делом савременим, са куполама. Највећа пажња посвећивана је Тиролском бастиону – одскочној дасци за упад у северну Италију. Централно утврђење била је планинска појасна тврђава Тренто за затварање долине Адиђа. Најјача утврђења била су на северној ивици језера Гарда (Lago di Garda) у рејо- ну Риве (6 форова) и на планинском платоу Фолгарија-Лавароне, где је Тренто био најближи граници. Прелази у Карнијским и Јулијским алпима затворени су, углавном, двоструким каза- матним утврђењима израђеним 80-тих година XIX века, сем код Malborgeta for Henzel (Hensel), где су за заштиту Гајла и Саве Долинке убетониране куполе у стара утврђења. 45. Ibid, У Босни и Херцеговини Аустроугарска је одмах после окупације 1878. године приступила преуређењу застарелих турских тврђава у Зворнику, Сарајеву и Вишеграду, и изградњи од- брамбених касарни и блокхауза за угушивање устанка. За заштиту херцеговачко-зетског опе- рацијског правца крајем XIX века, почело је утврђивање границе према Црној Гори. Ослањају- ћи се на утврђену Боку Которску, поред низа караула, подигнуте су планинске појасне тврђаве Требиње и Билећа и утврђење Автовац, као и друга линија тврђава Столац, Невесиње, Улог и Калиновик. Трећу линију чинила је Неретва са појасном тврђавом Мостар. Сарајево је претво- рено у утврђени логор. Специфични објекти биле су одбрамбене касарне, обично једноспратне у облику тврђавица, које су споља имале само отворе за гађање, а прозоре са дворишне стране. После балканских ратова, кад су Србија и Црна Гора почеле добијати и тешку артиљерију, приступа се модернизацији јужно-далматинских и босанско-херцеговачких утврђења. Бока Ко- торска, Требиње, Билећа и Гацко добијају форове са куполама. Мањим запречним утврђењима затворени су сви правци који воде из рејона Грахова и Никшића (концентрацијска просторија 358 црногорске војске) ка Боки Которској, Требињу, Билећи и Сарајеву. У Калиновику су подигну- та три фора за заштиту сарајевског утврђеног логора. Нека утврђења локалног значаја, нпр. у Невесињу, тад су напуштена. У Аустроугарској се примењивао немачки систем утврђивања. Познати фортификатори Мориц Брунер и Ернест Лајтнер пројектовали су посебан тип аустро- угарског фора. 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 4. 47. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648.: За склоништа у типу пољске фортификације долазила су у обзир само прва два начина. Нижи профил, са покривком чак само у висини земљине по- вршине, почели су се примењивати већ у руско-турском рату 1877–1878. године, а затим у бурском рату 1899–1902. године и у руско-јапанском рату 1904–1905. године 48. Ibid, После појаве олучне пушке острагуше (средином XIX века) услед веће брзине гађања не само раније глатке, већ и тадашње олучне спредњаче, нису више одговарали шанчеви високог профила и споре градње, па су потражени простији објекти који би се брже подизали. Крајем XIX века у литератури се сматрало да је за сигурну заштиту људства у пољским условима до- вољна дебљина покривке склоништа, која издржава удар зрна мерзера од око 180 мм, а састоји се од једног реда балвана пречника 33 цм, 2 реда унакрст постављених облица или фашина, и слоја земље до 3 м. Пошто је уочено да је склониште отпорније ако се направи тако да зрно експлодира пре него што допре до носећег слоја, препоручивана је израда покривке са слојем распрскача. Био је дебљине 0,3–0,6 м, од шљунка и туцаника, или кад се желела нарочита си- гурност, од челичних плоча или неколико редова унакрсно постављених гвоздених шина. Сем блиндажа са хоризонталним, предвиђани су и блиндажи са косим покривкама, од реда балвана прислоњених уз зид, тако да најмање половина дужине буде укопана. Према Руској пољској фортификацији из 1910. године склоништа се израђују како у рововима и саобраћајницама, та- ко и ван њих. За заштиту од пушчаних зрна и парчади арт. зрна раде се надстрешнице од при- ручног материјала. За израду нешто јачих склоништа у рововима употребљавају се облице пречника око 10 цм покривене слојем земље дебљине 30–60 цм. За редуте се препоручују још јача склоништа, са покривком (за заштиту од зрна хаубице 150 мм) од два реда балвана и 3 м земље, или 2 реда шина и слоја земље дебљине 2,10 м. За заштиту од зрна мерзера 210 мм по- кривка треба да има 2 реда балвана и око 5,5 м земље или 3 реда балвана и око 5 м земље, од- носно 2 реда шина и око 4,5 м земље. Удаљеност потпора не сме прелазити 1,5 м, а у покривку треба стављати распрскач од туцаника, камена и сличног материјала. У утврђењима склони- шта се раде за дежурни део посаде. Дужине су 8–9 м, ширине 6 м и могу да приме до 12 људи. За покривку се препоручује и ткз. таласасти лим, јер омогућава брзо постављање. 49. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701. 50. Ibid, При опсади Париза Немци су тукли и град, али такође из малог броја оруђа. Бомбардова- ње вароши Београда, коју су Турци 1862. године тукли са тврђаве четири и по часа било је те- рористичко. 51. Ibid, Крајем XIX века мишљења о бомбардовању била су подељена. Једни су сматрали да га из хуманих разлога треба одбацити, а други да га треба примењивати кад год има изгледа на успех, нарочито после слабо опремљених тврђава, слабе посаде и становништва чији је морал поколебан. 52. Ibid, стр. 701/702: У рату против Руса 1904–05. Јапанци су, у мањој мери, бомбардовали Порт Артур, материјални ефект дејства против вароши био је незнатан. 53. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 371.: Италија је прва употребила авион у рату. У италијан- ско-турски рат у Либији 1911–1912. године ушла је са 9 авиона, а крајем рата располагала је са 28 авиона, док Турска у том рату није употребила авион. 54. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450.: Средином XIX века капиталистички систем био је већ дубоко захватио све области политичког, друштвеног и економског живота, а темпо развоја производних снага омогућавао је радикалне промене и у домену војне силе. Бурни развој про- изводних снага, ликвидација феудално-апсолутистичког друштва, успостављање власти бур- жоазије и стварање националних држава условиће појаву масовних националних армија. Капи- 359 талистички начин производње из основа ће променити њихову социјалну, економску и дру- штвену функцију. 55. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 180.: Ера империјалистичких ратова започела је 1898. годи- не експанзијом америчке флоте и пешадије на шпанске колоније Филипине и Кубу, бурским ратом 1899–1902. између Велике Британије и Бура, а затим избија руско-јапански рат 1904– 1905. 56. Ibid, Капиталистички начин производње из основа ће променити социјално-економску и дру- штвену функцију оружаних снага. Рат је све више попримао тотална обележја, а утицај еко- номских чинилаца на вођење оружане борбе све чешће је постајао предмет стратегијских рас- права и процена. 57. Ibid, Упоредо еволуирају и доктринарни ставови о поморској стратегији. Као и стратегијске концепције оружане борбе на копну, и поморска стратегија је одражавала, пре свега, постојеће супротности колонијалних сила, њихове економске могућности и географски положај. 2.4. Први светски рат 1. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 32.: Савезничке силе: 1914. Белгија, Британска империја (укључују- ћи Аустралију, Канаду, Цејлон, Индију, Њуфаунленд, Нови Зеланд, Родезију, Јужну Африку и Западноиндијска острва), Француска, Јапан, Црна Гора, Русија, Србија; Приступили 1915.: Италија, Сан Марино; Приступили 1916.: Португал, Румунија; Приступили 1917.: Бразил, Ки- на, Куба, грчка, Либерија, Панама, Сијам, САД; Приступили 1918.: Костарика, Гватемала, Ха- ити, Хондурас, Никарагва. 2. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 269. 3. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 353. 4. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 336. 5. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 348. 6. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 350. 7. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 353.: Све зараћене државе морале су преоријентисати читав економски систем за задовољење ратних потреба. У 1917. год. за производњу ратне технике, која је у рату достигла неслућене размере, радило је на страни Антанте (без САД) 40.000 при- вредних предузећа са 13. мил. радника, а на страни Централних сила 10.000 предузећа са 6 мил. радника. 8. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 7.: У Првом светском рату Немци су изненадили савезнике мерзером 420 мм, ткз. „Дебела Берта“, домета 14,2 км (тип на жел. шинама), односно 9,3 км (тип са моторном вучом), те је могао тући форове са положаја ван дохвата форовске артиљери- је (домета око 7 км). Гранате тих оруђа, пробијале су скоро све казамате и оклопе, што је био један од основних узрока брзог пада белгијских форова. 9. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 234.: Индустрија за производњу оруђа, а нарочито муници- је, била је стављена пред веома обимне задатке, који су проистицали из све већих захтева фронта. У бици на Соми утрошено је око 3000 тона на 1 км фронта (укупно око 2 000 000 ме- така за лака оруђа и 500 000 за тешка), а код Малмезона око 8 000 тона на 1 км фронта, што је био максимум утрошка муниције у Први светском рату. Немачка индустрија успевала је да за- довољи све захтеве у погледу муниције већ од 1915. године, а француска много касније, запра- во тек од 1917. године, кад јој је дневна производња (175 000 метака за топ од 75 мм и 40.000 ком за оруђа 155 мм) узравнала са немачком. Руска производња оруђа и муниције била је сла- 360 ба па је оскудица у муницији била један од основних узрока руских неуспеха у 1915. године и ограничених активности руске војске у 1916. године 10. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 778.: У I Светском рату тешка артиљерија одиграла је веома значајну улогу. У августу 1914. године битно доприноси брзим успесима Немаца у нападима на белгијска и француска гранична утврђења, а касније кад се фронт стабилизовао, постаје од- лучујући фактор пробоја јако утврђених положаја, чини костур одбране и значајан је део стра- тегијске резерве. Оскудица тешке артиљерије у почетку рата ублажава се импровизованим ме- рама, а касније производњом нових типова већих калибара и домета, као и увођењем миноба- цача. У току рата ствара се железничка артиљерија, као посебан тип тешке артиљерије, а за го- тово сва друга тешка оруђа уводи се моторна (тракторска) вуча која им повећава тактичку и стратегијску покретљивост. 11. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 778–779.: У првом светском рату тешка артиљерија одиграла је веома значајну улогу. Русија је 1916. створила артиљерију специјалне намене, формирану у арти- љеријски корпус од 6 бригада. До пред крај рата тешка артиљерија је увећана за око 8 пута. 12. Ibid 13. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 35.: Холандски конструктор, Антони Фокер, радећи за Немце, раз- вио је митраљез који темпира пуцњеве тако да меци пролазе између лопатица авионског про- пелера у покрету. 14. Ibid, До већег изражаја долази и борба за превласт у ваздуху дејством по аеродромима, а вазду- шна борба добија изразитији карактер групне борбе. Са побољшањем летелица, те повећањем њи- хове брзине и висине лета, читаве ескадриле суделовале су у таквим биткама. Велика ваздушна битка одиграла се 26. априла 1917. године између укупно 94 британска и немачка авиона. 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 22.: Аеро-фото снимање се 1917. год. толико развило да су противници брзо дешифровали лажне од правих положаја, као и нове радове, што је захтевало опсежно маскирање. 16. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 373.: Средином 1918. године силе Антанте располагале су са 7304 борбена авиона према 3272 непријатељева авиона. Поред тога обе зараћене стране рас- полагале су великим бројем авиона у позадини, нарочито у пилотским школама. 17. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 35.: Британске ваздушне снаге уједињују се 1. априла 1918. године у Краљевско ратно ваздухопловство. У августу је амерички официр Били Мичел командовао највећим ваздушним нападом са 1.500 савезничких авиона, у мисији изнад немачких линија у Француској. 18. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 22.: После појаве тенкова, Немци су 1917. местимично по- стављали противтенковске препреке: ровове, минска поља, укопане стубове, шине и др. 19. Нил Морис Илустрована историја света – Почетак 20. века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 35.: Гасове су највише употребљавали Немци, а затим Французи и Британци. Британци су се осветили Немцима 25. септембра у офанзиви на Артоа и Лос. После појаве иперита 12–13. 7. 1917, који се чак убацивао и у високоексплозивне гранате, у склони- шта се уграђују импровизовани или посебни филтри за заштиту од БОт. 20. Ibid, стр. 38.: Потапање прекоокеанског путничког брода „Луизијана“, који је пловио на лини- ји Ливерпул–Њујорк–Ливерпул, изазвало је општи револт у Британији, као и антинемачко рас- положење у САД. Том приликом погинуло је 1198 путника. Немачки напади на трговачке бро- дове на мору подстакли су САД да се придруже савезницима, чиме се равнотежа снага пресуд- но променила. 21. Ibid, стр. 7.: Кад је избио рат, политичке вође уплетених држава уверавале су своје сународни- ке да ће се све брзо завршити. Међутим стратегија обе зараћене стране показала је неоправдан оптимизам. Ситуација се није разрешила ни употребом нових оружја, попут митраљеза, тенко- ва, авиона и бојних отрова. На Западном фронту се захваљујући пат позицији није назирао крај 361 рововском рату, а огроман број живота је жртвован само да би се освојио који километар спа- љене земље. 22. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 354.: Одсудни резултати постизани су само тамо где су бра- ниочеве резерве биле већ истрошене (солунски фронт) или је воља браниоца за отпором била угашена (при крају рата на италијанском и Западном фронту). 23. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701.: Преласком са почетног маневарског на позицијски рат, организација и начин извођења напада усложавају се и све обимнијом применом форти- фикације и повећањем дубине одбрамбених положаја, за чији је пробој најчешће било неоп- ходно ангажовање јаких снага и средстава и фронтално савлађивање непријатеља. Без изврше- ног пробоја, било је готово немогућно обезбедити услове за продужење напада и проширење успеха у дубини. 24. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 181.: Водеће чланице коалиције наметале су стратегију која је одговарала њиховим интересима и само у критичним ситуацијама долазило би до споразу- мевања свих заинтересованих. 25. Ibid, стр. 181. 26. Ibid, стр. 181. 27. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616. 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 181.: На сва три ратишта вођено је по неколико крупних би- така, али ниједном од њих нису постигнути одлучујући стратегијски резултати. Чак ни битком на Марни, вођеној на фронту широком скоро 300 км и уз учешће око 2 милиона војника, није учињен дефинитивни прелом, јер је рат настављен пуне три године. Излаз је пронађен у посе- дању непрекидних положаја на којима су се једна према другој нашле армије противника. 29. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616.: Крајњи резултат такве тактике било је образовање не- прекидних фронтова и прелазак на позицијске облике борбе. 30. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 181–182.: По први пут у историји стратегије стварају се по- себни ратни органи за руковођење најзначајнијим елементима привредног потенцијала (инду- стријом, радном снагом, стратегијским сировинама и др.), а у неким државама (нпр. Немачкој) усвајају се и посебни генерални програми активирања и мобилизације свих привредних ресур- са под контролом ОС. Рат је захтевао огромне количине оружја, муниције, минско-експлозив- них и других препрека, ратних бродова, моторних возила, опреме и др., а то је било немогуће обезбедити без хитних и обимних структуралних промена целокупне привреде. 31. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 234.: Позицијски карактер рата наметнуо је потребу да се уведу нови методи припреме и извршења гађања и нове врсте артиљеријских ватри. Пошто је бојиште постало на изглед празно, јер су се обе стране укопале и формално нестале у сплету безбројних ровова у разним склоништима, на успешно дејство артиљерије могло се рачунати само ако се изводи изненадним концентрацијама ватре. Стање у том погледу поправило се тек крајем 1917. године, кад су Французи, а убрзо затим и Немци, увели потпуну припрему гађа- ња. Да би омогућили њену примену кад год за то постоје потребни услови обе стране органи- зовале су топографску службу артиљерије и артиљеријску метеоролошку службу. 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 371–372.: За развој авијације био је најинтересантнији За- падни фронт, јер је на њему, у највећој мери, дошла до изражаја авијација оних држава чије су производне снаге биле најјаче (Француска, Велика Британија и Немачка). 33. Ibid, стр. 371.: Први период (1914) карактерише се покретним операцијама, којима се тежило да се постигне одсудно решење и рат што пре заврши. Пошто коњица није могла да продре у дубину непријатељевог распореда да би прикупила податке које је тражило командовање, тај задатак је поверен авијацији. Ваздушна борба, у почетку овог периода, није била могућа, јер 362 авиони још нису били наоружани. Да би се спречила активност противникове авијације, при- ступа се наоружавању авиона. Напад из ваздуха на циљеве на земљи вршиле су поједине поса- де ручним бомбама и арт. гранатама „од ока“. 34. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 182.: Стратегија позицијског рата није се заснивала искљу- чиво на статичној одбрани положаја. У току три године извођене су и операције ширих разме- ра и вршени пробоји, у којима су повремено учествовале изузетно крупне снаге Основни стра- тегијски проблем сводио се у ствари на питање како постићи одлучујућу надмоћност над про- тивником и шта учинити да би се разбила његова одбрана на копну и обезбедила апсолутна превласт на мору. Оно што је било заједничко за обе коалиције састојало се у све већој зави- сности стратегије од економике, јер су за извршење основног стратегијског облика дејства- пробоја и његову експлоатацију биле неопходне огромне количине оружја, муниције и опреме. 35. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 701. У I Светском рату у начину и техници извођења напада настају знатне промене, условљене ангажовањем милионских ефектива, огромних количина ратне технике и наоружања, дуготрајношћу операција и појавом нових борбених средстава, авиона, тенкова и др. Преласком са почетног маневарског на позицијски рат организација и на- чин извођења напада усложавају се и све обимнијом применом фортификације и повећањем дубине одбрамбених положаја, за чији је пробој најчешће било неопходно ангажовање јаких снага и средстава и фронтално савлађивање отпора непријатеља. Без извршеног пробоја, било је готово немогуће обезбедити услове за продужење напада и проширење успеха у дубини. За- то пробој и постаје најважнији облик маневра у нападу и најтежи проблем, зато се његово из- вођење односило и до ¾ укупног времена трајања операције. Напад је обично почињао дуго- трајном арт. припремом (од три до седам и више дана, с тим што је при крају рата скраћена на неколико часова), после које је пешадија, подржавана ватром полазила на јуриш и продирала у одбрамбени систем. Међутим како је домет основне масе артиљерије био релативно мали, а њене маневарске способности на бојишту веома ограничене, пробој се најчешће сводио на по- степено и споро одвајање положаја браниоца, те се убрзо и гасио. Англо-француске армије на- падале су, обично, на фронту ширине 15–35 км (са 56–140 оруђа на 1 км фронта), а дивизије на 1–2 км. Артиљеријска подршка извођена је, по правилу, системом ватреног вала. Дубина напредовања јединица у нападу била је условљена, углавном дометом успешне арт. ватре, после чега је било неопходно премештање артиљерије, организација припреме и увођење свежих снага. 36. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616. 37. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 372 Убрзо се уводе нови ефикаснији авиони са синхронизо- ваним митраљезом за гађање кроз поља окретања оклопљене елисе (масовно је уведен у наору- жање у септембру). Уграђеним митраљезом за дејство кроз поља елисе, повећана је тачност погађања и ефикасност ваздушне борбе. Тиме је омогућено брже развијање ловачке авијације. 38. Ibid, Да би одржали превласт у ваздуху, савезници су предузимали систематске нападе бом- бардерима на немачке аеродроме, а тиме се задатак борбе за превласт у ваздуху проширио са са ловачке на бомбардерску авијацију. 39. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 235. 40. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 372.: Карактерише се преласком на маневарски рат и макси- малним напрезањем зараћених стр. да добију рат. На обема странама главна улога авијације била је да подржи КоВ, а у мањем обиму самостална дејства, напади на објекте у непријатеље- вој позадини. Бројним и квалитативним порастом авијације, постаје и њен утицај на операције КоВ знатно већи него у претходном периоду. Авијација се сада масовно употребљава у опера- цији, са изразитијим тежиштем на правцима дејства основних снага КоВ. Повећани значај до- бија ватрена подршка трупа на бојишту. 41. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 183.: У рату је производња авиона и мотора била у сталном порасту. Немачка је од укупног броја произведених авиона на завршетку рата располагала са 15.714 авиона свих врста и 27.757 авионских мотора (предато савезничкој Комисији за разору- 363 жање). Француска је на крају рата имала око 20.000 авиона, а Велика Британија 22.650 авиона. У СССР се за време октобарске револуције, већ 28.10.1917. године приступа организацији пр- вих авијацијских јединица. За време немачке интервенције, јула 1918. године у саставу Црвене армије учествовала су 24 совјетска авијацијска одреда са око 160 исправних авиона. 42. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 21. 43. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 21.: 44. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 7.: У форовима других, такође савремених, али од нешто слабијег бетона изграђених тврђава (какве су нпр. биле белгијске), услед снажног одјека дето- нација, изазваних вибрација и слабе звучне изолације бетонске масе, међу браниоцима форова било је психичких поремећаја и панике. 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 4. 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 27.: Пољски фортификацијски објекти имали су испрва за- довољавајућу отпорност. Касније се она, због повећања процента тешке артиљерије, морала повећати, па су основни објекти за ватрено дејство (у првом реду митраљески бункери), где год је то било могућно, израђивани од бетона или армираног бетона, а склоништа су дубље укопавана, или су најважнија, грађена такође од бетона. Тако су се стални фортификацијски објекти појавили и у пољској фортификацији. 47. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648.: За њихову израду углавном служе дрво, земља и ка- мен, понегде лим и гвоздени носачи, а у неким случајевима и бетон. Тежња је да се раде што је могуће дубље, да би била сигурнија и боље маскирана. На положају, рађена су у почетку у ро- вовима, испод грудобрана, а касније се због појачане артиљеријске ватре, раде и на 50–100 м позади или у страну од њих. У планинским и кршевитим пределима, нарочито на аустоугар- ско-италијанском фронту, развио се тип склоништа назван каверна. На конструкцију савезнич- ких склоништа утицали су бојни отрови које су употребљавали Немци. Новине у конструкцији углавном су се састојале у увођењу филтра за пречишћавање ваздуха и у херметичком затвара- њу улаза. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 22. 49. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 791. 50. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 702.: У I Светском рату Немци су 09.10.1914. године почели да бомбардују град Антверпен и тиме принудили Белгијанце да предају не само варош, већ и све још неосвојене форове око ње. Од 23. марта до 09.08.1918. бомбардовали су Париз с одсто- јања од 120 км нарочито конструисаним топом. На град је избачено укупно 180, а на околину 140 зрна, њихово дејство имало је само известан морални и политички значај. При нападу на Београд, октобра 1915. године аустроугарска артиљерија бомбардовала је и варош (при чему су учествовала и два мерзера 420 мм, позната под именом „Дебела Берта“ и изазвала многе по- жаре. Аустроугарска флота (9 бојних бродова са око 160 топова 150–305 мм у пратњи лаких снага) бомбардовала је 25.05.1915. године Анкону са 4.000 до 9.000 м даљине, у луци је било знатних штета и око 218 мртвих и рањених. 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 706. 52. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 294.: Рушење бомбардовањем из ваздуха. 53. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 706. 54. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 706. 364 55. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 792. 56. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 23. 57. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 177. I Светски рат. 58. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 450. 59. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 697. 60. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616.: Стрељачки строј, који је чинио основу борбеног по- ретка, није имао ни довољно дубине ни потребну ударну моћ, а како је и артиљеријска припре- ма напада најчешће била слаба, савлађивање утврђених положаја захтевало је изузетно велике губитке. Засићеност одбране великом количином ватрених средстава, нарочито митраљезима, затим релативно мали ефект артиљерије у нападу, плитки борбени построји нападача и често погрешно одабран облик маневра, условљавали су превагу одбране над нападом. Напад је по- чињао арт. ватром, а извођен је густим и поравнатим стрељачким стројем, са резервама које су се кретале у непосредној близини првог борбеног реда. 2.5. Период између Првог и Другог светског рата 1. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 355.: Револуционарни талас захватио је и саме силе побед- нице: Француску, Велику Британију, САД и Италију. Штрајкови који су већ у ратним година- ма добијали велике размере, постали су после 1918. године још интензивнији. 2. Ibid, стр. 357.: Побеђене државе, незадовољне мировним обавезама, већ првих година после за- вршетка Првог светског рата труде се на разне начине да их се ослободе или да их обезвреде. Француска, Велика Британија и САД разједињене борбом за тржишта и примат у свету, а сло- жне у тежњи за слабљењем СССР и угушивањем антиколонијалног и међународног радничког покрета, прећутно прелазе преко агресивних планова Немачке, Италије и Јапана. 3. Ibid, Непосредни циљеви су превласт у Средоземном мору, доминантна улога на Балкану, сти- цање нових колонија. Француска и Велика Британија, тамо где нису саме угрожене, подржава- ју италијанске претензије. Италија 1924. анектира Ријеку. САД са своје стране, доприносе јача- њу фашистичке Италије, помажући стабилизацију њене привреде. 4. Ibid, Пред опасношћу од реваншистичких претензија Мађарске и рестаурације хабзбуршке аустроугарске монархије, Југославија, Чехословачка и Румунија образовале су 1920./21. годи- не Малу Антанту. 5. Ibid, Међународни раднички покрет у годинама после Првог светског рата био је у сталном успону. Такође идеја о деколонизацији, подстакнута у великој мери победом октобарске соци- јалистичке револуције, која је широко одјекнула међу поробљеним народима света, знатно је ојачала. Због тога се колоније побеђене Немачке и арапски делови бивше Отоманске империје не дају силама победницама у Првом светском рату као поседи, већ као мандатне територије, којима ће формално управљати у име и под контролом Друштва народа. Поред тога у многим колонијама избили су немири, организују се ослободилачки покрети. 6. Ibid, стр. 357–358.: Последице економске кризе ланчано су се одразиле и у колонијалним и у полуколонијалним земљама. Четверогодишња криза проузроковала је јако опадање привред- ног развоја не само земаља непосредно захваћених кризом, већ и целог капиталистичког света. Економска криза погодила је посебно тешко радне масе. Мали народи доспели су у још већу зависност, колоније су још јаче исцрпљиване, у друштвеним кретањима настаје још веће дифе- ренцирање. Противречности капиталистичког света у условима дубоких економских и дру- штвених потреса давале су све више маха реакционарним реваншистичким и империјалистич- ким струјама. 7. Ibid, стр. 358.: Агресивне силе иступале су све отвореније са својим реваншистичким захтеви- ма, игнорисале и чак деловале против закључака и одлука Друштва народа, што је практично водило ка његовој постепеној ликвидацији. Водеће земље на Западу не супротстављају се ефи- 365 касно политици и поступцима агресивних сила. Оружану борбу за нову поделу света први је почео Јапан 1931. године када отпочињу окупацију Манџурије. 8. Ibid, : Први кораци нацистичке Немачке у међународним односима јасно су најавили Хитлеро- ве претензије и методе. Западним капиталистичким државама, пре свега Француској, Великој Британији и САД, да би у почетној фази своје експанзије осигурао њихову подршку, предста- вио је нацистичку Немачку као брану против СССР. Тежио је да што више искористи супрот- ности међу капиталистичким државама, првенствено између Француске и Велике Британије. Одмах је приступио остварењу што ближе сарадње са фашистичком Италијом и милитари- стичким Јапаном. 9. Ibid, стр. 360: Војни преговори вођени у првој половини августа 1939. године остали су такође без резултата. Последња повољна прилика образовања пред рат јаке антихитлеровске коалици- је тако је пропуштена. 10. Ibid. 11. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 583.: Израда „летећих тврђава“ почела је 1935. године, а у формацију су уведене 1942. године; конструкција тенка Т-34 почела је 1935, а тек се 1939. по- чиње да се производи. 12. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 235.: У САД је 1923. године конструисан пољски топ 75 мм, домета 13,5 км. У Француској је сличан модел оруђа имао домет 14 км. 13. Ibid, стр. 236. На његове правце и овог пута биле су од пресудног утицаја разлике у гледишти- ма о улози артиљерије. 14. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 779. Тешка артиљерија ван састава дивизија и корпуса фор- мирана је у самосталне хаубичке и топовске пуковске резерве Врховне команде, а намењена је за придавање корпусима и армијама. 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 374.: Због тога, као и због знатних економских потешкоћа, које су осетиле све државе непосредно после рата, производња авиона осетно је смањена у од- носу на последњу годину I Светског рата. 16. Ibid. 17. Ibid, Све изразитија борба за светска тржишта, појава фашизма, немири у колонијама и сл., условили су јачање оружаних снага у свету, а тиме и авијације. 18. Ibid, стр. 375.: Због економских тешкоћа, нестабилне политичке ситуације у земљи и недовољ- но развијене ваздухопловне индустрије, која није била у стању да задовољи потребе, ни квали- тативно ни квантитативно, француска авијација, је знатно заостајала за немачком. Непосредно уочи Другог светског рата Француска је имала у борбеним јединицама 1320 борбених авиона (494 савремена). Крајем 1938. године месечни капацитет француске ваздухопловне индустрије износио је око 70 авиона и 200 авионских мотора тј. пет пута мање од Немачке. 19. Ibid, Велика Британија је у другој половини 30-тих година дала посебан значај авијацији. Још 1935. године израђен је план за повећање авијације на око 1512 авиона. 20. Ibid, стр. 376. Ваздухопловна индустрија САД имала је највише могућности од свих земаља за масовну производњу. Међутим, све до почетка рата индустријски капацитети нису коришћени у пуном обиму. У 1939. године, а делом и у 1940. године САД су располагале са свега 500–600, за ондашње услове, савремених авиона. 21. Ibid, стр. 375.: Италија је због агресивне политике у Средоземљу и Етиопији снажно развијала своју авијацију до 1937, када је представљала најјачу ваздухопловну силу у свету са око 2260 борбених авиона. Планом из 1937. године предвиђала је повећање ваздухопловног кадра на 6.000 пилота и 60.000 осталог људства, што је прелазило економске могућности те земље. 22. Ibid,: Јапан је 1939. год располагао са око 2600 авиона, од којих је 40–50% спадало у поморску авијацију. 23. Ibid,: У Немачкој је 1933. године постављен трогодишњи план за израду 1500 борбених авиона у складу са доктрином муњевитог рата. У целом периоду (1933–1939. године) у Немачкој је произведено укупно 30.707. авиона, од којих 16.867 војних. 366 24. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 707.: Поред митраљеза, уводе се и топови калибра 37 мм са расапрскавајућим, пробојним и запаљивим зрнима. 25. Ibid,: Између I и ДРУГОМ Светског рата. Истовремено са техничким развојем авиона, повећа- њем њихове брзине и висине лета, носивости, усавршавањам навигацијских и нишанских уре- ђаја, усавршавају се и убојна средства и начини извођења напада на различите објекте. 26. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 452.: Повећана тежина вишемоторних авиона, велика брзи- на и дужина полетања и слетања, утицали су на појаву бетонских полетно-слетних стаза и трајних инсталација за обезбеђење авијације на земљи. 27. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 707.: Поред напада из хоризонталног лета изводе се напади из обрушавања; њих су нарочито примењивали Немци у шпанском национално-ослободилач- ком рату 1936–1939. године. 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 344.: У 1934. и 1935. године израђиване су у Великој Брита- нији разорне бомбе калибра 10,8; 22,5; 32,8; 104; 235 и 500 кг. У Француској су ваздухопловне бомбе прерађиване од арт. граната 75 и 155 мм, а уједно рађене и распрскавајуће бомбе од 8 и 10 кг и пробојне бомбе калибра 50, 100, 300, 400, 700 и 1800 кг. Американци су имали пробој- не бомбе од 45, 135, 270, 500, 900 и 1800 кг, распрскавајуће од 10,8 кг, светлеће од 10 и 25, као и више других врста: фотографске, хемијске, запаљиве и др. У СССР су постојале разорне, распрскавајуће, светлеће и пробојне бомбе разних калибара. 29. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 451.: Између Првог и Другог светског рата дошло је до мно- гих суштинских промена у организацији, наоружању, опремању, доктрини и обуци оружаних снага, посебно већих држава. У тежњи за стварањем што масовнијих оружаних снага тридесе- тих година се уводи општа војна обавеза и у неким земљама које је нису имале (Немачка, април 1935. године, Велика Британија 1939. године, САД 1940. године). 30. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 360./361.: У Француској, на основу искустава из I Светског рата, стратегија добија изразито дефанзивни карактер, који се поред осталог потврђује и из- градњом Мажиновљеве линије. У Великој Британији под утицајем Фулера и Лидел Харта, а полазећи од гледишта да британска армија у будућем рату неће учествовати крупним снагама у операцијама на европском континенту, поклања се пажња изградње мале, добро увежбане и веома покретљиве војске. САД су дочекале почетак Другог светског рата са недовољно јасно дефинисаном војном доктрином, посебно за поједине видове и родове. У Немачкој, после до- ласка нацизма на власт и усвајања агресивних ратних циљева, изграђена је концепција о муње- витом рату, која почива на синхронизованој употреби великих здружених, оклопних и механи- зованих јединица, уз снажну подршку авијације и других родова војске у изразито офанзивним дејствима, којима се тежи да се једновременим, изненадним и брзим ударима јаких снага са копна, из ваздуха и са мора непријатељ што пре разбије и доведе до пораза. У СССР стратегија је имала офанзивни карактер, сматрало се да непријатеља треба уништити на његовој терито- рији, што ће се постићи низом једновремених и узастопних офанзивних операција, повезаних је- динственим стратегијским планом, уз садејство копнених, ваздухопловних и поморских снага. 31. Ibid. 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енциклопеди- је, Београд, 1970. године, стр. 616. Најдаље у томе је отишла Немачка, која у складу са доктрином муњевитог рата, моторизује највећи део КоВ и ствара крупне моторизоване јединице. 33. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 376. У СССР је, с обзиром на његов географско-стратегиј- ски положај и концепцију да се решење рата може постићи само победом на фронту, развој авијације био усмерен углавном на авијацију за подршку јединица КоВ. У том периоду дошло је до наглог развоја совјетске ваздухопловне индустрије и знатно бројног пораста авијације. У СССР је било усвојено гледиште да је најважнији задатак авијације подршка КоВ, истовреме- но је авијација била предвиђена и за одбрану територије и самостална дејства по непријатеље- вим индустријским, политичким и важним војним објектима у позадини. На почетку овог пе- 367 риода (1935. године) у САД је учињен значајнији корак у развоју авијације. Приступа се реор- ганизацији и све авијацијске јединице које су до тада биле потчињене КоВ стављају се под је- динствену ваздухопловну команду (General Headquarters Air Force). Због заоштравања поли- тичке ситуације у Европи и Азији, усвојен је у САД 1939. године план којим се предвиђало по- већање авијације на 5.500 авиона, 3.200 официра, 45.000 подофицира и војника и око 20.000 летачког особља на обуци. Према доктрини усвојеној 1938. године основни задаци авијације били су уништење непријатељеве авијације у њеним базама и на аеродромима, заштита соп- ствених база и територије и подршка копнених и поморских снага. 34. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616.: У немачкој армији јединица КоВ произлазила је из доктрине тоталног и муњевитог рата. Одбрана је сматрана привременим видом борбе. Тактич- ки погледи у француској војсци произлазили су из концепције дефанзивне стратегије и преве- њивања моћи ватре и фортификације. Тактичка одбрана, мада је сматрана главним видом, није била у складу са карактером и могућностима савремених борбених средстава. Тактика британ- ске војске, заснивала се на малој и механизованој КоВ. Скелет одбране чинили су артиљерија и митраљези. У тактици Црвене армије, основним видом борбе сматран је напад, а његовим носиоцима пешадија и артиљерија. Одбрани је придаван нешто мањи значај, али се инсистира- ло на њеној дубини и обимном запречавању. 35. Ibid. 36. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 192.: Поједине тврђаве (у целини или део њихових објеката) укључиване су у склоп таквих рејона или линија, ако су се нашле на месту и правцу њиховог протезања, али су претходно ојачане и модернизоване. 37. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 356. Група аутора, 1970. године: Мажиновљева линија, си- стем утврђења које је Француска изградила пре ДРУГОМ Светског рата, да би обезбедила мо- билизацију и концентрацију војске, ојачала одбрану земље са североистока и севера и створи- ла ослонац за офанзивне операције. Названа је по министру рата А. Мажиноу, који је 1930. из- дејствовао финансијска средства за њену изградњу. Пред Други светски рат Мажиновљева ли- нија се састојала из четири утврђена рејона: Белфор, Рајна, Лоте и Мец, и три запречна поло- жаја: код Монмедија, Мобежа и Валансјена. Јачина сталне посаде износила је у рату око 255.000, а с оперативним трупама 500.000 људи. Саобраћај у главном ослонцу обављан је гале- ријом ширине 6 и висине 7 м, изграђеном на 30–100 м испод површине земље. Поред пруге уског колосека, постављене средином галерије, налазили су се тротоари за пешаке, испод ко- лосека положена је главна цев за одводњавање, а дуж зидова намештене су водоводне цеви, кабл за осветљење и везу и вентилационе цеви са аутоматским уређајем за вентилацију. Неко- лико десетина метара испод површине земље, налазила се пространа хала са машинама, које су покретане струјом из далековода високог напона. Дизел агрегати у машинској хали, обезбеђи- вали су ослонцима сопствену струју у случају прекида спољњег снабдевања. Температура у ослонцу обезбеђивана је на 15 ст у току читаве године. 38. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 256.: Манерхајмова линија, систем утврђења који су између Првог и Другог светског рата изградили Финци на Карелијској превлаци, између којвишта на северној обали и Тајпалеа, на западној обали Ладошког језера, да би затворили правце који са југо-истока воде у Финску. Име је добила по маршалу К. Манерхајму, на чији је предлог изгра- ђена. Њено утврђивање почело је 1929. године, али су радови интезивно извођени само четири месеца 1939. године и до почетка финско-совјетског рата нису били потпуно завршени. Проте- зала се на 25–80 км од финско-совјетске границе. По фронту је имала око 142 км, а по дубини око 40 км. Састојала се из три утврђена појаса. 39. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648.: Немци су 1935. године на острву Хелголанду израдили подземна склоништа за подморнице и магацине за гориво и мазиво, а Швеђани су 1940. године почели градити неке подземне објекте за РМ (командна места, радионице и склоништа за мање бродове). При утврђивању граница према Италији и Аустрији, Југославија је у сталним ослон- цима (Стрмица, Света Три Краља и другим) изградила подземне просторије за смештај људ- ства и муниције. 368 40. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 23.: Пољска фортификација није даље еволуирала од иску- става из I Светског рата. Од нових објеката појавили су се само заклони за противтенковска оруђа и за неке типове противавионских топова. 41. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648.: Код лаких склоништа покривка је била од дасака, тал- пи, облица (пречника 8–20 цм) и слоја земље (дебљине 0,3 м) и штитила од парчади арт. зрна, парчади авио-бомби и митраљеске ватре нисколетећих авиона. На кршу се препоручивало ко- ришћење природних улегнућа, шкрапа и рупа, преко којих се претходно поставе дрво и танак слој земље. Склоништа за већи број људи уређивала су се и за заштиту од БОт, израдом фил- тра од ћумура или сламе и ћумура. Такво склониште могло је бити дужине до 4 м (са предко- мором на улазу), ширине до 2,5 м. 42. Ibid, Код ојачаних склоништа, која су служила за заштиту од пуних погодака арт. зрна калибра до 210 мм и авио-бомби до 100 кг, покривка је рађена од чвршћег материјала или је била де- бља. Пошто су бочне стране таквог склоништа биле веома оптерећене, покривку су држали потпорни стубови са гредама венчаницама и косницима, или унакрст сложене греде (у облику брвнаре). Потпорни стубови рађени су на међусобном растојању од 1–2 м. У неким случајеви- ма ојачана склоништа осветљавана су електричним лампама, а зими загревана пећима. 43. Ibid, Јака (сигурна) склоништа могла су издржати директне поготке свих калибара тадашње арти- љерије и авио-бомби до 2.000 кг. Грађена су као подземна или као укопана. Предвиђена су само за најнужније случајеве при благовременом утврђивању. Укопана су имала покривку од бетона или од земље, дрвета, челика, камена и песка (слично као ојачана склоништа, само веће дебљине). 44. Ibid, Површинска склоништа предвиђена су да се граде на земљишту, где се не може копати (крш, шума, подводно земљиште). За укопана или полуукопана склоништа претходно су се ко- пале одговарајуће јаме. Подземна склоништа грађена су на разним дубинама, и то као галери- је. На планинском и кршевитом земљишту коришћене су као склоништа и пећине. За укопана и подземна склоништа предвиђено је за ту сврху уграђивање дизалица. 45. Ibid, При изради склоништа водило се рачуна о довођењу воде, проветравању, осветљавању и удомном смештају. У склоништу за људство остављао се алат за откопавање (за случај затрпа- вања излаза) и неопходна залиха хране и воде. 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 792.: Начин организације насељеног места за одбрану за- снивао се, пре свега, на синхронизованом уређењу спољње и унутрашње одбране. Спољња од- брана састојала се од отпорних тачака утврђених за кружну одбрану, удаљених 1–2 км од иви- це насељеног места, с тим да су на главним прилазима (обично поред путева подизани армира- но-бетонски блокхаузи, а често и неколико линија бетонираних ровова. Испред отпорних тача- ка грађене су противтенковске препреке (ровови, ескарпе и контраескарпе), а међупростори су поседани слабијим снагама и брањени митраљеском ватром. У самом насељу (унутрашња од- брана) утврђиване су веће зграде, нижи спратови су ојачавани џаковима песка, у зидовима су израђиване пушкарнице, а митраљези су постављани тако да фланкирају улице. Подруми су уређивани као складишта борбених и животних потреба. Улице су прекопаване дубоким рово- вима или су подизане камене барикаде, дебљине 1–1,5 м, са пушкарницама за гађање тенкова. С обзиром на такву организацију, борбе за насељено место често су биле веома дуге. 47. Ibid. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 23. 49. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649. 50. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 177.: При Инспекцији земаљске одбране формиран је Сре- дишњи одбор, као централно руководеће тело у којем су својим представницима била засту- пљена сва заинтересована министарства. У бановинама су постојали бановински одбори са ба- ном на челу, који су организовали цивилну заштиту на територији бановине, а за подручје Бео- града тај посао обављала је Управа града. 369 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 451./452. 52. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 196. 53. Бранко Максимовић, Развој градоградитељства од старог века до садашњости; Научна Књига, ИП Народне РС; Београд 1948., стр. 173. 54. Нил Морис, Илустрована историја света – Од Версајског мира до Другог светског рата, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 10–11.: Авионска испорука поште почела је 1911. године у Америци и у Британији, а до 1924. године. успостављени су редовни поштански летови преко америчког континента. Прва међународна авионска поштанска служба између Сједињених др- жава и Канаде успостављена је 1919. године Исте године отворена је и путничка авио-линија између Флориде и Кубе. Повећање масовне производње аутомобила, довело је до све присту- пачније цене и повећане потражње. Компанија Форд већ 1924. године произвела је два милио- на аутомобила модела „Форд Т“ и 15-милионити примерак модела „Тин Лизи“. Систем путева се развијао, те су аутомобили и аутобуси постали све популарнији. Амерички авијатичар Чарлс Линдберг извео је први соло лет преко Атлантика. Његово дуго путовање од Њујорка до Париза износило је 5.810 км, трајало је 33 сата и донело му је награду од 25.000 долара. Њего- ва слава допринела је развоју авионске индустрије и учинила путовање ваздушним саобраћа- јем још популарнијим. Боинг 1933. године лансира први светски аеродинамични авион „Боинг 247“ израђен у потпуности од метала, са довољно простора за 10 путника. Током 1920-тих го- дина терет се на даљину углавном превозио железницом, а путници су такође често путовали возом. Међутим, 1930. године велике железничке компаније су почеле да губе новац и многе су банкротирале. 2.6. Други светски рат 1. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енциклопеди- је, Београд, 1970. године, стр. 357.: У Другом светском рату учествовала је 61 земља са 2,1 милијар- де становника (96% светског становништва) који су живели на пространству од 131,5 милиона km² (96% Земљине површине). Борбеним дејствима захваћена је територија 40 држава; у оружане снаге зараћених држава током Другог светског рата мобилисано је 110 милиона људи. 2. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 350. 3. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 452. 4. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 463/464.: Потпуних података о људским жртвама нема, али на основу оних којима се располаже, рачуна се да је у Другом светском рату укупно изгубило животе око 50 милиона људи, око 19 милиона војних лица (око 18% мобилисаних) и 31 мили- он цивила. Од тога је у фашистичким концентрационим логорима и затворима убијено 12.5 милиона људи. 5. Ibid, стр. 464.: Државе антифашистичке коалиције претрпеле су далеко веће губитке, само ци- вила преко 28 милиона погинулих (око 94% свих погинулих цивилних лица). Највеће укупне губитке имао је Совјетски Савез, око 20 милиона људи (око 9 милиона војних лица и око 11 милиона цивила), затим Кина око 10,3 милиона становника, Пољска 6 милиона, Немачка 4,6 милиона. Процентуално највеће губитке поднела је Пољска (17,31%), затим СССР (11,4%), Ју- гославија (11,2%), Грчка (7%), Немачка (5,8%). Југославија је претрпела веома високе губитке (1.706.000 људи). Број рањених у Другом светском рату је такође јако велики, укупно око 35 милиона. Од тог броја највећи део отпада на Совјетски Савез. ЈНА је имала 525.000 рањених. 6. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 351. 7. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 583. 8. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 779.: СССР и даље придаје велики значај тешкој артиљери- ји. Немачка тешка артиљерија оптерећена је бројним типовима оруђа. Најтежа оруђа као што 370 су мерзери 54 и 61.5 цм (Карл) и железнички топ 80 цм (Дора) нису одиграли значајнију улогу. У целини узето немачка тешка артиљерија била је слабија од совјетске. САД производе хауби- це 155, 203 и 420 мм, топове 155 и 203 мм и мерзере 914 мм (Мали Давид). У НОР народа Ју- гославије тешка артиљерија се састоји од заробљених оруђа. 9. Ibid. 10. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 237./238.: У погледу пт оруђа прешло се на израду већих ка- либара (у Немачкој 50 и 75 мм, у В. Британији 57 мм, с тим што су Немци у 1941. године уве- ли у наоружање само топ 50 мм). У Немачкој је израђен мањи број тешких артиљеријских ору- ђа, међу њима неколико модела железничких топова великог домета (топ 280 мм, домета 54 км и топ 210 мм, домета 140 км) и два модела мерзера намењена за рушење објеката сталне фор- тификације (Карл калибра 54 цм и Тор калибра 61,5 цм). У организацији артиљерије није било битних промена. 11. Ibid, стр. 238. Група аутора, 1970. године, Војна енциклопедија: Књига 1, Београд, друго изда- ње, стр. 238. У САД је конструисан пт топ 76 мм, у Немачкој је 1942. године произведено 1123 пт топа PAK 75 мм и у наоружање уведено ново ефикасније зрно против тенкова – кумулатив- на граната. У СССР и Немачкој повећана је производња самоходних оруђа. 12. Ibid, стр. 239./240. Производња артиљеријског оруђа и муниције достигла је максимум: СССР је 1943. произвео 120.000 оруђа и 100 000 минобацача, а 1944. године 240 милиона арт. метака, мина и бомби; у САД је годишња производња износила 61 900 вучних артиљеријских оруђа, 26.800 самоходних арт. оруђа, 110.000 минобацача, 331 милиона арт. метака, у В. Британији је 1943. 16.011 оруђа. Производња артиљеријског оруђа и муниције била је веома обимна: у Ве- ликој Британији је од септембра 1939. до јуна 1944. године произведено 64 012 арт. оруђа и 161 милион метака; у Другом светском рату у СССР-у је произведено око 40 000 арт. оруђа, преко 300.000 минобацача и 775,6 милиона метака и мина, а у САД око 600 000 арт. оруђа, преко милијарду метака и 476.312 т бацачке муниције. 13. Нил Морис Илустрована историја света – Од Версајског мира до Другог светског рата, Књига комерц, Београд, 2011. године, стр. 38–39.: такозвано „Беби блиц“ бомбардовање Лондона и јужне Енглеске; 13. јуна прве В-1 летеће бомбе тзв. „зујалице“, погађају Хакни у источном Лондону; прва „В-2“ ракета на течно гориво, „осветничко оружје“ 8. септембра 1944. године погађа Лондон. 14. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 239. Изузетак је била Црвена армија у којој је артиљерија уопште, а нарочито у трећем периоду рата, одиграла веома крупну улогу. 15. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 378. Технички развој у том периоду обележен је не само знатним повећањем производње, већ и новим конструкцијским достигнућима, нарочито мла- зним мотором који је омогућио повећање брзине авиона. Побољшано је и наоружање авиона увођењем ракетних зрна, а усавршена је остала опрема, нарочито навигацијски уређаји. 16. Ibid, стр. 380. 17. Ibid, Летеће бомбе и пројектили З-З, иако нису дали потпунији одговор на питање њихове ефи- касности, ипак су подстакли научну мисао на широко истраживање. 18. Ibid. 19. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 344. После Другог светског рата употребом термо-нуклеар- ног експлозива створена је и хидрогенска и друге врсте термонуклеарних бомби још веће ра- зорне моћи. 20. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 295. 21. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 464.: У Другом светском рату масовно је употребљена нај- модернија техника. У огромним количинама је произвођена и усавршавана класична ратна техника, али су се појавила и нова средства, радар, телекомуникациони уређаји високих свој- става, млазни авиони, ракетно оружје, нуклеарна бомба. Захваљујући томе знатно је порасла убојна и ударна моћ и маневарска способност сва три вида оружане силе (копнена војска, рат- 371 на морнарица и ратно ваздухопловство), што је утицало на њихово изразитије интегрисање ра- ди постизања општих циљева стратегијских размера. 22. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 19. 23. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 192.: У Првом и Другом Светском рату, упоредо са страте- гијским концепцијама, пале су на испиту и многе теорије стратегије. Показало се да је немогу- ће почети следећи рат тамо где је завршен претходни, те да једна стратегија може бити нај- боља у једном од могућих стицаја прилика (околности), а рђава у другом (Бофр). Нацистичка доктрина муњевитог рата, показала се у одређеном периоду рата и при одређеном односу сна- га ефикаснијом и јачом од стратегијских концепција њених противника, али је доживела крах чим се тај однос изменио на њену штету. Сличну судбину доживели су и доктринарно-теориј- ски ставови европских колонијалних империја у сукобу са националноослободилачким и анти- колонијалним покретима у Азији и Африци после Другог светског рата. Изгубљено је било из вида да је немогуће победити народ који жели да се бори за слободу, и који у остваривању тог циља примењује супротну стратегију, од оне коју противник очекује и којој се не може су- протставити (Алжир, Индонезија, Камбоџа, Лаос, Вијетнам..). 24. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 702.: Техника и начин организације и извођења извођења напада произилазили су управо из тих оквира. Напад је отпочињао, обично, после релативно кратке артиљеријске и авио припреме, али је густина ватре непрекидно повећавана. У арт. при- преми појединих операција на одсецима пробоја ширине око 30 км учествовало је и до 7.000 оруђа. Силовитост пробоја и висок темпо напада постизани су, пре свега, изненадним ударима на уском фронту, а уместо некадашњег система дубоког ешалонирања пешадијских и борбе- них поредака примењиван је принцип сасређивања снага и средстава на правцу главног удара, посебно тенкова, артиљерије, минобацача и авијације. У офанзиви на Западном фронту 1940. године Немци први пут примењују и нов облик напада, ваздушни десант. 25. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 192.: Од друге половине XIX века, у развоју стратегијских теорија и доктрина настају значајне промене условљене измењеном физиономијом рата и ору- жане борбе, и општим прогресом науке и културе. Осим уско војних предмет изучавања стра- тегије постају и други чиниоци: економика, морал војске и народа, демографски елементи, ди- пломатија и др. Укључивање ових категорија у сферу стратегије произилазило је из сазнања да рат више није само сукоб оружаних снага, већ свих људских, материјалних и духовних вредно- сти и потенцијала, те да је оружана борба само једна (додуше најзначајнија) његова компонен- та. За све који су се на било који начин бавили теоријским и доктринарним проблемима рата и оружане борбе, такво поимање стратегије било је једино прихватљиво. Разлике су се јављале у интерпретацији основних питања: односа политике и стратегије, места и улоге и прерогатива највиших политичких и војних органа у рату, усмеравања и усклађивања економских чинила- ца са потребама рата и ОС и др. Теоријске расправе, међутим нису битније утицале на утврђи- вање основних стратегијских принципа и усвајања доктринарних ставова, који су одражавали интересе владајуће класе сваке државе понаособ. То је произлазило из сазнања да свака земља треба да има и изграђује сопствену стратегијску доктрину. 26. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 185.: Већ сама околност да је у рату узела учешћа 61 држава са преко две милијарде становника, да су борбена дејства извођена на територији 40 земаља, да је у ОС било мобилисано 110 милиона људи, те да су практично све области политике, еко- номике, науке и духовног живота биле подређене потребама и интересима рата, указивале су на сложеност реализовања стратегијских доктрина и концепција са којима се ушло у рат, и ко- је су у току рата стално мењане и прилагођаване новим условима и међународним односима. За разлику од ратова претходних епоха, па и Првог светског рата, Други светски рат је готово у свим подручјима имао тотално обележје, а својом жестином, суровошћу и жртвама превази- лазио је све ратне сукобе. Такав интензитет није био последица само и искључиво просторних, људских и материјалних димензија рата, већ и његове класно-политичке садржине. 27. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 452.: У организацијском погледу, у већини ратујућих армија 372 настају значајне измене. Сви видови, родови и службе се бројно проширују, стварају се нови типови и врсте јединица, а командовање се усложава. Упоредо је јачала и ватрена моћ КоВ и повећавана њена покретљивост. Сва војишта су преплављена десетинама хиљада моторних во- зила свих врста, у дивизијама САД, нпр. број моторних возила износио је и до 1.000. Ратно ва- здухопловство израста у веома снажан и технички најсавременије опремљени вид. Само у 1944. године ваздухопловна индустрија САД упућује на фронт преко 96.000 авиона свих врста, СССР око 40.000, а Велика Британија 26.000. Укупно бројно стање људства у РВ повећавано је из месеца у месец, да би крајем 1944. године достигло око 2,4 милиона у САД, у Великој Британији 1,4 милиона, Црвеној армији око 900.000, а у Немачкој око 600.000. Ратна морнарица претрпела је такође крупне измене. Поморско ратиште обухватало је практично сва мора и океане, на којима је једновремено дејствовало преко 6.000 већих ратних бродова и 14.000 авиона. Масовно учешће ави- јације на поморском ратишту, битно је утицало на структуру ратних морнарица. Развој и усаврша- вање подморнице проузроковао је интензивну производњу противподморничких бродова и авиона и даљи развој и усавршавање противподморничког оружја и средстава за детекцију. Карактеристи- чан је нарочито развој нових техничких и борбених средстава (радар, подводни електрични лока- тор, неконтактне мине, морнаричка диверзантска средства...). 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 464.: И поред масовне употребе борбене технике највишег квалитета Други светски рат, као и ранији ратови, потврдио је да одлучујућа улога у вођењу оружане борбе припада човеку, борцу који располаже високим моралним и борбеним особина- ма. Показало се и у овом рату, да је морал народа битан услов за извојевање победе. 29. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 617.: Тактика немачке армије произилазила је из доктрине муњевитог рата. Све је било подређено захтевима напада, сусретних бојева и окружења, јер се одбрана није водила, бар у ширим размерама. Силину удара Немци су заснивали на тенковима и авијацији, а како су у оба елемента били надмоћнији од својих противника, пешадију прак- тично нису ни употребљавали у директним бојевима (изузев донекле у Пољској). 30. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 184–185.: Такву концепцију прихватиле су и владе и гене- ралштабови већине малих и средњих европских држава (Белгије, Грчке, Пољске, Чехословач- ке, Југославије). Веровало се да је дефанзивна стратегија једина алтернатива офанзивним док- тринама евентуалног агресора, али се у пракси мало чинило у њеној реализацији. Са дуготрај- нијим отпором није се готово нигде рачунало, а припреме становништва за рат сводиле су се углавном на пасивне мере цивилне заштите. Нису изучавана ни уважавана чак ни искуства I Светског рата у погледу ширег укључивања становништва у отпор агресору. 31. Ibid, сатрана 185.: За разлику од ранијих епоха, сада се по први пут почео шире да разматра и проблем места и улоге и јачине видова и родова. Њихов бројни и технички однос одређиван је на основу геостратегијског положаја и економских могућности, али су од значаја били и други фактори: спољња политика и циљеви који су се желели постићи, традиције, односи са другим земљама и сл. 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 376. Конструктивно усавршавање авиона захтевало је све обимнији, дужи и скупљи процес производње, док су нови проналасци све више смањивали век савремености авиона. Развој авијације био је тесно везан за проблеме и карактер рата. 33. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 464. 34. Ibid, : Основу копнене војске чиниле су пешадијске, оклопне, моторизоване, артиљеријске и инжињеријске јединице. Пешадија је сачувала своје место основног рода копнене војске. Представљала је основну снагу свих нападних и одбрамбених дејстава, и једина је била спо- собна да уз подршку и садејство авијације, оклопних јединица и артиљерије трајно одржи освојено земљиште и непосредно и ефикасно уништава непријатеља. Бројно стање пешадиј- ских јединица стално је смањивано, али је повећавана њихова ватрена моћ и покретљивост. Оклопне јединице биле су носилац офанзивних операција, нарочито у експлоатацији успеха и дејства у оперативној дубини. Артиљерија је била главна ватрена снага копнене војске. Она је коришћена масовно, и у до тада невиђеним размерама, нарочито на тежишту операција, њена покретљивост знатно је повећана употребом моторних возила. Инжињерија у Другом свет- 373 ском рату постаје механизована, у њој све више преовлађује машински над људским радом. Истовремено њена борбена улога постаје све изразитија. Јединице везе омогућавале су коман- довање крупним, брзопокретним јединицама на великим пространствима, употребом великог броја усавршених, техничких, нарочито радио-средстава. 35. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 616–617. : У Другом светском рату примењивани су сви об- лици бојева и борби. Уз напад и одбрану као главне видове тактичких дејстава, непрекидно су извођени маршеви у најразличитијим ситуацијама, спуштани десанти, организована гоњења и инфилтрације, а борбе у сусрету су представљале уобичајену појаву. Ни за један облик борбе не може се рећи да је имао апсолутну превагу над осталима. Многи напади су сломљени, као што су и многи одбрамбени положаји пробијени. Ратовало се на класичном маневарском зе- мљишту, у планинама и џунглама, у безводним пустињама, континуирано свих 12 месеци у го- дини, дању и ноћу, комуникацијама и беспутним теренима, на фронту и у позадини (сопстве- ној и непријатељевој), групно и појединачно. С обзиром на све то, тактика се стварала и уоб- личавала у пракси, а њена начела саображавана су конкретним условима времена и простора и конкретном односу снага на ратишту (војишту). 36. Ibid, стр. 617. 37. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 380. Ваздушни транспорт постаје веома значајан задатак, било као оперативни (пренос трупа) или логистички (снабдевање) транспорт. 38. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 464. 39. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 703.: Ангажовање знатно јачих снага авијације у подршци нападу било је утолико значајније, што су њене тактичко-техничке могућности, већа брзина, тактички радијус и носивост убојних средстава, омогућавали ефикасније дејство на целој ду- бини непријатељеве одбране, а сигурне везе и организација садејства, брзу интервенцију на бојишту. Од не мањег значаја у дејствима РВ били су и задаци изолације бојишта у току напа- да. Англо-америчке армије су, такође, веома обилно употребљавале авијацију у нападу и при- давале велики значај претходној авио припреми напада, а у напад су прелазиле тек после осва- јања превласти у ваздуху. Непосредну авио-припрему напада изводили су обично пре арт. при- преме, ангажујући средње и тешке бомбардере, који су надлетали положаје непријатеља у раз- мацима 10–15 мин. За неутралисање јаче утврђене одбране бацили су и до 700 т бомби на 1 км2. Јединице совјетске армије, међутим, дуго времена имале су тежиште на артиљерији и ми- нобацачима. Совјетска авијација је на 1km² употребљавала 40–50 т бомби, ако је одбрана била организована на брзину, а 80–200 т, ако је била јако утврђена. 40. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 376.: Ваздушним нападима Немачка је ломила отпор саве- зника на европском ратишту освајајући Пољску 1939. године, Данску, Норвешку, Холандију, Белгију и Француску 1940. године; Југославију и Грчку 1941. године 41. Ibid. 42. Ibid, стр. 376./377.: У рату против Холандије, Белгије и Француске, Немци су ангажовали око 2.768 борбених авиона. Немачка авијација је у првим налетима уништила око 40% француске авијације на аеродромима, а истовремено је пренела и подржала неколико ваздушних десаната у Холандији и Белгији). Организација авијације у том периоду није се битно изменила. 43. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 294. У Другом светском рату, Рушење бомбардовањем из ваздуха узело је огромне размере. Објекти који су били на мети за рушење бомбардовањем из ваздуха били су врло различити, од копнених комуникација до лансирних уређаја за пројекти- ле. Највише су рушени градови, на које је дневно бацано и по 1.500 тона бомби (Келн, Дрезден, Дуизбург). Ефикасност рушења повећана је већом прецизношћу бомбардовања, бомбардова- њем из понирања и са великих висина, као и применом специјалних бомби против отпорних циљева. Руше се и циљеви нарочите отпорности, као што су речне бране и армирана склони- шта за мање пловне јединице. Нарочито је било ефикасно рушење објеката железничког сао- браћаја. 374 44. Ibid, стр. 377.: Велика Британија постепено прелази на систематско бомбардовање објеката у Немачкој, Италији и у сателитским земљама мањим групама, авиона, а успевају да ојачају сво- ју авијацију и на афричком ратишту (до стотине и више авиона). 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 707: На бојишту и у ближој позадини напади су извођени, првенствено снагама тактичке авијације, на читав низ покретних и непокретних објеката: живу силу, тенкове, артиљерију, колоне на маршу, ватрене тачке, командна места, резерве, саобра- ћај, аеродроме и др. У низу узастопних напада совјетске авијације на аеродроме немачке 4. и 5. Ваздухопловне армије 6–8. маја 1943. године уништено је око 500 авиона. Поред уништења авиона онеспособљаване су и полетно-слетне стазе. Тако су англо-американци пре искрцавања на Сицилију, 3–9. 7. 1943. године бацили 1.527 т бомби и потпуно онеспособили аеродроме за употребу, а уништен је и велики број авиона. 46. Ibid, Напади из ваздуха на већој дубини територије извођени су првенствено снагама страте- гијске авијације, тешким и средњим бомбардерима. Објекти напада били су индустрија, сао- браћај, војни објекти, градови, пристаништа и сл., чије је уништење или оштећење смањивало војно-економски потенцијал земље. Извођени су великим групама авиона. 47. Ibid, У домену стратегијских дејстава јавља се веома моћна стратегијска авијација, која деј- ствује по плановима стратегијских команди по циљевима у дубокој позадини противника. Ње- на дејства по својим размерама представљају, у извесној мери, нови вид стратегијских дејста- ва, извођених у форми ваздушне офанзиве и дефанзиве. У оквиру њих јављају се самосталне ваздухопловне операције и операције ПВО. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 28. 49. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649. На Мажиновљевој линији било је: – укопаних склоништа, од којих је било 4 типа: за заштиту од зрна оруђа калибра 150 мм (де- бљина бетона 1,5 м), 210 мм (дебљина бетона 2,0 м), 305 мм (дебљина бетона 2,5 м) и 420 мм (дебљина бетона 3,0 м). Ниједан од њих није прелазио висину хоризонта, а сви су пружали по- сади максимум удобности (пијаћа вода, загревање, вентилација и канализација). У покривци је био примењен систем ткз. косог армирања, који је касније употребљен и у фортификацијским објектима граничних утврђења Југославије. – подземних склоништа, која су грађена на дубини од 40–100 м. Вентилациони уређаји обезбе- ђивали су снабдевање ваздухом кроз филтре или директно, зависно од затрованости ваздуха БОт. Угљен моноксид и устајали ваздух одстрањивани су натпритиском кроз вентилационе отворе. Загревање је вршено електричним радијаторима. Ваздух у свим просторијама био је сув, а температура лети и зими стална. 50. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 702. 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 697. 52. Ibid, стр. 192. 53. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 23.: У Другом светском рату то су били ретки појединачни примери. Севастопољ је нпр. 250 дана одолевао надмоћнијем непријатељу, који је у бомбардо- вању испалио више од 50.000 т граната, извршио 24.000 летова и бацио 24.000 авио бомби на град и тврђаву, која је напуштена тек 03.07.1942. године 54. Ibid, Гранична утврђења Краљевине Југославије већином нису ни брањена, а неке бункере на одсецима на којима је пружен отпор (нпр. код Марибора) Немци су брзо савладали непосред- ним дејством из пт топова. 55. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649. 56. Ibid, стр. 650./651.: Радови на изради склоништа били су у свим армијама делимично механи- зовани. Пред крај Другог светског рата, за израду склоништа почињу се примењивати прено- сни армирано бетонски елементи. За авионе су крајем рата грађени капонири. На положајима склоништа су у почетку мало рађена, али већ од краја 1941. године постају неопходна. При из- 375 ради склоништа свугде се посебна пажња посвећивала одвођењу површинских и подземних вода, одвођењу дима и довођењу свежег ваздуха. За колективну заштиту од БОт склоништа су опремана уређајима за филтрирање ваздуха, на улазима су рађене преткоморе са заштитним завесама и вршена потпуна херметизација свих отвора. Према совјетским правилима склони- шта са два улаза имала су на главном улазу две преткоморе, а на резервном једну. Растојање између оса улаза било је најмање 6 м, а отвори улаза били су окренути од непријатеља. 57. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 5. 58. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 792. 59. Ibid, У првом периоду рата, до агресије Немачке на СССР, улога насељених места била је рела- тивно мала. Главне градове (Варшаву, Београд и др.) Немци покушавају бомбардовањем пот- пуно паралишу, али се у току продора оклопних јединица ретко где задржавају око насељеног места, обилазе их, препуштајући другим ешалонима да их заузму. Изузев пољске армије која је покушала да отпором у насељеним местима спречи брзе продоре немачких дивизија, у оста- лим земљама (Француској, Белгији, Холандији, Југославији, Грчкој) бранилац је најчешће на- пуштао насељена места без борбе, чак и она која су географско-топографским положајем ну- дила услове за дуготрајан и снажнији отпор. Слично се понавља у првим месецима рата и на Источном фронту, где ни многи значајнији економски центри и комуникацијски чворови на главним операцијским правцима не успевају да дуже одоле концентричним нападима немач- ких оклопних јединица. На равничарском земљишту насељена места постају главни ослонци одбране, свако село и град, утврђује се и уклапа у општи систем одбране, а велики градови до- бијају и посебан стратегијско-оперативни значај. Одеса се нпр. држала око 2 месеца, Севасто- пољ око 8 месеци, а Лењинград није ни заузет. 60. Ibid, стр. 793.: И овде су солидно утврђени објекти углавном издржали посредна гађања тешке артиљерије и поготке авио-бомби, па су главни терет борбе сносиле јуришне групе, уз подр- шку оруђа за непосредно гађање. 61. Ibid, : При крају рата, немачке јединице поново примењују систем јежева, али без већег успе- ха. Нарочито упорно покушавају да бране значајније војно-политичке центре и главне градове (Будимпешта, Београд, Беч...). 62. Ibid, Када су немачке јединице покушале са противофанзивом у Арденима, у заустављању продора значајну улогу су имала и насељена места нарочито Бастоњ и Ларош-ан Арден која америчке дивизије организују као утврђене рејоне и упорно бране. 63. Ibid, Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970. године, стр. 793.: Бранилац је обично уређивао насељено место за кружну одбрану, организовао у њему отпорне тачке по фронту и дубини, а некад и на прилази- ма. Ватрени систем је организовао методом ткз. спратова, а обухватао је контролу прилаза на- сељеном месту, затим фланкирање и концентрацију арт. и минобацачке ватре на поједине тач- ке у унутрашњости насељеног места, а системом препрека уређиване су, по правилу, све от- порне тачке, прилази, улице, тргови, паркови и канализациона мрежа. У одбрани насељеног места нарочити значај имала је противоклопна и противваздушна одбрана, с тим што су проти- воклопна оруђа постављана прикривено за дејство према ивицама насељених места и дуж ули- ца, а у великом обиму коришћена су и средства за блиску борбу (ручни бацачи, запаљиве боце, пламенобацачи, експлозивна пуњења). Најупорније су брањени чворови одбране, зграде у цен- тру насељених места, складишта муниције, хране и воде, затим болнице и друге санитетске установе, објекти у којима су се налазила командна места и центри везе и др. Све је то приси- љавало нападача да приликом продирања кроз насељено место избегава главне улице, и да се у знатно већој мери користи аутоматским и пратећим оруђима, пламенобацачима, ручним бом- бама и експлозивом. 64. Ibid, 65. Ibid, стр. 707.: Тако је нпр. 528 бомбардера и 11 авиона за проналажење циља и навођење аме- ричке 8. ваздухопловне армије у нападу на Вилхелмсхафен 03.11.1943. године бацило на циљ за 15 мин. преко 1.000 т бомби. 66. Ibid, стр. 708.: И поред сложености извођења ноћних напада великим снагама, они су трајали релативно кратко време. Тако је нпр. напад са 223 британска бомбардера на фабрику Renault у 376 близини Париза, ноћу 03./04. 03. 1942. године трајао 1 час и 50 мин. уз концентрацију 121 ави- она на час. При нападу на Келн 30./31.05. 1942. године концентрација је износила око 600, а на Хамбург 24.07.1943. године око 900 авиона на час. У нападу на британске градове бачено је за једну ноћ највише 450 т бомби (око 1,1 т по авиону), а на поједине немачке преко 2.000 т. Нај- масовније ноћне нападе изводили су британски бомбардери, обично у више таласа, с тим што су први таласи или специјално одређени авиони обележавали циљ и нишанске тачке навига- цијским ваздухопловним бомбама. При нападу на Крупове фабрике у Есену 05./06. 03. 1943. године у којем је учествовало 367 бомбардера, коришћен је први пут радио-навигацијски си- стем OBOE за вођење главних снага и за радарско бомбардовање. Проналажење и означавање циља извело је 5 лаких бомбардера, а после њих је 17 бомбардера означавало нишанске тачке за сво време напада. Главне снаге (345 бомбардера) нападале су у три таласа, уз међусобно временско преклапање. Први талас од 75 авиона извео је напад за 20 мин., други талас од 141 авиона за 15 мин. и трећи од 129 авиона за 20 мин. Цео напад са обележавањем трајао је 42 мин. Фабрике биле су тешко оштећене, а губици су износили 14 авиона. 67. Ibid, Од напада који су Американци ноћу изводили на јапанске градове најтежи, по последица- ма, био је напад на Токио 09./10. 03. 1945. године са 334 бомбардера који су бацили 1.667 т за- паљивих бомби. Напад је изведен са висине 1500–2.800 м и трајао је 3 часа. Уништена је 1/3 града (267.171 зграда), погинуло је 83.793 и рањено 40.918 становника. 68. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649.: Од 1942. године када су савезници почели да масовно бомбардују градове сила Осовине, и оне су биле принуђене на интензивну израду склоништа за цивилно становништво, нарочито Немачка и Јапан. 69. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 4. 70. Ibid, стр. 5. 71. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649: У Другом светском рату склоништа су имала огроман значај, нарочито она за заштиту од ваздушног бомбардовања. Због тога се у земљама које је напала Немачка (нарочито у В. Британији) приступило одмах ојачавању постојећих и изради нових склоништа. 72. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 177. 73. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 452.: Опсег тог напрезања најрељефније илуструју подаци о губицима и производњи ратног материјала свих врста. Само у четири државе (СССР, САД, В. Британији и Немачкој) произведено је више ратне технике него у свим државама света у прет- ходних 20 година: око 622.000 авиона, 266.000 тенкова, 900.000 арт. оруђа, 540.000 минобаца- ча, 47 милиона пушака и др. 74. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 464. 75. Ibid, : захваљујући томе знатно је порасла убојна и ударна моћ и маневарска способност сва три вида оружане силе (копнена војска, ратна морнарица и ратно ваздухопловство), што је утицало на њихово изразитије интегрисање ради постизања општих циљева стратегијских раз- мера. 76. Ibid, стр. 465. 77. Милош М. Коварж, Докторска дисертација: Решење архитектонских грађевина и склоништа према захтевима заштите од разарања из ваздуха у оптималним оквирима редовне архитектон- ске делатности, Архитектонски факултет БУ, Београд, 1965. године, стр. 25–26. 78. Ibid, стр. 26–27. Код 67 испитаних градова у Јапану, разарање је износило просечно 48%, а по- јединачно посматрано од 12–96%. 79. Ibid, стр. 28. 377 3. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ЕПОХИ НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА 1. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 10. 2. САД и њихови савезници сматрали су комунизам претњом по демократију. Оптуживали су Совјетски Савез да покушава да рашири комунизам по свету. Совјети су, с друге стране, тере- тили своје противнике за империјализам и гушење народне револуције. 3. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 17. 4. Ibid, стр. 37. 5. Дневни новине „Политика“, четвртак 31. мај 2007. године, Мирослав Лазански: „Москва ми- сли озбиљно, Америчко одустајање од споразума АБМ довело је дo нових руских ракета и кра- ја споразума СТАРТ-2“, Београд, стр. 2. 6. Дневни новине „Блиц“, субота 13. октобар 2007. године, Л. Јоксимовић: „Пропали преговори САД и Русије, Русија напушта споразум“, Београд, стр. 6: Владимир Путин, руски председник јуче поново упозорио Американце да одустану од плана за изградњу антиракетног штита у Пољској и Чешкој и најавио да ће Русија иступити из споразума о нуклеарном разоружању, кључног мировног споразума САД и Русије после хладног рата. 7. Дневни новине „Политика недеља 17. август 2008. године, Жарко Ракић: „Нови Хладни рат“, Београд, насловна стр. 01. ; Тема недеље: Нови хладни рат: Обрад Кесић: „Вашингтон остао без идеалног партнера“, стр. 12,; Интервју: Роберт Хејден (професор, правник и антрополог са универзитета у Питсбургу), „Хладни рат никад није обустављен“, стр. 12. 8. Дневни новине „Политика“, субота 12. август 2006. године, М. Лазаревић: „Амерички предлог Чешкој – Ракетни кишобран“, Београд, стр. 5. 9. Дневни новине „Политика“, уторак 20. фебруар 2007. године, Тањуг: „Хладноратовски дого- вор“, Београд, стр. 2. 10. Дневни новине „Блиц“, субота 12. јун 2007. године, А. Петровић: „Земље југоисточне Европе желе учешће у штиту САД. Гужва испод америчког кишобрана“, Београд, стр. 6. 11. Дневни новине „Политика“, среда 09. јануар 2008. године, Милан Лазаревић: „Пољска не жури под амерички штит“, Београд, стр. 3. 12. Дневни новине „Политика“, субота 19. септембар 2009. године, Милан Мишић: Обамин „ра- кетни удар“, Београд, стр. 3. 13. Дневни новине „Политика“, среда 14. октобар 2009. године, Љубинка Милинчић:“ САД жели заједнички штит са Русијом“, Београд, стр. 03; 14. Дневни новине „Политика“, петак 26. март 2010. године, М. Мишић“: „Нова нуклеарна погод- ба“, Београд, насловна стр. 1: САД и Русија су усагласиле нови споразум о смањивању страте- шког наоружања, који ће заменити у децембру истекли СТАРТ...“ 15. Дневни новине „Политика“, понедељак 8. новембар 2010. године, Мирослав Лазански“: Доси- је: „Нови стратешки концепт НАТО“, Београд, стр. 2. 16. Дневни новине „Политика“, уторак 23. новембар 2010. г.., М. Мишић: „Надвлачење око СТАРТ-а: Нови уговор САД и Русије о ограничавању стратешког нуклеарног наоружања „СТАРТ 2“ виси о танком концу..“, Београд, стр. 3. 17. Дневни новине „Политика“, четвртак 19. мај 2011. године, Слободан Самарџија: „Договор о ракетном штиту или хладни рат“. „Медведев је најавио да би Русија могла да се повуче из Споразума о смањењу нуклеарног арсенала (СТАРТ), који је недавно ступио на снагу, уколико не буде постигнут договор о новом ракетном штиту на тлу Европе“, Београд, стр. 1–3. 18. Дневни новине „Политика“, среда 02. новембар 2011. године, Мирослав Лазански: „Друго атомско доба“, Београд, стр. 2. 19. Дневни новине „Политика“, уторак 27. март 2012. године, према извештајима агенција: „Оба- ма: имамо превише нуклеарног оружја“, Београд, стр. 3. 20. Дневни новине „Политика“, петак 24. децембар 2010. године, С. Самарџија: „Русија спремна да ратификује СТАРТ“, Београд, стр. 3. 378 21. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 176. 22. Ibid, стр. 192. 23. Ibid, стр. 76.; Конвенција о забрани производње и стокирања бактериолошког оружја истовре- мено је 10.04.1972. године потписана у Москви, Лондону и Вашингтону. Конвенцију је одмах потписало 47 земаља, међу њима и тадашња Југославија. 24. Ibid, стр. 73.: САД су 1970. год, у оквиру Атомске комисије за разне секторе, имале су око 49.400 људи у истраживачким центрима, 31.000 у војним постројењима и др. 25. Ibid, : САД су 1970. год, у оквиру Атомске комисије за разне секторе, имале су око 49.400 љу- ди у истраживачким центрима, 31.000 у војним постројењима и др. 26. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 386. ВЕ 1, стр. 386: После Другог светског рата било је не- колико локалних ратова у којима је употребљена и авијација : корејски рат, рат у Индокини и Алжиру, израелско-англо-француска агресија на Египат, Јордан и Сирију. У неким од њих она је имала одлучујућу улогу. 27. Ibid, стр. 384: Мада ракетно оружје има низ предности (могућност дејства у свако доба дана и ноћи и по свим метереолошким условима, мања осетљивост на ПВО, лакши избор ватрених положаја) авијација се још увек развија у оружаним снагама великих и малих држава, јер ра- кетно наоружање није у стању да само решава све задатке, које је раније решавала авијација, или их решава и данас. Технички ниво авиона омогућава да се он још увек може супротстави- ти средствима савремене ПВО. Међутим, нуклеарно оружје, квалитетни пораст авијације и развој пројектила различите намене битно су утицали на значај и карактер задатака авијације и начин њене употребе. Самосталне ваздушне операције изводе се у садејству са пројектилима стратегијске намене. Значај извиђања је нарочито порастао. Првенствени задатак авијације је откривање нуклеарних средстава за напад и објеката за нуклеарно дејство. Борба за превласт у ваздуху мења карактер и садржај. У ракетно-нуклеарном рату првенствени циљ је уништити противникова нуклеарна средства на земљи, а део тих средстава је у наоружању авијације. Сем тога у савременом рату учествују бројна електронска средства. У уништавању нуклеарних и електронских средстава поред авијације учествују и пројектили З-З. Тај задатак авијација извр- шава дејством по аеродромима и пројектилима на припремним и ватреним положајима. Према томе борба за превласт добија више обележје борбе за нуклеарну (и електронску) превласт, па се појам за превласт у ваздуху губи. 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 356.: С обзиром да се у ракетно-нуклеарном рату тежиште операција помера у дубину, посредна ватрена подршка добија приоритет у односу на непо- средну. Али без обзира на начин подршке, сматра се да је авијација најефикасније средство борбе против свих врста ракетних система на бојишту. Заштита трупа има знатно већи значај због опасности нуклеарних напада, али су и њене могућности знатно повећане употребом ра- кета земља–ваздух. Повећава се значај и интензитет извиђања из ваздуха, јер на бојишту деј- ствију нова борбена средства. Због масовне употребе ВДЈ повећава се и улога ваздушног тран- спорта. Значај везе се такође повећава, због већих могућности нарушавања рада осталих веза. 29. Ibid,: У евентуалном нуклеарном рату, с обзиром да један авион са нуклеарним оружјем заме- њује масовне нападе авиона са конвенционалним оружјем, број авиона за извођење ватрене подршке се драстично смањује, цео процес извођења траје краће, а подршка у целини постаје знатно ефикаснија. Неки појмови као нпр. авијацијска припрема и сл. потпуно ишчезавају. Ме- ђутим, остварење непосредне ватрене подршке са нуклеарним оружјем скопчано је са знатним тешкоћама, па преовлађује гледиште да нуклеарним оружјем треба тући, првенствено циљеве у дубини, а конвенционалним непосредно подржавати трупе. Посредна ватрена подршка изво- ди се у садејству са ракетом земља–земља, с тим што авијација напада, првенствено покретне циљеве (ракетне системе, колоне, саобраћај). 30. Ibid : Да би авион са нуклеарном бомбом могао да стигне на циљ што безбедније, потребно је да има велику брзину, врхунац лета и радијус дејства и ватрено наоружање за самоодбрану. Увођењем млазног мотора брзина и врхунац лета знатно су повећани. У наоружање бомбарде- ра, уводе се топови. Увођењем авиона-цистерни за пуњење авиона горивом у ваздуху, радијус дејства бомбардера стратегијске намене практично је постао неограничен. Усавршавање по- стојеће и увођење нове електронске опреме (радарски нишани за бомбардовање, панорамски 379 радар, радар за аутоматско управљање ватре топова, радар за бомбардовање из ниског лета, уређаји за електронско ометање, навигацијски уређаји) бомбардери су оспособљени за извр- шење задатака у свим временским условима. Међутим такав авион постао је све скупљи. Док је авион B-29 из Другог светског рата коштао 509.465 долара, дотле B-52 кошта 6.600.000 до- лара. 31. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 180.: Нуклеарна ваздухопловна бомба, врста разорне вазду- хопловне бомбе велике снаге са нуклеарним експлозивом, чија се енергија ослобађа нуклеар- ном реакцијом на принципу дељења језгра атома – фисије, и спајања – фузије. 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 380–381. ВЕ 1,: Од средине 50-тих година, односно од уво- ђења у наоружање оружаних снага пројектила (З-З, М-М, З-В, М-В, В-В, В-З, В-М) настаје нов период у развоју авијације у којем долази до преиспитивања њене улоге и даљег опстанка. Та- ко је увођењем пројектила З-В створена дилема у погледу развоја ловачке авијације, односно ловачког авиона као средства ПВО, због тога што се вођени пројектил показао врло ефика- сним средством у борби против бомбардера. Међутим, пошто савремени бомбардери одбацују пројектиле В-З са велике удаљености од циља, ловац је још увек ефикасно средство за напад на бомбардере пре него уђу у зону дејства вођених пројектила З-В и ПАА који бране објекат. Због тога се ловац-пресретач и вођени пројектил З-В у борби против бомбардера , у ствари ме- ђусобно допуњују (више се допуњују, него што се искључују). 33. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 357.: Даљи развој ваздухопловне подршке је најтешње пове- зан са карактером евентуалног будућег рата и развојем нових оружја, првенствено ракета. У условима употребе конвенционалних оружја може се очекивати да ће се, са развојем и усавр- шавањем нових оружја у КоВ (РМ) смањивати и значај ватрене подршке и заштите. У евенту- алном ракетно-нуклеарном рату садржај ваздухопловне подршке ће се мењати, смањивањем знача- ја ватрене подршке и заштите, а повећањем значаја извиђања, везе и ваздушног транспорта. 34. Ibid : Под нуклеарном ватром, подразумева се дејство нуклеарних пројектила по циљу. У од- носу на ватру која се остварује употребом пројектила са обичним експлозивом нуклеарна ва- тра је несразмерно веће разорне моћи. Снага једног пројектила од 15 кт приближно је једнака снази 125.000 граната 105 мм. Један термонуклеарни пројектил може да има снагу већу него неколико десетина милиона тона класичног експлозива. 35. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 180.: Прорачун учинака који се могу очекивати од планира- них нуклеарних удара врши се коришћењем специјалних таблица и графикона (грешке нису веће од 8%, а поступак је једноставан) или се (тачније, али спорије) обавља рачунски. Прво се одреде учинци од почетног дејства, а затим од накнадног. Учинци од почетног дејства експло- зије, манифестују се у облику рањавања, контузија, опекотина и озледа. Зона на којој се испо- љавају, може да има полупречник од неколико хиљада метара, до више десетина километара, зависно од снаге пројектила. Површина круга описаног око нулте тачке, у којем ће сви еле- менти циља бити избачени из борбе, зове се зона избацивања из борбе. И она зависи од снаге пројектила, али јој полупречник није управо пропорционалан тој снази (ако се нпр. жели да се полупречник зоне избацивања људства из борбе повећа за два пута, мора се повећати снага пројектила за 8 пута). Прорачун учинака на просторни циљ заснива се на претпоставци да су елементи циља равномерно распоређени по целој његовој површини. Учинци на такве циљеве крећу се од 0 до 100%. Мостови су избачени из употребе, ако су претрпели оштећења 20–50%, а индустрија, ако су производне зграде оштећене 50–70%. Учинци од накнадног дејства екс- плозије. Накнадно дејство експлозије траје данима и недељама, а простире се на велику зону чији полупречник износи неколико десетина, па и стотина километара од места експлозије. Од радиоактивних падавина површинских експлозија контаминира се површина: од пројектила снаге 10 кт, до 336 к km², од пројектила снаге 20 кт, око 620 km², од пројектила снаге 50 кт, око 1.400 km², од пројектила снаге 100 кт, око 3.000 km², од пројектила снаге 500 кт, око 17.000 km²,, од пројектила снаге 1 Мт, око 27.000 km². Интензитет зрачења на тим просторијама креће се од 10r/h, до више хиљада r/h у центру. Орјентирни губици људства ван заклона при озрачи- вању првих дана од настанка контаминације, износе у зони умерене контаминације 15%, а у зони јаке и опасне контаминације 100%. Зато накнадна дејства у највећој мери отежавају бор- бена дејства и живот јединица и становништва. 380 36. Ibid, стр. 177.: Међутим, нуклеарна ватра има и извесних слабих стр.. Основне су нерентабил- ност употребе против расутих циљева малих димензија (као што су групе герилаца, инфилтри- раних командоса и падобранаца) и непогодност за подршку дејства нижих јединица (због ве- лике зоне сигурности). Ефикасност нуклеарне ватре, као и сваке друге, само у знатно већој ме- ри, зависи пре свега од правилности одлуке за њену употребу и планирања за реализацију те одлуке. Друга два значајна чиниоца су тачност и брзина остварења планираних нуклеарних удара (под овим појмом подразумева се једна или више нуклеарних експлозија исте или разли- чите јачине и врсте, извршених у ограниченом временском размаку по одређеном циљу). 37. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 704.: Већ само сазнање да би слика рата по основним обе- лежјима била битно другачија, него у ранијим ратним сукобима, наметнуло је и мноштво про- блема у погледу технике, организације, интензитета и свеобухватности борбених дејстава свих врста, посебно напада у најразличитијим условима (уз примену или без ракетно-нуклеарног оружја), у захвату фронта или у позадини, оперативним снагама или територијалним јединица- ма, у условима општег нуклеарног или локалног рата и сл. 38. Ibid, У САД, нпр. најзапаженији радови о стратегији потекли су управо из тих средина, а слич- на тенденција забележена је и у многим другим државама (нарочито на Западу). Међутим, за разлику од ранијих епоха када је разматрана, претежно у форми општих уџбеника (in abstrac- to), литература о стратегији сада је сва у знаку појединачних, тематских расправа: о рату као друштвеном феномену, о односима стратегије и политике, о утицају економских чинилаца на стратегију, о географско-стратегијским аспектима појединих региона, подручја и држава, о конкретним стратегијским доктринама војних блокова и појединих држава, о утицају нових борбених и техничких средстава (посебно ракетно-нуклеарног оружја) на начин вођења оружа- не борбе, о поморској стратегији великих ратних морнарица, о утицају Пацифика на ткз. оке- анску стратегију САД, о основним обележјима континенталне стратегије у Европи и сл. 39. Ibid, Дефанзива као вид стратегијских дејстава одбачена је у свим њеним димензијама, а од- брана је прихваћена само у оперативно-тактичким размерама, и то искључиво привремено. 40. Џон Кенет Галбрајт (John Keneth Galbraith), Доба неизвесности, Графички завод Хрватске, За- греб, 1978. године, стр. 380.: „Хрушчов је сматрао да мора упозорити свијет како се након пр- вих плотуна атомских бомби пепео комунизма и пепео капитализма не би ни по чему разлико- вали. Ако дође до атомског рата, чак ни најзагриженији идеолог неће моћи говорити о разли- кама, јер ће и он бити мртав. У нашем раздобљу, у којему је толико тога неизвесно, нешто је ипак извесно: да се морамо суочити са том истином.“ 41. Ibid, Пре свега сматра се да ће основни облик напада јединица Совјетске армије бити непосре- дан прелазак из покрета у напад, јер ће такав начин дејства омогућавати примена нуклеарних борбених средстава. Од свих елемената борбеног поретка захтева се да буду способни за про- тивоклопну борбу, јер савремене дивизије имају у свом саставу 200–350 тенкова и 650–720 оклопних транспортера. У току напада појас обезбеђења би се савлађивао, обично предњим одредима. У предборбени поредак батаљони се развијају на 3–5 км од предњег краја одбране, тенковске јединице заузимају борбени поредак на 1–2 км., а оклопни транспортери 800–1.000 м. 42. Ibid, Стечена су међутим богата искуства из дејства артиљерије на бојиштима ратова за осло- бођење. Дејствује се, првенствено по командним местима и ватреним положајима, а нападају се и аеродроми. 43. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 3. ВЕ 7: Проналазак бризантних експлозивних материја, у другој половини XIX века, којима се артиљерија одмах обилно користи, мења функцију под- земне градње. Од ње се захтева да, пре свега, обезбеди сигурну заштиту од пробојности арт. зрна. У првом реду настаје потреба за већим дебљинама заштитних покривки и јачим матери- јалима за израду сводова, а затим и за већим бројем подземних објеката. У том смислу и у фортификацији се усвајају неке норме или стандарди за објекте подземне градње. Сматрало се да је за плиће објекте подземне градње потребно обезбедити дебљину бетонске покривке од 2– 3 м, или слој дебљине 10–15 м. Улази се раде као бунари, степеништа, или рампе. Усавршава- њем техничких средстава крајем XIX века, и техника подземне градње се знатно усавршава. Употребљавају се сигурносни експлозиви, затим пнеуматске алатке, електрична енергија за 381 рад машина и уређаја за вађење материјала, примењује се одводњавање, осветљење, вентила- ција и др. 44. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 28.: Заједнички свим или већини фортификацијских објека- та јесу: Отпорност, заштита отвора, заштита од радиоактивног дејства, заштита од унутрашње и спољње загађености и заштита од воде и влаге. Отпорност фортификацијских објеката је способност конструкције да одоли механичким (ваздушни ударни талас, ударни талас у тлу, ди- ректни погодак), топлотним (топлотно зрачење, топлота ударног таласа, пожари), биолошко-хемиј- ским (бојни отрови, биолошки агенси) дејствима и дејству елекромагнетског импулса. 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 165. ВЕ 10: Данас су тунели важни објекти за заштиту од дејства НХБ-оружја, нарочито у градовима (метрои и поводни тунели). 46. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 6. ВЕ 7: Почетком 70-тих година подземна градња достигла је велике размере. Такође, при изградњи тунела, подземних железница, хидроелектрана, кана- лизације, рудника и других подземних објеката за опште потребе, води се рачуна да се они, уз евентуалну брзу адаптацију, у случају нуклеарног рата, могу искористити и за заштиту људи, материјала или индустријских објеката. Посебна пажња поклања се заштити улаза. Поред ула- за, јако битне су и улазне галерије. 47. Ibid. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 651.: У склоништима која нису херметички затворена, уко- лико на њих падну радиоактивне падавине, неопходно је употребити лична средства за зашти- ту. Други чинилац од којег зависи сигурност склоништа од радиоактивног зрачења јесте сте- пен отпорности материјала против те врсте зрачења. Заштитна моћ бетона, може се знатно по- већати додавањем, у одређеним размерама, челичне струготине и лимолита (врста гвоздене ру- де) и то против неутрона 280 пута, а против гама зрака и 20 пута. И елемент кадмијум, с обзи- ром на то да има велику способност апсорбовања радиоактивних зрака, може корисно употре- бити за заштиту као слој у покривки и зидовима склоништа. 49. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 170.: Фортификацијски објекти од таквог материјала, а на- рочито подземна склоништа, могу издржати притисак ударног таласа и у непосредној близини нулте тачке. Уколико ударни талас наиђе на већу површину објекта рушења су већа. При ну- клеарној експлозији јавља се и лако подрхтавање земљишта (слично слабијем земљотресу), ко- је појачава дејства ударног таласа, а у близини нулте тачке може проузроковати штете и на укопаним објектима (канализационе и водоводне цеви, подземна склоништа и сл.). Ударно деј- ство нуклеарног удара на ратну технику је различито, зависно од осетљивости њених поједи- них врста на притисак и удар. Најотпорнија су оклопна возила, нарочито тенкови. Ударно деј- ство нуклеарне експлозије на жива бића састоји се у наношењу разних повреда, било непо- средно обарањем или, много чешће, посредно – ударом предмета који се руше, затрпавањем итд. Због нагле промене ваздушног притиска, може доћи и до оштећења унутрашњих органа (бубрега, јетре, слезине), кидања крвних судова, потреса мозга и пуцања бубне опне. 50. Ibid, стр. 171: Топлотно зрачење може да створи велике штете и посредним путем тј. изазива- њем пожара, који могу у насељеним местима и у шумама проузроковати веће губитке него то- плотно зрачење у моменту експлозије. Нарочито су познате ткз. пожарне олује са увлачењем ваздуха од периферије ка центру пожара, оне уништавају све објекте који се нађу у њиховом захвату. Губици од топлотног дејства нуклеарне експлозије у Хирошими износили су око 50% свих губитака у људству и материјалу, углавном због слабе конструкције зграда и лако запа- љивог материјала. 51. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 651. 52. Ibid, Стр. 652. 53. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 193. 54. Ibid, Стр. 197. 382 55. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 430. 56. Ibid, Стр. 454: Сва та средства срачуната су на то да њихов одраз на радару буде потпуно иден- тичан одразу бојне главе, или да потпуно заслепе радаре и онемогуће њихов рад. У прву групу спадају балони, лажне бојне главе и делови задњег и претходног степена балистичке ракете. У ту групу спадају и балистичке ракете са више бојних глава, од којих су неке праве, а неке ла- жне. Балони су веома мали и пресвучени металом. Избацују се у великом броју из посебних глава балистичких ракета на правцима лета балистичких ракета са правим бојевим главама и на таквом одстојању од положаја противракетног одбрамбеног система, да се изазове употреба противракетних ракета. Расипају се из главе ракете на прилично великом пространству, ауто- матски надувавају и настављају доста успорен лет због инерције у правцу приближном крета- њу балистичке ракете. Лажне бојне главе расипају се на сличан начин, и мада су релативно ла- ке (свега неколико кг), настављају лет по предвиђеној путањи балистичке ракете. 57. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 188.: Иако би то био најтежи и најкомпликованији ратни случај, оружане снаге СФРЈ би максимално водиле рачуна да својим груписањем и начином дејства не онемогуће противнику било какве уносне (рентабилне) нуклеарне циљеве. То би се постизало избегавањем крутих и статичних фронтова, и применом најразноврснијих дејстава на фронту и у позадини, чиме би се живој сили и техници непријатеља наносили максимални губици. Изломљеност фронта, измешаност снага, стални борбени додири и непрекидна актив- ност на свим просторима и у свим временским и климатским условима, омогућили би избега- вање ефикасних нуклеарних удара, а истовремено такав начин извођења борбених дејстава ко- јима се непријатељ не би могао да прилагоди и ефикасно искористи своју техничку супериор- ност. Заштита становништва (дисперзијом и склањањем) биће такође, један од значајних зада- така стратегије вођења рата. 58. Џон Кенет Галбрајт (John Keneth Galbraith), Доба неизвесности, Графички завод Хрватске, За- греб, 1978. године, стр. 379.: „Истине од којих људи настоје побјећи јесу истина да наша мала планета не би могла преживјети нуклеарни рат, истина да би сваки сукоб изазван националном страшћу или идеолошким разликама имао апсолутно кобне последице, истина да би они који би рат дочекали скривени у бетонским бункерима у унутрашњости Cheyenne Mountaina (где се налази NORAD- Команда одбране Сјеверне Америке) живјели само неколико тједана дуже од оних које би рат затекао вани у градовима.“ 59. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 19.: Утицајни филозоф и друштвени аналитичар Бернард Расел био је њен председник. Кампања је организовала маршеве и демонстрације за укидање нуклеарног наоружања. Стекла је бројне присталице, пошто је страх од атомског „Трећег светског рата“ јачао. Многи су стрепели и од еколошке штете коју изазивају тестирања у атмосфери. 60. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 76–77. ВЕ 6. 61. Дневни новине „Политика“, среда 14. октобар 2009. године, Мирослав Лазански:“ Друго атом- ско доба“, Београд, стр. 02.: „Споразум о неширењу нуклеарног оружја ступио је на снагу пре 41 годину и у члану 6.“захтева од првобитних пет земаља поседника атомског оружја спрово- ђење ефикасних мера нуклеарног разоружања. 62. Милош М. Коварж, Докторска дисертација: „Решење архитектонских грађевина и склоништа према захтевима заштите од разарања из ваздуха у оптималним оквирима редовне архитектон- ске делатности“ , Архитектонски факултет БУ, Београд, 1965. године; стр. 29: „Градови сада- шњих размера су забрињавајуће повредљиви према запаљивим нападним средствима, зато по- стоји потреба да контролишемо њихову композицију и њихове конструкције тако да буду ма- ње повредљиви.“ 4. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ОКВИРУ СВЕМИРСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ 1. Миливој Југин, „Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 26. 2. Ibid. 3. Цветковић др Драган, „Површинско ракетно наоружање“, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. године, стр. 29. 383 4. Ibid. 5. Дневни новине „Блиц“, понедељак 09. април 2007. године, Њујорк Тајмс: „Балистички пројек- тили туристичка атракција“, Београд, стр. 11: Нуклеарни силоси и полигони у Новом Мексику и Невади некад су били најбоље чуване тајне Америке и овдје су вршене нуклеарне пробе све до 1993. године Данас је тај гигант само туристичка атракција. 6. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 7. 7. Миливој Југин, „Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 147. 8. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 32. 9. Тони Ален, Илустрована историја света – Савремено доба, Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 24.: Свет је нашао заједнички језик како би саградио Међународну свемирску станицу (МСС) која прави пун круг око Земље на свака 92 минута. Њени главни финансијери су САД, Русија, Европска свемирска агенција, Канада и Јапан, али су на њу одлазили и научници из многих других земаља како би спроводили истраживања. Посада у њој постоји непрекидно од новембра 2000. године 10. Ibid, стр. 25.: Један од беспилотних сателита какве NASA користи за проучавање Земље зове се „Ајс-сат“ (ICESat). Он кружи око наше планете и прикупља информације о атмосфери, ме- теоролошким обрасцима, те стању копна и океанских екосистема. Већ је лансирано 20 роботи- зованих лабораторија. 11. У прегледу литературе докторске дисертације дати су сајтови са Интернета на којима је могу- ће пронаћи податке о глобалним сателитским навигационим системима (видети: Литература) 12. Нови Гласник, Милан Дроњак, Бранко Попратњак: „Глобални сателитски навигациони систе- ми“, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 91–96. 13. Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 251–252. 14. Ibid, стр. 245. 15. Ibid, стр. 252. 16. Мајкл Кериган, Илустрована историја света – Крај комунизма и 21. век, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 27. 17. Дневни лист „24 сата“ среда, 2. новембар 2011. године, Ј. Стојковић: “Кина улази у свемирску трку“, Београд, стр. 10: “Кина је јуче успешно лансирала свемирску капсулу без људске посаде „Шенџоу 8“, која ће покушати да пристане уз лабораторију „Тијангонг 1“ која се налази у ор- бити од 29. септембра чиме је ова земља направила још један велики корак на путу да постане свемирска велесила.“ 18. Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 238–239. 19. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 406: Сателитски системи, организације које чине: космичке летелице на одређеним путањама у васиони опремљене специјалним уређајима, земаљске ко- мандне, пријемне, контролне и друге станице, центри и постројења који заједнички обављају одређену активност у некој од грана људске делатности. У свом раду сателитски системи ко- ристе специфичности и погодности космичких летелица које се крећу по космичким путања- ма. С обзиром на намену, сателитски системи могу бити: извиђачки, метеоролошки, навигациј- ски, телекомуникацијски, геодезијски, научно-истраживачки и др. За оружане снаге нарочити значај имају извиђачки, метеоролошки, навигацијски, телекомуникациони и геодезијски. 20. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648. 21. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 11: Навигацијски сателитски систем, организација коју чи- не: вештачки сателити у одређеним путањама око Земље опремљени специјалним уређајима, комплекс земаљских станица различите намене за рад са навигацијским сателитима, командни и рачунски центри за примопредају и обраду информација и одговарајући уређаји на објекти- ма који воде навигацију (бродови, ваздухоплови и др.). Намењен је за вођење поморске и ва- здухопловне навигације у свим метереолошким условима. Навигацијски сателитски систем 384 може да снабдева подацима за навигацију кориснике скоро на целој Земљи, у ваздуху, на води и под водом. 22. Ibid. 23. Ibid. 24. Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 258–262. 25. У прегледу литературе докторске дисертације дати су сајтови са Интернета на којима је могу- ће пронаћи податке о савременом површинском наоружању (видети: Литература). 26. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 592.: Систем космичког оружја. 27. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 649. 28. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 406: Идеја о извиђању помоћу васионских летелица, које ће кружити сателитским путањама око Земље, јавља се пре непосредног почетка радова на истра- живању васионског простора. Само неколико месеци после завршетка Другог светског рата, почеле су прве озбиљније студије о вештачким Земљиним сателитима. 29. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 648.: Космонаутика; 30. Мирковић др. Тодор: „Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова, Еволуција и прела- сци у нови квалитет“, ВИЗ, Београд, 2003. године, стр. 255. 31. Ђурица Лабовић,“Шпијунирање из космоса“, Друштво југословенско-корејског пријатељства, Метграф, Нови Београд, 2000.. године, стр. 183.: „...уз осматрање интезивно се развија и при- слушкивање из Космоса. Крајем јануара 1985. године амерички шатл“Дискавери“ однео је у свемирско пространство специјални војни сателит који се у аналима Агенције за националну безбедност води под шифром „Велико уво“, што јасно указује на његову намену.“ 32. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 765. 33. Дневни новине „Политика“ недеља 9. март 2008. године, Драгослав Ранчић: “Војни успон Ки- не“, Београд, стр. 5: “Посебно забрињава активност Кине у космичком и кибернетичком про- стору. Кинеске ракете су у стању да оборе сваки – па дакле и сваки амерички – сателит у Зе- мљиној орбити. Кинези су то убедљиво доказали када су пре годину дана плански и јавно уни- штили један свој застарели метереолошки сателит.“ 34. Дневни лист „Блиц“ понедељак 22. фебруар 2008. године, Т. Васиљевић: “САД обориле опа- сни сателит“, Београд, стр. 10: “Русија и Кина не верују Вашингтону да је сателит био опасан, већ сумњају да су САД испробале нову технологију или хтеле да униште информације које је сателит прикупио.... Оперативци са ратног брода “Лејк Ири“ имали су интервал од само 10 се- кунди да испале ракету СМ-3 на сателит величине аутобуса на висини од око 247 километара изнад Земље.“ 35. Цветковић др Драган, „Површинско ракетно наоружање“, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. године, стр. 29–30. 36. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 406.: Сателитско извиђање, прикупљање података војне, на- учне и друге природе на Земљи, у атмосфери и космичком простору васионским летелицама, опремљеним специјалним уређајима. Изводи се у миру и рату. 37. Дневни новине „Политика“среда 23. јануар 2008. године, Слободан Самарџија: “На космичком бојишту“, Београд, стр. 5. :“Русији је потребно антиракетно наоружање новога типа, способно да дејствује и у нижим слојевима космоса, изјавио је пре неки дан генерал-пуковник Јуриј Со- ловљев, главнокомандујући јединицама за специјалне намене ...потребне су нам и ракете за ве- ће висине, за уништавање циљева у свемиру.“ 38. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 765. 39. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 769.: За успешно функционисање територијално-противва- 385 здушне одбране у тако измењеним условима, захтевало се пре свега знатно већа брзина у реа- говању на појаву циљева, него раније. Пошто се тај захтев не може задовољити никако ручним радом, морало се одмах после појаве првих типова авиона са надзвучном брзином, прећи на увођење аутоматизације у све радње почев од откривања наиласка непријатељевих ваздушних убојних средстава, па до завршетка дејства, ради њиховог уништења. На том послу у неким зе- мљама већ је шездесетих година толико постигнуто да су њихови системи територијално-про- тивваздушне одбране названи полуаутоматски. Од тада се број држава са таквим системом стално повећавао. 40. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 770. 41. Ibid. 42. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 771.: Ракета је најосетљивија на активном делу путање, јер су мотори у раду, па њихово оштећење изазива промену курса и скраћивање домета. Балистич- ка ракета на том делу још није избацила лажне циљеве, а у случају промашаја постоји могућ- ност да се пресретање изврши на средњем или последњем делу путање. Но, на активном делу путање ракета се тешко погађа, јер је на располагању мало времена (неколико минута), а даљи- на циља велика, па је тачност пресретања мања. На средњем делу су даљине и висине још увек велике, а појављују се и лажни циљеви. На последњем делу путање најлакше су: идентифика- ција циља и техника пресретања, а могу се користити и противпројектилски пројектили ма- њег домета. 43. Ibid, : Повећање нуклеарне снаге, да би се добили већи убојни интервали, захтевало би сувише тешке бојеве главе. При експлозији пројектила иза циља, убојно дејство изостаје, јер брзине ударног таласа експлозије и парчади пројектила у ваздушном простору износе око 5 маха, док брзина циља иде и до 20 маха. У јако разређеном ваздуху ударни талас експлозије безначајан је или и не постоји. Топлотно дејство експлозије на циљ је неефикасно јер је краткотрајно (пројектил пролази кроз ватрену лопту за 2/100 секунде, услед чега, у најповољнијем случају, може да сагори само један слој његове оплате). Радиоактивно дејство такође је краткотрајно, и стога, чак и при блиским експлозијама, потпуно без ефекта. Вероватноћа погађања пројектила по неким ауторима износи 25%, а у пракси, по неким подацима, у САД су при проверама у 90 покушаја само 3 противпројектилска пројектила погодила циљ. 44. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 770. 45. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 769.: Систем NORAD се понекад назива и систем SAGE (Semy Automatic Graund Environment), што је међутим име само за аутоматизовани систем ко- мандовања и управљања борбеним средствима у оквиру система NORAD. Основне идеје про- јекта дао је још 1949. год. професор Масачусетског технолошког института и члан Научног консултативног савета ратног ваздухопловства H.A. Whale (Вејл млађи). Реализација је почела 1951. године Извођење радова поверено је лабораторији „Lincoln“, на Масачусетском техноло- шком институту (град Lexington), формираној специјално за истраживање проблема територи- јалне противваздушне одбране. За тај посао ангажовано је око 2.000 сарадника, од којих 700 научника и инжењера. Паралелно са радовима Лабораторије, текло је стварање нових пав средстава, надзвучних ловаца пресретача и вођених ракета земља–ваздух. За руковођење деј- ствима јединица наоружаних њима, августа 1954. године формирана је Команда континентал- не ваздушне одбране (CONAD-Continental Air Defense Command) са седиштем штаба у Коло- радо Спрингсу (Colorado Springs). Након потписивања са Канадом Споразума о изградњи 12.09.1957. године кренуло се у реализацију изградње система NORAD. 46. Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. године, стр. 257.: 47. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 193. 48. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 304. 386 5. АНАЛИЗА МЕЂУСОБНИХ УТИЦАЈА У ОКВИРУ ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА 1. Тони Ален, Илустрована историја света – Савремено доба Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 17.: Још за време Другог светског рата научници у Блечли Парку, у Енглеској, створи- ли су први електронски рачунар на свету како би разбили немачке војне шифре. Непосредно након рата 1946. године амерички инжењери Џ. Преспер Екрт и Џон Мокли стварају „ENIAC“, први светски компјутер опште намене. Компјутери су педесетих година били огромне и ком- пликоване машине. Прве машине биле су велике попут соба, али је 1959. године компанија ИБМ представила први транзисторски компјутер. То је касније довело и до настанка миником- пјутера. Постепено су почели да се користе у пословном окружењу, углавном за рачуновод- ствене потребе, али мањим компанијама и обичним људима нису били од интереса све до се- дамдесетих година. Први персонални компјутер престављен је 1975. године. 2. Ibid. 3. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 45.: Компакт диск се појавио 1982. године, али је верзија за вишекрат- но снимање развијена тек 1990. године Промене које изазива информациона технологија, а ко- је су очигледне и видљиве, односе се првенствено на начин прикупљања, складиштења, обраде и презентирања информација, при чему информација постаје стратешки ресурс, за који се у постиндустријској ери може показати да је вредан и утицајан онолико, колико је то капитал био у индустријској ери. 4. Дневни новине „Политика“ уторак, 26. јануар 2010. године, Милан Мишић: „Чије су ›хакерске бригаде‹“ Београд, стр. 4: “Сад и Кина отвориле нови фронт, а Хилари Клинтон говори о Ин- тернет слободама. Почело је саопштењем највеће интернет компаније Гугла, који је 12. јануа- ра, обелодањујући да су хакери провалили у његове системе и одатле покупили неке пословне тајне, кривицу адресирао на кинеску државу.“ 5. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 33. 6. Нил Морис Илустрована историја света – Од 1945. године до Хладног рата, Књига комерц, Бе- оград, 2011. године, стр. 45.: Појава Интернета најавила је информатичко доба и изнедрила ин- терактивну културу која ће људе обавештавати о свему. Интернет је замишљен као информа- тивна мрежа за техничаре и истраживаче, али је доживео убрзани развој почетком 90-тих годи- на XX века. Прва комерцијална понуда приступа Интернету преко телефонске линије десила се 1990. гoдине. Он представља огромну глобалну мрежу која повезује десетине хиљада разли- читих рачунарских мрежа, односно милионе компјутера широм света. 7. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 33. 8. Мајкл Кериган, Илустрована историја света – Крај комунизма и 21. век, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 36.: Приказивана до засићења, стварност живота и смрти делује попут неког играног филма или телевизијске сапунице. Отуда и инсистирање Жана Бодријара 1991. да се „Заливски рат није ни десио“ – била је то само још једна телевизијска емисија. 9. Мајкл Кериган, Илустрована историја света – Крај комунизма и 21. век, Књига комерц, Бео- град, 2011. године, стр. 43. 10. Тони Ален, Илустрована историја света – Савремено доба Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 6. 11. Дневни новине „Политика“ уторак 21. фебруар 2012. године, Јелена Стевановић: „Интернет се креће брже од планете“, Београд, стр. 13.:“Човек 21. века у једном дану обави више телефон- ских разговора него што је током целе 1983. године. ...Многи су указали да знање не чини скуп чињеница, јер чињенице морају бити повезане у систем.“ 12. Дневни новине „Политика“ петак 27. јул 2012. године, Милан Мишић:“Скајп у друштву вели- ког брата. Big brother is watching you“, Београд, стр. 3.:“Популарни интернет сервис за кога се веровало да је безбедан од прислушкивања, после промена сарађује са службама безбедности.“ 13. У дневној штампи могуће је свакодневно пронаћи податке о различитим нападима хакера на одређене државне, привредне, личне и војне системе. Наводимо само неке од њих: – Дневни новине „Политика“ недеља 23. новембар 2008. године, Милан Мишић:“ Дигитални хладни рат“, Београд, стр. 3.:“ Велике, али и мале силе све више користе нападе на компјутер- 387 ске системе за диверзију и шпијунажу. Кинеске могућности за дигиталне нападе су већ усавр- шене да САД могу бити неспособне да узврате, па чак и да открију да су нападнуте.“ – Дневни новине „Политика“ среда 15. јул 2009. године, Н.П.: „Хакери заметнули траг“, Бео- град, стр. 03.: „Хакери напали на бројне веб-сајтове у Јужној Кореји и САД....“; – Дневни новине „Политика“ недеља 31. мај 2009. године, Сања Стијовић.: „Хакери шпијуни- рали 103 земље“, Београд, стр. 4: „Сајберкриминалци упали у системе 1.295 компјутера и из владиних и приватних канцеларија широм света украли низ важних докумената.“ – Дневни новине „Политика“ субота 10. март 2012. године, Д. Вукосављевић: “Приведени ха- кер имао податке за 800.000 „нападнутих“ сајтова, Београд, стр. 12.:“Ухапшени хакер, осум- њичени Г. В. из Панчева поседовао је податке за око 800.000 компромитованих интернет сајто- ва, саопштено је из МУП-а Србије.“ – Дневни новине „Политика“уторак 12. фебруар 2013. године, М. Мишић: “Сајбер-рат против САД“ Београд, стр. 12: „Владине агенције, Пентагон и информатички системи америчких ком- панија су под растућим ударом спољњих сајбер напада, који све више угрожавају националну безбедност и економију.“ 14. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 44. 15. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. мај 2007, број 16, стр. 63: “Заштита војних система и софт- вера“: На пример „боинг 777“ или „airbus 330“ имају софтверске системе за контролу лета без иједне мануелне подршке, тј. извршење команди ових авиона зависи од њиховог дигиталног система за контролу лета. То исто важи и за најсавременије војне авионе (нпр. Ф-16), који има такође софтверски контролисане системе, као што су системи за контролу лета, навигациони системи, комуникациони и извиђачки системи. 16. Ibid,: Војни C4 I системи, због своје интерконекције су посебно рањиви јер користе везу преко Интернета, основних и организационих локалних мрежа LAN (local area network), модема, ци- вилних и војних комуникационих система, навигационих система и радија свих фреквентних опсега. 17. Дневни новине „Политика“ 05. октобар 2011. године, додатак: Наука/информатика/технологи- ја, С. Терзински,:„Сајбер супероружје“, Београд, стр. 25: “Немачки стручњак за рачунарску безбедност оптужује САД да су осмислиле црв“стакснет“ да онеспособи нуклеарно постројење у Ирану.“ 18. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 44.: Међутим, постоје индикације да многе земље ра- де на развоју информационог оружја. Постоји податак да је на затвореном брифингу у Кон- гресу шеф CIA, George Tenet, рекао, да постоји најмање туце земаља (од којих су неке неприја- тељски расположене према САД), развијају програме за напад на информационе и компјутер- ске системе других земаља. У том контексту су апострофиране Кина, Русија, Либија, Ирак и Иран. Ратно ваздухопловство САД формирало је сопствену групу ( Electronic Security Enginee- ring Teams – ESETSs). Тимови од два или три члана обилазе сајтове Ратног ваздухопловства и покушавају да добију контролу над њиховим компјутерима. Са друге стране САД, увелико ра- де и на развоју сајбер-оружја. Иако је пун обим америчког сајбер-арсенала међу најбоље чува- ним тајнама националне безбедности, одређени извештаји указују на широк спектар оружја у развоју, укључујући компјутерске вирусе или логичке бомбе за обарање противничких рачу- нарских мрежа, пласирање дезинформација ради изазивања конфузије и обликовање видео- слика на страним телевизијским станицама ради обмане. Октобра 1999. године Пентагон је об- јавио да је консолидовао планове и за офанзивне и за дефанзивне сајбер-операције. 19. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. мај 2007, број 16, стр. 62–63, Дијана Маринковић: „Зашти- та војних система софтвера.“ 20. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 38. 21. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. мај 2007, број 16, стр. 63: “Заштита војних система и софт- вера“: Познавање система и вештина програмирања је неопходна за развој ИТ технологија и сајбер безбедности. У том погледу веома су важни стручњаци, као што су администратори, програмери, па чак и бивши хакери, који могу бити коришћени као консултанти за идентифи- кацију рупа у систему, док експерти за безбедност треба да их покрију. Међутим грађење ткз. сајбер армије од волонтера не може бити добро решење за националну безбедност. Иако то 388 могу да буду признати стручњаци из области безбедности рачунара, не може се очекивати од њих познавање логистике и тактике, па је потребно креирати структуру која ће ефикасно кори- стити њихово знање и процедуре, које ће помоћи у решавању разних ситуација у области сај- бер ратовања, а засноване на војним наукама. 22. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 34. 23. Ibid, стр. 38.: Како су информације све више и више приступачне у дигиталном формату, свако повећање моћи рачунарских процеса шири ранг нових опција и омогућава комплетно нове форме њиховог коришћења. У складу са наведеним, концепт информационог ратовања управо је укорењен у неспорној чињеници да информације и информационе технологије постају све значајније и за националну безбедност уопштено, и за ратовање посебно. Према том концепту наступајући конфликти ће увећано бити окарактерисани „борбом“ над информационим систе- мима, тј на мрежи. Онај ко буде господарио техникама информационог ратовања имаће велико преимућство у односу на оне друге, и зато неће бити изненађење ако информационо ратовање, временом помери „у страну“ ( или потпуно избаци „из игре“) друге, традиционалније и кон- венционалније форме ратовања. 24. Ibid, стр. 42. 25. Ibid, стр. 41. 26. Војно Дело број 2/2005., ВИЗ, Стеван Синковски: „Информациона безбедност – компонента националне безбедности“, Београд, 2005. године, стр. 79.;Информационо ратовање нуди пот- пуно нове опције које никада раније нису виђене: спречавање борби и редуцирање сукоба уз примену интегрисанијих и софистициранијих активности решавања конфликта пре војног су- коба, максимална експлоатација свих расположивих и релевантних информација, разумевање конфликта у свим његовим политичким, социјалним, економским и културним димензијама, али и олакшавање акције, супериорно коришћење сопствених мрежа и инвестиција у инфо-технологији, сарадња (садејство) уклањањем логичких и организационих баријера између различитих јединица и могућности, фокусирање координације и кооперације на свим нивоима конфликта, олакшавање промена, боље разумевање и објашњавање претходних успеха и промашаја. 27. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. новембар 2007, број 16. Специјални прилог 69: „Друштвене мреже на Интернету“: Ако су у друштву досад доминирали државна, војна и економска моћ, сада се друштвене мреже појављују као четврти стуб моћи, који окупља грађане и представља шансу да се дође до одређене равнотеже.... Шири се круг држава у којима ...се оне схватају и као савезници, али и као опасност по владајући режим.“ 28. Дневни новине „Политика“ среда 1. јун 2011. године, М. Мишић „Пентагон ће бомбардовати хакере“, Београд, стр. 3.:“По новој стратегији, компјутерска саботажа која долази из иностран- ства биће сматрана „чином рата.“...Протеклих дана на удару је био „Локид Мартин“, један од вели- ких лифераната напредне војне технологије за америчке оружане снаге. Напад је заустављен, али је сматран довољно важним и потенцијално опасним да је о томе брифован Барак Обама.“ 29. Магазин МО Србије „Одбрана“, број 175, 1. јануар 2013, стр. 68–70., Милан Миљковић, „Стра- тегија сајбер безбедности, Обавештајно-безбедносни сектор Немачке“: „Актуелна стратегија сајбер безбедности Немачке дефинише сајбер простор као виртуални простор свих информа- ционо-телекомуникационих (ИТ) система повезаних на нивоу база података на глобалном ни- воу. Интернет, као универзална и јавно приступачна мрежа основни је предуслов постојања сајбер простора, који може даље да се шири и дограђује додатним умреженим базама података.“ 30. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. Године стр. 34. 31. Ibid. 32. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. март 2010, стр. 53 The New York Times: „Оружје на мрежа- ма, Заштита од интернет напада.“: „Сједињене Америчке Државе почеле су разговоре са Руси- јом и комитетом Уједињених нација за контролу наоружања о јачању безбедности на Интерне- ту и ограничавању војне употребе кибернетичког простора.“ 33. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 34. 34. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. мај 2007, број 16., стр. 63: “Заштита војних система и софтвера“: У неактивне одбрамбене методе сврстана је физичка заштита система, као примар- 389 ни облик заштите, а чини је изолација свих критичних система, стављање критичних операција под мануелну контролу, редуцирање интеграција, што је више могуће, где сви улази и излази у систем треба да буду строго дефинисани и физички изоловани, затим задржати људски фак- тор, као елемент који ће контролисати критичне системе, односно смањити аутоматизацију преко софтвера, учинити нераздвојним од целокупног система заштите битне везне комуника- ционе тачке и чворишта у систему, где се врши физичка конекција у систем споља. 35. Ibid, : Активне одбрамбене методе чине софтверски програми који служе за заштиту рачунар- ских система од неовлашћеног упада, а то су пасворди и лозинке односно верификација иден- титета, као неопходан део безбедности система. Дуге лозинке од 32 карактера су сигурније и теоретски их је тешко открити. Краће лозинке од осам карактера треба да буду мешавина сло- ва, бројева и осталих карактера. Ту су и антропоморфистичке мере, као што су отисци прстију, скенирање мрежњаче или лица, које обезбеђују веома добру безбедност, када се користе зајед- но са осталим методама заштите. Магнетне картице и остали кодирани модули, који могу бити читани механички или електронски и који садрже екстремно дуге кодове, које је готово немо- гуће дешифровати, али једини недостатак је што се картица мора добро чувати, да се не изгуби или да не буде украдена. Један од начина је и вишеструко потврђивање и остваривање конек- ције вишеструким пријављивањем. Сигурност повећава већи број адреса где се захтевају две одвојене телефонске линије, а сигнал према систему пролази једино ако прођу оба сигнала, и у том случају ако неко прође први сигнал, а други не, може бити одмах откривен. Важна је и контрола софтвера, односно програми који контролишу неовлашћене приступе и операције, а такође могу детектовати вишеструке покушаје улаза у систем. 36. Дневни новине „Политика“ недеља, 29. март 2009.. године, Сања Стијовић „Где год да сте, снимљени сте“ Београд, стр. 04.:“Са близу 5 милиона камера, Британија може да се похвали најобухватнијим видео-надзором на свету. – Већина снимака и фотографија чува се 31 дан. У Лондону не можете да избегнете 96 камера на Хитроу, 1.800 на станицама, 6.000 у подземној железници и 260 око Парламента.“ 37. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. април 2012, број 157. Специјални прилог 70: “Криминал у сајбер простору“: Технолошки развој коме се не могу сагледати последице омогућио је ствара- ње „data heaven-a“ –раја за крађу података и „criminal heavena“ – криминалног раја, нарочито у мање развијеним друштвима, са непостојећом или непотпуном правном регулативом у области рачунарског криминала. Процене Интерпола говоре да је штета настала компјутерским крими- налом одмах иза штета насталих трговином дрогом и оружјем.“ 38. Дневни новине „Политика“ уторак 14. јун 2011. године, М. Мишић: „Интернет за дисиденте“, Београд, стр. 03.:“САД финансирају пројекат који ће противницима ауторитарних режима омогућити да комуницирају и када држава затвори канале.“ 39. Дневни новине „Политика“ понедељак 13. јун 2011. године, Ненад Радичевић „Сајбер-ратови нису научна фантастика“, Београд, стр. 03.:“Кенет Гирс, амерички експерт за сајбер-одбрану објашњава да ни обични грађани не могу више тако лако да сакрију тајне на Интернету“. 40. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. мај 2007, број 15, Раденко Мутавџић,: „Интернет у систему одбране. Широка примена технолошког чуда... Уз све шире коришћење популарних сервиса, као што су Web и електронска пошта, Интернет у систему одбране служи за стицање нових ис- кустава и знања која се примењују за формирање наменских командно-информационих систе- ма и заштићене рачунарске мреже, кроз коју ће безбедно протицати мултимедијалне информа- ције какве тражи савремена војска.“, Београд, НЦ Одбрана, стр. 64–67; 41. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. мај 2007, број 15, стр. 64–67.: Дијана Маринковић,: „Некон- венционално ратовање, Дигитално бојно поље“: „Војна употреба нових информационих техно- логија и Интернета је у великој експанзији.... Може се закључити да се сајбер напади све више интензивирају, да је он већ у току, да није виртуелна димензија, већ груба стварност која се од- вија, како између супротстављених држава и групација, тако и између „савезника“ и коалицио- них припадника. 42. У прилог наведеној констатацији дајемо преглед чланака који су на ову тему објављени у дневној штампи, који су прикупљени у временском интервалу од 2009. године до почетка те- куће 2013. године: Наводимо неке од њих, хронолошким редом: – Дневни новине „Политика“, субота 30. мај 2009. године, М. Пантелић: “Америка се ојачава за интернетски рат“ Београд, стр 3: „Нови командни органи, дефанзивна и офанзивна дејства“ 390 – Дневни новине „Политика“ субота 21. август 2010. године, Танјуг: “Пентагон оптужио Пе- кинг за сајбер нападе“, Београд, стр. 2.: „САД су први пут јавно упозориле да кинеска војска користи стручњаке за рачунаре за сајбер нападе на америчке компаније и државне агенције“ – Дневни лист „24. часа“ понедељак 6. децембар 2010. године, Д. Милојковић: “Вашингтон страхује од сајбер рата с кинеским хакерима.“, Београд, стр. 2. : „Кинеске компаније повезане с владом запослиле су искусне хакере, међу којима и Лин Јонг-а, познат под називом „Лајон“, оснивач групе софтвераша која је настала након америчког бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. године“ – Дневни новине „Политика“ понедељак 17. јануар 2011. године, М. Мишић:“САД и Израел бацили сајбер бомбу на Иран““, Београд, насловна стр. и /03. : „Њујорк тајмс открива да је „Stuxnet“ компјутерски вирус који је саботирао нуклеарна постројења Техерана, дело ЦИА и Мосада... „Stuxnet“ је несумњиво успешно обавио свој посао много „чистије“ него што би то учинило израелско бомбардовање Натанца.“ – Дневни новине „Политика“ недеља 05. новембар 2011. године, М. Мишић: “Пљачка Америке онлајн“, Београд, стр. 2: „Заједнички извештај 14 обавештајних агенција први пут за сајбер шпијунажу директно оптужује Кину и Русију. Америчке корпорације, универзитети и држава годишње губе до 50 милијарди долара као резултат пљачки“онлајн“ – крађа пословних тајни провалама у компјутерске системе. – Дневни новине „Политика“ недеља 21. новембар 2011. године, Душан Стојичевић: “Победи без ратовања“, Београд, стр. 03. : „Сајбер рат ће се дешавати све интензивније, са последицама које су сразмерне компјутеризацији једног друштва.... Пентагон оформио сајбер команду.“ – Дневни новине „Курир“ субота 19. новембар 2011. године, Милан Мишић: “Кина отела сате- лите САД“, Београд, стр. 21: „Хакери званичног Пекинга провалили безбедоносне шифре на две америчке свемирске летелице. ...Америка се боји да ће, уколико почне рат, Кина бити у стању да контролише сателите САД.“ – Дневни новине „Политика“среда 11. април 2012. године, Милан Мишић:“Пентагон спрема сајбер оружје“, Београд, стр. 02. :„Експерти тврде да је Америка изгубила битке са државним и индивидуалним хакерима.“ – Дневни новине „Политика“, петак 01. јун 2012. године, Милан Мишић: “Нови дигитални фронтови“, Београд, стр. 2: „План икс за повећање америчких потенцијала у сајбер ратовању ...као нову фазу у америчким напорима да повећа своје одбрамбене и офанзивне потенцијале на дигиталном бојишту.“ – Дневни новине „Политика“ субота 02. јун 2012. године, Милан Мишић: “ Олимпијске игре Америке са Ираном“, Београд, стр. 03: „Ескалацију сајбер напада на нуклеарна постројења Те- херана Барак Обама је наредио већ у првом месецу свог мандата.“ – Дневни новине „Политика“уторак 12. јун 2012. године, Данијела Вукосављевић: “Почео пр- ви светски сајбер рат“, Београд, стр. 3: „Напади на оперативне системе мобилних телефона по- стаће све чешћи употребом рачунарских вируса, каже Владимир Урошевић, шеф Одсека за су- збијање електронског криминала...“ – Дневни новине „Политика“уторак 12. фебруар 2013. године, М. Мишић: “Сајбер-рат против САД“, Београд, стр. 2. :„ На удару су сектори енергије, финансија, инфор. технологије...“ 43. Дневни новине „Политика“ понедељак 13. јун 2011. Године , Милан Мишић „Време је за сај- бер-детант“, Београд, стр. 2.: “Хенри Кисинџер предлаже да САД и Кина склопе неку врсту споразума и неке области прогласе недодирљивим за хакере.“ 44.Дневни новине „Политика“ понедељак 09. април 2012. године, В. Дугалић: „Земља се брани и у сајбер-простору“, Београд, насловна стр. 3.:“Непријатељи лако могу да сакрију порекло напа- да“, каже мајор драган Младеновић, из Гарде Војске Србије, чији је магистарски рад “Међународ- ни аспект сајбер ратовања“ одбрањен највишом оценом на Факултету организационих наука.“ II део СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ВОЈНИХ ТЕХНОЛОГИЈА И САВРЕМЕНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ, АНАЛИЗА УТИЦАЈА НА ФИЗИЧКУ СТРУКТУРУ САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА II1. Основни правци развоја савремених технологија 1. Технолошком револуцијом се условно означавају битне промене које настају над средствима за производњу (средства за рад и предмети рада) и начин њиховог повезивања, при чему осно- ву тих промена чине техничко-технолошки проналасци и њихова практична примена. (М. Цу- 391 пара, Војне последице треће технолошке револуције, ВД, 2/89, стр. 49) – преузето из : проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920–2000., Вој- ноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 235. 2. „Политика са позиције силе у међународним односима“ – студија, ГШ ЈНА/ЦСИ, 1983. год. стр 6.: Према подацима које даје Жан Жак Серван Шрајбер, у делу „Амерички изазов“ полови- ном 60-тих година у свету је било ангажовано у научноистраживачком раду око 1,2 милиона људи, што је представљало око 90% од укупног броја радника и истраживача у дотадашњој историји људског друштва. – преузето из: Ibid 3. Часопис“Војно дело“ 4/2005, пуковник проф. др. Василије Мишковић, дипл. инж.,“Неки аспекти примене савремене технологије“: Војноиздавачки завод, Београд, 2007. године; стр. 162: Еволуциони тип промена технологија подразумева сталне, непрестане, али мале и ситне промене. Овај тип промена, у ствари, даје побољшања, у малим помацима, али стално. То је онај тип развоја, који је у својој суштини природан, на први поглед невидљив, али стално по- стоји и даје стварне резултате. Да би овај тип промена, побољшања, усавршавања и развоја био могућ, у позитивном смислу, неопходно је да у систему постоји повољан општи миље и повољне опште тенденције развоја, који иначе доноси револуционарни тип промена техноло- гија. Једном развијене, одређене технологије могу да се развијају еволутивним типом промена до неслућених размера и својим утицајем да, исто тако, скоро „невидљиво“ утичу на развој и промену у друштвеним односима. Пример је прво појава, а затим и развој микропроцесора. 4. Ibid, стр. 161. : Револуционарни тип промена технологија подразумева промене које су резул- тат великих открића, а резултирају променама односа у људском друштву, структуре система, одвијања процеса, променама начина функционисања, итд. Ове промене су, условно речено, тренутне, релативно ретко се догађају, док само увођење у функцију траје релативно кратко. Промене револуционарног типа најчешће не морају да значе побољшање у друштвеним одно- сима. Оне имају значење успостављања новог миљеа, у коме се развијају друштвени односи, односно омогућава се отклањање баријера и ограничења која без радикалних промена не би могла бити отклоњена. Промене револуционарног типа, такође, најчешће значе и промену оп- штих тенденција развоја. 5. Ibid, стр. 236.: преузет цитат: Данило Ћук, „Савремени научно-технички развој и његов утицај на ратоводство“ – ауторизовано предавање, ЦВШ ВЈ/ШНО, 1977. године стр. 3: „Од пронала- ска принципа фотографисања, па до израде прве фотографије прошло је 112 година (1727– 1839. године) За телефон је „мртви ход“ већ скраћен на 56 година, за радио на 35, за телевизију на 12, за атомску бомбу на 6, а за транзисторе на 5 година. (Ibid, стр. 7). Брзина генерисања но- вих технологија варира од гране до гране у широком опсегу (нпр. у садашњем времену око 5 година у електроници, 15–20 год у енергетици, процесној индустрији, машиноградњи и др.) 6. Ibid: Наука је активност оријентисана ка открићима и бави се фундаменталним истраживањи- ма чији резултат тек треба да се трансформише у „живот“ одређене технологије. Према томе, она је само неопходан, али не и довољан услов за генерисање нове технологије и за друштвени напредак уопште. 7. Ibid: Технологија обухвата скуп знања о поступцима и процесима који се примењују у произ- водњи и другим активностима привреде. Сложеност технологије и њену повезаност са техни- ком др Данило Ћук сагледава кроз њене саставне делове: (1) hardware или техничка средства; (2) software или скуп метода, поступака и процеса за њихово ефикасно коришћење и (3) orgwa- re или организација помоћу које се доносе одлуке. У hardwar-у и softwar-у је уткано знање фундаменталних истраживања, резултати научних вештина (Know-how) и резултати техноло- шких апликација (Know-why). 8. Часопис“Војно дело“ 4/2005, пуковник проф. др. Василије Мишковић, дипл. инж.,“Неки аспекти примене савремене технологије“: Војноиздавачки завод, Београд, 2007. године; стр. 161: Када се јаве економски, привредни и други проблеми, прво се зауставља финансирање технолошког развоја, како на нивоу привредног субјекта тако и на нивоу земље. Технолошки развој једини стварно омогућава прави привредни и сваки други опоравак, али се он први зау- ставља. Мада изгледа апсурдно и нелогично, услов за убрзавање технолошког развоја је разре- шење егзистенцијалних проблема људи у некој земљи. Логично би било да је обрнуто, да тех- нолошки развој донесе разрешење егзинстенцијалних проблема људи, као што се догодило у Кини, када се експанзија, у технолошком, а и у сваком другом развоју, јавила након што је у три године за редом успела самостално, без увоза, да прехрани своје становништво. 392 9. Ibid , стр. 159. 10. Ibid , стр. 160. 11. Ibid. 12. Ibid , стр. 157.: Прљаве технологије су углавном развијене у развијеним земљама, али последи- це сносе сви, па су интензивирани напори развијених земаља да те технологије преселе у сиро- машне земље, што овај проблем чини глобалним. Суштина проблема састоји се у томе да раз- вој и примена нових технологија представља и нужност и неминовност, да је омогућила развој друштва, али да истовремено представља претњу опстанку људске врсте. Те претње предста- вљају глобални проблем, али се тако не решавају. Развој и примена различитих технологија има изузетно велики утицај на људско друштво. Скоро да је немогуће наћи неку људску делат- ност у којој примена развијених технологија не испољава, ако не пресудан, а оно бар изузетно велики утицај. И не само на људске делатности, него и на све односе који постоје и који се ја- вљају у људском друштву. Аспекти са којих је могуће посматрати утицај развоја и примене технологије су многобројни. 13. Ibid , стр. 163. 14. Ibid ,: Прогнозе да ће се деца рађати по наруџби, односно по дизајну својих наручилаца, наме- ће питање да ли то значи да ће моћи бити наручена и у неком „тиражу“?! Да ли то значи да ће бити нарушена непоновљивост сваке јединке, за шта се до сада природа бринула? 15. Дневни новине „Блиц“, петак 30. март 2007. године, А. Петровић: „Свет се окреће сунцу, ветру и биогориву“, Београд, стр. 06.: У Португалу је пуштена у рад највећа соларна електрана на планети, која се простире на чак 60 хектара..., снаге 11 мегавата....“; 16. Ibid , стр. 165: Табела 1. : Дат је схематски приказ поступка процене технологија 17. Ibid : Према подацима и проценама Светске банке из Вашингтона дата је листа 10 највећих привреда света, према бруто-националном дохотку за 2000. годину, као и за 2020. године 18. Ibid, стр. 155.: Интервјуишући већ болесног Николу Теслу новинар га је питао, да ли зна шта је Бор учинио са атомом. Никола Тесла му је одговорио: „Ко дирне у природу, горко ће зажали- ти.“ Нажалост сведоци смо да су се пророчке речи великог научника обистиниле. 19. Дневни новине „Вечерње новости“, недеља 06. јул 2008. године, Тањуг: „Микро-робот у на- шем мозгу“, Београд, стр. 06.; „... Мартин Лангер, је пак предвидео да ће већ за десет година бити у употреби „генетске пилуле“ способне да излече низ болести „поправком“ ДНК...“ 20. Магазин НИН, 10. јануар 2013. године, Марко Ловрић: Интервју: Рамеш Машелкар, лидер на- учника света, председник Светске истраживачке алијансе која окупља 60.000 научника: „Прет- ње опстанку цивилизације“, Београд, стр. 18.: „Највећи изазови човека врло су једноставни. Сиромаштво је, наравно највећи проблем, а климатске промене, глобално загревање, катастро- фа су, која је изгледна.“ 21. Дневни новине „Политика“, 15. јун 2011. године, Додатак НИТ (наука, информатика, техноло- гија), Станко Стоиљковић: „Србовати будуће време“, Београд, стр. 03. 22. Дневни новине „Вечерње новости“, недеља 06. јул 2008. године, Тањуг: „Микро-робот у на- шем мозгу“, Београд, стр. 6. 23. Магазин НИН, 10. јануар 2013. године, Марко Ловрић: Интервју: Рамеш Машелкар, лидер на- учника света, председник Светске истраживачке алијансе која окупља 60.000 научника: „Прет- ње опстанку цивилизације“, Београд, стр. 20.: „...кључно питање није да ли наука убрзава, већ да ли нам она служи да добијемо бољи свет. Ја кажем да за то није довољна ни иновација, ни страст, потребно је саосећање (са људима).“ II 1.1. Основни правци развоја информационих технологија 1. Тони Ален, Илустрована историја света – Савремено доба Књига комерц, Београд, 2011. годи- не, стр. 16. 2. Дневни новине „Политика“, уторак 10. април 2007. године, Станко Стоиљковић,: „За секунд пресними играни филм“, Београд, стр. 18. 3. проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 239–240. 393 4. Умрежавање полако почиње да добија и другу димензију. Ту се поставља и питање слободе човека, јер над разменом информација може да постоји системски уграђен надзор. 5. Дневни новине „Политика“, 04. април 2012. године, Додатак НИТ (наука, информатика, техно- логија), Станко Стоиљковић: интервју проф. др. Божидар Раденковић са ФОН-а, „Интернет на ле- вици“, Београд, стр. 05.:“ У деценијама које долазе није неозбиљно очекивати да се интернетска ге- рила политички и организационо профилише у снажну светску политичку организацију леве ори- јентације, неку врсту интернационале интернета. Прави рат на интернету биће герилски. Могло би се рећи да ће он, по својој природи, бити идеолошки и без националних граница.“ 6. Магазин НИН, 10. јануар 2013. године, Марко Ловрић: Интервју: Рамеш Машелкар, лидер на- учника света, председник Светске истраживачке алијансе која окупља 60.000 научника: „Прет- ње опстанку цивилизације“, Београд, стр. 21.: „Читав индијски буџет за те сврхе (буџет за нау- ку) мањи је од буџета Џенерал Моторса, рецимо. Па свеједно имамо свемирски програм и лан- сирамо не само наше, већ и европске сателите. Бавимо се и атомском енергијом.“ 7. Дневни новине „Политика“, 04. април 2012. године, Додатак НИТ (наука, информатика, техно- логија), Станко Стоиљковић: интервју проф. др. Божидар Раденковић са ФОН-а, „Интернет на левици“, Београд, стр. 05.: „Интернет је данас као струја и вода, сутра ће бити као хлеб наш насу- шни. У будућности ће еволуирати у интелигентан дистрибуиран систем виртуелне реалности, који ће сензорима бити повезан са реалним светом на такав начин да ће човек, са својим ограниченим чулима, тешко моћи да разлучи да ли се налази у реалном или виртуелном свету.“ 8. Већи финансијски трошкови релативно се брзо компензују огромним предностима и погодно- стима који се тиме постижу. 9. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2008, број 15, стр. 22–23, Снежана Ђокић: „Војници виртуелног света“; 10. Часопис “Војно дело“, 1/2008., др . Славољуб Ранђеловић, пуковник: „Савремени концепти су- коба у информационо-комуникационој сфери“ Војноиздавачки завод, Београд, 2008. године; стр. 140–155. 11. Часопис“Војно дело“, 2/2005, Стеван Синковски, „Информациона безбедност – компонента националне безбедности“ Војноиздавачки завод, Београд, 2007. године; стр. 31–81.: Пример САД-а, где је само 2006. године штета од свих облика информационог угрожавања износила двеста милијарди долара, довољно говори колика штета може да настане. 12. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, Петровић др Слободан: „Одбрана у виртуелном простору“, Београд, 2001. године, стр. 47. 13. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 119.:“ „...систем Ешалон... је директно повезан са технолошким напретком постигнутим у области комуникација, средстава за при- слушкивање и информатичких система за обраду података.“ 14. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, број 3, јул–септембар, Војна штампарија, Зо- ран Бобар, капетан: „Заштита рачунарских мрежа Министарства одбране и Војске Србије при- меном виртуелног honeyneta“, Београд, 2009. године, стр. 80–87. 15. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, број 2, април–јун, Војна штампарија, проф. др. Милојко Јевтовић, дипл. инж.:„Паралелно умрежавање рачунара“, Београд, 2007. године, стр. 198–205. 16. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, број 4, октобар–децембар, Војна штампарија, Данијела Д. Протић.:„Стратегија развоја информационог друштва у Републици Србији до 2020. године: безбедност информација и критична инфраструктура“, Београд, 2012. године, стр. 82–101. II 1.2. Основни правци развоја космичких технологија 1. Часопис “Војно дело“, 3/2001., Доналд Кук, генерал-потпуковник, Из иностраних армија: „Вој- не предности космоса“ Војноиздавачки завод, Београд, 2001. године; стр. 141. 2. Магазин МО Србије „Одбрана“, год. друга, 1. октобар 2007. године., број 49, Влада Ристић,: Пет деценија освајања космоса „Продор у тајне свемира“, стр. 63.: „ И Европска свемирска агенција ESA за свој космички транспортни систем одабрала је концепцију сличну руској, али 394 се средином деведесетих прошлог века одустало од даљег развоја ракетоплана „Хернес“, а са- мим тим и од космичког транспортног система „Аријана 5“. 3. Магазин МО Србије„Одбрана“, Година ДРУГОМ, 1. јануар 2007. године, Специјални прилог „Арсенал“,, Г.К.,: „Лансиран нови сателит“, стр. 54. 4. Дневни новине „Политика“, 12. јун 2007. године, Танјуг: „Израелски шпијунски сателит“, Бео- град, стр. 04. 5. Дневни новине „Политика“, субота, 22. 12. 2007. године, Танјуг, фото АФП: „Прогрес креће ка узлетишту“, Београд, стр. 4. 6. Дневни новине „Политика“, среда, 27. 01. 2010. године, Љ. Милинчић: „Нови руски војни сате- лит“, Београд, стр. 3. 7. Дневни новине „Политика“, 3./4. април 2010. године, Танјуг, фото АФП: „Лансирана ракета која превози три космонаута“, Београд, стр. 5. 8. Дневни новине „Политика“, субота 22. мај. 2010. године, Танјуг, фото Бета: „Јапан успешно лансирао сателит“, Београд, стр. 5. 9. Дневни новине „Политика“, 02. новембар 2011. године, Додадак НИТ (наука, информатика, технологија),Миленко Васић: „На Марсу, кобајаги“, Београд, стр.2. 10. Магазин МО Србије „Одбрана“, број 49. 1. октобар 2007. године, Специјални прилог „Арсе- нал“, Влада Ристић.,: „Продор у тајне свемира“, стр. 62. 11. Ibid, стр. 63. 12. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, број 1, јануар–март Војна штампарија, Влади- мир Ристић: „Пет деценија космичке ере“, Београд, 2008. године, стр. 9. 13. Магазин МО Србије „Одбрана“, број 49. 1. октобар 2007. године, Специјални прилог „Арсе- нал“, Влада Ристић.,: „Продор у тајне свемира“, стр. 62. 14. Магазин МО Србије „Одбрана“, 01. јун 2010., Никола Остојић: Прва беспилотна војна летели- ца за васионске летове: „ Мини космички шатл“ стр. 51. 15. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2011, А. Киш: Боингова стратосферска беспилотна летелица: „Фантомско око“ стр. 26.: Револуционарна новина код беспилотне летелице „фан- томско око“ је што ће се операције надгледања, контроле и достављања података обављати са досад невиђених висина за те летелице – од око 20 километара. 16. Магазин МО Србије „Одбрана“, 01. јун 2010., Никола Остојић: Прва беспилотна војна летели- ца за васионске летове: „ Мини космички шатл“ стр. 51.: У америчкој стратешкој визији про- дора у космос до 2020. године записано је и ово: „Треба овладати и космичком димензијом војне моћи, ради заштите глобалних интереса САД и наших инвестиција у свету. Такве аспи- рације подразумевају и прелазак из стања контроле блиског космоса у фазу освајања васионе да ниједна мета на Земљи, и у космосу, не остане ван домашаја америчког оружја.“ 17. Ibid. 18. Часопис “Војно дело“, 3/2001., Доналд Кук, генерал-потпуковник, Из иностраних армија: „Вој- не предности космоса“ Војноиздавачки завод, Београд, 2001. године; стр. 141–146. II 2. Основни правци развоја савремених војних технологија 1. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 236.: Највећи интензитет научног, техничког и технолошког прогреса после Другог светског рата је евидентан у развијеним зе- мљама Истока и Запада. Приметан је у свим областима, а посебно у војној. Примена техноло- шких достигнућа највише се одразила у организацији оружаних снага, пракси њиховог анга- жовања и на бази њих, али и других утицајних чинилаца, као и у пројектовању и усвајању вој- них стратегија и доктрина. 2. Ibid, стр. 241. 3. Ibid,; стр. 237. 4. Дневни новине „Политика“, 25. април 2006. године, С. Стојиљковић: Велики продор у изради чипова „Наноколо на молекулу“, Београд, стр. 3.: Истраживачи из компаније ИБМ и са два америчка универзитета (са Флориде и Њујорка) свој подвиг, који утире пут веома брзим чипо- вима, крајем марта обелоданили су у угледном часопису „Наука“. 395 5. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. мај 2007., број 16, стр. 63, Дијана Маринковић: „Заштита војних система софтвера.“:“...данас је софтвер заменио скоро све кључне контроле већине нај- севременијих војних система.“ 6. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2011, Дијана Маринковић: Заштита информација на бази квантне криптографије: „Непробојна шифра“ стр. 64.: „Наступа ли ново доба квантних рачунара и нови правац заштите информационих система на бази квантне криптографије?“ 7. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2012. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Роботска такмичења под патронатом војске „Марш челичних војника“ стр. 12.:“Америчко ми- нистарство одбране и DARPA стимулишу младе техничаре и инжењере да на такмичењима прикажу аутономне роботе у сложеним околностима.“ 8. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. јул 2011. године Додатак „Арсенал 67“:, Никола Остојић: Кинект на тржишту роботике „Управљање покретима у ваздуху“ стр. 20.: „Сензорска техноло- гија ...за играње компјутерских игрица, нашла је нову примену у роботици – њоме може да се управља малим интелигентним и јефтиним летелицама.“ 9. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2011. године Додатак „Арсенал “:, С.В.: „Америчка компанија „Рејтион“(Raytheon) испоручила је 250 радара типа АПГ-79 са активном електрон- ском решетком“ стр. 25. 10. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2011. године Додатак „Арсенал“:, др Себастијан Ба- лош: Стелт технологије „Тајне невидљивости“ стр. 13.: „...светске силе улажу енормна сред- ства у развој ове технологије и у начине за борбу против циљева који је користе.“ 11. Дневни новине „Пресс“, уторак 04.09.2012. године, Бранислав Чукић: „Почео развој авиона будућности“, Београд, стр. 4.:„Брзина до 2 маха, брз као „Конкорд“, али много тиши.“ 12. Дневни новине „Блиц“, 26.12.2010. године, Д. Милојковић: „Направљен најмоћнији топ на све- ту(електромагнетни шински топ“, Београд, стр. 6.:„Осам пута бржи од звука. Прецизан чак на дистанци 150 километара.“ 13. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.12.2009. године Додатак „Арсенал“:, ФоНет: Болести као оружје „Развијање контрамера“ стр. 51.:“Природне епидемије могу да изазову стрепњу и страх, али је страшнија помисао о болести као оружју. ...Хемијски и биолошки терористички напади на цивилно становништво су веома реална опасност...“ 14. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – период 1920– 2000. године, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 240. 15. Ibid,; стр. 241. 16. Часопис “Војно дело“ 4/2005, пуковник проф. др. Василије Мишковић, дипл. инж.,“Неки аспекти примене савремене технологије“: ВИЗ, Београд, 2007. године; стр. 161. 17. Ibid,; стр. 173. II2.1. Основни правци развоја савременог наоружања 1. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 235–236. 2. Ibid, стр. 242. 3. Ibid, стр. 243: Скраћеница „CI“ потиче од првих слова КИС-ова (командно-информационих си- стема) на енглеском језику („C2“ – Command Control; „C3I“ – Command Control Comunication and Inteligence, „C4I“ – као претходни само додатак „Computer“, „C4I2“ – као претходни само додатак „interoperability“. Због суштинске садржине функција коју обављају, најчешћа скраће- ница наведених система јесте „C3I“. 4. Часопис „Нови Гласник“, Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник, : „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, број 4, октобар–децембар 2006. го- дине, стр. 97.; Управљање борбеним дејствима у Ираку вршено је из мобилног КМ, чије тех- ничке могућности омогућавају предају видео слика у реалном времену, што је у Заливском ра- ту било незамисливо. 5. Ibid. 6. Ibid. 7. Ibid; стр. 98. 396 8. Ibid; стр. 99,: Сателитски радионавигацијски систем GPS намењен је за глобалну сателитску навигацију – глобално позиционирање и синхронизацију тачног времена. Може се користити готово свуда, има могућност 3-Д прецизног фиксирања позиције (за овлашћене војне корисни- ке, а одступања су мања од од 5 м. Диференцијалним GPS (DGPS) постиже се тачност 2–5 м и боља. Комбинација система ИНС (инерцијални навигацијски систем) и GPS представља осно- ву навигацијског система борбених платформи. У будућности, све платформе војне намене би- ће опремљене пријемницима ГПС. За разлику од „Пустињске олује“ у Другом ирачком рату масовно је примењена технологија глобалног позиционирања. Примена GPS на тактичком ни- воу омогућава да командири у реалном времену размењују информације не ослањајући се са- мо на суседе и претпостављену команду. 9. Ibid : Ова оружја отварају нове могућности преношења б/д по другом ешалону и циљевима у позадини противника, смањен је утрошак муниције, па су ублажени логистички проблеми у снабдевању. 10. Ibid. 11. Војностручни интервидовски часопис„Нови гласник“, октобар/децембар 2005, пуковник сц. Бранко Савкић, дипл. инж. „Специфичности ефеката дејства авио бомби и ракета по објектима и инфраструктури“, Београд, ВИЗ , стр. 70.: Најчешће коришћене авио-бомбе за дејство по објектима и инфраструктури су пробојна авио-бомба БЛУ-109 (масе 905 кг, од чега на експло- зивно пуњење отпада 263 кг најразорнијег експлозива, обогаћеног разним адитивима ради по- јачавања ефеката дејства) и затим разорна авио-бомба Мк.84 (масе 905 кг. Од чега експлозив- но пуњење износи око 460 кг). Наравно, коришћени су и мањи деривати ових авио-бомби (ма- са од 250 и 500 кг). Све ове авио-бомбе биле су „спаковане“ у најсавременије системе за наво- ђење ради остваривања високе прецизности погађања, али и ради заштите посада и авиона од деј- ства одбране нападнуте земље (дејства са дистанце). Овом арсеналу убојитости и прецизности мо- гу се придодати и крстареће ракете, и многи други системи и варијанте ракета ваздух–земља. 12. Ibid, стр. 63: Изучавање ефеката дејства ваздухопловних убојних средстава повезано је са оце- ном њиховог рушећег дејства при удару у препреку или при продирању кроз земљу. Рушеће дејство убојних средстава (УбС) у датом случају одређује се величином кинетичке енергије којом убојно средство располаже у моменту сусрета са препреком. Показано је да теоријске поставке процеса пробијања препрека и рушеће дејство ове врсте УбС могу бити примењиве, само ако се експериментално потврде на полигонима. 13. Ibid : У теорији експлозије сваки процес могуће је изучавати појединачно, али у пракси сви на- бројани ефекти се одигравају истовремено, неки више, а неки мање изражено, што искључиво зависи од врсте пројектила и његове намене. 14. Часопис „Нови Гласник“, Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник,: „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, број 4, октобар–децембар 2006. го- дине, стр. 99. 15. Магазин МО Србије „Одбрана“, 01. јун 2010, Никола Остојић: Прва беспилотна војна летелица за васионске летове: „Мини космички шатл“ стр. 51. 16. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ IV, број 3–4, Станислав Арсић потпу- ковник : „Оружје које не убија“, ВИЗ, Београд, 1996. године, стр. 116.: Почетком деведесетих година Пентагон је обелоданио да се у његовим истраживачким лабораторијама већ дуже вре- ме, под ознаком „top secret“ (строго поверљиво), интезивно ради на програмима развоја ткз. неубојне технологије (Non Lethal Disabling Technology). 17. Ibid, стр. 117.: Може се са пуно сигурности закључити да нова неубојна технологија треба да постане комплексан систем који ће бити уграђен у постојећи одбрамбено-заштитни систем, а служиће за постизање војних циљева са што мање жртава и уз минимална разарања. Употреба тог оружја предвиђена је за читав спектар конфликата – од ратова (у класичном смислу), ми- ровних операција и стратегијских мера против одређених држава до ткз. дипломатије притисака. 18. Часопис „Војска“ 26.07.2001. године, др. Новак Митровић, „Нова оружја за нова дејства, Од гумених метака до графитних бомби“, ВИЗ, Београд, стр. 20: Војни стручњаци сматрају да та- ква оружја не треба примењивати у оружаним са војним формацијама непријатеља, већ само против цивилног становништва. 19. Доц. др. Дане Субошић: „Несмртоносно оружје“, НИЦ „Војска“, Београд, 2005. године, стр. 36. 397 20. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ IV, број 3–4, Станислав Арсић потпу- ковник : „Оружје које не убија“, ВИЗ, Београд, 1996. године, стр. 117. 21. Ibid, Микроталаси велике снаге ефикасно се могу употребљавати против авиона, ракета и дру- гих система оружја у којима се налази велика количина недовољно заштићене електронске опреме. Основни проблем за масовније увођење микроталаса велике снаге у оперативну упо- требу у садашњем тренутку је немогућност обезбеђења уређаја, који ће производити велику количину енергије. Стога, стручњаци препоручују да се у садашњој фази уређаји са микрота- ласима велике снаге инсталирају стационарно на положајима за одбрану значајних објеката. У поодмаклој је фази, њихова примена помоћу артиљеријских пројектила или бојних глава раке- та. Приликом експлозије пројектила бојне главе ракете долази до стварања довољне количине енергије за стимулисање електромагнетног значења, које затим у ограниченом обиму делује на незаштићене електронске системе. 22. Ibid, У односу на начин проузроковања штете разликујемо две врсте компјутерских вируса – такозвани одложени или „успавани“ вирус који је убачен у систем, али се налази у стању ми- ровања и активира се тек на одређену команду и вирусе агенте. То су програми који стално круже по бази података и, у сагласности са наређењима, траже и прикупљају значајне податке. 23. Ibid, У ту сврху употребљавају се веома јаке киселине и базе (мешавина хлороводоничне и азотне киселине, натријум, калијум и цезијум хидроксид). Како се ради о високотоксичним ма- теријама њихова употреба је опасна, па се састојци чувају и складиште одвојено. 24. Ibid, Његов ефекат је већ дуго познат као пропратна појава при експлозији нуклеарне бомбе. Реч је о снажном пулсирању електромагнетне енергије, која разорно делује на електронске уређаје. Електромагнетни удар, наиме у антени, проводнику или електричном каблу индукује веома снажан електрични напон, који на електронским уређајима изазива прави електронски шок, а услед преоптерећености доводи до њиховог уништења. И код електромагнетног удара основни проблем је обезбеђење довољно снажних извора енергије. Стога је развој усмерен на примену електромагнетног удара у крстарећим ракетама, на којима су класичне бојеве главе замењене бојним главама, које емитују електромагнетно зрачење (удар). Да би се то постигло, неопходно је да експлозив бојне главе сабије магнетно поље у њој, претварајући своју енергију у електрично зрачење. Такве бојеве главе, истичу стручњаци, емитоваће електрично зрачење у распону од 30 степени на даљину од неколико стотина метара. На том простору биће униште- ни сви електронски уређаји. Треба истаћи да електромагнетни удар, осим на техничка сред- ства, неповољно делује и на људе, изазивајући сметње у нервном систему, а проузрокује и краткотрајну несвестицу. 25. Ibid, Дејствује на основу одређених физичких законитости, нпр. ако је неки објекат изложен звучном удару, чија је таласна дужина слична или једнака његовој физичкој величини долази до појаве која је у физици позната као резонанција. Уколико је њена амплитуда довољно вели- ка може доћи до рушења објекта. На појаву инфразвука, посебно је осетљив човек. Наиме фре- квенција од само 16Hz доводи до снажног поремећаја на унутрашњим органима, чије су после- дице изразита малаксалост организма, повраћање, дезорјентација у простору, губљење равно- теже, а у тежим случајевима може наступити и смрт. 26. Ibid, стр. 118.; Материје за разлагање најчешће су у виду прозирне течности која се наноси ручно и не оставља видљиве трагове на објектима (мостови, возила, металне конструкције..). Најчешће се користе галијум, живо сребро, цезијум, рубидијум и једињења индијума и галију- ма. Процес „омекшавања“ метала одвија се тако што елементи у додиру са металом реагују стварајући једињења која су знатно кртија од првобитног материјала. Неке од тих материја су ефикасне и против других материјала. Тако, на пример, галијум и једињење индијум-галијум могу да замагле стакло, па се могу ефикасно користити за онемогућавање оптичких уређаја. 27. Ibid, Увиђајући значај електричних централа и далековода у ратним условима, Американци су још средином осамдесетих година развили муницију за уништавање дистрибутивног система електричне енергије (Electrical Power Distribution Munition). Основни елемент чине проводни- ци направљени од угљеничних влакана, који су смештени у бојне главе ракета. Експлозијом бојне главе долази до дисперзије проводника по далеководима, чији је резултат изазивање бројних кратких спојева, односно испадање далековода из употребе. Други начин ометања снабдевања електричном енергијом односи се на директно деловање на изворе електричне енергије хидроцентрале. Наиме, посебним хемикалијама могуће је изменити вискозитет воде, а тиме и њен притисак и проток у турбинама хидроцентрале. Последица тог дејства јесте смање- 398 ње капацитета или потпуно обустављање снабдевања електричном енергијом. Могућа је и упо- треба полимера који се, ако се додају води, обавију око лопатица турбине, изазивајући или за- стој или потпуни прекид рада. Квар се једино може отклонити или заменом турбина или чи- шћењем од полимера. 28. Ibid, Суперлепила (super adhesives) на бази полимера лансирају се помоћу артиљеријских про- јектила или распршивањем из авиона. Најпрактичнија је употреба двокомпонентних лепила која омогућавају безбеднију дисперзију, а и дејство им је двојако, када се стврдну представља- ју лепљиву масу, а уједно чине изванредно клизаву површину, која знатно отежава покрет. Употреба тих средстава на већим површинама ризична је не само ради могућег негативног де- ловања на околину, већ и због опасности по сопствене снаге. У експерименталној фази налазе се лепљиве имобилизацијске пене које се користе против појединца или групе људи. У опера- тивној употреби, међутим, већ се налази систем којим се одређени (затворени) простор испу- њава лепљивом масом која онемогућава било какав покрет људи, али не спречава нормално дисање. Тај систем се успешно примењује за обезбеђење нуклеарних постројења. Његов основ- ни недостатак јесте што су за одстрањивање лепљиве масе неопходне специјалне хемикалије. Прекривачи од кевлара лансирају се из артиљеријских оруђа. Основна намена им је да се наба- це на одређено оклопно борбено возило како би му спречили могући даљи покрет. 29. Ibid, стр. 119.; Њихово деловање повећава вискозитет горива или мазива. Наиме, неки од ади- тива узрокују полимеризацију која доводи до згрушавања горива у желатинасту масу. У стручној литератури помиње се и могућност употребе анаеробних бактерија које би се додавале гориву и ко- је би својим каснијим (одложеним) деловањем мењале његов састав и карактеристике. Други на- чин је уношење самозапаљивих делова у моторе са унутрашњим сагоревањем. Ти делови могу се комбиновати са ситним комадићима керамике. Активирање наступа у тренутку покретања мотора, и наравно изазива тешка оштећења и кварове онемогућавајући летелице у полетању. 30. Ibid, Примарни задатак је заслепљивање противника и његових осматрачких уређаја. Код мул- тиспекралних ласера данас је веома проблематична, готово немогућа, заштита од последица њиховог дејства. Они спадају у ред преносних ласера за чије је напајање довољна количина енергије из обичних акумулатора. У земљама високе технологије убрзано се ради на развоју пулсирајућих хемијских ласера, који би кратким, али врло снажним пулсирајућим зрацима под високим притиском проузроковали на циљу (објекту дејства) велике штете јаким ударним та- ласом. Последица би била тотална деформација материјала. Идеја је да се такви ласери кори- сте за дејство на лакше оклопљена возила, хеликоптере и авионе. Основни проблем дејства ла- сера на људе је што доводи до веома тешких последица, нарочито по вид, па се воде веома оштре расправе о етичкој страни употребе тог оружја, што је 1994. године довело до билате- ралног споразума Русије и САД о ограниченој употреби ласера у миру. 31. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ IV, број 3–4, Станислав Арсић потпу- ковник : „Оружје које не убија“, ВИЗ, Београд, 1996. године, стр. 119. 32. Доц. др. Дане Субошић: „Несмртоносно оружје“, НИЦ „Војска“, Београд, 2005. године, стр. 14. II2.2. Основни правци развоја нуклеарних, хемијских, биолошких и других оружја за масовно уништавање 1. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 250. 2. Ibid, стр. 252–253. 3. Ibid, стр. 254. 4. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 182. 5. Ibid, : Систем који пружа ефикасну заштиту јесте „Фарадејев кавез“, али је он гломазан и скуп. Њиме се тренутно штите искључиво стратегијске тачке, док сва остала средства на терену остају и даље рањива. 6. Ibid, стр. 184./185. 7. Ibid, стр. 177. 8. Магазин МО Србије „Одбрана“, 01. март 2010. године, Биљана Миљић: „Електромагнетно оружје –будућност ратовања“ стр. 51.: „Оружје за кофер“. 399 9. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 182. 10. Ibid, стр. 185. 11. Гавро Перазић, „Међународно ратно право“, ВИНЦ, Београд, 1986. године стр. 165: „Током Вијетнамског рата, само 1964. године од хемијских супстанци које су ОС САД употребљавале за уништавање усева и шума, страдало је 30.000 људи, углавном деце и стараца.“ 12. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 256.: „На пример према писању „Sol- dat und Technik“, ради се на синтези тела за претварање водених токова, језера и морских те- снаца у житку кашу, како би се омела пловидба, као и катализатора неживе целулозе (папира) са кисеоником из ваздуха, при чему би се папир претворио у прашину и тиме изазвао органско растројство.“ 13. Ibid,: С обзиром да међу расама постоје одређене генетске разлике, а на основу сазнања из мо- лекуларне генетике, ова мрачна идеја могла би бити реализована интервенцијом у структуре нуклеинске и рибонуклеинске киселине. 14. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. 2. 2012. године, Додатак „Арсенал 62“, Горан Калаузовић: Глобална мрежа система за експериментисање јоносфером: „Недоступна сазнања“ стр. 20.: 15. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 257.: „Ради се о поступку кристализа- ције у хладним облацима, односно у „засејавању“ облака, што повећава интензитет падавина, изазива бујице, отежава кретање и боравак јединица, а свакако негативно утиче на принос по- љопривредних култура. 16. Ibid, Такво смањење би, на пример, изазвао мраз у мају.“ 17. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март. 2012. године, Додатак „Арсенал 63“, Горан Калаузо- вић: Глобална мрежа система за експериментисање јоносфером: „Непознато оружје“ стр. 24.: „Зато важни међународни субјекти систем HAARP сматрају првенствено оружјем које може да изазове глобалне климатске и геофизичке промене и захтевају прекид његове употребе.“ 18. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 257.: Реално је очекивати да се створе услови за његову ефикаснију примену, а могуће је и конструисање, на потпуно новим принци- пима, нових система за масовно уништавање. II 2.3. Развој оружја за борбу у насељеним местима 1. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Станислав Арсић, пуковник, „Оружје које не убија“, ВИЗ, Београд, мај–август, 1996.. године, стр. 116–118. 2. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Вјечеслав Дудка, Борис Волков, Јуриј Амелин: „Об- ликовање концепције оружја за борбу у насељеним местима“ – превела Гордана Кубура; стр. 81. 3. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 116.: Свесни да ће раст урбаних среди- на учинити градске борбе све учесталијим, маринци већ неколико година проучавају урбани начин ратовања. 4. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Вјечеслав Дудка, Борис Волков, Јуриј Амелин: „Обликовање концепције оружја за борбу у насељеним местима“ – превела Гордана Кубура; стр. 82. 5. Ibid, стр. 85. 6. Ibid, стр. 87. 7. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година ДРУГОМI, 15. април 2007. године Додатак „Арсе- нал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 35. 8. Дане Субошић: „Несмртоносно оружје“ НИЦ“Војска“, Посебна издања; Београд, 2005. године, стр. 44–47. 400 9. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 38. 10. Ibid, Он је наоружан лаким противтенковским оружјем, као што је противтенковски топ М136 АТ4, или оружјем са муницијом за уништавање бункера М141 (BDM). На њега се може наме- стити и побољшано термобаричко (Product-improved M72, M72 NE). 11. Ibid. 12. Ibid, стр. 39.: Реч је о уређају масе 20 кг, који емитује звучни сноп ширине 15 до 30о (само ви- соке фреквенције) преко звучног панела кружног пречника 83 цм. Максимална снага је 150 де- цибела (1.000 W/м2) на удаљености од једног метра (јачина звука 120–140 dB оштећује људски слух). Овај емитер звучних таласа употребљава се са даљина од 300 до 500 м. На 300 м. тон има звучну снагу 105 dB. Фреквенција која се емитује износи 2.5 kHz. 13. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. март 2010. године Додатак „Арсенал“:, Биљана Миљић: Но- ве технологије у служби наоружања: „Електромагнетно оружје – будућност ратовања“, стр. 50–52. 14. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. март 2010. године Додатак „Арсенал“:, Себастијан Балош: Борбене беспилотне летелице: „Тражи и уништи“, стр. 48–50. 15. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 38./39.: Реч је о симулатору који је изграђен у Ваздухопловној истраживачкој лабораторији дирекције за примену енергетског оружја (Air Force Research Laboratory's Directed Energy). 16. Слободан Тирнанић: „Беспилотне летелице“ НИЦ“Војска“, Војна књига; Београд, 2001. године. 17. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XVДРУГОМ, број 3, јул/септембар, Славољуб Јанићијевић, пуковник: „Употреба мини беспилотних летелица у Војсци Србије“, ВИЗ, Београд, 2009. године, стр. 71. 18. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. јул 2010. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић, Из лабораторија будућности: „Војна нанотехнологија“, стр. 2–15. 19. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. август 2008. године Додатак „Арсенал“: Никола Остојић, Ратник будућности (2): „Индивидуалне и колективне операције“, стр. 65–67. 20. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар–децембар 2005, Стеван Син- ковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 99.: „Оружје високе тачности“. 21. Само велике и индустријски високоразвијене земље, самостално или укључене у војне савезе, могу да развијају и ефикасно примењују ова оружја и средства неопходна за њихову „подр- шку“. Такву констатацију потврђује чињеница да се у ефикасну употребу оружја прецизног дејства, нарочито оних великог домета, укључују сложени системи оружја и опреме који бази- рају на копну и на мору, у ваздушном простору и у космосу. Таквим средствима и могућности- ма, за сада, поред САД, располаже и Руска Федерација, која је од бившег Совјетског Савеза наследила значајна достигнућа у развоју оружја прецизног дејства и наставља да их усаврша- ва. Kина, као и Британија, Јапан, Француска. II 3. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНЕ ВОЈНЕ МИСЛИ 1. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 335.: У дефинисању рата, неопходно је разликовати узрок од повода ратова. Повод представља конкретан акт (догађај, појаву, про- цес) у међународној заједници, који се у интеракцији потенцијалних противника претвара у разлог отпочињања ратних дејстава. Повод је у ствари својеврсна „маска“ иза које се „крију“ стварни разлози (узроци) ратова. Основни узрок ратова јесу објективно квалитативне разлике и супротности у економској, политичкој и другој моћи држава (коалиција, друштвених група), и на основу ње (моћи), објективно различитог утицаја у међународним односима. Тако моћ као потенцијална енергија, прераста у силу, као средство (метод) достизања (одржавања) одгова- рајућег (жељеног, могућег) степена моћи. Друштвено-економски и политички узроци ратова, по правилу, не јављају се изоловано и у чистом облику већ повезано са историјским, геостра- тегијским, идеолошким и другим разлозима. Међутим и када се ови последњи најјаче истичу на површину ратних збивања, ови први (друштвено-економски и политички) остају стварни покретачи. 401 2. Ibid, стр. 314./315. 3. Ibid, стр. 314. 4. Ibid, стр. 344. 5. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXIV, број 4, Роберт Х. Скеилс, Циклуси рата – Брзина маневра биће битно својство армије информатичког доба (превела Душанка Пивљанин), Београд, 2001. године, стр. 42.: Ро- кови за неопходне иновације и промене већ су истекли. Потребно је сада да почнемо да гради- мо нову везу између познавања бојишта и непревазиђене брзине копнених снага. Ми морамо барем исцртати контуре нове армије чија се структура заснива на премиси да је машинско до- ба прошло, а да је информатичко доба управо почело. 6. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 315. 7. Ibid, стр. 315–320.: Ројалистичко-урбанистичка теорија (Л. Мамфорд) порекло рата доводи у везу са настанком града, односно са настанком урбаног живота и појавом краљева (стр. 318.) 8. Ibid, стр. 320. 9. Ibid, стр. 320–322. 10. Ibid, стр. 322. 11. Ibid, стр. 322–323. 12. Магазин МО Србије „Одбрана“, broj 57, 1. фебруар 2007. године, Додатак „Арсенал“:, Стани- слав Арсић: Нова теорија ратовања, Против људског ума, стр. 40./41.: ...амерички војни теоре- тичар Џон Р. Бојд, бивши саветник поморско-десантних снага САД, такав рат дефинише као рат исцрпљивања са физичким нивоом, маневар са менталним нивоом и рат на моралном ни- воу, који укључује културне стандарде понашања. Његов је циљ да се продре у противниково ментално-морално-физичко биће, како би му се уништила унутрашња хармонија, повећала па- рализа и сломила воља за пружање отпора. 13. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000., Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 323. 14. Ibid, стр. 324–326. 15. Ibid, стр. 360. 16. Ibid, стр. 361. 17. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 37.: Међутим, ако се сагледа да за- падне демократије несмањеним темпом развијају бројне офанзивне и дефанзивне системе, ме- ђу којима су и они за масовно уништавање, онда се поставља питање какву сврху у успоста- вљању демократије има систем који може да 40 пута уништи све живо на Земљи. 18. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005. године:Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 94–95. 19. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ број 3., јул/септ., мр Бранкица Потко- њак-Лукић, Циклус одлучивања – петља ООДА, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 77–82. 20. Ibid, стр. 100.: У Другом ирачком рату, у непосредним борбеним дејствима десетоструко је увећано учешће цивилних лица. Смањење броја борбених састава, који су учествовали у опе- рацијама, компензован је технолошким иновацијама, а самим тим, растом цивилних стручња- ка. Знатан број помоћних функција обезбеђења (исхрана, коресподенција, итд...) поверен је приватним фирмама. Ако је у време Заливског рата на 100 војника био један цивил специјали- ста, у Другом ирачком рату тај однос је 100:10. Пораст улоге цивилних структура у борбеним дејствима указује на нови тренд у области ратовања. Савремена технологија захтева учешће технички врло високо образованог кадра. 21. Ibid, стр. 95. 22. Ibid, стр. 103. 23. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ број 3., јул/септ год. генерал-мајор др Божидар Форца: Доктринарни аспект припрема, употребе и обезбеђења Војске Србије, ВИЗ, 402 Београд, 2009. године, стр. 5.: Војна доктрина у нашој теорији, најчешће, подразумева скуп утврђених ставова о организацији, припремама, употреби и обезбеђењу оружаних снага (вој- ске). Са друге стране, војну доктрину можемо схватити као „одговор“ војске политици на пи- тање „Како?“ ће војска извршавати додељене мисије и задатке. Војска је сложен организацио- ни систем, који функционише на основу одређених принципа. У најопштијем смислу посма- трано, скуп принципа који детерминишу организацију, припреме, употребу и обезбеђење вој- ске утврђује се као војна доктрина. Дакле војна доктрина детерминише организацију и функ- ционисање војске за одређено време у будућности. У том смислу схваћена, војна доктрина је- сте теорија струке. 24. Ibid, стр. 32. 25. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ број 3., јул/септ год. мр Бранкица Пот- коњак-Лукић, капетан корвете Саша Николић: Процес ангажовања Републике Србије у оквиру Програма „Партнерство за мир“, ВИЗ, Београд, 2009. године, стр. 46. II 3.1. Појавни облици савремених асиметричних ратова 1. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 17/18. 2. Ibid. 3. Ibid, стр. 18. 4. Ibid, стр. 20. 5. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 96. 6. Ibid, преузето из: A Theory of Information Warfare,Preparing For 2020.,Airpower Journal, 1995. 7. Ibid, Покретање механизма који делују на људско знање (или подсвест) захтева снажан замајац (или стрес) способан да људску психу изведе из стања равнотеже. Стрес не мора да буде реал- на ситуација, може да буде и илузија. Такав ефекат на психу човека има само изненадни напад на његов живот (болест или стихија) или рат. За разлику од појаве болести или стихија, које су непредвидљиве, локалне оружане сукобе практично је могуће изазвати на било ком делу Зе- мље. На основу тога јасно је зашто психолошки рат неминовно рађа локални рат за прелазак психолошких операција из стања латентности у активан стадијум неопходан је иницирајући повод у облику локалног оружаног конфликта. 8. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 28. 9. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 352–355. 10. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 96. Други ирачки рат могао би се третирати као први рат у којем су примењене нове форме и начини асиметричних дејстава, ван оквира терористичких напада. 11. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 69. 12. Ibid, стр. 68.: Авиони су такође били немоћни да учине било шта у борби против таквог начина употребе скадова, иако су американци користили најмодерније авионе, летелице попут F-15 Strike Eagle и F-16 опремљени системом Lantrin и радарским системом за праћење и напад на циљеве Joint STARS. Током ваздушне кампање било је укупно 1.460 полетања против скадова, против ирачких постројења 970, а против земаљских циљева 23.430 летова. 13. Ibid, стр. 71.: На то указује и генерал Ентони Зини: „У ствари, искључиви разлог што је Пу- стињска олуја функционисала јесте тај што смо се борили против јединог кретена на планети, довољно глупог да нам се супротстави на симетричан начин.“ 14. Ibid, стр. 73. 15. Ibid, стр. 75.:Тим поводом француски посланик Жан-Мишел Бушрон је изнео одређена запажа- ња: „...први пут једна значајна војна сила бива приморана на предају, а да ниједном није дошла 403 у непосредан додир са непријатељем. То је пројекција силе, без пројекције снага. Откривање, одабир и уништавање циљева, без иједне жртве на страни оног који ударе наноси и врло мало на страни оног који их прима. Ово је значајан технолошки помак у односу на пређашње суко- бе, при чему, као и увек, техничка средства одређују доктрину, фундаментално нову, која ће се трајно устоличити у будућим процесима успостављања односа снага. Само они који самостал- но контролишу стратегијске податке и буду били у стању да са великих удаљености или без- бедних висина наносе ударе, биће у могућности да наметну свој глас, под условом да су ново- настајуће међународно јавно мњење претходно убедили у исправност свог деловања.“ 16. Андре Димулен наводи податке банке „Леман и браћа“, који говоре да су се „трошкови једно- месечних ваздушних удара и збрињавања избеглица пели на око 15 милијарди долара или 0,1% укупног унутрашњег бруто производа земаља чланица НАТО-а“. 17. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Горан Зековић, пуков- ник „Асиметрија у функцији терористичке агресије“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 18–23.: „Савремена држава има „унилатералан“ одговор, који је неефикасан....“ 18. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 96.: Карактеристике асиметричних – дисиметричних дејстава су: наношење концентрисаних удара (у времену и по месту) за постизање изненадног, неочеки- ваног, ошамућујућег ефекта, одсуство класичне линије фронта и примена нових и неочекива- них средстава и форми насиља. Асиметрично ратовање не води се класичним оружаним снага- ма и оружјем, како је то традиционално дефинисано. Асиметрична дејства, као начин реали- зације асиметричног ратовања, примењива су и веома ефикасна и у класичним оружаним суко- бима, пре свега због свог психолошког дејства. Питање је само величине и обима арсенала ко- јима сукобљене стране располажу. 19. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Стеван Синковски, проф. др. Лазар Пе- тровић, „Оперативно-техничка примењивост беспилотних летелица за терористичка дејства“, ВИЗ, Београд, 2007. године, стр 47–56.: Беспилотне летелице поседују неколико значајних својстава која их чине погодним за извођење терористичких дејстава, па се с тим у вези, разма- трају технички аспекти њихове употребе. 20. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Срђан Планић, потпуковник, „Безбед- ност и одбрана“, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 5–14. 21. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, проф. др. Бранислав Ђорђевић, пуков- ник, „Безбедносни изазови, ризици и претње на простору југоисточне Европе“, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 15–20. 22. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, мр Мирослав Талијан, мајор, „Менаџ- мент у противтерористичкој одбрани“, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 21–32. II 3.2. Ратови четврте генерације 1. Сун Цу, Умеће ратовања, целовито издање, превео и приредио Томас Клири, баБун Београд, 2009. године, стр. 72.: „Према томе нису заиста вешти они који добијају сваку битку – они који без борбе учине непријатељску војску беспомоћном најбољи су од свих.“ 2. Проф. Др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000“, Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 385.: Преузет цитат: Клаузевиц, „О рату“, Војно дело, Београд, 1951. године, (стр. 20.): „рат је акт насиља да би се непријатељ пот- чинио нашој вољи.“ 3. Василије Церовић, Минијатуре из стратегије, ВИЗ, Београд, 2002. године, стр. 18. 4. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, broj 105, 1. фебруар 2010. године, Станислав Ар- сић: Нова теорија ратовања, Рат четврте генерације, стр. 50. 5. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, Стр. 35–39.: Четврта генерација ратова- ња (Fourth Generation Warfare-4GW), коју карактеришу асиметричан однос снага и наоружања противника, има своје тактичке и техничке принципе и стандарде. 6. Магазин МО Србије „Одбрана“, broj 57, 1. фебруар 2007. године, Додатак „Арсенал“:, Стани- слав Арсић: Нова теорија ратовања, Против људског ума, стр. 41. 404 7. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XVI број 1, Београд, 2008. године: Антулио Х. Ечеварија, Рат четврте генерације и дру- ги митови, ВИЗ, Београд, 2008. године, стр. 5.: У овој монографији др Антулио Х. Ечеварија даје критику теорије рата четврте генерације, истражујући њене погрешне претпоставке и про- блеме у логици. Он тврди да поборници рата четврте генерације, подржавајући ту пропалу те- орију, подривају властити кредибилитет. Ако је њихов циљ стварно да креирају позитивне промене, онда би им  као и нама  било боље да одбаце ту теорију и задрже традиционалну концепцију побуњеничких дејстава, а њу да модификују тако да обухвате и већу мобилност и могућности приступа које је омогућила глобализација. 8. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXIX, број 1, Београд, 2006. године: Јорг Студер „Пет прстенова“ или „Петља“ „У рату четврте генерације“, Разматрање о примени Ворденове или Бојдове теорије у рату четврте генерације, Превела Бранкица Поткоњак-Лукић, стр. 47. 9. Ibid, стр. 49.: Једна од јачих стр. актера рата четврте генерације је његова способност да се из- меша са својим окружењем, управо онако као што се герилац измеша у народ.“Ово прво може да се упореди са водом, а друго са рибом која је насељава.“ изјавио је једном Мао Це Тунг. 10. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година IV, broj 57, 1. фебруар 2007. године, Додатак „Арсе- нал“:, Станислав Арсић: Нова теорија ратовања, Против људског ума, стр. 41. 11. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXIX, број 1, Београд, 2006. године: Јорг Студер "ПЕТ ПРСТЕНОВА" ИЛИ "ПЕ- ТЉА" У РАТУ ЧЕТВРТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, Разматрање о примени Ворденове или Бојдове тео- рије у рату четврте генерације, Превела Бранкица Поткоњак-Лукић, стр. 49. 12. Магазин МО Србије „Одбрана“, broj 57, 1. фебруар 2007. године, Додатак „Арсенал“:, Стани- слав Арсић: Нова теорија ратовања, Против људског ума, стр. 41. 13. Ibid. 14. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Горан Зековић, пуков- ник „Асиметрија у функцији терористичке агресије“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 23.: Те- роризам је Резолуцијом број 3314 Генералне скупштине ОУН, 14. децембра 1974. године озна- чен као врста агресије. 15. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXVI, број 1, Београд, 2003. године, Стратегија националне безбедности САД, стр. 9–12.: Парафразиран део текста „Стратегија националне безбедности САД“. 16. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Горан Зековић, пуков- ник „Асиметрија у функцији терористичке агресије“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 23. 17. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Срђан Планић, потпуковник, „Безбед- ност и одбрана“, ВИЗ, Београд, 2006. године, стр. 14. II 3.3. Могући правци развоја ратова будућности 1. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 94.: Последња декада XX и почетак XXI века донели су много новог у теорији и пракси ратовања. Информационо ратовање, network-centric ратовање, нео- кортикално ратовање, „бесконтактно ратовање“, асиметрично ратовање – само су неки од пој- мова који се користе у стручним круговима и свакодневном животу. 2. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. децембар 2011. године, др Тодор Мирковић: Нове врсте ра- та, Сукоби у измењеним међународним условима, стр. 56.: За разлику од периода биполарног поретка, када је постојала непосредна опасност од избијања великог, светског сукова, у савре- меним условима опасност од великог светског рата је удаљена, али не и потпуно уклоњена. Велике силе, пре свега САД, Русија и Кина, интезивно раде на усавршавању постојећих и развоју и производњи нових средстава ратне технике, стављајући тежиште на нуклеарне компоненте својих оружаних снага, средства и методе за вођење информатичког и кибернетског рата. 3. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. децембар 2011. године, др Тодор Мирковић: Светска трка у наоружању, По принципу акције и реакције, стр. 62.: У другој половини деведесетих година 405 отпочео је економски опоравак Русије. Бруто друштвени производ растао је 6–7 пута годишње. У 2007. години војни буџет РФ износи око 20 милијарди долара. 4. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. децембар 2011. године, др Тодор Мирковић: Нове врсте ра- та, Сукоби у измењеним међународним условима, стр. 57.: Донедавно су групу развијених зе- маља света сачињавале државе северозападне хемисфере (Северна Америка и Западна Европа) заједно са Аустралијом и Новим Зеландом, са центром у САД. Седамдесетих година XX века придружује им се Јапан и неколико „малих азијских тигрова“, а њих у погледу економског и технолошког развоја следе „велики азијски тигрови“ – Кина и Индија, које прати још неколико азијских и латиноамеричких економија. 5. Ibid, стр. 60.: Тероризам је једна од непосредних, и вероватно дуготрајних претњи миру и без- бедности широм света, док се антитерористички рат, који су промовисале и предводе САД, своди на борбу против организованих терористичких група и њихових упоришта. Непосредна претња миру и безбедности јесу унутрашњи нереди (пример сукоба у земљама Северне Афри- ке и Блиског Истока), чији су узрочници економски и социјални услови, међуетнички и међу- конфесионални сукоби, често изазвани и од спољних фактора, који се интернационализују и доводе до непосредног уплитања спољњих сила, укључујући и спољњу интервенцију. 6. Часопис “Војно дело“, 2/2005, мр Здравко Зељковић, пуковник у пензији,: „Операције другачи- је од ратних“ – облик угрожавања безбедности малих земаља, Војноиздавачки завод, Београд, 2001. године; стр. 91.: У време биполарне равнотеже светске моћи, уместо оружане агресије и других облика отворене и грубе примене силе, водеће блоковске земље су, према чланицама супарничког блока, али и онима које то нису биле, примењивале тзв. „операције другачије од ратних“ („специјални рат“, доктрину „сукоба ниског интензитета“...) 7. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. децембар 2011. године, др Тодор Мирковић: Нове врсте ра- та, Сукоби у измењеним међународним условима, стр. 57.: Председник САД, Обама је у мају 2010. године промовисао нову Стратегију националне безбедности САД, у којој стоји: „Ми (Американци) морамо да градимо стратегију националне обнове и глобалног лидерства, стра- тегију која уздиже темеље америчке моћи и утицаја“ и додаје: „Ниједна земља не може да буде тако способна као Америка да води свет у ери глобализације.“ 8. Дневни новине „Политика“, понедељак 12. март 2007. године, Милан Мишић: „Нове силе, но- ви концепт“, Београд, стр. 08 : На сцени су нови глобални играчи. Реч је о двема азијским зе- мљама, Кини и Индији, које се, постојаним економским растом, огромном популацијом и ра- стућим војним капацитетима, намећу као силе за уважавање. 9. Часопис “Војно дело“, 2/2005., мр Здравко Зељковић, пуковник у пензији,: „Операције друга- чије од ратних“ – облик угрожавања безбедности малих земаља, Војноиздавачки завод, Бео- град, 2001. године; стр. 59.: Нижи облик напада је упад, који се предузима ради стицања сазнања о садржини информатичких комуникација противничке (не само противничке) стране, док се напад предузима, односно може се предузимати са радикалним циљем, ради пораза противника потпу- ним блокирањем и онемогућавањем рада његових војних и привредних мрежа на интернету. 10. Дневни новине „Политика“, понедељак 08. март 2010. године, Милан Мишић: „Сила са више обзира“, Београд, стр. 03: Избегавање рата подједнако је важно као и победа у њему, а Амери- ка своју војну силу мора да користи са много више обзира... 11. Часопис “Војно дело“, 2/2005., мр Здравко Зељковић, пуковник у пензији,: „Операције друга- чије од ратних“ – облик угрожавања безбедности малих земаља, Војноиздавачки завод, Бео- град, 2001. године; стр. 60.: После Вијетнама, у САД је кружила парола: „Никада више Вијет- нам.“ Сада после Ирака и Авганистана, а можда и Либије, вероватно ће бити искована друга парола, али у суштини другог значења, можда дужег трајања. Вероватно, САД ће тежити да се убрза стварање новог светског поретка, како би ојачали своју водећу улогу, иако њихова наци- онална моћ и утицај у свету опада. 12. Ibid: Европа не одустаје од претензија на лидерство у културним цивилизацијским вредности- ма, хришћанство тежи месијанству... Ислам је у офанзиви, а источна цивилизација добија на популарности. Поплава тржишта робом са Далеког истока и Југоисточне Азије, приступачних цена и све бољег квалитета, гуши привреду развијених Западних земаља, доводи до повећане незапослености и социјалних немира. 13. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, доц. мр. Божидар Форца: „Нове форме сукоба“, Бе- оград, 2001. године, стр. 12.: Посматрајући рат између моћника, с једне и припадника „трећег 406 света“ са друге стране, долазимо до својеврсне законитости, која се може дефинисати на сле- дећи начин: вероватноћа избијања сукоба и његов позитиван исход, сразмерни су јазу моћи и степену заштите сопствених снага. 14. Ibid, стр. 05.: Као категоријални појам, рат у савременим условима најчешће се посматра као општи сукоб у којем се, осим оружане борбе као његовог основног дела, воде борбе у свим сферама људске делатности (политика, економија, наука, култура...) 15. Часопис “Војно дело“, 1/2008., др Славољуб Ранђеловић, пуковник: „Савремени концепти су- коба у информационо-комуникационој сфери“, Војноиздавачки завод, Београд, 2008. године; стр. 154: Савремени развој војних технологија, битно мења војне системе и концепте операци- ја у основном облику. 16. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децемб.: Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, ВИЗ, Београд, 2005. године, стр. 103.: У информационој ери која је пред нама, примат над су- даром оклопа добија интелект и интелигентно понашање, пре свега, оних који доносе одлуке. 17. Магазин МО Србије „Одбрана“, 1. децембар 2011. године, др Тодор Мирковић: Нове врсте ра- та, Сукоби у измењеним међународним условима, стр. 60. II 4. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА НА УРБАНИМ ТЕРЕНИМА 1. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 252.: Град, у смислу насељеног места, као варош (енгл.town; франц. ville; nем.stadt; рус. город) у војној историји се често издваја посебном организацијом, тактиком и начином утврђивања, нарочито када је образовао посебну државну формацију. 2. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 790.: Значај насељених места у ратним дејствима произила- зи, пре свега из њихове функције и утицаја на извођење стратегијских и оперативно-тактичких дејстава. Опсег утицаја условљен је, с друге стране, политичко-економским утицајем насеље- ног места, његовим географско-топографским положајем, величином и размерама, бројем ста- новништва, системом градње, комуникацијском мрежом и др. 3. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 70.: „У међуна- родном безбедносном окружењу, које се консолидује после хладног рата, показало се да су градови места војних интервенција САД. Америчке снаге су извршиле главне операције у Па- нами, Порт-о Принсу и Могадишу, као и неборбене операције евакуације у Тирани, Киншаси, Монровији и Фритауну. Велика је вероватноћа да ће у будућности надлежни органи Националне команде САД опет ангажовати поморско десантне снаге за задатке у урбаним подручјима.“ 4. Ibid. 5. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 790.: Оно чиме се, међутим, већина насељених места, издва- ја у погледу карактеристика борбених дејстава у поређењу са другим географским целинама (планином, шумом и др.) своди се, у суштини на следеће: ограничену проходност (на улице и уске пролазе између зграда); смањену прегледност (на блиска одстојања), ограничену ефика- сност ватре, отежано командовање и садејство, нагле промене ситуације и сл. 6. Ibid: Сам начин борбе условљен је многим чиниоцима: распоредом уличне мреже, грађевин- ско-конструктивним особеностима зграда, постојањем или непостојањем тргова, паркова, ка- нала и саобраћајница, подземних уређаја и постројења и сл. 7. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 71. 8. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. године, стр. 117.: „Information Warfare или инфор- матички рат обухвата веома широко поље, које, упоредо са порастом зависности света од ра- чунара, постаје све значајније. 407 9. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, IV број 3–4, Милош Поштић, потпу- ковник, „Борбена дејства за насељена места-источно-славонско ратиште 1991./1992.“, ВИЗ, Бе- оград, 2006. године, стр. 105–111. 10. Ibid. 11. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 71. 12. Ibid, стр. 72. 13. Ibid, стр. 79./80. 14. Ibid, стр. 80. II 4.1. Концепција будућих MOUT 1. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 35.: Суштина доктрине класичних ратова била је: уништи што више противничких бораца и изазови што веће разарање да би победио. 2. Ibid. 3. Група аутора, Војна енциклопедија: Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енцикло- педије, Београд, 1970. године, стр. 793.: Бранилац је, обично уређивао насељено место за кру- жну одбрану, организовао је у њему отпорне тачке по фронту и дубини, а некад и на прилази- ма. Ватрени систем је организовао методом тзв. спратова, а обухватао је и контролу прилаза насељеном месту. 4. Ibid, стр. 795.: У правилима многих армија напади на насељена места третирају се као изузетно сложене и неизвесне борбене акције, које захтевају темељите припреме, солидну организацију и максималну иницијативу и сналажљивост старешина и војника. 5. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 36.: Вијетнамски рат остаће запам- ћен по томе што је увео хеликоптер у војне операције, али и по коришћењу геофонских систе- ма, тзв. Макнамарине ограде. Реч је о електронској баријери између Јужног и Северног Вијет- нама, која је геофонским и другим системима регистровала кретање у близини. Реакција је би- ла отварање артиљеријске ватре на место где су регистровани сеизмички покрети. 6. Ibid, стр. 36./37.: Слични системи развијају се у француским, британским, немачким, канад- ским и аустралијским оружаним снагама. 7. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. март 2007. године Додатак „Арсенал“:, Станислав Арсић: Опрема за ноћна дејства „Рат у инфрацрвеном спектру“, стр.. 42.: Савремено бојиште захтева ефикасно дејство у свим временским условима, дању и ноћу. Опрема за ратовање ноћу јесте са- ставни део комплета војника за 21. век. Осим осматрања, нишањења и гађања, важна је прецизна идентификација циљева. Применом уређаја за дејство ноћу, умногоме се мења тактика борбе. 8. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година ДРУГОМI, 1. септембар 2008. године Додатак „Арсе- нал“:, Никола Остојић: Ратник будућности „Индивидуалне и колективне операције“, стр.. 64.: У тежишту пројекта „Ратник снага будућности“ (Future Force Warrior – FFW) јесте војник бо- рац, ратник. Све остало је само његов додатак, интеграција техничко-технолошких система у његову одећу, опрему, борбено наоружање, средства за комуникацију, логистику; 9. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 35. 10. Магазин МО Србије „Одбрана“, , 01.2010. године, број 105., Др Тодор Мирковић: Нова теорија ратовања, „Рат четврте генерације“, стр. 50.: „Рат је током историје био стални пратилац чове- чанства. Имао је различите облике, интензитет, циљеве и учинке. Данас се свет суочава са фе- номеном рата који воде терористи и побуњеници. Такав сукоб још није потпуно дефинисан, али му је основни циљ да изазове унутрашњи колапс противника, а не његово физичко уни- штење. Одвија се у облику малих и ограничених ратова, сукоба ниског интензитета и асиме- тричних ратова. 11. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 34–35. 408 12. Проф. др Митар Ковач, доцент мр Божидар Форца: „Историја ратне вештине – Период 1920– 2000., Војноиздавачки завод, Београд, 2000. године, стр. 243: Скраћеница потиче од функција које обављају: „C4I2“ – „Command Control, Comunication ,Inteligence and Interoperability“ 13. Магазин МО Србије „Одбрана“, 01. март 2010. године, Биљана Миљић: „Електромагнетно оружје – будућност ратовања“ стр. 51. 14. Магазин МО Србије „Одбрана“, , 01. септембар 2008. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Ратник будућности „Индивидуалне и колективне операције“, стр.. 64. 15. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 35. 16. Бертелеми Курмон/Дарко Рибникар, „Асиметрични ратови – Сукоби јуче и данас, тероризам и нове претње“ НИЦ “Војска“, Београд, 2003. године, стр. 116./117.: Американци су протеклих година своје једино искуство у урбаном рату стекли током интервенције у Сомалији, али се оно завршило болним неуспехом. Губици које су командоси том приликом претрпели износи- ли су 60% (погинулих и рањених) од укупно ангажованих састава. Симулације градских борби кроз које су прошли током обуке нису, маринцима биле од користи, имајући у виду да је свега неколико недеља из строја избачено 70% људства. 17. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр.. 35. 18. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 74. II 4.2. Побољшање оперативних могућности 1. Ibid: Механизми командовања и управљања морају да представе тродимензионални терен у форматима који доприносе бољем разумевању и омогућавају кориснику да „осети“ терен. Компјутерски прављене мапе омогућиће графичко представљање урбаног терена, одсликавају- ћи се у готово реалним временским променама услед борбених дејстава (нпр. грађевинске кон- струкције које падају, поплављени подземни пролази...). Такве мапе биће пуне података; хар- двер за командовање и управљање мора бити способан да поврати, размени, сачува, прикаже и рукује овим подацима у великим количинама и на нивоу врло малих јединица. 2. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005, Београд, ВИЗ, Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 98.: Решење проблема размене информација (и до 250 Мб) организовано је у виду глобалне информационе мреже – GCCS(global command and control system). 3. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XV, број 4, октобар/дец., мр Бранкица Поткоњак-Лукић: „Основе концепта мрежноцентричног ратовања и мрежно подржане способ- ности НАТО“, ВИЗ, Београд, 2009. године, стрana 24. 4. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 74. 5. Ibid, стр. 75. 6. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 36.: .“Експерименти са провером ба- листичких резултата извођени су у симулираном окружењу... Анализиране су последице које настају од распрскавања стакла, делова парчади разорених зидова и шрапнела, затим последи- це ваздушних удара и др. ефеката на окружење и људе у њему.“ 7. Ibid. 8. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 75./76.: Приро- да урбаног терена престављаће изазов приликом употребе ватре. Ограничена видљивост ути- цаће на циљање, усклађивање подршке ватреним дејствима и процену оштећења у борби. Ви- соке грађевинске конструкције постаће међупросторна узвишења за ватрена дејства на повр- шини. Заштита коју пружа терен, утицаће на карактеристике продирања и функционисања 409 упаљача, што смањује ефекте оружја испод прага успешног ангажовања. Систем подршке ва- треним дејствима, мора се прилагодити овим условима обезбеђивањем циљне локације и озна- чавањем тродимензионалним терминима, крајње прецизним дотуром борбене технике (нпр. до одређене просторије у згради), ратне војне технике различите пробојне снаге и експлозивних карактеристика, и усклађивању смртоносне и несмртоносне ватре против различитих циљева који стоје један поред другог. 9. Ibid, стр. 76. 10. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. април 2007. године Додатак „Арсенал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 35.: „Стаљинградска битка је била главна прекретница у Другом светском рату, и сматра се најкрвавијом у људској историји. Борба за тај град водила се авијацијом, артиљеријом, тенковима и пешадијом. Битке у граду су биле жестоке и очајничке, беснеле су за сваку улицу, фабрику, кућу, подрум и степениште. Немци су ово невиђено градско ратовање назвали „Пацовски рат“ (Rattenkrieg). 11. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 74.: Заштитне мере у циљу постизања успешних MOUT морају да обухвате и посебне медицинске могућно- сти. Појединци из редова јединица за борбу у урбаној средини биће изложени широком спек- тру различитих инфективних болести, повредама које су карактеристичне за градску борбу, као што су падови, посекотине од стакла, повреде од рушевина, електро-инсталације, попла- вљених подземних пролаза, итд. 12. Ibid, стр. 77.: Ова карактеристика је потребна да се контролише темпо операција, односно за- државање иницијативе. Како тактичка организација спада у стандардну обуку, она се мора преносити до нивоа малих јединица, које примењују маневарско вођење рата у градском бор- беном простору. Командири водова и одељења који спроводе иницијативу у вођењу борбе против непријатеља, могу наћи своје своје јединице одвојене од суседних јединица или виших команди. Командири малих јединица морају бити способни да планирају и извршавају незави- сне операције које подразумевају коришћење посебних способности, као и да прихвате борбе- на средства подршке. Командант MAGTF и подређени командири на сваком нивоу обухватиће ток операција и према томе прилагодити састав јединица. Командири одељења и водова треба да командују малим тактичким снагама, који могу да обухвате прилагођене пакете средстава за наменску подршку: тенкови, артиљерија, позадинска подршка, чак и авијација. 13. Ibid, стр. 75: Ова способност управљања и усклађивања мора да постоји на нивоу врло малих јединица, чак и код војника појединца. Јединице за борбу у урбаним условима морају да испи- тају мобилност на урбаном терену на различитим нивоима рата, нпр. на оперативном нивоу командант MAGTF-а занимаће се за могућност да употреби главну градску саобраћајну мре- жу. Са друге стране на тактичком нивоу, вође одељења усредсредиће се на поступке за крета- ње кроз мали део исте главне мреже. 14. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005, Београд, ВИЗ, Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 96.: „Без обзира на развој авијације, све је мање авиона бомбардера. Ако упоредимо тонажу избачених бомби (Други светски рат – 2.150 т; рат у Вијетнаму – 6.161 т; Кореја 454 т; СРЈ – 20 т и Ирак – 10 т), видимо да се на рачун бомби све више употребљавају крилате ракете („Пустињска олуја“ – 321, „Слобода Ирака“ – за 15 дана 1.000. 15. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 75.: Према аме- ричкој концепцији MAGTF који ће водити MOUT биће као камелеон, мењаће своје карактери- стике без напора, како би се најбоље прилагодили оперативној ситуацији. 16. Ibid, стр. 78.: На пример, патрола која ради на површинском нивоу треба да буде способна да идентификује и извести о домету и облику подземних пролаза и подземних канала, који се протежу испод путање њихове патроле на подземном нивоу. 17. Ibid, стр. 78. 18. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005, Београд, ВИЗ, Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних 410 снага у Ираку“, стр. 102.:“ САД су прокламовале нови начин размештања снага и нови тип ло- гистике. Снаге се размештају тако (оперативне борбене групе) да могу у сваком тренутку извр- шити удар. Логистичка подршка подржава мање оперативне групе, и као таква много се лакше реализује. 19. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 79.: Елементи позадинске подршке борбеним јединицама (Combat Service Support Elements, CSSEs), у оквиру MAGTF, као и организације CSS, на нивоу јединица, морају бити способни да лоцирају и дођу до разбацаних елемената подржаних јединица на вертикалном урбаном терену. Функције које се врше рутински у условима на терену: спасавање и поправка оклопног возила у уској улици, евакуација рањених војника, дотур средстава јединицама које су у акцији у подземном каналу (у коме се води борба) итд. преузеће нове димензије у будућим MOUT. Сложеност окружења донеће хиљаде промена. II 4.3. Обликовање нових форми војних операција у односу на концепцију оружја за борбу у насељеним местима 1. Сун Цу, Умеће ратовања, целовито издање, превео и приредио Томас Клири, баБун Београд, 2009. године, стр. 73–75. 2. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године, Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 73. 3. Ibid. 4. Ibid. 5. Ibid. 6. Ibid. 7. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005. године Стеван Синковски, дипл. инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 99. 8. Ibid. 9. Ibid. 10. Ibid; стр. 100. 11. Ibid; стр. 103. III део СТАЊЕ И МОГУЋИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА III 1. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА САВРЕМЕНИХ ГРАДОВА – САВРЕМЕНИ УРБАНИСТИЧКИ КОНЦЕПТИ 1. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године,: Концепција поморскодесантних снага САД, „Бу- дуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 69. 2. Мр Владимир Шећеров, Универзитет у Београду, Географски факултет: Могућност унапређе- ња стратешког планирања градова и њихових региона у Републици Србији, докторска дисерта- ција, Београд, јул 2007. године, стр. 26. 3. Гласник Инжењерске коморе Србије, ГодинаV, број 14, Београд, април 2009. године: Мирјана Лукић: Будућност градова, стр. 49. 4. Табела преузета из: Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године,: Концепција поморскоде- сантних снага САД, „Будуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Ку- бура), стр. 69. 5. Дневни новине „Политика“, 28. фебруар 2008. године, Танјуг: „Токио најнасељенији град на свету“, Београд, стр. 3.: „Јапанска престоница Токио, са 87 већих или мањих насеља у околи- ни, очуваће до 2025. године положај најнасељенијег градског подручја у свету, на којем ће жи- 411 вети више пд 36 милиона људи, наводи се у јуче објављеном извештају Уједињених наци- ја“Перспективе светске урбанизације.“ 6. Матрица линеарног града је приметна у мањим насељима и селима лоцираним уз саобраћајни- це. У Србији је овај тип села веома заступљен. 7. Корбизјеов тип насеља био је 70-тих година XX века веома популаран у Србији. Репрезенти овакве филозофије организације простора су приметни у деловима многих већих градова (Но- ви Београд, Делови Новог Сада и др.) 8. Дневни новине „Политика“, 03./04. април 2010. године, Станко Стоиљковић: „Бесконачни гра- дови“, Београд, стр. 8.: Први такав „људски мравињак“ настаће обједињавањем Хонг Конга, Шензена и Гуангџоуа у Кини. Биће то једно од најупечатљивијих друштвено-економских обе- лежја света, а и једна од најмучнијих ноћних мора за планере. 9. Дневни новине „Блиц“, петак 28. март 2008. године, ЦДЦ/ЈС: „Наступило доба мегаполиса“, Београд, стр. 6. 10. Мр Владимир Шећеров, Универзитет у Београду, Географски факултет: Могућност унапређе- ња стратешког планирања градова и њихових региона у Републици Србији, докторска дисерта- ција, Београд, јул 2007. године, стр. 25. 11. Табела преузета из: Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002. године,: Концепција поморскоде- сантних снага САД, „Будуће војне операције на урбанизованом терену“ (превела Гордана Ку- бура), стр. 70. 12. Гласник Инжењерске коморе Србије, ГодинаV, број 14, Београд, април 2009. године: Мирјана Лукић: Будућност градова, стр. 49. 13. Ibid, стр. 49. 14. Ibid, стр. 49.: Према неким студијама за насељавање свемира, предлаже се изградња 30–40 ки- лометара високих торњева, лифтова са чијег врха би се, под знатно слабијим утицајем земљи- не теже, стартовало у васиону... 15. Ibid, стр. 49–50.: Велики архитекта Френк Лојд Рајт, замислио је облакодер висине око 1600 метара који је назвао „Једна миља“, а који за сада још није достигнут. 16. Александра Ступар: Град глобализације. Изазови, трансформације, симболи, АФ Универзите- та у Београду, Орион Арт. Београд 2009. године, стр. 126–127. 17. Гласник Инжењерске коморе Србије, ГодинаV, број 14, Београд, април 2009. године: Мирјана Лукић: Будућност градова, стр. 50. 18. Дневни новине „Политика“, 20. септембар 2009. године, Јованка Симић: „Апартмани са погле- дом на Земљу“, Београд, стр. 7. 19. Ibid. 20. City Magazine Roularta d.o.o, Душан Милојевић, Еко-архитектура, Зелена визија будућности, Београд, пролеће 2010, стр. 26–27. 21. Дневни новине „Политика“, 31. октобар 2011. године, С. Самарџија:“Под леденим сводом Ум- ке“, Београд, стр. 3.: У креирању Умке коришћена су најновија достигнућа авионске и свемир- ске технологије. 22. Гласник Инжењерске коморе Србије, ГодинаV, број 14, Београд, април 2009. године: Мирјана Лукић: Будућност градова, стр. 50.: Површина Земље треба да остане што слободнија за при- роду које је све мање, а која треба да производи кисеоник за дисање, за производњу хране и енергије. Мора се стално имати на уму да се фотосинтеза одвија само на једном ограниченом делу Земљине површине. 23. City Magazine Roularta d.o.o, Душан Милојевић, Еко-архитектура, Зелена визија будућности, Београд, пролеће 2010, стр. 27. 24. Ibid. 25. Гласник Инжењерске коморе Србије, ГодинаV, број 14, Београд, април 2009. године: Мирјана Лукић: Будућност градова, стр. 50. 26. Александра Ступар: Град глобализације. Изазови, трансформације, симболи, Архитектонски Факултет Универзитета у Београду, Орион Арт. Београд 2009. године, стр. 171–172. 412 27. Ibid, стр. 43. 28. Дневни новине „Политика“, 5. фебруар 2008. године, Горан Станковић: „Градови у времену“, Београд, стр. 3.: Виртуелне и реалне експерименталне насеобине у глобалној мрежи. 29. Дневни новине „Политика“, 13. април 2011. године, Приредио С.М.: „Градови будућности, Њу Сонгдо добија глазуру“, Београд, стр. 7. 30. Дневни новине „Политика“, 25. март 2012. године, Бошко Јакшић.: „Велика сеоба народа“, Бе- оград, стр. 5.: 2030. године у градовима ће живети нових 300 милиона становника. 31. Глобално загревање планете настаје због неконтролисаног испуштања отпадних гасова у ат- мосферу. 32. Видети шире – Магистарска теза – Ђурђица Чакар, дипл. инж. арх.:„Модел града за подручје Емирата и земаља арапског залива на принципима Новог урбанизма.“, Архитектонски факул- тет Универзитета у Београду, Катедра за урбанизам, Београд, мај 2010. године. 33. Ал Гор (Al Gore) је за филм „Неугодна истина“ (An Inconvenient Truth), као и за своје активно- сти за заштиту Земље од еколошке пропасти, добио Нобелову награду за мир 2007. године. 34. У дужем временском периоду, уочава се заостајање у праћењу савременог оружја, што је има- ло за последицу и заостајање у области заштите. III 2. РАЗВОЈ И ПРАВЦИ ЗАШТИТЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА 1. Група аутора: Заштита цивилног становништва у Швајцарској, превод, Одбрана, 5/1952, Бео- град, стр. 155: Швајцарска има један од најразвијенијих система заштите у свету. На референ- думу 1959. године донета је одлука о изградњи атомских склоништа. Од тада, свака јавна згра- да и установа опремљена је подземним заштитним објектима. Тачније, за последњих тридесет година изграђено је око 22.000 склоништа у које се може сместити око 90 % становништва. 2. Хлад М.; Решавање склоништа као сталних објеката, Одбрана, 1/1953.; Београд, стр. 7: Скло- ништа су према корисницима подељена на четири врсте, и то: приватна (цивилна) склоништа величине до 200 лица и отпорности 100 кПа, јавна двонаменска склоништа отпорности 300 кПа, склоништа организација и органа цивилне заштите, санитетска и болничка склоништа от- порности од 300 кПа. Обавеза изградње склоништа важи за целу територију без изузетка. 3. Мандић М.; Цивилна одбрана у неким страним земљама, Цивилна заштита, Загреб 1982.; стр. 258.: Све већа сазнања о могућим катастрофалним губицима незаштићеног становништва у евентуалном рату, условила су да чланице НАТО поставе као тежишни задатак обезбеђење за- штите за становништво и привреду. Посебно им је развијен систем за осматрање и обавешта- вање, у који је укључена и Шведска. 4. Ивановић Т.; Померање становништва на степен заштите и спасавања. Цивилна заштита, За- греб, 1982. године, стр. 51–55.: Највише склоништа изграђено је у Шведској, а у њих може да се склони 5,5 милиона људи или око 60 % укупног броја становништва. Шведски планери су тврдили да ће до 2000. године обезбедити склоништа за цело становништво. Поузданих пода- така о овој тврдњи нема. 5. Мандић М.: Цивилна одбрана у неким страним земљама, Међурепубличко-покрајински проје- кат ОНО и ДСЗ, подпројекат: Припремљеност ЦЗ за деловање у миру и у рату, Институт за ну- клеарне науке Борис Кидрич, Винча 1987. године: Склониште мора да пружи ефикасну зашти- ту од ратних дејстава у насељеном месту које би могло бити циљ напада у рату. Предвиђена су три типа склоништа (А, Б и Ц): Склоништа типа А штите од дејства нуклеарног оружја, кон- венционалног оружја и хемијских убојних средстава. Отпорност износи 100 кПа; Склони- шта типа Б од блиског поготка конвенционалног нападног средства, радиоактивних падавина и хемијских средстава и Склоништа типа Ц од радио-активних падавина. Јавна склоништа ра- де се отпорности од 300 кПа. 6. Кардуловић А., Шведска гледишта на актуелне проблеме цивилне заштите, Цивилна заштита, 1/56, Загреб 1956. стр. 8: У току године Шведска влада доноси документ којим налаже руко- водству цивилне одбране ангажовање у два правца: о предузимању мера на евакуацији станов- ништва у рејоне где се очекује производња у периоду ратних опасности и склањање становни- штва у склоништа. 7. Мандић М.: Цивилна одбрана у неким страним земљама, Међурепубличко-покрајински проје- кат ОНО и ДСЗ, подпројекат: Припремљеност ЦЗ за деловање у миру и у рату, Институт за ну- 413 клеарне науке Борис Кидрич, Винча 1987. године: Група склоништа у Стокхолму ("Клара") у центру града служе као: склоништа за око 10.000 људи и јавна гаража, Шведска железница "Клара стандард" у склопу централне железничке станице у Стокхолму и једну спортску дво- рану – склониште). Подаци о капацитету склоништа разликују се од раније датих, односно об- јављених података (15.000–20.000 људи). 8. Ibid: Шведска је предузела и низ других корака као на пример, изградњу склоништа за војну привреду, снабдевање, здравствену службу, школство, државну управу а у току 1957. године изграђено је и склониште за 20.000 људи "Катарина Њаген" са лифтом, електричном центра- лом, санитетским простором, а у миру се користе као простор са 600 гаражних места. 9. Ibid. 10. Мандић М.: Цивилна заштита Данске, Цивилна заштита, бр. 88/1, Загреб, стр. 177: У Данској се влада и комуналне власти труде да нађу рационалну концепцију за решење проблема скло- ништа, која се заснива на билансу захтева безбедности и могућности привреде. По најновијем закону, подрумске просторије се појачавају у свим новим зградама које имају више од два ста- на и у предузећима у којима је запослено више од 20 лица. Рачуна се да око 2.650.000 лица мо- же да се склони у приватна склоништа. 11. Група аутора: Француски генерал Preo о цивилној одбрани, превод, Одбрана 5/1954., страна 15. 12. Група аутора: Извештај савезне управе за цивилну заштиту становништва Западне Немачке, ДРУГОМ део, превод, Школа цивилне одбране, Београд 1965.: За те намене првобитно одређе- на сума од 200 марака за једно склонишно место показала се недовољна. Због тога је уредбом владе субвенцијална ставка знатно повећана, од 350 до 700 марака, што је велики подстицај за приватне власнике кућа. 13. Мандић М.: Цивилна одбрана у неким страним земљама, Међурепубличко-покрајински проје- кат ОНО и ДСЗ, подпројекат: Припремљеност ЦЗ за деловање у миру и у рату, Институт за ну- клеарне науке Борис Кидрич, Винча 1987. године: У Великој Британији до скоро се није по- клањала пажња проблему заштите становништва. Британска Влада је тек 1985. године донела неколико прописа који се односе на цивилну заштиту и на изградњу склоништа. Према ставу Владе у Лондону свака општина и свака важнија институција морала би располагати оператив- ним снагама за заштиту од ратних дејстава. 14. Ibid : У миру склоништа могу имати другу намену коришћења као просторије у којима се оба- вља производни процес, биоскопске сале, гараже, мензе, бифеи и сл. Коришћење склоништа у приватне сврхе и за јавну употребу не сме утицати на њихова заштитна својства, а прелазак на ратни режим не треба да траје дуже од 12 х. (код нас је 24 х.). 15. Матијашец Р.: Цивилна заштита у Италији, Цивилна заштита, бр 90/1, Загреб, стр. 161–164. 16. Јовановић М., Цивилна заштита у Холандији, Одбрана и заштита ССНО, Београд, 1975. године број 1, стр. 94–96.: У циљу подизања економске ефикасности грађења нових објеката за зашти- ту, препоручује се њихово прилагођавање коришћењу у миру за подземне гараже, биоскопе, складишта, подземне саобраћајнице. 17. Група аутора: ДРУГОМI Југословенско саветовање о склоништима, НИРО Привредни вјесник, Загреб, 1984. године: Упоредо са доградњом и подешавањем просторија и стамбених објеката за колективну заштиту биће коришћено и око 10.000 склоништа из Другог светског рата, као и тунели, метрои и подземне железничке станице. 18. Мандић М.: Цивилна одбрана у неким страним земљама, Међурепубличко-покрајински проје- кат ОНО и ДСЗ, подпројекат: Припремљеност ЦЗ за деловање у миру и у рату, Институт за ну- клеарне науке Борис Кидрич, Винча 1987. године: По отпорности склоништа су, према степе- ну заштите, поделили у пет врста, чија се отпорност изражава натпритиском ваздушног удар- ног таласа нуклеарне експлозије. Према литератури опстанак у епицентру експлозије могућ је само у подземним објектима на већим дубинама од површине тла. Склоништа отпорности од 100 кПа издржавају натпритисак ударног таласа на удаљености 2,8–3 км од епицентра вазду- шне нуклеарне експлозије јачине 1 МТ, а склоништа отпорности 200 до 300 кПа издржавају натпритисак на удаљености од 1,5 до 2,0 км од епицентра нуклеарне експлозије. Планирају се склоништа основне заштитне отпорности од 50 до 100 кПа. 19. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Милорад Ђукић, пуковник, „Планира- ње припрема цивилног друштва за одбрану“, ВИЗ, Београд, април–јун, 2009. године, стр. 22. 20. Видети шире: 414 – Магазин МО Србије „Одбрана“, I 1. јануар 2012, број 151. ВИЗ, Београд Д. Гагричић, Д. Бје- лопољац „Мине и нуклеарни отпад, само гласине“, стр. 34: Новинари први пут посетили туне- ле празног војног складишта у Бистрици. – Дневни новине „Политика“, субота 19. март 2011. године Додатак Култура, уметност, наука: Марија Ђорђевић: „Култура у Титовом забрану“, Београд, стр. 01; 21. Дневни новине „Политика“,31.12.2006. године, Бранко Пејовић: Ужичкој фабрици под земљом дани одбројани, „Некад тајна, сада терет“, Београд, стр. 08: Једина подземна фабрика код нас „Први партизан“прави трошкове од милион евра годишње, па размишљају да је затворе. 22. Дневни новине „Политика“, среда 17. 2. 2010. године, Славко Хелета: „Гљиве у Титовом скло- ништу“Београд, стр. 05: Строго тајни и стратешки подземни објекат „Соча“, због неперспек- тивности, служиће убудуће за производњу печурака. 23. Дневни новине „Курир“, 3. 8. 2008. године, А.Г.: „Туристи у бункеру“Београд, стр. 9. 24. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Милорад Ђукић, пуковник, „Планира- ње припрема цивилног друштва за одбрану“, ВИЗ, Београд, април–јун, 2009. године, стр. 32. 25. Службени војни лист, број 13, година CXVДРУГОМ, уторак, 30. јун 1998. године: Технички пропис за склоништа и друге заштитне објекте, СМО, Београд. 26. Голубовић мр Видоје:, „Оптимализација и функционални модели склањања становништва, ма- теријалних и културних добара у рату“, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Фа- култет одбране и заштите, Београд 2000. 27. Магазин МО Србије „Одбрана“, 15. јул 2011. године, ВИЗ, Београд, Светислав Арсић, Проти- вракетни штит Израела „Оперативна челична купола“, стр. 25: Колика је реална претња од ба- листичких ракета сведочи и следећи пример. У време покретања напада коалиционих снага на Ирак, 17./18. јануар 1991. године, Ирак је на непријатељску територију испалио 39 балистич- ких ракета Scud , усмерених на подручје Тел Авива и Хаифе. Погинуле су две особе, 259 људи је рањено, а уништено је 6.142 стана, 332 куће, 23 јавне зграде, 200 трговачких радњи и 50 аутомобила. 28. Ibid, стр. 24: Увођењем у оперативну употребу система „Iron Dome“, марта ове године (2011. године), Израел је заокружио ракетни штит који од балистичких и артиљеријских пројектила противника треба да брани око 20.320 километара квадратних територије земље. 415 ЛИТЕРАТУРА 1. Ален Тони, Илустрована историја света-Римско царство, Књига комерц, Бео- град, 2011. 2. Ален Тони, Илустрована историја света-Савремено доба Књига комерц, Бео- град, 2011. 3. Batsford B.T. LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Weapons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. 4. Benevolo Leonardo, Storia Della citta, Seconda edizione, Roma Bari, 1976. 5. Benevolo Leonardo, Град у историји Европе, „Clio“, Београд, 2004. 6. Велс Х.Џ., Историја света, Вуковљак , издање 2006.год., репринт издања На- родно дело-Друштво за националну културу Београд из 1929. 7. Витрувије М.П.: Десет књига о архитектури, 2.издање, Грађевинска Књига АД, Београд; 2003. 8. Вукановић Т., Гласник музеја Косова и Метохије VII-VIII, Оружје у средњеве- ковној Србији, Босни и Дубровнику; Приштина 1964. 9. Грант Нил, Илустрована историја света-Ренесансна Европа, Књига комерц, Београд, 2011. 10. Грант Нил, Илустрована историја света-Стари Египат и Античка Грчка, Књи- га комерц, Београд, 2011. 11. Голубовић мр Видоје:, „Оптимализација и функционални модели склањања становништва, материјалних и културних добара у рату“, докторска дисерта- ција, Универзитет у Београду, Факултет одбране и заштите, Београд 2000. 12. Група аутора: „Чудесан свет науке“, Младинска књига Београд, МКТ принт Београд, Београд 2006. 13. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 14. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 15. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 16. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 17. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 5, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 18. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 19. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 7, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 416 20. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 8, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 21. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970. 22. Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 10, друго издање, Издање редакци- је војне енциклопедије, Београд, 1970. 23. Дероко Александар, „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македо- нији“, Просвета, Београд,1950. 24. Дероко Александар, Споменици архитектуре IX-XVIII века у Југославији, Грађевинска књига, Београд, 1964. 25. Ђурић-Замоло Дивна: „Београд као орјентална варош под Турцима 1521– 1867“ – докторска дисертација, Сарајево, 1975. 26. Зите Камило, Уметничко обликовање градова, ИП Грађевинска књига, Бео- град, 1967. 27. Југин Миливој,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997. 28. Кенет Галбрајт Џон (John Keneth Galbraith), Доба неизвесности, Графички за- вод Хрватске, Загреб, 1978. 29. Кериган Мајкл, Илустрована историја света-Крај комунизма и 21.век, Књига комерц, Београд, 2011. 30. Коварж М. Милош,: „Решење архитектонских грађевина и склоништа према захтевима заштите од разарања из ваздуха у оптималним оквирима редовне архитектонске делатности“, докторска дисертација, Архитектонски факултет БУ, Београд, 1965. 31. Ковач проф.др.Митар, доцент мр.Божидар Форца: „Историја ратне вештине- Период 1920.-2000., Војноиздавачки завод, Београд, 2000. 32. Курмон Бертелеми /Рибникар Дарко, „Асиметрични ратови- Сукоби јуче и да- нас, тероризам и нове претње“ НИЦ“Војска“, Београд, 2003. 33. Лабовић Ђурица,“Шпијунирање из космоса“, Друштво југословенско-кореј- ског пријатељства, Метграф, Нови Београд, 2000. 34. Лазаревић Нада, Град између утопије и емпирије, Прво издање, ГРО Култура, 1988. 35. Максимовић Бранко, Развој градоградитељства од старог века до садашњости; Научна Књига, ИП Народне РС; Београд 1948. 36. Мејлам Џон, Илустрована историја света-Рађање модерних нација, Књига ко- мерц, Београд, 2011. 37. Мијовић Павле/Ковачевић Мирко, Градови и утврђења у Црној Гори, Београд- Улцињ, Археолошки институт / Музеј Улцињ, Посебна издања, Књига 13, Бе- оград-Улцињ, 1975. 38. Милић Бруно, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Антика“, II измије- њено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994. 39. Милић Бруно, проф.др, Развој града кроз стољећа 2-Средњи Вијек, ТИЗ Зрин- ски д.д.Чаковец, Загреб 1995. 40. Милић Бруно, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995. 417 41. Мирковић др.Тодор: „Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова, Ево- луција и преласци у нови квалитет“, ВИЗ, Београд 2003. 42. Мокрањац Александра, Антологија архитектуре и цивилизације, Службени гласник, Београд, 2012. 43. Morini Mario, „ATLANTE DI STORIA DELL  URBANISTICA“, Editore Ulrico Hoepli, Milano, maggio 1979. 44. Морис Нил, Илустрована историја света- Праисторија, Књига комерц, Бео- град, 2011. 45. Морис Нил, Илустрована историја света-Европа-касни средњи век, Књига ко- мерц, Београд, 2011. 46. Морис Нил, Илустрована историја света-Доба просвећености и револуција, Књига комерц, Београд, 2011. 47. Морис Нил, Илустрована историја света-Национализам и романтизам, Књига комерц, Београд, 2011. 48. Морис Нил, Илустрована историја света-Индустријска револуција, Књига ко- мерц, Београд, 2011. 49. Морис Нил Илустрована историја света-Почетак 20.века и Први светски рат, Књига комерц, Београд, 2011. 50. Морис Нил, Илустрована историја света-Од Версајског мира до Другог свет- ског рата, Књига комерц, Београд, 2011. 51. Морис Нил, Илустрована историја света-Од 1945.год. до Хладног рата, Књига комерц, Београд, 2011. 52. Перазић Гавро, „Међународно ратно право“, ВИНЦ, Београд, 1986. 53. Петровић Ђурђица, Дубровачко оружје у XIV веку, Војни музеј, Београд, 1976. 54. Поповић Марко, Београд Београдска тврђава, Научно-популарне монографије, Републички Завод за заштиту споменика културе, Београд, 1991. 55. Поповић Марко, Одбрана и војевање, Креативни центар, Београд, 2008. 56. Радовић Ранко, „Форма града, Основе, теорија и пракса“, друго допуњено из- дање, Orion art, Београд, 2005. 57. Ратников Весник, Савремене војне вештине, КњигаI, Додатак Ратнику за но- вембар децембар 1908. год. Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908. 58. Савкић О. Бранко, дипл.инж.арх.:“Употребљена НАТО убојна средства и ефекти пробојног дејства по објектима и инфраструктури РВ и ПВО, Специја- листички рад, Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност ГШВЈ, Војнотехничка академија ВЈ, Београд 2000. 59. Сењобос Шарл, „Упоредна историја европских народа“, Издавачка задруга „Политика и друштво“, Београд, 1939. 60. Субошић доц.др. Дане: „Несмртоносно оружје“, НИЦ „Војска“, Београд, 2005. 61. Сун Цу, Умеће ратовања, целовито издање, превео и приредио Томас Клири, баБун Београд, 2009. 62. Тирнанић Слободан: „Беспилотне летелице“ НИЦ“Војска“, Војна књига; Бео- град, 2001. 418 63. Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, Forteresses Hi- stoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975. 64. Цветковић др Драган, „Површинско ракетно наоружање“, Медија центар „Од- брана“, Београд, 2011. 65. Церовић Василије, Минијатуре из стратегије, ВИЗ, Београд, 2002. 66. Чакар Ђурђица: „Модел града за подручје Емирата и земаља арапског залива на принципима Новог урбанизма“ – магистарска теза. Архитектонски факул- тет Универзитета у Београду, Катедра за урбанизам, Београд, мај 2010. 67. Шећеров мр Владимир, Универзитет у Београду, Географски факултет: „Мо- гућност унапређења стратешког планирања градова и њихових региона у Ре- публици Србији“ – докторска дисертација. Београд, јул 2007. ИЗВОРИ I. Стручни часописи Часопис „Војно дело“ 1. Часопис “Војно дело“, 3/2001, Доналд Кук, генерал-потпуковник, Из иностра- них армија: „Војне предности космоса“ Војноиздавачки завод, Београд, 2001; стр. 141–148. 2. Часопис “Војно дело“, 2/2005, Стеван Синковски, „Информациона безбед- ност-компонента националне безбедности“ Војноиздавачки завод, Београд, 2007; страна 31–81. 3. Часопис “Војно дело“, 2/2005, мр Здравко Зељковић, пуковник у пензији,: „Операције другачије од ратних“ – облик угрожавања безбедности малих зе- маља, Војноиздавачки завод, Београд, 2001; стр. 91–108. 4. Часопис “Војно дело“ 4/2005, пуковник проф. др Василије Мишковић, дипл. инж., “Неки аспекти примене савремене технологије“: Војноиздавачки завод, Београд, 2007; страна 155–174. 5. Часопис “Војно дело“, Илија Кајтез, Војна наука и ратна вештина: „Римска империја-снага и моћ њеног оружја“ Војноиздавачки завод, Београд, 2007; стр. 114–148. 6. Часопис “Војно дело“, 1/2008, др.Славољуб Ранђеловић, пуковник, : „Савре- мени концепти сукоба у информационо-комуникационој сфери“ Војноизда- вачки завод, Београд, 2008; страна 140–155. 7. Часопис “Војно дело“, 1/2008, др Славољуб Ранђеловић, пуковник: „Савреме- ни концепти сукоба у информационо-комуникационој сфери“, Војноиздавачки завод, Београд, 2008; стр. 140–155. Информативни билтен превода 8. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXIV, број 4, Роберт Х. Скеилс, Циклуси рата- Брзина маневра биће битно својство армије информатичког доба (превела Душанка Пивљанин), Београд, 2001, стр. 38–42. 9. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXV, број 1, Београд, 2002, а) Концепција поморскодесантних снага САД, „Будуће војне операције на урбанизованом 419 терену“ (превела Гордана Кубура), стр. 69–80; б) Вјечеслав Дудка, Борис Волков, Јуриј Амелин: „Обликовање концепције оружја за борбу у насељеним местима“, стр. 81–87. 10. Информативни билтен превода, Сектор за ШОНИД, Управа за научну и издавачку делатност, Година XXXVI, број 1, Београд, 2003, Стратегија националне безбедности САД, страна 9–12. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник 11. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, година LV број 2, април–јун, Војна штампарија, проф. др Милојко Јевтовић. дипл. инж.: „Паралелно умре- жавање рачунара“, Београд, 2007, стр. 198–205. 12. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, година LVI број 1, јануар– март Војна штампарија, Владимир Ристић: „Пет деценија космичке ере“, Бео- град, 2008, стр. 5–12. 13. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, година LVII број 3, јул–сеп- тембар, Војна штампарија, Зоран Бобар, капетан: „Заштита рачунарских мре- жа Министарства одбране и Војске Србије применом виртуелног honeyneta“, Београд, 2009, стр. 80–87. 14. Научни часопис МО РС Војнотехнички гласник, година LX број 4, октобар– децембар, Војна штампарија, данијела Д. Протић.:„Стратегија развоја инфор- мационог друштва у Републици Србији до 2020: безбедност информација и критична инфраструктура“, Београд, 2012, стр. 82–101. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ 15. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Станислав Арсић, пу- ковник, „Оружје које не убија“, ВИЗ, Београд, мај–август, 1996, стр. 116–119. 16. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар/децембар 2005, пуковник сц.Бранко Савкић, дипл.инж. „Специфичности ефеката дејства авио бомби и ракета по објектима и инфраструктури“, Београд, ВИЗ стр. 63–70.; Стеван Синковски, дипл.инж., потпуковник „Неке карактеристике дејства мултинационалних снага у Ираку“, стр. 94–103. 17. Војностручни интервидовски часопис „Нови гласник“, октобар–децембар: Го- ран Зековић, пуковник „Асиметрија у функцији терористичке агресије“, ВИЗ, Београд, 2005, стр. 18–23. 18. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“,Срђан Планић, потпу- ковник, „Безбедност и одбрана“, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 5–14. 19. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, проф. др Бранислав Ђорђевић, пуковник, „Безбедносни изазови, ризици и претње на простору ју- гоисточне Европе“, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 15–20. 20. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, мр Мирослчав Тали- јан, мајор, „Менаџмент у противтерористичкој одбрани“, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 21–32. 21. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Милан Дроњак, Бран- ко Попратњак, „Глобални сателитски навигациони системи“, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 91–96. 420 22. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, IV број 3–4, Милош Поштић, потпуковник, „Борбена дејства за насељена места-источно-славонско ратиште 1991/1992, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 105–111. 23. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XIV број 3, јул/септ., мр Бранкица Поткоњак-Лукић, Циклус одлучивања-петља ООДА, ВИЗ, Бео- град, 2006, стр. 77–82. 24. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XV, број 4, окто- бар/дец., мр Бранкица Поткоњак-Лукић: „Основе концепта мрежноцентричног ратовања и мрежно подржане способности НАТО“, ВИЗ, Београд, 2007, стр.19–30. 25. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Стеван Синковски, проф. др Лазар Петровић, „Оперативно-техничка примењивост беспилотних летелица за терористичка дејства“, ВИЗ, Београд, 2007, стр. 47–56. 26. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“, Милорад Ђукић, пу- ковник, „Планирање припрема цивилног друштва за одбрану“, ВИЗ, Београд, април–јун, 2009, стр. 21–32. 27. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XVII, број 3, јул/сеп- тембар, Славољуб Јанићијевић, пуковник: „Употреба мини беспилотних лете- лица у Војсци Србије“, ВИЗ, Београд, 2009, стр. 69–71. 28. Војностручни интервидовски часопис „Нови Гласник“ XVII број 3, јул/септ. генерал-мајор др Божидар Форца: Доктринарни аспект припрема, употребе и обезбеђења Војске Србије, ВИЗ, Београд, 2009, стр. 5–32; мр Бранкица Потко- њак-Лукић, капетан корвете Саша Николић: Процес ангажовања Републике Србије у оквиру Програма „Партнерство за мир“, стр. 33–46. Часопис „Војска“ 29. Часопис „Војска“ 26. 7. 2001, ВИЗ, Београд, др Новак Митровић, „Нова оружја за нова дејства, Од гумених метака до графитних бомби“ Магазин МО Србије „Одбрана“ 30. Магазин МО Србије„Одбрана“, Година II, 01.јануар 2007.год., Специјални прилог „Арсенал“,, Г.К.,: „Лансиран нови сателит“, стр. 54. 31. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година IV, broj 57, 01.фебруар 2007.год., До- датак „Арсенал“:, Станислав Арсић: Нова теорија ратовања, Против људског ума, стр. 40–41. 32. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година III, 15. март 2007. Додатак „Арсе- нал“:, Станислав Арсић: Опрема за ноћна дејства „Рат у инфрацрвеном спек- тру“, стр. 42–44. 33. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година III, 15.април 2007.год. Додатак „Арсе- нал“:, Никола Остојић: Урбани борбени систем „Ратови четврте генерације“, стр. 35–39. 34. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 1. мај 2007, број 15, Раденко Му- тавџић: „Интернет у систему одбране. Широка примена технолошког чуда“, Дијана Маринковић,: „Неконвенционално ратовање, Дигитално бојно поље“, Београд, НЦ Одбрана, стр. 64–67. 421 35. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 15. мај 2007, број 16, страна 62/63, Дијана Маринковић: „Заштита војних система софтвера.“ 36. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година III, 1. октобар 2007, број 49, страна 60–63, Влада Ристић: Пет деценија освајања космоса „Продор у тајне свемира“ 37. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 1. новембар 2007, број 16. Специ- јални прилог 69: „Друштвене мреже на Интернету“ 38. Магазин МО Србије„Одбрана“, Година III, 15. март 2008, број 15, стр. 22–23, Снежана Ђокић: „Војници виртуелног света“ 39. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година IV, 15. август 2008. Додатак „Арсе- нал“: Никола Остојић, Ратник будућности (2): „Индивидуалне и колективне операције“, стр. 65–67. 40. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година III, 1. септембар 2008. Додатак „Арсе- нал“: Никола Остојић: Ратник будућности „Индивидуалне и колективне опе- рације“, стр. 64–67. 41. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година V, 15. 12. 2009. Додатак „Арсенал“: ФоНет: Болести као оружје „Развијање контрамера“, стр. 51. 42. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, бр. 105, 1. фебруар 2010, Стани- слав Арсић: Нова теорија ратовања, Рат четврте генерације, страна 50–51. 43. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, 1. март 2010. Додатак „Арсенал“: Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, 1. март 2010. Додатак „Арсенал“: Себастијан Балош: Борбене беспилотбне летелице: „Тражи и уништи“, стр. 48–50; Биљана Миљић: Нове технологије у служби наоружања: „Електромаг- нетно оружје-будућност ратовања“, стр. 50–52; стр. 53. The New York Times: „Оружје на мрежама, Заштита од интернет напада.“ 44. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, 1. јун 2010, Никола Остојић: Прва беспилотна војна летелица за васионске летове: „ Мини космички шатл“ стр. 48–51. 45. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VI, 15. јул 2010. Додатак „Арсенал“: Никола Остојић, Из лабораторија будућности: „Војна нанотехнологија“, стр. 2–15. 46. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VII, 1. децембар 2011, др Тодор Мир- ковић: Нове врсте рата, Сукоби у измењеним међународним условима, стр. 56–60. 47. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година III, 1. децембар 2011, др Тодор Мир- ковић: Светска трка у наоружању, По принципу акције и реакције, стр. 61–64. 48. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VII, 15. март 2011. Додатак „Арсе- нал“: др Себастијан Балош: Стелт технологије „Тајне невидљивости“ страна 13–19; С.В.: „Рејтион“ (Raytheon) испоручила 250 радара типа АПГ-79“, стр. 25, А. Киш: Боингова стратосферска беспилотна летелица: „Фантомско око“ стр. 26; Дијана Маринковић: Заштита информација на бази квантне крипто- графије: „Непробојна шифра“, стр. 64. 49. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VII, 15. јул 2011, Додатак „Арсенал 67“: Никола Остојић: Кинект на тржишту роботике „Управљање покретима у ваздуху“, стр. 20. 422 50. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VIII, 1. јануар 2012, број 151. ВИЗ, Београд Д. Гагричић, Д. Бјелопољац „Мине и нуклеарни отпад, само гласине“, стр. 34/35: Новинари први пут посетили тунеле празног војног складишта у Бистрици. 51. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VIII, 15. 2. 2012.године, Додатак „Ар- сенал 62“, Горан Калаузовић: Глобална мрежа система за експериментисање јоносфером: „Недоступна сазнања“ стр. 20–25. 52. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VIII, 15. март 2012, Додатак „Арсенал 63“, Горан Калаузовић: Глобална мрежа система за експериментисање јонос- фером: „Непознато оружје“ стр. 22–24. 53. Магазин МО Србије „Одбрана“, Година VIII, 1. април 2012, број 157. Специ- јални прилог 70: “Криминал у сајбер простору“ Војни информатор 54. Војни информатор број 4, јул–август, ВИЗ, доц. мр Божидар Форца, пуковник: „Нове форме сукоба“, Београд, 2001, стр. 5–16; Петровић др Слободан: „Од- брана у виртуелном простору“, Београд, 2001, стр. 33. II. Дневне новине/магазини Дневне новине „Политика“ 1. Дневне новине „Политика“, 25. април 2006. године, С. Стојиљковић: Велики продор у изради чипова „Наноколо на молекулу“, Београд, стр. 3. 2. Дневне новине „Политика“, субота 12. август 2006, М. Лазаревић: „Амерички предлог Чешкој – Ракетни кишобран“, Београд, стр. 5; 3. Дневне новине „Политика“, 31. 12. 2006, Бранко Пејовић: Ужичкој фабрици под земљом дани одбројани, „Некад тајна, сада терет“, Београд, стр. 8. 4. Дневне новине „Политика“, уторак 20. фебруар 2007, Тањуг: „Хладноратовски договор“, Београд, стр. 2. 5. Дневне новине „Политика“, понедељак 12. март 2007, Милан Мишић: „Нове силе, нови концепт“, Београд, стр. 8. 6. Дневне новине „Политика“, уторак 10. април 2007, Станко Стоиљковић: „За секунд пресними играни филм“, Београд, стр. 18. 7. Дневне новине „Политика“, четвртак 31. мај 2007, Мирослав Лазански: „Мо- сква мисли озбиљно, Америчко одустајање од споразума АБМ довело је дo нових руских ракета и краја споразума СТАРТ-2“, Београд, стр. 2. 8. Дневне новине „Политика“, 12. јун 2007, Тањуг: „Израелски шпијунски сате- лит“, Београд, стр. 4. 9. Дневне новине „Политика“, субота, 22. 12. 2007, Тањуг, фото АФП: „Прогрес креће ка узлетишту“, Београд, стр. 4. 10. Дневне новине „Политика“, среда 9. јануар 2008, Милан Лазаревић: „Пољска не жури под амерички штит“, Београд, стр. 3. 11. Дневне новине „Политика“ среда 23. јануар 2008, Слободан Самарџија: „На космичком бојишту“, Београд, стр. 5. 423 12. Дневне новине „Политика“, 5. фебруар 2008, Горан Станковић: „Градови у времену“, Београд, стр. 3. 13. Дневне новине „Политика“, 28. фебруар 2008, Тањуг: „Токио најнасељенији град на свету“, Београд, стр. 3. 14. Дневне новине „Политика“ недеља 9. март 2008, Драгослав Ранчић: “Војни успон Кине“, Београд, стр. 5. 15. Дневне новине „Политика“ недеља 17. август 2008, Жарко Ракић: „Нови Хладни рат“, Београд, насловна стр. 1; Тема недеље: Нови хладни рат: Обрад Кесић: „Вашингтон остао без идеалног партнера“, стр. 12; Интервју: Роберт Хејден (професор, правник и антрополог са универзитета у Питсбургу), „Хладни рат никад није обустављен“, стр. 12. 16. Дневне новине „Политика“ недеља 23. новембар 2008, Милан Мишић: „Диги- тални хладни рат“, Београд, стр. 3. 17. Дневне новине „Политика“ недеља, 29. март 2009, Сања Стијовић „Где год да сте, снимљени сте“, Београд, стр. 4. 18. Дневне новине „Политика“, субота 30. мај 2009, М. Пантелић: „Америка се ојачава за интернетски рат“, Београд, стр. 3. 19. Дневне новине „Политика“ недеља 31. мај 2009, Сања Стијовић: „Хакери шпијунирали 103 земље“, Београд, стр. 4. 20. Дневне новине „Политика“ среда 15. јул 2009, Н.П.: „Хакери заметнули траг“, Београд, стр. 3. 21. Дневне новине „Политика“, субота 19. септембар 2009, Милан Мишић: Оба- мин „ракетни удар“, Београд, стр. 3. 22. Дневне новине „Политика“, 20. септембар 2009, Јованка Симић: „Апартмани са погледом на Земљу“, Београд, стр. 7. 23. Дневне новине „Политика“, среда 14. октобар 2009, Љубинка Милинчић: „САД жели заједнички штит са Русијом“, Београд, стр. 3. 24. Дневне новине „Политика“ уторак, 26. јануар 2010, Милан Мишић: „Чије су „хакерске бригаде“, Београд, стр. 4. 25. Дневне новине „Политика“, среда, 27. 1. 2010, Љ. Милинчић: „Нови руски вој- ни сателит“, Београд, стр. 3. 26. Дневне новине „Политика“, среда 17. 2. 2010, Славко Хелета: „Гљиве у Тито- вом склоништу“, Београд, стр. 5. 27. Дневне новине „Политика“, понедељак 8. март 2010, Милан Мишић: „Сила са више обзира“, Београд, стр. 3. 28. Дневне новине „Политика“, петак 26. март 2010, М. Мишић“: „Нова нуклеар- на погодба“, Београд, насловна стр. 1. 29. Дневне новине „Политика“, 3/4. април 2010, Тањуг, фото АФП: „Лансирана ракета која превози три космонаута“, Београд, стр. 5. 30. Дневне новине „Политика“, субота 22. мај. 2010, Тањуг, фото Бета: „Јапан успешно лансирао сателит“, Београд, стр. 5. 31. Дневне новине „Политика“ субота 21. август 2010, Тањуг: „Пентагон оптужио Пекинг за сајбер нападе“, Београд, стр. 2. 424 32. Дневне новине „Политика“, понедељак 8. новембар 2010, Мирослав Лазан- ски“: Досије: „Нови стратешки концепт НАТО“, Београд, стр. 2. 33. Дневне новине „Политика“, уторак 23. новембар 2010, М. Мишић: „Надвлаче- ње око СТАРТ-а“, Београд, стр. 3. 34. Дневне новине „Политика“, петак 24. децембар 2010, С. Самарџија: „Русија спремна да ратификује „СТАРТ“, Београд, стр. 3. 35. Дневне новине „Политика“ понедељак 17. јануар 2011, М. Мишић: “САД и Израел бацили сајбер бомбу на Иран“, Београд, насловна стр. 3. 36. Дневне новине „Политика“, субота 19. март 2011. Додатак Култура, уметност, наука: Марија Ђорђевић: „Култура у Титовом забрану“, Београд, стр. 1. 37. Дневне новине „Политика“, 13. април 2011, Приредио С.М.: „Градови будућ- ности, Њу Сонгдо добија глазуру“, Београд, стр. 7. 38. Дневне новине „Политика“, четвртак 19. мај 2011, Слободан Самарџија: „До- говор о ракетном штиту или хладни рат“, Београд, стр. 1/3. 39. Дневне новине „Политика“ среда 1. јун 2011, М. Мишић „Пентагон ће бом- бардовати хакере“, Београд, стр. 3. 40. Дневне новине „Политика“ понедељак 13. јун 2011, Ненад Радичевић „Сајбер- ратови нису научна фантастика“, Београд, стр. 3. 41. Дневне новине „Политика“ уторак 14. јун 2011, М. Мишић: „Интернет за ди- сиденте“, Београд, стр. 3. 42. Дневне новине „Политика“, 15. јун 2011, Додадак НИТ (наука, информатика, технологија), Станко Стоиљковић: „Србовати будуће време“, Београд, стр. 3. 43. Дневне новине „Политика“ понедељак 13. јул 2011, Милан Мишић „Време је за сајбер-детант“, Београд, стр. 2. 44. Дневне новине „Политика“, среда 2. новембар 2011, Мирослав Лазански: „Друго атомско доба“, Београд, стр. 2. 45. Дневне новине „Политика“ 5. октобар 2011, додатак: „Наука /информатика/ технологија“, Станислав Терзински,: „Сајбер супероружје“, Београд, стр. 25. 46. Дневне новине „Политика“, 2. новембар 2011, Додадак НИТ (наука, информа- тика, технологија),Миленко Васић: „На Марсу, кобајаги“, Београд, стр. 2. 47. Дневне новине „Политика“ недеља 5. новембар 2011, М. Мишић: „Пљачка Америке онлајн“, Београд, стр. 2. 48. Дневни новине „Политика“ недеља 21. новембар 2011, Душан Стојичевић: “Победи без ратовања“, Београд, стр. 3. 49. Дневне новине „Политика“ уторак 21. фебруар 2012, Јелена Стевановић: „Ин- тернет се креће брже од планете“, Београд, стр. 13; 50. Дневне новине „Политика“ субота 10. март 2012, Д. Вукосављевић: „Приведе- ни хакер имао податке за 800.000 „нападнутих“ сајтова, Београд, стр. 12. 51. Дневне новине „Политика“, уторак 27. март 2012, према извештајима агенци- ја: „Обама: имамо превише нуклеарног оружја“, Београд, стр. 3. 52. Дневне новине „Политика“, 4. април 2012, Додадак НИТ (наука, информатика, технологија), Станко Стоиљковић: интервју проф.др. Божидар Раденковић са ФОН-а, „Интернет на левици“, Београд, стр. 5. 425 53. Дневне новине „Политика“ понедељак 9. април 2012, В. Дугалић: „Земља се брани и у сајбер-простору“, Београд, насловна стр. 3. 54. Дневне новине „Политика“ среда 11. април 2012, Милан Мишић: “Пентагон спрема сајбер оружје“, Београд, стр. 2. 55. Дневне новине „Политика“, петак 1. јун 2012, Милан Мишић: “Нови дигитал- ни фронтови“, Београд, стр. 2. 56. Дневне новине „Политика“ субота 2. јун 2012, Милан Мишић: „Олимпијске игре Америке са Ираном“, Београд, стр. 3. 57. Дневне новине „Политика“уторак 12. јун 2012, Данијела Вукосављевић: “По- чео први светски сајбер рат“, Београд, стр. 3. 58. Дневне новине „Политика“ петак 27. јул 2012, Милан Мишић: “Скајп у дру- штву великог брата. „Big brother is watching you“, Београд, стр. 3. 59. Дневне новине „Политика“ уторак 12. фебруар 2013., М. Мишић: “Сајбер-рат против САД“, Београд, стр. 2. Дневни лист „24 сата“ 60. Дневни лист „24.часа“-из света, понедељак 6. децембар 2010. Д. Милојковић: “Вашингтон страхује од сајбер рата с кинеским хакерима.“, Београд, стр. 2. 61. Дневни лист „24 сата“ среда, 2.новембар 2011.год.,Ј.Стојковић:“Кина улази у свемирску трку“, Београд, стр. 10. Дневни новине „Блиц“ 62. Дневне новине „Блиц“, понедељак 9. април 2007, Њујорк Тајмс: „Балистички пројектили туристичка атракција“, Београд, стр. 11. 63. Дневни новине „Блиц“, субота 12. јун 2007, А. Петровић: „Земље југоисточне Европе желе учешће у штиту САД. Гужва испод америчког кишобрана“, Бео- град, стр. 6. 64. Дневне новине „Блиц“, субота 13. октобар 2007, Л. Јоксимовић: „Пропали преговори САД и Русије, Русија напушта споразум“, Београд, стр. 6. 65. Дневне новине „Блиц“ понедељак 22. фебруар 2008, Т. Васиљевић: “САД обо- риле опасни сателит“, Београд, стр. 10. 66. Дневне новине „Блиц“, петак 28. март 2008, ЦДЦ/ЈС: „Наступило доба мега- полиса“, Београд, стр. 6.: „Међу десет највећих градова, седам ће бити у Ази- ји, два у Латинској Америци.“ Дневни новине „Курир“ 67. Дневне новине „Курир“, 3. 8. 2008, А. Г.: „Туристи у бункеру“ Београд, стр. 9. 68. Дневне новине „Курир“ субота 19. новембар 2011, Милан Мишић: “Кина оте- ла сателите САД“, Београд, стр. 21. Дневни новине „Вечерње новости“ 69. Дневне новине „Вечерње новости“, недеља 6. јул 2008, Тањуг: „Микро-робот у нашем мозгу“, Београд, стр. 6. Дневни новине „Пресс“ 426 70. Дневне новине „Пресс“, уторак 04.09.2012.год.,Бранислав Чукић: „Почео раз- вој авиона будућности“, Београд, стр.04.; Магазин НИН 71. Магазин НИН, 10. јануар 2013, Марко Ловрић: Интервју: Рамеш Машелкар, лидер научника света, председник Светске истраживачке алијансе која окупља 60.000 научника: „Претње опстанку цивилизације“, Београд, стр. 17–21. Остали извори 1. Службени војни лист, број 13, година CXVII, уторак, 30. јун 1998, Технички пропис за склоништа и друге заштитне објекте, СМО, Београд 2. Гласник Инжењерске коморе Србије, Година V, број 14, Београд, април 2009: Мирјана Лукић: Будућност градова, страна 49–50. Сајтови са Интернета на којима је могуће пронаћи податке о савременом површинском наоружању: 1. http://www.weapons-catalog.com 2. http://www.fas.org 3. http://www.geocities.com/CapeCanaveral/Launchpad/6372/menu.htm 4. http://www.probertencyclopaedia..com/F2.HTM 5. http://www.probertencyclopaedia.com/index.html 6. http://www.bharat-rakshak.com/MISSILES 7. http://en.wikipedia/org/wiki/6372/Ballistic~missile 8. http://vmc269th.tripod.com/projects/index.html 9. http://en.wikipedia/org/wiki/Anti-ballistic~missile 10. http://www.military.cz/usa 11. http://www.milparade.ru 12. http://www.airforce-technology.com 13. http://www.aeronautics.ru/technology.htm 14. http://www.boeing.com/defense-space/missiles 15. http://www.geocities.com/Pentagon/5430/main.html 16. http://www.british-forces.com/cig/weapons/weapons.html 17. http://www.aeronautics.ru/archive/vvs/index.htm Сајтови са Интернета на којима је могуће пронаћи податке о глобалним навигационим системима: 1. http://www.glonas-center.ru 2. http://www.warfare.ru 3. http://www.defense-aerospace.com 4. http://www.ausairpower.net 5. http://www.garmin.com 6. http://news.bbc.co.uk 7. http://www.spaceandtech.com 8. http://www.army-technology.com 9. http://www.deagel.com 10. http://www.designation-systems.net 427 Слика 1. 428 Слика 2. 429 Слика 3. 430 Слика 4. 431 Слика 5. 432 Слика 6. 433 Слика 7. 434 Слика 8. 435 Слика 9. 436 Слика 10. 437 Слика 1.1 438 Слика 2.1 439 Слика 3.1 440 Слика 4.1 441 Слика 5.1 442 Слика 6.1 443 Слика 7.1 444 Слика 8.1 445 Слика 9.1 446 Слика 0.2 447 Слика 1.2 448 Слика 2.2 449 Слика 3.2 450 Слика 4.2 451 Слика 5.2 452 Слика 6.2 453 Слика 7.2 454 Слика 8.2 455 Слика 9.2 456 Слика 0.3 457 Слика 1.3 458 Слика 2.3 459 Слика 3.3 460 Слика 4.3 461 Слика 5.3 462 Слика 6.3 463 Слика 7.3 464 Слика 8.3 465 Слика 9.3 466 Слика 0.4 467 Слика 1.4 468 Слика 2.4 469 Слика 3.4 470 Слика 4.4 471 Слика 5.4 472 Слика 6.4 473 Слика 7.4 474 Слика 8.4 475 Слика 9.4 476 Слика 0.5 477 Слика 1.5 478 Слика 2.5 479 Слика 3.5 480 Слика 4.5 481 Слика 5.5 482 Слика 6.5 483 Слика 7.5 484 Слика 8.5 485 Слика 9.5 486 Слика 0.6 487 Слика 1.6 488 Слика 2.6 489 Слика 3.6 490 Слика 4.6 491 Слика 5.6 492 Слика 6.6 493 Слика .67 494 Слика 8.6 495 Слика 9.6 496 Слика 0.7 497 Слика 1.7 498 Слика 2.7 499 Слика 3.7 500 Слика 4.7 501 Слика 5.7 502 Слика 6.7 503 Слика .77 504 Слика 8.7 505 Слика 9.7 506 Слика 0.8 507 Слика 1.8 508 Слика 2.8 509 Слика 3.8 510 Слика 4.8 511 Слика 5.8 512 Слика 6.8 513 Слика .87 514 Слика 8.8 515 Слика 9.8 516 Слика 0.9 517 Слика 1.9 518 Слика 2.9 519 Слика 3.9 520 Слика 4.9 521 Слика 5.9 522 Слика 6.9 523 Слика .97 524 Слика 8.9 525 Слика 9.9 526 Слика 0.10 527 Слика 1.10 528 Слика 2.10 529 Слика 3.10 530 Слика 4.10 531 Слика 5.10 532 Слика 6.10 533 Слика .107 534 Слика 8.10 535 Слика 9.10 536 Слика 0.11 537 Слика 1.11 538 Слика 2.11 539 Слика 3.11 540 Слика 4.11 541 Слика 5.11 542 Слика 6.11 543 Слика .117 544 Слика 8.11 545 Слика 9.11 546 Слика 0.12 547 Слика 1.12 548 Слика 2.12 549 Слика 3.12 550 Слика 4.12 551 Слика 5.12 552 Слика 6.12 553 Слика .127 554 Слика 8.12 555 Слика 9.12 556 Слика 0.13 557 Слика 1.13 558 Слика 2.13 559 Слика 3.13 560 Слика 4.13 561 Слика 5.13 562 Слика 6.13 563 Слика .137 564 Слика 8.13 565 Слика 9.13 566 Слика 0.14 567 Слика 1.14 568 Слика 2.14 569 Слика 3.14 570 Слика 4.14 571 Слика 5.14 572 Слика 6.14 573 Слика .147 574 Слика 8.14 575 Слика 9.14 576 Слика 0.15 577 Слика 1.15 578 Слика 2.15 579 Слика 3.15 580 Слика 4.15 581 Слика 5.15 582 ПОРЕКЛО ИЛУСТРАЦИЈА 1. Слика 1: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр. 26.; б) ibid, стр.26; в) ibid, стр.27. 2. Слика 2: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр. 26.; б) ibid, стр.65; в) ibid, стр.63. 3. Слика 3: Mario Morini, „ATLANTE DI STORIA DELL  URBANISTICA“, Editore Ulrico Hoepli,Milano, maggio 1979. а) стр. 16.; б) ibid, стр.16; 4. Слика 4: Слика 3: Mario Morini, „ATLANTE DI STORIA DELL  URBANISTICA“, Editore Ulrico Hoepli,Milano, maggio 1979. стр. 18.; 5. Слика 5: Х.Џ. Велс, Историја света, Вуковљак , издање 2006.год., репринт издања Народно дело-Друштво за националну културу Београд из 1929.год., а) стр. 35.; б) ibid, стр.45; в) ibid, стр.57. 6. Слика 6: B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Weapons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. стр. 35.; 7. Слика 7: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр.164; б) ibid, стр.196; в) ibid, стр.194; г) Х.Џ. Велс, Историја света, Вуковљак , изда- ње 2006.год. (репринт издања Народно дело-Друштво за националну култу- ру Београд из 1929.год.),страна 160; д) ibid, стр.176; ђ) B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Weapons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. стр. 20.;е) Бруно Милић, „Развој града кроз сто- љећа“ I. „Праповјест-Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Ча- ковец, 1994.г., стр. 161.; 8. Слика 8: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр.131; б) ibid, стр.131; в) ibid, стр.130. 9. Слика 9: а) Leonardo Benevolo, Storia Della citta, Seconda edizione, Roma Bari; giugno 1976. стр. 94.; б) ibid, стр.94; в) Бруно Милић, „Развој града кроз сто- љећа“ I. „Праповјест-Антика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Ча- ковец, 1994.г., стр.156./157.; 10. Слика 10: а) Бранко Максимовић, Развој градоградитељства од старог века до садашњости; Научна Књига, ИП Народне РС; Београд 1948.стр.50, б) ibid, стр. 53; 11. Слика 11: а) Leonardo Benevolo, Storia Della citta, Seconda edizione, Roma Ba- ri; giugno 1976. стр.214.; 12. Слика 12: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 8, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 185.; б) Бру- но Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Антика“, II измијење- но издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.год., стр. 210.; в) ibid, стр.208. 583 13. Слика 13: а) а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Ан- тика“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр.212, б) Leonardo Benevolo, Storia Della citta, Seconda edizione, Roma Bari; giugno 1976. стр. 221.; в) ibid, стр.482; 14. Слика 14: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 157.; б) Ви- трувије М.П.,Десет књига о архитектури, 2.издање, Грађевинска Књига АД, Београд; 2003.год, Књига 10, табла LXIV. 15. Слика 15: Витрувије М.П.,Десет књига о архитектури, 2.издање, Грађевин- ска Књига АД, Београд; 2003.год, Књига 10, табла LXV. 16. Слика 16: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д., Чаковец, 1994.г., стр. 217.; б) Х.Џ. Велс, Историја света, Вуковљак , издање 2006.год. (репринт издања На- родно дело-Друштво за националну културу Београд из 1929.год.) стр. 241.; в) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Антика“, II из- мијењено издање, ТИЗ Зрински д.д.,Чаковец,1994.г., стр. 232.; 17. Слика 17: B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Weapons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. стр. 39.; 18. Слика 18: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа“ I. „Праповјест-Анти- ка“, II измијењено издање, ТИЗ Зрински д.д.,Чаковец, 1994.г., стр.210.; б) ibid, стр.214; 19. Слика 19: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 18.; 20. Слика 20: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 272.; б) Гру- па аутора,Војна енциклопедија-Књига 9, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 468.; 21. Слика 21: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 752.; б) Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, Forteresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 98.; 22. Слика 22: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 18.; б) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 690.; 23. Слика 23: а) Leonardo Benevolo, Storia Della citta, Seconda edizione, Roma Ba- ri; giugno 1976., план E.E.Viollet-le-Duc, свеска III,“Chareau“, страна 87.; б) Ibid, страна 109. 24. Слика 24: а) Бруно Милић, проф.др, Развој града кроз стољећа 2-Средњи Ви- јек, ТИЗ Зрински д.д.Чаковец, Загреб 1995.год., страна 82. б) Ранко Радовић, „Форма града, Основе, теорија и пракса“, друго допуњено издање, Orion art, Београд, 2005.год., страна 57, в) Бруно Милић, проф.др, Развој града кроз стољећа 2-Средњи Вијек, ТИЗ Зрински д.д.Чаковец, Загреб 1995.год., страна 64. г) Бранко Максимовић, Развој градоградитељства од Старог века до сада- шњости, Научна књига-Издавачко предузеће републике Србије, Београд, 584 1948.год., страна 102; д) Бруно Милић, проф.др, Развој града кроз стољећа 2- Средњи Вијек, ТИЗ Зрински д.д.Чаковец, Загреб 1995.год., страна 241. 25. Слика 25: Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 425.; 26. Слика 26: Т. Вукановић, Гласник музеја Косова и Метохије VII-VIII, Оружје у средњевековној Србији, Босни и Дубровнику; Приштина 1964.год.стр.228 27. Слика 27: Ibid, стрana 229; 28. Слика 28: Александар Дероко, „Средњевековни градови у Србији, Црној Го- ри и Македонији“, Просвета, Београд,1950.године, страна 10. 29. Слика 29: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 59.; 30. Слика 30: а) B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Wea- pons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982., стр. 202.; 31. Слика 31: а) Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, Forteresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 56.; б) Ibid, страна 58. 32. Слика 32: Александар Дероко, „Средњевековни градови у Србији, Црној Го- ри и Македонији“, Просвета, Београд,1950.године, страна 9. 33. Слика 33: Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 535.; 34. Слика 34: Бруно Милић, проф.др, Развој града кроз стољећа 2-Средњи Ви- јек, ТИЗ Зрински д.д.Чаковец, Загреб 1995.год., страна 248. 35. Слика 35: а) B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Wea- pons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. стр. 217, б) Ibid страна 48.; 36. Слика 36: Ђурђица Петровић, Дубровачко оружје у XIV веку, Војни музеј, Београд, 1976.,страна 247.; 37. Слика 37: а) B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Wea- pons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982. London, страна 51, б) Ibid, в) страна 448.; 38. Слика 38: а) Ibid, страна 26.; б) Ibid, страна 38.; 39. Слика 39: а) Ibid, страна 40.; б) Ibid; 40. Слика 40: а) Ibid, страна 48.; б) Ibid, страна 49.; 41. Слика 41: Ibid, страна 134.; 42. Слика 42: Ibid, страна 135.; 43. Слика 43: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995.год., стр.386., б) Ibid, страна 35.; в) Ibid, страна 386.; г) Ibid; 44. Слика 44: а) Ibid, страна 45.; б) Нада Лазаревић, Град између утопије и емпи- рије, Прво издање, ГРО Култура, 1988.год., страна 114.; 45. Слика 45: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995.год., стр.28., 585 46. Слика 46: Ibid, страна 49.; 47. Слика 47: а) Ibid, страна 61.; а) Ibid, страна 59.; 48. Слика 48: Ibid, страна 51.; 49. Слика 49: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 532.; 50. Слика 50: а) Ђурић- Замоло Дивна,Београд као орјентална варош под Турци- ма 1521 - 1867, докторска дисертација; Сарајево, 1975. слика 71.; б) Ibid, слика 72.; в) Ibid, слика 73.; 51. Слика 51: а) Ibid, слика 73.; б) Ibid, слика 73.; 52. Слика 52: а) Марко Поповић, Београд Београдска тврђава, Научно -популар- не монографије, Републички Завод за заштиту споменика културе, Београд, 1991.страна 73, б) Ibid, страна 60.; в) Ibid, страна 68.; 53. Слика 53: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995.год., стр.41., б) Ibid,; 54. Слика 54: B.T.Batsford LTD, The complete encуclopaedia of Arms & Weapons, Edited bу Leonid Tarassuk and Claude Blair, London 1982., страна 335. 55. Слика 55: Ibid, слика 387.; 56. Слика 56: Ibid, слика 326.; 57. Слика 57: Ibid, слика 388.; 58. Слика 58: Ibid, слика 390.; 59. Слика 59: Ibid, слика 431.; 60. Слика 60: Ibid, слика 438.; 61. Слика 61: Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 798.; 62. Слика 62: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 27.; 63. Слика 63: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 4, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 522.; б) Гру- па аутора,Војна енциклопедија-Књига 2, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.год., страна 175.; в) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 10, друго издање, Издање редакције војне енциклопе- дије, Београд, 1970.год., страна 195.; 64. Слика 64: Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995.год., стр.93., 65. Слика 65: Ibid, слика 96.; 66. Слика 66: а) Ibid, слика 387.; б Ibid;) в) Ibid, слика 388.; г) Ibid, слика 387.; 67. Слика 67: Ibid, слика 98.; 68. Слика 68: Ibid, слика 99.; 69. Слика 69: Ibid, слика 393.; 70. Слика 70: Ibid, слика 390.; 586 71. Слика 71: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 48.; 72. Слика 72: а) Бруно Милић, „Развој града кроз стољећа III“ „Ново доба“, ИТГ д.о.о., Загреб, 1995.год., стр.57., 73. Слика 73: Ibid, страна 395.; 74. Слика 74: Ibid, страна 394.; 75. Слика 75: Ibid, страна 92.; 76. Слика 76: Ibid, страна 391.; 77. Слика 77: Ibid, страна 396.; 78. Слика 78: Ibid, страна 265.; 79. Слика 79: а) Ibid, страна 402.; б) Ibid, страна 400.; 80. Слика 80: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 502; б) Ibid; в) Ibid, страна 503.; г) Ibid; д) Ibid; ђ) Ibid, страна 504.; е) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енци- клопедије, Београд, 1970.године, страна 26.; ж) Ibid, страна 19.; 81. Слика 81: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 502; б) Ibid, страна 503.; в) Ibid; г) Ibid; д) Ibid, страна 504 ђ) Група аутора, Војна ен- циклопедија-Књига 3, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 26.; е) Ibid; 82. Слика 82: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 65.; 83. Слика 83: Ibid, страна 59.; 84. Слика 84: а) Ibid, страна 56.; б) Ibid, в) Ibid, страна 57.; г) Ibid, д) Ibid, страна 58.; ђ) Ibid; 85. Слика 85: Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 547.; 86. Слика 86: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 72.; 87. Слика 87: Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Издање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 536.; 88. Слика 88: Hogg V. Ian V. avec la participation de L.Claudel / Ph.Truttmann, For- teresses Histoire illustree des ouvrages defensifs, EDITA S.A.; Lausanne, 1975., страна 50./51.; 89. Слика 89: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 10, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 196.; б) Војна енциклопедија-Књига 8, страна 649.; в) Војна енциклопедија- Књига 3., страна 28.; г) Војна енциклопедија-Књига 10, страна 191.; д) Војна енциклопе- дија-Књига 8, страна 65.; ђ) Војна енциклопедија- Књига 4, страна 297.; 587 90. Слика 90: а) Група аутора,Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 7.; б) Ibid, в) Ibid, г) Ibid, страна 6.; 91. Слика 91: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 334.; 92. Слика 92: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 9, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 353.; б) Ibid, страна 280.; в) Ibid, страна 281.; г) Војна енциклопедија-Књига 8, страна 294.; 93. Слика 93: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 9, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 281.; б) Ibid,страна 280.; в) Ibid, г) Ibid; 94. Слика 94: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 8, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 294.; б) Ibid, в) Војна енциклопедија-Књига 9, страна 457.; 95. Слика 95: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 9, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 412.; б) Ibid, страна 413; 96. Слика 96: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 1, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 594.; б) Ibid; в) Ibid; г) Ibid, страна 596.; д) Ibid, страна 594.; ђ) Ibid; е) Ibid, страна 595.; ж) Војна енциклопедија-Књига 7, страна 4.; з) Војна енциклопедија - Књига 3, страна 28.; и) Војна енциклопедија-Књига 1, страна 595.; 97. Слика 97: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 8, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 295.; б) Ibid; в) Ibid,(Пкр-критични притисак); г) Војна енциклопедија-Књига 10, страна 345.; д) Ibid; 98. Слика 98: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 28.; б) Војна енциклопедија-Књига 1, страна 594.; в) Ibid, страна 594.; г) Ibid, страна 596.; 99. Слика 99: а) Дневни новине „Блиц“, субота 13. октобар 2007.год., Београд, страна 06; б) Дневни новине „Политика“, субота 16.август 2008.год., Бео- град, страна 05; 100. Слика 100: а) Дневне новине“Политика“, петак 24.децембар 2010.год., стра- на 04.; б) Магазин „Одбрана“ 15.март.2008.год., страна 37., Ракетни систем „Искадер-М“ (SS-26 STONE);в) Дневне новине“Политика“, петак 24.децем- бар 2010.год., страна 04.(руске нуклеарне ракете на паради у Москви); 101. Слика 101: а)Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 3, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 29.; б) Ibid; в) Војна енциклопедија-Књига 10, страна 674.; 102. Слика 102: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 170.; б) Ibid; 103. Слика 103: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 171.; б) Ibid; в) Ibid; г) Ibid, страна 172.; 588 104. Слика 104: Џон Кенет Галбрајт (John Keneth Galbraith), Доба неизвесности, Графички завод Хрватске, Загреб, 1978.године, страна 378.; 105. Слика 105: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 7, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 428.; б) Ibid, страна 429.; в) Ibid,страна 451.; 106. Слика 106: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 179.; 107. Слика 107: Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 6, друго издање, Изда- ње редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 179.; 108. Слика 108: а) Група аутора, Војна енциклопедија-Књига 7, друго издање, Из- дање редакције војне енциклопедије, Београд, 1970.године, страна 4.; б) Ibid, страна 5.; 109. Слика 109: а) Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997.год., страна 31.; б) Ibid, страна 30.; в) Ibid, страна 23.; г) Ibid, страна 11.; 110. Слика 110: а) Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997.год., страна 247.; б) Дневни новине „Блиц“, недеља 29. јун 2008.год.: „Geo-Eye-1, нове сателитске камере снимаће јело у тањиру.“ 111. Слика 111.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.децембар 2007., страна 41.; б) Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997.год., страна 42.; в) Ibid, страна 43.; 112. Слика 112: а) Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997.год., страна 261.; б) Ibid, страна 261.; 113. Слика 113.: Дневни новине „Блиц“,понедељак 09. април 2007.год., : „Бали- стички пројектили, туристичка атракција.“ 114. Слика 114: а) Миливој Југин,“Космос открива тајне“, Војна књига, Београд, 1997.год., страна 250.; б) Ibid, страна 253.; 115. Слика 115.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 01.мај 2007год., страна 39.: „Дигитално бојно поље.“ 116. Слика 116.: а)Дневни новине „Политика“, понедељак 13.јун 2011.год., стра- на 02.; б) Дневни новине „Политика“, понедељак 05.новембар2011.год., страна 02.; в) Дневни лист „24 часа“ Понедељак 06.дебембар 2010.год., стра- на 09.; 117. Слика 117.: Дневни новине „Политика“, среда 16. јануар 2008.год., страна 05.; 118. Слика 118.: Бранко О. Савкић, дипл.инж.арх.:“Употребљена НАТО убојна средства и ефекти пробојног дејства по објектима и инфраструктури РВ и ПВО,-Специјалистички рад, Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност ГШВЈ, Војнотехничка академија ВЈ, Београд 2000.; 119. Слика 119.:Ibid; 120. Слика 120.:Ibid; 121. Слика 121.:Ibid; 122. Слика 122.:Ibid; 123. Слика 123.:Ibid; 124. Слика 124.:Ibid; 125. Слика 125.:Ibid; 589 126. Слика 126.:Ibid; 127. Слика 127.:Ibid; 128. Слика 128.:Ibid; 129. Слика 129.:Ibid: 130. Слика 130.:Ibid; 131. Слика 131.:Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 15.јануар 2007., стра- на, 49./50; 132. Слика 132.:Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 01.март 2010., страна, 50./52; 133. Слика 133.:а) Магазин МО Србије „Одбрана“, Година II, 15.јануар 2007., страна, 39, б/в) Нови Гласник 3-4, мај-август 1996.год.; страна 116.-119.; 134. Слика 134.:Магазин МО Србије „Одбрана“, Год. II, 15.октобар 2007., страна, 40./42; 135. Слика 135.:Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.новембар 2010.год., страна, 59./61; 136. Слика 136.:Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.септембар 2011., страна, 07./12.; 137. Слика 137.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2008., страна 34; б) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јул 2010., страна 15; в) Магазин МО Ср- бије „Одбрана“, 15.јануар 2010., страна 34.; г) Магазин МО Србије „Одбра- на“, 15.јануар 2008., страна 35.; д) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2009., страна 18; ђ) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2008., страна 34; 138. Слика 138.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2009., страна 17; б) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2009., страна 18; в) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јануар 2008., страна 35; г) Магазин МО Србије „Од- брана“, 15.јануар 2009., страна 18.; 139. Слика 139.: а) Нови гласник, октобар-новембар 2005.год., страна 94. б) Днев- ни новине „Политика“, среда 21. март 2011.год., страна 03.; 140. Слика 140.: Нови гласник, октобар-новембар 2005.год., а) страна 102. б) страна 98.; в) страна 100. 141. Слика 141.: Нови гласник, јул-септембар 2005.год., а) страна 5, б)страна 7.; 142. Слика 142.: а) Дневни новине „Политика“, четвртак 09.август 2012.год., страна 03.; б) Дневни новине „Политика“, 13. март 2012.године, страна 02.; в) Дневни новине „Политика“, 17. април 2012.год., страна 05.; 143. Слика 143.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.септембар 2006., страна 74; Нови гласник 4, октобар-децембар 2005.год., страна 18.; 144. Слика 144.: Група аутора: „Чудесан свет науке“, Младинска књига Београд, МКТ принт Београд, Београд 2006.год., а)страна 355, б)страна 366.; 145. Слика 145.: а) Дневне новине „24 сата“, среда 05.јануар 2011.г. стр.04.; б) Магазин МО Србије „Одбрана“, 01.јул 2010.год., страна 62; 146. Слика 146.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.април 2007.год., страна 36; б) страна 38; в) страна 36.; г) страна 38.; 590 147. Слика 147.: Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.август 2008.год., страна 64; б) Група аутора: „Чудесан свет науке“, Младинска књига Београд, МКТ принт Београд, Београд 2006.год., страна 364.; 148. Слика 148.: Извор: en. Wickimedia.com/ 149. Слика 149.: а) Гласник Инжењерске коморе Србије, Година V, број 14, Бео- град, април 2009.год.: Мирјана Лукић: Будућност градова, страна 50.; б) страна 49.; в) Дневни новине „Политика“, понедељак 31.октобар 2011.год., страна 03.; 150. Слика 150.: City magazine, Капетан Мишина 18, Београд, пролеће 2010.год., страна 27.; б) Вечерње Новости, недеља 20.09.2009.год., страна 09.; в) City magazine, Капетан Мишина 18, Београд, пролеће 2010.год., страна 27.; 151. Слика 151.:а)Дневни новине „Политика“, среда 17.фебруар 2010.год.,страна 03.; б)Дневни новине „Политика“, петак 08.април 2011.год., страна 05.; Дневни новине „Политика“, среда 01.јун 2011.год., страна 08.; 152. Слика 152.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.октобар 2010.год., страна 15.; б) Нови гласник јун-март 2007.год., страна 107. в) Ibid, страна 108; г) Ibid; 153. Слика 153.: а) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.мај 2012.год., страна 12; б) Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.октобар 2010.год.,страна13 Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.октобар 2010.год.,страна 22; 154. Слика 154.: а)Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.октобар 2010.год.,страна 39; б) Ibid; страна 43; в) Ibid; страна 41; 155. Слика 155.: а)Магазин МО Србије „Одбрана“, 15.јул 2011.год.,стр.25; б) страна 24; 591 БИОГРАФИЈА АУТОРА Име и презиме: Драган Шиниковић, дипл. инж. арх. Место рођења: Сарајево, Центар, Бих, 27. 4. 1960, мајка Мара, отац Вучко Професионално опредељење: активно војно лице, потпуковник грађ. службе Радно место: Војнограђевински центар „Београд“ Основну школу и класичну гимназију завршио у Коњицу (Босна и Херцегови- на) школске 1978/79. године. Након средње школе уписао Архитектонско-урбани- стички факултет Универзитета у Сарајеву, школске 1979/80. године. Студије успе- шно завршио у редовном року 1984. Дипломски рад одбранио код доцента мр. Вјекославе Санковић, на Катедри за заштиту културно-историјског наслеђа, са оценом 9 (девет). Од друге године студија примао војну стипендију. За време служења војног рока, у току 1985. успешно завршио школу резер- вних официра инжињерије, 87. класа (Карловац, Хрватска), као и прописано ста- жирање (Батајница, Србија). У априлу 1986. год. произведен у чин поручника. На- кон пријема у активну војну службу, у циљу припреме за рад у војној организаци- ји, у току 1986. завршио интензиван једномесечни курс. Школске 1998/99. уписао курс последипломских студија: „Историја и развој теорија архитектуре“, на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Због професионалних обавеза, у току и након НАТО агресије на СРЈ, (отклањање последица бомбардовања решавало се интензивно у временском периоду од 1999– 2003) био спречен да заврши обавезе на наведеном курсу. Као перспективан официр, у току школске 2004/05. на Катедри за стране јези- ке Војне Академије у Београду, успешно завршио деветомесечни курс енглеског језика(оцена 9), а у току 2007. у организацији Министарства одбране полагао и стекао ACDL међународни сертификат за рад на рачунарској опреми. Школске 2005/06. у складу са одредбама Болоњске конвенције уписао прву годину редовних докторских академских студија на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. С обзиром да у наведеној школској години успешно за- вршава све преостале обавезе са магистарског курса „Историја и развој теорија архитектуре“ (просек оцена 9,43), односно да паралелно успешно завршaва све 592 обавезе из наставног плана прве године Докторских академских студија, стиче право на упис у трећу годину докторских студија. Трећу годину докторских ака- демских студија, уписао и завршио школске 2006/07. након чега стиче право на пријаву докторске дисертације, која је одобрена, под називом: „Историјски развој и будућност града у Европи под утицајем војне технологије”. У току своје професионалне војничке каријере обављао низ одговорних ду- жности у оквиру војно-грађевинске службе (од ЈНА до Војске Србије): од Начел- ника грађевинске службе у оквиру Позадинских база Пула и Кумбор, Команде Војно-поморског Сектора Пула, Команде Ратне морнарице, Грађевинске службе Генералштаба ВЈ, до Начелника Управе у Сектору за ГУД МО СЦГ, односно На- челника Одељења у Управи за инфраструктуру МО РС. Тренутно распоређен на дужност у оквиру Војнограђевинског центра „Београд“. 593 Прилог 1. Изјава о ауторству Потписани-a ДРАГАН В. ШИНИКОВИЋ број индекса _________________________ Изјављујем да је докторска дисертација под насловом ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И БУДУЋНОСТ ГРАДА У ЕВРОПИ ПОД УТИЦАЈЕМ ВОЈНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ  резултат сопственог истраживачког рада,  да предложена дисертација у целини ни у деловима није била предложена за добијање било које дипломе према студијским програмима других високошколских установа,  да су резултати коректно наведени и  да нисам кршио/ла ауторска права и користио интелектуалну својину других лица. Потпис докторанда У Београду, _________________ _________________________ 594 Прилог 2. Изјава o истоветности штампане и електронске верзије докторског рада Име и презиме аутора ДРАГАН В. ШИНИКОВИЋ Број индекса _________________________________________________________ Студијски програм ____________________________________________________ Наслов рада ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И БУДУЋНОСТ ГРАДА У ЕВРОПИ ПОД УТИЦАЈЕМ ВОЈНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Ментор проф. др Александра Крстић Фурунџић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет Потписани/а ДРАГАН В. ШИНИКОВИЋ Изјављујем да је штампана верзија мог докторског рада истоветна електронској верзији коју сам предао/ла за објављивање на порталу Дигиталног репозитори- јума Универзитета у Београду. Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског звања доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране рада. Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библио- теке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду. Потпис докторанда У Београду, ________________________ _________________________ 595 Прилог 3. Изјава о коришћењу Овлашћујем Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ да у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом: ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И БУДУЋНОСТ ГРАДА У ЕВРОПИ ПОД УТИЦАЈЕМ ВОЈНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ која је моје ауторско дело. Дисертацију са свим прилозима предао/ла сам у електронском формату погодном за трајно архивирање. Моју докторску дисертацију похрањену у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла. 1. Ауторство – Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање де- ла, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или да- ваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе. Ово је најслободнија од свих лиценци. 2. Ауторство – некомерцијално. Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стра- не аутора или даваоца лиценце. Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела. 3. Ауторство – некомерцијално – без прераде. Дозвољавате умножавање, дистри- буцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или да- ваоца лиценце. Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела. У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права кори- шћења дела. 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима. Дозвољавате умно- жавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом. Ова лиценца не дозвољава комер- цијалну употребу дела и прерада. 5. Ауторство – без прераде. Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саоп- штавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце. Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела. 6. Ауторство – делити под истим условима. Дозвољавате умножавање, дистрибу- цију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом. Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада. Слична је софтверским лиценцама, односно лиценцама отвореног кода. Потпис докторанда У Београду, ________________________ _________________________