Научном већу Факултета драмских уметности у Београду Факултет драмских уметности Булевар Уметности 20 11 070 Нови Београд Предмет: Извештај комисије за оцену и одбрану докторске дисертације кандидаткиње мр Биљане Ђоровић под насловом: „Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија“ Научно веће Факултета драмских уметности формирало је комисију за оцену и одбрану докторске тезе „Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија“ кандидаткиње мр Биљане Ђоровић, која је радила у саставу: др Никола Маричић, редовни професор Факултета драмских уметности у Београду, др Весна Ђукић, редовна професорка Факултета драмских уметности у Београду, др Зоран Јевтовић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу, др Јелена Клеут, доценткиња Филозофског факултета у Новом Саду, др Дивна Вуксановић, редовна професорка Факултета драмских уметности у Београду, менторка рада. Након читања достављене дисертације чланови и чланице комисије детаљно су анализирали структуру, садржај и резултате рада, и кроз дискусију дошли до закључака који су изнети у овом извештају. О кандидаткињи Биљана Ђоровић рођена је 1960. године у Приштини. Основну школу завршила је у Приштини, а Прву земунску гимназију и Факултет политичких наука у Београду. Дипломирала је журналистику на Факултету политичких наука 1985. године. Последипломске студије социологије културе завршила је на Факултету политичких наука, где је стекла звање магистра политичких наука 2006. године, одбранивши магистарску тезу „Културолошка актуелност антиутопијске визије“. Запослена је на Радио Београду 2 као уредница рубрике Образовно-научног програма у ПЈ Радио Београд 2. Тренутно је уредница ауторске емисије „Контрапункт“, специјализоване за културолошке анализе, медијску политику, теорију медија и медијску праксу, науку, филозофију и савремену критичку мисао. Учесница је неколико значајнијих домаћих и мешународних научних скупова. Ауторка је књига Инфоратница и Атлантис против Левијатана. Њене анализе и интервјуи објављени су и у књигама Генетски модификовани поредак, опасност од ГМО; Колико коштају илузије – Либерализација образовања у Србији; Хроника разорене Троје 1-2. Значајнији научни чланци Биљане Ђоровић, објављени у научној периодици и зборницима радова, су: Ђоровић, Биљана. „Кибернетски еугенизам: Култура у бермудском троуглу и нестанак човека“. Култура бр.137 (2012): 62-81. Ђоровић, Биљана. „Светови тела“. Култура бр.126-2 (2010): 53-81.  Ђоровић, Биљана. „Антрополошки песимизам Борислава Пекића“, у Морал и демократија. Приредио Маринко Вучинић, 222 -238. Београд: Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар, 2008. Ђоровић, Биљана. „Зашто је умро Дантон? (Борислав Пекић: Политичке свеске, 2001)“, у: Анали Борислава Пекића. 187-191. Београд: Фонд Борислав Пекић, 2004. Начелно о дисертацији Докторска дисертација мр Биљане Ђоровић обухвата 294 странице текста, подељене у осам поглавља (670 026 карактера), укључујући листу коришћене литературе. Предмет истраживања одређен је у сврху критичког промишљања културалног, друштвеног, политичког, уметничког и историјског аспекта употребе комуникационих технологија и медија. Вишедимензионални карактер испитивања медија у раду заснован је на диференцирању онтолошке (технички свет медија) и онтичке природе медија (дериватни универзум виртуелних појава). Кандидаткиња у свом истраживању полази од претпоставке да су измене статуса реалности креиране посредством медијских технологија, те да је њихово резонирање са човековим сензоријалним и неуролошким системом последично довело до слабљења осећаја идентитета; ово је, истовремено, и резултат корпоративне експлоатације човекове онтологије, какосматра ауторка, а што условљава нове модалитете људског понашања. Приказ садржаја дисертације Прво поглавље дисертације је Увод (1-10. стр.) који обухвата општа полазишта, теоријски оквир, методолошка разматрања, општу и посебне хипотезе. Тезом: „Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија“ кандидаткиња настоји да осветли простор савремене културе из угла дехуманизујућих процеса који настају у спрези медијских и политичких пракси чији су крајњи исход тотална предвидивост, контрола и надзор. У уводном делу рада ауторка истиче да су медији, које је Маршал Маклуан дефинисао као „поруку“, колонијализовали човекову свест, несвесно, па чак и физиолошку сферу деловања на нивоу генетског кодирања ДНК. Капацитет за испитивање ових сложених феномена кандидаткиња је препознала превасходно у филозофији медија, дисциплини која, поред својих епистемолошких и хеуристичких потенцијала, експлицитно подржава критичко мишљење као једино могуће и које још носи ознаку субјективитета у данашњем времену. Простор преиспитивања који у раду чине различите мисаоне прадигме указао је најпре на херменеутичку и феноменолошку природу проблемског приступа теми, заснованих на релацији: онтологија – феноменологија – херменеутика. Полазиште истраживања дефинисано је генералном (општом) хипотезом да медији својом онтичком и онтолошком природом учествују у процедурама тотализације стварности. У посебним хипотезама, кандидаткиња даље спецификује своје полазиште истичући да актуелна култура настаје у релацијама између човека и технологије, и то као масовни феномен. Надаље, тзв. виртуелна реалност неутралише значај физичких феномена карактеристичних за људску егзистенцију (прва посебна хипотеза), док нихилизам савремене технологије уништава солидарност и критичку свест. Ауторка потом наглашава да морална чулност и емотивност посредством технологије одумиру у свету који је структурисан путем медија, као и то, да естетика која је у функцији медијске онтологије показује тоталитарне претензије, карактеристичне за деловање оптичког ума у савременом свету (друга посебна хипотеза). Хиперреалност коју производи техннологија забаве условљава, као своју последицу, настанак сајбер-менталитета којем одговара синхронизација емоција и анихилација осећаја за реалност (трећа посебна хипотеза). Медији, сматра кандидаткиња, начелно функционишу по пропагандном моделу чији кључни структурни фактори у глобалном поретку произлазе из чињенице да су доминантни медији (тзв. mainstream медији) чврсто уграђени у глобални систем вредности. Димензију стварности и друштвено пожељни карактер појединаца одређују моћни корпорацијски интереси (четврта посебна хипотеза). Спектакуларизација света као медијског света, представља естетски еквивалент капиталу и основу на којој се реализује њему одговарајућа експанзионистичка политика: медији се укључују у ратну машинерију радећи на производњи свести која је неопходна за масовну подршку континуираним војним акцијама (пета посебна хипотеза). Reality show програми, наставља ауторка дисертације, служе као паноптичке лабораторије за „програмирање“ људи у сврху служења глобалном вредносном (капиталистичком) поретку. Психолошке поруке које еманира хиперболични свет масовне културе, успостављају друштво у коме се остварује нихилистичка баналност, игнорише љубав према слободи, као и сама идеја слободе (шеста посебна хипотеза). Неопходност разумевања сложеног и поливалентног културног окружења у условима брзе пролиферације културалних облика и нових медија који остварују значајан утицај на сферу друштвености, захтевао је да у другом поглављу рада (10 – 48. стр.), кандидаткиња изложи историјски приказ развоја медија и теорије културе, селекцијом коју сматра кључном за разумевање технолошког преузимања основа на којима је култура стекла ново одређење свог појма. Историјски приказ развоја медија и теорије културе изложен је у десет потпоглавља: Медији: историјат појма, Историјски развој медија, Култура, Теорија културе, Култура и кохеренција, Културне вредности и културни обрасци, Механизми интериоризације културе, Култура као доминација, Технокултура, Mediamorphosis. Предмет испитивања у трећем поглављу (48 - 186.стр.), Филозофија медија: Маклуан, Бодријар, Вирилио, Вуксановић, јесте, уједно, и перманентна критика наше историјске епохе, садржана у теоријским увидима Маршала Маклуана (Marshal McLuhan), Жана Бодријара (Jean Baudrillard), Пола Вирилија (Paul Virilio) и Дивне Вуксановић. Треће поглавље дисертације састоји се из двадесет пет потпоглавља. У првих седам кандидаткиња разматра увиде Маршала Маклуана. У целинама рада тј. потпоглављима под називом Актуелност увида Маршала Маклуана, Адвертајзинг и медији, ауторка показује да је Маршал Маклуан веома рано уочио да је експлоатација несвесних жеља кључна за утемељење културе која се базира на нагонима. Наиме, фантазије перпетуиране медијима доводе људе у стање беспомоћности у коме постаје неизбежна њихова интернализација, те инкорпорација у несвесно у форми објеката и предмета какви су, на пример, брза кола, гаџети, модни артикли, и сл. Стога, последично, адвертајзинг задобија улогу социјалног ритуала и магије, како тврди ауторка. У трећем потпоглављу Екскурс из историје пропаганде анализирана је улога Едварда Бернеза, нећака Сигмунда Фројда, који је Фројдово учење о несвесном делимично злоупотребио, успоставивши правац којим ће се даље кретати развој тржишних и медијских комуникација. Бернез је користио технике психологије како би успоставио контролу и владао масама према вољи професионалних пропагандиста, без да оне то знају. Продором у процесе који доминирају несвесним и утичу на примарну мотивацију, успостављена је,матра кандидаткиња, могућност за неограничену експлоатацију несвесног, што је резултирало претварањем човека у пуког конзумента роба и информација. У потпoглављима Удаја „Механичке невесте“, Империја и комуникација, Утицај медијске онтологије на промену човека и његове средине, Свет као „глобално село“, Гуру корпоративне и интелектуалне елите у САД, кандидатиња разматра централне увиде Маршала Маклуана који су представљали продор у суштину техноструктуре, te полазиште за колонизовање света биологије и тела од стране савремене технологије. Процес који се овде осветљава је цикличан и резултира спајањем човека и технологије; актуелни технолошки императив постаје тако доминантан и конститутиван за готово све аспекте људског живота. У следећих седам потпоглавља Биљана Ђоровић се фокусира на кључне елементе Бодријарове анализе медијских феномена изложене у књигама Симболичка размена и смрт и Симулакруми и симулација, показујући далекосежност његове мисаоне оптике, као и способност да декодира нове медијске форме и механизме унутар којих се реализује људско искуство. Реч је о следећим целинама: Жан Бодријар и „пустиња реалног“, Медији у симболичком поретку капитала, Симулакруми и симулација: Онтологија (онтотеологија) реалног, Убитачна моћ слика, Холограм као симулацијска форма, Имплозија смисла у медијима. У завршном делу седмог потпоглавља насловљеног као Спектакл терора, показује се изузетан значај Бодријарових увида у контексту сагледавања актуелних глобализационих промена. У наредних десет потпоглавља кандидаткиња анализира филозофију медија Пола Вирилија. У првом потпоглављу посвећеном приказивању увида овог мислиоца - Феноменолошка анализа медија Пола Вирилија, ауторка испитује ону оптику Пола Вирилија која се реализује унутар тријаде: естетика - етика – епистемологија и која је методски отворена за проблематизовање свих стратешких кретања епохе, фокусирајући се на теме рата и војно-перцептивну медијску проблематику. На овом месту у раду, ауторка анализира епистемолошке одреднице Пола Вирилија, кључне за разумевање технолошки генерисаних културалних феномена и њима саприпадајућих процеса усмерених ка откривању тешко прозирних механизама и интрумената моћи: 1. Дромологија: концепција моћи је „дромолошка“, заснована на брзини и рату; 2. Естетика нестајања у којој долази до подудадарања филмских и политичких стратегија; 3. Логистика перцепције: војна перцепција у рату и мирнодопска естетска искуства уједињују се у уметности филмске презентације која постаје индустрија једног веома важног сегмента рата какав је информатички рат. Рат постаје рат сликама, које су, заправо, лишене реалности; рат се, дакле, данас води путем електромагнетних таласа. У потпоглављу Машине визије и естетика нестајања кандидаткиња анализира Вирилиове увиде у процесе супституције реалности, технички и технолошким путем произведеном стварношћу. Наредно потпоглавље Синкретична прецептивна регресија садржи увиде Пола Вирилија што детектују промену којом је стари чин гледања замењен синкретичном прецептивном регресијом, односно неком врстом чулног супстрата као збркане целине која води редукцији човекових природних способности. Аналфабетизам слике резултира, сматра Ђоровић, дислексијом: слика замењује речи, тријумфује прериферни расејани вид. На делу је прозводња серија визуелних утисака без значења којима одговара дисоцирани, хетерогени вид у којем брзина надвладава опажање целине. Потпоглавље Комуникационе технике и тоталитаризам проблематизује конвергенцију комуникационих техника и тоталитаризма коју Вирилио детектује у разним правцима. У основи, канидаткиња овде анализира како је култура постала централни простор за моделовање перцепције и рефлексије која одговара потребама империјалистичких амбиција. У потпоглављу Синтетичка перцепција говори се о аутоматизму перцепције, који је довео до заснивања тржишта синтетичке перцепције, што је, са једне стране, резултирало деобом перцепције између субјекта и машине која види, а са друге, довело до реализовања идеала моћи: контроле, надзора и политике погледа као главног оружја борбе. Потпоглавље које следи - Логистика перцепције, бави се студијом Рат и филм у којој Вирилио испитује употребу кинематографских техника у конфликтима XX века, док се у наредном потпоглављу Медијски менаџмент (хладног) рата, испитују механизми који су омогућили да тржиште перцепције (Холивуд и холивудизација) изведе неприметну „ендоколоназицију“ субјекта, те његову форматизацију у складу са потребама војно-индустријских комплекса и корпоративних интереса. У овом делу рада истражује се процес у којем је ратни апарат почео да користи филм као психолошки тренинг за суочавање са страховима изазваним виртуализацијом насиља и ситуација које нису плод искуства већ иконичке презентације, која, међутим, постаје конститутивна за очекивања у самој реалности (предиктивно програмирање). Eра геостратешке хомогенизације је потпоглавље које испитује Вирилиову